Neistorijske pesme 
+ pesme starijih vremena
Свеци благо дијеле
Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил' се земља тресе!
Ил' удара море у брегове?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нит' удара море у брегове,
Већ дијеле благо светитељи:
Свети Петар и свети Никола,
Свети Јован и свети Илија,
И са њима свети Пантелија;
Њим' долази Блажена Марија,
Рони сузе низ бијело лице.
Њу ми пита Громовник Илија:
"Сестро наша, Блажена Марија!
"Каква ти је голема невоља,
"Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Блажена Марија:
"А мој брате, Громовник Илија!
"Како не ћу сузе прољевати,
"Кад ја идем из земље Инђије,
"Из Инђије из земље проклете?
"У Инђији тешко безакоње:
"Не поштује млађи старијега,
"Не слушају ђеца родитеља;
"Родитељи пород погазили,
"Црн им био образ на дивану
"Пред самијем Богом истинијем!
"Кум свог кума на судове ћера,
"И доведе лажљиве свједоке
"И без вјере и без чисте душе,
"И оглоби кума вјенчанога,
"Вјенчанога или крштенога;
"А брат брата на мејдан зазива;
"Ђевер снаси о срамоти ради,
"А брат сестру сестром не дозива."
Њој говори Громовник Илија:
"Сејо наша, Блажена Марија!
"Утри сузе од бијела лица,
"Док ми овђе благо под'јелимо,
"Отић' ћемо Богу на диване,
"Молићемо Бога истинога,
"Нек нам даде кључе од небеса,
"Да затворим' седмера небеса,
"Да ударим' печат на облаке,
"Да не падне дажда из облака,
"Плаха дажда, нити роса тиха,
"Нити ноћу сјајна мјесечина,
"Да не падне за три годинице;
"Да не роди вино ни шеница,
"Ни за цркву часна летурђија."
Кад то чула Блажена Марија,
Утр сузе од бијела лица.
Када свеци благо под'јелише:
Петар узе винце и шеницу,
И кључеве од небеског царства;
А Илија муње и громове;
Пантелија велике врућине;
Свети Јован кумство и братимство.
И крстове од часнога древа;
А Никола воде и бродове;
Па одоше Богу на диване,
Молише се три бијела дана
И три тавне ноћи без престанка,
Молише се, и умолише се:
Бог им даде од небеса кључе,
Затворише седмера небеса,
Ударише печат на облаке,
Те не паде дажда из облака,
Плаха дажда, нити роса тиха,
Нит' обасја сјајна мјесечина:
И не роди вино ни шеница,
Ни за цркву часна летурђија.
Пуно време за три годинице:
Црна земља испуца од суше,
У њу живи пропадоше људи;
А Бог пусти тешку болезању,
Болезању страшну срдобољу,
Те помори и старо и младо,
И растави и мило и драго.
Цио остало, то се покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји благосови,
Да не падне леда ни снијега
До један пут у години дана;
Бог ником дужан не остаје
Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ’ њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид’ла млада
Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
„Јетрвице, по Богу сестрице!
„Не знаш кака биља од
омразе?
„Да омразим брата и
сестрицу.”
Ал’ говори љуба Радулова.
„ој Бога ми, моја јетрвице!
„Ја не знадем биља од омразе,
„А и да знам, не бих ти казала:
„И мене су браћа миловала,
„И милост ми сваку доносила.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Убола ти вранца на ливади.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо? да од Бога
нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми
мога!
„Живота ми и мога и твога!”
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Заклала ти сивога сокола.”
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо? да од Бога
нађеш!”
Сестрица се брату кунијаше:
Како онда, тако и данаске.
Боже мили, на свем тебе вала!
Што је било, више да не буде!
„Нисам, брате, живота ми
мога!
„Живота ми и мога и твога!”
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
„На зло, Павле, сеју миловао,
„На горе јој милост доносио!
„Заклала ти чедо у колевци;
„Ако ли се мене не вјерујеш,
„Извади јој ноже од појаса.”
Скочи Павле, кан’ да се
помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал’ још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени
ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
„Сејо моја, да те Бог убије!
„Куд ми закла коња на ливади
„И сокола у зеленој башчи,
„Зашт’ ми закла чедо у
колевци?”
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми
мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Ако ли ми не вјерујеш клетви,
„Изведи ме у поље широко,
„Па ме свежи коњ’ма за
репове,
„Растргни ме на четири
стране.”
Ал’ то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњ’ма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин’ дана,
Кроз кости јој трава
проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
„Ој чујеш ли, Павле господару!
„Води мене заовиној цркви,
„Не би ли ме црква опростила.”
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б’јеле
цркве,
Ал’ из цркве нешто проговара:
„Не ид’ амо, млада Павловице:
„Црква тебе опростити не ће.”
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
„Ој Бога ти, Павле господару!
„Не води ме двору бијеломе,
„Већ ме свежи коњ’ма за
репове,
„Па ме одби низ поље широко,
„Нек ме живу коњи растргају.”
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњ’ма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.
Ђакон Стефан и два анђела
Рано рани ђаконе Стеване
У недељу пређе јарка сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Он не иде у бијелу цркву,
Већ он иде у то поље равно,
Те он сеје белицу пшеницу,
Ал' ето ти два путника стара,
божју су му помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконе Стеване!"
А он њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два путника стара!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби, ђаконе Стеване!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?
"Или си се јунак помамио;
"Или си се данас потурчио,
"Часног крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона,
"И своју си веру изгубио;
"Те си тако рано уранио
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Па ти сејеш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконе Стеване:
,О Бога вам два путника стара!
"Кад питате, да вам право кажем:
"Та нисам се јунак помамио,
"Нити сам се данас потурчио,
"Нит' сам своју веру изгубио,
"Нит' сам крста под ноге згазио,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо,
,То ја раним с мојом верном љубом;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
,Ајдемоте ђаконовом двору,
Да видимо ђаконову љубу,
Што нам ради љуба ђаконова."
Одшеташе ђаконовом двору,
Ал' је љуба рано уранила
У недељу пређе јарког сунца,
Пређе сунца и пре летургије,
Она чини белицу пшеницу;
Божју су јој помоћ називали:
"Божја помоћ, ђаконова љубо!"
Она њима лепше одговара:
"Д'о Бог добро, два стара путника!"
Ал' беседе два путника стара:
"Бога теби ђаконова љубо!
"Која теби велика невоља,
"Те си тако рано уранила,
,Уранила у свету недељу
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?
,Или си се млада помамила?
"Или си се данас потурчила
,И своју си веру изгубила,
"Часног крста под ноге згазила,
,Часног крста и красног закона;
"Те си тако рано уранила
"У недељу пређе јарког сунца,
"Пређе сунца и пре летургије,
"Те ти чиниш белицу пшеницу?"
Ал' беседи ђаконова љуба:
"О Бога вам, два путника стара!
"Кад питате, право да вам кажем:
"Та нисам се млада помамила,
"Нити сам се данас потурчила,
"Нит' сам своју веру изгубила,
"Нит' сам крста под ноге згазила,
"Часног крста и красног закона;
"Већ је мени велика невоља;
"Зашт' ја раним у мојему двору
"Девет немо, друго девет слепо;
"То ја раним с мојим господаром;
"И Бог ће ми греха опростити."
Ал' беседе два путника стара:
"О Бога ти, ђаконова љубо!
"Дај ти нама твоје мушко чедо,
"Мушко чедо из колевке златне,
"Да закољем' твоје мушко чедо,
"И од чеда крви да уграбим',
"Да пошкропим' твоје беле дворе:
"Што је немо, проговориће ти,
"Што је слепо, све ће прогледати."
Али мисли ђаконова љуба,
Она мисли мисли свакојаке,
Док је млада на једно смислила,
Па им даде чедо из колевке,
И заклаше чедо пренејако,
И од чеда крви уграбише,
Пошкропише по беломе двору:
Што је немо, проговорило је,
Што је слепо, све је прогледало.
Дигоше се два стара путника
И одоше с Богом путовати,
Осврће се ђаконова љуба,
Па погледа на златну колевку,
Ал' јој чедо седи у колевки,
Па се игра јабуком од злата,
Па беседи ђаконова љуба:
"Мили Боже, на свем теби фала!
"Гди дођоше два путника стара,
"Заклаше ми чедо у колевки,
"И од чеда крви уграбише,
"Пошкропише моје беле дворе,
"Што је немо, проговорило је,
"Што је слепо, све је прогледало,
"Ево чедо седи у колевки
"И сигра се јабуком од злата!"
Проговара чедо из колевке:
"Слатка мајко, моја слатка рано!
"Оно нису два путника стара,
"Већ су оно два Божја анђела."
Кумовање Грчића
Манојла
Двије су се куме подигнуле,
Двије куме, у једнога кума,
У онога Грчића Манојла;
Једно јесте танана Гркиња,
А друго је бијела Влахиња.
У Влахиње чедо мушко било,
У Гркиње није, но ђевојка,
И дођоше куму на дворове,
Те крстише двоје ђеце лудо.
А кад сјутра зора долазила,
Но да рече танана Гркиња:
"Мио куме, Грчићу Манојле!
"Промијени ову ђецу луду:
"Дај ти мене чедо Влахињино,
"А Влахињи да дамо ђевојку,
"И дајем ти Божу вјеру тврду,
"Дваш ћу ти га измјерит' са златом."
Превари се, Бог да га убије!
Па разм'јени двоје ђеце лудо.
Ондолен се куме подигнуле,
Кад Влахиња планинама била,
Нешто јој се чедо усциктало;
Мајка му се бјеше препанула,
Па почину насред друма пута,
Те развила оно чедо лудо;
Али није мушко, но ђевојка!
Шњом удари о камену станцу,
Ста ју цика, како змије љуте,
Па отиде натраг кукајући.
Када куму на дворове дође,
Куму своме ријеч говорила:
"А за Бога, мој куме Манојле!
"Што продаде кума за цекине?
"Платио га светоме Јовану!"
А он јој се криво кунијаше:
"А нијесам, моја мила кумо,
(А дијете држи на кољену)
"Та не ијо од овога месо!"
Тада млада на дворове пође
И бешику празну понијела.
А Манојло коња узјахао,
И Гркињи на дворове пође,
Те му млада чедо наплатила.
Па ондолен отиде Манојло;
Кад је био друму у планину,
На пут срете једно јагње црно,
Па упали жестоку стријелу,
Те погоди оно јагње црно,
Па г' испече друму у планину,
Испече га, па обједовао,
Једно плеће у зобницу бача,
Па отиде на своје дворове.
Ал' га срете вјереница љуба,
Она бјеше сузна и крвава,
Но ју пита Грчићу Манојло:
"Што је тебе, моја вјерна љубо?"
Све му, што је, по истини каза:
"Искочи ми из руку дијете,
Проврже се црнијем јагњетом,
"И утече мене уз планину."
Манојло се таде сјетоваше:
"Ја сам, љубо, јагње дочекао,
"Убио га, па га испекао,
"И од њега, љубо, обједова',
"И плеће сам меса оставио;
"Врзи руку у зобницу вранцу!"
Она бачи у зобницу руку,
Оно плеће меса дофатила,
Ал' је оно од ђетета рука!
Тадер му је љуба говорила:
"А Манојле, траг ти погинуо!
"Ти не био продавати кума."
Богу фала, јер ј' овако било!
Огњена Марија у паклу
"Дај ми, Боже, од рајевах кључе,
"Да од раја отворимо врата,
"Да ја дођем проз рај у пакао,
"Да ја виђу остаралу мајку,
"Не бих ли јој душу избавила!"
Бога моли, и умолила га,
Од раја јој кључе поклонио,
И шњом посла Петра апостола,
Те од раја отворише врата,
И прођоше проз рај у пакао;
Ал' три друга по паклу шетају
Једном другу нога горијаше,
А другоме рука до рамена,
А трећему глава горијаше.
Но Марија апостола пита:
"Што су, Петре, Богу згријешили,
"Те се муче муках жестокијех?" -
"Казаћу ти, Огњана Марија!
"Што овоме руса гори глава,
"Овај није даровао куму:
"Кума њему светога Јована,
"А он њојзи паре ни динара;
"Што овоме гори десна рука,
"Њом је клао овце преходнице;
"Што овоме трећем нога гори,
"Њом је био и оца и мајку."
Њих минуше, напријед прођоше,
Али сједе до два стара старца,
Њима горе и браде и главе.
Но Марија апостола пита:
"Кажуј, Петре, што су згријешили?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Ово бјеху од земље судије,
"Мирили су мртве и рањене
"И у кмество сиједали криво,
"И проклето узимали мито;
"А нијесу јоште дочекали,
"Што чињаху, кад они могаху,
"Каматника, секо, и митника
"До два тези Боже проклетника."
Па минуше мало понапријед,
Ту нађоше једну невјестицу,
Ђе јој горе и ноге и руке,
А пропа' јој језик проз вилице,
А висе јој змије о дојаках;
Кад је виђе Огњана Марија,
Он' ијетко апостола пита:
"Што је, кучка, Богу згријешила,
"Те се мучи муках жестокијех?"-
"Казаћу ти, моја мила секо!
"Гријешница ј' крчмарица била,
"У вино је воду присипала
"И за воду паре узимала;
"Имала је обречена мужа,
"Ходила је шњега на другога;
"Кад се млада вјенчавала шњиме,
"Бачила је на себе мађије,
"Да шњим нема од срца порода,
"А Бог јој је писа' седам синах,
"Ето јој их, секо, о дојаках,
"Са њима ће пред Господом поћи."
И пођоше мало понапријед,
А нађоше бабу остаралу,
То је мајка Огњане Марије,
Њојзи горе и ноге и руке,
И гори јој коса наврх главе;
А Марија стаде поред мајке,
Па упита остаралу мајку:
"Кажи, мајко, што си згријешила?
"Не бих ли ти душу избавила."
Но Марији мајка говорила:
"Ја немам што, до камена казат':
"Кад ја бијах на бијес ђевојка,
"Једно јутро ускрсење дође,
"Моја мајка до пред цркву пође,
"Мен' остави да сигурам ручак,
"Кад ми мајка испред цркве дође,
"Мене голу у хаљине нађе,
"Удари ме руком и прстеном,
"Ја шњом уд'рих о дувар од куле,
"Таде ме је проклињала мајка
""Залуду се удавала, синко!"
"Удавах се три четири пута,
"И ту ја бих у Бога злочеста,
"Не одржах мужа ни једнога.
"Кад се, синко, удадох четвртом,
"Ту ја нађох двоје пасторчади,
"Једно лудо од двије године,
"Друго, синко, од пуне четири,
"Узеше ме ђеца Богом мајку:
"Кад ми ђеца из игре дођоше,
"Код мене се оба заплакаше,
"Плачући ми стариј' говораше:
""Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу."
"Мјерих му је о камену станцу".
"Млађи рече: ""Дај ми љеба, мајко""
"Ја му дадох комат земље црне "
Још се баба јадити хоћаше,
Но јој не да Петре апостоле.
Но је Петар за руку дофати,
И бачи је међу ђаволима:
"Чекај враже, држи је ђаволе!"
То је било, а Боже помози!
Браћа и сестра
Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
"Ја ти пођи, наша мила сејо,
"Ја ти пођи с преко мора бану,
"Ми ћемо те често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице."
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал' да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
"Мили Боже, чуда великога!
"Што сам врло браћи згријешила,
"Те ме браћа походити не ће?"
Њу ми коре млоге јетрвице:
"Кучко једна, наша јетрвице!
"Ти си врло браћи омрзнула,
"Те те браћа походити не ће."
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал' се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
"Ид'те доље, два моја анђела,
"До бијела гроба Јованова,
"Јованова, брата најмлађега,
"Вашијем га духом заданите,
"Од гроба му коња начините,
"Од земљице мијес'те колаче,
"Од покрова режите дарове;
"Спремите га сестри у походе."
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
"Јесте л' ми се, брате, затјецали,
"Кад сте мене младу удавали,
"Да ћете ме често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице?
"Ево данас три године дана
"Нијесте ме јоште походили!"
Још је њему сеја бесједила:
"Што си тако, брате, потавњео
"Баш кан' да си под земљицом био?"
Бесједи јој нејачак Јоване:
"Шути, сејо, ако Бога знадеш!
"Мене јесте голема невоља:
"Док сам осам брата оженио,
"И дворио осам милих снаха;
"А како се браћа иженише,
"Девет б'јелих кућа начинисмо;
"За то сам ти поцрњео, сејо."
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал' је Јово врло устављаше:
"Ти не иди, моја мила сејо,
"Док још браће у походе дође."
Ал' Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
"Ти почекај, моја мила сејо,
"Док ја одем за бијелу цркву:
"Кад смо средњег брата оженили,
"Ја сам златан прстен изгубио,
"Да потражим, моја мила сејо."
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал' код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј' умр'о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал' у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
"Јадна мајко, отвори ми врата."
Стара мајка из двора бесједи:
"Ид' одатле, од Бога моријо,
"Девет си ми сина уморила,
"И мен' хоћеш остарилу мајку?"
А Јелица била бесједила:
"Јадна мајко, отвори ми врата,
"Ово није од Бога морија,
"Већ Јелица твоја мила шћерца."
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б'јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.
Милан-бег и
Драгутин-бег
Два се брата врло миловала:
Бег Милане и бег Драгутине.
Колико се браћа миловала,
Под њима се добри коњи љубе.
Бег Милан-бег брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Ходи, брате, да се иженимо."
Бег Драгутин брату говорио:
"Ласно би се, брате, иженили;
"Ал' кад туђе сеје саставимо,
"Туђе ће нас сеје завадити,
"Башка ће нам дворе поградити,
"Између њих трње посадити,
"И кроз трње воду навратити,
"Нека трње у висину расте,
"Да се никад састат' не моремо."
Бег Милан-бег брате не слушаше,
Већ испроси лијепу ђевојку
И искупи кићене сватове,
Те доведе лијепу ђевојку,
Начинио шенлук и весеље.
Кад је било ноћи по јацији,
Младијенце у ђердек сведоше;
Када беже у одају уђе,
А ђевојка стоји под дуваком,
Он за собом затворио врата,
Диже цури пули дувак с лица,
Сину лице, кано жарко сунце,
Бег загрли лијепу ђевојку,
Хотијаше, да је и пољуби;
Ал' му вели лијепа ђевојка:
"Господару, бего Милан-бего!
"Не дам теби лица обљубити,
"Док не видим твога брата главе,
"Ђе се мртва по авлији ваља."
Ондар јој је бего говорио:
"Не будали, лијепа ђевојко!
"Волим брата од очињег вида;
"Ко би мог'о брату кидисати?"
Вели њему лијепа ђевојка:
"Ако ти је жао кидисати,
"Ти ћеш сјутра рано уранити,
"Па ти хајде у лов у планину,
"И поведи брата Драгутина,
"Понесите сиве соколове,
"Поведите хрте и загаре,
"Па крећите тице јаребице,
"Напушћајте сиве соколове,
"Нек фатају тице јаребице;
"А крећите срне и кошуте,
"Напушћајте хрте и загаре,
"Нека тару срне и кошуте;
"Па најпошље, бего Милан-бего,
"Ти заметни хајку у планини,
"Па ти крени звијера арслана,
"Свога брата метни на бусију,
"Откуда ће арслан ударити,
"Па ће њега арслан погубити."
То је бего одмах каил био,
Он јој рече, да ће учинити;
Тада му је лице допуштила.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио беже Милан-беже,
Иде брату у другу одају,
Да он буди брата Драгутина;
Ал' му братац прије уранио,
На демир се пенџер наслонио,
Па премишља мисли свакојаке.
Њему Милан Божју помоћ даје,
Драгутин му љевше прифатио;
Милан му је онда говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Јесам, брате, лова пожелио,
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брату говорио:
"Мој рођени брате, Милан-беже!
"Ја сам ноћас зао сан уснио:
"Ђе нам муња од запада сину,
"А гром пуче из ведрога неба,
"Па у наше ударио дворе,
"Ја умријех, ти пребоље, брате."
Милан-бег је брату говорио:
"А мој брате, беже Драгутине!
"Сан је клапа, а Бог је истина;
"Никад санку вјеровати није;
"Да идемо у лов у планину."
Драгутин је брата послушао:
"Хајде, брате, зови наше слуге,
"Да поведу хрте и загаре,
"Да понесу сиве соколове,
"Док ја идем снахи у одају."
Па од земље на ноге скочио,
Те он иде снахи у одају.
Кад униђе снахи у одају,
Али снаха код пенџера сједи,
Њој Драгутин добро јутро виче,
Спрам њег' снаха на ноге скочила,
Драгутину Бога прифатила,
Бијелу му пољубила руку
Подмаче му злаћену столицу,
Шећерли му каву изнијела
И пред каву жежену ракију.
Њојзи вели беже Драгутине:
"Снахо моја, Милан-беговице!
"Јеси л' ми се јучер уморила
"А јашући коња великога?
"Јеси ли ми ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Мом Милану на десници руци?"
На то њему снаха одговара:
"А ђевере, мој злаћен прстене!
"Јесам ти се јуче уморила,
"Али сам ти ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
"Твом Милану на десници руци.
" Ал' да видиш бега Драгутина!
Он се маши руком у џепове,
Па извади девет прстенова
Све од чиста саливени злата
И у њима драги каменови,
И уза њих стотину дуката,
Те дарива своју снаху драгу.
Снаха му је пољубила руку,
Извадила од злата мараму,
Тс дарива бега Драгутина.
И одоше у лов у планину;
Они дижу тице јаребице,
Напушћају сиве соколове,
Те фатају тице јаребице;
Они крећу срне и кошуте,
Напушћају хрте и загаре,
Те фатају срне и кошуте.
Па најпошље хајку заметнуше,
А Милан-бег помета бусије,
Драгутина метну на бусију,
Откуда ће арслан ударити.
Завикаше по гори хајкачи,
И кренуше звијера арслана,
На бега је арслан ударио;
Кад сагледа звијере арслане,
Кад сагледа бега Драгутина,
На бега је јуриш учинио.
Бег се брани дрвљем и камењем,
И најпотље злаћеном марамом,
Што је њега снаха даривала;
Уфати га звијере арслане,
Ал' завика беже Драгутине:
"Ђе си, брате, беже Милан-беже?
"Погуби ме звијере арслане!"
Кад то чуо беже Милан-беже,
Тада му је жао брата било,
Па потече брату по авазу;
Кад допаде брату у бусију,
Ал' на брату русе главе нејма.
Жао било бегу Милан-бегу,
Брже јаше коња великога,
Па он оде двору бијеломе;
Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Те је баца с горњега чардака
Он је баца на мермер-авлију,
Мртва тужна на авлију паде.
Он накупи бисаге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре,
Па отиде главом по свијету.
Zmija mladozenja Te uvati ribu zlatnokrilu,
Pa joj uze ono desno krilo,
Stan’te, braćo, da vi čudo kažem:
Opet ribu u vodu pustio,
Oženi se kralje od Budima
Krilo nosi gospođi kraljici,
Eto danas devet godin’ dana,
Te joj daje ono desno krilo;
Ništa kralje od poroda nema.
Kak’ izede ono desno krilo,
Podiže se kralje Milutine,
Jednak mu je trudna zahodila.
Prav’ otide u lov u planinu,
Nosi breme za godinu dana,
Da on lovi lova po planini.
Dođe vreme, breme da se ima,
Tako njemu Bog i sreća dade,
Nemade se jedno muško čedo,
Nit’ ulovi srne ni košute;
No s’ imade jedna zmija ljuta;
Vrlo kralju žeđca odolela,
Kako pade zmija na zemljicu,
Pa se diže na vodu studenu,
Jednak zmija u duvar odmile.
Te se napi vode studenice,
Tad’ otrča kraljica gospođa,
Zakloni se za jelu zelenu;
Pa ovako kralju besedila:
Malo vreme za tim postajalo,
„Kamen, kralje, da se obraduješ,
Eto otud do tri gorske vile,
„Obraduješ od srca porodu!
Napiše se vode studenice,
„Nemade se jedno muško čedo,
Pa kod vode staše besediti;
„No s’ imade jedna zmija ljuta;
No besedi vila najstarija:
„Kako pade zmija na zemljicu,
„Čujete l’ me, do dve mile ćerke!
„Jednak zmija u duvar odmile.“
„Znate l’, ćerke, jeste l’ zapazile,
Tade kralje ‘vako besedio:
„Kad s’ oženi kralje od Budima?
„Vala Bogu na njegovu daru!“
„Eto danas devet godin’ dana,
Tako stade za sedam godina,
„Kako je se jadan oženio,
No besedi zmija iz duvara:
„I ne ima od srca poroda.“
„O moj babo, od Budima kralje!
Još ovako vila besedila:
„Što ti čekaš, te ne ženiš mene?“
„Zna li koja kakoga lijeka,
Mrda kralje tamo i ovamo,
„Ne bi l’ ljuba trudna zahodila?“
Još ovako kralje besedio:
Obe mlađe ništa ne govore,
„Moja zmijo, moj hudni porode!
Salt govori vila najstarija:
„Ko će dati za zmiju devojku?“
„Da zna kralje, kako ja što znadem,
No ovako zmija besedila:
„Da sakupi Budimske devojke,
„O moj babo, od Budima kralje!
„Da donese mlogo suho zlato,
„Ti osedlaj konja Lastavicu,
„Da saplete onu sitnu mrežu,
„Pa ti idi ka Prizrenu gradu
„Sitnu mrežu od suhoga zlata,
„Od Prizrena caru čestitome,
„Da je baci u tiho Dunavo,
„Car će dati za mene devojku.“
„Da uvati ribu zlatnokrilu,
Kad to začu od Budima kralje,
„Da joj uzme ono desno krilo,
On osedla konja Lastavicu,
„Opet ribu u vodu da pusti,
Pa se meće junak na drugoga,
„Krilo da da gospođi kraljici,
Pravo ode ka Prizrenu gradu;
„Nek izede ono desno krilo,
Kada dođe caru pod dvorove,
„Jednak će mu trudna zahoditi.“
Sam ga care s kule ugledao,
A to kralju i sluša i gleda,
Pa on sljeze niz kulu visoku,
On se diže u grada Budima,
Te ga srete u svojoj avliji,
Pa sakupi Budimske devojke,
Ruke šire, u lice se ljube,
I donese mlogo suho zlato,
Za junačko pitaju se zdravlje,
Te saplete onu sitnu mrežu,
Pa ga uze za desnicu ruku,
Sitnu mrežu od suhoga zlata,
Odvede ga na visoku kulu,
Meće mrežu u tiho Dunavo;
Slug’ uzoše konja Lastavicu,
Tako njemu Bog i sreća dade,
Odvedoše u novoga ara.
Piše vino tri bijela dana,
Dok se rujna ponapiše vina,
Doke vince uljeze u lice,
A rakija stade govoriti;
Uzmuči se kralje od Budima,
Poznade ga dare od Prizrena,
Pa je njemu bio besedio:
„A Boga ti, kralje od Budima!
„Što je tebe, kaka je nevolja?
„Te si mi se tako uzmučio?“
Stade kralje njemu besediti:
„Čuješ mene, care od Prizrena!
„Znaš li, care, jesi l’ zapazio
„Kad sam ti se jadan oženio?
„Za punijeh do devet godina
„Ja nemadoh od srca poroda;
„Kad s’ napuni devet godin’ dana,
„Nemade se jedno muško čedo,
„No s’ imade jedna zmija ljuta;
„Kako pade zmija na zemljicu,
„Jednak zmija u duvar odmile.
„Et’ od tade sedam godin’ dana,
„No besedi zmija iz duvara:
„“O moj babo, kralje od Budima!
„“Što ti čekaš, te ne ženiš mene?“ „
„Ja sam ‘vako zmiji besedio:
„“Moja zmijo, moj hudni porode!
„“Ko će dati za zmiju devojku?“ „
„No je mene zmija besedila:
„“O moj babo, od Budima kralje!
„“Ti osedlaj konja Lastavicu,
„“Pa ti idi u Prizrena bela
„“Ka onome caru čestitome,
„“Car će dati za mene devojku.““
„I ja sam se jadan potrudio
„I ka tebe care dohodio.“
No ovako care besedio:
„Čuješ mene, kralje od Budima!
„Ti mi idi u Budima grada,
„Te ti pitaj zmiju u duvaru.
„Može li se zmija podvatiti,
„Da dovede kićene svatove
„Od Budima do Prizrena bela,
„Da ih nigde sunce ne ogreje
„Još nikakva rosa ne okvasi;
„Ako s’ može zmija pouzdati,
„Ja ću dati za zmiju devojku.“
Kad to začu od Budima kralje,
Izvedoše konja Lastavicu,
On se meće konju na ramena,
Ode pravo preko polja ravna,
Kano zvezda preko vedra neba.
Kad je bio do blizu Budima,
Još je kralje ovako mislio:
„Avaj mene! do Boga jednoga!
„Gde ću naći zmiju u duvaru,
„Da joj kažem od cara pozdravlje?“
Taman dođe na Budimska vrata,
Prije njega zmija progovara:
„O moj babo, od Budima kralje!
„Dade l’ care za mene devojku?“
No ovako kralje besedio:
„Zmijo moja, moj hudni porode!
„Ako s’ možeš, zmijo, pouzdati,
„Da odvedeš kitu i svatove
„Od Budima do Prizrena grada,
„Da ih nigde sunce ne ogreje
„Niti kakva rosa pa orosi,
„Dade care za tebe devojku;
„Ako l’ ne mo’š odvesti svatova,
„Ne da care za tebe devojku.“
No ovako zmija progovara:
„Kupi svate, hajde za devojku;
„Ja ću odvest’ kićene svatove,
„Da ih nigde sunce ne ogreje
„Ni kaka ih rosa pa zarosi.“
Sakupiše silu i svatove,
Sakupiše hiljadu svatova,
Svi svatovi u kraljeva dvora,
Izvedoše konja Lastavicu,
Sam se konjic po avlije šeta;
Tu viknuše ti laki čauši:
„Hazur da ste, kićeni svatovi!
„Hazur da si, mladi mladoženja!“
Kad to začu zmija iz duvara,
Tad’ se smile zmija niz duvara,
Pa se primi konju uz koleno,
Pa se zavi sedlu na jabuku;
Okrenuše niz Budima grada,
Zadede se jedan modar oblak
Od Budima do Prizrena grada,
Baš ih nigde sunce ne ogreja
Nit’ ih kakva rosa zarosila.
Kad otoše u Prizrena grada,
Uljegoše u dvore careve,
Svi svatovi konje provađaju,
Salt ne šeta zmija Lastavicu,
Sama joj se po avlije šeta.
Čudno ih je care dočekao,
I čudno ih darom darivao:
Svakom svatu od svile košulju,
Mladoženje konja i sokola,
Još odviše Prizrenku devojku. „Na jastuku od zmije košulja,
Bre viknuše ti laki čauši: „U dušeku dobar junak spava,
„Hazur da ste, kićeni svatovi! „Zagrlio Prizrenku devojku;
„Hazur da si, kume i starojko! „Ja ukradoh od zmije košulju,
„Hazur da si, Prizrenka devojko! „Pa ju turih na tu vatru živu.“
„Vreme dođe, polazit’ hoćemo.“ „Što je, ljubo, izela te zmija!“
Svi svatovi konje pojahaše, Potrčaše kule na visinu,
Još uzjanu Prizrenka devojka, Šta da vide? čuda golemoga!
Kad to vide zmija iz duvara, Mrtav junak u dušeku leži,
Tad’ se smile zmija niz duvara, Zagrlila g’ Prizrenka devojka,
Potprimi se konju uz koleno, I ovako ona besedila:
Pa se zavi sedlu na jabuku; „Jaoj mene, do Boga jednoga!
Okrenuše niz Prizrena grada, „Što ostadoh mlada udovica!
Po više njih jedan modar oblak. „O svekrvo, da te Bog ubije!
Svi svatovi konje razigraše, „A mene si malo učinila,
Stade igrat’ zmija Lastavicu, „A sebe si gore dopravila.“
Koliko je njega ražljutila, Osta majka bez sina svojega,
U Prizrenu istrla kaldrmu Od nas pesma, a od Boga zdravlje!
I Prizrena redom pokvarila, Nas lagali, mi polagujemo
Baš se kurvić pograditi ne će
Za punijeh dvanaest godina,
Što je caru kvara učinjeno.
Pa otoše zdravo i veselo,
Otidoše u Budima grada,
Svadbu ‘graše za nedelju dana,
Igraše je, pa je proigraše,
Svaki ode ka svojemu dvoru,
Zmija osta u svome duvaru,
Kralj ostade na svome divanu;
Dođe vreme, da s’ svedu mladenci,
Da se svede momče i devojka,
Izvedoše lijepu devojku,
Izvedoše na kulu visoku,
Turiše je podu najvišemu.
Kad je bilo noći u ponoći,
Stade graja kule na visinu,
Tad se krade kraljica gospođa,
Ona s’ krade od poda do poda,
Dok izljeze podu najvišemu,
Na oda. tvorila vrata,
Šta da vidi? čuda golemoga!
Na jastuku od zmije košulja,
U dušeku dobar junak spava,
Zagrlio Prizrenku devojku!!
Наход Симеун
Svaka ma rada je porodu, Уранио старац калуђере
Te ukrade od zmije košulju, на Дунаво, на воду студену,
Pa je turi na tu vatru živu, да завати воде на Дунаву,
Pa potrča kralju gospodaru: да с' умије и богу се моли.
„Blago tebe a i mene kralje! Намјера је старца нанијела,
„Ja se digoh na visoku kulu, нађе старац сандук од олова,
„Na odaji ja otvorih vrata,
истурила вода под обалу,
млидијаше у њему је благо,
однесе га у свог намастира.
Кад отвори сандук од олова,
ал' у њему блага не бијеше,
већ у њему једно мушко чедо,
чедо мушко од седам данака.
Из сандука чедо извадио,
покрсти га у своме намастиру,
лијепо му име нађенуо,
нађенуо:Наход Симеуне.
Не шће дават чедо на дојиље,
вeћ га рани у свом намастиру,
рани њега медом и шећером.
Кад је била чеду годиница,
колик' друго од три годинице!
Кад је било од три годинице,
колик' друго од седам година!
А кад било о седам гогина,
колик' друго од дванаест љета!
Кад је било од дванаест љета,
колик' друго од двадест година!
Чудно Симо књигу изучио,
не боји се ђака ниједнога,
ни својега старца игумана.
Једно јетро у свету недељу
изишли су ђаци намастирски,
те с' играју игре свакојаке:
скачу скока, међу се камена,
прескаче им Наход Симеуне,
прескаче им, каменом одмеће;
мани бјеху ђеци намастирски,
па говоре Наход-Симеуну:
"Симеуне, један находниче!
Ти не имаш рода и племена,
ти се незнаш од рода каква си,
тебе ј'нашо старац игумане
у сандуку води под обалом".
Мучно бјеше Наход-Симеуну,
оде Симо у своју ћелију,
па узима часно јеванђеље,
чати Симо, а сузе просипа.
Долази му отац игумане,
па он пита Наход-Симеуна:
"Што је теби, Симеуне сине,
те ти рониш сузе од очиу?
Што је мало у мом намастиру?"
Вели њему Наход-Симеуну:
"Господине, оче игумане,
коре мене ђаци намастирски
да се не знам од рода каква сам,
да си нашо мене под обалом;
већ чујеш ме, оче игумане,
ако знадеш бога истинога,
дај ти мене твојега ђогата,
да ја идем у свијет бијели,
да ја тражим, од каква сам рода:
ал' сам каква рода хорјатског,
да л'од каква рода господскога;
ја л' ћу скочит у тихо Дунаво!"
Жао бјеше старцу игуману,
пази Сима како свога сина.
Пореза му св'јетло одјело,
даде њему хиљаду дуката
и ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели.
Хода Симо девет годиница,
тражи Симо рода и племена,
ал' како ће њега находити,
кад никога питат не умије?
Када наста година девета,
на ум паде Наход-Симеуну
да он иде своме намастиру;
он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одраст'о је Наход Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
"Живо иди, танана робињо,
"Под јунаком увати ђогата,
"Кажи њему: "Краљица те зове,
"Нешто тебе има говорити."
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
"О јуначе! зове те краљица,
"Нешто тебе има говорити."
Тад' Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад' краљица рече Симеуну:
"Скидај рухо, незнана катано!
"Ваља тебе ноћити с краљицом
"И обљубит' Будимску краљицу."
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио,
Симеуну врло мучно било,
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити,
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули;
Врати Симо помамна ђогата,
У авлији коња уставио,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру,
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице;
Рече Симо госпођи краљици:
"Дај, краљице, часно јеванђеље."
Одговори госпођа краљица:
"Симеуне, дуго јадан био!
"У з'о час га рода потражио!
"А у гори дош'о у Будима
"И ноћио с госпођом краљицом
"И краљици обљубио лице!
"Ти си своју обљубио мајку!"
Кад то зачу Наход Симеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку,
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег' излазио,
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
Љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
"Ђе си мене, Наход-Симеуне?
"Ђе си мене толико вријеме?"
Вели њему Наход-Симеуне:
"Не питај ме, оче игумане!
"У з'о час сам рода потражио,
"А у гори дош'о до Будима."
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Ђено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,
Па затвора тавницу проклету,
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
"Кад изишли кључи из Дунава,
"Симеун се грија опростио!"
Тако стаде за девет година.
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо,
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.
Свети Саво
Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
„Боже мили, чуда великога!
„Куд се ђеде цар-Немање благо,
„Седам кула гроша и дуката?”
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи ришћанској:
„Ој Бога вам, господо ришћанска!
„Не говор’те о мом родитељу,
„Не говор’те, не гријеш’те душе:
„Није бабо расковао благо
„На наџаке ни на буздоване,
„Ни на сабље ни на бојна копља,
„Ни добријем коњма на ратове;
„Већ је бабо потрошио благо
„На три славна Српска намастира:
„Једну бабо саградио цркву:
„Б’јел Вилиндар насред горе Свете,
„Красну славну себе задужбину,
„Вјечну кућу на ономе св’јету,
„Да се њему поје летурђија
„Оног св’јета, као и овога;
„Другу бабо саградио цркву:
„Студеницу на Влаху Староме,
„Красну славну мајци задужбину,
„Својој мајци царици Јелени,
„Вјечну кућу на ономе св’јету,
„Да с’ и њојзи поје летурђија
„Оног св’јета, као и овога;
„Трећу бабо саградио цркву:
„Миљешевку на Херцеговини,
„Красну славну Сави задужбину,
„Вјечну кућу на ономе св’јету,
„Да с’ и њему поје летурђија
„Оног св’јета, као и овога.”
У глас викну господа ришћанска:
„Просто да си, Немањићу Саво!
„Проста душа твојих родитеља!
„Проста душа, а честито т’јело!
„Што носили, свијетло вам било!
„Што родили, све вам свето било!”
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло.
Саво и Турски цар
0001 Прошеташе два господичића
0002 По Стамболу граду бијеломе,
0003 Једно паша Омер Ћехаићу,
0004 А друго је Ћупрелијћ везире;
0005 Шетају се, разговарају се,
0006 Но да рече Ћуприлијћ везире:
0007 „Чу ли, пашо, Омер-Ћехаићу!
0008 „Чудан ли сам шићар уходио:
0009 „Покрај мора баш у гори Светој,
0010 „Видио сам цркву Филиндара,
0011 „А каква је, милу Богу фала!
0012 „Покривена ћемером од злата,
0013 „Поткићена срмом и бисером,
0014 „Подизана златном
трепетљиком,
0015 „А по њој су диреци од злата;
0016 „Све од злата крсти и иконе;
0017 „У њу сједи триста калуђерах,
0018 „Међу њима калуђере Саво,
0019 „И више њих пет стотин’
ђаковах,
0020 „Гологлави дворе господаре.
0021 „Да ли ти је, пашо, погледати,
0022 „Млого ли је злата црковнога!
0023 „Да окупи царе три табора,
0024 „Да их води Светој гори ломној,
0025 „Да похара цркву Филиндара,
0026 „Да растопи крсте и иконе
0027 „И велике црковне закладе,
0028 „А да слије млоге пиштојлије,
0029 „Да потурчи калуђера Сава,
0030 „Да га метне вељега везира;
0031 „Да потурчи триста калуђерах,
0032 „Да су њему триста сератлијах;
0033 „Да потурчи пет стотин’ ђаковах,
0034 „Да су њему млоге тевабије;
0035 „Да потурчи пребијелу цркву,
0036 „Да у по ње огради џамију,
0037 „А по ње пандурицу кулу,
0038 „Да пандури из ње од кавурах!”
0039 Рече паша Омер Ћехаићу:
0040 „А пасај се, Ћупрелијћ везире!
0041 „И пријед су цари настајали,
0042 „Па се цркве харале нијесу;
0043 „Не смијемо цркви ударити,
0044 „Ведро би се небо проломило,
0045 „А пануло студено камење,
0046 „Побило би Турке без хесапа.
0047 „Има црква добра чувадара,
0048 „По имену калуђера Сава,
0049 „Који јаше коња дебелога,
0050 „Око њега триста калуђерах,
0051 „Сваки носи свијетло оруже,
0052 „А да цркву од Тураках бране.
0053 „А јеси ли стимава’, везиру,
0054 „Какова је Светогорска црква?
0055 „Сја јој куба међу градовима,
0056 „Ка’ даница међу звијездама;
0057 „А на кубу златни барјак сјаше,
0058 „А под барјак црни змају спаше,
0059 „К Стамболу је главу обрнуо,
0060 „Те он живе Турке прождираше.”
0061 С том давијом у цара пођоше,
0062 И давију цару изнесоше;
0063 Цар давију паши не прифата,
0064 Но везиру прифати давију,
0065 И велику војску окупио,
0066 Поведе је Светој гори малој
0067 Ниже цркве поставио табор,
0068 Па је царе оправио слуге
0069 У бијелу цркву Филиндара,
0070 Да доведу калуђера Сава,
0071 Да доведу њему под шатору.
0072 И цареве отидоше слуге,
0073 Уљегоше у бијелу цркву,
0074 Ту нађоше калуђера Сава,
0075 Око њега триста калуђера
0076 А ђе поју Божу латурђију;
0077 Но из цркве изљегоше Турци,
0078 Док се закон изврши
хришћански,
0079 И изљезе калуђере Саво,
0080 Па му царске слуге говориле:
0081 „Хајд’ овамо, калуђере Саво!
0082 „За тебе је царе оправио,
0083 „Да отидоше њему под шатору;
0084 „Ево царе под бијелом црквом
0085 „Довео је три табора војске.”
0086 Но да рече калуђере Саво:
0087 „Ко је на то цара научио,
0088 „Живијех се муках намучио!”
0089 Па скочио од земље на ноге,
0090 На дората усједе својега,
0091 Па отиде цару под шатору;
0092 Цареве су слуге излазиле,
0093 Под Савом су коња прифатиле,
0094 Он уљезе цару под шатору,
0095 Па је с царем Саво говорио:
0096 „Збори, царе, што си поручио?”
0097 Цар је Саву ријеч бесједио:
0098 „Холи ми се, Саво, потурчити,
0099 „Да те ставим вељега везира?
0100 „И потурчи триста калуђерах,
0101 „Да су тебе триста сератлијах;
0102 „Па потурчи пет стотин’ ђаковах,
0103 „Нека су ти силне тевабије;
0104 „А да узмем крсте и иконе,
0105 „И да узмем црковне закладе,
0106 „Па да слијем пушке пиштојлије,
0107 „Да дарујем триста сератлијах
0108 „И пет стотин’ младих тевабијах;
0109 „Потурчићу пребијелу цркву,
0110 „У по ње ћу оградит’ џамију,
0111 „А у по ње пандурицу кулу,
0112 „Да пандуриш, Саво, од
кавурах.”
0113 Саво му је таде говорио:
0114 „Куд те, царе, сила занијела?
0115 „Јеси ли се царе, помамио?
0116 „Не могу се, царе, потурчити:
0117 „Ја пред собом имам старијега.
0118 „За то ћу те, царе, научити:
0119 „Ти окупи хоџе и кадије,
0120 „И дервише Турске књижевнике,
0121 „Па узмите Турскога мусафа,
0122 „Те молите Бога за три дана,
0123 „Ако би ви мобу прифатио,
0124 „Да заигра на истоку сунце,
0125 „Да се двије састану планине,
0126 „Џин-планина и Анадолија;
0127 „И да провре испод манастира;
0128 „А да провре испод манастира,
0129 „Таде ћу се царе потурчити,
0130 „И вас ћу ти хатар навршити.”
0131 Па ондолен коња узјахао,
0132 И отиде у бијелу цркву.
0133 Цар окупи хоџе и кадије,
0134 И дервише Турске књижевнике,
0135 Те мусафа на руке узеше,
0136 Бога моле Турци за три дана,
0137 Докле им се досадило бјеше,
0138 Па мусафа на земљу бачише.
0139 Таде вика калуђере Саво:
0140 „Стани мало, царе Стамболија!
0141 „Е ћу се ја Богу помолити.”
0142 Па окупи триста калуђерах
0143 И пет стотин’ лудијех ђаковах;
0144 Поскидаше капе камилајке,
0145 И просуше до паса вијенце,
0146 А узеше крсте и иконе
0147 И велике књиге еванђеља,
0148 Те се моле Богу три сахата,
0149 Док се крсти земљи поклонише,
0150 Из иконах сузе ударише,
0151 А заигра на истоку сунце,
0152 И двије се састају планине:
0153 Џин-планина и Анадолија;
0154 А и провре вода из камена,
0155 Она провре испод манастира,
0156 Да не мине коња ни јунака;
0157 Ведро бјеше, те се наоблачи,
0158 Из облаках тихо роса нађе,
0159 Из ње пада студено камење,
0160 Оно бије по таборах Турке,
0161 Не утече друга никаквога.
0162 Ни да каже, како с’ погинули,
0163 Осим паша Омер-Ћехаићу,
0164 И шњим бјежи царе Стамболија,
0165 Побјегоше у бијелу цркву.
0166 Ћаше Саво цара покрстити,
0167 Но се боји цркви Филиндару,
0168 Да му царе хилу не учини.
0169 Добар прилог царе уписао,
0170 Да га даје цркви на годину
0171 О честиту дану Митровоме:
0172 По сто оках воска топљенога.
0173 То је било, истина је, кажу.
0174 Сачувај ни, Боже, господара!
Свети Саво и Хасан-паша
0001 Протужило самоуче ђаче
0002 Миљешевци на капији цркви
0003 У неђељу прије зоре б’јеле,
0004 Прије зоре и јаркога сунца.
0005 Пита њега старац игумане:
0006 „Красно чедо, самоуче ђаче!
0007 „Каква ти је голема невоља,
0008 „Те ти цвилиш цркви на капији
0009 „У неђељу прије јарког сунца?
0010 „Ил’ је тебе књига омрзнула?
0011 „Или ти је на ум пала мајка?
0012 „Ил се, синко, хоћеш оженити?
0013 „Ако ти је књига омрзнула,
0014 „Остави је, не научио је!
0015 „Ако л’ ти је на ум пала мајка,
0016 „Иди мајци, ти је не виђео!
0017 „Ако ли се хоћеш оженити,
0018 „Жен’ се, синко, у добри час било!
0019 „И ја ћу ти ашлук поклонити,
0020 „А благослов на теб’ оставити:
0021 „Еда Бог да, лијеп пород им’о:
0022 „Двије шћери и четири сина.”
0023 Ал’ бесједи самоуче ђаче:
0024 „Не кун’ мене, оче игумане!
0025 „Мене књига није омрзнула,
0026 „Ја се, оче, оженити не ћу,
0027 „А на ум ми није пала мајка;
0028 „Већ сам, оче, чудан сан уснио,
0029 „Чудан санак, а у чудан данак.
0030 „У суботу у очи неђеље:
0031 „Ја ђе паде горњи канат цркве,
0032 „Земљи паде, и потр иконе;
0033 „Па се санку осјетит’ не могу,
0034 „Бог ће дати, да ће добро бити;
0035 „С тога цвилим, ниђе се не тјешим.”
0036 Ал’ бесједи старац игумане:
0037 „Красно чедо, самоуче ђаче!
0038 „Ласно ти се санку осјетити,
0039 „Таквог санка другог не уснио!
0040 „Што је пао горњи канат цркве,
0041 „Земљи пао, потро иконе,
0042 „То ће доћи Хасан-паша с војском,
0043 „Поробиће нашег намастира,
0044 „Поробиће, ватром попалиће,
0045 „Игумана мене погубиће.”
0046 Истом они у ријечи били,
0047 Ал’ ето ти Хасан-паше с војском,
0048 Ђе он води дван’ест хиљхад’ војске:
0049 Товни коњи, а бијесни Турци,
0050 Изнад цркве поље притискоше
0051 И по пољу попеше чадоре,
0052 Па на цркву попријеко гледе;
0053 Хасан-паша свилен чадор распе
0054 Према б’јелој цркви Миљешевци,
0055 Виче паша из чадора свога:
0056 „К мене боље, црни калуђеру;
0057 „К мене боље и чадору моме,
0058 „И понеси света каурина,
0059 „Каурина вашег свеца Саву,
0060 „Когано си на сунцу сушио,
0061 „Док си моју рају изварао.”
0062 Кад то чуо старац игумане,
0063 Сузе проли, па пође у цркву,
0064 Сузе лије, а Богу се моли,
0065 Моли Бога и светога Саву,
0066 Да он с њиме пред пашу изиђе;
0067 Бога моли проигуман стари,
0068 Бога моли и светога Саву,
0069 Бога моли, па се домолио:
0070 Голема се чудества створише:
0071 А из неба луча полећела
0072 И кроз кубе цркви улећела,
0073 Она паде на светога Саву,
0074 Под лучом се ћивот отворио,
0075 У ћивоту светац потрептио,
0076 Игуману на руке се даде,
0077 Као мајци у радости д’јете.
0078 Узе Саву проигуман Васо,
0079 Однесе га пашину чадору;
0080 А кад дође паши пред чадора,
0081 Спусти Саву на зелену траву,
0082 Игуман се паши поклонио,
0083 Скрсти руке, више Саве стаде,
0084 Гледа паша светитеља Саву,
0085 Гледа паша, па се грлом смије.
0086 Сви се Турци онђе начетили,
0087 Те гледају светитеља Саву;
0088 И паша је ’вако говорио:
0089 „Нуто вале, влашког светитеља!
0090 „Светитеља, сува каурина!
0091 „Међер су га на сунцу сушили.”
0092 Викну паша Туре Дилавера:
0093 „Слуго моја, Туре Дилавере!
0094 „Ти повали моју бритку сабљу,
0095 „Која с’јече сваку амајлију,
0096 „Исијеци влашког светитеља;
0097 „Кад ис’јечеш влашког светитеља,
0098 „Игумана онда исијеци.”
0099 Тад’ Дилавер на ноге скочио,
0100 Пак пашину сабљу повадио,
0101 И засука свилене рукаве,
0102 Ману сабљом и десницом руком,
0103 Да сијече светитеља Саву;
0104 Сватко виђе, што светац уради:
0105 Дилаверу увати се рука,
0106 До руке се сабља растопила,
0107 Студен вјетар од истока дуну,
0108 Модар пламен светитељу Сави,
0109 Модар пламен из уста му плану,
0110 И попали по војсци чадоре,
0111 Сва се Турска помамила војска
0112 И побјегла у гору зелену;
0113 Помами се пашин Дилавере,
0114 И он оде, утече у гору;
0115 Паши узе и ноге и руке,
0116 И обје му очи искочише.
0117 А кад паша оста без очију,
0118 Цвили паша, како ластавица,
0119 Игумана Васа дозиваше:
0120 „Богом брате, игумане Васо!
0121 „Мол’ се Богу и вашему свецу,
0122 „Нек ми пусти и ноге и руке,
0123 „Нек ми врати моје очи чарне,
0124 „Нек ми врати неколико војске,
0125 „И поврати мога Дилавера;
0126 „А тако ми дина и имана!
0127 „Не ћу нигда на цркву војштити,
0128 „Нит’ ћу дират’ у вашега свеца;
0129 „Од сребра ћу ћивот саковати,
0130 „Светитељу вашем приложити,
0131 „Свег ћу свеца у свилу завити,
0132 „Ћивот ћу му кадифом покрити;
0133 „У цркву ћу прилог учинити,
0134 „Златан ћу јој кандил саковати,
0135 „Златан кандил од седамн’ест ока,
0136 „Што ће служит’ светитељу Сави;
0137 „Па ћу од сад харач дават’ цркви
0138 „На годину све по три товара:
0139 „Један воска, а други тимјана,
0140 „Трећи товар бистра зеитина,
0141 „То ћу дават’, док кољена тече.”
0142 Кад то чуо проигуман Васо,
0143 Бога моли и светога Саву,
0144 Док с’ игуман Богу домолио,
0145 Молио се три бијела дана,
0146 Док се једва светац повратио:
0147 Пусти паши и ноге и руке,
0148 Поврати му обје очи чарне,
0149 Поврати му неколико војске,
0150 Поврати му Туре Дилавера;
0151 Али и то све је вртоглаво.
0152 Нит’ ће игда бити к’о је било.
0153 А кад паша очима прогледа,
0154 Чисто Турски авдес узимаше,
0155 Па цјелива светитеља Саву;
0156 Даде паша, што је обећао:
0157 Ћивот Сави од сребра сакова,
0158 Пови Саву у црвену свилу,
0159 Ћивот покри зеленом кадифом,
0160 А у цркву кандил саковао,
0161 Златан кандил од седамн’ест ока,
0162 Што ће светом Сави послужити;
0163 Харач паша поче дават’ цркви,
0164 Три товара на сваку годину:
0165 Један воска, а други тимјана,
0166 Трећи товар бистра зеитина,
0167 Што ће служит’ светитељу Сави.
Женидба Душанова
Кад се жени српски цар Стјепане,
надалеко запроси ђевојку,
у Леђану, граду латинскоме,
у латинског краља Мијаила,
по имену Роксанду ђевојку;
цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
пак дозива Тодора везира:
„Слуго моја, Тодоре везире,
да ми идеш бијелу Леђану,
моме тасту, краљу Мијаилу,
да ми с њиме свадбу уговориш:
када ћемо поћи по ђевојку,
колико ли повести сватова;
да ми видиш Роксанду ђевојку:
може л' бити за цара царица,
може л' бити свој земљи госпођа;
да је видиш и да прстенујеш.
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
лијепо га краљу дочекао;
вино пиjе неђељицу дана;
тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу,
није мене царе оправио
да ја пијем по Леђану вино,
већ да с тобом свадбу уговорим:
кад ће царе доћи по ђевојку,
у које ли доба од године,
колико л' ће повести сватова,
и да видим Роксанду ђевојку,
да је видим и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
„Пријатељу, Тодоре везире,
што ме царе за сватове пита,
нека купи колико му драго;
по ђевојку када њему драго;
него ћеш ми цара поздравити,
нек не води своја два сестрића,
два сестрића, два Војиновића,
Вукашина и с њим Петрашина,
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије,
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи
у нашему бијелу Леђану.
А ђевојку сада ћеш виђети,
и прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
не доносе воштане свијеће,
већ по мраку изводе ђевојку.
Кад то виђе Тодоре везире,
он извади од злата прстење
са бисером и драгим камењем:
разасја се соба од камења;
така му се учини ђевојка,
да је љепша од бијеле виле.
Прстенова Роксанду ђевојку
и даде јој хиљаду дуката,
и ђевојку браћа одведоше.
Кад ујутру освануло,
опреми се Тодоре везире,
пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
пита њега српски цар Стјепане:
„Слуго моја, Тодоре везире,
виђе ли ми Роксанду ђевојку?
Виђе ли је, и прстенова ли је ?
Што говори краљу Мијаило ?"
Тодор њему све по реду каже:
„Виђех, царе, и прстеновах је.
Да каква је Роксанда ђевојка,
онакове у Србина нема!
Добро збори краљу Мијаило:
по ђевојку када тебе драго,
свата купи колико ти драго;
само те је краљу поздравио:
да не водиш два сестрића твоја,
два сестрића, два Војиновића:
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије:
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи,
у Леђану, граду латинскоме.
Кад то зачу српски цар Стјепане,
удари се руком по кољену:
,,Јао мене до Бога милога!
Дотле ли се зулум огласио
од сестрића, од Војиновића!
А тако ми моје вјере тврде,
докле мене то весеље прође,
обојицу хоћу објесити
о вратима града Вучитрна,
по свијету да ме не срамоте!"
Стаде царе купити сватове,
скупи свата дванаест хиљада,
пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
гледала их два Војиновића,
међу собом млади говорили:
„Што л' се ујак на нас расрдио,
те нас не шће звати у сватове ?
Нетко нас је њему опаднуо,
с њега живо месо отпадало!
Цар отиде у земљу латинску,
а јунака са собом не има
ниједнога од рода својега,
који би му био у невољи,
ако би му било за невољу;
Латини су старе варалице,
ујака ће нашег погубити,
а незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
„Ђецо моја, два Војиновића,
ви имате брата у планини
код оваца, Милош-чобанина,
најмлађи је, а најбољи јунак,
а за њега царе и не знаде;
пошљите му лист књиге бијеле,
нека дође граду Вучитрну;
не пиш'те му што је и како је,
већ пишите: „Мајкаје на смрти,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане;
него брже ходи б'јелу двору,
не би л' живу застануо мајку!"
То су браћа мајку послушала:
брже пишу књигу на кољену,
те је шаљу у Шару планину,
своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате,
брже да си граду Вучитрну,
стара нам је мајка на умору,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
„О Милошу, наша поглавице,
и досад су књиге долазиле,
ал' се нису са сузам' училе;
откуд књига, ако Бога знадеш?"
Скочи Милош на ноге лагане,
па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга,
ова књига јест од двора мога:
стара ми је на умору мајка,
пак ме зове да ме благосови,
да на мене клетва не остане;
ви чувајте по планини овце,
док ја одем и натраг се вратим.
Оде Милош граду Вучитрну.
Кад је био близу б'јела двора,
два су брата пред њег' ишетала,
а за њима остарјела мајка.
Вели њима Милош чобанине:
„Зашто, браћо, ако Бога знате,
без невоље јер градит невољу ?"
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље!"
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати
како царе оде по ђевојку
надалеко у земљу латинску,
а не зове својијех сестрића:
„Већ, Милошу, наш рођени брате,
хоћеш, брате, незван за ујаком
у сватове поћи назорице ?
Ако њему буде до невоље,
да се њему у невољи нађеш;
ако ли му не буде невоље,
можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга;
кад ујаку нећу, да коме ћу ?"
Тад га браћа опремат стадоше;
оде Петар опремат кулаша,
а Вукашин опрема Милоша:
на њег' меће танану кошуљу,
до појаса од чистога злата,
од појаса од бијеле свиле;
по кошуљи три танке ђечерме,
пак доламу од тридест пуцета,
по долами токе саковане,
златне токе од четири оке;
а на ноге ковче и чакшире;
а сврх свега бугар-кабаницу,
и на главу бугарску шубару:
начини се црни Бугарине,
ни браћа га познати не могу;
дадоше му копље убојито
и мач зелен старога Војина;
Петрашин му изведе кулаша
међедином свега опшивена,
да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
„Кад, Милошу, достигнеш сватове,
питаће те тко си и откуд си,
ти се кажи земље Каравлашке:
„Служио сам бега Радул-бега,
не шће мене службу да исплати,
пак ја пођох у свијет бијели,
да ђегођи боље службе тражим;
пак сам чуо за свате цареве
и присто сам незван за сватови
рад' комада љеба бијелога
и рад' чаше црвенога вина."
Чувај добро дизген од кулаша,
јер се кулаш јесте научио
путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
пак за царем оде у сватове.
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
„Откуд идеш, млађано Бугарче?
Милош им се из далека каже,
ко што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
„Добро дошо, млађано Бугарче,
нек је један више у дружини!"
Кад су били путем путујући
(злу науку Милош научио
код оваца у Шари планини,
поспавати свагда око подне):
он задрема на коњу кулашу.
Како дизгин ослаби кулашу,
диже главу оде кроз сватове,
обаљује коње и јунаке,
докле дође коњма царевијем.
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
ал' не даде српски цар Стјепане!
„Не удрите млађано Бугарче!
Бугарче се спават научило
по планини овце чувајући;
не удрите, већ га пробудите!"
Буде њега лале и војводе:
„Устан', море, млађано Бугарче!
Бог ти стару не убио мајку,
која те је такога родила
и у свате цару опремила!
Кад се прену Милош Војиновић,
те сагледа цару очи чарне,
кулаш иде с коњма царевијем;
он покупи дизгене кулашу,
па ишћера њега из сватова:
удара га оштром бакрачлијом,
по три копља упријеко скаче,
по четири небу у висине,
унапредак ни броја се не зна;
из уста му живи огањ сипа,
а из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
те гледају коња у Бугара;
коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили, чуда великога!
Добра коња, а лоша јунака!
Још такога ни виђели нисмо;
један бјеше у зета царева,
и сада је — у Војиновића."
Гледале га још три шићарције:
једно јесте Ђаковица Вуче,
а друго је Нестопољче Јанко,
а треће је момче Пријепољче;
гледали га, пак су говорили:
„Добра коња младог Бугарина!
Баш га овђе у сватов'ма нема,
та нема га ни у цара нашег!
Хајде мало да изостанемо,
не би ли га како измамили.
Кад су били до Клисуре близу,
изосташе до три шићарције,
па говоре Милош-чобанину:
„Чујеш море млађано Бугарче,
хоћеш дати коња на размјену?
Даћемо ти коња још бољега,
и још прида стотину дуката,
и сувише рало и волове,
пак ти ори, те се љебом рани.
Вели њима Милош Војиновић:
„Прођ'те ме се, до три шићарџије!
Бољег коња од овог не тражим,
ни овога умирит не могу;
што ће мене стотина дуката ?
На кантар их мјерити не знадем,
а бројем их бројити не ум'јем;
што ће мене рало и волови?
Мене није ни отац орао,
пак је мене љебом одранио.
Тад говоре до три шићарџије:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
ако не даш коња на размјену,
ми ћемо га насилу отети!
Ал' говори Милош Војиновић:
„Сила отме земљу и градове,
камол' мене коња отет неће!
Волим дати коња на размјену,
јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
пружн руку испод међедине,
они мисле бакрачлију скида,
ал' он скида златна шестоперца,
те удара Ђаковицу Вука:
колико га лако ударио,
три пута се Вуче преметнуо.
Вели њему Милош Војиновић:
„Толики ти родили гроздови
у питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
стиже њега Милош на кулашу,
удари га међу плећи живе,
четири се пута преметнуо:
„Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле
у питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
достиже га Милош на кулашу,
те и њега куцну шестоперцем,
седам се је пута преметнуло:
„Држ' се добро, момче Пријепољче,
па кад дођеш Пријепољу твоме,
повали се међу ђевојкама
ђе с' отео коња од Бугара!"
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Војиновић,
узе торбу на лијеву руку
од зобнице једне те до друге,
док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит механџију:
„Механџија, дај да пијем вина!"
Механџија њему одговара:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Да с' донио бугарску копању,
ако бих ти и усуо вина;
за те нису чаше позлаћене!
Погледа га Милош попријеко,
удари га руком уз образе:
колико га лако ударио,
три му зуба у грло сасуо.
Моли му се млади механџија:
„Не удри ме више, Бугарине!
Биће тебе вина изобила,
ако цару неће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
у том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
„Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,
ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
акамоли Роксанду ђевојку !
Кад то зачу српски цар-Стјепане,
он телала пусти у сватове,
телал виче и тамо и амо:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе ?
Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше.
Цар с' удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја идем на мејдан у поље ?"
Вели њему српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче,
јест слободно, ал' није прилике;
ако згубиш млада заточника,
честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
па окрену од б'јела шатора
заметнувши копље наопако.
Говори му српски цар Стјепане:
„Не нос', синко, копље наопако,
већ окрени копље унапредак,
јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Војиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога:
ако мене до невоље буде,
ја ћу ласно копље окренути:
ако ли ми не буде невоље,
донети га могу и овако."
Па отиде низ поље леђанско.
Гледале га Латинке ђевојке,
гледале га, пак су говориле:
„Бо'же мили, чуда великога!
Каква је то царева замјена ?
Та на њему ни хаљина нема!
Весели се,краљев заточниче,
немаш на што сабље извадити,
нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
ђе заточник сједи под шатором,
за копље је свезао дората.
Вели њему Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче,
да јуначки мејдан дијелимо!"
Ал' говори бијело Латинче:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити,
кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче!
На тебе су побоље хаљине,
с тебе ћу их на себе обући!
Тад Латинче на ноге поскочи,
пак посједе помамна дората,
одмах оде пољем разиграват.
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
на Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
на њега је копље дочекао,
пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче:
„Чекај мало, црни Бугарине,
лоше су ми копље подметнули,
док отидем да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Војиновић:
„Стани мало, бијело Латинче,
мило би ти било побјегнути!"
Пак поћера по пољу Латинче,
доћера га до леђанских врата,
ал' леђанска врата затворена.
Пусти копље Милош Војиновић
те прикова бијело Латинче,
прикова га за леђанска врата,
пак му русу одсијече главу,
кулашу је баци у зобницу;
па увати његова дората,
одведе га цару честитоме:
„Ето, царе, заточника главе!
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
честита ћу тебе учинити!"
Тек што Милош сједе пити вино,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
на ливади три коња витеза,
под седлима и под ратовима,
и на њима три пламена мача,
врхови им небу окренути:
да прескочиш три коња витеза!
Ако ли их прескочити нећеш,
нећеш изић, ни извест ђевојке.
Опет викну телал по сватов'ма:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача ?
Тај се јунак наћи не могаше.
Ал' ето ти млада Бугарина
пред шатора српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно царе господине,
да прескочим три коња витеза?" —
„Јест слободно, моје драго д'јете! -
Него скини бугар-кабаницу:
Бог убио онога терзију
који тије толику срезао
Говори му Милош Војиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
не брини се мојом кабаницом;
ако буде срце у јунаку,
кабаница неће ништа смести:
којој овци своје руно смета,
онђе није ни овце ни руна!"
Па он оде у поље лађанско.
Када дође до добријех коња,
он проводи својега кулаша,
па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу!
А он прође с оне друге стране,
заигра се преко поља равна
и прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача,
устави се на својем кулашу;
па он узе три коња витеза,
одведе их српском цар-Стјепану.
Мало време затим постојало,
ал' повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине,
под највишу кулу у Леђану,
на кули је копље ударено,
на копљу је од злата јабука:
ти стријељај кроз прстен јабуку!
Милош више не шће ни чекати,
већ он пита цара честитога:
„Је л' слободно, царе господине,
да стријељам кроз прстен јабуку?"
„Јест слободно, мој рођени синко!
Оде Милош под бијелу кулу,
запе стр'јелу за златну тетиву,
устријели кроз прстен јабуку,
пак је узе у бијеле руке,
однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време затим постајало,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
изишла су два краљева сина,
извели су три л'јепе ђевојке,
три ђевојке, све три једнолике,
и на њима рухо једнолико:
иди познај које је Роксанда;
ако ли се које друге машиш,
нећеш изић ни изнијет главе,
акамоли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумио,
он дозива Тодора везира:
„Иди, слуго, те познај ђевојку!"
Тодор му се право кунијаше;
„Нијесам је, царе, ни виђео,
јер су ми је по мраку извели,
када сам је ја прстеновао."
Цар с' ударн руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо,
пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Војиновић,
он отиде цару честитоме:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја познам Роксанду ђевојку ?" -
„Јест слободно моје драго д'јете,
ал' је јадно у те поуздање:
како ћеш ти познати ђевојку,
кадје нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Војиновић:
„Не брини се, царе господине!
Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванаест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца;
ја сам свако по овци познавб:
Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго д'јете!
Ако Бог да те познаш Роксанду,
дапу тебе земљу Скендерију
у државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје ђевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу
(засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћене ковче на ногама:
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце!)
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
тад извади мача зеленога,
па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
нек савије скуте и рукаве,
нека купи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
ако ли се која друга маши,
вјера моја тако ми помогла,
осјећ' ћу јој руке до лаката!"
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
обје крајње средњу погледаше,
а Роксанда у зелену траву;
сави скуте и свил'не рукаве,
пак покупи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
а ђевојке двије побјегоше
Али Милош утећ им не даде,
веће обје увати за руке,
све три води пред цара Стјепана;
цару даде Роксанду ђевојку,
и даде му једну уз Роксанду,
а трећу је себи уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
ал' још не зна тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови,
вријеме је двору путовати!"
Спремише се кита и сватови,
поведоше Роксанду ђевојку,
Кад су били мало иза града,
ал' говори Милош Војиновић:
„Господине, српски цар-Стјепане,
овђе има у Леђану граду,
има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу,
Балачкаје ласно погубити;
већ ви ид'те, водите ђевојку,
ја ћу овђе чекати Балачка,
не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
одведоше лијепу ђевојку;
оста Милош у гори зеленој
и са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
краљ дозива Балачка војводу:
„О Балачко, моја вјерна слуго,
можеш ли се у се поуздати
да рашћераш цареве сватове
и да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу,
какав бјеше јунак у сватов'ма,
што највеће отвори јунаштво?
Вели њему леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода,
ту не има ни једног јунака,
осим једног црна Бугарина,
и то младо, још голобрадасто."
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
већ је оно Милош Војиновић,
ни цар Стјепан њега не познаје,
ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему леђанска краљица:
„Иди, слуго, Балачко војвода,
те ми отми пуру од Србаља,
а ја ћу је тебе поклонити."
Тад Балачко спреми бедевију,
па отрча друмом за сватови
са шест стотин' латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
кулаш стоји на друму широку,
а за њиме Милош Војиновић;
викну њега Балачко војвода:
„О Милошу, зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
опали му црну међедину;
а кад виђе да му не науди,
онда пусти вјетра студенога:
три пута се кулаш преметнуо,
ал' Милошу ништа не досади;
викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе од шта се не надаш!
Па он пусти златна шестоперца:
колико га лако ударио,
из бојна га седла избацио;
пак потеже копље убојито,
прибоде га у зелену траву,
пак му све три одсијече главе,
кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
са својијех три стотине друга:
одсјекоше три стотине глава,
па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
пред њег баци Балачкову главу;
цар му даде хиљаду дуката,
па одоше бијелу Призрену,
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
па говори српском цар-Стјепану:
„Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!"
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!
Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио
и конаком и глади и жеђу ?"
Тешко свуда своме без својега!
Душан хоће сестру да узме
Боже мили, чуда великога!
Ев' остаде двоје сирочади:
Једно јесте Српски цар Стефане,
А другa је сирота Роксандра,
Па бесједи Српски цар Стефане:
"Моја сестро, сирота Роксандро!
"Ходи мене узми господара,
"Да ми наше не харчимо благо."
Ма му вели сирота Роксандра;
"О чу ли ме, мој брате Стефане!
"Пређе би се небо проломило,
"А на небо сунце погинуло,
"Но узела тебе господара:
"Богме никад ја те узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Поведеш их у Шару планину,
"Да ти нађу до триста извора,
"На једну их жицу не саставе,
"Не одведу Мисир-земљи равној;
"И направиш до три чаше златне,
"Да ти воду пије сиротиња."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Поведе их у Шару планину,
Те нађоше до триста извора,
На једну их жицу саставили,
Довели их Мисир-земљи равној;
Па направи до три чаше златне,
Да му воду пије сиротиња.
Кад то виђе сирота Роксандра,
Овако је ријеч бесједила:
"Чујеш ли ме, мој брате Стефане!
"Ја те богме никад узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Да бијелу направе ти цркву
"Од бијела мермера камена,
"Подлисташ је тешкијем оловом,
"А покријеш тучем зеленијем,
"Па направиш до триста столова,
"Па доведеш триста калуђера
"И дванаест светијех владика
"И четири Српска патријара,
"И доведеш ђакона Јована
"И његово ђеце триста луде;
"Па како ни, мој брате, расуде."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Те бијелу направише цркву
Од бијела мермера камена,
Подлисташе ј' тешкијем оловом,
А покрише тучем зеленијем;
Па направи до триста столова
И доведе триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
И доведе ђакона Јована
И његове ђеце триста луде:
Па проклето просипаше мито,
Да му даду сестру за љубовцу.
Калуђери мита приватише,
И привати дванаест владика
И четири Српске патријаре,
Но не хоће ђаконе Јоване
И његове ђеце триста луде:
Роксандра је пред бијелу цркву,
Па излазе триста калуђера,
Изидоше пред бијелу цркву,
Ев' нађоше Роксандру ђевојку,
Овако јој ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у час добар било!"
Ема вели сирота Роксандра:
"Хај!' отоле, Бож'ји проклетници!
"Ђаволи ви понијели душу,
"А огањ ве изгорио живи!
"Па ве вода мутна ћердосала!"
Кад ето ти дванаест владика,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Ама вели сирота Роксандра:
"Хајт' отоле, Бож'ји бездушници!
"Ђаволи ви понијели душу!
"А огањ ве изгорио живи!
"И вода" вас ћердосала мутна!"
Кад ето ти Српски патријари,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Онако их оправи Роксандра,
К'о владике и к'о калуђере;
Кад ето ти ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, сирота Роксандро!
"А да Бог да и Богородица,
"Ак' узела мила брата свога,
"Божја од вас не остало трага,
"До ван змије и камена станца!"
Кад то зачу Српски цар Стефане,
А он скочи на ноге лагане,
Те довати дрвене мајсторе,
Од дрвета он прави ћелију,
Од лијепа луча питомога,
Замаза је прахом и катрамом,
Па довати ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
У ћелију те их затворио,
Па уждио са четири стране;
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро јутро освануло,
Ев' порани Српски цар Стефане,
А погледа Стефан на ћелију,
Ал' се сама оградила црква,
А у цркву триста светитеља,
То су, браћо, млади мученици.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
А он опет направи ћелију,
Па довати триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
У ћелију те их затворио,
Затворио, па их запалио,
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро бјеше освануло,
А отиде Стефан на ћелију,
Ал' ћелија бјеше изгорела,
И земља је под њом изгорела,
Изгорела, па се пропанула,
Па је вода ударила мутна,
Те је њине кости ћердосала.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
Не смје узет' сестру за љубовцу!
То је било, када се чинило,
А сада се тек приповиједа.

Наход Момир
Подиже се српски цар Степане
из Призрена, места убавога,
подиже се итар лов ловити
до Велеза и воде Вардара;
с' собом води осам везирова
и Тодора деветог везира.
Лов ловио за петнаест дана,
тако му се срећа удесила,
те од лова ништа не улови:
ни јелена ни кошуте мудре,
ни од кака ситнога звериња.
А каде се натраг повратио,
нађе чедо у гори зеленој
у виново лишће завијено,
а виновом лозом повијено,
а по лицу листом покривено,
да му лице не гори од сунца.
Том се чуди царе господине,
откуд чедо у гори зеленој:
ил' је чедо досадило мајци,
те је њега оставила мајка,
ил' је кума кумче изнијела
да цар крсти и да га дарива,
ил5 су виле чедо подметнуле ?
Стаја царе летњи дан до подне,
не би л' гди ко чеду изишао,
ал' никогачути ни видети;
цар дозива Тодора везира:
„О Тодоре, мој мудри везире,
одседниде од коња витеза
те погледај оно чедо младо!
Ако чедо буде мушка глава,
дај га мене на коња витеза!"
Тодор везир од коња одседе
те погледа оно чедо младо;
тако цару даде Бог једини,
Бог једини и срећа царева,
те је чедо било мушка глава.
•Цару г' Тодор на коња додаје,
цар је лепо чедо приватио
у скут десни коласте аздије,
трипут га је лицем целивао,
па га зави у мараму свил'ну,
и метну га себе у недарца:
„Благо мене до Бога вишњега!
Бог ми даде сина изненада,
мојој Грозди браца рођенога,
моја Грозда врло брата жељна,
Бог јој даде брата изненада!
Па отиде двору господскоме.
Та у прво време јесте било,
кад господар откуд двору дође,
не излази слуга ни слушкиња,
господару коња да привати,
већ госпођа која је у двору;
ишетала царица Роксанда,
под царем је коња приватила:
„Цар' честити, добро си дошао!
Јеси л' лепа лова уловио?"
Цар царици мушко чедо даде,
а царица чедо приватила
у свилену убаву кецељу;
царица се чеду обрадова:
„Благо мене до Бога вишњега!
Лепшега ти лова и не тражим."
Однесе га у господске дворе,
прометну га кроз недра свилена,
да б' се дете од срца назвало,
окупа га и нанегова га;
однеше га Аранђела цркви,
окумише Тодора везира,
крсти Тодор чедо мушку главу,
од миља му лепо име даде,
лепо име: Наоде Момире.
Рани чедо царица госпођа,
рани чедо и негује лепо,
као свака мајка чедо своје;
расте дете Наоде Момире:
што детета увече омркне,
још толико ујутру осване;
одрастао од петнаест љета,
као друго од триест година;
ста се добра коња приватати,
добра коња и светла оружја.
Куд год иде царе господине,
поред себе води и Момира,
поред себе, кано киту цвећа;
што он рекне, и цар не прекрати.
Мани бише девет везирова.
Кад је било на Цветоносије,
збор зборило осам везирова:
„Да фалимо цара небескога!
Ми дворисмо цара одмалена,
одмалена паке до голема,
и седе нам браде до појаса,
не могосмо добра издворити,
како дете Наоде Момире,
једно младо јучерање дете,
како с' лепа добра додворило!
Како бисмо дете омразили
и са светлим царем завадили?"
А беседи Тодоре везире
(кум неверни, вера га убила!):
„Браћо моја, осам везирова,
ако ћемо изгубити душу,
ласно ћемо омразит Момира,
са честитим царем раставити:
каде буде уочи Васкрса,
остојимо то свето вечерње,
изиђемо из бијеле цркве,
ви узмите сваки по чауша,
те водите двору на вечеру,
ја ћу кума Наода Момира,
одвешћу га двору на вечеру, -
износићу трегодишње вино
и ракију од седам година;
опојићу Наода Момира,
однећу га у цареве дворе
на чардаке гди Гроздана спава,
метнућу га сестрици на руке,
а сестра је свака милостива
и на свога брата жалостива,
она ће га лепше пригрлити;
а кад буде на Васкрсеније,
и будемо на јутрењи светој,
буде време целиват 'ванђеље,
цар ће гледат и десно и лево,
да с Момиром целива 'ванђеље;
кад Момира не буде у цркви,
ја ћу с царем целиват 'ванђеље;
кад јутрењу свету савршимо,
изиђемо из бијеле цркве,
цар ће онда мене запитати:
„О Тодоре, камо ми Момире?
Што ми није детета у цркви ?
Код тебе је на вечери било,
на њега си навалио вино,
од вина га љуто боли глава,
те не може у цркву да дође.
Вас четири душом поднесите,
а четири криво сведочите:
,,Момир љуби сестру Гроздијанку.
Тако ћемо омразит Момира,
са честитим царем раставити."
Кад је било уочи Ускрса,
вечерње су свето остајали
и изишли из бијеле цркве,
сваки везир узе по чауша,
Тодор узе Наода Момира,
одведе га двору на вечеру,
пред њег' носи трегодишње вино
и ракију од седам година,
а у вино меша свако биље,
понајвише бенђелука тешка,
а на тврди санак намењује,
нека спава Наоде Момире,
док не сване и сунце не гране
и док буде доба летурђији.
Опи с' дете, ништ' о себи не зна,
наслоња се главом на Тодора,
на својега крштенога кума.
Тодор узе дете у наручје,
однесе га у дворе цареве,
на чардаке гди девојка спава,
и метну га Гроздани на руку:
а сестра је свака милостива
и на свога брата жалостива,
она га је лепше пригрлила.
Потом мало време постајало,
петли пеше, клепала уд'рише,
свештеници сташе на јутрење,
сва господа подрани у цркву
и пред њима српски цар Степане.
Јутрењу су свету остајали,
дође време целиват 'ванђеље,
а цар гледи и десно и лево,
не би л' гдигод видио Момира,
да са њиме целива 'ванђеље;
онда приђе Тодоре везире,
те са царем целива 'ванђеље.
Кад јутрењу свету савршили,
и изишли из бијеле цркве,
па пред црквом сели у столове,
онда царе поче беседити:
„О Тодоре, камо ми Момире?
Што ми није детета у цркви?!
Код тебе је било на вечери,
на њега си навалио вино,
од вина га љуто боли тлава,
те не може у цркву да дође ?"
Онда поче Тодор беседити:
,,Цар' честити, сунце огрејано,
ти Момира држиш и Гроздану,
рођенога брата и сестрицу;
Момир љуби сестру Гроздијанку."
Тад говори српски цар Степане:
„Муч', Тодоре, муком се замуко!
Ниј' истина што.на дете кажеш,
тако ми се не делило месо
за живота од моји костију,
ја не делнм Момир' и Гроздану!
Рођени су братац и сестрица."
Повикаше осам везирова:
четворица душом поднесоше,
а четири криво сведочише:
„Јесте, царе, Бог и њина душа!
Јесте, царе, данашњег нам дана!
Јесте, царе, умрлог нам часа!
Момир љуби сестру Гроздијанку,
и сад спава с њоме на чардаку!"
Расрди се српски цар Степане,
од љутине аљину раздера,
од жалости грозне сузе проли:
„Еј Момире, еј жалости моја!
Еј Момире, лепа кито цвећа!
Тешко мене, ја изгуби тебе!"
Пак намаче два џелата млада:
„Брзо ид'те, два целата млада,
на чардаке, гди Гроздана спава,
уватите Наода Момира,
водите га те га обесите
у градини у сувој давини,
штоно се је дрво осушило
има време три године дана,
нити листа, нити цветом цвати!"
Отидоше два џелата млада,
али Момир на чардаку спава,
код њег' седи сестра Гроздијанка,
над њим маше граном босиљковом,
своме брату чини лепа лада,
да јој братац мамуран поспава.
Ту дођоше два џелата млада,
намкоше му гајтан око врата.
