71 2019 7 00 Ceo - Broj - VD PDF

2019 REGIONALNO IZDANJE
7
REGI
ONALNO I
ZDANJE
IN TER D ISC IP LIN A R N I N A U Č N I Č A SO P IS
7
2019
MINISTARSTVO ODBRANE REPUBLIKE SRBIJE
VOJNO
DELOINTERDISCIPLINARNI
NAUČNI ČASOPIS
7/2019 GODINA LXXI

UDK 355/359 YU ISSN 0042-8426
MINISTARSTVO ODBRANE REPUBLIKE SRBIJE
UNIVERZITET ODBRANE U BEOGRADU
REKTOR
Doc. dr Goran Radovanović, general-potpukovnik
INSTITUT ZA NAUČNE INFORMACIJE
DIREKTORKA
Prof. dr Silva Dobrić
UREDNIK VOJNOG DELA

Milan Tepšić, potpukovnik
e-mail: milan.tepsic@mod.gov.rs
UREĐIVAČKI ODBOR
Prof. dr Mitar Kovač, general-major u penziji, predsednik; van. prof. dr Zoran Kilibarda,
zamenik predsednika; general-major prof. dr Mladen Vuruna; prof. dr Jan Marček,
pukovnik u penziji; prof. dr Božidar Forca, general-major u penziji; prof. dr Dragan
Jovašević; prof. dr Dragan R. Simić; prof. dr Zoran Dragišić; van. prof. dr Tanja
Miščević; van. prof. dr Jovanka Šaranović; van. prof. dr Vladan Jončić; van. prof. dr
Stanislav Stojanović; doc. dr Zoran Jeftić; potpukovnik Milan Tepšić, sekretar.
Adresa: Časopis Vojno delo, Braće Jugovića 19, 11002 Beograd * vojno.delo@mod.gov.rs
* Pretplata: pretplatа@оdbrana.mod.gov.rs, tel./faks: +381-11-3241-009 * Tekući-račun
RC MO Republike Srbije 840-312849-56 *
Rukopisi se ne vraćaju
Časopis izlazi osam puta godišnje
Štampa: Vojna štamparija – Beograd, Resavska 40b
e-mail: vojna.stamparija@mod.gov.rs
MEĐUNARODNO OKRUŽENJE
SADRŽAJ
Anila Jelesijević
Uslovljeno članstvo Srbije u Evropskoj uniji već zamorenoj od proširenja
– Koliko je daleko 2025. godina? ................................................................... 9–27
Miša Stojadinović
Violeta Rašković Talović
Srbija i aktuelni geopolitički procesi na Balkanu ............................................ 28–37
Veroljub Vučković
Hatidža Beriša
Pouke iz Avganistana i moguća primena u Vojsci Srbije .............................. 38–50
BEZBEDNOST
Marko Trajković
Odnos prava i moći u pravnom poretku ......................................................... 51–61
Jovan Č. Mitrović
Vladimir J. Mitrović
Internet kao sredstvo za političke komunikacije ............................................ 62–78
Dejan N. Tepavac
Miroslav J. Bjegović
Komparativna analiza zaštite tajnosti podataka Republike Srbije
sa drugim državama kod krivičnih dela protiv ustavnog uređenja ................. 79–89
Dragan Jovašević
Pravna priroda mere oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela .......... 90–101
Stanimir Đukić
Otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela u vezi sa neovlašćenom
proizvodnjom i prometom opojnih droga......................................................... 102–113
Radovan Miladinović
Hatidža Beriša
Uporedna analiza strategija nacionalne bezbednosti
Republike Srbije i Republike Hrvatske ........................................................... 114–130
Ivan Joksić
Goran Milojević
Nada Đuričić
Međunarodni i nacionalni okviri zaštite životne sredine ................................. 131–141
Novak Mumović
Vladimir M. Cvetković
Činioci uticaja na donošenje odluka o sprovođenju evakuacije u uslovima
katastrofa izazvanih požarima u stambenim objektima: studija slučaja Beograda .. 142–163
Maja Svrdlin
Mobilni komunikacioni sistemi i aplikacije od značaja
za integrisano upravljanje katastrofama ........................................................ 164–177
SISTEM ODBRANE
Srđan Blagojević
Srđan Starčević
Mihailo Zogović
Nauke odbrane ili vojne nauke – pola veka bez odgovora ................................ 178–188
Dejan R. Inđić
Miroslav R. Terzić
Ivica N. Andrić
Razvoj sposobnosti Atomsko-biološko-hemijske službe
u odgovoru na pretnje hemijskim oružjem ..................................................... 189–211
Milan Kovačević
Ranko Lojić
Bojan Kuzmanović
Model za podršku odlučivanju pri selekciji pripadnika Vojske Srbije
za upućivanje na karijerna usavršavanja ....................................................... 212–225
Marjan Marinković
Jasmina Milošević Stolić
Biljana Ivanova
Andragoška podrška razvoju kompetencija kadeta Vojne akademije
u oblasti fizičkog vaspitanja u cilju postizanja njihovog efikasnijeg
opšteg uspeha studiranja ............................................................................... 226–233
Marko Radovanović
Aca Ranđelović
Aleksandar Milić
Komparativna analiza protivoklopnih sistema korišćenjem AHP metode ............ 234–250
Aleksandar Milić
Aca Ranđelović
Saša M. Devetak
Savremene tehnologije u obuci komandnog kadra
za izvođenje odbrambenih operacija ............................................................. 251–264
Antonio Mak
Nenad V. Kovačević
Mitar Kovač
Istorijski razvoj strategijskog menadžmenta .................................................. 265–288
HIBRIDNO RATOVANJE
Nebojša Nikolić
Mesto Zapadnog Balkana u agendama Rusije i Turske
u kontekstu hibridnih pretnji ........................................................................... 289–305
Radiša Saković
Dejan Stojković
Razvoj sistema odbrane Republike Srbije u uslovima hibridnih pretnji ......... 306–322
Nenad Cvetković
Mitar Kovač
Branko Joksimović
Pojam hibridnog rata ...................................................................................... 323–343
VOJNOEKONOMSKI PREGLED
Miroslav Čavlin
Petar Pejušković
Svetlana Ignjatijević
Pravni i ekonomski aspekti konkurentnosti organske proizvodnje u Republici Srbiji 344–356
Nikola Ćurčić
Slavomir Miletić
Aleksandar Grubor
Zoran Simonović
Evaluacija faktora značajnih za nivo učešća na tržištu organizacija
koje posluju u Republici Srbiji ........................................................................ 357–371
Ivan Đekić
Vladimir Radivojević
Miloš Krstić
Politika zaštite konkurencije kao faktor ekonomskog razvoja država u tranziciji .. 372–382
Predrag Jovićević
Slobodan Andžić
Ana Koprivica
Forme i formalnosti kod hartija od vrednosti .................................................. 383–393
Bojan Savić
Ivan Milojević
Izazovi i dometi revizije prihoda ..................................................................... 394–403
UPRAVLJANJE SISTEMIMA
Svetlana Vukotić
Miodrag Brzaković
Vuk Mirčetić
Korporativna pripadnost zaposlenih: formula uspeha organizacije ............... 404–418
Đurđijana Ilić
Marko Andrejić
Miljojko Janošević
Slađana Ilić
Uticaj nacionalne kulture na process upravljanja organizacionim promenama .... 419–440
Nikola Pavlović
Velimir Dedić
Marko Ranković
Milena Ilić
Primena automatizacija izveštavanja u analizi poslovnih sistema
– veb platforma kao alat za start-up kompanije ............................................. 441–459
Dragana M. Đergović
Lazo M. Kukobat
Marko D. Andrejić
Prilog unapređenju selektovanja, stvaranja i razvoja menadžera
u velikim kompanijama ................................................................................... 460–480
dr Dragan Turanjanin
dr Marija Marčetić
Revizija standarda za akreditaciju visokoškolskih ustanova ......................... 481–490
TERORIZAM
Svetislav Lutovac
Nikoleta Lutovac
Terorizam kao oblik političkog nasilja ............................................................ 491–501
CONTENTS
ISKUSTVA I POUKE IZ PROŠLOSTI

Milun Lutovac
Bitka i poetika ................................................................................................. 502–507
INTERNATIONAL ENVIRONMENT
Anila Jelesijević
Conditional membership of Serbia in the European Union already tired
of enlargement - How far is 2025? ................................................................. 9–27
Miša Stojadinović
Serbia and current geopolitical processes in the Balkans ............................. 28–37
Veroljub Vučković
Lessons from Afghanistan and possible implementation
in the Serbian Armed Forces ......................................................................... 38–50
SECURITY
Marko Trajković
The relation of law and power in the legal order ............................................ 51–61
Jovan Č. Mitrović
Internet as a tool for political communication ................................................ 62–78
Dejan N. Tepavac
Miroslav J. Bjegović
Comparative analysis of the data secrecy protection of the Republic of
Serbia with other countries in criminal offenses against constitutional order .... 79–89
Dragan Jovašević
Secondary criminal legislation in the Republic of Serbia ............................... 90–101
Stanimir Đukić
Detecting and proving criminal offenses related to illicit production
and trafficking of narcotics a ........................................................................... 102–113
Radovan Miladinović
Hatidža Beriša
Comparative analysis of national security strategies of the Republic
of Serbia and the Republic of Croatia ............................................................ 114–130
Ivan Joksić
Goran Milojević
International and national environmental protection frameworks .................. 131–141
Novak Mumović
Factors affecting decision-making on evacuation in the event of disasters
caused by fires in residential facilities: a Belgrade case study ...................... 142–163
Maja Svrdlin
caused by fires in residential facilities: a Belgrade case study ...................... 164–177
DEFENSE SYSTEM
Srđan Blagojević
Srđan Starčević
Defense or military sciences - half a century without an answer ...................... 178–188
Dejan R. Inđić
Miroslav R. Terzić
Defense or military sciences - half a cen
Ivica N. Andrić tury without an answer ........................................................... 189–211
Milan Kovačević
Ranko Lojić
Bojan Kuzmanović
Model of support to decision-making in the selection of the
Serbian Armed Forces members for professional development ................... 212–225
Marjan Marinković
Jasmina Milošević Stolić
Biljana Ivanova
Andragogical support to the development of the competences of the
Military Academy cadets in the field of physical education
in order to achieve more effective grade point average ................................ 226–233
Marko Radovanović
Aca Ranđelović
Aleksandar Milić
Comparative analysis of anti-armor systems using the AHP method ........... 234–250
Aleksandar Milić
Aca Ranđelović
Saša M. Devetak
Modern technology in the training of command staff for the conduct
of defense operations .................................................................................... 251–264
Antonio Mak
Nenad V. Kovačević
Mitar Kovač
The historical development of strategic management ................................... 265–288
HYBRID WARFARE
Nebojša Nikolić
The place of the Western Balkans in the agenda of Russia
and Turkey in the context of hybrid threats .................................................... 289–305
Radiša Saković
Dejan Stojković
Development of the Serbian defense system
under the conditions of hybrid threats ............................................................ 306–322
Nenad Cvetković
Mitar Kovač
Branko Joksimović
The concept of hybrid warfare ....................................................................... 323–343
MILITARY AND ECONOMIC REVIEW

Miroslav Čavlin
Petar Pejušković
Legal and economic aspects of competitiveness of organic production
in the Republic of Serbia ................................................................................ 344–356
Nikola Ćurčić
Slavomir Miletić
Aleksandar Grubor
Zoran Simonović
Evaluation of factors relevant to the level of participation in the market
of organizations doing business in the Republic of Serbia ............................ 357–371
Ivan Đekić
Vladimir Radivojević
Miloš Krstić
Competition protection policy as a factor of economic development
of transition countries ..................................................................................... 372–382
Predrag Jovićević
Slobodan Andžić
Ana Koprivica
Forme i formalnosti kod hartija od vrednosti .................................................. 383–393
Bojan Savić
Ivan Milojević
Challenges and scope of revenue audit ........................................................ 394–403
SYSTEMS MANAGEMENT
Svetlana Vukotić
Miodrag Brzaković
Vuk Mirčetić
Employee corporate affiliation: the formula of organization success ............ 404–418
Đurđijana Ilić
Marko Andrejić
Slađana Ilić
The impact of national culture on the process
of managing organizational changes ............................................................. 419–440
Nikola Pavlović
Velimir Dedić
Marko Ranković
Milena Ilić
Implementation of reporting automation in business systems
analysis - web platform as a tool for start-ups ............................................... 441–459
Dragana M. Đergović
Lazo M. Kukobat
Marko D. Andrejić
Contribution to improving the selection, creation and development
of managers in large companies .................................................................... 460–480
dr Dragan Turanjanin
Revision of standards for accreditation of higher education institutions .............. 481–490
TERRORISM
Svetislav Lutovac
Nikoleta Lutovac
Terrorism as a form of political violence ........................................................ 491–501
EXPERIENCES AND LESSONS OF THE PAST

Milun Lutovac
Battle and poetics ........................................................................................... 502–507
MEĐUNARODNO OKRUŽENJE
DOI: 10.5937/vojdelo1907009J USLOVLJENO ČLANSTVO SRBIJE U
EVROPSKOJ UNIJI VEĆ ZAMORENOJ
OD PROŠIRENJA – KOLIKO JE DALEKO
2025. GODINA?∗
Anila Jelesijević∗∗
Ambasada Švajcarske u Beogradu∗∗∗
U radu se analizira politiku proširenja Evropske unije u periodu od 2014.

godine, kad je Republika Srbija otvorila pregovore o članstvu sa Uni-
jom do 2018. godine kad se prvi put govori o 2025. godini kao mogućoj godini
proširenja Evropske unije. Sa ciljem boljeg razumevanja politike proširenja,
ovaj rad uzima u obzir i ostale važne događaje i dokumente pre pomenutog
perioda. Autorka nastoji da dokaže da je politika proširenja EU u fazi zamora
od proširenja koji se ispoljava kroz nejasnu kredibilnu politiku proširenja i per-
spektivu o neizvesnom članstvu. Iako je EU pokazala da je željna da finansij-
ski pomogne daljem razvoju zemalja ovog regiona njena politika o proširenju
ne sledi takvu „finansijsku euforiju“. Autorka je mišljena da su krize kroz koje je
EU prošla, političko uslovljavanje vezano za zemlje kandidate, zahtevi za
ispunjavanje svih reformi pre članstva, samo izgovori EU koja nije spremna da
prihvati zemlje Zapadnog Balkana. U slučaju Srbije, političko uslovljavanje koje
implicitno zahteva priznanje nezavisnosti Kosova i suprotstavljanje Rusiji nije
garancija da će ova zemlja postati član EU. Autorka zaključuje da 2025. godi-
na bi mogla da bude godina proširenja ukoliko Evropska unija to zaista želi.
Ključne reči: Evropska unija, zemlje Zapadnog Balkana, zamor od pro-
širenja, kredibilna politika proširenja, finansijska euforija, političko uslovlja-
vanje, krize, Srbija, nezavisnost Kosova, 2025. godina
Uvod
Č lanstvo u Evropskoj uniji svakako doprinosi razvoju određene zemlje. Prethodni

talasi proširenja, a posebno oni koji su obuhvatili zemlje juga (Mediteran) i istoka
Evrope doprineli su geopolitičkoj stabilnosti, kao i ekonomskom prosperitetu tih evropskih
oblasti.1 I sam proces ka integraciji u EU ima svoje pozitivne efekte za zemlje kandidate
∗
Tekst je nastao kao deo istraživanja autorke za potrebe izrade njene doktorske disertacije.
∗∗
Asistent za informisanje.
∗∗∗
Stavovi izneti u ovom radu predstavljaju lična shvatanja autorke a ne i institucije u kojoj je zaposlena.
1
Duško Lopandić, Evropska unija i Srbija – novo vreme i novo okruženje, Štampa Grafolik, Beograd, 2017.,
str. 106-108.
9
VOJNO DELO, 7/2019
s obzirom da omogućava modernizaciju njihovog pravnog, ekonomskog i administrativ-

nog sistema. Uostalom, EU pruža stabilan bezbednosni, politički i ekonomski okvir za po-
ložaj i razvoj manjih i srednjih zemalja (pa time i Srbije) koji je povoljniji od međunarodnih
okolnosti u kojim vladaju klasični odnosi ravnoteže snaga i uticaja na koji male i slabe ze-
mlje ne mogu mnogo uticati.2
Mogućnost apliciranja za članstvo (ali ne i članstvo) je regulisano članom 493 Ugovo-
ra o funkcionisanju Unije: „Svaka evropska država koja poštuje vrednosti navedene u
članu 24 i koja se zalaže za njihovo promovisanje, može podneti zahtev za članstvo u
Uniji…“. Kad je u pitanju članstvo zemalja Zapadnog Balkana, njihova Evropska buduć-
nost je najbolje istaknuta u tački 2, Solunske deklaracije iz juna 2003. godine: “…EU po-
navlja svoju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi zemalja zapadnog Balkana.
Budućnost Balkana je unutar Evropske unije…“.5 Sem preciziranja da napredak svake
zemlje prema EU će zavisiti od njenih vlastitih zasluga u ispunjavanju Kopenhaških krite-
rijuma i uslova postavljenih Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju /SSP,6 za Srbiju se
takođe govori i o podržavanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN o Kosovu i politi-
ke UNMIK-a „ standardi pre statusa“.7 Od 2003. godine pa na dalje, kad je Zapadni Bal-
kan ušao u fokus interesovanja Evropske unije, EU je pokazala da je željna da finansijski
pomogne daljem razvoju zemalja ovog regiona ali njena politika o proširenju ne sledi ta-
kvu „finansijsku euforiju“. Unija je u martu 2014. godine uspostavila novi instrument podr-
ške državama koje se nalaze u procesu pridruživanja i pristupanja EU – Instrument za
pretpristupnu pomoć II.8 Za period 2014-2020. godine određeno je ukupno 11,7 milijardi
evra za zemlje Zapadnog Balkana, od čega okvirno 1,5 milijardi evra za Srbiju.9 Sem to-
ga, od 2007. do 2017. godine, Evropska unija je bila glavni trgovinski partner država Za-
2
Duško Lopandić, Evropska unija i Srbija – novo vreme i novo okruženje, Štampa Grafolik, Beograd, 2017., str. 120.
3
Official Journal of the European Union, CONSOLIDATED VERSION OF THE TREATY ON THE FUNCTIONING
OF THE EUROPEAN UNION, 26.10.2012. izvor: internet:
https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=OJ:C:2012:326:FULL&from=EN ; (pristupljeno 17.06.2019)
4
Član 2: Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednako-
sti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnika manjina. Ove vrednosti su zajed-
ničke državama članicama u društvu u kojem prevladava pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, soli-
darnost i jednakost između žena i muškaraca; dostupno na: Official Journal of the European Union, CONSOLI-
DATED VERSION OF THE TREATY ON THE FUNCTIONING OF THE EUROPEAN UNION, 26.10.2012. izvor: internet:
https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=OJ:C:2012:326:FULL&from=EN; (pristupljeno 17.06.2019.)
5
European Commission, 10229/03 (Presse 163), EU-Western Balkans Summit, Thessaloniki, 21 June 2003,
izvor: internet: http://europa.eu/rapid/press-release_PRES-03-163_en.htm; (pristupljeno 17.06.2019.), tačka 2.
6
European Commission, 10229/03 (Presse 163), EU-Western Balkans Summit , Thessaloniki, 21 June 2003,
izvor: internet: http://europa.eu/rapid/press-release_PRES-03-163_en.htm ; (pristupljeno 17.06.2019.), tačka 4.
7
Više o tome u: European Commission, 10229/03 (Presse 163), EU-Western Balkans Summit, Thessaloniki,
21 June 2003, izvor: internet: http://europa.eu/rapid/press-release_PRES-03-163_en.htm; (pristupljeno 17.0-
6.2019.), tačka 5.
8
Republika Srbija, Ministarstvo za evropske integracije, Instrument za pretpristupnu pomoć 2014-2020, izvor:
internet: http://www.mei.gov.rs/srl/fondovi/fondovi-evropske-unije/ipa-instrument-za-pretpristupnu-pomoc/instrument-za-
pretpristupnu-pomoc-2014-2020/ ; (pristupljeno 25.06.2019.)
9
Republika Srbija, Ministarstvo za evropske integracije, Instrument za pretpristupnu pomoć 2014-2020, izvor:
internet: http://www.mei.gov.rs/srl/fondovi/fondovi-evropske-unije/ipa-instrument-za-pretpristupnu-pomoc/instrument-za-
pretpristupnu-pomoc-2014-2020/ ; (pristupljeno 25.06.2019.)
10
Međunarodno okruženje
padnog Balkana sa skoro 72% trgovinske razmene tih zemalja.10 U slučaju Srbije, za isti
period, Unija je takođe i najveći investitor sa uloženih 11.515,33 milijardi evra ili 75 %
ukupnih investicija.11 Iako Evropska unija ne isključuje prihvatanje zemalja Zapadnog
Balkana kao članove „svoje porodice“, stiče se utisak da nije baš povoljno vreme za nje-
no proširenje i da se zapravo radi o dugogodišnjem zamoru od proširenja. Takva politika
Unije prema proširenju se čak i percipira kao proces pristupanja bez članstva u kojem,
države kandidati se suočavaju sa politikom uslovljavanja kroz jasno pisanih uslova (krite-
rijumi iz Kopenhagena, 1993. godine i Madrida, 1995. godine) i nepisanih uslova (ad hoc
odluke u oblasti visoke politike, koje odražavaju geostrateške prioritete Evropske unije).12
Sa druge strane, postoji i mišljenje o „mamurluku od proširenja“ prema kojem, duboka
kriza dugova nisu u potpunosti zaustavili proces proširenja, iako su ga značajno uspori-
li.13 Ipak „mamurlički optimizam“ je očigledno vezan za sticanje statusa kandidata14 jer se
ne radi o nekom novom članstvu.
U međuvremenu, prema shvatanju Evropske unije, „politika proširenja nastavlja da
daje rezultate i reforme napreduju u većini zemalja, mada različitim tempom“.15 Unija ta-
kođe priznaje da se radi o dugoročnom procesu s obzirom na složenu prirodu potrebnih
reformi tokom kojih strukturni nedostaci opstaju, naročito u ključnim oblastima vladavine
prava i u ekonomiji.16 Evropska unija naglašava „dobrosusedske odnose i regionalnu sa-
radnju Zapadnobalkanske šestorke (WB6) kao ključni delovi procesa proširenja i procesa
stabilizacije i pridruživanja“ uz tvrdnju da „bilateralni sporovi ne smeju da sputavaju pro-
ces pristupanja.“17
10
Glavni trgovinski partneri zemalja Zapadanog Balkana od 2007 do 2017.godine: EU 28- 71.9%; Kina 5.8%; Rusija –
4.7%; Turska 4.2%; SAD 2.0%; dostupno na: European Comission, European Union Trade in goods with Western
Balkans 6 2007-2017, izvor: internet: https://webgate.ec.europa.eu/isdb_results/factsheets/region/details_western-balkans-
6_en.pdf (pristupljeno 19.06.2019), str. 8.
11
EU = 11.515,33 milijardi evra ili 75 %; Rusija = 1.472,34 milijardi evra ili 9%; Švajcarska = 904.09 miliona
evra ili 6%; UAE = 365,09 miliona ili 2%; Kina = 288,15 miliona evra ili 2 %; SAD = 254,81 ili 2%; Hong Kong =
240,82 miliona evra ili 2 %; Crna Gora = 140,35 miliona evra ili 1%; Koreja = 91,34 miliona evra ili 1%; Bosna i
Hercegovina = 84,7 miliona evra ili 1%; ostatak sveta = 363,83 miliona evra ili 2 % , dostupno na: Delegation of
the European Union to the Republic of Serbia, FDI to Serbia, izvor: internet: https://europa.rs/serbia-and-the-
eu/trade/fdi-in-serbia/?lang=en ; (pristupljeno 20.06.2019)
12
Više o tome u: Slobodan Samardžić, Evropska unija: Sistem u krizi; sa studijom slučaja o odnosima Srbije i EU,
Izdavačka knjižara Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2016., str. 334-336; str. 676
13
Više o tome u: Duško Lopandić, Evropska unija i Srbija – novo vreme i novo okruženje, Štampa Grafolik,
Beograd, 2017. str. 106-108.
14
Crna Gora vodi pregovore za članstvo od 2013. godine. Srbija je počela pregovore početkom 2014. godine.
Albanija je zvanični kandidat za članstvo EU od 2014. godine. BiH podnela zahtev za članstvo Unije 2016.
godine.
15
Evropska komisija, Saopštenje o politici proširenja za 2016. godinu, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/saopstenje_ek_o_p
olitici_prosirenja_16.pdf; (pristupljeno 19.06.2019.) str. 2.
16
Više o tome u: Evropska komisija, Saopštenje o politici proširenja za 2016. godinu, izvor: internet:
17
Evropska komisija, Saopštenje o politici proširenja za 2016. godinu, izvor: internet:
11
VOJNO DELO, 7/2019
Zamor EU od proširenja ipak nije nova pojava, barem kad su zemlje Zapadnog Bal-
kana u pitanju. Izjava tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, 2008. godine da „se
stiče utisak da Evropska unija u ovom trenutku nije spremna da prihvati zemlje Zapad-
nog Balkana tempom kojim bi svi voleli da imaju“,18 pokazuje da je čak i tada „optimizam
o proširenju“ već bio prošlost. Od 2008. do 2018. godine samo je jedna zemlja pristupala
Evropskoj uniji (radi se o Hrvatskoj koja je postala član 2013. godine). Između 2003. i
2018. godine nije bilo nijednog samita između šefova država i vlada država članica EU
sa jedne strane i šest zemalja Zapadnog Balkana,19 dok je recimo visoka predstavnica
za spoljnu politiku Evropske unije, Federika Mogerini (Federica Moghernini) prvi put po-
setila region 30 meseci nakon stupanja na funkciju.20
Uostalom „virus zamora“ je već bio prisutan i u Kopenhaškim kriterijumima za
pristupanje u članstvo EU koje je postavio Evropski savet u junu 1993. godine. Tzv.
kriterijum apsorpcije, odnosno sposobnost Unije da prihvata nove članove, se naziva i
četvrtim kriterijumom Kopenhaških kriterijuma.21
Odugovlačenje EU u prihvatanju novih članova uglavnom se pripisuje stavu da je
prijem 12 zemalja 2004. i 2007. i još jedne 2013. predstavljao preveliko opterećenje za
EU koja nije u stanju da se nosi sa novim, dodatnim članicama.22 Sem toga, smatra se
da su krize sa kojima se Unija suočava očigledno stavljale proširenje u drugi plan. Ipak,
od njenog osnivanja, Evropska unija se pridržavala politike proširenja dok se
istovremeno suočavala i sa različitim krizama. Kad su države Evrope počele da sarađuju
u ekonomskom planu davne 1951. godine prvo formirajući Evropsku zajednicu za ugalj i
čelik, a zatim, 1957. godine, Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku zajednicu za
atomsku energiju, broj članica je bio samo šest (Belgija, Nemačka, Francuska, Italija,
Luksemburg i Holandija). Od tada pa do danas, Evropska unija broji 28 države članica
koje su joj pristupile kroz nekoliko faza proširenja.23 Sa druge strane, u svim tim godina-
18
Boris Tadić in an interview published in the daily Blic, 10 May 2009 u Jovan Teokarević, Western Balkan’s
EU integration: How to overcome the remaining obstacles, ivor: internet:
https://drive.google.com/drive/mobile/folders/0B3p2GDMDp-_RbF96NFpUZ2NuRlU?usp=sharing_eip&invite=CKTK2-
gL&ts=5c0a2601; (pristupljeno 17.06.2019)
19
Milena Lazarević, Away with the enlargement bogeyman, izvor: internet:
https://cep.org.rs/wp-content/uploads/2018/07/Away-with-the-Enlargement-Bogeyman_CEP.pdf; (pristupljeno
19.06.2019), str. 1.
20
Suzana Grubješić, Dometi Zapadnobalkanske Agende u: Dragan R. Simić, Dejan Milenković, Dragan Živo-
jinović (ur.), Evropa za mene, Čigoja štampa, Beograd, 2018, str 685-687.
21
Definisana su četiri kriterijuma za članstvo u EU: politički kriterijum: „stabilnost institucija koje garantuju demo-
kratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje i zaštitu manjina“; ekonomski kriterijum: postojanje funkcionalne
tržišne ekonomije, kao i sposobnost države da se nosi sa pritiskom konkurencije i tržišnim snagama unutar Unije;
EU acquis: sposobnost preuzimanja obaveza članstva, uključujući poštovanje ciljeva političke, ekonomske i mone-
tarne unije; kapacitet apsorpcije: kapacitet Unije da prihvata nove članove, a da se pri tom zadrži evropskim inte-
gracijama; više o tome u: European Parliament, Copenhagen European Council - 21-22 June 1993, izvor: internet:
http://www.europarl.europa.eu/enlargement/ec/cop_en.htm; (pristupljeno 18.06.2019)
22
Suzana Grubješić, Dometi Zapadnobalkanske Agende u: Dragan R. Simić, Dejan Milenković, Dragan
Živojinović (ur.), Evropa za mene, Čigoja štampa, Beograd, 2018., str. 685-687.
23
1973. godine: prvo proširenje – Danska, Irska i Velika Britanija; 1981. godine – Grčka; 1986. godine –
Španija i Portugal; 1995. godine: četvrto proširenje – Austrija, Finska i Švedska; 2004. godine: proširenje „veliki
prasak“ – najveće proširenje Unije do sad – Češka, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Polj-
ska, Slovačka i Slovenija; 2007. godine: Bugarska i Rumunija; 2013. godine: Hrvatska.
12
ma, razvoj EU je „prošao„ kroz nekoliko ozbiljnih kriza: od odbijanja francuskog parla-
menta da prihvati Ugovor o osnivanju odbrambene zajednice (između Francuske, Ne-
mačke i zemalja Beneluksa) tokom pedesetih godina prošlog veka, do suočavanja EU sa
De Golovom upornom odbijanjem kandidature Velike Britanije u šezdesetim, kroz naftne
krize i njihove posledice u sedamdesetim godinama pa do raspada i ratova u Jugoslaviji
(1991-1999) tokom poslednje decenije prošlog veka.24 Zatim, prvu deceniju dvadeset pr-
vog veka, je obeležio neuspeh predloga o „ustavnom ugovoru“, pa zatim institucionalne
krize Unije nakon negativnih referenduma u Francuskoj i Holandiji (2004-2007), ekonom-
ska kriza i kriza javnih dugova u nekim zemljama EU (2009. godine i kasnije),25 pa do mi-
grantske krize koja je eskalirala 2015. godine.
Ako nije problem u krizama, onda se postavlja pitanje zašto EU oduglovlači sa članstvom
zemalja Zapadnog Balkana? Bugarskoj je trebalo 12 godina da pristupi Evropskoj uniji (aplici-
rala je 1995. godine) dok je Hrvatskoj trebalo 10 godina (aplicirala 2003. godine). Srbija (apli-
cirala 2009. godine), Crna Gora (aplicirala 2008. godine), Severna Makedonija (aplicirala dav-
ne 2004. godine), Bosna i Hercegovina (aplicirala 2016. godine), još uvek čekaju da pristupe
Evropskoj uniji. Slažemo se da zemlje Zapadnog Balkana nemaju isti svestrani razvoj poput
10 zemalja centralne i istočne Evrope koje su pristupile uniji 2004. godine, ali ipak smatramo
da ulazak Bugarske i Hrvatske u EU koje su imale slične ekonomske performanse i probleme
kao većina zemalja Zapadnog Balkana, je jedan od indikatora da Evropska unija još uvek ne
želi da prihvati Zapadni Balkan. Primera radi, Bugarska u trenutku pristupanja EU je imala
bruto domaći proizvod/BDP po glavi stanovnika 5.900 evra i stopu nezaposlenosti 18,1%,26
otprilike koliko je Crna Gora imala BDP i stopu nezaposlenosti 2015. godine (BDP po glavi
stanovnika 5.800 evra; stopa nezaposlenost 17,5%).27 Hrvatska, do trenutka pristupanja „vu-
kla“ iste „izazove“ koje je imala godinama (nezavisnost pravosuđa, borba protiv organizova-
nog kriminala i korupcije, poštovanje i zaštite manjina, povratak izbeglica, suđenje za ratne
zločine i puna saradnja sa Haškim tribunalom, dobri odnosi sa susedima i pitanje granica)28
koji su isti problemi sa kojim se suočavaju i zemlje Zapadnog Balkana.
24
Beograd, 2017, str. 48-49.
25
Beograd, 2017, str. 48-49.
26
European Comission, 2003 Continuing enlargement – Strategy paper and Report of the European
Commission on the progress towards accession by Bulgaria, Romania and Turkey.
https://www.esiweb.org/enlargement/wp-content/uploads/2009/02/ec-2003-strategy-paper.pdf (pristupljeno 26.06.2019)
str. 42-43.
27
European Comission, 2016 Communication on EU Enlargement Policy.
https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20161109_strategy_paper_en.pdf (pristupljeno
26.06.2019), str. 31-32.
28
“…Croatia needs to meet outstanding closing benchmarks in the field of judiciary and fundamental rights, in
particular building up the necessary track records as regards the independence and efficiency of the judiciary,
the fight against corruption and organised crime, respect for and protection of minorities, including refugee ret-
urn, war crimes trials and full cooperation with the ICTY including settling the issue of access for ICTY to
documents … Croatia is expected to continue to play an active role in regional cooperation in the Western
Balkans…” dostupno na: European Comission, Enlargement Strategy and Main Challenges 2010-2011.
https://ec.europa.eu/neighbourhood-
enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2010/package/strategy_paper_2010_en.pdf (pristupljeno 27.06 2019).
str. 15.
13
VOJNO DELO, 7/2019
Objašnjenja o čekanju za pristupanje EU zbog toga što da Srbija mora da reši pro-
blem sa Kosovom, da Severna Makedonija je morala da reši spor oko njenog imena sa
Grčkom (koji je rešen sredinom 2018. godine), da Bosna i Hercegovina mora da reši pro-
blem političke konsolidacije, svakako ne važe za Crnu Goru koja iako nema takvih pro-
blema mora da čeka barem do 2025. godine da bi eventualno pristupila Evropskoj uniji.
Ipak, cilj ovog rada nije da se bavi sudbinom svih zemalja Zapadnog Balkan na putu ka
evropskoj integraciji nego da pokušava da ustanovi u čemu je problem nepristupanja Srbije
u Evropskoj uniju. Period koji ćemo uzeti u razmatranju su odnosi Srbije i Evropske unije
od 2014. do 2018. godine. Godina 2014. je važna za Srbiju zbog početka zvaničnog otva-
ranja pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, kao prvi korak najvećem približavanju inte-
graciji ka Uniji. Sem toga i početak Berlinskog procesa, avgusta iste godine, kao pokazatelj
da Unija nije napustila zemlje Zapadnog Balkana, čine ovu godinu bitno za analiziranje.
Naredne četiri godine će nam pokazati kakav je tempo kretanja Zapadnog Balkana (sa fo-
kusom prema Srbiji) u procesu Evropskih integracija. Naše je mišljenje da Evropska unija
još uvek nije željna da prihvati Srbiju kao ravnopravnog člana i da je njena politika uslovlja-
vanja samo izgovor za odugovlačenje i neizvesnost ka članstvu u Uniji.
Zamor od proširenja – opadajući optimizam

politike proširenja Evropske unije
Poslednjih godina, optimizam o proširenju se transformisao u optimizam o perspektivi pro-
širenja koji u suštini znači neizvesna politika proširenja. Primera radi, jedina zajednička „stavka“
sve strategije Evropske unije o proširenju jeste o tome da se zovu strategije o proširenju. Po-
stoji razlika između strategija o proširenju vezanih za pristupanje zemalja centralne i istočne
Evrope i strategija o zemljama Zapadnog Balkana. Dok su strategije o proširenju centralne i is-
točne Evrope sa optimizmom i jasno vodile do pristupanja tih zemalja u EU, strategije o proši-
renju Zapadnog Balkan su dosta skeptične. Analizom tih strategije može da se primeti da se
godinama optimizam o proširenju smanjuje. Optimizam Evropske unije o proširenju je praktič-
no trajao tokom procesa takozvanog „big bang enlargement“ (proširenje „veliki prasak“) iz
2004. godine, kad su ovoj Uniji pristupili 10 novih članova. Od tada pa do 2018. godine, optimi-
zam o proširenju više liči na nostalgiju o „big bang enlargement“ nego na želju za proširenje.
2014. godine, novo izabrana Evropska komisija, na čelu sa Žan Klod Junkerom (Jean
Claude Juncker), izjavila je da tokom njenog petogodišnjeg mandata neće biti proširenja
Evropske unije: „ Evropska unija ce zamrznuti proširenje narednih pet godina.“29
Ni Globalna strategija EU iz 2016. godine, ne percipira politiku proširenja prema Za-
padnom Balkanu kao glavni prioritet. Ovaj dokumenat koji je usvojen junu 2016. godine
nakon referenduma o izlasku Velike Britanije iz EU ukazuje na „potrebu jake Evropske
unije čije postojanje je dovedeno u pitanje.“30 Iako ova strategija posvećuje posebno me-
29
EU business, Juncker to halt enlargement as EU Commission head, izvor: internet:
https://www.eubusiness.com/news-eu/politics-juncker.x29; (pristupljeno 19.06.2019)
30
Više o tome u: European Union External Action, Shared Vision, Common Action: A Stronger Europe; A
Global Strategy for the European Union’s Foreign and Security Policy, June 2016, izvor: internet: -
http://eeas.europa.eu/archives/docs/top_stories/pdf/eugs_review_web.pdf (pristupljeno 19.06.2019), str. 3.
14
sto politici proširenja, prvo kao prioritetu broj dva od ukupno pet prioriteta spoljne politike
EU31, godina pristupanja EU ili eventualno predviđanje vremena proširenja su izostavlje-
ne. Zapadni Balkan se dalje pominje u okviru kredibilnog procesa pridruživanja.“32 Među-
tim, može da se kaže da je ovaj dokumenat više ohrabrujući za Zapadni Balkan nego re-
cimo Bezbednosna strategija EU iz „zlatne godine“33 to jest 2003. Iako u Bezbednosnoj
strategiji Unije iz 2003. godine se naglašava da “Evropa nikad nije bila tako prosperitet-
na, tako bezbedna ni tako slobodna”34, region Zapadnog Balkana se očigledno tretira
kao sveže sanirano mesto zahvaljujući pomoći SAD, Rusije, NATO i drugih
međunarodnih partnera.35 Uostalom, ni proširenje koje se tada definisalo kao „sukcesiv-
no proširenje“ nije se odnosilo na Zapadni Balkan.36
Takođe, poslednja u Strategija o proširenju Evropske komisije iz 2018. godine je do-
kaz tzv. optimizma o perspektivi proširenja koji smo odredili kao neizvesnu politiku proši-
renja. Dokumenat počinje citiranjem izjave iz 2017. godine, predsednika Evropske komi-
sije Žan Klod Junkera (Jean Claud Juncker), koji je ponovo je potvrdio evropsku buduć-
nost zemalja Zapadnog Balkana. Međutim, već se da primetiti da optimizam o perspektivi
proširenja se popunjava „izjavom o izostanku proširenja“ takođe izrečenoj tri godine rani-
je: "Ako želimo veću stabilnost u našem susedstvu, onda moramo održati verodostojnu
perspektivu proširenja za Zapadni Balkan. Jasno je da neće biti proširenja tokom manda-
ta ove komisije i ovog parlamenta".37 Ipak, u želji da pokaže spremnost Evropske unije
ka daljem proširenju, pomenuta strategija predviđa da će Evropska komisija tokom 2018.
godine izložiti niz inicijativa usmerenih na poboljšanje demokratskog, institucionalnog i
političkog okvira za uniju 2025. godine, zasnovane na trenutnim ugovorima dok se nagla-
šava da do tog datuma, EU bi mogla postati veća od 27 članova.38
31
pored sigurnosti Unije, integrisanog pristupa prema konfliktima, regionalne saradnje i globalnog upravljanja
za 21. vek; više o tome u: European Union External Action, Shared Vision, Common Action: A Stronger Europ-
e; A Global Strategy for the European Union’s Foreign and Security Policy, June 2016, izvor: internet:
http://eeas.europa.eu/archives/docs/top_stories/pdf/eugs_review_web.pdf (pristupljeno 19.06.2019)
32
Više o tome u: European Union External Action, Shared Vision, Common Action: A Stronger Europe;
A Global Strategy for the European Union’s Foreign and Security Policy, June 2016, izvor: internet:
http://eeas.europa.eu/archives/docs/top_stories/pdf/eugs_review_web.pdf (pristupljeno 19.06.2019), str. 9-10.;
str. 24.
33
Zadržavamo pravo da je tako nazovemo zbog pomenute optimističke deklaracije iz Soluna iz 2003. godine.
34
European Council, A Secure Europe in a better world-European Security Strategy, Brussels, 12 December
2003, izvor: internet: http://eclan.eu/files/attachments/.1615/doc_10184_290_en.pdf; (pristupljeno 08.07.2019)
str. 1.
35
Više o tome u: European Council, A Secure Europe in a better world-European Security Strategy, Brussels,
12 December 2003, izvor: internet: http://eclan.eu/files/attachments/.1615/doc_10184_290_en.pdf; (pristupljeno
08.07.2019.) str. 1, 6, 8.
36
European Council, A Secure Europe in a better world-European Security Strategy, Brussels, 12 December
2003, izvor: internet: http://eclan.eu/files/attachments/.1615/doc_10184_290_en.pdf; (pristupljeno 08.07.2019)
str. 1.
37
European Comission, A credible enlargement perspective for and enhanced EU engagement with the
Western Balkans, izvor: internet: https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-political/files/communication-
credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf (pristupljeno 18.06.2019.), str. 1.
38
credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf (pristupljeno 18.06.2019.), str. 1-2.
15
VOJNO DELO, 7/2019
Optimizma o proširenju ili perspektivi proširenja recimo nema uopšte u izjavama francu-
skog predsednika Emanuela Makrona (Emmanuel Macron) koji je samo dva meseca posle
te „obećavajuće strategije“ izjavio da Evropska unija ne treba da prihvati nijednu novu čla-
nicu sve dok se taj blok ne bude dublje integrisao i sproveo temeljne reforme.39 Najveći
francuski državnik nije propustio priliku da to ponovi i tokom samita EU – Zapadnih zemalja
u Sofiji, 17. maja 2018. godine, događaj koji je čak izbegavao da u rutinskoj deklaraciji
uključi optimističke pojmove poput „integracije i proširenje“.40 U Sofijskoj deklaraciji sa tog
samita, se govori samo o nedvosmislenoj podršci evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana
pozivajući se na Solunski samit iz 2003. godine,41 ali proširenje nije na vidiku. Da su reša-
vanja preostalih bilateralnih pitanja važna stavka EU a ne proširenje govore i ishodi Lon-
donskog samita iz jula 2018. godine. Ni tamošnja zajednička deklaracija o regionalnoj sa-
radnji i dobrosusedskim odnosima u okviru Berlinskog procesa ne govori o proširenju nego
ističe obavezu zemalja potpisnica da će hitno rešiti preostala bilateralna pitanja i suzdržati
se od zloupotrebe bilateralnih sporova koji bi blokirali put ka EU.42
Uostalom, zamor od proširenja je odavno postao „normalna“ pojava i među običnim
građanima zemalja EU. Prema Eurobarometru iz 2007. godine, skoro svaki drugi Evroplja-
nin je bio za dalje proširenje EU (49%).43 Tada, u devet zemalja EU, procenat građana koji
ne podržava dalje proširenje je bio ispod 50 posto; među njima Italija (48%), Velika Britani-
ja (41%), Nemačka (34%) i Francuska (32%).44 Šest godina kasnije, 53% građana EU se
protivilo proširenju i samo 37 % ga je podržalo.45 Najveće protivljenje je tada obeleženo u
Nemačkoj (75%), Francuskoj (71%), Finskoj (70%) i Austriji (69 %).46 Trend „zamora“ je na-
stavljen i 2017. godine sa podacima da samo 42% Evropljana podržavaju ideju prihvatanja
39
B92 NET, 2018. French president: EU must first reform, Balkans can wait.
https://www.b92.net/eng/news/world.php?yyyy=2018&mm=04&dd=17&nav_id=103956 (pristupljeno
26.06.2019)
40
BALKAN INSIGHT, 2018. Enlargement Stays off Agenda at Sofia Summit.
http://www.balkaninsight.com/en/article/sofia-summit-balkans-meet-europe-for-the-first-time-in-15-years-05-17-2018
pristupljeno 26.06.2019)
41
Pozivajući se na samit u Solunu 2003. godine, EU ponovo potvrđuje svoju nedvosmislenu podršku evrop-
skoj perspektivi Zapadnog Balkana…; dostupno na: EU-Western Balkans Summit, Sofijska deklaracija, 17. maj
2018. godine, izvor: internet: https://www.consilium.europa.eu/media/34805/sofia-declaration_bs.pdf
(pristupljeno 19.06.2019), tačka 2, str. 1.
42
Više o tome u: Western Balkans Summit, London 2018, Joint Declaration on Regional Cooperation and
Good Neighbourly Relations in the Frame of the Berlin Process, izvor: internet:
https://assets.publishing.service.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data/file/724294/180
710_WBS_Joint_Declarations.pdf (pristupljeno 18.06.2019.); Zoran Nechev, Ivan Nikolovski, Jelica Minić,
Mariola Qesaraku and Adnan Ćerimagić, 2018 Western Balkans Summit: 3 key takeaways from London; izvor:
internet: https://idscss.org.mk/wp-content/uploads/2018/12/Финална-верзија-на-бриф-веб-2.pdf ; (pristupljeno
18.06.2019.) str. 3-6.
43
Eurobarometer 67, November 2007, Public opinion in the European Union, izvor: internet:
http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/archives/eb/eb67/eb67_en.pdf ; str. 188-190.
44
Ibid.
45
European Comission, Standard Eurobarometer, No. 79, Spring 2013, izvor: internet:
http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/archives/eb/eb79/eb79_anx_en.pdf, str. T84, (pristupljeno
18.06.2019)
46
European Comission, Standard Eurobarometer, No. 79, Spring 2013, izvor: internet:
http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/archives/eb/eb79/eb79_anx_en.pdf, str. T84, (pristupljeno 18.06.2019)
16
novih članova.47 U međuvremenu, u zemljama Zapadnog Balkana je obeležen zamor od

čekanja. Kad je Srbija u pitanju, optimizam o članstvu iz novembra 2009. godine (73% gra-
đana su bili za ulazak u EU) nije se zadržao do kraja 2018. godine (55% građana su bili za
ulazak u EU).48 Zamor od čekanja se najviše primećuje u periodu od decembra 2012. do
decembra 2017. kad je podrška o članstvu u EU između 40% i 50 %.49 Prema podacima iz
2018. godine, kao najveći uzrok usporavanja ulaska Srbije u EU građani su identifikovali
politiku uslovljavanja i ucene koju EU primenjuje prema Srbiji.50
Iako članstvo u Evropskoj uniji ostaje spoljnopolitički prioritet Srbije,51 Unija je dala do
znanja da treba da se reši kosovsko pitanje. Ipak, stav Unije po pitanju Kosova ostaje i
dalje konfuzan. Za predsednika Srbije, Aleksandra Vučica, nema sumnje da je najveći
problem evrointegracija Kosovo, a ne vladavina prava.52 U roku od dva dana, u oktobru
2018. godine, Srbiji su preneta dva, u prvom pogledu, različita pristupa od strane Evrop-
ske unije i njenih država članica. Sudeći po izjavama poslanika nemačkog Bundestaga
Petera Bajera (Peter Beyer), inače člana Hrišćanske-demokratske unije (CDU) Angele
Merkel (Angela Merkel) i koordinatora transatlantske saradnje u nemačkom Bundestagu,
Kosovo je faktički teritorijalno nezavisno i Srbija treba da prizna de jure "suverenu državu
Republiku Kosovo", jer u suprotnom neće ući u Evropsku uniju.53 Međutim, za evropskog
komesara za proširenje Johanesa Hana (Johannes Hahn), rešenje kosovskog pitanja ni-
je jedini preduslov na putu Srbije ka EU jer sprovođenje reformi u oblasti vladavine pra-
va, osnovnih prava i dobrog upravljanja ostaje u srži procesa proširenja.54 Upitan o tome
kakve su šanse Srbije da postane članica do 2025. godine, Han je objasnio da je pred-
sednik Evropske komisije Junker u više navrata jasno stavio do znanja da nijedna nova
država članica ne može da pristupi EU bez rešavanja otvorenih bilateralnih pitanja,55 što
u suštini podrazumeva i rešavanje kosovskog pitanja.
47
European Commission, Europeans views on the priorities of the European Union, Standard Eurobarometer 88,
November 2017 u Milena Lazarević, Away with the enlargement bogeyman, izvor: internet:
19.06.2019.), str. 4.
48
Više o tome u: Republika Srbija, Ministarstvo za evropske integracije, Evropska orijentacija građana Srbije,
Ispitivanje javnog mnjenja, decembar 2018.godine, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/nacionalna_dokumenta/istrazivanja_javnog_mnjenja/javno_menjnje_
decembar_18.pdf (pristupljeno 18.06.2019), str. 3-5.
49
Ibid.
50
Ibid.
51
RTS, Aleksandar Vučic: "Članstvo u EU spoljnopolitički prioritet Srbije",
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3304233/clanstvo-u-eu-spoljnopoliticki-prioritet-srbije.html;
(pristupljeno 25.06.2019)
52
Danas novine, Vučić: Najveći problem evrointegracija je Kosovo, ne vladavina prava, izvor: internet:
https://www.danas.rs/politika/vucic-najveci-problem-evrointegracija-je-kosovo-ne-vladavina-prava/; (pristupljeno
20.09.2019)
53
Blic novine, HLADAN TUŠ BERLINA Bajer Bez priznanja Kosova Srbija NEĆE UĆI U EU, izvor: internet:
https://www.blic.rs/vesti/politika/hladan-tus-berlina-bajer-bez-priznanja-kosova-srbija-nece-uci-u-eu/hcj7ffg ;
54
B92, Mnogi misle da je jedini uslov za EU Kosovo. Nije., izvor: internet:
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=10&dd=22&nav_category=1262&nav_id=1458960;
55
Ibid.
17
VOJNO DELO, 7/2019
Srbija i njen proces integracije u Evropsku uniju

– od Berlinskog procesa do Strategije
o proširenju iz februara 2018. godine
Značaj Berlinskog procesa
Berlinski proces je „lansiran“ samitom iz 28. avgusta 2014. godine u Berlinu između
predsednika vlada, ministra spoljnih poslova i ministra ekonomije Albanije, Bosne i
Hercegovine, Hrvatske, Kosova*, Makedonije, Crne Gore, Srbije, Slovenije, Austrije,
Francuske, i predstavnika Evropske komisije, na inicijativu nemačke kancelarke Ange-
le Merkel.56 Cilj ovog samita je bio postizanje zajedničkog dogovora o jačanju regional-
ne saradnje na Zapadnom Balkanu i utvrđivanje četvorogodišnjeg okvira (2014-2018.
godina) za rešavanje preostalih otvorenih pitanja u regionu.57 U finalnoj deklaraciji sa-
mita je navedeno da će „sve zemlje Zapadnog Balkana imati priliku da se pridruže
Evropskoj uniji ako ispune uslove za pristupanje”.58 Jasno je da Berlinski proces nije
ubrzavanje procedure pristupanja EU jer ne obećava nikakvo proširenje nego samo
konstatuje ono što je i drugim prilikama rečeno da će Zapadni Balkan postati deo EU
jedino ako ispuni uslove za pristupanje. Tri godine kasnije, nemački ministar spoljnih
poslova Zigmar Gabrijel (Sigmar Gabriel) objavio je novi plan za Zapadni Balkan –
agendu „Berlin plus“ kao dodatni podsticaj Berlinskom procesu. Gabrijel je agendu
„Berlin plus“ koja predviđa dodatne napore ali i finansijska sredstva kako bi se ubrzalo
napredovanje regiona ka EU predstavio 31 maja 2017. godine u Berlinu na konferenciji
sa kolegama sa Zapadnog Balkana Instituta Aspen.59 S obzirom da ni takav paket nije
pokazivao neke znake brzog proširenja, „Berlin plus“ nije oduševio Srbiju. Tadašnji vr-
šilac dužnosti premijera i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić je ocenio da ne-
mački plan za Zapadni Balkan – Berlin plus, ne sme postati politički izgovor za EU da
Srbiju "ostavi u svojoj čekaonici".60
Ipak „de facto čekaonica za EU“ to jest Berlinski proces pa i „Berlin plus“ su očigled-
no deo politike neizvesnog proširenja Evropske unije. Sam taj proces stavlja u prvi red
jačanje regionalne saradnje za rešavanje preostalih otvorenih pitanja u regionu dok će
pristupanje EU nastaviti da zavisi od politike uslovljavanja.
56
Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, Berlinski proces, izvor: internet:
http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/spoljna-politika/eu/regionalna-saradnja/2016-11-04-09-04-26?lang=lat;
57
Ibid.
58
Die Bundesregierung, Press release, Final Declaration by the Chair of the Conference on the Western
Balkans, 28 August 2014,
izvor: internet: https://archiv.bundesregierung.de/archiv-de/meta/startseite/final-declaration-by-the-chair-of-
the-conference-on-the-western-balkans-754634 ; (pristupljeno 20.06.2019)
59
INTERMAGAZIN.RS, Nemačka objavila plan za Balkan – „BERLIN PLUS“, izvor:internet:
https://www.intermagazin.rs/nemacka-objavila-plan-za-balkan-berlin-plus/ ; (pristupljeno 27.06.2019)
60
N1, Dačić: Zbog plana Berlin plus da ne ostanemo u čekaonici EU, izvor: internet:
http://rs.n1info.com/Vesti/a274280/Dacic-o-planu-Berlin-plus.html (pristupljeno 27.06.2019)
18
Dokle je Srbija stigla sa pregovaranjem o članstvu sa EU –

