Milutin Bojić

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Gazite tihim hodom! ogromna i strašna tajna epopeje,
Opelo gordo držim u doba jeze noćne Kolevka će biti bajke za vremena,
Nad ovom svetom vodom. Gde će duh da traži svoje korifeje.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I na mrtve alge tresetnica pada, I prolazna radost celog jednog roda,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata, Zato grob taj leži u talasa senci
Prometeji nade, apostoli jada. Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Zar ne osećate kako more mili, Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Da ne ruši večni pokoj palih četa? Veslanje umre hujno,
Iz dubokog jaza mirni dremež čili, A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
A umornim letom zrak meseca šeta. pobožno i nečujno.

To je hram tajanstva i grobnica tužna Jer hoću da vlada beskrajna tišina

Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna. I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna, Kako vrućim ključem krv penuša njina
Mračna kao savest, hladna i očajna. U deci što klikću pod okriljem slave.

Zar ne osećate iz modrih dubina Jer, tamo daleko, poprište se zari

Da pobožnost raste vrh voda prosuta Ovom istom krvlju što ovde počiva:
I vazduhom igra čudna pantomima? Ovde iznad oca pokoj gospodari,
To velika duša pokojnika luta Tamo iznad sina povesnica biva.

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje Zato hoću mira, da opelo služim
Zavite crnim trube. bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Stražari u svečanom opelo nek otpoje Da miris tamjana i dah praha združim
Tu, gde se vali ljube! Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Klizite tihim hodom.
Što prolazi morem i umre bez znaka,
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
I doći će nova i velika smena,
Nad ovom svetom vodom!
Da dom sjaja stvara na gomili raka.