Кад то виде госпођа девојка,
она писну као змија љута,
уд'ри лицем у земљицу чарну,
а Момир се трже иза санка,
очи метну, погледа нада се,
те угледа два целата млада,
па и стаде Богом братимити:
„Богом браћо, два целата млада,
немојте ме одма обесити,
водите ме цару родитељу,
да ја питам родитеља мога,
зашто мене оће да обеси,
шта ли сам му сагрешио љуто;
а сва моја браћа и дружина
радује се светом Васкрсењу,
мене баба оће да обеси
на знан данак на Васкрсеније!
Џелати су, ал' су милостиви,
они сташе сузе просипати
на Момира млада гледајући;
воде њега цару родитељу.
Кад Момира цару доведоше,
писну дете као змија љута,
паде цару преко свил'на крила,
љуби цара по недри свилени:
„Светли царе а мој родитељу,
што сам тебе, бабо, сагрешио,
те ме данас оћеш да обесиш,
на знан данак на Васкрсеније?
Сва се моја браћа и дружина
сад радује светом Васкрсењу,
а ти мене оћеш да обесиш!
А што сам ти сагрешио, бабо ?"
А цар ништа, веће сузе проли:
„Еј Момире, еј жалости моја!
Тешко мене, ја изгуби тебе.
Мене каже девет везирова
да ти љубиш сестру Гроздијанку;
тако ми се не делило месо
за живота од моји костију,
ја не делим тебе и Гроздану!
Рођени сте братац и сестрица.
Еј Момире, еј жалости моја!"
А беседи Наоде Момире:
„Има, бабо, читав месец дана,
како нисам сестрице видио
разма синоћ у зеленој башчи,
кад је брала с девојкама цвеће,
с њоме, бабо, тридест девојака,
сретосмо се на башчени врати,
ја њој дадо струк румене руже,
она мене струк бела босиљка,
те се, бабо, меновасмо цвећем
за милошту братац- и сестрица,
за милошту, за срамоту није."
Теде царе њему да верује,
ал' повика девет везирова:
„Чујеш, Боже, видиш ли, саборе!
Цар верује детету једноме,
не верује девет везирима,
бијелије брада до појаса!"
Нема куда српски цар Степане,
већ намаче два целата млада:
„Ајд', целати, те га обесите
у градини о сувој давини!"
Поведоше г' два џелата млада;
ал' се моли Наоде Момире:
„Богом браћо, два целата млада,
водите ме царици матери,
да ми прости и муку и рану:
рану њену — што ме је ранила;
муку њену — што је промучила
док је мене она одранила."
Џелати га не ктели слушати,
већ га воде у нову градину,
у градину под суву давину,
штоно се је дрво осушило
има веће три године дана,
нити листа, нити цветом цвати;
обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
већ видила сестра Гроздијанка,
испред двора с висока чардака,
па утире сузе од образа,
она иде својој старој мајци:
„Одени ме, моја стара мајко,
обуци ме што год лепше можеш,
данас јесте светло Васкрсење,
девојке ме у коло зазивљу."
То царица једва дочекала,
обуче је што год лепше може,
баш кан' да је оће да удаје;
неће ићи жалосна Гроздана,
неће ићи млада међ' девојке,
већ украла свилене гајтане,
па отиде брацу у градину,
у градину под суву давину;
кад је вид'ла браца обешена,
уд'ри лицем о земљицу чарну,
па запишта као змија љута,
па с' и она млада обесила
о давини, о другојзи грани,
за живота јоште за својега,
десном руком браца загрлила.
Глас допаде царици Роксанди:
„Зло си села, госпођо царице!
Обоје ти деце обешено,
обешен ти Момир и Гроздана!"
А запишта царица Роксанда,
она иде цару честитоме,
паде цару преко свил'на крила,
па га љуби по недри свилени:
„Зашто, царе, огрејано сунце!
Зашт' обеси двоје деце наше,
нама, царе, нашу омладину,
омладину и обрадовање?"
А цар жали Наода Момира,
за Гроздану ништа и не знаде,
па беседи госпођи царици:
„Нисам тебе децу извешао,
обесило девет везирова,
обесило Наода Момира."
Ал' говори царица госпођа:
„Чујеш ли ме, светла круно моја,
јал' извешај девет везирова,
јали ћу се и ја обесити
о давини, о трећојзи грани,
а код оно двоје деце моје;
ја душмана гледати не могу,
да ми оде душмани по свету!"
Нема куда српски цар Степане,
већ намаче до девет целата,
те извеша девет везирова
проћу цркве о јели зеленој.
Потом мало време постајало,
па се диже царе и царица
а од њине велике жалости,
те одоше у нову градину,
у градину под суву давину;
што да виде? — Чуда невиђена:
давнна се сува помладнла
и зеленим улистала листом
и бијелим уцватила цветом,
обоје се деце посветило,
посвети се Момир и Гроздана;
па одоше под јелу зелену,
ал' зелена усанула јела,
поцрнило девет везирова,
а највише Тодоре везире,
кум неверни, вера га убила!
Под њима се земља провалила.
Цар намаче два целата млада,
откида и једног по једнога,
те и баца доле у бездану:
„Иди тамо са земље, неправдо!"
Стаде царе просипати благо,
те сарани двоје деце своје.
На Момиру зелен бор никао,
на Гроздани винова лозица,
савила се лоза око бора,
ко сестрина око брата рука
Зидање Скадра
Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко б'јела св'јета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Ја ли отми, ја л' за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л' нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коње у хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко б'јела св'јета,
Оде тражит' два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал' не нађе два слична имена,
Ал' не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин' мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев' ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј' у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л', браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О, јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
Те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци,
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе:
"Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Када дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Када дође нејаки Јоване,
Када дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.
Zenidba kralja Vukasina
Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,5
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?10
Кад погледаш с града изнад себе,
ништа немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
усред љета као усред зиме;15
кад погледаш стрмо испод града,
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;20
већ ти отруј војводу Момчила,
ил' га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно,
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,25
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато.30
А какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,35
ал' узрасла шеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака:
кад гођ хоћеш, да је тазе једеш“.40
Дође књига љуби Момчиловој,
књигу гледа љуба Момчилова,
ону гледа, другу ситну пише:
,,Господине, краљу Вукашине,
није ласно издати Момчила,45
ни издати, нити отровати:
у Момчила сестра Јевросима,
готови му то господско јело,
прије њега јело огледује;
у Момчила девет миле браће 50
и дванаест првобратучеда,
они њему рујно вино служе,
прије њега сваку чашу лију;
Момчил' има коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога:55
куд гођ хоће, прелећети може;
у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до бога.
Већ ме чу ли, краљу Вукашине!
Ти подигни млогу силну војску,60
изведи је на Језера равна,
пак засједни у гори зеленој.
У Момчила чудан наук има:
свако јутро у свету неђељу
рано рани у лов на Језера,65
с собом води девет миле браће
и дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера.
Када буде уочи неђеље,
ја ћу спалит крила Јабучилу,70
бритку ћу му сабљу затопити,
затопити оном сланом крвљу,
да се не да извадит из кора.
Тако ћеш ти погубит Момчила“.
Када краљу така књига дође,75
те он виђе, што му књига каже,
то је њему врло мило било,
па он диже млогу силну војску,
оде с војском на Херцеговину,
изведе је на Језера равна,80
пак засједе у гори зеленој.
Кад је било уочи неђеље,
Момчил' оде у своју ложницу,
па он леже у меке душеке.
Мало прође, и љуба му дође,85
али неће у меке душеке,
већ му рони сузе више главе;
а њу пита војвода Момчило:
„Видосава, моја вјерна љубо,
кака ти је голема невоља 90
те ми рониш сузе више главе?“
Ал' говори млада Видосава:
„Господару, Момчило војвода,
мени није никаке невоље,
већ сам чула једно чудно чудо — 95
чула јесам, ал' нисам виђела —
да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила, коња крилатога;
ја не виђех твоме коњу крила,
те не могу млада вјеровати,100
већ се бојим хоћеш погинути“.
Мудар бјеше војвода Момчило,
мудар бјеше, ал' се преварио,
својој њуби тако бесједио:
„Видосава, вјерна моја љубо,105
за то ћу те ласно утјешити,
ти ћеш ласно виђет чилу крила:
када први залјевају п'јевци,
ти отиди у нове ахаре:
тад ће чиле попуштити крила,110
тад му можеш крила сагледати“.
Пак он леже санак боравити.
Момчил' спава, љуба му не спава,
веће слуша млада у душеку
кад ће први п'јевци запјевати; 115
а кад први п'јевци запјеваше,
скочи млада из мека душека,
запалила фењер и свијећу,
па узима лоја и катрана,
оде право у нове ахаре.120
Ал' истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попуштио,
попуштио крила до копита.
Тада она крила намазала,
намаза их лојем и катраном,125
па свијећом крила запалила,
те сапали крила Јабучилу;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо.
Онда млада оде у ризницу,130
доватила сабљу Момчилову,
те је сланом затопила крвљу;
пак се врну у меке душеке.
Кад ујутру зора заб'јелила,
поранио војвода Момчило,135
па говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо,
ја сам ноћас чудан сан уснио:
ђе се пови један прамен магле
од проклете земље Васојеве,140
пак се сави око Дурмитора;
ја ударих кроз тај прамен магле
са мојијех девет миле браће
и с дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера;145
у магли се, љубо, растадосмо,
растадосмо, пак се не састасмо;
нека бог зна, добра бити неће“.
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!150
Добар јунак добар сан уснио;
сан је лажа, а бог је истина.“
Опреми се војвода Момчило,
па он сиђе низ бијелу кулу;
дочека га девет миле браће 155
и дванаест првобратучеда
и четр'ест од града левера,
а љуба му изведе чилаша;
добријех се коња доватише,
отидоше у лов на Језера.160
Кад су били надомак Језера,
оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
он потеже сабљу од бедрице,
ал' се пуста не да извадити,165
као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
„Чујете ли, моја браћо драга!
Издаде ме куја Видосава,
но дајте ми сабљу понајбољу“.170
Хитро су га браћа послушала,
дадоше му сабљу понајбољу,
па је Момчил' браћи бесједио:
„Чујете ли, моја браћо драга!
Ви удрите војсци по крајима,175
ја ћ' ударит војсци по сриједи“.
Мили боже, чуда великога!
Да је коме погледати било
како с'јече војвода Момчило,
како крчи друма низ планину!180
Више тлачи коњиц Јабучило
нег' што Момчил' бритком сабљом
с'јече;
ал' га лоша срећа сусретнула:
кад изиђе према Пирлитору,
сусрете га девет враних коња,185
а на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
у јунаку срце препукнуло
од жалости за браћом рођеном,
бијеле му малаксаше руке,190
те не може више да сијече,
већ удара коња Јабучила,
удара га чизмом и мамузом,
да полети граду Пирлитору,
ал' му коњиц полећет не може.195
Куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Из шале смо одавде лећели,
без невоље, тек од обијести,
а данас ми полећети нећеш!“200
Ал' му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
нит' ме куни, нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
бог убио твоју Видосаву!205
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бјежи куда теби драго“.
Кад то зачу војвода Момчило,210
проли сузе низ јуначко лице,
па одскочи од коња чилаша;
трипут скочи, до града доскочи;
али граду врата затворена,
затворена и замандаљена!215
Кад се Момчил' виђе на невољи,
он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо,
пушти мени једну крпу платна,
не бих ли ти у град утекао“.220
Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило,
како ћу ти пуштит крпу платна,
кад је мени снаха Видосава,
моја снаха, твоја невјерница,225
савезала косе за диреке?“
Ал' је сестра срца жалостива,
жао јој је брата рођенога,
она цикну како љута гуја,
ману главом и осталом снагом,230
из главе је косе ишчупала,
оставила косе на диреку,
па довати једну крпу платна,
претури је граду низ бедене.
Момчил' вати ону крпу платна,235
па се пење граду уз бедене;
готов бјеше у град ускочити,
ал' долеће љуба невјерница,
оштру сабљу носи у рукама,
прес'јече му платно више руку.240
Момчил' паде граду низ бедене,
краљеве га дочекаше слуге
на мачеве и на копља бојна,
на наџаке и на буздоване;
а допаде краљу Вукашине,245
удари га оним бојним копљем,
удари га посред срца жива.
Ал' говори војвода Момчило:
„Аманет ти, Вукашине краљу:
ти не узми моју Видосаву,250
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,255
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, кô и ја, јунака“.
То говори војвода Момчило,
то говори, а с душом се бори;260
то изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
а граду се отворише врата,
пак изиђе куја Видосава
те дочека краља Вукашина,265
одведе га на бијелу кулу,
посади га у столове златне,
угости га вином и ракијом
и господском сваком ђаконијом;
па отиде у ризницу млада,270
изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал' да видиш чуда великога:
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;275
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,280
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
285
Тад говори крале Вукашине:
„Авај мени до бога милога!
Нуто курве младе Видосаве!
Кад издаде оваког јунака,
кога данас у свијету нема,290
то ли мене сјутра издат неће!“
Па повикну своје вјерне слуге,
уватише кују Видосаву,
свезаше је коњма за репове,
одбише их испод Пирлитора,295
те је коњи живу растргоше.
Краљ похара дворе Момчилове,
па он узе сестру Момчилову,
по имену дилбер-Јевросиму,
одведе је Скадру на Бојану,300
и вјенча је себи за љубовцу.
С њом лијепи пород изродио,
породио Марка и Андрију,
а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.305
УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ
Састала се четири табора
на убаву на Пољу Косову
код бијеле Самодреже цркве:
једно табор Вукашина краља,
друго табор деспота Угљеше,
треће табор војеводе Гојка,
а четврто царевић-Уроша;
цареви се отимљу о царство,
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство.
Краљ Вукашин вели: "На мене је";
деспот Угљеш': "Није, нег´ на мене";
војвод´ Гојко: "Није, нег´ на мене".
Ћути нејак царевић Урошу,
ћути д´јете, ништа не бјеседи,
јер не смије од три братијенца,
братијенца три Мрњавчевића.
Пише књигу Вукашине краљу,
пише књигу и шиље чауша
до Призрена, града бијелога,
до онога протопоп-Недељка:
нека дође на Косово равно
да он каже на коме је царство:
он је св´јетла цара причестио,
причестио и исповједио,
у њега су књиге староставне.
Пише књигу деспота Угљеша,
пише књигу и шиље чауша
до Призрена, града бијелога,
до онога протопоп-Недељка;
трећу пише војевода Гојко,
и он шиље огњена чауша;
а четврту царевић Урошу,
пише књигу и шиље чауша.
Сва четири ситне књиге пишу
и пошиљу огњене чауше,
све потајно један од другога.
Састаше се четири чауша
у Призрену, граду бијеломе,
код дворова протопоп-Недељка;
али прота дома не бијаше,
но у цркви бјеше на јутрењи,
на јутрењи и на летурђији.
Кол´ко с´ силни огњени чауши,
колико су силни од силнијех,
те не шћеше коње одјахати,
но у цркву коње нагонише;
потегоше плетене канџије,
ударају протопоп-Недељка:
"Брже хајде, протопоп-Недељко,
брже хајде на Косово равно
да ти кажеш на коме је царство;
ти си св´јетлог цара причестио,
причестио и исповједио,
у тебе су књиге староставне, -
јал´ ћеш сада изгубити главу".
Сузе рони протопоп-Недељко,
сузе рони, па њима говори:
"Одбијте се, силни од силнијех,
док у цркви закон савршимо,
знати ће се на коме је царство".
Тако су се они узмакнули.
А кад закон божји савршише,
изљегоше пред бијелу цркву;
тад говори протопоп-Недељко:
"Ђецо моја, четири чауша,
ја сам св´јетла цара причестио,
причестио и исповједио,
ал´ га нисам питао за царство,
већ за грије´ што је сагр´јешио;
но идите у Прилепа града
до дворова Краљевића Марка,
а до Марка, до мојега ђака;
код мене је књигу научио,
код цара је Марко писар био,
у њега су књиге староставне,
и он знаде на коме је царство.
Ви зовите на Косово Марка,
хоће Марко право казивати,
јер се Марко не боји никога,
разма једног бога истинога".
Отидоше четири чауша,
отидоше ка Прилепу граду,
б´јелу двору Краљевића Марка.
Кад су били пред бијеле дворе,
ударише звекиром на врата;
то зачула Јевросима мајка,
па дозива свога сина Марка:
"Сине Марко, моје чедо драго,
ко удара звекиром на врата?
Баш ка´ да су бабови чауши".
Уста Марко те отвори врата.
Чауши се поклонише Марку:
"Божја т´ помоћ, господару Марко!"
А Марко их омилова руком:
"Добро дошли, моја ђецо драга!
Јесу л´ здраво Србљи витезови,
и честити цареви и краљи?"
Чауши се смерно поклонише:
"Господару, Краљевићу Марко,
све је здраво, али није мирно:
господа се тешко завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство,
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
тебе зову на Косово равно
да им кажеш на коме је царство".
Оде Марко у господске дворе,
пак дозива Јевросиму мајку:
"Јевросима, моја мила мајко,
господа се јесу завадила
на Косову Пољу широкоме
код бијеле Самодреже цркве,
и они се отимљу о царство;
међу се се хоће да поморе,
злаћенима да пободу ножи,
а не знаду на коме је царство;
мене зову на Поље Косово
да им кажем на коме је царство".
Кол´ко Марко тежио на правду,
тол´ко моли Јевросима мајка:
"Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр´јешити душу".
Узе Марко књиге староставне,
па опреми себе и Шарина;
Шарину се на рамена баци,
отидоше у Косово равно.
Кад су били краљеву шатору,
рече тада Вукашине краље:
"Благо мене до бога милога,
ето мене мога сина Марка,
он ће казат на мене је царство:
од оца ће останути сину".
Марко слуша, ништа не говори,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе Угљеша војвода,
тад Угљеша ријеч говорио:
"Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство;
кажи, Марко, на мене је царство,
оба ћемо братски царовати".
Шути Марко, ништа не бесједи,
на шатора не окреће главу.
Кад га виђе војевода Гојко,
таде Гојко ријеч говорио:
"Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство.
Кад је Марко још нејачак био,
ја сам Марка врло миловао,
у свилена њедра увијао
кано красну од злата јабуку:
куд сам гође на коњу ходио,
све сам Марка са собом водио;
кажи, Марко, на мене је царство,
ти ћеш, Марко, први царовати,
а ја ћу ти бити до кољена".
Шути Марко, ништа не говори,
на шатора не окреће главу,
право оде бијелу шатору,
ка шатору нејака Уроша;
догна Шарца цару до Шатора;
онђе Марко Шарца отсједнуо,
кад га виђе нејаки Урошу,
лако скочи са свил´на душека,
лако скочи, паке проговори:
"Благо мене, ето мога кума,
ето кума, Краљевића Марка,-
он ће казат на коме је царство".
Руке шири, у грла се грле,
у бијело цјеливају лице,
за јуначко питају се здравље,
па сједоше на свил´на душека.
Тако мало време постојало,
данак прође, тавна ноћца дође.
Кад ујутро јутро освануло
и пред црквом звона ударише,
сва господа дошла на јутрење;
у цркви су службу савршили,
изљегоше из бијеле цркве,
у столове пред цркву сједнули,
шећер ију, а ракију пију;
Марко узе књиге староставне,
књиге гледа, а говори Марко:
"А мој бабо, Вукашине краљу!
мало л´ ти је твоје краљевине?
Мало л´ ти је? Остала ти пуста!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, деспоте Угљеша!
Мало л´ ти је деспотства твојега?
Мало л´ ти је? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
А ти, стриче, војевода Гојко!
Мало л´ ти је војводства твојега?
Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!
Већ с´ о туђе отимате царство.
Видите ли, бог вас не видио!
Књига каже: на Урошу царство!
Од оца је остануло сину,
ђетету је од кољена царство.
Њему царство царе наручио
на самрти, кад је починуо".
Кад то зачу Вукашине краљу,
скочи краљу од земље на ноге,
па потрже злаћена ханџара
да убоде свога сина Марка.
Бјежи Марко испред родитеља,
јер се њему, брате, не пристоји
са својим се бити родитељем.
Бјежи Марко око б´јеле цркве,
око б´јеле цркве Самодреже,
бјежи Марко, а ћера га краљу;
док су трипут коло саставили
око б´јеле Самодреже цркве,
готово га бјеше сустигао,
ал´ из цркве нешто проговара:
"Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!
Видиш ђе ћеш данас погинути,
погинути од свог родитеља,
а за правду бога истинога".
Црквена се отворише врата,
Марко бјежи у бијелу цркву,
за њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
по диреку удари ханџаром,
из дирека крвца покапала.
Тад се краље био покајао,
те је ријеч био говорио:
"Леле мене, до бога једнога,
ђе погубих свога сина Марка!".
Ал´ из цркве нешто проговара:
"А чујеш ли, Вукашине краље,
ти нијеси посјекао Марка,
већ пос´јече бож´јега анђела".
На Марка је врло жао краљу,
те га љуто куне и проклиње:
"Сине Марко, да те бог убије!
Ти немао гроба ни порада!
И да би ти душа не испала
док турскога цара не дворио!"
Краљ га куне, цар га благосиља:
"Куме Марко, бог ти помогао!
Твоје лице св´јетло на дивану,
твоја сабља сјекла на мејдану!
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало
док је сунца и док је мјесеца!"
Што су рекли, тако му се стекло.
Марко Краљевић и бег Костадин
Коње јашу до два побратима,
Бег Костадин и Краљевић Марко,
Бег Костадин беседио Марку,
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Да ти мени о јесени дођеш,
О јесени, о Дмитрову данку,
А о моме крсноме имену,
Па да видиш части и поштења,
А и лепа, брате, дочекања,
И господске ђаконије редом."
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Не хвали се, беже, с дочекањем!
Кад ја тражих брата Андријаша,
Ја се десих у двору твојему
О јесени, о Дмитрову данку,
А о твоме крсноме имену:
Видио сам твоје дочекање,
И видих ти до три нечовештва."
Ал' беседи беже Костадине:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Та каква ми нечовештва кажеш?"
Вели њему Краљевићу Марко:
"Прво ти је, брате, нечовештво:
Дођоше ти до две сиротице,
Да ј' нахраниш хлеба бијелога
И напојиш вина црвенога;
А ти велиш дема сиротама:
- "Ид'т одатле, један људски гаде!
Не гад'те ми пред господом вина!"
А мени је жао, беше, било,
Жао било двеју сиротица,
Па ја узех до две сиротице,
Одведох их доле на чаршију,
Нахраних их хлеба бијелога
И напојих вина црвенога,
Па покројих на њих чисти скерлет,
Чисти скерлет и зелену свилу,
Па их онда послах двору твоме;
А ја, беже, гледам из прикрајка
Како ћеш их онда дочекати;
А ти узе једно сирочади,
Узе њега у лијеву руку,
Друго узе на десницу руку,
Однесе их удворе за столе:
"Јед'те пијте, господски синови!"
Друго ти је, беже, нечовјештво:
Што су били стари господари,
Ша су своју хазну изгубили,
И на њима стари скерлет беше,
Оне мећеш у доњу трпезу;
А који су нови господари
И одскора хазну заметнули,
И на њима нови скерлет беше,
Оне мећеш у горњу трпезу,
Пред њих носиш вино и ракију
И господску ђаконију редом.
Треће ти је, беже, нечовештво:
Ти имадеш и оца и мајку,
- Ни једнога у асталу нема,
Да ти пије прву чашу вина!"
Марко Краљевић и Муса
кесеџија
Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал' тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије".
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њег' Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију".
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио".
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?"
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара".
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"
„Јесам, царе, али у рђаву".
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол' с Мусом мејдан дијелити!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана".
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог".
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити".
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал' из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време".
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв'је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана".
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!"
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?"
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је".
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л' икад бољу саковао?"
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с' одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде".
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим"
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс'јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога".
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал' ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,
Ал' говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал' подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит' се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б'јела пјена попанула,
Краљевића б'јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал' не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд'ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал' процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.
Марко Краљевић и Мина
од Костура
Сједе Марко с мајком вечерати
сува хлеба и црвена вина;
али Марку три књиге дођоше:
једна књига од Стамбола града;
од онога цара Појазета;
друга књига од Будима града,
од онога краља будимскога;
трећа књига од Сибиња града,
од војводе Сибињанин-Јанка.
Која књига од Стамбола града,
цар га у њој на војску позива,
на арапску љуту покрајину;
која књига од Будима града,
краљ га у њој у сватове зове,
у сватове на кумство вјенчано,
да га вјенча с госпођом краљицом;
која књига од Сибиња града,
Јанко у њој на кумство зазива,
да му крсти два нејака сина.
Марко пита своју стару мајку:
„Сјетуј мене, моја стара мајко,
куда ми је сад ићи најпрече:
ил' ћу ићи на цареву војску,
ил' ћу ићи краљу у сватове,
да га венчам с госпођом краљицом;
ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку,
да му крстим два нејака сина?"
Вели мајка Краљевићу Марку:
„Ој мој синко, Краљевићу Марко,
у свате се иде на весеље,
на кумство се иде по закону,
на војску се иде од невоље:
иди, синко, на цареву војску;
и бог ће нам, синко, опростити,
а Турци нам неће разумети".
То је Марко послушао мајку,
па се спреми на цареву војску,
с собом води слугу Голубана;
на походу мајци наручује:
,,Чу ли мене, моја стара мајко!
Граду врата рано затварајте,
а ујутро доцкан отварајте,
јера сам ти, мајко, у завади
с проклетијем Мином од Костура,
па се бојим, моја стара мајко,
да ми б'јеле не похара дворе".
Оде Марко на цареву војску
са својијем слугом Голубаном.
Кад су били на трећем конаку,
сједе Марко вечер' вечерати,
Голубан му рујно вино служи:
узе чашу Краљевићу Марко,
чашу узе, у сан се занесе,
и испусти чашу на трпезу,
чаша паде, вино се не просу,
Буди њега слуга Голубане:
„Господару, Краљевићу Марко,
и досад си на војску ишао,
ал' нијеси тако дријемао,
ни из руке чашу испуштао!
А Марко се трже иза санка,
па говори слуги Голубану:
,,Голубане, моја вјерна слуго,
мало тренух, чудан санак усних,
чудан санак а у чудан часак,
ђе се прамен магле запођеде
од Костура, града бијелога,
пак се сави около Прилипа,
у тој магли Мина од Костура,
он похара моје б'јеле дворе,
све похара и огњем попали,
стару мајку с коњма прегазио,
зароби ми моју вјерну љубу,
одведе ми коње из арова,
и однесе из ризнице благо".
Вели њему слуга Голубане:
„А не бој се, Краљевићу Марко!
Добар јунак добар сан уснио:
сан је лажа, а бог је истина".
Кад дођоше граду Цариграду,
диже царе силовиту војску,
отидоше преко мора сињег
на арапску љуту покрајину,
те узимљу по мору градове,
четрдесет и четири града.
Кад дођоше под Кара-Окана,
Окан бише три године дана,"
Окан бише, узет не могоше;.
Марко с'јече арапске јунаке,
па све главе пред цара износи,
а цар Марку бакшише поклања.
То Турцима врло мучно било,
па говоре цару честитоме:
„Господине царе Појазете,
Марко није јунак николико,
веће мртве одсијеца главе
и пред тебе на бакшиш доноси".
То зачуо Краљевићу Марко,
па се моли цару честитоме:
"Господине, царе поочиме,
мене јесте сутра крсно име,
крсно име лијеп данак Ђурђев;
већ ме пусти, царе поочиме,
да прославим моје крсно име
по закону и по обичају;
и дај мене побра Алил-агу,
да се с миром понапијем вина",
Од ина се цару не могаше,
веће посла Краљевића Марка
да он слави своје крсно име,
и даде му побра Алил-агу.
Оде Марко у гору зелену
подалеко од војске цареве,
па разапе бијела шатора,
под њим сједе пити мрко вино
са својијем побром Алил-агом.
Кад ујутру јутро освануло,
одмах позна стража од Арапа
да у војсци не имаде Марка,
па повика стража од Арапа:
„Сад навали, љута Арапијо!
Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
Тад навали љута Арапија,
оде цару триест хиљад' војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже ходи, мој посинко Марко!
Пропаде ми триест хиљад' војске"
Али Марко цару одговара:
,,Када брже, царе поочиме!
Још се нисам вина напојио,
а камоли у славу устао!"
Кад је друго јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
Нема оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
А Арапи јуриш учинише,
оде цару шесет хиљад' војске.
Опет царе Марку књигу пише:
„Ходи брже, мој посинко Марко!
Пропаде ми шесет хиљад' војске".
Али Марко цару одговара:
,,Чекај мало, царе поочиме!
Још се нисам добро почастио
с кумовима и с пријатељима".
Кад је треће јутро освануло,
опет виче стража од Арапа:
„Навалите, љута Арапијо!
Нема оног доброга јунака
на шарену коњу великоме".
А Арапи јуриш учинише,
оде цару сто хиљада војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже да си, мој посинко Марко!
Брже да си, мој побогу синко!
Арапи ми шатор оборише".
Онда Марко усједе на Шарца,
пак он оде у цареву војску.
Кад ујутру бијел дан освану,
и двије се ударише војске,
опази га стража од Арапа,
пак повика из грла бијела:
„Сад уступи, љута Арапијо!
Ето оног страшнога јунака
на шарену коњу великоме".
Онда Марко уд'ри међ' Арапе,
на три стране војску рашћерао:
једну војску сабљом исјекао,
другу војску Шарцем погазио,
трећу војску пред цара догнао;
ал' се Марко љуто изранио:
седамдесет рана допануо,
седамдесет рана од Арапа;
пак он цару паде преко крила;
пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
јесу ли ти ране од самрти?
Можеш ли ми, синко, пребољети,
да ти тражим мелем и хећиме?"
Вели њему Краљевићу Марко:
„Господине царе поочиме,
нијесу ми ране од самрти,
чини ми се могу пребољети".
Цар се маши руком у џепове,
те му даје хиљаду дуката
да он иде грдне ране видат,
за њим посла двије вјерне слуге
да гледају да не умре Марко;
али Марко не тражи хећима,
већ он иде из крчме у крчму,
те он тражи ђе је боље вино.
Тек се Марко вина понапио,
и грдне му ране зарастоше,
али њему ситна књига дође
да су њему двори похарани,
похарани, огњем попаљени,
стара мајка с коњма прегажена,
вјерна му је љуба заробљена.
Тад протужи Краљевићу Марко
уз кољено цару поочиму:
„Господине, царе поочиме,
Б'јели су ми двори похарани,
вјерна ми је љуба заробљена,
стара мајка с коњма прегажена,
из ризнице однесено благо,
однио га Мина од Костура".
Њега тјеши царе господине:
„Не бој ми се, мој посинко Марко!
Ако су ти двори изгорели,
љепше ћу ти дворе начинити
поред мојих' кo и моји што су;
ако ти је благо однесено,
да т' учиним агом харачлинским,
пак ћеш више блага сакупити;
ако ти је љуба одведена,
бољом ћу те љубом оженити".
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Фала тебе, царе поочиме!
Кад ти станеш мене дворе градит,
мене хоће сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!
Они су му двори изгорели,
а ови му пусти останули!"
Да м' учиниш агом харачлинским,
ја харача покупит не могу
док не свежем ништа и убога,
па ће мене сиротиња клети:
„Гле крвника Краљевића Марка!
Оно му је благо однесено,
а ово му остануло пусто!"
А што ћеш ме женит другом љубом,
кад је моја љуба у животу?
Већ дај мени триста јаничара,
покуј њима криве косијере,
и дај њима лагане мотике,
ја ћу ићи бијелу Костуру,
не би л' своју повратио љубу".
Цар му даде триста јаничара,
покова им криве косијере,
и даде им лагане мотике.
Јаничаре сјетовао Марко:
„Браћо моја, триста јаничара,
ви идите бијелу Костуру.
Кад дођете ка Костуру граду,
вама ће се Грци радовати:
,,Благо нама, ево нам аргата!
Јевтино ће радит винограде".
Ви немојте, браћо моја драга,
већ падните под Костуром градом,
пијте вино и бистру ракију,
докле и ја у Костур не дођем".
Отидоше триста јаничара,
отидоше бијелу Костуру,
Марко оде Светој Гори славној,
причести се и исповједи се,
јер је многу крвцу учинио;
па обуче рухо калуђерско,
пусти црну браду до појаса,
а на главу капу камилавку;
па се баци Шарцу на рамена,
оде право бијелу Костуру.
Када дође Мини од Костура,
ал' он сједи, рујно пије вино,
а Маркова служи му га љуба
Пита њега Мина од Костура:
„Ој, бога ти, црни калуђере,
откуд тебе тај шарени коњиц?"
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Ој, бога ми, Мина господару,
ја сам био у царевој војсци
на арапској љутој покрајини,
тамо бјеше једна будалина
по имену Краљевићу Марко,
и он тамо јесте погинуо:
и ја њега јесам сахранио
по закону и по обичају,
дадоше ми коња од подушја".
Кад то зачу Мина од Костура,
од радости на ноге скочио,
па говори Краљевићу Марку:
„Бе аферим, црни калуђере,
ево има девет годин' дана
како чекам ја такове гласе:
Маркове сам похарао дворе,
похарао, огњем попалио,
вјерну сам му љубу заробио,
још је за се нијесам вјенчао;
све сам чеко док погине Марко,
а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме".
Узе књигу Краљевићу Марко,
књигу узе, те Мину вјенчава,
да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
вино пити и веселити се
ал' говори Мина од Костура:
„Чујеш, Јело, и срце и душо!
Досад си се Марковица звала,
а одсада Минина госпођа.
Иди, душо, у ризнице доње,
те донеси три купе дуката,
да дарујем црна калуђера".
Оде Јела у ризнице доње,
те донесе три купе дуката;
не носи их од Минина блага,
већ их носи од Маркова блага;
и донесе сабљу зарђалу,
па је даје црном калуђеру:
„На ти и то, црни калуђере,
од подушја Краљевићу Марку".
Узе сабљу Краљевићу Марко,
сабљу узе, па је загледује,
па говори Мини од Костура:
„Господару, Мина од Костура,
је л' слободно на весељу твоме
поиграти ситно калуђерски?"
Вели њему Мина од Костура:
„Јест слободно, црни калуђере,
јест слободно, зашто не би било?"
Скочи Марко на ноге лагане,
обрну се и два и три пута,
сав се чардак из темеља тресе;
па потеже сабљу зарђалу,
ману сабљом здесна на лијево,
те он Мини одсијече главу,
па повика из грла бијела:
„Сад навал'те, моја аргатијо!
Нема вама Мине од Костура",
Навалише триста јаничара
у дворове Мине од Костура,
бијеле му дворе похараше,
похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
и Минино он покупи благо,
па отиде бијелу Прилипу
пјевајући и поп'јевајући.
Марко Краљевић и Љутица
Богдан
Пораниле три Српске војводе
Од Косова уз кршно приморје:
Једно бјеше од Прилипа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда;
Вели њему од Прилипа Марко:
"Прођ' се, Реља, грозна винограда;
"Да ти знадеш, чиј су виногради,
"Далеко би коња обгонио:
"Виноград је Љутице Богдана.
"Ја сам једном овуда прошао
"И ломио грозна винограда,
"Припази ме Љутица Богдане
"На кобили танкој бедевији;
"Ја не смједох шчекати Богдана,
"Већ побјегох уз кршно приморје;
"Поћера ме Љутица Богдане
"На његовој танкој бедевији:
"Да ми не би Шарца од мејдана,
"Доиста ме уватити шћаше;
"Већ ми Шарац стаде одмицати,
"А кобила поче остајати;
Кад то виђе Љутица Богдане,
"Он потеже тешку топузину,
"Пушћа за мном уз кршно приморје,
"Довати ме по свилену пасу,
"Побратиме, сапом од топуза,
"Шћера мене за уши Шарину,
"Једва му се у седло повратих
"И утекох уз кршно приморје.
"Има од тад' седам годиница,
"Већ овуда нијесам прошао."
Истом они у бесједи бјеху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три Српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Рељи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима!
"Ето нама Љутице Богдана,
"Сва три ћемо изгубити главе,
"Већ ходите, да ми побјегнемо."
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко!
"Данас мисле и говоре људи,
"Да три боља не има јунака
"Од нас ове три Српске војводе;
"Боље нам је сва три погинути,
"Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима!
"А ви ход'те, да их дијелимо:
"Ил' волите на сама Богдана,
"Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,
Пак ста гледат', куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур:калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
"Пусти мене дванаест војвода,
"Да ти пустим Рељу и Милоша."
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
"С Богом остај, Љутица Богдане!
"Да с' у здрављу опет састанемо
"И црвена вина напијемо!"
Вели њему Љутица Богдане:
"С Богом пош'о, Краљевићу Марко!
"Већ те моје очи не виђеле!
"Како си ме данас препануо,
"Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.
Марко Краљевић и
кћи краља Арапскога
Пита мајка Краљевића Марка:
"Ја мој синко, Краљевићу Марко!
"Што ти градиш млоге задужбине?
"Ил' си тешко Богу згријешио,
"Ил' си лудо благо задобио?"
Вели њојзи од Прилипа Марко:
"Ој Бога ми, моја стара мајко!
"Једном бијах у земљи Арапској,
"Па ураних на воду чатрњу,
"Да напојим мојега Шарина;
"Кад ја дођох на воду чатрњу,
"Ал' на води дванаест Арапа;
"Ја шћадијах, мати, преко реда
"Да напојим мојега Шарина,
"Не даде ми дванаест Арапа;
"Мати моја, извадисмо кавгу:
"Ја потегох тешку топузину.
"Те ударих црна Арапина,
"Ја једнога, мене једанаест,
"Ја двојицу, мене десетина,
"Ја тројицу, мене деветина,
"Ја четири, а мене осмина,
"Ја петину, а мене седмина,
"Ја шестину, а мене шестина;
"Шестина је мене надвладала,
"Свезаше ми руке наопако,
"Одведоше краљу Арапскоме,
"Краљ ме баци на дно у тавницу,
"Ја тавновах за седам година,
"Нит' ја знадох, кад ми љето дође,
"Нит ја знадох, кад ми зима дође,
"Осим једно, моја стара мајко:
"Зими би се грудале ђевојке,
"Пробаце ми по груду снијега,
"По том знадем, да је дошла зима;
"Љети баце стручак босиока,
"По том знадем, да је љето, мајко.
"А кад наста осма годиница,
"Тавница ми није додијала,
"Додија ми Арапка ђевојка,
"Мила ћерца Краља Арапскога,
"Долазећи јутром и вечером;
"Виче мене на тавнички пенџер:
""Не трун', јадан, у тавници, Марко!
""Већ дај мене твоју вјеру тврду,
""Да ћеш мене узет' за љубовцу,
""Да избавим тебе из тавнице,
""Добра твога из подрума Шарца,
""Покупићу жутијех дуката,
""Болан Марко, колико ти драго.""
"Кад се, мати, виђех на невољи,
"Скинух капу, метнух на кољено,
"Па се кунем капи на кољену:
""Тврда вјера! оставит' те не ћу,
""Тврда вјера! преварит' те не ћу;
""И сунце је вјером преврнуло,
""Те не грије зими к'о и љети,
""А ја вјером преврнути не ћу.""
"То промисли Арапка ђевојка,
"Промислила, да се кунем њојзи:
"Једно вече бјеше омркнуло,
"Отвори ми од тавнице врата,
"Изведе ме из тавнице, мајко,
"Доведе ми помамна Шарина,
"И још себе бољег од Шарина,
"На обадва бисаге дуката,
"Донесе ми сабљу оковану;
"Отале се доватисмо коња
"И одосмо кроз земљу Арапску.
"Каде јутро бјеше освануло,
"И ја сједох, мати, отпочиват
"А уза ме Аралка ђевојка,
"Загрли ме црнијем рукама,
"Кад погледах, моја стара мајко,
"Она црна, а бијели зуби,
"То се мене мучно учинило,
"Ја потегох сабљу оковану,
"Ударих је по свилену пасу,
"Кроз њу сабља, мати, пролећела;
"Приватих се мојега Шарина,
"Још Арапци глава проговара:
""Богом брате, Краљевићу Марко!
""Немој, болан, мене оставити!""
"Ту сам, мати, Богу згријешио,
"А велико благо задобио,
"Те ја градим млоге задужбине."
Марко Краљевић
укида свадбарину
Поранио Краљевићу Марко,
поранио низ Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
сукоби га Косовка девојка,
божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!"
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!
Ал' јој Марко поче беседити:
„Драга сестро, Косовко девојко,
лепа ти си, секо, млађа била!
Красна ти си стаса и узраста,
руменила, господска погледа!
Ал' те, секо, коса покварила;
јер си тако, секо, оседила?
С ког си млада срећу изгубила?
Ил' са себе, ил' са своје мајке,
или са свог стара родитеља?"
Проли сузе Косовка девојка,
па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана,
с себе срећу изгубила нисам,
ни са себе, ни са своје мајке,
ни са свога стара родитеља;
већ сам јадна срећу изгубила:
ево има девет годин' дана
како дође Арап прекоморац,
па од цара Косово закупи,
и наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и храни.
Па је други зулум наметнуо:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири.
Који има те толико даде,
тај се јунак може оженити
и девојка млада удомити;
а у мене браћа сиромашна,
нема блага да Арапу даду,
у томе сам јадна заостала,
те се нисам млада удомила;
са тога сам срећу изгубила.
Па још за то не бих ни жалила,
што нам с' не да младим удавати
и јунаком младим оженити;
него ево и веће невоље,
још је већи зулум наметнуо:
на ноћ иште младу и девојку,
па девојку Арапине љуби,
а невесту слуге Арапове.
Обреди се све Косово редом:
даваше му младе и девојке,
ево мени тужној реда дође
да довече одем Арапину,
да му ноћас, јадна, будем љуба,
па ја мислим и размишљам:
мили боже, што ћу и како ћу?
Ил' ћу јадна у воду скочити,
или ћу се млада обесити?
Волим, брате, изгубити главу
нег' љубити свој земљи душмана"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти учинити,
немој, секо, душе огрешити!
Већ ми кажи Арапове дворе,
,гди су двори Арапина црна?
Имам речи беседити с њиме".
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо,
а што питаш Арапове дворе?
Што их питаш? Остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
пак му идеш, носиш свадбарину;
а можда си јединац у мајке,
па ћеш, брате, тамо погинути,
па што ће ти самохрана мајка?"
Марко с' маши руком у џепове,
те извади тридесет дуката.
па их даје Косовки девојки:
„На, ти, секо, тридесет дуката,
пак ти иди своме белом двору,
пак се храни док ти с' срећа јави;
само кажи Арапове дворе,
ја ћу платит свадбарину за те.
Зашто би ме Арап погубио,
кад ја имам, сестро, доста блага,
мого б' платит све Косово равно,
камол' не бих за се свадбарину?"
Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
Погледајде доле низ Косово:
гди се онај свилен барјак вије,
онде ј' шатор црног Арапина,
око њега зелена авлија,
сва авлија главам' накићена:
ево нема још недеља дана
како ј' проклет Арап исекао
седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужних ђувегија.
Арап има четрдесет слугу,
што чувају стражу око њега"
А кад Марко саслушао речи,
крену Шарца, оде низ Косово,
добра Шарца врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже.
Срдит Марко језди низ Косово,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе гњевно проговара:
„Ој давори, ти Косово равно!
Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога,
да Арапи сад по теби суде!
Ја срамоте поднети не могу,
ни жалости велике трпити,
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити, или погинути".
Оде Марко право пред шаторе,
угледа га Арапова стража,
па казује црну Арапину:
„Господине, Арап-прекоморче,
чудан јунак језди низ Косово
на витезу коњу шареноме,
добра коња врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже;
хоће јунак на нас у.дарити".
Ал' беседи Арапине црни:
„Децо моја, четрдесет слугу,
не сме јунак на нас ударити,
ваљада је нашао девојку,
па нам иде, носи свадбарину,
жао му је што ће дати благо,
са тога се врло расрдио;
већ изид'те пред нашу авлију,
па јунака дочекајте лепо,
пред њиме се смерно поклоните,
под њим добра коња прихватите,
примите му коња и оружје,
пустите га мени под шаторе:
нећу блага, узећу му главу,
да добијем коња према себи".
Испадоше Арапове слуге
да под Марком добра коња приме,
а кад близу угледаше Марка,
не смедоше пред Марка изићи;
беже слуге под шатор Арапу,
па се крију за Арапа слуге,
покривају сабље јапунџети,
да им Марко не види сабаља.
И сам Марко у авлију уђе;
пред шатором одседнуо Шарца,
своме Шарцу тако беседио:
„Ходај, Шаро, и сам по авлији,
а ја идем под шатор Арапу,
находи се шатору на врати,
ако б' мени до невоље било".
Пак се Марко под шатора шеће:
Арап седи, пије вино хладно,
служи му га млада и девојка.
Божју помоћ називао Марко:
„Божја помоћ, драги господине!"
Арап њему лепше одговара:
„Здрав, јуначе, делијо незнана!
Ход', јуначе, да пијемо вина,
па ми кажи што си ми дошао".
Ал" беседи Краљевићу Марко:
„Немам каде с тобом пити вина,
а добро сам до тебе дошао,
врло добро, боље бит не може:
ја испросих лепоту девојку,
осташе ми на друму сватови,
дошао сам, доно свадбарину,
да дам благо, да водим девојку,
да ми нико на пута не стане;
кажи мени што је свадбарине?"
Арап лепо Марку проговара:
,,Та ти за то и одавно знадеш:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири;
ти се видиш јунак од мејдана,
није квара да стотину дадеш!"
Марко с' маши руком у џепове,
пред Арапа три дуката баци:
„Веруј мени, више немам блага,
већ кад би ме хтео причекати
док се вратим с лепотом девојком,
тамо ће ме даривати лепо,
све ћу теби поклонити даре,
теби даре, а мени девојка".
Цикну Арап као змија љута:
„У мен', кујо, вересије нема!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!
Па потрже тешка буздована,
те удара Краљевића Марка,
удари га три-четири пута.
Насмеја се Краљевићу Марко:
„О јуначе, Арапине црни,
ил' се шалиш, ил' од збиље бијеш?"
Цичи Арап као змија љута:
„Не шалим се, већ од збиље бијем".
Али Марко поче беседити:
„А ја мислим да се шалиш, тужан;
а кад, море, ти од збиље бијеш,
и ја имам нешто буздована,
да те куцнем три-четири пута;
колико си мене ударио,
толико ћу тебе ударити,
па ћем' онда на поље изићи
и изнова мејдан започети".
Трже Марко буздована свога,
пак удари Арапина црна.
Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу!
Насмеја се Краљевићу Марко:
„Боже мили, на свем теби хвала,
кад брж' оде са јунака глава!
Канда није на њему ни била!"
Трже Марко сабљу од појаса,
пак зареди Арапове слуге,
исече му четрдесет слугу,
а четири не хте погубити,
већ их Марко остави за правду,
кој' ће сваком право казивати
како ј' било Арапу и Марку.
Све с авлије поскидао главе,
па је главе сахранио лепо,
да ј' не кљују орли и гаврани,
па авлију пусту накитио,
накити је арапским главама.
Арапово благо покупио;
а четири слуге Арапове,
које није хтео погубити,
оправи их по Косову Марко,
оправи их на четири стране,
те телале по Косову слуге:
„Гди девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с' удаје док је за младости;
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи;
одсад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати".
Све повика мало и велико:
,,Бог да живи Краљевића Марка,
који земљу од зла избавио,
који сатре земљи зулумћара;
проста м' била и душа и тело!"
Марко пије уз
рамазан вино
Цар Сулејман јасак учинио:
Да с' не пије уз рамазан вино,
Да с' не носе зелене доламе,
Да с' не пашу сабље оковане,
Да с' не игра колом уз кадуне;
Марко игра колом уз кадуне,
Марко паше сабљу оковану,
Марко носи зелену доламу,
Марко пије уз рамазан вино,
Још нагони оџе и аџије,
Да и они с њиме пију вино
Иду Турци цару на парницу:
"Цар Сулејман, и отац и мајко!
"Нијеси ли јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Марко игра колом уз кадуне,
"Марко паше сабљу оковану,
"Марко носи зелену доламу,
"Марко пије уз рамазан вино;
"Па му просто, да сам пије вино,
"Већ нагони оџе и аџије,
"Да и они с њиме пију вино."
Кад је царе разумео речи,
Он пошиље два своја чауша:
"Отидите, два чауша млада,
"Пак кажите Краљевићу Марку
"Да га царе на диван зазива."
Отидоше два чауша млада.
Кад дођоше Краљевићу Марку,
Али Марко под шатором пије,
Пред њим купа од дванаест ока;
Беседе му два чауша млада:
"Да чујеш ли, Краљевићу Марко!
"Тебе царе на диван зазива,
"Да ти идеш цару на дивана. "
Расрди се Краљевићу Марко,
Пак довати ону купу с вином,
Па удара царева чауша,
Прште купа а прште и глава,
И проли се и крвца и вино.
Оде Марко цару на дивана,
Седе цару до десна колена,
Самур-калпак на очи намиче,
А буздован уза се привлачи,
Бритку сабљу на крило намиче;
Беседи му царе Сулејмане:
"Мој посинко, Краљевићу Марко!
"Та ја јесам јасак учинио,
"Да с' не пије уз рамазан вино,
"Да с' не носе зелене доламе,
"Да с' не пашу сабље оковане,
"Да с' не игра колом уз кадуне;
"Добри људи о злу говорише,
"На једнога Марка потворише,
"Да ти играш колом уз кадуне,
"Да ти пашеш сабљу оковану,
"Да ти носиш зелену доламу,
"Да ти пијеш уз рамазан вино,
"Још нагониш оџе и аџије,
"Да и они с тобом пију вино.
"За што калпак на очи намичеш?
"Што л' буздован уза се привлачиш?
"Што ли сабљу на крило намичеш?"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
"Поочиме, султан Сулемане!
"Ако пијем уз рамазан вино,
"Ако пијем, вера ми доноси;
"Ак' нагоним оџе и аџије,
"Не може ми та образ поднети,
"Да ја пијем, они да гледају,
"Нек не иду мени у меану;
"Ако л' носим зелену доламу,
"Млад сам јунак и доликује ми;
"Ако л' пашем сабљу оковану,
"Ја сам сабљу за благо купио;
"Ако играм колом уз кадуне,
"Ја се, царе, нисам оженио,
"И ти с', царе, био неожењен;
"Ако калпак на очи намичем,
"Чело гори с' царем се говори,
"Што буздован уза се привлачим,
"И што сабљу на крило намичем,
"Ја се бојим, да не буде кавге,
"Ако би се заметнула кавга,
"Тешко оном, тко ј' најближе Марка!"
Гледи царе на четири стране,
Не има ли тко ближе до Марка:
Ал' код Марка нигди никог нема,
Већ најближе царе Сулејмане;
Цар с' одмиче, Марко се примиче,
Док дотера цара до дувара;
Цар се маша руком у џепове,
Он извади стотину дуката,
Па и даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко те се напиј вина."
Марко Краљевић и
Ђемо Брђанин
Славу слави Краљевићу Марко,
славу слави светога Ђорђија.
У Марка су млоге узванице:
двјеста попа, триста калуђера,
и дванаест српскијех владика,
и четири старе патријаре,
од осталих ни броја не има.
Свему доста пива и јестива;
ал' говори стари калуђере:
„Хвала тебе, Краљевићу Марко!
Свега имаш у бијелу двору,
још да имаш рибе од Орида!"
Мучно бјеше Краљевићу Марку,
па дозива слугу Богосава,
додаје му чашу и матару:
„Точи вино, Богосаве слуго!
Редом чаше око совре даји,
немој кога прескочити, слуго!"
Па он оде низ бијелу кулу,
те опрема Шарца од мејдана.
За њим стара пристанула мајка,
па је Марку тихо бесједила:
„Ја мој синко, Краљевићу Марко,
немој носит ништа од оружја,
ти се јеси крви научио,
учинићеш крвцу о празнику".
Нуто Марку велике невоље!
Мучно му је ићи без оружја,
а још горе не послушат мајке:
не шће узет ништа од оружја,
већ посједе Шарца од мејдана,
окрену га низ поље зелено,
оде право бијелу Ориду.
Кад је био води на ћуприју,
ал' ето ти једнога јунака,
на дорату ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке;
божју помоћ називаше Марку,
лијепо му Марко прихватио.
Вели јунак од Прилипа Марку:
„Ој, бога ти, незнана делијо,
нијеси ли отуд од Прилипа,
од оџака Краљевића Марка?
Је ли Марко код бијела двора?
Има л' Марко доста узавница?"
'Вели њему Краљевићу Марко:
„Ој, бога ти, незнани јуначе,
ја сам јутрос од Прилипа бела,
код двора је Краљевићу Марко,
слави Марко свога светитеља;
има Марко доста узавница".
Вели њему незнан добар јунак:
,,Нека има, незнана делијо;
ако бог да и срећа јуначка,
совра ће му у крв огрезнути,
бога ми ћу њега објесити
баш о вратим' бијела Прилипа;
давно ми је брата погубио,
погубио Мусу Кесеџију".
Па окрену коња доратаста,
оста јадан Марко гледајући.
Свакојако мисли и премишља:
да би му се казивао Марко,
хоће њега Туре погубити,
јер не има ништа од оружја;
да га пусти бијелу Прилипу,
хоће исјећ млоге узавнице
а тражећи по оџаку Марка.
Све мислио, на једно смислио,
па он викну из грла бијела:
„Куд ћеш тамо, Ђемо Брђанине?
Ево, море, Краљевића Марка!"
Поврати се Ђемо Брђанине.
Поузда се Краљевићу Марко
да ће утећ на своме Шарину,
па побјеже пољем широкијем,
за њиме се Ђемо натурио.
Брз је Шарац, утећи му шћаше,
ал' потеже Ђемо топузину,
па заљуља покрај себе њоме,
јадна Марка међу плећи живе,
паде Марко у зелену траву.
Марко паде, а Ђемо допаде,
свеза Марку наопако руке,
па извади синџир из егбета,
окова га све у гвожђе љуто:
а на ноге двоје букагије,
а на руке двоје белензуке,
а на грло синџир, гвожђе тешко;
на посједе његова Шарина,
а дората води у поводу,
привезао Марка за дората,
оде право бијелу Ориду,
под Оридом вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.
Моли му се господа хришћанска:
„Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".
Узе Ђемо три товара блага,
води Марка граду Вучитрну,
па под градом вјешала огради,
хоће Ђемо да објеси Марка.
Моли му се господа хришћанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три товара блага".
Узе Ђемо три товара блага,
гони Марка бијелу Звечану,
и ту Ђемо вјешала огради
да објеси Краљевића Марка.
Моли му се господа звечанска:
,,Богом брате, Ђемо Брђанине,
ту нам немој објесити Марка,
неће родит вино ни шеница,
ево тебе три-товара блага".
Узе Ђемо три товара блага.
Отале се Ђемо подигао
кроз некакву Јањину планину.
Тешко Ђемо ожедњео бјеше,
дели-Марку тихо говораше:
„Знаш ли, Марко, воде ја механе?
Тешко ме је освојила жеђа".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Тако, Ђемо, не раде јунаци,
већ закољу коња ја сокола,
напију се крви од гроца".
Вели њему Ђемо Брђанине:
Нит' ћу заклат коња ни сокола,
већ ћу заклат тебе Краљевића,
па се напит крви од гроца".
Па потеже сабљу оковану
да закоље Краљевића Марка,
Вели њему Краљевићу Марко:
„Има, Ђемо, бијела механа
и проклета крчмарица Јања,
сад ће ми се осветити Јања:
доста сам јој вина потрошио,
а нијесам дао ни динара".
То је Ђемо једва дочекао.
У то доба пали пред механу,
а испаде крчмарица Јања.
Кад сагледа крчмарица Јања.
Кад сагледа савезана Марка,
Марко на њу очим' преваљује,
насмеја се крчмарица Јања:
,,Бе аферим, јунак од јунака!
Боже мили, на свему ти хвала,
кад ја виђех савезана Марка!
Појићу те, Брђанине Ђемо,
без бијеле паре и динара,
баш ак'хоћеш три бијела дана".
Па под Ђемом коња ухватила,
одведе га у механу билу,
донесе му вина и ракије.
Пије вино Брђанине Ђемо,
а наздравља Краљевићу Марку,
наздравља му, али му не даје.
Кад се Ђемо накитио вина,
донесе му крчмарица Јања
рујна вина од седам година,
меће у њег биље свакојако.
Паде Ђемо главом без узглавља,
скочи Јања на ноге лагане,
на свом побру гвожђе отвараше,
а на Ђема Марко удараше.
Кад удари синџир, гвожђе тешко,
па засједе пити рујно вино,
удари га чизмом и мамузом:
„Устан', Ђемо, да пијемо вино!"
Кад погледа Ђемо Брђанине
више себе Марка Краљевића,
а на врату синџир, гвожђе тешко,
скочи Ђемо на ноге лагане;
синџир гвожђе земљи притезаше,
он потеже рукам и ногама,
попуцују руке из рамена,
попуцују ноге из кољена;
ал' се тврдо гвожђе ухватило.
Сједе Ђемо на земљицу црну,
Марко сједе пити мрко вино,
а наздравља Ђему Брђанину,
наздравља му, али му не даје.
Кад се Марко накитио вина,
онда Шарца свеза за дората,
а за Шарца Ђема Брђанина,
па усједе Ђемова дората,
оде право граду Вучитрну.
Изилази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину,
па он оде бијелу Звечану.
Ту господа српска излазила:
„Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.
Оде Марко бијелу Ориду.
Ту излази господа хришћанска:
,,Богом брате, Краљевићу Марко,
објеси нам Ђема Брђанина,
ево тебе три товара блага".
Марко неће да узима блага,
већ он њима три товара врати,
што су дали Ђему Брђанину.
Код Орида начини вјешала,
и објеси Ђема Брђанина;
па он узе рибе од Орида,
оде право бијелу Прилипу,
те он слави свога светитеља.
Марко Краљевић у
Азачкој тамници
(одломак)
Боже мили! на свем' тебе вала!
Какав бјеше делибаша Марко!
Какав ли је данас у тамници,
У тамници Азачкој проклетој!
Тамница је кућа необична:
У тамници вода до кољена,
Од јунака кости до појаса;
Туде иду змије и јакрепи,
Хоће змије очи да попију,
А јакрепи лице да нагрде,
Да отпадну ноге до кољена
И јунаку руке до рамена.
Пишти јадан по тамници Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Гледа Марко Азачкој чаршији,
Не ће л' кога угледати свога;
Ни ког свога, до Бога једнога,
Но угледа лијепу ђевојку,
Милу шћерцу краља од Азака,
Ђевојку је Богом сестримио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Дођи мене тамници на пенџер."
Ђевојка је за Бога примила,
И за Бога и за брата свога,
Она дође тамници на пенџер,
Марко њојзи тихо проговара:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Иди бабу од Азака краљу,
"Од мене му поклон и поздравље:
"Кумим њега Богом истинијем,
"Нек ме пусти из тамнице клете
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Да ја идем до Прилипа града,
"Да донесем за откупа благо,
"Вјера моја, двадесет товара;
"Ако ли ми вјеровати не ће,
"Нек ме пусти из тамнице клете,
"Па нека ме у гвожђе окује,
"Ја ћу ситну књигу оправити
"Мајци мојој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо:
"У тамници живити не могу."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде краљу на дивана,
Када бабу на диван изиђе,
Питао је од Азака краљу:
"Ој бога ти, мила ћери моја!
"Шта је тебе тамо нестануло?
"Ил' ти мало свиле и кадиве,
"Или злата, ил' бијела платна?
"Ал' лијепе чохе Парагуна
"И резане, па и нерезане?"
Бесједи му лијепа ђевојка:
"О мој бабо, од Азака краљу!
"Свашта доста у двору твојему,
"Ништа мене није нестануло;
"Но ево ти поклон и поздравље
"А од сужња Краљевића Марка,
"Да га пустиш из тамнице, бабо,
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Док отиде до Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо,
"Донјети двадесет товара,
"Ако ли му вјеровати не ћеш,
"Пусти њега т тамнице, бабо,
"У жељез га гвожђе окуј тешко,
"Он ће ситну књигу оправити
"Мајци својој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо."
Кад то зачу од Азака краљу,
он ђевојци пр'јеке р'јечи каже:
"Кучко једна, а не ћери моја!
"Шњиме си се, кучко, сјаранила!
"А тако ми Бога великога!
"Не ћу пустит' из тамнице Марка,
"Држаћу га за девет година,
"Док му змије очи не попију,
"А јакрепи не нагрде лице;
"Док м' отпадну ноге до кољена
"И јунаку руке до рамена;
"Кад допадне таке муке Марко,
"Ја ћу пустит' сужња без динара,
"Изаијећу туц'ка на сокаке,
"Нека проси, нек се љебом рани."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде на тамницу Марку,
Све му каза, како краљу каже.
Када зачу Краљевићу Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Па ђевојци био говорио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Донеси ми дивит и хартије,
"Да ја китим једну ситну књигу,
"Да је пратим у Прилипа к мајци,
"Нек продаје земље и градове,
"Нек продаје, нек за душу даје,
"Нек се рани и ода зла брани;
"Вјерној љуби, нек се преудаје;
"Милој сеји, да с' не куне мноме;
"Мане вође кости иструнуше
"У тамници Азачкој проклетој."
Донесе му дивит и хартију,
Те је ситну књигу накитио,
Не кити је, куд је њојзи каже,
Но је кити преко мора сињег,
Преко мора до града Солуна,
До Дојчила Богом побратима:
"О Дојчило, Богом побратиме!
"Тешке сам ти муке допаднуо,
"Тешке муке, у Арапске руке,
"Допаднуо роголва и тамнице,
"А проклете Азачке тамнице;
"У тамници живити не могу,
"Тамница је кућа необична;
"Избави ме, ако Бога знадеш!"
Па дозивље сивога сокола:
"О соколе, пуст ми не остао!
"Носи књигу ка граду Солуну,
"Ка Дојчилу Богом побратиму,
"Нек избави мене из тамнице."
Узе соко ону ситну књигу.
Па се изви небу под облаке,
Право оде ка Солуну граду
Баш у јутру у свету неђељу,
Ал' бијаше господа Солунска,
Ал' бијаше у бијелој цркви
На јутарњи и на летурђији,
Паде соко на бијелу цркву,
Пишти соко, до Бога се чује,
Познаде га Дојчило војвода,
Па ишета из бијеле цркве,
Те он сједе у сребрна стола,
К њему дође сив-зелен соколе,
Испод крила ситну књигу пушти.
Узе Дојчил ону ситну књигу,
Кад он виђе, што му књига каже,
Удари се по кољену руком,
Нова чоха прште на кољену
И од злата бурма на рукама,
Сузе рони низ бијело лице:
"Ала! брате, Краљевићу Марко!
"Тешке ти си муке допануо!
"Без јада се избавити не ћеш."
Па он мисли, што ће и како ће,
Оће мислио, на једно смислио,
Па узимље боју карабоју,
Бијело је обојио лице,
Начини се црни Арапине,
Па изведе добра коња дора,
На добра се дора дохитио,
Право оде ка Азаку граду.
Кад је био низ поље Азачко,
Тешко био наљутио дора,
Добар доро на колаче скаче,
У пријеко дванаест аршина,
У дужину двадест и четири,
У висину три копља јуначка,
...
Марко Краљевић
познаје очину сабљу
Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке;
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће се низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко!
"Баци мене једну крпу платна,
"Извади ме из воде Марице,
"Честиту ћу тебе оставити."
Ђевојка је за Бога примила.
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга:
Ваља сабља три царева града.
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко!
"Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему Туркиња ђевојка:
"Имам једну остарјелу мајку,
"И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко!
"Иди кажи брату Мустаф-аги,
"Да ме носи двору бијеломе;
"Код мене су три ћемера блага,
"У свакоме по триста дуката:
"Ја ћу један тебе поклонити,
"Други твоме брату Мустаф-аги,
"А трећи ћу себе оставити,
"Да ја видам моје грдне ране;
"Ако Бог да, те ране извидам,
"Честиту ћу тебе оставити
"И твојега брата Мустаф-агу."
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага!
"Добила сам рањена јунака
"На Марици на води студеној;
"Код њега су три ћемера блага,
"У свакоме по триста дуката:
"Један хоће мене поклонити,
"А други ће тебе, Мустаф-ага,
"А трећи ће себе оставити,
"Да он вида своје грдне ране;
"Немој ми се, брате, преварити.
"Да погубиш рањена јунака,
"Донеси га двору бијеломе."
Оде Туре на воду Марицу,
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу,
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе, шта је учинио,
Она рече брату Мустаф-аги:
"За што, брате, да од Бога нађеш!
"3а што згуби мога побратима?
"На што си се, болан, преварио
"А на једну сабљу оковану!
"Еда Бог да, одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.
Мало време за тим постајало,
Дође ферман од цара Турског
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико;
Никоме се извадити не да:
Оде сабља од руке до руке,
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила.
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова ришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустаф-агу:
"Ој Бога ти, Турско момче младо!
"Откуд тебе ова бритка сабља?
"Или си је за благо купио?
"Или си је у боју добио?
"Или ти је од баба остала?
"Или ти је љуба донијела,
"Донијела љуба од мираза?"
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':"
Све му каза, каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
"За што, Туре, да од Бога нађеш!
"Нијеси му ране извидао?
"Данас бих ти дао агалуке
"Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
"Да ти можеш добит' агалуке,
"Најприје би себе извадио;
"Већ дај амо сабљу оковану."
Ману сабљом од Прилипа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати,
Цар по Марка оправио слуге;
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино;
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора;
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду,
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина;
"Што су ми те тако ражљутили?" :
"Не питај ме, царе поочиме!
"Познао сам сабљу баба мога;
"Да сам Бог д'о у твојим рукама,
"И ти би ме 'вако ражљутио."
Па он уста и оде чадору.
Лов Марков с
Турцима
Лов ловио Мурате везире,
лов ловио по гори зеленој
са својијех дванаест делија
и с трин'естим Краљевићем Марком;
лов ловили три бијела дана,
и не могли ништа уловити;
намјера их нанијела била
на зелено у гори језеро,
по ком плове утве златокриле.
Пусти везир својега сокола
да ухвати утву златокрилу,
она му се не да ни гледати,
већ се диже небу под облаке;
соко, паде на јелу зелену.
Тад говори Краљевићу Марко:
„Је ли тестир, Мурате везире,
да ја пустим мојега сокола
да ухвати утву златокрилу?"
Вели њему Мурате везире:
„Јесте тестир, зашто није, Марко!"
Пусти Марко својега сокола,
он одлеће небу под облаке,
и ухвати утву златокрилу,
пак с њом паде под зелену јелу.
Кад то соко угледа везирев,
врло му се тешко учинило,
а наваду лошу научио:
отимати ловак од другога;
залеће се к Маркову соколу
да му отме утву златокрилу;
али Марков соко јогуница,
као што је и његов господар:
он не даде утве златокриле,
већ сокола шчепа везирева,
па му просу оно сиво перје.
Кад то виђе Мурате везире,
врло му се жао учинило,
пак он узе Маркова сокола,
те га уд'ри о јелу зелену
и преби му оно десно крило,
па обрну кроз гору зелену
са својијех дванаест делија.
Стаде писка Маркова сокола
као љуте у камену гује;
Марко узе својега сокола,
пак му стаде завијати крило
и с љутитим гласом говорити:
„Тешко мене и тебе, соколе,
лов ловећи с Турци без Србаља,
лов ловећи, криво дијелећи!"
Кад соколу он завио крило,
тада скочи Шарцу на рамена,
пак поћера преко горе чарне.
Шарац иде као горска вила,
брзо иде, далеко одмиче,
одмах бише накрај горе чарне,
и угл'аше у пољу везира
с његовијех дванаест делија.
Обазре се Мурате везире,
па кад виђе Краљевића Марка,
он говори својим делијама:
„Ђецо моја, дванаест делија,
видите ли онај прамен магле,
прамен магле испод горе чарне?
У магли је Краљевићу Марко,
гле како је наљутио Шарца!
Нека бог зна, добра бити неће".
У том стиже Краљевићу Марко,
пак потрже сабљу од бедрице,
и окупи Мурата везира:
побјегоше по пољу делије
као врапци од копца по трњу;
стиже Марко Мурата везира
и русу му одсијече главу;
а од младих дванаест делија
он начини двадест и четири.
Стаде Марко мисли размишљати:
ил' ће ићи цару у Једрене,
ил' у Прилип свом бијелу двору;
све мислио, пак је говорио:
„Боље ићи цару у Једрене,
да му кажем шта сам учинио,
него да ме Турци њему туже".
Када Марко у Једрене дође
и на диван пред цара изиђе,
очи му се бјеху узмутиле
ко у гладна у гори курјака:
кад погледа, канда муња сине.
Пита њега царе господине:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
што си ми се тако ражљутио?
Да ти није нестануло блага?"
Стаде Марко цару казивати;
све му каза каконо је било.
Кад је царе саслушао Марка,
тад се царе гротом насмијао,
пак је Марку био бесједио:
„Бе аферим, мој посинко Марко!
Да нијеси тако учинио,
ја те не бих више сином звао:
свако Туре може везир бити,
а јунака нема као Марко".
Пак се маши у џепе свилене
и извади хиљаду дуката,
те их даје Краљевићу Марку:
„Нај то тебе, мој посинко Марко,
пак ти иди те се напиј вина".
Марко узе хиљаду дуката
и отиде с царева дивана;
ал' цар Марку дукате не даје
да он иде пити рујно вино,
већ да му се скине са очију;
јер се Марко врло ражљутио.
Турци у Марка на слави
Бога моли Краљевићу Марко
од године опет до године:
да прослави крсно име красно,
крсно име, светог летног Ђурђа,
да му Турци на свето не доћу.
А кад Марку свети Ђурађ дође,
сву господу на свето зазива,
у двору му три софре бијаху:
прва софра дванаест владика,
друга софра господа хришћанска,
трећа софра ништи и убоги,
Марко служи вино свештеником
и убавој господи хришћанској,
мајка служи ниште и убоге,
а Јелица носи ђаконије,
Ваистину послао на стражу,
да му чува стражу од Турака,
да му Турци на свето не дођу.
Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве
и за њима триест јањичара:
„Каурине, отвори капију,
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи".
Слуга лепо турски одговара:
„Ман'те ме се, Турци јањичари!
Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога".
Ал' то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
на слугина плећа набројише
триест и шест златних буздована,
добро слуги леђа намекшаше.
Кад јунаку бојак досадио
и јуначка плећа утрнула,
оде Марку у дворе плачући.
Беседи му Краљевићу Марко:
„Ваистина, моје чедо драго,
што је, сине, те сузе проливаш?
Ил' си гладан, ил' си жедан, сине?
Ако с' гладан, ето ђаконије;
ако с' жедан, ето вина хладна;
немој грозне сузе проливати,
не скрви ми моје име крсно".
Ал' беседи слуга Ваистина:
,,Господару, Краљевићу Марко,
нит' сам гладан, па нити сам жедан;
зло је мене изело из хлеба,
а горе ме из вина попило
а у твоме двору господскоме:
ти ме посла да ти чувам стражу;
тко би теби сачувао стражу?
Отуд иду три аге цареве
и за њима триест јањичара,
углас вичу три аге цареве:
,Каурине, отвори капију
да видимо, луди каурине,
како Марко крсно име служи.
Ја им лепо турски одговарам:
,Ман'те ме се, Турци јањичари!
Ја вам не смем отворити врата,
ја се бојим господара мога;
но то Турци ништа и не маре,
потргоше триест буздована,
на капији оборише врата,
и на моја плећа набројише
триест и шест златних буздована".
Кад је Марко саслушао речи,
узе Марко сабљу и буздован,
па се стаде софри заклињати:
„Чујете ли, софро и господо!
Тако мене не родила мајка,
племенита госпођа краљица,
не могу вам Прилип накитити
ни босиљком ни руменом ружом,
већ све редом турскијем главама.
А стаде га заклињати мајка,
племенита госпођа краљица:
„Немој, Марко, моје чедо драго!"
Мајка вади дојке из недара:
„Не убила т' храна материна,
немој данас крви учинити,
данас ти је крсно име красно.
Тко ти данас у дворове дође,
напој жедна, а нахрани гладна
за душицу твојих родитеља
и за здравље твоје и Јелино".
То је Марко послушао мајку,
сабљ' остави, буздован не хтеде,
у двор иду за невољу Турци,
па их седа за трпезу редом:
„Ваистина, донеси им вина,
душо Јело, носи ђаконију!"
Слуга носи вино и ракију,
а Јелица царску ђаконију;
уживаше, напише се вина.
Кад се Турци понапише вина,
Турци турски међ' собом беседе:
„Море, друштво, хајд' да путујемо,
док нам није пресела ужина".
Мисле Турци не зна турски Марко,
ал' је Марко у цара дворио
преко мора у Шаму турскоме,
дворио га за седам година,
па је чисто турски научио,
канда га је Туркиња родила;
па је Марко Турком беседио:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
плаћајте ми слуги мелемашче!
Баш ако ли и тако нећете,
ви станите да вам одударим
по једаред мојим буздованом;
у мом више буздовану нема:
четрдесет ока хладна гвожђа,
дваест ока лепа чиста сребра
и шест ока жеженога злата,
једно с другим шесет и шест ока;
то видите да сте заслужили,
поклем сте ми врата оборили,
на мог слуге плећа набројили
триест и шест златних буздована".
Ал' све Турке похвата грозница
од Маркова страшна буздована:
сваки вади по дваест дуката,
аге ваде по триест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
не би ли се беда оставила;
ал' се беда оставити неће,
каурин се вина понапио,
рад је с Турци да заметне кавгу:
„Море, Турци, сед'те, пијте вино,
дарујдете вашу кравајношу!
Није моја Јела робињица,
на себи је свилу помрчила
док је вама ужину донела".
Ал' је Турком голема невоља:
већ у једних понестало блага,
узаима један од другога,
сваки вади по десет дуката,
аге ваде по дваест дуката,
мећу Марку на скут на доламу,
грће Марко у џепове руком.
Оде Марко у двор певајући
Јевросими својој старој мајци:
„Јевросима, моја стара мајко,
не узимам благо од Турака,
не узимам што ја блага немам,
већ узимам благо од Турака
нек се пева и нек приповеда
што ј' чинио Марко од Турака".
Одош' Турци из двора плачући,
Турци турски међ' собом беседе:
„Бог убио свакога Турчина
који више каурину дође
кад каурин крсно име служи!
Што дадосмо за једну ужину,
била б' храна за годину дана".
Орање Марка Краљевића
Вино пије Краљевићу Марко
са старицом Јевросимом мајком,
а кад су се напојили вина,
мајка Марку стаде бесједити:
„О мој синко, Краљевићу Марко,
остави се, синко, четовања,
јер зло добра донијети неће,
а старој се досадило мајци
све перући крваве хаљине;
већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе”.
То је Марко послушао мајку:
он узима рало и волове,
ал' не оре брда и долине,
већ он оре цареве друмове.
Отуд иду Турци јањичари,
они носе три товара блага,
па говоре Краљевићу Марку:
„Море Марко, не ори друмова!”
„Море Турци, не газ'те орања!”
„Море Марко, не ори друмова!”
„Море Турци, не газ'те орања!”
А када се Марку досадило,
диже Марко рало и волове,
те он поби Турке јањичаре,
пак узима три товара блага,
однесе их својој старој мајци:
„То сам тебе данас изорао”.
Смрт Марка Краљевића
Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
"Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!"
То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути."
Али Марко вили проговара:
"Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе."
Ал' му б'јела одговара вила:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!
Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаћеш з десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."
То је Марко послушао виле:
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле:
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сја'о, за јелу га свез'о;
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко кад ће умријети;
Сузе проли, па је говорио:
"Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
Л'јеп ти беше, ја за мало года,
Та за мало, три стотин' година!
Земан дође да св'јетом пром'јеним."
Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег' брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се турци њоме не поносе
Што је њима остало од Марка,
Да хришћанлук Марка не прокуне.
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
"Кад мој топуз из мора изиш'о,
Онда 'ваки ђетић постануо!"
Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије;
Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;
Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"
Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
"Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити."
Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује.
Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на галију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.
Сестра Леке
капетана
Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казује чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј' видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла.
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,
Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговорит'.
Зове Марко сестру и призивље:
"Ну похитај, сестро, на чардаке,
"Те отвори сандук на чардаку,
"Извади ми господско ођело,
"Што сам, сестро, био припремио,
"Кад с' оженим, ја да се обучем;
"Мислим, сестро, данас полазити
"У Призрена под Шару планину,
"Да испросим у Леке ђевојку;
"Кад испросим, сестро, и доведем,
"И тебе ћу онда удомити."
Брже сестра трчи на чардаке,
Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљине.
Кад с' обуче Краљевићу Марко,
Уд'ри чоху и уд'ри кадифу,
И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,
Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуте, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
"Слуге моје! отвор'те капију,
"Изидите пољу широкоме,
"Уфатите друма широкога,
"Капе, ђецо, тур'те под пазухе,
"Поклон'те се до земљице црне,
"Ето к мене побратима Марка;
"Немојте му скуту обискиват',
"Немојте му сабљу приватати,
"Ни ви к Марку близу прилазити;
"Може бити, да је љутит Марко,
"Може бити, да је пијан Марко,
"Па вас може с коњем прегазити
"И грднијех, ђецо, оставити;
"Док уиђе Марко у капију
"И са мном се у лице пољуби,
"Ондај Марку коња прифатите,
"А ја ћу га водит' на чардаке."
Брже слуге отвориш' капију,
И у пољу сусретоше Марка,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с' у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
"Не ћу тебе, побро, на чардаке,
"Немам каде, побро, гостовати;
"Но ал' чујеш, али и не чујеш
"У Призрену у бијелу граду
"Поглавицу Лека капетана,
"И у Леке чудно чудо кажу,
"Чудно чудо, Росанду ђевојку,
"Што је земље на четири стране,
"Бутун земље Турске и каурске,
"Да јој друге у сву земљу нема
"Ни бијеле буле ни влахиње,
"Нити има танане Латинке;
"Ко ј' видио вилу на планини,
"Ни вила јој, брате друга није;
"А њу фале, а ни нас не куде,
"А данас смо оба побратими,
"Десили се оба нежењени;
"Гори нам се, брате, посмијаше,
"И гори се од нас иженише,
"Иженише и пород имаше,
"Ми остасмо, брате, за укора;
"Ми имамо трећег побратима,
"Крилатога Рељу у Пазару
"Више Рашке, више воде ладне,
"Ми смо браћа вјерна од постања;
"Но с' обуци, што се можеш љепше,
"И понеси блага неколико,
"Понес' златан прстен на ђевојку,
"Позваћемо Рељу Крилатога,
"Кад одемо здраво у Призрена,
"Нек нас види Лека и ђевојка,
"Нека пође, за кога јој драго:
"Један да је хитар ђувеглија,
"А двојица да су два ђевера,
"С Леком да смо главни пријатељи."
Зачу Милош, и мило му било,
Оставио у авлији Марка,
Милош оде на танке чардаке,
Те облачи дивно одијело:
Самур:калпак и чекрк:челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд'рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше,
Док с' обуче војвода Милошу,
Ал' се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко ђувеглија
Код овога војводе Милоша[a]!
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет'!
Добријих се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капији коње разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
Не шће Марко, но Рељи бесједи:
"Ми Не ћемо, побро, на чардаке,
"Ни на чардак, ни на танку кулу,"
Све му каза, куд су походили:
"Хајде Реља, хајде побратиме,
"Ми ћемо те мало почекати,
"Ођени се, што се можеш љепше,
"Нек ти слуге коња оседлају."
Реља био једва дочекао.
Ја да ти је оком погледати,
Кад с' обуче један крилат јунак!
Но да видиш дивна ђувеглије,
Ђувеглије, Реље Крилатога!
Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
И јадан ти Милош војевода!
Виловита коња појахао;
Ударише пољем широкијем
Покрај Рашке, покрај воде ладне,
На бродове води ударише,
Пријеђоше воду Јошаницу,
Седамдесет и седам бродова,
Фатише се села Колашина,
Спуштише се равној Метохији,
На Сеновца села ударише,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине.
Подалеко у пољу бијаху,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
Ваљаане[b] коње и јунаке;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе,
Позна Лека, за чудо му било,
И мало се Лека препануо
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лека и призивље слуге:
"Слуге моје! отвор'те капију,
"Слуге моје! пољу похитајте,
"Иду к мене три Српске војводе,
"Ништа не знам, шта је и како је,
"Ништа не знам, јел' нам земља
мирна."
Брже слуге отвориш' капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише с' до земљице црне,
Ал' војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше,
Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,
У авлији три војводе срете,
Руке шире, те с' у лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке уватише,
Иду, брате, на танке чардаке.
Кад дођоше врху на чардаке,
Кудгођ Марко земљу проходио,
Ни чему се није зачудио,
Ни се Марко од шта застидио,
Ту с' зачуди Марко и застиђе,
Кад у Леке сагледа чардаке
И Лекину виђе госпоштину.
Од шта бјеше на чардак' простирка?
Бјеше чоха чардаку до врата,
А по чоси лијепа кадифа.
Но каки су у Леке душеци!
Каки ли су под главу јастуци'
Све од суха злата исплетени.
По чардаку млоги чивилуци,
Ђе се вјеша господско оружје,
Чивилуци од бијела сребра;
Што бијаху на чардак' столови,
Столови су од бијела сребра,
А јабуке од сухога злата.
На чардаку на лијеву страну
Ту бијаше совра постављена,
Низа совру вино наточено,
У злаћане купе напуњено,
Уврх совре једна купа сједи,
Купа бере девет литар' вина,
Ал' је купа од сухога злата,
То је купа Леке капетана;
Томе се је Марко зачудио.
Позивље их Лека капетане,
Уврх совре мјесто начинио,
Војводе је једва дочекао.
Онда хитре допадоше слуге,
Те са совре купе подигоше,
У руке их даше војводама,
А најпрвом господару своме,
Господару Леки капетану.
Доста бјеше вина издобила
И у совру сваке госпоштине
И од млого руку ђаконије.
Пише вино па и зачамаше
Од неђеље опет до неђеље.