Politika Evropske unije prema Srbiji po modelu „štapa i šargarepe“
Kad je u pitanju proces integracije Srbije u Evropsku uniju, mišljenja smo da Unija pri-
mjenjuje prema Srbiji politiku po modelu „štapa i šargarepe“. Takva politika se ispoljava
kroz faze proširenja i u okviru Zajedničke spoljne i bezbednosne politike unije/ZSBP i
sastoji se od višestrukog uslovljavanja čiji se prioriteti vremenom menjaju.
Za Srbiju, kredibilna politika proširenja EU je politika uslovljavanja prvenstveno rešava-
njem kosovskog pitanja. Dokument iz prve međunarodne konferencije iz 2014. godine iz-
među Srbije i EU o otvaranju poglavlja za pristupanje Uniji naglašava da je kredibilna politi-
ka proširenja ključna za održavanje reformi i javna podrška proširenju u državama članica-
ma.61 Kako je dalje navedeno, od Srbije se očekuje da će kontinuirano: a) sprovoditi u do-
broj veri sve dogovore postignute u dijalogu sa Kosovom; b) u potpunosti poštovati principe
inkluzivne regionalne saradnje; c) dijalogom i duhom kompromisa rešiti druga otvorena pi-
tanja, na osnovu praktičnih i održivih rešenja i sarađivati u tehničkim i pravnim pitanjima ve-
zanih za Kosovo; d) efektivno sarađivati sa EULEKS.62 Takođe je navedeno da će pitanje
normalizacije odnosa između Srbije i Kosova biti obrađeno u poglavlju 35: "ostala pitanja"
kao posebna stavka, koja treba da se reši tokom procesa pregovora o pristupanju.63 Važno
je pomenuti i „klauzulu ravnoteže” odnosno paragraf 24 ovog dokumenta koji određuje
otvaranje ili zatvaranje poglavlja na osnovu procene napretka u poglavljima 23 i 24 odno-
sno "pravosuđe i osnovna prava" i "pravda, sloboda i sigurnost".64 Međutim, „klauzula rav-
noteže“ se „uravnotežuje“ prema slučaju Kosovo. „Klauzula ravnoteže“ će se primenjivati
mutatis mutandis u slučaju da napredak u normalizaciji odnosa sa Kosovom, koji se
razmatra u poglavlju 35, značajno zaostaje za napretkom u pregovorima u celini.65
Od prve Međuvladine konferencije 21. Januara 2014. godine do kraja 2018. godine,
Srbija je otvorila 16, a privremeno zatvorila 2 poglavlja.66 Treba imati u vidu da je
dinamika otvaranja i zatvaranja poglavlja vezana sa gore pomenutom tzv. klauzulom o
ravnoteži. Ako Srbija namerava da 2025. postane članica EU, sva poglavlja treba da se
otvore i zatvore do kraja 2023., kako bi se tada potpisao Ugovor o pristupanju, čija ratifi-
kacija u zemljama članicama traje 18–24 meseca.67
Ako je u ranijim godinama, to jest posle potpisivanja SSP akcenat više stavljen na
puno saradnju sa Haškim tribunalom, poslednjih godina, rešenje statusa Kosova je najja-
61
više o tome u: Council of the European Union, Conference of the accession to the European Union-Serbia-,
Accession Document, Brussels, 9 January 2014, izvor: internet:
http://register.consilium.europa.eu/doc/srv?l=EN&t=PDF&gc=true&sc=false&f=AD%201%202014%20INIT (pri-
stupljeno 21.06.2019.), str. 4.
62
Ibid. str. 10-11.
63
Ibid.
64
Ibid. str. 12.
65
Ibid.
66
European Commission, Serbia 2019 Report, Brussels, 29.5.2019 SWD, izvor: internet:
https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20190529-serbia-report.pdf; (pristupljeno 27.06.2019) str. 3.
67
Suzana Grubješić, Dugi marš do Evropske unije u Dragan R. Simić, Dejan Milenković, Dragan Živojinović
(ur.), Evropa za mene, Čigoja štampa, Beograd, 2018, str. 528.
19
VOJNO DELO, 7/2019
či imperativ. Primera radi, strategije o proširenju Evropske komisije do 2013. godine sta-
vljaju u prvi red „nastavak pune saradnje sa Haškim tribunalom“ pa onda govore o „vidlji-
vom i održivom poboljšanju odnosa sa Kosovom“68 Od 2014. godine pa nadalje, strategi-
je o proširenju Evropske komisije naglašavaju potrebu nastavka dijaloga sa Prištinom, i
usklađivanje spoljne i bezbednosne politike Srbije sa politikom Evropske unije.69 Ne tre-
ba zaboraviti da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Srbije sa EU, koji je bio
potpisan 2008. godine, tupio na snagu 1. septembra 2013. godine, nekoliko meseci po-
sle potpisivanja u aprilu Sporazuma o principima normalizacije odnosa između Srbije i
Kosova (tzv. Briselski sporazum). Na sastanku Evropskog saveta krajem decembra iste
godine, Srbija je dobila zeleno svetlo da formalno počne pregovore o pristupanju.70 Od
prve Međuvladine konferenciji EU i Srbije iz januara 2014. godine do decembra 2015. ni-
je otvoreno nijedno od 35 poglavlja pristupnih pregovora. U tom periodu, Srbija je sa Ko-
sovom ipak zaključila još četiri sporazuma – o zajednici srpski opština, energetici, teleko-
munikacijama i prohodnosti mitrovačkog mosta.71
Kad je u pitanju odnos Srbije prema ZSBP, odnosno otvaranje poglavlja 31 (spoljna,
bezbednosna i odbrambena politika), ni tzv. klauzula o ravnoteži ne pomaže. Savet
Evropske unije izgleda ne namerava da usvoji izveštaj sa skrininga za ovo poglavlje.
Glavna prepreka u vezi napretka poglavlja 31 ostaje neusklađivanje politike Srbije prema
politici sankcionisanja koje EU koristi protiv Rusije zbog krize u Ukrajini. Usklađivanje
spoljne politike Srbije sa EU je predviđeno od potpisivanja SSP, Srbije sa EU. Član 10,
SSP je precizirao obaveze Republike Srbije kada je reč o ZSBP kroz „veće približavanje
stavova strana o međunarodnim pitanjima, uključujući pitanja u vezi sa ZSBP, između
ostalog i kroz odgovarajuću razmenu informacija, a posebno o pitanjima koja bi mogla da
imaju značajan uticaj na strane“ i „zajedničkih stavova o bezbednosti i stabilnosti u Evro-
pi, uključujući saradnju u oblastima obuhvaćenim ZSBP EU”.72 Obaveza usklađivanja sa
EU u oblasti spoljne i bezbednosne politike je takođe deo dokumenta o pristupanju iz pr-
68
Više o tome u: European Comission, Enlargement Strategy and Main Challenges 2012-2013, izvor:internet:
enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2012/package/strategy_paper_2012_en.pdf (pristupljeno
08.07.2019)
69
Više o tome u: European Comission, EU Enlargement strategy 2015. izvor: internet:
https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20151110_strategy_paper_en.pdf
(pristupljeno 08.07.2019.); European Comission, Communication on EU Enlargement Policy 2016, izvor:
internet: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20161109_strategy_paper_en.pdf
(pristupljeno 08.07.2019.); European Comission, EU Enlargement Strategy 2016-2017, izvor: internet:
http://edz.bib.uni-mannheim.de/edz/doku/adr/2017/cdr-2017-0093-en.pdf (pristupljeno 08.07.2019.); European
Comission, A credible enlargement perspective for and enhanced EU engagement with the Western Balkans,
izvor: internet: https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-political/files/communication-credible-enlargement-
perspective-western-balkans_en.pdf (pristupljeno 18.06.2019)
70
VIše o tome u: Slobodan Samardžić, Evropska unija: Sistem u krizi; sa studijom slučaja o odnosima Srbije i EU,
Izdavačka knjižara Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci–Novi Sad, 2016, str. 341-342.
71
Ibid.
72
Više o tome u: Ministarstvo za evropske integracije, Republika Srbija, Sporazum o stabilizaciji i pridruživa-
nju između evropskih zajednica i njihovih državnih članica sa jedne strane, i republike Srbije, sa druge strane,
izvor: internet:http://www.mei.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/ssp_prevod_sa_anexima.pdf (pristu-
pljeno 21.06.2019.), str. 11.; Marina Jovićević, Srbija i Zajednička spoljna i bezbednosna politika u: Miša
Đurković, Milan Igrtinović (ur.), Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU, Zuhra, Beograd, 2016, str. 25-26.
20
ve Međuvladine konferenciji EU i Srbije iz januara 2014. godine. U članu 26 stoji da će

do trenutka pristupanja od Srbije da se traži da postupno usklađuje svoje politike u odno-
su na treće države, kao i svoje stavove u okviru međunarodnih organizacija sa politikama
i stavovima koje usvoji Unija i njene države članice.73 Na osnovu objavljenih izveštaja
Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka EU, od 2014. godine (kada je počela kri-
za u Ukrajini), do 2018. godine može da se vidi da je Srbija imala prosečnu stopu pridru-
živanja ZSBP negde između 55-60 % kad su u pitanju deklaracije EU i odluke Saveta ali
nije se nijedne godine pridružila restriktivnim merama EU prema Rusiji.74
Strategija Evropske komisije o proširenju iz 2018. godine kao još je-

dan putokaz za Srbiju u neizvesnoj politici proširenja
Kredibilna perspektiva proširenja ostaje određivajući pravac politike Evropske unije prema
zemljama Zapadnog Balkana pa time i Srbiji. To može da se vidi i u poslednjoj Strategiji o pro-
širenju Evropske komisije. Strategija o proširenju iz 2018. godine koja se zove „Kredibilna per-
spektiva proširenja za pojačan angažman EU prema Zapadnom Balkanom“75 dolazi kao neka
vrsta putokaza ka pristupanju Evropskoj uniji koji je i dalje neizvestan. Kao što smo i ranije po-
73
Council of the European Union, Conference of the accession to the European Union-Serbia-, Accession
Document, Brussels, 9 January 2014, izvor:internet:
http://register.consilium.europa.eu/doc/srv?l=EN&t=PDF&gc=true&sc=false&f=AD%201%202014%20INIT (pri-
stupljeno 21.06.2019.), str. 12
74
Izveštaj o napretku Srbije za 2018. godinu: Srbija se pridružila 34 od 65 deklaracija EU i odluka Saveta, što
predstavlja stopu pridruživanja od blizu 52% u izveštajnom periodu. Srbija se, između ostalog, nije pridružila re-
striktivnim merama EU prema Rusiji; više o tome u: Evropska komisija, Izveštaj o napretku Srbije za 2018. go-
dinu, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj_ek_o_srbiji
(1).pdf; (pristupljeno 19.06.2019) str 94.; Izveštaj o napretku Srbije za 2016. godinu: Srbija se nije pridružila od-
lukama Saveta koje uključuju restriktivne mere EU koje se odnose na Rusiju ili pitanja koja se tiču interesa
Rusije, kao ni odlukama Saveta o Kini, Bosni i Hercegovini, Moldaviji i Zimbabveu. Srbija se pridružila, kada je
pozvana da to učini, 24 od 41 deklaracije EU i odluke Saveta, što predstavlja stopu pridruživanja od oko 59%;
više o tome u: Evropska komisija, Izveštaj o napretku Srbije za 2016. godinu, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj_ek_srbija_2
016.pdf; (pristupljeno 19.06.2019) str 95.; Izveštaj o napretku Srbije za 2015. godinu: Srbija se, kada je bila
pozvana da to učini, pridružila 26 od 40 deklaracija EU i odluka Saveta (što predstavlja stopu pridruživanja od
65% u odnosu na 62% u prošlogodišnjem izveštaju). Srbija se nije pridružila odlukama Saveta, uključujući rest-
riktivne mere EU u vezi sa nezakonitim otcepljenjem Krima od strane Rusije i događajima u istočnoj Ukrajini;
više o tome u: Evropska komisija, Izveštaj o napretku Srbije za 2015. godinu; izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/godinji_izvestaj_15_
final.pdf; (pristupljeno 19.06.2019.) str. 83-84; Izveštaj o napretku Srbije za 2014. godinu: U pogledu zajedničke
spoljne i bezbednosne politike (ZSBP), kada je pozvana da to učini, Srbija se pridružila 28 od 45 EU deklaracija
i odluka Saveta (pridruživanje od 62% u odnosu na 89% tokom referentnog perioda iz Izveštaja o napretku za
2013. godinu)… Srbija se nije pridružila odlukama Saveta kojima se uvode restriktivne mere u kontekstu ne-
zakonitog pripajanja Krima Rusiji i dešavanja u istočnom delu Ukrajine. više o tome u: Evropska komisija,
Izveštaj o napretku Srbije za 2014. godinu; izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/Izvestaj_o_napretku
_dec14.pdf ; (pristupljeno 19.06.2019.) str. 108-109.
75
credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf (pristupljeno 18.06.2019.)
21
VOJNO DELO, 7/2019
menuli, dokument počinje citiranjem izjave iz 2017. godine, predsednika Evropske komisije
Junkera, koji je ponovo potvrdio evropsku budućnost zemalja Zapadnog Balkana ali i uz kon-
stataciju da neće biti proširenja tokom mandata te komisije i parlamenta"76 Dalje kako smo
takođe naveli vezanu za ovu strategiju, Evropska komisija je obećala da će tokom 2018. izložiti
niz inicijativa usmerenih na poboljšanje demokratskog, institucionalnog i političkog okvira za
uniju 2025. godine, dok se naglašava da do tog datuma, EU bi mogla postati veća od 27 čla-
nova.77 Kao potencijalni kandidati za pristupanje Uniji te godine se navode Srbija i Crna Gora s
obzirom da je konstatovano da su pregovori o pristupanju na dobrom putu.78 Takođe je rečeno
da je između 2007-2017. godine, EU uložila više od 8,9 milijardi evra kroz Instrument pretpri-
stupne pomoći (IPA) dok je za 2018. godinu predviđeno 1,07 milijardi evra.79 Kad je u pitanju
Srbija, ono što pada u oči u ovoj strategiji jeste potreba Evropske komisije da ponavlja rečenicu
da je „sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum o normalizaciji hitan i od odlučnog značaja,
kako bi Srbija i Kosovo mogle da napreduju na svojim evropskim putevima“.80
Crna Gora očigledno nema takvih prepreka, ali neće ulaziti u Uniju pre 2025. godine.
Za ostale zemlje, ova strategija nije baš puno ponudila sem konstatacija da Albanija i
Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija81 ostvaruju značajan napredak na svom
evropskom putu i da je Evropska komisija spremna da pripremi preporuke za otvaranje
pregovora o pristupanju, na osnovu ispunjenih uslova.82
U pogledu obaveza prema Evropskoj uniji ali istovremeno i podrške Unije o njihovom
ispunjavanju, ova strategija nije ponudila ništa novo sem niz reprezentativnih inicijativa (
range of flagship initiatives) među kojima spadaju već poznati „stari“ uslovi: jačanje vla-
davine prava, dalje angažovanje u bezbednosnim imigracionim pitanjima, socijalno-eko-
nomski razvoj, povećavanje povezanosti među zemlja (u infrastrukturnom i energetskom
smislu), pomirenje i dobrosusedski odnosi.83
Šta posle Strategije Evropske komisije o proširenju

iz 2018. godine? Koliko je daleko 2025. godina?
„Nadam se da se Evropa neće raspasti“,84 reče Ivan Krastev, u njegovoj knjizi „Posle
Evrope“. Autor pretpostavlja da ako dođe do raspada Unije to će pre biti „nehotična po-
sledica dugoročne disfunkcionalnosti.“85 Kao mogućnost opstanka Evrope, Krastev pomi-
nje fleksibilnost (duh kompromisa, pregovore, prihvatanje ponešto od politike neprijatelja)
76
Ibid. str. 1.
77
Ibid. str. 1-2.
78
Ibid.
79
Ibid. str. 15-16.
80
Ibid. str. 6-8.
81
Ime je kako je navedeno na dokumentu.
82
Ibid. str. 7.
83
Ibid. str. 9-16.
84
Ivan Krastev, Posle Evrope, Samizdat B92, Beograd, 2018, str. 5.
85
Ibid. Str. 23.
22
a ne rigidnost. Ipak autorov „optimistički trenutak nade“ o opstanku Evropske unije se po-
novo završava skepticizmom. Na kraju, poruka knjige glasi da je preživljavanje kao pisa-
nje pesme, čak ni pesnik ne zna kako će se završiti.86 Još jedno skeptično mišljenje ali u
ovom slučaju vezano za perspektivu Zapadnog Balkana u EU, može da se nađe u knjizi
„Glad i bes“ autora Jasmina Mujanovića koji nije siguran da li Brisel namerava da „apsor-
bira“ region kao takav ili samo da menadžira njegovu post-konfliktnu situaciju.87
Zemlje Zapadnog Balkana zajedno sa Srbijom ipak se nadaju da se Evropska unija neće
raspasti dok ciljaju ka pristupanju Uniji. Postoje čak raznovrsna mišljenja o tome kako olakšati
pristup pridruživanju i eventualno ubrzavati članstvo u Evropskoj uniji. Primera radi, tri alternativ-
na koncepta koji uključuju različite nivoe pridruživanja i integracije: udruživanje plus (association
plus) – (EU proširuje nivo saradnje sa susednim zemljama, ali očigledno ostaje unutar paradig-
me asocijacije), delimično članstvo (partial membership) – (države postaju de facto članice EU u
određenim oblastima) i ograničeno članstvo (limited membership) – (nova zemlja EU ne uživa
sve prednosti članstva jer je isključena iz određenih oblasti politike) su već predložena 2008. go-
dine uz napomenu da bi to moglo da dovede do eventualne kategorizacije „drugorazrednog
članstva“ (second class membership).88 Kasnije, kao opcije ka brzom proširenju se pominju i
predlozi o Balkanskom „velikom prasku“ 89 ili preoblikovanje pristupa EU proširenju integracijom
post-pristupnog mehanizma uslovljavanja koji bi osigurao da se vlade tih zemalja drže pod kon-
trolom na verodostojan način nakon što postanu članice EU.90 Malo skromniji predlog (jer ne
predviđa neposredno članstvo) je i taj da se uvedu mape puta (RM/road maps) sa jasnim roko-
vima za identifikovanje ključnih prekretnica za dostizanje sledeće faze u procesu pridruživanja:
dobijanje statusa kandidata; otvaranje pregovora; uspešno okončanje proces pregovora.91 Pesi-
mistično rešenje koji se ipak bazira na načelu reciprociteta jeste predlog prema kome oslanjajući
se na praksu diferencirane integracije, Srbija bi mogla da odgovori inicijativom za diferencirano
pridruživanje.92 Interesantan je i predlog o „resetovanju“ politike EU prema zemljama Zapadnog
Balkana u smislu redizajniranja mreže podržavajućih ili komplementarnih politika koje bi trebalo
da podrže reforme vezane za pristupanje i punu demokratizaciju politika u regionu.93
Dok nijedan od gore navedenih predloga nije do sada prihvaćen, pristupni pregovori se odvi-
jaju na osnovu politike kredibilnog proširenja. U Srbiji, domaći političari ne prestaju sa licitiranjem
86
Ibid. str. 106.
87
Jasmin Mujanović, Hunger and Fury: The Crisis of Democracy in the Balkans. Oxford University Press,
New York, 2018. str. 105.
88
više o tome u: Janis A. Emmanouilidis, Alternatives between Full Membership and Non-Membership – Fata
Morgana or Silver Bullet?, Hellenic Foundation for European and Foreign Policy, Athens, 2008, str. 11-22.
89
više o tome u: Centre for Southeast European Studies, Balkans in Europe Policy Advisory Group, THE
UNFULFILLED PROMISE: COMPLETING THE BALKAN ENLARGEMENT, policy paper, 2014, str. 6-22.
90
više o tome u: Milena Lazarević, Away with the enlargement bogeyman, izvor: internet:
19.06.2019), str. 1-10.
91
Vladimir Međak, Duško Lopandić, Maja Bobić, Ivan Knežević, Twelve proposals for EU enlargement from
the Western Balkans, Grafolik, Belgrade, 2018, str. 11.
92
Slobodan Samardžić, Evropska unija: Sistem u krizi; sa studijom slučaja o odnosima Srbije i EU, Izdavačka
knjižara Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2016, str. 347.
93
Više o tome u: Toby Vogel, Beyond Enlargement, Why the EU‘s Western Balkans Policy Needs a Reset,
izvor: internet: http://library.fes.de/pdf-files/bueros/sarajevo/14368.pdf (pristupljeno 19.06.2019), str. 19.
23
VOJNO DELO, 7/2019
godine pristupanja – od 2007 (Živković), preko 2012 (Dinkić), 2014 (Đelić), 2018 (Vučić) do
2025–27 (opet Vučić)...94 Dok Evropska komisija načelno podržava proširenje, pojedine zemlje
članice imaju drugačiji stav. U tome prednjači Francuska, koja nije naklonjena proširenju.95
Kredibilna politika proširenja koja svakoj zemlji Zapadnog Balkana određuje uslove
koje treba da ispunjava, bi mogla da bude fleksibilnija ukoliko Unija zaista misli da pri-
hvati ove zemlje kao njene članove. Videli smo da krize sa kojima se suočavala Evrop-
ska unija od njenog osnivanja nisu je sprečile da se proširi. Nedovoljno izvršene reforme
nisu sprečile ni Bugarsku pa ni Hrvatsku da se pridruže Evropskoj uniji. Političko uslovlja-
vanje koje u slučaju Srbije implicitno znaci priznavanje nezavisnosti Kosova i suprotsta-
vljanje Rusiji nije nikakva garancija da će Srbija postati član Evropske unije. Kako stvari
stoje, ni Severna Makedonija koja je rešila spor oko imena sa Grčkom i time se otarasila
„političkog uslovljavanja“ neće skoro u EU. U vezi Crne Gore nije jasno zašto ne može u
EU pre 2025. godine (recimo po modelu Bugarske) iako ova zemlja nema takvih „glavo-
bolja“ poput njenih suseda, Srbije ili do skora Severne Makedonije.
Članstvo u EU treba i dalje da bude spoljnopolitički prioritet Srbije i njenih susednih zemalja
ali Evropska unija treba da vodi jasnu politiku o proširenju. Zamor od proširenja koji već prou-
zrokuje zamor od čekanja se ne uklapa u sliku Zapadnog Balkana kao deo Evropske unije ka-
ko je bio zamišljen u Solunskoj deklaraciji iz 2003. godine. Da li će se Evropska unija jednog
dana proširiti i prihvatiti odjednom (ili ponaosob) zemlje Zapadnog Balkana to ostaje da se vidi.
Godina 2025. bi mogla da bude godina proširenja ukoliko Evropska unija to zaista želi.
Bibliografija
[1] BALKAN INSIGHT, Enlargement Stays off Agenda at Sofia Summit.
http://www.balkaninsight.com/en/article/sofia-summit-balkans-meet-europe-for-the-first-time-in-15-
years-05-17-2018 (pristupljeno 26.06.2019)
[2] B92, 2018. French president: EU must first reform, Balkans can wait.
https://www.b92.net/eng/news/world.php?yyyy=2018&mm=04&dd=17&nav_id=103956
[3] B92, Mnogi misle da je jedini uslov za EU Kosovo. Nije., izvor: internet:
https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2018&mm=10&dd=22&nav_category=1262&nav_id
=1458960 ; (pristupljeno 20.06.2019)
[4] Blic novine, HLADAN TUŠ BERLINA Bajer Bez priznanja Kosova Srbija NEĆE UĆI U EU, izvor:
internet: https://www.blic.rs/vesti/politika/hladan-tus-berlina-bajer-bez-priznanja-kosova-srbija-
nece-uci-u-eu/hcj7ffg; (pristupljeno 20.06.2019)
[5] Centre for Southeast European Studies, Balkans in Europe Policy Advisory Group, THE
UNFULFILLED PROMISE: COMPLETING THE BALKAN ENLARGEMENT, policy paper, 2014.
[6] Council of the European Union, Conference of the accession to the European Union-
Serbia-, Accession Document, Brussels, 9 January 2014, izvor: internet:
http://register.consilium.europa.eu/doc/srv?l=EN&t=PDF&gc=true&sc=false&f=AD%201%202014
%20INIT (pristupljeno 21.06.2019)
94
Više o tome u: Slobodan Samardžić́ , Da li je evropska unija naša sudbina u u Slobodan Samardžić, Ivana
Radić Milosavljević (ur.), Evropska unija, nove i stare dimenzije krize, Čigoja štampa, Beograd, 2017, str. 110-111.
95
Suzana Grubješić, Dometi Zapadnobalkanske Agende u: Dragan R. Simić, Dejan Milenković, Dragan Živo-
jinović (ur.), Evropa za mene, Čigoja štampa, Beograd, 2018., str. 688-689.
24
[7] Danas novine, Vučić: Najveći problem evrointegracija je Kosovo, ne vladavina prava, izvor: internet:
https://www.danas.rs/politika/vucic-najveci-problem-evrointegracija-je-kosovo-ne-vladavina-prava/;
[8] Delegation of the European Union to the Republic of Serbia, FDI to Serbia, izvor: internet:
https://europa.rs/serbia-and-the-eu/trade/fdi-in-serbia/?lang=en ; (pristupljeno 20.06.2019.)
[9] Die Bundesregierung, Press release, Final Declaration by the Chair of the Conference on
the Western Balkans, 28 August 2014, izvor: internet: https://archiv.bundesregierung.de/archiv-
de/meta/startseite/final-declaration-by-the-chair-of-the-conference-on-the-western-balkans-
754634; (pristupljeno 20.06.2019)
[10] Dragan R. Simić, Dejan Milenković, Dragan Živojinović (ur.), Evropa za mene, Čigoja
štampa, Beograd, 2018.
[11] Duško Lopandić, Evropska unija i Srbija – novo vreme i novo okruženje, Štampa Grafolik,
Beograd, 2017.
[12] Eurobarometer 67, November 2007, Public opinion in the European Union, izvor: internet:
http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/archives/eb/eb67/eb67_en.pdf ; str. 188-190.
[13] European Comission, A credible enlargement perspective for and enhanced EU
engagement with the Western Balkans, izvor: internet: https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-
political/files/communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf
[14] European Comission, Enlargement Strategy and Main Challenges 2010-2011.
enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2010/package/strategy_paper_2010_en.pdf
(pristupljeno 27.06 2019)
[15] European Comission, Enlargement Strategy and Main Challenges 2012-2013, izvor:
internet: https://ec.europa.eu/neighbourhood-
[16] European Comission, Enlargement Strategy and Main Challenges 2013-2014, izvor: internet:
[17] European Comission, EU Enlargement strategy 2015. izvor:internet:
(pristupljeno 08.07.2019.)
[18] European Comission, Communication on EU Enlargement Policy 2016, izvor: internet:
[19] European Comission, EU Enlargement Strategy 2016-2017, izvor: internet:
http://edz.bib.uni-mannheim.de/edz/doku/adr/2017/cdr-2017-0093-en.pdf (pristupljeno 08.07.2019)
[20] European Committee of the Regions, EU Enlargement Strategy 2016-2017, izvor: internet:
http://edz.bib.uni-mannheim.de/edz/doku/adr/2017/cdr-2017-0093-en.pdf (pristupljeno 19.06.2019)
[21] European Comission, European Union Trade in goods with Western Balkans 6 2007-2017, izvor:
internet: https://webgate.ec.europa.eu/isdb_results/factsheets/region/details_western-balkans-
6_en.pdf (pristupljeno 19.06.2019), str.8.
[22] European Commission, 10229/03 (Presse 163), EU-Western Balkans Summit, Thessaloniki,
21 June 2003, izvor: internet: http://europa.eu/rapid/press-release_PRES-03-163_en.htm; (pristupljeno
17.06.2019)
25
VOJNO DELO, 7/2019
[23] European Comission, Standard Eurobarometer, No. 79, Spring 2013, izvor: internet:
http://ec.europa.eu/commfrontoffice/publicopinion/archives/eb/eb79/eb79_anx_en.pdf, str. T84, (pristupljeno
18.06.2019)
[24] European Comission, 2003 Continuing enlargement - Strategy paper and Report of the
European Commission on the progress towards accession by Bulgaria, Romania and Turkey.
https://www.esiweb.org/enlargement/wp-content/uploads/2009/02/ec-2003-strategy-paper.pdf
[25] European Commission, Serbia 2019 Report, Brussels, 29.5.2019 SWD (2019) 219 final, izvor:
internet: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/20190529-serbia-report.pdf;
(pristupljeno 27.06.2019) str.3.
[26] European Council, A Secure Europe in a better world-European Security Strategy, Brussels,
12 December 2003, izvor: internet: http://eclan.eu/files/attachments/.1615/doc_10184_290_en.pdf;
[27] European Parliament, Copenhagen European Council - 21-22 June 1993, izvor: internet:
http://www.europarl.europa.eu/enlargement/ec/cop_en.htm ; (pristupljeno 18.06.2019)
[28] European Union External Action, Shared Vision, Common Action: A Stronger Europe; A
Global Strategy for the European Union’s Foreign and Security Policy, June 2016, izvor: internet:
http://eeas.europa.eu/archives/docs/top_stories/pdf/eugs_review_web.pdf (pristupljeno 19.06.2019)
[29] EU business, Juncker to halt enlargement as EU Commission head, Izvor: internet:
https://www.eubusiness.com/news-eu/politics-juncker.x29 ; (pristupljeno 19.06.2019)
[30] EU-Western Balkans Summit, Sofijska deklaracija, 17. maj 2018. godine, izvor: internet:
https://www.consilium.europa.eu/media/34805/sofia-declaration_bs.pdf (pristupljeno 19.06.2019)
[31] Evropska komisija, Izveštaj o napretku Srbije za 2014. godinu; izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/Izvestaj
_o_napretku_dec14.pdf ; (pristupljeno 19.06.2019.) str.108-109.
[32] Evropska komisija, Izveštaj o napretku Srbije za 2015. godinu; izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/godinji_
izvestaj_15_final.pdf ; (pristupljeno 19.06.2019)
[33] Evropska komisija, Izveštaj o napretku Srbije za 2016. godinu, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj
_ek_srbija_2016.pdf ; (pristupljeno 19.06.2019)
[34] Evropska komisija, Izveštaj o napretku Srbije za 2018. godinu, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/izvestaj
_ek_o_srbiji(1).pdf ; (pristupljeno 19.06.2019)
[35] Evropska komisija, Saopštenje o politici proširenja za 2016. godinu, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/eu_dokumenta/godisnji_izvestaji_ek_o_napretku/saopste
nje_ek_o_politici_prosirenja_16.pdf ; (pristupljeno 19.06.2019)
[36] INTERMAGAZIN.RS, NEMAČKA OBJAVILA plan za Balkan – „BERLIN PLUS“, izvor: internet:
https://www.intermagazin.rs/nemacka-objavila-plan-za-balkan-berlin-plus/; (pristupljeno 27.06.2019)
[37] Ivan Krastev, Posle Evrope, Samizdat B92, Beograd, 2018.
[38] Janis A. Emmanouilidis, Alternatives between Full Membership and Non-Membership–
Fata Morgana or Silver Bullet?, Hellenic Foundation for European and Foreign Policy, Athens, 2008.
[39] Jasmin Mujanović, Hunger and Fury: The Crisis of Democracy in the Balkans. Oxford
University Press, New York, 2018.
[40] Jovan Teokarević, Western Balkan’s EU integration: How to overcome the remaining obstacles,
ivor: internet: https://drive.google.com/drive/mobile/folders/0B3p2GDMDp-
_RbF96NFpUZ2NuRlU?usp=sharing_eip&invite=CKTK2-gL&ts=5c0a2601; (pristupljeno 17.06.2019)
26
[41] Loukas Tsoukalis, The unhappy state of the union; Europe needs a new grand bargain,
Policy Network, London, 2014.
[42] Milena Lazarević, Away with the enlargement bogeyman, izvor: internet:
https://cep.org.rs/wp-content/uploads/2018/07/Away-with-the-Enlargement-Bogeyman_CEP.pdf;
[43] Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije, Berlinski proces, izvor: internet:
http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/spoljna-politika/eu/regionalna-saradnja/2016-11-04-09-04-
26?lang=lat ; (pristupljeno 21.06.2019)
[44] Ministarstvo za evropske integracije, Republika Srbija, Sporazum o stabilizaciji i pridruži-
vanju između evropskih zajednica i njihovih državnih članica sa jedne strane, i republike Srbije, sa
druge strane, izvor:
internet:http://www.mei.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/ssp_prevod_sa_anexima.pdf
[45] N1, Dačić: Zbog plana Berlin plus da ne ostanemo u čekaonici EU, izvor: internet:
http://rs.n1info.com/Vesti/a274280/Dacic-o-planu-Berlin-plus.html (pristupljeno 27.06.2019)
[46] Official Journal of the European Union, CONSOLIDATED VERSION OF THE TREATY ON
THE FUNCTIONING OF THE EUROPEAN UNION, 26.10.2012. izvor: internet:
https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=OJ:C:2012:326:FULL&from=EN;
[47] Republika Srbija, Ministarstvo za evropske integracije, Evropska orijentacija građana Srbije,
Ispitivanje javnog mnjenja, decembar 2018. godine, izvor: internet:
http://www.mei.gov.rs/upload/documents/nacionalna_dokumenta/istrazivanja_javnog_mnjenja/javn
o_menjnje_decembar_18.pdf (pristupljeno 18.06.2019)
[48] Republika Srbija, Ministarstvo za evropske integracije, Instrument za pretpristupnu pomoć
2014-2020, izvor:internet: http://www.mei.gov.rs/srl/fondovi/fondovi-evropske-unije/ipa-instrument-
za-pretpristupnu-pomoc/instrument-za-pretpristupnu-pomoc-2014-2020/; (pristupljeno 25.06.2019)
[49] RTS, Aleksandar Vucic: "Članstvo u EU spoljnopolitički prioritet Srbije",
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3304233/clanstvo-u-eu-spoljnopoliticki-prioritet-
srbije.html ; (pristupljeno 25.06.2019)
[50] Saša Dimitrijević, novine Politika, Politika Stamparija d.o.o, Beograd, 28.10.2018, str.1.
[51] Slobodan Samardžić, Evropska unija: Sistem u krizi; sa studijom slučaja o odnosima Srbi-
je i EU, Izdavačka knjižara Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci–Novi Sad, 2016. krize, Čigoja
štampa, Beograd, 2017.
[52] Toby Vogel, Beyond Enlargement , Why the EU‘s Western Balkans Policy Needs a Reset, izvor:
internet: http://library.fes.de/pdf-files/bueros/sarajevo/14368.pdf (pristupljeno 19.06.2019)
[53] Vladimir Međak, Duško Lopandić, Maja Bobić, Ivan Knežević, Twelve proposals for EU en-
largement from the Western Balkans, Grafolik, Belgrade, 2018.
[54] Zoran Nechev, Ivan Nikolovski, Jelica Minić, Mariola Qesaraku and Adnan Ćerimagić 2018
Western Balkans Summit: 3 key takeaways from London; izvor: internet: https://idscs.org.mk/wp-
content/uploads/2018/12/Финална-верзија-на-бриф-веб-2.pdf ; (pristupljeno 18.06.2019)
[55] Western Balkans Summit, London 2018, Joint Declaration on Regional Cooperation and
Good Neighbourly Relations in the Frame of the Berlin Process, izvor: internet:
https://assets.publishing.service.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data/file/
724294/180710_WBS_Joint_Declarations.pdf ( pristupljeno 18.06.2019)
27
DOI: 10.5937/vojdelo1907028S SRBIJA I AKTUELNI GEOPOLITIČKI
PROCESI NA BALKANU*
Miša Stojadinović∗∗
Institut za političke studije, Beograd
Violeta Rašković Talović∗∗∗
Univerzitet „Union – Nikola Tesla“,
Fakultet za međunarodnu politiku i bezbednost, Beograd
R
epublika Srbija je kraj XX veka dočekala kao slaba i nedovršena
država izložena snažnim pritiscima velikih sila, procesima regio-
nalne nestabilnosti i brojnim dezintegrativnim tendencijama uz stalno pre-
krajanje njenih granica. U ovom radu se razmatraju aktuelni geopolitički
izazovi koji se nameću pred Republiku Srbiju u pokušaju da pronađe svoje
mesto u procesu međunarodnih integracija. Predmet ovog rada je analiza
mogućnosti jačanja regionalne saradnje kao jednog od najznačajnijih nači-
na da balkanske države prevaziđu konstantnu sukobljenost Istoka i Zapa-
da na ovim prostorima. Takođe, u radu se analizira pozicija Srbije kroz iza-
zove sa kojima se suočavaju sve balkanske zemlje, pokazujući da bi od
poboljšanja regionalne saradnje sve one imale koristi u smislu jačanja svo-
je pozicije u međunarodnim odnosima. Kao najveći izazov ovome nameće
se nedostatak multilateralne saradnje uz prevelik broj dugogodišnjih nere-
šenih nesuglasica i konflikata. Rad se oslanja na geopolitički pristup razu-
mevanju međunarodnih odnosa uz korišćenje istorijskog, geografskog i
komparativnog metoda.
Ključne reči: geopolitika, međunarodne integracije, političke institucije,
Balkan, Republika Srbija
Geopolitički izazovi Balkana u XXI veku
Isidora Sekulić, čuvena srpska književnica, romanopisac, poliglota, likovni kritičar i

akademik, je za Balkan pisala da predstavlja jedan zaseban svet: „Države i narodi
na njemu, kao u jedan brod ukrcan, moraju imati jedan opšti politički problem i politički
ideal, ma koliko inače raznovrsni bili. Balkan dolazi u obzir pre svih država na Balkanu,
kada god je momenat težak i opasan, svejedno da li opasan politički ili kulturno. Hoće li
Balkan jedared otvoriti oči uspavane i videti svoj ogromni kulturni kapacitet, ako zamah-
*
Rad je nastao kao rezultata rada na projektu br. 179009 koji je finansiran od strane Ministarstva prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
∗∗
Dr Miša Stojadinović je viši naučni saradnik.
∗∗∗
Prof. dr Violeta Rašković Talović je dekan Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost.
28
ne kao celina?“1 Međutim, ono što se dešava kao najveći problem ostvarivanja dijaloga i
saradnje na Balkanu je to što su upravo razlike između država te koje se uglavnom sta-
vljaju u prvi plan, dok su sličnosti u potpunosti zanemarene. To je glavni razlog zbog ko-
ga konflikt na Balkanu predstavlja konstantu tokom čitave njegove istorije. Kapacitet Bal-
kanskih država je zaista zapanjujući, ali uprkos tome on je neretko zloupotrebljen u kon-
tekstu interesa velikih sila. U dugoj istoriji konflikata na ovim prostorima je bilo isuviše be-
smislenih ratova i previše života je izgubljeno. Sama kompleksnost prirode Balkana se
može videti čak i u problemu određivanja njegovih granica (Slika 1).
Slika 1 – Balkansko poluostrvo

(Izvor: Google Maps, https://www.google.com/maps/place/Balkans)
Situacija se značajno usložnjava sa činjenicom da odgovor na pitanje koje su granice Bal-

kana zavisi pre svega od pristupa koji izaberemo. U tom smislu možemo razlikovati Balkansko
poluostrvo, kao termin koji pripada fizičkoj geografiji, od termina Balkan koji pripada političkoj
geografiji. Ovu distinkciju u velikom broju svojih dela detaljno istražuje Milomir Stepić: „Balkan-
sko poluostrvo je prvenstveno fizičko-geografski pojam, a granica na Savi i Dunavu predstavlja
više istorijsko-civilizacijski relikat – jedan od mnogih u Evropi. Površina Balkanskog poluostrva
je 520.000 km2 i manja je od prostora koji podrazumeva pojam Balkan. Balkan se razlikuje od
Balkanskog poluostrva u teritorijalno-delimitacionom i kvalitativno-strukturalnom smislu. Sever-
1
Isidora Sekulić, Analitički trenuci i teme, Vuk Karadžić, 1977, str. 17.
29
VOJNO DELO, 7/2019
na granica Balkana poklapa se sa severnom granicom Rumunije i nekadašnje „druge“ Jugo-

slavije. U njegovom sastavu su Grčka, Albanija, Bugarska, Rumunija, evropski deo Turske
(23.764 km2 od ukupno 779.452 km2 površine Turske) i države nastale razbi-raspadom SFRJ
– Srbija, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Slovenija. Shodno tome,
Balkan je političko-geografski pojam, koji podrazumeva teritoriju površine 788.770 km2.“2
Nastanak novog termina Zapadni Balkan dodatno komplikuje stvari. Ovaj termin je sko-
van od strane međunarodne zajednice kako bi definisale specifičan region koji obuhvata
bivše države bivše Jugoslavije, bez Slovenije, sa Albanijom kako bi se ukazala tendencija
na dalji tok evroatlantskog širenja. Termin je trebalo da razlikuje države članice EU od onih
koje to još uvek nisu. Iako se uglavnom nameće ideja da je ovaj termin pre svega ekonom-
ska ili politička kategorija,3 njegova suština je pre svega geopolitička i geostrateška. Smatra
se da površina Zapadnog Balkana obuhvata oko 264.000 kvadratnih kilometara, ali je čak i
ova činjenica problematična i promenljiva. Republika Hrvatska je od početka bila veliki pro-
tivnik toga da se svrstava delom ovog regiona. Takav spoljno-politički stav je postao još
snažniji posle završetka hrvatske integracije u EU, koji je označio da se službeno ona ne
može više smatrati delom ove problematične konstrukcije. Ovaj ishod izaziva dodatna pita-
nja. Jedno od njih je svakako i da li će se države koje se integrišu u EU i dalje smatrati de-
lom Zapadnog Balkana? Odgovor na sva ova pitanja je relevantan za razumevanje geopo-
litičkog pozicioniranja balkanskih zemalja u međunarodnim odnosima.
Sama pozicija Balkana prouzrokovala je da je tokom čitave svoje istorije privlačio pažnju
svih velikih sila i njihove koncepcije „ulog je ceo svet”. Balkan leži na raskršću Evrope, Azije i
Afrike. U tom kontekstu ovaj region je značajno mesto povezivanja mnogih civilizacija. I mo-
žda čuvena Cvijićeva4 konstatacija o tome da smo sagradili put na sred druma, iako veoma
pojednostavljena, na najbolji način oslikava izazove sa kojima se balkanske države suočava-
ju tokom čitave svoje istorije, ali ujedno i geopolitičke i geostrateške aspiracije velikih sila pre-
ma ovom regionu. Zbog toga Milomir Stepić naglašava da Balkan predstavlja jednu od arena
gde se „posredno testira snaga globalnih rivala. U stvari, odbijajući da se predaju bez borbe,
svoje zadržavanje i destruktivno delovanje u Evroaziji SAD zasnivaju na održavanju nestabil-
nog, konfliktnog stanja unutar geografskog prostora Bliski Istok – Centralna Azija – Jugoistoč-
na Evropa, tj. u trusnom geopolitičkom trouglu „Arabijska Velika pukotina“ (Mekinder) – „Evro-
azijski Balkan“ (Bžežinski) – „Balkanske kontrole Evroazije, koja je (samo) pitanje vremena i
cene.“5 Na Balkanu su velike sile često nametale svoju ulogu zaštitnika, ali ne zbog altruistič-
kih motiva, već pre svega kako bi uspostavile svoju geopolitičku i geostratešku poziciju u regi-
onu. Kako je ekonomista Nikolas Gianiris [Nicholas V. Gianaris] slikovito opisao: „Velike sile
su pronašle plodno tlo za svoj uticaj i sukobe, ali kako stara izreka kaže, kada se slonovi sva-
đaju trava biva uništena.“6 Tom prilikom termin balkanizacija poprima negativnu konotaciju
2
Milomir Stepić, “Zapadni Balkan ili primer geopolitičkog manipulisanja“, CEPOM, dostupno na:
http://www.ceopom-istina.rs/globalizam/politicki-procesi/zapadni-balkan-ili-primer-geopolitichkog-manipulisan/?lang=lat;
datum pristupa 05 June 2019
3
Dejan Vuletić, “Nato i Zapadni Balkan”, Vojno delo, Ministarstvo odbrane Republike Srbije, 7/2018, p. 41.
4
Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 1922.
5 Milomir Stepić, „Deatlantizacijom do stabilizacije Balkana: srpski nacionalni interes“, Srpska politička misao,
Institut za političke studije, Beograd, br. 1/2017, str. 9.
6
Nicholas V. Gianaris, Geopolitical and Economic Changes in the Balkan Countries, PREAGER, Westport,
Connecticut, London, 1996, p. xi
30
koja se koristi da označi sukobe i fragmentacije širom sveta, dok se za Balkan neretko vezuje
i kovanica bure baruta Evrope. Ovaj region veoma često umesto mosta između istoka i zapa-
da postaje poprište sukoba između telurokratije (kopnene moći) i talasokratije (pomorske mo-
ći). Ovo je ujedno i razlog zbog koga su balkanski narodi veoma teško mogli da donose odlu-
ke u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima, već su pre svega morali da svoje interese
prilagođavaju interesima velikih sila. „U savremenom dobu balkanski narodi su prošli period
tranzicije od Istoka ka integraciji u evroatlatnske strukture. Kada je reč o ekonomiji pseudo-eli-
te nekritički prate neoliberalni model zavisne modernizacije, dok u političkoj sferi teže liberal-
nom demokratskom višestranačkom parlamentarnom reprezentativnom sistemu. U sferi kul-
ture oni prate duh anglosaksonske modernizacije i zavisne kulture.“ 7
Unutrašnji i spoljašnji izazovi koje Republika Srbija

treba da prevaziđe u XXI veku u svom
geopolitičkom pozicioniranju na Balkanu
Ukoliko želimo da razumemo izazove sa kojima se Republika Srbija suočava se u
XXI veku potrebno ih je podeliti u nekoliko sfera. Kada se radi o unutrašnjim problemima
tu pre svega ističemo političke, ekonomske i demografske, dok od spoljašnjih faktora naj-
više izazova stvaraju geopolitički i geostrateški uticaji velikih sila na ovim prostorima.
Kada se radi o političkim i ekonomskim izazovima Republika Srbija mora neprestano raditi
na poboljšanju svojih demokratskih kapaciteta političkih institucija. „Srbija predstavlja slabu i
nedovršenu državu koja je krajem XX i početkom XXI veka bila izložena brojnim izazovima,
neoimperijalnim ambicijama velikih sila, regionalnim nestabilnostima, neoliberalnom modelu
zakasnele, odložene i blokirane tranzicije koja je suštinski započela tek posle 2000. godine,
kao i stalnim prekrajanjima granica.“8 I mada je značajan korak učinjen u ovom pravcu potreb-
no je na tome još dosta raditi, naročito imajući u vidu da građani Srbije u velikoj većini smatraju
da strane države i pojedinci imaju značajan uticaj na funkcionisanje političkih institucija Repu-
blike Srbije. „Demokratija se u tako kreiranom okviru suočava sa brojnim preprekama: instituci-
je demokratije postaju fasada; političke odluke potiču od nekontrolisanih centara, privatnih uče-
snika i anonimnih tržišta; novac i lobiji se kamuflirani ulažu u stranke i izborne kampanje; dolazi
do medijalizacije i manipulacija politike i razmaha političkog pokroviteljstva i klijentelizma. Po-
sledično, gotovo zakonomerno na delu imamo i: ravnodušnost prema izbornim procesima i
ograničeno učešće građana u političkom životu, neodgovornost stranaka prema zahtevima bi-
rača, kršenje ljudskih prava, koncentrisanje moći u elitističkim grupama, centralizaciju vlasni-
štva, kontrolisanje masovnih medija i korupciju.“9 Što se tiče ekonomskih problema jedno od
gorućih pitanja predstavlja problem siromaštva i nezaposlenosti uz neravnomerni regionalni
7
Ljubiša R. Mitrović, “The Geopolitics of the Balkans in the 19th and 20th Centuries – Between National
Emancipation Movements and Geostrategic Games of the Great Powers”, Facta Universitatis, Faculty of Philo-
sophy, University of Niš, 2/2011, p. 101.
8
Živojin Đurić, Miša Stojadinović, „Država i neoliberalni modeli urušavanja nacionalnih političkih institucija“,
Srpska politička misao, Institut za političke studije, Beograd, 4/2018, str. 41.
9
Zoran Stojiljković, „Post(liberalna) demokratija, kapitalizam i kriza države“, Urušavanje ili slom demokratije? (uredni-
ci Ilija Vujačić i Bojan Vranić), Udruženje za političke nauke i Srbiji i Fakultet političkih nauka, Beograd, 2016, str. 18.
31
VOJNO DELO, 7/2019
razvoj. I mada se dosta toga radi i na ovome, imajući u vidu da su to problemi sa kojima se Re-
publika Srbija suočava dugi niz godina, potrebno je ipak uložiti jače napore uz jednu dugoroč-
nu strategiju koja bi umanjila negativne trendove do kojih ovakvo stanje može da doprinese.
Kako bi to bilo moguće treba napomenuti da siromaštvo selektivno pogađa različite društvene
grupe i da je s tim u vezi potrebno uskladiti ekonomsku politiku kako bi se sa ovim problemom
najefikasnije izborili. „U glavnom su to lica sa niskim nivoom obrazovanja, nezaposlena i izdr-
žavana lica, stari (preko 65 godina), deca, kao i one grupe koje su tradicionalno među ugrože-
nima, poput Roma, izbeglica i raseljenih lica, osoba sa invaliditetom, žene. Treba napomenuti
da se mladi takođe ubrajaju u osetljive kategorije siromašnih, a takođe i to da siromaštvo u Sr-
biji predstavlja i ruralni fenomen, odnosno selektivno pogađa seoske sredine, pre svega sta-
račka domaćinstva. Kada se radi o regionalnom pregledu problema siromaštva treba istaći da
ono najviše pogođeni jugoistok Srbije i ruralna područja Zapadne Srbije.“10
Demografski izazov sa kojim se suočava Republika Srbija je veoma zabrinjavajući.
Između dva poslednja popisa stanovnika Republika Srbija je izgubila 311.139 građana,
što zajedno sa činjenicom demografskog starenja stanovništva predstavlja veliku pro-
blem. Za bolje razumevanje demografskog starenja u Srbiji bitno je sagledati brzinu ko-
jom se ovaj proces odvijao (Tabela 1).
Tabela 1 – Broj stanovnika Republike Srbije u periodu 1948–2011.
(Izvor: Census of Population, Households and Dwellings in the Republic of Serbia 2011,
Statistical Office of the Republic of Serbia, Belgrade, 2012)
10
Marija Kolin, Jasna Kronja, Jelena Milovanović, Zoran Stojiljković, Socijalni dijalog i socijalna politika u Srbiji u
procesu evropske integracije, Evropski pokret Srbija i Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, decembar 2006, str. 27.
32
Ukoliko poredimo bazni indeks promene ukupnog stanovništva Srbije i bazni indeks
promene stanovništva starijeg od 65 godina može se na najbolji način videti problem de-
mografskog starenja populacije Republike Srbije. „Jaz između vrednosti dva posmatrana
indeksa je sa svakim popisom bio sve veći. Na osnovu kretanja i međuodnosa dva indek-
sa, uslovno se mogu izdvojiti četiri perioda. Prvi je do 1961. godine, kada su razlike pora-
sta ukupnog i starog stanovništva bile najmanje, drugi od 1961. do 1991, kada se porast
starijih znatno ubrzava, period od 1991. do 2002, kada se uspostavljaju divergentni toko-
vi (dok ukupno stanovništvo opada, staro ostvaruje eksponencijalni porast), i poslednji, u
kojem Srbija i dalje gubi stanovništvo, a porast kontingenta starih se usporava.“11
Grafikon 2 – Indeks promene ukupnog stanovništva i stanovništva starosti 65 i više godina,

popisi 1948-2011, 1948 = 100%
(Izvor: Mirjana Devedžić, Jelena Stojilković Gnjatović, „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011
u Republici Srbiji – demografski profil starog stanovništva Srbije“ Republički zavod za statistiku,
Beograd, 2015, str. 31)
Evrostat nema nimalo ohrabrujuće projekcije demografske slike Srbije u budućnosti:

