Osman – Ivan Gundulić

Ženski likovi u epu „Osman“:

Od ženskih lkova u epu „Osman“, samo je Mustafina majka istorijska ličnost, dok su Krunoslava, Sokolica
i Sunčanica izmišljeni likovi koji pripadaju viteško-romantičnom tematskom sloju epa. Sunčanica je
najsvetlija ličnost u epu, otelotvorenje uzvišenih vrlina, Mustafina majka je predstavljena kao prevrtljiva
i vlastoljubiva žena, dok su Sokolica i Krunoslava oličenje žena-ratnica (Krunoslava na strani Poljaka, a
Sokolica kao turska ratnica lojalna Osmanu), spoj koji se pre Gundulića nije mogao naći u dubrovačkoj
književnosti.
Mustafina majka je jedini ženski lik koji se izdvaja kao izgrađen karakter. Ciljevi koje imaju Krunoslava i
Sokolica postaju poznati na početku epa (obe su se uputile u Carigrad, Krunoslava da oslobodi svog
verenika Korevskog iz turskog zarobljeništa, a Sokolica da dođe Osmanu u pomoć) ali oni ne bivaju
ispunjeni (Krunoslava i sama biva utamničena, a Sokoličina sudbina ostaje nejasna). Sa druge strane,
Mustafina majka je već u drugom pevanju prikazana kao pretnja po Osmana i njegovu vladavinu a na
kraju će se ispostaviti da ona i jeste bila najopasnija među njegovim neprijateljima.
Ona je bila jedna od žena sultana Mehmeda Trećeg i majka Mustafe, za koga znamo da mu je Osman po
drugi put oteo presto ( verovatno mu je prvi put presto oteo Osmanov otac). To što njen sin po drugi put
gubi vlast budi u njoj povređenost i bes koji postaju pokretači njene želje da se osveti Osmanu i vrati se
na položaj moći. Osmanov verni savetnik Dilaver, kao jedno od rešenja koje će pomoći da se njegova
vladavina učvrsti, predlaže ubistvo Osmanovog strica Mustafe i njegove majke. Pri tom prilikom on
govori o osobinama Mustafine majke. Govori da je ona ohola žena bez milosti, da je njena ćud opaka, i
da joj je jedini cilj (zbog koga je spremna na sve) da povrati svoj visoki položaj. Njena materinska ljubav
se ne spominje več ostaje u senci njene vlastoljubivosti; ona želi da vrati presto sinu, kako bi ona mogla
da vlada preko njega.
Za razliku od drugih ženskih likova u epu, čija lepota je naznačena kao vrlina i predstavljena često kao
ideal petrarkističke lepote ili je dovođena u vezu sa kosmičkim elementima, za Mustafinu majku se
govori da nije lepa, već da, na veštački način dočarava svoju lepotu, obmanjuje nakitom i šminkom.
Mustafina majka se služi obmanama i u svom planu da se dokopa vlasti. Ona, verovatno ohrabrena
negativnim odnosom janičara prema Osmanu, počinje da ostvaruje svoje namere, preko Dauta, svog
zeta, kome lažno obećava da će mu presto ostati nakon Mustafine smrti (jer Mustafa navodno neće
imati sinova). Motivisan obećanjima Mustafine majke i mržnjom prema Osmanu, on podstiče janičare na
napad i okreće ih na Mustafinu stranu, govoreći im da Osman nije vredan i dostojan vladar.
Mustafina majka se više ne spominje, ali je jasno da je ona ostvarila svoje ciljeve jer je na kraju epa, na
početku dvadesetog pevanja, data slika cara Mustafe obučenog u carske haljine i suvo zlato.
Drugi ženski lik, Gundulić uvodi takođe u drugom pevanju, kada Osmana Kazlar-aga savetuje da sklopi
mir sa Poljacima i tako spreči dolazak Krunoslave i njenih vojnika. Krunoslava je jedna od žena-ratnica u
epu, koja u Carigrad dolazi sa namerom da oslobodi svog verenika, poljskog vojodu Korevskog iz turskog
zatočeništva.
Gundulić u likivima Krunoslave i Sokolice, dve ratnice koje se bore na različitim stranama, ali se obe bore
zbog ljubavi, izlazi iz okvira tradicionalnog prikaza žena i stvara spoj lepote i viteštva.
Kada Ali-paši na svom putovanju (kraj Podolja) susreće Krunoslavu, on isprva pomisli da je u pitanju
muškarac-vojnik, jer prilika nosi koplje, zlatan štit i oklop. Pre nego što shvata da je to Krunoslava, on
hvali vojnika, a njegovo mišljenje se ne menja kada shvati da je u pitanju žena, već i tada govori „svi’etla i
slavna Krunoslava“. On hvali njenu snagu i ratničko umeće, a poredi je sa lavicom, aludirajući na to da je
ona spremna da se bori kada je u pitanju njena porodica, tj. verenik. Krunoslavina hrabrost i ponos su
dodatno naglašeni stihovima u kojima ona sama izaziva cara na dvoboj. Sokolica, zeleći da zaštiti
Osmana kome je odana i u koga je zaljubljena, odgovara na Krunoslavin poziv, a u dvoboju između dve
ratnice, vidi se da su njihove snage jednake, jer jedna drugoj izbijaju oružje iz ruku.
Dok se u petom pevanju ističu Krunoslavine muškolike osobine, u narednom pevanju istaknuta je ženska,
nežnija strana njene ličnosti. Plače i tuguje zbog muka koje trpi njen verenik, govori kako je on njeno
najveće blago i kako joj nikakvo bogatstvo nije važno naspram njega. Krunoslava tak na trenutak dopušta
sebi izliv emocija; već u sledećem momentu ona ponovo postaje snažna figura ratnice. Stid ju je svojih
suza i zamera sebi što je dopustila da plače. Krunoslava odlučuje (slično Peri iz Držićeve komedije
„Dundo Maroje“) da nastavi potragu za verenikom maskirana u muškarca Ugarina, i doživljava
razočarenje kada saznaje za njegovu nevernost. Njen bol je upečatljiv (postaje i hiperbolisan), ona je
poražena, razočarana, čast joj je pogažena, ne samo zato što je prevarena, već zato što je njen verenik
odabrao turkinju, ženu krive vere umesto hriščanke. Bodri samu sebe i nalazi izgovor kada govori da su
sve turkinje „mađionice“, tešeči se time da njihova lepota nije prava. Vraća svoj ponos i dostojanstvo i
preti osvetom.
Sokolica je druga žena-ratnica u epu, čija je pokretačka snaga ljubav prema muškarcu. Ljubav između
Sokolice i Osmana je obostrana, ali Sokolica potiskuje ovu ljubav, plašeći se da je car umesto za vernu
ljubu ne uzme za robinju. Sokolicina lepota, kao i lepota njenih 12 družbenica, posebno je opisana, ona
odgovara tipu renesansne lepote (one su zlatnih kosa, jašu bele konje, što upućuje na nevinost i krhkost
itd...). Međutim, Gundulič govori da je jedino ta lepota, ono žensko u njima; sve ostalo je snažno i
ratničko. Sokolica je ne samo mila i draga već i ohola i ponosna, gorda žena. Ističu se i njena brzina,
spretnost i vojničko umeće, ali iznad svega ističe se njena odanost caru.
U drugom pevanju, Hodža savetuje Osmanu da obezbedi sebi potomstvo i tako učvrsti vladavinu, a da za
ženu ne sme uzeti običnu ženu, već nekog ko je „svijetle kuće, slavna imena“. Čuvši za lepotu i gizdavost
devojku koja ispunjava ove kriterijume, Kazlar-aga odlaz po nju u Smederove, kako bi je doveo caru u
harem.
Sunčanica (čije samo ime upućuje na nešto svetlo, čisto i vredno) ne spada u okvir žena-ratnica, niti
vlastoljubivih majki. Za razliku od Sokolice i Krunoslave, ona je krhka, dobra i nežna. Opis njene lepote
sličan je opisu vila iz narodnog stvaralaštva – bela koža, cvetni venac u zlatnoj kosi, rajski lepo lice.
Dovedena je u vezu i sa kosičkim elementima (zvezdom Danicom) zbog čega je u još bližoj vezi sa
prirodom i folklorom. Kazlar-aga saznaje za njeno srodstvo sa despotom Đurđem Brankovićem iz
razgovora sa Sunčanicinim ocem Ljubdragom, koji je izgubio svoju ženu i 12 sinova i jedinu radost u
životu mu predstavlja ćerka. Tu saznajemo da je Sunčanica odlučila da se nikada ne uda, kako bi ostala u
očevoj kući i vodila brigu o njemu. Ona se protivi venčanju sa turčinom, ali to ne dotiče Kazlar-agu; on je
otima i odvodi u Carigrad. Tu je data snažna slika Sunčanice kao golubice-simbl njene čistote i
bezgrešnosti naspram slike Kazlar-age kao crnog orla-simbol njegove bezosećajnosti.