Марко често оком погледује,
Погледује оба побратима,
А који ће Леки поменути,
Проговорит' ријеч за ђевојку;
Како Марко у њих погледује,
Он' преда се у земљицу црну:
Није ласно Леки поменути,
Онакоме главноме јунаку!
Кад се Марко виђе на невољи,
За невољу ријеч проговори:
"Поглавице, Леко капетане!
"Ми сиђесмо и ми писмо вино,
"О свачему, Леко, бесједисмо,
"Све те гледам, све те ослушкујем,
"А кад ћеш ме Леко, приупитат',
"Што смо даљну земљу походили
"И ми наше коње уморили,
"А ти, Леко, не шће да упиташ."
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
"О војводо, Краљевићу Марко!
"Како би те, брате, упитао,
"Кад си, Марко, давно иштетио,
"Што почешће к мени не идете,
"Да с' за лако здравље упитамо
"И ми рујна вина напојимо,
"И видимо, јел' нам земља мирна?
"Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама."
С ријечима дочекао Марка,
За дуго му Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
"Све је тако, Леко капетане!
"Ал' ти другу хоћу бесједити,
"Бесједити, а доста је стидно:
"Нама тешки гласи досадише
"А у тебе чудо казујући,
"Чудно чудо, поноситу Росу,
"Што је земље на четири стране,
"Бутун Босне и Уруменлије,
"Што је Шама и што је Мисира,
"Аћолије и Анадолије,
"И влашкијех седам краљевина,
"Да јој друге у сву земљу није;
"А њу фале, а и нас не куде;
"Ми смо дошли, Леко капетане,
"Да у тебе просимо ђевојку.
"Сва тројица јесмо побратими,
"Сва тројица јутрос нежењени;
"Подај сестру за кога ти драго,
"Бирај зета, кога тебе драго:
"Једа да ' е хитар ђувеглија,
"А двојица до су два ђевера,
"С тобом да смо главни пријатељи."
Плану Лека, па се намрдио:
"Прођи ме се, војевода Марко!
"Немој прстен вадит' на ђевојку,
"Ни вадити просачку буклију:
"Што сам јунак у Бога желио,
"То сам данас једва дочекао,
"Да ја стечем таке пријатеље;
"Ал' да тебе једну муку кажем:
"Што си чуо, ти војвода Марко,
"Да. љепоте не има ђевојци,
"Истина је баш што људи кажу;
"Ал' је сестра моја самовољна,
"Не боји се ни кога до Бога,
"А за брата ни хабера нема:
"Седамдесет и четири просца
"Што су сестри дослен доходила,
"Сваком сестра находи махану,
"Код просаца брата застидила;
"Не смијем ти прстен приватити
"Ни попити просачку буклију,
"Ако сестра сјутра не шће поћи,
"Како ћу ти онда одговорит'?"
Грохотом се Марко насмијао,
Па ти Леки ријеч проговара:
"Авај Лека! весела ти мајка[c]!
"А какав би био старјешина
"Те судити једном земљом равном,
"Па се тебе сестра не бојати!
"Кунем ти се и Богом и вјером,
"Да је моја у Прилипу моме,
"Па кад она не би послушала,
"Ја бих њене руке осјекао,
"Ил' њезине очи извадио.
"А чујеш ли, Леко капетане!
"Ако с' бојиш миле секе твоје,
"Молим ти се, као старијему,
"Ну отиди на бијелу кулу,
"Иди, Лека, ђе ти сједи сека,
"Те се моли, доведи је амо,
"Нека она сагледа војводе,
"Белћи досле није ни виђела;
"Твоју сестру, Лека, ослободи,
"Нека пође, за кога јој драго,
"А ми браћа кавге не имамо:
"Један да је ђувеглија њезин,
"А двојица да су два ђевера,
"С тобом да смо красни пријатељи."
Скочи Лека, ријеч не порече,
Оде Лека на високу кулу,
Те Росанди сестри казиваше:
"Хајде, селе, поносита Росо!
"Хајде, селе, на танке чардаке,
"Запало ти у вијеку твоме,
"Да обираш три Српске војводе,
"Што их данас у свијету нема,
"Да ти братац стече пријатеље,
"А ти, селе, да с' удомиш дивно."
Сестра брату ријеч проговара:
"Хајде, брале, на танке чардаке,
"Те пиј шњима вино и наздрављај,
"Ето сестре на танке чардаке."
Оде Лека одмах к војводама,
Те сјеђаху браћа на чардаку,
Стаде звека висока чардака,
Зазвечаше ситни басамаци,
Потковице ситне на папучам',
Ал' ето ти буљук ђевојака,
Међу њима Росанда ђевојка;
А кад Роса дође на чардаке,
Сину чардак на четири стране
Од њезина дивна одијела,
Од њезина стаса и образа.
Погледнуше три Српске војводе,
Погледнуше, па се застидише,
Заисто се Роси зачудише.
Млого Марко чуда сагледао,
И виђео виле на планини,
И имао виле посестриме,
Ни од шта се није препануо,
Ни с' ода шта Марко застидио;
Баш се Роси бјеше зачудио,
И од Леке с' мало застидише,
Погледнуше у земљицу црну.
А то гледа Лека капетане,
Гледа сестру, погледа војводе,
Не ће л' који јунак проговорит'
Јали шњиме, јал' с танком ђевојком;
А кад виђе, ђе војводе муче,
Он ти сестру разумљује своју:
"Бирај, селе, кога тебе драго
"А од ове три војводе младе:
"Ти ако си, сестро, наумила
"Узет', секо, доброга јунака,
"Који ће нам образ освјетлати,
"Освјетлати на сваком мегдану,
"На мегдана сваког излазити,
"Узми, селе, Краљевића Марка,
"Хајде шњиме у Прилипа града,
"Тамо тебе лоше бити не ће;
"Ако ли си, селе, наумила
"Узет', селе, дилбера јунака,
"Коме снаге и љепоте нема,
"Нити има стаса и образа
"У свој земљи на четири стране,
"Узми, селе, војводу Милоша,
"Хајде шњиме ка пољу Косову,
"Ни тамо ти лоше бити не ће;
"Ако ли си, сестро, наумила,
"Да ти узмеш крилата јунака,
"Да га грлиш, а да се поносиш,
"Узми, селе, Рељу Крилатога,
"Хајде шњиме ка Јењи Пазару,
"Ни тамо ти лоше бити не ће."
Ја кад зачу Росанда ђевојка,
По длану се дланом ошинула,
Звекну чардак на четири стране,
Грдну Роса ријеч започела:
"Фала богу, фала истиноме!
"Свакоме се могу дочудити
"И свакоме јаду досјетити,
"А не могу свој Призренској земљи,
"Ја на коме држи капетанство,
"На манитом Леки капетану!
"Камо памет? ти је не имао!
"А у што си, брате, преумио?
"На што си се данас преварио?
"Вољела бих с'једу косу плести
"У Призрену, нашој царевини,
"Но ја поћи у Прилипа града,
"Маркова се називати љуба;
"Јел је Марко Турска придворица,
"Са Турцима бије и сијече,
"Ни ће имат' гроба ни укопа,
"Ни ће с' Марку гроба опојати.
"Што ће мене код љепоте моје,
"Бидем љуба Турске придворице[d]?
"Ни ту ти се не бих ражљутила,
"Ђе се вараш Марку рад' јунаштва,
"Но се на те јесам ражљутила,
"Шта с' видио, шта си смиловао
"А на томе војводи Милошу,
"Ђе је виђен, ђе је снажан јунак;
"Јеси л' чуо, ђе причају људи,
"Ђе ј' Милоша кобила родила,
"А некака сура бедевија,
"Бедевија, што ждријеби ждрале,
"Нашли су га јутру у ерђели,
"Кобила га сисом одојила,
"С тога снажан, с тога висок јесте?
"Ни ту ти се не бих ражљутила,
"Но се јесам, брате, ражљутила,
"Што ми кажеш Рељу Крилатога.
"Камо памет? ти је изгубио!
"Камо језик? њим не говорио!
"Што ти, брате, Рељу не упита,
"Од кога је ђела и кољена,
"Ко ли отац, ко л' његова мајка?
"Ја сам чула, ђе причају људи,
"Да је Реља Пазарско копиле,
"Нашли су га јутру на сокаку,
"Јеђупкиња њега одојила,
"С тога има крила и окриље.
"Не ћу томе поћи ни једноме."
То изрече, оде низ чардаке.
Запали се образ од образа,
А застиде јунак од јунака.
Плану Марко, као огањ живи,
Па поскочи на лагане ноге,
Фати бритку сабљу с чивилука,
Шћаше Леки главу да укине;
Милош скочи, те уфати Марка,
У руке му сабљу уфатио:
"К себе руке, Краљевићу Марко!
"Остав' сабљу, да је Бог убије!
"Би л' оваког брата иштетио,
"Који нас је красно дочекао,
"А са једне грдне копилице,
"И сву Леки земљу расплакао?"
Не да Милош Леки кидисати.
Виђе Марко, па се досјетио,
Не шће њему сабљу отимати,
Но погледну пињал за појасом,
Па потрча низ танке чардаке;
Кад се Марко земље доватио
И на земљи камене калдрме,
Али Роса близу куле била,
Опколиле Росанду ђевојке,
Држе скуте и држе рукаве,
Виђе Марко, па из грла викну:
"О ђевојко, поносита Росо!
"А тако ти те младости твоје!
"Ну одбаци од себе ђевојке,
"А обрни к мене твоје лице,
"Е се, Росо, јесам застидио
"На чардаку од брата твојега,
"Те те, Росо, добро не сагледах,
"А кад дођем у Прилипа града,
"Хоће мене сестра досадити
"Питајући: ""Каква бјеше Роса?""
"Обрни се, да ти виђу лице."
А ђевојка одћушну ђевојке,
Поврати се и обрну лице:
"Виђи, Марко, и сагледај Росу."
Љутит Марко, па се придрнуо,
Једном крочи и далеко скочи,
И за руку дофати ђевојку,
Остар пињал вади од појаса,
Те јој десну осијече руку,
Ос'јече јој руку до рамена,
Десну руку даде у лијеву,
А ,пињалом очи извадио,
Па их зави у свилени јаглук,
Па јој тури у десно њедарце,
Па јој Марко ријеч проговара:
"Бирај саде, Росанда ђевојко!
"Бирај саде, кога тебе драго:
"Ја ти драго Турску придворицу,
"Ја ти драго Кобилић-Милоша,
"Ја ти драго Рељу копилана."
Пишти Роса, далеко се чује,
Свога брата Леку помињаше:
"А мој брате, Лека капетане!
"Та л' не видиш, ђе погибох лудо
"Од силнога Краљевића Марка?"
Чује Лека на танке чардаке,
Мучи Лека, како камен студен,
Не смијаше ништа проговорит',
Јел и Лека може погинути.
Викну Марко, Не шће на чардаке,
Викну Марко оба побратима:
"Хајте, браћо, к земљи низ чардаке,
"Понес'те ми сабљу у рукама,
"Земан дође, да ми путујемо."
Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми,
Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, као камен студен,
Оста Роса грдна кукајући.
Зидање Раванице
Службу служи славни кнез Лазаре
У Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му се сва српска господа,
Па је редом у соври посади
По господству и по старјешинству;
Уврх совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.
Таман бише вина највишега,
И о сваком добру бесјеђаху,
Ал' пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлађена,
А у њојзи три камена драга,
Сјаје ноћом, како дањом сунце:
Па бесједи славноме Лазару:
"Господине, славни кнез-Лазаре!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити!
Бит' не може, говорити хоћу:
Што бијаху Немањићи стари,
Цароваше, па и преминуше;
Не тршпаше на гомиле благо,
Но градише с њиме задужбине,
Саградише много намастире:
Саградише Високе Дечане,
Баш Дечане више Ђаковице;
Паћаршију више Пећи равне;
У Дреници бијела Девича;
И Петрову Цркву под Пазаром;
Мало више Ђурђеве Ступове;
Сопоћане наврх Рашке хладне,
И Тројицу у Херцеговини,
Цркву Јању у Староме Влаху,
И Павлицу испод Јадовника,
Студеницу испод Брвеника;
Цркву Жичу више Карановца;
У Призрену цркву Свету Петку;
Грачаницу у Косову равном:
Све то јесу њине задужбине!
Ти остаде у столу њиноме
И потрпа на гомиле благо,
А не гради нигђе задужбине;
Ето нама неће пристат' благо
Ни за здравље, ни за нашу душу,
А ни нама, ни коме нашему."
Тад говори славни кнез Лазаре:
"Чујете ли, сва српска господо,
Шта говори госпођа Милица,
Јер не градим нигђе задужбине?
Хоћу градит' цркву Раваницу,
У Ресави крај воде Равана;
Имам блага колико ми драго,
Ударићу темељ од олова,
Па ћу цркви саградити платна,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем."
Сва друга господа на ноге устала,
И часно се кнезу поклонила:
"Гради, кнеже, биће ти за душу,
И за здравље Високом Стевану."
Но ту сједи Обилић Милошу,
Сједи Милош доље удно совре,
Милош сједи, ништа не бесједи.
Ал' то виђе славни кнез Лазаре
Ђе му Милош ништа не бесједи;
Наздрави му златну купу вина:
"Здрав да си ми, војвода Милошу!
Па ми и ти штогођ проговори,
Јера хоћу задужбину градит'."
Скочи Милош од земље на ноге,
Скиде с главе самур и чекленке,
Па је часно кнеза подворио;
Додаше му златну купу вина;
Прими Милош златну купу вина;
Не пије је, поче бесједити:
"Хвала, кнеже, на бесједи твојој!
Што ти хоћеш задужбину градит':
Време није, нити може бити:
Узми кнеже, књиге цароставне,
Те ти гледај што нам књиге кажу:
Настало је пошљедње вријеме,
Хоће Турци царство преузети,
Хоће Турци брзо царовати:
Обориће наше задужбине,
Обориће цркву Раваницу;
Ископаће темељ од олова,
Слијеваће у топе ђулове,
Те ће наше разбијат' градове;
И цркви ће растурити платна,
Слијеваће на хате рахтове;
Хоће цркви покров растурити,
Кадунама ковати ђердане;
Са цркве ће бисер разнизати,
Кадунама поднизат' ђердане;
Повадиће то драго камење,
Ударат' га сабљам' у балчаке
И кадама и златно прстење;
Већ ме чу ли, славни кнез-Лазаре!
Да копамо мермера камена,
Да градимо цркву од камена;
И Турци ће царство преузети,
И наше ће задужбине служит'
Од вијека до суда Божијега:
Од камена ником ни камена!"
Кад то зачу славни кнез-Лазаре,
Тад Милошу био говорио:
"Хвала тебе, војвода Милошу!
Хвала тебе на твојој бесједи,
Истина је како што говориш."
Опет зидање
Раванице
Собет чини царе у Крушевцу,
Све војводе на собет дозвао,
Ставља редом једног до другога:
У зачеље славни цар Лазаре,
А до себе од Коњица Ивка,
А до Ивка од Омоља Живка,
А до Живка слугу Божидара,
А до слуге Бранковића Вука,
А до Вука Косанчић Ивана,
До Ивана Топлицу Милана,
До Милана госпођу Милицу,
До Милице Милош:Обилића,
До Милоша браћу Миличину:
Млади Петар и млади Никола,
А најмлађи нејаки Момире,
Три рођена брата Миличина.
С друге стране уз десно кољено
Посадио старог Југ-Богдана,
А до Југа Бановић-Страхињу,
До Страхиње Мусића Стевана,
До Стевана Кучаинца Јова,
А до Јова Петра Браничевца,
А до Петра остала господа.
Вино служи слуга Божидаре,
Сваку чашу прије цара пије,
Чашу пије, цару је наздравља.
Царе прима златну купу вина,
Купу прима, а пити је не ће,
Но је тура на десно кољено,
Па војводам' својим говораше:
"Видите ли, моје војеводе!
"Ми пијемо млого вино ладно,
"Ми пијемо и господујемо,
"Задужбине нигђе не градимо,
"Намастира ни бијеле цркве,
"Ни на води камене ћуприје,
"Ни на друму камене калдрме;
"Штогођ било и цара и краља,
"Сваки себе задужбину гради,
"Неки гради, неки начинио:
"Цар Стјепане високе Дечане,
"Бијеле се насред Метохије,
"Градио их дванаест година;
"А слуга му цркву у Призрену;
"Краљ Милутин висока Девича
"У Косову пољу широкоме;
"Ђурађ гради Ђурђеве ступове,
"Свети Петар бијелу Петрову,
"Краљ Симеун Студеницу цркву,
"А слуга му цркву Придворицу;
"Цркву граде два Мрљавчевића
"У Јелици у планини пустој,
"Покривају јеловијем клисом;
"А ми, море, ниђе не градимо!
"Ал' тако ми Бога великога!
"Док су мене два мајдана златна
"Један мајдан у Копаонику,
"Други мајдан Рудничка планина,
"Од свијех ћу боље начинити:
"Поставићу темељ од олова,
"Удараћу челичне диреке,
"Покрићу је жеженијем златом,
"Попуњаћу драгијем каменом,
"Пострешићу ситнијем бисером,
"Нек се сјаје, нек се моје знаје"
Ни ко вели: Јесте тако, царе;
Ни ко вели: Није тако, царе.
Ниско сједи Милош Обилићу,
Ниско сједи, ал' добро бесједи:
"Можеш, царе, и у руци ти је;
"Ал' тако ми Бога великога!
"Ту ти нема прилике за цркву,
"Настануће пошљедње вријеме,
"Па ће зулум настанути тешки,
"Развалиће с' твоја задужбина
"Око злата и драгог камена;
"Царе, ће ти раскивати Турци,
"Раскивати челичне диреке,
"А од њих ће градити ћулумке,
"Ћулумцима биће сиротињу,
"Сиротиња клети ће ти душу;
"Ту ти, царе, задужбине нема.
"Но чу ли ме, славни царе Лазо!
"Виђео сам доље у Ресави,
"У Ресави твојој државини
"Под Кучајом високом планином
"Један лијеп, царе, заравањак,
"Гради нође Раваницу цркву,
"Гради, царе, штогођ љепше можеш,
"Од студена креча и камена,
"А покривај плочом и каменом:
"Од камена ником ни камена:
"Стајаће ти хиљаду година
"Задужбина твоја Раваница."
Кад то зачу славан царе Лазо,
Милошу је купу наздравио:
"Здрав Милошу, моја вјерна слуго!"
Па стадоше ладно пити вино.
Саклет чини славан кнез Лазаре,
Саклет чини на своје војводе,
А војводе на своје кметове,
На кметове и оборкнезове:
Саставише хиљаду мајстора
И хиљаду младих сараора,
А рада њих Рада неимара;
А ашчије девет Југовића.
Настојника старца Југ-Богдана!
Да се гради дванаест година;
А мајстору по дукат наднице,
Напојница по три оке вина;
Да светкују петку и неђељу.
Започеше Раваницу цркву.
Курве једне девет Југовића
Све царево продадоше пиво,
И цареву хазну затомише,
И надницу лаку оставише,
А надницу по једну асприцу,
Напојницу по једну чашицу;
Не светкују петку ни неђељу,
Ни Илију, који громом бије,
Ни Марију, која муњом пали.
Кад то виђе Раде неимаре,
Викну Раде хиљаду мајстора,
Савршише за годину дана;
Паке узја помамна дорина,
Оде право ка Крушевцу граду,
Пред градом је осједао дора,
Па дорину устури дизгине,
Сам се доро око града вода,
А он оде цару на дивана.
Каде цару на диван изиђе,
Он се цару смјерно поклонио,
Цјелива га у скут и у руку
И пред њиме злаћену сеџаду,
Баш сеџаду, ђе царе сјеђаше,
Па му сједе уз десно кољено;
Стаде њему царе бесједити[28]:
"Јагње моје, Раде неимаре!
"Градиш ли ми Раваницу цркву?
"Јеси ли јој темељ поставио?" -
"Вољан буди, царе, на бесједи!
"Ја не градим цркву Раваницу,
"Него нашу проклету тамницу;
"Тамницу смо савршили давно.
"Чудну си ми, царе, оставио
"А надницу, по једну асприцу!
"Напојницу по једну чашицу!
"Не светкујем петку ни неђељу,
"Ни Илију, који громом бије,
"Ни Марију, која муњом пали!"
Кад то зачу славан цар Лазаре,
Он дозива Милош-Обилића:
"О Милошу, моја вјерна слуго!
"Иди јаши ждрала високога,
"Па ти иди цркви Раваници,
"Те објеси девет Југовића,
"И увати стара Југ-Богдана,
"И на муке удари га тешке;
"Извади му обје очи чарне,
"Повади му клијештима зубе,
"Извади му језик на вилице,
"Рас'јеци га на четири стране,
"Објеси га о четири гране:
"Ко је чудан, нек се чуду чуди,
"Ко је страшив, да не смије проћи."
Кад то зачу Милош Обилићу,
Он посједе ждрала високога,
Право оде Раваници цркви,
Те увати девет Југовића,
Бијеле им савезао руке,
Савезао руке наопако,
А преда њих стара Југ-Богдана,
Па накити Једну ситну књигу,
Оправи их Рељи Крилатоме:
"Да их, Реља, у тамницу бациш,
"Да их појиш вином и ракијом,
"А да раниш медом и шећером."
Па он узја ждрала високога,
Узја ждрала, оде у Крушевац,
Право оде цару на дивана.
Каде цару на диван изиђе,
Он се цару смјерно поклонио,
Прије цара стаде бесједити:
"Свијех сам ти, царе, објесио,
"Објесио девет Југовића,
"Твога старца стара Југ-Богдана
"На муке сам ударио тешке,
"Обје сам му очи извадио,
"Повадио клијештима зубе,
"Извадио језик на вилице,
"Расјекао на четири стране,
"Објесио о четири гране:
Ко је чудан, да се чуду чуди,
"Ко ли страшив, да не смије проћи."
Кад то зачу госпођа Милица,
Процвиљела, као кукавица:
"За што, царе? ако Бога знадеш!
"Од мојијех девет милих брата
"Што ти мене једног не остави,
"Најмлађега, ја најстаријега,
"Тебе дику, а мене заклетву?
"Већ м' остави јадну без заклетве,
"Да ти кукам, као кукавица,
"Да преврћем као ластавица."
Каде зачу славан цар Лазаре,
То је њему врло жао било,
Паке стаде царе бесједити:
"О Милошу, моја вјерна слуго!
"Да си знао, ка' што знао ниси,
"Да оставиш од девет једнога,
"Најмлађега, ја најстаријега,
"Да те држим поред своје главе,
"Да те раним медом и шећером,
"Да те појим вином и ракијом,
"Да облачим свилом и кадивом;
"Кад би било по реду мријети,
"На тебе би остануло царство."
Таде Милош стаде бесједити:
"Вољан буди, царе, на бесједи:
"Свагда сам те послужио вјерно,
"А данас те послужио нисам:
"Ни једнога погубио нисам,
"Погубио, ни стара ни млада;
"Но пратио ка старом Пазару
"Ка војводи Рељи Крилатоме,
"Да их Реља у тамницу баци,
"Да их рани медом и шећером,
"А да поји вином и ракијом,
"Доке нам се, царе, поодљутиш;
"Сад им суди, како ти је драго.
"Но чу ли ме, славан царе Лазо!
"Згодно су нам начинили цркву;
"Но положи мајсторима благо,
"Мајсторима, што сте погодили."
То је царе њега послушао,
Све положи мајсторима благо,
Па спремише коње витезове,
На добре се коње дохитише,
Оде царе цркви Раваници,
Да он види, кака му је црква.
Кад је царе био према цркви,
Сину црква, као јарко сунце,
Коњу ждрака у очи удари,
Под царем је коњиц поскочио,
И са себе цара обалио
Ту се зове Царево Бупило
Како тадај, тако и данаске.
Женидба кнеза
Лазара
Вино пије силан цар Стјепане
у Призрену, граду бијеломе.
Вино служи вјеран слуга Лазар,
па све цару чашу преслужује,
а на цара крвно погледује.
Царе пита вјерна слуга Лаза:
„Ој Бога ти, вјеран слуго Лазо,
што те питам, право да ми кажеш:
Што ти мене чашу преслужујеш ?
Што л' на мене криво погледујеш?
Али ти је коњиц олошао,
али ти је рухо остарило,
ал' т' је мало голијемна блага ?
Шта т' је мало у двору мојему ?"
Њему вели вјеран слуга Лазо:
„Вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Није мене коњиц олошао,
нити ми је рухо остарило,
нит' је мало голијемна блага;
свега доста у двору твојему;
вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Које слуге послије дођоше,
све се тебе слуге удворише,
све си слуге, царе иженио,
а ја ти се удворит не могох,
мене, царе, не кће оженити
за младости и љепоте моје."
Бесједи му силан цар Стјепане:
„Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо,
ја не могу тебе оженити
свињарицом ни говедарицом,
за те тражим госпођу ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
који ће ми сјести уз кољено,
са којим ћу ладно пити вино.
Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
ја сам за те нашао ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
у онога стара Југ-Богдана,
милу сеју девет Југовића,
баш Милнцу, милу мљезиницу;
но се Југу поменут не смије, —
није ласно њему поменути,
јер је Богдан рода господскога,
неће дати за слугу ђевојку;
но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
данас петак, а сјутра субота,
прекосјутра свијетла неђеља,
поћи ћемо у лов у планину,
позваћемо стара Југ-Богдана,
с њим ће поћи девет Југовића,
ти не иди у планину, Лазо,
но остани код бијела двора,
те готови господску вечеру;
кад дођемо из лова планине,
ја ћу свраћат Југа на вечеру,
а ти свраћај девет Југовића.
Кад сједемо за столове златне,
ти навали шећер и ракију,
па донеси црвенику вино.
Кад се ладна напијемо вина,
о свачем ће Јуже бесједити,
како који добар јунак јесте,
изнијеће књиге старославне,
да казује пошљедње вријеме;
ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо,
а ти трчи на танану кулу,
те донеси ону чашу златну,
што но сам је скоро куповао
у бијелу Варадину граду
од ђевојке младе кујунџинке,
за њу дао товар и по блага;
наслужи је црвенијем вином,
поклони је стару Југ-Богдану,
тада ће се Богдан замислити,
чим ће тебе, Лазо, даривати,
те ћу њему онда поменути
за Милицу, ћерцу мљезиницу."
Прође петак и прође субота;
рано дође свијетла неђеља,
цар пође у лов у планину,
и позваше стара Југ-Богдана.
С Југом пође девет Југовића,
отидоше у лов у планину.
Лов ловише по гори зеленој,
ни добише, ни шта изгубише,
но се своме повратише двору,
преда њих је ишетао Лазо;
царе свраћа Југа на вечеру,
Лазо свраћа девет Југовића.
Кад сједоше за столове златне:
уврх совре силан цар Стјепане,
а до њега стари Југ-Богдане,
а до Југа девет Југовића,
њима служи вјеран слуга Лазо;
он навали шећер и ракију,
па донесе црвенику вино.
Кад се ладна напојише вина,
о свачему сташе бесједити,
како који добар јунак јесте;
Југ извади књиге старославне,
те казује пошљедње вријеме:
„Видите ли, моја браћо красна,
видите ли како књига каже:
настануће пошљедње вријеме,
нестануће овце и вшенице
и у пољу челе и цвијета;
кум ће кума по суду ћерати,
а брат брата звати по мегдану!"
Кад то зачу вјеран слуга Лазо,
он отрча на танану кулу,
те донесе ону чашу златну,
наслужи је црвенијем вином,
поклони је стару Југ-Богдану,
Богдан прими златну купу вина,
купу прими, а питије неће,
мисли Богдан шта је и како је,
чиме ли ће даривати Лаза.
Југу вели девет Југовића:
„О наш бабо, стари Југ-Богдане,
што не пијеш златну купу вина,
штоно ти је поклонио Лазо."
Вели њима стари Југ Богдане:
„Ђецо моја, девет Југовића,
ја ћу ласно пити купу вина, -
него мислим, моја ђецо драга,
чиме ћу ја даривати Лаза?"
Југу вели девет Југовића:
„Ласно ћеш га даривати, бабо:
у нас доста коња и сокола,
у нас доста пера и калпака."
Тад говори силан цар Стјепане:
„Има Лазо коња и сокола,
Лазо има пера и калпака;
Лазо тога неће ниједнога,
Лазо хоће Милицу ђевојку,
баш Милицу, милу мљезиницу,
милу сеју девет Југовића."
Кад зачуше девет Југовића,
поскочише на ноге лагане,
потегоше маче коврдине
да погубе цара у столици.
Моли им се стари Југ-Богдане:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Ако данас цара погубите,
на вама ће останути клетва;
док извадим књиге старославне,
да ја гледам, синци, у књигама,
је л' Милица Лазу суђеница."
Књиге учи стари Југ Богдане,
књиге учи, грозне сузе рони:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Милица је Лазу суђеница,
на њему ће останути царство,
са њоме ће царовати Лазо
у Крушевцу код воде Мораве.
Кад то зачу силан цар Стјепане,
он се маши руком у џепове,
те извади хиљаду дуката,
и извади од злата јабуку,
у јабуци три камена драга,
обиљежје Милици ђевојци.
Царица Милица и
змај од Јастрепца
Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Милица је сјета невесела,
У образу бл'једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре.
"О Милице, о моја царице!
"Што те питам, право да ми кажеш:
"Што си тако сјетна невесела,
"У образу бл'једа и потмула?
"Шта т' је мало у двору нашему?"
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, Српска круно златна!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Свашта доста у двору нашему,
"Него има годиница дана
"Како је се змаје навадио,
"Навадио змаје од Јастрепца,
"Те долази на бијелу кулу,
"Те ме љуби на бијелој кули."
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици.
"Чу ли мене, царице Милице!
"Када буде вече по вечери,
"Те отидеш на бијелу кулу,
"А дође ти змаје од Јастрепца,
"Упитајде змаја од Јастрепца,
"Боји ли се још кога до Бога,
"И на земљи какога јунака."
Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
"О Бога ти, змаје од Јастрепца!
"Кад долазиш на бијелу кулу,
"Те ти са мном лежиш у душеку,
"Бојиш ли се још кога до Бога,
"Ја на земљи какога јунака?"
Али вели змаје од Јастрепца:
"Муч' Милице, муком замукнула!
"Томе те је Лазо научио."
Милица се змају кунијаше:
"Није, змаје, живота ми мога!
"Већ те видим да си добар јунак."
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:
"О Милице, о моја царице!
"Кад ме питаш, да ти право кажем
"Што је земље на четири стране,
"Не бојим се никога до Бога
"Ни на земљи какога јунака,
"До што кажу Сријем земљу равну
"И у њему село Купиново,
"А у селу Змај-Деспота Вука,
"Њега с' бојим на земљи јунака,
"Јер ја Вука одавно познајем:
"Кад смо били ђеца у лудости,
"У Јастрепцу високој планини,
"Те кад би се игре поиграли,
"Свагда би ме надиграо Вуче;
"Њега с' бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат',
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
"Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
"Дођи мене ка Крушевцу граду,
"Те погуби змаја од Јастрепца,
"Да ми змаје царицу не љуби,
"А даћу ти три товара блага,
"И даћу ти Сремску бановину
"У државу за живота твога."
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал' ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с' опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
"О Милице, о моја царице!
"Чудан јунак у пољу нашему
"У пшеници шатор разапео,
"И он сједи, пије рујно вино."
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
"Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
"Онаки је змаје од Јастрепца."
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је 'вако поручио:
"Нека каже царици Милици,
"Нек на кули не затвори врата,
"И нек чека змаја на душеку,
"А нека му за ме не казује,
"А ја знадем, кад ћу ударити
"И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:
"Ко се љуби на бијелој кули,
"Нек излази из бијеле куле
"Зар не види, ђе је погинуо?"
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
"Хеј Милице, да те Бог убије!
"Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
"'Вако било свакоме јунаку,
"Који свашта љуби својој каже!"
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он Змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил'ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
"Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
"Ето тебе неколико блага;
"Ако тебе понестане блага,
"А ти дођи поочиму твоме,
"Биће блага колико ти драго."
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с' помиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.
Banovic Strahinja
...
Пропаст царства
Српскога
Полетио соко тица сива
Од Светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено!
"Коме ћеш се приволети царству?
"Или волиш царству небескоме,
"Или волиш царству земаљскоме?
"Ако волиш царству земаљскоме,
"Седлај коње, притежи колане,
"Витезови сабље припасујте,
"Па у Турке јуриш учините,
"Сва ће Турска изгинути војска;
"Ако л' волиш царству небескоме,
"А ти сакрој на Косову цркву,
"Не води јој темељ од мермера,
"Већ од чисте свиле и скерлета,
"Па причести и нареди војску;
"Сва ће твоја изгинути војска,
"Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути.
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
"Мили Боже, што ћу и како ћу?
"Коме ћу се приволети царству?
"Да или ћу царству небескоме?
"Да или ћу царству земаљскоме?
"Ако ћу се приволети царству,
"Приволети царству земаљскоме,
"Земаљско је за малено царство,
"А небеско у век и до века."
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме,
Па сакроји на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива Српског патријара
И дванаест велики владика,
Те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
На Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
С девет сина девет Југовића,
Како девет сиви соколова,
У сваког је девет иљад' војске,
А у Југа дванаест иљада,
Па се бише и секоше с Турци:
Седам паша бише и убише,
Кад осмога бити започеше,
Ал' погибе Богдан Јуже стари,
И изгибе девет Југовића,
Како девет сиви соколова,
И њиова сва изгибе војска.
Макош' војску три Мрњавчевића:
Бан Угљеша и војвода Гојко
И са њима Вукашине краље,
У свакога триест иљад' војске,
Па се бише и секоше с Турци:
Осам паша бише и убише,
Деветога бити започеше,
Погибоше два Мрњавчевића,
Бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана доп'о,
Њега Турци с коњма прегазише;
И њиова сва изгибе војска.
Маче војску Ерцеже Степане,
У Ерцега млога силна војска,
Млога војска, шездесет иљада,
Те се бише и секоше с Турци:
Девет паша бише и убише,
Десетога бити започеше,
Ал' погибе Ерцеже Степане,
И његова сва изгибе војска.
Маче војску Српски кнез Лазаре,
У Лазе је силни Србаљ био,
Седамдесет и седам иљада,
Па разгоне по Косову Турке,
Не даду се ни гледати Турком,
Да камо ли бојак бити с Турци;
Тад' би Лаза надвладао Турке,
Бог убио Вука Бранковића!
Он издаде таста на Косову;
Тада Лазу надвладаше Турци,
И погибе Српски кнез Лазаре,
И његова сва изгибе војска,
Седамдесет и седам иљада;
Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.
Комади од
различнијех
Косовскијех пјесама
I "Напићу је старом Југ-Богдану;
Цар Мурате у Косово паде,
Како паде, ситну књигу пише,
Те је шаље ка Крушевцу граду,
На кољено Српском кнез-Лазару:
"Ој Лазаре, од Србије главо!
"Нит' је било, нити може бити:
"Једна земља, а два господара;
"Једна раја, два харача даје;
"Царовати оба не можемо,
"Већ ми пошљи кључе и хараче,
"Златне кључе од свијех градова,
"И хараче од седам година;
"Ако ли ми то послати не ћеш,
"А ти хајде у поље Косово,
"Да сабљама земљу дијелимо."
Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, грозне сузе рони.
II
Да је коме послушати било,
Како љуто кнеже проклињаше:
"Ко не дође на бој на Косово,
"Од руке му ништа не родило:
"Ни у пољу бјелица пшеница,
"Ни у брду винова лозица!"
III
Славу слави Српски кнез Лазаре
У Крушевцу Мјесту скровитоме,
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића.
И осталу сву господу редом,
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је Српске војводе:
Једно ми }е Косанчић Иване.
А друго је Топлица Милане.
Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи Српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
"Ако ћу је напит' по старјештву,
"Ако ћу је напит' по господству,
"Напићу је Вуку Бранковићу;
"Ако ћу је напит' по милости,
"Напићу је мојим девет шура,
"Девет шура, девет Југовића;
"Ако ћу је напит' по љепоти,
"Напићу је Косанчић-Ивану;
"Ако ћу је напит' по висини,
"Напићу је Топлици Милану;
"Ако ћу је напит' по јунаштву,
"Напићу је војводи Милошу.
"Та ником' је другом напит' не ћу,
"Већ у здравље Милош-Обилића:
"Здрав Милошу, вјеро и невјеро!
"Прва вјеро, потоња невјеро!
"Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
"И одбјећи Турском цар-Мурату;
"Здрав ми буди! и здравицу попиј:
"Вино попиј, а на част ти пехар!"
Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Вала тебе, славни кнез-Лазаре!
"Вала тебе на твојој здравици,
"На здравици и на дару твоме;
"Ал' не вала на такој бесједи,
"Јер, тако ме вјера не убила!
"Ја невјера никад био нисам,
"Нит' сам био, нити ћу кад бити,
"Него сјутра мислим у Косову
"За ришћанску вјеру погинути,
"Невјера ти сједи уз кољено,
"Испод скута пије ладно вино:
"А проклети Вуче Бранковићу.
"Сјутра јесте лијеп Видов данак,
"Виђећемо у пољу Косову,
"Ко је вјера, ко ли је невјера
"А тако ми Бога великога!
"Ја ћу отић' сјутра у Косово,
"И заклаћу Турског цар-Мурата,
"И стаћу му ногом под гроце;
"Ако ли ми Бог и срећа даде,
"Те се здраво у Крушевац вратим,
"Уватићу Вука Бранковића,
"Везаћу га уз то бојно копље,
"Као жена куђељ' уз преслицу,
"Носићу га у поље Косово."
IV
"Побратиме, Косанчић-Иване!
"Јеси л' Турску уводио војску?
"Јели млого војске у Турака?
"Можемо ли с Турци бојак бити?
"Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић Иване:
"О мој брате, Милош-Обилићу!
"Ја сам Турску војску уводио,
"Јесте силна војска у Турака;
"Сви ми да се у со прометнемо,
"Не би Турком ручка осолили:
"Ево пуно петнаест данака
"Ја све ходах по Турској ордији,
"И не нађох краја ни хесапа:
"Од мрамора до сува јавора,
"Од јавора, побро, до Сазлије,
"До Сазлије на ћемер ћуприје,
"Од ћуприје до града Звечана,
"Од Звечана, побро, до Чечана,
"Од Чечана врху до планине,
"Све је Турска војска притиснула:
"Коњ до коња, јунак до јунака,
"Бојна копља као чарна гора,
"Све барјаци као и облаци,
"А чадори као и снегови;
"Да из неба плаха киша падне,
"Ниђе не би на земљицу пала,
"Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
"Уватио и Лаб и Ситницу."
Још га пита Милош-Обилићу.
"Ја Иване, мио побратиме!
"Ђе је чадор силног цар-Мурата?
"Ја сам ти се кнезу затекао,
"Да закољем Турског цар-Мурата,
"Да му станем ногом под гр'оце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!
"Ђе је чадор силног цар-Мурата,
"Усред Турског силна таобора,
"Да ти имаш крила соколова,
"Пак да паднеш из неба ведрога,
"Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
"Нерођени, као и рођени!
"Немој тако кнезу казивати,
"Јер ће нам се кнеже забринути,
"И сва ће се војска поплашити,
"Већ овако нашем кнезу кажи:
"Има доста војске у Турака,
"Ал' с' можемо с њима ударити,
"И ласно их придобит' можемо;
"Јера није војска од мејдана,
"Већ све старе хоџе и хаџије,
"Занатлије и младе ћарџије,
"Који боја ни виђели нису,
"Истом пошли, да се љебом ране;
"А и што је војске у Турака,
"Војска им се јесте побољела
"Од болести тешке срдобоље,
"А добри се коњи побољели
"Од болести коњске сакагије.
V Дан осване и огране сунце,
"Који оно добар јунак бјеше,
"Што један пут бритком сабљом мане,
"Бритком сабљом и десницом руком,
"Пак двадесет одсијече глава?" -
"Оно јесте Бановић Страхиња?" -
"Који оно добар јунак бјеше,
"Што два и два на копље набија,
"Преко себе у Ситницу тура?"
"Оно јесте Срђа Злопоглеђа." -
"Који оно добар јунак бјеше
"На алату коњу великоме
"Са крсташем у руци барјаком,
"Што сагони Турке у буљуке
"И нагони на воду Ситницу?" -
"Оно јесте Бошко Југовићу."
Цар Лазар и царица
Милица
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!"
Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т' оставим у бијелу двору?"
- "Остави ми Бошка Југовића."
Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благослов,
Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане."
Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал' ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне ките висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
- "Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!"
Пак проћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал' ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек' коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети."
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.
Ал' ето ти славнога Лазара.
Када виђе госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;
Он с' обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!“
Кад то зачу слуга Голубане,
Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал' свом срцу одољет' не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
Посједе га, оде у Косово.
Кад је сјутра јутро освануло,
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славног Лазара,
Један гракће, други проговара:
"Да л је кула славног кнеза лазара,
Ил у кули ниђе никога нема?"
То из куле нитко не чујаше
Већ то чула царица Милица.
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:
"Ој Бога вам, два врана гаврана!
"Откуда сте јутрос полећели?
"Нијесте ли од поља Косова?
"Виђесте ли двије силне војске?
"Јесу ли се војске удариле?
"Чија ли је војска задобила?"
Ал' говоре два врана гаврана:
"Ој Бога нам, царице Милице!
"Ми смо јутрос од Косова равна,
"Виђели смо двије силне војске;
"Војске су се јуче удариле,
"Обадва су цара погинула;
"Од Турака нешто и остало,
"А од Срба и што је остало,
"Све рањено и искрвављено."
Истом они тако бесјеђаху,
Ал' ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој руку,
На њему је рана седамнаест,
Вас му коњиц у крв огрезнуо;
Вели њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
"Зар издаде цара на Косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са коња витеза,
"Умиј мене студеном водицом,
"И залиј ме црвенијем вином;
"Тешке су ме ране освојиле."
Скиде њега госпођа Милица,
И уми га студеном водицом,
И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу Косову?
"Ђе погибе славни кнеже Лазо?
"Ђе погибе стари Југ Богдане?
"Ђе погибе девет Југовића?
"Ђе погибе Милош војевода?
"Ђе погибе Вуче Бранковићу?
"Ђе погибе Бановић Страхиња?"
Тада слуга поче казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
"Ђе погибе славни кнез Лазаре,
"Ту су многа копља изломљена,
"Изломљена и Турска и Српска,
"Али више Српска, него Турска,
"Бранећ', госпо, свога господара,
"Господара, славног кнез:Лазара.
"А Југ ти је, госпо, погинуо
"У почетку, у боју првоме.
"Погибе ти осам Југовића,
"Ђе брат брата издати не шћеде,
"Докле гође један тецијаше;
"Још остаде Бошко Југовићу,
"Крсташ му се по Косову вија;
"Још разгони Турке на буљуке,
"Као соко тице голубове.
"Ђе огрезну крвца до кољена,
"Ту погибе Бановић Страхиња.
"Милош ти је, госпо, погинуо
"Код Ситнице код воде студене,
"Ђено млого Турци изгинули;
"Милош згуби Турског цар:Мурата
"И Турака дванаест хиљада;
"Бог да прости, ко га је родио!
"Он остави спомен роду Српском,
"Да се прича и приповиједа
"Док је људи и док је Косова.
"А што питаш за проклетог Вука,
"Проклет био и ко га родио!
"Проклето му племе и кољено!
"Он издаде цара на Косову
"И одведе дванаест хиљада,
"Госпо моја! љутог оклопника."
Мусић Стефан
Вино пије Мусићу Стеване
У Мајдану чисто сребрноме
У свом красном двору господскоме;
Вино служи Ваистина слуга.
Кад се ладна поднапише вина,
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Ваистино, моје чедо драго!
"Ја ћу лећи санак боравити,
"Ти вечерај, па се напиј вина,
"Па пошетај пред господског двора,
"Па погледај чистом ведром небу;
"Јели јасан месец на заоду,
"Јел' даница на истоку звезда;
"Јели нама путовати време
"На Косово лепо поље равно
"На рочиште честитоме кнезу;
"Јер знадеш ли, моје чедо драго,
"Кадоно смо на заклетви били
"Како нас је заклињао кнеже,
"Заклињао, проклињао љуто:
""Ко је Србин и Српскога рода,
""И од Српске крви и колена,
""А не дош'о на бој на Косово,
""Не имао од срца порода!
""Ни мушкога ни девојачкога;
""Од руке му ништа не родило!
""Рујно вино ни шеница бела;
""Рђом кап'о, док му је колена!""
Леже Стева у меке душеке,
Повечера Ваистина слуга,
Повечера и напи се вина,
Па ишета пред господског двора
И погледа чистом ведром небу,
Јесте јасан месец на заоду,
Јест даница на истоку звезда;
Јесте њима путовати време
На Косово лепо поље равно
На рочиште честитоме кнезу;
Па се шеће коњма у ахаре,
Па изведе два коња витеза,
Оседла и оправи лепо,
Једног себи, другог господару;
Па се шеће у господске дворе,
И изнесе крстат свилен барјак,
Па коме је дванаест крстова,
Сви дванаест од чистога злата,
И икона светога Јована,
Крсно име Мусића Стевана,
Прислони га уз господског двора,
Па се шеће горе на чардаке,
Да пробуди господара свога.
Кад је био чардаку на врати,
Коб га коби Стеванова љуба,
Загрли га, па га и пољуби:
"Богом брате, Ваистино слуго!
"Вишњим Богом и светим Јованом!
"До сад си ми верна слуга био,
"Од јако си Богом побратиме,
"Немој будит господара мога;
"Јер сам јадна зао санак вид'ла,
"Гди полети јато голубова,
"И пред њима два сокола сива,
"Испред нашег двора господскога,
"Одлетише на Косово равно
"И падоше међ' Муратов табор,
"Гди падоше, већ се не дигоше;
"То је, браћо, ваше зламеније,
"Бојати се да не изгинете."
Ал' беседи Ваистина слуга:
"Драга секо, Стеванова љубо!
"Не ћу, секо, невере чинити
"Господару и моме и твоме;
"Јер ти ниси на заклетви била,
"Како нас је заклињао кнеже,
"Заклињао, проклињао љуто:
""Ко је Србин и Српскога рода,
""И од Српске крви и колена,
""А не дош'о на бој на Косово,
""Од руке му ништа не родило!
""Рујно вино, ни шеница бела;
""Не имао пољског берићета!
""Ни у дому од срца порода!
""Рђом кап'о док му је колена!""
"Па ја не смем невере чинити
"Господару и моме и твоме."
Већ ушета у чардаке горње,
Па пробуди господара свога:
"Устаните, драги господару!
"Јесте нама путовати време."
Уста Стева на ноге јуначке,
И умива своје лице бело,
И облачи господско одело,
Па припаса сабљу оковану,
Па узима кондир вина рујна,
Те напија красну славу Божју
Сретна пута и крста часнога
У свом двору за столом својијем,
Војводи је то и пре и после
Па ишета пред господске дворе,
Уседоше два коња витеза,
Разавише крстате барјаке,
Ударише бубњи и свирале,
Дигоше се Богом путовати.
Бела и је зора забелила
На Косову красном пољу равном,
Сусрете и Косовка девојка,
У руку јој два кондира златна,
Оба златна, ал' обадва празна,
Под пазуом клобук свиле беле,
За клобуком бела кита перја,
У дну перје сребром заливено,
А по среди златом преплетено,
И по врту бисером кићено;
Ал' беседи Мусићу Стеване:
"Божја помоћ, моја секо драга!
"Гди си, душо, на ограшју била?
"Откуда ти клобук свиле беле?
"Дај ми, секо клобук свиле беле,
"Да га познам, кога је војводе;
"А тако ми срећна пута мога
"Невере ти учинити не ћу!"
Ал' беседи Косовка девојка:
"Здраво да си, кнежева војводо!
"Нисам нигди на ограшју била,
"Рано ме је пробудила мајка,
"Ми ранимо те воду грабимо;
"Кад ја дођо на воду Ситницу,
"Ал' Ситница мутна и поводна,
"Носи, брате, коње и јунаке,
"Турске капе и бијеле чалме,
"Красне Српске бијеле клобуке
"Овај клобук близу краја беше,
"Ја загази у воду Ситницу,
"И увати клобук свиле беле,
"Брата имам од мене млађега,
"Носим клобук брату рођеноме,
"Ја сам млада мило ми је перје."
Клобук даде кнежевој војводи,
Чим га виде Мусићу Стеване,
Чим га виде, тим га и познаде,
Просу сузе низ господско лице,
Удари се по колену руком,
Чисти скерлет на колену пуче,
Златна копча на десном рукаву:
"Тешко мени и до Бога мога!
"На мени је останула клетва
"Од мојега честитога кнеза."
Клобук даде Косовки девојки,
Па се маши у џепове руком,
Те јој даде три дуката жута:
"Нај ти, секо, Косовка девојко!
"А ја идем на бој на Косово
"У пресвето име Исусово,
"Ако Бог да, те се натраг вратим,
"Лепшим ћу те даривати даром;
"Ако л', секо, ја погибо амо,
"Помени ме по пешкешу моме."
Ударише коње мамузама,
Па Ситницу воду пребродише,
Ударише у цареви табор.
Како дође Мусићу Стеване,
Три је паше био и убио,
Кад започе бити четвртога,
Ту погибе Мусићу Стеване
И са њиме Ваистина слуга
И војске му дванаест иљада;
И ту нам је и кнез погинуо.
Ту су Србљи изгубили царство
Честитога цара земаљскога.
Косовка девојка
Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбопју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
- "На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
- "На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."
Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
- Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор 'ватим,
И он би се зелен осушио!"
Смрт мајке Југовића
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?
Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"
Надула се Југовића мајка,
Надула се,па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.
Обретеније главе
кнеза Лазара
Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,
"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.
Болани Дојчин
Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал' му не да остарила мајка:
"Не, Илија, луда аџамијо!
"Тебе хоће Арап преварити,
"Те ће ми те луда погубити,
"Оставити саморану мајку."
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал' га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад' се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
"Двори моји, огњем сагорели!
"А каде ми брже прокапасте?
"Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болестан Дојчине!
"Нису твоји двори прокапали,
"Но су сузе Јелице сестрице."
Тад' говори болестан Дојчине:
"Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
"Али љеба, ал' црвена вина?
"Али злата, ал' бијела платна,
"Немаш чиме на ђерђефу вести,
"Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
"О мој брате, болани Дојчине!
"Доста имам љеба бијелога,
"А још више вина црвенога;
"Доста злата и бијела платна,
"Имам чиме на ђерђефу вести,
"Имам чиме, и имам по чему;
"Ал' да видиш и друге невоље:
"Јест дошао Усо Арапине
"Под Солуна у поље широко,
"Од Солуна иште заточника,
"Да изиђе њему на мејдана;
"У Солуну не има јунака,
"Да изиђе њему на мејдана;
"А кад виђе црни Арапине,
"Он удари порез на Солуна:
"Све на двора по дебела овна,
"По фуруну љеба бијелога,
"И по товар црвенике вина,
"И по кондир жежене ракије,
"И по двадест жутијех дуката,
"И по једну лијепу ђевојку,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу;
"Сав је Солун порез изредио,
"Редак дође на твоје дворове:
"Ти не имаш брата никаквога,
"Да саставља порез Арапину,
"Но смо јадне саме састављале,
"И ми јесмо порез саставиле,
"Ал' га нико однијети нема,
"Јер га Арап приватити не ће
"Без Јелице баш твоје сестрице;
"А чу ли ме, болестан Дојчине,
"Ја не могу љубит' Арапина,
"Чу ли брате, за живота твога."
Таде рече болани Дојчине:
"Хеј Солуне, огњем сагорео!
"Ђе у тебе не има јунака,
"Да изиђе Арапу на мејдан,
"Но ми не би умријети с миром.
Па дозива љубу Анђелију:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
"Господару, болестан Дојчине!
"Јесте тебе доро у животу,
"И добро сам угојила дора."
Тад' бесједи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Иди узми дора дебелога,
"Те га води моме побратиму,
"Побратиму Петру налбантину,
"Да ми кује вересијом дора,
"Хоћу исти Арапу на мејдан,
"Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
"Снахо моја, танка Анђелија!
"Зар је мене побро преминуо,
"Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
"Мој ђевере, налбантине Перо!
"Није тебе побро преминуо,
"Но се тебе побро поздравио.
"Да му кујеш вересијом дора,
"Да он иде Арапу на мејдан;
"Кад се врати, да ти потков плати"
Проговара налбантине Перо:
"Анђелија, моја снахо мила!
"Ја не кујем коње вересијом;
"Да ми дадеш твоје оке чарне,
"Да их љубим, док се побро врати
"И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел' ми побро дора потковао?"
Писну Анђа, како љута гуја:
"Господару, болани Дојчине!
"Бог убио твога побратима!
"Он не кује коња вересијом,
"Но он иште моје очи црне,
"Да их љуби, док му потков платиш;
"Ја не могу налбанте љубити,
"Та, Дојчине, за живота твога."
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
"Анђелија, моја вјерна љубо!
"Оседлај ми дора дебелога,
"Изнеси ми копље убојито."
Па дозивље сестрицу Јелицу:
"О Јелица, моја мила сејо!
"Донеси ми једну крпу платна,
"Утегни ме, селе, од бедара,
"Од бедара до витих ребара,
"Да се моје кости не размину,
"Не размину кости мимо кости."
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
"Вала Богу! вала јединоме!
"Од како је Дојчин преминуо,
"Није бољи јунак проишао
"Кроз Солуна града бијелога,
"Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
"Ој Дојчине, да те Бог убије!
"Јоште ли си, море, у животу?
"Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
"А прођи се кавге и ђавола,
"Џаба тебе порез од Солуна."
Ал' говори болани Дојчине:
"Изиђ' курво, црни Арапине!
"Изађи ми на мејдан јуначки,
"Да јуначки мејдан дијелимо,
"А ласно је пити рујно вино
"И љубити Солунске ђевојке"
Вели њему црни Арапине:
"Богом брате, војвода Дојчине!
"Ти се прођи кавге и ђавола,
"Но одјаши да пијемо вино,
"Џаба тебе порез од Солуна,
"И џаба ти Солунске ђевојке;
"Кунем ти се Богом истинијем,
"Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
"Удри курво, црни Арапине,
"Удри прије да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
"Изиђ', побро да ти потков платим,
"Што си мене коња потковао,
"Потковао вересијом дора."
Проговара Перо налбантине:
"Побратиме, болани Дојчине!
"Нијесам ти дора потковао:
"Ја се, брате, мало нашалио,
"Анђелија љута и проклета,
"Она плану, како ватра жива,
"Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
"Изиђ' амо, да ти потков платим."
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
"Ето, селе, очи Арапове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Селе моја, за живота мога."
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
"Нај ти, Анђо, очи налбантове,
"Нека знадеш, да их љубит' не ћеш,
"Љубо моја, за живота мога."
То изусти, а душу испусти.
Смрт војводе Каице
Подиже се господине краљу
Од прекрасне од Маћедоније
Из питома места Смедерева
Од својега двора честитога,
С' собом води дванаест војвода;
Подиже се итар лов ловити.
На Ковину Дунав пребродио,
Па се маши Влашке земље равне,
Док с' доити Вршачке планине,
Лов ловио Вршачком планином,
Лов ловио летњи дан до подне
Тако краљу Бог и срећа дала,
Те од лова ништа не улови:
Ни јелена, ни кошуте брзе,
Нити каква од ситна звериња,
Добар краља кобак сукобио,
Сукоби га војвода Сибињска,
С' собом води три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Краљ му Божју помоћ називао.
"Божја помоћ, војводо Сибињска!"
Војвода му боље одазива:
"Здраво, краљу од Маћедоније!
"Златна круно под небом на земљи,
"Јасна звездо на Маћедонији!
"Звао би те, да се напијемо,
"Немам овде вина ни ракије,
"А да си ме затекао, краљу
"Код Немеша бана Вршачкога,
"Може бити, да би се напили;
"Већ сам с децом игру заметнуо,
"Оди, краљу, да се поиграмо."
Ал' беседи господине краљу:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"За нас није вика, ни скакање,
,Већ је за нас вино и ракија,
"И господство, да господујемо,
"Мудра памет, да паметујемо,
"У мен' има и млађи војвода,
"који би се ради поиграти,
"Своме краљу образ осветлати."
Распе краљу свилена шатора,
Зелен шатор од зелене свиле,
На њем' златни дванаест крстова,
Тринаеста јабука од злата,
У њој сјаји бесцен камен драги;
Под шатором седе ш ти вино.
Посађује до десна колена
Елчибашу Дојчетића Вука,
Па до Вука Бошка Рајчевића,
Па Стојана Степојева сина,
Па до њега Јовицу Ресавца,
Кучајинска бојна копљеника
Од Ресаве лепе воде ладне;
Па до њега Големовић-Ђуру,
Па до Ђуре Орловића Павла,
Па до Павла Радо-бег-Мијајла,
До Мијајла Грчића Манојла,
До Манојла Шајновић-Дамњана,
До Дамњана Облачића Рада,
А до Рада Кајицу Радоњу;
Каицом је совру зачелио
Спроћ' честитог лица краљевога.
Каква ј' красна Каица војводо!
У каквом ли господском оделу!
На плећи му зелена долама
Од кадиве, извезена златом,
На долами токе сува злата,
А покрај њи тридесет путаца,
Свако му је од по литре злата,
А под грлом литра и по злата,
Које му се на бурму одвија,
Те војвода њиме пије вино;
На војводи чизме и чакшире,
Чизме су му сребром потковане,
А чакшире од плаве кадиве;
По долами коласта аздија,
Сва од сребра и од чиста злата;
На војводи калпак свиле беле,
За калпаком од сребра челенка,
О њој златни триста трепетљика,
Свака ваља два дуката златна,
У челенки два камена драга,
војводи се види путовати,
Кроз крајину водити војводе,
У по ноћи, кано и у подне;
Око врата колајна од злата,
За појасом две убојне стреле;
Висок јунак, танак у појасу,
Бела лица, црни наусница,
Црн му перчин појас премашио;
Преко крила гола сабља бритка,
Преко голе сабље пије вино;
Покрај чизме буздован позлаћен.
Кад се трипут обредише вином,
Каица ти на ноге устаде,
Па се своме он поклања краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Пусти мене међ' Маџаре, бабо!
"Да се мало поиграм с Маџари."
А краљ Ђурађ заче беседити:
"О Каица, моје чедо драго!
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Пустићу те међ' Маџаре, сине!
"Ал', тако ти улеве од краља!
"И тако ти леба царевога!
"Немој, сине, заметати кавге;
"Нас је мало, а млого Маџара:
"Што нас има? дванаест војвода,
"Није шала три стотин' Маџара
"И шездесет деце Каравлаа!"
Ал' Кајица беседио краљу:
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Не ћу, бабо, заметати кавге
"А тако ми улеве краљеве!
"И тако ми леба царевога!"
Краљ га не сме отправити сама,
Већ шњим посла Облачића Рада;
Обе љуте змије од крајине.
Војводе се међ' Маџаре шећу,
А Маџари игру започеше,
Прву игру, трка пешачкога;
Кад потрча Облачићу Раде,
Он натрча три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Другу игру, кола Маџарскога;
Кад заигра Каица Радоња,
Он надигра три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Трећу игру, скока јуначкога;
А кад скочи Облачићу Раде,
Он натскочи три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
А Маџари игру започеше,
Започеше камена с рамена;
Камен дође Каици војводи,
Кад се баци Каица војвода,
Он надбаци три стотин' Маџара
И шездесет деце Каравлаа,
Маџар:Јанка од Ердељ-крајине.
Ал' беседи војвода Сибињска:
"Мили Боже, да луда каура!
"Што би снаге, камену предаде."
Кад Каица разумео речи,
Он отима камен од Маџара,
Да белегу своју посведочи;
Кад се баци Каица војвода,
Од белега даље одбацио.
Расрди се војвода Сибињска,
Па припаса сабљу оковану,
Па се краљу под шатора шеће:
"Краљу Ђурђу од Маћедоније!
"Оди краљу, да се променимо:
"Дај ти мени дванаест војвода,
"Голе, босе, у кошуљи танкој,
"Ја ћу теби три стотин' Маџара
"Све на коњма под оружјем светлим,
"И даћу ти шесет Каравлаа,
"И даћу ти на сваку годину
"За живота три товара блага."
Славан Ђурађ заче беседити:
"Брате Јанко, будаласта главо!
"Јеси л' чуо да ли запамтио:
"Да је била проја за шеницу?
"Да ли Маџар за Маћедонију?
"Да ли Србин за Ердељ-крајину?
"Не дам саме Каице војводе
"За четири на крајини бана:
"За Немеша бана Вршачкога,
"За Гецију бана Тителскога,
"За Иштвана бана Сланкаменска
"И за Петра бана Варадинског,
"Све од Вршца па до Варадина,
"За сву земљу и четири бана;
"За то не дам војводе Каице,
"А камо ли остали војвода!"
Расрди се војвода Сибињска,
Па ишета пред шатора свил'на,
Па дозива војводу Каицу:
"Од' јуначе, да с' надстрељујемо!
"Да бијемо нишан За облаком."
Гди је Маџар оком погледао,
Ту Каица стрелом ударио,
Зла Каици срећа приступила,
Те де гледа стреле у Маџара,
Већ он гледа нишан за облаком:
Запе стреле од Сибиња Јанко,
И устрели војводу Каицу
На зло место баш под сису леву,
Токе разби, срце му расече;
Земљи паде војвода Кајица,
Врисну јунак, као соко сиви:
"Краљу Ђурђу родитељу красни!
"Уби мене Маџар изненада
"Брез јуначког мога огледања
"Моје сабље и деснице руке!"
Скочи краљу на ноге лагане,
Па Каицу узима на крило,
Па Каицу и грли и љуби:
"Мој пернати од сунашца штите!
"Дико моја свагда на дивану!
"Бритка, сабљо свагда на мејдану!
"А крепости међу војводама!
"Можеш ли ми преболети, сине?
"Да те баба на лекаре даде?"
"А Каица једва изговара;
"Краљу Ђурђу, родитељу красни!
"Ја ти, бабо, преболети не ћу;
"Јер су стреле пусте отроване,
"На змијину једу накаљене;
"Ако можеш, освети ме, бабо!"
То изрече, па се с душом раста.
Краљ закука, кано кукавица:
"Ј'о Каица, мој соколе сиви!
"Ал' ти баби крила одломише
"И обадва ока извадише!
"Како ћете преболети баба?
"На Бељацу оставити сама,
"Да ми чуваш брез промене стражу?"
Па погледа оком на војводе,
А војводе један на другога,
Па се добри доитише коња,
Бојна копља земљи положише,
За бритке се сабље преватише,
Међ' Маџаре јуриш учинише,
Погнаше се по пољу Бељацу.
Да Је коме стати погледати,
Шта војводе од Маџара раде!
Тако краљу Бог и срећа даде,
Од војвода нико не погибе
Разма главом Кавца Радоња;
Од Маџара нико не остаде
Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше;
Од Маџара унку начинише,
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
"Ј'о Каица, моје чедо драго!
"Дико моја свагда на дивану!
"Сабљо бритка свагда на мејдану!
"И крепости међу војводама!
"Сува злата Смедеревски кључи!
"Десно крило од Српске крајине!
"Како ће те преболети баба!
"Како ће те оставити сама,
"Да ми чуваш на Бељацу стражу
"Брез промене докле је крајине?"
Смрт војводе
Пријезде
Честе књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
- Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
"О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
"Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
- Ја ти добра не дам ниједнога;
Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!"
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал' Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
"О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути."
Ал' бесједи војвода Пријезда:
"Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?"
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
"О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Па Пријезда љубу дозиваше:
"Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!"
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јањичара:
Папучама пију вино хладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој душе Пријезде војводе.
Кад то виде Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
"Зло ти вино, драги господару!
Зло ти вино, а гора ракија!
Пивница ти пуна јаничара,
Папучама пију вино хладно,
А за моје здравље намењују,
А тебе ми жива сахрањују,
Сахрањују, за душу ти пију."
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те с бише и секоше с Турци,
Док погибе шездесет војвода,
Њих шездесет, хиљаде Турака!
Тад се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
"Јао Ждрале, моје добро драго,
Та нека те турски цар не јаше!"
Преби бритку сабљу навалију:
"Навалија, моја десна руко.
Та нека те турски цар не паше!"
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу прихвати за руку:
"О Јелице, госпођо разумна,
Или волиш са мном погинути,
Ил' турчину бити љуба вјерна?"
Сузе рони Јелица госпођа:
"Волим с тобом часно погинути,
Нег' љубити на срамоту Турке;
Нећу своју веру изгубити
И часнога крста погазити."
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на бедем Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
"О Пријезда, драги господару,
Морава нас вода отхранила,
Нек Морава вода и сахрани!"
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне турски цар Мемеде:
"Град-Сталаћу, да те Бог убије!
Довео сам три хиљаде војске,
А не водим него пет стотина."
Секула се у змију
претворио
Оправља се војевода Јанко,
Оправља се на Косово равно,
И он води Секулу нећака;
Ал' беседе сестре Секулине:
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Ти не води Секулу нећака,
"Секула је јошт нејако дете,
"Да Секула не изгуби главу:
"Секула је јединац у мајке."
Кад Секула речи разабрао,
Љутито је Јанку говорио.
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Ти не слушај моје миле сеје,
"Већ ме води на Косово равно."
Оде Јанко на Косово равно
И одведе Секулу нећака.
Кад су били код Кучева града,
Код Кучева и код Браничева,
Кучевкиње бело платно беле,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Беседи им војевода Јанко:
"Ој Бога вам, Кучевкиње младе,
"Кучевкиње и Браничевкиње!
"Дајте мени три аршина платна,
"Да окрпим белога шатора,
"Даћу вама три дуката жута."
Ал' беседе Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње:
"Војевода Сибињанин-Јанко!
"Дај ти нама Секулу нећака,
"Даћемо ти три шатора платна."
Беседи им војвода Јанко:
"Не дам вама Секуле нећака
"За Кучево ни за Браничево."
Кад то рече војевода Јанко,
Расрде се Кучевкиње младе,
Кучевкиње и Браничевкиње,
Па беседе војеводи Јанку:
"Кад нам не даш Секуле нећака,
"Не дамо ти три аршина платна,
"Већ га води на Косово равно,
"Па га подај црним гавранов'ма,
"Нек му они црне очи пију,
"Очи пију, бело лице грде."
Оде Јанко на Косово равно.
Кад стигоше на Косово равно,
Разапеше те беле шаторе,
Пак беседи војевода Јанко:
"Сад на ноге, моји соколови,
"Те чувајте страже од Турака,
"А ја идем санак боравити."
Секула је Јанку беседио:
"Ујко Јанко, немерено благо! "Већ кад мени судни часак дође,
"Сад ти идеш санак боравити, "Укопај ме на друму широку,
"А ја идем у тај Турски табор, "Да с' наслушам трупка от коњица
"Створићу се змијом шестокрилом, "И јаука од добри јунака."
"Донећу ти цара честитога То изусти, па душу испусти.
"У зубима, кано и сокола:
"Кад устанеш, ујко и за санка,
"Немој дати умље за безумље:
"Ти не стрељај змију шестокрилу,
"Већ ти стрељај сивога сокола." Ђурђева Јерина
Оде Јанко санак боравити,
Пошетала Ђурђева Јерина
А Секула у тај Турски табор,
Испод града б'јела Смедерева
Створио се змијом шестокрилом
Покрај воде тихога Дунава,
И донео цара честитога
А за њоме Гргуревић Максо,
У зубима, кано и сокола,
За Максимом мајка Максимова
Шњиме паде Јанку на шатора,
Бесједила Ђурђева Јерина:
Сви јунаци виком повикаше:
"Мој унуче, нејачак Максиме!
"Зло си лег'о, војевода Јанко!
"Би ли мене нешто сјетовао?
"Зло си лег'о, а горе устао!
"Ја имадем шћерцу мљезиницу,
"Какво чудо на шатору твоме!"
"Троји су је просци запросили:
Ђипи Јанко на ноге јуначке,
"Једно проси Вилип Маџарине,
Па оп узе ту злаћену стрелу,
"Од Маџарске од земље богате;
Па он мисли, на једно се смисли:
"Друго проси од Москова краљу;
"Зашт' да стрељам сивога сокола,
"Треће проси цар Отмановићу
"Кад сам и сам рода соколова?
"Од Стамбола града Цариграда;
"Волим стрељат' змију шестокрилу."
"Сјетуј мене дијете, Максиме,
Запе стрелу за златну тетиву,
"Ком ћу просцу моју ћерку дати?"
Па он стреља змију шестокрилу,
Бесједи јој дијете Максиме:
Писну змија, упусти сокола,
"Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
Змија паде на зелену траву,
"Ако хоћеш мене послушати,
А соко се диже под облаке,
"Подај ћерку Вилипу Маџару,
Па одлети у тај Турски табор.
"Те ће она бити у богату;
Кад то виде војевода Јанко,
"Ако не даш ћерку за Маџара,
Од љутине цикну, као гуја,
"А ти подај од Московске краљу,
Ал' беседи Секула нећаче:
"Кад будемо с краљем пријатељи,
"Ујко Јанко, немерено благо!
"Москови су од боја јунаци,
"Нисам ли ти лепо говорио
"Могу нама помоћ' војевати;
"Кад си пош'о санак боравити,
"Ако ли је дадеш за Турчина,
"Да не дајеш умље за безумље,
"Турчин хоће земљу од мираза,
"Да не стрељаш змију шестокрилу,
"Хоће земљу, хоће и градове."
"Већ да стрељаш сивога сокола?"
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Пита њега војевода Јанко:
Максима је руком ударила,
"Слатко дете, Секула нећаче!
Удари га руком по образу,
"Можеш ли ми ране преболети?" -
Како га је лако ударила,
"Ујко Јанко, немерено благо,
Ударила по бијелу лицу,
"Не могу ти ране преболети:
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г' црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
"Бог т' убио, моја стара бако!
"Куд је дала, у з'о час је дала!
"С њоме дала земљу и градове!"
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.
Podiže se Crnojević Ivo,
te otide preko mora sinja,
i ponese tri tovara blaga
da on prosi lijepu đevojku
za Maksima, za sina svojega,
milu šćercu dužda od
Mletaka
Ivo prosi, dužde se ponosi;
no se Ivo okaniti neće,
snahu prosi tri pune godine,
snahu prosi, a prosiplje
blago.
Ja kad Ivan blago poharčio,
Latini mu dadoše đevojku,
đevojački prsten prifatiše.
Prijatelji svadbu ustovaše:
svadbu kažu u godini prvoj,
dok otide zdravo do Žabljaka,
i rodi mu vino i všenica,
i sakupi hiljadu svatova.
Ja kad tako svadbu urediše,
zeman dođe te ti domu pođe.
a prati ga novi prijatelju,
prijatelju dužde od Mletaka,
i prate ga dva duždeva sina,
i prati ga stotina Latina.
No išteti Ivan na pohodu:
ide mudro, progovori ludo,
reče duždu, novu prijatelju:
"Prijatelju, dužde od Mletaka,
čekaj mene s hiljadu svatova,
od hiljade manje biti neće,
čini mi se hoće biti više;
kad prijeđem more u to polje,
ti isturi hiljadu Latina,
nek mi sretu u polju svatovo:
neće biti ljepšega junaka
u mojijeh hiljadu svatova
Ženidba Maksima
Crnojevića
ni u tvojih hiljadu Latina
od Maksima, od mojega sina,
sina moga, mila zeta tvoga'"
A to sluša dužde od Mletaka,
dva sokola, dva duždeva
sina,
i slušaše stotina Latina.
Milo bilo duždu od Mletaka,
ruke širi, te g' u lice ljubi:
"Fala, prijo, na besjedi takoj!
Kad ja stekoh mila zeta
svoga,
kom ljepote u hiljadi nema,
voljeću ga nego oko jedno,
voljeću ga neg' jednoga sina;
ja ću njemu dare pripravljati,
pripravljati konje i sokole,
i kovati čekrkli čelenke,
i rezati kolaste azdije,
neka nosi, neka se ponosi;
ako l' tako to ne bude, prijo,
hoćeš doći, al' ćeš grdno
proći'
Otale mi Iva ispratiše
i na more vodu naturiše,
iz đemija njega isturiše,
ode Ivan zdravo i veselo.
Ja kad bio pod bijeli Žabljak,
viđe Ivan svoje b'jele dvore:
bijeli se u visinu kula.
na ćošeta sićani čardaci,
a sjaju mu srčali pendžeri,
viđe Ivan, pa se uželio,
Ždrala kolja fati bakračlijom,
a pritegnu đemom od čelika,
no mu Ždrale sitno
podigrava.
Nitko prvi njega ne ugleda,
ugleda ga vijerna ljubovca
s bile kule na srčali pendžer;
kako viđe, pozna gospodara
i pod njime od megdana
Ždrala;
pa potrča niz visoku kulu,
pa potrča. a iz grla viknu,
viknu sluge, nabreknu
sluškinje:
"A vi, sluge, polju pohitajte,
te sretite poljem gospodara!
Bre, sluškinje. brišite avlije!
A đe si mi, dijete Maksime?
Nu pohitaj pred kapiju našu,
eto, sine, mila baba tvoga,
baba tvoga, gospodara
moga,
jaše konja sjetno i veselo,
čini mi se snahu j' isprosio".
No Ivanu sluge pohitale,
te u polju sretoš' gospodara.
a Ivanu ljuba potrčala,
celiva ga u skut i u ruku,
otpasa mu svijetlo oruže,
pa oruže grli u naruče,
u naruču nosi na čardake;
vjerne sluge konje prifatiše;
al' eto ti dijete - Maksima,
srebrn stolak nosi u naruče,
u sto sjede Crnojević Ivo,
da s' odmori, da mu čizme
skinu.
Kako sjede u srebrna stola,
oči mu se odmah otimaše,
te Maksima pogleduje sina.
Ta da vidiš jada iznenada!
Davno Ivan dvore ostavio
prosit snahu tri godine dana,
iza njega bolest udarila
u Žabljaka, u postojbinu mu,
mučna bolest, one kraste
velje,
na Maksima kraste napanule,
te mu b'jelo lice nagrdile,
bijelo mu lice našarale,
iza krasta lice pocrnzelo,
pocrnjelo i odrpavilo;
kunem ti se, kako tamo kažu,
grdnijega u hiljadu nema
od Maksima, sina Ivanova.
Pade na um Crnojevnć Ivu,
ja kakvu je riječ ostavio
kod njegova nova prijatelja:
da odvede hiljadu junaka,
da ljepšega od Maksima
nema!
jutros, brate, nema grdnijega!
Te se Ivo bio raskario:
mrke brke nisko objesio,
mrki brci pali na ramena,
u obraz se ljuto namrdio,
ni s kim Ivo riječ ne besjedi,
veće gleda u zemljicu crnu:
koliko se junak razdertio.
Viđe ljuba, pa se dosjetila,
podvi skute i podvi rukave,
cjeliva mu ruku i koljeno:
"Gospodaru, ja se molim
tebe,
što s' u obraz sjetno
neveselo?
Al' nijesi snahu isprosio?
Al' ti nije po ćudi đevojka?
Ali žališ tri tovara blaga '
Al' je Ivo ljubi besjedio:
"Nu odalje, da te bog ubije!
Ja sam nama snahu isprosio;
a po đudi Latiika đevojka:
što je zemlje na četiri strane
ljepote joj u svu zemlju nema,
onakoga oka u đevojke,
nit onakog stasa ni obraza:
ko j' vidio vilu na planini,
ni vila joj belći, druga nije!
Ja ne žalim tri tovara blaga.
u Žabljaku puna kula blaga,
na blagu se ni poznalo nije;
no sam duždu riječ ostavio:
da dovedem hiljadu svatova,
da ljepšega od Maksima
nema;
jutros, ljubo, nema grdnijega!
Ja se bojim kavge preko
mora,
kad Maksima sagledaju
moga".
No da vidiš jedne ženske
strane,
kako grdno reče gospodaru:
"Gospodare, da od boga
nađeš!
Kud te sila slomi preko mora
na daleko četr'est konaka,
preko mora - da ne vidiš
doma,
ni bez jada dovedeš đevojku!
- ne pridesi mudroga junaka,
a kod tvoje zemlje državine,
zemlje tvoje, Bara i Ulćinja,
Crne Gore i Bjelopavlića,
lomna Kuča i Bratonožića,
i lijepe varoš-Podgorice,
i Žabljaka tvoje postojbine,
i Žabljaka i oko Žabljaka;
da oženiš jedinoga sina,
i da naćeš za sina đevojku,
proću sebe glavna prijatelja;
no te sila slomi preko mora?!"
Kad to začu Crnojević Ivo,
planu Ivo kako oganj živi:
"Ni sam bio, ni sam je prosio:
ko mi dođe da mi je čestita,
živu ću mu oči izvaditi!"
Haber ode od usta do usta,
to začuše mali i veliki,
i začula sva gospoda srpska,
te o tome nitko ne besjedi.
Tako stade od godine jedne,
od godine za devet punijeh
ne pominje nitko za đevojku;
u desetoj mezil knjiga stiže
od njegova nova prijatelja,
prijatelja dužda od Mletaka,
nov je bio, pak je postario,
davno j' bilo to devet godina!
Knjiga Ivu na koljeno pade,
al' mu knjiga dosta grdno
kaže:
"Prijatelju, Crnojević-Ivo,
kad zabraniš u polju livadu,
jal' je kosi, ja drugome daji,
da ne biju slane ni šnjegovi
po livadi cvijet rascavtio;
kad zaprosiš lijepu đevojku,
jal' je vodi, jali je ne prosi.
Ti mi prosi milu šćeru moju,
ti je prosi, i ja ti je dadoh,
i mi onda svadbu ustovasmo,
i ti kaza do prve godine,
dok ti rodi vino i všenica
i sakupiš hiljadu svatova;
evo prođe i devet godina,
niti ima tebe, ni svatova.
Brže piši list knjige bijele,
prati knjigu miloj šćeri mojoj,
šćeri mojoj, a toj snasi tvojoj:
da se tvoja snaha preudaje,
da mi sliku traži prema sebe,
a ti rđu traži prema tebe".
Ja kad viđe Crnojević Ivo,
knjigu uči, a ljuto se muči.
Kod njega se nitko ne pridesi,
kom bi svoje derte iskazao,
no od derta pogleduje ljubu:
"Ljubo moja, nu me sjetuj
sade:
Al' ću snasi knjigu opraviti,
da se naša snaha preudaje;
al' ću slati, ali slati neću?"
Ženska strana mudro
progovara:
"Gospodaru, Crnojević-Ivo,
kog su ljube dosle sjetovale,
koga dosle, koga li ć' odsele,
s dugom kosom, a pameću
kratkog
Al' ti hoću riječ progovorit:
od boga je velika griota,
a od ljudi zazor i sramota,
đevojačku sreću zatomiti
i u njenu rodu uzaptiti.
Poslušaj me, dragi
gospodare!
Od šta si se danas
prepanuo?
Ako su ga kraste ištetile,
ako bidnu glavni prijatelji,
za to riječ progovorit neće:
svak se boji muke i nevolje.
Gospodaru, još besjedim
tebe:
ako s' kavge preko mora
bojiš,
imaš danas punu kulu blaga,
u podrume troljetnoga vina,
u ambare bijele všenice:
imaš na što svate pokupiti.
Rekao si hiljadu svatova,
danas kupi i hiljade dvije,
po izboru konje i junake.
Ja kad vide tamo u Latina,
pregledaju silu i svatove,
da je Maksim slijepo dijete,
ne smiju ti kavgu zametnuti.
Kupi svate te vodi đevojku,
gospodare, više ne
premišljaj!"
Grohotom se Ivan nasmijao,
knjigu piše, dade tatarinu,
te je prati duždu od Mletaka:
"Prijatelju, dužde od Mletaka,
nu osluškuj i noći i dnevi,
zapaliću na gradu topove,
zapaliću trideset topova,
pa zapalit Krnja i Zelenka,
neka ode jeka pod oblake;
prijatelju, časa ne počasi,
no mi prati niz more đemije,
da mi sreteš na moru
svatove"
A kad Ivo knjigu opravio,
on prizivlje k sebi jazidžiju,
pa dovati jedan tabak knjige,
iskidaše knjigu na komate,
pa pustiše po knjizi jaziju,
te pozivlje kićene svatove.
Prvu kljigu Ivan opravio.
prati knjigu Baru i Ulćinju
ka Miloša Obrenbegovića:
"O Milošu Obrenbegoviću,
pozivljem te u moje svatove.
stari svate, da si pred
svatove:
no mi nemoj inokosak poći,
kupi svata što gođ možeš
veće,
nek se znadu svati
starosvatski".
Drugu Ivan knjigu opravio
pokraj mora lomnoj Gori
Crnoj
na sestrića Jovan-kapetana:
"Bre sestriću, Jovan-
kapetane.
viđi knjigu, časa ne počasi,
pozivlje te ujak u svatove,
da si đever uz tanku Latinku.
ti, sestriću, Jovan-kapetane:
no mi nemoj inokosan poći,
kupi svate lomnu Goru Crnu,
Goru Crnu i Bjelopavliće,
neka bide barem pet stotina,
pet stotina đeverskijeh svata,
nek je fala i mene i tebe.
Kad sakupiš kićene svatove,
ti, sestriću, da si pod
Žabljaka,
pod Žabljaka u polje široko".
Treću Ivan sitnu knjigu piše
lomnu Kuču i Bratonožiću
na vojvodu Liković-Iliju:
"O Ilija brdskoj zemlji glavo,
viđi knjigu, ne počasi časa,
ti vojvodo, da si u svatove
pod Žabljaka u široko polje;
no, vojvodo, ne pođ'
inokosan,
povedi mi listom Brđaniju".
A četvrtu knjigu opravio,
prati knjigu u Drekaloviće
na Milića Šeremetovića:
"Bre, Miliću Šeremetoviću,
kupi svate sve Drekaloviće,
vikni đecu sve Vasojeviće,
kreni đecu do zelena Lima;
što je veće, to je bolje za te".