„Srbija će do 2060, prema očekivanjima evropske statističke agencije Evrostat, imati 21
odsto stanovnika manje nego 2015. godine, što je svrstava među evropske zemlje sa
najvećim očekivanim smanjenjem broja stanovnika, rečeno je na jučerašnjem panelu o
demografskim promenama u Srbiji.“12 Najnovije izjave Republičkog zavoda za statistiku
takođe deluju zabrinjavajuće: „Poslednji raspoloživi podaci iz 2017. godine pokazuju da
se trend snažnog i kontinuiranog procesa demografskog starenja u Srbiji nastavlja. Pro-
sečna starost u Srbiji 2017. iznosila je 43 godine, a udeo u stanovništvu starijih od 65 go-
dina dostigao je 19,6 odsto.“13 Njihove procene kada se radi o budućim projekcijama
11
Mirjana Devedžić, Jelena Stojilković Gnjatović, „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011 u Republici
Srbiji – demografski profil starog stanovništva Srbije“ Republički zavod za statistiku, Beograd, 2015, str. 30.
12
Drastično opada broj stanovnika u Srbiji, evo koliko će nas biti 2060, B92, dostupno na
https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2019&mm=01&dd=24&nav_id=1496986 , datum pristupa 30. jun 2019.
13
Isto.
33
VOJNO DELO, 7/2019
ukazuju da će 2060. gotovo svaki treći stanovnik biti stariji od 65 godina. To govori o po-
trebi da se sprovodi agresivnija populaciona politika koja će morati da se uskladi sa ovim
dugogodišnjim negativnim trendovima i da im odgovori na pravi način. Zbog toga je po-
trebno raditi na poboljšanju mera populacione politike koje će favorizovati i podsticati ra-
đanje, jer to je jedini pravi put za budućnost.
Kada se radi o geopolitičkom izazovu Republika Srbija se nalazi rastrzana između dva
potpuno suprotstavljena geopolitička koncepta: evroatlantskog i evroazijskog. Republika
Srbija se nalazi na razmeđu Jugoistočne i Centralne Evrope. Graniči se sa Bugarskom, Hr-
vatskom, Bosnom i Hercegovinom, Mađarskom, Crnom Gorom, Severnom Makedonijom,
Rumunijom i Albanijom. Centralna pozicija na Balkanu je prouzrokovala i turbulentnu istori-
ju ispunjenu pretenzijama velikih sila na ovim prostorima ispunjene stalnim dezintegrativ-
nim procesima.14 Čak i ako bi se fokusirali samo na period početka XXI veka može se vide-
ti jedno konstantno prekrajanje granica koje se možda najbolje može opisati slikoviti termi-
nom razbiraspad Miloša Kneževića,15 koji je njime opisivao raspad Jugoslavije. Dezintegra-
cija se nastavlja i u novom milenijumu. Savezna Republika Jugoslavija je 2003. godine pre-
stala da postoji i nova država Srbija i Crna Gora je rođena. Ova tvorevina je takođe bila
kratkog daha jer je samo tri godine kasnije ona prestala da postoji jer je Crna Gora formal-
no proglasila nezavisnost 03. juna 2006. godine. Time se, međutim, dezintetrativni proces
na ovim prostorima ne završava jer južna provincija Kosovo i Metohija 17. februara 2008.
godine samo-proglašava nezavisnost i novo mesto zamrznutog konflikta je otvoreno. Ova
najnovija pandorina kutija koja je stvorena na našim prostorima je dovela do dalekosežnih
posledica na koje ni njeni tvorci na čelu sa SAD nisu računali. Dvostruki aršini međunarod-
nog prava na našim prostorima doveli su do toga da je ono postalo sredstvo demonstracije
moći. To se može videti i na osnovu pregovora koji se odvijaju na relaciji Beograd–Priština,
gde se druga strana maksimalno favorizuje i, kada tzv. „Republika Kosovo“ napravi nešto
što je u suprotnosti sa dogovorenim (uvođenje sankcija na proizvode iz Srbije i Bosne i
Hercegovine, upad ROSU na sever Kosova, stvaranje generalno nepodnošljivih uslova za
život Srba na severu Kosova…), ništa drugo od blage osude ne biva urađeno kako bi se
opasna situacija, kako tako, vratila na neki normalan kolosek.
Srbija u XXI veku pokušava da pronađe svoju poziciju u međunarodnim odnosima sle-
deći principe neutralnosti na svom kursu ka evropskim integracijama. Ovde se međutim ja-
vljaju mnogobrojni problemi koji proizilaze iz geopolitičke složenosti situacije. Jedna od njih
je svakako da je Srbija okružena NATO članicama što stvara dodatni pritisak na održivost
politike neutralnosti, a drugi je pitanje kako bi se evropske integracije sprovele u praksi?
Svedoci smo mnogobrojnih uslovljavanja na ovom putu kojima se ne nazire kraj. Prvi i
osnovni problem je što postoji veliki pritisak da se evropske integracije završe priznava-
njem nezavisnosti tzv. „Republike Kosova“. Drugi veliki problem koji se javlja jeste da bi to
u velikoj meri pogoršalo odnose sa Rusijom. Srbija bi najverovatnije bila prinuđena da se
pridruži ekonomskim sankcijama Rusiji. Doduše ni države članice EU nisu jedinstvene po
ovom pitanju jer i one mnogo gube ovim sankcijama koje su pod prinudom SAD morale da
uvedu, ne samo ekonomski, nego i energetski. Nezahvalan položaj koji Republiku Srbiju di-
14
O tome opširnije videti: Miša Stojadinović, „Srbija pred izazovima“, Srpska politička misao, Institut za poli-
tičke studije, Beograd, 3/2009.
15
Miloš Knežević, „Tranzicija i geopolitika u novom ključu, Godišnjak za sociologiju, Filozofski fakultet, Niš,
10-11/2012, str. 173.
34
rektno vodi u sukobljenost dva različita geopolitička koncepta nameće jedno na prvi pogled
nezamislivo rešenje, a to je spajanje nespojivog. „Prihvatanjem samo jednog od geopolitič-
kih koncepata (evroatlantskog ili evroazijskog) Republika Srbija bi imala mnogo toga da iz-
gubi, pa je jedino rešenje u tome da ona održi svoju politiku neutralnosti u pokušaju da
predstavlja neki vid mosta između ova dva nepomirljiva koncepta. (…) I možda je to teži
put kojim je potrebno poći, ali treba uvek imati na umu da postoje uspešni primeri koji su na
svoj način uspele da izbore svoje mesto unutar Evropske unije kao neutralne države (Švaj-
carska, Švedska, Finska i Austrija).“16 Izgradnja mosta između Istoka i Zapada, najbolje de-
monstrirana, sa jedne strane u inicijativi Pojas i put, i sa druge strane u izgradnji Turskog
toka, koji mogu demonstrirati zajednički interes dva nepomirljiva faktora, a koji može proi-
zaći iz zajedničke ekonomske i energetske saradnje.
Izazovi uspostavljanju regionalne saradnje na koje

Republika Srbija treba da računa
Jedan od najvećih izazova koji Republika Srbija treba da prevaziđe na putu ostvariva-
nja regionalne saradnje je nedostatak tradicije multilateralne saradnje na Balkanu uz preve-
lik broj dugogodišnjih nerešenih nesuglasica i konflikata. Činjenica da ovaj region karakteri-
šu multinacionalnost, multikonfesionalnost i multikulturalnost dodatno komplikuje stvari po
pitanju prevazilaženja razlika u cilju uspostavljanja međusobne saradnje. U ovom kontekstu
treba istaći da kultura mira na Balkanu nikada nije uspela da se uspostavi. Međusobne raz-
like su neretko bile zloupotrebljavane kao izvor mnogobrojnih društvenih, političkih i među-
državnih sukoba u različitim istorijskim periodima, što je dodatno uzrokovalo slabljenje ka-
paciteta regionalne saradnje na Balkanu. Insistiranje na kulturi dijaloga i tolerancije, uz kori-
šćenje svih sredstava tzv. meke moći [Joseph Nye]17 i mekog balansiranja [T.V. Paul]18, a
naročito javne diplomatije, treba biti jedini put Republike Srbije. Ovo je naročito važno jer
dok se potreba za dijalogom i tolerancijom među balkanskim zemljama povećavala, praksa
je pokazala da se njihova primena sve više smanjivala. „Balkanski nacionalizmi su bili pre-
sudni za procese izgradnje nacionalne države u regionu, ali su oni ujedno viđeni i kao izvori
ozbiljnih poteškoća na Balkanu koji stvaraju opstrukcije za razvoj i dobrobit regiona. Doga-
đaji posle Hladnog rata samo su dodatno opravdavali tu percepciju i zbog neskladnih bal-
kanskih nacionalizama ovaj region je još jednom označen kao bure baruta Evrope. Poseb-
no snažan doprinos tom imidžu pružio je eksplozivni raspad Jugoslavije kada su balkanski
nacionalizmi ponovo bili konstituisani kao glavni krivci.“ Posledica ovakvog stanja je da na
ovim prostorima isuviše dugo nije uspostavljen Galtungov [Johan Galtung] koncept pozitiv-
nog mira.19 Prema rečima Ljubiše Mitrovića „Kultura mira, zajedno sa socijaldemokratskom
16
Miša Stojadinović, „Evropa i multipolarni svet“, Politika nacionalne bezbednosti, Institut za političke studije,
Beograd, 1/2018, str. 169.
17
Joseph Nye, Bound To Lead: The Changing Nature Of American Power, Basic Books; Reprint edition, 1991.
18
T.V. Paul, Restraining Great Powers Soft Balancing from Empires to the Global Era, Yale University Press,
London, 2018, p. 22.
19
Johan Galtung, „Peace and Conflict Studies as Political Activity“, Critical Issues in Peace and Conflict Stu-
dies (eds. Thomas Matyók, Jessica Senehi and Sean Byrne ), LEXINGTON BOOKS, 2011.
35
VOJNO DELO, 7/2019
strategijom održivog i humanog razvoja, može doprineti globalizaciji razumevanja i solidar-

nosti među narodima. Ona bi mogla da vrati veru balkanskih naroda u sebe, u svoje suse-
de i u demokratsku budućnost Balkana. Takođe, bi se potvrdili principi jednakosti svih gra-
đana i naroda, poštovanje dijaloga različitih kultura i partnerstvo civilizacija, a sve to je za-
jednički strateški interes svih balkanskih naroda…“20
Jedini način da Republika Srbija istraje na ovom putu jeste konstantno jačanje demokratskih
i nacionalnih kapaciteta svojih političkih institucija. Ovo zahteva temeljnu promenu sistema vred-
nosti kroz jedan radikalni rez koji će označiti poboljšanje najpre pogranične saradnje sa svim dr-
žava susedima. Ovako nešto, međutim, zahteva sličan smer spoljne politike i drugih država su-
seda na putu izgradnje pluralističkog identiteta koji će omogućiti nastanak povoljne klime za me-
đusobni dijalog i saradnju. Jačanje regionalne saradnje je jedini način da se prevaziđe potčinje-
nost interesima velikih sila u večitom sukobu Istoka i Zapada. Međutim, regionalna saradnja se
konstantno nalazi pred brojnim unutrašnjim poteškoćama koje proizilaze iz prirode odnosa iz-
među balkanskih zemalja, a koje u svom radu sumiraju Duško Lopandić i Jasminka Kronja, a to
su: „nedostatak tradicije multilateralne saradnje; nerazvijene ekonomije i ograničeni resursi za
saradnju (finansijski i ljudski); periferna pozicija regiona u poređenju sa evropskim centrima za
integraciju, zajedno sa glavnom tendencijom većine država u regionu za političku i ekonomsku
saradnju i integraciju sa razvijenim zapadnim državama; dugotrajni i nerešeni regionalni sporovi
i sukobi uključujući sporove oko granica ili nacionalnih manjina; politička i ekonomska nepoveza-
nost; i razlike u nacionalnim, političkim i ekonomskim interesima.“ 21 Ukoliko se ovakva situacija
ne promeni ostvarivanje regionalne saradnje će biti veoma otežano, naročito imajući u vidu da je
percepcija razlika u nacionalnim, političkim i ekonomskim interesima balkanskih zemalja sasvim
pogrešna. Dokle god postoji ovakvo viđenje balkanskih zemalja šira slika ekonomskih i političkih
koristi koje međusobna saradnja može da donese nikada neće biti okosnica jačanja kvaliteta nji-
hovog međusobnog odnosa. „Stran svet i strani političari obično nemaju nikakvo, ili imaju samo
slabo, znanje i iskustvo balkansko. A ako ga imaju kakvo takvo, iz posebnih političkih razloga
prikazuju Balkan uvek kao razbijen brod, koji još i dalje ljulja bura nesloge i netrpeljivosti i koji ne-
minovno mora da drži neko spolja, da ne potone. “22 To je razlog više da balkanski narodu uzmu
sudbinu u svoje ruke kako bi se ovaj razbijeni brod, kako ga Isidora Sekulić prikazuje u očima
drugih, vrati na pravi kurs, a Republika Srbija, sa svojom centralnom pozicijom, može odigrati
značajnu ulogu u uspostavljanju mosta regionalne saradnje svih balkanskih zemalja.
Literatura
[1] Devedžić Mirjana, Gnjatović Stojilković Jelena, „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova
2011 u Republici Srbiji – demografski profil starog stanovništva Srbije“ Republički zavod za
statistiku, Beograd, 2015.
[2] Drastično opada broj stanovnika u Srbiji, evo koliko će nas biti 2060, B92, dostupno na
https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2019&mm=01&dd=24&nav_id=1496986, datum prostupa 30. jun
2019.
20
Ljubiša R. Mitrović, “The Geopolitics of the Balkans in the 19th and 20th Centuries – Between National
Emancipation Movements and Geostrategic Games of the Great Powers”, op.cit. p. 101.
21
Duško Lopandić, Jasminka Kronja, Regional Initiatives and Multilateral Cooperation in the Balkans, Euro-
pean Movement, Serbia, Belgrade, 2011, p. 25.
22
Isidora Sekulić, Analitički trenuci i teme, op. cit. str. 17.
36
[3] Galtung Johan, „Peace and Conflict Studies as Political Activity“, Critical Issues in Peace and
Conflict Studies (eds. Thomas Matyók, Jessica Senehi and Sean Byrne ), LEXINGTON BOOKS, 2011.
[4] Gianaris V. Nicholas, Geopolitical and Economic Changes in the Balkan Countries, PREAGER,
Westport, Connecticut, London, 1996.
[5] Google Maps, dostupno na:
https://www.google.com/maps/place/Balkans/@42.1141537,20.424738,6.25z/data=!4m5!3m4!1s0x1356
8040c2 11aea7:0xfdff7f63490b475d!8m2!3d41.8101472!4d21.0937311, datum pristupa 26 maj 2019.
[6] Đurić Živojin, Stojadinović Miša, „Država i neoliberalni modeli urušavanja nacionalnih
političkih institucija“, Srpska politička misao, Institut za političke studije, Beograd, 4/2018.
[7] Knežević Miloš, „Tranzicija i geopolitika u novom ključu, Godišnjak za sociologiju, Filozofski
fakultet, Niš, 10-11/2012.
[8] Kolin Marija, Kronja Jasna, Milovanović Jelena, Zoran Stojiljković, Socijalni dijalog i
socijalna politika u Srbiji u procesu evropske integracije, Evropski pokret Srbija i Friedrich Ebert
Stiftung, Beograd, decembar 2006.
[9] Lopandić Duško, Kronja Jasminka, Regional Initiatives and Multilateral Cooperation in the
Balkans, European Movement, Serbia, Belgrade, 2011.
[10] Mitrović R. Ljubiša, “The Geopolitics of the Balkans in the 19th and 20th Centuries –
Between National Emancipation Movements and Geostrategic Games of the Great Powers”, Facta
Universitatis, Faculty of Philosophy, University of Niš, 2/2011.
[11] Nye Joseph, Bound To Lead: The Changing Nature Of American Power, Basic Books;
Reprint edition, 1991.
[12] Paul T.V., Restraining Great Powers Soft Balancing from Empires to the Global Era, Yale
University Press, London, 2018.
[13] Sekulić Isidora, Analitički trenuci i teme, Vuk Karadžić, 1977.
[14] Stepić Milomir, „Deatlantizacijom do stabilizacije Balkana: srpski nacionalni interes“,
Srpska politička misao, Institut za političke studije, Beograd, br. 1/2017.
[15] Stepić Milomir, “Zapadni Balkan ili primer geopolitičkog manipulisanja“, CEPOM, dostupno na:
http://www.ceopom-istina.rs/globalizam/politicki-procesi/zapadni-balkan-ili-primer-geopolitichkog-
manipulisan/?lang=lat; datum pristupa 05 June 2019.
[16] Stojadinović Miša, „Evropa i multipolarni svet“, Politika nacionalne bezbednosti, Institut za
političke studije, Beograd, 1/2018.
[17] Stojadinović Miša, „Srbija pred izazovima’’, Srpska politička misao, Institut za političke
studije, Beograd, 3/2009.
[18] Stojiljković Zoran, „Post(liberalna) demokratija, kapitalizam i kriza države“, Urušavanje ili
slom demokratije? (urednici Ilija Vujačić i Bojan Vranić), Udruženje za političke nauke i Srbiji i
Fakultet političkih nauka, Beograd, 2016.
[19] Census of Population, Households and Dwellings in the Republic of Serbia 2011,
Statistical Office of the Republic of Serbia, Belgrade 2012.
[20] Cvijić Jovan, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Narodna biblioteka Srbije,
Beograd, 1922.
37
DOI: 10.5937/vojdelo1907038V POUKE IZ AVGANISTANA I MOGUĆA
PRIMENA U VOJSCI SRBIJE
Veroljub Vučković∗, Hatidža Beriša∗∗

Univerzitet odbrane u Beogradu, Škola nacionalne odbrane
U radu se polazi od iskustva, težišno pripadnika međunarodnih sna-

ga angažovanih u suprotstavljanju talibanskom pokretu u Avgani-
stanu od 2001. godine do današnjih dana. Ukazujući na prethodna isku-
stava, identifikuju se određene pouke koje se mogu ugraditi u empirijski si-
stem Vojske Srbije.
Ova tema spada u red slabije istraženih problema kod nas, a sadržaji
koji su dostupni uglavnom se svode na agencijske vesti, autorske članke i
političke analize, uglavnom stranih autora, publikovane u dnevnim listovi-
ma i časopisima iz oblasti međunarodne politike. Najveći deo dostupnih is-
kustava i pouka uglavnom se odnose na politički nivo odlučivanja, dok su
konkretna iskustva jedinica i pojedinaca sa bojnog polja prisutna u znatno
manjoj meri.
Cilj rada je sveobuhvatna analiza iskustava, težišno pripadnika među-
narodnih snaga angažovanih u suprotstavljanju talibanskom pokretu u Av-
ganistanu, definisanje pouka i predlaganje njihove primene u komandama
i jedinicama Vojske Srbije.
Ključne reči: Avganistan, bezbednost, međunarodne snage, Vojska Sr-
bije, sposobnosti
Uvod
P ouka je objektivno saznanje o određenoj pojavi ili događaju za koju je kroz stan-
dardizovan proces primenom i verifikacijom korektivnih mera potvrđeno da njena
primena unapređuje činioce operativnih sposobnosti Vojske Srbije. Pouke promovišu i
ističu pozitivne primere, podstiču i opravdavaju promene koje su usmerene na
unapređenje funkcionisanja Vojske Srbije.1
Značaj pouka u vojnoj organizaciji ogleda se u poboljšanju efikasnosti, uštedi u vre-
menu i troškovima, podršci konceptu „organizacije koja uči” i sačuvanim životima vojnika.
Nesporna je činjenica da je uvek bolje učiti na tuđim nego na svojim greškama. A pošto
je rat najbolja praksa za svaku vojnu organizaciju u kojem ona proverava validnost
∗
Rad potpukovnika Veroljuba Vučkovića je nastao tokom školovanja na Generalštabnom usavršavanju.
∗∗
Rad priredila kao nastavnik u Katedri strategije.
1
Uputstvo za primenu sistema naučenih lekcija u Vojsci Srbije, Uprava za obuku i doktrinu (J-7) GŠ VS, Beo-
grad, 2015, str. 10.
38
usvojenih doktrinarnih stavova, efikasnost naoružanja i vojne opreme, postojanost

organizacije, uspešnost vojnoobrazovnog sistema i osposobljenost svojih pripadnika, on-
da i proučavanje iskustava iz različitih ratova koji se vode (ili su se vodili) u bližem i širem
okruženju predstavlja jedan od indirektnih načina unapređenja činilaca operativnih spo-
sobnosti svake vojske na svetu, pa tako i Vojske Srbije.
Iz navedenog razloga, proučavanje aktuelnog ratnog sukoba u Avganistanu između,
s jedne strane, međunarodnih snaga predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama
(SAD) i avganistanskih vlasti i s druge strane, Talibana2 i drugih pobunjeničkih skupina, a
koji bez prekida traje od 2001. godine, predstavlja efikasan način sistematizacije iskusta-
va suprotstavljenih strana u ovom ratu i izvlačenja pouka, tj. naučenih lekcija koje bi mo-
gle da se primene u Vojsci Srbije i na taj način unaprede njene operativne sposobnosti.
Iskustva iz mirovnih misija u Avganistanu

Jedan od najbitnijih datuma u modernoj istoriji Avganistana jeste april 1978. godine
kada je prokomunistička Narodna demokratska partija Avganistana organizovala državni
udar i proglasila Demokratsku Republiku Avganistan.3 Narednih 40 godina istorije Avga-
nistana obeležili su brojni građanski ratovi iza kojih su stajali različiti lokalni i međunarod-
ni interesi (etnički, regionalni, politički, verski, ideološki i sl.). U pojedinim vremenskim pe-
riodima u ove građanske ratove su se uplitali i inostrani državni entiteti i to SSSR (od
1979. do 1989. godine, za vreme sovjetsko-avganistanskog rata) i međunarodna koalici-
ja na čelu sa SAD (od 2001. godine do današnjih dana, nakon napada Al-Kaide na Nju-
jork i Vašington).
Period nakon 2001. godine karakteriše prisustvo dve mirovne misije u Avganistanu:
ISAF4 i Resolute Support Mission5. Osnovni zadaci koji su bili dodeljeni misiji ISAF bili
su: 1) obučiti avganistansku vojsku, policiju i sudsku vlast, 2) podržati napore Vlade Av-
ganistana u borbi protiv proizvodnje i krijumčarenja narkotika, 3) razviti infrastrukturu i 4)
potisnuti Talibane,6 dok je Resolute Support Mission (“naslednica” misije ISAF, otpočela
svoje angažovanje 1. januara 2015. godine) za svoje zadatke imala dalju obuku, saveto-
vanje i pružanje pomoći Avganistanskim nacionalnim snagama bezbednosti (ANSB) i
zvaničnim institucijama Islamske Republike Avganistan.
Iskustva iz ovih misija možemo sistematizovati kroz dva nivoa komandovanja ovim
misijama: vojno-strategijski i operativno-taktički.
2
Od arapske reči za studente. Talib je student (jednina) a Taliban studenti (množina).
3
Ludwig W. Adamec, (2012), Historical Dictionary of Afghanistan, fourth edition, dostupno na:
https://books.google.rs/books?id=tp5IrLhWbTkC&pg=PA1&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false, Chronology,
str. XLIX, pristupljeno 15.01.2019. godine.
4
Eng. The International Security Assistance Force, u prevodu: Međunarodne snage za bezbednosnu pomoć.
Ova misija je zvanično okončana 31. decembra 2014. godine.
5
U prevodu: Odlučna podrška.
6
Vincent Morelli, Paul Belkin, NATO in Afghanistan: A Test of the Transatlantic Alliance, Congressional
Research Service Report for Congress, 3. decembar 2009. godine, str. 2/40. Izvor: Internet, dostupno na:
https://fas.org/sgp/crs/row/RL33627.pdf, pristupljeno 05.11.2018. godine.
39
VOJNO DELO, 7/2019
Iskustva vojno-strategijskog nivoa komandovanja

Iako su angažovale ogroman broj vojnika, potrošile znatna finansijska sredstva i rato-
vale 17 godina, SAD (sa saveznicima) nisu uspele da poraze talibanski pokret u Avgani-
stanu. Razlozi uglavnom leže u pogrešno definisanim zadacima SAD i unutrašnjim sla-
bostima proameričkih avganistanskih vlasti koje su, umesto da suzbiju, samo osnaživale
pobunu. Primenjene strategije SAD u borbi protiv pobunjeničkog pokreta, bez podrške
snažnih domaćih, demokratskih institucija koje obezbeđuju osnovna politička dobra za
sve svoje stanovnike (bez obzira na političku, etničku ili versku pripadnost) uključujući i
ekonomsku održivost i bolje uslove života uz poštovanje kulture, istorije i tradicije, i elimi-
nisanje finansijske podrške pobunjenicima, nisu bile izvodljive.
Jedan od ključnih problema sa kojima su se suočavale međunarodne misije u Avga-
nistanu jeste i problem tzv. „nacionalnih naredbi za suspendovanje”.7 Naime, mnoge ze-
mlje učesnice su svojim pravilima upotrebe oružanih snaga, donetim od vlade ili parla-
menta, ograničavale angažovanje svojih snaga u Avganistanu. Po podacima iz 2009. go-
dine,8 skoro polovina brojnog stanja misije ISAF je bila pod određenim ograničenjima
upotrebe u borbenim i drugim operacijama u Avganistanu, što je u mnogome usložavalo
realizaciju dodeljenih zadataka. Ova ograničenja su išla dotle da pojedine zemlje nisu
odobravale svojim kontingentima da učestvuju u protivpobunjeničkim operacijama dok su
pojedine zemlje dozvoljavale upotrebu smrtonosne sile samo u slučaju samoodbrane.
Neke države nisu dozvoljavale svojim vojnicima da se angažuju, u slučaju potrebe, van
dodeljene zone odgovornosti.9 Pod pritiskom ostalih članica NATO-a, prvenstveno SAD,
ova ograničenja su vremenom dodatno redukovana ali nikad nisu u potpunosti ukinuta.
Pružanje pomoći avganistanskim vlastima u borbi protiv proizvodnje i krijumčarenja
narkotika je pokazalo da pojedine zemlje učesnice misije, zbog svojih nacionalnih ograni-
čenja i zakona koje su u obavezi da poštuju i izvan nacionalne teritorije, nisu bile sprem-
ne da se aktivno uključe u suzbijanje ove pošasti XXI veka, što je i umanjilo sposobnost
misije da izvrši ovaj zadatak. Ipak, najveća prepreka u suzbijanju proizvodnje maka je či-
njenica da je to skoro pa jedini izvor prihoda za veliki broj seoskog stanovništva, poseb-
no južnog Avganistana. Pokušaji da se ovi poljoprivrednici preorijentišu na gajenje nekih
drugih jednogodišnjih poljoprivrednih kultura doživeli su neuspeh zbog neisplativosti.10
Intenziviranje gerilskog ratovanja od strane Talibana i ostataka terorističke organiza-
cije Al-Kaida nakon 2006. godine, a posebno njihova novouvedena taktika postavljanja
7
Eng. National caveats.
8
Research Service Report for Congress, 3. decembar 2009. godine, str. 13/40.
9
Poseban kriticizam ostalih NATO zemalja bio je upućen Nemačkoj zbog njenih pravila upotrebe vojnih sna-
ga. Naime, više od 3.000 nemačkih vojnika bilo je angažovano u relativno mirnom severnom delu Avganistana,
gde su patrolirali samo danju i to isključivo u oklopnim transporterima a baze nisu napuštali tokom noći. Izvor:
Vincent Morelli, Paul Belkin, NATO in Afghanistan: A Test of the Transatlantic Alliance, Congressional Rese-
arch Service Report for Congress, 3. decembar 2009. godine, str. 14/40.
10
Zarada na godišnjem nivou od proizvodnje maka sa jednog hektara je oko 4.600 američkih dolara dok za-
rada od ponuđenih zamenskih kultura ne dostiže više od 390 dolara po hektaru. Izvor: Vincent Morelli, Paul
Belkin, NATO in Afghanistan: A Test of the Transatlantic Alliance, Congressional Research Service Report for
Congress, 3. decembar 2009. godine, str. 18/40.
40
improvizovanih eksplozivnih naprava pored putnih komunikacija i korišćenje bombaša

samoubica za napade na koalicione snage i ANSB, uticala je na NATO zemlje da u raz-
voju sposobnosti svojih vojnih snaga, akcenat stave na ekspeditivnost, fleksibilnost i
„razmestivost” van svojih nacionalnih granica.11
Učešće u misiji u Avganistanu je, pored ostalog, i negativno uticalo na mentalno
zdravlje angažovanih vojnika. Jedna studija koja je rađena u SAD pre i posle angažovanja
pripadnika Kopnene vojske i Marinskog korpusa u Avganistanu pokazala je da 11,2% vojni-
ka tri do četiri meseca nakon povratka iz Avganistana imaju ozbiljne probleme sa depresi-
jom i post traumatskim stresnim poremećajem.12 Interesantno je da je samo 31% anketira-
nih (i u Avganistanu angažovanih) vojnika učestvovalo u borbenim dejstvima. Rezultati ove
studije su takođe pokazali i da je nivo mentalnih problema kod vojnika-povratnika iz Avga-
nistana ipak manji za 5-6% nego kod onih koji su bili angažovani u Iraku.
Koje su „prednosti” i „dobici” angažovanja u ovim mirovnim misijama? Za penzionisanog
nemačkog generala Haralda Kujata13 to je „nova generacija mladih oficira sa ličnim borbenim
iskustvom, što doprinosi „samopouzdanju” Bundesvera. Njihovo iskustvo značiće da je Bunde-
sver obrazovaniji, i sposobniji da bolje izvaga prednosti i mane rata i da je sposoban da da svoj
doprinos dodeljenoj misiji”.14 Član nemačke Hrišćansko-demokratske unije Roderih Kajsveter
(Roderich Kiesewetter) kaže da je Bundesver učeći na svojim greškama u Avganistanu, naučio
kako da transparentnije obaveštava političare o svojim ciljevima.15 Za pojedine izvore,16 uče-
šće u borbenim dejstvima u Avganistanu (ali i Iraku) imalo je svoje pozitivne i negativne strane.
Među pozitivne navode realizaciju zadataka sa visokim stepenom profesionalizma, koheziju
(jedinstvo) među vojnicima, brigu vojnika za civilnu populaciju i veći osećaj za (politički) pravac
u kome se država kreće i posvećenost zemlji i zajednici koja proizilazi iz iskustva; negativni su
nedostatak (psiholoških) priprema za krvoproliće u kojem su učestvovali, široko rasprostranje-
na podvojenost među vojnicima oko toga šta je njihova osnovna misija i zašta se bore, erozija
čovečnosti kod vojnika i izazovi povratka kući (nakon misije) i rehabilitacija.17
Dajana Olbaum (Diana Ohlbaum)18 je proučavajući razvoj situacije u Avganistanu od
2001. do 2016. godine identifikovala osam pouka koje se moraju uzeti u obzir pri iznala-
ženju konačnog rešenja ove krize:19
– Za avganistanski problem ne postoji vojno rešenje,
11
12
Čarls Hodž i drugi, Combat Duty in Iraq and Afghanistan, Mental Health Problems, and Barriers to Care,
The New England Journal of Medicine. Izvor: Internet, dostupno na:
https://www.nejm.org/doi/full/10.1056/NEJMoa040603, pristupljeno 17.11.2018. godine.
13
Načelnik generalštaba Bundesvera (2000-2002) i predsedavajući Vojnog komiteta NATO (2002-2005).
14
Kristofer Alesi, How Afghanistan changed the German military, Spiegel Online, 15. oktobar 2013. godine. Izvor: In-
ternet, dostupno na: www.spiegel.de/international/germany/how-afghanistan-has-changed-the-bundeswehr-
german-military-a-927891.html, pristupljeno 18.11.2018. godine.
15
Ibid.
16
Larry Minear, Afghanistan and Iraq: The Soldier`s Experience. Izvor: Internet, dostupno na:
https://encompass.eku.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1187&content=jme, pristupljeno 18.11.2018. godine.
17
Larry Minear, Afghanistan and Iraq: The Soldier`s Experience, str. 125-126.
18
Američki strategist i doktor političkih nauka sa Univerziteta Džon Hopkins.
19
Diana Ohlbaum, Eight lessons from Afghanistan, 18. oktobar 2016. godine. Izvor: Internet, dostupno na:
https://lobelog.com/eight-lessons-from-afghanistan/, pristupljeno 16.01.2019. godine.
41
VOJNO DELO, 7/2019
– Neuporedivo mnogo više novca je utrošeno za angažovanje američkih oružanih

snaga u odnosu na novac potrošen za rekonstrukciju i razvoj Avganistana,20
– Razvoj zemlje ne obezbeđuje nužno i bezbednost,
– Borba protiv korupcije mora biti prepoznata kao najvažniji zadatak,
– Poznavanje lokalnog okruženja je od najveće važnosti,
– Sve strategije razvoja Avganistana moraju biti osmišljene i vođene od strane samih
Avganistanaca; stranci samo pružaju podršku,
– Dugotrajno održiva rešenja su bitnija od kratkotrajnih uspeha i
– Transformacija zahteva vreme.
Iskustva operativno-taktičkog nivoa komandovanja

Prilikom planiranja i izvođenja operacija javljali su se problemi u nekompatibilnosti
opreme kod pojedinih kontingenata što je onemogućavalo postizanje interoperabilnosti i
zajedničko angažovanje sa ostalim NATO trupama.21 Takođe, pojedini kontingenti nisu
imali dovoljno helikoptera, opreme za rad u noćnim uslovima (night vision equipment)
kao ni uređaja za ometanje daljinski upravljivih eksplozivnih naprava.
Za rešavanje političkih, ekonomskih i socijalnih problema u post-talibanskom Avgani-
stanu, SAD i ostale vodeće zemlje misije ISAF su se fokusirale na pružanje pomoći u
stabilizaciji nove post-talibanske vlade u Avganistanu i rekonstrukciju zemlje, težišno
kroz Provincijske timove za obnovu22, mada ograničenim sredstvima.23 Provincijski timovi
za obnovu su, počevši od novembra 2002. godine, formirani kao civilno-vojne „jedinice”
različite brojne veličine i nacionalnog sastava sa ciljem proširenja uticaja centralnih avga-
nistanskih vlasti na seoska područja, koja nisu bila pod njihovom efektivnom kontrolom,
obezbeđenja bezbednosti i sprovođenja projekata (kao što su obezbeđenje osnovnih jav-
nih usluga i razvoj infrastrukture kroz izgradnju i renoviranje škola, bolnica, mostova, ka-
nala za navodnjavanje i sl.) unapređenja avganistanske ekonomije.24 Kritičari ovog mo-
dela pomoći navode da su mu glavni nedostaci: nepostojanje centralizovane kontrole,
neorganizovanost i „ad hok” pristup bezbednosti i razvoju.25 Pored navedenog, treba na-
vesti i da je angažovanje vojnog osoblja na zadacima civilnog karaktera (za koje nisu
kvalifikovani niti osposobljeni) u značajnoj meri umanjilo pozitivne efekte ovih timova.
20
Od 686 milijardi dolara koliko je američke poreske obveznike koštao rat u Avganistanu od 2001. do 2014.
godine, najviše je potrošilo Ministarstvo odbrane – 647 milijardi dolara, dok je samo 34 milijardi bilo namenjeno
za Ministarstvo spoljnih poslova i USAID-Agenciju SAD za međunarodni razvoj.
21
22
Eng. Provincial reconstruction team, PRT.
23
Catherine Dale, War in Afghanistan: Strategy, Operations, and Issues for Congress, Congressional
Research Service Report for Congress, 9. mart 2011. godine, str. 12/89. Izvor: Internet, dostupno na:
https://fas.org/sgp/crs/natsec/R40156.pdf, pristupljeno 01.12.2018. godine.
24
25
The U.S. War in Afghanistan (1999-2018). Izvor: Internet, dostupno na: https://www.cfr.org/timeline/us-war-
afghanistan, pristupljeno 08.12.2018. godine.
42
Već smo ranije napomenuli da je jedan od glavnih zadataka pripadnika mirovnih misija
bila obuka ANSB. U skladu sa tim, pripadnici mađarskog kontingenta misija ISAF i Resolu-
te Support Mission su od 2010. godine angažovani na obuci i savetovanju avganistanskih
posada helikoptera Mi-17 i Mi-35.26 Mađarski instruktori su, pre upućivanja u misiju, bili u
obavezi da uspešno završe kurs preživljavanja, realizuju različite vrste obuke (u pružanju
prve pomoći, za učešće u operacijama podrške miru, za angažovanje u planinskim uslovi-
ma, u vožnji motornih vozila i dr.) i da izvrše gađanja iz naoružanja kojim su opremljeni heli-
kopteri Mi-17 i Mi-35. Nakon početnog angažovanja u misiji, jedna od prvih mađarskih pou-
ka je bila da je ove instruktore potrebno, pre upućivanja u misiju, pored navedenih obuka i
kurseva, obučavati i na simulatorima leta kao i za letače-strelce (eng. door gunner).27
I zapadne i istočne borbene (taktičke) procedure nalažu pilotima helikoptera da u bor-
benim uslovima, zbog sopstvene zaštite, lete na visinama do 15 metara, tj. da koriste tzv.
NOE28 procedure. Međutim, tokom misije u Avganistanu mađarski instruktori su saznali
da njihove avganistanske kolege primenjuju drugu taktiku: lete velikim brzinama i na visi-
nama od 600 do 1.000 metara.29 Postavlja se pitanje koji je razlog za ovu promenu pro-
cedura? Po svedočenju avganistanskih pilota, reč je pre svega o bezbednosti pilota i le-
telica jer su na ovim visinama, kao relativno mala i brzo pokretna meta, sigurniji od uoča-
vanja i dejstva od strane pobunjenika sa zemlje, iz ličnog naoružanja.30 Naravno, ovakva
taktika upotrebe helikoptera je moguća jer Talibani i ostale pobunjeničke skupine ne po-
seduju laka prenosna PVO sredstva.
Pripreme za upućivanje u misiju, pored materijalnih, zdravstvenih, psiholoških, bezbed-
nosnih i dr. priprema koje se realizuju na sopstvenom tlu, trebalo bi da obuhvataju i teren-
ske pripreme u približno sličnom zemljišnom i klimatskom okruženju u kome će se kontin-
gent angažovati. Iz navedenog razloga, američki piloti helikoptera su se pre angažovanja u
Avganistanu, obučavali u Maroku i Arizoni31 a češki u Izraelu (pustinja Negev).32 Takođe,
uslovi koji vladaju u Avganistanu (visoke temperature, ekstremne nadmorske visine, slaba
dnevna vidljivost i neprovidni oblaci sitnog peska koje podižu elise helikoptera prilikom sle-
tanja) onemogućavaju potpunu primenu domaćih bezbednosnih propisa.33 Iz navedenih
razloga, a zbog sigurnosti posada helikoptera i pored posedovanja opreme za letenje u
noćnim uslovima, helikopteri ne lete tokom noći.34 Zbog ekstremnih temperaturnih uslova,
letelice nisu parkirane na stajankama već se nalaze u hangarima.
26
Ferenc Antal, Hungarian Airmen in Afghanistan, 16. januar 2018. godine. Izvor: Internet, dostupno na:
https://honvedelem.hu/cikk/67016_hungarian_airmen_in_afghanistan, pristupljeno 15.01.2019. godine.
27
Ibid.
28
Nap of Earth – vrsta leta na malim visinama koji koriste vojne letelice da bi izbegle da budu otkrivene i
napadnute od strane neprijatelja, u visoko rizičnom okruženju.
29
Jozsef Koller, Hungarian and international helicopter mission experience in NATO and Hungarian helicopter crews in
Afghanistan, str. 3/10. Izvor: Internet, dostupno na: archiv.uni-nke.hu/downloads/aarms/docs/Volume11/Issue2/pdf/09.pdf,
pristupljeno 16.01.2019. godine.
30
Ibid, str. 4/10.
31
Američka savezna država (na jugozapadu SAD), preovlađuje pretežno pustinjski reljef.
32
Jozsef Koller, Hungarian and international helicopter mission experience in NATO and Hungarian
helicopter crews in Afghanistan, str. 9/10.
33
Ibid.
34
Ovo je posledica gubljenja nekoliko helikoptera i transportnih aviona tokom noćnih letova. Izvor: Jozsef Koller, Hungarian
and international helicopter mission experience in NATO and Hungarian helicopter crews in Afghanistan, str. 9/10.
43
VOJNO DELO, 7/2019
Jedna od karakteristika američke intervencije u Avganistanu je i masovna upotreba

dronova, kako izviđačkih tako i naoružanih kojima se, bez gubitaka života svojih vojnika,
napadaju i likvidiraju pripadnici talibanskog pokreta i Al-Kaide, u Avganistanu i susednom
Pakistanu. Zanimljiva je činjenica da su SAD na početku intervencije (krajem 2001. godi-
ne) imale svega dva drona (jedan naoružan i jedan nenaoružan). Deset godina kasnije
(početkom 2012. godine) ovaj broj je narastao na 7.500, od kojih je do 500 naoružano.35
Možemo pretpostaviti da se do početka 2019. godine broj dronova samo uvećao.
Nakon okončanja misije ISAF krajem 2014. godine i dezangažovanja najvećeg broja
američkih i drugih koalicionih vojnika, brigu o bezbednosti Avganistana su preuzele
ANSB. Ovo je, pored ostalog, značilo i da su ANSB morale da preuzmu brojne isturene
predstraže (baze) i kontrolne punktove (eng. checkpoint) koje su u prethodnom periodu
držale NATO i američke snage. Posledica toga je da je tokom 2015. godine skoro 30%
avganistanskih vojnika i oko 50% avganistanskih policajaca bilo stalno raspoređeno u
predstražama i na kontrolnim punktovima, što je ove snage onemogućavalo da aktivno
učestvuju u ofanzivnim operacijama protiv talibanskih pobunjenika.36 Na ovaj način su
ANSB pretrpele dvostruku štetu: smanjen je broj pripadnika ANSB koji su se mogli anga-
žovati u operacijama protiv Talibana, dok su s druge strane ovi stacionarni vojno-policij-
ski objekti predstavljali idealne mete za koordinisane napade Talibana, omogućavajući
im da zadrže inicijativu u svojim rukama i da biraju bojno polje, što je i dovelo do značaj-
nih neuspeha ANSB u borbama protiv Talibana.
Pouke iz Avganistana i moguća primena u Vojsci Srbije

Po Doktrini Vojske Srbije, vojna moć se iskazuje u tri međusobno povezane kompo-
nente: konceptualna, moralna i fizička. Konceptualna komponenta obuhvata predviđanje
promena u sferi vojne delatnosti i obezbeđuje viziju razvoja sistema i osnovu za blago-
vremenu promenu sistema i načina razmišljanja pripadnika Vojske Srbije, u skladu sa sa-
vremenim kretanjima u oblasti vojne delatnosti. Konceptualna komponenta se zasniva na
znanju i iskustvima stečenim iz sopstvene i prakse oružanih snaga drugih zemalja, kao i
na uvidu u savremena teorijska dostignuća vojne delatnosti, koja zahteva poznavanje ka-
rakteristika savremenih izazova, rizika i pretnji, njihov uticaj na upotrebu Vojske Srbije i
predviđanje budućih sukoba u kompleksnom okruženju.37
Imajući u vidu činjenice da se konceptualna komponenta vojne moći zasniva i na kori-
šćenju iskustava oružanih snaga drugih zemalja i da svaki rat ima ogromne posledice na
državu i društvo u celini (kako u ekonomskom i socijalnom pogledu tako i u izgubljenim
ljudskim životima), a polazeći od načela ekonomičnosti i efikasnosti, od ogromnog je zna-
čaja da Vojska Srbije angažuje svoje kapacitete na proučavanju ratova koje su vodile stra-
35
Robert Nolan, The lessons of the Afghanistan war, 12 years later, 11. oktobar 2012. godine. Izvor: Internet, dostupno na:
https://www.usnews.com/opinion/blogs/world-report/2012/10/11/the-lessons-of-the-afghanistan-war-12-years-later, pristup-
ljeno 17.01.2019. godine.
36
Shawn Snow, Afghanistan: Lessons learned for the 2016 fighting season, 15. februar 2016. godine. Izvor: Internet,
dostupno na: https://thediplomat.com/2016/02/afghanistan-lessons-learned-for-the-2016-fighting-season/, pristupljeno
17.01.2019. godine.
37
Doktrina Vojske Srbije, Beograd, 2010, str. 38 (elektronska verzija).
44
ne oružane snage kako bi, izvlačeći pouke iz njih, unapredila sopstvene operativne spo-
sobnosti i u budućnosti sa što manje gubitaka (ljudskih i materijalnih) ispunila svoje misije i
zadatke. Suština ove ideje koja se u zapadnoj terminologiji (a odskora i u našoj) naziva
„naučene lekcije” (u našoj ranijoj vojnoj terminologiji to su bila „iskustva iz prethodnih rato-
va”) ogleda se u učenju na (tuđim i svojim) greškama odnosno na primeni najbolje prakse,
iz angažovanja (stranih i sopstvenih) oružanih snaga, težišno u ratnim sukobima.
S obzirom da smo ranije napomenuli da je uvek bolje učiti na tuđim a ne na svojim
greškama, pokušaćemo u ovom poglavlju da definišemo neke pouke iz angažovanja me-
đunarodnih snaga u dve misije u Avganistanu, u borbi protiv Talibana i drugih pobunje-
ničkih pokreta, od 2001. godine do današnjih dana kao i da predložimo njihovu moguću
primenu u Vojsci Srbije, kako u operacijama na sopstvenoj teritoriji tako i prilikom anga-
žovanja jedinica Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama.
Pouke koje se mogu primeniti na sopstvenoj teritoriji

1) Nosilac protivpobunjeničke strategije je država, a ne vojska. Angažovanje SAD i
njenih saveznika u Avganistanu je, od na početku protivterorističke operacije, već od
2006. godine preraslo u klasičnu protivpobunjeničku operaciju. S obzirom da je i na teri-
toriji Republike Srbije, u skladu sa Strategijom nacionalne bezbednosti, moguće izbijanje
oružane pobune, korisno je na primeru sukoba u Avganistanu izvući pouke kojima bi se
sprečila ova devastirajuća pretnja po suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije.
Iz primera Avganistana možemo uočiti da je i uz angažovanje ogromnog broja stranih (i
domaćih, ANSB) vojnika i utrošak znatnih finansijskih sredstava pobunjenički talibanski pokret
na početku 2019. godine jači nego ikada. Pouka iz te činjenice jeste da je nosilac eliminisanja
pobunjeničke pretnje država (a ne vojska), sa svim svojim institucijama i polugama moći, a ne
samo vojno-policijskom. Cilj svake države, a tako i Republike Srbije, treba da bude na spro-
vođenju preventivnih mera kojima bi se sprečila mogućnost izbijanja oružane pobune. To se
postiže preko snažnih domaćih, demokratskih institucija koje obezbeđuju osnovna politička
dobra za sve stanovnike Republike Srbije (bez obzira na političku, etničku ili versku pripad-
nost) uključujući i ekonomsku održivost i bolje uslove života uz poštovanje kulture, istorije i
tradicije i eliminisanjem finansijske podrške pobunjenicima i korupcije u državnim organima.
Iako je država nosilac planiranja i sprovođenja ovih mera, obaveštajno-bezbednosni
sistem MO i VS38 treba da otkrije i identifikuje indikatore potencijalnog unutrašnjeg ugro-
žavanja bezbednosti Republike Srbije a vojni vrh da ukaže (predloži) najvišem državnom
rukovodstvu da čisto vojno rešenje nije održivo na duže staze i da je potreban sveobu-
hvatan, državni pristup prevenciji nastanka oružane pobune.
2) Učešće u MnOp unapređuje operativne sposobnosti Vojske Srbije. Angažovanjem
pripadnika Vojske Srbije u MnOp razvija se jedinstvo između vojnika koji najmanje šest
meseci provode neprekidno zajedno, proširuju se njihova kako opštevojna tako i stručno-
specijalistička znanja što, uz iskustvo angažovanja u približno realnim borbenim uslovi-
ma, doprinosi podizanju osposobljenosti jedinica i pojedinaca za izvršavanje dodeljenih
zadataka u okviru prve misije Vojske Srbije.
38
Naravno, ovo je zadatak i Bezbednosno-informativne agencije i drugih nadležnih službi Republike Srbije.
45
VOJNO DELO, 7/2019
3) Upotreba dronova je jedna od osnovnih karakteristika savremenog operativnog

okruženja. Korišćenje dronova je u naglom porastu na početku XXI veka što je i razumlji-
vo s obzirom da se na ovaj način, bez ugrožavanja života vojnika, mogu veoma uspešno
izvršavati izviđački zadaci skoro po čitavoj teritoriji neprijatelja, vršiti korekcije artiljerijske
vatre, proveravati efekte prethodnog dejstva naših oružnih sistema ali i dejstvovati uboj-
nim sredstvima (sa drona) po neprijatelju. Vojska Srbije je pre desetak godina prepozna-
la ove tendencije i nabavila je određeni broj bespilotnih letelica39 a u toku je i razvoj do-
maćih sredstava (za izviđanje). Međutim, savremeno operativno okruženje diktira potre-
bu da Vojska Srbije bude opremljena sa većim brojem kako izviđačkih tako i naoružanih
dronova (bespilotnih letelica).
4) Zadržavanje inicijative u operaciji je ključno. Vojska Srbije je aktivnost i inicijativu
prepoznala kao jedno od svojih osnovnih načela upotrebe. Primer Avganistana, tj. statič-
nost ANSB i pokretljivost i inicijativa Talibana (težišno 2015. godine i kasnije) je još jed-
nom potvrdio aktuelnost ovog načela upotrebe vojnih snaga. Vojska Srbije, kao „organi-
zacija koja uči”, prepoznajući i primenjujući trendove u savremenim oružanim sukobima
unapređuje svoje operativne sposobnosti i zadržavanjem inicijative u svojim rukama po-
većava stepen uspeha u izvođenju operacija u budućnosti.
Pouke koje se mogu primeniti u multinacionalnim operacijama