Hrišćanstvo u epu „Osman“:

Gundulić u epu „Osman“ stoji na strani hrišćana.
Osman i poljski kraljević Vladislav su kontrastni likovi, koji se mogu posmatrati kao individualno razvijene
ličnosti, ali i kao simboli dve različite religije. Njihov sukob nije samo bukvalan, već je simboličan sukom
hrišćanstva i islama. Vladislava je Gundulić, kao predstavnika hrišćanstva i odlobodioca hrišćana izabrao
za nosioca vrlina, dodelio mu crte epskog heroja čije je junaštvo fantastičnih razmera. On je izdvojen kao
simbol pobede hrišćanstva nad islamom. Gundulić prilikom pisanja epa daje sebi slobodu da menja
istorijske činjenice, te Vladislava predstavlja kao junka hoćinskog boja (koji Turci gube i nakon koga se u
narodu javlja vera u oslobođenje od turske vlasti), kada hroničari pišu da je Vladislav sve vreme boja bio
bolestan i nije učestvovao u borbi. Ove promene su bile u službi pesnikove ideje.
Dok Vladislava predstavlja dao hrabrog, plemenitog, odvažnog, blagog, posebno istakavši njegovo
duboko hrišćansko osećanje i vernost, Osmana slika u drugačijem svetlu. Njemu dodeljulje negativne
crte-sujetan, slavoljubiv, ratoboran, plah, a pre svega ohol (što je po hrišćanskom normiranu ljudskih
mana, jedan od najtežih grehova). Kroz Osmanovu sudbinu Gundulić iznosi svoje filozofske stavove o
prolaznosti sreće i pogubnosti koju donosi oholost.
Osmana simbolično ubija rob, što se može shvatiti kao delo sudbine (fortune), točak sreće o kome se na
početku epa govorilo se okrenuo, carevi padaju a robovi se uzdižu, ali se može protumačiti i kao kraj
okrutne turske (muslimanske) vlasti i pobeda porobljenih hrišćana.
Gundulićev stav o hrišćanstu se vidi i u trinaestom pevanju koje je posvećeno Luciferu i njegovoj besedi
u paklu. U ovom pevanju Gundulić želi da istakne čistotu hrišćana i mračnost turaka time što stavlja
Lucifera na njihovu stranu. Luciferov cilj je iskorenjenje hrišćanstva, a poraz na Hoćinama on smatra i za
svoj poraz.
Gundulićev ep se završava osudnom surovog turskog mentaliteta i Alaha.