Petu Ivan knjigu opravio,
prati knjigu varoš-Podgorici,
Podgorici, butun porodici,
na rođaka glavnoga junaka,
na sokola Kujundžića Đura:
"Ti, sokole, Đuro Kujundžiću,
viđi knjigu, ne počasi časa,
no ti kupi kićene svatove,
kupi braću sve Podgoričane,
pa ođeni konje i junake:
udri konjma sedla osmanlije,
i zlaćene rate do kopita,
a na prsi sjajna silembeta,
nek' s' junački konji okićeni;
na junake dibu i kadifu
i crvenu čohu sajaliju,
što od vode čoha crvenija,
a od sunca čoha rumenija,
a na glave kalpak i čelenke,
na junake meneviš dolame,
a na noge kovče i čakšire;
nek su naša đeca okićena,
nek su naša đeca ođevena
sa onijem ruhom
gospodskijem,
da svatove moje začinite,
da ljepote ni tog ruha nema,
da im nema lica ni oblika
u svu srpsku zemlju i
latinsku.
Latini se hoće začuditi
a onome srpskom odijelu,
u Latina svašta na svijetu,
oni mogu srebro pokovati,
pokovati i srebro i zlato,
sajaliju čohu porezati;
ne mogu se doviti Latini
gospodskome na obrazu licu,
i gospodskom oku
junačkome,
što su đeca ti Podgoričani".
Petu knjigu Đuru opravio,
i po knjigam' pozvao svatove,
a Žabljaka i bez knjige zovnu,
i Žabljaka i oko Žabljaka.
Ja da možeš okom pogledati
n ušima jeku poslušati,
kad se sitne knjige rasturiše
od tog mora do zelena Lima,
te pođoše srpske poglavice
i vojvode, što su za svatove,
i delije sve glavni junaci!
Kad viđeše starci i težaci,
poturiše rala i volove,
sve se na jad slomi u svatove
u široko polje pod Žabljaka;
a čobani stada ostaviše,
devet stada osta na jednome,
sve se slomi u široko polje
gospodaru jutros na veselje;
od Žabljaka do vode Cetinje
sve široko polje pritiskoše:
konj do konja, junak do
junaka,
bojna koplja kako čarna gora,
a barjaci kako i oblaci,
razape se čador do čadora,
pod čadore krasne poglavice:
dan daniše pak i zanoćiše.
No da vidiš jutru na uranku:
prije danka i jasnoga sunca
podrnila jedna poglavica,
što js jednoj zemlji starješina,
po imenu Jovan-kapetane,
što bijaše đever uz đevojku,
podranio, polje ostavio,
i u polje kićene svatove,
a došao gradu na bedene,
niko s njime nije polazio,
s gospodarom cigle dvije
sluge,
dvije sluge idu nazorice,
a gospodar s njima ne
besjedi,
no je čelo grdno namrdio,
a ponisko brke objesio,
mrki brci pali na ramena;
on mi šeta gradu po bedenu,
pregleduje na gradu topove,
pregleduje svoju gospoštinu,
pregleduje, brate, carevinu,
najviše se oči otimahu
na kićene u polju svatove:
nije šala, nije šurkulija,
od Žabljaka do Cetinje vode
udaren je čador do čadora,
konj do konja, junak do
junaka,
bojna koplja kako gora čarna,
a barjaci kako i oblaci.
Tako Jovan bješe uranio,
te on šeta gradu po bedenu,
a viđe ga Crnojević Ivo,
pa Ivanu vrlo mučno bilo,
na jutru mu nazva dobro
jutro:
"Dobro jutro, Jovan-
kapetane!
Što s' sestriću, jutros uranio?
Što s' u polju čador ostavio,
i u polju kićene svatove?
Što li si se, sine, namrdio?
U obraz si sjetno neveselo:
kaž' ujaku jutros na uranku!"
Progovara Jovan-kapetane:
"Prođi me se, moj ujače Ivo!
Koju bih ti riječ besjedio,
ti mi riječ poslušati nećeš:
a kad bi me, ujo, poslušao,
da otvoriš te podrume tvoje,
da daš dosta izobila vina,
da napojiš u polju svatove,
pa da pustiš te hitre telale,
nek telali kroz svatove viknu,
nek svatovi svaki domu ide.
Nu rasturi to veselje tvoje,
moj ujače, Crnojević-Ivo!
E smo našu zemlju opustili,
slomila se zemlja u svatove,
osta zemlja pusta na krajini.
zešlja naša strašna od
Turaka.
od Turaka preko vode sinje.
Moj ujače, Crnojević-Ivo,
i prije su vođene đevojke.
I prije su momci oženjeni,
i prije su veselja bivala
u svoj zemlji u svoj kraljevini;
tvoga jada niđe nije bilo.
da podigneš zemlju u
svatove!
A daleko kosti zanijeti
braći našoj preko mora sinja.
preko mora četr'est konaka,
đe nam tamo svoje vjere
nema.
nit' imamo krasna prijatelja,
no je nama, belći, zemlja
žedna.
pa kad vide preko mora silja,
kada vide sve srpske junake,
ja se bojim kavge među
braćom,
može jada biti na veselju.
Moj ujače, Crnojević-Ivo,
da ja tebe jedne jade kažem:
sinoć polju legoh pod
čadorom,
dopadoše dvije moje sluge,
na pero me ćurkom pokrivaše
i gospodsko lice zavijaše;
oči sklopih, grdan sanak
viđeh,
grdan sanak, da ga bog ubije!
Đe u sanu gledam na
nebesa,
na nebu se, ujo, naoblači,
pa se oblak nebom okretaše,
oblak dođe baš više Žabljaka,
više tvoga ponosita grada,
od oblaka pukoše gromovi,
grom udari tebe u Žabljaka,
baš u tvoju krasnu kraljevinu,
u dvorove tvoju postojbinu;
Žabljaka ti ogalj oborio
i najdonji kamen rasturio;
što bijaše jedan ćošak bijel,
ćošak pade na Maksima
tvoga,
pod ćoškom mu ništa ne
bijaše,
ispod ćoška zdravo izišao. -
Moj ujače, Crnojević-Ivo,
ne smijem ti sanak iskazati,
tek ako je sanu vjerovati,
vjerovati sanu i biljezi,
da ti, ujo, hoću poginuti,
poginuti u tvoje svatove,
jal' poginut, jali rana dopast.
Moj ujače, da od boga nađeš!
Ako mene štogod bide tamo,
kakva muka u veselju tvome,
jal' poginem, jal' dopadnem
rana,
čekaj, ujo, onda jade grdne!
El' ja vodim đece pod barjake
porodice ljuta Crnogorca,
pod barjake đece pet stotina:
đe jaoknem, svi će jaoknuti,
đe poginem, svi će poginuti.
No ti s' molim jutros na
podranku
molim ti se, a ljubim ti ruku,
da rasturiš u polju svatove,
nek svatovi svaki domu ide.
Prođ' s' đevojke, da je bog
ubije!"
Kad to čuo Crnojević Ivo,
planu Ivo kako oganj živi,
te on kara sestrića Jovana,
njega kara i ljuto ga kune:
"Zao sanak, sestriću Jovane,
Bog godio i bog dogodio,
na tebe se taki sanak zbio!
Kad ga viđe, rašta opoviđe,
opoviđe jutros na podranku,
kad svatovi misle da polaze?
-
Moj sestriću Jovan-kapetane,
san je laža, a bog je istina;
ružno si se glavom naslonio,
a mučno si nešto pomislio. -
Znaš, sestriću, ne znali te
ljudi
dosta mi je i muke i ruge:
nasmija se sva gospoda
naša,
a šapatom zbori sirotinja,
đe mi sjedi snaha isprošena
i kod baba i kod stare majke,
a đe sjedi za devet godina. -
Znaš, sestriću. ne znali te
ljudi
da ću tamo junak poginuti.
neću moju snahu ostaviti
ni veselje jutros rasturiti!
No kako si mene starješina
i pošao đever uz đevojku,
nu nabrekni na kamenu
gradu,
nu nabrekni, prizovi tobdžije,
neka tope pune i napune,
nek napune trideset topova:
pa prizovi starca Nedijeljka,
što mu b'jela prošla pojas
brada
koji čuva tope baljemeze,
čuva tope Krnja i Zelenka,
a kojijeh u svoj zemlji nije
u vlaškijeh sedam kraljevina,
u turskoga Otmanović-cara -
nu prizovi starca Nedijeljka.
neka tope puni pa prepuni,
neka prida praha i olova,
nek podigne nebu pod
oblake.
neka puknu stari baljemezi;
haber podaj polju u svatove,
nek se naša braća oslobode,
nek odmaknu konje od obale
od studene od vode Cetinje,
e se mogu konji pokidati,
u Cetinju vodu poskakati,
braću našu kićene svatove
izubaha vatiti groznica:
nu objavi i svoj braći kaži
da će pući trideset topova,
hoće pući Krnjo i Zelenko.
Pa zakaži, moj mili sestriću,
nek čauši u to polje viknu,
neka krenu iz polja svatove,
evo ćemo preko mora sinja".
Posluša ga Jovan-kapetane,
te priviknu na gradu tobdžije,
i priziva stara Nedijeljka,
napuniše trideset topova,
napuniše Krnja i Zelenka.
napuniše, pa ih prepuniše,
pridadoše praha i olova,
digoše ih nebu pod oblake,
pa im živi oganj pridadoše.
Da se možeš, brate. pridesiti
i ušima jeku poslušati,
i očima seir pogledati,
ja kad puče trideset topova,
pa kad puče Krnjo i Zelenko:
polje tutnji, a planina ječi,
Cetinja se voda uspljuskuje,
popadaše konji na koljena,
a junaci mlogi potrbuške;
nije šala na gradu topovi,
nije šala Krnjo i Zelenko!
Čauš viknu, kucnu dalbulana,
krenuše se iz polja svatovi.
otidoše i zdravo i mirno.
Kako koji konak unapredak,
sve gairet bolji među braćom.
Prehodiše polja i planine,
spustiše se u primorje ravno
u široko polje pokraj mora.
te svatovi polje pritiskoše,
ugledaše u more đemije.
prijatelje u sretaoštinu;
svatovi se rahat učiniše
u široku polju pokraj mora:
ko imaše konja od megdana,
okreće ga po polju džilita;
ko l' bekrija, naginje čuturom.
te on pije ono rujno vino;
ko imaše grlo pouzdano,
popijeva svatske poskočice:
među njima Crnojević Ivo
jaše Ždrala konja od
megdana,
oko njega dva sokola siva:
s desne strane dijete
Maksime.
što je Maksim krasan
đuveglija,
na njegovu od megdana
vrancu:
a s lijeve Miloš Obrenović
na doratu konju od megdana.
Ivan gleda đecu oko sebe,
gleda đecu, pake progovara:
"Braćo moja, kićeni svatovi.
i vi, braćo, sve vojvode
mlade.
ja bih stio progovorit riječ,
kad biste me, braćo,
poslušali.
Mi hoćemo preko mora sinja,
preko mora četr'est konaka,
a vodimo mila sina moga,
sina moga hitra đuvegliju, -
al' su njega kraste nagrdile,
i sina mi muka oborila,
grdnijega u svatove nema;
a ja, braćo, jesam govorio
na prosidbi, kad snahu
isprosih
što dovedem kićenijeh svata.
i u Mletku što bude Latina,
da ljepšega neće bit junaka
od Maksima, od sina mojega;
jutros, braćo. nema
grdnijega!
I ja sam se ljuto razdertio, -
da kad dođem novu prijatelju,
prijatelj će mene zastiđeti,
i turiti kavgu u svatove.
Nego, braćo, kićeni svatovi,
desio se danas među nama
glavan junak vojvoda Milošu,
ta Milošu Obrenbegoviću:
ljepote mu u svatove nema,
ni će biti tamo u Latina:
kad biste me, braćo.
poslušali,
da skinemo perje i čelenku
sa Maksima, mila sina moga,
na Miloša Obrenbegovića,
da Miloša zetom učinimo,
dok đevojku otud izvedemo".
Kad to čuše kićeni svatovi,
nema brata ni kićena svata,
nema brata, tome da
kmetuje:
ne smijahu kićeni svatovi.
el je Maksim krvničko koljeno
mogu njemu žao načiniti,
može nekom glavu ukinuti;
nema kmeta da kmetuje
tome.
Progovori vojvoda Milošu:
"O Ivane, naša poglavice,
što dozvilješ i braću sazivlješ
No mi pruži desnu tvoju ruku
i zadaj mi božu vjeru tvrdu
za Maksima, za tvojega sina,
da Maksimu žao ne učiniš.
na veselju đe ga sad poturaš.
od mene ti božja vjera tvrda:
lrevešću ti snahu preko mora
i bez kavge i bez muke
kakve:
tek, Ivane, neću tevećeli:
što god bide dara
zetovskoga,
da mi dara nitko ne dnjeli".
Kad to začu Crnojević. Ivo,
grohotom se, brate,
osmjenuo:
"O Milošu, srpska poglavice.
šta pominješ dara
zetovskoga?
Tvrđa vjera, brate, od
kamena,
nitko t' dara dijeliti neće;
prevedi mi snahu preko
mora,
dovedi je u bijeli Žabljak,
i ja ću te, brate, darivati:
daću tebe dvije čizme blaga,
i daću ti moju kupu zlatnu,
koja bere devet litar' vina,
što j' od suva salivena zlata:
i još ću te, brate, darivati:
daću tebe suru bedeviju,
bedeviju što ždrijebi ždrale,
što ždrijebi konje ognjevite,
objesiću t' sablju o pojasu.
koja valja tridest ćesa blaga".
I tako se braća pogodiše,
i skidoše perje sa Maksima,
zlatno perje, čekrkli čelenku.
na Miloša Obrenbegovića,
te Maksima jandal oćušnuše,
a Miloša zetom učiniše.
U to doba moru udariše,
u sinje se more navezoše.
Bog im dade i od boga sreća.
iz mora se zdravo izvezoše
a pod Mletke grada udariše.
te mletačko polje pritiskoše.
Na gradu se otvori kapija,
a navali i muško i žensko,
no da sretu u polju svatove.
da učine seir od svatova
i da vide je l' istina tako,
da poznaju zeta duždevoga.
je l' istina kako ljudi kažu.
da m' ljepote u daleko nema,
u svatove ni pak u Latine.
Lasno zeta poznavati bješe
po njegovu perju i čelenci.
po njegovu stasu i obrazu.
Kad viđoše da j' istina tako.
dopadoše dva duždeva sina
te sretoše mila zeta svoga.
grle zeta i otud i otud.
pa ga vode na tanke čardake,
a na konak svate rasturiše
po trojicu i po četvoricu.
kako će im biti ponajbolje.
Čudan adet bješe u Latina,
svadbovati rodu đevojačkom
i odmorit konje i junake:
posiđeše tri-četiri dana.
Kad četvrto osvanulo jutro,
te pukoše na gradu topovi,
čauš viknu, kucnu dalbulana.
nek su hazur kićeni svatovi.
zeman dođe da ti doma
pođu.
Svatovi se na broj iskupiše
u šarenu kamenu kapiju.
zatvorena vrata na kapiju.
zatvorena i pak zaklopljena.
na kapiji četiri dželata:
dva Arapa i dva Latinina,
krvave im ruke do ramena
i ostrice sablje do balčaka.
svatovi se malo prepadoše:
no da vidiš još poveće bide:
nema njima dva najbolja
druga.
nema druga vojvode Miloša,
što su njega zetom učinili,
i nema im Latinke đevojke.
a đevojke oko šta su došli!
Al' svatovi malo pričekaše,
stade zveka kamena sokaka,
stade zveka, stade otud
deka,
al' eto ti vojvode Miloša
na njegovu od megdana
doru,
ustavlja ga đemom od čelika,
a dovata malo bakračlijom,
a doro mu sitno podigrava,
te veselo u družinu dođe,
na jutru im nazva dobro jutro,
sva družina jednu riječ kažu:
"Dobro dođe, dijete
Maksime!"
Za Milošem odmah
pristadoše
dvije šure, zeta pristigoše,
doniješe gospodskoga dara,
da daruju zeta kod svatova.
Jedan šura - jedan peškeš
daje:
dovede mu bez biljege
vranca,
i na vrancu Latinku đevojku,
no se pusnik k zemlji uvijaše,
od čistoga i srebra i zlata,
u zlatu su konja opkovali,
zlatni rati biju po kopiti.
a na prsi divna silembeta;
i na ruci sivoga sokola,
te Maksima zeta dozivaše:
"Na poklon ti konjic i đevojka,
i na konju i srebro i zlato,
i na poklon siva tica soko,
kad si tako viđen među
braćom".
A Miloš se s konja
poklanjaše.
te lijepo dara privataše.
Drugi šura sablju donesao
salivenu od suvoga zlata,
sablja valja mlogo bila blata.
opasa je zetu o pojasu:
"Nosi, zete, te mi se ponosi!"
Al' eto ti punca i punice. -
ja kakva li dara doniješe:
punac nosi kalpak i čelenku.
u čelenci alem kamen dragi,
koji sjaje kako jarko sunce, -
pogledati ne da u junaka -
te Maksima zeta dozivaše:
"Na poklon ti kalpak i
čelenka"
Miloš dara divno privataše.
A da vidiš zlosretne punice!
Ona nosi od zlata košulju,
koja nije kroz prste predena.
ni u sitno brdo uvođena,
ni na razboj ona udarana,
no košulja na prste pletena,
u kolijer upletena guja,
a pod grlom izvedena glava,
baš se čini kao da je živa
ljuta guja (guja će ga udrit!).
na glavi jod alem kamen
dragi,
kade ide momak sa
đevojkom,
u ložnicu da ne nosi sv'jeće,
nek svijetli alem kamen dragi.
- đeno će se s jadom rastanuti,
te Maksima zeta dozivaše:
"Na poklon ti od zlata
košulja.'
No se čude kićeni svatovi,
no se čude daru latinskome.
No da vidiš dara iznenada:
al' eto ti starca Jezdimira,
mila brata dužda od Mletaka -
bijela mu prošla pojas brada,
na zlatnu se štaku naslonio,
roni suze niz gospodsko lice,
roni suze, i nevolja mu je:
sedam žena mijenio bio,
a od srca ne imo poroda,
pa uzeo k sebe sinovicu,
sinovicu, njemu osobnicu,
mešte kćeri i mešte sinova,
pak se starcu sade ražalilo,
el je sprema preko mora
sinja.
Neko čudo bješe sagučio
i turio pod pazuho svoje,
a kad dođe k braći
svatovima,
po imenu zeta dozivaše,
dozivaše, pa ga ogrtaše,
ogrnu ga kolastom azdijom,
savrh glave do zelene trave
pokri zeta i konja dorata.
Ja kakva je, jada dopanula!
U junačke oči udarila,
i pričaju i kazuju ljudi,
dok iznutra udrio postavu,
otišlo je tridest ćesa blaga,
a s lica joj ni hesapa nema:
"Na poklon ti kolasta azdija,
koje danas u svijetu nije
u našega ni jednoga kralja,
ni će biti u cara turskoga;
nosi, zete, te mi se ponosi!"
Maksim gleda jade isprijeka,
isprijeka, ali poprijeko.
Ja kad tako zeta darivaše,
na kapij' se otvoriše vrata,
pa stadoše sluge i sluškinje
na kapiju svate darivati:
o koljima vezene jagluke,
junacima tanke boščaluke;
darivaše, polju ispratiše,
na đemije vodi naturiše,
iz đemija zdravo isturiše;
otidoše zdravo i veselo.
Ja kad biše polju pod
Žabljaka,
đeno su se braća sastanula,
no da vidiš jadu započetka:
pohitao dijete Maksime
na njegovu bez biljege
vrancu,
i skupio desetinu druga,
hoće k svojoj na muštuluk
majci.
A kad viđe vojvoda Milošu,
te dorata konja podigrava,
a dogna ga blizu do ćevera.
do đevera Jovan-kapetana;
đevojke se rukom dofatio.
Al' da vidiš proklete đevojke!
Na oči joj zlatali marame,
rijetke su - te kroz njih viđaše.
ja kad viđe konja i junaka,
prevari se, zanese ze pamet,
te usturi zlatali marame,
a otkriva oči obadvije.
a pruži mu ruke obadvije;
no ko viđe, čini s' ne vidi.
viđe svekar Crnojević Ivo,
viđe svekar i zajad mu bilo,
te Latinci snasi progovara:
"K sebi ruke, mila snaho
moja,
k sebe ruke, obje ti otpale,
pokri oči, obje ti ispale!
Rašta gledaš na junaka tuđa,
na Miloša Obrenbegovića?
No pogledaj, mila snaho
moja.
go pogledaj poljem pred
svatove:
štono junak na konju
vrančiću,
bojno koplje nosi u rukama,
zlatan sjaje na plećima štitak,
a kraste mu lice nagrdile,
iza krasta lice pocrnjelo,
ono ti je dijete Maksime;
a ja sam se tamo pofalio,
kad sam tebe u baba prosio,
što gođ bide kićenijeh svata,
da ne bide ljepšega junaka
od Maksima, od sina mojega;
u tom sam se, snaho,
prepanuo,
Miloša smo zetom učinili,
i Milošu dare poklonili,
da prevede tebe preko mora
i bez kavge i bez muke
naše".
Kad joj reče, ka da posiječe,
te pod sobom konja ostavila,
naprijed mu ni kročiti neće,
pa Latinka svekru progovara:
"Mio svekre, Crnojević-Ivo,
Maksimu su sreću izgubio,
kako s' drugog zetom učinio.
Rašta, svekre, da od boga
nađeš?
Ako su ga kraste ištetile,
ko je mudar i ko je pametan,
tome, svekre, valja razumjeti,
i svak može muke dopanuti;
ako su ga kraste našarale,
zdrave su mu oči obadvije,
srce mu je baš koje je bilo;
ako l' si se, svekre, prepanuo,
đe je Maksim još tanko dijete,
njega čekah za devet godina,
njega čekah u babovu dvoru,
i još bih ga za devet čekala
u Žabljaku, u vašemu gradu,
nikom ne bih obraz zastidila,
ni ja rodu, ni ja domu mome.
No ti, svekre, - bogom ti se
kunem
ja ti vraćaj blago sa jabane,
sa vašega vojvode Miloša,
te udari na Maksima tvoga,
jal' naprijed ni kročiti neću,
baš da ćeš mi oči izvaditi".
No se Ivan ljuto uzmučio,
prizva braću i neke vojvode:
"Braćo moja, - ako boga
znate,
nu kmetujte mene i Milošu
za našega dara iz Latina!"
Nema kmeta ni dobra junaka
ja koji će tome kmetovati,
el su bile ruke ufatili,
i zadali božu vjeru tvrdu
da mu dara nitko ne dijeli,
no još Ivan da ga podaruje.
Ne mogaše braća da
kmetuju,
el se jednom utvrdilo bilo.
Ja kad začu vojvoda Milošu,
te prigoni od megdana dora,
a Ivanu riječ progovara:
"O Ivane, naša poglavice,
kamo vjera? — Stigla te
nevjera!
Nijesmo li vjeru učinili:
da mi dara nitko ne dijeli?
A sad ste se tome prisjetili!
Kad si mučan i kad si
nevjeran,
more ću ti dara pokloniti
rad' hatara naše braće
krasne:
prva ću ti dara pokloniti -
na poklon ti vranac i đevojka;
da je puta i pravoga suda,
đevojka je mene poklonjena,
poklonio i otac i majka,
poklonila oba brata njena;
al' o tome neću govoriti,
već ti hoću dara pokloniti,
i na konju i srebro i zlato,
i poklonit sivoga sokola,
i na poklon sablja od pojasa;
svega ću ti dara pokloniti,
već ja ne dam cigle do tri
marve;
ne dam s glave tastove
čelenke,
sa ramena kolaste azdije,
i ja nedam od zlata košulje,
hoću nosit mojoj zemlji divnoj
nek pofala mojoj braći bude;
kunem vi se i bogom i
vjerom,
ne dam tako tri komata dara!"
Kad začuše kićeni svatovi,
te svatovi jednu riječ kažu:
"Fala tebi, vojvodo Milošu,
fala tebe, gospodsko koljeno,
kad si taki viđen među
braćom,
kad si viđen i kad si
pogodan.
Svi svatovi jednu riječ kažu;
svatovi se braća pogodiše,
no imaju nepogodna druga,
a na konju nesretnu đevojku,
đevojci je vrlo žao dara,
a najviše od zlata košulje,
te priviknu iz bijela grla
po imenu dijete Maksima.
Prepade se Crnojević Ivo,
te Latinci snasi progovara:
"Snaho moja, Latinko
đevojko,
nemoj vikat dijete Maksima,
ele smo mu žao učinili,
a Maksim je hitar kavgadžija,
hoće, snaho, za.metnuti
kavgu
na veselju u svatove svoje;
snaho moja, bogom ti se
kunem,
u Žabljaku puna kula blaga:
sve ću blago tebi pokloniti,
čin' od blaga što je tebe
drago!"
Al' ne sluša zlosretna
đevojka,
viknu jednom, pa ga ne
doviknu,
drugom viknu, doke ga
doviknu;
Maksim vrana konja povrnuo,
osluškuje šta će besjediti,
a đevojka grdno progovori:
"O Maksime, nemala te
majka!
Majka nema do tebe jednoga,
a po danas ni tebe ne bilo!
Od koplja ti gradili nosila,
a od štita grobu poklopnice!
Crn ti obraz na božem
divanu,
kako ti je danas na megdanu
sa vašijem vojvodom
Milošem;
zašto blago dadoste
drugome!
A nije mi ni tog žao blaga,
neka nosi, voda g' odnijela!
No mi žao od zlata košulje,
koju no sam plela tri godine
a sa moje do tri drugarice,
dok su moje oči iskapale
sve pletući od zlata košulju;
mislila sam da ljubim junaka
u košulji od samoga zlata
a vi danas dadoste drugome!
No me ču li, đuveglija Makso,
brže vraćaj sa jabane blago!
Ako l' blago povratiti nećeš
kunem ti se bogom istinijem
naprijed ti ni kročiti neću
no ću dobra konja okrenuti,
dognaću ga moru do obale,
pa ću vatit listak šemišljikov,
a moje ću lice nagrditi,
dok pokaplje krvca od
obraza,
po listu ću pisati jaziju,
dodaću je sivome sokolu,
neka nosi staru babu mome,
neka kupi svu latinsku silu
nek ti hara bijela Žabljaka
nek ti vraća žalost za sramo
Kad to začu dijete Maksime,
to Maksimu vrlo zajad bilo,
vrana konja natrag pripovrnu
opasa ga trostrukom
kandžijom
puče koža konju po sapima,
a pokapa krvca po kopiti,
no mu ljuto pusnik poskočio,
po tri koplja u nebo skočio,
po četiri zemlje preskočio.
Ne desi se dobroga junaka,
da uvati grdna zlosretnika,
no mu sokak poljem učiniše,
a niko se jadu ne dosjeti,
porašta je konja povratio.
A kad viđe vojvoda Miloše,
grohotom se junak nasmijao:
"Fala bogu, fala istinome,
kud se ono Maksim zatrčao?"
A ne vidi jade iznenada.
Kad dopade dijete Maksime,
na Miloša bojno koplje pušti,
bojnijem ga kopljem udario
po čelenku među oči crne;
na zatiljak oči iskočiše,
mrtav pade pod konja dorata;
Miloš pade, a Maksim
dopade,
koliko mu krvce žedan bješe,
manu sabljom, ods'ječe mu
glavu,
pak je vrancu baci u zobnicu,
a đevojku ote u đevera,
pak pobježe na muštuluk
majci.
Mili bože, na svem tebe fala,
da se kome onda pridesiti
i očima jade pregledati,
kade pade krasna poglavica,
a zgleda se mloga porodica,
u junake krvca uzavrela,
pa se staše darivati darom,
a njinijem darom nemilijem:
iz pušaka crnijeh krušaka,
doke duge puške isturiše,
dok to polje magla pritisnula
od hitroga praha i olova,
tad s' u tami mači povadiše,
te se njine majke ojadiše,
a sestrice u crno zaviše
a ljubovce ostaš' udovice,
a ogreznu krvca do koljena,
a po krvi jedan gazi junak,
junak bješe Crnojević Ivo,
crno njemu srce dovijeka!
Krvcu gazi, a bogu se moli:
"Daj mi, bože, vjetar od plaš:
da raždene ovu maglu kletu,
da pogledam i gore i dolje
ko pogibe, ko l' ostade
danas"
Bog mu dade - vjetar udario
te razagna i razvedri polje,
Ivan gleda i gore i dolje,
al' ne znade ništa kud je gore
polomljeni konji i junaci,
no po polju krče ranjenici.
Ja kad viđe Crnojević Ivo,
on prevrće te leševe mrtve
i krvave ogleduje glave,
sve tražaše dijete Maksima,
al' ga Ivan naći ne mogaše,
no on nađe sestrića Jovana,
što je đever bio kod đevojke,
što ujaku sanak kazivao
u Žabljaku jutru na pohodu.
Zaludu ga Ivan nahodio,
u krvi ga poznat ne mogaše,
mimo njega junak prolazaše;
a viđe ga Jovan-kapetane,
te ujaku Ivu progovara:
"Moj ujače, Crnojević-Ivo,
čim si mi se tako ponesao:
ili snahom, ili svatovima,
il' gospodskim darom
prijateljskim,
te ne pitaš nesretna sestrića,
jesu li mu rane dosadile? 
Viđe Ivan, pa suze prosiplje,
iz krvi ga malo ispravio:
"Moj sestriću, Jovan-
kapetane
jesu l' tvoje rane za vidanje,
da te nosim u nesrećan
Žabljak,
da ti tražim od mora ećime?'
A Jovan mu onda progovori.
"Prođi me se, moj ujače Ivo!
Kamo oči? - Njima negledao!
Ovakve se rane ne vidaju:
lijeva je noga salomljena,
salomljena nadvoje, natroje,
a desna je ruka odsječena,
odsječena ruka po ramenu,
a po srcu sablje dovatile,
ispale su crne džigarice.
Ja kad viđe Crnojević. Ivo,
brže pita sestrića svojega:
"Moj sestriću, dok si u riječ
kako đever bješe kod
đevojke,
a dopade dijete Maksime,
e da viđe đe pogibe Maksim?
I znade li šta bi od đevojke?"
-
"Prođi mi se, moj ujače Ivo!
Nije tebe Maksim poginuo,
no kad dođe na konju
pomamnu
te izgubi vojvodu Miloša,
pak đevojku ote od đevera,
on pobježe ka nesrećnoj
majci".
To izusti, laku pusti dušu.
Pobaci ga Crnojević Ivan,
a pohita u bideli Žabljak.
Ja kad dođe pred gradsku
kapiju,
a pred gradom koplje
pobijeno,
a za koplje vranac konjic
svezan,
sitna mu je zopca ustaknuta,
pred njim sjedi dijete
Maksime,
na koljenu sitnu knjigu piše
svome tastu duždu od
Mletaka,
a dvori ga zlosretna đevojka;
na mezile knjigu opravio:
"O moj taste, dužde od
Mletaka,
kupi vojsku, svu latinsku
zemlju,
te mi haraj bijela Žabljaka,
i ti vodi milu tvoju šćeru
ni ljubljenu, ni omilovanu -
mene prođe moja gospoština,
i država moja kraljevina;
hoću bježat preko zemlje
duge,
hoću bježat caru u Stambola,
kako dođem, hoću s'
poturčiti".
Zlo se začu po svoj zemlji
njinoj
kad začuše ti Obrenovići,
začu netko Obrenović Jovan,
mio bratac vojvode Miloša,
nešto misli, pa na jedno
smisli,
brže konja svoga dovatio,
sedla konja što ga ljepše
može,
opasuje što ga tvrđe može,
pak se konju fati na ramena,
halali se i oprosti junak,
kaže rodu, kaže braći svojoj:
"Hoću, braćo, i ja u Stambola,
odoh, braćo, braću da
sačuvam,
ko doraste u toj zemlji našoj.
Tamo ode krvničko koljeno,
on će dvorit cara u Stambolu,
izdvoriće kakvu vojsku silnu,
te će zemlju našu pogaziti.
Braćo moja i pak porodice,
dok čujete mene u životu,
u životu, u Stambolu bilu,
nemojte se, đeco, prepanuti;
on ne smije vojsku podignuti:
on će na vas, a ja ću na
njega".
Tako reče, pa u Stambol ode.
Kade bio blizu do Stambola,
u putu se oba pristigoše,
te pred cara idu uporedo,
a car znade ko su i kako su,
pa ih care jedva dočekao,
dočekao, oba poturčio,
i turska im imena nađeo:
Jovanu su ime nađenuli -
Mamut-beže Obrenbegoviću;
a Maksimu ime nađedoše -
Skender-beže Ivanbegoviću.
Dvore cara za devet godina,
izdvoriše devet zijameta,
svijeh devet daše za pašaluk,
car im dade bijele tugove
i vezirstvo na te zemlje dvije
bez promjene vazda
dovijeka:
Mamut-begu Obrenbegoviću
dade zemlju ravna Dukađina,
đeno rodi izobila vina,
dosta vina, više urmetina,
dosta ima bijele všenice,
krasnu zemlju, što je ljepše
nema;
a on dade sinu Ivanovu -
grdnu zemlju Skadar na
Bojani,
a u kome nikad ništa nema,
no se legu žabe i bivoli,
i imaše soli sutorine.
Kako tade, tako i danaske,
nijesu se nigda umirili,
niti mogu krvcu da umire
no i danas tu prosiplju krvcu

Женидба
Змај-
Деспота
Вука
Мили Боже, да чуда голема!
Подиже се Змај-Деспоте Вуче
Преко мора Млетку
Латинскоме,
Да он проси лијепу ђевојку
У некака бана од Млетака;
Он поведе дванаест катана
И понесе три товара блага,
Оде право у земљу Латинску.
А кад дође Млетку
Латинскоме,
Лијепо га бане дочекао,
Гостио га за петнаест дана.
Но говори Змај-Деспоте Вуче:
"Чујеш ли ме, бане Латинине!
,Ја нијесам дош'о пити вино,
"Већ просити лијепу ђевојку;
"Но ак' хоћеш да смо
пријатељи,
"Поклони ми ћерку за
љубовцу."
Па се маши руком у џепове,
Те извади од злата јабуку,
Уз јабуку хиљаду дуката,
Па их пружи бану Латинину.
Кад то виђе бане Латинине,
Он се скочи од земље на ноге,
Те се с Вуком у лице пољуби,
А Вук бана у бијелу руку,
Па му даде од злата јабуку,
И даде му хиљаду дуката,
А бан Вуку поклони ђевојку,
Када Вуче испроси ђевојку,
А он оде свадбу уговарат';
За дуго је Вуче одгодио:
Од Ђурђева до Дмитрова
дана,
Док отиде шеру Купинову
И покупи кићене сватове;
Па се Вуче на пут отиснуо
Са његових дванаест катана,
А прати га бане Латинине,
Па је бане Вуку говорио:
"О мој зете, Змај-Деспоте
Вуче!
"Када, Вуче, по ђевојку пођеш,
"Ти поведи хиљаду сватова,
"Од хиљаде више ни једнога,
"Од хиљаде мање ни једнога;
"Па ти хајде, када тебе драго."
Када чуо Змај-Деспоте Вуче,
Оде Вуче шеру Купинову.
А кад дође двору бијеломе,
Дочека га остарила мајка,
Па га пита мајка Анђелина:
"Што би, сине, у земљи
Латинској?,
"Јеси л', сине, љубу испросио?
"Не ће л' стару одмијенит'
мајку?"
Оде Вуче мајци говорити:
"Добро, мајко, у земљи
Латинској,
"Јесам, мати, цуру испросио
"У онога бана од Млетака,
"И с баном сам свадбу угодио
"О јесени, када мене драго,
"Да поведем хиљаду сватова."
Тек што Вуче у ријечи бјеше,
Ал' ето ти млада књигоноше,
Поклони се до земљице црне,
Вуку даде лист књиге сићане;
А кад Вуче књигу проучио,
А он вели остарилој мајци:
"Ево, мати, књиге од ђевојке,
"Добро слушај, што ми ситна
пише:
""Господару, Змај-Деспоте
Вуче!
""Ако скоро одеш сабирати,
""Господару, кићене сватове,
""Купи свата дванаест стотина
""По избору бољег од бољега,
""Свакога ћу, Вуче, даривати,
""Даривати свиленом
кошуљом;
""А ђевери доброга јунака,
""Јали брата, јали побратима;
""Јера имаш грдна душманина,
""Та у Босни Ђерзелез-Алију:
""Нешто често за сватове пита,
""Бојати се каке пријеваре
""Од Турчина, да га Бог убије!"
" Другу Вуче књигу написао,
Када Вуче књигу проучио,
А он пита остарилу мајку:
"Шта ћу саде, моја стара
мајко?
"Ал' ћу слушат' бана таста
мога,
"Ал' Росанду лијепу ђевојку?"
Вели Вуку остарила мајка:
"О мој сине, Змај-Деспоте
Вуче!
"Слушај, синко, лијепу ђевојку
"А и мене стару твоју мајку:
"Када станеш купити сватове,
"А ти зови, сине, у ђеверство
"До два брата, два Јакшина
сина,
"Јакшић:Дмитра с нејаким
Стјепаном;
"Јер су, сине, на боју јунаци,
"Ако тебе буде до невоље,
"Нека ти се у невољи нађу;
"Пиши, сине, лист књиге
бијеле,
"Те је пошљи шеру
Дмитровици
"Старцу Јању од старине
кнезу,
"Нек ти пошље сина Милована
"Стари свате нек је пред
сватове
"Нек поведе три стотине свата,
"Нек се знаду свати
старосватски;
"Другу, сине, ситну књигу
пиши,
"Те је пошљи ка Сибињу граду
"Куму твоме Сибињанин:Јанку,
"Нек ти и он у сватове дође,
"Нек поведе три стотине свата.
"Кад растуриш књиге на
војводе,
"А ти тури са куле топове,
"Подај хабер по Сријему
твоме.
"Те сакупи по избор сватове,
"Па кад, сине, покупиш
сватове,
"А ти брзо хајде за ђевојку,
"Ти не чекај дана Дмитровога."
Када Вуче саслушао мајку,
А он скочи од земље на ноге,
Те довати дивит и хартију,
Ево Вуче прву књигу пише
Ка бијелу граду Бијограду
На кољено Јакши капетану:
"Поочиме, Јакша капетане!
"Да ми пошљеш до два сина
твоја,
"Сина твоја, побратима моја,
"Поочиме, мене у сватове,
"Да ђевери буду уз ђевојку."
Те је посла шеру Дмитровици
На кољено старцу Кузун-Јању:
"Старче Јањо, од Сријема
кнеже!
"Оправи ми сина Милована,
"Да ми буде сватки
старјешина,
"Нек поведе три стотине свата,
"Нек се знаду свати
старјешински."
Трећу Вуче књигу написао,
Те је посла ка Сибињу граду
На свог кума Сибињанин-
Јанка:
"О мој коме, од Сибиња Јанко!
"Како тебе ситна књига дође,
"Брже купи триста Угричића,
"Хајде мене, куме, у сватове,
"Да ти вјенчаш мене и ђевојку."
Када Вуче књиге оправио,
Он изиђе на бијелу кулу,
Баци с куле дванаест топова,
Хабер даде Сријем-земљи
равној,
Саста му се шест стотин'
сватова
По избору бољи од бољега.
Мало било време постајало,
Ал' ето ти два Јакшића млада
И са шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте Вуче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Ал' ето ти сина Милована
Са његових три стотин'
Сремљана;
Тек што Вуче свате дочекује,
Ал' ето ти од Сибиња Јанка
И он води три стотин" Маџара,
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом
кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А парани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
Ударише јасни даулбаси,
А викнуше кићени чауши:
"Хазурала, кићени сватови!
"Далеко је Млетку путовати."
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Док дођоше Млетку питомоме
Б'јелу двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао:
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове софре засједоше,
Пише вино за неђељу дана;
Па кад прође неђељица равно,
Тад' викнуше кићени чауши:
"Хазурала, кићени сватови!
"Пријатељу, изводи ђевојку,
"Далеко је Сави путовати."
Тек што они у ријечи бјеху.
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
И на коњу Росанду ђевојку
Обасуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића
млада,
Ђеверима снаху продадоше,
На капију здраво испратише;
Но се врати Змај-Деспоте Вуче
А са кумом од Сибиња Јанком
И Јањовим сином Милованом
И са шњима дв'је стотине
свата,
Да дарује таста и пуницу,
А ђевери снаху одведоше;
Но кад Вуче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати:
Бан му даде калпак и челенку,
А баница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина,
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;
Па ето ти слуге Милутина
И он носи златну купу вина,
Поклони је Змај-Деспоту Вуку.
Истом узе Змај-Деспоте Вуче,
Истом узе да попије вино,
Ал' дотрча један од сватова,
На њему је седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку,
Како дође Змај-Деспоту Вуку,
А он Вуку 'вако проговори:
"Зло ти вино, Змај-Деспоте
Вуче!
"Зло ти вино, а горе ти било!
"Удари ти сила у сватове,
"Чудна сила, Ђерзелез Алија
"Са његових триста Сарајлија,
"Погибе ти хиљада сватова,
"Од хиљаде један не остаде,
"До остала два Јакшића
млада,
"Али их је љуто салетио,
"Салетио Ђерзелез Алиле,
"Љуто ти је Дмитра обранио,
"Но још бране лијепу ђевојку,
"До сад мислим да су
изгинули."
А кад зачу Змај-Деспоте Вуче,
Баци купу о мермер-калдрму,
С леђа баци диван-кабаницу,
А са главе тастова калпака,
Па привати вранцу за дизгине,
Окрену га пољу на капију,
А за њиме куме и старојко:
Кад изиђе Вуче на капију,
А он пусти вранца аловита,
Одмах дође на поље широко,
Ђено Турчин свате исјекао;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ђевојку
Од Турчина Ђерзелез-Алије;
Но кад Турчин Вука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде Вуче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату
Те прос'јече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте
Вуче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њиме ударати,
Не би ли га с коњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му Вуче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Ђерзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат' по мејдану Вука,
Готово га надвладао бјеше;
Но то гледа лијепа ђевојка
Од оваца из зелене траве,
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:
"О јуначе, Бог те не убио!
"Зар не видиш, да си погинуо?
"На Турчину оклоп гвожђе има;
"Но ђе ти је стр'јела и тетива?
"Удри њега у чело јуначко,
"Ђе саставља самур и обрве,
"Те ћеш њега ласно погубити."
То кад зачу Ђерзелез Алија,
Он не знаше што збори
ђевојка,
Пак погледа у зелену траву,
Да он види, ко говори с Вуком,
А Вук трже стр'јелу и тетиву,
Те он гледа Ђерзелез-Алију,
Погоди га у чело јуначко,
Турчин паде у зелену траву,
Турчин паде, а Вуче допаде,
Сабљом ману, одс'јече му
главу,
Увати му суру бедевију,
Па се натраг у сватове врати,
Те по пољу друштво покупио;
Докле Вуче свате избројио,
Ал' му нема седам стотин'
свата,
Лијепо се дома оправише.
Кад дођоше шеру Купинову,
Угости их Змај-Деспоте Вуче,
Под'јели им свилене дарове,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста с Росандом на кули
Порча од Авале и Змајогњени Вук
Вино пију до два побратима
У Авали више Бијограда:
Једно бјеше Порча од Авале,
А друго је Ђерзелез Алија;
Кад се ладна напојише вина
И јуначки ћеив задобише,
Ал' говори Порча од Авале:
"Побратиме, Ђерзелез-Алија!
"Ти се напиј вина изобила,
"Виноград је нама до чардака,
"Имам доста у подруму вина,
"Имам доста вина и ракије."
Њему вели Ђерзелез-Алија:
"Залуду ти, побратиме драги!
"Залуду ти вино и ракија,
"Кад не имаш крчмарице младе,
"Да нам служи вино и ракију,
"Те немамо шале ни маскаре."
Мучно бјеше Порчи од Авале,
Па говори Ђерзелез-Алији:
"Побратиме, ти се напиј вина,
"Док ја одем Стојну Бијограду,
"Довешћу ти крчмарицу младу,
"Ја ђевојку, ја невјесту младу."
А пита га Ђерзелез Алија:
"Када одеш Стојну Бијограду,
"Бојиш ли се још кога до Бога?
"Бојиш ли се два Јакшића млада?"
Ал' му вели Порча од Авале:
"ој Бога ми, побратиме драги!
"Ја с' не бојим никога до Бога,
"Не бојим се два Јакшића млада;
"Ал' се мало, побро, прибојавам,
"Прибојавам Змајогњанин-Вука
"Из простране Сријем-земље равне
" Из онога села Купинова,
"Далеко је село Купиново,
"А пространа Сријем-земља равна,
"Ту се Вуче ни десити не ће."
Па повика Порча од Авале:
Слуге моје, извед'те ми ђога."
Докле Порча седло опремио,
Дотле слуге изведоше ђога,
Довати се ђогу на рамена,
Право оде низ поље Врачара
Докле дође тихој води Сави,
Па се Порча покрај Саве фула.
А да видиш два Јакшића млада!
Пију вино на кули Небојши
И шњима је Змајогњани-Вуче,
Тури очи змај од огња Вуче,
Тури очи уз ту воду Саву,
Док угледа Порчу од Авале,
Па говори змај од огња Вуче:
"Видите ли, два Јакшића млада,
"Ко се оно низа Саву фула?"
Погледаше два Јакшића млада,
Познадоше од Авале Порчу,
Па говоре Змајогњанин-Вуку:
"Побратиме, Змајогњанин-Вуче!
"Оно ј' курва од Авале Порча:
"Дана нема, кад се не привлачи
"И по једног роба не одводи,
"Ја по мртву не односи главу."
А да рече Змајогњанин Вуче:
"Мили Боже, на свем' тебе фала!
"Ево има девет годин' дана
"Како с' молим тебе истиноме,
"Не би ли се с Порчом удесио,
"Ти ми даде, данас га десити."
Па још рече Змајогњанин Вуче:
"Поскочите, два Јакшића млада,
"Нађидерте сироту ђевојку,
"Обуц'те јој свилу и кадифу,
"Подајте јој злаћену маштраву,
"Пошљите је Сави на обалу,
"Не би ли се Туре преварило,
"Не би ли се мало забавило,
"Док опремим себе и кулаша."
Скочи Вуче, опремат' кулаша,
А Јакшићи нареде ђевојку,
Ођеше је, што се љепше може,
Дадоше јој, злаћену маштраву,
Послаше је Сави на обалу;
Таман цура на обалу дође,
Она стаде воду заватати,
Док ето ти од Авале Порче,
Божју помоћ цури називао,
Она њему помоћ приватила,
Па је цури Порча говорио:
"Ој бога ти, лијепа ђевојко!
"Доват'дер ми воде у маштрави,
"Да с' напијем студене водице."
Говори му лијепа ђевојка:
"Одјаш' коња незнани јуначе,
"Одјаш' коња, па се напиј воде."
Ал' јој вели Порча од Авале:
"Ој Бога ми, лијепа ђевојка!
"Кљусина је моја дурновита:
"Кад одјашем, узјати се не да,
"Већ ми додај воде у маштрави,
"Јасам јунак врло ожеднио."
А ђевојка њега послушала,
Завати му воде у маштрави,
Пружи њему воду и маштраву:
Не шће Порча воде, ни маштраве,
Већ ђевојку за бијелу руку,
Па је баци за се на ђогата,
Притеже је свиленијем пасом,
Па побјеже уз поље Врачара.
Све то гледа змај од огња Вуче,
Па с' довати на свога кулаша,
Па полеће уз поље Врачара;
Кад је мало Порчу сустигнуо,
Па Је онда Порчи говорио:
"Стани курво, од Авале Порча!
"Стани мало, да се огледамо."
Кад га Порча виђе и познаде,
Потурио у траву ђевојку,
Па он бјежи уз поље Врачара,
За њим трчи Змајогњанин Вуче,
За њим трчи, стићи га не море;
Догнаше се Авали планини,
Угледа их Ђерзелез Алија,
Па је слуге своје сазивао:
"Слуге моје, затвор'дете врата
"На кулама и на капијама:
"Ето оздо два добра јунака
"Ђе с' ћерају уз гору зелену
"И сад ће се туна догонити:
"Кад не нађу отворена врата
"Не ће ли се Порча повратити,
"Не би л' Порча погубио Вука."
Одмах њега слуге послушаше,
Те капије хитро затворише,
Кад с' догнаше два добра јунака,
Бјежи Порча око своје куле,
А све виче: "Отвор'те ми врата!"
Нико њему отворит' не смије.
Трипут га је опћерао Вуче,
Па га стиже граду на капији,
Те му јунак одсијече главу,
Па увати дебела ђогата,
И тури му у зобницу главу,
Оде право Стојну Бијограду,
Све то гледа Ђерзелез Алија,
Па говори Ђерзелез Алија:
"Мили Боже, на свему ти фала!
"Кад с' десише затворена врата
"На кулама и на капијама,
"Више б' Вуче јада учинио."
Па побјеже своме Сарајеву.
Диоба Јакшића
Мјесец кара звијезду даницу:
"Ђе си била, звијездо данице?
"Ђе си била, ђе си дангубила?
"Дангубила три бијела дана?"
Даница се њему одговара:
"Ја сам била, ја сам дангубила
"Више б'јела града Бијограда,
"Гледајући чуда великога,
"Ђе дијеле браћа очевину,
"Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
"Лијепо се браћа погодише,
"Очевину своју под'јелише:
"Дмитар узе земљу Каравлашку,
"Каравлашку и Карабогданску,
"И сав Банат до воде Дунава;
"Богдан узе Сријем земљу равну,
"Сријем земљу и равно Посавље,
"И Србију до Ужица града;
"Дмитар узе доњи крај од града
"И Небојшу на Дунаву кулу;
"Богдан узе горњи крај од града
"И Ружицу цркву насред града.
"О мало се браћа завадише,
"Да око шта, веће ни око шта:
"Око врана коња и сокола:
"Дмитар иште коња старјешинство,
"Врана коња и сива сокола,
"Богдан њему не да ни једнога.
"Кад у јутру јутро освануло,
"Дмитар узја вранца великога,
"И он узе сивога сокола,
"Пак полази у лов у планину,
"А дозива љубу Анђелију;
""Анђелија, моја вјерна љубо!
""Отруј мени мог брата Богдана;
""Ако ли га отровати нећеш,
""Не чекај ме у бијелу двору.""
"Кад то зачу љуба Анђелија,
"Она сједе брижна, невесела,
"Сама мисли, а сама говори:
""Што ће ова сиња кукавица!
""Да отрујем мојега ђевера,
""Од Бога је велика гријота,
""А од људи покор и срамота;
""Рећи ће ми мало и велико:
""Видите ли оне несретнице,
""Ђе отрова својега ђевера;
""Ако ли га отровати нећу,
""Не см'јем војна у двору чекати.""
"Све мислила, на једно смислила:
"Она оде у подруме доње,
"Те узима чашу молитвену,
"Саковану од сувога злата,
"Што је она од оца донела,
"Пуну рујна наточила вина,
"Пак је носи својему ђеверу,
"Љуби њега у скут и у руку,
"И пред њим се до земљице клања:
""На част теби, мој мили ђевере!
""На част теби и чаша и вино,
""Поклони ми коња и сокола.""
"Богдану се на то ражалило,
"Поклони јој коња и сокола.
"Дмитар лови цијел дан по гори,
"И не може ништа уловити;
"Намјера га пред вече нанесе
"На зелено у гори језеро,
"У језеру утва златокрила,
"Пусти Дмитар сивога сокола,
"Да увати утву златокрилу,
"Она му се не да ни гледати,
"Него шчепа сивога сокола
"И сломи му оно десно крило.
"Кад то виђе Јакшић Димитрије,
"Брже свлачи господско од'јело,
"Пак заплива у тихо језеро,
"Те извади сивога сокола,
"Па он пита сивога сокола:
""Како ти је, мој сиви соколе,
""Како ти је без крила твојега?""
"Соко њему писком одговара:
""Мени јесте без крила мојега,
""Као брату једном без другога.""
"Тад' се Дмитар бјеше осјетио,
"Ће ће љуба брата отровати,
"Па он узја вранца великога,
"Брже трчи граду Бијограду,
"Не би л' брата жива затекао;
"Кад је био на Чекмек-ћуприју,
"Нагна вранца, да преко ње пређе,
"Пропадоше ноге у ћуприју,
"Сломи вранац обје ноге прве
"Кад се Дмитар виђе у невољи,
"Скиде седло с вранца великога,
"Пак заврже на буздован перни,
"Брже дође граду Бијограду,
"Како дође, он љубу дозива:
""Анђелија, моја вјерна љубо'
""Да ми ниси брата отровала?" "
"Анђелија њему одговара:
""Нијесам ти брата отровала,
""Веће сам те с братом помирила.""
Јакшићи кушају
љубе
Пију вино два Јакшића млада:
Јакшић Митар и Јакшић Богдане.
А кад су се понапили вина,
Јакшић Богдан Митру бесједио:
"Јакшић Митре, мој мио брајане!
"Док ми, брате, скупа пребивасмо
"И мајка нам двори управљаше,
"Тад' се наши двори бијељеше,
"И гости нас често походише,
"Походише Сријемски кнезови,
"И сам главом Српски цар Стјепане;
"А како се, брате, растадосмо,
"И љубе нам двори управљају,
"Тако наши двори потавњеше,
"И гости нас, брате, оставише,
"Не походе Сријемски кнезови,
"Нит' сам главом Српски цар
Стјепане;
"Та с кога је? да од Бога нађе!"
Јакшић Митар брату бесједио:
"Јакшић Богдан, мој мио брајане!
"То је, брате, с твоје вјерне љубе,
"С Вукосаве, да од Бога нађе!"
То Богдану врло мучно било,
Пак је Митру тихо бесједио:
"Јакшић Митре, мој мио брајане!
"Ходи, брате, да кушамо љубе,
"Да видимо, ил' је с моје љубе,
"Ил' је моје, ил' је, брате, с твоје."
Што рекоше, то и учинише:
Отидоше Богданову двору;
Богдан оде к љуби у тимаре,
Митар оста двору на пенџеру,
Да он слуша, што ће бесједити.
Јакшић Богдан љуби бесједио:
"Вукосава, моја вјерна љубо!
"Ја бих теби нешто бесједио,
"Али не знам, јели твоја воља!"
Љуба њему тихо одговара:
"Господару, Јакшићу Богдане!
"Говор', душо, штогод ти је драго,
"Још ти нисам воље покварила,
"А ни сад ти покварити не ћу."
Јакшић Богдан љуби бесједио:
"Вукосава, моја вјерна љубо!
"Краљ Будимски свога жени сина,
"Брата Митра зове у сватове,
"Митар иште коња и оружје,
"А и наше Турско одијело,
"И он иште седло оковано;
"Хоћу л' дати, моја душо драга?"
Љуба њему тихо одговара:
"Подај, душо, Јакшићу Богдане!
"Подај брату коња и оружје,
"И подај му Турско одијело,
"Још к отому седло оковано;
"Ја ћу дати твоју абајлију,
"Што сам теби код бабајка везла,
"Пак ти нисам за њу казивала,
"Јер је нисам била испунила,
"А сад сам је испунила златом,
"И даћу му ђердан испод врата,
"Један ђердан од жутих дуката,
"А други је од б'јелог бисера,
"Плести ћу[1] му коњу усред гриве,
"Нека диче краљеве сватове."
Митар слуша двору на пенџеру,
Што говори госпођа снашица,
Од милина сузе прољевао,
Пак одоше до његова двора,
Богдан слуша двору на пенџеру,
Што ће Митар с љубом бесједити,
Митар иде двору у тимаре,
Пак бесједи својој вјерној љуби:
"О Милице драга госпођице!
"Ја бих теби нешто бесједио,
"Али не знам, јели твоја воља!"
Љуба њему тихо одговара:
"Говор', душо, штогод ти је драго."
Јакшић Митар љуби бесједио:
"О Милице, вјерна љубо моја!
"Краљ Будимски свога жени сина,
"Пак Богдана зове у сватове,
"Богдан иште коња и оружје,
"А и наше Турско одијело,
"И он иште седло оковано;
"Хоћу л' дати, моја душо драга?"
Ал' бесједи Милица госпођа:
"Кам' му коњи? поклали их вуци!
"Кам' оружје? однели га Турци!
"Кам' од'јело? остало му пусто!"
Кад је Митар р'јечи разумијо,
Увати је за грло бијело,
Како ју је лако уватио,
Обје очи на двор искочише;
Ал' прискочи Јакшићу Богдане,
Те он Митра за руку увати:
"Што ћеш, Митре? да од Бога нађеш!
"Ти погледај твоје соколиће:
"Ти ћеш себи бољу наћи љубу,
"Али њима никад не ћеш мајке;
"Не крвави твоју Десну руку;
"А ми смо се већ растали, брате!"
PESME SREDNJIH VREMENA
3. knjiga
Старина Новак и
кнез Богосав
Вино пију Новак и Радивој
а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
„Побратиме, Старина Новаче,
кажи право, тако био здраво,
са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?”
Вели њему Старина Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем -
јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
а ја вукох дрвље и камење
све уз моја кола и волове -
и за пуне до три годинице
6564 ја не стекох паре ни динара,
ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате, опростио!
Кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида,
позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата -
то је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човјек сиромашан,
не имадох да предадем благо,
узех будак, с чим сам аргатово,
па с будаком одох у хајдуке,
па се ниђе задржат не могох
у држави Јерине проклете,
већ побјегох до студене Дрине,
па се маших Босне камените.
А кад дођох близу Романије,
ту сам турске сватове сусрео -
они воде кадуну ђевојку.
Сви сватови с миром пролазили,
заостало Туре младожења
на дорату, коњу великоме,
оно не шће да пролази с миром,
већ потеже троструку канџију
(три су на њој луле* од тумбака)
па удара мене по плећима.
Трипут сам га Богом побратио:
”Молим ти се, Туре младожења,
а тако ти среће и јунаштва,
и тако ти сретнога весеља,
прођи ме се, хајде путем с миром -
видиш да сам човјек сиромашан!„
Опет Туре да с' окани неће.
Кад је мене мало забољело,
и ја сам се врло ражљутио,
па потегох будак са рамена
те ударих Туре на дорату.
Како сам га лако ударио,
умах сам га с коња оборио,
и к њему сам онда прилетио;
ударих га још два и три пута
док сам њега с душом раставио.
Ватих му се руком у џепове,
код њег' нађох до три кесе блага,
па их пушти себи у њедарца;
отпасах му сабљу од појаса,
њем' отпасах, а себи припасах;
оставих му будак више главе,
да чим ће га закопати Турци,
па посједох његова дората,
одох право гори Романији.
То гледају сви турски сватови,
не шћедоше мене ни ћерати,
ја не шћеше, ја ли не смједоше.
Ево има четр'ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!”
Старина Новак и дели Радивоје
Вино пије Старина Новаче
У зеленој гори Романији,
Шњиме пије брате Радивоје,
С Радивојем дијете Груица,
Са Груицом дели Татомире
И јошт више тридесет хајдука.
Кад с' хајдуци вина напојише,
А у вину ћеиф задобише,
'Вако рече дели Радивоје:
"Чујеш мене, мој брате Новаче!
Хоћу тебе, брате, оставити,
Јер си, брате, остарио тешко,
Па не можеш више да четујеш,
Нити хоћеш на друм да идемо,
Да чекамо поморце трговце."
То изрече дели Радивоје,
Па се скочи од земље на ноге,
А довати брешку по сриједи,
за њим скочи тридесет хајдука.
Оде Раде преко горе чарне,
Новак оста под јелом зеленом
А са своја два нејака сина.
Но да видиш дели Радивоја!
Кад изиђе друму на раскршће,
Лоша му је срећа прискочила:
Сусрете га Мехмед Арапине
Са његових тридесет делија,
Турчин ћера три товара блага,
Па кад виђе тридесет хајдука,
а он викну на своје делије,
Те у вришко сабље повадише,
У хајдуке јуриш учинише,
Не дасше им пушке истурити,
Но тридесет глава осјекоше,
Радивоја жива уватише,
Везаше му руке наопако,
Везана га воде кроз планину,
А нагоне те им попијева.
Оде пјеват дели Радивоје:
"Бог т' убио, горо Романијо!
Не раниш ли у себе сокола?
Пролећеше јато голубова
И пред њима тица головране,
Проведоше бијела лабуда
И пронесе под крилима благо."
Тако Раде друмом поп'јеваше,
А зачу га дијете Груица,
Па казује Старини Новаку:
"О мој бабо, Старина Новаче,
Неко пјева друмом широкијем,
А помиње гору Романију
И у гори сивога сокола,
Баш ка' да је чича Радивоје:
Ја је чича задобио благо,
Јали нам је муке допануо;
Но хајдемо да му помогнемо."
Па довати лака џевердана,
Пође право друму у бусију,
А за њиме млади Татомире,
А за ђецом Новак пристајаше,
Кад дођоше друму широкоме,
Новак стаде друму у бусију,
Око њега два нејака сина;
Ал' ето ти јеке низ планину,
Помоли се тридесет делија,
Сваки носи џиду на рамену
И на џиди од хајдука главу,
А пред њима Мехмед Арапине
Радивоја води савезана,
И он ћера три товара блага,
Право иде друмом низ планину;
Доке паде у бусију тврду,
Ал' подвикну Старина Новаче
А на своја два нејака сина,
Па опали лака џевердана,
Те погоди Мехмед-Арапина
Посред паса, укиде га с гласа,
Ни земља га жива не дочека.
Арап паде у зелену траву,
А допаде Старина Новаче,
Сабљом ману, отс'јече му главу;
Па допаде дели Радивоју,
Прес'јече му тенеф на рукама,
А даде му сабљу Арапову.
Мили боже, на свему ти вала!
Кад у Турке јуриш учинише,
Раздвојише Турке у буљуке,
Па нагони један на другога:
Што пропушћа дели Радивоје,
Дочекује млади Татомире;
Што утече младу Татомиру,
Дочекује дијете Груица;
Што пропусти дијете Груица,
То дочека Старина Новаче.
Исјекоше тридесет делија,
Од Турака шићар покупише,
Три товара блага задобише,
Па сједоше пити рујно вино.
Али вели Старина Новаче:
"О мој брате, дели Радивоје,
Што те питам, право да ми кажеш:
Ал' је боље тридесет хајдука,
Али старац Старина Новаче?"
Њему вели дели Радивоје:
"О мој брате, Старина Новаче,
Боље бјеше тридест добрих друга,
Али твоје среће не бијаше."
Тешко оном свакоме јунаку
Што не слуша свога старијега!
Новак и Радивој продају Грујицу
Вино пије Новак и Радивој
У зеленој гори Романији,
Служи њима дијете Груица.
А кад су се понапили вина,
Онда рече дели Радивоје:
Хеј! мој брате, Старина Новаче!
Ни имамо вина, ни дувана,
Нит' имамо паре, ни динара.
Ал' говори Старина Новаче:
Не бој ми се, дели Радивоје!
Ако нема вина ни дувана,
И ако је блага нестануло,
Ми имамо дијете Груицу,
Којино је љепши од ђевојке;
Обућ' ћемо рухо трговачко,
На Груицу рухо сиротињско,
Водићемо дијете Груицу,
Да продамо у шер-Сарајеву,
Па нек бјежи, када њему драго,
Само да ми блага добијемо;
Па ће бити вина и дувана.
Томе Раде врло каил био;
Пак скочише на ноге лагане,
Обукоше рухо трговачко,
На Груицу рухо сиротињско;
Отидоше шехер-Сарајеву,
Да продају дијете Груицу.
Купује га Туркиња ђевојка,
Даје зањга два товара блага,
Она оде да донесе благо,
Враг донесе булу удовицу,
Удовицу, Џафербеговицу,
Даде зањга три товара блага,
И три коња, шта ће носит' благо.
Љуто куне Туркиња ђевојка:
Води роба, Џафербеговице!
Не био ти дуго ни за млого,
Већ, ил' ноћцу, или ноћи двије!
Була води роба Драгокупа,
Води њега двору бијеломе,
Пак донесе воде и сапуна,
Те окупа дијете Груицу,
Пак удари нањга одијело,
И донесе господску вечеру.
Сједе Грујо вечер' вечерати,
Ал' не може була да вечера,
Већ све гледа дијете Груицу.
А када је по вечери било,
Она простре мекану постељу;
Леже Грујо с булом у душеке.
Кад у јутру јутро освануло,
Уранила Џафербеговица,
Те износи дивно одијело,
И облачи дијете Груицу:
На плећи му удара кошуљу
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи зелену доламу,
На којој је тридесет путаца,
Свако пуце од по литру злата,
Под гръоцем од три литре злата,
И оно се на бурму отвора,
Те се носи за јутра ракија;
По долами токе и ђечерме,
Златне токе од четири оке;
А на ноге ковче о чакшире,
Жуте му се ноге до кољена,
Побратиме, као у сокола;
А на главу калпак и челенке,
Један калпак, девет челенака,
И десето крило оковано,
А из њега до три пера златна,
Што куцају Груја по плећима,
Ваља крило хиљаду дуката;
Донесе му свилена појаса,
И за појас двије Даницкиње,
Обадвије у чистоме злату;
А покрај њих ножа пламенита,
Међ' камзама алем драги камен;
Даде њему сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
На свакоме алем драги камен,
Ваља сабља три царева града.
Тад' пошета дијете Груица,
Он сашета низ танану кулу,
Пак се шета по б'јелој авлији,
Подметнуо руке под пазуха.
Гледа њега Џафербеговица
Кроз пенџере са бијеле куле,
Пак дозивље дијете Груицу:
Господару, робе Драгокупе!
Што ми шеташ тако невесео?
Ал' ти жалиш големога блага,
Што сам за те три товара дала?
Али коње, што су га однели?
Ја имадем пуну кулу блага;
А имадем пуне аре коња:
Тридест ата, а тридест парипа;
Све мојега старог Џафер-бега,
А данас је твоје, Драгокупе!
Тада рече дијете Груица:
Ој госпођо, Џафербеговице!
Ништа мене тога жао није,
Већ ја жалим, Џафербеговице,
Кад сам био код двора мојега,
Ишао сам у лов у планину,
А сад овђе никог' не познајем.
Њему вели Џафербеговица:
Не бој ми се, робе Драгокупе!
Ја имадем тридест Сарајлија,
Што су ишли с бегом Џафер-бегом;
Ја ћу рећи Ибрахиму слуги,
Нек отиде у б'јелу чаршију,
Нека зовне тридест Сарајлија,
Нека пођу с тобом у планину
Лов ловити по гори зеленој,
Тамо има гора Романија,
И у њојзи кошут' и јелена.
А рећи ћу слуги Хусеину,
Нек опреми два коња витеза.
Док Хусеин два коња опреми,
Дотле паде тридест Сарајлија.
Була гледа роба Драгокупа,
Опрема га на бијелој кули,
Пак је њему била бесједила:
Чујеш мене, робе Драгокупе!
Ти отиди у ризницу б'јелу,
Те ти узми жутијех дуката,
Даји бакшиш младим Сарајлијам'
Кад ти стану лова доносити.
Оде Грујо у ризницу б'јелу;
Лаком хајдук бјеше на дукате:
Накупио жутијех дуката
У џепове и у чизме жуте.
Удовица рече Сарајлијам':
Чујете ли, тридест Сарајлија!
Пазите ми роба Драгокупа
Боље него Џафер-бега старог.
Сиђе Грујо низ танану кулу,
Довати се помамна ђогата,
Па ишћера њега на чаршију;
Да је коме погледати било,
Кад усједе ђаво на ђавола:
Горски хајдук на б'јесна ђогата;
Испод ногу камен излијеће,
Те он туче хане и дућане.
Говориле младе Сарајлије:
Боже мили! чуда великога!
Сретња ти је Џафербеговица!
Ђе задоби бољег господара,
Бољег, него старог Џафер-бега.
Отидоше гори Романији.
Кад су били близу Романије,
Рикну јелен, а рикну кошута,
Проговори тридест Сарајлија:
Господару, робе Драгокупе!
Ето рикну јелен и кошута.
Ал' говори дијете Груица:
Не лудујте, младе Сарајлије!
Није онон јелен и кошута,
Већ је оно Новак и Радивој,
А ово је дијете Груица.
Пак удари ђога бакрачлијом,
Скочи ђогат преко поља равна,
Остадоше младе Сарајлије,
Али не шће слуга Хусеине,
Већ повика из грла бијела:
Стани курво, дијете Груица!
Не ћеш утећ', ни одвест' ђогата,
Ни однијет' рухо Џафер-бега,
А потеже сабљу оковану;
Доиста га достигнути шћаше,
Ал' му Грујо ни бјежат' не шћеде,
Већ поврати бијесна ђогата,
А потеже сабљу Џафер-бега,
Пак дочека Хусеина слугу,
Удари га по десном рамену,
Раздвоји га на седлу бојноме,
Бојно седло на коњу дорату,
А дората на земљици црној,
И још земље мало заватио.
Јавну му се Старина Новаче:
Бе аферим, дијете Груица!
Док сам и ја твога доба био,
Могао сам тако ударити.
Оста Хусо ногом копајући,
Оде Грујо брдом пјевајући,
И он дође својему Новаку;
Са стрицем се у образ пољуби,
А свог оца у бијелу руку;
Ђога пусти у гору зелену,
Узе пушку у десницу руку,
Пак отиде у гору зелену.
Женидба Груице
Новаковића
0001 Вино пије Старина Новаче
0002 И са шњиме дели Радивоје,
0003 Међу њима дели Татомире,
0004 Служи вино Новаковић Грујо;
0005 Како коме чашу додаваше,
0006 Тако њему дослужује вином,
0007 А кад бабу чашу додаваше,
0008 Тако чашу вином преслужује,
0009 Са чаше се вино просипаше,
0010 Посипаше свилу и кадиву.
0011 Пита њега Старина Новаче:
0012 ”Мили сине, дијете Груица!
0013 ”Што ми чашу вином
преслужујеш,
0014 ”Те посипаш свилу и кадиву?
0015 ”Кажи, сине, кака т’ је невоља?
0016 ”Каку сам ти жалост учинио?”
0017 Рече таде Новаковић Грујо:
0018 ”А мој бабо, Старина Новаче!
0019 ”Мене јесте голема невоља:
0020 ”Ти си, бабо, друштво иженио,
0021 ”Иженио млађе и старије,
0022 ”Мене, бабо, не шће оженити
0023 ”Ни ђевојком ни пак удовицом;
0024 ”То је мене данас најжалије.”
0025 Тад’ говори Старина Новаче:
0026 ”У з’о час те оженио, сине!
0027 ”Ето данас три године дана,
0028 ”Како тражим за тебе ђевојку
0029 ”И за мене добра пријатеља,
0030 ”С ким се могу ладна напит’
вина:
0031 ”Ђегођ нађох за тебе ђевојку,
0032 ”Ту не нађох за ме пријатеља;
0033 ”А ђе нађох за ме пријатеља,
0034 ”Ту не нађох за тебе ђевојку;
0035 ”Но чу л’, сине, Новаковић-Грујо!
0036 ”Ђе ја нађох за тебе ђевојку
0037 ”И за мене добра пријатеља:
0038 ”У Пладину граду бијеломе,
0039 ”У онога краља Пладинскога;
0040 ”Што је вајда, е добра ђевојка,
0041 ”Кад је гуја јесте запросила,
0042 ”Љута гуја Грчићу Манојло
0043 ”Од Софије града бијелога.
0044 ”Но чу л’, сине, Груица дијете!
0045 ”Свуци, сине, господске хаљине,
0046 ”Па обуци Бугарске хаљине,
0047 ”И понеси будак на рамену,
0048 ”Па ти иди у Софију равну,
0049 ”Те уводи Гркове сватове,
0050 ”Како свате Грчићу сабира;
0051 ”Ако бере Грке и Бугаре,
0052 ”И терзије своје руветлије,
0053 ”Који носе свилу и кадиву,
0054 ”И џепове с обадвије стране,
0055 ”У џепове све жуте дукате,
0056 ”Ту ће бити шићар за хајдуке;
0057 ”Ако л’ бере љуте Мартолозе,
0058 ”Који носе струке на рамену,
0059 ”О појасу маче оковане,
0060 ”Ту ће бити мука за хајдуке.”
0061 Кад то зачу Новаковић Грујо,
0062 Једнак свлачи свилу и кадиву,
0063 А облачи Бугарске хаљине,
0064 Па понесе будак на рамену,
0065 Учини се голема сирота,
0066 Право оде у Софију града,
0067 Да уводи Гркове сватове.
0068 Ал’ не бере Грчићу Манојло,
0069 Он не бере љуте Мартолозе,
0070 Који носе струке на рамену,
0071 појасу маче оковане;
0072 Већ он бере Грке и Бугаре,
0073 И терзије своје руветлије,
0074 Који носе свилу и кадиву,
0075 И џепове с обадвије стране,
0076 У џепове све жуте дукате.
0077 Тад’ се врну Новаковић Грујо,
0078 па отиде у Стару планину,
0079 Те казује Старини Новаку,
0080 Како Грче сабира сватове.
0081 Таде бере Старина Новаче,
0082 Бере Новак кићене сватове,
0083 Све сватове из горе хајдуке:
0084 Кума куми Бороја хајдука,
0085 Старосвати Средоја хајдука,
0086 А ђевери дели Радивоја.
0087 Све сватове редом покупио,
0088 Па отиде у Клисуру тврду,
0089 У Клисуру тврда Качаника,
0090 Куд ће проћи Грчићу Манојло
0091 И провести кићене сватове.
0092 Ал’ ето ти Грчића Манојла,
0093 И он води кићене сватове,
0094 Понајпрви иде пред дружином
0095 На вранчићу коњу косатоме,
0096 Буздована покрај себе њија,
0097 Па га баца јунак под облаке,
0098 А у десну дочекује руку.
0099 И овако танко попијева:
0100 ”Млав-планино и планино Стара!
0101 ”Млав-планино, крвава крајино!
0102 ”Чудно ли си у крв огрезнула!
0103 ”Млоге ли си мајке ојадила!
0104 ”Млоге сестре у црно завила,
0105 ”Удовице у род оправила!
0106 ”Да л’ ћеш данас мој’ ојадит’
мајку?
0107 ”Да ли сестру у црно завити?
0108 ”Да ли дати моју заручницу
0109 ”За Груицу сина Новакова?”
0110 Тако пјева Грчићу Манојло,
0111 Гледају га из горе хајдуци,
0112 Гледају га, но им није мило.
0113 Оде Грче за добру ђевојку,
0114 А осташе у гори хајдуци.
0115 Било тако за неђељу дана,
0116 Ал’ ето ти Грчића Манојла,
0117 Води свате и носи ђевојку,
0118 Те он зађе у Клисуру тврду,
0119 У Клисуру тврда Качаника,
0120 Понајпрви иде пред друђином
0121 На вранчићу коњу косатоме,
0122 На вранцу је ноге прекрстио,
0123 Па удара у ситну тамбуру,
0124 Уз тамбуру танко попијева:
0125 ”Млав-планино и планино Стара!
0126 ”Млав-планино, крвава крајино!
0127 ”Чудно ли си у крв огрезнула!
0128 ”Млоге ли си мајке ојадила!
0129 ”Млоге сестре у црно завила,
0130 ”Удовице у род оправила!
0131 ”Да од кога, веће ни од кога,
0132 ”Од Новака и од Радивоја;
0133 ”Да л’ ћеш данас мој’ ојадит’
мајку?
0134 ”Да л’ ми сестру у црно завити?
0135 ”Да ли дати моју заручницу
0136 ”За Груицу сина Новакова?”
0137 Тако пјева Грчићу Манојло,
0138 Гледају га из горе хајдуци,
0139 Гледају га, но им није драго.
0140 Тад’ говори Старина Новаче:
0141 ”Чујете ли, сва моја дружино!
0142 ”Удри сваки на друга својега:
0143 ”Кум Бороје нек иде на кума,
0144 ”А старојко нека на старојка,
0145 ”Радивоје нека на ђевера,
0146 ”А ја хоћу баш на домаћина,
0147 ”А Груица нека на Манојла,
0148 ”Сви сватови редом на сватове.”
0149 Све Новака друштво послушало,
0150 И у свате јуриш учинили:
0151 Кум Бороје погубио кума,
0152 И старојко погуби старојка,
0153 Радивоје погуби ђевера,
0154 И он узе лијепу ђевојку,
0155 Одведе је у гору зелену;
0156 Домаћина Новак погубио,
0157 Све сватови свате разагнали;
0158 Сам остаде Грчићу Манојло,
0159 К њему иде Новаковић Грујо,
0160 Голу сабљу носи у рукама
0161 Па дозива Грчића Манојла!
0162 ”Стани курво, Грчићу Манојло!
0163 ”Чију носиш лијепу ђевојку?
0164 ”Причекај ме, да мејда д’јелимо,
0165 ”Да видимо чија је ђевојка.”
0166 Кад то виђе Грчићу Манојло,
0167 Обје ноге низ вранца опружи,
0168 Те у златне врже бакарлије,
0169 А из руку тамбуру одбаци,
0170 Па десницом за мач приватио,
0171 А љеваком вранцу за дизгене,
0172 Па говори новаковић Грују:
0173 ”Ближе к мене, Новаковић Грујо,
0174 ”Ближе к мене, да се ударимо,
0175 ”Каио сам мејдан дијелити,
0176 ”И ђевојку сабљом одвојити.”
0177 Ту допаде новаковић Грујо,
0178 Удари га сабљом по рамену,
0179 Ал’ се Грче штитом заштитило,
0180 На девоје му сабљу саломио,
0181 На штиту се ништа не познаде.
0182 Кад то виђе Грчићу Манојло,
0183 Он потеже мача зеленога:
0184 ”Стани курво, Новаковић-Грујо!
0185 ”С том ли сабљом идеш у
хајдуке!
0186 ”А да видиш мача зеленога,
0187 ”Што би добар био за хајдуке!”
0188 Па га мало мачем заватио,
0189 Али га је љуто обранио,
0190 Лијеву му руку осјекао,
0191 Клону рука низ чошну доламу;
0192 Но су лаке ноге под хајдуком
0193 У гору га ноге занијеше;
0194 Виком виче Новаковић Грујо,
0195 Виком виче по гори зеленој:
0196 ”Ђе си, брате, дели Татомире!
0197 ”Изгуби ме Грче на мејдану.”
0198 Ту допаде дели Татомире,
0199 Носи голу сабљу у рукама:
0200 ”Стан’ курвићу, Грчићу Манојло!
0201 ”Ласно ј’ с Грујом мејдан
дијелити,
0202 ”Но причекај дели Татомира.”
0203 Рече њему Грчићу Манојло:
0204 ”Ближе к мене, дели Татомире,
0205 ”Ближе к мене, да се ударимо,
0206 ”Каио сам мејдан дијелити.”
0207 Ту допаде дели Татомире,
0208 Удари га сабљом по рамену,
0209 Ал’ се Грче штитом заштитило,
0210 По штиту га сабљом ударио,
0211 На двоје му сабљу саломио,
0212 На штиту се ништза не познаде.
0213 Грче маче мача зеленога:
0214 ”Стан’ курвићу, дели Татомире!
0215 ”С том ли сабљом идеш у
хајдуке!
0216 ”А да видиш мача зеленога,
0217 ”Што би добар био за хајдуке!”
0218 Па га мало мачем заватио,
0219 Десну му је руку осјекао,
0220 Клону рука низ чошну доламу;
0221 Но су лаке ноге под хајдуком,
0222 У гору га ноге занијеше;
0223 Виком виче по гори зеленој:
0224 ”А ђе си ми, чича Радивоје?
0225 ”Изгуби ме Грче на мејдану.”
0226 Но ето ти дели Радивоја,
0227 Голу сабљу носи у рукама,
0228 Право иде Грчићу Манојлу:
0229 ”Стан’ курвићу, Грчићу Манојло!
0230 ”Ласно ј’ с ђецом мејдан
дијелити,
0231 ”Но причекај дели Радивоја,
0232 ”Да јуначки мејдан дијелимо.”
0233 Рече њему Грчићу Манојло:
0234 ”Ближе к мене, чича Радивоје,
0235 ”Ближе к мене, да се ударимо.”
0236 Ту допаде дели Радивоје,
0237 Удари га сабљом по рамену,
0238 Ал’ се Грче штитом заштитило,
0239 По штиту га сабљом ударио,
0240 На троје је сабљу саломио,
0241 На штиту се ништа не познаде.
0242 Таде рече Грчићу Манојло:
0243 ”Бре, курвићу, чича Радивоје!
0244 ”С том ли сабљом идеш у
хајдуке!
0245 ”Ал’ да видиш мача зеленога
0246 ”Што би добар био за хајдуке!”
0247 Па га мало мачем заватио,
0248 Два му вита ребра пресјекао,
0249 Виде му се џигерице црне,
0250 Виде му се и црне и б’јеле;
0251 Но су лаке ноге под хајдуком,
0252 У гору га ноге занијеше;
0253 Виком виче по гори зеленој:
0254 ”Ђе си брате, Старино Новаче?
0255 ”Изгуби ме Грче на мејдану!”
0256 Но ето ти Старога Новака,
0257 На њему је страшно одијело:
0258 На њему је кожух од међеда,
0259 На глави му капа вучетина,
0260 И за капом крило од лабуда;
0261 Очи су му двије купе вина,
0262 Трепавице од утине крило;
0263 И он носи сабљу староковку,
0264 Па повика Грчића Манојла:
0265 ”Стан’ курвићу, Грчићу Манојло!
0266 ”Ласно ј’ с ђецом мејдан
дијелити,
0267 ”Но причекај Старога Новака.”
0268 Рече њему Грчићу Манојло:
0269 ”Ближе к мене, Старино Новаче!
0270 ”Не би бахом из Клисуре тврде:
0271 ”Виђео сам и жива међеда,
0272 ”А камо ли кожу од међеда;
0273 ”Виђео сам и живога вука,
0274 ”А камо ли мртву вучетину;
0275 ”Виђео сам и живога орла,
0276 ”А камо ли орлу перушину.”