1) Potreba za poznavanjem ograničenja upotrebe drugih kontingenata u multinacional-
noj operaciji. Jedan od ključnih problema sa kojima su se suočavale međunarodne misije u
Avganistanu jeste i problem tzv. „nacionalnih naredbi za suspendovanje”. Trenutni nivo an-
gažovanja jedinica Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama (MnOp) je relativno nizak:
jedna pešadijska četa je angažovana u Libanu (177 pripadnika), vojna bolnica drugog ni-
voa je u Centralnoafričkoj Republici (75 pripadnika) a u ostalim misijama su uglavnom an-
gažovani pojedinci (štabni oficiri, posmatrači i autonomni tim za zaštitu brodova).40
Poznavanje tzv. „nacionalnih naredbi za suspendovanje” odnosno ograničenja u upo-
trebi susednih kontingenata stranih oružanih snaga angažovanih u MnOp je od suštin-
skog značaja za bezbednost naših vojnika. Naime, pojedine oružane snage, iz unutra-
šnjepolitičkih razloga, ograničavaju angažovanje svojih oružanih snaga u MnOp. To mo-
že biti npr. zabrana napuštanja baza tokom noći, zabrana letenja u noćnim uslovima ili
zabrana angažovanja van svoje zone odgovornosti. Ovo u praksi znači da pripadnici
MnOp čija je baza napadnuta tokom noći ili čiji se pripadnik razboleo ili je povređen u
noćnim uslovima ne mogu da računaju na pomoć najbližih (ili nadležnih) „plavih šlemova”
sve dok ne nastupi obdanica. U većini slučajeva ovo kašnjenje u pružanju pomoći može
da napravi razliku između života i smrti.
U stručnoj literaturi se prvo pojavio pojam „bespilotna letelica” da bi se tek poslednjih 20-ak godina uporedo
39
koristio i pojam „dron”, prevashodno na Zapadu. Normativno-pravno, Republika Srbija prepoznaje pojam
„bespilotni vazduhoplov”. Ne postoji jedinstveno mišljenje da li su ovi pojmovi sinonimi, odnosno u čemu je
razlika između njih.
40
Ukupno je na dan 18.01.2019. godine u multinacionalnim operacijama angažovano 290 pripadnika VS. Iz-
vor: Internet, dostupno na: www.vs.rs./clanak/9F31727105F811E5ABAB00163E135070/pregled-angazovanja-
pripadnika-vojske-u-mnop, pristupljeno 18.01.2019. godine.
46
Poznavanje eventualnih „nacionalnih naredbi za suspendovanje” susednih kontinge-

nata nam omogućava da unapred, pre angažovanja u MnOp, ili eventualno odmah po
saznanju za ista, iznađemo sistemsko rešenje kojim se u slučaju potrebe sprečava ili
znatno umanjuje ugrožavanje života naših pripadnika u MnOp. Šta će obuhvatati to si-
stemsko rešenje zavisiće od misije do misije, a može uključivati angažovanje „plavih šle-
mova” iz zemalja koje nemaju „nacionalne naredbe za suspendovanje”, angažovanje na-
ših kapaciteta ili određenih organizacionih i tehničkih rešenja i sl.
2) Praćenje psihičkog stanja vojnika nakon povratka iz MnOp. Iskustva iz Avganista-
na (ali i Iraka) nam pokazuju da je u proseku svaki deseti pripadnik vojske SAD imao
ozbiljne probleme sa depresijom i post traumatskim stresnim poremećajem nakon po-
vratka iz ovih misija. Interesantno je da je samo jedan od tri vojnika sa psihičkim proble-
mima učestvovao u borbenim dejstvima. Vojska Srbije ne učestvuje u misijama nameta-
nja mira tako da se naši pripadnici ne obučavaju i ne pripremaju za izvođenje borbenih
operacija u MnOp. I pored toga, samo njihovo prisustvo u zonama zamrznutih ili aktuel-
nih konflikata kao što su Liban, Somalija ili Centralnoafrička Republika u kojima se s vre-
mena na vreme dešavaju ranjavanja i pogibije „plavih šlemova” može da ugrozi njihovo
mentalno zdravlje. Imajući u vidu rezultate ranije navedene studije iz SAD, poželjno je
angažovanje trupnih psihologa u praćenju psihičkog stanja pripadnika Vojske Srbije na-
kon njihovog povratka iz MnOp, u najmanju ruku u prvih šest meseca nakon dezangažo-
vanja. Na ovaj način bi se iskazala i briga o ljudima i sprečile eventualne štetne posledi-
ce po život i zdravlje pripadnika Vojske Srbije (ali i članova njihovih porodica).
3) Interoperabilnost je ključ uspeha u MnOp. Sve multinacionalne operacije da bi bile uspe-
šne, odnosno da bi ostvarile mandat poveren od strane Ujedinjenih nacija, moraju da obezbe-
de da angažovane zemlje, tj. vojske u MnOp angažuju kompatibilnu opremu i da zadatke reali-
zuju po identičnim procedurama. Suštinski, mora se obezbediti interoperabilnost kako opreme
tako i korišćenih procedura. Iz navedenih razloga, Vojska Srbije mora, pre angažovanja u kon-
kretnoj misiji, da prikupi informacije o (naoružanju i) opremi koja će biti angažovana u misiji kao
i o zahtevanim procedurama. Tek po ispunjenju svih ovih zahteva može se angažovati ljudstvo
i pokretne stvari Vojske Srbije u konkretnoj MnOp. Svaka druga odluka bi dovela do neuspeha
misije i ugrozila bi zdravlje i živote angažovanih pripadnika Vojske Srbije.
4) Kvalitetna priprema pre upućivanja u MnOp je izuzetno važna za uspeh misije. Iz
iskustva pripadnika mađarskog kontingenta misija ISAF i Resolute Support Mission mo-
žemo da zaključimo da kvalitetna priprema za upućivanje u MnOp počiva na dve činjeni-
ce: na poznavanju geografije, istorije i bezbednosne situacije na teritoriji na koju se „plavi
šlemovi” upućuju i na učenju iz svog (i tuđeg) iskustva. S time u vezi, mađarski instruktori
posada helikoptera Mi-17 i Mi-35 su pored realizacije standardnih kurseva i obuka (preži-
vljavanje, pružanje prve pomoći, učešće u operacijama podrške miru, vožnja motornih
vozila i dr.), prepoznali i činjenicu da je Avganistan pretežno planinska zemlja te je stoga
potrebno angažovano ljudstvo obučiti i za rad u planinskim uslovima. Iz istih razloga su
SAD i Češka svoje pilote helikoptera obučavale u zemljama čiji su zemljišni i klimatski
uslovi približno isti onima koji se očekuju u toku realizacije misije u Avganistanu.
U skladu sa napred navedenim, pripreme pripadnika Vojske Srbije za angažovanje u raz-
ličitim MnOp moraju da se razlikuju od misije do misije, iz razloga koji se tiču geografije, istori-
je i dostupnog iskustva pripadnika (stranih i domaćih) oružanih snaga. Uniformni pristup pri-
premama naših pripadnika za različite misije može da bude kontraproduktivan i štetan.
47
VOJNO DELO, 7/2019
5) Pružanje pomoći stanovništvu zemlje – domaćina nije isključivo u nadležnosti or-

gana za civilno-vojnu saradnju. Na primeru Avganistana mogli smo da vidimo da pokušaj
uspostavljanja poverenja i saradnje sa stanovništvom zemlje – domaćina kroz obezbeđe-
nje osnovnih javnih usluga i razvoj infrastrukture (izgradnja i renoviranje škola, bolnica,
mostova, kanala za navodnjavanje i sl.) nije ostvario projektovane ciljeve prvenstveno
zbog dominantne uloge vojnog osoblja na zadacima civilnog karaktera (za koje nisu kva-
lifikovani niti osposobljeni). S obzirom da su ovi zadaci u Vojsci Srbije u funkcionalnoj
nadležnosti organa za civilno-vojnu saradnju, možemo da izvučemo pouku da je za reali-
zaciju ovakvih projekata u MnOp potrebno angažovanje civilnih stručnjaka koji bi opera-
tivno sproveli projekat, dok bi vojni deo misije zadržao ulogu u planiranju projekta i obez-
beđenju potrebnih finansijskih sredstava.
Pouke koje se mogu primeniti u zemlji i inostranstvu

1) Potreba za opremanjem uređajima za daljinsko ometanje improvizovanih eksplo-
zivnih naprava. Nakon 2006. godine Talibani su masovno počeli da koriste taktiku po-
stavljanja improvizovanih eksplozivnih naprava pored putnih komunikacija i da koriste
bombaše samoubice za napade na koalicione snage i ANSB. Ovu taktiku su u među-
vremenu preuzele i druge terorističke i pobunjeničke skupine širom sveta što je dovelo
i do „kontra odgovora” vojne (odbrambene) industrije koja je razvila čitavu lepezu ure-
đaja za daljinsko ometanje eksplozivnih naprava. Ovi uređaji se ugrađuju na motorna
vozila, čime se štiti određena zemljišna prostorija u neposrednoj blizini tog vozila ili
konvoj motornih vozila u kojem se, pored ostalih, nalazi jedno ili više motornih vozila
opremljenih ovim uređajima.
Poučena ovim iskustvom i Vojska Srbije je krenula u razvoj sopstvenih uređaja za da-
ljinsko ometanje eksplozivnih naprava. Nažalost, ovaj proces ima određene manjkavosti:
razvoj i uvođenje sredstava u operativnu upotrebu dugo traje (kupovina gotovog proizvo-
da sa stranog tržišta je brža, ali i skuplja varijanta), naručen je mali broj ovih uređaja i svi
su oni namenjeni za naše snage koje će se angažovati u MnOp. Za razliku od većine
drugih država koje učestvuju u MnOp, Republika Srbija može biti ugrožena i oružanom
pobunom na svojoj teritoriji te je stoga potrebno jedinice Vojske Srbije opremiti većim
brojem uređaja za daljinsko ometanje eksplozivnih naprava, kako za angažovanje u
MnOp tako i za angažovanje u određenim delovima teritorije Republike Srbije koji poten-
cijalno mogu biti ugroženi oružanom pobunom.
2) Propisane procedure je potrebno prilagođavati promenjenim uslovima. Borbene
(taktičke) procedure pilota helikoptera Vojske Srbije propisuju da u borbenim uslovi-
ma, zbog sopstvene zaštite, lete na visinama do 15 metara, tj. da koriste tzv. NOE
procedure. Osnovni razlog za ovu taktiku upotrebe helikopterskih jedinica jeste činje-
nica (ili pretpostavka) da neprijatelj poseduje PVO sredstva. U slučajevima kada po-
sedujemo informaciju da neprijatelj – pretnja poseduje samo lično naoružanje, poželj-
no je modifikovati ovu taktiku upotrebe i letove helikopterima obavljati na visinama od
600 do 1.000 metara, zbog bezbednosti pilota i letelica jer su na ovim visinama, kao
relativno mala i brzo pokretna meta, sigurniji od uočavanja i dejstva sa zemlje, iz lič-
nog naoružanja.
48
Zaključak
Polazeći od premise da posledice od ne učenja iz prošlih ratova mogu da budu kata-
strofalne i da je uvek bolje učiti na tuđim a ne na svojim greškama, očito je da iskustva
dve mirovne misije iz Avganistana, od 2001. godine do današnjih dana, pružaju neiscrp-
ne mogućnosti za uočavanje određenih pouka koje je moguće primeniti u Vojsci Srbije
radi unapređenja njenih operativnih sposobnosti.
Prepoznate pouke mogu se primeniti kako u izvođenju operacija na sopstvenoj terito-
riji, tako i u MnOp ali i u oba ova slučaja.
Za izvođenje operacija na sopstvenoj teritoriji izuzetno je bitno prepoznati da je nosi-
lac protivpobunjeničke strategije država, a ne vojska. Uloga vojnog vrha je ključna u sa-
vetovanju državnog rukovodstva da je upotreba vojske u protivpobunjeničkoj strategiji
jedna od poslednjih mera koje se mogu primeniti i da je od ogromne važnosti po bezbed-
nost države da se prethodno primene mere ostalih državnih organa kojima je cilj pacifika-
cija potencijalnog problema. Zatim, svako učešće pripadnika Vojske Srbije u MnOp una-
pređuje operativne sposobnosti Vojske Srbije kroz razvijanje jedinstva između vojnika,
proširivanje njihovih opštevojnih i stručno-specijalističkih znanja i uz iskustvo angažova-
nja u približno realnim borbenim uslovima. Ne sme se prenebregnuti i činjenica da je
upotreba dronova jedna od osnovnih karakteristika savremenog operativnog okruženja
što implicira da je potrebno Vojsku Srbije u bliskoj budućnosti opremiti sa većim brojem
kako izviđačkih tako i naoružanih dronova (bespilotnih letelica). Pored navedenog, isku-
stva iz Avganistana su pokazala i da je zadržavanje inicijative kao načela upotrebe voj-
ske u operaciji od ključne važnosti za uspešno izvršavanje dodeljenih misija i zadataka.
Što se tiče pouka koje se mogu primeniti u MnOp, poznavanje tzv. „nacionalnih naredbi
za suspendovanje” odnosno ograničenja u upotrebi susednih kontingenata stranih oružanih
snaga angažovanih u MnOp je od suštinskog značaja za bezbednost naših vojnika u misiji,
dok je praćenje njihovog psihičkog stanja nakon povratka iz MnOp sistemski način iskazi-
vanja brige o ljudima radi sprečavanja eventualnih štetnih posledica po život i zdravlje pri-
padnika Vojske Srbije (ali i članova njihovih porodica). Za uspešno i bezbedno izvršavanje
zadataka u MnOp od presudnog su značaja dve činjenice: kvalitetna priprema pre upućiva-
nja u misiju (koja počiva na potpunom poznavanju geografije, istorije i bezbednosnih uslova
koji vladaju na terenu kao i na korišćenju prethodnih iskustava) i interoperabilnost (u opre-
mi i procedurama) sa ostalim vojskama učesnicama. Uspeh MnOp se ogleda i u stepenu
uspostavljanja poverenja i saradnje između pripadnika misije i lokalnog stanovništva, što
se, između ostalog, postiže i pružanjem pomoći stanovništvu zemlje – domaćina. Iako su
ovi zadaci u Vojsci Srbije u funkcionalnoj nadležnosti organa za civilno-vojnu saradnju, mo-
žemo da izvučemo pouku da je za realizaciju ovakvih projekata u MnOp potrebno angažo-
vanje civilnih stručnjaka koji bi operativno sproveli projekat, dok bi vojni deo misije zadržao
ulogu u planiranju projekta i obezbeđenju potrebnih finansijskih sredstava.
Određene pouke iz misija u Avganistanu su primenjive i na teritoriju Republike Srbije ali
i na učešće pripadnika Vojske Srbije u MnOp. Sve masovnije korišćenje improvizovanih
eksplozivnih naprava pored putnih komunikacija nameće potrebu za opremanjem jedinica
Vojske Srbije većim brojem uređaja za daljinsko ometanje eksplozivnih naprava, kako za
angažovanje u MnOp tako i za angažovanje u određenim delovima teritorije Republike Sr-
bije koji potencijalno mogu biti ugroženi oružanom pobunom. Vojska Srbije, kao i druge voj-
49
VOJNO DELO, 7/2019
ske širom sveta, počiva na primeni propisanih procedura za realizaciju konkretnih zadata-
ka. Ove procedure su plod najbolje prakse i prethodnog iskustva. Međutim, iskustva iz Av-
ganistana nam sugerišu da je, u pojedinim slučajevima, potrebno prilagoditi se promenje-
nim uslovima u operativnom okruženju, a radi bezbednosti angažovanog ljudstva.
Literatura
[1] Adamec, Ludwig W., (2012), Historical Dictionary of Afghanistan, fourth edition, Izvor:
Internet, dostupno na:
https://books.google.rs/books?id= tp5IrLhWbTkC&pg=PA1&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false, godine.
[2] Alesi Kristofer, How Afghanistan changed the German military, Spiegel Online, 15. oktobar 2013.
godine. Izvor: Internet, dostupno na: www.spiegel.de/international/germany/how-afghanistan-has-
changed-the-bundeswehr-german-military-a-927891.html, pristupljeno
[3] Antal Ferenc, Hungarian Airmen in Afghanistan, 16. januar 2018. godine. Izvor: Internet, dostupno
na: https://honvedelem.hu/cikk/67016 _hungarian _airmen_ in_ afghanistan,
[4] Dale Catherine, War in Afghanistan: Strategy, Operations, and Issues for Congress,
Congressional Research Service Report for Congress, 9. mart 2011. godine. Izvor: Internet,
dostupno na: https://fas.org/sgp/crs/natsec/R40156.pdf, pristupljeno 01.12.2018. godine.
[5] Doktrina Vojske Srbije, Beograd, 2010.
[6] Koller Jozsef, Hungarian and international helicopter mission experience in NATO and Hungarian
helicopter crews in Afghanistan. Izvor: Internet, dostupno na:
archiv.uni-nke.hu/downloads/aarms/docs/Volume11/Issue2/pdf/09.pdf, pristupljeno 16.01.2019. godine.
[7] Minear Larry, Afghanistan and Iraq: The Soldier`s Experience. Izvor: Internet, dostupno na:
https://encompass.eku.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1187&content=jme
[8] Morelli Vincent, Belkin Paul, NATO in Afghanistan: A Test of the Transatlantic Alliance,
Congressional Research Service Report for Congress, 3. decembar 2009. godine. Izvor: Internet,
dostupno na: https://fas.org/sgp/crs/row/RL33627.pdf, godine.
[9] Nolan Robert, The lessons of the Afghanistan war, 12 years later, 11. oktobar 2012. godine. Izvor:
Internet, dostupno na: https://www.usnews.com/opinion/blogs/world-report/2012/10/11/the-
lessons-of-the-afghanistan-war-12-years-later, godine.
[10] Ohlbaum Diana, Eight lessons from Afghanistan, 18. oktobar 2016. godine. Izvor: Internet,
dostupno na: https://lobelog.com/eight-lessons-from-afghanistan/, godine.
[11] Snow Shawn, Afghanistan: Lessons learned for the 2016 fighting season, 15. februar 2016.
godine. Izvor: Internet, dostupno na: https://thediplomat.com/2016/02/afghanistan-lessons-learned-
for-the-2016-fighting-season/,
[12] The U.S. War in Afghanistan (1999-2018). Izvor: Internet, dostupno na:
https://www.cfr.org/timeline/us-war-afghanistan,
[13] Uputstvo za primenu sistema naučenih lekcija u Vojsci Srbije, Uprava za obuku i doktrinu
(J-7) GŠ VS, Beograd, 2015.
[14] Hodž Čarls i drugi, Combat Duty in Iraq and Afghanistan, Mental Health Problems, and
Barriers to Care, The New England Journal of Medicine. Izvor: Internet, dostupno na:
https://www.nejm.org/doi/full/10.1056/NEJMoa040603, pristupljeno 17.11.2018. godine.
[15] www.vs.rs./clanak/9F31727105F811E5ABAB00163E135070/pregled-angazovanja-pripadnika-
vojske-u-mnop
50
BEZBEDNOST
DOI: 10.5937/vojdelo1907051T ODNOS PRAVA I MOĆI
U PRAVNOM PORETKU∗
Marko Trajković∗
Univerzitet u Nišu, Pravni fakultet
O dnos prava i moći u pravnom poretku jedne zemlje direktan je

uzrok njene stabilnosti. Od ovog odnosa direktno zavisi kako će iz-
gledati slika tog pravnog poretka, kao i koliko će takav pravni poredak biti
dugotrajan. Moć koju samo po sebi nosi pravo, jer jezik prava nije „nevin“
već sama po sebi utiče na stabilnost, a ako tome dodamo odnos faktičke
moći stvar postaje veoma ozbiljna i o njoj se mora razmišljati. Dakle, pra-
vilno „razmeštena“ i vrednosno „uređena“ moć doprineće stabilnosti jed-
nog poretka koji se želi nazvati pravnim.
Ključne reči: pravo, moć, pravni poredak, vrednosti, dugotrajnost
Uvod
Z avodljivost moći se najbolje može videti na primeru vlasti koja se zasniva na orga-
nizovanoj sili kojom raspolaže država. Ovo zato jer „Die macht findet ihre Grenze
nicht an der Gewalt. Macht ist Geist: alleMacht ist letzen Endes macht über die seelen“.1
Ta državna vlast je najslabija tačka na kojoj se svi stubovi prava mogu srušiti, a pravni si-
stem može da izgubi svoj autoritet, ako autoritet shvatamo kao vrednost, a ne kao puku
fizičku moć države. Pošto se čisto formalno-pravno posmatrano, državna vlast sastoji u
stvaranju i primeni prava, pitanje zavodljivosti moći postaje posebno interesantno za ceo
pravnički stalež. Posebnu notu ovoj zavodljivosti daje i činjenica da je državna vlast sa-
mo izraz društvene vlasti među ljudima, koja se zasniva na odnosima nadređenosti i
podređenosti, te se samim tim sastoji u nametanju volje.
Kako samo državna vlast može jedina da u društvu primenjuje organizovanu silu to
nju odmah kvalifikuje za najsnažniji element jednog društva, koji može da čini skoro sve
što poželi ali ne i da „sahrani“ pravo, ius orbitur vi. Pošto počiva na autoritetu, auctoritas i
sili, vis ona može da ulije poštovanje, a sila strah. Oni se međusobno dopunjuju, jer je
autoritet bez sile nemoćan, a sila bez autoriteta slepa.
Zato vlast koja se javlja kao bitan „politički slogan“2 koji može da zavodi bolje od bilo
čega. Sada se može postaviti pitanje ravnoteže između moći, vlasti i vrednosti, te je sa-
∗
Ovaj članak je rezultat istraživačkog rada u okviru projekta br. 179046 „Zaštita ljudskih i manjinskih prava u evropskom
pravnom prostoru“ Pravnog fakulteta u Nišu koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.
∗
Dr Marko Trajkovć je redovni profesor.
1
G. Radbruch, Rechtsphilosophie, Verlag Von Quelle & Mezer in Leipzig, Leipzig 1932. 79.
2
A. Marmor, Law in the Age of Pluralism, Oxford University Press, New York, 2007, 3.
51
VOJNO DELO, 7/2019
svim moguće izvesti zaključak da je vladavina prava najviše cenjena tamo gde je ranije
bila ignorisana.3 Te se zato kao večita i često neispunjena želja onih podjarmljenih poja-
vljuje ponovo i ponovo ideja da njima vlada pravo, jer je vladavina prava bila uvek vezi-
vana za valjano uređeno društvo.4
U situaciji kada želimo da izbegnemo zavodljivost moći mi se okrećemo prema pravu
koje poštuje slobodu i ljudsko dostojanstvo.5 Zašto? Razlog je jednostavan, zavodljivost
moći je nešto što se teško može izbeći, jer svaka vlast kvari, a ljudi zaslužuju da vlada
pravo, a ne puki voluntarizam vlasti. Problem nastaje kada iz teških istorijskih faza koje
odlikuje svirepost rata i čoveka, ljudi požele nešto nerealno, a to je da njima vladaju savr-
šeni zakoni. Zašto je ova renesansa učenja o vladavini zakona bez ljudi nerealna? Kod
ovog pitanja započinju ciklični krugovi neraspoloženja. Ti se ciklični krugovi javljaju u tre-
nutku kada bežeći od surovosti rata ljudi krenu u istraživanje mogućnosti da njima vlada-
ju savršeni zakoni, a onda pošto uvide da tako nešto ne postoji, oni gube veru i bivaju iz-
loženi društvenoj nesigurnosti koja počinje da se širi čim u društvu nema čvrstih pravila.
Tada a iz straha, ljudi ulaze baš u ono stanje iz kojeg su tako jako želeli da izađu, ulaze
u diktaturu. Ljudska istorija pokazala je primere takvih koncentričnih krugova, koji se neu-
mitno ponavljaju. Valjalo bi naći neku ravnotežu koja će doprineti razvoju društva, a ne
njegovom paralizovanju. Zato ideji „vladavini prava, a ne ljudi“6 valja prići sa realnih pola-
zišta, a to je najpre izgradnja vrednosnog mentaliteta nasuprot zavodljivosti moći kod
onih koji vladaju, dakle onih koji će svojim pravnim propisima usmeravati ljudsko ponaša-
nje. Iz ovog razloga i sama pravna pravila moraju biti takva da ih je moguće primeniti.7
Naravno da ovo odmah iziskuje stvaranje vrednosnog mentaliteta kod onih koji vladaju,
te na taj način gradimo još jedan stub prava, valjanu vladu jer: „As Raz rightly noted, we
must be governed by human beings, not just by law. Is human beings, namely, legisla-
tors, judges, and countless other officials, who make the law and apply it, and this is, pre-
sumably, as it should be“ ipak „This slogan cannot really mean what it literally states.
Perhaps sometimes it meant to suggest that those people who are assigned the role of
making laws should be subject to the laws they enact“.8 Dakle, slažemo sa sa Razom
(Joseph Raz), mi ćemo biti uvek pod vladavinom ljudi, jer su ljudi sudije i zakonodavci, ali
izgradnjom vrednosnog mentaliteta ti zakonodavci i te sudije biće bolji.
Time se izbegava zavodljivost moći kod zakonodavca i sudije, te je zato jasno da, ka-
ko je Raz primetio misleći na delatnost državne vlasti, da postupanje vlasti koje nije sa-
glasno zakonu, u smislu stvari po sebi i nije postupanje odgovorne vlasti, kakva bi svaka
vlast morala da bude.9 Te sasvim prirodno postaje jasno da se zavodljivost moći izbega-
va time što će se jasno odrediti da je svako postupanje državne vlasti koje je suprotno
zakonu nezakonita delatnost.10
3
Ibid.
4
Ibid.
5
Ibid.
6
Ibid., 4.
7
Ibid.
8
A. Marmor, Law in the Age of Pluralism, 4.
9
J. Raz, The Authority of Law, 22, u: A. Marmor, Law in the Age of Pluralism, 5.
10
52
Bezbednost
Dakle, ako insistiramo na sili kako onda da država vlada, ako ne putem zakona? Mo-
žda koristeći i šireći teror?11 A teror je direktna posledica zavodljivosti moći. Tada postaje
jasno da nije „kein in sich selbst ruhendes Staatsystem, sondern nur ein geschickt gefor-
mtes Instrument der einfachen Diktatur“.12
Moć i pravo
Krećemo se u cikličnim krugovima razočarenja građana posebno u zemljama sa ne-
stabilnim pravnim sistemima te se postavlja kao pitanje da li je uopšte moguće govori o
vlasti u vrednosnom smislu koja svoje ciljeve postiže mimo zakona?13
Istorija je pokazala kako je lako doći od stubova do krhotina prava. Mi možemo da
sledimo veoma krutu postavku prava kao naredbe, tada svako pravilo kojem je obezbe-
đena sankcija suverena postaje po definiciji pravo kojem dugujemo poslušnost.14
Međutim, ostaje kao pitanje da li je to dovoljno da bismo rekli da postoje stubovi prava?
Pravo je ipak nešto više od zapovesti suverena, te je i sama ideja vladavine prava blisko
povezana sa idejom dobro uređenog društva.15 Stizanje do društva koje je valjano uređeno
je moguće samo uz dobre stubove prava, te tako stubovi prava predstavljaju vrednost koja
vodi daljem vrednosnom usavršavanju prava, i vodi i drugim vrednostima koja onda samo-
stalno procenjujemo. Na taj način stubovi prava mogu se shvatiti ne samo kao moralne,
društvene i pravne vrednosti, već i kao moralno političke vrednosti, te je tako valjan zaklju-
čak da: „There is always something to be said for treating people with formal fairness, that
is, in a rational and predictable way, setting public standards for citizens’ conduct and offici-
als’ response there to… That indeed, is what we mean by the Rule of Law“16 (Neil MacCor-
mick). Suprotno, stanje država u kojima su stubovi prava potisnuti i oštećeni, okreće nas ka
krhotinama prava. Ovo se stanje može izbeći izgradnjom vrednosnog mentaliteta zakono-
davaca i sudija kako bi se umanjile štetne posledice loših postupaka vlasti i izbeglo zlo.
Mnoge moralne vrednosti usmerene su ka izbegavanju zla, a manje ka promociji dobra, te
iz tog razloga Raz konstatuje da nije svako izbegavanje zla nešto što valja da bude nagra-
đeno, te tako osoba koja nije bila u mogućnosti da otruje drugu nikako ne može da zasluži
moralnu pohvalu za to. Takva moralna pohvala se može zaslužiti kada postoji iskušenje i
mogućnost izbora, kao i nastojanje da se odupremo zlu.17
U tom nastojanju da, izbegavajući zavodljivost moći, ne stignemo do krhotina prava,
nekada ćemo kao realnost prihvatiti sledeću mogućnost koja će nas ipak navesti na du-
blje ispitivanje problema, nego što je čisto zgražavanje nad nemogućnosti sistema da
funkcioniše sasvim valjano. Tako čak i kada bi postajala situacija u kojoj pojedinci ili od-
ređene grupe ljudi nisu u mogućnosti da počine ubistvo, te zbog toga ne možemo reći da
11
Ibid.
12
L. Bernhard, Der Staatsgedanke des Faschismus, 1931, S. 42, u: G. Radbruch, Rechtsphilosophie, 68.
13
14
Ibid., 5-6.
15
16
Ibid., 34.
17
Ibid., 35.
53
VOJNO DELO, 7/2019
zaslužuju moralnu pohvalu, ipak bismo morali da kažemo da je dobro što je potencijalno
zlo izbegnuto.18
A kako izgleda ceo problem ako ga postavimo ovako: „I can lie to you unless I com-
municate with you“.19 Dakle, ako nema države nema ni državne vlasti, a ako nema nje
onda nema ni zloupotrebe državne vlasti. Onda sledi ako nema prava, onda nema ni raz-
loga da ono bude izbegnuto20 niti postoje ona zla koja su stvorena postojanjem prava.
Opet sve ovo „negodovanje“ dovodi do prethodnog pitanja, da li je uopšte moguće da
društvo funkcioniše bez države i prava? Ipak, moramo da zaključimo da je nemoguće da
čovek danas postoji bez države i prava. Iako je bilo učenja o odumiranju države i prava
ona su se pokazala kao netačna, te opet Raz tačno zaključuje da je demokratija oprav-
dana samo ako vodi valjanoj vladavini,21 a ne do krhotina prava.
Šta kada pravni sistem počne da nestaje?

Da li smo u stanju da vidimo „hladne ruke zla“?22 To je moguće ako: „Nastoj da bu-
deš kao planina Fudžimori. Sa tako čvrstim i širokim podnožjem da ni najjači potres ne
može da te pokrene. Toliko visok da ti i najviša dostignuća beznačajnih ljudi izgledaju ni-
štavno iz tvoje perspektive. Kada ti je um tako visoko kao planina Fudžimori, tek onda
možeš da vidiš stvari sasvim jasno. I možeš da vidiš sve sile koje su na delu u oblikova-
nju događaja i to ne samo onih koje se događaju u tvojoj neposrednoj blizini“.23 Dakle,
nama je izgleda često potrebna planina da bi videli šta sledi nakon zavodljivosti moći.
Najpre se uvidom u a hroniku jednog nestajanja dešava gubitak autonomije ličnosti, a
pravo na autonomiju je pravo koje proističe iz društvenog i političkog okruženja koje
omogućava ljudima da vode svoje živote onako kako oni žela, dakle sasvim prema nače-
lu autonomije ličnosti.24 Naravno, ovo dalje zahteva takvu političku strukturu države i dru-
štva u kojoj svi imaju jednaku šansu da učestvuju,25 a što se mora postići kako bi se iz-
begle krhotine prava.
Veoma često ceo proces nestajanja započinje čovekovim prikrivanjem sopstvene odgo-
vornosti za „moralno zlo“ koje činimo drugima, zato i „Sv. Avgustin pravi razliku između
„moralnog zla“, misleći na zlo koje ljudi čine po svom izboru i znajući da čine pogrešno, i
„prirodnog zla,“ onog koje se odnosi na nepogode koje se jednostavno dešavaju: fatalne
18
„Similarly, the fact that a properly functioning legal system cannot sanction certain form of arbitrary force or
violation of human freedom and dignity is simply good, even if it is true that the law does not deserve moral cre-
dit for it“.Ibid.
19
20
Ibid.
21
J. Raz, Liberalism, Skepticism and Democracy, 778-779, u: A. Marmor, Law in the Age of Pluralism, 59.
22
L. Najt-Jađik, Reč urednika inostranog izdanja, u: A. M. Lobačevski, Politička poneorologija, Naučna studija
o prirodi zla prilagođenog za političke svhe, Beograd, 2011, 9. I u izdanju na engleskom jeziku: L. Knight-
Jadczyk, Editor’s Preface, u: A. M. Łobaczewski, Political Ponerology, A science on the nature of evil adjusted
for political purposes, Red Pill Press, New York, 1998, 7.
23
Ibid.
24
25
54
Bezbednost
bolesti, katastrofe poput vulkana, poplava, uragana i sličnog“.26 Tim svojim nastojanjem da
prikrijemo svoju odgovornost kao da zapravo gradimo hronologiju nestajanja, te izgleda da
je ljudska istorija, kada se objektivno posmatra, jedna „strašna stvar“.27 Ovakva istorijska
situacija je nažalost veoma često i vodila ka krhotinama prava, kao što je takođe: „Aber von
der konkreten Individualität mit allen ihren Launen, Grillen und Spleens führt überhaupt
kein Weg zu einer allen gleichermaßen dienenden rechts und Staatsordnung („Allen zu ge-
fallen ist unmöglich“), vielmehr nur zur Verneinung jedes Rechts und jedes Staates“.28
Šta pogoduje ovakvoj situaciji nestanka? Jedna posebna vrsta upravljača koje može-
mo označiti kao psihopate, a njih je moguće odrediti kao „ljude u svakom pogledu, osim
u jednom – nedostaje im duša! I to ih čini vrlo efikasnim mašinama. Takve mašine mogu
da pišu sholastičke radove, imitiraju reči emocija, ali vremenom postane jasno da njihove
reči ne prate njihova dela“.29
Ovakvi ljudi na čelu bilo koje države vode direktno do krhotine prava, sve se to deša-
va unutar sistema „sile i tlačenja“.30 Istorija je dala više takvih primera sistema koji su po-
čivali na teroru umesto na pravu, na „ideološkoj čistoti“31 umesto na vrednostima, što je
sve vodilo ka „histeričnim stanjima“32 u kojima je „histerična“ ličnost autoritarnog vođe do-
lazila do izražaja u najgorem mogućem smislu reči. Te tako „Lenjin treba da bude uvr-
šćen u prvu i najkarakterističniju vrstu paranoidne ličnosti, što je najverovatnije izazvano
oštećenjem međumozga (diencephalon). Vasilije Grosman opisuje njegove simptome na
sledeći način: Lenjin je uvek bio pun takta, blag i ljubazan, ali ga je istovremeno obeleža-
vao oštar nepopustljiv i brutalan stav prema političkim protivnicima. Nikada nije dopuštao
ni najmanju mogućnost da bi oni i minimalno mogli biti u pravu, niti da bi on sam i mini-
malno mogao grešiti. Često je nazivao svoje oponente piljarima, lakejima, slugama, ćifta-
ma, agentima ili podmitljivim Judom, koji se može kupiti za trideset zlatnika. Nije pokuša-
vao da uveri svoje oponente tokom rasprave. Nije razgovarao sa njima, već s onima koji
su prisustvovali raspravljanju, da bi se narugao i umanjio ugled svojih suparnika. Nekada
je kao takvih svedoka bilo samo nekoliko ljudi, nekada hiljade delegata kongresa, a ne-
kada gomile čitalaca dnevnih novina“.33 Ono sto je ostalo iza Lenjina (Влади́мир Ильи́ч
Улья́нов Ле́нин) najbolje je oslikano rečenicom: „Geister wie gespenster mag man nach
Beliben rufen könen, aber man kann sie nicht nach Beliben wieder heimschicken“.34
U ovoj hronici valjalo bi takođe videti šta se dešava sa vama kada vas vođa „izbaci iz
svog srca“.35 Ovo pitanje na vodi ka tome da bi i „Josif Visarionovič Džugašvili, poznat kao
Staljin, trebao da bude uključen u listu posebno poneorogenične karateropatije koja se razvi-
26
L. Najt-Jađik, Reč urednika inostranog izdanja, u: A. M. Lobačevski, Politička poneorologija, studija o priro-
di zla prilagođenog za političke svhe, 9.
27
Ibid., 19.
28
G. Radbruch, Rechtsphilosophie, 60.
2929
L. Najt-Jađik, Reč urednika inostranog izdanja, u: A. M. Lobačevski, Politička poneorologija, studija o pri-
rodi zla prilagođenog za političke svhe, 19.
30
A. M. Lobačevski, Politička poneorologija, studija o prirodi zla prilagođenog za političke svhe, 134.
31
Ibid., 164.
32
Ibid., 168..
33
34
35
55
VOJNO DELO, 7/2019
la na osnovu prenatalnog oštećenja predfrontalne oblasti mozga. Književnost i novine obilu-

ju nagoveštajima takve vrste: brutalan, harizmatičan, ukrotilac otrovnica; donošenje neopozi-
vih odluka; nehumano okrutan; patološki osvetoljubiv prema svakome ko bi mu stao na put;
sebično uverenje u sopstvenu genijalnost iako je reč o osobi čiji je um u stvari bio samo pro-
sečan. Takvo stanje objašnjava njegovu psihopatsku zavisnost od osoba, kao što je bio Be-
rija“.36 Na žalost to nisu jedini „primeri“ ovako „nadarenih“ vođa i takođe nisu retki „primeri“
prošlosti, već i realna opasnost koja će se pojaviti i u budućnosti. Ti „staljinistički karakteri“37
nisu samo stvar koja se dešava tamo negde, oni se mogu naći i u našem sokaku.
Mi možemo govoriti o konkretnoj ličnosti, o konkretnom vođi u određenom istorijskom
trenutku, ali je takođe moguće da govorimo i o „poneorološkoj zajednici ili grupi“ a za sve
njih je karakteristično da imaju „neku svoju posebnu ideologiju koja uvek opravdava nje-
ne aktivnosti i opskrbljuje njenu motivacionu propagandu. Čak i omanja banda bitangi
može da ima neku svoju melodramatičnu ideologiju i patološki romantizam. Ljudska pri-
roda traži da zle stvari imaju oko sebe naglašen oreol tajnovitosti kako bi se svest – sa-
mog čoveka ili nekih drugih – mogla smiriti, a svest i kritičnost prevariti“.38 Postojanje
ovakvih grupa, samo potvrđuje da je „histerično“ vreme nešto što može da iznedri ova-
kve grupe kao i da naglasi autoritarne karakteristike ličnosti pojedinaca koji u čudnova-
tom spletu okolnosti dolaze do vlasti, jer „Praktično je nemoguće da se histerija ispolji
kao neka obična individualna pojava, jer je ona zarazna i širi se preko psihičke rezonan-
ce, identifikacije i imitacije“.39 Ovo „histerično“ vreme obično započinje sa „periodom du-
hovne krize u društvu, koju istoriografija povezuje sa iscrpljivanjem ideoloških, moralnih i
religijskih vrednosti koje su do tada nadahnjivale dato društvo“ a ovome pogoduje i nara-
sli egoizam koji dovodi do toga da je vlada date države „blokirana“ te se i država nalazi
„bespomoćna da se suoči s problemima koji bi u nekim drugim uslovima bili rešeni bez
većih poteškoća“. Ova se faza prema Lobačevskom (Andrew M. Łobaczewsk)i naziva
„društvena histerizacija“ nakon čega će uslediti kao sasvim prirodni tok događaja faza
koju odlikuju „krvave tragedije, revolucije, ratovi i padovi imperija“.40
Dalje će u razvoju ovakvih tendencija Lobačevski dodati i stvaranje generacija koje
su naučili „kako da potisnu iz polja svoje svesti neugodne misli koje ukazuju na to da nji-
hovi roditelji izvlače korist za sebe na osnovu nepravdi koje čine drugima“ te tako dalje
oni „izrastaju u donekle histerične osobe koje na već pomenuti način prenose svoju hi-
steriju na sledeću generaciju“.41 Ako se ovo nastavi i ako društvo ne može da se odupre
ovakvim tendencijama rezultat će sasvim sigurno biti „ogromna i krvava tragedija“.42
Ovakvi „opšti zakoni o poreklu zla“43 potpuno su suprotni čovekovoj vekovnoj želji za
„srećnim vremenima, ispunjenim spokojem i pravdom“44 koje karakteriše „razumevanje,
36
Ibid., 111.
37
Ibid., 110.
38
39
Ibid., 176.
40
Ibid., 167..
41
Ibid., 168-169.
42
Ibid., 169.
43
44
Ibid., 81.
56
Bezbednost
opraštanje, ljubav“.45 Ono što ovakva situacija donosi je strah, koji se polako ali sasvim
sigurno uvlači u ljude, jer „strah je najveći prijatelj tiranije“.46 Iz tog straha kao i zbog sop-
stvenog komformiteta „Tokom „dobrih“ vremena potraga za istinom postaje neugodna jer
otkriva neprijatne činjenice. Bolje je misliti o lakšim i prijatnijim stvarima“.47 A ovo pred-
stavlja veoma veliku grešku, jer stvari koje su samo gurnute pod „tepih“ pomaljaju svoju
„ružnu“ glavu kada je društvo najslabije.
Ovakvo vreme istovremeno oduzima ljudima moć „zaključivanja i sposobnost da se
upotrebi zdrav razum“48 koji je potreban kada naiđu nestabilni periodi kada bi ljudi moraju
„da prikupe sve svoje fizičke i duhovne snage kako bi se borili za opstanak i sačuvali
zdrav razum“49 i krenuli u borbu „s demonima“.50
Sasvim suprotno tome možemo pogledati šta se to „neguje“ u patokratiji, dakle: „U
patokratiji svi vodeći položaji (od seoskog načelnika, preko upravnika zadruga, da ne po-
minjemo rukovodioce policijskih jedinica, snage specijalne policije i aktiviste patokratske
partije) moraju biti popunjeni pojedincima s odgovarajućim psihološkim izopačenjima ko-
ja su obično nasleđena“.51 Negovanje ovakvih slojeva ili bolje rečeno aparatčika predsta-
vlja „osnovu za kasniju tragediju“52 koja onda postaju neizbežne. Šta je sledeće? U ova-
kvoj društvenoj situaciji pravo i ostale oblasti života ne mogu da se razvijaju normalno jer
„Patokratija progresivno parališe sve“.53
Ono što vidimo uporedo sa paralizom onog normalnog u društvu je da se patokratija
„progresivno nameće svuda i zaglupljuje sve”.54 Šta se onda dešava? Negde na marginama
društva koje je od vlasti označeno kao adekvatno, prosperitetno, uvaženo, javlja se pored
doživljaja straha, koji je kontinuiran, i doživljaj jasnog nezadovoljstva, te se samim tim i poja-
vljuje „jaz između patokrata i zajednice normalnih ljudi“.55 To razdvajanje kod vlasti rađa ide-
ju da sve što je suprotno njihovom načinu mišljenja njima preti i predstavlja za njih „duboko
nemoralnu“56 stvar. Tada su građani koji drugačije misle, čak i ako im se formalno u dana-
šnje vreme dopušta da drugačije misle, označeni kao protivnici zvanične ideologije što ih
automatski kategoriše kao „ideološke neprijatelje“.57 Ovakvo podvajanje građana govori o
vlasti koja je „zasnovana na fanatičnoj ideologiji“58 i u stanju je da primeni „sve metode tero-
ra“.59 A šta je sa pravom takve države? Pored onog pisanog, pozitivnog prava postoji i ono
45
Ibid., 46.
46
Ibid., 183, fn.. 94.
47
Ibid., 82.
48
Ibid., 179..
49
Ibid., 84.
50
Ibid., 183..
51
Ibid., 185.
52
Ibid., 83.
53
Ibid., 185.
54
Ibid.
55
56
Ibid., 195.
57
Ibid., 214.
58
Ibid., 221.
59
Ibid., 186.
57
VOJNO DELO, 7/2019
koje je u takvim državama „jače“, to je „novi, nepisani zakon“ za koje građani saznaju putem
veoma „bolnih iskustava“.60 Ovo se dešava u svakodnevnim stvarima na radnom mestu čo-
veka koji ne pripada ovoj „grupi“ te zbog toga: „Normalni ljudi moraju da razviju nivo strpljivo-
sti izvan mogućnosti shvatanja bilo koga ko živi u društvu normalnog čoveka samo da bi ob-
jasnili nekom ograničenom mediokritetu koji pripada tim psihološkim izopačenicima šta i ka-
ko radi, a koji je postavljen da rukovodi nekim projektom koji niti može da razume, a još ma-
nje da njime upravlja“.61 A do ovoga dolazi ne samo zbog „nameštanja“ aparatčika na odgo-
vorna mesta, već i zbog saznanja same vlasti da ipak „uposli“ i „obične“ građane, jer takva
vlast ipak shvata da: „Napokon, neko treba da obavlja posao za nas“.62
Kada se pripadnici ovakve vlasti nađu u situaciji da mogu da vladaju oni imaju na
umu sledeće: „To je mesto za nas, mi sada imamo domovinu u kojoj se naši snovi o vla-
danju tim ’drugim’ mogu ostvariti. Najzad možemo živeti u sigurnosti i prosperitetu“.63
Te se ovim potvrđuje stanovište da je danas vlast najvažniji element koji određuje drža-
vu, jer nije bitno nad čime vladaš, niti nad kime vladaš, bitno je samo da vladaš. Te tako
ovakvi pripadnici vlasti koji nemaju nikakvu sposobnost preuzimaju vlast u „potpuno razore-
nom sastavu nacije“64 ali je sve ovo veoma kratko jer takav sistem ne može dugo da opsta-
ne. Ipak, ono što se nikada neće promeniti bez obzira na sve je konstatacija „mi i oni“65 jer
„patokrate nikada ne mogu da nauče da misle koristeći se normalnim ljudskim pojmovima“.66
Jedna od najvećih zabluda građana koja je jedan od sigurnih razloga za nastanak ovakvih
država je da postoji nešto što bi se moglo nazvati „prijateljska sila“.67 Takvo nešto nije nika-
da postojalo niti će postojati, jer vlast i moć nisu nešto što se može tim imenom nazvati.
Ciklično smenjivanje koliko toliko valjanih pravnih sistema i onih koji se karakterišu hi-
steroidnim procesima i autokratskim tendencijama sigurno dovode do stvaranja potpuno
iskrivljenih slika pravnih sistema. Ono što se danas pojavljuje kao ozbiljan problem u slici
pravnog sistema je što se danas svaki pravni sistem, barem kada sam sebe predstavlja,
naziva demokratskim, u kome je naravno na delu vladavina prava. Posebno je ovaj pro-
blem izražen u sistemima koji su nestabilni, ili su izašli iz kriza i ratova, te se kod njih po-
javljuje još jedna veoma „interesantna“ činjenica, da se kod smene vlasti, što u ovim si-
stemima u kvalitetu ništa ne znači već samo znači da je druga „garnitura“ došla na vlast,
da vlast sama sebe naziva demokratskom. U smislu formalne demokratije u pogledu iz-
bora, ona, vlast, najčešće i jeste izabrana od strane naroda, dok je ostatak, odnosno oni
koji su ostali izvan vlasti, a želeli su je, nazivaju nedemokratskom. Zato će se i pojaviti
postavka da će konačna faza demokratskog konsolidovanja društva biti označena kao
proces u kojem će demokratske institucije i demokratska praksa biti integrisane u politič-
ku kulturu, te će sve postati prirodni poredak stvari.68
60
Ibid., 202.
61
Ibid., 185.
62
Ibid., 187.
63
Ibid., 205.
64
65
Ibid., 207.
66
Ibid., 228.
67
Ibid., 207.
68
W. L. Miller, S. White, P. Heywood, Values and Political Change in Postcomunist Europe, 3.
58
Bezbednost
Ono što se neumitno ponavlja u ovim sistemima autoritarnog tipa je uloga partije koja je
sveobuhvatna, od kontrole svih formi organizovanog života zajednice, preko izbora i admi-
nistracije, pa do pisanja. Mehanizmi koji u ovom slučaju stoje na raspolaganju su partijsko
kadroviranje ili potpuna kontrola nad svim postavljenjima na mesta od uticaja, potom tu je i
kontrola protoka informacija do građana, koja je direktno vezana sa cenzurom.69 Uloga par-
tije se najbolje oslikava otkrivajući onu realnu odliku partija a to je „Real sei nur das partei-
interesse, die Partiideologie ein bloß die, schöne Fassade dieses Interesses“.70
Izlazeći iz ere komunizma ovi sistemi su u pojedinim zemljama ponovili suštinske od-
like totalitarnih sistema, koji su takvog karaktera da sloboda građana nije potpuno ostva-
rena, dok je uloga države rasprostranjena i to kroz delatnost političke partije i njene vla-
sti, koja usmerava svoju delatnost na sve sfere života, te su vrednosti bile od posebnog
interesa za vladajuću partiju.71 Ovo je samo prirodni produžetak uređenja samih partija
koje u takvim sistemima dolaze na vlast, jer je partija bila uređena na ideološkom i orga-
nizacionom jedinstvu, te se svaka manifestacija drugačijeg mišljenja shvatala kao nepri-
hvatljiv vid frakcijskog delovanja, što je bilo nespojivo sa idejom članstva u partiji.72
Ni proces obrazovanja nije izuzet u ovim sistemima, jer partija ništa ne prepušta „slu-
čaju“ te tako i sam proces obrazovanja igra veoma važnu ulogu, stvarajući političku mla-
dež sa kojom vlast komunicira preko istorije i drugih društvenih predmeta koji im se pre-
daju u školama.73 Samim tim nema privatnog života izvan kruga porodice i prijatelja, ma-
da je i taj život bio pod „budnim“ okom partije.74
Mnogi od ovih režima bili su posvećeni izgradnji novih religija, iako to nisu tako zvali, ali
se odanost komunističkoj partiji mogla izjednačiti sa religioznim zanosom. Ovo zato jer:
„Auch eine solche Partei ware mit soziologischer Notwendigkeit gezwungen, sich eine Ide-
ologie zu bilden, d. h. ihr Sonderinteresse als auch im Interesse der Allgemeinheit gelegen
zum mindesten vorzugeben. Solche Parteiideologie wäre freiich zunächst nichts als das
berückende Gewand, mit dem das Interesse seine Blöße deckt, aber mit soziologischer
Zwangsläufigkeit wird sie bald mehr werden. Die Ideologie einer Partei wendet sich ja nicht
hur kämpfend gegen den Garner, sondern auch werbend an neu zu gewinnende Anhan-
ger. Um die Kerntruppe, die durch das Interesse an diese Partei gebunden ist, schart sich
ein immer weiterer Kreis von Oarteimitgliedern, deren Parteizugehörigkeit nicht durch des-
halb auf folgerichtige und restlose Durchführung der Idee auch auf Kosten des Interesses
dringen und so die Partei an die Idee binden, die sie ihrerseits an die Partei gebunden
hat“.75 Ali, se taj zanos nikako nije mogao drugačije okarakterisati nego kao autoritarni put,
protiv kojeg su se ipak borile mnoge snage u društu. Dakle, svi ovi režimi bili su posvećeni
eliminaciji religije, gde će posebno veronauka postati nezakonita stvar76 a zapravo su stva-
rali novu religiju koju su samo drugačije nazivali, koju su brzo napuštali, jer je samo par
69
W. L. Miller, S. White, P. Heywood, Values and Political Change in Postcomunist Europe, London, 1998, 34.
70
71
72
Ibid., 34.
73
Ibid., 36.
74
Ibid., 5.
75
76
Ibid., 38.
59
VOJNO DELO, 7/2019
„trenutaka“ trebalo da se od smrti autoritarnog vođe napusti put veličanja i obožavanja nje-
govog lika i dela. Tako su se njegove slike istom brzinom stavljale i sklanjale sa zidova jav-
nih institucija i škola, a istorija ponovo pisala, što je naravno po prirodi stvari dovodilo do
„izgubljenih generacija“.77 Ali tu nije bio kraj jer su ostajali „stari aparatčiki bez komunističkih
ideala“.78 Ono što im je ostalo kao konstanta i zalog prošlosti je koncept identifikacije sa
partijom i njenom ideologijom.79 Taj koncept nisu napustili.
Dok danas pojedini narodi stoje „on the Ruins of Empire“80 možemo postaviti i druga-
čije pitanje, šta je to sve tim sistemima bilo potrebno da ne bi postali iskrivljeni portret
pravnog sistema?
Tako je najpre bilo potrebno da se uspostavi sistem u kome bi se valjalo zalagati sa
jednak tretman i položaj svih građana i ograničenje vlasti.81 Ovo je prvi i osnovni uslov
razvoja, svakog pravnog sistema u valjanom pravcu, istovremeno to je kamen spoticanja
najvećeg broja pravnih sistema. Ovaj uslov predstavlja i konstantu koja predstavlja potre-
bu da se predupredi svaki arbitrerni postupak vlasti.82 Takođe ono što predstavlja nepo-
znanicu ovakvih pravnih sistema je činjenica da je neophodno prihvatiti da vlast mora da
bude, jednako kao i građani, podređena zakonu.83
Zaključak
Valjanom pravnom sistemu ne treba ono o čemu svaki vođa „sanja“ a to je situacija u
kojoj on, vođa nije ograničen zakonom.84 Društvu nisu potrebne poruke iz vrha političkih
partija, nisu potrebni megalomanski zahtevi vlasti. Društvu je potrebna vlast koje je podre-
đena zakonskim propisima, koja je iako je stvorila zakone njima podređena, u suprotnom
mi se borimo protiv takvog pravnog sistema isto „tamquam e vinculis sermocinari“85 (Ba-
con). I ono što je jedan od uslova da nikako ne dođe do krhotina prava je neophodnost
obrazovanja, jer je teže manipulisati obrazovanom populacijom, no onom koja to nije.86
Sasvim suprotno od onoga što očekuje svaka vlast, koja sebe prikazuje kroz pravni
sistem koji gradi, da ni građani ni pravnički stalež nikako ne označe i konstatuju da je
pravni sistem jedne države izraz volje grupe na vlasti, mi konstatujemo kao Radbruh:
„Ja, noch deine Gewalt selbst ist nicht als meine Furcht“.87 I odgovor na volju vlasti koja
želi da nas zaplaši nalazimo u ideji „Qui potest mori, non potest cogi“ (Seneca).88 Na na-
77
Ibid., 241.
78
Ibid., 179.
79
Ibid., 302.
80
Ibid., 33.
81
Ibid., 140.
82
Ibid.
83
84
85
86
87
88
Ibid.
60
Bezbednost
šu žalost, svaka sila se „seti“ svoje ograničenosti tek u trenutcima sopstvenih gubitaka te
zato i stoji: „Wissen Sie, was micht auf deser Welt am meisten in Erstaunene setz? Es ist
die Ohnmacht der materiellen Gewalt. Es gibt auf der Welt nur zwei Dinge, das Schwert
und den Geist. Auf die dauer ist es immer der geist, der über das Schwert siegen wird“.89
Dakle, sledeći Radbruha nema „diese Blankohingabe der egenen Persönlichkeit an eine
Rechtsordnung…“.90 Potvrdu za ovakvu misao nalazimo u stavu: „Ich habe geschworen,
die Verfassung gewissenhaft zu beobachten: wie aber wenn mein Gewissen mir gebie-
tet, sie nicht zu beobachten?“91
Literatura
[1] Lobačevski, A. M, Politička poneorologija, Naučna studija o prirodi zla prilagođenog za
političke svrhe, Beograd, 2011.
[2] Marmor, A, Law in the Age of Pluralism, Oxfrod University Press, New York, 2007.
[3] Miller, W. L, White, S, Heywood, P, Values and Political Change in Postcomunist Europe,
London, 1998.
[4] Radbruch, G, Rechtsphilosophie, Verlag Von Quelle & Mezer in Leipzig, Leipzig 1932.
[5] Raz, J, Liberalism, Skepticism and Democracy, in Ethics in the Public Domain, Essays in
the Morality of Law and Politics, Clarendon Press, Oxford, 1994.
[6] Raz, J, The Authority of Law, Oxford University Press, Oxford, 2009.
89
Ibid., 79, f. 4.
90
Ibid., 83.
91
Ibid., 84, fn. 1.
61
DOI: 10.5937/vojdelo1907062M INTERNET KAO SREDSTVO ZA
POLITIČKE KOMUNIKACIJE
Jovan Č. Mitrović∗
Ekonomski fakultet u Kosovskoj Mitrovici
Univerzitet u Beogradu, Fakultet organizacionih nauka
U radu se analizira koliko i kako se u izbornim kampanjama koristi in-

ternet u svetu i kod nas, odnosno u kojoj meri internet utiče na infor-
misanje birača i kako bi ga efikasno trebalo koristiti. U tom smislu, sprovede-
no je istraživanje kojim je ispitana važnost interneta kao sredstva informisa-
nja birača u gradu Nišu. Rezultati istraživanja potvrdili su da internet za bira-
če grada Niša nije toliko relevantno sredstvo informisanja o političkim stran-
kama i kandidatima. Takođe, rezultati istraživanja potvrdili su da kandidati za
gradonačelnika grada Niša do sada nisu koristili internet platformu za komu-
nikaciju sa članovima svojih stranaka, simpatizerima i širim krugom građana.
Ključne reči: informatičko društvo, internet, političke stranke, birači, di-
jalog, odlučivanje
Uvod
U potreba interneta sve je raširenija u svetu. Zbog toga što internet karakteriše mo-
gućnost dvosmerne komunikacije, to ako ga stranke koriste za dijalog sa svojim
članovima i simpatizerima, onda će ostvari bolju stranačku mobilizaciju, a time i moguć
bolji rezultat. Uz to, ako kandidati taj dijalog prošire na širi krug građana, to može dopri-
neti i većoj izbornoj participaciji, a time i koristi društvu u celini.
U tom smislu, ovaj rad ima za cilj da istraži koliko se i kako internet koristi u političkoj
komunikaciji od strane stranaka, kandidata i birača i kako bi ga trebalo efikasno koristiti.
Polazi se od hipoteze da internet može doprineti boljem rezultatu na izborima samo
ako stranke i kandidati iskoriste njegov potencijal za dvosmernu komunikaciju.
Da bi se dokazalo tvrđenje, sprovedeno je istraživanje kojim je ispitana važnost inter-
neta kao sredstva informisanja birača u gradu Nišu.
Informatička revolucija i nastanak informatičkog društva