0277 Ту допаде Старина Новаче,
0278 Удари га сабљом по рамену,
0279 Ал’ се Грче штитом заштитило,
0280 По штиту га сабљом ударио,
0281 На двоје му штита пресјекао,
0282 И десну му руку осјекао,
0283 Ал’ на троје сабљу саломио.
0284 Наљути се грчићу Манојло,
0285 Шчепа мача у лијеву руку,
0286 Па поћера Старога Новака
0287 Мили Боже! Чуда великога!
0288 Да је коме стати, па гледати
0289 Како кроји капу вућетину,
0290 Како ц’јепа суру међедину,
0291 А растура орлу перушину!
0292 Бјежи јадан Старина Новаче,
0293 Бјежи Новак у гору зелену,
0294 Нешто мало два пуна сахата,
0295 Подвикује из грла бијела,
0296 Бре колико Новак подвикује,
0297 Све са горе лишће отпадаше,
0298 А са земље трава полијеће;
0299 Он дозивље посестриму вилу:
0300 ”Бог т’ убио! вило посестримо!
0301 ”Нијеси л’ ми Божју вјеру дала,
0302 ”Кад ми буде највећа невоља,
0303 ”Да се мене на невољи нађеш?”
0304 Ал’ ето ти вјелогрле виле
0305 У сусрећу Староме Новаку,
0306 Тако њему вила говорила:
0307 ”Побратиме, Старино Новаче!
0308 ”Да л’ шта ћераш, да ли од шта
бјежиш?”
0309 Проговара Старина Новаче:
0310 ”Вјера моја, посестримо вило!
0311 ”Ја не ћерам, већ ја јадан
бјежим;
0312 ”Погуби ме Грче на мејдану.”
0313 Таде њему вила говорила:
0314 ”Врн’ се натраг, Богом
побратиме,
0315 ”Чинићу се лијепа ђевојка,
0316 ”Савићу се Грки око грла,
0317 ”Па ћу њему очи засјенити,
0318 ”Ти погуби слијепа јунака.”
0319 Тад’ се Новак натраг поврнуо,
0320 Оде с вилом до близу Манојла,
0321 Па остаде у гори зеленој;
0322 А вила се начини ђевојка,
0323 Па се вије Грку око грла,
0324 И тура му руке у њедарца,
0325 Док је Грку очи засјенила,
0326 Па позивље Старину Новака:
0327 ”Побратиме, Старино Новаче!
0328 ”Сад погуби слијепа јунака.”
0329 Ал’ се Новак тешко поплашио,
0330 Те не смије приступити близу,
0331 Већ се баца перним буздованом,
0332 Те удара Грчића Манојла,
0333 Удари га међу очи чарне,
0334 Паде Грче у зелену траву,
0335 Грче паде, а Новак допаде,
0336 Те Гркову осијече главу,
0337 Па отиде у гору зелену;
0338 Тражи Новак по гори дружину.
0339 Докле су се били састанули,
0340 Цијепаше кићене дарове,
0341 Завијаше своје ране грдне.
Невјера љубе
Груичине (Вук 3)
0001 Шатор пење Новаковић Груја
0002 У планини више Дренопоља,
0003 Под шатором седе пити вино,
0004 Вино служи нејаки Стеване,
0005 Максимија пред шатором везе,
0006 Златом везе све по чистој свили;
0007 Па беседи новаковић Груја:
0008 ”Максимија, моја вјерна љубо!
0009 ”Почувај ми пред шатором
стражу,
0010 ”Оћу лећи мало да поспавам.”
0011 Леже Грујо санак боравити,
0012 Максимија пред шатором везе,
0013 Ал’ ето ти три Турчина млада,
0014 А беседи нејаки Стеване:
0015 ”О чујеш ли, Максимија мајко!
0016 ”Ено иду три Турчина млада,
0017 ”Оћу ићи бабу да пробудим.”
0018 А беседи Максимија млада:
0019 ”Нису, сине, три Турчина млада,
0020 ”Већ су оно три млада трговца,
0021 ”Носе откуп твојему бабајку.”
0022 Ал’ то дете не слушало мајку,
0023 Него пође да пробуди бабу,
0024 За њим трчи Максимија мајка,
0025 Достиже га шатору на врати,
0026 Удари га руком уз образе,
0027 Како га је лако ударила,
0028 Три пута се дете преметнуло,
0029 Три му здрава искочила зуба,
0030 А четири с места с’ померила.
0031 У том дошла три Турчина млада,
0032 Максимији Бога називају:
0033 ”Божја т’ помоћ, госпођо
невесто!
0034 ”Чија с’ љуба, кога си витеза?
0035 ”Који те је витез накитио?” –
0036 ”А бога ми, три Турчина млада!
0037 ”Ја сам љуба Новаковић-Грује,
0038 ”Витез ме је накитио Груја.”
0039 А беседе три Турчина млада:
0040 ”О госпођо, Груичина љубо!
0041 ”Издај нама Новаковић-Грују;
0042 ”Код Груице носиш чисту свилу,
0043 ”А код нас ћеш шетати по свили,
0044 ”А носити и сребро и злато,
0045 ”И бити ћеш кадунџика млада,
0046 ”И често ћеш на теферич ићи
0047 ”С кадунама од петка до петка.”
0048 Два Турчина коње одседоше
0049 Трећи Турчин поче беседити:
0050 ”Нете, Турци, жалосна вам
мајка!
0051 ”Ви Груице ни видели нисте,
0052 ”Камо ли му на бој изодили;
0053 ”А ја знадем Новаковић-Грују:
0054 ”Кад је био од петнаест лета,
0055 ”Па ја туда кроз планину прођо,
0056 ”Он сеђаше, те благо бројаше,
0057 ”Ја повика туда кроз планину,
0058 ”Не би ли се дете уплашило,
0059 ”И не би ли у гору забегло,
0060 ”Не би л’ мене остануло благо,
0061 ”Ал’ је дете срца јуначкога,
0062 ”Јуначкога срца слободнога,
0063 ”Скупи благо, спусти у џепове,
0064 ”Па потера мене кроз планину,
0065 ”Ја на коњу, Груица пешице,
0066 ”Да не беше гране вите јеле,
0067 ”Те му калпак са главе скинула,
0068 ”Доиста ме уватити ћаше,
0069 ”Већ док узе калпак те устаче,
0070 ”Ја забего у гору зелену;
0071 ”Потеже се Грујо буздованом,
0072 ”Пустимице добро нештедице,
0073 ”Да удари менека на коњу;
0074 ”Не погоди менека на коњу,
0075 ”Већ удари у ту виту јелу,
0076 ”Колико је лако ударио,
0077 ”Виту јелу из корена крену,
0078 ”И гране јој на земљу падоше.”
0079 Не смеш’ Турци под шатор да
иду,
0080 Док не оде Максимија млада,
0081 Те је Груји савезала руке,
0082 И замаче сунџир око врата,
0083 Триест алки четрдесет ока,
0084 Онда њега притискоше Турци.
0085 А кад скочи Новаковић Груја,
0086 Три Турчина на себе понесе,
0087 И четврту Максимију љубу,
0088 И ћаше се отет од Турака,
0089 Ал’ се сети нејака Стевана:
0090 ”Тешко мене до Бога вишњега!
0091 ”Турци ће ми дете заробити,
0092 Турци ће ми дете потурчити,
0093 ”Па куда ће моја грешна душа?”
0094 Кроз дете се предаје Турцима.
0095 Кад Груицу савладаше Турци,
0096 Љуби даше кићена зеленка,
0097 Па и воде месту Дренопољу,
0098 А када су на по пута били,
0099 Ал’ запишта нејаки Стеване:
0100 ”Красни бабо, Новаковић-Грујо!
0101 ”Нејаке су ноге у Стевана,
0102 ”Већ не могу с коњма путовати.
0103 ”Турц’ у гори остати не даду,
0104 ”Камџојама бију по очију.”
0105 Просу сузе Новаковић Груја:
0106 ”О Стеване, моје чедо драго!
0107 ”А шта ће ти баба учинити?
0108 ”Кад су баби савезане руке;
0109 ”Иди моли Максимију мајку,
0110 ”Е да би те приватила мајка,
0111 ”Ма бабина кићена зеленка.”
0112 Моли дете Максимију мајку:
0113 ”Максимија, моја мила мајко!
0114 ”Привати ме на коња витеза,
0115 ”Нејаке су ноге у Стевана,
0116 ”Те не могу с коњма да путују.”
0117 Ал’ орјатка орјатско колено
0118 Са коња га удара камџијом:
0119 ”Ид’ од мене, орјатско колено!
0120 ”Да сам тела на коња примати,
0121 ”Те вас не би предала у Турке.”
0122 Кад дођоше месту Дренопољу,
0123 Турци пењу два свил’на шатора,
0124 Један шатор Груји и Стевану,
0125 Други шатор Максимији младој.
0126 Два Турчина очли Дренопољу.
0127 Трећи оста чувајући стражу.
0128 Кад су дошли паши
Дренопољском,
0129 Они кажу паши Дренопољцу:
0130 ”Господине, пашо Дренопољски!
0131 ”Лепога смо роба задобили,
0132 ”Лепа роба, Новаковић-Грују,
0133 ”И Грујина нејака Стевана,
0134 ”И његову Максимију љубу;
0135 ”Каква ј’ красна госпођа невеста,
0136 ”Лепоте јој на крајини нема,
0137 ”Лице јој је вредно Цариграда.”
0138 А паша се маши у џепове,
0139 Те им даде стотину дуката;
0140 ”Ево, Турци, стотина дуката,
0141 ”Јед’те, пијте, до у јутру, Турци!
0142 ”Кад у јутру робље доведете,
0143 ”Башка ћу вам бакшиш
поклонити,
0144 ”Ком’ агалук, коме ли спаилук.”
0145 Узеш’ Турци стотину дуката,
0146 Па пођоше по свем’ Дренопољу,
0147 Они траже слатке медовине,
0148 Ал’ не могу медовине наћи,
0149 До у неке крчмарице Маре,
0150 У Груине Богом посестриме:
0151 ”Снашо Маро! дај нам медовине,
0152 ”Лепога смо роба задобили,
0153 ”Лепа роба Новаковић-Грују,
0154 ”И Грујина нејака Стевана,
0155 ”И Грујину Максимију љубу,
0156 ”Каква ј’ красна госпођа невеста!
0157 ”Што је лепа, то је одевена.”
0158 Кад је чула крчмарица Мара,
0159 Она стаде сузе просипати,
0160 Од Турака заклања рукавом:
0161 ”Јао Грујо, Богом побратиме!
0162 ”Трипут си ми био на невољи,
0163 ”Трипут си ме ропства опростио,
0164 ”А јако си у ропство запао!”
0165 Она Турком медовину даје,
0166 А баш полак насу бенђелука,
0167 А на тврди санак намењује,
0168 Нек спавају три Турчина млада
0169 Док се Груји не опросте руке.
0170 Пак одоше два Турчина млада,
0171 И однеше слатку медовину.
0172 А кад Турци под шатор дођоше,
0173 Ев’ седоше пити медовину,
0174 Максимија медовину служи,
0175 Како коме чашу додаваше,
0176 Онако је сваки и пољуби,
0177 Сваки јој се под гръоце маша.
0178 Опише се три Турчина млада,
0179 Опише се како земља црна,
0180 Па поспаше, како да помреше.
0181 А стала је Максимија млада,
0182 Она стала, пак мисли
размишља:
0183 ”Та ако ћу код двојице лећи,
0184 ”Трећему ћу жао учинити.”
0185 Све је мисли на једно смислила,
0186 Сави скуте и бијеле руке,
0187 Свој тројици леже чело главе.
0188 А када је у по ноћи било,
0189 Заплака се нејаки Стеване:
0190 ”Јао бабо, тешко сам ти гладан!”
0191 А беседи Новаковић Груја:
0192 ”О Стеване, моје чедо драго!
0193 ”А шта ће ти учинити бабо?
0194 ”Кад су баби савезане руке;
0195 ”Иди, сине, под шатора мајци,
0196 ”Те укради ноже од матере,
0197 ”Те пресеци на руку конопце,
0198 ”Онда ће те наранити бабо.”
0199 Ал’ је дете колена ајдучка,
0200 А јуначка срца слободнога,
0201 Те отиде под шатора мајки,
0202 И украде ноже одматере;
0203 Ал’ детету невоља голема:
0204 Ножи тешки, а дете нејако,
0205 Једва ноже довуче до бабе,
0206 Оберучке једва подигнуо,
0207 Те наслони ноже на конопце,
0208 Па повуче ноже по конопцу,
0209 Те пресече на руку конопце,
0210 Посеч’ Грују по десници руци,
0211 Из ру ке му црна крвца пође;
0212 Писну дете, кано гуја љута:
0213 ”Јао бабо, посеко ти руку!”
0214 А беседи Новаковић Груја:
0215 ”А не бој се, Стево, чедо моје!
0216 ”Крв не иде из бабине руке,
0217 ”Него иде крвца из конопца.”
0218 Кад се Груји опростише руке,
0219 Онда Грујо на ноге устаде,
0220 Па се часну крсту прекрстио,
0221 Поменуо оца Николаја,
0222 И недељу и васкрсеније,
0223 И велико часно ванђелије,
0224 Па он узе сабљу оковану,
0225 Па отиде под шатора Турком,
0226 С њи узгрте свилена јоргана,
0227 Не сече и по грлу бијелу,
0228 Већ и сече по свилену пасу,
0229 Од тројице прави шесторицу.
0230 Па отиде шеру Дренопољу,
0231 Посестрими крчмарици Мари,
0232 Те донесе вина и ракије,
0233 И донесе леба бијелога,
0234 И дебела меса овнујскога,
0235 Па он седе под шатора свил’на
0236 Те нарани себе и Стевана,
0237 Пак запева танко гласовито.
0238 Пробуди се Максимија млада,
0239 Она буди три Турчина млада:
0240 ”Дижте с’, Турци’ жалостна вам
мајка!
0241 ”Ено Груја и везан попева.”
0242 А кад диже свилена јоргана,
0243 И кад види исечене Турке,
0244 Она стала, па мисли размишља:
0245 ”Мили Боже, шта ћу и какоћу?
0246 ”Т ако ћу јадна бијежати,
0247 ”Груји нису коњи утецали,
0248 ”А камо ли једна женска глава!”
0249 Сави скуте и бијеле руке,
0250 Оде сама Груји под шатора,
0251 Паде њему преко свил’на крила,
0252 Љуби Грују по недри свилени:
0253 ”Господару, Новаковић-Грујо,
0254 ”Турци су ме опчинили младу.”
0255 А беседи Новаковић Груја:
0256 ”Максимија, колено неверно!
0257 ”Та жиби те опчинише Турци,
0258 ”А мртви те к мене приволеше.”
0259 Па устаде на ноге јуначке,
0260 Те подиже свилена шатора,
0261 Па отиде горе у планину,
0262 А на своје шаториште старо,
0263 Разапео свилена шатора.
0264 Максимији поче беседити:
0265 ”Максимија, колено неверно!
0266 ”Или волиш свећом свијетлити?
0267 ”Ил’ ми волиш сабљу
целивати?”
0268 А беседи Максимија млада:
0269 ”Господару, Новаковић-Грујо!
0270 ”Не могу ти сабље целивати,
0271 ”Сабља ти је од свашта
скрнавна,
0272 ”Него ћу ти свећом свијетлити,
0273 ”Ако јадна не ћу ни спавати.”
0274 Онда уста Новаковић Груја,
0275 Па је узе за десницу руку,
0276 Са шње скиде свилу и кадиву,
0277 И скиде јој копрену са главе,
0278 И скиде јој шердан испод грла,
0279 Остави је у саму ћенару,
0280 Намаза је воском и катраном
0281 И сумпором и брзијем праом,
0282 Па је уви меканим памуком,
0283 Па је поли жестоком ракијом,
0284 Укопа је земљи до појаса,
0285 Па запали косу навр главе,
0286 А он седе пити вино ладно,
0287 А љуба му јасно свећом светли.
0288 Кад догоре до чарни очију,
0289 Максимија поче бесједити:
0290 ”Господару, Новаковић-Грујо!
0291 ”Кад не жалиш моје русе косе,
0292 ”Доста су ти руку претиштале,
0293 ”За шт’ не жалиш моје очи
чарне?
0294 ”Доста си и јунак пољубио.”
0295 Кад догоре до бијела лица,
0296 Максимија поче беседити:
0297 ”Господару, Новаковић-Грујо!
0298 ”Кад не жалиш моје очи чарне,
0299 ”За шт’ не жалиш моје лице
бело?
0300 ”Мога лица у крајини нема,
0301 ”Млого ти је баба потрошио
0302 ”На мој’ бело гледајући лице.”
0303 Онда Груја поче беседити:
0304 ”Максимија, колено неверно!
0305 ”Истина је, то ја добро знадем,
0306 ”Да ти лица у крајини нема,
0307 ”Да је баба млого дао блага
0308 ”А на твоје лице гледајући;
0309 ”Али волим да у огњу гори,
0310 ”Него да ме предаје у Турке.”
0311 Кад догоре до бијели дојки,
0312 Заплака се нејаки СДтеване:
0313 ”Красни бабо, Новаковић-Грујо!
0314 ”Изгореше мојој мајци дојке,
0315 ”Које су ме одраниле, бабо,
0316 ”Које су ме на ноге подигле.”
0317 Ражали се новаковић-Груји
0318 Гледајући нејака Стевана,
0319 И он стаде сузе просипати;
0320 Што остаде, то је угасио,
0321 И оно је саранио лепо.
Стари Вујадин
Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо од по литру злата."
Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, курво, стари Вујадине,
Казуј, курво, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, курво, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.
Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."
Груица и паша од
Загорја
Књигу пише паша од Загорја,
Те је шаље на Грахово равно,
А на руке Милутину кнезу:
Милутине, од Грахова кнеже!
Готови ми господска конака:
Очисти ми тридесет одаја
За мојијех тридесет делија,
Набави тридест ђевојака
У твојијех тридесет одаја
А на мојих тридесет делија;
Мене простри на бијелој кули,
Ту нек буде твоја мила ћерка,
Мила ћерка дилбер Иконија,
Да је љуби паша са Загорја.
Оде књига од руке до руке
Докле дође на Грахово равно
А на руке Милутину кнезу;
Када кнеже књигу проучио,
Уд'рише му сузе од очију.
А гледа га ћерка Иконија,
Па му оде смјерно говорити:
О мој бабо, Милутине кнеже!
Откуд књига? Огњем изгорела!
Те је учиш, а сузе прољеваш?
Што л' ти тако жалостиво пише?
Ал' говори кнеже Милутине,
Ћери моја, дилбер Иконија!
Књига јесте са Загорја равна
Од проклетог паше са Загорја,
Хоће паша нама на конака,
Па ми иште тридесет одаја
И у њима тридест ђевојака
На његових тридесет делија,
Тебе иште на бијелу кулу,
Да те љуби за живота мога;
За то плачем и сузе прољевам.
Али вели дилбер Иконија:
О мој бабо, Милутине кнеже:
Ти очисти тридесет одаја.
И готови господску вечеру,
Не брини се за моје ђевојке,
Набавићу тридест другарица;
Ја ћу бити на бијелој кули.
Кад ђевојка баба научила,
Она узе дивит и хартију,
Те написа књигу на кољену
Побратиму Новакович-Грују:
Побратиме, Новаковић-Грујо!
Како тебе ситна књига дође,
Одмах избер' из ваше дружине,
Побратиме, тридест младих друга,
Којино су као и ђевојке,
Хајде шњима на Грахово равно
А нашему пребијелу двору.
Кад ђевојка књигу написала,
На вришко је Грују оправила.
Кад хајдуку ситна књига дође,
Намах викну у своју дружину;
Скупи му се тридест младих друга,
Сваки бјеше љепши од ђевојке;
А поскочи челебија Грујо,
Па довати лака џевердана,
Оде право на Грахово равно,
По акшаму стиже у Грахово
А пред кулу Милутина кнеза;
Дочека га дилбер Иконија,
Руке шири те г' у лице љуби,
А дружину у бијелу руку,
Одведе их на бијелу кулу,
Па отвори попете сепете,
Те извади рухо ђевојачко,
Те обуче тридесет хајдука,
Па их води у тридест одаја,
Али вели дијете Груица:
Браћо моја, тридест мојих друга!
Сваки сједи у својој одаји,
Па кад дођу пашине делије,
Љубите их у скут и у руку,
Отпаш'те им свијетло оружје,
А служите вино и ракију,
А слушајте моје Даницкиње:
Када пукну на бијелој кули,
Ја ћу онда пашу погубити,
А ви сваки свога погубите,
Па хајдете на бијелу кулу,
Да видите што ј' од паше било.
Одведе их дилбер Иконија,
Растури их у тридест одаја,
Па се врати на бијелу кулу,
Те извади своје рухо дивно,
Те облачи дијете Груицу:
Обуче му танану кошуљу
Са сувијем узведену златом,
А на ноге гаће сандалије,
А на плећи три кавада жута,
А по њима три ћемера златна,
Око грла три ситна ђердана
И четврту мрежу од бисера,
А на ноге местве и папуче,
Па су местве златом шиковане,
А папуче сребром потковане;
Кад обуче дијете Груицу,
Тад' га покри златали тулбенгом,
Па се уњга млада загледала,
Па ми оде млада говорити:
Лијеп ти си, мио побратиме!
Та љепши си од мене ђевојке.
Тек што они у ријечи бјеху,
Стаде звека мермерли калдрме,
Ето иде паша са Загорја;
Кад опази дилбер Иконија,
Затвори се млада у ризницу,
Грујо оста на бијелој кули
Чекајући пашу Брђанина.
Мало било, за дуго не било,
Ето паше уз бијелу кулу.
Пред њим иде Милутине кнеже,
И он носи вењер и свијећу.
А за пашом тридесет делија:
Присрете их Новаковић Грујо,
Љуби пашу у скут и у руку,
Он Груицу међу очи чарне,
Па говори Милутину кнезу:
Врат' се, кнеже, с мојим делијама,
Те им подај господску вечеру;
Ја ти не ћу ништа вечерати.
Тад' се кнеже натраг повратио,
Он растури тридесет делија
У његових тридесет одаја,
А даде им господску вечеру;
Но да видиш паше Брђанина!
Оде скидат' господске хаљине,
А Груица намештат' душеке:
Кад се паша с рухом одлакшао,
А он паде на меке душеке,
Па говори Новаковић-Грују:
Сједи доље, дилбер Иконија,
Да преноћиш са мном у душеку,
Па ћеш бити млада пашиница.
Сједе Грујо на меке душеке
Но да видиш паше Брђанина!
Одмах Груја задиркиват' пође,
Завлачит' му руке у пазуке;
Но се хајдук није научио,
Па се скочи на ноге лагане,
Узе пашу за бијелу браду,
А поче му тихо говорити:
Стани курво, пашо са Загорја:
Није ово дилбер Иконија,
Већ је ово Новаковић Грујо!
Па потрже пињал од појаса.
Закла пашу на бијелој кули,
Па истрча кули на пенџере,
Те опали двије Даницкиње,
Хабар даде у своју дружину;
А кад чуло тридесет хајдука,
За бритке се сабље доватише,
Погубише тридесет делија,
Од њих пусто одузеше благо,
Па одоше своме харамбаши,
Да га виде на бијелој кули,
Шта је њима с пашом учинио;
Али Грујо пашу погубио,
Па он сједи на бијелој кули,
Те он пије црвенику вино,
А служи му дилбер Иконија.
Када дође тридесет хајдука,
Поскидаше рухо ђевојачко,
У своје се рухо обукоше,
Па сједоше за софру готову,
Вечераше господску вечеру;
Ал' ето ти Милутина кнеза,
И он носи шест стотин' дуката,
Те их даде челебији Грују:
Нај то тебе, мој посинче Грујо!
Пола тебе, а пола дружини,
Што сте мене у невољи били!
За њим иде дилбер Иконија,
Она носи тридесет кошуља,
Те дарива тридесет хајдука;
Побратиму Новаковић-Грују,
Њему даде златна бошчалука,
И даде му од злата челенку,
Па их здраво натраг повратила
Поочиму Старини Новаку,
Њему млада бјеше оправила
У јабуци стотину дуката,
А сувише чичи Радивоју,
Оправи му сабљу бабајкову,
Па овако млада говорила:
Ето, побро, дара свакојака,
Што си мене био и невољи.
Па се с Грујом у образ пољуби,
Грујо оде гори Романији
А ђевојка на бијелу кулу.
Мали Радоица
0001 Мили Боже, чуда големога!
0002 Јали грми, јал’ се земља тресе?
0003 Ја се бије море о мраморје?
0004 Ја се бију на Попина виле?
0005 Нити грми, нит’ се земља тресе,
0006 Ни се бије море о мраморје,
0007 Ни се бију на Попина виле;
0008 Већ пуцају на Задру топови,
0009 Шенлук чини ага Бећир-ага,
0010 Уватио Малог Радоицу,
0011 Па га меће на дно у тавницу;
0012 У тавници двадесет сужања,
0013 А сви плачу, један попијева,
0014 Те остало друштво разговара:
0015 „Не бојте се, браћо моја драга!
0016 „Еда Бог да каквагођ јунака,
0017 „Који ће нас јунак избавити.”
0018 А кад к њима Радоица дође,
0019 Сви у једно грло заплакаше,
0020 Радоицу љуто проклињаху:
0021 „Радоица, допаднуо мука!
0022 „И ми смо се и уздали у те,
0023 „Да ћеш ти нас кадгођ избавити,
0024 „Ето и ти саде к нама дође!
0025 „Тко ли ће нас јунак избавити?”
0026 Вели њима Мали Радоица:
0027 „Не бојте се, браћо моја драга!
0028 „Већ у јутру кад данас осване,
0029 „Ви дозов’те агу Бећир-агу,
0030 „Па му каж’те, да ј’ умро Раде,
0031 „Не би ли ме ага закопао.”
0032 Кад свануло и сунце грануло,
0033 А повика двадесет сужања:
0034 „Бог т’ убио, ага Бећир-ага!
0035 „Што доведе к нама Радоицу?
0036 „Јер га синоћ објесио ниси,
0037 „Већ се код нас ноћас
преставио,
0038 „Хоће ли нас поморити
смрадом?”
0039 Отворише на тавници врата,
0040 Изнесоше пред тавницу Рада,
0041 Онда вели ага Бећир-ага:
0042 „Нос’те, сужњи, те га закопајте.”
0043 Ал’ говори Бећирагиница:
0044 „Ев’ Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0045 „Ниј’ умро, већ се ућутио;
0046 „Налож’те му ватру на прсима,
0047 „Хоће ли се помакнути, курва.”
0048 Ложе њему ватру на прсима,
0049 Ал’ је Раде срца јуначкога,
0050 Ни се миче, ни помиче Раде.
0051 Опет вели Бећирагиница:
0052 „А Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0053 „Ниј’ умро, већ се ућутио,
0054 „Већ уват’те змију присојкињу,
0055 „Те турајте Раду у њедарца,
0056 „Хоће ли се од ње уплашити,
0057 „Не ће ли се, курва, помакнути!”
0058 Уватише змију присојкињу,
0059 Па турају Раду у њедарца,
0060 Ал’ је Раде срца јуначкога,
0061 Ни се миче, ни се од ње плаши.
0062 Опет вели Бећирагиница:
0063 „А Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0064 „Ниј’ умро, већ се ућутио,
0065 „Већ узмите двадесет клинаца,
0066 „Удрите их под ноктове Раду,
0067 „Хоће ли се помакнути, курва.”
0068 И узеше двадесет клинаца,
0069 Ударају под ноктове Раду,
0070 И ту Раде тврда срца био,
0071 Ни се миче, ни душицом дише.
0072 Опет вели Бећирагиница:
0073 „А Бога ми! Ниј’ умро Раде,
0074 „Ниј’ умро, већ се ућутио,
0075 „Сакупите коло ђевојака
0076 „И пред њима лијепу Хајкуну,
0077 „Хоће ли се насмијати на њу.”
0078 Сакупише коло ђевојака
0079 И пред њима лијепу Хајкуну,
0080 На Рада је коло наводила,
0081 Преко Рада ногама играла,
0082 А каква је, да је Бог убије!
0083 Од свију је и већа и љепша,
0084 Љепотом је коло зачинила,
0085 А висином коло надвисила,
0086 Стоји звека на врату ђердана,
0087 Стој шкрипа гаћа од сандала;
0088 Кад је згледа Мали Радоица,
0089 Лијевијем оком прогледује,
0090 Деснијем се брком насмијава;
0091 А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
0092 Она сними свилена јаглука,
0093 Њиме покри Рада по очима,
0094 А да друге не виде ђевојке;
0095 Па је своме баби говорила:
0096 „Јадан бабо, не гријеши душе,
0097 „Већ носите сужња закопајте.?”
0098 Онда вели Бећирагиница:
0099 „Бре немојте закопати курве,
0100 „Већ га бац’те у дебело море,
0101 „Те наран’те рибе приморкиње
0102 „Лијепијем хајдучкијем месом.”
0103 Узе њега ага Бећир-ага,
0104 Па га баци у дебело море.
0105 Ал’ је Раде чудан пливач био,
0106 Далеко је Раде отпливао,
0107 Пак изиђе на бријегу мора,
0108 Па повика из грла бијела:
0109 „Јао моји б’јели ситни зуби!
0110 „Повад’те ми клинце из ноката.”
0111 И он сједе и ноге прекрсти,
0112 И повади двадесет клинаца,
0113 Па их метну себи у њедарца.
0114 Опет не ће да мирује Раде:
0115 Кад је тавна ноћца настанула,
0116 Иде двору аге Бећир-аге,
0117 Па постаја мало код пенџера,
0118 Истом ага за вечеру сијо,
0119 Па с кадуном својом бесједио:
0120 „Моја кадо, моја вјерна љубо!
0121 „Ево има девет годин’ дана,
0122 „Ка’ ј’ отиш’о Раде у хајдуке,
0123 „Да не могох сербес вечерати
0124 „Све од страха Малог Радоице;
0125 „Богу вала, кад га данас нема,
0126 „И кад њему хака главе дођох!
0127 „И оно ћу двадест објесити,
0128 „Док ујутру бијел дан осване.”
0129 А то Раде и слуша и гледа,
0130 Па у собу к њему улетио,
0131 За вечером агу уватио,
0132 Увати га за врат до рамена,
0133 Истрже му главу из рамена;
0134 Па увати Бећирагиницу,
0135 Па потеже клинце из њедара,
0136 Удара их под ноктове кади,
0137 Док јој пола клина ударио,
0138 И душу је, кучка, испустила;
0139 Њој говори Мали Радоица:
0140 „Нека знадеш, Бећирагинице,
0141 „Да каква је мука од клинаца!”
0142 Па увати Хајкуну ђевојку:
0143 „О Хајкуна, срце из њедара!
0144 „Дај ми нађи од тавнице кључе,
0145 „Да испустим двадесет сужања.”
0146 Нађе Хајка од тавнице кључе,
0147 Он испусти двадесет сужања.
0148 Опет јој је Раде говорио:
0149 „О Хајкуна, душо моја драга!
0150 „Дај ми нађи од ризнице кључе,
0151 „Да што мало за ашлука тражим,
0152 „Далеко ми ј’ дому путовати,
0153 „Треба ми се путем понапити.”
0154 Отвори му сандук од тал’јера,
0155 Онда јој је Раде бесједио:
0156 „О Хајкуна, срце моје драго!
0157 „Што ће мени таке плочетине?
0158 „Коња немам, да шњима
поткивам.”
0159 Отвори ми сандук од дуката,
0160 Он на друштво дукате дијели;
0161 Па увати Хајкуну ђевојку,
0162 Одведе је у земљу Србију,
0163 Доведе је у бијелу цркву,
0164 Он Хајкуне гради Анђелију,
0165 Па је узе за вјерну љубовцу.
Сестра Ђурковић-
сердара
0001 Откада је свијет постануо,
0002 Није љепши цвијет процватио
0003 Што је данас на ову годину
0004 У Лијевну граду бијеломе
0005 Мила сестра Ђурковић-сердара,
0006 По имену лијепа Марија:
0007 Глас је дала на четири стране.
0008 Испроси је Смиљанић Илија
0009 Из приморја из кршних Котара:
0010 Ал’ на Мару просци навалили,
0011 Браћо моја са четири стране:
0012 Најпослије Турци навалили,
0013 А просити лијепу Марију:
0014 Једно бјеше цури муштерија
0015 Од Крајине Куна Хасан-ага,
0016 Пак Марији књигу начинио,
0017 И у књизи овако говори:
0018 „О Маријо, секо Ђурковића!
0019 „И ја сам ти, цуро, муштерија:
0020 „Хоћеш поћи за ме Хасан-агу,
0021 „Пак ћеш бити у двору госпођа?”
0022 Кад Марији така књига дође,
0023 Ону гледа, намах другу пише,
0024 Те ју шаље Куни Хасан-аги:
0025 „О Турчине, Куно Хасан-аго!
0026 „Влахиња сам, прилика ти
нисам,
0027 „Већ ти тражи за себе Туркињу:
0028 „Ја сам цура давно испрошена,
0029 „Испршена у кршне Котаре
0030 „За ђидију Смиљанић-Илију.”
0031 Друго бјеше Мари муштерија
0032 А од Босне Шарац Махмут-ага,
0033 Те Марији књигу начинио:
0034 „О Маријо, секо Ђурковића!
0035 „И ја сам ти, цуро, муштерија,
0036 „Хоћеш поћи за ме Махмут-агу,
0037 „Па ћеш бити у двору госпођа?”
0038 Кад Марији и та књига дође,
0039 Књигу гледа, одмах другу пише,
0040 Пак је шаље Шарац-Махмут-аги:
0041 „О Турчине, Шарац-Махмут-ага!
0042 „Влахиња сам, прилика ти
нисам,
0043 „Већ ти тражи за себе Туркињу:
0044 „Ја сам цура давно испрошена,
0045 „Испрошена у кршне Котаре
0046 „За сокола Смиљанић-Илију.”
0047 Треће бјеше цури муштерија
0048 А некакви Кудуз-Дел-Алија,
0049 И он Мари књигу оправио,
0050 Овако је њојзи говорио:
0051 „О Маријо, секо Ђурковића!
0052 „И ја сам ти, цуро, муштерија,
0053 „Хоћеш поћи за ме Дел-Алију,
0054 „Пак ћеш бити у двору госпођа?”
0055 Кад Марија и ту књигу прими,
0056 Њу ми гледа, намах другу пише,
0057 Овако је њему говорила:
0058 „О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо!
0059 „Влахиња сам, прилика ти
нисам,
0060 „Већ ти тражи за себе Туркињу:
0061 „Ја сам цура давно испрошена,
0062 „Испрошена у кршне Котаре
0063 „За јунака Смиљанић-Илију.”
0064 Такве Мара књиге оправила,
0065 За тим време мало постајало;
0066 Бре да видим Смиљанић-Илију!
0067 Стаде купит’ кићене сватове
0068 По Котару и около њега:
0069 Кад Илија свате покупио,
0070 Он се диже Лијевну б’јеломе
0071 А да води Мађу Ђурковића.
0072 Кад су дошли Л’јевну на крајини,
0073 Тамо су их л’јепо причекали,
0074 Придржали три четири дана,
0075 Земан дође, треба путовати,
0076 Пак повикну чауш по сватов’ма:
0077 „Хазур свати, хазур је ђевојка!
0078 „Земан дође, да се двору пође.”
0079 Тад’ ђевојку браћа изведоше,
0080 Дадоеш је младијем ђевер’ма,
0081 А сватове редом дариваше,
0082 Све по реду што за кога бјеше;
0083 Пак се свати тада подигоше,
0084 И пођоше пољем широкијем:
0085 Кад су били низ поље широко,
0086 Сви сватови шемно и весело:
0087 Који има коња од мејдана,
0088 Поиграва пољем широкијем;
0089 Ко имаде грло поуздано,
0090 Попијева пјесне од јунака.
0091 Тако свати весело иђаху,
0092 Ал’ не иде Смиљанић Илија,
0093 Већ се јунак тешко замислио,
0094 С миром јаше дебела путаља;
0095 Од сватова нико га не гледа,
0096 Ал’ га гледа лијепа ђевојка,
0097 Не могаше срцу одољети,
0098 Већ до Ила догони дората,
0099 Пак Илији стаде говорити:
0100 „О бора ти, драги господару!
0101 „А што си се тако замислио?
0102 „Што је теби? Каква је невоља?
0103 „Сви сватови шемно и весело,
0104 „А ти јеси тешко невесео?
0105 „Ах! Кажи ми, ако сам ти мила!”
0106 Тад’ говори Смиљанић Илија:
0107 „Чујеш мене, Маро Ђурковића!
0108 „Пред нама је Пролога планина,
0109 „Пак знадеш ли, Маро
Ђурковића,
0110 „Који су те сватови просили
0111 „Од Турака, драга душо моја?
0112 „Данас сва три јесу у Прологу
0113 „И довели чету у планину,
0114 „Уфатили све бусије редом:
0115 „Није ласно проћи кроз планину:
0116 „За то сам ти данас невесео.”
0117 Кад Илију Мара разумјела,
0118 Она њему другу проговара:
0119 „Господару, кад се бојиш тако,
0120 „Да проведеш свате кроз
планину,
0121 „Дај ти мени мушко одијело,
0122 „И дај мени свијетло оружје,
0123 „Ја ћу поћи прва у планину,
0124 „И уздам се у Бога вишњега,
0125 „Да ћу проћи у кршне Котаре.”
0126 Кад Илија Мару разумијо,
0127 Не знаде јој друго говорити,
0128 Већ он скида с’ себе одијело,
0129 Па га даје лијепој ђевојци,
0130 И даје јој свијетло оружје;
0131 Бре да видиш лијепу ђевојку!
0132 Кад обуче ђузел одијело
0133 Све у срми и у чисту злату,
0134 А припаса свијетло оружје,
0135 Начини се млада сератлија,
0136 А ђевојка и од себе л’јепа;
0137 Па одатле отиште дората
0138 И оћера пољем пред сватов’ма.
0139 Здраво дошла у Пролог
планину,
0140 На бусију прву ударила,
0141 На бусију Куне Хасан-аге,
0142 Говори јој Куна Хасан-ага:
0143 „А бора ти, млада сератлијо!
0144 „Откуд идеш тако из далека?
0145 „Нијеси ли од Лијевна града?
0146 „Ја виђе ли свате Смиљанића?
0147 „И воде ли Мару Ђурковића?”
0148 Одговара лијепа ђевојка:
0149 „О бора ми, из горе хајдуци!
0150 „Ја сам таман из Лијевна града,
0151 „Видио сам свате Смиљанића,
0152 „Ал’ не воде Мару Ђурковића:
0153 „Не да мати Смиљанић-Илији,
0154 „Већ је мати Мару поклонила
0155 „А некакву Куни Хасан-аги.”
0156 Када Турчин ријеч разумијо,
0157 Машио се руком у џепове,
0158 Пак извади двадесет дуката,
0159 Те их даје лијепој ђевојци:
0160 „На то теби, млада сератлијо,
0161 „Кад ти сађеш у кршне Котаре,
0162 „Те се напиј вина и ракије.”
0163 Пак одатле отиште дората
0164 Док на другу удари бусију,
0165 На бусију Шарац-Махмут-аге;
0166 Пред Марију испадоше Турци,
0167 Па говори Шарац-Махмут-ага:
0168 „А бора ти, млада сератлијо!
0169 „Отклен тако јеси запутио?
0170 „Нијеси ли од Лијевна града?
0171 „Не виђе ли свате Смиљанића?
0172 „И воде ли Мару Ђурковића?”
0173 Проговара лијепа ђевојка:
0174 „А бора ми, из горе хајдуци!
0175 „Ја сам главом одЛијевна града,
0176 „Видио сам свате Смиљанића,
0177 „Ал’ не воде Мару Ђурковића:
0178 „Не да мати Смиљанић-Илији,
0179 „Већ је даје Шарац-Махмут-аги,
0180 „Да је води у Босну поносну.”
0181 Кад је Туре ријеч саслушало,
0182 Фатило се руком у џепове,
0183 Те извади двадесет дуката,
0184 Па их даје лијепој ђевојци:
0185 „На то теби, млада сератлијо,
0186 „Кад ти сиђеш тамо у Котаре,
0187 „Те се напиј вина и ракије.”
0188 И одатле поћера дората,
0189 Поћера га доље низ планину,
0190 Те нагази на трећу бусију,
0191 На бусију Кудуз-Дел-Алије;
0192 Бре да видиш Кудуз-Дел-Алије!
0193 Кад опази коња и јунака,
0194 Он му пође оштро говорити:
0195 „Чујеш ли ме, млада сератлијо!
0196 „Отклен идеш, од кога ли града?
0197 „Куд ли јеси тако запутио?
0198 „Не идеш ли од Лијевна града?
0199 „Не виђе ли свате Смиљанића?
0200 „И воде ли Мару Ђурковића?”
0201 Говори му лијепа ђевојка:
0202 „А бора ми, из горе хајдуци!
0203 „Ја сам јунак из Лијевна града,
0204 „И ја иђем у кршне Котаре,
0205 „Да с’ напијем вина и ракије;
0206 „Видио сам свате Смиљанића.
0207 „Ал’ не воде Мару Ђурковића:
0208 „Мајка Мару не да Смиљанићу,
0209 „Већ ће мајка Мару поклонити
0210 „А некакву Кудуз-Дел-Аллији.”
0211 То Турчину врло мило било,
0212 Фатио се руком у џепове,
0213 Па извади тридесет дуката,
0214 Те их даје лијепој ђевојци:
0215 „На то теби, млада сератлијо:
0216 „Кад ти дођеш у влашке Котаре,
0217 „Па се напиј вина и ракије.”
0218 И одатле отиште дората,
0219 Здраво прође све бусије редом,
0220 Оде право у кршне Котаре:
0221 А кад’ дође млада у Котаре
0222 Ка бијелој кули Смиљанића,
0223 У авлију коња нагонила
0224 И под кулом разјаха дорина,
0225 Кад ево ти лијепе Анђуше,
0226 Миле секе Смиљанић-Илије,
0227 Брже лети низ бијелу кулу,
0228 А да види какав јунак дође;
0229 Када спаде доље на авлију,
0230 Па сагледа лијепа јунака,
0231 Бијаше се много зачудила
0232 Његовоме стасу и образу,
0233 Јер га таког ни виђела није;
0234 Једва Анђа сама себи дође,
0235 Па се врати на бијелу кулу,
0236 Па матери својој казиваше:
0237 „Какав јунак у авлију дође,
0238 „Таквог, мајко, ни виђела нисам:
0239 „Ја каква је стаса и образа!
0240 „Баш је љепши од сваке ђевојке,
0241 „Већ чу ли ме, драга нано моја!
0242 „Ако јунак буде на конаку,
0243 „Питај, мати, доброга јунака,
0244 „А јели се до сад оженио;
0245 „Ако Бог да и срећа донесе,
0246 „Те с’ не буде јоште оженио,
0247 „Ја ћу млада баш за њега поћи,
0248 „Ја ли зањга, јал’ већ ни за кога.”
0249 Мајка Анђи онда проговара:
0250 „Бре не преши, моја шћери
драга!
0251 „Док видимо, ко је и откуд је,
0252 „Што ли иђе тако по свијету.”
0253 За тим мало бјеше постајало,
0254 Ал’ ево ги Смиљанић Алије
0255 И он води кићене сватове,
0256 Здраво прошли Пролога
планину,
0257 Јер им нису ништа учинили
0258 Кад нејмаде лијепе ђевојке;
0259 Муком иду кићени сватови:
0260 Ни пјевају, нити пушкарају,
0261 Барјактари савили барјаке;
0262 Јера мисли Смиљанић Илија,
0263 Да је веће Мара одведена,
0264 За то с миром сватове проводи,
0265 Није ласно доћи без ђевојке!
0266 Кад Илија дође у авлију,
0267 Пред њега је Анђа истрчала,
0268 Не пита га: „Како си ми, брате?”
0269 Већ му одмах ријеч проговара:
0270 „А чу ли ме, мој брате Илија!
0271 „Откада си кулу начинио,
0272 „ ’Ваки јунак није доходио,
0273 „Мој Илија на бијелу кулу;
0274 „Ја га таквог нисам ни виђела,
0275 „Ни његова стаса ни образа:
0276 „Љепши јунак од сваке ђевојке:
0277 „Већ, Илија, брате од матере!
0278 „Молим ти се, како брату моме,
0279 „Да ме дадеш овоме јунаку;
0280 „Ако ли ме њему дати не ћеш,
0281 „Нека знадеш, жива бит’ не
могу.”
0282 Кад Илија сесру разумијо,
0283 Одмах ти се бјеше досјетио,
0284 Да је главом Мара Ђурковића,
0285 Пак Анђуши сестри проговара:
0286 „Анђелијо, моја секо драга!
0287 „Није оно момак јабанџија,
0288 „Већ је оно лијепа ђевојка,
0289 „По имену Мара Ђурковића.”
0290 Тад Илија грлом подвикује:
0291 „Браћо моја, кићени сватови!
0292 „Ви пјевајте и пушке бацајте,
0293 „Ево нама лијепе ђевојке!”
0294 Па што ћу вам дуљит’ лакрдију:
0295 Ту Илија одведе ђевојку,
0296 Одведе је у бијелу цркву,
0297 Па је вјенча себи за љубовцу;
0298 Лијеп пород шњоме породио:
0299 Двије шћери и четири сина;
0300 У младости шћери поудао,
0301 У старости сине иженио.
0302 Бог сам знаде, јели тако било,
0303 А ми браћо, да се веселимо!
Женидба Стојана
Јанковића
Још од зоре нема ни помена,
Удбињска се отворише врата,
И изие једна чета мала,
За тридесет и четири друга,
Пред њоме је Лички Мустај-беже,;
Оде беже у Кунар планину,
Да он лови лова по планини.
Хода беже три-четири дана,
Ништа бего уловит' не може,
Поврати се Лики и Удбињи,;
Када сиђе под гору јелову,
Уврати се на воду чатрњу,
Да почине и да воде пије;
Баци очи под јелу зелену,
Ал' с' од јеле разасјале гране;;
Када дође Мустај-беже Лички,
Пјан катана под јеликом спава
Сав у срми и у чистом злату:
На глави му калпак и челенке,
Један калпак, девет челенака,;
Покрај њих је крило оковано,
Ваља крило хиљаду дуката;
На плећима зелена долама,
На долами тридесет путаца,
Свако пуце по од литру злата,;
Под гр'оцем од три литре злата,
И оно се на бурму отвара,
У њем' носи за јутра ракију;
По долами троје токе златне,
Златне токе по од двије оке,;
Двоје вите, а треће салите;
На ногама ковче и чакшире,
Жуте му се ноге до кољена,
Побратиме, како у сокола,
Из ковчи су синчири од злата,;
На синчирим' ситне титреике,
Што ђевојке носе у гр'оцу;
Опасао мукадем појаса,
За појасом девет Даницкиња,
Све у чисто заљеване злато;;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна
И у њима ри камена драга,
Ваља сабља три царева града;
У крилу му лежи павталија,;
На њојзи је тридесет карика,
Свака павта од десет дуката,
Код нишана од тридесет дуката,
Више злата, него љута гвожђа;
Кад јунак из травице дине,;
Уз јелу се извијају гране;
Притиште га Мустај-беже Лички
Су тридесет и четири друга,
Измаче му свијетло оружје;
Кад се прену јунак из травице,;
Те он виђе црнијем очима,
Да су њега Турци притиснули,
А код њега не има оружја:
Како кога руком' доватише,
Те о земљу њиме удараше,;
Та у њему живо срце пуца;
Уби њему друга седмерицу,
Док му б'јеле освојише руке,
Савезаше, па га поћераше,
Поћераше бијелој Удбињи,;
привезаше на њега оружје,
Нек се чуди мало и велико,
Ђе увати Мустај-беже Лички
Та катану под свијем оружјем.
Кад су били пољем широкијем,;
Проговара Мустај-беже Лички:
"Ој Бога ти, незнана катано!
"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како л' тебе по имену вичу?
"Куда ли си био намислио?;
"Камо твоја дружина остала?"
А катана њему проговара:
"Што ме питаш, Мустај-беже Лички?
"Јеси л' чуо Латинско приморје,
"Код приморја ришћанске Котаре;
"И у њима Јанковић-Стојана?
"Ја сам главом Јанковић Стојане;
"Нисам више ни имао друга,
"Осим Бога и себе једнога,
"А нијет сам био учинио,;
"Да се спустим до под твоју кулу,
"Да измамим Хајкуну ђевојку,
"Да одведем себе у Котаре,
"Па ми не би од Бога суђено:
"Проклето ми пиће преварило.";
Тада рече Мустај-беже Лички:
"Бе аферим, Јанковић-Стојане!
"Баш си дош'о у онога руке,
"Који ће те, море, оженити."
У ријечи пали под Удбињу;
Испод куле Мустај бега Личког,
Гледа чету мало и велико,
И Хајкуна са бијеле куле
Мила сестра Мустај-бега Личког,
Пред њоме је ђерђеф од марџана,;
У рукама игла од биљура,
Пуни злато по бијелу платну;
Када виђе чету из планине,
Они воде свезана јунака
Код његова свијетла оружја,;
Испред себе ђерђеф отурила,
Двије му је ноге подломила,
Па је собо била говорила:
"Боже мили! чуда великога!
"Зла погледа у добра јунака!;
"Како ли га Турци преварише,
"И без ране и без мртве главе
"Свезаше му руке наопако?"
Кад дружину на рачун узела,
Ал' не има друга седморице.;
Кад падоше под бијелу кулу,
Од Стојана узима оружје,
Па оружје носи у ризницу,
А Стојана спушта у тавницу
У дубини триста ендезета,;
Ђено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Оде беже у нову механу,
Оде пити с четницима вино,
Да се вали Турцим' Удбињаним',;
Каквог је роба заробио.
Подиже се лијепа ђевојка,
Она иде на тавничка врта,
И донесе једну кову вина,
На узицу спушта у тавницу,;
Са тавнице грлом довикује:
"О јуначе, Бог те не убио!
"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како ли те Турци преварише,;
"Те свезаше код оружја руке?"
Узе Стојан, те он попи вино,
Па ђевојци бјеше бесједио:
"Ко ме виче са тавнице б'јеле?
"Пиво ми је грло преузело,;
"Пусти мене на чекрк узицу,
"Извуци ме до пола тавнице,
"Па ћу тебе онда казивати."
Када то чула Туркиња ђевојка,
Пусти њему на чекрк узицу,;
На узици куке од челика,
Извуче га до пола тавнице;
проговара Јанковић Стојане:
"Ко ме пита са тавнице б'јеле?"
Јави му се Туркиња ђевојка:;
"Ја те питам, незнана катано!
"Ја сам сестра Мустај-бега Личког."
Проговара Јанковић Стојане:
"О Хајкуна, да те Бог убије!
"Ја сам главом Јанковић Стојане,;
"Ја сам с тебе допао тавнице;
"Пјана су ме Турци преварили,
"Те свезали наопако руке."
Вели њему Туркиња ђевојка:
"Чујеш мене, Јанковић-Стојане!;
"А ја ћу ти бити вјерна љуба.
"У мог брата Мустај-бега Личког
"Та имају двије куле блага:
"Једна моја, а друга његова;
"Ако буде мријети по реду,
"Хоће нама обје останути.";
Проговори Јанковић Стојане:
"А не лудуј, Хајкуна ђевојко!
"Бога ми се не бих потурчио,
"Да ми даду Лику и Удбињу.
"Ја имадем у Котарим' блага;
"Више, Богме, него у Турака,
"А бољи сам јунак од Турака.
"Ако Бог да, лијепа ђевојко!
"Сјутра прије половине дана
"Окренуће скакат' Котарани;
"По Удбињи и око Удбиње,
"Извадиће Стојка из тавнице."
Одговара Туркиња ђевојка:
"Бе не лудуј, Јанковић-Стојане!
"Докле твоји Котарани дођу,;
"Хоће тебе Турци погубити;
"Већ јеси ли, болан, вјере тврде,
"Да ћеш мене узет' за љубовцу,
"Да избавим тебе из тавнице?"
Вели њојзи Јанковић Стојане:;
"Тврда вјера, лијепа ђевојко!
"Узећу те за вјерну љубовцу,
"Доиста те преварити не ћу."
Кад то чула лијепа ђевојка,
Спушта њега у тавницу тавну,;
Па отиде на танану кулу;
Мало време за тим постојало,
Дође беже из нове механе,
Ђевојка се премеће по кули,
Њу ми пита Мустај-Беже Лички:;
"Што је тебе, моја сестро мила?" -
"Не питај ме, брате Мустај-беже!
"Забоље ме и срце и глава,
"Сву је мене зима обузела:
"Богме, брате, мријети ваљаде:;
"Већ ти сједи на меке душеке,
"Да ти паднем у криоце главом,
"Да ја пустим моју гр'јешну душу."
Жао бјеше Мустај-бегу Личком,
Јер од рода више никог нема,;
Пусти сузе низ бијело лице,
Па он сједе на меке душеке,
Цура паде у криоце главом,
Једну руку у џепове тура,
Другу руку брату у њедарца,;
Док украде кључе од тавнице,
Од ризнице и од коњушнице,
Превали се по меку душеку,
говори јој Мустај-беже Лички:
"Сестро моја, Хајкуна ђевојко!;
"Није л' Бог д'о мука одминула?! -
"Јесте брате, милом Богу вала!"
Подиже се Мустај-беже Лички,
Он отиде на зелену лонџу,
Да вијећу чини с Удбињаним',;
Како ли ће уморит Стојана;
А ђевојка на ноге скочила,
Па отвара бијелу ризницу,
Стојаново извади оружје
И накупи егбета дуката,;
Па се спусти пред тавницу б'јелу,
Из тавнице изводи Стојана,
Одведе га пред подруме б'јеле,
Извадише коње из подрума:
Добра ђога бега Личанина,;
Што га јаше на мејдан јуначки,
И вранчића љубе Личанина,
Код бржега у крајини нема;
Ðога јаше лијепа ђевојка,
Стојан јаше вранца од мејдан;;
Окренуше пољем широкијем,
Примише се у Огорјелицу,
Од ње право у Кунор планину,
Из Кунора у поље Котарско.
Тада рече Јанковић Стојане:;
"О Хајкуна, лијепа ђевојко!
"Баш се мене задријема тешко,
"Веш одјаши од коња ђогата,
"Хоћу мало санак боравити."
Вели њему Туркиња ђевојка:;
"Не, Стојане, твога ти јунаштва!
"Гони вранца у равне Котаре,
"Па је ласно санак боравити:
"Ја се бојим чете од турака."
Не шће Стојан послушат' ђевојке,;
Већ од коња добрих одсједоше,
Па он сједе у зелену траву,
А ђевојци у криоце главу,
Заспа Стојан као јагње лудо,
Ал' ђевојка спавати не може.;
Док се бијел данак запознаде,
Рано рани Мустајбеговица,
Да обиђе н кули ђевојку,
Болесна је синоћ омркнула;
Ал' не има на кули ђевојке,;
Покупљено из ризнице благо,
У тавници нема Јанковића,
А не има у подруму коња;
Поврати се на бијелу кулу,
Те избаци пушку хаберника;;
Зачу беже на зеленој лонџи,
Своме се је јаду осјетио,
Он се вати у џепове руком,
Из џепова кључи покрадени;
Тад' повика Мустај-беже Лички:;
"Браћо моја, тридесет Удбињана!
"Утече ми Јанковић Стојане
"И одведе Хајкуну ђевојку,
"Већ на ноге, ако Бога знате!"
Чудан адет бјеше у Турака:;
Готови им коњи под седлима,
Добријех се коња доватише,
И широко поље прејездише,
Кунора се горе доватише,
Од Кунора у поље Котарско.;
Гледа Хајка из зелене траве,
Често гледа под Кунор планину,
Ал' се прамен запођеде таме
А од паре коњске и јуначке,
Позна брата Мустај-бега Личког;
И за њиме тридесет Удбињана,
А не смије да Стојана буди,
Већ прољева сузе од очију
По образу Јанковић Стојана;
Кад се прену Јанковић-Стојане,;
Он бесједи Туркињи ђевојци:
"Што је тебе, Туркињо ђевојко!
"Те прољеваш сузе од очију?
"Ил' ти жалиш брата Мустај-бега?
"Ил' његова блага големога?;
"Ил' ти није у вољу Стојане?"
Одговори Туркиња ђевојка:
"О Стојане, жалосна ти мајка!
"Ја не жалим брата Мустај-бега,
"Нит' ја жалим блага његовога,;
"Ја сам нама блага понијела;
"Ти си мене насред срца мога;
"Ето, болан, Личког Мустај-бега
"И са њиме тридесет Удбињана,
"Јаши вранца, бјежи у Котаре,;
"Обоје смо изгубили главе."
Кад виђе Јанковић Стојане,
Он говори Туркињи ђевојци:
"Не ћу Богме, Хајкуна ђевојко,
"Жао су ми Турци учинили,;
"У трави ме пјна притиснули,
"Сад се хоћу дариват' са шуром;
"Већ ти јаши вранца од мејдана,
"А дај мене твојега ђогата,
"Побољи је мало од вранчића,;
"Да ја идем шури у сретање."
Скочи Стојан на добра ђогата,
А ђевојка на малена вранца,
Бјежи млада бијелу Котару,
А Јанковић бегу у сретање;
Да је коме сјести, те поглати,
Да он види чуда великога,
Кад удари тридесет на једнога,
Па не шчека кућа ни једнога!
Тридесет Стојан одсијече глава,;
И увати Мустај-бега Личког,
Свеза њему руке наопако,
И доћера њега до ђевојке,
Па потеже сабљу оковану,
И ђевојци беше говорио:;
"О Хајкуна, сестро Мујагина!
"Ми овако шуре дарујемо."
Па заману сабљом окованом;
А ђевојка подбацила руке:
"Не, Стојане, твога ти јунаштва!;
"Не остави сестру без заклетве,
"И тебе би сестре жао било;
"Врати њега, не иде Удбињи."
Стојан своју сабљу повратио,
Бегу боље попритеже руке,;
Па га врати натраг у Удбињу
И овако њему бесједио:
"Када, море, у Удбињу дођеш,
"С Удбињаним' сједеш пити вино,
"Лагат' немој, већ све право кажи,;
"А џаба ти живот на мејдану."
Оде беже у Удбињу свезан,
Стојан оде у равне Котаре,
И одведе Туркињу ђевојку,
Покрсти је и вјенча је за се,;
Па је љуби, кадгођ се пробуди.
Ропство Јанковића
Стојана
0001 Кадно Турци Котар поробише
0002 Поараше дворе Јанковића,
0003 Заробише Смиљанић-Илију,
0004 Заробише Јанковић-Стојана;
0005 У Илије млада оста љуба,
0006 Млада љуба од петнаест дана;
0007 У Стојана млађа оста љуба,
0008 Млађа љуба од недеље дана;
0009 У Стамбол и одведоше Турци,
0010 Поклонише цару честитоме.
0011 Тамо били за девет година
0012 И десете за седам месеци,
0013 Тамо и је царе потурчио,
0014 Код себе им дворе саградио.
0015 Ал’ беседи Смиљанић Илија:
0016 „Ој Стојане, да мој мили брате!
0017 „Сутра јесте петак Турски
светац,
0018 „Цар ће отић’ с Турцима у
шетњу,
0019 „А царица с булама у шетњу;
0020 „Већ ти кради кључе од ризница,
0021 „Ја ћу красти кључе од арова,
0022 „Пак да пуста блага награбимо,
0023 „Да узмемо два добра коњица,
0024 „Да бежимо у Котаре равне,
0025 „Да гледамо робље неробљено,
0026 „Да љубимо лице нељубљено.”
0027 И ту су се браћа послушала.
0028 Кад освану петак Турски светац,
0029 Оде царе с Турцима у шетњу,
0030 А царица с булама у шетњу;
0031 Стојан краде кључе од ризница,
0032 А Илија кључе од арова,
0033 Награбише небројена блага,
0034 Па узеше два добра коњица,
0035 Побегоше у Котаре равне.
0036 Кад су били близу до Котара,
0037 Ал’ говори Јанковић Стојане:
0038 „О Илија, да мој мили брате!
0039 „Иди, брате, двору бијеломе,
0040 „А ја идем моме винограду,
0041 „Винограду, моме рукосаду,
0042 „Да прегледам мога рукосада:
0043 „Ко га веже, ко ли га залама,
0044 „Коме ли је допао у руке.”
0045 Од’ Илија двору бијеломе,
0046 Стојан оде своме винограду;
0047 Нађе мајку Јанковић Стојане,
0048 Нађе мајку у свом винограду;
0049 Косу реже остарила мајка,
0050 Косу реже, па виноград веже,
0051 А сузама лозицу залива
0052 И спомиње свог Стојана сина:
0053 „Ој Стојане, јабуко од злата!
0054 „Мајка те је већ заборавила,
0055 „Снае Јеле заборавит’ не ћу;
0056 „Снао Јело, неношено злато!”
0057 Божио је Јанковић Стојане:
0058 „Божја помоћ, сиротицо стара!
0059 „Зар ти немаш никога млађега,
0060 „Да тебека виноград уради,
0061 „Већ посрћеш стара и
невољна?”
0062 Она њему боље одговара:
0063 „Жив ми и здрав, делијо
незнана!
0064 „Немам, рано, никога млађега,
0065 „До Стојана јединога сина,
0066 „Њега јадног заробише Турци,
0067 „А и њега и Илију мога,
0068 „Стојанова брата стричевића;
0069 „Од Илије млада оста љуба,
0070 „Млада љуба од петнаест дана;
0071 „Мог Стојана млађа оста љуба,
0072 „Млађа љуба од недеље дана;
0073 „Моја снаша Адамско колено,
0074 „Чекала га за девет година
0075 „И десете за седам месеци.
0076 „Данас ми се млада преудаје;
0077 „Ја не мого од јада гледати,
0078 „Већ побего саду винограду.”
0079 Кад је Стојан разумео речи,
0080 Брзо оде двору бијеломе,
0081 Заста тамо кићене сватове,
0082 Лепо су га свати дочекали:
0083 Како с’ коња, таки за трпезу.
0084 Кад се Стојан вина понапио,
0085 Поче Стојан тијо беседити:
0086 „Браћо моја, кићени сватови!
0087 „Јели тестир мало попевати?”
0088 Говоре му кићени сватови:
0089 „Јесте тестир, делијо незнана!
0090 „Јесте тестир, а да за што није?”
0091 Кличе Стојан танко гласовито:
0092 „Вила гњиздо тица ластавица,
0093 „Вила га је за девет година,
0094 „А јутрос га поче да развија;
0095 „Долети јој сив зелен соколе
0096 „Од столице цара честитога,
0097 „Па јој не да гњиздо да развија.”
0098 Том’ се свати ништа не сећају,
0099 Досети се љуба Стојанова,
0100 Отпусти се од ручна девера,
0101 Брзо оде на горње чардаке,
0102 Па дозива сеју Стојанову:
0103 „Заовице, рођена сестрице!
0104 „Ево т’ браца, господара мога!”
0105 Кад зачула сеја Стојанова,
0106 Она стрча доле низ чардаке,
0107 Трипут совру очима прегледа
0108 Док је брацу лице угледала;
0109 А кад брацу лице угледала,
0110 Руке шире, у лица се љубе,
0111 Једно друго сузама умива
0112 Од радости и од жеље живе.
0113 Ал’ говоре кићени сватови:
0114 „Господару, Јанковић-Стојане!
0115 „А што ћемо ми за наше благо?
0116 „Ми смо млого истрошили блага
0117 „Док смо твоју љубу испросили.”
0118 Беседи им Јанковић Стојане:
0119 „Стан’те браћо, кићени сватови!
0120 „Док се мало сестрице
нагледим,
0121 „Ласно ћемо ми за ваше благо,
0122 „Ласно ћемо, ако јесмо људи.”
0123 Кад се Стојан сестрице нагледа,
0124 Лепо Стојан свате даривао:
0125 Ком мараму, ком кошуљу танку,
0126 Младожењи рођену сестрицу.
0127 И одоше кићени сватови.
0128 Кад у вече о вечери било,
0129 Иде мајка у двор кукајући,
0130 Она кука, као кукавица,
0131 И спомиње свог Стојана сина:
0132 „Ој Стојане, јабуко од злата!
0133 „Стоју мајка већ заборавила,
0134 „Снае Јеле заборавит’ не ћу;
0135 „Снао Јело, неношено злато!
0136 „Ко ће стару дочекати мајку?
0137 „Ко пред мене стару ишетати?
0138 „Ко ће стару запитати мајку:
0139 „ „Јеси ли се уморила, мајко?” ”
0140 Кад зачула љуба Стојанова,
0141 Ишетала пред дворе бијеле,
0142 Прима мајку на господске руке,
0143 И говори својој старој мајки:
0144 „Ти не кукај, моја стара мајко!
0145 „Тебе стару огрејало сунце:
0146 „Ево теби твог Стојана сина!”
0147 Кад угледа остарила мајка,
0148 Кад угледа свог Стојана сина,
0149 Мртва мајка на земљицу паде.
0150 Лепо Стојан оправио мајку,
0151 Како царски ваља и требује.
Љуба хајдук-
Вукосава
0001 Подиже се Туре од Удбиње,
0002 Од Удбиње крваве крајине,
0003 Младо Туре Боичић Алиле,
0004 Подиже се у лов у планину,
0005 И он узе слуге и левере,
0006 И поведе хрте и огаре;
0007 Лов ловио три бијела дана,
0008 Лов ловио, ништа не добио;
0009 А кад трећи бјеше око подне,
0010 Таде добар шићар задобио,
0011 Уватио хајдук-Вукосава
0012 Од приморја мјеста питомога.
0013 Још се вали Боичић Алиле:
0014 „Хоћу њега ка цару водити,
0015 „И хоћу га цару поклонити.”
0016 Па га не ће ка цару водити,
0017 Но га баци у ледну тамницу,
0018 Ту тамнова три године дана.
0019 Кад хајдуку мука одољела,
0020 Он дозивље Боичић-Алила:
0021 „Ој Турчине, Боичић-Алиле!
0022 „Ну дај мене лист књиге бијеле
0023 „И калема, чим се књиге пишу,
0024 „Е ћу писат’ једну ситну књигу,
0025 „Да је пошљем мајци и
љубовци.”
0026 То је Алил њега послушао,
0027 Даде њему лист књиге бијеле
0028 И калема, чим се књиге пишу;
0029 Хајдук пише књигу на кољену:
0030 „Стара мајко, не надај се у ме,
0031 „Вјерна љубо, преудаји ми се.”
0032 А кад књига у приморје дође,
0033 Заплака се и сестра и мајка,
0034 Љуба му се гротом насмијала,
0035 Па пошета низ чаршију млада,
0036 Докле дође бемберу Михату,
0037 Па Михата била братимила:
0038 „Богом брате, Михате бембере!
0039 „Обриј мене русу косу с главе,
0040 „Остави ми делијнске перчине.”
0041 То јој Михат за Бога примио,
0042 Те јој русу косу обритвио,
0043 Остави јој делијнске перчине;
0044 Она млада у дворе се врати,
0045 На се баца одијело дивно:
0046 Обукла је ковчали чакшире,
0047 Па обуче памукли кошуљу,
0048 А по њојзи од злата кошуљу,
0049 Да од пота не штети кошуљу;
0050 Па обуче црвену доламу,
0051 На доламу пуца с обје стране,
0052 Свако пуце од по литре злата,
0053 Ама што је пуце под гриоцем,
0054 У њем’ има двије литре злата,
0055 Забурмано, па се одбурмава,
0056 Те њим влашче пије вино ладно;
0057 Па обуче токе позлаћене,
0058 Опаса се мукадем-појасом,
0059 А за појас двије пушке мале,
0060 У златан су калуп саљеване,
0061 А међу њих јатагана златна;
0062 А на главу калпак и челенке,
0063 Један калпак, седам челенака;
0064 Па оседла коња дебелога,
0065 Оседла га седлом сребрнијем,
0066 Па га покри чохом до кољена,
0067 Од кољена ките до копита,
0068 Пригрну га суром међедином,
0069 Заузда га ђемом од челика,
0070 О врату му бисер објесила,
0071 Ситан бисер и камење драго,
0072 Кад он иде ноћи у поноћи,
0073 Да се види њему путовати,
0074 У по ноћи, као усред подне;
0075 Па се коњу на рамена баци,
0076 А довати тешку топузину,
0077 Па ми топуз у висине баца,
0078 А вата га у бијеле руке;
0079 Нагна коња низ чаршију млада,
0080 Удара га десном бакрачлијом,
0081 Колико ми скаче полагано,
0082 Испод ногу камен излијеће,
0083 На дућане туче базерђане,
0084 Докле дође побратиму своме,
0085 Побратиму, бемберу Михату,
0086 Па је њему била бесједила:
0087 „О Михате, мио побратиме!
0088 „Да нијеси мене обритвио,
0089 „Би ли рек’о, е сам женска
глава?”
0090 А Михат јој бјеше бесједио:
0091 „Ој Бога ми, мила посестримо!
0092 „Да нијесам тебе обритвио,
0093 „Бих рекао, е си јунак добар,
0094 „Добар јунак, царева делија.”
0095 Отолен ми коња погоњаше,
0096 Ћера коња ка удбињи граду,
0097 Кога ћаше на путу сретати,
0098 Сатисне га с пута испод пута;
0099 Доклен дође у Удбињу града
0100 Пред дворове Боичић-Алије;
0101 Скочи Туре Боичић Алија,
0102 Да привати коња под делијом,
0103 А она га уд’ри топузином:
0104 „Хајд’ отоле, курвино копиле!
0105 „Ти ли си се царе учинио,
0106 „Да ти држиш цареве хаине?
0107 „А мене је царе оправио,
0108 „Да ја водим тебе и хајдука,
0109 „Оба хоће царе изгубити.”
0110 (Но се Туре препануло љуто);
0111 Па му даде коња да провађа,
0112 А она ми чибук запалила.
0113 Често Туре до невјесте до’ди,
0114 Да му рече, коња да остави,
0115 Па му она бесједила млада:
0116 „Остави ми коња дебелога,
0117 „Дај му доста зоби и сијена,
0118 „Сигурај ми господску вечеру,
0119 „Сигурај ми, што у двору немаш:
0120 „Дебелога испод Скадра меса,
0121 „А погаче из поља Косова,
0122 „Црвенога вина из Видина,
0123 „А ракије из Демир-капије;
0124 „Јал’ ћу твоју изгубити главу.”
0125 Љуто јој се Туре препануло,
0126 Пак ми тражи по Удбињи граду,
0127 Те невјести сигура вечеру.
0128 Невјеста ми стаде вечерати,
0129 Свијетли јој Боичић-Алиле;
0130 А пошто је вечерала млада,
0131 Ал’ ево ти муке од невјесте:
0132 Не може се распасати млада,
0133 Да јој Туре не угледа дојке!
0134 Све мислила, на једно
смислила,
0135 Па му пружи ногу и чакширу:
0136 „Ој Турчине, Боичић-Алиле!
0137 [........................................]
0137 Кад то чуо Боичић Алиле,
0138 Преко куле иде назадачке,
0139 А невјеста за њим потрупачке,
0140 Из б’јеле га изагнала куле,
0141 Па за њиме затворила врата,
0142 Па се таде рајет учинила.
0143 Кад свануло и сунце грануло,
0144 Таде узе свијетло оружје,
0145 И посједе коња големога,
0146 Па отиде на тамничка врата,
0147 Ту стражара од тамнице нађе,
0148 Те му русу откинула главу,
0149 Па у врата топузином гађа:
0150 „А излази, цареви хаине!
0151 „Е је мене царе оправио,
0152 „Да ја водим тебе и Алију.”
0153 Хајдуку је мука одољела,
0154 Каил бјеше изгубити главу,
0155 Па изиде из ледне тамнице,
0156 Удари га топузином тешком,
0157 Удари га и два и три пута,
0158 Да се како не омисле Турци;
0159 Па ми зове Боичић-Алила:
0160 „Ој Турчине, Боичић–Алиле!
0161 „Доведи ми коња под хајдука,
0162 „Па сигурај и себе и коња.”
0163 Оде Туре у кулу бијелу,
0164 Те довати коња дебелога
0165 И у руку оковану ђорду,
0166 И уза њу пет стотин’ дуката:
0167 „На то тебе, царева делијо,
0168 „Те ме немој ка цару водити.”
0169 То је млада једва дочекала,
0170 Па бацила на коња хајдука,
0171 Па побјеже пољем зеленијем.
0172 Кад је била у гори зеленој,
0173 Ту имаде једна раскрсница,
0174 Ђе се до два друма растављају,
0175 Један иде ка Стамболу граду,
0176 Други иде у приморје равно,
0177 Онда вели лијепа невјеста:
0178 „Ну погледај, море хаинине!
0179 „Познајеш ли штогођ од оружја?”
0180 Кад се хајдук бјеше загледао:
0181 „Ја познајем, но ми је залуду;
0182 „Но одкуд је тебе допаднуло?”—
0183 „Твоја ми га љуба донијела,
0184 „Уз’о сам је за вјерну љубовцу.”
0185 Кад то чуо хајдук Вукосаве,
0186 Тад хајдука увати грозница;
0187 Ал’ му вели лијепа невјеста:
0188 „А не бој се, драги господаре!
0189 „Ја сам твоја вјерена љубовца;
0190 „Но опрости оне топузине,
0191 „Е сам млоге ноге осветила.”
0192 Отле ошли у приморје равно,
0193 Здраво ошли, весела им мајка!
0194 Њима мајка, а мене дружина!
Златија старца
Ћеивана
0001 Вала Богу, вала јединоме!
0002 Књигу пише царе од Стамбола,
0003 Те је шаље старцу Ћеивану:
0004 „Чујеш мене, старче Ћеиване,
0005 „ Опреми се на цареву војску,
0006 „ Јал’ с’ опреми, јал’ одмјену
нађи
0007 „Без промјене за девет година,
0008 „ Јера ти се од ина не може.”
0009 А кад старца књига допанула,
0010 Књигу учи стари Ћеиване,
0011 Грозне сузе низ образе лије,
0012 Шњима кваси пребијелу браду;
0013 Невоља му сузе прољевати,
0014 Јер не има од срца порода,
0015 После једну ћерку јединицу,
0016 Та Златију лијепу ђевојку;
0017 Па га пита Златија ђевојка:
0018 „О мој бабо, стари Ћеиване!
0019 „Откуд књига, од кога ли града?
0020 „Шта л’ се у њој жалостиво
пише,
0021 „Те ти рониш сузе од очију?”
0022 Вели Златки старац Ћеиване:
0023 „Ћери моја, Златија ђевојко:
0024 „Књига није ни од кака града,
0025 „Већ ферман цара честитога:
0026 „Цар ме зове на његову војску,
0027 „Да војујем за девет година
0028 „Без промјене, моја мила ћерко !
0029 „А ја сам ти, ћери, остарио,
0030 „Те не могу више војевати.”
0031 Но говори Златија ђевојка:
0032 „О мој бабо, стари Ћеиване!
0033 „Сакрој мене рухо сератлијнско,
0034 „Ка’ што носе цареве делије;
0035 „И дај мене свијетло оружје
0036 „И твојега косната мркова,
0037 „И с рамена танка џевердана,
0038 „И од бедре сабљу са очима,
0039 „Ја ћу ићи на цареву војску
0040 „Без промјене за девет година.”
0041 То је старац једва дочекао,
0042 Пореза јој рухо сератлијнско,
0043 Ка’ што носе цареве делије;
0044 Даде ћери свијетло оружје,
0045 И даде јој косната мркова,
0046 И с рамена лака џевердана,
0047 И од бедре сабљу са очима;
0048 Опреми се Златија ђевојка,
0049 Поја’ коња, оде у крајину
0050 До цареве силе и ордије.
0051 А кад дође у цареву војску,
0052 Све устало мало и велико,
0053 Те гледају лијепу ђевојку,
0054 Па међ’ собом говораху Турци:
0055 „Добра коња и добра јунака
0056 „У одмјени старца Ћеивана!”
0057 Златка оде цару честитоме,
0058 Цар је тури над војском везиром,
0059 Те војева на царевој војсци
0060 Брез промјене за девет година,
0061 Нико не зна, да је женска глава;
0062 Но помало Омер челебија,
0063 Мио синак од мора везира,
0064 Он везиру ситну књигу пише:
0065 „О мој бабо, од мора везиру!
0066 „Што је синак старца Ћеивана,
0067 „Везир јесте над царевом
војском,
0068 „Чини ми се, ка’ да је ђевојка,
0069 „Јер је танка стаса и узраста,
0070 „А бијела и румена лица.”
0071 Кад је везир књигу проучио,
0072 Он Омеру другу накитио:
0073 „Мио сине, Омер-челебија!
0074 „Ако си се ашик учинио,
0075 „А ти зови царева везира,
0076 „Те с’ мећите маља и камена:
0077 „Ако буде лијепа ђевојка,
0078 „Нити може маља ни камена;
0079 „Ако ј’ тако познат’ не могбудеш,
0080 „Ти је зови у зелену башчу,
0081 „Те с’ ваљајте по зеленој трави:
0082 „Ако буде лијепа ђевојка,
0083 „За њом ће се повијати трава;
0084 „Ако ј’ тако познат’ не могбудеш,
0085 „Ти је зови у бању на воду,
0086 „Те скините ковче и дизлуке,
0087 „И с прсију токе и ђечерме:
0088 „Познаћеш јој на прсима дојке
0089 „И на глави косу под калпаком.”
0090 Кад Омеру ситна књига дође,
0091 Те виђео, што му бабо пише,
0092 Он заметну игру пред Златијом,
0093 Бацат’ оде камена с рамена
0094 И из руке маља око себе;
0095 Но се скочи Златија ђевојка,
0096 Претури им маља и камена.
0097 Кад то виђе Омер челебија,
0098 Он се диже у зелену башчу,
0099 Шњиме пође Златија ђевојка;
0100 Кад дођоше у зелену башчу,
0101 Попадоше по зеленој трави,
0102 Ваљају се тамо и овамо;
0103 Но ђевојка мудра и паметна,
0104 Те за собом траву поврташе,
0105 Ни по том је познат’ не могоше;
0106 Па пођоше у бању на воду,
0107 Да бијеле пребијело лице;
0108 Кад дођоше у бању на воду,
0109 Отидоше токе распучават’
0110 И зелене под њима ђечерме;
0111 Таман Златки да се виде дојке,
0112 Ал’ повика телал у ордији:
0113 „Туна ко је над војском везире,
0114 „Б’јели му се похараше двори,
0115 „Погибе му старац Ћеиване,
0116 „А умрије нена на мукама,
0117 „Однесе се из ризнице благо,
0118 „Одведоше коњи и соколи.”
0119 Кад то чула Златија ђевојка,
0120 Спучи куја токе на прсима,
0121 А припаса сабљу са очима,
0122 Собом млада до мркова дође,
0123 Па се коњу на рамена баци,
0124 Те ђевојка воду пребродила,
0125 Па се натраг Златка обазрела,
0126 Те говори Омер-челебији:
0127 „О делијо, Омер-челебија!
0128 „Расте ли ти у пољу пшеница,
0129 „Као моја коса под калпаком?
0130 „Расту ли ти у башчи јабуке,
0131 „Као моје у њедрима дојке?”
0132 Па окрену коња коснатога,
0133 Оде право вилаету своме,
0134 Своме бабу старцу Ћеивану.
Костреш харамбаша
0001 Књигу пише царе од Стамбола,
0002 Те је шаље ка Турској Удбињи
0003 На Турчина од Удбиње Зула:
0004 „Чујеш Зуле, Удбињски диздаре!
0005 „Добро слушај, што ти књига
пише:
0006 „Мене, Зуле, тужбе додијаше
0007 „Од мојијех хоџа и хаџија
0008 „И Турака Босанских спаија
0009 „На некака Костреш-харамбашу
0010 „У Тијан високој планини,
0011 „Ђе им није с миром пролазити
0012 „И по Босни тимар’ облазити,
0013 „Ни хаџијам’ ћабу полазити,
0014 „Од курвића Костреш-
харамбаше;
0015 „Но покупи чету по Удбињи,
0016 „Иди шњоме Тијани планини,
0017 „Те потражи силна каурина.”
0018 Оде књига ка Турској Удбињи
0019 На кољено од Удбиње Зулу.
0020 Кад је Зуле књигу проучио,
0021 Те виђео, што му царе пише,
0022 А он проли сузе од очију.
0023 Њега пита Чулко барјактаре:
0024 „Господару, од Удбиње Зуле!
0025 „Откуд књига, од које л’ крајине?
0026 „Шта л’ се у њој жалостиво
пише,
0027 „Те ти рониш сузе од очију?”
0028 Вели Зуко Чулку барјактару:
0029 „Слуго моја, Чулко барјактаре!
0030 „Није књига од наших крајина,
0031 „Ни од наших Котарских
сердара;
0032 „Већ је ферман цара честитога,
0033 „У њему ми царе запов’једа,
0034 „Да покупим чету по Удбињи,
0035 „Па да идем Тијани планини,
0036 „Да ја тражим Костреш-
харамбашу;
0037 „А ја, слуго, за Костреша не
знам,
0038 „Нит сам чуо Тијану планину;
0039 „Па сад не знам, што ћу и како
ћу:
0040 „Зло је поћи, кад ја пута не знам,
0041 „А горе је цара не слушати.
0042 „Него, слуго, Чулко барјактаре!
0043 „Развиј барјак, удри у ледину,
0044 „И истури пушку хаберника,
0045 „Подај хабер по нашој Удбињи,
0046 „Скупим слуго, триста
Удбињана,
0047 „Да тражимо каква калауза,
0048 „Да нас води Тијани планини,
0049 „Не би л’ нашли кулу
Кострешеву,
0050 „Не би ли нам Бог и срећа дао,
0051 „Не би ли га како погубили,
0052 „Јал’ у руке жива задобили,
0053 „Да се нашем цару удворимо.”
0054 Вели Зулку Чулко барјактаре:
0055 „Не будали, драги господару!
0056 „Далеко је Тијана планина:
0057 „Одавде је до мора сињега
0058 „Равних, Зуко, тридесет конака.
0059 „А уз море тридест и четири
0060 „До Тијане високе планине;
0061 „Уз планину кажу три конака,
0062 „Ђе је кула Костреш-харамбаше.
0063 „Ја сам једном с четом
пролазио,
0064 „И ћерао силна каурина
0065 „По приморју три четири дана,
0066 „Док нас хајдук у гору замами,
0067 „Па опколи са својом дружином,
0068 „Те повата свијех у планини,
0069 „Погуби нам три најбоља друга:
0070 „Четобашу старца Ћеивана,
0071 „И делију танка барјактара,
0072 „Калауза Зулић-Хусеина;
0073 „Нас тридесет не шће погубити,
0074 „Но удари сваком по биљегу,
0075 „Мене ј’ онда уши осјекао,
0076 „Па је мене Костреш наручио,
0077 „Да не ходим, ни чету проводим,
0078 „Јер ако му ђегођ руке дођем,
0079 „Да ћ’ и мене укинути главу;
0080 „Но ме с’ прођи, драги
господару!
0081 „Не води ме Тијани планини.”
0082 Но му вели од Удбиње Зуко:
0083 „Не будали, моја вјерна слуго!
0084 „Него развиј зелена барјака.”
0085 А Чулку се од ина не може,
0086 Веће разви зелена барјака,
0087 А истури пушку хаберника,
0088 Хабер даде по Турској Удбињи,
0089 Те сакупи триста Удбињана,
0090 На атима а под миздрацима,
0091 Па пођоше Тијани планини,
0092 Калаузи Чулко барјактаре.
0093 Путоваше тридесет конака,
0094 Док дођоше под ломну планину.
0095 Под планином конак учинише,
0096 Туна Турци за три бише дана,
0097 Докле добре коње одморише,
0098 Па пођоше врху на планину.
0099 Но кад бјеху на пола планине,
0100 Али сједи Костреш харамбаша,
0101 Хајдук сједи на друму широку,
0102 Танку Брешку држи преко крила,
0103 Па он гледа чету Зуканову,
0104 Како Турци иду уплашени,
0105 Па отиде хајдук говорити
0106 Калаузу Чулку барјактару:
0107 „Зар си, Чулко, ријеч погазио?”
0108 Па опали Брешку оковану,
0109 Те укиде Чулка барјактара,
0110 Пуст остаде барјак на ледини;
0111 Остали се препадоше Турци,
0112 Побјегоше по гори зеленој,
0113 А не знаду стаза ни богаза;
0114 Па кад пукла пушка Кострешева,
0115 Те је чула сва дружина редом,
0116 У планини Турке опколише,
0117 На њих живу ватру оборише,
0118 Докле Турке с коњма раставише,
0119 Па их, брате, живе поваташе,
0120 Доведоше пред бијелу кулу,
0121 Па их пита косреш харамбаша:
0122 „Ко је овој чети четобаша?”
0123 Везана му Зука доведоше;
0124 Њега пита Костреш харамбаша:
0125 „Та откле си, млада потурицо?
0126 „Од које си земље и крајине?
0127 „Како ли те по имену вичу?
0128 „Ко л’ је тебе на ме оправио,
0129 „Да ме мучиш са мојијем
друштвом?
0130 „Зар ти мало ћара по крајинам’,
0131 „Но т’донесе ђаво у планину?”
0132 Па се хајдук на ноге подиже,
0133 Те Зукану осијече главу;
0134 А повикну редом на дружину,
0135 Те по гори повјешаше Турке;
0136 Узеше им рухо и оружје,
0137 Па весели на кулу одоше,
0138 Те сједоше мрко пити вино
0139 Све у здравље Костреш-
харамбаше,
0140 Бог му дао са животом здравље!

Женидба од Задра
Тодора
Пију вино до два побратима
У Удбини на ћемерли лонџи:
Једно ми је Боичић Алија,
А друго је Танковић Османе.
Кад се побре накитиле вина,
Онда рече Танковић Османе:
„Побратиме, Боичић-Алија!
„Јеси л’ био скоро у приморју,
„У приморју, у влашком Котару?
„А јеси ли, побро, долазио
„Под танану Смиљанића кулу,
„Јеси ли се пењ’о на пенџере?
„Јес’ видио Косу Смиљанића?”
Вели њему Боичић Алија:
„Побратиме, Танак Осман-ага!
„Ја сам био скоро у приморју,
„Долазио у влашке Котаре,
„И под танку Смиљанића кулу,
„Пењ’о сам се кули на пенџере,
„Видио сам Косу Смиљанића,
„Код ње сједи Јела Мандушића,
„Ево Коса хитар везак везе,
„Код ње Јела танко рухо преде;
„Ал’ каква је Коса Смиљанића!
„Што је земље на четири
стране
„Да је љевше у свијету нема,
„И нарасла цура за удају:
„Сад је Коси дванаест година,
„Нагојила лице за љубљење;
„Ал’ залуду, сладак побратиме!
„Јер је Коса скоро испрошена
„За копиле од Задра Тодора;
„У суботу, која прва дође,
„Хоће доћи Косини сватови,
„У неђељу данак преданити,
„Понеђељак јутра дочекати,
„И одвести Косу Смиљанића
„За копиле од Задра Тодора.”
Кад то чуо Танак Осман-ага,
Удраи се руком по кољену,
Нова чоха на кољену пуче;
„Јао њему до Бога милога!
„Ја је чекам четири године,
„Па ми данас оде за другога!
„Боичићу, Богом побратиме!
„Да си брже на вашу Цетињу!
„Покупи ми тридест Цетињана
„По избору добрих коњаника,
„Поведи их мени на Удбину
„У суботу, која прва дође.”
А Алија не рече ни ријечи,
Већ од земље на ноге скочио,
Па посједе дебела дората,
Оћера га право на Цетињу.
Осман-ага оста на Удбини,
Па он књигу на кољену пише,
Те је шаље на Херцеговину
На кољено Шарац-Махмут-аги
И до њега старац-Мердан-аги:
„Ето књига, двије аге старе!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест
Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је другу књигу накитио,
Те је шаље од Авале Порчи
И до њега Топал-Каматару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест
Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је трећу књигу накитио,
Те је шаље на Турску Кладушу
На кољено Хрњи Мустаф-аги
И његову Гојену Алилу:
„Ето књига, два брата родјена!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест
Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је четврту књигу накитио,
Те је шаље ка Пећини Ст’јени,
На кољено Ковачевић-Раму
И до њега од Ст’јене диздару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест
Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је пету књигу накитио,
Те је шаље Лики и Крбави
На кољено Личком Мустај-бегу
И до њега од Орашца Талу:
„Ето књига, двије четобаше!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест
Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Таке књиге Осман растурио,
Па изнесе зелена барјака,
Те га поби у рудину траву,
Па под барјак купи Удбињане.
Кад сакупи тридест Удбињана,
Све атлије и добра коњика,
Шњима сједе пити вино ладно,
Дан по данак док субота дође,
Кад субота јутро освануло,
А јошт није обасјало сунце,
Ал’ ето ти Боичић-Алије
Од Цетиње града бијелога
И за њиме тридест Цетињана
По избору добрих коњаника;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Херцеговине
А на име Шарац-Махмут-аге,
Шњим поредо старац-Мердан-
аге
И за сваким по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Авале Порче,
Шњим поредо Топал-Каматара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти са Кладуше Муја,
Шњим поредо његова Алила,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Пећине Ст’јене,
Ал’ ето ти, Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене
диздара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првијем се чашам’ обредише,
Ал’ ето ти Личког Мустај-бега,
Шњим поредо од Орашца Тала
На кулашу коњу великоме
(Заврг’о се дреновом батином,
У батини хиљада клинаца);
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Ту њих бијел данак оставио,
И тамо су ноћцу преноћили
Све пијући вино и ракију.
Кад у јутру бијел дан освану,
Стадоше се Турци опремати,
Опремише и себе и коње
Па на добре коње усједоше,
Под Удбином поље прегазише,
Униђоше у Кунару Турци,
И Кунару здраво прегазише,
Па сиђоше у Тељигу Турци,
Газе Турци Тељигу планину,
И Тељигу здраво прегазише,
Па сиђоше у Динару Турци,
Газе Турци Динару планину,
И Динару здраво прегазише,
Па сиђоше мору у отоку,
Ту их бијел данак оставио,
У отоци конак учинише,
Добре коње Турци изводаше,
Па им онда зопцу устакоше,
Па сједоше аге вечерати,
Сира, љеба, ракије и вина,
И дебела меса овнујскога;
Полегоше санак боравити.
Понеђељник јутро освануло,
Јоште није обасјало сунце,
Скочио је од Кладуше Мујо.
Па он буди свог брата Алила:
„Устан’ горе, мој брате Алиле!
„Да идемо на Црвене ст’јене,
„Сехир’ чинит камене Котаре.”
И одоше на црвене ст’јене.
Кад изишли на Црвене ст’јене.
Ондар Мујо говори Алилу:
„Да се попни јели на кичицу,
„И понеси дурбин од биљура,
„Па му пружи седам кољенаца,
„Наслони га на јелову грану,
„Окрени га камену Котару.
„Па покупи поље под Котаром,
„И уфати на граду капију,
„Јесу ли се отворила врата,
„А јесу ли изишли сватови,
„Хоће л’, брате, у морску отоку.”
У млађега поговора нема.
Оде Алил јели у кичицу
И однесе дурбин од биљура.
Па му пружи седам кољенаца,
Наслони га на јелову грану,
Окрену га камену Котару,
Под Котаром поље покупио,
И на граду уфати капију,
Па он стаде Мују бесједити:
„А мој брате, Хрњо Мустаф-ага!
„Котару се врата отворила.
„Из Котара изишли сватови,
„Међу њима од злата кочије
„Прекривене црвеном кадифом,
„На њима су четири јабуке
„Све од чиста саљевене злата,
„И на њима драги каменови,
„При њима се види путовати
„У по ноћи, кано у по дана;
„И ето их право кроз отоку.
„Ал’ да видиш, мој брате
Мујага!
„Да ти видиш, с јеле гледајући,
„А напријед пред сватов’ма,
Мујо,
„У црвеној чохи Веденичкој,
„Туда иду девет коњаника,
„А под њима коњи алатасти,
„А напријед јунак на алату,
„Риђих, Мујо, до рамена брка,
„Панули му до малих пушака,
„Необична ока и погледа.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је седам коњаника
„У зеленој чохи Веденичкој,
„У зелену, на зеленим коњма,
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је до пет коњаника
„Све у црној чохи Веденичкој,
„Све у црну, на вранијем
коњма,
„А напријед јунак на вранчићу
„Црних, Мујо, до рамена брка
„Панули му по малим пушкама,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима су до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„А под њима коњи ђогатасти,
„А напријед јунак на ђогату,
„Плави су му до рамена брци.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је младо влашче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана.
„Он не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је момак јандал од
сватова
„На дорату коњу од мејдана
„Гарила га мрка наусница,
„Све му доро зечки поиграва,
„А јунака пјеном пребацује.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што ј’ острагу јунак за
сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њег’ су пали по пушкама,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец кроз јелове гране
„Кад обасја од петнаест дана;
„Око главе пера и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио;
„Необичан јунак погледати.
„А остало кићени сватови.”
Онда рече Хрњо Мустаф-ага:
„Мој Алиле, мој брате од мајке!
„Добро није, нити му се надај.
„Све јунаке по имену знадем:
„Што је напр’јед девет
коњаника
„У црвеној чохи Веденичкој,
„А под њима коњи алатасти,
„Оно ти је девет Томковића;
„Што је напр’јед јунак на алату,
„Што му риђи по рамену брци,
„Необична ока и погледа,
„Оно ти је Томковић Илија;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује.
„Што за њима седам коњаника
„У зелену на зеленим коњма,
„Мој Алиле, мој брате рођени!
„Оно ти је седам Даничића;
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, брате, до рамена
брка,
„Панули му брци по пушкама,
„Оно ти је Даничићу Ђуро;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује,
„Којих жешћих у приморју нема.
„Што з ањима до пет коњаника
„Све у црну на вранијем коњма,
„Оно ти је све пет Мркоњића;
„Што је напр’јед јунак на
вранчићу,
„Црни брци пали до пушака,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране,
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике,
„Оно ти је Петар Мркоњићу;
„Оно су ти све браћа рођена.
„Сви изгинут’ један за другога,
„Не побјећи један од другога;
„Жешћих гуја у приморју нема;
„Оно су ти гује присојкиње.
„Што за њима до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„У бијелој, а на ђогатима,
„Оно су ти сва три Кулишића,
„Оно су ти три брата рођена;
„Што је јунак напр’јед на ђогату,
„Што му плави до рамена брци,
„Оно ти је Нико Кулишићу;
„Оно су ти приморски хајдуци,
„Све изгинут’ једно код другога,
„Не ће побјећ’ један од другога.
„Што је младо момче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана,
„А не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке,
„Оно ти је ђевер уз ђевојку,
„Оно ти је курвино копиле,
„А на име од Сења Тадија;
„Жешће гује у крајини нема
„У Турчина ни у каурина.
„Што је јунак јандал од сватова,
„Гарила га мрка наусница,
„Па му дорат зечки поиграва,
„Господара пјеном пребацује,
„Оно ти је од курве копиле,
„Оно ти је цури ђувегија,
„А на име од Задра Тодоре,
„Три године био у Млецима,
„Па оков’о себе и дората,
„Не море га сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура.
„Што ј’ острагу јунак за
сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, брате, до рамена
брка,
„И у њега пали до пушака,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Око главе перје и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио,
„Необичан јунак погледати;
„Оно ти је Стојан Јанковићу,
„Оно ти је стари мејданџија,
„Љута, брате, под каменом гуја;
„Додиј’о је цару и ћесару,
„У Латинској краљу
Латинскоме.
„Добро није, мој брате Алиле!
„Дочекати: изгинути листом,
„Не дочекат’: зазор и срамота,
„Ругаће се нама крајишници.”
Сиђе Алил с високе јелике,
И одоше, ддруштво избудише,
По отоци бусије метнуше.
До отоке свати дојездише.
Кад су дошли свати под отоку,
Тодор викну грлом бијелијем:
„Стан’те браћо, кићени сватови!
„Уставите бубње и свирале,
„Угасите свирке свеколике,
„Да ја јунак пред сватове
прођем,
„Јер отока нигда није сама
„Брез хајдука, ја брез мрка
вука,
„Ја брез чете Турске, ја
каурске.”
Нап’рјед прође од Задра
Тодоре,
Пред сватов’ма уђе у отоку
И за њиме кићени сватови.
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему боље прифатили;
Мимо њих је Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор од Авале Порчу
И код њега Топал-Каматара,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога тридесет Турака:
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили;
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало иде Тодор кроз отоку,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор са Кладуше Муја,
Шњим поредо Гојена Алила,
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили:
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене
диздара,,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку
Од Цетиње Боичић-Алију.
И код њега Танковић-Османа,
Штоно јесте цури муштерија;
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Оба су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор н друму широку,
Нађе Тодор Личког Мустај-бега,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Држе коње добре за дизгене,
Бег Мустај-бег преко крила
диљку,
Тале држи дренову бутину,
У којој је хиљада клинаца.
Њима Тодор добро јутро виче,
Мустај-бег му Бога прифатио,
Ал’ му Тале прифатити не ће,
Већ он скочи на ноге лагане,
Па овако говори Тодору:
„Курво једна, од Задра Тодоре!
„Стани мало, да јегледнишемо,
„Ти чију ћеш одвести ђевојку
„На срамоту свим
крајишницима;
„Не море те сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура,
„А море ли моја дреновача!”—
Па потеже дренову батину,
Ал’ се саже Тодор на дорату,
На двоје му седло разломио.
Кад удари дреновачом Тале,
Ту се с мјеста заметнула кавга,
Паде тама од неба до земље,
Није тама од Бога послана,
Већ од брза праха и олова;
Земља јечи, а отока звечи,
Неки вели: „Јао моја мајко!”
Неки вели: „Прифати ме,
друже!”
Неки вели: „Уклони ме с пута,
„Да ме добри коњи не погазе.”
Неки друже уз долину струже.
Она браћа, што се добро фале,
Братац брата познат’ не
могаше,
Камо ли ће Турчин каурина!
А да видиш Јанковић-Стојана!
Он острагу иде за сватов’ма,
Кад нагази на прву бусију
С’ својим слугом Јероглавац-
Марком,
Који јунак за Бога не знаде;
Стојан нађе двије аге старе,
Нађе Стојан Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Обојици савезао руке,
Па их даје Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену од Задра Тодора:
„Ђе си, побро, од Задра
Тодоре?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?
„И твојијех девет Томковића?”
Тодор му се у лугу одзива:
„Брате драги, сердар-
Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти од Задра Тодора,
Шњиме иде девет Томковића,
Они воде Личког Мустај-бега
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Сав је Тале у крви огрезао,
Јер се не да савезати Тале,
Јер је Тале јунак на мејдану;
Шњиме воде Боичић-Алију
Од Цетиње града каменога,
Шњим поредо Танковић-
Османа;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Онда Стојан иза гласа виче
По имену Даничића Ђура:
„Ђе си, брате, Даничићу Ђуро?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци,
„С твојом браћом до шест
Даничића?”
Ђуро му се у лугу одзива:
„А мој брате, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу
„Са мојијех до шест миле
браће.”
Ал’ ето ти Даничића Ђура
И он води од Авале Порчу
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Топал-Каматара;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене,
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену Петра Мркоњића:
„Ђе си, брате, Петре
Мркоњићу?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци
„А са твоја четири брата,
„До четири брата Мркоњића?”
Петар му се у лугу одзива:
„А мој брате, Јанковић-Стојане!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти Петра Мркоњића
А са своја до четири брата,
До четири брата Мркоњића,
И шњима су сва три Кулишића;
Они воде Ковачевић-Рама.
Свезанијех руку наопако,
Дадоше га Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Састаше се и Срби и Турци,
Искупише одсјечене главе,
Изнесоше рањене јунаке.
Кад погледа Јанковић-Стојане
По дружини и тамо и амо,
Удари се руком по кољену:
„Јао њему, до Бога милога!
„Нема нама друга најбољега,
„Нема нама од Сења Тадије!
„Богме нам је Таде погинуо.”
Онда Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској
отоци?”
Стојан виче, нико не одвиче.
Опет Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Јеси ли ми данас у животу?”
Онда јунак у лужини викну:
„Ђе си, брате, од Задра
Тодоре?
„Погибох ти данас у лужини.”
К њему Тодор трчи по авазу,
Кад допаде Тодор до Тадије,
Али на њег’ нагазила гуја,
Љута гуја са Кладуше Мујо
С’ својим братом Гојеним
Алилом
Хоће Мујо цуру и кочије,
Да он шњоме бјежи на Удбину,
Али не да од Сења Тадија,
Већ се туку дрвљем и
камењем,
Најпотље се с Мујом уфатио,
Уфатио у кости јуначке,
Па се носе по зелену лугу;
Тадија је пјенам’ запјенио,
Запјенио пјенам’ бијелијем,
А Мујо је пола крвавијем;
А око њих Алил опскакује,
Голу носи сабљу у рукама,
Па удара од Сења Тадију,
Седам га је ударио пута,
Седам му је начинио рана,
Седам рана од седам педаља;
Кад допаде од Задра Тодоре,
На Алила ршум учинио,
Алил баци оковану ђорду,
Тодор му је савезао руке,
Па он дође, те говори Мују:
„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!
„Пушти мени побратима мога,
„Жао ми те погубити, Мујо,
„Јер сам чуо, говоре ми људи,
„Да си добар јунак на мејдану.”
За то Мујо хаје и не хаје,
А кад виђе од Задра Тодоре,
Он потеже тешку топузину,
Па удара са Кладуше Муја,
Док је њега трипут ударио,
С Тадијом је њега раставио,
А с црном га земљом саставио,
Па му свеза наопако руке.
Под Тадију џиде подметнуше,
Тадију су ране освојиле,
Рањена га носе Јанковићу,
А везана Муја одведоше
И дијете Гојена Алила.
У кочије Тадију метнуше,
Код ђевојке рањена Тадију;
Цура дере везене јаглуке,
Те Тадији крвцу устављаше.
Отале се свати подигоше,
Повезане Турке поведоше,
И дођоше Задру бијеломе;
Побацаше Турке у тавницу,
А Тадији хећиме нађоше;
Кад Тадији ране извидаше,
Онда Турке за благо пустише,
 И вјенчаше Косу за Тодора.
Давно било, сад се спомињало,
Кано Ђурђев данак у години,
Баш к’о добар јунак у дружини:
Тамо расло клење и јасење,
Међу нама здравље и весеље!
Иво Сенковић и ага
од Рибника
Књигу пише ага од Рибника,
Па је шаље Сенковићу Ђурђу:
"О јуначе, Сенковићу Ђурђу!
"Ја сам чуо и људи ми кажу,
"Да си добар јунак од мејдана;
"А и мене не куди дружина:
"Ако с', Ђурђу, јунак од мејдана,
"Од мејдана и од сабље бритке,
"Оди к мени под бела Рибника,
"Од' на мејдан, да се огледамо;
"Ако л', Ђурђу на мејдана нећеш,
"Преди мени гаће и кошуљу,
"Нек ја знадем, да си ми покоран."
Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,
Гледа књигу, а сузе пролива,;
Ал' га пита Сенковићу Иво:
"Родитељ, што сузе проливаш?
"До сад су ти књиге долазиле
"И кроз твоје руке пролазиле,
"Али ниси суза проливао.";
Ал' беседи Ђурађ Сенковићу:
"Драго чедо, Сенковићу Иво!
"Јесу до сад књиге долазиле,
"Ал' овака нигда дошла није;
"Ако ли је кад и дошла 'вака,;
"А баба је онда млађи био,
"Па се није од књига плашио:
"Ово ј' књига аге од Рибника.
"Ага мене на мејдан зазива,
"Ја сам, сине, врло остарио,;
"Не могу се ни коња држати,
"Камо л' терат' по мејдану с Турци,
"А прести се нисам научио,
"Турком прести не могу кошуља."
Ал' беседи Сенковићу Ива:;
"Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
"Ако с', бабо, остарио врло,
"Те не можеш на мејдан изићи,
"Од Бога си мене испросио,
"Бог је мене теби поклонио,;
"Ја ћу, бабо, на мејдан изићи,
"Оћу твоју заменити главу."
Ал' му Ђурађ поче беседити:
"Драго чедо, Сенковићу Иво!
"Можеш, сине, на мејдан изићи,;
"Отићи ћеш, ал' ми доћи нећеш;
"Јер си, сине, јако неразуман,
"Још ти нема ни шеснаест лета,
"А Турчин је јунак од мејдана,
"Да му нема у крајини пара;
"На њему је руво страовито:
"Рисовина и самуровина,
"А на коњу сама међедина,
"Бојно копље вуком покројено;
"Само ћеш се рува поплашити,;
"А камо ли кад подвикне Турчин,
"И поцикне коњиц под Турчином,
"Од стра ћеш пасти са коњица,
"И своју ћеш изгубити главу;
"па што ћ' тужан после тебе баба?;
"Ко л' ће бату лебом доранити?
"Ко л' по смрти стара саранити?"
Ал' говори Сенковићу Иво:
"Што б' се, бабо, рува поплашио?
"Ја с' не бојим ни жива курјака,;
"А камо ли мртви кожетина;
"Ако може Турчин подвикнути,
"И ја могу, бабо, подвикнути:
"Већ дај мени тестир и благослов,
"Да Турчину на мејдан изиђем;
"Док је, бабо, твога чеда Иве,
"Нећеш Турком ти прести кошуља."
То се Ђурђу на ино не може.
Свог му добра дору оседлао,
Дору седла, испод гриве љуби:;
"Ао, доро, врло добро моје"
"Доста ли смо, доро, војевали,
"Из Турака робље изводили,
"Од Турака глава доносили"
"Сад сам доро, остарио, врло;
"Ја не могу више војевати,
"Сад те шиљем с главом неразумном,
"Са Иваном, са јединим сином:
"Ива ј', доро, глава неразумна,
"Чувај, доро, моје чедо, Иву.";
Па Ивана оправио лепо;
Се му своје руво обукао
И своју му сабљу припасао,
Па Ивана лепо световао:
"Ао Иво, моје чедо драго!
"Пођи сине, пош'о у добри час!;
"Тамо, сине, добре среће био!
"Бог те здраво и мирно носио,
"Од душманске руке заклонио!
"Грдне ране и руке душманске!
"И крепка ти десна рука била!;
"И оштра ти бритка сабља била!
"Слободне ти очи на Турчина!
"Кад ти дођеш под Рибника бела,
"Ти се немој поплашити, сине!;
"Оштро гледај, а оштро беседи,
"Оштро агу на мејдан зазивај.
"Кад с Турчином на мејдан изиђеш,
"Немој доре уздом забунити,
"Ја сам дору боју научио,;
"Вешт је дора боју и мејдану,
"Дора ће те собом заклањати,
"Испод бритке сабље уклањати."
А кад Иван примио благослов,
Љуби бабу у скуг и у руку,;
И у земљу, гди он чизмом стаје,
Стару мајку целива у руку:
"Простите ми, моји родитељи!"
Па се Ива коња приватио,
Па на мејдан оде певајући,;
Родитељи осташе плачући.
Кад је био на пољу Рибничком,
Угледа се један шатор бели,
Пред шатором копља ударена,
а за копља коњи повезани,;
Под шатором ага од Рибника,
Седи ага, пије малвасију,
С њиме пију два пашина сина;
Кад је дорат коње угледао,
Завриштао дорат под Иваном;
Ал' беседе два пашина сина:
"Господине, аго од Рибника"
"Ето старца Сенковића Ђурђа!
"Сад ћеш, аго, изгубити главу,
"Данас ћеш се с нама растанути.";
Кад погледа ага од Рибника,
Ал' угледа Сенковића Иву:
"Не бојте се, моја браћо драга!
"Оно није Ђурађ Сенковићу,
"Већ је оно Сенковићу Ива;
"У з'о час га баба оправио,
"Лудо ти ће данас погинути!
"Ал' га, браћо, погубити нећу,
"Јер је Ива дете неразумно,
"Већ га оћу жива уватити;
"А у Ђурђа млого кажу блага,
"Зањ ћу узет' шест товара блага."
У том Ива пред шатором дође,
Божју помоћ Турком називао:
"Божја помоћ, Рибничани Турци!";
Лепо Турци помоћ приватише:
"Здрав јуначе, Сенковићу Иво?
"Које добро, што си до нас дош'о?"
Ал' беседи Сенковићу Иво:
"Ко је овде ага од Рибника,;
"Нека мени на мејдан изиђе;
"Агине ми књиге досадише,
"Родитеља на мејдан зазива;
"Родитељ је врло остарио,;
"Он не може на мејдан изићи,
"Ја сам дош'о за мог родитеља."
Ал' беседи ага од Рибника:
"Ман' се, Иво, врага и мејдана"
"Још мејдана ни видио ниси,;
"А камо ли да си излазио;
"Већ од', Иво, да пијемо вино:
"Греота је тебе погубити,
"Јер си теке на свет настануо:
"Већ се предај, Сенковићу Иво!;
"И без ране и без мртве главе;
"А ево ти тврду веру дајем,
"Да ти ништа учинити нећу:
"У твог бабе млого кажу блага,
"Подај благо, па откупи главу.";
Ал' беседи Сенковићу Иво!
"О Турчине, аго од Рибника"
"Нисам дош'о, да ти се предајем,
"Већ сам дош'о, да се огледамо
"И јуначки мејдан поделимо;
"Јер ми није дуго за стајање.
"Цикну ага, кано змија љута,
Па он скочи на ноге јуначке,
Па се добра вранца приватио,;
Па беседи ага од Рибника:
"О јуначе, Сенковићу Иво!
"Играј коња, па удри на мене.
"Ал' беседи Сенковићу Ива:
"О Турчине, аго од Рибника!;
"Ја сам мога заморио дору
"Из далеке земље путујући,
"Па не могу дору заиграти,
"Већ ти оћу стати на белегу,
"Играј вранца, па удри на мене,;
"С белеге се уклонити нећу,
"Јуначки ћу тебе дочекати."
То Турчину врло мило било,
Па разигра вранца по мејдану,
Па потеже бојно копље оштро,;
По повикну, као змај планински:
"Држ' се добро, Сенковићу Иво!
"Немој рећи, да је пријевара."
На Ивана јуриш учинио,
Гледа копљем у срце јунака;
Клече дорат у зелену траву,
иву копље високо надмаши,
Не може се калпак оборити,
А камо ли ранити јунака;
Ману сабљом Сенковићу Ива,;
Аги копље до руке просече.
А кад види ага од Рибника
Да му ниша нема од мејдана,
Даде плећа, стаде бијегати,
Да утече у бела Рибника;
За њи Ива напусти дората,
Колико се дорат уморио,
Брзо дорат вранца састигао,
На сапи му главу наслонио,
Аги кида ките на појасу;
Ал' беседи ага од Рибника:
"Боже мили, гди ћу погинути"
"Од јунака да би погинуо,
"Не би мени ни по јада било,
"Већ од добра коња Иванова!";
Ал' је Иван дете неразумно,
Он се сабљом не маша Турчина,
Не ће њему да одсече главу,
Веће ради, да увати жива,
Да га води баба за поштење;
У том с' Турчин пушке досетио,
Преко себе пушку опалио,
Ал' Бог даде, не погоди Иве,
Већ дората међу очи чарне,
Паде дорат у зелену траву,;
А Иван се на ноге дочека;
А кад види ага од Рибника,
Да ј' Ивана с коњем раставио,
Врати вранца натраг на Ивана:
"Што сад мислиш, Сенковићу Иво?;
"Што сад мислиш, чему ли се надаш?
"С добрим сам ате дором раставио;
"Већ предај се, Сенковићу Иво!
"Робом и кад, а гробом никада."
Цичи Иван, ка' змија љута:;
"О Турчине, аго од Рибника!
"Жив се теби ја предати нећу:
"Ако си ме с коњем раставио,
"Са сабљом ме раставио ниси,
"Ево сабље родитеља мога,;
"Која ј' доста на мејдану била,
"Одсекла је доста Турски глава,
"Бог је добар, и данас ће твоју."
Цикну Турчин, к'о и змија љута,
Натерује вранца на Ивана,;
Ал' је Иван јунак од мејдана,
Не хтеде се с пута уклонити,
Ни с' Турчину теде покорити,
Већ јуначки чека на мејдану,
Ману сабљом и десницом руком,;
Добру вранцу главу одсекао,
Паде вранац и притиште агу,
"Насмеја се Сенковићу Иво:
"Што сад мислиш, аго од Рибника?
"Што сад мислиш, чему ли се
надаш?";
Поче ага Иву братимити:
"Богом брате, Сенковићу Иво!
"Немој мене данас погубити;
"Ишти блага, колико ти драго."
Ал' беседи Сенковићу Ива:;
"Воли твоју једну мртву главу,
"Него благо цара честитога."
Ману сабљом, одсече му главу,
Метну главу у јанкесу пасу,
Брже с аге поскида одело,;
С аге скида, на себе обуче.
Угледаше два пашина сина,
Гди погибе ага од Рибника,
Пак беседе два пашина сина:
"Да душмана жива не пустимо,;
"Да ми нашег агу осветимо!"
Брзо Турци коње уседоше,
Па Ивана брзо потераше,
Бежи Иван, како горско звере,
Док Бог даде, у гору замаче;
Ето Турком невоље велике:
На коњма га терати не могу,
Добре Турци коње одседоше,
Па за јелу коње повезаше,
Пак пешице терају Ивана;
Ал' је мудра глава у Ивана;
Он је Турком очи заварао,
Докле њега протрчаше Турци;
Онда с' Иван коњма повратио,
Па одреши два коња витеза,;
Једног јаше, а другога води;
Кличе Ива кроз луг попевати
"Фала Турци, два пашина сина!
"Кој' ми данас коње поклонисте!"
Кад зачуше два пашина сина,
Брже трче на друм пред Ивана,
Али на друм не смеше изићи,
Већ из горе братише Ивана
"Богом брате, Сенковићу Иво!
"Врати нама два коња витеза,;
"Даћемо ти шест стотин' дуката."
Ал' беседи Сенковићу Ива:
"Не будалте, два пашина сина!
"Волим ова два коња витеза,
"Него благо од вашег Рибника;
"Не могу вас кроз гору терати,
"Не би вама коњи требовали;
"Ено вама вранца и дората,
"Који није на крајини било."
Оде Иван двору певајући,;
Кад је Иван близу двора био,
Угледа га стара мила мајка,
Па свог сина познати не може,
Јер је Иван руво променио,;
Променио руво и коњица,
Пак запишта, као љута змија,
Проли сузе низу бијело лице,
Она трчи у дворе Ђурђу:
"Јао Ђурђу, драги господару!;
"У з'о час си Иву оправио,
"Оправио, да т' замени главу!
"Иво нам је тамо погинуо,
"Ево иде ага од Рибника,
"Сад ће наше дворе поарати,;
"А нас оће, Ђурђу, заробити,
"Да под старост служимо Турчина!"
А кад Ђурађ саслушао речи,
Проли сузе низ јуначко лице,
Пак он ђипи на ноге јуначке,;
Пак припаса мача зеленога,
Пак он брже на чаире трчи,
Те увати стару бедевију,
Нема каде да седлом оседла,
Већ се голој на рамена баци;
Пак излети Ђурађ пред Ивана,
Ал' свог сина познати не може,
Јер је Иво руво променио,
Променио коња и одело;
Пак повика Сенковићу Ђурђу:;
"Стани курво, аго од Рибника!
"Ласно ти је дете погубити,
"Коме нема ни шеснаест лета;
"Ал' од', аго, те погуби старца!"
Ал' беседи Сенковићу Иво:;
"Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!
"Нисам, бабо, ага од Рибника,
"Ја сам, бабо, твоје чедо Ива."
Од жалости јунак и не чује,
Он не чује, што беседи Ива,;
Већ салети своје чедо Иву,
Салети га, да одсече главу;
Ето Иви големе невоље!
Оће јунак да изгуби главу,
Да од кога, већ од бабе свога!;
А кад види, да ће погинути,
Даде плећа, пак стаде бегати,
За њим Ђурађ пусти бедевију:
"Стани, аго утећи ми нећеш!"
Брзо Ђурађ састигао Иву,;
И оће му да одсече главу;
Кад се види Ива у невољи,
Он се маши у јанкесу пасу,
Баци главу аге од Рибника,
Баци главу пред свог родитеља:;
"Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу
"Ето т' главе аге од Рибника!"
Кад је Ђурађ угледао главу,
Баци мача у зелену траву,
Пак он скочи с бедевије старе,;
Под Иваном коња приватио,
Своје чедо на руке привати,
Пак Ивана и грли и љуби:
"Вала, Иво, моје чедо драго!
"Који с' баби заменио главу,;
"Свој господи образ осветлао,
"Свој господи и нашој крајини!
"Ал' што с' Турско руво облачио?
"Мало бабо душу не огреши,
"Мало тебе не погуби, сине!";
Али Ива поче беседити:
"Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
"По чем би се могао познати,
"Да сам био тамо на мејдану
"Кад с господом у диван изиђем?;
"Господа ми не би веровала,
"Да сам тамо био на мејдану,
"Да оданде обележја немам."
Zarucnica Senjanina Iva
............
Женидба Ива
Сењанина
Вино пију тридесет Сењана
У бијелу Сењу на камењу,
У дворове Сењанина Иве,
И са шњима Сијењанин Ива,
Са шњим брат му Комнен барјактаре.
Баш се добро напојили вина,
Па беседи један од Сењана:
„О Иване, Сењски капетане!
„Ја за што се не ожениш, Иво?
„Да ли не маш за женидбу блага,
 „Да л’ ти нико не даје девојку?”
 Још му ништа Ива не поврну,
А беседе тридесет Сењана:
„Баш истина, Сијењанин-Иво!
„Ако не маш за женидбу блага,
„Нас ето не тридесет Сењана,
„Сваки ће ти позајмити блага,
„Ишти, Иво, у кога ти драго;
„Ако нико не даје девојку,
„Нас ето не тридесет Сењана,
„Сваки има у двору девојку,
„Који секу, који милу ћерку;
„Ишти, Иво, коју тебе драго,
„Свак ће дати за тебе девојку.”
Ал’ се Иво у грот насмејао,
Па беседи међу свога друста:
„Браћо моја, тридесет Сењана!
„То од тога није ни једнога:
„Имам блага, колико ми драго,
„Градио би десет манастира,
„А некмоли себе оженио;
„Свак би дао за мене девојку,
„Ал’ ја нигде поискао несам;
„Нити ћу се јунак оженити
„Ни Српкињом, ни другом Туркињом
„Док је Хајка Туркиња девојка
„У Удбине града бијелога
„Мила сека Фрце Ибрахима;
„И ко би ми задобио Хајку,
„Дао бих му три товара блага,
„Дао бих му токе са прсију
„Сама злата од четири оке,
„Дао бих му танка џефердана,
„Која пушка мало нишан гађа:
„Черек хода усмрти јунака.”
Кад то рече Сијењанин Иво,
Саслушаше тридесет Сењана,
Сви тридесет к земље погледаше,
Како расте трава на завојке,
Како дојке у добре девојке;
Не сме му се нико подватити,
Да доведе Хајку из Удбине;
Ал’ не гледа Комнен барјактаре,
Он не гледа, како трава расте,
Него право Сијењанин-Иву,
Он се смеје, Ивану говори:
„Јел’ истина, Сијењанин-Иво,
„Да би дао танка џефедана,
„Који би ти задобио Хајку?”
Ал’ говори Сијењанин-Ива:
„Ето, брате, Божа вера тврда!
„Не шалим се, но истину кажем,
„Штогођ рекох, порекнути не ћу;
„Но ко би ми задобио Хајку,
„Дао бих му три товара блага,
„И баш моје токе са прсију,
„А и мога танка џефердана;
„Теке камо јунак да се нађе,
„Да добије Хајкуну девојку?”
Кад то зачу Комнен барјактаре,
Он поскочи на ноге јуначке,
Па развија крстата барјака,
А под барјак озивље дружину:
„Ког је мајка родила јунака,
„Нек сад са мном ка Удбине пође;
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Те ми тамо добијемо Хајку,
„Па с’ одонуд здраво поврнемо,
„И дођемо здраво у Сијење,
„Делићемо три товара блага,
„Делићемо токе Иванове,
„Само пушку поделити не ћу.”
Кад то чули Сијењски јунаци,
Одвоји се тридесет Сењанина,
Комнену се под барјак сабраше,
И тако му Божу веру даше,
Да ће шњиме ка Удбине поћи.
Па је мало време постојало,
Крену чету Комнен барјактаре,
Те полази горе уз планину,
Баш науми право ка Удбине,
Да би како задобио Хајку.
Но кад виде Сијењанин Ива,
Где му Комнен оде ка Удбине
И понесе танка џефердана,
Тад’ се Иво и сам опремио,
Другу пушку за себе узео,
Па отиде и он за Комненом
Кад су били горе у планине
На појило, где се поји стадо,
Ал’ кад воде стадо у пландишту,
Пландоваше под јелом зеленом,
Код њег’ седи лијепа девојка,
На ђерђефу ситан везак везе.
Један јарац зађе по овцама,
Те ју поче стадо растериват’,
А за муку лијепе девојке,
Где ју јарац растерује стадо;
Жао ју је ђерђеф потурити,
Да потера јарца из оваца,
Па тек стаде онда јарца клети:
„Кеца, јарче, допаднуо мука!
„Немој мене протериват’ стадо.”
То беседи лијепа девојка,
А све слуша Комнен барјактаре
Покрај воде из зелене траве,
Па дозива два касапа млада:
„И’те, вели, уватите јарца,
„Изведите мало из оваца,
„Не кољ’те га, но жива одер’те,
„Па пуштите опет међу овце.”
Отрчаше два касапа млада,
Уватише јарца у овцама,
Изведоше мало из оваца,
Не заклаше, но жива одреше,
Па пуштите опет међу овце.
Вређа јарца вуна од оваца,
Он се криви, до Бога се чује,
Свети му се лијепа девојка.
То гледао Комнен барјактаре,
Па говори свему своме друсту:
„Видите ли, моја браћо драга!
„Каке муке јесу на тем јарцу,
„Грђе муке јесу у Турака;
„Ко не може таке муке трпет’,
„Сад нека се у сијење врне.”
То беседи Комнен барјактаре,
Па разгледа опет по дружине;
Ал’ да видиш чуда великога!
Све му друсто изгубило лице,
А из лица изгуби се крвца!
Собом мисли Комнен барјактаре:
„Фала Богу, рђавога друста!
„Како брже променише лице,
„А из лица изгубише крвцу,
„Ја да буде негде на мегдану,
„Да ми нешто до невоље дође,
„Каку би ми помоћ учинили?”
То тек мисли, ништа не говори,
А окрену опет уз планину.
Доке Кунор планину проходи,
Те силази у мете Удбинске,
Онде јесте ноћцу преноћио.
Кад у јутру јутро освануло,
Половину нестало му друста:
Врнули се ноћу ка Сијењу
Без питања и његова знања.
Нема куде Комнен барјактаре,
Но с половин’ оде ка Удбине.
Кад је био близу до Удбине,
Под Удбином у зелена луга,
Онде једну ноћцу преноћио.
Док у јутру јутро освануло,
Још му полак не освану друста:
Врнули се у бијело Сење
Без питања и његова знања;
Салт самшести био освануо,
И ту са шњим Сијењанин Ива,
И он гледа, да ка Сењу бега.
Кад то виде Комнен барјактаре,
Ел од друста ништа вајде нема,
Он говори Сијењанин-Иве:
„Ходи брате, Сијењанин-Иво!
„Седи с друстем у зелену лугу,
„Док се врнем из Удбине беле,
„Да ја идем тевдил у Удбину,
„Да уводим по Удбине беле,
„Да л’ су дома Удбински јунаци,
„Који дижу чету на Србина:
„Да л’ је дома Хрњо Мустафа-ага,
„Јели дома Гледић Осман-ага,
„Да л’ је дома Зуко барјактаре,
„Да л’ је дома Ковачина Рамо,
„Јели дома Токовић Османе,
„Јели дома стари Ћејван-ага,
„Да л’ је дома будалина Тале,
„Да л’ је дома Фрцо Ибрахиме;
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Те не бидну у Удбине беле,
„Но се десе негде на крајине,
„Ласно ћемо задобити Хајку.”
То беседи Комнен барјактаре,
Па по среде узе џефердана,
Те отиде право у Удбину.
Кад је био у Удбину белу
На механу крчмарице Јеле,
Божу помоћ називао Јеле:
„Божа помоћ, крчмарице Јело!”
Одговара крчмарица Јела:
„Да’ Бог добро, Комнен-барјактаре!”
Расрди се Комнен барјактаре,
Па с’ на Јелу лоше намрштио:
„Кучко једна, крчмарице Јело!
„Што ти Турке градиш каурима?”
Насмеја се крчмарица Јела,
Па говори Комнен-барјактару:
„Црн ти живот, Комнен-барјактаре!
„Тебе с’ чини, ја те не познајем,
„Загари те Удбински познају,
„А камо ли момци и девојке?”
Кад то чуо Комнен барјактаре,
У чуду се брзо досетио,
Те говори крчмарице Јеле:
„Богом сестро, крчмарице Јело!
„Прими Бога и светог Јована,
„Сакриј мене данас у Удбине,
„Немој мене Турком да прокажеш!”
Ал’ девојка рода јуначкога,
Прими Бога и светог Јована,
Па сакрива Богом побратима
У подруме, где ју стоји вино,
Те га држа догођ греја сунце;
Седе сунце, а паде сумраче,
Тад’ отиде крчмарица Јела,
Те отвори на подруму врата,
Па извади Богом побратима:
„Иди с Богом, куд је тебе драго,
„Ја т’ заиста проказати не ћу.”
Тад’ говори Комнен барјактаре:
„Молим тебе, Богом посестримо!
„И тако ти нашега братинства!
„Да ми кажеш, што те гођ запитам:
„Јесу л’ дома Удбински јунаци,
„Што све дижу чету на Србина:
„Јели дома Хрњо Мустаф-ага?
„Да л’ је дома Гледић Осман-ага?
„Да л’ је дома Ковачина Рамо?
„Јели дома Токовић Османе?
„Јели дома Зуко барјактаре?
„Да л’ је дома стари Ћејван ага?
„Јели дома будалина Тале?
„Јели дома Фрцо Ибрахиме?”
Онда каже крчмарица Јела:
„Побратиме, Комнен-барјактаре!
„Истина, ћу тебе право казат’,
„Веруј Бога и светог Јована,
„Да т’ јамачно преварити не ћу:
„Ту од тијех нема ни једнога,
„Одвео их Хрњо Мустаф-ага
„Ка вашему бијелу Сијењу,
„Да би каки шићар шићарили,
„Јали негде робље заробили.”
Онда вели Комнен барјактаре:
„Ја молим те, Богом посестримо!
„Знаш ли штогод за Хајкуну казат’,
„Сестру милу Фрце Ибрахима:
„Да ју није когод запросио?
„И ако је млада запрошена,
„Тек да није само однешена?”
Но говори крчмарица Јела:
„Ој Бога ми, Богом побратиме!
„Баш ју нико није запросио,
„А некмоли младу однесао.”
Још је пита Комнен барјактаре.
„А Бога ти, Богом посестримо!
„Би ли мене могла научити,
„Ја како бих задобио Хајку?
„Сам’ у моје руке да добијем,
„Па што Бог да и срећа јуначка;
„Само т’ питам, како ћу добити,
„Не питам те, како ћу бегати.”
Ал’ говори крчмарица Јела:
„Ој Бога ми, Богом побратиме!
„Ја ћу тебе ласно научити,
„Ти како ћеш Хајку придобити:
„Право иди пред њине дворове,
„Пред дворове после по јације,
„Па закуцај халком на вратима,
„А подвикни гласом Муставиним:
„ „Бре овамо, Богом посестримо!
„ „Отвори ми на авлије врата,
„ „На руке ми отежала Анђа,
„ „А Сијењске ране одолеле,
„ „Пристигла ме од Сења потера.” ”
„Баш ћеш онда преварити Хајку,
„Те ће тебе отворити врата;
„Јер кад пође Хрњо Мустаф-ага
„И поведе чету из Удбине,
„Он је с Хајком Богом побратиме,
„Па се Хајке тврдо зафалио:
„ „Надај ми се, Богом посестримо!
„ „Кад се врнем од Сијења бела,
„ „Донећу ти дилбер Анђелију,
„ „Сестру милу Сењанина Иве
„ „И онога Комнен-барјактара.” ”
„Но да чујеш, Богом побратиме!
„Ако да Бог и срећа јуначка,
„Те ти тамо задобијеш Хајку
„И изнесеш из Удбине беле,
„Кад ти биднеш у поље Удбинско
„Спрема тврде куле карауле,
„Ту је Хрњо оставио друста,
„Оставио три његова друга,
„Да чувају стражу од Србина,
„Да Удбину Срби не харају,
„И да му се до невоље нађу,
„Ако стану бегат’ од Сијења
„Да их онде припомогне друсто;
„Баш је онде стари Ћејван-ага,
„И са шњиме Таде будалина,
„Његов сестрић Фрца Ибрахиме.”
Све то слуш’о Комнен барјактаре
Па отиде право кроз Удбину,
Пред дворове Фрце Ибрахима,
Пред дворове после по јације,
Па закуца халком на вратима,
А подвикну гласом Мустафинем:
„Посестримо, Хајкуна девојко!”
Одазва се Хајкуна девојка,
Ал’ говори Комнен барјактаре:
„Отворај ми на авлије врата,
„На руке ми отежала Анђа,
„Сијењске ми ране одолеле,
„А пристиже од Сења потера,
„Са свим ми је друсто изгинуло.”
Кад то чула Хајкуна девојка,
Залуду јој, што је мудра била,
Но се она била преварила,
Баш помисли, да Мустафа виче,
Те отвори на авлије врата.
Како Хајка отворила врата,
Засјаше се токе на хајдуку,
Позна Хајка Сењскога хајдука,
Па учини, да се натраг врне;
Али ђипи Комнен барјактаре,
Те довати Хајкуну девојку,
Довати ју за бијелу руку,
Једном руком за руку девојку,
Брго другом за бијела уста,
Не даде ју више дати гласа;
Па извади танане мараме,
Те ју тврдо завезао уста,
Па ју тури на раме јуначко,
Па поврх ње пасом опасује,
Док ју добро пасом утврдио,
Па још озго од мача каишем;
Па побеже из Удбине беле,
Оде право пољем Удбинскијем
И однесе Хајкуну девојку.
Док у јутру јутро освануло,
Зора га је била забелела
Проћу пусте куле карауле.
Подранио стари Ћејван-ага,
Па он гледа преко поља равна,
Угледао Комнен-барјактара,
Али Ћејван познати не може,
Шта је оно усред поља равна,
Већ потеже на белцу колане,
Па се белцу на рамена маши
И отиде пољем широкијем.
Кад достиже Комнен-барјактара,
Како приђе, Комнена познаде,
И позна му Хајку на леђима,
Па потрже злаћена кубура,
Те да гађа са леђа јунака,
Ал’ не може од Хајке девојке,
Већ залази њему испријека;
Док он њему испријека зађе,
Комнен нави танка џефердана,
Нави њега с десна на лијево,
Те погледа стаар Ћејван-агу,
Њега гледа, пушке огањ дава,
Те погоди стара Ћејван-агу
С леве стране под пазухо лево,
На другу му протерује страну
Са зрнима џигерицу белу.
Паде Ћејван у зелену траву,
Оде белац преко поља равна.
Комнен пуни танка џефердана,
Опет бега преко поља равна.
Угледа га Тале будалина,
Угледа га с куле карауле,
Ел погуби стара Ћејван-агу,
Па потеже кулашу колане,
Јоште му се на рамена баци,
Право оде преко поља равна
У потеру Комнен-барјактару.
Кад достиже Комнен-барјактара,
Познаде га, и познаде Хајку,
Па потрже злаћена кубура,
Те да гађа у леђа јунака,
Ал’ не може од Хајке девојке,
Већ залази с коњем испријека;
Док он с коњем испријека зађе,
Комнен нави танка џефердана,
А загледа Тала на кулашу,
Њега гледа, пушке огањ даде,
Те погоди Тала на кулашу
С леве стране под пазухо лево,
На другу му страну протерује
Са зрнима џгерице беле,
Паде Тале у зелену траву,
Кулаш оде у поље широко.
Комнен пуни танка џефердана,
Опет бега преко поља равна.
Фрцо био на воду студену,
Таман с воде на кулу изиђе,
И у пољу пламен угледао,
Кад је Комнен Тала погубио,
Па потрча доле у ахаре,
Те притеже на алче колане,
Па се њему на рамена маши,
Право оде у потеру брго.
Док он стиже Комнен-барјактара,
Већ се Комнен горе доватио,
Па се натраг био обазрео,
Те говори Фрце Ибрахиму:
„Врн’ се натраг, добри пријатељу!
„Ја сам твоју сестру наумио
„За Ивана за брата мојега,
„Те ми те је жао погубити.”
То не слуша Фрца Ибрахиме,
Но се к њему ближе приближава;
Још га учи Комнен барјактаре:
„Врн’ се натраг, изешће те змија!
„Ја погубих онаке јунаке,
„Још погубих усред поља равна,
„Камо л’ тебе погубити не ћу
„Рђавшега у гору зелену!
„Ваља да си од старијех чуо:
„За хајдуком у гору не иди.”
Ал’ не слуша Фрцо Ибрахиме,
Но к хајдуку коња натерује;
Наљути се Комнен барјактаре,
Па навија танка џефердана,
Наслони га на јелову грану,
Још загледа Фрцу Ибрахима
Баш у прси, где пуца спучава:
Како пуче пушка џефердане,
Паде јадан Фрца Ибрахиме
Испод пута у зелену траву;
Поврну се Комнен барјактаре,
Те он закла Фрцу Ибрахима,
Да с’ не мучи у зелене траве,
Па увати алчу његовога,
Јаше алчу и товари Хајку,
Па отиде горе уз планину.
Мало горе уз планину пође,
Ал’ јунаку одолела жеђца,
Како свакем у битке јунаку,
А једну је воду запазио
У планине подоље од друма,
Па се сврну, да с’ воде напије.
Када близу воде долазио,
Тешка журба на воде студене!
Ту се Комнен чуду досетио,
Па се мало натраг поврнуо,
Веза коња за једну јелику,
Веза Хајку за другу јелику,
Па довати пушку по сриједе,
Те се краде од јеле до јеле,
Прикраде се до воде студене,
Шта да види? Чуда великога!
На воде је тридест Удбињана,
Крај свакога двори по девојка,
Крај курвића Хрње Мустаф-аге
Баш уз њега дилбер Анђелија,
Мила сестра Комнен барјактара
И онога Сењанина Иве!
Кад то виде Комнен барјактаре,
Он запиње танка џефердана,
Наслања га на зелену јелу,
Љуто гледа Хрњу Мустаф-агу,
Њега гледа, пушке огањ дава,
Како га је добро погодио,
Баш у пуца, где му срце куца,
Обори га крај воде студене.
Како пуче пушка џефердане,
Јуриш чини Комнен барјактаре,
А отрже мача зеленога,
Па подвикну, што га глас доноси
(Кад подвикну Комнен барјактаре,
Све са јела лисје опадаше):
„Овамоте, Сијењска потеро!
„Ја погубих Турска четобашу,
„Држ’те друге да ватамо живе!”
Па учини јуриш међу Турке.
Тад’ се Турци грдно препадоше,
Сваки бежи те на своју страну,
Ни двојица заједно не беже;
А дотрча Комнен барјактаре
Међ’ девојке крај воде студене,
И девојке одмах разговара:
„Не бојте се, тридест девојака!
„Ето стиже чета од Сијења.”
Па загледа Хрњу Мустаф-агу,
Ал’ у њему јоште куца душа,
Ману Комнен мачем пламенитим,
Те одвоји од Муставе главу,
Па обриса мача зеленога,
Поврну га у коре сребрне;
Па прилази на воду студену,
Те се ладне воде напојио;
После пуни танка џефердана,
Баци пушку на раме јуначко,
Па позива тридест девојака,
И узимље од Муставе главу,
Па се трагем натраг поврнуо,
Те одреши Хајкуну девојку,
Па ју даје дилбер Анђелији:
„Бидни девер, дилбер Анђелија!
„Наше снахе Хајкуне девојке.”
Па одреши алчу Фрцинега,
Јоште му се на рамена маши,
Те полази ка бијелом Сењу.
Да в’иш, брате, чуда великога!
Тридест свата, тридест девојака,
А невеста Хајкуна девојка,
Мили девер дилбер Анђелија,
Која води за руку девојку!
Отидоше право ка Сијењу.
На два сата сунце их засело,
На два сата далеко од Сења;
Кад су дошли у бијело Сење,
Већ два сата ноћи проходило.
Кад су били двору на помолу,
Из далека Комнен барјактаре
Млоге свеће у конаку види,
Собом мисли, ништа не говори:
„Шта ће свеће млоге у конаку,
„Што толике нигда биле несу?”
Па утаја тридест девојака,
Да ни једна није говорила,
Нег’ приђоше тајом до конака.
Баш када су под чардаке били,
Млога журба горе у конаку,
А он тајом иде уз мердивен
И за њиме тридест девојака;
Кад је био горе на чардаке,
Ал’ да видиш чуда великога!
Сакупио Сијењанин Ива;
Сакупио Сијењске јунаке,
Сву господу и стару и младу,
Па Комнену покој душе даје,
Напијају Комнену за душу:
„Бог да прости Комнен-барјактара!”
Онда Комнен отворио врата,
Па у друсто добар вече каже,
И баци им од Муставе главу:
„Добар вече, Сијењска господо!”
Кад видеше Сијењска господа,
Све на ноге устануло било,
Све устаде и старо и младо,
Руке шире, те се шњиме љубе:
„Благо нама за наша јунака!
„За јунака, Комнен-барјактара!”
Ко не може да стигне у тело
Да пољуби Комнен-барјактара,
А они га љубе у одело.
Још се шњиме изљубили несу,
Ал’ девојке отворише врата
И пред њима дилбер Анђелија
Води Хајку за бијелу руку.
Да в’иш брате, велике радости!
Заседоше за софру јунаци,
А турише Комнен-барјактара,
Турише га у чело трпезе,
Па стадоше напијат’ у здравље
Њинем брату Комнен-барјактару.
Двојица му напили за здравље,
Па су трећу чашу њему дали;
А он узе чашу у десницу,
Чашу узе, па се прекрстио
И истином Богу зафалио:
„Фала Богу и часу ономе!
„Добар сам ви шићар шићарио:
„Добио сам Хајкуну девојку,
„Три сам Турске одсекао главе
„Проћу пусте куле карауле;
„Отео сам тридест девојака
„У планине на воде студене,
„Што Мустава био заробио,
„И њему сам одсекао главу;
„Па ето ти, Сијењанин-Иво!
„На част тебе Муставина глава,
„И на част ти Хајкуна девојка;
„Твоје благо и моје и твоје,
„Друста немам, да га с њиме делим;
„Твоје токе нек ти опет стоје,
„Само т’ не дам танка џефердана:
„Ова ј’ пушка за ова јунака.
„Од себе ју одвојити не ћу,
„Док с’ од мене душа не одвоји.”
Вита јело, узаман зелена!
А дружино, узаман весела!
Нек су живе све јуначке главе,
Које дижу чете на крајину!
Смрт Сењанина Ива
Санак снила Иванова мајка,
Ђе је Сење тама попанула,
Ђе се ведро небо проломило,
Сјајан мјесец пао на земљицу
На Ружицу насред Сења цркву;
Ђе звијезде крају прибјегнуле,
А даница крвава ижљегла,
А кука јој тица кукавица
Усед Сења на бијелој цркви.
Кад се баба из сна пробудила,;
Узе штаку у десницу руку,
Оде право ка Ружици цркви,
Те казује протопоп-Неђељку,
Казује му, шта је у сна снила.
А кад стари баку саслушао,;
Он јој оде санак толковати:
"Чујеш мене, остарила мајко!
"Зло си снила, а горе ће бити,
"Што је Сање тама попанула,
"Оно ће ти пусто останути;
"Што л' се ведро небо проломило,
"И што мјесец пао на Ружицу,
"То ће тебе Иво погинути;
"Што су зв'језде крају прибјегнуле,
"То ће остат' млоге удовице;
"Што ј' даница крвава ижљегла,
"То ћеш стара остат' кукавица;
"Што л' ти тица кука на Ружици,
"То ће ти је оборити Турци,
"А и мене стара погубити,";
Тек што стари у ријечи бјеше,
Ал' ето ти Сењанина Ива,
Сав му вранац и крв огрезнуо,
На Ивану седамнаест рана,
носи десну у лијевој руку;
Догна вранца пред бијелу цркву,
Па говори остарилој мајци:
"Скин' ме, мајко, са коња вранчића,
"Умиј мене студеном водицом,
"А причести вином црвенијем.";
Хитро га је мати послушала,
Скиде њега са коња помамна,
Па га уми студеном водицом,
И зали га вином црвенијем;
Па га пита остарила мајка:;
"Што би, сине, у земљи Талији?"
Оде Иво 'вако говорити:
"Добро, мати, у земљи Талији:
"Доста мајко, робља наробисмо,
"А јошт више блага задобисмо,;
"Па се здраво дома повратисмо;
"Но кад бисмо на првом конаку,
"Ту нас стиже и прва поћера,
"Црни коњи, а црни јунаци,
"Црне носе око главе чалме,;
"По једном се ватром претурисмо
"Од њих нико не остаде, мајко;
"Но кад бисмо на другом конаку,
"Ту нас стиже и друга поћера,;
"Б'јели коњи, а бјешњи јунаци,
"Бијеле им око главе чалме,
"По једном се ватром претурисмо,
"Од нас нико не погибе, мајко,
"Од њих нико не остаде, мајко;
"Но кад бисмо на трећем конаку,
"Ту нас стиже и трећа поћера,
"Црна струка, а дугачка пушка,
"Прегореле ноге до кољена,
"По једном се ватром претурисмо,
"А по други бити започесмо,
"Од њих, мајко, нико не погибе,
"Од нас, мајко, нико не остаде,
"До остаде твој сине Иване,
"И он ти је рана допануо,;
"Ево десне у лијевој руке!"
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти,
И умрије, жалосна му мајка!
Бог му дао у рају насеље!
Нама, браћо, здравље и весеље!
Хасанагиница
Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам' боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв'је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.
У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход'те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд'рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ' сироте.
Човјек-паша и
Михат чобанин
0001 Чести паши муштулуци греду:
0002 „Ево воде чобана Михата.”
0003 Кад Михата паши доведоше,
0004 Сједе њега паша уз кољено,
0005 Па чобану Турчин говорио:
0006 „А за Бога, чобане Михате!
0007 „Јел’ истина, што ми љуђи кажу,
0008 „Е ти имаш у Призрен дворове,
0009 „Око њих је камена авлија,
0010 „У авлију седам чардаковах,
0011 „На сваки је кључаница златна;
0012 „А још имаш великога врнаца,
0013 „Узда му је, како змија љута,
0014 „Грива му је, ка’ јелену брада?
0015 „Јел’ истина, чобане Михате,
0016 „Е ти имаш девет пауновах,
0017 „А за њима девет павуницах,
0018 „И пред њима мудра видра
шета,
0019 „А за њима златоутва шкрипа,
0020 „Међу њима окићена куна:
0021 „То је твоја вјереница љуба,
0022 „Колико је б’јела и румена,
0023 „Када пије воду оли вино,
0024 „Види јој се проз грло бијело;
0025 „Па ни на њу, момче, гледат’ не
ћеш,
0026 „Ного љубиш Призренске
ђевојке,
0027 „Неку на час, неку на срамоту?
0028 „А имаш ли зелену ливаду,
0029 „Што је косиш трипут на годину?”
0030 Но му Михат ријеч бесједио:
0031 „Све ј’ истина, драги господаре!
0032 „Што си чуо, ништа лажа није:
0033 „Павуни су браћа моја мила,
0034 „Павунице, то су ми снашице;
0035 „Мудра видра, то је наша мајка;
0036 „Златоутва, то је наша сека.”
0037 Паша му је ријеч бесједио:
0038 „А за Бога, чобанин-Михате!
0039 „Буд ли има благо без хесапа,
0040 „Што одврже тебе у кајдуке?
0041 „Што ли љуби Туркиње ђевојке?
0042 „Рашта поби моје сератлије?”
0043 Вели Михат: „Право ћу ти казат’:
0044 „Што ја љубих Туркиње ђевојке;
0045 „Кад удари цвијет’ у планину,
0046 „Кад порасте ружа на божуру,
0047 „Дизаху се Призренске ђевојке,
0048 „Беријаху цвијет по планини,
0049 „Вјешаху га за моје оруже;
0050 „И сам би се, пашо, преварио,
0051 „А некмоли ова лудаија!
0052 „Што л’ одврже мене у хајдуке:
0053 „Не роди ми ливада сијено,
0054 „Ја појавих у Мораву овце,
0055 „Ја хиљаду дадох за сијено,
0056 „А хиљада п путу остаде,
0057 „Остаде ми триста јаловијех,
0058 „И остаде стотина угичах
0059 „Бачише ми триста јагањацах;
0060 „Али иде триста сератлијах,
0061 „Сви минуше, тридес се врнуше,
0062 „Узеше ми тридес јагањацах;
0063 „Кад припуштих овце и јагањце,
0064 „Стаде блека тридес подојницах,
0065 „Свака блеји, гледа на Михата,
0066 „Откуд ћу им јагњад припуштити!
0067 „Пуче, пашо, мене срце живо.
0068 „Па повиках десет пауновах,
0069 „Потрчасмо на друм пред
Турцима,
0070 „Посјекосмо тридес сератлијах,
0071 „И отесмо тридес јагањацах,
0072 „Те дадосмо овцама јагањце.”
0073 Таде паша говори Михату:
0074 „О Михате, Турски душманине!
0075 „Ђе се мука код главе нагнала,
0076 „Па та мука глави не помогла,
0077 „И ту муку опалила муња!
0078 „Ђе се глава код муке нагнала,
0079 „А та глава муци не помогла,
0080 „И ту главу посјекли крвници!”
0081 Дарова му стотину цекинах,
0082 И даде му лаке пратиоце,
0083 Пратили га до двора његова.
0084 Махат свога ранца изводио,
0085 Послао га паши у пешкешу.
Бајо Пивљанин и бег
Љубовић
0001 Књигу ише беже Љубовићу
0002 У лијепу селу Невесињу,
0003 Те је шаље Пиви каменитој
0004 На кољено Пивљанину Бају:
0005 „Чујеш море, Пивљанине Бајо!
0006 „Ти си мене за срце ујео,
0007 „Ти си мога брата погубио;
0008 „Изиђи ми на мејдан јуначки,
0009 „Ево теби три мејдана дајем:
0010 „Један мејдан у кршном
Корит’ма,
0011 „Други мејдан под гором
Трусином
0012 „Насред равна поља
Невесињског,
0013 „Трећи мејдан, ђе се удесимо.
0014 „Ако ли ми не смијеш изићи,
0015 „Послаћу ти ђерђеф и преслицу,
0016 „Уз преслицу Мисирско повјесмо
0017 „И вретено дрва шимширова,
0018 „Те ми преди гаће и кошуљу,
0019 „И учкур ми у гаће навези.”
0020 Када Бају ситна књига дође,
0021 И кад виђе, што му књига каже,
0022 Он узима дивит и хартију,
0023 Те он бегу књигу отписује:
0024 „Господару, беже Љубовићу!
0025 „Штета теби погинут’ од мене,
0026 „Мени жао умријет’ од тебе;
0027 „Него хајде, да се помиримо;
0028 „Ако сам ти брата погубио,
0029 „Мене јесте младост занијела,
0030 „И ја сам се давно покајао;
0031 „Него хајде, да се помирмо:
0032 „Послаћу ти лијепу јабуку,
0033 „Уз јабуку стотину дуката.”
0034 Када књига Љубовићу дође,
0035 И ка виђе, што му Бајо пише,
0036 Тад’ он Бају другу књигу пише:
0037 „Ао Бајо, Пивљанско копиле!
0038 „Ја се с тобом помирити не ћу,
0039 „Да ми дадеш хиљаду дуката,
0040 „Док не дођеш мом бијелу двору,
0041 „Не пољубиш хрта међу очи,
0042 „И крилата коња у копито,
0043 „Онда мене у скут и у руку,
0044 „И преда мном у земљицу црну.”
0045 Када Бајо ситну књигу прими,
0046 Књигу чати Пивљанине Бајо,
0047 Главом маше, зубима шкргуће,
0048 Па он бегу другу отписује:
0049 „Чујеш море, беже Љубовићу!
0050 „Не љубих ти паса међу очи,
0051 „Ни твојијех коња у копита,
0052 „Да бих знао, да бих погинуо,
0053 „Него ћу ти на мејдан изићи,
0054 „Чекај мене под гором Трусином
0055 „Наврх равна поља
Невесињског,
0056 „На погледу селу Невесињу
0057 „И кадуни твојој вјерној љуби.”
0058 Књигу посла Пивљанине Бајо,
0059 Пад дозива свога побратима,
0060 Побратима Његошевић-Мата:
0061 „Побратиме, Његошевић-Мато!
0062 „Љубовић ме на мејдан зазива,
0063 „Опремај се, мили побратиме!
0064 „Да идемо под гору Трусину:
0065 „Виђи, побро, ђе ћу погинути,
0066 „Ил’, како ћу бега погубити.”
0067 Опреми се Пивљанину Бајо,
0068 Уд’ри на се свилу и кадиву,
0069 Пак припаса два мача зелена,
0070 Оба мача од једног ковача;
0071 Опреми се Његошевић Мато,
0072 Пак пођоше до два побратима
0073 Од честите Пиве камените,
0074 Машише се планине Трусине,
0075 И сиђоше пољу Невесињском;
0076 Али Турчин чек ана биљези,
0077 Наврх поља шатор разапео,
0078 Под шатором сједи, пије вино,
0079 Служи му га слуга Шабан-ага.
0080 Како дође Пивљанине Бајо,
0081 Како дође, он под шатор уђе,
0082 Како уђе, он на земљу сједе,
0083 Када сједе, онда Бога назва:
0084 „Добро јутро, беже Љубовићу!
0085 „У зао час по ме или по те.”
0086 Па отпаса два мача зелена,
0087 Бегу баци оба преко крила:
0088 „Ето, беже, два мача зелена,
0089 „Оба мача од једног ковача,
0090 „Ти избери, кога теби драго,
0091 „Узми бољег, остави горега,
0092 „Да не речеш, да је пријевара.”
0093 Кад то виђе беже Љубовићу,
0094 Он поскочи на ноге лагане,
0095 Довати се сабље оковане:
0096 „Ао Бајо, Пивљанско копиле!
0097 „Што ће мени Ришњански
мачеви
0098 „Та код моје сабље
Шамлијанке?”
0099 Уста Бајо на ноге лагане,
0100 Обојица на двор изиђоше,
0101 Изиђоше, пак се растадоше.
0102 Бајо посла Његошевић-Мата,
0103 Да опипа бега Љубовића,
0104 Да на њему панцијера нема.
0105 Оде Мато бега да опипа;
0106 Кад опипа бега Љубовића,
0107 Ал’ на њему до три панцијера,
0108 Три панц’јера, један сврх
другога;
0109 Када виђе беже Љубовићу,
0110 Ђе ће дознат’ Пивљанине Бајо,
0111 Он загрли Његошевић-Мата,
0112 Па га љуби у бијело лице:
0113 „Богом брате, Његошевић-Мато!
0114 „Немој казат’ Пивљанину Бају,
0115 „Да на мени панц’јери имају;
0116 „Ако мени Бог и срећа даде,
0117 „Те погубим Баја на мејдану,
0118 „Даћу теби све рухо Бајово,
0119 „И даћу ти оружје његово,
0120 „И све благо, што код њега
нађем;
0121 „Честита ћу тебе учинити:
0122 „Б’јеле ћу ти дворе саградити
0123 „У лијепу селу Невесињу
0124 „Поред мојих двора бијелијех,
0125 „И даћу ти хиљаду дуката.”
0126 Превари се Његошевић Мато,
0127 Превари се, уједе га гуја,
0128 Не шће казат’ Пивљанину Бају,
0129 Већ превари свога побратима,
0130 Да на бегу ништа више нема.
0131 Осим једна танана кошуља,
0132 По кошуљи свила и кадива,
0133 Тад’ Љубовић посла свога слугу,
0134 Да опипа Пивљанина Баја;
0135 Оде слуга, те опипа Баја,
0136 И врати се, те он бегу каза
0137 Да на Бају панцијера нема,
0138 Него само танана кошуља,
0139 И по њојзи свила и кадива,
0140 Тада они на мејдан дођоше,
0141 Трже Бајо мача зеленога,
0142 А Љубовић сабљу Шамлијанку,
0143 Пак ђевери од њих одступише,
0144 А они се ударат’ стадоше.
0145 Кад удара Пивљанине Бајо,
0146 Кад удара бега Љубовића,
0147 Просијеца свилу и кадиву,
0148 А из свиле жива ватра сипа;
0149 Куд удара беже Љубовићу,
0150 Куд удара Пивљанина Баја,
0151 Просијеца свилу и кадиву,
0152 А из свиле црна крвца лије
0153 И комади одлијећу меса,
0154 Љубо бјеше Баја обранио,
0155 Обранио по десници руци.
0156 Када виђе Пивљанине Бајо,
0157 На невјери да ће погинути,
0158 Баци мача у зелену траву,
0159 Пак Тучрину под сабљу
подлеће:
0160 Десном га је руком уватио
0161 За десницу и за бритку сабљу,
0162 А лијевом за грло бијело,
0163 Обори га у зелену траву,
0164 Од љутине зубима га закла.
0165 Кад то виђе Његошевић Мато,
0166 Он побјеже преко поља равна
0167 Са Турчином слугом Шабан-
агом,
0168 За њим трчи Пивљанине Бајо;
0169 „Стани побро, Његошевић-Мато!
0170 „Да си мене јуче побјегао,
0171 „Опет бих те данас сустигао.”
0172 Сустиже га на крај поља равна,
0173 Удари га мачем на довату,
0174 До рамена одс’јече му главу,
0175 Па он виче слугу Шабан-агу:
0176 „Врат’ се натраг, слуго Шабан-
ага,
0177 „Те ти скидај Његошевић-Мата,
0178 „Тврда вјера! Ништа теби не ћу.”
0179 Поврати се слуга Шабан-ага,
0180 Те он скиде Његошевић-Мата,
0181 Па отиде селу Невесињу.
0182 Бајо скиде бега Љубовића,
0183 Скиде с њега рухо и оружје,
0184 На њем’ нађе три ћемера блага,
0185 Сва три пуна жутијех дуката,
0186 С њег’ отпаса, а себи припаса,
0187 Пак посједе бијесна путаља,
0188 Оде право к мору на крајину
0189 У Латине, видат’ десну руку.
Женидба Милића
барјактара
Мили Боже, чуда великога!
Кад се жени Милић барјактаре,
Он обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
Према себе не нађе ђевојке:
Главит јунак свакој ману нађе;
Женидбе се проћи хотијаше;
Но да видиш чуда изненада!
Једно јутро у свету неђељу
Поранио Милић барјактаре
На јутрење Миљешевци цркви,
Пред црквом га намјера намјери
На јунака војводу Малету
Од бијела Колашина града,
Па говори војвода Малета:
„Ој Бога ти, Милић-барјактаре!
Ти обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
А по ћуди не нађе ђевојке,
Но ти хоћу једно чудо казат’:
Ено за те љепоте ђевојке
У Загорју украј мора сиња,
У онога Вида Маричића;
Чудо људи за ђевојку кажу:
Танка струка, а висока стаса,
Коса јој је кита ибришима,
Очи су јој два драга камена,
Обрвице с мора пијавице,
Сред образа румена ружица,
Зуби су јој два низа бисера,
Уста су јој кутија шећера;
Кад говори ка’ да голуб гуче,
Кад се смије ка’ да бисер сије,
Кад погледа, како соко сиви,
Кад се шеће као пауница;
Побратиме, сва ти је гиздава,
Далеко јој, веле, друге није.
А Виде је красан пријатељу,
Према тебе, према дома твога;
Сва је слика, мио побратиме!
А и Виду није за те криво,
Без ријечи даће ти ђевојку;
Нит’ је проси ни јабуке даји,
Већ ти купи кићене сватове,
Пак ти иди Виду по ђевојку.“
Томе Милић одмах каил био,
Па из цркве оде двору своме,
Те он купи кићене сватове
По свој Босни и Херцеговини,
И по Жупи и Котару равну;
Све јунаке младе нежењене,
Добре коње прије нејахане:
Кума куми Јанковић-Стојана,
Старосвати Пивљанина Баја,
А ђевери Мандушића Вука.
Кад је Милић свате сакупио,
Диже свате, оде по ђевојку.
Кад су били прем’ Видову двору,
На пенџер се Виде наслонио,
Па кад виђе кићене сватове,
Сам је собом Виде говорио:
„Мили Боже, лијепијех свата!
Чији ли су, куд ће по ђевојку?“
У ријечи, коју бесједио,
Пред дворе му свати дојездише,
Ђувегија ријеч прихватио:
„Мили тасте, Виде Маричићу!
Моји свати са Херцеговине,
Потегли смо на бога и срећу
А по твоју шћеру Љепосаву.“
То је Виду врло мило било,
Па подвикну своје вјерне слуге:
„Слуге моје, отварајте врата:
Сватовима коње приватите,
Водите их у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.“
Господара слуге послушаше,
Отворише на авлији врата,
Под гостима коње приватише,
Коње воде у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.
Пошту чини Виде Маричићу,
Части свате три бијела дана,
Док наврши, што је коме драго;
Кад четврто јутро освануло,
Два су брата сестру изводила,
Ја каква је цура Љепосава!
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле
Од господског лица и ођела;
Сви сватови ником поникоше,
И у црну земљу погледаше,
Ја од чуда лијепе ђевојке.
Но говори цури ђувегија:
„Ој пунице, ђевојачка мајко!
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је Бог од срца дао?“
Заплака се ђевојачка мајка,
А кроз сузе тужно говорила:
„Мио зете, Милић-барјактаре!
Нити сам је од злата салила,
Нити сам је од сребра сковала,
Нити сам је од сунца отела,
Веће ми је Бог од срца дао:
Девет сам их такијех имала,
Осам их је удомила мајка,
Ниједне их није походила,
Јер су јадне рода урокљива,
На путу их устријели стр’јела.“
Кроз плач зета пуница дарива,
Дарива га злаћеном кошуљом.
Ал’ да видиш и чуда и фале!
Каква дара тасте зету даје:
Гиздава му поклонио вранца,
Врана коња, брате, без биљеге.
А на врану чултан до кољена:
Чисти скерлет златом извезени,
Златне ките бију по копитим’;
Бојно седло од шимшир-дрвета,
Шимшир-седло сребром оковано,
На облучју камен сија драги,
О облучју господско оружје:
С једне стране сабља окована,
С друге стране шестопер позлаћен;
Зауздан је уздом позлаћеном;
Њиме зета свога дариваше.
Најбољи му пешкеш шуре дају,
(Најбољи је, најжешћијех јада!),
Своју секу шуре зету дају,
Баш сестрицу цуру Љепосаву.
А кад Милић дара приватио,
Коња јаше, коњ му поиграва,
А звекеће сабља о бедрици,
А жуборе пуца на прсима,
На калпаку трепеће му перје:
Није шала онака ђевојка!
Није шала онаки дарови!
Подиже се кита и сватови,
Развише се свилени барјаци,
Засвираше свирке свакојаке,
Ударише јасни таламбаси,
Зачуше се сватске даворије,
Стаде бакат сурих бедевија,
Отидоше с Богом путовати.
Кад су били гором путујући,
Стиже урок на коњу ђевојку,
Па говори до себе ђеверу:
„О ђевере, Мандушићу Вуче!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити,
Ал’ нагони мука на невољу:
Кажи куму, кажи старом свату,
Нек уставе суре бедевије,
Нек угасе свирке и поп’јевке,
Уз јелике прислоне барјаке,
Нек ме скину са добра коњица,
Нек ме спусте на зелену траву;
Љуто ме је забољела глава,
Јарко ми је омрзнуло сунце,
А црна ми земља омиљела,
Бог би дао, те би добро било!“
Цвили, пишти ђевер до ђевојке:
„Стани куме, стани стари свате!
Стани, побро, Милић Барјактаре!
Уставите свирке свеколике,
Угасите сватске даворије,
Уз јелике прислон’те барјаке,
Да скинемо са коња ђевојку;
Љуто тужи моја мила снаша,
Љуто ју је забољела глава,
Јарко јој је омрзнуло сунце,
А црна јој земља омиљела,
Бог би дао да би добро било!“
Тад стадоше кићени сватови,
Уставише свирке и поп’јевке,
Ђевер скиде са коња ђевојку,
Па је спусти на зелену траву,
Он је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију,
А највише Милић-барјактаре;
Ђувегија јадан нарицао:
„Заручницо, млада Љепосава!
Ту ли тебе суђен данак нађе!
Ни код мога ни код твога двора,
Ни код моје ни код твоје мајке,
Већ у гори под јелом зеленом!“
Састаше се кићени сватови,
Сабљама јој сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Саранише лијепу ђевојку
Откуда се јасно сунце рађа;
Посуше је грошим’ и дукатим’;
Чело глве воду изведоше,
Око воде клупе поградише,
Посадише ружу с обје стране:
Ко ј’ уморан, нека се одмара;
Ко је млађан, нек се кити цв’јећем;
Ко је жедан, нека воду пије
За душицу лијепе ђевојке.
Још нариче Милић барјактаре:
„Чарна горо, не буди јој страшна!
Црна земљо, не буди јој тешка!
Вита јело, пусти широм гране,
Начини ми заручници лада;
Кукавицо, рано је не буди,
Нека с миром у земљи почива!“
Сватовима јоште ријеч каже:
„Браћо моја, кићни сватови!
Хајте, браћо, да ми путујемо,
Хајде сваки, како који може,
А ја идем, како коњиц може
Мојој старој на муштулук мајци.“
Дигоше се Богом путовати,
Сваки иде, како који може.
Милић оде, како коњиц може.
Далеко га угледала мајка,
Мало ближе преда њ ишетала,
Коња грли, а Милића љуби:
„Чедо моје, Милић-барјактаре!
Ђе су свати, ђе ти је ђевојка?
Водиш ли ми замјеницу, сине,
Која ће ме јутром зам’јенити,
Двор помести, воде донијети,
Поређати господске столове?“
Ал’ бесједи Милић барјактаре:
„О старице, моја мила мајко!
Иду свати, не воде ђевојке:
Остала је твоја замјеница
Ни код мога ни код свога двора,
Ни код моје ни код своје мајке,
До у гори под јелом зеленом!
Но старице, моја слатка мајко!
Брзо трчи двору бијеломе,
Па ми стери мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку,
Јер ти дуго боловати нећу.“
Проли сузе Милићева мајка,
Поврати се двору кукајући,
Брже стере мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку.
Кака дође Милић барјактаре,
Он се спусти на меку постељу,
Док се спусти, он душу испусти.
Док дођоше кићени сватови,
Дотле с’ Милић мртав належао;
Кад то вид’ли кићени сватови,
Наопако копља окренуше,
Наопако коло поведоше,
Жалостиву пјесму запјеваше;
Сабљама му сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Сахранише Милић-барјактара
Куда јарко смирује се сунце.
Оста јадна саморана мајка,
Она кука како кукавица,
А преврће како ластавица;
Она иде своме винограду,
Косу реже, па виноград веже,
Сузе лије, чокоће зал’јева,
Винограду тихо проговара:
„Винограде, мили рукосаде!
Ко је тебе мене засадио,
Никада те веће брати неће!“
Када буде на заходу сунце,
Тад’ излази Милићева мајка,
па говори, а за сунцем гледа:
„Благо мене и до Бога мога!
Благо мене, ето сина мога!