Istorijski gledano nikada jedna tehnologija nije toliko preobrazila društvene odnose i po-
spešila komunikaciju, među ljudima koliko je to razvoj informaciono-komunikacione tehno-
logije (u daljem tekstu IKT). Razvoj i upotreba IKT i njihova važnost sa aspekata društvenih
odnosa koji nastaju njihovom upotrebom doveli su do stvaranja naziva “informatičko dru-
∗
jovan.mitrovic@pr.ac.rs
62
Bezbednost
štvo” (information society), sa novim sistemom vrednosti, običaja i navika. Ovaj naziv je po
svojoj prirodi sličan nazivima građansko društvo, demokratsko društvo ili industrijsko dru-
štvo i njime se naglašava uloga informacija u današnjem društvu, kao što se ovim drugim
naglašava uloga građanina, volje naroda, odnosno industrijske proizvodnje. Nastankom in-
formatičkog društva, čovekov život, ostvarivanje ljudskih prava i celo društvo značajno su
unapređeni. U “deklaraciji o principima izgradnje informatičkog društva”,[1] komunikacija se
opisuje kao fundamentalni socijalni proces i osnovna ljudska potreba, kao i osnova celo-
kupne socijalne organizacije. Informatčko društvo pružilo je nove mogućnosti u smislu uče-
šća građana tako da im se olakšava izražavanje mišljenja i stavova. Ovo je potrebno nagla-
siti, jer su u opštoj buci koja prati razvoj tehnologija često najglasniji povici na nove tehnolo-
gije kao na nekakvo sredstvo porobljavanja čoveka. Međutim, ako se uporede današnje
mogućnosti pojedinca sa onima od pre nekoliko decenija, videće se da je današnji čovek
slobodniji, informisaniji, obrazovaniji, bogatiji i zdraviji. Uz to, slobodno kretanje ljudi i kapi-
tala uz napredak IKT doprineli su i brisanju granica koje su nametale države i sistemi.
Upravo zbog tih svojstava informatičko društvo kao postindustrijski privredni i društveni
oblik, postaje relevantno pitanje sa listom ciljeva koji su od globalnog značaja. U tom smi-
slu, do sada su održana dva svetska samita o informatičkom društvu (World Summit on the
Information Society) i to 2003. godine u Ženevi i 2005, godine u Tunisu. U “Deklaraciji o
principima izgradnje informatičkog društva” usvojenoj u Ženevi 2003. godine navode se za-
jednička vizija, ključni principi i obavezivanje na posvećenost izgradnji informatičkog dru-
štva za sve koje bi bilo bazirano na deljenju znanja. U tekstu je iskazana želja i posveće-
nost izgradnji društva u kome će svako moći da kreira, pristupa, koristi i deli informacije i
znanja i prepoznat je potencijal IKT u promovisanju i ostvarivanju najvažnijih ciljeva usvoje-
nih u Ujedinjenim nacijama, na primer, one koje mogu omogućiti dostupnost edukacije,
znanja, informacija i komunikacije u svakom delu sveta. Kao jedan od ciljeva u deklaraciji
navodi se i da postojeći digitalni jaz bude iskorenjen i da digitalne mogućnosti budu jednake
za sve, nezavisno od razvijenosti zemlje ili u okviru pojedinih zemalja. I Evropska Unija sta-
vila je informatičko društvo u centar svoje strategije za 21 vek. Između ostalog, ona je po-
krenula niz akcija podrške i promociji (eEurope 2010) i usvojila je mere kojima je cilj kontro-
le i ograničavanje rizika povezanih s razvojem informatičkog društva poput plana delovanja
za promociju sigurne upotrebe Interneta i suzbijanja nezakonitih i štetnih poruka.
Od sredine devedesetih godina mnoge države donele su posebne programe u cilju
informatizacije društva. Tako su SAD donele program razvoja Nacionalne informacione
infrastrukture u kome su tri povezana cilja u razvoju interneta bila dostizanje univerzal-
nog pristupa informacijama i komunikacionim sredstvima, proširenje obuke nastavnika i
osiguranje da će relevantni sadržaji biti proizvedeni kako bi se mreža optimalno koristila.
U Septembru 1999. godine Nemačka je usvojila strategiju razvoja informacionog društva
koja je, između ostalog, predviđala povećanje broja korisnika interneta, opremanje škola
multimedijalnim personalnim računarima, dostizanje liderske pozicije u razvoju obrazova-
nog softvera, integrisanje novih medija u novi pristup doživotnom obrazovanju, a kompa-
nije čiji je prioritet bio instaliranje hardvera pod nazivom “internet za sve”. [1]
I kod nas je krajem 2006. godine usvojena “Strategija razvoja informacionog društva
u Republici Srbiji”, a u maju 2007. godine formirano je i Ministarstvo za telekomunikacije i
informatičko društvo.[2] Tri godine kasnije doneta je “Strategija razvoja informacionog
društva do 2020. godine.[3] kojom su na celovit način definisani osnovni ciljevi, načela
63
VOJNO DELO, 7/2019
prioriteti razvoja informacionog društva i utvrđene aktivnosti koje treba preduzeti u perio-
du koji obuhvata ova strategija, kako bi Republika Srbija po pokazateljima razvijenosti in-
formacionog društva dostigla prosek Evropske Unije.
Masovna primena IKT dovodi do velikih promena u svim oblastima poslovanja. Razvije-
ne industrijske zemlje poprimaju sve više obeležja informacionog društva, pri čemu proiz-
vodnja materijalnih dobara sve se više povlači pred proizvodnjom informacija, dok uticaj
IKT na privredu i ostale sektore kontinuirano raste. Danas informaciona privreda čini zaseb-
nu privrednu granu, koja već nadmašuje klasične industrijske grane po obrtu i rastu. IKT su
povećale i kompetitivno okruženje i kreirale zaista istinsko globalno tržište, i mi smo sada
svedoci promene u trgovini od “trgovinskih artikala” ka servisima. Danas više od 40 odsto
onlajn (on-line) trgovine u SAD ide preko “Amazona” sa više od dve milijarde korisnika me-
sečno. Fejsbuk (Facebook) ima ključni uticaj na medijsku industriju. Firme ne mogu da po-
sluju bez Gugla (Google) preko kojeg u pojedinim zemljama ide više od 90 odsto pretraži-
vanja na internetu. Fejzbuk i Gugl kontrolišu dve trećine prihoda u SAD od onlajn reklamira-
nja.[4] Primer Finske ukazuje šta sve može biti ostvareno ne samo u domenu privrednog
rasta, već i ostalim važnim aspektima funkcionisanja društva. Finska je uspela da se za re-
lativno kratko vreme, od zemlje koja nije bila preterano razvijena, uvrsti među lidere u raz-
voju i primeni visokih tehnologija u čijoj strukturi IKT imaju posebno mesto i ostvari visok
ekonomski rast uz socijalna davanja koja znatno nadmašuju druge razvijene zemlje.
Osim privrednog, gotovo svi ostali aspekti društvenih odnosa trpe promene uslovljene
informacionim društvom. Kao i svaka nova tehnologija i IKT ima uticaja na sferu politike.
Osnovni model organizacije umesto hijerarhijskog postaje mrežni. Novi mediji, u prvom re-
du internet sa svojim alatima i platformama, i društvenim mrežama (Facebook, Twiter,
MySpace, You Tube…), omogućili su stvaranje globalnog komunikacionog sistema koji
funkcioniše na principu ravnopravnog učešća i univerzalne primene svih prethodnih tradici-
onalnih medijskih oblika. Nastaje pojam virtuelne realnosti (ali i realne virtualnosti) ili “glo-
balne internet kulture”[5], koja se svakim danom sve više prenosi i na politički život. Uz to,
prostorna i vremenska distanca izgubile su svoju kvantitativnu vrednost, što je pružilo mo-
gućnost za brzu i jeftinu masovnu komunikaciju. Dakle, sve ono što koristi političarima i gra-
đanima da mogu lakše da donose odluke, odnosno da učestvuju u političkim akcijama.
Za kraj, na osnovu objašnjenja o konceptu informacionog društva, možemo da identifiku-
jemo različite neosporive osobine i zaključke koje karakterišu informatičko društvo, a to su:
značenje informacija; upotreba informacionih mreža za distribuiranje informacija; radikalne
promene u životima običnih ljudi kao rezultat uvećanja integracije IKT u sve sfere javnih i pri-
vatnih života; neophodnost da građani dobiju potrebno iskustvo i veštine, i da sa svojim be-
neficijama koje im se nude imaju pristup masovnim proširenim riznicama informacija.[6]
Suština interneta i njegovih prednosti

Internet je skup međusobno povezanih mreža provajdera (internet posrednika) i njego-
vih korisnika. Internet je globalna računarska mreža sastavljena iz velikog broja međusob-
no povezanih mreža koje koriste internet protokol (Internet protocol) za međusobnu komu-
nikaciju. Preciznije, koristi se protokol koji se zove TCP/IP (Transmission Control Protocol –
Internet Protocol). Individualne računarske mreže, koje lokalno mogu da koriste različite
64
Bezbednost
protokole i standarde za razmenu podataka, uključuju se u internet preko posebnog raču-

nara označenog kao gateway koji obezbeđuje TCP/IP. Internet je neka vrsta packet-
switching mreže. Računar koji šalje podatke to radi koristeći definisani protokol, a podaci se
prenose kao celine u paketima. Kada se šalje veća količina podataka, podaci mogu biti po-
slati u više paketa, koji se istim, a često i različitim putevima prenose kroz računarsku mre-
žu do računara koji ih prihvata. Na mestu prijema se rekonstruišu podaci iz svih primljenih
paketa. Spojena mreža računara čini internetsku mrežnu zajednicu sa nepreglednim slobo-
dama (ne i neograničenim). Autor Babić ističe da u trijadi uređenog medijskog prostora (re-
gulacija, koregulacija i samoregulacija), samoregulacija najbolje odražava suštinu interneta,
mogućnostima u domenu komunikacije, prikupljanja informacija, multimedije…[7]
Peter Dahlgren [8] sagledava tehnološka i organizaciona svojstva interneta koja po
njegovom shvatanju, daju suštinska objašnjenja neophodna za razumevanje pojma i na-
čina delovanja interneta kao medija, a to su:
• Multimedijalnost – radi se o konvergenciji različitih oblika medija (slika, tekst, foto-
grafije, grafike, video i audio zapisi) koji imaju zajednički digitalni oblik pomoću kojih se
na internetu posreduju sadržaji koji se udružuju u multimedijalni tekst,
• Hipertekstualnost – označava veze (hiperlinkove) na druge sadržaje, koji takođe
mogu sadržavati veze koje vode negde drugo. Korisnik dolazi do drugih sadržaja obično
klikom na poveznice.[9]
• Interaktivnost – svaki računar povezan u mrežu može biti potencijalni provajder sa-
držaja, a ne samo sredstvo za razgledanje web-sajta i preuzimanje datoteka,
• Arhivsko uređivanje – baza podataka/informacija je uređena na prihvatljiv način i ra-
zumljiva za korisnika. Potrebno je minimalno tehničko znanje da bi se informacija mogla
naći brzo, bilo gde i bilo kada,
• Figurativnost – prikazivanje motiva iz realnog vidljivog sveta u virtualni,
Pored toga, Lejla Turčilo[10] u kontekst tehničkih i organizacionih karakteristika dodaje i:
• Decentralizovana struktura – ne postoji nikakva centralna organizacija koja bi kon-
trolisala događanjima na internetu,
• Nepregledna količina informacija – sve informacije na internetu su dostupne svim
korisnicima,
• Orjentisanost na korisnika – sve aktivnosti na internetu su u službi korisniku. Autor
Turčilo na ovo dodaje još i sledeće karakteristike interneta kao što su: globalna dostup-
nost, komunikabilnost, jednostavnost, neograničenost i ravnopravnost.
Spomenimo još jedno relevantno svojstvo intereneta koje navodi Christina Holtz-Bac-
ha [11], a reč je o:
• Konvergentnost – radi se o međusobnom prožimanju i spajanju tradicionalnih nači-
na informisanja u jednu online informaciju. Na primer tekstualni sadržaji se oplemenjuju
sa drugim izražajnim sredstvima.
Naravno, ovde smo istakli samo tehničke i funkcionalne dimenzije pojma internet, što
sigurno nije i dovoljno da se razume njegova suština. Jer, ne može se govoriti o internetu
kao o “izumu” izvan svrhe i namene.[32] U tom smislu prof. Štambuk (1999) u svojoj knjizi
“Internet i politika” kaže: “Nastanak i delovanje zajednica korisnika interneta predstavlja
značajnu kulturnu i civilizacijsku inovaciju”.[12] Pri tome internet je novi medij, koji funkcioni-
še kao jedna homogena celina, koja ima svoja sopstvena svojstva i zadatke ali i meta –
medij koji objedinjuje i druge medije(tekst, slika zvuk). Na internetu nema posrednika izme-
65
VOJNO DELO, 7/2019
đu pojedinca koji izražava mišljenje i medija tj interneta. Svako može da bude prisutan bez
tehničkog znanja i bez ograničenja.[13] Pružanje mogućnosti da se svaki pojedinac uključi,
ali i izađe iz neke zajednice ljudi koji međusobno redovno komuniciraju pomoću interneta,
daje internetu ne samo demokratske, već i sasvim nove kvalitete komunikacije, ali i karak-
teristike međuljudskih odnosa. Pri tome, kako tehnološke mogućnosti rastu, tako rastu i de-
mokratski procesi za glasanja, participaciju u upravljanju, mogućnosti obrazovanja i dogo-
varanja, a to je način da se podstakne uključivanje u demokratske procese, da se stvori kli-
ma političke jednakosti i spreči bilo kakav pokušaj tiranije. Korišćenje interneta u političkoj
komunikaciji je imperativ demokratskog društva, jer u internetu se vidi mogućnost da građa-
ni u političkoj igri ne ostanu samo navijači, nego da postanu i saigrači. To ni jedan medij ne
omogućava i zato njegovu široku lepezu mogućnosti treba prepoznati i iskoristiti ih.[10]
Političke aktivnosti na internetu

Političari i političke stranke su vrlo brzo prepoznale da se sva politička komunikacija
koja je do sada tekla putem klasičnih (mas)medija može odvijati i putem interneta i da im
njegovi alati omogućavaju da dođu do glasačkog tela do kojeg možda ranije nisu imali
efikasnog pristupa. Prošla su vremena u kojima mali čovek iz naroda mora da čeka četiri
godine da bi mogao da utiče na vlast, što bi opet činio samo činom izlaska na izbore na-
kon čega bi se vraćao apsolutnoj pasivnosti.
Naročito je na intenziviranje političkih aktivnosti uticao brzi porast broja korisnika
zadnjih godina. Što se broj korisnika interneta povećavao sve je više bilo organizacija ko-
je su želele da se na njemu pojave, jer je bilo sve više potencijalnih primalaca poruka. I
ne samo to, došlo je i do nastanka novih političkih organizacija koje pre ere interneta nisu
ni postojale. Već sada se može reći da ni jedna politička organizacija koja sebe smatra
za ozbiljnu nije mimoišla internet kao medij za svoju promociju.
Ne može se dovoljno naglasiti značaj i mogućnosti da se poruka, bilo članovima, bilo podr-
žavaocima neke organizacije prenese pouzdano i brzo. Prakse koje deluju već dugo vremena,
kao što su okružne organizacije postale su zastarele kada ih uporedimo sa diskusionim listama,
prenošenjem poruka i dostavom informacija preko www. Zbog toga što se komunikacija na mre-
ži odvija skoro trenutno (gotovo u realnom vremenu), događaji zanimljivi grupi koji se dešavaju u
jednom delu sveta mogu se preneti grupi na drugom delu sveta skoro istog trenutka.[12]
Internet u velikoj meri ukida masovnost i uvodi individualne kontakte kao bitne političke pro-
cese. Internet pruža mogućnost individualnog neposrednog kontakta između kandidata i bira-
ča. I najneznačajnija osoba, i najmanja web strana, može dobiti publicitet, može da se čuje.
Internet omogućava svakome da se ravnopravno bori sa protivkandidatima pod jed-
nakim uslovima. Ključ uspeha nije više posedovanje ogromne infrastrukture ili finansijske
podrške, nego originalne ideje i kvalitet sadržaja.[14]
Za neke grupe internet je jedini medij putem koga one mogu da se organizuju. Zbog
ograničenja vremena i udaljenosti, grupe sa malo članova, i to udaljenih, koje u prošlosti ni-
kada nisu ni mogle postojati, sada su postale stvarne organizacije. I kada internetom njihovi
članovi jednom pronađu jedni druge, oni naravno mogu postati snaga u političkom svetu,
jer mogu komunicirati sa ostalim grupama sličnih interesovanja i mogu komunicirati sa svo-
jim zakonodavcima i sa vladom u svojim naporima da uspostave svoju poziciju.
66
Bezbednost
Internet pomaže mnogim organizacijama da na lak način sakupe osnovne informacije

sa imenima i mogućnostima kontakta, radi regrutovanja novih članova ili simpatizera.
Činjenica je da postoje neke teškoće u sakupljanju sredstava preko internet platforme,
ali one nisu nepremostive. Kada će političke grupe raditi na izborima u neposrednoj buduć-
nosti, mogućnost mikro uplata i ekvivalent elektronskom kešu za transfer sredstava učiniće
i političko sakupljanje sredstava znatno lakšim nego što je ono sada. To znači da će politič-
ke grupe umnogome koristiti sve one benefite svojstvenim elektronskom poslovanju.
Kada internet korisnici koji su stalno prisutni na njemu određene sadržaje smatraju zani-
mljivim i privlačnim, tada se kod njih mogu stvoriti određene navike koje se mogu ustaliti. Tako
na primer, kada korisnici interneta otkriju da web sajt neke od političkih partija daje pouzdane i
precizne informacije o pitanjima koje njih zanimaju, onda će se oni stalno vraćati na taj sajt,
odnosno stvaraće navike koje se mogu ustaliti, što će im vremenom pomoći da i samu partiju
definišu kao pouzdanu i preciznu i da budu bliže identifikaciji sa samom partijom.
Internet je omogućio da ga novinski mediji u velikoj meri koriste. Taj trend se sigurno neće
promeniti. Zapravo on će najverovatnije postati još izraženiji kako medijska sredstva budu ula-
zila u sve veću konkurenciju za osvajanje medijskog tržišta, koje u sve većoj meri postaje dife-
rencirano kako se pojavljuju novi vidovi kablovske televizije, a web sajtovi počinju da se sma-
traju sve više kao legitimno sredstvo komunikacije. U tom smislu, mnoge organizacije sve više
prihvataju da je jedan od najsigurnijih načina za dobijanje medijske pažnje, putem mreža.
Komunikacija sa potencijalnim glasačima putem interneta naročito pogoduje manjim
strankama, jer ih stavlja u ravnopravan položaj sa kandidatima iza kojih stoje velike partije i
mnogo novca.[15] Pored toga često manje političke organizacije i stranke pokazuju veću efi-
kasnost pri nametanju svojih ideja od onih većih, pa i nacionalnih. To je i logično, zbog izve-
sne tromosti i inertnosti koja prati one mnogobrojnije i više institucionalno okoštale partije.
Između vlade i građana postoji stalan odnos i potreba da se intenzivno komunicira.
Svi dosadašnji sistemi komunikacije bili su spori i jednosmerni tako da su mogućnosti
građana da direktno komuniciraju sa vladom bili ograničeni. Lakša i brža komunikacija sa
političkom elitom, upravom lokalne zajednice i države, kada se odlučuje o nekim egzi-
stencijalnim pitanjima, u svakom slučaju pridonosi zadovoljstvu građana.
U vremenima kada je migracija stanovnika svakodnevna pojava interneta omogućava
onima koji su otišli da učestvuju u procesima u zemlji matici što predstavlja njihovu direktnu
vezu sa njom. Putem internet veza oni mogu efektivno i produktivno da se uključe u proces
razvoja svoje zemlje porekla, bez nekog privremenog ili trajnog fizičkog povratka.
Internet je izazvao dalekosežne efekte i na karakter međunarodnih odnosa, omogu-
ćivši decentralizaciju i zaobilaženje birokratskih struktura. Internet je stvorio globalnu za-
jednicu. U takvoj zajednici raste dostupnost informacija o događajima u stranim zemlja-
ma kao i neposredni nacionalni kontakti ne samo između država, nego i drugih vladinih
tela, međunarodnih i domaćih, nevladinih i privatnih humanitarnih.
Internet u političkoj komunikaciji – korišćenje interneta

od strane stranaka, kandidata i birača
Zbog svojih svojstava, upotreba interneta sve je raširenija u svetu, i brojna istraživa-
nja se slažu da se internet u visokorazvijenim zemljama sve češće koristi i u političkoj ko-
munikaciji. Kao što je prestanak masovne proizvodnje najavio kraj klasične industrijske
67
VOJNO DELO, 7/2019
ere, tako je i internet najavio potrebu za bitnim promenama u političkom životu, a pre
svega u delovanju političkih stranaka. Zahvaljujući, vrtoglavom usponu interneta i dru-
štvenih mreža, jedan od ključnih kanala političkog marketinga preselio se na web. Inter-
net je sada postao nezaobilazan alat u političkoj komunikaciji i nezamislivo je voditi kam-
panju bez iskorišćavanja njegovih prednosti. Međutim, istraživanja ukazuju na razlike u
pogledu uloge interneta u SAD i u Evropi. [16]
Od 1966. godine kada su sprovedeni izbori u SAD publikovano je više naučnih rado-
va i tekstova u medijima na temu o političkoj komunikaciji putem interneta. Generalno iz
svih njih proističe zajednička konstatacija da političari sve više koriste internet i da danas
gotovo da nema političara koji ne koristi neke njegove alate. Zanimljivo je istaći da je za
vreme predsedničkih izbora 2008. godine 40% građana koristilo pretraživanje na interne-
tu radi informisanja o kandidatima i programima stranaka, zatim 25% građana bilo je jed-
nom nedeljno na stranicama političkih stranaka kako bi saznali značajne podatke o pred-
sedničkoj kampanji i 10% građana je koristilo elektronsku poštu kako bi učestvovali u ra-
znim političkim debatama.[17]
Tokom kampanje za predsedničke izbore 2012. godine Hilari Clintton, Barack Obama
i Johan Edvards predsednički kandidati američke Demokratske stranke nagovestili su
svoje kandidature putem blogova. Ono što ovu kampanju diferencira od ostalih jeste pr-
venstveno početna postavka u kojoj su sami birači stavljeni u prvi plan – bili su uključeni
u kampanju upravo putem društvenih mreža (Facebook, Twiter, You Tube i razni blogovi)
i time postali svojevrsni saradnici u kampaniji. Koliko je internet za Obamu bio bitan po-
kazuje istraživanje centra Pew Research koje je pokazalo da je čak četvrtina korisnika
društvenih medija koji su imali kontakt sa političkim temama vezanim za izbore i debate
online postala aktivnija u izbornom procesu, iznoseći mišljenja i deleći sadržaje. Čak je
16 % birača promenilo mišljenje o tome za koga će glasati zahvaljujući onome što su vi-
deli na internetu.[15] Osim toga, Obama je tokom ove kampanje prikupljao i tzv. mikro
donacije i odbijao uobičajene milionske donacije velikih korporacija. Ovim potezom do-
datno je privukao poverenje birača. Zanimljiv je podatak da je u samu onlajn kampanju
bilo uloženo 24.185.965 dok je ovim mikro donacijama prikupljeno više od 500 miliona
dolara. Što se tiče njegove baze fanova, nakon kampanje Obamina Facebook stranica je
brojala 5.oo6.446 fanova.[18] Kakvu je ulogu imao internet u vreme američkih predsed-
ničkih izbora iz 2016. godine, govori i broj pretraživanja odrednice “kako da glasamo” na
Guglu u periodu od 1. oktobra do 1. novembra koji je tada porastao za 233 odsto u odno-
su na američke predsedničke izbore 2012. godine.
Kada je reč o evropskim istraživanjima uočljivo je da uticaj interneta na informisanje od-
nosno formiranje preferencije birača, odnosno na rezultat izbora znatno manji nego što se
na privi pogled misli i piše u medijima. Grupa danskih istraživača analizirala je ulogu inter-
neta u predizbornoj kampanji za nacionalni parlament (Folketing) 2005. godine i došla je do
iznenađujućih zaključaka. Istraživanje je pokazalo da je 23% birača (Danska ima oko 5,5
miliona stanovnika) posetilo neki stranački sajt najmanje jednom u toku predizborne kam-
panje. Još apsurdnijim pokazuje se mit o velikom značaju interneta kada se analizira pose-
ćenost stranačkih sajtova. Tokom kampanje taj broj je varirao od 2-8 hiljada dnevno (uz ve-
like varijacije po strankama). Na zadnji dan kampanje brojevi su porasli na 10-15 hiljada.
Dnevni prosek je bio 5 hiljada. Interesantan je i podatak da su na primer pisma čitalaca koja
nose političku poruku stranke u samo jednim novinama doprla do najmanje 20 puta više lju-
68
Bezbednost
di nego stranački sajtovi na internetu. Dalje u spomenutom istraživanju samo 19 % ispitani-

ka smatra da im je poseta na stranačke sajtove u većoj ili manjoj meri pomogla u konačnoj
odluci za koga će glasati. Čak 62% smatra da to nije imalo nikakvog uticaja na njihov izbor.
Isto istraživanje otkriva da je internet bio ocenjen kao najbolje mesto da se nešto sazna o
stranačkoj politici od svega 3,5% ispitanika. Istovremeno je 27% tu ocenu dalo završnim TV
sučeljavanjima, a čitavih 47% TV dnevnicima.[19]
Jedno drugo istraživanje u vezi saveznih izbora u Nemačkoj 2002. godine pokazuje da je
nakon ovih izbora tek 6% birača ocenilo internet kao najvažniji izvor značajnih informaci-
ja.[20] Ono što je zanimljivo je da su za izbore za Bundestag održanim 2013 godine na 8000
biračkih mesta isključivo korišćeni tradicionalni glasački listići i da nije upotrebljen ni jedan
glasački uređaj. Dalje, istraživanje koju su sproveli: Oliver Falck, Robert Gold, Stephan He-
blich, 2012. godine vezano za lokalne izbore ukazalo je da su se na rang listi od 11 komuni-
kacionih kanala – od letaka dostavljenih po kućama do nacionalnih novina, internet našao
na poslednje mesto.[21] Nemačko istraživanje razotkriva da su birači sa čvrstom stranačkom
opredeljenošću ti koji traže informacije na internetu. Zato je potencijal “selidbe” glasova pu-
tem interneta gotovo zanemarljiv, ali nasuprot tome, internet, odnosno stranački sajtovi se
pokazuju kao izvanredno sredstvo komunikacije stranaka s vlastitim simpatizerima.
Bebić Damagoj (2009) u jednom svom istraživanju ukazuje da su stranke u Hrvatskoj
na parlamentarnim izborima 2007. godine samo delimično iskoristili marketinški potenci-
jal interneta. Posebno su podbacile male stranke koje su propustile barem u online svetu
da premoste jaz između sebe i velikih stranaka. Analizom elemenata interaktivnosti Be-
bić je pokazao da stranke u predizborno vreme u načelu nisu koristile internet kako bi se
upustile u raspravu sa biračima.[22]
U kratkom sižeu prethodnih rezultata istraživanja može se zaključiti da upotreba interne-
ta u svrhu rasprave sa strankama i kandidatima, koja ima za cilj povećanje opšte uključeno-
sti građana i mreže kruga političkih aktivnosti građana, nije ispunila očekivana predviđanja.
Ako želimo sagledati i kakva je uloga interneta u dvosmernoj komunikaciji odnosno
ostvarenja dijaloga i političke komunikacije uočiće se da i američka i evropska istraživa-
nja pokazuju da iako su političke stranke prihvatile platformu interneta kao sredstva ko-
munikacije, one još uvek nisu dovoljno razvile njegov potencijal za ostvarivanje dvosmer-
ne komunikacije odnosno ostvarenje dijaloga i političke participacije građana. Dakle, bez
obzira što internet poseduje važno svojstvo interaktivnosti ono se slabo koristi kao sred-
stvo komunikacije sa građanima u političkim kampanjama. Na primer, zapaža se da se i
za vreme izbora na internetskim stranicama kandidata za američki Kongres teško može
naći prostor namenjen raspravi birača s kandidatima ili članovima izbornih timova.[ 23]
Kad je reč i o Srbiji, dolazi se do sličnih saznanja kao i za strana. SHARO Fondacija
[24] je tokom izbornih kampanja za vanredne parlamentarne izbore 2016. godine i predsed-
ničke izbore 2017. godine u Srbiji propratila aktivnosti političkih aktera na društvenim mre-
žama. U tom smislu, SHARO Fondacija se fokusirala na zvanične fejsbuk stranice 22 poli-
tičke stranke koje su učestvovale na parlamentarnim izborima 2016. godine i 11 stranica
predsedničkih kandidata (2017. godina). Istraživanjem se želelo da utvrdi broj individualnih
korisnika koji su ulazili u interakciju sa Fejsbuk objavama političkih aktera, kao i broj njiho-
vih interakcija (lajkova i komentara) iz nedelje u nedelju tokom kampanje (7 nedelja za par-
lamentarne i 6 nedelja za predsedničke). Na slici 1 može se videti da kako se dan glasanja
približavao (24 april), tako su interakcije na fejsbuku rasle uzlaznom putanjom.
69
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 1 – Broj interakcija po nedeljama – Parlamentarni izbori 2016.

Izvor: https://labs.rs/sr/onlajn-izborna-kampanja-u-srbiji/
U predsedničkoj kampanji 2017. godine zenit je bio nedelja kada je isticao rok za pre-
daju potpisa za kandidate 9-15 marta.
Slika 2 – Interakcije po nedeljama – Predsednički izbori 2017.

Izvor: https://labs.rs/sr/onlajn-izborna-kampanja-u-srbiji/
Kada se porede metrike dve kampanje na Fejsbuku, zabeležen je značajan porast aktivnosti
tokom kampanje za predsedničke izbore. Naime, nešto manje od 200.000 korisnika su ostvarili
interakcije sa zvaničnim stranicama partija tokom kampanje 2016. godine, dok je predizborna
kampanja za predsedničke izbore privukla znatno više građana zainteresovanih za političke sa-
držaje na Fejsbuku, reč je čak 330.000 naloga koje je softver registrovao tokom istraživanja. Da-
lje, interesantno je da su interakcije za vreme predsedničke kampanje dostigle još veći rast - za
šest nedelja kampanje ostvareno je više od 2,8 miliona interakcija u poređenju sa oko milion in-
terakcija tokom izbora za narodne poslanike 2016. godine.
70
Bezbednost
U vreme predizborne kampanje za predsedničke izbore 2016. godine, Istraživači SHARO

Fondacije su uradili i analizu komunikacije političkih aktera na Tviteru. Prema rezultatima istra-
živanja stranke su objavljivale najviše tvitova za vreme kampanje, ali se kod njih primećuje da
je u većini slučajeva slično kao na Fejsbuku, reč je samo o jednosmernim saopštenjima, da-
kle, bez uključivanja drugih korisnika u tvitove i bez pružanja odgovora. Osim toga, stranke su
imale i različite pristupe tempiranju kampanje na Tviteru. Registrovana je i velika polarizacija
domaće Tviter – sfere za vreme izborne kampanje, kao i da su „haštagovi“ bili izuzetno kori-
šćeni tokom kampanje. Dakle, uzimajući u obzir analize u obzir dve kampanje, jednu stranač-
ku i jednu kandidatsku, jasno se vidi da političke stranke nisu koristile alate interneta kako bi
ostvarile dvosmernu komunikaciju s biračima a i da bi ojačale veze sa članstvom stranke.
Drugim rečima stranke nisu dovoljno uvidele potencijal koji pružaju društvene mreže. Društve-
ne mreže koriste se tek kao sredstvo dodatnog oglašavanja, a ne kao sredstvo dvosmerne
komunikacije. Njihova komunikacija sa potencijalnim biračima na društvenim mrežama se
svodi na period tokom predizbornih kampanja, bez interaktivnosti i sa jednosmernim pristu-
pom - ne postoji dodatno animiranje birača kroz zanimljiv content gde bi se mogla čuti različita
mišljenja i dodatno podstakla deliberacija o važnim pitanjima i problemima.
Kada je reč o kampanji za izbore maja 2012. godine u Vojvodini, stranka Saveza vojvo-
đanskih mađara (SVM) koristila je sve moguće kanale za promociju svojih ljudi i ideja: Fej-
sbuk, blogove, internet prezentacije, Jutub, njuzletrs-ali očigledno ne na naročito efikasan
način. O tome svedoči slaba interaktivnost, malo komentara, “lajkova” i fanova na pojedinim
stranicama. Stranka SVM nije najefektivnije koristila internet alate kako bi se upustila u ras-
pravu sa biračima niti da bi ojačala veze među stranačkim članovima. Znači, iako je internet
prepoznat kao sredstvo promocije, on nije adekvatno korišćen za dvosmernu komunikaciju
sa biračima, odnosno da korisnik postane ravnopravan učesnik u komunikacionom procesu.
Po rečima Predraga Haramije[16] najčešće postavljeno pitanje u brojnim istraživanji-
ma je da li neka stranka ili kandidat koristi efikasnije internet od drugih i zašto. Pri tome
osnovni cilj tih istraživanja je kako pronaći najbolji način da bi se efektivnije koristio inter-
net, koji u svojoj biti sadrži uticaj kampanje putem interneta na rezultate izbora, a manje
kao uticaj takve kampanje na društvo u smislu značajnijeg učešća građana na izborima.
U tom smislu različita istraživanja govore da danas još uvek mali broj birača posećuje
mrežnu stranicu nekog kandidata, i da vrlo mali broj birača smatra relevantnom pri dono-
šenju odluke, što sve navodi na zaključak da internet onako kako su ga koristili kandidati
na izborima nema bitan uticaj na rezultate izbora. Postavlja se onda pitanje kako bi tre-
balo koristiti internet u izbornoj kampanji a da bi njegovo korišćenje bilo efektivno? Odgo-
vor na to pitanje nema sumnje treba potražiti u samoj suštini interneta odnosno njegovim
bitnim svojstvima. Naime, alati interneta za političke stranke predstavljaju idealne meha-
nizme za direktno povezivanje sa potencijalnim glasačima i njihovo angažovanje koje bi
kroz tradicionalni okvir (tzv. terenske kampanje) bilo nemoguće. Radi se, naime, prven-
stveno u tome da je internet idealno sredstvo kojim stranke mogu mobilisati svoje član-
stvo i simpatizere kako bi učestvovali i aktivno sprovodili izborne kampanje u realnom
okruženju. Shodno tome, važna je unutar stranačka komunikacija, jer ako stranke u tome
uspeju, i izborne kampanje i njihovi rezultati biće bolji.[25] Po mišljenju jedne grupe auto-
ra: Oliver Falck, Robert Gold, Stephan Helich, birači sa čvrstom stranačkom opredeljeno-
šću su ti koji traže informacije na internetu.[26] Iz tih razloga i internet sa svojim alatima
se pokazuje kao izvanredno sredstvo komunikacije stranaka sa svojim pristalicama. U
71
VOJNO DELO, 7/2019
SAD se ova strategija pokazuje vrlo jasnom gde i u najjačim strankama članstvo nije
brojno, ali u kojima većina zna da bude u ulozi volontera i pomagača u kampanji. Tako je
u kampanji Baraka Obame na predsedničkim izborima u Americi učestvovalo miliona vo-
lontera, koji su zakucali na 10 miliona vrata. Osim toga, Obamin marketinški tim koji se
bavio nastupom na društvenim mrežama akcenat je stavio na kvalitet kreiranog sadržaja
(content). Angažovanjem tada 24-godišnjeg Krisa Hjuza, suosnivača Fejzbuka, koji je bio
zadužen za kreiranje onlajn marketinške arhitekture zauvek je promenjen pristup jednog
političara i političke stranke na društvenim mrežama. U tom kontekstu kvalitetan content
je podrazumevao kreiranje sadržaja koji će angažovati korisnike društvenih mreža sa ci-
ljem da se što više njih uključi u rad i da potencijalni birači postanu najbolji partneri sa
mnoštvom saveta, ali i akteri koji će raditi ono najvažnije – širenje ideje. Tako da nakon
pobede Baraka Obame, onlajn komunikacija postaje veoma zastupljena u političkoj ko-
munikaciji, jer je Obama iskoristio sve prednosti interneta i uključio ga u sve segmente
političke kampanje. Zato i ne iznenađuje što i u zapadnoj Evropi ima sve više ovakvih pri-
mera da se stranke u pripremi kampanje koriste internetom na takav način.[27]
Međutim, iako su političke stranke vrlo brzo prihvatile internet kao sredstvo komunika-
cije one još nisu razvile njegove potencijale po pitanju koristi za vođenje rasprave, odno-
sno radi povećanja političke participacije građana. Sa tim u vezi autor Vard i dr. ističu da
internet, osim što povećava učinak mobilizacije pristalica i simulira izbornu participaciju
on i stvara nove virtuelne mreže pristalica, kao i povećava mogućnost pluralizma u orga-
nizaciji, uopšte omogućava nove oblike učešća i olakšava jednakost učešća.[28]
Pitanje koristi političke uloge interneta odnosno participacije građana u političkom živo-
tu, odnosno da li internet menja tradicionalne oblike političkog delovanja i načina na koji po-
jedinci razumeju politiku našlo se u fokusu istraživanja Endrju Čedvika (Andrew Chadwick)
sprovedenog, pre svega u okviru Oksfordskog Internet politika (Internet Politics) 2006. godi-
ne. Čedvik je, analizirao upotrebu Interneta u politici u SAD i Velikoj Britaniji. Po Čedviku in-
ternet omogućava stvaranje i delovanje političkih grupa i pokreta, nezavisno od prostora i
vremena.[29] Čedvik u jednom svom drugom delu ističe da je ključno pitanje: da li se i na
koji način sa pojavom novih informacionih tehnologija promenio i način upravljanja aktivno-
stima raznih zajednica i organizacija građana i kako te zajednice koriste internet kao doda-
tak svojim akcijama u realnom svetu, i posebno kako ga koriste za prikupljanje sredstava i
regrutovanje novih pristalica što se posebno odnosi na političke partije.[30]
Srećna je okolnost što ima dosta primera i u Svetu da razna udruženja putem interneta
mobilišu građane oko nekog društvenog ili političkog pitanja. Međutim, ima malo primera da
to čine političke stranke. Rezultati nekih istraživanja kod nas [31] govore da političke stran-
ke iako koriste pojedine internet alate, na prvom mestu sajtove, a po nekad i određene dru-
štvene mreže, ali upotreba interneta kao sredstva dijaloga, rasprave stranaka i kandidata
sa građanima i, posledično, širenje kruga politički aktivnih građana nije razvijena. Političke
stranke uglavnom poseduju jednolične i statične web sajtove. To je zapravo 99% njihovih
onlajn aktivnosti. Sajtovi ne dozvoljavaju interakciju sa posetiocima, a aktivnosti su dinamič-
ke tek oko izbora. Nekorišćenje interneta kao sredstva dijaloga (dvosmerne komunikacije)
u politici rezultat je: Prvo što stranke i njihovi javni zastupnici ne razumeju ovaj medij i nu-
žnosti uspostavljanja višesmerne komunikacije u procesu kreiranja demokratskog javnog
dijaloga. Drugo što javni zastupnici stranaka razumeju internet kao medij ali nemaju podr-
šku od rukovodstva stranke za vođenje i upravljanje dijalogom kakav ovaj medij zahteva.
72
Bezbednost
Svojstva političke komunikacije

putem interneta na primeru grada Niša
Internet platforma može imati neki uticaj na biračke preferencije, ako su obezbe-
đeni preduslovi da je kandidati i političke stranke koriste na odgovarajući način, ali i
da je građani koriste kao izvor informacija o kandidatima. U tom smislu, sprovedeno
je istraživanje kojim se želelo ispitati: prvo da se sagleda način kako kandidati za gra-
donačelnika Niša koriste internet, a zatim da se kroz anketu koja je sprovedena među
građanima grada Niša, sazna u kojoj meri građani Niša koriste internet platformu za
predsedničke i parlamentarne izbore. Za istraživanje izabran je grad Niš, jer je to dru-
gi grad po veličini u Srbiji, koji ima tradiciju-elektronska industrija (EI Niš), grad koji
ima svoj univerzitet i u kome danas živi brojna populacija koja se služi internetom, pa
su u tom smislu i razlozi za upotrebu interneta kao sredstva izborne kampanje utoliko
značajni.
Kao što je već istaknuto namera je bila da se istraži da li su u predizbornoj kampa-
nji za gradonačelnika Niša kandidati imali svoje mrežne stranice, kojim su se društve-
nim mrežama služili i na koji način. Našim istraživanjem, dobijena je informacija da
kandidati u celini nisu bili prisutni u predizbornoj kampanji na internetu, odnosno kandi-
dati nisu imali svoju mrežnu stranicu. Pokazalo se da kandidati za gradonačelnika nisu
koristili komunikacije sa članovima svojih stranaka, niti sa simpatizerima, a da ne govo-
rimo sa širim krugom građana. Shodno tome ukupan broj osvojenih glasova na izbori-
ma bio je posledica napora odnosno korišćenja ostalih sredstava u kampanji (odnosno
autoriteta kandidata), a ne nikako korišćenjem interneta. Dakle, gledano sa aspekta
učinka, može se reći da kandidati za gradonačelnika grada Niša nisu znali da iskoriste
potencijal platforme interneta u komunikaciji sa svojim strankama, simpatizerima i širim
grupama građana.
Dalje, namera je bila da se u okviru istraživanja sazna i u kojoj meri građani Niša
koriste internet kao sredstvo informisanja o strankama i kandidatima za vreme pred-
sedničkih i parlamentarnih izbora, U tom smislu, u vremenu od 20.01.2019. do
19.02.2019. sprovedena je anketa na uzorku od 191 ispitanika. Uzorak ispitanih bira-
ča grada Niša podeljen je tako da približno ravnomerno predstavi oba pola (96 muški
i 95 ženski) i da relativno ravnomerno predstavi po starosnim grupama kako ih često
dele istraživanja učestalosti upotrebe interneta, 58 ispitanika starosti od 18 do 25 go-
dina (najučestaliji korisnici interneta), 67 starosti od 26 do 40 godina (učestali kori-
snici interneta) i 66 starosti od 40 i više godina (povremeni korisnici ili ne korisnici in-
terneta). U tom smislu, da bi se obuhvatili i korisnici i ne korisnici interneta anketni
list je rađen na papiru.
Prvo anketno pitanje bilo je: Koje je od navedenih sredstava informisanja najviše uti-
calo na vaš stav o tome za koga ćete glasati na prošlim izborima za predsedničke i parla-
mentarne izbore? (Televizija, Radio, Novine i časopisi; Plakati; Internet; Razgovor sa po-
rodicom i prijateljima) U vezi sa postavljenim anketnim pitanjem dobijeni su sledeći rezul-
tati:
73
VOJNO DELO, 7/2019
Starosti Starosti Starosti

Ukupno
18-25 26-40 40 i više
191
58 67 66
B P B P B P B P
Razgovor 14 24,1 21 31,3 29 43,9 64 33,5

Televizija 11 18,9 14 20,8 15 22,7 40 20,9
Novine,časopisi 0 0 6 8,9 8 12,1 14 7,3
Internet 30 51,7 22 22,8 10 15,1 60 32,4
Radio 1 1,7 2 2,9 1 1,5 4 2,0
Plakati 2 3,4 2 2,9 3 1,5 7 3,6
Leci 0 0 0 0 0 0 0 0
B – Broj onih koji su se izjasnili, P – Procenat onih koji su se izjasnili
Drugo anketno pitanje bilo je: Da li ste možda tokom izborne kampanje posetili mre-
žnu stranicu neke stranke ili kandidata? Odgovori su bili sledeći:
Starost Starost Starost