Ето г’ мајци, ђе из лова иде,
Носи мајци лова свакојака!“
Не би сина, ни од сина гласа.
Када буде на истоку сунце,
Изилази Милићева мајка,
Сунце гледа паке проговара:
„Благо мене, ето ми снашице!
Иде с воде, носи воде ладне,
Хоће мене стару зам’јенити.“
Ни би снахе, ни од снахе гласа,
Веће мајка кука од жалости,
Кука тужна како кукавица,
А преврће како ластавица,
И кукаће до суђена дана.
Женидба Плетикосе
Павла
0001 Мили Боже, чуда великога!
0002 Да л’ пуцају Задарски топови?
0003 Да л’ духају приморски вјетрови,
0004 Те удара јека у планину?—
0005 Нит’ пуцају Задарски топови,
0006 Ни духају приморски вјетрови;
0007 Већ сватови и воде ђевојку,
0008 Они међу ћумишли пиштоље.
0009 Кад бијаху друму на раскршћу,
0010 Ал’ говори лијепа ђевојка:
0011 „О чу ли ме, куме и ђевере!
0012 „Зазор ми је у вас погледати,
0013 „А камо ли с вама говорити;
0014 „Земан дође, ваља говорити:
0015 „Кад сам била лудачка код
мајке,
0016 „Просио ме Плетикоса Павле
0017 „Седам пута у седам година,
0018 „Он просио, не даде ме мајка,
0019 „С мене Павле оде у хајдуке,
0020 „И сад њега у хајдуке кажу
0021 „У некакој Кунари планини,
0022 „Шњима кажу тридесет хајдука:
0023 „Бојати се Плетикосе Павла.”
0024 Ал’ говори куме и ђевере:
0025 „Не будали, наша мила снахо!
0026 „Ако има Плетикова Павле,
0027 „Ако има тридесет хајдука,
0028 „У нас има шездесет сватова,
0029 „Не см’је Павле на нас ударити.”
0030 Тек што они у ријечи били,
0031 Али пуче тридесет пушака,
0032 На мах пуче из горе зелене,
0033 Мртвих паде тридесет сватова;
0034 Опет пуче тридесет пиштоља,
0035 Опет паде тридесет сватова;
0036 Сама оста на коњу ђевојка,
0037 А допаде Плетикоса Павле,
0038 Те увати коња под ђевојком,
0039 Одведе га врху на планину,
0040 Па он сједе пити рујно вино,
0041 Служи му га лијепа ђевојка.
0042 Но ђевојка млада невесела,
0043 Она рони сузе од очију,
0044 А пита је Плетикова Павле:
0045 „А Бога ти, лијепа ђевојко!
0046 „Каква ти је голема невоља,
0047 „Те прољеваш сузе од очију?
0048 „Ал’ ти нисам лијеп ђувегија?
0049 „Ал’ ти нису по ћуди сватови?
0050 „Ал’ ти жалиш милосна ђевера?
0051 „Ако жалиш милосна ђевера,
0052 „Ја имадем Милића сестрића,
0053 „Којино је љепши од ђевојке.
0054 „Он ће бити ђевер до ђевојке.”
0055 Но говори лијепа ђевојка:
0056 ”Господару, харамбаша Павле!
0057 „Ја не жалим тога ни једнога;
0058 „Ти си мене лијеп ђувегија,
0059 „А добри су кићени сватови,
0060 „Лијеп ти је Милићу сестрићу,
0061 „Може бити ђевер уз ђевојку,
0062 „Но је мене данас најжалије,
0063 „Што ја немам свиленога дара,
0064 „Да дарујем кићене сватове,
0065 „Већ остаде друму на раскршћу.”
0066 Превари се Плетикоса Павле,
0067 Те дозивље Милића сестрића:
0068 „О чу л’ мене, дијете Милићу!
0069 „Узми ујну за бијелу руку,
0070 „Па је води друму на раскршће,
0071 „Ђе су оно свати изгинули,
0072 „Те нађите свилене дарове,
0073 „Донесите врху на планину.”
0074 Кад то зачу дијете Милићу,
0075 Узе ујну за бијелу руку,
0076 Одведе је друму на раскршће.
0077 Но да видиш лијепе ђевојке!
0078 Каде нађе свилене дарове,
0079 Она оде од леша до леша,
0080 Те дарује по друму сватове:
0081 Свакога је свата покривала,
0082 Покривала свиленом кошуљом,
0083 А по глави везеним јаглуком;
0084 Каде нађе милосна ђевера,
0085 Тад’ говори лијепа ђевојка:
0086 „О ђевере, мој злаћен прстене!
0087 „Скоро ти ми на прсту бијаше,
0088 „Скоро бјеше, па некуд отиде!
0089 „Што ли си се на ме наљутио,
0090 „Те м’ не водиш за бијелу руку,
0091 „Да дворимо кићене сватове?”
0092 Мртва глава не зна говорити!
0093 Заплака се лијепа ђевојка,
0094 Па га покри срмали кошуљом,
0095 А по глави злаћеним јаглуком,
0096 Па отиде од леша до леша
0097 Докле нађе милоснога кума,
0098 Па га љуби у скут и у руку,
0099 И говори лијепа ђевојка:
0100 „Ао куме, моје јарко сунце!
0101 „Добро ти ме бјеше огријало,
0102 „Па ми опет за горицу зађе!
0103 „А што си се на ме наљутио,
0104 „Те не држиш в’јенце и обоце,
0105 „Те не вјенчаш твоју милу куму?”
0106 Мртва глава не зна говорити!
0107 Проли сузе лијепа ђевојка,
0108 Па га покри срмали кошуљом,
0109 А по глави злаћеним јаглуком,
0110 Па отиде млада кроз сватове
0111 Докле нађе млада ђувегију,
0112 Нађе њега у крв умрљана,
0113 Из крви га мало извадила,
0114 Па га брише свиленим јаглуком,
0115 А љуби га међу очи чарне,
0116 Па говори сирота ђевојка:
0117 „А давори! Да мој господару!
0118 „Ја што си се на ме наљутио?
0119 „Чарне очи, што ме не гледате?
0120 „Б’јеле руке што ме не грлите?
0121 „Медна уста, што ме не љубите?
0122 „Што ли сте се на ме
наљутила?”
0123 Мртва глава не зна говорити!
0124 Љуто писну лијепа ђевојка,
0125 Љуто писну, као гуја љута,
0126 Па га покри златали кошуљом,
0127 А по глави злаћеним јаглуком,
0128 Па повади ноже од појаса,
0129 Те удари себе у срдашце,
0130 Мртва млада покрај њега паде.
—
0131 Кад то виђе Милићу сестрићу,
0132 Он побјеже гори на планину.
0133 Но да видиш јада још горијех:
0134 Нешто хучи врху на планини,
0135 А вију се орли и гаврани.
0136 Мало д’јете у напредак било
0137 Код студене воде овчарице,
0138 Али вода мутна и крвава
0139 И на њојзи два његова друга,
0140 Једно Мирко, а друго Маринко,
0141 Бјеле им руке исјечене,
0142 А по телу ране пограђене,
0143 Виде им се црне џигерице.
0144 Када дође Милићу сестрићу,
0145 Он упита два горска хајдука:
0146 „О Бога ви, до два моја друга!
0147 „Што сте тако рана допаднули?
0148 „Ђе ли су вас преварили Турци,
0149 „Те вас тако грдно изранили?
0150 „Куд се ђеде мој мио ујаче,
0151 „Мој ујаче, Плетикоса Павле,
0152 „И његова дружина остала?”
0153 Али веле два горска хајдука:
0154 „О чу ли нас, дијете Милићу!
0155 „Кад ти оде друму на раскршће
0156 „И одведе несретну ђевојку,
0157 „А удари од Грачаца Панџа,
0158 „Изненада у нашу дружину,
0159 „Погуби ни наших тридесет
друга,
0160 „И твог ујка Плетикосу Павла;
Перовић Батрић
Хвала богу, чуда великога,
што процвиље у село Бањане:
ал' је змија ал' бијела вила,
ал' је орај поломио крила,
али соко тиће погубио?
Нит' је змија нит' бијела вила,
нит' је орај поломио крила,
нити соко пилад погубио,
но је Цуца Перовић Батрићу
у рукама Ћоровић Османа.
На вјеру га Осман преварио,
а па вјеру и на побратимство;
у бијелу кулу Османову
веље му је муке ударио,
веље муке у невјерне руке.
Батрићу су муке додијале,
па Османа богом братимљаше:
„Богом брате, Ћоровић Османе,
посјеци ме сабљом ћемерлијом
али убиј пушком из кубурах —
умори ме смрћу ка јунака,
немој мене мукама мучити!
Ако ли ме изгубити нећеш,
мећи мене, Туре, на откупе:
имам на дом седам милих братах,
даће за ме седам џефердарах
и седморо токах са раменах,
седам снахах седам пријевјесах;
0161 „Ту смо брате, рана допаднули.”
0162 То говоре, а с душом се боре;
0163 То рекоше, а душу пустише.
0164 Када виђе дијете Милићу,
0165 Проли сузе низ бијело лице,
0166 Па отиде к двору бијеломе,
0167 Да он рани остарјелу мајку.
даће Перо, остарели бабо,
даће добра испод себе ђога,
и са прсих токе убојите,
и са себе зелену доламу,
и педесет коњах и говеди,
и сувише стадо свеколико;
узајмиће блага у Латина:
за ме ће ти тешки откуп доћи.“
Али Турчин бога не познаје,
но Батрића мучи побратима,
и муке му више ударио,
на муке му живот извадио.
То се чуло у Заљути тврдој.
Кад глас чуо Перо за Батрића,
скубе браду, вади очи црне,
кано, брате, за милијем сином.
Но му вели Перовић Радуле:
„Немој тако, остарели бабо;
иако је Батрић погинуо,
на дом ти је доста остануло,
остало ти јошт седам синовах:
ако буде старога талиха,
Турци ће ни платити Батрића!“
Но му тако говорио Перо:
„Муч, ђевојко, а не мио сине,
а сви седам да сте погинули,
да је сабља Батрић остануо,
свијех би ве Батрић осветио!“
Радула је укорио љуто,
те Радуле скупи чету малу
од Заљути, села крвавога,
те четује по планини с њоме.
По планини траја љето драго,
и сијече по Бањанах Турке,
док за брата тридест посјекао;
ма све чека Ћоровић Османа,
неће ли га дочекат Радуле;
дочекат га не мога никако.
Дружини се досадило било,
Радулу је друштво говорило:
„Арамбашо, Перовић Радуле,
раздријесмо на ноге опанке,
отркасмо сјајне џефердаре, —
ти си брата осветио дивно,
за њега си тридест изгубио —
вријеме је дома да идемо.“
Но Радуле њима говораше:
„Хајте, браћо, дома да идемо,
но ми оста Ћоровић Османе,
који ми је брата изгубио:
та ми рана пребољети неће
док не виђу очи Османове!“
У ријечи коју говораше
даде му се нешто погледати
од Велимња уз равне Бањане:
али јаше Турчин на халата!
Тек га виђе, позна га Радуле,
па овако ријеч бесједио:
„Благо мени, браћо Црногорци,
ено крвник Ћоровић Османе,
који ми је очи извадио,
него хајте да му запанемо!“
Па скочише те му западоше.
Дивно Раде укрио дружину,
по два друга око друма пута
западоше у лист и у траву,
укрише се ка и јаребице,
а Радуле на друм насред пута.
Док ево ти Ћоровић Османа
на халата коња од мејдана.
Радуле га напуштио близу,
сину јунак из траве зелене,
за узду му коња дохватио,
другом руком за токе Турчина;
паде Турчин низ коња халата,
дивно позна Перовић Радула,
па Радула богом братимљаше:
„Немој моју добру посјећ главу,
но ти мене врзи на откупе:
имам на дом милих девет братах,
девет братах, девет Ћоровићах,
лаће за ме девет џефердарах,
деветоро токах са раменах,
и још девет коњах под седлима;
девет снахах девет пријевјесах;
и стотину коњах и говеди,
и сувише овце свеколике,
и у злату хиљаду дукатах.“
А вели му Перовић Радуле:
„А не лудуј, Ћоровић Османе:
да је мене Батрић на откупе,
вадио бих у Латине благо
те бих брата откупио мога;
нема блага да откупиш главу!“
Ножем врже, посјече му главу,
и посјече кера Османова, —
двије пасје зијевају главе!
Радуле се тада осмјехнуо,
па дружини био бесједио:
„Ајте, браћо, дома да идемо!“
Отолен се чета подигнула,
отидоше пут Заљути тврде,
пјевајући и пушке мећући.
А кад дошли у Заљути малој,
Перо му је бабо бесједио:
„Благо мени, мој сине Радуле!
Кад си мене осветио Батра,
ка да си га са собом довео.“
Три сужња
Процвиљеше три српске војводе
у сужањству паше скадарскога,
а да зашто, веће ни кроза што,
за хараче од ломнијех Брда,
јер се брдска ђеца посилила,
па не даду царевих харача,
а војводе паша преварио,
на тврду их вјеру домамио,
турио их на дно у тавницу.
Једно бјеше Вуксан од Роваца,
друго бјеше Лијеш од Пипера,
треће бјеше Селак Васојевић.
Љуто цвиле, јест им за невољу,
сужањство је њима додијало.
Још бјеседи Вуксан од Роваца:
"Браћо моја, љубимна дружино,
ми хоћемо овђе изгинути;
шта је коме данас најжалије?"
Вели тако Лијеш од Пипера:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
скоро сам се јунак оженио,
остаде ми у двору љубовца
ни љубљена, нити милована,
ни карана, нити сјетована;
то је мене сада најжалије".
Вели тако Селак Васојевић:
"Мене, браћо, јесте најжалије:
осташе ми двори и тимари,
и још пусто небројено благо,
у планини хиљада оваца;
остаде ми саморана мајка
и сестрица без братске заклетве,
да кукају како кукавице
у мојему двору бијеломе".
Ал' бесједи Вуксан од Роваца:
"Ала, браћо, рђава јунаштва!
И ја имам дворе и тимаре
и у двору остарилу мајку,
вјерну љубу скоро доведену
и сестрицу милу неудату;
ал' тога сад ништа не жалим,
већ ја жалим што ћу погинути,
погинути данас без замјене".
У ријечи коју бесједише,
ал' ето ти од паше џелата
баш на врата тавници проклетој,
пак дозивље Лијеша војводу:
"Ко је овђе Лијеш од Пипера
нек изађе пред тавницу клету!
Пипери га на откуп узеше,
дадоше за њега све пиперске овце
и још млого небројено благо,
и сувише робињу ђевојку".
Превари се Лијеш од Пипера
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Лијеша за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавница виче
те дозивље Селака војводу:
"Ко је овђе Селак Васојевић
нек изиђе пред тавницу клету,
дошла му је остарила мајка,
од паше га узе на откупе,
даде за њга краве и волове
и бијеле овце и јагањце,
још сувише небројено благо".
Превари се Селак Васојевић
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Селака за тавницу баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавнице виче
те дозивље Вуксана војводу:
"Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!
Ровчани те од паше купише,
за те даше двије боце блага
све у ситно жута млечанина,
и бијеле овце и јагањце,
још сувише робињу ђевојку".
Али Вуксан љута гуја бјеше,
те се Турком варат не дад'јаше;
он излази пред тавницу клету,
пак џелату бјеше говорио:
"Аман, мало, пашини џелате!
Попусти ми моје б'јеле руке
да ја скинем одијело дивно:
c мојих плећа зелену доламу,
под доламом токе од три оке,
којено су у Млетке коване,
оне вр'једе пет стотин' дуката,
под токама од злата кошуља,
нит' је ткана, нити је предена,
ни у ситно брдо увођена,
веће ми је вила поклонила,
та немој је крвљу поганити!"
Превари се Туре на кошуљу,
те Вуксану попустило руке.
Не шће Вуксан свалчит одијела,
од џелата сабљу уграбио,
њом му русу оцијече главу,
па побјеже преко Скадра града.
Дочека га тридесет Малисора,
одиста га уватити ћаху,
ал' се Вуксан ватат не даваше,
но се ману десно и лијево,
свијем турске осијече главе,
па он тера бјега с главом без обзира.
А кад дође на мост на Бојану,
дочека га хоџа и кадија,
па овако њему говораху:
"Не напријед, Вуксане војвода,
јер си своју изгубио главу!"
Но бесједи Вуксане војвода:
"Чујете л' ме, хоџа и кадија,
ако тамо куд напријед немам,
ни натраг се немам куд вратити".
Ману сабљом, ос'јече им главе,
обојицу тури у Бојану,
па он бјега даље унапредак.
Ђерају га пјешаци и коњици,
коњици га мало назираху,
а пјешци га ни чут не могаху.
Здрав утече у Ровце камене,
он утече, весела му мајка,
њему мајка, а мене дружина!
Почетак буне против
дахија
Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе,;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше;
Виш' Србије на небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.;
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
"Ала кардаш! Чуднијех прилика"
"Оно, јолдаш, по нас добро није.";
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв'језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,;
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
"К нама брже, хоџе и 'ваизи!
"Понесите књиге инџијеле,
"Те гледајте, што вам књиге кажу,
"Што ће нама бити до пошљетка."
Потекоше хоџе и 'ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
"Турци, браћо, све седам дахија"
'Вако нама инџијели кажу:
"Кад су 'наке бивале прилике
"Виш' Србије по небу ведроме,;
"Ев' од онда пет стотин' година,
"Тад је Српско погинуло царство,
"Ми смо онда царство задобили,
"И два влашка цара погубили:
"Константина насред Цариграда;
"Украј Шарца, украј воде ладне,
"И Лазара на пољу Косову;
"Милош уби за Лазу Мурата,
"Ал' га добро Милош не потуче,
"Већ све Мурат у животу бјеше,;
"Док ми Српско царство освојисмо,
"Онда себи везире дозива:
"Турци браћо, лале и везири!
"Ја умријех, вама добих царство,
"Него ово мене послушајте,;
"Да вам царство дуговјечно буде:
"Ви немојте раји горки бити,
"Веће раји врло добри буд'те;
"Нек је харач петнаест динари,
"Нек је харач и тридесет динари;;
"Не износ'те глоба ни пореза,
"Не износ'те на рају биједа;
"Не дирајте у њихове цркве,
"Ни у закон, нити у поштење;
"Не ћерајте освете на раји,;
"Што је мене Милош распорио,
"То је срећа војничка дон'јела:
"Не може се царство задобити,
"На душеку све дуван пушећи;
"Ви немојте рају разгонити;
"По шумама, да од вас зазире,
"Него паз'те рају к'о синове,
"Тако ће вам дуго бити царство;
"Ако л' мене то не послушате,
"Већ почнете зулум чинит' раји,;
"Ви ћет' онда изгубити царство. -
"Цар умрије, а ми остадосмо,
"И ми нашег цара не слушасмо,
"Већ велики зулум подигосмо:
"Погазисмо њихово поштење,;
"Свакојаке б'једе износисмо,
"И гријоту Богу учинисмо,
"Сад су 'наке постале прилике,
"Сад ће нетко изгубити царство;;
"Не бојте се краља ни једнога,
"Краљ, на цара ударити не ће,
"Нити може краљевство на царство,
"Јер је тако од Бога постало;
"Чувајте се раје сиротиње;;
"Кад устане кука и мотика,
"Биће Турком по Медији мука,
"У Шаму ће каде проплакати,
"Јера ће их раја уцв'јелити.
"Турци браћо све седам дахија!;
"Тако наши инџијели кажу,
"Да ће ваше куће погорети,
"Ви дахије главе погубити;
"Из огњишта пронић' ће вам трава,
"А мунаре попаст' паучина,;
"Не ће имат' ко језан учити;
"Куд су наши друми и калдрме,
"И куда су Турци пролазили
"И с коњскијем плочам' задирали,
"Из клина ће проникнути трава,;
"Друмови ће пожељет' Турака,
"А Турака нигде бити не ће,
"Тако књиге инџијели кажу."
Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.
Старац Фочо подавио браду,
Па је б'јелу са зубима гризе,;
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мехмед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
"Дишер море, хоџе и ваизи!;
"Молт'те Бога и језан учите
"Сваки данак а све по пет пута,
"Не брин'те се нама дахијама:
"Док је нама здравља и памети,
"И док нам је биоградског града,;
"Ми смо кадри управити градом,
"Око града сиротињом рајом.
"Кад краљеви на нас војштит' не ће,
"Како ће нам раја досадити,
"Кад нас има у седам дахија,;
"У свакога по магаза блага?
"Каква блага? Све мека дуката,
"А све пуста блага лежећега;
"У нас, браћо, четири дахије,
"Аганлије и Кучук-Алије,;
"И у мене и Мула-Јусуфа,
"У свакога има пуста блага
"Небројена по двије магазе;
"Нас четири када устанемо,
"Устанемо на ноге лагане,;
"А магазе с благом отворимо,
"Просућемо рушпе по калдрми,
"На дукате покупити војску;
"Нас четири велике дахије
"На четверо разд'јелити војску,;
"На четверо к'о четири брата,
"Поћи ћемо из нашега града
"Кроз нашије седамн'ест нахија,
"Исјећ' ћемо све Српске кнезове,
"Све кнезове, Српске поглавице,;
"И кметове, што су за потребе,
"И попове Српске учитеље,
"Само луду ђецу оставити,
"Луду ђецу од седам година,
"Пак ће она права бити раја,;
"И добро ће Турке послужити.
"Док погубим кнеза Палалију
"Из лијепа села Бегаљице,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Јована кнеза;
"Из Ландова села маленога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Станоја кнеза из Зеока,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Стеву Јаковљева;
"Из Лијевча гн'језда хајдучкога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Јована кнеза из Крснице.
"Док погубим до два Чарапића
"Из потока Б'јелог од Авале,;
"Кој' су кадри на Врачар изићи,
"У Биоград Турке затворити,
"Он је' паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Црнога Ђорђија
"Из Тополе села поносита,;
"Који с Бечким тргује ћесаром,
"Он је кадар сву џебану купит'
"Од бијела града Варадина,
"И оружје, што је за потребе,
"Он је кадар на нас завојштити,;
"Он царује, а ја субашујем.
"Док погубим протопоп' Николу
"Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
"Док погубим Ђорђија Гузоњу;
"И његова брата Арсенија
"Из лијепа села Жељезника,
"Кој' је кадар Топчидер затворит':
"Док погубим протопопа Марка
"Из лијепа села Остружнице,;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим до два игумана,
"Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
"Који знаду злато растапати
"И са њиме ситне књиге писат',;
"Нас дахије цару опадати,
"Око себе рају сјетовати,
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим Бирчанин-Илију,
"Обор-кнеза испод Међедника,;
"Ево има три године дана,
"Од како се врло посилио:
"Кудгођ иде, све кр'ата јаше,
"А другога у поводу води;
"Он буздован о ункашу носи,;
"А бркове под калпаком држи,
"Он Турчину не да у кнежину,
"Кад Турчина у кнежини нађе,
"Топузом му ребра испребија,
"А кад Турчин стане умирати,;
"А он виче на своје хајдуке:
""Море, слуге! тамо пашче бац'те,
""Ђе му гавран кости наћи не ће.""
"А кад нама порезу донесе,
"Под оружјем на диван изиђе,;
"Десну руку на јатаган метне,
"А лијевом порезу додаје:
""Мехмед-ага, ето ти порезе,
""Сиротиња те је поздравила,
""Више теби давати не може."";
"Ја порезу започнем бројити,
"А он на ме очима стријеља:
""Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
""Та ја сам је једном избројио.""
"А ја више бројити не смијем,;
"Већ порезу украј себе бацим,
"Једва чекам, да се скине б'једа,
"Јер не могу да гледам у њега;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Грбовића;
"Из лијепа села Мратишића,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Алексу кнеза
"Из лијепа села Бранковине,
"И Јакова брата Алексина:;
"Цар и ћесар кад се завадише,
"Код ћесара обрштери бише,
"И носише од злата кашкете,
"Попл 'јенише све Турске паланке,
"Поробише, ватром попалише,;
"Цар и ћесар кад мир учинише,
"А они се цару предадоше.
"И код цара кнезови посташе,
"Млоге Турке цару опадаше,
"Седам паша, што су опаднули,;
"Опаднули, па их поморили;
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим кнеза Тавнавскога,
"Из Љутица Станка обор-кнеза;
"Док погубим кнеза Мачванскога,;
"С Богатића Мартиновић-Лазу,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Поцерскога,
"С Метковића Ружичић-Мијајла,
"Он је паша, а ја сам субаша.;
"Док запалим Рачу украј Дрине,
"И погубим Аџи-Мелентија,
"Кој' је иш'о преко мора сињег,
"Те је влашку ћабу полазио,
"Пак се узгред у Стамбол свратио,;
"И од цара ферман излагао
"За стотину жутијех дуката,
"Да власима богомољу гради,
"Да је гради за седам година,
"Начини је за годину дана,;
"Ево има шест година дана
"Како зида покрај цкрве куле,
"А у куле набавља џебану
"И по мраку топове привлачи;
"Видиш, јолдаш, да се нечем' нада!;
"Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
"Те исјећи све Српске кметове,
"Како би нам раја додијала?"
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:;
"Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
"Твоја памет пашовати може,
"Ми ћемо те пашом учинити,
"Тебе ћемо свагђе послушати."
Старац Фоча поче говорити:;
"Нуто момка! и нуто памети!
"С којом ријечи на пашалук сједе!
"Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
"Узми сламе у бијелу руку,
"Мани сламом преко ватре живе:;
"Ил' ћеш ватру са тим угасити,
"Или ћеш је већма распалити?
"Ви можете, и Бог вам је дао,
"Тако силну покупити војску,
"И поћ'ћете, синко, кроз нахије;;
"Једног кнеза преварит' можете
"И на вјеру њега домамити;
"Своју ћете вјеру изгубити,
"Једног посјећ', а два ће утећи,
"Два пос'јеци, четири одоше,;
"Они ће вам куће попалити,
"Ви дахије од њих изгинути.
"Ал' ви тако немојте радити,
"Него мене старца послушајте:
"Ја сам глед'о у нашем инџилу,;
"Ово, наше, дуго бити не ће,
"Него ће се пром'јенити царство,
"Већ се, синко, подобрите раји:
"Од харача раји отпустите,
"Нек је харач, к'о што Мурат рече:;
"Прођите се глоба и пореза;
"С кнезовима ви се побратите,
"Кнезовима ате поклањајте,
"Кметовима осредње парипе,
"С поповима у дослуку буд'те,;
"Не би л' и ми уз њих преживљели,
"Јера наше дуго бити не ће.
"А шо ће нам више пусто благо?
"Да мељете, изјест' не можете."
Ал' говори Фочић Мемед-ага:;
"Мој бабајко, не слушам те стари."
То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,
На дукате покупише војску,;
Њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага,
На четворо разд'јелише војску,
Њи четири, к'о четири брата,;
пак на граду отворише врата,
И одоше с војском по тефтишу
Кроз њихових седамн'ест нахија.
Првог Српског кнеза преварише:
Домамише кнеза Палалију;
И у Гроцкој њега погубише;
И Станоја кнеза из Зеока
Преварише, па га погубише
У његову двору бијеломе.
Преварише Марка Чарапића,;
Преварише, те га погубише;
И Гагића Јанка буљубашу
Из Болеча села маленога;
Погубише кнеза Теофана
Из Орашја Смедеревске на'је;;
Та и кнеза Петра из Ресаве,
Преварише Мата буљубашу
Из Липовца близу Крагујевца,
Те и њега млада погубише,
Моравцима цркви допадоше,;
И ту Аџи-Ђера погубише,
А Рувима у град опремише,
И у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,;
Па Грбовић на страни побјеже,
И дође му обор-кнез Алекса,
И дође му Бирчанин Илија,
Обојицу вата Мемед-ага,
Бијеле им савезао руке,;
Па их води на мост Колубари;
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
"Господару Фочић Мехмед-ага!;
"Поклони ми живот на мејдану,
"Ево теби шест кеса блага."
Мемед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити,
"Да ми дадеш и сто кеса блага.";
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага!
"Ево теби и сто кеса блага,
"Поклони ми живот на мејдану."
Вели њему Фочић Мехмед-ага:;
"Не будали, Бирчанин Илија!
"Тко би горског упустио вука?"
Мехмед-ага викну на џелата
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;;
А Алекса сједе на ћуприју,
Па овако поче говорити
"Бог убио сваког ришћанина,
"Који држи вјеру у Турчину!
"Ах Јакове, мој рођени брате!;
"Ти не држи вјере у Турцима,
"Ђе с' удесиш, удри се с Турцима."
Још Алекса говорити шћаше,
Али џелат говорит' не даде,
Трже сабљу, одс'јече му главу.;
Када до два кнеза погибоше
На ћуприји насред Колубаре:
Кнез Алекса, Бирчанин Илија;
Аџи-Рувим насред Београда,
Једног дана, а једнога часа:;
Виш' њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити,
Не би л' још ког Срба застануо,
Да још бира ђеког да пос'јече.
Ал' кад Срби жалост опазише,;
Из чаршије на мах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
Одмах позна, до горе уради,
И одмах се бјеше покајао,;
Ал' се веће доцкан покајати,
Већ повика дванаест делија,
И Узуна свога кавеџију:
"Чујете ли, моји соколови!
"Брзо добре коње посједните,;
"Пак трчите у село Тополу,
"Не би л' Црног погубили Ђорђа:
"Ако ли нам сад утече Ђорђе,
"Нека знате, добра бити не ће."
Кад то чуше дванаест делија,;
Одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
Отидоше у село Тополу
У суботу уочи неђеље;
На освитак неђељи дођоше;
Прије зоре и бијела дана,
И Ђорђијне опколише дворе,
Ударише с обадвије стране,
А са двије стране повикаше:
"Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!";
Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити,;
И попити почашу ракије:
Бјеше Ђорђе прије уранио
И отиш'о у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
Он се њима јавити не ћеде.;
Јави им се млада Ђорђијница:
"Да Бог с вама, Турци, ноћас био!
"Што тражите овђе у то доба?
"Ђорђе сада пред кућом бијаше,
"Ту сад бјеше, пак некуд отиде,;
"А ја не знам, куд је отишао."
А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши,
Узе доста праха и олова,;
Па изиђе својему обору
Међу своји дванаест чобана;
А кад дође, чобане избуди,
И овако чобанима рече:
"Браћо моја, дванаест чобана!;
"Устаните, обор отворите,
"Из обора ишћерајте свиње,
"Нека иду, куда коме драго;
"А ви браћо, мене послушајте,
"И шарене пушке потпрашите;;
"Ако Бог да, те се оно стече,
"Што сам данас радит' наумио,
"Честите ћу вас све учинити,
"Оковати у сребро и злато,
"А у свилу обућ' и кадиву.";
Сви чобани једва дочекаше,
Ишћераше свиње из обора,
Пак шарене пушке потпрашише
На мах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору,;
А кад Турке с чобанима виђе,
Онда Ђорђе овако говори:
"Чујете ли, дванаест чобана!
"Сваки јако глајте по Турчина,
"Ал' немојте пушака метати,;
"Докле моја најприје не пукне,
"Ја ћу гледат' Узуна Мемеда,
"Виђећете, што ћ' од њега бити."
То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде,;
Пуче пушка, остат' пуста не ће;
Ђе је глед'о, Ђорђе погодио,
Мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана,
На мах пуче дванаест пушака,;
Мртви паде онђе шест Турака,
Шесторица на коњма побјеже.
На мах Ђорђе викну по Тополи,
Те сакупи јоште више друштва,
Све по трагу Турке поћераше,;
До Сибнице села доћераше,
И ту Турци у хан побјегоше,
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
Па он викну у село Сибницу,;
Сибничани сви му долећеше;
ту се саста стотина јунака,
На мах Србљи хана запалише,
И тројица Турак' изгорјеше,
А тројица пред њих истрчаше,;
И Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн'ест нахија
На кметове селске поглаваре:
"Сваки свога убијте субашу;;
"Жене, ђецу у збјегове кријте."
Кад то чуле Српске поглавице,
На мах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,;
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше,
Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,;
Па попали Турске карауле,
И обори турске тефериче,
и удари на Турске паланке,
Све паланке он Турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,;
Тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле, да је раја шала,
Ал' је раја градовима глава;
Уста раја к'о из земље трава.
У градове саћераше Турке;;
Трчи Ђорђе од града до града,
И грађане свагђе довикује:
"Чујете ли, ви Турци грађани!
"На градов'ма отварајте врата,
"Измеђ' себе дајте зулумћаре,;
"Ак' хоћете мирни да будете,
"Да градова цару не кваримо:
"Јер ако их ви дати не ћете,
"Измеђ' себе Турке зулумћаре,
"Те градове раја начинила,;
"Градила их по девет година,
"Кадра их је за дан оборити
"И са царем кавгу заметнути;
"А када се с царем завадимо,
"Да устане сви седам краљева,;
"Да нас мире, помирит' нас не ће;
"Бићемо се, море, до једнога."
Тад грађани сузе прољеваху,
И Ђорђији 'вако говораху:
"Бег Ђорђије, од Србије главо!;
"Даваћемо штогод раја иште,
"Не кварите царевих градова,
"Ни са царем замећите кавге,
"Ми ћемо Турке зулумћаре."
Па грађани устадоше Турци,;
На градов'ма отворише врата
Измеђ' себе дају зулумћаре,
Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!;
Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,;
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
"Море, баша! кам' пореза наша'"
У по поља Ђорђе сабљу вади,;
Зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак' по градов'ма б'јелим,;
Што би Турак за сјече, ис'јече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завлад'о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
'Вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрина водо! племенита међо;
"Измеђ' Босне и измеђ' Србије!
"Наскоро ће и то време доћи,
"Када ћу ја и тебека прећи
"И честиту Босну полазити."
Кнез Иван Кнежевић
Војску купи Кулин капетане
Крајишнике Турке невјернике,
Који драгог Бога не познају,
Не имају ни вјере ни душе;
Војску води на богату Мачву,
Кудгођ пређе, свуда Србљу
прети:
„Ако Бог да те с' одовуд
вратим,
„Хоћу, море, Србље разредити,
„Ви Кулина хоћете познати.”
Ришћанске га мајке
проклињаху:
„Тамо иш'о, Кулин капетане,
„Тамо иш'о, амо не дошао!”
Кулин пређе сву Босну поносну,
Семберију земљу па до Дрине,
Дрину пређе, украј Мачве
стаде,
Поред Дрине улогори војску,
Па Србију зове на предају;
Од Србије нико доћ' му не ће,
Већ Кулина у дубину маме;
Више Кулин путоват' не смије:
Иван кнеже Семберији глава,
Он Кулину често одлажаше,
Под чадоре принос доношаше,
Не би л' њему Србљи мирни
били;
И тешко се кнеже додворио,
За свашта се умолит' могаше,
Мудар б'јеше Кулин капетане,
Виђе Кулин, да је кнеже мудар,
Па се Кулин с кнезом побратио:
„Побратиме, оборкнеже Иво!
,,Ев' ти јеси Семберији глава,
„А ја јесам над крајином
Турском;
„Од сад, кнеже, да се
побратимо.”
То рекоше, па се побратише:
Иде Иво двору Поповима,
Па кметове Семберске дозива:
„Не бојте се ропства од
Кулина.“
Оде Иван по својој нахији,
Турској војсци таин да
саставља:
А Кулин је Иву преварио,
Једно јутро курва поранио,
По Васкрсу пред светога
Ђурђа,
С војском оде уз ту воду Дрину;
Каде дође Јадру води ладној,
У Добрићу селу освануо,
Добрићане Србље дозиваше:
„Од'те, море, коње приватајте,
„Праву рају нигда робит' не ћу,
„А с хајдуци како начинимо.“
Сви у скупу Добрићани дошли,
Онда Кулин викну на војнике,
Турци бритке сабље повадише,
Добрићанске кмете исјекоше:
Седамдесет и четири главе,
Што Србињске исјекоше Турци;
Па Илију кнеза уватише,
И Вилипа попа Добрићкога,
Бијеле им повезаше руке;
А сав Добрић село поробише,
Поробише, ватром попалише,
Заробише триста робињица,
Плијен гоне, а робиње воде:
Савезана и попа и кнеза
Кад ордији Турци доћераше,
Обадва их на коље набише
И ружном их смрти поморише,
Под чадор'ма робље
под'јелише:
Ето кнеже из нахије иде,
Таин вуче у Турску ордију
Су својијех дванајест кметова:
Кад се кнеже Турцима прикучи,
Испод руке гледну по ордији,
Ал' се Турска војска ишарала,
Ђе је чадор, ту је и робиња:
Виђе кнеже, да је дошло
робље,
Колико је срца милостива,
Трипут пада, па он обумира,
Гледајући јада ев' од робља,
Низ образе грозне сузе лије:
„Нуто, браћо, јада од Србије!
„Неђе Турци јесу преварили,
„Те ришћанску славу погазили.“
А кад Иван међу Турке уђе,
Утр сузе, па се силом смије,
Турски Турцим' Бога називаше:
„Добро ти сте, Турци, уранили!
„И добар сте ловак уловили.” —
„Јесмо, кнеже, не може се
љепше.”
Каде дође Кулинову кнеже,
Кулинову свилену чадору,
Пред Кулином преклони се
кнеже,
Па му пође руци и папучи,
Па му Турски Бога називаше;
А Кулин му Бога приваташе:
Па се Кулин с мјеста
помицаше,
До себе му мјесто начињаше,
Па му пружа каву са шећером;
Ал' се Иван за невољу смије,
И Кулину 'вако говораше:
„Та Кулине, драги побратиме!
„Ни ћу сиђет', ни ћу каве пити,
„Кад си мене тако преварио,
„И без мене ловак уловио;
„Хоћеш мене учинити исе?
„Ја без тебе што сам уловио,
„Све ћу, побро, тебе
поклонити.”
Ал' бесједи Кулин капетане:
„Побратиме, оборкнеже Иво!
„Биће тебе исе к'о и мене;
,,На поклон ти тридесет
робиња.“
Кад то чуо Кнежевић Иване,
Пред Кулином у земљу
пољуби:
„Вала тебе, Кулин капетане:
„А на робљу и на дару твоме.”
Кад виђеше робиње остале,
Та да Иван може помоћ' робљу,
Све из једног грла
процвиљеше,
И до Бога тешко протужише,
Па кроз Турке јуриш учинише,
Ивану се за скут уватише:
„О Иване и отац и мајко!
„Избављај нас, какогоди
знадеш,
„Не пусти нас ти у Турске руке.“
Која брати, а која очими:
Иван пође, а робље му не да:
Иван срцу одољет' не може,
Сузе рони, а робиње тјеши:
„Не бојте се, драге сестре моје,
„Ја ћу молит' Србље око себе,
„Не би ли вас како избавили.“
Оде Иван говорит' Кулину:
„О Кулине, драги побратиме!
„Што ћу ти се нешто замолити,
„Хоћеш ли ме, побро,
послушати?
„Продај мене свеколико робље,
„Ишти пусто небројено благо.”
Ал' бесједи Кулин капетане:
„А мој побро, оборкнеже Иво!
„Ти не можеш купит' тога
робља:
„Ја ћу искат', што ти дат' не
можеш;
„Ти ћеш с робља изгубити
главу.”
Ал' бесједи Кнежевић Иване:
„А мој побро, Кулин капетане!
„Ишти благо све жежено злато,
„Ишти блага, колико ти драго,
„Ти не жали ни мене ни робља.”
Узе Кулин цијенити робље:
„Даћеш, Иво, пет товара блага.”
Иван пред њим у земљицу
љуби:
„Побратиме, Кулин капетане!
„Ево тебе три товара блага,
„Даћеш мене свеколико
робље.”
То рекоше, па се погодише,
Узе Кулин бесједит' Ивану:
„Хоћеш, побро, сад водити
робље?
„Кад ћеш мене донијети
благо?”
Вели њему Кнежевић Иване:
„Хоћу, побро, сад водити
робље,
„Благо ћу ти донијет' послије.”
Бесједи му Кулин капетане:
„Имаш, побро, тврде јамце за
се?“
Ал' бесједи Кнежевић Иване:
„Ја увијек по три јамца држим:
„Једног јамца Бога великога,
„Другог јамца моју тврду вјеру,
„Трећег јамца: преварит' те не
ћу:
„Ако ли ми тима не вјерујеш,
„Ја имадем и друга четири,
„Сва четири господе Турчина:
„Дервиш-агу из града Зворника,
„Мул' Амета више Бијељине,
„И Турскога млада књижевника
„Из џамије млада мујезина,
„Четвртога агу Омер-агу.“
Сва четири ту се догодише,
За Ивана тако с' ујамчише,
Седмог дана да донесе благо:
Онда Иван покупио лађе,
Па он стаде превозити робље,
Турцима се не да превозити;
Каде Иван све превезе робље,
Узја Иван дору помамнога,
Па он оде свом бијелу двору,
А за њиме триста робињица:
Када робље свом двору
доведе,
Испред двора посадио робље,
Три товара љеба изломио,
И све јесте робљу разгодио,
Па изнесе вина и ракије,
Нарани их љебом бијелијем,
А напоји вином и ракијом:
Кад је Иван робље напојио,
Онда Иван коња посједнуо,
Па поведе све триста робиња,
Одведе их шеру Бијељини:
Кад доведе Бијељини робље,
На конаке робље наредио,
Па им даје ручак и вечеру;
Слуге Иван посла на све
стране
По свој својој земљи
Семберији,
А на село свако поручује:
„Од свакога двора бијелога
„Нека овђе дође старјешина;
„Која жена јесте удовица
„У својему двору старјешина,
„Нек и она Бијељини дође;
„И која је жена нероткиња,
„Нек' и она дође Бијељини.”
Кад то чула земља Семберија,
Сва Ивану по ријечи дође;
Кад се свијет слеж' у Бијељину,
Онда Иван по народу пође,
Низ образе грозне сузе лије,
А оваке ријечи говори:
„Ко не има од срца порода,
,,Ев' сад може срце отворити,
„Купит' сина или милу ћерцу,
„Своју душу врћи у чистоту,
„Нерођено ј' боље нег' рођено;
„А ко има од срца порода,
„Тај нек купи данас још једнога,
„Једног сина или милу ћерцу
„Зарад' Бога и заради душе;
„Који братац миле сеје нема,
„Сад је може за благо купити,
„Својој души мјесто уватити:
„Откупљујте, моја браћо драга!
„Избављајте те Србињске душе
„А од Турске од нечисте руке.“
Кад то чуше Сембери Србињи,
Одмах сташе куповати робље,
А Иван им стаде продавати:
Не ће Иван да цијени робља,
Не би л' прије саставио благо:
Прода Иван триста робињица,
И састави два товара блага,
А трећега саставит' не може:
Трећи товар узајмио блага
Од Омера и од мул' Амета:
А кад Иван саставио благо,
Носи благо Кулин-капетану:
Кад је Кулин опазио благо,
То Кулину врло мило било,
Па Ивану кнезу говорио:
„Вала тебе, Иво оборкнеже!
„Таког кнеза до Стамбола
нема.“
Опет Иван Србље сакупио
Пред Бродачку пред бијелу
цркву,
Па је Иван Србљем говорио:
„Чујете ли, Србљи браћо драга!
„Оно робље, што сте куповали,
„Немојте га глади поморити,
„Већ све оно робље
распустите,
„Нека иде, куд је коме драго;
„То је, браћо, мала задужбина,
„Откупити робље од Турака,
„Па држати, да код нас робује,
„Већ нек иде, куд је коме
драго.”
Кад то чули Србљи свиколици,
Онда они распустише робље,
Оде робље, куд је коме драго:
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна,
Ни Ивану когоди зафали,
А камо ли да Ивану плати:
Иван не ће ни од кога плате:
Ивану ћу Ристос Господ
платит',
Када Иван буде на истини.
Бој на Мишару
Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена‚
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па'ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
"Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л' скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л' вид'ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л' вид'ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој' је глава над сто хиљад' војске‚
и који се цару зарекао
да ћ' Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у'ватити‚
и жива га цару опремити;
и да ћ' исјећ српске поглавице‚
кој' су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л' Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л' Цинцара на ватри испекô,
Је л' Чупића сабљом посјекао,
Је л' Милоша с коњма истргао -
Је л' Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,
Води л' војску од Босне поносне,
Иде ли ми‚ хоће л' скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?
Каж'те мени кад ће Кулин доћи,
Кад ће доћи‚ да се њему надам?"
Ал' бесједе двије 'тице вране:
"0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚
ради бисмо добре казат гласе‚
не можемо‚ већ каконо јесте‚
Ми смо скоро од доње крајине‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
са Мишара‚ поља широкога‚
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид'ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид'ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;
У Ђорђија петн'ест хиљад' Срба‚
а у твога Кулин–капетана‚
у њег' бјеше сто хиљад' Турака;
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес'т хиљад' Турак';
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит' 'се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!"
Кад то жачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна 'вако говорила:
"Јао врани, да зла мога гласа!
Још ми каж'те, два по Богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадеше ли још ког по имену
поглавара кој' је погинуо
од честите Босне камените?"
Говоре јој двије тице вране:
"Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника, града бијелога
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Кутогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс'јече му главу.
Нешто Турак' на Саву удари,
на добријем коњ'ма препловише,
утекоше у земљу Њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
и зачуо Лазара Мутапе,
припасаше свијетло оружије,
пријеђоше у земљу Њемачку,
пак по трагу поћераше Турке;
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута.
Истом Турци на конак ођâли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
"Стани, Туре, нијеси утекло!"
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч капетане,
лудо д'јете, одмах се препаде,
аџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Лазар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијеће главу,
Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао,
ал' у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо,
и добре им коње поваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
"Саво водо, валовита, ладна,
збери, Саво, наше душманине!"
Посјекоше Оштроч-капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом,
не стиде се цара ни ћесара."
Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до Бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљинати стаде:
"Бео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Откако си ти закрајинио,
млогу ти си мајку уцв'јелио,
а љубовцу у род опремио,
и сестрицу у црно завио,
и мене си јадну уцв'јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц'јеле Босне и њене крајине?
О Јакове, да те Бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије -
мало јада по Турчији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Оштроч-капетана,
лудо д'јете, јединца у мајке?"
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.
Бој на Салашу
Вино пију три српске војводе
у богатој и поносној Мачви,
у лијепу селу Метковићу,
а код двора Петра Херићева.
Прво бјеше српска војевода
Катић Јанко из села Рогаче
од Космаја, гн’језда соколова;
а друго је војвода Вујица
из Азање сниже Смедерева;
а треће је српска војевода
Чупић Стојан, Змају из Ноћаја;
с њима пије до двјеста Србина.
Ту Србина без коња не бјеше,
већ све Срби на коњма
добријем,
на хатима, а под миздрацима.
А када се напојише винца,
те им винце изиђе у лице,
а ракија приче говорити,
поче им се Чупић туговати:
„Ах, мој брате, Јанко и Вујица,
тешко су ми Турци додијали,
јер сам, браћо, на крајини
љутој,
украј Дрине, украј воде хладне,
пак ми Мачву из преваре краду,
не могу се с њима удесити,
а да ми се с њима удесити,
волио бих нег’ царево благо,
да ја видим чија јесте Мачва,
чија јесте, чија л’ ће остати;
то бих сада, браћо, најволио.“
Истом Чупић у ријечи бјеше,
а стражарче долеће са страже,
вјерна слуга Јуришића Станка,
иза Батра, са села Салаша;
гологлаво бјеше, без обуће,
без обуће и без дуге пушке;
од шумскога трња одерано,
грознијем се сузам’ упрљало.
Војводама када оно дође,
оно њима Бога не назива,
већ овако њима проговара:
„Жље га сјели, три српске
војводе,
жље га сјели и вино попили!
Ви пијете и попијевате,
сиротиња у невољи цвили:
на Мачву вам Турци ударише,
седам хиљад’ и триста Турака
и пред њима Мехмед капетане
од Зворника града бијелога,
бијела му брада до појаса.
Буљугбаша Јуришићу Станко
са својијех седамдесет друга,
хћаше јунак да узбије Турке,
и на Турке огањ оборише;
пуче пушак’ од Јуришић
Станка,
пуче пушак’ седамдесет равно,
од Турака седам хиљад’ пуче:
ми не знасмо један за другога,
ко л’ погибе, ког’ ли ухватише,
ко л’ утече, који ли остаде,
нит’ знадосмо куд се ђеде
Станко.
Еле Турци Мачву прегазише,
поробише Совљак и Глоговац.
Ко је вама коње набавио,
ко је вама чоху порезао,
ко ли вам је поково оружје,
разма јадна сиротиња раја?
пак с Турцима рају завадисте
и Турцима сада издадосте.
Што чините, да вас Бог убије;
што чините, јер се не бијете,
не бијете, јал’ се предајете?“
Кад то чуо Чупићу Стојане,
у руци му пуна чаша вина,
пуна му се чаша задесила,
од ешка му задрхтала рука,
па испусти чашу на синију
(нит’ се разби нит’ се проли
вино),
а пљесну се руком по кољену,
под кољеном скерлет-чоха пуче
и бијела кожа на кољену;
на руци му три златна прстена,
та сва три му цркла на прстима.
Чупић Стојан грозне сузе
проли:
у Стојана нема много друга
разма цигле двије вјерне слуге,
једно бјеше Сићићу Маринко,
а друго је Шуманац Васиљу;
Стојан викну двије вјерне слуге:
„Слуге моје, брже коње ваше.“
А он скочи, припаса оружје,
собом Стојан до мркова дође,
па мркову притеже колане,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на мркова сједе;
око њега двије вјерне слуге.
’Вако Чупић рече са мркова:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас у невољи,
да идемо дочекати Турке!“
А Вујица гледну на Катића,
Катић Јанко у земљу преда се,
јер Катићу мило не бијаше
бој заметат у земљи незнаној
с мало друштва, а с много
Турака;
друштва мало, а и то невјешто,
не познаје стаза ни богаза.
Проли сузе Чупићу Стојане,
сузе проли, па опет говори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас на невољи,
данас мене, ја ћу сјутра вама;
ил’ ви пошли ил’ не пошли,
браћо,
ја ћу један ударит на Турке,
под срамотом овом остат нећу,
мрет ми данас или мрети
сјутра,
волим прије, о мање грјехоте!“
Кад погледа војвода Вујица
та ђе Чупић грозне сузе лије,
Вујици се врло ражалило,
па он скочи на ноге лагане
и Чупићу овако говори:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
нека знадеш, ја те издат нећу
са мојијех сто педесет друга;
ко те издо, издало га љето,
бијело му жито не родило,
стара њега мајка не виђела,
њим се мила сестра не
заклела!“
Пак Вујица викну на дружину:
„А на ноге, моји соколови;
брзо своје коње опремајте.“
Вујо оде до коња алата,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, сједе на алата,
око њега сто педесет друга.
Ту се Вујо и Стојан састаше;
срамота се Јанку учинила
да он јунак од друштва остане,
да остане и да их издаде,
веће и он на ноге устаде
и долеће до коња ђогата,
до ђогата гриве окнивене,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на ђогата сједе,
око њега педесет момака.
Три војводе заједно пођоше,
три војводе као три сокола,
а за њима до двјеста Србина
на хатима, а под миздрацима,
кано сродно јато голубова –
Боже мили, да лијепе ките!
С Метковића села полећеше,
пак Богатић село прелећеше,
у Клијење село долећеше;
а кад бише у село Клијење,
Чупић Стојан гледну испод
руке,
ал’ му Совљак огњем горијаше
а по њему Турци халакају.
Онда Чупић ’вако проговори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,
хоћете ли да се послушамо:
да ми добре коње одјашимо,
па да с коња збацимо теркије,
да ми добрим коњма
облакшамо,
да колане коњма притегнемо;
брзо ћемо с’ ударит с Турцима;
а немојте жалити теркија!
Ја сам чуо од старијех људи:
онђе нема нигда старјешине,
старјешине ни да судит може,
који није кадар платит вина
у механи за потребна друга;
хвала Богу, и Бог ми је дао,
ако Бог да те здраво будемо,
теркије ћу вама допунити
и хоћу вас вином напојити;
ако л’ који у боју погине,
тражићу га, па га сахранити,
л’јепо ћу му т’јело опојати.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
сви Стојана одмах послушаше,
па с добријех коња одсједоше,
побацаше са коња теркије
и колане коњма притегоше,
пак на добре коње усједоше,
потекоше путем пријекијем,
на салашко поље истрчаше.
А кад они на друм изиђоше,
Турци прошли друмом
широкијем,
прошли Турци у богату Мачву,
око пута преко поља равна
на плочама траву одадрли,
ал’ се јоште повратили нису.
Кад је Стојан сагледо друмове,
опет онђе уставио друштво,
па он својој дружини говори:
„Браћо моја, Јанко и Вујица,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,
ја сам ноћас лијеп сан уснио,
нека знате, наш ће мејдан бити,
ако Бог да, добићемо Турке,
само, браћо, држ’те се јуначки,
немојте се, браћо, препанути!
Видите ли то салашко поље
колико је дуго и широко,
кад се Турци с плијеном
помоле,
све ће поље собом закрилити,
ви се, браћо, препанут немојте!
Ја сам чуо од старијех људи:
нема смрти без суђена дана,
ни јунака без првога брата;
нека знате, ја ћу бити први!
Већ овако да се послушамо:
око главе саруке завите,
а по турски сабље припашите
и по турски коње разиграјте,
да се Турци далек’ не осјете,
нас је мало, а много Турака;
па хајдемо право међу Турке,
ко нас гође види од Турака,
свак ће мислит, њима индат
иде.
А када се с Турцим’
изм’јешамо,
да сви, браћо, Бога поменемо
а по једну пушку избацимо,
више пушак’ немојте бацати,
већ тргните сабље од појаса
да кроз Турке јуриш учинимо,
пак да Турке одмах рас’јечемо,
рас’јечемо Турке на буљуке,
нека не зна један за другога;
тако ћемо Турке забунити.
Јоште, браћо, да вам ријеч
кажем:
извадите дрвене чутуре,
напите се поцерске ракије
зарад срца и зарад слободе.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
сви по турски главе замоташе
а по турски сабље припасаше,
пак тргоше дрвене чутуре
и стадоше све два и два пити;
Чупић трже дрвену чутуру,
па он пије са два побратима.
По једном се пићем обредише,
а по другу пити започеше,
ал’ се Турци пољем помолише.
Колика је сила у Турака,
све су поље собом закрилили.
Они гоне плијен од Совљака:
седам хиљад’ бијелих оваца,
пет хиљада црвенијех коза,
три хиљаде крава музовнијех,
шест стотина мачванских
волова;
стоји блека овац’ за јањцима,
стоји мека јањац’ за овцама,
века стоји коза за јарићи,
а јарића дрека за козама;
стоји рика крава за теладма,
а телади мека за кравама;
бука стоји мачванских волова,
не познају својијех чобана,
види стока ђе ће путовати,
паке жали свога завичаја;
а за њима Турци халакају.
Виче Турчин један до другога:
„Лакше, Мујо, не умори марве!“
„Хоћу, Усо, ада како нећу;
далеко је Дрини путовати,
бојати се Чупића Стојана.“
Турци мисле, нико их не слуша,
Чупић слуша, пак сузе
прољева,
та од јада, гледајућ’ очима
како Турци српски плијен гоне
(у звјерки би срце препукнуло,
а камоли у живу јунаку!),
па говори Чупићу Стојане:
„Видиш, брате, Јанко и Вујица,
видите ли сиротињског пл’јена,
ко б’ остао под овом
срамотом?“
па он сарук на очи намаче:
„Хајте за мном како који може.“
Сви саруке на очи нам’коше,
а по турски копља окренуше
и по турски коње разиграше,
па сви шуте ништа не говоре,
већ одоше на сусрет Турцима.
Најнапријед Стојан на мркову,
за Стојаном Вујо на алату,
за Вујицом Јанко на ђогату,
а за Јанком дв’је стотине Срба.
А када их Турци опазише,
они мисле њима индат иде,
па овако њима говораху:
„Валах, кардаш, немаш куда
амо;
што смо хћели, то смо учинили,
овђе вама не има хисета.“
Срби шуте, ништа не говоре.
А када се с Турци изм’јешаше,
изм’јешаше, пак се познадоше,
тад сви Срби Бога поменуше
а на Турке огањ оборише.
Од Србаља двјеста пушак’
пуче,
мртвих паде за двјеста Турака;
од Турака седам хиљад’ пуче,
паде магла од неба до земље,
нит’ се види неба ни облака:
виш’ њих јарко помрачило
сунце
од пушчаног праха и олова;
али Срби старе мејданџије
више пушак’ метати не хћеше,
већ тргоше сабље од појаса
и кроз Турке јуриш учинише,
рашћераше Турке на буљуке
као вуци бијеле јагањце,
да не знаде један за другога,
ко ли гине, ко ли задобива;
Турци вичу: „Умет и Мухамед!“
Срби вичу: „За вјеру
хришћанску
и за славу имена српскога!“
Кад се двије ударише војске,
Црнобарац Станко харамбаша
на даништу бјеше крај Салаша
с побратимом Нинковић
Јовицом
и са побром Латковић Јованом;
кад стадоше сабље сијевати,
Станко срцу одољет не може,
веће они с даништа скочише,
сваки себи уби по Турчина,
пак на турске коње усједоше
и по пољу Турке поћераше.
Када виђе Чупићу Стојане
ја у боју Црнобарца Станка,
Чупић њему ’вако проговара:
„Бе аферим, Црнобарац
Станко!
Да си синоћ мог брата убио
и да си ми дворе запалио,
та све бих ти данас опростио,
нити бих те игда прекорио;
проклет био ко ти споменуо
кад си Србљу тако у помоћи.“
Да је коме стати нагледати
како српске сабље сијевају,
мртве турске главе зијевају.
Ту не оста Србин у дружини
који турске не одс’јече главе,
који по дв’је, који по четири,
војводама ни броја не има.
С’јече Турке од Рогаче Јанко,
што би Јанко Турак’ оставио
дочекује војвода Вујица,
што б’ Вујица Турак пропустио
дочекује Црнобарац Станко,
што би Станко Турак’
промашио
дочекује Латковић Јоване,
што би Јован Турак’ оставио
дочекује Нинковић Јовица,
што б’ Јовица Турак’ пропустио
дочекује Чупићу Стојане;
Чупић ради да гласник не оде:
сабљом с’јече, а мрковом гази,
другом руком буздованом туче,
на све стране Чупић посла има,
јер он жели да гласник не оде.
Од Србаља нико не погибе
разма једно цигло момче
младо,
а ни оно не би погинуло,
али смотри токе на Турчину,
пак не хћеде коња да се држи,
већ сјах’ с коња да токе добије,
па га Срби у боју згазише;
ет’ тако је лудо погинуло!
Од Турака мало ко утече
разма један Мехмед капетане
на ђогату коњу виловноме;
поћера га Чупић на мркову,
ћераше се преко поља равна,
ћераше се за пуно два сата:
нит’ му може Мехмед
измакнути
нит’ га може Чупић престигнути,
јер је Чупић коња уморио
и мрков му рана допаднуо;
на мркову седам грдних рана,
још се коњма покорити неће.
Ал’ говори Чупић са мркова:
„Потурицо, Мехмед-капетане,
обазри се да се погледамо,
да видимо чија је сад Мачва:
ил’ је твоја ил’ ће бити моја,
чија ли је од старине била!“
Турчин мучи, ништа не говори,
веће бјежи с главом без
обзира.
Опет Чупић њему проговара:
„Јао, курво, Мехмед-капетане,
ћераћу те Дрини до обале;
док те јунак у Дрину не нагнам,
ја се тебе оканити нећу;
ако ли ми уз Дрину побјегнеш,
ћераћу те до града Зворника –
да бих знао да ћу погинути,
ја те данас оставити нећу.“
Тад се Турчин натраг обазрео,
десну руку на прси метнуо,
Стојану се до седла поклања:
„Богом брате, Чупићу Стојане,
поклони ми живот на мејдану;
твоја Мачва и твоја старина,
ја се у њу нигда вратит нећу,
нит’ ћу доћи нит’ ћу завојштити,
већ ћу с тобом у дослуку бити,
држаћу те као брата свога;
ако л’ бих се у њу кад вратио,
еда Бог да и Мухамед светац
те ја из ње главе не изнио!“
(Боже мили, чуда великога,
ђе сам Турчин тада себе
прокле.)
Ал’ се Стојан не би повратио,
ћеро би га макар и пјешице;
али Катић присто за Стојаном
на ђогату гриве окнивене,
па га Катић сустићи не може,
већ Стојана грлом дозиваше,
грлом виче, б’јелом руком
маше:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
врат’ се амо, Бога ти једнога;
пуст’ Турчина једног огласника
нека каже босанском везиру
како јесте војску покупио
без фермана и без бурунтије
и без р’јечи цара честитога,
па како је поробио Мачву
(нек се хвали по Босни
каменој),
оћерао краве и волове,
оћерао и козе и овце,
нек им буле сир и масло купе.“
Онда Чупић послуша Катића,
пак се прође Мехмед-капетана.
Поврати се Јанку у Салаша,
од Турака шићар покупише,
сиротињски плијен повратише
а Илију Срба сахранише.
Откако је гавран поцрнио
није змија гују дочекала
као Чупић Мехмед-капетана
у широку пољу салашкоме.
Ако ли тко вјеровати неће,
нека иде те очима види:
знати ће се турска костурница
докле тече сунца и Салаша.
Бој на Чокешини
Полећела два врана гаврана
саврх Цера, изнад Чокешине,
крвавијех крила до колена,
салећеше у богату Мачву,
те падоше насред Прњавора,
на бијеле Крсманове дворе,
баш Крсмана кнеза Вујичића.
Ту излази љуба Крсманова,
излазила, па је говорила:
„Ја два врана, два по богу брата,
јесте л' скоро са Цера планине?
Јесте л' вид'ли цркву Чокешину
и у цркви славна игумана,
игумана Аџи-Константина?
Јесте л' вид'ли Ћурч'ју арамбашу,
који чува страже од Турака
с његовије триста и три друга
да не буде робља из Поцерја?
Јесте л' вид'ли мога господара,
а Крсмана кнеза Вујичића?
Јесте л' вид'ли Ваљевца Јакова,
је ли дош'о и довео војску?
је л' колико војске у Јакова?
Отишо је Крсман пред Јакова
да дочека војску Јаковљеву,
под Јакова коња да привати.
Ђе је Крсман, вода г' однијела,
што с' не нађе код својега двора?
Турска ћу се назвати робиња
за живота њему и за здравља;
мене Турци јесу додијали
свако вече двору долазећи,
свако вече и свако ми јутро,
не могу им ватре надавати,
ја како ћу љеба нам'јесити,
како ли ћу воде нанијети?
Сви питају куд је Крсман о'шо,
а ја јадна казати не смијем.
Јуче су се пушке испуцале,
сву је Мачву тама попанула;
није тама ода зла времена,
ни година што родити неће,
већ је тама од пра' пушчанога.“
Ал' бесједе двије тице вране:
„О госпођо, Крсманова љубо,
радо бисмо добре казат гласе,
не можемо, већ каконо јесте.
Ми смо јутрос са Цера планине,
а јуче смо ваздан почивали
на бијелој цркви Чокешини.
Виђели смо Аџи-Констатина,
Констатина, славна игумана,
ђе Србиње јунак причешћује
без канона и без испов'једи,
јер Србиње на бој опремаше,
заклиње их крстом и законом
да брат брата у боју не изда;
и вид'ли смо Ћурч'ју арамбашу
с његовије триста и три друга,
који чува страже од Турака
да не буде робља од Поцерја;
и вид'ли смо Ваљевца Јакова.
У Јакова није млого војске,
нема више од триста Србова
и четири сњиме арамбаше:
до два брата, два Недића млада,
Димитрије и с њим Глигорије;
треће бјеше Дамњановић Панто-
сва четири јесу једнолика,
једног раста, а једног погледа,
једне ћуди, а једне помисли;
на њима је рухо једнолико,
чиста свила до земље спушћена,
а кадифа у краћем скројена;
све оружје у злато облито,
у рукама пушке једнолике,
једног арча од дванаест драма;
на глави им капе кадифлије,
златне ките бију по појасу-
јадној мајци, сви ти су једнаци!
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
под Јаковом Крсман коња прими,
добра коња крилата ђогата.
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
те се Јаков саста са Ћурчијом,
у образ се они пољубише,
ал' за здравље питат се не ћеше,
веће одма кавгу заметнуше.
'Вако рече Ћурч'ја арамбаша:
„Та Јакове, српски команданте,
оћеш, болан, више довест војске?
Ако л' нећеш више довест војске,
ја се први с Турци бити нећу,
јер ја нисм дрво врбовина,
кад пос'јеку да с' омладит могу,
па да будем врба к'о и била,
већ Ћурчија, горски арамбаша,
кад пос'јеку, омладит се нећу.
Ја сам јунак душу огр'јешио
и уз часне посте омрсио,
у Љешници три ноћи ноћио
и три дана по њојзи одоио;
док сам турску уводио војску,
с Турцима сам мрсно вечерао,
вечерао и мрсно ручао,
с Турцима сам ишо у џамију,
турски клањам, српски бога молим.
У Турака млого има војске:
садам хиљад' и триста Турака
и пред војском до два серашћера:
Дервиш-ага из града Зворника,
Ножин-ага од села Маоче;
па сам чуо шта говоре Турци:
Турци веле да Поцерје робе,
да запале цркву Чокешину,
да погубе Аџи-Константина.“
Ал' бесједи Ваљевац Јакове:
„Ти Ћурчија, један пржибабо,
ни стари ти чртовали нису
већ чували краве по Сријему.
Ласно ти је, море, бабе пржит
у поноћи кад нико не види,
ал' је мучно мејдан дијелити
у по подне св'јету на видику.
Нећу, море, више купит друштва,
с ово брата дочекаћу Турке.“
Истом они у речи бише,
кренуше се Турци из Љешнице;
бубњи бију а свирале свире,
сва се земља испод Цера тресе,
право Турци иду чокешини.
Кад то виђе Ћурч'ја арамбаша,
он докопа пушку по средини,
обазре се рече три ријечи:
„Моја браћо, до триста другова,
ко ће са мном, нека иде за мном,
ја се први с Турци бити нећу.“
Што бијаше огња племенита
са Ћурчијом оде у планину.
Кнез Мијајло Ружичић пошао
из лијепа села Метковића,
и он види три хиљаде војске;
кад Мијајло опазо Ћурчију,
ђе Ћурчија струже уз планину,
препаде се Ружичић Мијајло,
намах своју распустио војску:
„Моја браћо и моја дружино,
кад Ћурчија бјежи уз планину,
нема данас боја са Турцима;
ви бјежите сваки свому двору
да се сваки код свог двора нађе.“
Ту Мијајло распостио војску.
Чича Јаков остаде пред црквом
су својијех три стотине друга,
су четири своје арамбаше;
а игуман Аџи-Константине
није треба да с' у боју деси-
Константин се игуман уклони;
а чича се Јаков препаднуо,
посједнуо крилата ђогата,
голу сабљу држи у рукама,
па дружини 'вако говоташе:
„Браћо моја, три стотине друга,
да црквену затворим авлију,
да бусије себе поградимо,
па да овђе дочекамо Турке.“
Ал' бесједе два брата Недоића:
„Чича Јашо, што си полуђео?
Ми нијесмо једне женске главе
под затвором женским да помремо,
па да цркву крви обојимо,
да костима цркву потрусимо,
већ хајдуци, убојни јунаци,
што замрћу по крајини кавгу
измеђ' цара и измеђ' краљева;
да идемо да сретнемо Турке,
да се далек' с њима побијемо,
ђе је свему св'јету на видику!“
То рекоше, па се послушаше
сви шарене пушке потпрашише,
па Недићи напријед пођоше,
а за њима Дамњан Кутишанац,
за Дамњаном Дамњановић Панто,
а за Пантом дружина остала.
Чича јаков на ђогату јаше,
голу сабљу у рукама носи,
иде виђет побит како ће се.
Надалеко сусретоше Турке,
повисоко од бијеле цркве,
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме,
ђе Љешници јесте на погледу.
Слишај, госпо, ко заврже кавгу:
два Недића бусије не трже,
већ падоше оба на кољена,
а обадва пушке оборише,
обје пукле, остаће им пусте.
Бого мили, чуда големога,
ђе два брата, два Недића млада,
погодише у турској ордији
до два брата, два Турчина млада,
оба брата извр Вуковија,
оба брата, оба барјактара,
оба пе'ше, ногом не макоше,
барјаци им пусти остадоше.
Земљи паде Дамњан Кутишанац,
земљи паде, пушци огањ даде;
и он уби у турској ордији
из Зворника Асан-барјактара,
Асан паде, барјак му остаде.
Земљи паде Дамњановић
земљи паде, пушци огањ даде;
Пантелија уби у ордији
из Брчкога Глибан-барјактара,
и он паде, ни ногом не маче.
Намах пуче од триста Србова,
наах пуче триста џевердана,
мртвих паде за триста Турака;
од Турака седам хиљад' пуче,
магла паде од неба до земље,
нит' се види неба ни облака
од онога праха пушчанога.
Боже моли, срца слободнога
у два брата, два Недића млада,
ђе с Турцима завргоше кавгу,
триста Срба са седам хиљада:
два Србина удриш' на педесет,
четворица на стотину Турак',
осморица на двеста Турака.
Бој чинише пуно и за млого,
ја у дану пуно седам сата;
све разбише Турке на буљуке.
Сташе Турци натраг узмицати,
рањенике Јањи проносити;
ев' Турцима индат придолази,
Недићима нико ниоткуда.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
кад се седам навршило сата,
ев' недићи рана допадоше-
пребише им турци обојици
из пушака ноге до кољена,
оба сјела један до другога,
они вичу,реко б' вино пију,
око себе србадију рабре,
пушке пуне, на турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
у недића нестаде џебане,
а не могу на ноге утати
да потраже по друштву вишека,
већ изгласа сташе дозивати:
„О дружино, браћо Србадијо,
није ли се у ког догодило
ја вишека да нама докучи,
празне су нам пушке у рукама,
још видимо према себе Турке;
у кога се вишек' догодило,
за вишек му ево по жут дукат'.“
Доста злата ал' џебане нема !
стаде викат један до другога,
ни у једног није се десило.
А то Турски шпијуни зачуше,
отрчаше Турцима казаше
да ј' у Срба нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-ага и с њим Дервиш-ага,
од појаса сабље повадише,
из далека турке повратише,
и на силу турке наћераше:
„Јала, кардаш, јуриш на душмана!
У душмана нестало џебане.“
Кал ли, болан, Турци јалакнуше,
на Србиње јуриш учинише!
Ту се Србљи покорити неће,
већ се бране и празним пушкама;
изломише пушке наседморо
ев' тукући око себе турке.
А кад танке пушке изломише,
сваки Србин вата по Турчина;
како који докопа Турчина,
сваки паде по турчину своме,
сваки србин мори по Турчина,
а Србина по двадест Турака.
Погибоше два Недића млада,
и погибе Дамњан Кутишанац,
и погибе Дамњановић Панто,
погуби га дервиш од Зворника:
Дервиш-ага Панту долећео,
удари га сабљом изненада,
уједном му отсијече главу,
Пантелија оста на ногама,
глава паде у траву пред тело,
мртва глава са земље говори:
„Ти си, Дедо, ј..у ти нену,
јер ме тако из преваре тучеш?“
Сви се Турци онда зачудише
та што рече мртва српска глава.
Ту погибе за триста Србиња,
а Турака Јањи донесоше
пет стотина, онђе укопаше;
вергијаша ни носили нису.
И данаске стоји коштурница
од србаља и још од турака
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме.
та знаће се њино разбојиште
док је Цера и Видојевице
и на небу сунца и мјесеца,
ђе Недићи јесу погинули
у суботу на Светог Лазара
пред Ристово пред Цвјетоносије.  0048    Учи књигу Чупићу Стојане, 
 0049    Другу Стојан на кољену пише, 
Чича јаков на ђоги утече  0050    Те је шаље у село Тополу, 
странпутице путем пријеким;  0051    А на руке Петровићу Ђорђу: 
 0052    „Ој ти Ђорђе, од Србије главо! 
а Ћурчији 'вако говораше:  0053    „Ја с’ не бојим цара силенога; 
„Еј Ћурчија, да те бог убије,  0054    „Пуст’ их на ме, ако су ти тешки; 
јер ме данас издаде Турцима?  0055    „Турци на ме ударит’ не смију, 
 0056    „Док ј’ у мене мојих капетана 
Ако бог да и срећа од бога,  0057    „И момака, лава одбранијех, 
ти се нећеш наносити главе, 0058    „Кој’ б’ на ватру живу ударили: 
 0059    „Док ј’ у мене првог капетана, 
наносити за ту пријевару.“  0060    „Капетана побратима Луке, 
И што рече Јаков не порече.  0061    „Он с’ не боји једнога везира; 
 0062    „Па док ми је другог капетана, 
 0063    „Капетана Ковић-Мијаила, 
 0064    „Он с’ не боји другога везира; 
Хвала Чупићева   0065    „Па док ми је трећег капетана, 
 0066    „Да од Дрине Бјелић-Игњатија, 
0001    Често књиге земљу прелазише   0067    „Он с’ не боји трећега везира; 
 0002    Од Тополе села поносита,   0068    „Па док ми је Срдана Илије, 
 0003    Од онога Петровића Ђорђа,   0069    „Кој’ с малијем боја бити не ће, 
 0004    Од Ђорђије, од Србије главе,   0070    „Веће жели да на трумпу уд’ри; 
 0005    На господу и на војеводе,   0071    „Он с’ не боји четвртог везира; 
 0006    На кнезове и на буљубаше:   0072    „Па док ми је голог сина Зеке, 
 0007    „Весел’те се, ђецо Србадијо!   0073    „Голог сина Зеке капетана, 
 0008    „Амо Турке јесам поб’једио   0074    „И његових голаћа јунака, 
 0009    „На нашему шанцу Делиграду,   0075    „Он с’ не боји петога везира; 
 0010    „Разбио сам царску султанију;   0076    „Па док ми је слугу одбранијех, 
 0011    „Ал’ су Турци брижни и срдити,   0077    „Одбранијех, лава избранијех, 
 0012    „Отишли су земљи по ћенару,   0078    „Кој’ на ватру смију ударити: 
0013    „Невјерници јесу свагда Турци,   0079    „Та док ми је Сићића Маринка, 
 0014    „Чувајте се од Босне поносне,   0080    „И док ми је Шуманца Васиља, 
 0015    „Отуда ће Турци ударити,   0081    „Па док ми је Латковић-Јована, 
 0016    „Чувајте се, да вас не преваре.”   0082    „И док ми је Пинковић-Јовице, 
 0017    Прву књигу Шапцу граду посла:   0083    „Па док ми је Кара Мијаила, 
 0018    „Попе Луко, моја десна руко!   0084    „Ето Кара из Луга Китога, 
 0019    „Добро чувај Посавине славне,   0085    „И док ми је Шиша Мијаила, 
 0020    „Посавине и Тавнаве, Луко,   0086    „И док ми је Ђорђе с Бјелотића, 
 0021    „Да ми Турци роба не одведу;   0087    „Па док ми је Гаџуљић-Стјепана, 
 0022    „За роба ћу тебе погубити.”   0088    „Он без кавге ручати не може; 
 0023    Другу пише, те у Јадар шаље,   0089    „И док ми је Качкина Стевана; 
 0024    У Лозницу Богићевић-Анти:   0090    „И док ми је лава одбранога, 
 0025    „Војеводо, Богићевић-Анто!   0091    „Кога гојим у двору мојему, 
 0026    „Учувај се од града Зворника,   0092    „Од Сријема писара Андрије; 
 0027    „Да тебека Турци не преваре:   0093    „Па док ми је мог коња дората, 
 0028    „Добро чувај Лознице и Јадра,   0094    „И док ми је сабље Маџаркиње, 
 0029    „А од Јадра не пусти робиње;   0095    „Ја б’ на цара јунак ударио, 
 0030    „За роба ћу тебе погубити.”   0096    „Лави би му чадор бастисали; 
 0031    Трећу пише, у Поцерје шаље,   0097    „Бога молим, да ударе Турци.” 
 0032    Свом посинку, Поцерцу Милошу:   0098    Оде књига Петровићу Ђорђу, 
 0033    „Мој посинко, Поцерац Милошу!   0099    Учи књигу Петровићу Ђорђе, 
 0034    „Добро чувај Цера и Љешнице,   0100    И то Ђорђу врло мило било, 
 0035    „Да тебека Турци не преваре,   0101    Од милине на ноге скочио, 
 0036    „Из Поцерја роба да не воде;   0102    И ’вако је Ђорђе говорио: 
 0037    „За роба ћу тебе погубити.”  0103    „Вала синко, Чупићу Стојане! 
 0038    Књигу пише, те је шаље Ђорђе   0104    „Нисам знао, што под скутом држим: 
 0039    Ев’ Чупићу, Змају из Ноћаја:   0105    „Кад без мене можеш војевати, 
 0040    „Ој Чупићу, Змају из Ноћаја!   0106    „Сад ја, синко, могу почивати; 
 0041    „Извуци се, море, иза бара,   0107    „Да би тако, Стоко, и не било, 
 0042    „Па се свагда украј Дрине нађи:   0108    „Доста мене, што говориш рабро.” 
 0043    „Добро чувај Мачве и Подриња, 
 0044    „Да тебека Турци не преваре, 
 0045    „Да из Мачве роба не одведу; 
 0046    „За роба ћу тебе погубити.”  Milos Stoicevic i Meho Orugdzic........
 0047    Кад Чупићу ситна књига дође, 
Boj na Deligradu
1. Znate l' braćo, jeste l' zapamtili?
2. Kad Kruševac Srbi privatiše,
3. Sva se Turska zemlja uskoleba,
4. Staše Turci sitne knjige pisat',
5. Te pošilju jedan do drugoga.
6. Fala Bogu! koji knjige piše?
7. Koji piše, kome li jih šilje? —
8. Knjige piše paša Šašić-paša
9. U Leskovcu na Moravi gradu,
10. Pošilje jih Skadru na Bojanu
11. Ka onome Bušatli-veziru,
12. Po imenu paši Ibraimu:
13. „Aman, pašo! ti otac, ti majka!
14. „Da l' ne znadeš, da l' za nas ne
aješ?
15. „Đauri nam zemlju privatiše,
16. „I palanke naše popališe,
17. „Džamije nam naše oboriše,
18. „Našu decu ludu pogaziše,
19. „Naše kade rezil počiniše:
20. „Razviše im avlije marame,
21. „I sa leđa skidoše kaftane,
22. „Ispod grla skidoše đerdane,
23. „Sve na njima endžije dukate,
24. „I sa nogu gaće od kumaša;
25. „Što gospoda u sobi seđaše
26. „Na minderu i svil'nom dušeku,
27. „To sad beži bosa po snijegu
28. „Usred zime, kad nije zemana;
29. „To je zazor caru u Stambolu,
30. „Kamo l' tebe carevu većilu!“ —
31. Knjige gleda Bušatli-vezire,
32. One gleda, druge sitne piše,
33. Pošilje ih paši Šašić-paši:
34. „Šašić-pašo, na krajini krilo!
35. „Drž' se malo, ne upusti grada,
36. „Pratiću ti Memed-pašu stara
37. „Od Gusinja grada bijeloga,
38. „Te se drž'te do Đurđeva dana;
39. „A kad dođe bijel' danak Đurđev,
40. „Te se gora listom preobuče,
41. „Crna zemlja travom i cvijetom,
42. „I ižljegne jagnje za zaklanje,
43. „A svežu se konji u pajvane,
44. „Planine se nakite jablanom;
45. „Tad ću silnu sakupiti vojsku,
46. „Pa ću doći Nišu bijelome,
47. „Od Niša ću niz Moravu poći,
48. „S palanke ću ud'rit' na palanku,
49. ,,Dokle dođem na Ćupriju ravnu,
50. „Na Ćuprij' ću vodu prebroditi,
51. „Rasturiću vojsku u Srbiju,
52. „Srbiju ću zemlju poarati,
53. „Poarati, pake popaliti,
54. ,,Sve ću njino roblje porobiti,
55. „Što je žensko, sve ću porobiti,
56. „Što je muško, sve ću pogubiti;
57. „Knezove ću njine izvešati,
58. ,,A vojvode na kolje ud'riti;
59. „Uvatiću Srpska poglavara,
60. „Po imenu Crnoga Đorđija,
61. „Njega hoću živa oderati,
62. „Kožu ću mu caru opraviti.“
63. To se Turčin tako pofalio,
64. Zaboravi reći: Ako Bog da! —
65. Tako stade do dana Đurđeva;
66. A kad dođe bijel' danak Đurđev,
67. Sva se gora listom preobuče,
68. Crna zemlja travom i cvijetom,
69. I ižleze jagnje za zaklanje,
70. Svezaše se konji u pajvane,
71. Planine se kitiše jablanom;
72. Tade vezir sitne knjige piše,
73. Pa jih šalje na dvanaest strana:
74. Prvu šalje begu Kavajskome,
75. U Kavaja pokraj mora grada,
76. Baš na bega, sestrića svojega:
77. „Slušaj mene, od Kavaja bego!
78. „Beri vojsku, štogod više možeš,
79. „Brže ajde Skadru bijelome;
80. „Jer imamo s đaurinom kavgu.”
81. Drugu vezir knjigu opremio
82. U Toptana pokraj mora grada,
83. Na onoga bega Toptanskoga:
84. „Ču li mene, od Toptana bego!
85. „Brže beri silnu mlogu vojsku,
86. „Te ti ajde Skadru bijelome;
87. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
88. Treću knjigu vezir opremio,
89. Opremi je k Tepelenu gradu,
90. Na onoga Ali-pašu stara:
91. „Ali-pašo, od krajine krilo!
92. „Brže beri Tosku ljutu vojsku,
93. „Te ti ajde na Moravu Binču,
94. „Čekaj mene na Moravi Binči;
95. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
96. Pa četvrtu knjigu opremio,
97. Opremi je u Gusinje ravno,
98. Na Đul-bega, na šuru svojega:
99. „Ču li mene, od Gusinja bego!