Ukupno
18-25 26-40 40 i više
B P B P B P B P
Da 5 21,7% 18 24,3% 19 22,6% 42 22%
Ne 18 78,2% 56 75,7% 65 77,4% 149 78%
B – Broj onih koji su se izjasnili, P – Procenat onih koji su se izjasnili
Uočljivo je da internet na ovim izborima nije bilo najznačajnije sredstvo informisanja o

političkim strankama i kandidatima. Internet je za oko 32,4% anketiranih uticao pri dono-
šenju odluke o glasanju. Internet je na drugom mestu po važnosti, nalazi se iza razgovo-
ra sa porodicom i prijateljima 33,5%. Međutim, taj se broj razlikuje zavisno od starosti; u
najstarijoj starosnoj grupi (od 40 godina i naviše) on je još manji 15,1%, ali je u najmlađoj
starosnoj grupi (od 18-25 godina) on znatno veći 51,7%. Tako da se može zaključiti da
će sa prirodnim demografskim promenama taj broj samo rasti. Ako se uzme u obzir dina-
mično povećanje broja korisnika interneta, treba očekivati da će već za par godina znat-
no više birača koristiti internet kao sredstvo informisanja o važnim pitanjima za donoše-
nje odluke o glasanju. Naravno, to će se ostvariti samo ako stranke i kandidati razviju ta-
kav sistem komunikacije na internetu koji će im biti privlačan, tj. ako razviju dvosmerne
komunikacije.
74
Bezbednost
Razgovor
Разговор
Internet
Интернет
Novine
Новине 32% Televizija
Телевизија
7%
Radio
Радио Novine
Новине
2%
Televizija
Телевизија
Internet
Интернет
21% Razgovor
Разговор Plakati
Плакати
34%
4% Radio
Радио
Leci
Леци
0% Plakati
Плакати
Other
6% Leci
Леци
Grafik 1 – Učešće pojedinih sredstava informisanja pri donošenju odluke

o glasanju za političke stranke i kandidate
Važno je istaći i činjenicu, da nezavisno od starosti ispitanika, broj onih koji kao najvažnije
za donošenje odluke o glasanju smatraju razgovor sa porodicom i prijateljima (prelazi 20%).
Znači, lični ljudski kontakt sa bliskim osobama kojima se veruje i dalje će ostati ne malo va-
žnim za donošenje odluke o glasanju. U vremenu globalizacije, materijalima i sistemskog na-
pada na porodične vrednosti to unosi dašak optimizma. Istovremeno to ukazuje i na važnost
iskrenosti i verodostojnosti u komunikaciji. Dakle, ako političari svojim biračima priđu sa pošto-
vanjem, kao prijateljima i pri tom budu iskreni, verodostojni, možda će im se više i verovati.
Dalje, zanimljivo je uočiti i relevantnu važnost televizije koja je sa 20,9% ukupno na
trećem mestu. Uočljivo je da novine i časopisi za mladu generaciju (18-25) nemaju nika-
kav značaj, za donošenje odluke o glasanju, dok za srednju (8,9%) i stariju (12,1%).
Shodno tome, može se konstatovati da će uticaj pisanih medija na izbore smanjivati kako
“internet generacija”, znači bude starila to jest bude se povećavao uticaj internet mreže.
Da
Да
22%
Da
Да
Не
Ne
Ne
Не
78%
Grafikon 2 – Struktura koliko su građani tokom izborne kampanje posetili mrežnu stranicu
neke stranke ili kandidata
75
VOJNO DELO, 7/2019
Imajući u vidu prethodno rečeno možda bi ovde trebalo postaviti i jedno važno pita-
nje. Kada se vidi da je 22% anketiranih uopšte posetilo mrežnu stranicu nekog kandidata
na izborima, može se zaključiti da se upotreba interneta mnogo ne isplati. Međutim, treba
očekivati da će se vremenom ovakvo stanje promeniti, jer podaci pokazuju da je u naj-
mlađoj starosnoj grupi 21,7% anketiranih posetilo mrežnu stranicu nekog izbornog kandi-
data. Dakle, ako kandidati ili stranke žele pridobiti glasove mlade populacije one moraju i
da ulažu u svoje mrežne stranice. Pri tome naročito je važno da se te mrežne stranice
koriste kao sredstvo dvosmerne komunikacije, kao sredstvo dijaloga i to tako da je mno-
go važno za kandidate i stranke da pažnju obrate na “osluškivanje a ne na uverava-
nje”.[16] Nema sumnje ako stranke i kandidati tako postupaju, treba očekivati i da će
znatno veći broj građana posećivati njihove internetske stranice, jer konstatujmo još je-
danput nedovoljna posećenost web stranicama posledica je načina na koji kandidati pri-
stupaju internetu i načinu kako se odnose prema biračima.
Zaključak
Pitanje promene odnosa između građana i države usled primene novih IKT, odnosno
da li internet menja tradicionalne oblike političkog delovanja bilo je u fokusu našeg istraži-
vanja. U tom smislu, sagledavajući političku komunikaciju kroz kriterijume funkcionalnosti
i efekata interneta možemo zaključiti da se njime mogu ostvariti bolji rezultati na izborima
samo ako stranke i kandidati iskoriste njihov potencijal za dvosmernu komunikaciju. Nai-
me, stranke će ostvariti bolju stranačku mobilizaciju a time i bolji rezultat ako koriste in-
ternet platformu za dijalog sa svojim članovima i simpatizerima. Uz, to, ako kandidati
ostvare dijalog sa širim krugom građana, onda nema sumnje to može doprineti i većoj iz-
bornoj participaciji i koristi celoj društvenoj zajednici. Međutim, činjenica je da u stvarnosti
korišćenje interneta u poređenju sa drugim sredstvima nema najvažniju ulogu u informi-
sanju birača o strankama i kandidatima.
U anketi koju smo sproveli u okviru istraživanja mogli smo utvrditi da ispitanici sma-
traju da je najvažnije sredstvo za donošenje odluke o davanju svog glasa razgovor sa
porodicom i prijateljima, a zatim sledi uticaj interneta i televizije. Iz odgovora ispitanika
u anketi mogli smo dalje zaključiti da se internet nalazi na drugom mestu što svakako
ohrabruje kad se uporedi sa prethodnim kampanjama za predsedničke i parlamentarne
izbore ali i ukazuje da kandidati nisu koristili internet još uvek na pravi način. Dakle,
onako kako je većina kandidata koristila internet na izborima, internet nije mogao utica-
ti na rezultate izbora, a nije koristio ni široj društvenoj zajednici. U izborima za grado-
načelnika Niša 2016. godine a i u nizu dosadašnjih izbora, kod svih kandidata stvarne
dvosmerne komunikacije nisu se koristile sa članovima svoje stranke, ni sa simpatizeri-
ma, a još manje sa širim krugom građana. U kontekstu našeg istraživanja bili smo u
prilici da dođemo do saznanja i o rezultatima istraživanja u drugim zemljama koji govo-
re da upotreba interneta u svrhu dijaloga stranka i kandidata sa biračima, koja ima za
cilj povećanje uključenosti građana i širenje kruga politički aktivnih građana nije dovolj-
no razvijena.
Dakle, iz svih navedenih razloga internet platforma bi trebala da bude sredstvo za
ostvarivanje dijaloga i mobilizacije pristalica, a ne sredstvo koje služi samo za promociju i
76
Bezbednost
oglašavanje. Istina je da se kroz medije poput televizije ili radija može oglašavati, ali tre-
ba imati na umu da se preko njih ne može ostvariti dvosmerna komunikacija. Upravo se
putem interneta to može obezbediti i zato je internet mreža potrebna kako bi se zajedno
sa građanima kreirala što realnija politika. Jer, ukoliko se zaista želi razvijati istinsko de-
mokratsko društvo, onda je zato bitan preduslov postojanje demokratske rasprave u dru-
štvu u kojoj internet platforma može i mora imati krucijalnu ulogu.
Literatura
[1] Wilhem, A., G. (2004). Digital Nation-Toward an Inclusive Information Society, MIT Press,
str. 103-104.
[2] URL: http:// www.srbija.sr.gov.yu/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=45678)
[3] URL: Strategija razvoja informacionog društva do 2020, Sl. glasnik RS br 51/2010.
[4] URL: www.slobodnaevropa.org
[5] Vojkan, Vasković & Miroslav, Lutovac, (2009) Elektronsko poslovanje, Novi Pazar: DUNP, str. 33.
[6] URL: http:infokabinetbp.weebly.com/informaciono_druscarontovo.html
[7] Dušan Babić, (2010) Dometi i uticaj interneta u BiH u kontekstu širenja jezika mržnje i duha
netolerancije. Monitoring/analiza portala. Radojko Udovičić (ur). Internet. Internet – sloboda bez
granica? Analiza komentara na web portalima i preporuke za bolju komunikaciju. Sarajevo: Media
plan institute, str. 67.
[8] Peter Dahlgren (1996) Media logic in Cyberspace: Repositioning Journalism and its Public,
Jurnalism at the Crossroads, Vol 3, No3, p. 59-72.
[9] URL: https:// sr.wikipedia.org/wiki/hipertekst.
[10] Lejla Turčilo (2006) On-line komunikacija i off-line politika u BiH, Sarajevo: Internews BiH,
str.26-29, 33.
[11] Christina Holtz-Bacha, (1998) Fragmentierung der Gesellschaft durch das Internet. In:
Gellner, Winand/Korff,Firtz, von(Hrsg): Demokratie und Internet. Baden-Baden: Nomos, s 219-226.
[12] Vladimir Štambuk, Internet i politika, 1999, Beograd: Verzalpress, str. 7, 222.
[13] Sloboda izražavanja na internetu (ur). Jelena Surčulija, 2010. Beograd: Centar za razvoj
interneta, str. 20.
[14] URL: www.cmv.org.rs/wp-content/uploads/dowuloads/2011/09/politička-komunikacija-na-
internetu-fmal.pdf
[15] URL: www.mc.rs-novi-mediji-predizborna kampanja.1178.html
[16] Predrag Haramija, Politička komunikacija putem interneta – funkcionalna i moralna
dimenzija, Obnov, život, 2014, 69, 4, str. 447-460
[17] Aaron Smit, Lee Rainie, The internet and the 2008 electrn, Pew Internet /American Life
Project, june 15, 2008. Dostupno na:
www.pewinternet.org/:/media?Files?Reports/2008/PIP_2008_electron.pdf.
[18] URL: http:// manjgura.ha/blog/special-barack-obama-prvi-čovek-koji-je-iskoristio-punu-snagu-
interneta-društvenih-mreža
[19] URL: http://politika.com/utjecaj-interneta-na-rezultate-izbora
[20] Carolin Wezel, Much Ado about nothing? The German Federal Elections 2002. on the web,
Bertelsmann Foundation, 29.11.2002, dostupno na: http://www. artefaktum.hu/btk03osy/wezwl.htm
77
VOJNO DELO, 7/2019
[21] Oliver Falck, Robert Gold, Stephan Heblich, Voting Behavior and the internet,
Forschungsinstitut zur Zukunft der Arbeit/Institute for the Study of labor, May 2012, dostupno na:
http;// ftp.iza.org/dp6545.pdf
[22] URL: https:// wwwbi.irb.hr/563026
[23] Andrew Ksmarck, u: Jennifer Stromer-Gallez, On-line Interaction and Why Candidates
Avoid It, Journal of Comunication, 2000, 50, str. 115
[24] URL: https://labs.rs/sr/onlajn-iyborna-kampanja-u-srbiji/
[25] Predrag Haramija, Internet i izbormna kampanja-svojstva izbora za gradonačelnika grada
Zagreba, 2013, Nova prisutnost, 2014, 12,3, str. 345.
[26] URL: http:// ftp. iza.org/dp545.pdf
[27] Karina Pedersen, and J. Saglie, New Technology in Ageing Parties. Internet Use Danish
and Norwegain Parties , Party Politica, 2005, 11, 3, 350-377.
[28] Steven Ward, Rachel Gibson, Wainer Luoil, Online participation and Mobilisation in Britain:
Hype, and Reality, Hansard Society for Parliamentary Government 2003, Parliamentary Affairs,
2003., 56, 622-668.
[29] Andrew, Chadwick, Internet Politics-States, Citiezens and New Commmunication
Tehnologies, Oxford University Press, 2006, str.134-143
[30] Andrew Chadwick, The Uinternet, Political Mobilization and Organizational Hzbridity:
„Deanspace“, MoveOn.org and the 2004 US Presidental Campaign, Political Studies Association of
the United Kingdom Annual Conference, University of Leeds, April 5th-7th, 2005., (dostupno na:
http://
195.130.87.21:8080/dspace/bitstream/123456789/1027/1/The%20internet,%20political1%20mobili
zation%20and%20organizational%20hybridity.pdf
[31] URL:http:// draganađermanovic.com/objavljeni-autorski-tekstovi-intervju/politika-internet-tanjug/
[32] URL: https:// www.academia.edu/16828354/članak_politička_komunikacija.
78
DOI: 10.5937/vojdelo1907079T KOMPARATIVNA ANALIZA ZAŠTITE TAJNOSTI
PODATAKA REPUBLIKE SRBIJE SA DRUGIM
DRŽAVAMA KOD KRIVIČNIH DELA PROTIV
USTAVNOG UREĐENJA
Dejan N. Tepavac
Ministarstvo odbrane Republike Srbije
Miroslav J. Bjegović∗
Univerzitet „Educons“, Fakultet bezbednosti, Novi Sad
K
rivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti se takođe nefor-
malno nazivaju i političkim krivičnim delima. Stoga, posebno je zna-
čajno pronaći pravu meru između krivičnoprocesne zaštite države i ugroža-
vanja slobode i prava građana. Realna opasnost postoji i u smislu da se kri-
vično pravo u ovoj oblasti zloupotrebljava od strane nosioca vlasti, proganja-
njem političkih protivnika. Kažnjavanje za pripremne radnje se može oprav-
dati poboljšanjem prevencije u delu reagovanja u ranoj fazi ostvarivanja kri-
vičnog dela, ali u isto vreme stvara mogućnost za eventualne zloupotrebe.
Sa zlonamernim pojedincima, potencijalnim učiniocima navedenih kri-
vičnih dela, sve češće pokušavaju da se izbore nacionalna prava. Cilj je da
se ublaže negativne posledice i smanje gubici koji nastaju zbog vršenja
navedenih kriminalnih aktivnosti. Posledice mogu biti dalekosežne po naci-
onalnu bezbednost, tj mogu prouzrokovati probleme od suštinskog značaja
za funkcionisanje nacionalne zajednice.
Najširi pojam u kontekstu bezbednosti jedne države jeste pojam nacionalne
bezbednosti koji se različito shvata i tumači. U najširem poimanju pod njim se
podrazumeva opstanak države ili nacionalni opstanak, odnosno odsudna od-
brana radi očuvanja teritorijalnog integriteta, političke nezavisnosti i državnih in-
stitucija. U velikim državama pod nacionalnom bezbednošću podrazumeva se
zaštita svih nacionalnih interesa, odsustvo rata ili njegovo uspešno vođenje i za-
vršetak. Prema drugom shvatanju, pod nacionalnom bezbednošću, zasnova-
nom na spoljašnjim činiocima podrazumeva se odsustvo pretnji, odnosno polo-
žaj u međunarodnoj zajednici koji onemogućava ugrožavanje vitalnih interesa.
Uzimajući u obzir prethodno iznete činjenice, osnovano je zaključiti da
je efikasna zaštita poslovnih informacija nužna. U tom smislu svaki su-
bjekt, posebno nacionalne države, ulažu ogromne napore koji se ogledaju
u uspostavljanju posebnog sistema kojim će zaštititi poslovne informacije i
rizik od njihovog neželjenog dolaska u pogrešne ruke, svesti na minimum.
Ključne reči: tajni podaci, poslovne informacije, nacionalna bezbed-
nost, zaštita, krivični zakonik
∗
Prof. dr Miroslav Bjegović je dekan Fakulteta bezbednosti u Novom Sadu.
79
VOJNO DELO, 7/2019
Uvod
R ad sa podacima u Republici Srbiji uređen je kroz sledeće sistemske propise: Za-

kon o zaštiti podataka o ličnosti1 kao i Zakon o tajnosti podataka.2 Pored ovih, ob-
rada podataka je uređena i Krivičnim zakonikom3 kao i propisima u oblasti odbrane, unu-
trašnjih poslova, Zakonima o službama bezbednosti i drugim normativnim aktima koji re-
gulišu ovu oblast. Zakon o tajnosti podataka je 2010. godine donet po uzoru na tadašnji
češki zakon o zaštiti tajnosti i u tom smislu potrebno ga je konstantno dopunjavati i me-
njati pojedine odredbe, kako bi se usaglasio sa stvarnim potrebama.
Reforma oblasti zaštite tajnih podataka podrazumeva: 1) reformu nacionalnog sistema bez-
bednosti; 2) ustavne i zakonske izmene, kroz harmonizaciju propisa sa propisima i standardima
Evropske unije u ovoj oblasti; 3) edukaciju i obuku kadrova koji neposredno učestvuju u kreira-
nju i zaštiti tajnih podataka; 4) evaluaciju od strane međunarodnih institucija kroz uspostavljanje
procesa bilateralne saradnje, ali i one u vezi sa Evropskom unijom, NATO i slično; 5) prevođenje
praktičnih pozitivnih i negativnih iskustava u odgovarajuću zakonsku i podzakonsku regulativu.4
Iako su usvojene Uredbe koje definišu problematiku informacione bezbednosti, neophodno
je donošenje zakonske regulative koja će u skladu sa odlukom saveta EU 488 iz 2013. godine
pravno regulisati ovu problematiku. Odluka 488 se odnosi na bezbednosna pravila za zaštitu
tajnosti podataka. Njome se regulišu razmene podataka sa trećim državama i međunarodnim
organizacijama, osnivanje institucionalne infrastrukture koja će primenom posebnih postupaka
i mera vršiti poslove informacione bezbednosti, formiranje zajedničke mreže nacionalnih orga-
na za sprovođenje informacione bezbednosti i druge odrednice koje je potrebno ispuniti od
strane zemalja članica EU. Republika Srbija je 26.05.2011. godine potpisala sa Evropskom
Unijom Sporazum o bezbednosnim procedurama za razmenu i zaštitu tajnih podataka.5
Obaveze koje proističu iz ovog Sporazuma: (a) štiti tajne podatke koje je dostavila ili
razmenila druga Strana prema ovom sporazumu na način koji je bar jednak onom koji za
njih predviđa Strana dostavilac; (b) staraju se da tajni podaci koji se dostavljaju ili razmenju-
ju prema ovom sporazumu zadrže oznaku tajnosti koju im je dodelila Strana dostavilac, da
se ne označe nižim stepenom tajnosti ili da im se ne opozove tajnost bez prethodne pisme-
ne saglasnosti Strane dostavioca. Strana primalac štiti tajne podatke, shodno odredbama
njenih propisa o tajnosti podataka ili materijala koji nose jednaku oznaku tajnosti; (v) ne ko-
riste takve tajne podatke za druge svrhe osim onih koje je predvidela strana od koje potiču
podaci, odnosno zbog kojih se takvi podaci dostavljaju ili razmenjuju; (g) ne otkrivaju te taj-
ne podatke trećim stranama, ili bilo kojoj instituciji, odnosno organu EU koji nisu u Sporazu-
mu navedeni kao nadležni organi, bez prethodne pismene saglasnosti Strane dostavioca;
(d) ne dozvoljavaju pristup tajnim podacima fizičkim licima, osim ako treba da budu upozna-
ti, ako su prošli odgovarajuću bezbednosnu proveru i ako postoji odobrenje odnosne Stra-
ne; (đ) staraju se o bezbednosnoj zaštiti objekata u kojima se čuvaju tajni podaci koje je do-
1
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Službeni glasnik Republike Srbije, 97/08, 104/09.
2
Zakon o tajnosti podataka, Službeni glasnik Republike Srbije, 104/09.
3
Krivični zakon Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, 85/05, 88/05, ispr. 72/09, 111/09, 121/12,
104/13.
4
Matić, G. (2013). Praktični aspekti primene zakona o tajnosti podataka iz 2009. godine. OEBS.
5
Matić, G. (2013). Praktični aspekti primene zakona o tajnosti podataka iz 2009. godine. OEBS, str. 30.
80
Bezbednost
stavila druga Strana, i (e) staraju se da sva fizička lica koja imaju pristup tajnim podacima
budu upoznata sa obavezom zaštite takvih podataka, u skladu sa važećim zakonima i pro-
pisima. (Službeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori, 1/2012, Član 5)
Godine 2008. Vlada Republike Srbije i Organizacije Severnoatlantskog pakta u Briselu su
potpisale Sporazum o bezbednosti informacija i kodeksa o postupanju, koji je potvrđen tek
2011. godine. Njime se ustanovljavaju najopštije obaveze strana potpisnica u vezi sa razme-
nom i rukovanjem osetljivim, odnosno poverljivim podacima. Strane će štititi i čuvati informacije
i materijal koji pripadaju drugoj strani; učiniti sve što je potrebno da obezbede da takve informa-
cije i materijal, ukoliko su poverljivi, zadrže onaj stepen poverljivosti koji je odredila ona strana
od koje te informacije i materijal potiču, kao i da će čuvati takve informacije i materijal u skladu
sa dogovorenim zajedničkim standardima; neće razmenjene informacije i materijal koristiti u
druge svrhe osim onih navedenih u okvirima pojedinačnih programa, kao i odluka i rezolucija
koji se na te programe odnose; neće takve informacije i materijal otkrivati trećoj strani bez sa-
glasnosti strane od koje potiču. Vlada Republike Srbije prihvata obavezu da svi njeni državljani,
koji u toku obavljanja službenih dužnosti zahtevaju ili mogu imati pristup informacijama ili mate-
rijalu razmenjenom u okviru aktivnosti saradnje odobrenih od strane Severnoatlantskog saveta,
budu podvrgnuti odgovarajućoj bezbednosnoj proveri pre nego što im se odobri pristup takvim
informacijama i materijalu. Pre razmene bilo kakvih poverljivih informacija između Vlade Repu-
blike Srbije i NATO, nadležna tela za bezbednost će međusobno utvrditi da je strana primalac
spremna da informacije koje dobija zaštiti u skladu sa zahtevima strane od koje potiču. (Slu-
žbeni glasnik Republike Srbije – Međunarodni ugovori, 1/2012, Članovi 1, 2. i 5)
Krivična dela protiv ustavnog uređenja

u zakonodavstvu Republike Srbije
U cilju analize efikasnosti zaštite tajnosti podataka kod krivičnih dela protiv ustavnog
uređenja u R. Srbiji, izdvojena su sledeća dela iz Krivičnog zakonika Republike Srbije ko-
ja mogu da se stave u kontekst teme ovog rada:
Krivični zakonik definiše krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republi-
ke Srbije, a posebno interesantno sa aspekta zaštite informacije je delo špijunaže. Preci-
zno je određeno krivično delo Špijunaže: „Ko tajne vojne, ekonomske ili službene podat-
ke ili dokumente saopšti, preda ili učini dostupnim stranoj državi, stranoj organizaciji ili li-
cu koje im služi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina. Ko za stranu državu ili
organizaciju stvara obaveštajnu službu u Srbiji ili njom rukovodi, kazniće se zatvorom od
pet do petnaest godina. Ko stupi u stranu obaveštajnu službu, prikuplja za nju podatke ili
na drugi način pomaže njen rad, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina. Ko pri-
bavlja tajne podatke ili dokumente u nameri da ih saopšti ili preda stranoj državi, stranoj
organizaciji ili licu koje im služi, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.
Član 316. se odnosi na Odavanje državne tajne, odnosno na neovlašćeno saopštava-
nje, predaju ili činjenje dostupnim podataka ili dokumenata nepozvanom licu, koji su ne-
kom povereni ili do kojih je na drugi način došao, a koji predstavljaju državnu tajnu. Pred-
viđena je mera kazne zatvorom u trajanju od jedne do deset godina. Posebno su nave-
deni članovi koji definišu navedeno delo u ratnom stanju i koji ukazuju na to da je delo
učinjeno iz nehata. U skladu sa tim, sankcije su u prvom slučaju oštrije, a u drugom blaže
81
VOJNO DELO, 7/2019
u odnosu na osnovni oblik krivičnog dela. Izuzeće predstavljaju podaci ili dokumenti koji
su upravljeni na teške povrede osnovnih prava čoveka, ili na ugrožavanje ustavnog ure-
đenja i bezbednosti Srbije, kao i podaci ili dokumenti koji za cilj imaju prikrivanje učinje-
nog krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od pet godina ili teža kazna.
U članu 5. definisan je pojam državne tajne kojom se smatraju podaci ili dokumenti, koji
su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenih na osnovu zakona,
proglašeni državnom tajnom i čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štet-
ne posledice za bezbednost, odbranu ili za političke, vojne ili ekonomske interese Srbije.
Član 320. se odnosi na krivično delo Pripremanje dela protiv ustavnog uređenja. Pri-
premanje podrazumeva nabavljanje ili osposobljavanje sredstava za izvršenje krivičnog
dela, otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, dogovaranje, planiranje ili organi-
zovanje sa drugim radi izvršenja krivičnog dela ili druge radnje kojima se stvaraju uslovi
za neposredno izvršenje krivičnog dela. Stav 3. inkriminiše radnju prebacivanja na terito-
riju Srbije lica ili oružja, eksploziva, otrova, opreme, municije ili drugih materijala radi izvr-
šenja jednog ili više krivičnih dela. Predviđena je kazna zatvora od dve do deset godina.
Krivičnim zakonikom, takođe su definisana krivična dela protiv Vojske Srbije.
Član 415. Odavanje vojne tajne je definisano na sledeći način: „Ko neovlašćeno drugom sa-
opšti, preda ili na drugi način učini dostupnim podatke koji predstavljaju vojnu tajnu ili pribavlja ta-
kve podatke u nameri da ih preda nepozvanom licu, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet
godina.“ U ovom članu je određeno koji se podaci smatraju vojnom tajnom i naglašeno da se ra-
di o tajnim podacima koji bi mogli da prouzrokuju štetne posledice za Vojsku Srbije, odbranu i
bezbednost zemlje. Takođe, precizirani su izuzeci kada se nešto ne smatra vojnom tajnom.
Poseban imperativ u pogledu stvaranja krivičnopravnih uslova za uspešno suprotstavlja-
nje stranim obaveštajnim službama su permanentno praćenje iskustava kontraobaveštajnih i
bezbednosnih službi širom sveta, promene u krivičnopravnoj regulativi koja se odnosi na špi-
junsku delatnost, kao i promene u krivičnoprocesnim zakonskim rešenjima u vezi sa predvi-
đanjem istražnih radnji i tehnika na njihovom dokazivanju i suzbijanju. U tom smislu ćemo
razmotriti kako su navedena krivična dela definisana u zakonodavstvu Sjedinjenih Američkih
Država, Republike Nemačke i Republike Hrvatske. S obzirom na tendencije R. Srbije usme-
rene na pristupanju EU, u daljem tekstu će se analizirati pravna regulativa koja tretira nave-
dena krivična dela u zakonodavstvu R. Nemačke i R. Hrvatske, kao najmlađe članice EU. S
obzirom na izmene Zakona o krivičnom postupku iz 2013. godine i uvođenja tzv. „Tužilačke
istrage“ koja podrazumeva posebnu ulogu tužilaštva tokom vođenja pretkrivičnog postupka,
a koja je svojstvena anglosaksonskim državama, u daljem tekstu će se analizirati pravna re-
gulativa koja tretira krivična dela špijunaže definisana u zakonodavstvu SAD.
Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti

u zakonodavstvu Sjedinjenih Američkih Država (SAD)
Zakon o špijunaži i cenzuri6 je za razliku od Krivičnog zakonika Republike Srbije krivič-
no delo špijunaže kvalitetnije razradio, a krivične sankcije su znatno oštrije u odnosu na do-
maći zakon. Ovim zakonom određeno je da agent (špijun) može biti optužen i osuđen na
maksimalnu kaznu do deset godina zatvora i novčanu kaznu do 5.000 USD, iako nije učinio
6
https://www.fas.org/sgp/library/edgar.pdf
82
Bezbednost
krivično delo špijunaže, ali je propustio da se registruje kod Državnog sekretara za registra-
ciju agenta strane službe. Ovim su izuzeti akreditovani diplomatski i konzularni službenici,
čiji status je regulisan Bečkim konvencijama o diplomatskoj i konzularnoj službi. Poverljiva
informacija je definisana kao informacija vladinih agencija koja je iz razloga nacionalne bez-
bednosti posebno projektovana, a čije je širenje zabranjeno. U trenutku prekršaja, informa-
cija mora biti posebno projektovana kao poverljiva i optuženi mora imati specifične namere
da bi omogućio tu vrstu informacija neovlašćenoj osobi ili stranoj vladi, svestan da će izdaja
ili upotreba takve informacije biti štetna po bezbednost ili interes SAD‒a.
Zakon je podeljen u Sekcije, a samo neke od njih će se razmatrati, tačnije samo one
koje mogu da se dovedu u kontekst rada.
U Sekciji Prikupljanja, prenošenja ili gubitka odbrambenih informacija navedeni su
objekti i pokretne stvari značajne za nacionalnu bezbednost koje treba zaštititi, a čije bi po-
sedovanje moglo da obezbedi prednost stranoj državi. Predviđeni su slučajevi i načini koji
bi mogli da prouzrokuju da odbrambene informacije dođu u posed strane države. Naveden
je spisak objekata i pokretnih stvari kao što su: istraživačke laboratorije i sredstva i materija-
li koje istraživači koriste. Odgovornost prema zaštićenim informacijama je takođe definisana
u ovoj Sekciji, pa je samim tim određeno kažnjavanje nepažnje kod gubitka, krađe, nestan-
ka, oštećenja ili uništenja, nevraćanja dokumenta na mesto koje je određeno i propuštanja
da se hitno izvesti pretpostavljeni. Za sva dela predviđena je kazna do 10.000 USD ili do
deset godina zatvora, a moguće je izreći i obe kazne, u zavisnosti od visine štete.
Sekcija Prikupljanje, isporučivanje odbrambenih informacija se odnosi na dostavljanje
podataka stranim vladama ili oružanim snagama, kao i na sprovođenje aktivnosti kako bi
se ostvario cilj usmeren na nanošenje štete ili pribavljanja koristi stranoj državi. Jasno je
definisano kome i o čemu/kome se ne sme preneti informacija. Za učinioca ovog dela
predviđena je smrtna kazna, doživotna kazna zatvora ili kazna zatvora na izvesno vreme.
Sekcija Fotografisanje, skiciranje i objavljivanje fotografija bezbednosnih objekata se odno-
si na zaštitu vojnih, pomorskih i sličnih objekata, instalacija i opreme za fotografisanje, skicira-
nje i objavljivanje, bez prethodno dobijenog odobrenja od nadležne komande. Predsednik
SAD‒a može proglasiti neki objekat od vitalne važnosti čime zabranjuje prethodne aktivnosti
bez odobrenja odgovarajuće vojne komande. Fotografije ili skice moraju biti podnete pretposta-
vljenoj komandi zbog cenzure ili drugih mera koje se u ovom slučaju smatraju neophodnima.
Sekcija Informacije koje se odnose na kriptografsku i komunikacionu prismotru je do-
neta u cilju zaštite poverljivih informacija u oblasti kriptografije i komunikacijskog nadzo-
ra. Pod komunikacijskim nadzorom se podrazumevaju sve procedure i metode korišćene
za presretanje informacija. Definicija kriptografskog sistema podrazumeva sve metode
tajnog pisanja i sve elektronske ili mehaničke uređaje ili metode koji su korišćeni u svrhu
otkrivanja ili prikrivanja sadržaja, njegovog značaja ili samog značenja komunikacije.
Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti

u zakonodavstvu SR Nemačke
Krivični zakon SR Nemačke,7 u prvom poglavlju koje nosi naziv Izdaja mira, veleizda-
ja, ugrožavanje demokratske pravne države, vrši podelu krivičnih dela na unutrašnja i
spoljna ugrožavanja bezbednosti države. U drugom poglavlju, pod nazivom Izdaja zemlje
7
https://www.gesetze-im-internet.de/bundesrecht/stgb/gesamt.pdf,
83
VOJNO DELO, 7/2019
i ugrožavanje njene spoljne bezbednosti, obrađena je i problematika špijunaže. U prvom

članu ovog poglavlja definisana je državna tajna koju predstavljaju činjenice, predmeti ili
sudske odluke dostupne samo ograničenom broju ljudi koji se moraju tajiti pred inostra-
nim partnerima da bi se otklonila opasnost po spoljnu bezbednost države. Zakonom je
određeno i šta ne može da bude državna tajna, te je propisano, na primer, da državne
tajne nisu činjenice koje se negativno reflektuju na slobodno demokratsko uređenje i da
njihovim nesaopštavanjem ugovornim partnerima SR Nemačka čini prestupe o međuna-
rodno ugovorena ograničenja u naoružanju.
Krivično delo Izdaje zemlje u krivičnom zakonodavstvu predstavlja saopštavanje dr-
žavne tajne stranoj sili ili nekom od njenih posrednika, dozvoljavanje da ona dospe u po-
sed neke strane sile ili nekom od njenih posrednika, javno saopštavanje državne tajne da
bi se nanela šteta matičnoj državi ili udovoljilo nekoj stranoj sili. Sankcija za navedeno
krivično delo je kazna zatvora od najmanje godinu dana. Teži oblik nastupa kada počini-
lac zloupotrebi svoju odgovornu ulogu čuvanja državne tajne ili kada svojim delom dove-
de u opasnost spoljnu bezbednost SR Nemačke. U naročito teškim slučajevima počinilac
se kažnjava doživotnim zatvorom ili kaznom zatvora ne manjom od pet godina. U odnosu
na Republiku Srbiju kaznene odredbe su znatno oštrije za isto delo.
Krivično delo Objavljivanja državne tajne je opisano kao delo u kojem je izvršilac onaj
ko dozvoli da, državna tajna koja se čuva od strane neke državne službe ili po njenom
nalogu, dospe do neovlašćenog lica i time dovede u opasnost spoljnu bezbednost ze-
mlje. Predviđena kazna za ovu vrstu krivičnog dela je šest meseci do pet godina zatvora.
Prikupljanje podataka koji predstavljaju državnu tajnu podrazumeva izvršenje radnje
prikupljanja tajnih podataka sa namerom da se predaju neovlašćenom licu. Za navedeno
krivično delo predviđena je kazna zatvora od jedne do deset godina. Navedeno delo pri-
pada kategoriji dela u pokušaju, čime je naglašena strogost u primeni zakonskih odredbi
koje se odnose na oblast špijunaže. Upoređujući visinu kazne za navedeno krivično delo
sa visinom kazne za učinjeno krivično delo Špijunaže u Krivičnom zakonu Republike Sr-
bije, može se primetiti da su visine kazni identične, iako se u krivičnom delu Prikupljanja
podataka radi samo o radnjama koje prethode pokušaju izvršenja dela Špijunaže.
Krivični zakon, predviđa kažnjivost nehatnog krivičnog dela Predaje državne tajne.
Nehatna radnja se sastoji iz javnog objavljivanja ili činjenja dostupnim državne tajne koju
čuva nadležni državni organ, pri čemu se, iz nehata, dovede u opasnost spoljna bezbed-
nost države. Ova vrsta krivičnog dela sankcioniše se kaznom zatvora do pet godina ili
novčanom kaznom. Predviđen je i blaži oblik nehata, prema kome se tretira onaj koji ne-
pozvanom licu nepromišljeno učini dostupnom državnu tajnu, te na taj način dovede u
opasnost spoljnju bezbednost Savezne Republike Nemačke. Počinilac će se kazniti za-
tvorskom kaznom u trajanju do tri godine ili novčanom kaznom.
Krivično delo Protiv državne špijunaže je propisano za ona lica koja za stranu silu oba-
vljaju delatnost koja je usmerena na otkrivanje ili saopštavanje državnih tajni. Ovo je osnov-
ni oblik krivičnog dela i ne mora nužno da obuhvati opis radnje krivičnih dela prikupljanja dr-
žavnih tajni, već se takva lica mogu angažovati na prikupljanju drugih podataka koji nisu
obuhvaćeni ovim krivičnim delima, kao što je raspitivanje o ličnostima koje su u kontaktu sa
državnim tajnama i slično. Drugi oblik navedenog krivičnog dela odnosi se na akt izvršioca
spremnog da otkrije i saopšti državnu tajnu stranoj sili ili njenom predstavniku, ukoliko to
krivično delo nije obuhvaćeno opisom krivičnih dela izdaje zemlje i predaje državne tajne.
Dakle, ovde se radi o kažnjivosti svesnog pokušaja da se izvrši krivično delo špijunaže. Za
84
Bezbednost
oba oblika krivičnog dela su predviđene identične sankcije i to kazna zatvora do pet godina
ili novčana kazna. U naročito teškim slučajevima predviđena je kazna zatvora od jedne do
deset godina. Počinilac krivičnog dela se ne kažnjava ukoliko je bio prisiljen na takvo pona-
šanje od strane sile ili njenog predstavnika i ukoliko dobrovoljno odustane od radnje i nadle-
žnom državnom organu saopšti sve što zna o tim radnjama.
Krivično delo Špijunaže po službenoj dužnosti podrazumeva radnju izvršenja koju ne-
mački državljanin čini protiv svoje države za tajnu službu neke druge sile, obavljajući špijun-
sku delatnost koja je usmerena na saopštavanje ili slanje podataka, predmeta ili informaci-
ja. Poseban oblik krivičnog dela podrazumeva aktivnosti koje se odnose na izražavanje
mogućnosti kako bi se učinile radnje iz osnovnog oblika. Oba oblika krivičnog dela sankcio-
nišu se kaznom zatvora do pet godina ili novčanom kaznom. Teži oblik navedenog krivič-
nog dela podrazumeva da je počinilac saopštio ili poslao podatke, predmete ili informacije
koje čuva neki nadležni organ, tako što je zloupotrebio službeni položaj koji ga obavezuje
na čuvanje takvih tajni ili da je delom izazvao teške štetne posledice za SR Nemačku.
Sankcija za teži oblik navedenog krivičnog dela je kazna zatvora od jedne do deset godina.
Krivični zakonik predviđa mogućnost izricanja specijalnih zaštitnih mera suda za poči-
nioce krivičnih dela špijunaže koji su osuđeni za krivično delo koje podrazumeva predu-
mišljaj i na zatvorsku kaznu ne manju od šest meseci. U takvim slučajevima sud ima mo-
gućnost da proglasi počinioca nesposobnim za obavljanje javne službe i da mu uskrati
pravo da učestvuje na javnim izborima, kao izborni kandidat i glasač. Ovim mu se one-
mogućuju ustavna prava po zakonodavstvu Republike Srbije i osnovna ljudska prava da
bira i da bude biran, što takođe naglašava izričitost Krivičnog zakona SR Nemačke kada
su u pitanju krivična dela usmerena protiv ustavnog poretka.
U poglavlju Krivična dela protiv odbrane zemlje inkriminisani su delikti Vojne špijunaže i
njima srodna dela. Ovde je definisano i krivično delo propagande protiv sistema odbrane SR
Nemačke. Opis radnje krivičnog dela podrazumeva svesno i namerno širenje neistinitih i gru-
bo iskrivljenih tvrdnji u cilju ometanja delatnosti sistema odbrane i sprečavanja u obavljanju
zadataka odbrane zemlje. Sankcija je kazna zatvora od pet godina ili novčana kazna.
Sabotaža na sredstvima za odbranu podrazumeva neovlašćeno uništavanje, ošteće-
nje, menjanje, činjenje neupotrebljivim, odstranjivanje sredstva, ustanova ili uređaja koji u
potpunosti ili pretežno služe odbrani zemlje i zaštiti civilnog stanovništva od ratnih opa-
snosti, te se time ugrožava bezbednost, borbena gotovost snaga ili se dovode u pitanje
životi ljudi. Pored ovog osnovnog oblika krivičnog dela, predviđen je i poseban oblik koji
podrazumeva svesnu proizvodnju ili isporuku predmeta ili sirovina sa greškom, čime se
doprinosi izazivanju opasnosti po stanovništvo. Navedena krivična dela sankcionisana su
istovetno, zatvorskom kaznom od tri meseca do pet godina.
Krivični delikt rada za obaveštajnu službu koja ugrožava nacionalnu bezbednost pod-
razumeva izvršenje dela izvan područja važenja ovog zakona, a odnosi se na ustanove,
partije i druga udruženja i njihove članove koji prikupljaju obaveštenja o stvarima veza-
nim za odbranu zemlje, vrše obaveštajnu delatnost koja za predmet ima stvari vezane za
odbranu zemlje ili vrbuju druge za takvu delatnost i podržavaju aktivnosti protiv bezbed-
nosti SR Nemačke ili borbene gotovosti njenih trupa. Iz opisa radnje krivičnog dela se iz-
uzima delatnost usmerena na informisanje javnosti u okviru uobičajenog izveštavanja pu-
tem štampe ili drugih elektronskih medija. Navedeno krivično delo, kao što može da se
vidi, nalazi se na granici zadiranja u osnovna ljudska prava i slobode, a mogući problemi
su izbegnuti izuzećem.
85
VOJNO DELO, 7/2019
Krivično delo Snimanja opasnog po bezbednost podrazumeva snimanje ili opisiva-

nje vojnih sredstava, vojnih objekata, uređaja ili aktivnosti i predaju istih drugome, čime
se svesno ugrožava bezbednost ili borbena gotovost trupa. Učinilac se oslobađa odgo-
vornosti ukoliko je izvršilac imao dozvolu za snimanje izdatu od nadležnog organa. Za
ovu vrstu krivičnog dela su propisane kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna.
Posebna vrsta ovog krivičnog dela podrazumeva fotografisanje ili snimanje, iz aviona ili
druge letelice, teritorije ili predmeta na području važenja ovog zakona i predaju tih foto-
grafija drugom, čime se svesno ugrožava bezbednost SR Nemačke ili borbena goto-
vost njenih trupa. Za ovu vrstu krivičnog dela propisana je kazna zatvora do dve godi-
ne ili novčana kazna.
Vrbovanje za službu u tuđoj vojsci je delo koje postoji u slučajevima kada neko lice u
korist neke strane sile vrbuje nemačkog državljanina za službu u vojnoj ili sličnoj organi-
zaciji ili ga privede njenim oficirima. Za ovo krivično delo predviđena je zatvorska kazna u
trajanju od tri meseca do pet godina.
Krivična dela protiv ustavnog uređenja

i bezbednosti Republike Hrvatske
Godine 2013. nastupile su izmene u krivičnopravnoj oblasti Republike Hrvatske.8 U
četrnaestoj glavi definisana su krivična dela protiv privatnosti, koja pored lične privatnosti,
obuhvataju odredbe vezane za poslovni prostor i poslovna dokumenta. Kažnjava se delo
neovlašćenog ulaska u dom ili tuđi poslovni prostor ili ograđeni prostor sa maksimalnom
kaznom od jedne godine zatvora. Ukoliko navedeno delo izvrši ovlašćeno službeno lice
kazna je do tri godine zatvora. Odredba zakona predviđa nepovredivost pisama ili drugih
ličnih i poslovnih pošiljki, a zaprećena kazna je do godinu dana zatvora. U odnosu na Re-
publiku Srbiju sankcije za navedeno krivično delo su rigoroznije. U Republici Srbiji je za
isto delo propisana novčana kazna ili alternativna kazna zatvora do dve godine. Krivični
zakon (Kazneni zakon) inkriminiše i neovlašćeno prisluškivanje, tonsko i vizuelno snima-
nje, a zaprećena kazna je do tri godine zatvora. Ukoliko je delo izvršilo službeno lice to-
kom obavljanja dužnosti biće kažnjeno zatvorom od šest meseci do pet godina. Za dela
neovlašćenog tonskog i video snimanja zaprećena kazna je zatvor do jedne godine, uz
obavezno oduzimanje snimaka i sredstava kojima je snimano.
Navedena dela su analizirana, s obzirom na to da obaveštajne službe primenjuju rad-
nje koje su opisane u navedenim delima. Opis dela je vrlo sličan sa delima u Republici
Srbiji, ali su zakonske sankcije oštrije.
Glava dvadeset četvrta Krivičnog zakona Republike Hrvatske se bavi krivičnim delima
protiv privrede. Član 262. inkriminiše Odavanje i neovlašćeno pribavljanje poslovne tajne,
odnosno industrijsku špijunažu. Radnja krivičnog dela se odnosi na saopštavanje poslov-
nih tajni, predavanje dokumenata ili njihovo činjenje dostupnim neovlašćenom licu. Ovo
krivično delo ima dva oblika, odavanje i pribavljanje poslovne tajne. Odavanje poslovne
tajne čini lice koje neovlašćeno saopšti, preda ili na drugi način učini dostupnim poverlji-
ve podatke iz oblasti ekonomske delatnosti. S druge strane, osoba koja prikuplja podatke
8
http://www.zakon.hr/z/98/Kazneni-zakon
86
Bezbednost
u nameri da ih preda nepozvanom licu izvršila je krivično delo pribavljanja poslovne taj-
ne. Sankcija za navedeno krivično delo je kazna zatvora do tri godine. U slučaju da poči-
nilac sebi ili drugome delom pričini imovinsku korist ili nanese znatnu štetu preduzeću,
kažnjava se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Evidentno je da Krivični zakon Republike Hrvatske za razliku od Krivičnog zakona
Republike Srbije nije definisao pojam poslovne tajne, već to prepušta poslovnim subjekti-
ma. Isto tako, u Krivičnom zakonu Republike Hrvatske nije predviđeno odavanje poslov-
nih tajni stranim subjektima.
Glava trideset druga definiše krivična dela protiv države. Tako se članovima zakona
predviđaju krivična dela Pomaganja neprijatelju i Podrivanje vojne i odbrambene moći dr-
žave. Kažnjava se politička i ekonomska saradnja sa neprijateljem države tokom oruža-
nog sukoba i predviđa se kazna zatvora od jedne do deset godina. Poseban član podra-
zumeva delo činjenja neupotrebljivim ili predaje u ruke neprijatelju odbrambenih postroje-
nja, objekata, položaja, naoružanja ili drugih vojnih i odbrambenih sredstva, predaja trupa
neprijatelju ili na drugi način ometanje i dovođenje u opasnost vojne i odbrambene moći
Republike Hrvatske. Predviđena sankcija je zatvorska kazna od jedne do deset godina.
U posebnoj glavi razmatraju se krivična dela protiv Republike Hrvatske kao što su ve-
leizdaja, priznavanje okupacije i kapitulacije, sprečavanje borbe protiv neprijatelja, oda-
vanje tajnih podataka i špijunaža.
Krivično delo Špijunaže je opisano gotovo identično kao u Krivičnom zakonu Republi-
ke Srbije, izuzev činjenice da se navodi eksplicitno da su izvršiocu povereni tajni podaci
ili je do njih došao na protivpravan način. Stav dva propisuje kažnjavanje i za samu pri-
premu krivičnog dela, koji se ističe u aktu prikupljanja tajnih podataka. U tom slučaju nu-
žno je utvrditi i nameru da se oni dostave stranoj obaveštajnoj službi. Za ovo delo je
predviđena kazna zatvora od šest meseci do pet godina. U ovom segmentu se može uvi-
deti sličnost sa Krivičnim zakonom SR Nemačke. Stav tri inkriminiše rad za stranu oba-
veštajnu službu i predviđa se kazna od jedne do deset godina zatvora. Stav četiri se od-
nosi na činjenje krivičnog dela u toku rata ili oružanog sukoba u kome učestvuje Republi-
ka Hrvatska. Zakonodavac ističe činjenicu da Hrvatska ne mora biti u ratu da bi njene
oružane snage učestvovale u oružanom sukobu budući da je članica NATO‒a i Evropske
unije, pa se mogu angažovati u borbenim misijama u multinacionalnim operacijama koje
predvode navedene međunarodne organizacije.
Krivični zakon Republike Hrvatske u segmentu koji se bavi krivičnim delima protiv
oružanih snaga, razmatra i krivična dela Neovlašćenog ulaska u vojne objekte i izradu
skica ili crteža vojnih objekata i borbenih sredstava.
Zaključak
Često se bezbednosne integracije tumače kao apsolutna saradnja među državama
članicama sa maksimalno ukazanim poverenjem i otvorenim pristupom ka njihovom re-
šavanju. Bezbednosna praksa je pokazala drugačije rezultate. Obaveštajna delatnost dr-
žava unutar saveza se često ne smanjuje, već se, naprotiv, pojačava. Uporedno sa tim,
pojačava se i kontraobaveštajna zaštita poverljivih informacija, iako je sporazumima defi-
nisano da je pristup zaštićenim informacijama od strane neovlašćenih lica unutar saveza
87
VOJNO DELO, 7/2019
strogo kažnjiv i da će lica, nosioci takvih aktivnosti, snositi odgovarajuće zakonske i disci-
plinske posledice. Integracija, dakle, ne pruža u potpunosti otvoren i ravnopravan pristup
informacijama od značaja svim članicama, što posebno komplikuje situaciju oko saradnje
obaveštajno-bezbednosnih struktura.
Priroda svih krivičnih dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije
podrazumeva da su učinjena sa umišljajem, osim dela Odavanje državne tajne koje mo-
že da ima i nehatni oblik. Krivično delo Špijunaže, po Krivičnom zakoniku Republike Srbi-
je postoji iako je isto učinjeno na štetu neke druge države, a ne isključivo Republike Srbi-
je. Poseban oblik navedenog krivičnog dela postoji u situaciji kada neko stvara obave-
štajnu službu u državi i rukovodi njome, a to čini za potrebe druge države ili organizacije.
Drugi oblik se sastoji u stupanju u stranu obaveštajnu službu, prikupljanju podataka za
njene potrebe, s tim da prikupljeni podaci ne moraju nužno da budu tajni. Treći oblik pod-
razumeva prikupljanje podataka za drugu državu ili organizaciju sa namerom da se pre-
daju toj državi ili organizaciji. Dakle, ovaj oblik je preventivnog karaktera u odnosu na
prethodna dva. Pripremne radnje za osnovni oblik krivičnog dela Špijunaže su takođe ka-
žnjive. Krivično delo Odavanje državne tajne se razlikuje od dela Špijunaže pre svega u
elementu inostranosti, koji kod prvog krivičnog dela ne postoji.
Krivično zakonodavstvo Republike Srbije u oblasti krivičnopravne zaštite od krivičnih
dela špijunaže usaglašeno je sa međunarodnim konvencijama i aktima koje je Srbija rati-
fikovala. Može se konstatovati da je i na planu krivičnoprocesne regulative koja reguliše
primenu posebnih istražnih mera u suprotstavljanju špijunaži Srbija navedenu oblast ure-
dila u skladu sa savremenim zakonodavnim rešenjima drugih država. To podrazumeva
prilagodljivost modernim metodama delovanja stranih obaveštajnih službi ne ograničava-
jući prava i slobode građana, posebno imajući u vidu potrebu za preventivnim i represiv-
nim delovanjem protiv potencijalnih izvršioca krivičnih dela koja ugrožavaju bezbednost i
nacionalne interese Republike Srbije.
Uporednom analizom krivičnopravne zakonske regulative Sjedinjenih Američkih Drža-
va, Savezne Republike Nemačke i Republike Hrvatske, možemo zaključiti da je krivično
zakonodavstvo Republike Srbije potpuno savremeno definisalo materiju krivičnog dela
špijunaže, kao i da su predviđeni njeni moderni pojavni oblici. Za očekivati je da će u toku
procesa pregovora za prijem u članstvo u EU mogu očekivati novi zahtevi za korekciju
krivičnopravne regulative u pojedinim oblastima koje regulišu navedenu materiju.
Takođe, potrebno je istaći da zakonska regulativa sama po sebi ne može realizovati
neophodnu preventivu funkciju niti je garant za efikasno represivno delovanje državnog
aparata na sprečavanju i suzbijanju krivičnih dela špijunaže i drugih teških krivičnih dela
protiv ustavnog uređenja Republike Srbije. Međutim, uspostavljen aktuelni pravni sistem
Republike Srbije pruža realne osnove za otkrivanje i dokazivanje navedenih krivičnih de-
la i stvara mogućnost dodatnog uspostavljanja efikasnih kriminalističkih i pravnih instituta
i metoda u pravnim propisima.
Literatura
[1] Zakon o odbrani, Službeni glasnik Republike Srbije, 116/07, 88/09, 104/09.
[2] Zakon o zaštiti poslovne tajne, Službeni glasnik Republike Srbije, 72/11.
[3] Zakon o tajnosti podataka, Službeni glasnik Republike Srbije, 104/09.
88
Bezbednost
[4] Krivični zakon Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, 85/05, 88/05, ispr. 72/09,
111/09, 121/12, 104/13.
[5] Matić, G. (2013). Praktični aspekti primene zakona o tajnosti podataka iz 2009. godine.
OEBS.
[6] Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije,
28/09.
[7] Tepavac, D. (2018). Zaštita poslovnih informacija u funkciji nacionalne bezbednosti, Doktor-
ska disertacija.
[8] Ustav Republike Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije, 98/06.
[9] Uredba o posebnim merama nadzora nad postupanjem sa tajnim podacima, Službeni gla-
snik Republike Srbije, 90/2011.
[10] Uredba o posebnim merama fizičko‒tehničke zaštite tajnih podataka, Službeni glasnik Re-
publike Srbije, 97/2011.
[11] Uredba o posebnim merama zaštite tajnih podataka u informaciono‒telekomunikacionim
sistemima, Službeni glasnik Republike Srbije, 53/2011.
[12] Uredba o sadržini, obliku i načinu vođenja evidencija za pristup tajnim podacima, Službeni
glasnik Republike Srbije, 89/10.
[13] Uredba o bližim kriterijumima za određivanje stepena tajnosti „Državna tajna” i „Strogo po-
verljivo”, Službeni glasnik, 46/13.
[14] Uredba o bližim kriterijumima za određivanje stepena tajnosti „Poverljivo” i „Interno” u Bez-
bednosno‒informativnoj agenciji, Službeni glasnik Republike Srbije, 70/13, Kancelariji Saveta za
nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, Službeni glasnik Republike Srbije 86/13 i Ministar-
stvu unutrašnjih poslova, Službeni glasnik Republike Srbije 105/13.
[15] Uredba o posebnim merama zaštite tajnih podataka koje se odnose na utvrđivanje ispu-
njenosti organizacionih i tehničkih uslova po osnovu ugovornog odnosa, Službeni glasnik Republi-
ke Srbije, 63/13.
89
DOI: 10.5937/vojdelo1907090J SPOREDNO KRIVIČNO ZAKONODAVSTVO
U REPUBLICI SRBIJI
Dragan Jovašević∗
Univerzitet u Nišu, Pravni fakultet
U cilju obezbeđenja i zaštite najznačajnijih društvenih dobara i vred-

nosti u svim savremenim državama posebno mesto, ulogu i značaj
ima krivično pravo. Ono kroz sistem zakonskih propisa određuje pojedina
krivična dela i sistem krivičnih sankcija u cilju suzbijanja i sprečavanja vr-
šenja krivičnih dela. To znači da se zakon, javlja kao osnovni, formalni iz-
vor krivičnog prava koji izvire iz ustavnih normi. Pored Krivičnog zakonika
koji predstavlja kodifikovani sistem pravnih normi koje obuhvataju celokup-
nu oblast krivičnog prava, u mnogim državama je u primeni i sporedno, po-
moćno ili dopunsko krivično pravo. To je skup zakona iz drugih oblasti
pravnog života, kojima se na načelima i u okvirima Krivičnog zakonika od-
ređuju pojam i karakteristike jednog ili više krivičnih dela i to upravo dela
kojima se povređuju i krše norme tih posebnih zakona. I osnovno i spored-
no krivično pravo ima jedinstveno postavljeni cilj – efikasna, zakonita, bla-
govremena i kvalitetna zaštita društva od kriminaliteta. Upravo u ovom ra-
du se govori o mestu, ulozi i značaju sporednog, pomoćnog ili dopunskog
krivičnog prava u ostvarivanju zaštitne, garantivne funkcije (uloge) krivič-
nog prava uopšte.
Ključne reči: Krivični zakonik, sporedno pravo, krivično delo, sankcija,
zaštitna funkcija
Osnovi krivičnog prava
K rivično pravo se može posmatrati u dvojakom smislu: 1) kao grana pozitivnog

prava i 2) kao grana pravne nauke. Shvaćeno na prvi način krivično pravo je si-
stem zakonskih propisa (ius publicum) kojima se određuju krivična dela i krivične sank-
cije, kao i uslovi za njihovu primenu prema učiniocima krivičnih dela u cilju suzbijanja
dela kojima se povređuju ili ugrožavaju zaštićene vrednosti ili je to skup pravnih normi
koje određuju sadržaje i obim ovlašćenja države na kažnjavanje pri čemu temeljna
pretpostavka za primenu tih normi predstavlja određeno ponašanje koje je propisano
kao krivično delo.1 U ovom značenju se krivično pravo izjednačuje sa krivičnim zako-
nodavstvom.
∗
Dr Dragan Jovašević je redovni profesor.
1
P. Novoselec, Opći dio kaznenog prava, Zagreb, 2004, str. 1.
90
Bezbednost
Drugim rečima, krivično pravo je deo pravnog poretka koji propisuje koja se ljudska
ponašanja određuju kao krivična dela i kakva je pravno organizovana reakcija prema uči-
niocima takvih dela.2 Krivično pravo se takođe može odrediti kao sistem propisa kojima
se u jednoj državi određuje koja se ponašanja smatraju kao krivična dela i koje kazne i
druge krivične sankcije i pod kojim uslovima mogu biti primenjene prema njihovim učinio-
cima,3 odnosno kao sistem zakonskih propisa kojima se zaštićuju osnovne vrednosti dru-
štvene zajednice na način kojim se ponašanja koja ih povređuju ili ugrožavaju određuju
kao krivična dela i kojim se za njihove učinioce propisuju krivičnopravne sankcije.4 Krivič-
no pravo kao grana pravne nauke predstavlja sistematizovani skup znanja o osnovnim
pojmovima i institutima koji su propisani pozitivnim krivičnim zakonodavstvom ili je to na-
uka koja proučava pozitivno krivično pravo sa ciljem da sistematski izloži i protumači ove
pravne propise i otkrije njihov smisao i socijalnu namenu.
Iz navedenih definicija proizilazi da pojam krivičnog prava kao grane pozitivnog prava sa-
drži materijalni i formalni elemenat. Materijalni elemenat, odnosno sadržinu krivičnog prava či-
ni određivanje krivičnog dela i krivične sankcije u cilju ostvarenja zaštitne, garantivne funkcije
– suzbijanja kriminaliteta kojim se povređuju ili ugrožavaju zaštićene društvene vrednosti. For-
malni elemenat označava da se krivična dela i krivične sankcije, kao i uslovi za njihovu prime-
nu određuju samo zakonom. To ukazuje da je krivično pravo zakonsko pravo, odnosno da je
njegov osnovni princip – princip legaliteta ili zakonitosti krivičnog dela i kazne (član 1. Krivič-
nog zakonika Republike Srbije – KZ RS). Pošto je pravni poredak određen nizom zakona koji
u svojoj ukupnosti čine zakonodavstvo jedne države, to ce i krivično pravo kao zakonsko pra-
vo može posmatrati kao grana zakonodavstva, odnosno kao grana pozitivnog prava države.5
Materijalna (socijalna) karakteristika krivičnog prava sastoji se u njegovoj socijalnoj
funkciji – a to je zaštita najznačajnijih društvenih dobara i vrednosti određene države.6 Ta
zaštita se ostvaruje propisivanjem, izricanjem i izvršenjem sankcija koje imaju prinudni ka-
rakter, a koje se primenjuju prema učiniocima krivičnih dela kojima se povređuju ili ugroža-
vaju zaštićene vrednosti. Krivično pravo, dakle, proglašava određena ljudska ponašanja
kao krivična dela predviđajući za njihove učinioce određenu vrstu i meru kazne ili druge kri-
vične sankcije. Iz toga proizilazi i cilj ove grane prava - uticanje na ljudsko ponašanje na
posredan način propisivanjem zabranjenih i kažnjivih ponašanja čime se utiče na ljude u
pogledu izbora načina ponašanja u skladu sa propisima pravnog poretka ili protiv njega. To
znači da cilj krivičnog prava nije u samoj primeni kazne prema neposlušnima.7
2
G. Marjanovik, Makedonsko krivično pravo, Opšt del, Skopje, 1998, str. 2.
3
Ž. Horvatić, Kazneno pravo, Opći dio, Zagreb, 2003, str. 12. U pravnoj teoriji postoje i druga pojmovna defi-
nisanja krivičnog prava, pa se krivično pravo određuje i na sledeći način: kao sistem pravnih pravila kojima se u
određenoj državi zaštićuju određene vrednosti (dobra ili interesi) od ponašanja kojima se te vrednosti povređuju
ili ugrožavaju time što se takva ponašanja proglašavaju za krivična dela i što se propisuju krivične sankcije koje
se primenjuju prema njihovim učiniocima (B. Zlatarić, Krivično pravo, Opći dio, Zagreb, 1977, str. 3); kao sistem
zakonskih pravnih pravila koja propisuju pretpostavke kažnjivosti i primene sankcija koje se mogu izreći učinio-
cima krivičnih dela (P. Novoselec, Opći dio kaznenog prava, op. cit. str. 1-2).
4
V. Grozdanić, M. Škorić, Uvod u kazneno pravo, Opći dio, Rijeka, 2009, str. 2.
5
D. Jovašević, Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 2018, str. 4-6.
6
Zadatak krivičnog prava je zaštita pravnih dobara preko zaštite osnovnih, elementarnih socijalno-etičkih
vrednosti u okviru pravednosti (H. Welzel, Das Deutsche Strafrecht, Berlin,1960, str. 5).
7
B. Petrović, D. Jovašević, A. Ferhatović, Krivično pravo 1, Sarajevo, 2015, str. 2-3.
91
VOJNO DELO, 7/2019
Krivično pravo8 naše države je deo jedinstvenog pravnog sistema, ali koje u tom si-
stemu ima poseban zadatak – da obezbedi zakonitu, kvalitetnu, efikasnu i blagovremenu
zaštitu vrednosti, dobara i interesa predviđenih krivičnim zakonodavstvom. Na osnovu
navedenih karakteristika krivično pravo naše države se može definisati kao sistem za-
konskih propisa kojima se određuju krivična dela i krivične sankcije, kao i osnovi i uslovi
za primenu krivičnih sankcija prema učiniocima krivičnih dela u cilju suzbijanja dela koji-
ma se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom (član 4. KZ
RS), a to su čovek i druge osnovne društvene vrednosti bez preciznog naznačenja u če-
mu se one sastoje.9
Krivično pravo kao grana pozitivnog prava se bavi određivanjem krivičnih dela i krivičnih
sankcija, kao i osnova i uslova za primenu krivičnih sankcija prema učiniocima takvih dela.
Prema tome, krivično delo i krivična sankcija, pojavljuju se kao osnovni pojmovi i instituti
kojima se bavi krivično pravo kao grana pozitivnog prava, ali i kao grana pravne nauke.
Određivanjem krivičnih dela, krivično pravo štiti najznačajnije društvene vrednosti.
Sredstva za zaštitu tih vrednosti od različitih oblika i vidova ugrožavanja ili povrede jesu kri-
vične sankcije. Krivične sankcije imaju prinudni karakter jer se primenjuju protiv volje učini-
oca krivičnog dela. One se sastoje u ograničavanju ili oduzimanju učiniocu krivičnog dela
prava ili sloboda koje ima kao građanin na osnovu pozitivnih pravnih propisa. Ali, da bi se
sankcija mogla primeniti, moraju se utvrditi osnovi i uslovi koji opravdavaju njenu primenu.
Otuda utvrđivanje osnova i uslova za primenu krivične sankcije, u prvom redu krivice, tako-
đe čini predmet krivičnog prava. To znači da je krivično pravo pozitivna grana zakonodav-
stva države koja ima za predmet regulative da odredi krivično delo i krivičnu sankciju i
osnove i uslove za primenu krivične sankcije, a y prvom redu krivicu kao osnova za prime-
nu kazne.
No, krivično pravo nije samo grana zakonodavstva, već i naučna disciplina, grana
pravne nauke. Kao grana nauke, krivično pravo se bavi proučavanjem pojmova i instituta
koji čine predmet njegove regulative: krivičnog dela i krivične sankcije. Ovo proučavanje
je neophodno kako bi se ovi pojmovi i instituti na efikasan način mogli primeniti u kon-
kretnim slučajevima izvršenja krivičnog dela od strane jednog ili više lica. Ali krivično de-
lo, krivična sankcija i ostali instituti krivičnog prava nisu samo pravne pojave, već su pre
svega društvene pojave koje kroz pravnu formu ispoljavaju svoju sadržinu. A kao dru-
štvene pojave one su podložne promenama u razvoju društva što sve zahteva adekvat-
nu analizu, tumačenje i objašnjenje.
Deoba krivičnog prava

Iako krivično pravo predstavlja jedinstvenu granu pozitivnog prava, ipak se zavisno
od različitih kriterijuma može uočiti više deoba ove grane prava.
Osnovna je deoba krivičnog prava na: a) materijalno, b) procesno i v) izvršno. Materi-
jalno (supstancijalno) pravo predstavlja sistem zakonskih propisa kojima se određuju po-
jam i karakteristike krivičnih dela, sistem krivičnih sankcija i osnovi i uslovi za utvrđivanje
8
D. Jovašević, Leksikon krivičnog prava, Beograd, 2011, str. 122-123.
9
Lj. Lazarević, B. Vučković, V. Vučković, Komentar Krivičnog zakonika Crne Gore, Cetinje, 2004, str. 25-26.
92
Bezbednost
krivice i kažnjivosti njihovih učinilaca. Ono se može manifestovati, realizovati tek posred-
stvom procesnog prava. Naime, krivično procesno (formalno) pravo kao sistem zakon-
skih propisa određuje pojam i vrste procesnih subjekata, procesna načela, arhitektoniku i
tok krivičnog postupka. A izvršno krivično pravo (pravo izvršenja krivičnih sankcija) odre-
đuje postupak, način i uslove izvršenja izrečenih krivičnih sankcija od strane krivičnog
suda. Materijalno krivično pravo se dalje može podeliti na: a) opšte10 i b) posebno pri če-
mu su ova dva dela uzajamno povezana i međusobno uslovljena. Ova deoba ima osno-
va u strukturi savremenih krivičnih zakona ili zakonika. Zatim krivično pravo može da bu-
de: a) redovno – koje se primenjuje po pravilu, običajeno u doba mira, u redovnim, nor-
malnim okolnostima i b) vanredno – koje se primenjuje u posebnim, vanrednim situacija-
ma kao što su: ratno stanje, stanje neposredne ratne opasnosti ili oružanog sukoba.11
Zavisno od izvora krivično pravo može da bude: a) nacionalno (interno) i b) međuna-
rodno. Izvor nacionalnog krivičnog prava jeste domaći Krivični zakonik, a izvor međuna-
rodnog krivičnog prava jesu međunarodni pravni akti: Statut Haškog tribunala, Statut tri-
bunala za Ruandu, Rimski statut stalnog međunarodnog krivičnog suda i dr. Krivično (na-
cionalno) pravo se dalje može podeliti na: a) osnovno i b) sporedno ili dopunsko.
Izvori krivičnog prava

Izvor krivičnog prava se može shvatiti dvojako: a) u formalnom i b) u materijalnom smi-
slu. U formalnom smislu (fontes iuris cognoscendi) izvor krivičnog prava čine pravni akti (iz-
ražajni oblici) koji sadrže krivičnopravne norme kojima se društveni odnosi prinudno uređu-
ju, bilo da se određena ponašanja zabranjuju ili da se nalažu, odnosno kojima se određuju
krivična dela i krivične sankcije. U materijalnom smislu (fontes iuris essendi) izvor krivičnog
prava jesu društveni odnosi regulisani putem krivičnopravnih normi. Međutim, iako se po-
jam izvora krivičnog prava izražava u materijalnom i formalnom smislu, obično se pod izvo-
rom prava podrazumeva formalni izvor – pravni akti koji sadrže krivičnopravne norme.
Izvori krivičnog prava se dele na: a) osnovne (neposredne) i b) dopunske (pomoćne ili po-
sredne) izvore. Osnovni izvori neposredno propisuju krivična dela i krivične sankcije. Osnovni
(neposredni) izvor savremenog krivičnog prava, koje se zasniva na principu zakonitosti krivič-
nog dela i kazne, jeste krivični zakon ili zakonik. Dopunski izvori sadrže odredbe krivičnoprav-
nog sadržaja, ali se primenjuju samo kada zakon upućuje na njihovu primenu. To su: a) nor-
mativni akti državnih organa, b) međunarodni ugovori, v) običajno pravo, g) sudska praksa i
d) pravna nauka (doktrina). U našoj državi osnovni izvor krivičnog prava jeste zakon koji svoju
osnovu nalazi u Ustavu Republike Srbije12 iz 2006. godine (praizvor krivičnog prava).
10
U pravnoj teoriji se mogu naći shvatanja prema kojima ''opšte'' krivično pravo znači pravo koje se odnosi na
sve građane bez izuzetaka, dok je ''posebno'' pravo ono koje se odnosi na posebne kategorije lica: maloletnike,
vojna lica (G. Marjanovik, Makedonsko krivično pravo, Opšt del, op. cit. str. 7 ili V. Grozdanić, M. Škorić, Uvod
u kazneno pravo, Opći dio, op. cit. str. 5). No, uobičajeno je da opšte krivično pravo sadrži odredbe koje važe
za sva krivična dela. Njima se uređuju pretpostavke kažnjivosti i krivičnih sankcija, dok posebni deo sadrži sa-
mo opise pojedinih krivičnih dela i kazne koje se mogu izreći njihovim učiniocima (P. Novoselec, Opći dio ka-
znenog prava, op. cit. str. 4) .
11
G. Marjanovik, Makedonsko krivično pravo, Opšt del, op.cit. str. 7.
12
Službeni glasnik RS, br. 98/2006.
93
VOJNO DELO, 7/2019
Osnovni izvor
Osnovni izvor krivičnog prava u Republici Srbiji jesu zakoni. To su: 1) Krivični zakonik,13
2) Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica,14
3) Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela,15 4) Zakon o posebnim merama za
sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima,16 5) Za-
kon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela17 i 6) Zakon o ograničavanju raspola-
ganja imovinom s ciljem sprečavanja terorizma i širenja oružja za masovno uništenje.18
Pored osnovnog, postoji i dopunsko, sporedno ili pomoćno krivično pravo. Njega čini
skup krivičnopravnih odredbi koje su sadržane u više desetina zakona iz drugih oblasti
prava, koje propisuju krivična dela kojima se krše pravila utvrđena tim zakonima. U spo-
redne krivične zakone spadaju npr.: Zakon o sredstvima za zaštitu bilja, Zakon o zdravlju
bilja, Zakon o genetički modifikovanim organizmima, Zakon o javnom redu i miru, Zakon
o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Zakon o sprečavanju dopinga u sportu,
Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata i dr. Skup ovih zako-
na predstavlja sporedno, dopunsko ili pomoćno krivično zakonodavstvo. Naziv „spored-
no“ ne znači da se ovde radi o malom značaju ovih propisa. Među njima ima i takvih za-
kona koji predviđaju teška krivična dela zaprećena strogim kaznama. Odnos odredaba iz
sporednog i osnovnog krivičnog zakonodavstva je uređen tako da odredbe opšteg dela
Krivičnog zakonika važe i za krivična dela predviđena u sporednim zakonima.
Krivični zakonik Republike Srbije kao osnovni izvor krivičnog prava čine dva dela: a) opšti
deo (od prve do dvanaeste glave, članovi od 1–112) i 2) posebni deo (od trinaeste do trideset
šeste glave, članovi od 113–432). Opšti deo Krivičnog zakonika čine sledeće glave: 1) osnov-
ne odredbe, 2) važenje krivičnog zakonodavstva Republike Srbije, 3) krivično delo, 4) kazne,
5) mere upozorenja, 6) mere bezbednosti, 7) oduzimanje imovinske koristi, 8) pravne posledi-
ce osude, 9) rehabilitacija, prestanak pravnih posledica osude i davanje podataka iz kaznene
evidencije, 10) zastarelost, 11) amnestija i pomilovanje i 12) značenje izraza. Posebni deo Kri-
vičnog zakonika čine sledeće glave: 1) krivična dela protiv života i tela, 2) krivična dela protiv
sloboda i prava čoveka i građanina, 3) krivična dela protiv izbornih prava, 4) krivična dela protiv
prava po osnovu rada, 5) krivična dela protiv časti i ugleda, 6) krivična dela protiv polne slobo-
de, 7) krivična dela protiv braka i porodice, 8) krivična dela protiv intelektualne svojine, 9) krivič-
na dela protiv imovine, 10) krivična dela protiv privrede, 11) krivična dela protiv zdravlja ljudi,
12) krivična dela protiv životne sredine, 13) krivična dela protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine,
14) krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, 15) krivična dela protiv bezbednosti ra-
čunarskih podataka, 16) krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije,
17) krivična dela protiv državnih organa, 18) krivična dela protiv pravosuđa, 19) krivična dela
protiv javnog reda i mira, 20) krivična dela protiv pravnog saobraćaja, 21) krivična dela protiv
službene dužnosti, 22) krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarod-
nim pravom, 23) krivična dela protiv Vojske Srbije i 24) prelazne i završne odredbe.
13
Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016.
14
15
16
17
Službeni glasnik RS, br. 32/2013 i 94/2016.
18
Službeni glasnik RS, br. 29/2015, 113/2017 i 41/2018.
94
Bezbednost
Krivični zakonik Republike Srbije u oblasti opšteg dela ne sadrži odredbe o maloletnicima
kao učiniocima krivičnih dela zato što postoji poseban Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih
dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica koji predviđa odredbe vezane za: a) krivičnopravni
status maloletnika, b) vaspitne naloge, v) vaspitne mere i g) kaznu maloletničkog zatvora.
Dopunski izvori
Postoji više dopunskih izvora krivičnog prava. To su: a) normativni akti, b) međuna-
rodni ugovori, v) običajno pravo, g) sudska praksa i d) pravna nauka.
Normativni (podzakonski) akti državnih i drugih organa predstavljaju posredni izvor krivič-
nog prava u slučaju „blanketnih normi“ kada krivični zakon upućuje na njihovu primenu. To su
norme koje ne predviđaju sva obeležja krivičnog dela ili sankciju, već daju opšti okvir, a radi
utvrđivanja osnovnih ili dopunskih obeležja tog krivičnog dela ili sankcije upućuju na podza-
konski akt. Takva su krivična dela kod kojih se radnja izvršenja sastoji u „postupanju protivno
propisima, odlukama ili naredbama državnih organa“ npr. krivična dela protiv: zdravlja ljudi, ži-
votne sredine, bezbednosti javnog saobraćaja ili opšte sigurnosti ljudi i imovine.
Međunarodni ugovori koji sadrže krivičnopravne odredbe se javljaju kao izvor krivičnog
prava u dva vida: 1) kao neposredni izvor – međunarodni ugovor je izvor krivičnog prava ka-
da je potpisan od strane nadležnog organa naše države, ratifikovan u Narodnoj skupštini i
potom objavljen u službenom glasilu. Na taj način međunarodni ugovor dobija snagu zako-
na, na primer: Konvencija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, Rimski
statut Međunarodnog krivičnog suda i dr. i 2) kao posredni izvor – međunarodni ugovor je iz-
vor krivičnog prava kada njegovim potpisivanjem država preuzima obavezu da takve odred-
be inkorporiše u nacionalno krivično zakonodavstvo ili da krivičnom delu sadržanom u me-
đunarodnom ugovoru obezbedi krivičnu sankciju, na primer: Konvencija o sprečavanju i ka-
žnjavanju zločina genocida, Konvencija protiv torture i drugih surovih, nehumanih ili poniža-
vajućih kazni ili postupaka, Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala,
Evropska konvencija o suzbijanju terorizma, Krivičnopravna konvencija o korupciji, Konven-
cija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom i dr.
Običajno pravo kao nepisani izvor prava (ius non scriptum) je dugo vremena bio jedini
regulator društvenih odnosa počev od prvobitne zajednice do pojave pisanih pravnih spome-
nika. Njegova primena kao izvora krivičnog prava se protivi principu zakonitosti kao najzna-
čajnijem rukovodnom principu savremenog krivičnog prava. No, i danas se običajno pravo
javlja kao izvor prava u revolucionarnim periodima kod nastajanja novih država sve dok se
ne izgradi pozitivno zakonodavstvo. Takođe, u državama anglosaksonskog precedentnog
prava običajno pravo (Common Law) pored sudske prakse predstavlja osnovni izvor krivič-
nog prava. U našoj državi gde je vladajući princip zakonitosti, običajno pravo se može javiti
kao dopunski izvor krivičnog prava kod utvrđivanja značenja (tumačenja) pojedinih pojmova,
naročito onih koji su regulisani uzansama, a koji mogu biti od značaja kod utvrđivanja okol-
nosti pod kojima je izvršeno neko krivično delo protiv imovine ili privrede, odnosno u oblasti
krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (gde se
pojedina međunarodna krivična dela sastoje u kršenju „zakona i običaja rata“).
Sudska praksa je od najstarijih vremena imala veliki značaj u stvaranju prava, a i danas
u državama anglosaksonskog precedentnog prava uporedo sa običajnim pravom. No, i u
našoj državi sudska praksa ima određeni značaj u primeni zakonskih normi. Primenjujući
95
VOJNO DELO, 7/2019
krivičnopravne propise sudovi zauzimaju pravna shvatanja o njima sa ciljem efikasnije i

kvalitetnije primene pri čemu ih popunjavaju socijalnom sadržinom. Sudska primena zakon-
skih propisa nije mehanička, već je stvaralačka, kreativna i dinamična. Tako sudska praksa
zajedno sa pravnom naukom rešavajući brojne slučajeve iz prakse: a) ima ulogu pri utvrđi-
vanju pravog smisla pojedinih krivičnopravnih pojmova i b) stvara niz opštih pojmova i insti-
tuta: produženo krivično delo, trajno krivično delo, posredno izvršilaštvo koje je novi Krivični
zakonik izričito predvideo. Pored toga najviši sud u Republici – Vrhovni kasacioni sud zau-
zima odgovarajuća pravna shvatanja o brojnim spornim pitanjima čime obezbeđuju jednoo-
braznu primenu zakona od svih nižestepenih sudova i ujednačavanje prakse.
Pravna nauka ima takođe uticaj na stvaranje i primenu krivičnog prava budući da kritikom
postojećih rešenja i ukazivanjem na njihove nedostatke: a) daje predloge za njihovu izmenu i
dopunu kako bi se dobila efikasnija i kvalitetnija krivičnopravna rešenja i b) ima ulogu pri tuma-
čenju i utvrđivanju pravog smisla pojedinih opštih krivičnopravnih pojmova čime je izgrađen niz
opštih pojmova i instituta: produženo krivično delo, trajno krivično delo, posredno izvršilaštvo.
Uloga osnovnog i sporednog krivičnog prava

Osnovna funkcija (uloga, cilj) krivičnog prava (osnovnog i sporednog) kao zakonskog
prava jeste obavljanje zaštitne funkcije, odnosno obezbeđenje zaštite određenog društva
i njegovih vrednosti od kriminaliteta. Njegov je zadatak da obezbedi postojanje jednog
društva, ali i da omogući njegov dalji razvoj. Ta se zaštita ostvaruje na dva načina: a)
propisivanjem koja se ljudska ponašanja smatraju krivičnim delima i b) propisivanjem kri-
vičnih sankcija i uslova za njihovu primenu prema učiniocima takvih ponašanja. To je op-
šta i zajednička funkcija svakog krivičnog prava, bez obzira na konkretno društvo, odno-
sno državu kojoj služi kao sredstvo zaštite i nezavisno od vremenskog perioda njegovog
važenja. Istovremeno tu leži i osnovna razlika između krivičnog prava raznih država.
Krivično pravo je instrument za zaštitu određenog društva i sistema njegovih zaštićenih
vrednosti na određenom stepenu razvoja i kao takvo ono je specifično jer poseduje niz ka-
rakteristika po kojima se razlikuje od krivičnog prava svake druge države. Retka su krivična
zakonodavstva koja izričito određuju zaštitnu funkciju19 kao što to čini Krivični zakonik Re-
publike Srbije u članu 3. kada određuje da je cilj (funkcija, svrha) krivičnog prava zaštita čo-
veka i drugih osnovnih društvenih vrednosti (ne navodeći o kojim se vrednostima radi).
Ovako određena funkcija predstavlja osnov za određivanje krivičnih dela, propisivanje i pri-
menu krivičnih sankcija, i to samo u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela. Dakle,
krivično pravo ima za cilj ostvarenje dvojake funkcije: a) zaštita i obezbeđenje najznačajni-
jih društvenih dobara i vrednosti od njihovog povređivanja ili ugrožavanja vršenjem krivičnih
dela od strane pojedinaca ili grupa, dakle očuvanje postojećih odnosa što predstavlja sta-
tičku funkciju i b) praćenje dinamike i razvoja društvenih odnosa i učešće u njihovom me-
njanju, unapređivanju i zaštiti što predstavlja dinamičku funkciju krivičnog prava.
Zaštitna funkcija krivičnog prava nije sveobuhvatna, već je delimična ili parcijalna. Naime,
krivično pravo ne štiti sva dobra i vrednosti u jednom društvu, već samo ona koja su najvažni-
19
Tako u članu 2. Krivični zakonik Ruske federacije ističe da se ova funkcija ispoljava u zaštiti od prestupnič-
kih napada na prava i slobode čoveka i građanina, imovine, društvenog uređenja i društvene bezbednosti, oru-
žanih snaga i ustavnog uređenja zemlje kao i obezbeđenje mira i bezbednosti čovečanstva kao i sprečavanje
prestupa (I. Fedosova, T. Skuratova, Ugolovnij kodeks Rossijskoj federaciji, Moskva, 2005, str. 20).
96
Bezbednost
ja za pojedinca (kao čoveka i građanina) i društvo (kao zajednicu ljudi). Drugim rečima, štite
se dobra i vrednosti bez kojih ne bi bilo moguće postojanje i razvoj čoveka i određenog dru-
štva. U pogledu ove zaštite razlikuju se dve vrste vrednosti: a) društvene vrednosti i dobra do
čijeg očuvanja je određenoj društvenoj zajednici (vladajućoj strukturi) naročito stalo i b) dru-
štvene vrednosti i dobra koja imaju univerzalni, opštecivilizacijski značaj, koja se dakle štite u
svim društvima i svim periodima razvoja bez obzira na oblik društvene organizacije. Ali, čak ni
ovim dobrima i vrednostima krivično pravo ne pruža potpunu, već nepotpunu, parcijalnu zašti-
tu, tj. zaštitu koja ima fragmentarni karakter. Ono se ograničava na zaštitu ovih dobara i vred-
nosti samo od određenih napada u vidu povrede i ugrožavanja koja su zakonom propisana
kao krivična dela. Ovako određena zaštitna funkcija krivičnom pravu daje utilitaristički karak-
ter. No, ona se pojavljuje i kao značajan instrument samoograničavanja države.
Ovakva delimična, fragmentarna zaštita je ne samo opravdana, već i jedino moguća, jer bi
sveobuhvatna i totalna zaštita dovela do negacije slobode i onemogućavanja njenog razvoja,
kao i razvoja društva u celini, što bi značilo negaciju svrhe zaštite. Zaštita ovih društvenih vred-
nosti ne ostvaruje se samo putem krivičnog prava, već i putem drugih grana prava, tj. celim
pravnim sistemom, pri čemu ova zaštita ima opštiji i primarni karakter za razliku od krivičnoprav-
ne zaštite koja ima specijalni, sekundarni, subsidijarni karakter. Mehanizam krivičnopravne za-
štite određenih društvenih vrednosti stupa u dejstvo tek kada se utvrdi da je mehanizam zaštite
neke druge grane prava nedovoljan da obezbedi očuvanje tih dobara ili vrednosti. U tom smislu
20
se ono pojavljuje kao ultima ratio pravnog poretka, kao njegov poslednji i najvažniji čuvar.
Iako se krivičnopravna zaštita društvenih vrednosti ostvaruje uglavnom kroz kaznu kao
najvažniju krivičnu sankciju usled čega joj se daje represivni, retributivni karakter, ona se ne
ostvaruje samo kroz retribuciju i odmazdu, već i kroz prevenciju (sprečavanje) vršenja krivič-
nih dela. Šta više cilj je krivičnog prava da vaspitno utiče na ponašanje ljudi (kroz jačanje mo-
rala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona) kako bi se oni uzdržali od kršenja propisa i vr-
šenja krivičnih dela. Funkcija našeg krivičnog prava je zaštita najznačajnijih društvenih dobara
i vrednosti „zaštićenih“ krivičnim zakonodavstvom. Ova se zaštita ostvaruje na specifičan na-
čin. Naime, krivično pravo ne reguliše društvene odnose neposredno, tj. ono ne propisuje pra-
vila ponašanja, već određuje sankcije za nepoštovanje postojećih društvenih, a pre svega
pravnih pravila ponašanja. Drugim rečima, zaštita navedenih vrednosti ostvaruje se na taj na-
čin što se određuju ljudska ponašanja koja predstavljaju krivična dela i što se za takva pona-
šanja propisuju krivične sankcije prema njihovim učiniocima u cilju suzbijanja kriminaliteta.
Dakle, krivičnopravna zaštita ostvaruje se post factum, onda kada je zaštićeno dobro već po-
vređeno ili ugroženo. Zbog te činjenice izgleda da zaštitna funkcija, koja se najčešće ostvaru-
je primenom kazne, ima čisto represivni karakter. Kroz kaznu se, pored represije, ostvaruje i
prevencija, i to kako individualna, tako i generalna.
Mesto sporednog krivičnog prava

Već smo videli da se materijalno (supstancijalno) krivično pravo može podeliti na: 1) opšte21
i 2) posebno pri čemu su ova dva dela uzajamno povezana i međusobno uslovljena. Ova deoba
20
Ž. Horvatić, Krivično pravo, Opći dio, Beograd, 2003, str. 31-32.
21
U pravnoj teoriji se mogu naći shvatanja prema kojima ''opšte'' krivično pravo znači pravo koje se odnosi na sve
građane bez izuzetaka, dok je ''posebno'' pravo ono koje se odnosi na posebne kategorije lica: maloletnike, vojna lica
(G. Marjanovik, Makedonsko krivično pravo, Opšt del, op. cit. str. 7 ili V. Grozdanić, M. Škorić, Uvod u kazneno pravo,
97
VOJNO DELO, 7/2019
ima osnova u strukturi savremenih krivičnih zakona ili zakonika. U oba slučaja se radi o redovnoj
primeni krivičnog prava. To je tzv. redovno krivično pravo koje se primenjuje po pravilu, običaje-
no u doba mira, u redovnim, normalnim okolnostima, nasuprot vanrednom krivičnom pravu.
Zavisno od izvora, nacionalno (interno) krivično pravo može da bude: 1) osnovno i 2)
sporedno, pomoćno ili dopunsko. Ovo dopunsko, pomoćno ili sporedno krivično pravo či-
ne krivičnopravne odredbe sadržane u drugim zakonima koji uređuju odnose u drugim
oblastima prava. Ono nije manjeg značaja u odnosu na osnovno krivično pravo kako bi
se to moglo zaključiti na osnovu tumačenja njegovog naziva. Taj naziv samo govori da
se ovde ne radi o propisima koji su sadržane u Krivičnom zakon(ik)u kao osnovnom
pravnom aktu i izvoru krivičnog prava. Iako Krivični zakonik po pravilu obuhvata celokup-
nu materiju krivičnog prava, neke zakonske odredbe koje su po svojoj prirodi krivično-
pravne odredbe nisu unete iz praktičnih ili nomotehničkih razloga u Krivični zakonik kao
celinu, već se nalaze u nekim drugim zakonima22 koji se odnose na različite oblasti prav-
nog regulisanja zbog toga što su po svojoj prirodi tesno povezani sa tom materijom. Ov-
de se dakle radi o krivičnopravnim odredbama koje se nalaze izvan Krivičnog zakonika.23
Drugim rečima, sporedno krivično pravo („stranska kazenskega zakonodaja“) označava
primere kada krivično delo nije propisano u posebnom delu Krivičnog zakonika ili drugom
krivičnopravnom propisu, već u zakonu iz drugog pravnog područja. Ono je tako namenje-
no uređenju razmera u drugim pravnim područjima gde se na krivičnopravni način uređuju
opisi krivičnih dela i propisuju krivične sankcije za njihove učinioce. Oni ne sadrže odredbe
opšteg karaktera, već samo odredbe posebnog dela – opise krivičnih dela.24
Postojanje tzv. „izvankodifikacijskih“ inkriminacija u okviru sporednog krivičnog prava
opravdavaju različiti razlozi, među kojima se po svom značaju ističu dva razloga. Pre
svega, Krivični zakonik spada u trajnije zakone čija procedura donošenja i njegova izme-
na i dopuna traje duže vreme i izaziva širu pažnju opšte javnosti. Takođe nije preporučlji-
vo da se u ovakav zakonski tekst unose sve inkriminacije, posebne one koje se odnose
na dinamične segmente društva što nalaže njihovo često i brzo menjanje kako bi se ta-
kve norme prilagodile realnim društvenim odnosima. Pored toga, nekada je zbog speci-
fičnosti materije koja se reguliše sporednim zakonima bolje da takva krivična dela budu u
sporednim zakonima jer je za njihovo razumevanje često potrebno poznavanje celovitosti
takvih zakona. Zakoni u oblasti sporednog krivičnog prava kao krivična dela predviđaju
samo ona ponašanja kojima se krše određene odredbe tih zakona, pa je ta sadržajna ve-
za sa tim zakonom glavni razlog zašto te odredbe i nisu unete u Krivični zakonik. Najče-
šće su ova krivična dela i propisana kao blanketna krivična dela tj. u njima je propisana
kazna za postupanje protivno nekim (ili svim) odredbama takvog zakona.25
Pri tome naravno treba imati na umu da nekontrolisano širenje sporednog krivičnog zako-
nodavstva predstavlja ozbiljnu opasnost za integritet i celovitost krivičnog zakonodavstva, po-
sebno garantivnu funkciju krivičnog prava. To bi moglo da ugrozi i osnovne fundamentalne
Opći dio, op. cit. str. 5). No, uobičajeno je da opšte krivično pravo sadrži odredbe koje važe za sva krivična dela. Njima
se uređuju pretpostavke kažnjivosti i krivičnih sankcija, dok posebni deo sadrži samo opise pojedinih krivičnih dela i ka-
zne koje se mogu izreći njihovim učiniocima (P. Novoselec, Opći dio kaznenog prava, op. cit. str. 4).
22
M. Radovanović, Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 1975, str. 109.
23
M. Đorđević, Đ. Đorđević, Krivično pravo, Beograd, 2016, str. 25.
24
Lj. Selinšek, Kazensko pravo, Ljubljana, 2007, str. 58.
25
B. Pavišić, V. Grozdanić, P. Veić, Komentar Kaznenog zakona, Zagreb, 2007, str. 28.
98
Bezbednost
principe na kojima počiva krivično pravo uopšte jer bi se na zaobilazan način ovi principi
osnovnog krivičnog zakonodavstva napuštali. To bi moglo da vodi ka dezintegraciji krivičnog
prava, njegovog derogiranja, pa i delimičnog ukidanja jer bi se putem sporednog krivičnog za-
konodavstva posebni deo koji predstavlja u suštini pravo merilo širine krivičnopravne represije
mogao dobrim delom staviti van primene jer bi ga suspendovali ti sporedni zakoni. Ovakvo
sporedno pravo se inače još naziv i „temporalno ili ministarsko pravo“ jer se donosi u suštini u
funkciji „dnevne politike“ za određeno, kraće vreme sa ciljem postizanja kratkoročnih ciljeva
pojedini struktura vlasti. Ovo pravo nije karakteristika stabilnih i demokratskih društava.26
Odnos sporednog i osnovnog krivičnog prava je višestruk. Prvo, norme osnovnog kri-
vičnog prava (posebno njegovog opšteg dela) se jedinstveno primenjuju na sve učinioce
krivičnih dela bez obzira da li su takva dela propisana u posebnom delu osnovnog Krivič-
nog zakon(ik)a ili u nekom pomoćnom, sporednom zakonu. To izričito proizilazi iz odred-
be čl. 13. KZ prema kojoj odredbe opšteg dela Krivičnog zakonika važe za sva krivična
dela određena ovim zakonikom ili „drugim“ (podrazumeva se sporednim zakonom).
Ali i pri propisivanju krivičnih sela u sporednom zakonu zakonodavac u svemu mora da se
pridržava pravila i granica sadržanih u odredbama opšteg dela Krivičnog zakonika. I ovde kri-
vično delo mora biti propisano jasno i precizno sa svim elementima posebnog bića. Kao rad-
nja izvršenja najčešće se određuje postupanje upravo protivno tom zakonu (u čijim okvirima
je takvo krivično delo i predviđao), a vrsta i mera kazne i druge krivične sankcije mora da se
kreće u okvirima koji su određeni sistemom krivičnih sankcija sadržanim u Krivičnom zakonu.
Po pravilu, brojna krivična dela u sferi privrednog, ekološkog, bankarskog, kompjuter-
skog kriminaliteta koji predstavlja obeležje savremenog kriminaliteta su najčešće prvo i
bila propisana u sporednim zakonima, dakle u zakonima koji su uređivali te određene
oblasti društvenog života. A tek kasnije, pri kodifikaciji, takve odredbe su unošene iz spo-
rednog u osnovno krivično zakonodavstvo (kao što je to bio slučaj sa krivičnim delima iz
Zakona o oružju i municiji, Zakona o javnom redu i miru, Zakona o poreskom postupku i
poreskoj administraciji, Carinskog zakona, Zakona o sprečavanju pranja novca, Zakona
o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim takmičenjima i sl.).
Ipak ne treba priznavati preveliki značaj tom sporednom krivičnom pravu jer se na taj na-
čin može umanjiti (doduše na posredan način) i značaj Krivičnog zakonika kao temeljnog pro-
pisa koji teži što široj kodifikaciji. Kodifikacija krivičnog prava osim opštih prednosti koje dono-
si svaka kodifikacija (sistemski poredak pravnih normi iz jedne oblasti prava) ima i tu prednost
da svakom pojedincu olakšava uvid u ona ponašanja koja su zabranjena i kažnjiva i na taj na-
27
čin i omogućava spoznaju o granicama vlastite slobode. To ima ulogu i kod primene princi-
pa pravičnosti, odnosno principa krivice koji se nalazi u osnovi subjektivne krivične odgovor-
nosti. Naime, kao jedna od važnih pretpostavki za postojanje krivice (a time i samog krivičnog
dela čiji je konstitutivni elemenat formalnog karaktera upravo krivica) jeste svest, odnosno du-
žnost i mogućnost postojanja svesti na strani učinioca krivičnog dela o protivpravnosti učinje-
nog dela u vreme preduzimanja radnje izvršenja. Ako nema ove svesti ili mogućnosti postoja-
nja svesti na strani učinioca da zna koja su ponašanja zabranjena, odnosno ako se nalazi u
opravdanoj pravnoj zabludi, njegove krivice nema, pa time ni primene krivičnih sankcija za
prouzrokovanu posledicu u spoljnom svetu. Sporedno krivično pravo u uređenom pravnom si-
26
D. Jovašević, Lj. Mitrović, V. Ikanović, Krivično pravo Republike Srpske, Opšti dio, Banja Luka, 2017, str. 74.
27
M. Simović, D. Jovašević, Leksikon krivičnog prava Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2018, str. 389-391.
99
VOJNO DELO, 7/2019
stemu treba da predstavlja izuzetak, a ne pravilo jer je zbog pravne sigurnosti građana veoma
važno da krivičnopravne norme budu sistematizovane na jednom mestu, u jednom pravnom
aktu, a ne da su rasute u više zakona, koji se povrh toga često i menjaju.28
Zaključak
Krivično pravo kao skup zakonskih pravnih propisa kojima se određuju krivična dela i
krivične sankcije za njihove učinioce treba da ostvari određeni cilj, ulogu – a to je suzbija-
nje i sprečavanje vršenja krivičnih dela kojima se povređuju ili ugrožavaju zaštićene vred-
nosti, interesi i dobra. Iz ove definicije proizilazi da je krivično pravo sistem zakonskih
propisa, a da je njegov osnovni formalni izvor zakon. Pored osnovnog krivičnog prava
koje je sadržano u Krivičnom zakoniku, savremena društva karakteriše i postojanje spo-
rednog, dopunskog ili pomoćnog krivičnog prava. Sporedno, pomoćno ili dopunsko čine
krivičnopravne odredbe sadržane u drugim zakonima koji uređuju odnose u drugim obla-
stima prava. Iako Krivični zakonik po pravilu obuhvata celokupnu materiju krivičnog pra-
va, neke zakonske odredbe koje su po svojoj prirodi krivičnopravne odredbe nisu unete
iz praktičnih ili nomotehničkih razloga u Krivični zakonik kao celinu, već se nalaze u ne-
kim drugim zakonima koji se odnose na različite oblasti pravnog regulisanja zbog toga
što su po svojoj prirodi tesno povezani sa tom materijom. Ovde se dakle radi o krivično-
pravnim odredbama koje se nalaze izvan Krivičnog zakonika.
Postojanje tzv. „izvankodifikacijskih“ inkriminacija u okviru sporednog krivičnog prava
opravdavaju različiti razlozi, među kojima se po svom značaju ističu dva razloga. Pre
svega, Krivični zakonik spada u trajnije zakone čija procedura donošenja i njegova izme-
na i dopuna traje duže vreme i izaziva širu pažnju opšte javnosti. Takođe nije preporučlji-
vo da se u ovakav zakonski tekst unose sve inkriminacije, posebne one koje se odnose
na dinamične segmente društva što nalaže njihovo često i brzo menjanje kako bi se ta-
kve norme prilagodile realnim društvenim odnosima. Pored toga, nekada je zbog speci-
fičnosti materije koja se reguliše sporednim zakonima bolje da takva krivična dela budu u
sporednim zakonima jer je za njihovo razumevanje često potrebno poznavanje celovitosti
takvih zakona. Zakoni u oblasti sporednog krivičnog prava kao krivična dela predviđaju
samo ona ponašanja kojima se krše određene odredbe tih zakona, pa je ta sadržajna ve-
za sa tim zakonom glavni razlog zašto te odredbe i nisu unete u Krivični zakonik. Najče-
šće su ova krivična dela i propisana kao blanketna krivična dela tj. u njima je propisana
kazna za postupanje protivno nekim (ili svim) odredbama takvog zakona.
Pri tome naravno treba imati na umu da nekontrolisano širenje sporednog krivičnog zako-
nodavstva predstavlja ozbiljnu opasnost za integritet i celovitost krivičnog zakonodavstva, po-
sebno garantivnu funkciju krivičnog prava. To bi moglo da ugrozi i osnovne fundamentalne
principe na kojima počiva krivično pravo uopšte jer bi se na zaobilazan način ovi principi
osnovnog krivičnog zakonodavstva napuštali. To bi moglo da vodi ka dezintegraciji krivičnog
prava, njegovog derogiranja, pa i delimičnog ukidanja jer bi se putem sporednog krivičnog za-
konodavstva posebni deo koji predstavlja u suštini pravo merilo širine krivičnopravne represije
mogao dobrim delom staviti van primene jer bi ga suspendovali ti sporedni zakoni. Ovakvo
28
N. Mrvić Petrović, Krivično pravo, Beograd, 2005, str. 45.
100
Bezbednost
sporedno pravo se inače još naziv i „temporalno ili ministarsko pravo“ jer se donosi u suštini u
funkciji „dnevne politike“ za određeno, kraće vreme sa ciljem postizanja kratkoročnih ciljeva
pojedini struktura vlasti. Ovo pravo nije karakteristika stabilnih i demokratskih društava.
Po pravilu, brojna krivična dela u sferi privrednog, ekološkog, bankarskog, kompjuter-
skog kriminaliteta koji predstavlja obeležje savremenog kriminaliteta su najčešće prvo i
bila propisana u sporednim zakonima, dakle u zakonima koji su uređivali te određene
oblasti društvenog života. A tek kasnije, pri kodifikaciji, takve odredbe su unošene iz spo-
rednog u osnovno krivično zakonodavstvo (kao što je to bio slučaj sa krivičnim delima iz
Zakona o oružju i municiji, Zakona o javnom redu i miru, Zakona o poreskom postupku i
poreskoj administraciji, Carinskog zakona, Zakona o sprečavanju pranja novca, Zakona
o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim takmičenjima i sl.).
Literatura
[1] Grozdanić, V., Škorić, M., Uvod u kazneno pravo, Opći dio, Rijeka, 2009.
[2] Đorđević, M., Đorđević, Đ., Krivično pravo, Beograd, 2016.
[3] Zlatarić, B., Krivično pravo, Opći dio, Zagreb, 1977.
[4] Jovašević, D., Leksikon krivičnog prava, Beograd, 2011.
[5] Jovašević, D., Mitrović, Lj., Ikanović, V., Krivično pravo Republike Srpske, Opšti dio, Banja
Luka, 2017.
[6] Jovašević, D., Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 2018.
[7] Lazarević, Lj., Vučković, B., Vučković, V., Komentar Krivičnog zakonika Crne Gore, Cetinje,
2004.
[8] Marjanovik, G., Makedonsko krivično pravo, Opšt del, Skopje, 1998.
[9] Mrvić Petrović, N., Krivično pravo, Beograd, 2005.
[10] Novoselec, P., Opći dio kaznenog prava, Zagreb, 2004.
[11] Pavišić, B., Grozdanić, V., Veić, P., Komentar Kaznenog zakona, Zagreb, 2007.
[12] Petrović, B., Jovašević, D., Ferhatović, A., Krivično pravo 1, Sarajevo, 2015.
[13] Radovanović, M., Krivično pravo, Opšti deo, Beograd, 1975.
[14] Selinšek, Lj., Kazensko pravo, Ljubljana, 2007.
[15] Simović, M., Jovašević, D., Leksikon krivičnog prava Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2018.
[16] Službeni glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012,
104/2013, 108/2014 i 94/2016.
[17] Službeni glasnik RS, br. 85/2005.
[21] Službeni glasnik RS, br. 32/2013 i 94/2016.
[22] Službeni glasnik RS, br. 29/2015, 113/2017 i 41/2018.
[23] Fedosova, I., Skuratova, T., Ugolovnij kodeks Rossijskoj federaciji, Moskva, 2005.
[24] Horvatić, Ž., Kazneno pravo, Opći dio, Zagreb, 2003.
[25] Welzel, N., Das Deutsche Strafrecht, Berlin, 1960.
101
DOI: 10.5937/vojdelo1907102D OTKRIVANJE I DOKAZIVANJE KRIVIČNIH
DELA U VEZI SA NEOVLAŠĆENOM
PROIZVODNJOM I PROMETOM
OPOJNIH DROGA
Stanimir Đukić
Univerzitet „Union – Nikola Tesla“, Fakultet za diplomatiju i bezbednost
U radu je definisan pojam, vrste i osnovne karakteristike opojnih dro-

ga, pojava i razmere narkokriminala, neovlašćena proizvodnja i
stavljanje u promet opojnih droga i delimično je obrađen pojam i predmet
kriminalističke metodike. Takođe, izložena je i analizirana metodika otkri-
vanja i dokazivanja krivičnih dela u vezi sa neovlašćenom proizvodnjom i
stavljanjem u promet opojnih droga i data je empirijska analiza, odnosno
aktivnosti i rezultate koje su policijski službenici (kriminalistička policija)
Policijske uprave u Novom Sadu postigli u zapleni narkotika i otkrivanju
ove vrste krivičnih dela.
Ključne reči: opojne droge, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u pro-
met opojnih droga, narkokriminal, krivično delo, kriminalistička metodika,
otkrivanje krivičnih dela, metodika dokazivanja, Krivični zakonik, policijski
službenici (kriminalistička policija)
Uvod
P osmatrajući savremeni svet, uživanje narkotika predstavlja prvenstveno ozbiljan

zdravstveni, socijalni i društveni problem. Analizirajući razmere takvih problema, može
se sasvim sigurno reći da je proizvodnja opojnih droga, odnosno ilegalna trgovina i krijumča-
renje istih, sankcionisano pozitivno-pravnim propisima u skoro svim zemljama sveta.
Kada se govori o terminu opojna droga, mi ćemo u ovom i narednom delu rada prili-
kom definisanja ovog pojma, koristiti pojmove iz Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Osim toga, analizirajući podelu, odnosno vrste opojnih droga, u narednom delu rada će-
mo malo detaljnije govoriti o podeli u zavisnosti od porekla (prirodne i sintetičke), kao i
dejstvo na organizam (stimulativne, depresore i halucinogene), dok policijski službenici
(posebno kriminalistička policija) najčešće u praksi zaplenjuje sledeće vrste opojne dro-
ge: marihuanu, heroin, kokain, hašiš, kao i sintetičke opojne droge (veštačke droge).
Kada je u pitanju praktična borba protiv kriminaliteta, možemo sasvim sigurno reći da,
jedno od najznačajnijih mesta u toj borbi, osim primene znanja drugih naučnih disciplina,
pripada kriminalistici. S tim u vezi, kriminalistika je naučna disciplina orijentisana ka praksi,
čija tradicionalna podela na taktiku, tehniku, metodiku i operativu ima, pre svega, didaktički,
102
Bezbednost
odnosno pedagoški značaj. Imajući u vidu da je zadatak kriminalistike kao nauke i kao
praktične delatnosti prvenstveno, suzbijanje i sprečavanje kriminaliteta, kriminalistička me-
todika na specifičan način i svojim metodama, doprinosi ovom zadatku, posebno u istraži-
vanju i proučavanju specifičnosti određene vrste krivičnih dela, u pogledu njihovog pojedi-
načnog otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja, kao i otkrivanje izvršilaca (Đukić, 2019:2).
Prema tome, u metodici otkrivanja i dokazivanja krivičnih dela u vezi sa neovlašćenom
proizvodnjom i stavljanjem u promet opojnih droga, praktično glavni teret nose organi unu-
trašnjih poslova (policija – policijski službenici), posebno kriminalistička policija, kao i carin-
ski organi, naravno uz adekvatnu saradnju i koordinaciju ove delatnosti sa drugim državnim
organima, u ovoj značajnoj oblasti suprotstavljanja, najčešće, organizovanom kriminalitetu.
Definisanje pojma, vrste i osnovne

karakteristike opojnih droga
Imajući u vidu da u literaturi, kako domaćoj, tako i stranoj, ne postoji usaglašeno defi-
nisanje pojma opojne droge, mi ćemo u ovom radu koristiti termin opojna droga koji je
naveden u Krivičnom zakoniku Republike Srbije. S tim u vezi, u članu 112. stav 15. po-
menutog zakonika, navedeno je da se pod „Opojnim drogama smatraju supstance i pre-
parati koji su propisima zasnovanim na zakonu proglašeni za opojne droge“ („Službeni
glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, i 121/2012).
Kada je u pitanju podela opojnih droga, u ovom delu rada ćemo koristiti nekoliko po-
dela, i to: u zavisnosti od porekla na prirodne i sintetičke; a u vezi dejstva na organizam,
možemo ih podeliti na stimulante, depresore i halucinogene droge, uz konstataciju da
najčešće ovakvo dejstvo imaju i prirodne i sintetičke droge.
Analizirajući vrste opojnih droga, u ovom delu rada ćemo nabrojati one koje se u
praksi najčešće susreću i koje policijski službenici (kriminalistička policija) i zaplenjuje, i
to: opijum, morfin, heroin, kokain, hašiš, marihuana, kao i sintetičke opojne droge (ve-
štačke droge). U nastavku ovog dela rada, o svakoj navedenoj vrsti opojnih droga ćemo
reći nekoliko osnovnih karakteristika.
Kada govorimo o opijumu, možemo reći da je to prirodna droga, koja se dobija iz opi-
jumskog maka, i to zarezivanjem čaure maka posle cvetanja, usled čega se izliva mleč-
nobeli sok koji u dodiru sa vazduhom dobija braon ili skoro crnu boju. Ova vrsta droge
spada, zajedno sa svojim derivatima morfijumom, heroinom i kodeinom, u depresore
centralnog nervnog sistema, a koristi se (zloupotrebljava) pušenjem, jedenjem, pijenjem i
ubrizgavanjem injekcijom u vidu tečnog ekstrakta.
Opojna droga morfin se dobija ekstrakcijom opijuma ili direktno iz čaure opijumskog
maka. Predstavlja aktivni alkaloid opijuma i najčešće se sreće u obliku morfijumske baze ili
kao morfijumska so. Deluje kao depresor centralnog nervnog sistema. Ima boju kafe ili za-
tvoreno roza, u zavisnosti od procesa dobijanja, javlja se u obliku ampula, tableta, u prahu i
u vidu pločica i koristi se ubrizgavanjem ili uzimanjem tableta. Izaziva zavisnost (adikciju).
Sledeća opojna droga je heroin, i on je derivat morfijuma, a javlja se u vidu granula ili
samlevenog praha, dok po boji varira od svetlobraon, pa do finog belog praha, gorkog
ukusa, bez mirisa i rastvorljiv je u vodi. Koristi se ubrizgavanjem injekcijom, ušmrkava-
njem i pušenjem Jedna je od najopasnijih droga i istovremeno najčešća u upotrebi. Cena
103
VOJNO DELO, 7/2019
varira, a u našoj zemlji je oko 100 eura za jedan gram. Pakuje se, za neposredno rastu-
ranje, u celofan ili staniol, u količinama manjim od jednog grama, s tim što skoro nikada
nije čist, nego mu se dodaje neka druga materija (npr. razmrvljeni aspirin i sl.).
Jedna od stimulativnih droga je kokain koja se dobija iz koka lišća, koje uspeva na obronci-
ma Anda u Južnoj Americi, a glavne zemlje proizvođači su Peru, Kolumbija, Ekvador i nešto
manje Argentina. Upotrebljava se ušmrkavanjem ili ubrizgavanjem putem injekcije. Javlja se u
obliku kristalnog praška, bez mirisa, ali gorkog ukusa. Najviše se zloupotrebljava u SAD, nešto
manje u zapadnoj Evropi, a u poslednjih nekoliko godina, prodire na naše tržište, najčešće pre-
ko Italije. Kod nas znatno je skuplji od heroina i smatra se drogom viših društvenih slojeva.
Hašiš je jedna od najrasprostranjenijih opojnih droga, koja se dobija iz smole biljke
poznate pod nazivom „canibis indica“, čiji je glavni psihoaktivni sastav tetrahidrokanabiol.
Ova biljka uspeva u Indiji, Maloj Aziji, Egiptu i drugim zemljama bliskog i Dalekog istoka,
Južnoj Africi i nekim delovima Amerike. Upotrebljava se u vidu pušenja i to pomoću spe-
cijalnih lula, a može se upotrebljavati i pijenjem (Matijević, M., Marković, M., 2013:388).
Možemo sasvim sigurno reći da je najrasprostranjenija droga marihuana, koja se do-
bija mrvljenjem listića indijske konoplje i njihovim pripremanjem za pušenje u vidu cigare-
ta. Ova vrsta droge se najčešće pakuje u metalne kutije za duvan, a često se i meša sa
duvanom. Takođe, pakuje se u celofan, kao i u kutije od šibica itd. Marihuana je jedina
droga koja se vrlo često proizvodi na našim prostorima, odnosno, indijska konoplja gaji
se na različite načine i na različitim mestima, obično skrovitim, daleko od očiju javnosti, ili
uz neke druge poljoprivredne kulture. U policijskoj praksi otkrivanja i zaplene opojnih dro-
ga, u našoj zemlji, zabeleženi su slučajevi gajenja marihuane na većim zemljišnim povr-
šinama (plantažama), ali i gajenja u saksijama, u kućama, stanovima, na terasama, kao i
na nekim drugim skrovitim mestima, udaljenim od javnosti.
Kada se govori o sintetičkim opojnim drogama, možemo reći da su one supstance
proizvedene industrijskim putem, i tada se govori o tzv. veštačkim drogama, tako da se
većina njih uglavnom koristi u medicinske svrhe. Međutim, one mogu biti i zloupotreblje-
ne, kao i gore navedene vrste prirodnih droga.
Osnovna obeležja pojave narkokriminala