100. „Brže beri silnu mlogu vojsku,
101. „Sve Brđane bezumne junake,
102. „Spušti vojsku k Peći na krajinu,
103. „Te ti ajde u Podrimlje ravno,
104. „U Prizrenu da se sastanemo;
105. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
106. Petu knjigu vezir opremio,
107. Opremi je Peći na krajinu,
108. Ka onome Raman-paši mladu:
109. „Prijatelju, pašo Raman-pašo!
110. „Beri, pašo, mlogu silnu vojsku,
111. „Prati vojsku u Podrimlje ravno,
112. „I pred vojskom dva tvoja sinovca,
113. „Po imenu dva moja sestrića;
114. „Baš jednoga Derviš-pašu mlada,
115. „A drugoga bega Etem-bega,
116. „Što boljega u Turčina nema,
117. „U Prizrenu da se sastanemo;
118. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
119. Šestu knjigu vezir opremio,
120. Opremi je Đakovici ravnoj,
121. Đakovici, Arnaut-pazaru,
122. Na onoga Mustaj-pašu mlada:
123. „Beri vojsku, pašo Mustaj-pašo!
124. „Beri vojsku, štogod više možeš,
125. „Te ti ajde u Podrimlje ravno,
126. „U Prizrenu da se sastanemo;
127. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
128. Sedmu knjigu vezir opremio
129. U Prizrena grada bijeloga,
130. Na onoga Saip-pašu mlada:
131. „Ču li, zete, pašo Saip-pašo!
132. „Beri vojsku, štogod više možeš,
133. „I gradi mi konak u Prizrenu;
134. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
135. Osmu knjigu vezir opremio
136. U Kosovo u Prištinu grada,
137. Na onoga Milić-pašu mlada:
138. „Milić-pašo, od krajine krilo!
139. „Beri vojsku, štogod više možeš,
140. „I gradi mi konak u Kosovu,
141. „U Lipljanu da se sastanemo;
142. „Jer se đaur na oružje diže,
143. „Primiče se ka Kosovu bliže.”
144. Pa devetu knjigu opremio,
145. Opremi je Vranji na Moravu,
146. Na onoga Memed-pašu mlada:
147. „Ču li mene, pašo Memed-pašo!
148. „Beri, pašo, silnu mlogu vojsku,
149. „I čekaj me na Moravi Binči;
150. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
151. A desetu knjigu opremio
152. U Kratovo grada bijeloga
153. Naazaru carevu većilu:
154. „Naazare, carevi većile!
155. „Beri vojsku, štogod više možeš,
156. „Ajde brže Nišu bijelome;
157. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
158. Jedan'estu knjigu opremio
159. Ka onome Kara-fejzi mladu:
160. „Kara-fejzo, od krajine krilo!
161. „Kreni vojsku, tvoje krdžalije,
162. „Te ti ajde Nišu bijelome;
163. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”
164. Dvanaestu knjigu opremio,
165. Opremi je velikom Vidinu,
166. Na onoga pašu Osman-pašu:
167. „Ču li mene, pašo Osman-pašo!
168. „Prati mene vojsku u indata,
169. „Prati vojsku Nišu bijelome,
170. „I prati mi tope i kumbare;
171. „Jer imamo s kaurinom kavgu.”—
172. Silne su se knjige rasturile.
173. Knjigu gleda od Kavaja bego,
174. Pa on bere silnu mlogu vojsku,
175. Odvede je Skadru bijelome.
176. Knjigu gleda od Toptana bego,
177. Pa on bere silnu mlogu vojsku,
178. S vojskom ode Skadru bijelome.
179. Knjigu gleda paša Ali-paša,
180. On pokupi Tosku ljutu vojsku,
181. S vojskom ode na Moravu Binču,
182. Onde čeka Bušatli-vezira.
183. Vojsku bere od Gusinja bego,
184. On pokupi sve Gusinje redom,
185. Suvodola i Bijora ravna,
186. I pokupi Dragu i Rožaja,
187. Sve Brđane bezumne junake;
188. Spušti vojsku Peći na krajinu,
189. Ode s vojskom u Podrimlje ravno,
190. Stade čekat' Bušatli-vezira.
191. Knjigu gleda paša Raman-paša,
192. Pa on stade silnu brati vojsku;
193. On pokupi Polog Metoiju,
194. I pokupi Prekoruplje ravno,
195. I svu Podgor iznad Metoije,
196. I Rugovu više Peći ravne;
197. Spremi vojsku u Podrimlje ravno,
198. I pred vojskom dva svoja sinovca,
199. Vezireva dva mlada sestrića,
200. Po imenu Derviš-pašu mlada
201. I sa šnjime bega Etem-bega,
202. Što boljega u Turčina nema;
203. Ode vojska u Podrimlje ravno,
204. Stade čekat' Bušatli-vezira.
205. Mustaj-paša stade brati vojsku,
206. On pokupi Đakovicu ravnu,
207. Đakovicu, Arnaut-pazara,
208. I pokupi Reku i Junika,
209. Ode s vojskom u Podrimlje ravno.
210. Stade čekat' Bušatli-vezira.
211. Saip-paša stade brati vojsku,
212. On pokupi bijela Prizrena,
213. I pokupi sve Podrimlje ravno,
214. I pokupi Goru i Sirinić,
215. I pokupi Ljumu i Topolu;
216. Stade čekat' Bušatli-vezira.
217. Malić-paša stade brati vojsku,
218. On pokupi svu Prištinu ravnu,
219. I pokupi Novo brdo redom,
220. I pokupi sve Janjevo ravno,
221. I bijela grada Vučitrna,
222. I pokupi Dmitrovicu ravnu,
223. I pokupi svu palanku Banjsku,
224. I svu Šalju iznad Mitrovice,
225. I Drenicu ispod Čičavice,
226. Stade čekat' Bušatli-vezira.
227. Memed-paša pokupio vojsku,
228. Pa on pade na Moravu Binču,
229. Stade čekat' Bušatli-vezira.
230. I Naazar pokupio vojsku,
231. Sve Juruke i Bugare mlade;
232. Prati vojsku Nišu bijelome.
233. Kara-fejzo diže silnu vojsku,
234. Silnu vojsku, krdžalije mlade,
235. Te otide Nišu bijelome,
236. Stade čekat' Bušatli-vezira.
237. Osman-paša silnu bere vojsku,
238. Pa opremi Nišu bijelome;
239. Mloge spremi tope i kumbare,
240. Da čekaju Bušatli-vezira.
241. Tada vezir stade brati vojsku,
242. On pokupi Malesiju ljutu,
243. I pokupi Skadra na Bojani,
244. I pokupi Miridita ravna,
245. Pokraj mora sve Latine ljute,
246. I pred njima Đon-Markova sina;
247. I pokupi sve spahije redom,
248. Sve spahije od Urumelije,
249. I delije od Anadolije;
250. Pa kad bilo uoči nedelje,
251. U subotu zaučilo podne,
252. Pukoše mu na gradu topovi,
253. Eto vezir iz Skadra se krenu,
254. Te udari preko Malesije,
255. Dođe vezir u Prizrena grada,
256. Onde sede za petnaest dana,
257. Dok se silna sustignula vojska.
258. A kad bilo uoči nedelje,
259. U subotu zaučilo podne,
260. Pukoše mu na gradu topovi,
261. Tade vezir iz Prizrena pođe,
262. Te otide u Kosovo ravno,
263. U Lipljanu šator razapeo,
264. Onde sede za nedelju dana,
265. Dok se silna sustignula vojska,
266. Pa se vezir iz Kosova krenu,
267. Te on pade na Moravu Binču,
268. Onde vezir šator razapeo,
269. Te on sede tri bijela dana,
270. Dok se silna sustignula vojska.
271. Ondale se vezir podignuo,
272. Te otide Nišu bijelome;
273. Onde sede tri nedelje dana,
274. Dok se silna sustignula vojska.
275. I na tefter vojsku prebrojio,
276. Iziđe mu sto iljada vojske.
277. Pa kad bilo uoči nedelje,
278. U subotu zaučilo podne,
279. Pukoše mu na gradu topovi,
280. Eto vezir iz Niša se krenu,
281. Krenu vezir silnu mlogu vojsku,
282. I ponese tope kavalije,
283. I poveze tope baljemeze,
284. I kumbare, čim gradove prima,
285. I lubarde, čim gradove pali;
286. Pa udari niz Moravu ladnu.
287. No da vidiš čuda velikoga!
288. Koliko su Turci presilili,
289. Nagoni se junak na junaka,
290. Bre koji će ponaprijed poći,
291. Ko će prije Srba pogubiti,
292. A ko li će roba zarobiti,
293. A kad bili ispod Aleksinca,
294. Loša jih je sreća susretnula:
295. Savila se nasred druma guja,
296. Ljuta guja Petar od Dobrinje,
297. Nasred druma šanac načinio,
298. Pa u šancu šator razapeo,
299. Pod šatorom pije ladno vino.
300. A kad Petra Turci opaziše,
301. Na Petra se Turci nagonjau,
302. Petar turi momke u paradu,
303. Na Turke je vatru oborio,
304. I Turke je ljuto izranio.
305. Kada viđe Bušatli-vezire,
306. Gde ne može ništa na jurišu,
307. Tade vojsku natrag povrnuo,
308. Pa namesti tablje i topove,
309. Te na Petra vatru oborio,
310. Oborio tope i kumbare.
311. Prema njemu na Moravi ladnoj,
312. Onde beše Mladene vezire,
313. I sa šnjime vojvoda Stanoje,
314. I sa šnjima do dva obor-kneza:
315. Jedno beše obor-kneže Jefto,
316. A drugo je obor-knez Miloje;
317. Svi gledaju jade prema sebe.
318. Turci biju Petra od Dobrinje,
319. Biju njega topom i kumbarom;
320. Teško mu je vojska izginula,
321. Što ostalo, sve se poplašilo,
322. I svakome lice potamnelo
323. Od prokleta topa i kumbare,
324. Od brzoga praa i olova.
325. Često Petar po bedenu šeta,
326. Po bedenu i po meterizu,
327. Te ogleda straže i kapije,
328. I slobodi svu družinu redom;
329. Eto puče prokleta kumbara,
330. Te udari Petra gospodara,
331. Udari ga u desnicu ruku,
332. Klonu ruka niz čošnu dolamu;
333. No je junak, Bog mu pomogao!
334. Te ne uče Petar ni leleče,
335. Da ne tura strave u družinu,
336. Da ne kvari ćefa vojvodama;
337. Tek se maši debelu đoginu
338. Te otide Mladenu veziru,
339. Pa Mladenu riječ govorio:
340. „Bog t' ubio, Mladene vezire,
341. „Da l' ne vidiš, njima ne video!
342. „Da l' ne vidiš, da l' za nas ne aješ?
343. „Teško mene dosadiše Turci,
344. „Dosadiše topom i kumbarom,
345. „Mloga mi je vojska izginula,
346. „Što ostalo, sve se poplašilo,
347. „I svakom je lice potamnelo
348. „Od prokleta topa i kumbare,
349. „Od brzoga praha i olova;
350. „I ja sam se, brate, obranio,
351. „Obranio u desnicu ruku:
352. „No ti prati vojsku na izmenu,
353. „Te potpuni moga Deligrada,
354. „Da mi Turci šanac ne private;
355. „Vera moja i tako mi Boga!
356. „Ako Turci moj šanac private,
357. „Privatiće svu našu Srbiju.”
358. Itro Mladen Petra poslušao,
359. Te opremi vojsku na izmenu,
360. I potpuni šanca Petrovoga.
361. Mili bože, na svem tebe vala!
362. Često li se vojske udarau,
363. Udarau po polju široku,
364. Po zelenu lugu Moravskome,
365. Nagone se u vodu Moravu,
366. Krvavi se sva voda Morava
367. Od junaka i dobrijeh konja:
368. Tako bili tri nedelje dana.
369. Dokle Petru odlaknula ruka,
370. On otide pod šatora svoga,
371. Pod šatorom sitnu knjigu piše,
372. Pa dozivlje Tufekčiju Steva:
373. „Pobratime, Tufekčija Stevo!
374. „Ti ponesi knjigu u nedrima,
375. „Pravo idi u selo Topolu,
376. „Ka našemu gospodaru Đorđu,
377. „Te mu baci knjigu na koleno.“
378. Uze knjigu Tufekčija Stevo,
379. Pa se maši hatu malenome,
380. Ode pravo drumom širokijem,
381. Te on dođe u selo Topolu,
382. Onde nađe gospodara Đorđa,
383. Knjigu njemu na koleno baci.
384. Uze knjigu gospodar Đorđije,
385. Pa je daje pisaru Stevanu.
386. Uze Stevo knjigu pregledati,
387. Knjigu gleda, grozne suze roni;
388. Pita njega gospodar Đorđije:
389. „Mili kume, pisare Stevane!
390. „Kaka knjiga, kaka li je glasa?
391. „I do sad su knjige dolazile,
392. „Nijesmo ih suzne propraćali,
393. „A danaske grozne suze roniš.”
394. Al' govori pisare Stevane:
395. „Mili kume, gospodaru Đorđe!
396. „Knjiga loša, a loša je glasa:
397. „Knjigu piše Petar od Dobrinje,
398. „Na njega su Turci navalili,
399. „Navalio Bušatli-vezire
400. „S njegovijeh sto iljada vojske,
401. „Teško Petru vojska izginula,
402. „Što ostalo, sve se poplašilo,
403. „I njino je lice potamnelo
404. „Od prokleta topa i kumbare,
405. „Od brzoga praha i olova,
406. „Nama Petar sitnu knjigu piše:
407. „ „Gde si sade, gospodaru Đorđe?
408. „ „Da se meni na nevolji nađeš,
409. „ „Da mi Turci šanac ne private;
410. „ ,,Vera moja i tako mi Boga!
411. „ „Ako Turci moj šanac private,
412. „ „Privatiće svu našu Srbiju.“ ”
413. Kad to začu gospodar Đorđije,
414. On se maši džepu svilenome,
415. Te izvadi dva dukata žuta,
416. Te ih daje Tufekčiji Stevu:
417. „Naj' ti, Stevo, dva dukata žuta,
418. „Te ti idi, te se napij vina.”
419. Pa on diže silnu svoju vojsku,
420. Sve atlije i sve tokalije,
421. Svaki nosi džidu na ramenu,
422. Do po džide opšiveno vukom,
423. Da s' junaku ne pomiču ruke;
424. Te udari preko Šumadije;
425. Leontije Srpski Mitropolit,
426. I on ide drumom širokijem,
427. I sa sobom sve vodi popove,
428. I on vozi velike topove.
429. Dođe Đorđe ravnu Kragujevcu,
430. No sa grada pokliknula vila,
431. Baš sa grada prema manastiru,
432. Manastiru bijelu Konjicu,
433. Ona zove Bušatli-vezira:
434. „O vezire, žalosna ti majka!
435. „Da l' ne znadeš, da l' za se ne
aješ?
436. „Eto na te Crnoga Đorđija
437. „Sa njegovom silnom mlogom
vojskom!
438. „Sve atlije i sve tokalije,
439. „Svaki nosi džidu na ramenu,
440. „Do po džide opšiveno vukom,
441. „Da s' junaku ne pomiču ruke;
442. „Leontije Srpski mitropolit,
443. „I on ide drumom širokijem,
444. „I sa sobom sve vodi popove,
445. „I on vozi velike topove;
446. „Vera moja i tako mi Boga!
447. „Ako stigne gospodar Đorđije,
448. „Te zateče tebe na Moravi,
449. „Da ti imaš krila sokolova,
450. „Ne bi perje iznijelo mesa:
451. „Biježaćeš, no pobeći ne ćeš;
452. „Branićeš se, odbranit' se ne mo'š;
453. „Molićeš se, pomoći ti ne će.”
454. Kad to začu Bušatli-vezire,
455. U ponoći učinio londžu:
456. On doziva paše i begove  0041    „Чупића ћу бритком сабљом посјећ’, 
457. I ostale njine poglavare,  0042    „Цинцара ћу на ватри спалити; 
 0043    „Кучку курву Богићевић-Анту, 
458. Svaki svojoj zakazaše vojsci,  0044    „Који ми је Јадар посвојио 
459. Od petala oni podraniše,  0045    „И под своје крило приватио, 
460. Pleći daše, bijegati staše.  0046    „Хоћу њега на коло вргнути. 
461. Mili Bože, na svem tebe vala!  0047    „Ја не могу рала уватити, 
462. Kad iđahu niz Moravu Turci,  0048    „Нит’ умијем орат’ ни копати, 
 0049    „Веће хоћу тако урадити, 
463. Sve skakahu Turci, ka' jeleni;  0050    „Да би своју изгубио главу; 
464. A kad li se natrag povrnuše,  0051    „Већ с’ овако живљети не може.” 
465. Otidoše Turci, ka' ******.  0052    То говори паша Али-паша, 
 0053    То говори, ал’ Бога не моли, 
 0054    Већ окрете силну купит’ војску 
Бој на Лозници   0055    По Зворнику и по Мулалуку: 
 0056    Књигу пише, посла Сребрници, 
0001    Затјече се паша Али-паша   0057    Другу посла на Херцеговину, 
 0002    У Зворнику у својему граду   0058    Трећу посла бијелу Мостару 
 0003    На ћитапу своме алкурану:   0059    На Мостарце до мора јунаке, 
 0004    „Ој да би ме не родила мајка   0060    А четврту Босанском везиру, 
 0005    „Ни влахиња ни млада Туркиња,   0061    Учтуглији паши Кукавици; 
 0006    „Већ кобила, која хата мога,   0062    Пету посла у крајину љуту, 
 0007    „Хоћу силну покупити војску   0063    На тридесет и три капетана; 
 0008    „По Зворнику и по Мулалуку;   0064    Шесту посла, брате, на четири, 
 0009    „Па ћу звати пашу Сребрницу,   0065    На четири санџак-алајбега; 
 0010    „Херцеговце соколове Турке,   0066    Седму посла ев’ књигу клетвену 
 0011    „Мостаране до мора јунаке;   0067    На Бошњаке Турке Мусломане, 
 0012    „Па ћу звати млоге капетане,   0068    На мечете и на све џамије, 
 0013    „Крајишнике љуте убојице,   0069    На све хоџе и на мујезине: 
 0014    „И четири санџак-алајбега,   0070    „Ко је Турчин и Турског племена, 
 0015    „Седам паша са седам санџака,   0071    „Те га јесте Туркиња родила 
 0016    „И осмога пашу учтуглију;   0072    „И Турскијем мл’јеком задојила, 
 0017    „Кад сакупим војску у Зворника,   0073    „Те вјерује свеца Мухамеда, 
 0018    „Поградићу орахове шајке,   0074    „Нек се диже тући ђаурина: 
 0019    „Шајке лаке, орахове лађе,   0075    „Ђаури нам тешко додијаше, 
 0020    „У Зворнику, у мојему граду,   0076    „Нашег цара прво уцв’јелише, 
 0021    „Па ћу шајке спустити низ Дрину,   0077    „Уцв’јелише, за срце ујеше: 
 0022    „Ја пред војском покрај Дрине поћи,   0078    „Двије њему земље освојише: 
 0023    „С војском сићи до поља Тичара,   0079    „Ођунлију и Маћедонију; 
 0024    „На Тичару с војском Дрину прећи,   0080    „Исјекоше Турке јењичаре, 
 0025    „На Лозницу хоћу ударити,   0081    „Јењичаре, цареве синове, 
 0026    „На Лозницу, моју ђедовину,  0082    „А градове б’јеле поурваше, 
 0027    „Коју ми је ђеде освојио,   0083    „Од џамија цркве поградише; 
 0028    „У Косову пољу задобио,   0084    „И те би им јаде опростили, 
 0029    „У Косову на свијетлу сабљу,   0085    „Ал’ видите л’, ђе ће горе бити? 
 0030    „Па од мене Раци преотеше,   0086    „П’јани власи мировати не ће; 
 0031    „Преотеше на љуту срамоту   0087    „По Зворнику и по Бијељини 
 0032    „Код мојијех пет стотина кмета;   0088    „Ми се Турци маћи не смијемо 
 0033    „Сад ја кмета немам ни једнога.   0089    „Од влашкијех љутијех змајева, 
 0034    „Мислим сјести у б’јелу Лозницу   0090    „Прелијећу преко воде Дрине, 
 0035    „До Илијна ил’ до Пантелијна;   0091    „Па се наше Босне приваћају, 
 0036    „А кад сједнем у б’јелу Лозницу,   0092    „Дочекују по друмов’ма Турке, 
0037    „Поватаћу влашке поглавице:   0093    „И русе им ос’јецају главе; 
 0038    „Јакова ћу на колац набити,   0094    „Из чаршије изић’ не смијемо 
 0039    „А Луку ћу жива одерати,   0095    „Нит’ на воду Дрину извирити; 
 0040    „Милоша ћу с коњма истргати,   0096    „Нека знате, више ћ’ јада бити: 
 0097    „Сву ће нашу Босну посвојити:   0153    Трчи Анто по бедену граду 
 0098    „Од’те, дођ’те, ако Бога знате!”   0154    Кано соко по јелову грању, 
 0099    Оде књига по свој Босни славној   0155    По бедену поређа барјаке, 
 0100    На све Турке Турске поглавице,   0156    А Србине меће на бусије; 
 0101    Када Турци књиге проучише,   0157    Виче Анто грлом бијелијем, 
 0102    Низ образе сузе прољеваше,   0158    Виче Анто, к’о да соко кликће, 
 0103    Па скочише на ноге јуначке,   0159    Око себе Србадију рабри: 
 0104    Из подрума коње изведоше,   0160    „О Србини, не бојте се, браћо! 
 0105    Припасаше свијетло оружје,   0161    „Пун’те пушке, а туците Турке; 
 0106    Са сви страна војску сакупише,   0162    „Нек је Турак’ сто хиљада војске, 
 0107    Па Зворнику граду одведоше.   0163    „Нас у граду двадесет стотина, 
 0108    Када се Турци под Зворник слегоше,   0164    „Нека знате, разбићемо Турке. 
 0109    Те их паша на тефтер узео,   0165    „Не жалите праха ни олова, 
 0110    Ал’ Турака сто хиљада дође.   0166    „У мене је за доста џебане: 
 0111    То је паши врло мило било,   0167    „Да ложимо три мјесеца дана, 
 0112    Па он гради орахове шајке,   0168    „Да ложимо, војску би гријали: 
 0113    Шајке лаке, орахове лађе,   0169    „Џебане нам нестати не може.” 
 0114    У Зворнику у својему граду;   0170    Стоји цика Српскијех пушака, 
 0115    Па он шајке отиште низ Дрину,   0171    Јаук стоји око град’ Турака; 
 0116    А он с војском покрај Дрине сиђе,  0172    Црвен пламен свезан је за небо 
 0117    Па Тичару с војском Дрину пређе;   0173    А од оне ватре из пушака. 
 0118    Изиђоше у поља Лозничка,   0174    Бој чинише три бијела дана: 
 0119    Украј Дрине табор учинише   0175    Ни престаше, нити сна имаше, 
 0120    И Лозничка поља притискоше:   0176    Ни сједоше, ни љеба једоше, 
 0121    Све је бијел чадор до чадора,   0177    Нит’ стадоше, нити воде пише; 
 0122    Коњ до коња, јунак до јунака,   0178    Нагло Турци на град ударају, 
 0123    Бојна копља кано чарна гора,   0179    Ништа Турци успрегнути не ће. 
 0124    Све с’ вијају по пољу барјаци   0180    Бре какав је Поцерац Милошу, 
 0125    Кано мрки по небу облаци;   0181    И какав је Бакал Милосаве, 
 0126    Товни коњи, а бијесни Турци,   0182    Прије би се они помамили, 
0127    На алаје по пољу одлазе,   0183    Него би се Турцима предали. 
 0128    На Лозницу попријеко гледе.   0184    Излијеће Поцерац Милошу, 
 0129    Ту су Турци мудри и паметни:   0185    Излијеће на горњу капију, 
 0130    Бише Турци украј воде Дрине,   0186    На ђогату коњу крилатоме, 
 0131    Бише Турци за петнаест дана,   0187    Па сијече Турке око града; 
 0132    Но шћедоше заметати кавге.   0188    Ту се Милош не зна уморити, 
 0133    А кад своју одморише војску,   0189    Док под собом коња не озноји; 
 0134    Па се војска у једно сустиже,   0190    А кад ђогат под њиме сустане, 
 0135    Прије зоре и бијела дана,   0191    Он се онда ев’ у град поврати, 
 0136    Лозници се граду прикучише,   0192    Ђога сјаше, дората узјаше, 
 0137    На Лозницу сложно ударише,   0193    Па изгони дора на капију, 
 0138    Прве Турци шанце освојише   0194    Све једнако Милош с’јече Турке, 
 0139    И по шанцу адет поставише:   0195    Јер се Милош не зна уморити. 
 0140    По бедену вргоше барјаке,   0196    С другу страну на доњу капију 
 0141    А у шанцу амаз проучише;   0197    Излијеће Бакал Милосаве 
 0142    На Лозницу на град ударише,   0198    На јагрзу коњу великоме, 
 0143    Како Турци нагло ударају,   0199    Па сијече Турке око града; 
 0144    За беден се рукам’ приваћају,   0200    Ту се Бакал не зна уморити, 
 0145    Лозница се из темеља креће.   0201    Већ разгони Турке око града, 
 0146    У граду су до три војеводе:   0202    Док под собом коња не умори; 
 0147    Прво јесте Српска војевода   0203    Кад јагрза у пјену учини, 
 0148    Од Лознице Богићевић Анто,   0204    Тад се с коњем он у град поврати, 
 0149    А друго је Српска војевода   0205    С оног сјаше, а другог узјаше, 
 0150    По имену Милош од Поцерја,   0206    Па једнако он разгони Турке. 
 0151    А треће је Српска војевода   0207    Ко ће сили Бож’јој одољети? 
 0152    Ја из Шапца Бакал Милосаве.   0208    Ко л’ побити све цареве Турке? 
 0209    Све једнако бојак без престанка:   0265    „Сиротиња муке допаднути. 
 0210    Нити знаду, кад им данак прође,   0266    „Слатки Бого! што ли ћу ти јако?” 
 0211    Данак прође, кад ли ноћца дође:   0267    Ал’ ето ти Бакал Милосава, 
 0212    Све једнако магла од пушака.   0268    Крвава му сабља до балчака 
 0213    Дан четврти кад је освануо,   0269    И десница до рамена рука, 
 0214    Ев’ пошета Богићевић Анто   0270    Сијекући око града Турке, 
 0215    По Лозници по бедену граду:   0271    Бакал кара обје војеводе: 
 0216    Анто гледа свуда око града,   0272    „Не будал’те, двије војеводе! 
0217    Јесу л’ Турци ишто узмакнули;   0273    „Ил’ сте луди, ил’ сте се препали? 
 0218    Турци нису ништа узмакнули,   0274    „Што се, болан, ’нако не владате, 
 0219    Већ се граду ближе примакнули.   0275    „Ко су с’ старе војводе владале? 
 0220    Кад то виђе Богићевић Анто,   0276    „Ђе је вама дивит и хартија? 
 0221    Препаде се Богићевић Анто,   0277    „Што ви ситну књигу не пишете, 
 0222    Па процвиље из грла бијела,   0278    „Не пишете, па је не шаљете 
 0223    Цвили Анто како љута гуја,   0279    „Б’јелу Шапцу, Лазаревић Луки, 
 0224    Како љута гуја под каменом,   0280    „Комендату од Шапца бијела, 
 0225    Вели Анто: „Јаој моја мајко!   0281    „Нек вам даде индат у Лозницу? 
 0226    „Мили Бого! Што ли ћу ти јако?   0282    „Другу пиш’те, Чупићу пошљите, 
 0227    „Сад ће Турци Лозницу узети,   0283    „Трећу пиш’те шеру Парашници 
 0228    „Ми војводе главе погубити,   0284    „Голом сину Зеки буљубаши: 
 0229    „Сиротиња муке допаднути;   0285    „Та они су на гласу јунаци, 
 0230    „Ја не жалим нит’ се тога страшим,   0286    „Њих се боје сви Турци Бошњаци; 
 0231    „Ми војводе што би изгинули,   0287    „Ако нама од њих помоћ дође, 
 0232    „Али што ће наше јадне душе?   0288    „Нека знате, разбићемо Турке.” 
 0233    „Душе не ће виђет’ Бож’јег лица:   0289    Кад то чуо Богићевић Анто, 
 0234    „Сиротиња с нас муке допада.”   0290    Та онда се пера осјетио. 
 0235    Ту му дође Поцерац Милошу,   0291    Узе Анто перо и хартију, 
 0236    Крвава му сабља до балчака   0292    Дркћу руке, писати не може, 
 0237    И десница до рамена рука,   0293    Веће даде Поцерцу Милошу: 
 0238    Сијекући око града Турке,   0294    „Нај ти, побро, Поцерац Милошу! 
 0239    Милош тјеши Богићевић-Анту:   0295    „Нај ти, побро, перо и хартију, 
 0240    „Ја мој брате, Богићевић-Анто!   0296    „Књигу пиши, ја ћу говорити.” 
 0241    „Немој тужит’, не плаши Србова,   0297    Узе Милош дивит и хартију, 
 0242    „Еда Бога и Богородице!   0298    Милош пише, а говори Анто. 
 0243    „Како смо се побили с Турцима,   0299    ’Вако Анто у књизи говори: 
 0244    „Ево има шест година дана,   0300    „Господару, Лазаревић Луко! 
 0245    „Ђегођ смо се Турцим’ ударили,   0301    „Ја из Шапца Српски комендате! 
 0246    „Свагђе јесмо Турке разбијали:   0302    „Или чујеш, болан, ил’ не чујеш? 
 0247    „Добре коње у срму облисмо,   0303    „Или за нас хајеш, ил’ не хајеш? 
 0248    „У скерлет се чоху обукосмо,   0304    „На Лозницу Турци ударили 
 0249    „Све од Турак’ што смо добивали;   0305    „И прве нам шанце освојили 
 0250    „Еда и сад Турке разбијемо,   0306    „И по њима адет поставили 
 0251    „Од Турака шићар добијемо!”  0307    (По бедену уд’рили барјаке), 
 0252    Ал’ бесједи Богићевић Анто:  0308    „И у њима амаз проучили, 
 0253    „А мој брате, Поцерац Милошу!  0309    „А Лозницу града опасали; 
 0254    „До сад смо се с Турцим’ ударали,  0310    „Нагло Турци на град ударају, 
 0255    „Кад на Турке огањ оборимо,  0311    „За беден се рукам’ приватају, 
 0256    „Одмах почну Турци узмицати,  0312    „Лозница се из темеља креће, 
 0257    „А сад Турци узмакнути не ће;  0313    „Хоће Турци Лозницу узети. 
 0258    „Је ли бојак три бијела дана?  0314    „Да ти видиш, Лазаревић Луко, 
 0259    „Је ли ово ватра без престанка?  0315    „Ја каква је сила у Турака! 
 0260    „Ништа Турци узмакнути не ће,  0316    „И какви су коњи у Турака! 
 0261    „Већ се ближе прикучују граду,  0317    „Још да Турци пију рујно вино, 
0262    „На Лозницу нагло ударају:  0318    „Рујно вино јал’ бистру ракију, 
 0263    „Сад ће Турци Лозницу отети,  0319    „Би нагнали своје добре коње, 
 0264    „Ми војводе главе погубити,  0320    „Би Лозници на беден скакали; 
0321    „Ал’ не пију вина ни ракије,   0377    Главом маше, зубима шкргуће, 
0322    „Па уздама коње пометају.   0378    Јер је Чупић тешко обољео, 
0323    „Дај нам индат до неђеље прве,   0379    И тешко га болест обрвала 
0324    „Ако ли нам не дадеш индата,   0380    Па се коња држати не може. 
0325    „Ја индата до неђеље прве,   0381    Викну Чупић слуге и дворане: 
0326    „Када буде у свету неђељу,   0382    „Чујете ли, моје вјерне слуге! 
0327    „Ја ћу Турцим’ предати Лозницу:   0383    „Трч’те боље по богатој Мачви, 
0328    „Бранити се више не можемо.”   0384    „Поздравите моје буљубаше: 
0329    Оде књига Шапцу бијеломе.   0385    „Побра Луку, Јосиповић Перу, 
0330    Учи књигу Лазаревић Луко,   0386    „С Богатића Ковић Михаила, 
0331    Учи књигу, грозне сузе лије;   0387    „А од Дрине Бјелић-Игњатију, 
0332    Другу Луко на кољену пише,   0388    „И поздрав’те Срдана Илију; 
0333    Те је шаље бијелој Лозници,   0389    „Моји момци, лави одабрани! 
0334    А на руке Богићевић-Анти   0390    „Јаш’те коње, хајте у Љешницу, 
0335    И свом побру Бакал-Милосаву   0391    „Војску куп’те по богатој Мачви, 
0336    И Милошу, крилу од Поцерја:   0392    „Хајте листом у Љешницу б’јелу: 
0337    „Чујете ли, до три војеводе!   0393    „Лозница нам у невољи цвили.” 
0338    „Браните се, не дајте Лознице   0394    Буљубаше кад чуше Чупића, 
0339    „Ја у Турке у проклете руке,   0395    Сви скочише на ноге јуначке, 
0340    „Не дај града без велика јада,   0396    И по Мачви војску покупише, 
0341    „Без прољева крви од Србина;  0397    Без Чупића лавови одоше, 
0342    „Не ће проћи три бијела дана,   0398    Луко купи око себе војску 
0343    „Стићи ће вам помоћ са свих страна,   0399    Ја по Шапцу и около Шапца, 
0344    „Виђећете јада од Турака.”   0400    По Посављу око воде Саве, 
0345    Оде књига бијелој Лозници.   0401    По Тавнави и по Поцерини; 
0346    Оде Луко друге књиге писат’:   0402    На мах Луко покупио војску. 
0347    Прву пише, шаље у Љешницу   0403    У Љешницу шанцу дојездише 
0348    Ев’ из Борка Симеуну кнезу:   0404    Једног сата а једног минута, 
0349    „Симеуне, Бијоградски кнеже!   0405    Поглавице уједно дођоше 
0350    „Не распусти Бијоградске војске,   0406    У по с’ ноћи онђе састадоше. 
0351    „У Љешници дочекаћеш мене:   0407    Једнако је бојак на Лозници: 
0352    „Лозница нам у невољи цвили,   0408    Пушке праште, а топови гуде, 
 0353    „Ваља дават’ индат у Лозницу   0409    Испод неба лијећу лубарде: 
 0354    „И Србињске избављати душе   0410    Све баљемез баљемеза виче, 
 0355    „Од Турака из нечисте руке.   0411    А лубарда лубарду дозива. 
 0356    Другу пише, те Чупићу шаље:   0412    Ту Србињи спавати не могу: 
 0357    „О Чупићу, змају из Ноћаја!   0413    Уста Луко, пође по логору, 
 0358    „Војску купи, хајде у Љешницу,   0414    Па он себе зове поглавице: 
 0359    „Лозница нам у невољи цвили.”   0415    „Чујете ли, Српске поглавице! 
 0360    Трећу пише, шаље Парашници,   0416    „И ви браћо, мали и велики! 
 0361    Голом сину Зеки буљубаши:   0417    „Послушајте, што ћу бесједити: 
 0362    „Голи сине, буљубаша Зеко!   0418    „Ако Бог да и Богородица, 
 0363    „Дед’ устани и голаће крени,   0419    „Те се сјутра с Турцим’ ударимо, 
 0364    „Да си брзо у бјелу Љешницу,   0420    „Дете, браћо, да се не издамо: 
 0365    „Лозница нам у невољи цвили.”   0421    „Ко издао, издало га љето! 
 0366    Једну пише, те Катићу шаље:   0422    „Бијело му жито не родило! 
 0367    „О војводо, Катић Симеуне!   0423    „Стара њега мајка не виђела! 
 0368    „Деде крени твоје Прекодринце,   0424    „Њим се мила сестра не заклела! 
 0369    „Ти си џаба госпоство добио,   0425    „Јоште, браћо, да вам ово кажем: 
 0370    „Сад ћ’ у тебе срећу окушати;   0426    „Који би што у боју добио, 
 0371    „Да си брзо у Љешницу бјелу,   0427    „Да добије везирово благо, 
 0372    „Лозница нам у невољи цвили,   0428    „Нека другу не даде исета, 
 0373    „Онђе ћу те виђет’ код Лознице,   0429    „Проклет био, ко од њег’ искао! 
 0374    „Онђе ћу ти љебац поклонити.”   0430    „Свако себе нек шићара тражи. 
 0375    Кад Чупићу ситна књига дође,   0431    „Хајте, браћо, бијелој Лозници, 
 0376    Чупић учи, грозне сузе лије,   0432    „Он ј’ тежак бојак без престанка.” 
 0433    То рекоше, на ноге скочише,  0489    „Кака ј’ војска по брдим’ Руњанским? 
 0434    Сви коњици коње посједоше,  0490    „Ако оно Турцим’ индат иде, 
 0435    А пјешаци пушке докопаше;  0491    „И још оно буде Турска војска, 
 0436    Све с’ коњици по два поређаше,  0492    „Нико не ће остат’ од Србина, 
 0437    А пјешаци по два загрлише;  0493    „Српска ће се св’јећа утрнути; 
 0438    Поглавице напријед пођоше.  0494    „Ако л’ оно буде Српска војска, 
 0439    Из Љешнице у по ноћи пошли,  0495    „Тере нама сада индат стигне, 
 0440    Па на Јадар воду ударише,  0496    „Сад ћеш виђет’ јада од Турака. 
 0441    Док Србињи Јадар пребродише,  0497    „Деде узми дурбин од биљура, 
0442    Први Србљи у Руњане дошли,  0498    „Не би л’ војску на дурбин познао.” 
 0443    Још посљедњи Јадар прелажаху,  0499    Узе Анто дурбин од биљура, 
 0444    У Руњаним’ ишчекат’ се хоће  0500    У шљивике Руњанске погледа, 
 0445    Код студене воде Теферича  0501    И познаде, да је Српска војска, 
 0446    У Руњанским зеленим шљивицим’,  0502    И познаде Лазаревић Луке; 
 0447    Ту по ладу попадала војска:  0503    А кад позна Богићевић Анто, 
 0448    Ко с’ угриј’о, водом с’ разлађује,  0504    Он казује Милошу Поцерцу: 
 0449    Ко је жедан, ладну воду пије,  0505    „О Милошу! нама индат дође! 
 0450    Ко водицу, ко љуту ракију;  0506    „Ено Луке славна комендата.” 
 0451    Пјешадија у пушке загледа,  0507    Онда рече Поцерац Милошу: 
 0452    А коњици колане притежу,  0508    „Побратиме, Богићевић Анто! 
 0453    На Лозницу попријеко гледе.  0509    „Ти обуци све Турске хаљине, 
 0454    Опет Луко пође по логору,  0510    „И ти узми три, четири друга, 
 0455    Стаде Луко разређиват’ војску,  0511    „Кроз Турску се војску прокрадите, 
 0456    Куд ће који уд’рит’ поглавара,  0512    „Па идите у Руњанске башче: 
 0457    ’Вако рече Лазаревић Луко:  0513    „Ако Србља буде са јабане, 
 0458    „О из Борка кнеже Симеуне!  0514    „Та не знаду од куд уд’рит’ ваља, 
 0459    „Ти удари јунак од Истока,  0515    „Ваља тебе уредити војску.” 
 0460    „Од Истока са својега сента,  0516    Кад то чуо Богићевић Анто, 
 0461    „Уза Штиру, уз воду студену;  0517    Узе Анто три, четири друга, 
 0462    „А бимбаша, Катић Симеуне!  0518    Обукоше све Турске хаљине, 
 0463    „Ти удари пољем од Липнице,  0519    Па на добре коње посједоше, 
 0464    „Ту ћ’ у тебе срећу окушати.  0520    Кроз Турску се војску прокрадоше 
 0465    „Голи сине, Зеко буљубаша!  0521    И одоше баш пред Српску војску. 
 0466    „Добро чувај брда и Гучева,  0522    Кад с’ машише брда Руњанскога, 
 0467    „Утећи ће у планину Турци;  0523    Од Турака нико их не виђе, 
 0468    „А ја одо с мојом кумпанијом  0524    Разма један паша Али-паша; 
 0469    „Од куда су понајтјешњи кланци,  0525    Али-паша Турцим’ бесједио: 
 0470    „Од Запада покрај воде Дрине.  0526    „Јењичари, моја ђецо драга! 
 0471    „Ви Мачванске чујте буљубаше!  0527    „Ен’ утече градска поглавица, 
 0472    „Чупићеви лави изабрани!  0528    „Од Лознице Богићевић Анто, 
 0473    „Кад Чупића међу вама нема,  0529    „Јал’ утече, јал’ по индат оде: 
 0474    „Ви хоћете друмом ударити,  0530    „Сад јуришом хајте на Лозницу, 
 0475    „Ево друмом најнапред на Турке:  0531    „Готова је бијела Лозница.” 
 0476    „Ви најприје заметните кавгу,  0532    А кад, болан, Турци алакнуше 
 0477    „Нека буде сваколика кавга  0533    И Лозницу града опасаше! 
 0478    „На онога Срдана Илију,  0534    Туку града са четири стране: 
 0479    „И нек буде срећа Срданова.”  0535    С једне стране топовима туку, 
 0480    То рекоше, па се посулише,  0536    С друге стране бојним лубардама, 
 0481    Сваки своју страну разматраше;  0537    С треће стране лагум поткопаше, 
 0482    Ал’ је мука на бој ударити.  0538    А с четврте јуриш без престанка, 
0483    Турци бију једнако Лозницу,  0539    Трчи Милош по Лозници граду, 
0484    Три војводе по Лозници оде,  0540    Око себе Србадију рабри: 
0485    Ев’ погледа Милош у Руњане,  0541    „Не бојте се, Србљи, браћо драга! 
0486    Милош најпре Србе опазио,  0542    „Пушке пун’те, а туците Турке, 
0487    Па дозивље Богићевић-Анту:  0543    „Сад ће нама лијеп индат стићи, 
0488    „Побратиме Богићевић Анто!  0544    „Виђећете јада од Турака.” 
0545    Какав огањ гори на Лозници,   0601    Турци даше плећа, побјегоше 
0546    Црвен пламен до неба свезали.   0602    Дрини води ладној на обалу: 
0547    Дође Анто Српскоме логору,   0603    Ето паше на ноге скочише, 
0548    Опази га Лазаревић Луко,   0604    А на добре коње посједоше, 
0549    Пред Анту је Луко потрчао,   0605    Дрини води ладној утекоше; 
0550    Са Антом се у образ пољуби,   0606    Оставише убојне топове 
0551    Немају се кад за здравље питат’,   0607    И џебану, што је за потребе, 
0552    Веће рече Лазаревић Луко:   0608    И бубњари бубњеве бацише, 
0553    „Како ј’, брате, Анто, у Лозници?”   0609    И свирачи свирале бацише, 
0554    Анто проли сузе низ образе,   0610    Побацаше зиле и борије, 
0555    Антонија нема шта казиват’:   0611    Погубише ситна ћиманета. 
0556    „Видиш, Луко, како ј’ у Лозници!   0612    Мили Бого! чуда големога! 
0557    „Сад су Турци ушли у Лозницу,   0613    Да се коме чуда нагледати, 
0558    „Па се сада кољу по Лозници,   0614    Како Српске сабље сијевају, 
0559    „Већ потец’те, ако Бога знате!”   0615    Мртве Турске главе зијевају! 
0560    Онда Луко викну поглавице:   0616    Те не оста Србљин у дружини, 
0561    „А Србињи! Свак на своју страну.”   0617    Који Турске не одс’јече главе. 
0562    Па коњици коње посједоше,  0618    Што Турака од сабље утече, 
0563    Па пјешаци пушке загрлише,   0619    На Дрину их воду наћераше. 
0564    Па Лозници граду потекоше,   0620    Колика је Дрина вода ладна, 
0565    Најнапријед Срдане Илија,   0621    А на њојзи нигђе брода нема, 
0566    И пред њима Пурко бајрактару,   0622    Ту је Турчин тада пребродио, 
0567    Он пјешице свилен барјак носи,   0623    Ђе је који доспјети могао. 
0568    Барјак носи, војсци калаузи,   0624    Преко Дрине мало ко пријеђе, 
0569    А Илија за њим на ђогату.   0625    Камо чудо, што у Дрини оста! 
0570    Најпре Турци вишеше Илију   0626    Дрина вода не тражи тефтера, 
0571    И пред њиме Пурка барјактара,   0627    Веће ждере без броја јунаке. 
0572    Па се Турци тада препадоше,   0628    Бого мили и Богородице! 
0573    Кад Илију за собом виђеше,   0629    Од како је постала Лозница, 
 0574    Па се Турци натраг окренуше,   0630    Нису љепше Србљи задобили, 
 0575    Не би л’ како узбили Илију,   0631    Него тада, кад разбише Турке, 
 0576    На Илију огањ оборише;   0632    Од Турака шићар задобише 
 0577    Ал’ Илија успрегнути не шће,   0633    Ова пјесма свјема Србињима, 
 0578    Већ подвикну к’о да пије вино,   0634    Од мен’ пјесма, а од Бога здравље! 
 0579    Па на Турке јуриш учинио; 
 0580    Са сви страна Србљи ударише, 
 0581    Једнолико сложно ударише, 
 0582    И на Турке огањ оборише, 
 0583    Кано грозна киша из облака, 
Лазар Мутап и
 0584    Тако с’ просу пушка од Србаља. 
 0585    Кад то виђе Поцерац Милошу, 
Арапин
 0586    Он на граду отворио врата,  Књигу пише црни Арапине
 0587    Па из града јуриш учинио,  Из ордије цара силенога
 0588    Са свих страна забунише Турке. 
 0589    Боже мили и Богородице!  Од Видина, града бијелога,
 0590    Кад се двије ударише војске,  Те је шаље у земљу Србију
 0591    Једно Српска, а друго је Турска,  У Тополу, село поносито,
 0592    Стоји цика тананих пушака, 
 0593    Стоји јаук рањених јунака; 
Црном Ђорђу од Србије глави:
 0594    Ето гребу мачи гребештаци,  „Чујеш море каурине Ђоко!
 0595    Ев’ шкргућу кости од јунака;  „На те јесте царе протужио,
 0596    Јека стоји убојних топова,  „Ти си цара за срце ујео,
 0597    Земља јечи, ведро небо звечи, 
 0598    А све зељош зељоша дозива,  „Србију му земљу освојио,
 0599    Виш’ њих јарко помрчало сунце  „Оборио мечет' и мунаре,
 0600    Од онога праха и олова.  „Повисио цркве и олтаре;
„Исјек'о си хоџе и муфтије;
„Још си већи зулум починио:
„Исјек'о си паше и кадије;
„Још си већи зулум починио:
„Туркиње си млоге покрстио,
„Имена им Српска нађенуо,
„За Србљина млогу удомио;
„А ти знадеш, каурине Ђоко!
„Да то Турска вјера не подноси:
„Прођ' се тога, каурине Ђоко,
„Прођ' се тога, дај цареву рају;
„Ако ли се тога проћи не ћеш,
„Да цареве земље не газимо,
„Да цареве раје не таремо,
„Изађи ми на мејдан јуначки
„У широко у поље Видинско,
„Или за се пошљи замјеника;
„Пак да знадеш, каурине Ђоко!
„Ако мене суђен данак нађе,
„Цар већ на те више војштит'
неће,
„Остаћ' твоја сва земља
Србија,
„Остаћ' твоја од сад до вијека;
,,Ако л' тебе суђен данак нађе,
„Царска земља к'о што је и
била,
„Ако ли ми изићи не смијеш,
„Послаћу ти везак и преслицу,
„Те ми преди гаће и кошуљу
„А на мјесто моје наручнице;
„Пак ћу силну војску подигнути,
„Са војском ћу рају прегазити,
„И теби ћу у Тополу доћи,
„Б'јеле ћу ти дворе попалити,
„Тебе хоћу жива уватити,
„Везаћу ти руке наопако,
„Везана те у Стамбол пратити,
„Те ћу тебе цару поклонити;
„Тако ће се земља умирити.”
Дође књига Петровићу Ђорђу:
Учи књигу Петровићу Ђорђе,
Књигу учи, грозне сузе рони,
Пак од јада на ноге скочио,
И ишета из бијела двора,
Ниже двора у зелену башчу,
Пак се спусти на зелену траву,
Мисли мисли Петровићу
Ђорђе:
,,Моја мајко! што ли ћу ти јако?
„Ја сам први кавгу заметнуо,
„Црвописак на душу узео:
„Куд ће моја душа и тијело?
„Да б' Арапу на мејдан изиш'о,
„Може мене суђен данак наћи
„А очима ни виђети не ћу,
„На коме ће земља останути;
„Да би посл'о за се замјеника,
„Не знам данас, кога ћу
послати:
„Да би посл'о Лазаревић-Луку,
„Лука није срећан на мејдану;
„Да би посл'о Чупића Стојана,
„Чупић јесте срећан на мејдану,
„У њег' би се мог'о поуздати,
„Боље у њег', нег' у десну руку;
,,Ал' кад пошљем Чупића
Стојана,
„Ко ће чуват' Мачве и Подриња
„Од Турака, проклетих
Бошњака?
„Да би посл'о посинка Милоша,
„Ко че чуват' Јадра и Поцерја
„Од проклетих Турак'
Зворничана?
„Да би посл'о Вељка
харамбашу,
„Ко ће чуват' Бање и Косова
„Од Турака љутих Арнаута?
„Тог ни једног послати не могу:
„Имаде ми ђетић Цинцар Јанко,
,,Ал' још није рана пребољео;
„Чарапићу Васо, грдна рано!
„Лудо ти ми на граду погибе!“
Мисли Ђорђе мисли на све
стране,
Мисли мисли, па на једно
смисли,
Брже пише једну ситну књигу,
Те је шаље Чачку бијеломе
А на руке Мутапу Лазару:
„Десно крило, Мутапе Лазаре!
„У које ти доба књига дође,
„Да си брже к мени у Тополу;
„Ти не жали до четири коња,
„Да б' под тобом коњи
поцркали,
„Ја ћу теби коње потпунити.”
Оде књига Чачку бијеломе:
Истом Лазар за вечеру сјео,
Јоште прве чаше не попио,
Већ је држи и Богу се моли,
А књига му паде на кољено:
Кад је Мутап књигу сагледао,
Пуну чашу на синију баци,
Па узима ону ситну књигу;
А кад виђе, што му књига каже,
Брже викну своје вјерне слуге:
„Слуге моје, итро поитајте,
„Опремте ми дору од мејдана:
„Нове њему плоче пром'јените,
„Ситнијем га клинцима поткујте:
„Измијте га ђулсом и сапуном,
„Оседлајте седлом сребрнијем,
„Зауздајте уздом позлаћеном;
„С двије стране мећ'те у
дората,
„Мећите му до двије гадаре,
„О ункашу балту оковану;
„Док с' обучем и узмем оружје:
„Ево има три бијела дана,
„Кад ја легнем, чудан санак
усним,
„Чини ми се у кавзи ћу бити,
„Господар ме Петровићу Ђорђе
„Врло брзо своме двору зове,
„Бог ће дати, да ће добро бити.“
Пак се Лазар поче облачити:
Он обуче свилу и кадифу,
И припаса све сретно оружје,
Са којим је на бој ударао
И здраво се на траг повраћао:
А слуге му дора изведоше,
Изнова му плоче пром'јенили,
А новијем клинцим' потковали:
Измили га ђулсом и сапуном,
Оседлали седлом сребрнијем,
Зауздали уздом позлаћеном;
Двије стране вргли у дората,
Метнули му до двије гадаре,
О ункашу балту оковану;
Кад дорату потегли колане,
Трипут дорат увретен скочио
И првијем ногам' закопао:
Знаде дорат, да ће путовати,
А на кавгу на мејдан изићи:
Пак се Лазар ману на дората,
И заиска чашу са синије,
Са дората попи чашу вина.
По вечери три сата прођоше,
Нит' бијаше зв'језде ни мјесеца;
Али Мутап и по мраку види,
Кано звјерка курјак у по ноћи:
Кад полеже дорат преко поља,
Кано зв'језда преко ведра неба:
Веле људи, да је дван'ест сати
Од Тополе до бијела Чачка,
Мутап Лазар за два сата дође:
Кад на страже Ђорђине удари,
Стражани га једва дочекаше,
До б'јела га двора допратише,
Пред авлијом Лазу уставише,
Отрчаше у дворе Ђорђији,
У ложници Ђорђа пробудише:
„Господару! теби Мутап дође.“
Ђорђе скочи из меке постеље,
И без капе и без свог појаса,
Без чизама и без јеменија,
Без оружја у танкој кошуљи
Од радости пред Лазу изиђе;
А кад Лазар Ђорђа опазио,
Пред њим дору коња
одсједнуо,
Капу скиде, Ђорђу к руци пође,
Ал' му Ђорђе десне не да руке,
Већ га Ђорђе загрли рукама,
Па Мутапа у образ пољуби,
И Ђорђе му 'вако одговори:
„Добро дош'о, мој сиви соколе!“
Па га узе за десницу руку,
Уведе га у бијеле дворе,
За пуну га совру поставише
Пак му даде прву чашу своју:
„Напиј ми се, мој сиви соколе!“
Али Лазар вина пити не ће,
Веће Ђорђу Лазо говорио:
„Што ме зовеш, славни
господару?”
Тад' му Ђорђе стаде говорити:
„Знадеш Лазо, знадеш мили
сине!
„Мене Арап на мејдан позива
,,Ев' под Видин у поље
Видинско,
„Али за ме иште замјеника;
„Би л' се, Лазо, у се поуздао,
„Да Арапу на мејдан изиђеш,
„А да мене, сине, замијениш?
Ако Бог да, те ти здраво дођеш,
„Не ћу знати, што ћу теби дати:
„Честита ћу тебе учинити
„Ко и сина нејака Алексу;
„Ако ли те суђен данак нађе,
„Л'јепо ћу ти име опојати,
„Дуго ћу те, синко, спомињати.”
Мутап Лазар Ђорђи проговори:
„Господару, Петровићу Ђорђе!
„Би се јунак у се поуздао,
„Нити би се Арапа препао,
„Арапу би на мејдан изиш'о;
„Али немам коња за мејдана,
„Дорат ми је тешко остарио,
„Остарио, па је отешчао,
,,У Турака с' врло добри коњи,
„А на коњма Турци бињаџије.“
Ал' бесједи Петровићу Ђорђе:
„Имаш, синко, коња за мејдана:
„Из мојијех седам стотин' коња
„Избер' коња, кога теби драго.”
У по ноћи св'јећу зажегоше,
Па одоше коње пробирати:
Мутап Лазар коња наћ' не
може,
Ту за њега коња не бијаше:
„Немаш, Ђорђа, слатки
господару!
„Ти не имаш коња за мејдана,
„Већ ћу ићи на дорату моме:
„Веће Ђорђа, слатки господару!
„Дај ти мени седам стотин'
Срба
„На хатима а под миздрацима
„И под свијем Турским
хаљинама,
„Да чувају страже од Турака,
„Док с Арапом мејдан
подијелим:
„У Турака нигда вјере нема,
„Могу мене опколити Турци,
„Па у руке жива уватити;
„Нек' чувају мене од Турака.“
То је Ђорђа једва дочекао,
Изабра му седам стотин' Срба,
Све под Турским св'јетлим
хаљинама,
На хатима а под миздрацима:
Зађе Ђорђа сваког даривати,
Сваком даде по триест дуката,
А Мутапу не шће ни бројити,
Четири му џепа напунио:
Одатле се Лазар подигао
И за њиме седам стотин' Срба,
Лијепо јих Ђорђе испратио:
Да вам кажем, кога дана пође:
У суботу на светог Лазара
Пред Ристово пред
цвјетоносије:
Да вам кажем, кога доба пође:
Прије зоре и дана бијела,
Кад с' даница роди од истока:
Од Тополе нико га не виђе
Са својијех седам стотин'
друга:
Заведе их Лазар у планине
Од свијета, куд га виђет' не ће,
Куд с' не чује вашке ни кокота:
Мудро Лазар води своје
друштво,
Јер се боји Турских пријатеља,
Да не кажу црну Арапину:
Води Лазо друштво седам
дана,
Нитко Лаза привиђет' не може
Разма Бога и горе зелене;
А кад било на Велики петак,
Те с' угледа по поље Видинско,
По Видину куле пребијеле,
Измеђ' кула високе џамије,
Онда Лазар мудро уредио:
Своје друштво по гори сакрио,
И суботу онђе преданио,
Од Турака нико га не виђе:
Кад је било на васкрсеније
Прије зоре и бијела дана,
Мутап Лазар друштво сјетовао:
„Моја браћо, седам стотин'
Срба!
„Добро коњма притеж'те
колане,
„Сваки свога добра коња
сакриј,
„Нека коњи под серсаном стоје,
„А и ви се по гори покријте,
„Па гледајте преко поља равна,
„А ја одо на моме дорату
„Преко равна поља Видинскога
„На биљегу, ђе је Арап рек'о;
„Ако буде црни Арап дош'о,
„Те се с њиме по пољу
поћерам,
„Ја ћу бјежат' пред Арапом
црним,
„Ви гледајте добро по дурбину,
„Не ћу бјежат', да утечем њему,
„Веће ћу га мамит' од Турака,
„Ближе ћу га вама прикучити;
„А када се, браћо, ја окренем,
„Те се оштрим гвожђем
огледамо,
„Ви гледајте, мене познајите:
„Ако падне са Арапа глава,
„А ви онда коње посједните,
„Па у поље к мени потеците,
„И по једну пушку избаците,
„А Србињски у глас подвикните,
„Не би л' како Турке
поплашили,
„Да менека не увате Турци;
„Ако л' моја падне руса глава,
„Ви се онда јављати немојте;
„Већ готове коње посједните,
„Па бјежите у земљу Србију,
„Бјеж'те, браћо, не гините
лудо.“
То изрече војвода Лазаре,
Пак посједе виловна дората,
Оде право преко поља равна,
Као зв'језда преко ведра неба:
Када Лазо на биљегу дође,
Али Арап прије бјеше дош'о,
И извео седам хиљад' Турак':
Све попели по пољу шаторе,
Приставили кавене ибрике,
А просули сребрне филџане,
А стоје им коњи под седлима
Повезати, зопца устакнута;
Арап шатор с краја разапео
Под шатором пије рујно вино,
Пред шатор је копље ударио,
А за копље свез'о бедевију;
Често Арап гледа преко поља,
Кад ће му се Ђорђа помолити:
Прије Турци Лазу опазише
Од онога црна Арапина,
Дотрчаше Турци Арапину,
Па овако њему говораху:
„Арап-ага, ето иде Ђорђа,
„А не води момка ниједнога,
„Нека знадеш, на предају иде,
„И он теби носи млого благо.”
Кад то чуо црни Арапине,
Итро скочи, припаса оружје,
Пак посједе суру бедевију,
И на сусрет потече Лазару;
А остали Турци устадоше,
Устадоше, па се поређаше,
Те гледају Лазу и Арапа,
Кој' ће коме очи заварати:
Кад се Арап прикучи Мутапу,
Поче њему Мутап говорити:
„Море курво, црни Арапине!
„Јер се мени не даш одморити?
„Ја сам јунак трудан и уморан:
„Та мејдан се тако не дијели,
„Већ јунаци од коња одјашу,
„Па се онда обадва рукују,
„И по једну чашу пију вина,
„Један другом док опрости
крвцу:
„Та ласно је кавгу заметнути,
,,Ал' је тешко крвцу опростити.”
Ал' то Арап ни слушати не ће,
Већ потеже сабљу димишћију,
На Мутапа јуриш учинио;
Ал' га Мутап не шће дочекати,
Већ окрену помамна дората,
Пак побјеже преко поља равна,
А за њиме Арап на кобили:
Сва ордија Турска ев' устала,
Пак се смију и рукама пљешту,
И међ' собом Турски говораху:
„Ала! ала! јада од хајдука!
„Како Ђорђе пред Арапом
струже!“
Ал' не бјежи Лазо да утече,
Већ Арапа мами од Турака:
Кад га Лазо далек' измамио
На помолу својим Србињима,
Онда Лазо окрену дората,
А потрже сабљу димишћију,
Иза себе удари Арапа,
Иза себе преко л'јеве руке,
На довату по црноме врату,
У једноћ му одсијече главу,
Паде глава у зелену траву,
Остаде му тело на кобили,
Мртва глава из траве говори:
„Богом брате, Петровићу
Ђорђе!
„Твоја земља и твоја Србија!
„Немој мене више ударати,
„Чини ми се, могу пребољети.”
Да вам кажем, ког' сата погибе:
У неђељу на васкрсеније,
Кад се рађа сунце од истока:
А кад виђе седам стотин' Срба,
Ђе погибе црни Арапине,
Сви на добре коње посједоше,
А у поље равно истрчаше,
Пламенито грлом подвикнуше,
И по једну пушку избацише,
И Лазару брже долећеше:
Кад то вид'ли Турци Видинлије,
Сви пјешице граду побјегоше,
Оставише распете шаторе,
Оставише коње повезане,
Пристављене кавене ибрике
И просуте сребрне филџане;
Ал' Србињи нагло ударише,
Од појаса сабље повадише
И у Турке јуриш учинише:
Да је коме стати па гледати,
Како Српске сабље сијевају!
Како Турске главе зијевају!
Видинлије с' Турци препадоше,
И на граду затворише врата,
А са града пукоше топови:
Ту не оста Србин у дружини,
Који Турске не одс'јече главе:
Пак се Србљи пољем
повратише,
И све Турске коње поваташе:
Оборише све Турске шаторе,
У терћије шаторе савише;
Покупише кавене ибрике,
Покупише сребрне филџане;
Сваки Србин десет коња доби:
Мутап узе Арапову главу,
Дорату је у зобницу баци,
Пак дората у поводу води,
Арапову јаше бедевију:
Одатле се Лазар подигао,
Оде право у земљу Србију
Пјевајући, коња играјући:
Када дође у село Тополу,
Далеко га Ђорђе опазио,
Пред њега је брже истрчао:
Руке руче, у лица се љубе;
Мутап узе од Арапа главу,
И он рече Црноме Ђорђију:
„Господару, Петровићу Ђорђе!
„Нај ти даре црног Арапина,
„Арап ти је јабуку послао.“
Па пред Ђорђу русу главу
баци:
Кад је Ђорђе главу сагледао,
Онда Ђорђе весеље учини,
И изврже тридесет топова:
Оде абер по земљи Србији,
Сви Србини весеље чинише,
На градов'ма пуцаше топови,
Јер је Лазар посјек'о Арапа,
Србинима свима дика јесте:
А кад чули Турци Босанлије,
И они су весеље чинили,
Са градова бацали топове,
Јер Босанци млидијау Турци,
Да с' Србија земља умирила:
Не зна Ђорђе, шта ће Лази
дати,
Већ га пита: „Ишти, сине Лазо!
„Ишти, сине, небројено благо,
„Ишти, сине, шта је теби драго.”
Али Мутап на благо не гледа,
Веће Ђорђа у руку пољуби:
„Господару, Петровићу Ђорђе!
„Даћеш мени, што је теби
драго;
„Даћеш мени слободу јуначку,
„Да ми нико судити не може,
„Осим Бога и тебе једнога.”
Luko Lazarević i Pejzo
Još ni zore ni bijela dana, 
Ali-paša Drini vodi dođe, 
dođe paša i dovede vojsku, 
pored Drine razape šatore, 
pa se paša pokraj Drine šeće, 
a titra se zlatnim buzdovanom 
ko đevojka zelenom jabukom, 
u balčak se sablji pokuckuje. 
a na Mačvu poprijeko gledi, 
pa se paša i sam razgovara: 
 "Dok mi vojska iz dubljine dođe. 
Drinu vodu prebrodiću hladnu, 
pregaziću svu bogatu Mačvu, 
Kitog proći i u Šabac doći 
u dvorove Lazarević Luke, 
 hoću njemu nazvat dobro jutro: 
al' u zo čas po me, ali po njga, 
po jednoga dobro biti neće!" 
To govori paša Ali-paša, 
to govori, al' boga ne moli, 
veće misli tako da uradi. 
Al' besjedi Pejzo Mehmed-aga: 
"Gospodine, pašo Ali-pašo, 
ev' u našoj Bosni kamenitoj 
ima, pašo, tridest kapetana, 
i imade sedam paša malih 
i veliki paša učtuglija; 
u svakoga ima po đevojka, 
u kog šćerca, u kog mila seja. 
rad je svaki da mi je pokloni,  dok mi vojska iz dubine dođe, 
svaki želi da me zetom zovne;  i ja hoću Drinu prebroditi, 
al' sam bogu jemin učinio  Mačvu preći i svu porobiti, 
da s' Turkinjom oženiti neću,  Kitog proći i u Šabac doći; 
nego ću se oženit vlahinjom:  onđe Pejzo, da se sastanemo." 
iz Pocerja glavitom đevojkom,  Odatle se Pejzo podigao, 
kojano je b'jela i rumena,  a po noći Drinu prebrodio; 
koja pije vino i rakiju;  i tu Pejzi bog i sreća dade, 
 ta njom ću se junak oženiti,  srpska njega ne priviđe straža. 
vlahinju ću mladu obljubiti  Os ta paša Drine čuvajući, 
na sramotu Lazarević Luki  ode Pejzo u Pocerje slavno. 
i Čupiću, koji Drine čuva.  Kad se d'jeli sreća i nesreća, 
Veće, pašo, dragi gospodine,  tavna noćca od bijela dana, 
 daj ti meni do dva poglavara:  u Pocerju osvanuše Turci 
prvo, daj mi Osman barjaktara,  kod bijele crkve Petkovice, 
drugo, daj mi Tuzlu kapetana  Petkovicu opkoliše Turci, 
i daj meni tri hiljade Turak'  igumana starca zatekoše, 
na hatima, a pod mizdracima,  tri mu đaka mlada posjekoše, 
da ja pređem preko vode Drine,   a trojica u gor' utekoše; 
da pregazim svu bogatu Mačvu,  igumana živa uhvatiše, 
 la osvanem u Pocerju slavnom,  manastirsko blago pokupiše. 
da porobim sela ispod Cera,  Kako Turci dobro zadobiše, 
da zapalim crkvu Petkovicu,  više Turci u sela ne hćeše; 
pa ć' odande udrit niz Tavnavu,  igumanu ruke savezaše, 
Tavnavu ću popalit do Save,  pa ga tuku pernim buzdovanom, 
uza Savu u Šabac ću doći;  pješke njega pored konja gone; 
l ti hajde Šapcu bijelome,  pa se Turci paši povratiše. 
onđe mene hoćeš dočekati,  Kliče vila prije jarkog sunca, 
onđe s', pašo, sastavit hoćemo."   savrh Cera, visoke planine, 
Kad to čuo paša Ali-paša,  doziva ti srpskome logoru, 
to je paša jedva dočekao,  ukraj Drine šancu Badovincu, 
pa mu dade do dva poglavara:  iz logora zove poglavare: 
jedno. prvo, Osman barjaktara,  prvo zove Lazarević Luku, 
drugo dade Tuzlu kapetana;   drugo zove Čupića Stojana: 
izabra mu tri hiljade Turak'  "Žlje zaspali, srpske poglavice, 
na hatima, a pod mizdracima,  žlje zaspali, zao san usnili! 
pa ovako Pejzi govoraše:  Teško su vas prevarili Turci. 
 "Pođi zbogom, Pejzo-Mehmed-aga!  Petkovicu porobili crkvu, 
Popalite sela ispod Cera,  Isaiju starca uhvatili, - 
sve muškinje pod mač udarite,  bijele mu savezali ruke, 
a ženskinje pod roblje doved'te;  manastirsko oduzeli blago, 
tri su njemu đaka pogubili,   usta Zeko i golaće krenu, 
a trojica u goru utekla.  tvrde straže pokraj Batra baci. 
Vi spavate, za to i ne znate!  Da kakvi su golaći junaci: 
Je li vama od boga grjehota,  ubili bi pod oblakom ždrala. 
a od ljudi pokor i sramota?  a kamoli na zemlji junaka! 
Đe je vaša hvala i junaštvo?   Kako bi ih Osman prevario! 
Što činite, jer se ne bijete?"  A kad straže tvrde postaviše, 
Kad to čuo Lazarević Luko,  stade Luko prebirati vojsku: 
on se pljesnu rukom po koljenu,  uze sebi četrdest konjika 
skerlet-čoha puče na koljenu.  i stotinu mladijeh pješaka, 
pa se skoči, pripasa oružje   i povede Gluhca Mihaila, 
i povika Čupića Stojana:  i povede Marka iz Štitara: 
"A na noge, Čupiću Stojane,  Milosava vodi radi dike, 
teško su nas prevarili Turci:  radi dike i rad razgovora, 
Mačvu prešli, očli u Pocerje.  a Štitarca Marka rad junaštva; 
Petkovicu porobili crkvu,   i povede Gluhca Mihaila, 
Isaija zarobili starca,  koji sječe mačem bez razloga, 
a još može više jada biti;  i povede Grkinića Đorđa, 
već moj brate, Čupiću Stojane.  kogano je na sablju oteo 
ti pripaši svijetlo oružje,  od Turaka. iz ropstva turskoga, 
pa ti uzmi vojske ponajviše,   i drži ga kao svoga sina, - 
pa se spusti pokraj vode Drine.  koji Luku svlači i oblači 
tvrde straže pokraj vode vrzi.  i svilenim opasuje pasom. 
da ne može ptica prolećeti,  Pođe s njima četrdest konjika 
 a kamoli tatar prokasati  i stotina mladijeh pješaka; 
i od Bosne knjigu pronijeti:   ode Luko uz tu vodu Drinu, 
bojati se Osman kapetana  da obiđe šanac u Lješnici 
iz Gradačca, iz bijela grada.  i u šancu svoga brata Đuru, 
da bogate ne porobi Mačve;  svoga brata Đuru kapetana, 
 pa kad dođeš šeru Parašnici,  da ga mlada ne prevare Turci. 
ti pozdravi Zeka buljubašu,   A kad Luko Novom Selu bio, 
nek ustane Zeko buljubaša  đe su Turci Drinu pregazili, 
i nek kreće golaće junake,  još se Turci povratili nisu; 
pored Batra vode nek postavi  kad su Turci Mačvu prelazili, 
 tvrde straže, sve jednu do druge.  pa pločama travu odnijeli, - 
Čupić skoči, pripasa oružje.  stade huka Luke oko puta. 
uze Čupić ponajviše vojske,  Jošte Luko puta istražuje, 
pa se spusti pokraj vode Drine.  a Turci se poljem pomoliše, 
tvrde straže na brodove baci;  savezana igumana vode; 
kada dođe šeru Parašnici.  nije šala. tri hiljade Turak', 
on pozdravi Zeku buljubašu:  a u Luke četrdest konjika 
i stotina Srbina pješaka!  * Kažu da je Pejzo bio šuvaklija.

Kad je Luko opazio Turke, 

prepade se Lazarević Luko: 
ali Luko Pejze ne poznaje, 
"Mili bogo, ta što ću ti jako: 
nego misli da je Ali-paša, 
na zlu ti se mjestu zatekosmo, 
 pa se njemu junački javljaše: 
u ravnome polju širokome; 
"Ja sam, kurvo, pašo Ali-paši! 
 đe ne ima ni trna ni grma! 
Žena bio ko ti pobjegao!" 
Nas je malo, a mnogo Turaka: 
Trže Luko sablju u desnicu. 
da s' bijemo, razbit ne možemo, 
jedan drugom dobra konja pusti; 
da bježimo, uteć ne možemo; 
doista se udariti hćahu, 
šume nema da se zaklonimo, 
al' Srbini ne dadoše Luki. 
 već možemo ludo izginuti. 
već s' utječe jedan pred drugoga. 
Veće, braćo. stotina pješaka, 
da Srbima Luko ne pogine, 
svaki svoju pušku potprašite, 
Srbima je žao poglavara; 
pokrite se po zelenoj travi, 
utječe se Bakal Milosave, 
pa pušaka metati nemojte, 
na jagrzu konju visokome, 
 neka za vas Turci i ne znadu; 
pa govori Lazarević Luki: 
mi konjici odosmo pred Turke, 
"Pobratime, Lazarević Luko. 
pa će Turci na nas udariti, 
ja ću za te na mejdan izaći, 
mi s' pred njima izmaći hoćemo, 
ti ćeš mene prije pokajati!" 
k vama ćemo Turke napustiti; 
Trže Bakal sablju u desnicu, 
ii gledajte svaki po jednoga, 
pa poleće Pejzi Mehmed-agi, 
pa na Turke oganj oborite, 
al' tek što se konji sustigoše. 
sa plamenom Turke zabunite, 
a junaci da s' sabljam' udare, 
a mi ćemo sablje povaditi 
a Bakala sreća iznevjeri: 
i u Turke juriš učiniti: 
pod Bakalom jagrz posrnuo, 
ne bi l' kako Turke zabunili, 
 pade Bakal pred konja u travu. 
ne bi l' starca od Turak' oteli." 
Bakal pade, a Pejzo dopade, 
 Tako Luko Srblje sjetovao. 
da Bakalu odsiječe glavu; 
Pješaci se po travi pokriše, 
al' se Bakal i pješice brani 
ode Luko su četrdest druga, 
britkom sabljom i desnicom rukom.- 
konja ljuti, a pred Turke ide. 
bježi Bakal okolo jagrza. 
Kako Turci opaziše Luku, 
Kada viđe Lazarević Luko 
 odmah Turci Luku poznadoše. 
đe će Turčin posjeći Bakala, 
pa govori Pejzo Mehmed-aga: 
skide Luko pušku krdžalinku. 
"Ti si, kurvo, Lazarević Luko! 
kojano je obljevena zlatom 
Što sam hćeo, to sam udesio. 
od jalmana do gornjeg nišana. 
s tobom ću se, kurvo, ogledati." 
na kojoj je tridest belenzuka 
Trže Turčin sablju dimišćiju. 
sve od čista žeženoga zlata, 
Trže sablju u lijevu ruku;
parazlama od tridest dukata; 
na kojoj je do dvanaest slova, 
svako slovo u krv okaljeno,  "Jao, Turci, moji jenjičari, 
na junačko t'jelo nam'jenjeno, -  nema Luko već četrdest druga, 
ona bije svaku amajliju;   a nas ima tri hiljade ravno, 
pa je Luko onda govorio:  eto jako što se od nas radi! 
"Ta ne boj se, brate Milosave,  Jalah. kurdaš, juriš na dušmana!" 
taj te Turčin lje pogubit neće  Tad se Turci opet povratiše, 
nit' će viđet bule ni matere!"  na konjike srpske juriš čine, 
Krdžalinki živu vatru dade;  Srblji staše pred njima bjegati: 
puče šara, pusta ostat neće,  ta ne bježe da Turcim' uteku, 
 te pogodi Pejzu Mehmed-agu,   neće mame Turke na pješake. 
pogodi ga pod grlo bijelo,  A kad Srblji Turke domamiše, 
zakla Pejzu kao jagnje b'jelo;  namah puče od stotine Srba, 
Pejzo pade sa konja u travu,  namah puče stotina pušaka, 
al' doleće Osman barjaktaru  mrtvih pade stotina Turaka, 
 s golom sabljom u desnici ruci   pogibe im Tuzla kapetane; 
da Bakalu odsiječe glavu,  a Srbinji onda jurišiše; 
pa mu ne da jagrza uzjahat;  Turci složno oganj oboriše, 
Bakal bježi oko konja svoga,  pod Štitarcem ubiše đogata, 
na se Bakal i pješice brani;  pod Đorđijem ubiše dorata - 
al' bi njega Turčin pogubio,  evo Đorđe pješice izmače, 
u Bakala vjerna sluga bješe:  a Štitarca đogat pritisnuo; 
Pavlić momče iz grada Mostara,  na Štitarca Turci dolećeše, 
kogano je Bakal othranio  ležećiva da ga posijeku. 
uz koljeno ko rođenog sina  Jadan Marko ležeći se brani: 
zarad boga i zaradi duše, -   britkom sabljom i ležeći maše, 
Pavlić sobom zaklanja Bakala,  oko sebe rašćeruje Turke. 
 zaklanja ga sobom i vrančićem;  Doista bi Marko poginuo, 
mlado d'jete, odviše slobodno,  al' opazi Gluhac Mihailo 
trže Pavlić dvije puške male,  đe su Marka zabunili Turci, 
u Osmana obje okrenuo:   trže mača Gluhac Mihailo, 
"Stan'. Turčine, kud si nasrnuo:  pa kroz Turke juriš učinio: 
nećeš zgubit moga gospodara  dok do Marka pute prosiječe, 
dok je moje na ramena glave!"  sedamnaest Turak' posiječe: 
 Obje pukle. Osmana zgodile,  s druge strane Pušibrk Ostoja: 
sindžirli ga zrna udarila,  dok Ostoja pute prosiječe. 
u Osmana srce istrgala.  deset turskih glava odsiječe; 
Kad padoše dvije poglavice,  te Štitarca s konjem oprostiše. 
onda Turci natrag ustegnuše;  Kad se Marko nogu dokopao, 
 u to doba Bakal Milosave  kano soko krila na planini, 
uzjah' konja, pa poćera Turke,  pa poćera Turke na alaje, - 
al' povika Tuzla kapetane:  sve razbiše Turke na alaje, 
daše Turci pleća, pobjegoše.  Растанак Кара-Ђорђија са
a na Drinu vodu nagaziše,  Србијом
 odvedoše Isaiju starca. 
Od Turaka mnogo i uteče,  Виче вила с Рудничке планине
Изнад воде танке Јасенице,
a mnogo ih i onđe ostade: 
Она зове у Тополу равну,
sedamnaest pogibe Srbina. -  А на име Петровића Ђока:
osta mejdan Lazarević Luke.  „О курвићу, Ђоко Петровићу!
 Kako Turci Drinu prebrodiše.  „Ђе си данас? Ниђе те не било!
Ali-paša daleko ih viđe,  „Ако пијеш у механи вино,
malo bliže pred njih istrčao:  „Вино ти се на ране пролило!
"Jala, kardaš, kako j' u Srbiji?"  „Ако лежиш у ложници с љубом,
Turci njemu neveselo vele:  „Удова ти љуба останула!
„Зар не видиш, њима не виђео!
"Ali-pašo, sinja kukavico,  „Ђе ти Турци земљу преотеше?”
nikako je u Srb'ji po Turke!  Ал' говори Ђоко Петровићу:
 Koliko smo tebe govorili  „Мучи, вило, муком се замукла!
da ne šalješ vojske preko Mačve!  „Док је мене на Тимоку Вељка,
Ta đe ti je Pejzo Mehmed-aga,  „И док ми је на Равњу Милоша,
i đe ti je Osman barjaktaru,  „И док ми је Лазара Мутапа
i đe ti je Tuzla kapetane,  „На тврдоме шанцу Делиграду,
koje Bosna nigda steći neće?  „Не бојим се цара ни везира.“
Тада њему вила говораше:
Pogubi ih Lazarević Luko  „Бјежи, Ђоко, жалосна ти мајка!
su svojijeh četrdest konjika!  „Погибе ти на Тимоку Вељко,
Još da bješe Čupiću Stojane,  „Разби ти се на Равњу Милошу,
ne bi tebe glasnik Drine prešo.  „Мутапа ти Турци затворише
nit' bi imo ko glas donijeti  „У тврдоме шанцу Делиграду,
da ti kaže kakono je bilo."  „И прођоше на воду Мораву,
Otkako je svijet postanuo,  „И на ушћу воду пријеђоше,
nije Srbin Turke dočekao, -  „И ето их у Годомин, Ђоко!
„Годомин су поље напунили:
malo Srba, a mnogo Turaka! -  „Коњ до коња, јунак до јунака,
razma tada Lazarević Luko  „Барјаци су, кано и облаци,
što dočeka Turke kod Novoga „А чадори, ка' бијеле овце,
„Бојна копља, кано гора чарна;
i pogubi Pejzu Mehmed-agu  „Не уздај се ни у кога, Ђоко,
o Krstovu danu jesenjemu.  „Нико теби помоћи не може;
Ova pjesma svima Srbinjima.  „Но товари мазге и сејсане,
 od men' pjesma, a od boga zdravlje! „А на мазге млого твоје благо,
„На сејсане чоху нерезану,
„Бјежи, Ђоко, Сријем земљи равној.“
Кад то зачу Ђоко Петровићу,
Проли сузе низ бијело лице,
Удари се руком по кољену,
Нова чоха прште на кољену
 И од злата бурме на рукама: „Оправити праха и олова,
„Авај мене, до Бога милога! „Из Силистре оштрога кремена;
„Ђе ме жива уватише Турци „А ја одо цару Московскоме,
„Код толиких мојијех војвода!” „Да га служим за годину дана,
Па товари мазге и сејсане, „Не би ли ме тамо оправио,
Оде Ђоко Сријем-земљи равној; „Да поодим земљу Шумадију
Кад је био воду прељегао, „И бијеле у Тополи дворе.”
На своју се земљу окреташе
„Остан' с Богом, земљо Шумадијо!
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Проћи неће ни година дана,
„Опет ћу те, замљо, проодити.“
Оде Ђоко Сријем-земљи равној
Тада Турци земљу одузеше,
И по земљи зулум починише,
Поробише танке Шумадинке,
Исјекоше младе Шумадинце
Да је коме стати, те гледати
И љута се јада наслушати,
Како вију по косама вуци,
А пјевају по селима Турци!
Тако стаде за годину дана,
И од друге половина прође
Опет виче од Посавља вила,
Она зове Петровића Ђока:
„Ђе си, Ђоко? ниђе те не било!
„Знаш, ђе си се зарекао лани,
„Да поодиш земљу Шумадију
„И бијеле у Тополи дворе
„Да ти видиш, каки су ти двори!
„Похарани, огњем попаљени;
„Како ти је порушена црква,
„Како су ти парлог виногради,
„И друмови твоји засјечени,
„Обаљене твоје задужбине.”
Проговара Петровићу Ђоко:
„Богом сестро, од Посавља вило!
„Поздрави се мојој Шумадији,
„И мом куму обор-кнез-Милошу,
„Нек ћерају по селима Турке,
„Ја ћу њему доста оправити,