Danas u skoro svim zemljama sveta, uživanje narkotika predstavlja ozbiljan kako
zdravstveni, tako i socijalni i društveni problem. Posmatrajući razmere tih i takvih proble-
ma, može se sasvim sigurno reći da su takve prirode, da je proizvodnja opojnih droga,
odnosno ilegalna trgovina i krijumčarenje istih, sankcionisano uglavnom univerzalnim
normama, u skoro svim zemljama sveta.
Imajući u vidu da je problem u vezi sa opojnim drogama, odnosno narkokriminalom ve-
oma star, ali je istovremeno uvek aktuelan problem, pa je zbog toga međunarodna zajedni-
ca u kontinuitetu posvećivala pažnju ovom pitanju. S tim u vezi, međunarodna zajednica je
održala niz konferencija, konvencija i drugih međunarodnih skupova i usvojila veliki broj do-
kumenata u ovoj oblasti. U ovom delu rada ćemo hronološki navesti i nabrojati akte - rezo-
lucije, koji su doneti iz ove oblasti, i to: Međunarodna opijumska komisija, koja je održana
daleke 1909. godine, gde su donete određene rezolucije (što su bili akti od međunarodnog
značaja u ovoj oblasti); Prva međunarodna konvencija o opijumu (1912); Druga međuna-
104
Bezbednost
rodna konvencija, održana u Hagu (1914); Treća međunarodna konvencija u Ženevi

(1924), na kojoj je definisan nacrt Konvencije o kontroli proizvodnje i prometu psihoaktivnih
droga (definitivan tekst ove konvencije usvojen je 1925. godine u Ženevi, a stupila je na
snagu 1931. godine); Konvencija o zabrani ilegalne trgovine drogama (1936); Ankarska
međunarodna konvencija o proizvodnji opijuma (1947); i Protokol o izmeni Jedinstvene
konvencije opojnim drogama (1972). Noviji propisi međunarodnog karaktera su: Jedinstve-
na konvencija o opojnim drogama 1961. godina; Konvencija o psihotropnim supstancama
1971. godina; i Konvencija Ujedinjenih nacija protiv nezakonitog prometa (trgovine) opojnim
drogama i psihotropnim supstancama iz 1988. godine (tzv. Bečka Konvencija), kao i brojna
druga dokumenta od značaja za uređenje ove oblasti. Ovom poslednjom Konvencijom
predviđene su mere na suzbijanju nedozvoljene trgovine drogama, ali i obavezu država da
u svojim krivičnim zakonima uvedu krivično delo pranja novca.
Enormni rast potrošnje i profiti od narkotika dovode do zabune u pogledu pitanja šta je
čemu uzrok. Preovlađuju mišljenja da je interes za profitom prouzrokovao pojavu epidemija
narkomanije više nego svi drugi uzroci zajedno. Profiti iz međunarodne ilegalne trgovine
1
drogom omogućili su stvaranje tzv. podzemne ekonomije (Bošković, M., Marković, M.,
2015:240). Sve se teže otkrivaju plantaže sirovina, ilegalne laboratorije, skladišta narkotika,
privatni aerodromi i prevozna sredstva (Nicović, M., 1996:180). Iz studije Međunarodnog
programa za kontrolu narkotika Ujedinjenih nacija za 1997. godinu, posvećene procenama
proizvodnje, prodaje i posledica uzimanja droge samo se nagoveštava moguća visina kri-
minalnog profita2. Poređenja radi prihodi od ilegalnih prometa droga su veći nego celokupni
nacionalni dohodak 53 najnerazvijenije zemlje sveta. Da je droga jedan od najprofitabilnijih
proizvoda u strukturi organizovanog kriminaliteta upozorava se i u najvišim telima međuna-
rodne zajednice. U funkciji organizovanog kriminaliteta droge nalaze se razne fiktivne firme
i poslovi namenjeni za konspiraciju poslovanja i pranje novca, s principom odvojenosti poje-
dinih stupnjeva organizacije3 (Bošković, M., Marković, M., 2015:241).
Kada govorimo o razmerama narkokriminala, možemo reći da se nedozvoljena trgovi-
na drogom odvija svuda po sistemu uređene organizacije i mreže koja funkcioniše po
principu hijerarhije, od proizvođača droga, nakupaca i vlasnika skladišta, do transportne
mreže i organizacije za preraspodelu u potrošačkim područjima. Smatra se da su u ovoj
oblasti najorganizovaniji kriminalni karteli kolumbijske (kokainske) mafije, za koju se pret-
postavlja da je najvećim delom zaslužna za talas narkomanije u Evropi, gde se godišnje
zapleni oko 5 tona kokaina. Kolumbijski karteli, kao i sicilijanski gangovi, upravljaju me-
đunarodnim kokainskim transakcijama posedujući sopstvena špediterska preduzeća za
transport robe po celom svetu, posebno u SAD i Evropu. Ovde treba imati u vidu novu
pojavu uključenja albanske mafije (koja deluje jedinstveno s područja Kosmeta, Makedo-
1
Ne postoji ni jedan pouzdan sistem procene profita ove vrste zbog visoke „tamne brojke“ i velikog broja po-
srednika, od proizvođača do krajnjih kupaca. U opticaju su razne prognoze, a prema procenama Interpola sa-
mo 5-10% ilegalnih trgovaca drogom bude otkriveno i krivično procesuirano, uprkos tehničkom opremanju i
stručnom usavršavanju organa carine i policije.
2
Procene bilansa ilegalne trgovine narkoticima od strane organizovanih korporacija prema ovoj studiji kreću
se u prihodima od oko četiri stotine milijardi dolara. Neke ranije procene ukazivale su i na šesto-sedamsto mili-
jardi dolara. www.moravek.net/ovisnost/narkodržava
3
Prema procenama Interpola od trista milijardi profita od godišnje trgovine drogom preko 70% se „pere“ i in-
vestira u legalnu ekonomiju, što dovodi do ozbiljnih poremećaja u svetskom platnom prometu
105
VOJNO DELO, 7/2019
nije i Albanije), koja je prisutna u skoro svim slučajevima otkrivenih i zaplenjenih količina
heroina poslednjih godina u Švajcarskoj, Nemačkoj, Italiji i Grčkoj. Evidentna je veza i ru-
ske i poljske mafije, koja deluje kao jedinstvena struktura, a čiji deo pripadnika potiče iz
bivših obaveštajnih službi i službi bezbednosti. Za distribuciju i rasturanje narkotika brinu
se čitave armije trgovaca u pojedinim zemljama, s tendencijom da ih bude sve više4. Od
ukupnog broja izvršioca krivičnih dela među strancima u zemljama Zapadne Evrope, na
prvom mestu su trgovci drogom5 (Bošković, M., Marković, M., 2015:242).
Neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga

Krivičnim zakonikom Republike Srbije, ova oblast je regulisana u glavi XXIII pod nazi-
vom „Krivična dela protiv zdravlja ljudi“, odnosno navedena su krivična dela: Neovlašće-
na proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga; Neovlašćeno držanje opojnih droga; i
Omogućavanje uživanja opojnih droga („Službeni glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005,
107/2005, 72/2009, 111/2009, i 121/2012).
Na osnovu iznetog, mi ćemo se u ovom delu rada više baviti krivičnim delom neovla-
šćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga.
U istom zakoniku, u članu 246., navedeno je da krivično delo „Neovlašćena proizvod-
nja i stavljanje u promet opojnih droga“, čini onaj „ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje,
prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u pro-
daji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji
su proglašeni za opojne droge“.
Osim toga, u drugom stavu člana 246., istog zakonika, stoji da će se kazniti i onaj „ko
neovlašćeno uzgaja mak ili psihoaktivnu konoplju ili druge biljke iz kojih se dobija opojna
droga ili koje same sadrže opojnu drogu“.
Takođe, u stavu 6. navedenog člana istog zakonika, regulisano je da postoji krivično delo
i u slučajevima ukoliko neko neovlašćeno pravi, nabavlja, poseduje ili daje na upotrebu opre-
mu, materijal ili supstance za koje zna da su namenjene za proizvodnju opojnih droga.
Teži oblik krivičnog dela iz stava 1. ovog člana, postoji ako je izvršeno od strane gru-
pe, ili je učinilac ovog dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika, odnosno ako
je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane organizovane kriminalne grupe.
Kada se govori o snabdevanju ilegalnog tržišta opojnim drogama, ono se vrši svim vr-
stama prevoznih sredstava, i to: suvozemnim, vodenim i vazdušnim putevima, uz kori-
šćenje svih raspoloživih prevoznih sredstava. Po podacima iz prakse, najčešće se koriste
konstrukcione šupljine u prevoznim sredstvima ili se ugrađuju posebni (specijalni) bunke-
ri za sakrivanje droge. Kada su u pitanju transporteri, odnosno lica koja vrše transport
opojnih droga, uglavnom se biraju različita lica, koja po nepisanom pravilu imaju zadatak
samo da prenesu drogu do ugovorenog mesta i za to dobijaju određenu novčanu nadok-
nadu, tj. za to su plaćeni. Vrlo često isplaćivanje transportera vrši se davanjem određene
količine droge, pa se oni od prenosioca pretvaraju u rasturače (dilere).
4
Broj od 10.000 do 30.000 trgovaca drogom vezuje se za pojedine zemlje i narkomansko tržište u Kanadi,
Francuskoj, Italiji, Japanu, Rusiji, Švedskoj, Švajcarskoj, Engleskoj, Španiji. U SAD je njihov broj znatno veći.
5
Smatra se da narkotici čine promet organizovanog kriminala u Holandiji sa 80%, Španiji 60%, Belgiji 47%,
Finskoj 35% itd.
106
Bezbednost
Međutim, na osnovu informacija bezbednosnih službi, u poslednjih nekoliko godina,

zapažen je znatno veći broj tzv. amaterskih krijumčara droge, koji odlaze u inostranstvo i
donose manje količine droge za svoje potrebe. U našoj zemlji, ovakva putovanja obavlja-
ju se u pravcu Turske i zemalja Bliskog istoka, ali i prema zapadnoj Evropi (Italija, Holan-
dija, Švajcarska). Zapaženo je da se najveći broj otkrivenih lica i zaplena opojne droge,
prevozio avionom, mada ni drugi načini transporta nisu zanemarljivi. Osim toga, opojna
droga se prenosi i slanjem u pismima (manjih količina droge), skrivanjem droge u telesne
šupljine, pa čak i gutanjem dobro zapakovane droge, da bi se prenela preko granice i za-
tim njenim izbacivanjem iz tela fiziološkim putem (Matijević, M., Marković, M., 2013:389).
Metodika otkrivanja i dokazivanja krivičnih dela u vezi

sa neovlašćenom proizvodnjom i stavljanjem
u promet opojnih droga
Danas u praksi, suočavamo se sa činjenicom da se savremeni oblici kriminalne delat-
nosti prilagođavaju objektivnim uslovima, a savremena naučna i tehnička dostignuća ko-
riste se u funkciji usavršavanja pojavnih oblika i načina izvršenja krivičnih dela. Prema to-
me, i metodi suprotstavljanja ovakvom kriminalitetu moraju se menjati i prilagođavati,
pronalaziti novi i usavršavati već poznati, te konkretizovati po pojedinim krivičnim delima.
U tom smislu, treba sagledati potrebu za aktuelnošću kriminalističke metodike i kao prak-
tične delatnosti, ali i kao naučne kriminalističke discipline (Đukić, S., 2017:3).
U prethodnim izlaganjima smo zaključili da kriminalistička metodika sintetizuje kriminali-
stičko-taktičke i kriminalističko-tehničke metode, a u cilju otkrivanja, razjašnjavanja i dokaziva-
nja pojedinačnih krivičnih dela, pri čemu ovako sintetizovani i prilagođeni specifičnostima po-
jedinih krivičnih dela, ovi metodi postaju svojevrsni metodi kriminalističke metodike. S tim u
vezi, u ovom delu rada ćemo se više zadržati na konkretnoj metodologiji otkrivanja i dokaziva-
nja krivičnih dela u vezi sa neovlašćenom proizvodnjom i stavljanjem u promet opojnih droga.
Kada je u pitanju metodika otkrivanja i dokazivanja krivičnih dela u vezi sa neovlašće-
nom proizvodnjom i stavljanjem u promet opojnih droga, možemo konstatovati da glavni
teret nose organi unutrašnjih poslova i carinski organi, koji svakako, u ovoj oblasti, mora-
ju tesno sarađivati i koordinirati svoju delatnost.
Način saznanja, odnosno dobijanje podataka za ovu vrstu krivičnih dela se može doći
prijavom građana, prikupljanjem obaveštenja, operativnom kontrolom objekata u kojima se
skupljaju narkomani i lica koja rasturaju drogu, kao i od samih tih lica, zatim praćenjem,
pregledom i pretresanjem prevoznih sredstava, putnika i prtljaga. Osim toga, do podataka
za ovo krivično delo se može doći i korišćenjem operativnih veza, saradnjom sa carinskom
službom, zdravstvenim ustanovama, drugim organima i institucijama koji se bave suzbija-
njem narkomanije, kao i saradnjom sa Interpolom. Korisne podatke o ilegalnoj trgovini i uži-
vanju opojnih droga mogu dati i lica koja rade na takvim radnim mestima, da su u kontaktu
sa rasturačima (dilerima) i uživaocima droge, kao što su: vlasnici, poslovođe i konobari u
ugostiteljskim objektima, osoblje zaposleno u hotelima i barovima, kafićima, disko-klubovi-
ma, ulični trgovci, kondukteri u autobusima i vozovima, taksisti, radnici u javnim garažama i
na benzinskim pumpama, čuvari parkirališta, noćni čuvari i sl. Takođe, uživaoci droge (nar-
107
VOJNO DELO, 7/2019
komani) mogu biti korisni informatori, pogotovo kada su lišeni slobode zbog posedovanja
droge, i to u pogledu vrste, kvaliteta i porekla nađene droge, kao i njene cene. Taktičkim in-
formativnim razgovorom sa narkomanom ponekad se može doći i do informacija o identite-
tu dobavljača droge i drugih lica u krijumčarskom lancu.
Kada je u pitanju dokazivanje ovog krivičnog dela, ono se mora zasnivati na materijal-
nim dokazima. Najvažniji materijalni dokaz je sama opojna droga koja se pronađe i odu-
zme, bilo hvatanjem rasturača i narkomana na delu, bilo pronalaskom pregledom i pretre-
sanjem objekta, prevoznih sredstava i lica. Pronađenu opojnu drogu odmah treba izmeriti,
opisati i fotografisati i te detalje uneti u službeni dokumenat – ispravu (tzv. potvrdu o privre-
meno oduzetim predmetima, zapisnik o pretresanju, zapisnik o uviđaju i sl.). Osim toga, za-
plenjena droga se mora tačno identifikovati po vrsti, poreklu, obliku i slično, a nakon toga
obavezno izvršiti veštačenje, u cilju potpune identifikacije vrste i porekla opojne droge.
Pored navedenog, potrebno je uraditi (obezbediti) i oduzimanje drugih dokumenata i is-
prava, kao materijalnih dokaza, u zavisnosti od načina otkrivanja krivičnog dela, kao što su:
razni rokovnici i beleške, putne isprave, telefonski imenici, pribor za drogiranje (špric, igle,
lule, izvor toplote, kašičice sa ostacima droge, cigarete punjene marihuanom itd.), novac
dobijen od prodaje droge i drugo. Najpouzdaniji metod za dokazivanje ovog krivičnog dela
je hvatanje učinilaca na delu. Pri tome, mora se delovati munjevito, da bi se sprečilo unište-
nje ili sakrivanje opojne droge, kao materijalnog dokaza. U poslednje vreme, u većim gra-
dovima naše zemlje zapaženo je rasturanje droge po privatnim stanovima i kućama, i to
mnogo više nego na javnim mestima, što još više otežava operativni rad pripadnika policije
(posebno kriminalističke policije) i obezbeđenje materijalnih dokaza. Što se tiče ličnih doka-
za, kod ovog krivičnog dela, oni su izrazito nepouzdani i veoma ih je teško pribaviti. Obično
se koriste izjave (svedočenja) određenih lica iz krijumčarskog lanca, koje terete druga lica
na višem nivou u hijerarhijskoj lestvici u kriminalnoj organizaciji. Međutim, osim nepouzda-
nosti, pogotovu ako su u pitanju narkomani, ne postoji ni zainteresovanost za saradnju, a
strah ima odlučujuću ulogu u izbegavanju davanja izjave.
Od operativno-taktičkih mera i radnji i istražnih radnji koje se primenjuju u razjašnjavanju i
dokazivanju neovlašćene proizvodnje, držanja i stavljanja u promet opojnih droga, treba po-
menuti praćenje, zasedu, pretresanje, osmatranje, propuštanje i otkup, prikupljanje obavešte-
nja, uviđaj i veštačenje, te korišćenje operativnih veza, bez čijeg delovanja ne bi bilo moguće
prodreti u kriminalnu sredinu dilera i narkomana, koja je izuzetno zatvorena, a u tim situacija-
ma, pristup ljudi sa strane, gotovo da je nemoguć (Matijević, M., Marković, M., 2013:390).
Empirijska analiza zaplene narkotika i otkrivanja krivičnih dela

u vezi sa neovlašćenom proizvodnjom i prometom opojnih droga,
na području Policijske uprave u Novom Sadu
Na osnovu statističkih podataka i po podacima MUP-a Republike Srbije, na području
Policijske uprave u Novom Sadu, kao druge po veličini PU u R. Srbiji, u toku 2014. godi-
ne, evidentirano je ukupno oko 12.437 krivičnih dela, iz svih oblasti kriminala, što čini oko
12% svih dela evidentiranih u R. Srbiji, tako da se ta bezbednosna problematika, po slo-
ženosti, svrstava na drugo mesto, odmah iza Beograda, na čijem području je izvršeno
oko 27% svih krivičnih dela u R. Srbiji.
108
Bezbednost
Analizirajući ukupan broj krivičnih dela u 2014. godini, na području Policijske uprave u
Novom Sadu, kao i trend kretanja ukupnog broja krivičnih dela u proteklih pet godina, da-
jemo grafički pregled na sledećoj slici.
14072
11660 12220 11533
12437
2010 2011 2012 2013 2014

Slika 1 — Ukupan broj krivičnih dela za period od 2010. do 2014. godine
Izvor: autor.
U oblasti klasičnog (opšteg) kriminaliteta, na području Policijske uprave u Novom Sadu,

kao druge po veličini Policijske uprave u Republici Srbiji, u 2014. godini, evidentirano je
ukupno 11.933 krivičnih dela, odnosno za oko 12% manje nego 2013. godine (13.485).
Analiza ukupanog broja krivičnih dela klasičnog (opšteg) kriminaliteta u 2014. godini,
kao i trend kretanja krivičnih dela klasičnog (opšteg) kriminaliteta prikazani su na slici 2.
Broj krivičnih dela opšteg kriminaliteta, 2010–2014. godina
Slika 2 — Ukupan broj krivičnih dela klasičnog (opšteg) kriminaliteta za period od 2010. do 2014. godine
Izvor: autor.
Zbog izvršenih krivičnih dela klasičnog (opšteg) kriminaliteta nadležnim javnim tužila-
štvima prijavljeno je 4.734 lica, od kojih je za 98 lica primenjena mera zadržavanja.
109
VOJNO DELO, 7/2019
Analizirajući uvećanje broja krivičnih dela po vrstama, u odnosu na 2013. godinu,

uvećanje beleži broj krivičnih dela, i to:
– protiv života i tela, više za 24,5% ili 63 dela (320:257),
– iz oblasti narkomanije, više za 42,2% ili 179 dela (603:424),
– protiv polnih sloboda, više za skoro 22% ili 7 dela (39:32),
– dok za po 1 krivično delo povećanje beleže krivična dela protiv opšte sigurnosti
(63:62) i krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina (265:264).
Na sledećem grafikonu prikazujemo u tabelarnom smislu uvećanje broja krivičnih de-
la po vrstama, poredeći 2014. i 2013 godinu, i to:
Uvećanje u broju krivičnih dela, 2013/2014. godina
iz oblasti narkomanije protiv života i tela protiv polnih sloboda protiv sloboda i prava protiv opšte sigurnosti
čoveka i građanina
Slika 3 — Uvećanje u broju krivičnih dela klasičnog (opšteg) kriminaliteta za period od 2013. do 2014. godine
Izvor: autor.
U oblasti suzbijanja krijumčarenja opojnih droga, u toku 2014. godine, otkrivena su

603 (424) krivična dela, i to: 118 – neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih
droga; 485 – neovlašćeno držanje opojnih droga; a nije zabeleženo nijedno krivično delo
omogućavanje uživanja opojnih droga.
O značajnijim rezultatima u oblasti suzbijanja narkomanije govori i količina zaplenjene
droge (390.760,80 grama), odnosno duplo više nego u toku 2013. godine. Zbog prodaje
narkotika, mera zadržavanja primenjena je prema 44 lica, a slobode su lišeni pripadnici 4
kriminalne grupe, dok su presečena i četiri krijumčarska kanala.
Analizirajući ukupan broj krivičnih dela u oblasti suzbijanja krijumčarenja opojnih dro-
ga u 2014. godini, kao i trend kretanja krivičnih dela iz oblasti narkomanije u proteklih pet
godina, dajemo grafički pregled na sledećoj slici.
Krivična dela iz oblasti narkomanije 2010–2014. godine
Slika 4 — Ukupan broj krivičnih dela iz oblasti narkomanije za period od 2010. do 2014. godine
Izvor: autor.
110
Bezbednost
Analizom kriminalističkih obrada lica i krivičnih dela, u narednom delu rada dajemo
pregled, i to: kriminalističkim obradama lica i krivičnih dela, u 731 zapleni, oduzeta je ve-
ća količina opojne droge, za više od duplo u odnosu na 2013. godinu, imajući u vidu da je
2014. godine zaplenjeno 390.760,80 grama i 2.758 komada raznih vrsta narkotika (više
za 208.554,58 grama i manje za 247 komada):
– 81.725,76 grama marihuane,
– 8.621,47 grama heroina,
– 222,75 grama kokaina,
– 1.802,55 gram amfetamina,
– 2,99 gram hašiša,
– 7,63 grama i 293 komada ekstazija
– 29 komada LSD-a
– 298.377,65 gram i 2.436 komada druge opojne droge.6
Zaplenjeni narkotici – po vrstama 2013/2014. godina
tablete (kom.)
druga opojna droga (gr)
hašiš (gr)
amfetamin (gr)
kokain (gr)
heroin (gr)
sveža marihuana (gr)
marihuana (gr)
Slika 5 — Ukupan broj zaplenjenih narkotika po vrstama za period 2013. i 2014. godina
Izvor: autor.
Zaključak
U Krivičnom zakoniku Republike Srbije, opojnim drogama smatraju se supstance i
preparati koji su propisima zasnovanim na zakonu proglašeni za opojne droge.
Podela opojnih droga se vrši u zavisnosti od porekla: na prirodne i sintetičke, a u vezi
dejstva na organizam, možemo ih podeliti na stimulante, depresore i halucinogene droge
(ali najčešće ovakvo dejstvo imaju i prirodne i sintetičke droge).
Kada su u pitanju vrste opojnih droga, možemo nabrojati one koje se u praksi najče-
šće susreću i koje policijski službenici (kriminalistička policija) vrlo često u svom radu i
zaplenjuje, i to: opijum, morfin, heroin, kokain, hašiš, marihuana, kao i sintetičke opojne
droge (veštačke droge).
U našem krivičnom zakonodavstvu ova oblast je regulisana poglavljem krivičnih dela
pod nazivom „Krivična dela protiv zdravlja ljudi“, odnosno krivičnim delima: „Neovlašćena
6
Stabljike sveže marihuane težine 286.798 grama čine najveći deo druge opojne droge.
111
VOJNO DELO, 7/2019
proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga“; „Neovlašćeno držanje opojnih droga“; i

„Omogućavanje uživanja opojnih droga“.
Sa stanovišta društvene opasnosti narkomanija seže u pojave univerzalnih pro-
blema kriminaliteta, pa se s pravom, neki oblici delovanja u vezi sa njom smatraju
međunarodnom deliktnom aktivnošću. U stvari, narkomanija je uveliko poprimila sta-
tus privredne grane, kao podzemna ekonomija ostvarivanja svojevrsnog kriminalnog
profita. S tim u vezi, na međunarodni karakter trgovine drogom, ukazuje činjenica da
se njeno tržište može podmiriti samo uvozom iz nekih zemalja Bliskog, Srednjeg ili
Dalekog istoka i prekomorskih zemalja, gde je proizvodnja droga nacionalna privred-
na delatnost.
Kada se govori o kriminalističkoj metodici, možemo reći da je to grana kriminalistike
koja proučava, usavršava, prilagođava i primenjuje principe, metode i sredstva taktike i
tehnike, na određenu vrstu krivičnih dela. Metodika vrši konkretizaciju i razradu opštih kri-
minalističkih znanja, radi njihove što adekvatnije primene u uslovima različitog ispoljava-
nja brojnih oblika kriminalnog delovanja. Prilagođavajući opšta kriminalističko-taktička
pravila specifičnostima konkretnih slučajeva, kriminalistička metodika ih ujedno obogaću-
je novim sadržajima.
Analizirajući međusobni odnos pojedinih kriminalističkih disciplina, navodi nas na
zaključak da kriminalistička metodika sintetizuje kriminalističko-taktičke i kriminali-
stičko-tehničke metode, u cilju otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja pojedinačnih
krivičnih dela. S tim u vezi, predmet kriminalističke metodike čini izučavanje pojavnih
oblika i načina izvršenja pojedinih krivičnih dela, s jedne strane, i prakse organa ot-
krivanja i gonjenja u sprečavanju i otkrivanju tih krivičnih dela, s druge strane (Đukić,
S., 2019:12).
Na kraju, možemo zaključiti, da kada je u pitanju praksa organa otkrivanja i gonjenja,
a naročito policije, ona najčešće predstavlja osnovu za utvrđivanje i usavršavanje odre-
đenih pravila postupanja u konkretnim situacijama izvršenih krivičnih dela. Sa ovom prak-
som, uz primenu naučnih metoda, dolazi se do pravila čija je primena dala određene
uspešne rezultate, ali se odbacuju oni metodi i načini rada koji nisu rezultirali uspehom,
naročito u otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela, posebno onih krivičnih dela u vezi sa
neovlašćenom proizvodnjom i stavljanjem u promet opojnih droga.
Literatura
[1] Владимир Водинелић, Криминалистика, откривање и доказивање, 2. том (Скопље:
Факултет безбедности и ДСЗ, 1985).
[2] Живојин Алексић и Зоран Миловановић, Криминалистика (Сремска Каменица: СШУП, 1996).
[3] Живојин Алексић и Милан Шкулић, Криминалистика (Београд: Правни факултет Уни-
верзитета у Београду, 2011).
[4] Кривични законик Републике Србије („Сл. гласник РС", бр. 85/05, 88/05-испр., 107/05-
испр., 72/09, 111/09 и 121/12).
[5] Мићо Бошковић, Материјални докази у криминалистичкој обради (Београд: Виша
школа унутрашњих послова, 1990).
[6] Мићо Бошковић, Криминалистичка методика I део (Београд: Полицијска академија, 1995).
112
Bezbednost
[7] Милан Жарковић и Божидар Бановић, Криминалистика (Београд: Виша школа унутра-
шњих послова, 1999).
[8] Мићо Бошковић, Криминалистичка методика (Београд: Полицијска академија. 2005).
[9] Миле Матијевић и Милош Марковић, Криминалистика (Нови Сад: Правни факултет за
привреду и правосуђе, 2013).
[10] Мило Бошковић и Милош Марковић, Криминологија – са елементима виктимологи-
је (Нови Сад: Правни факултет за привреду и правосуђе, 2015).
[11] Марко Ницовић, Дрога царства зла (Београд: 1996).
[12] Станимир Ђукић, Методика откривања и обезбеђење доказа у криминалистичкој
обради кривичних дела привредног криминалитета – са емпиријском анализом откривених
кривичних дела и материјалном штетом (економске последице), Часопис Војно дело, годи-
на излажења 67, број 6, (2017).
[13] Станимир Ђукић, Методика откривања и доказивања кривичних дела класичног
(општег) криминалитета – емпиријска анализа откривених кривичних дела разбојништво
и разбојничка крађа, Часопис Војно дело, година излажења 67, број, (2019).
113
DOI: 10.5937/vojdelo1907114M UPOREDNA ANALIZA STRATEGIJA
NACIONALNE BEZBEDNOSTI REPUBLIKE
SRBIJE I REPUBLIKE HRVATSKE
Radovan Miladinović∗, Hatidža Beriša∗∗

Upublike
radu se uporedno analiziraju strategije nacionalne bezbednosti Re-
Srbije i Republike Hrvatske sa pokušajem sveobuhvatne
identifikacije ključnih pokazatelja i stavova ove dve zemlje u pogledu doži-
vljaja vlastite nacionalne bezbednosti i načina da je sačuvaju i unaprede.
Ključne reči: bezbednost, bezbednosno okruženje, vrednosti, strategi-
ja, nacionalna bezbednost, interesi
Uvod
J edna od karakteristika savremenih društvenih okolnosti je svakako dinamičan raz-

voj nacija i modernih država, pri čemu ih postojanje jasne vizije ili strategije plani-
ranog razvitka lišava problema u sopstvenoj orijentaciji i definisanju vlastitog progresa.
Značajan pokazatelj razvijenih i uređenih država svakako je postojanje strategije nacio-
nalne bezbednosti, kao dokumenta koji jasno ukazuje viziju i očekivanja jedne zemlje u
višegodišnjoj budućnosti. Može se reći da bez temeljno uređene bezbednosti na nacio-
nalnom nivou, ne može se na poželjan način ostvariti bezbednost kako na regionalnom ili
globalnom nivou, tako i na nižim sferama bezbednosti kakve su lična, grupna socijetalna,
korporativna i druge.
Događaji širom sveta, često i u sopstvenom okruženju gotovo da iznuđuju od samih
država da imaju spremne odgovore na krizne situacije, kakve su borba protiv terorizma,
problemi sa migrantima, tehničko-tehnološki akcidenti i sl. U takvim okolnostima ugla dr-
žave je krucijalna i jednostavno nezaobilazna. Strategija nacionalne bezbednosti pred-
stavlja upravo takav dokument kojim se koncizno definišu pitanja od značaja za bezbed-
nost na prostoru jedne države.
Kraj prošlog i početak ovog veka, uporedo sa beskrupuloznom borbom za nova trži-
šta i profit, doneo je i ekspanziju destruktivnih pojava i procesa sa neslućenom snagom i
efektima. Sve više se pojavljuju novi oblici ugrožavanja bezbednosti, bez obzira da li je
posmatrali kao ličnu, nacionalnu ili državnu. Pored klasičnog poimanja neprijatelja, sfera
bezbednosti suočava se i sa tzv. netradicionalnim izazovima, rizicima i pretnjama koje
karakteriše asimetričnost, nepredvidivost i transnacionalni karakter. Raspad SFRJ je, po-
∗
Rad je nastao tokom školovanja na Generalštabnom usavršavanju 2019. godine.
∗∗
Priređivač rada i nastavnik u Katedri strategije.
114
Bezbednost
red svih nemilih događaja i razaranja, svim novoformiranim državama doneo jednu pot-
puno novu sferu u njihovom postojanju. Bilo je potreban dug niz godina kako bi svaka za
sebe, vođene interesima i željama, izradile sopstvene vizije i strategije za budućnost, iz
ugla sopstvene nacionalne bezbednosti.
Istraživanje je realizovano kroz tri dela. U prvom delu navedena su kratka pojmovna od-
ređenja o osnovama strategije nacionalne bezbednosti. Drugi segment istraživanja odnosi
se na proučavanje Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije iz 2009. godine, a
potom i proučavanje prethodne Strategije nacionalne bezbednosti Republike Hrvatske, iz
2002. godine, kao i trenutno važeće Strategije iz 2017. godine. Treći deo predstavlja anali-
zu njihovih najvažnijih utemeljenja i dat pokušaj uviđanja njihovih sličnosti i razlika. U za-
ključku je napravljena sinteza opisivanog, ekspliciranog i problemski razjašnjenog sadržaja.
Osnove strategije nacionalne bezbednosti

Bezbednost jednog društva i bezbednost države zajedno čine deo nacionalne bez-
bednosti, kojom jedna zemlja učestvuje u međunarodnoj i globalnoj bezbednosti. Za
shvatanje nacionalne bezbednosti može se reći da u užem smislu, ona predstavlja „sta-
nje zaštićenog, slobodnog, stabilnog i izvesnog postojanja, funkcionisanja i razvoja jedne
države (zemlje), odnosno stanje u kojem nema ozbiljnih pretnji i opasnosti za opstanak
jedne države, za njenu nezavisnost, teritorijalnu celokupnost i ustavno-pravni poredak,
kao i za život, prava i slobode njenih građana i zdravu životnu sredinu (stanje neugrože-
nosti i bezopasnosti)“.1 To stanje zaštićenosti vitalnih vrednosti i interesa, kome sve dr-
žave teže, izgrađuje se svim kapacitetima (vojnim, civilnim, državnim i dr.), uz izvesno
oslanjanje na različite vidove međunarodne saradnje u bezbednosti i brojne međunarod-
ne aktere. Ugrožavajuće pojave današnjice, poput kriminala, terorizma, unutrašnjih oru-
žanih sukoba, ekoloških i socijalnih pretnji, prirodnih i tehničko-tehnoloških pretnji same
po sebi su uzrokovale jačanje prevencije odnosno mere smanjivanja opasnosti, kao zna-
čajne sfere zaštitne funkcije. Ove pojave u većoj meri su zastupljene u odnosu na „kla-
sične“, poput oružane agresije, političkih i vojnih pritisaka i sl.2
Imajući u vidu predmet ovog rada Republike Srbije, za pojmovno određenje strategije
nacionalne bezbednosti uzeto je da se radi o „skupu iskaza u formi pravila, principa i nor-
mi, koji se koriste u donošenju dugoročnih upravljačkih akcija u sistemu odbrane i bez-
bednosti države“.3 Iako se na prvi pogled čini da joj sintaksa određuje karakter, ona za-
pravo ima svoj uzvišeni cilj – zaštita najviših nacionalnih vrednosti kroz ostvarivanje naci-
onalnih interesa4. Ovaj pojam u upotrebi je u većini onih država koje su izvršile transfor-
maciju svog sistema bezbednosti, i bez obzira na svoj evolutivni razvoj, ona suštinski
predstavlja društvenu viziju i dugoročno projektovanje. Željeni rezultat svake strategije
nacionalne bezbednosti može se generalizovati na dostizanje i očuvanje određenih vred-
nosti, interesa i ciljeva, bez obzira na oblast društvenog života.
1
Mijalković V. S., Nacionalna bezbednost, Beograd, 2015, str. 83.
2
Isto, str. 81.
3
Kovač M., Strategijsko planiranje odbrane, Beograd, 2009, str. 232.
4
Isto.
115
VOJNO DELO, 7/2019
Da se zaista radi o najvišem i najvažnijem strateškom dokumentu govori i činjenica

da u sferi najviše državne politike bezbednosti i odbrane, Strategija nacionalne bezbed-
nosti predstavlja polazište za definisanje Strategije odbrane, Strategijskog pregleda od-
brane i Bele knjige odbrane, dok je u oblasti vojne delatnosti ona osnov za vojnu strate-
giju i sva doktrinarna dokumenta. Gledano šire, i strategija spoljne politike, ekonomskog
razvoja, unutrašnje bezbednosti, socijalnog razvoja i druge strategije potiču iz strategije
nacionalne bezbednosti, pri čemu svaka od njih tretira probleme nacionalne bezbednosti
sa svog aspekta i daje odgovore na njih. U narednom poglavlju analiziran je sadržaj stra-
tegija nacionalnih bezbednosti Republike Srbije i Republike Hrvatske.
Analiza strategija nacionalne bezbednosti Hrvatske i Srbije

Zemlje jugoistočne Evrope su bile u znatno složenijim uslovima nego ostale države
članice Varšavskog ugovora, jer su pored aktuelnih procesa globalizacije i tranzicije bile
opterećene i konfliktima devedesetih godina na teritoriji bivše SFRJ. Danas je situacija
bitno drugačija i ovaj region nije više "crna rupa" evropske bezbednosti. Mogućnost bilo
kakvog međudržavnog sukoba na lokalnom ili regionalnom nivou je skoro eliminisana.
Svojevrstan paradoks predstavlja i činjenica da nisu eliminisane opasnosti koje mogu
ugroziti mir u ovom regionu i pored prisustva međunarodnih snaga u BiH i na Kosovu i
Metohiji. Nacionalistička osećanja, etnički sukobi, ksenofobija i ekonomski problemi su
još uvek deo političke realnosti. Takođe treba napomenuti organizovani kriminal, korupci-
ju i sivu ekonomiju koje su karakteristične za sve države na ovim prostorima. Sve države
jugoistočne Evrope su izrazile svoja stremljenja za članstvom u Evropsku uniju i NATO,
osim Republike Srbije, koja je proglasila vojnu neutralnost i stremi samo članstvu u EU.
U takvoj situaciji sve zemlje na ovim prostorima su izvršile detaljnu analizu bezbed-
nosnog okruženja, prepoznale izazove, rizike i pretnje sopstvenoj bezbednosti i definisa-
le osnovne nacionalne vrednosti, interese i ciljeve. Na osnovu sveobuhvatnih procena iz-
radile su Strategije nacionalne bezbednosti (ili dokumente sličnog sadržaja) u kojima su
dati osnovni državni stavovi u odnosu na navedena pitanja.
Težište ovog poglavlja biće na analizi nacionalnih strategija bezbednosti zemalja u okruže-
nju. Razmotriće se neophodne pretpostavke koje će na kraju biti predmet komparativne analize.
Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije

Strategijom nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kao najvišim strateškim dokumen-
tom, deklarativno se štite njeni nacionalni interesi. Ona utvrđuje osnove politike bezbednosti
u zaštiti nacionalnih interesa od potencijalnih izazova, rizika i pretnji u različitim sferama dru-
štvenog života, strukturu, načela funkcionisanja i odgovornosti u sistemu bezbednosti. Njeni
delovi bi se, u osnovi, mogli grupisati u tri celine: prva, koja se odnosi na ugrožavanje bez-
bednosti (bezbednosno okruženje, izazovi, rizici i pretnje), druga, koja obuhvata interese u
oblasti nacionalne bezbednosti (vrednosti, interesi i ciljevi), i treća, gde se govori o reagova-
nju države radi očuvanja nacionalne bezbednosti (politika nacionalne bezbednosti, sistem
nacionalne bezbednosti sa resursima za ostvarivanje interesa nacionalne bezbednosti).
116
Bezbednost
Svakoj odgovornoj zemlji, njenim političkim strukturama koje se bave spoljnom i bez-
bednosnom politikom, u centru pažnje treba da je njeno sopstveno bezbednosno okruže-
nje. Aktivnosti na praćenju tog okruženja se ne završavaju donošenjem strategije nacio-
nalne bezbednosti, usvajanjem neke procene, već predstavljaju neprekidnu aktivnost.
Kada je u pitanju Strategija nacionalne bezbednosti naše države, bezbednosno okruže-
nje sadrži globalno okruženje, regionalno okruženje i bezbednost Republike Srbije.5
Analizirajući globalno okruženje, ističe se da je mogućnost izbijanja vojnog sukoba širo-
kih razmera značajno manja nakon završetka Hladnog rata, ali postoje kako tradicionalni,
tako i novi izazovi rizici i pretnje.6 Razmatrajući ih, zaključuje se da globalnu bezbednost,
sa vojnog aspekta, u najvećoj meri narušavaju regionalni i lokalni sukobi, terorizam i prolife-
racija oružja za masovno uništenje. Etnički i verski ekstremizam, organizovani kriminal i ile-
galne migracije, sami po sebi, nemaju vojni karakter, ali posledice njihovog širenja i jačanja
mogu poprimiti i ovu dimenziju. Sa druge strane, porast siromaštva i socijalne ugroženosti,
kao i klimatske promene i sve izraženiji deficit energetskih resursa se mogu svrstati u ne-
vojne izazove, rizike i pretnje. Zajedničko za sve njih je da su teško predvidivi, asimetrični i
transnacionalni, tako da nijedna država zasebno nema kapacitete da ih sama reši. U ta-
kvim okolnostima, sagledavanje bezbednosti zahteva širi pristup i sliku, gde je nacionalna
bezbednost u direktnoj sprezi sa bezbednošću bližeg i daljeg okruženja.7
Vreme izrade Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije (2009. godina), na re-
gionalnom planu, u najvećoj meri odslikavali su napori država u okruženju da jačaju svoje
demokratske kapacitete, unapređuju saradnju i međusobni dijalog, sa vizijom ulaska u
Evropsku uniju i NATO. Međutim, i pored ovih afirmativnih pokazatelja, određene pojave
negativno utiču na bezbednosnu situaciju i opterećuju međusobne odnose zemalja regio-
na. I na ovom nivou ugrožavanja bezbednosti, definisani izazovi, rizici i pretnje mogu da se
podele na osnovu prirode posledica koje mogu izazvati. U grupu onih koji su vojnog karak-
tera gotovo apriorno se mogu svrstati separatističke težnje u regionu i terorizam, ekspanzi-
ja organizovanog kriminala, korupcija, nedozvoljena trgovina narkoticima, oružjem i ljudi-
ma, koji su prisutni na Kosovu i Metohiji (KiM) a prelivaju se i narušavaju bezbednost su-
sednih država. Kada su aspiracije pojedinih etničkih grupa za otcepljenjem u pitanju, onda
je među njima najneposredniji pokušaj otcepljenja dela teritorije Republike Srbije jednostra-
nim proglašenjem nezavisnosti KiM.8 Međutim, nikako se ne može izbeći postojanje „voj-
nog“ u prirodi priznavanja tzv. „Republike Kosovo“ od strane pojedinih država u regionu, iz-
raženom verskom, nacionalnom i političkom ekstremizmu i pokušaju revizije Dejtonskog
sporazuma i daljem egzistiranju nasleđenih problema i protivrečnosti iz prošlosti. Nevojni
karakter ima kompleksan i velikim silama uvek „interesantan“ položaj Jugoistočne Evrope,
nerešena pitanja povratka izbeglica sa problemima vlasništva imovine, te postojanje izve-
snih problema kao posledice neodgovarajuće integrisanosti manjinskih zajednica i grupa u
šire društveno okruženje. Poput većine država Jugoistočne Evrope, i Srbija je prepoznala
potrebu za zajedničke napore u izgradnji „zajedničkih mehanizama za prevenciju rizika i
pretnji i za upravljanje kriznim situacijama“, što i Evropska unija prepoznaje kao jedan od
uslova za približavanje i priključenje ovoj organizaciji.9
5
Strategija NB R. Srbije, Beograd, 2009, str. 5.
6
Isto, str. 4.
7
Isto.
8
9
Isto.
117
VOJNO DELO, 7/2019
Pored globalnog i regionalnog aspekta sagledavanja ugrožavanja bezbednosti Repu-

blike Srbije, uticaj činilaca na bezbednost unutar države se gotovo svakodnevno može
pratiti i procenjivati. Značajan deo tih činilaca koji su prepoznati Strategijom nacionalne
bezbednosti naše države, u najvećoj meri prožima problem KiM multispektralno, obzirom
da na tom delu svoje teritorije država ne ostvaruje neposredan uticaj i kontrolu. Sagleda-
vanje prepoznatih izazova, rizika i pretnji se takođe može izvršiti sa vojnog, odnosno ne-
vojnog aspekta. Iako se nijedna mogućnost ugrožavanja bezbednosti neke zemlje ne
sme smatrati da je od drugorazrednog značaja, u nastavku će prvo biti analizirani opa-
snosti koje imaju vojni karakter.
Bezbednosna situacija na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, koja je
nastala uspostavljanjem međunarodne misije i nelegalnim samoproklamovanjem „Repu-
blike Kosovo“, predstavlja dominantni izvor nestabilnosti Republike Srbije. Društveni ži-
vot u tom delu zemlje karakterišu: „strah i opšta nesigurnost uzrokovani etnički motivisa-
nim nasiljem nad pripadnicima srpskog naroda i manjinskih etničkih zajednica, spora iz-
gradnja demokratskih institucija i demokratske političke kulture i odnosa, nepoštovanje
osnovnih ljudskih prava, uskraćivanje slobode kretanja, ekspanzija organizovanog krimi-
nala (prvenstveno narko-kriminala, trgovine oružjem i ljudima, ilegalnih migracija), uzur-
pacija i uništavanje privatne imovine i kulturno-istorijskog nasleđa i otežan proces povrat-
10
ka prognanih i interno raseljenih lica“. Upitni rezultati međunarodnog civilnog i vojnog
prisustva u južnoj pokrajini povod su daljeg jačanja negativnog uticaja na bezbednost
Republike Srbije, sa neznatnom mogućnošću predviđanja njenog daljeg razvoja. Pored
navedene pretnje, na ukupno bezbednosno stanje u državi značajan uticaj imaju i posle-
dice građanskog rata na prostorima bivše SFRJ, posledice bombardovanja SRJ, terori-
zam, organizovani kriminal i destruktivno delovanje pojedinih verskih sekti. Opasnost po
bezbednost Republike Srbije, koje mogu imati prefiks „nevojni“, svakako predstavljaju iz-
raženi problemi tranzicije, organizovani kriminal, korupcija, nelegalna trgovina ljudima,
oružjem i narkoticima, delovanje verskih sekti i dr. Značajno je naglasiti da su navedene
„nevojne“ pretnje karakteristične za gotovo sve zemlje regiona.
Strategijom nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kao najizraženiji bezbednosni
izazovi, rizici i pretnje su navedeni sledeći: terorizam, oružana pobuna, sporovi uz upo-
trebu oružja, separatizam, razni oblici organizovanog kriminala, etnička i verska netole-
rancija i ekstremizam, obaveštajne delatnosti drugih država, proliferacija oružja za ma-
sovno uništenje, korupcija, problemi ekonomskog razvoja, energetska nebezbednost, ne-
ravnomeran privredni i demografski razvoj, nerešen status i težak položaj izbeglih, prog-
nanih i interno raseljenih lica, nedovršen proces razgraničenja između država nekada-
šnje SFRJ, nekontrolisano trošenje prirodnih resursa i ugrožavanje životne sredine, po-
sledice elementarnih nepogoda i tehničkih i tehnoloških nesreća, kao i ugrožavanje život-
ne sredine i zdravlja građana, opasnosti povezane sa pojavljivanjem i širenjem infektiv-
nih bolesti kod ljudi i zaraza kod životinja, narkomanija, destruktivno delovanje pojedinih
verskih sekti i kultova, visokotehnološki kriminal i ugrožavanje informacionih i telekomu-
nikacionih sistema i promena klime. Pored navedenog, potrebno je naglasiti da je „s ma-
njom ili većom verovatnoćom ispoljavanja i prepoznavanja, moguća i zloupotreba novih
tehnologija i naučnih dostignuća u oblasti informatike, genetskog inženjeringa, medicine,
10
118
Bezbednost
meteorologije i drugih naučnih oblasti“.11 Pozivajući se na rad Janković D. „Reforma oba-

veštajno-bezbednosnog sistema“ iz 2007. godine, isti izvor navodi da su među deset do-
minantnih bezbednosnih problema, oružana pobuna, terorizam, etničke napetosti, nacio-
nalni i verski ekstremizam, organizovani kriminal i prirodne i industrijske kata strofe i epi-
demije većih razmera, sa najvećim stepenom intenziteta, posebno uzimajući ih kratko-
ročno.12 Svakako najveća pretnja bezbednosti Republike Srbije jeste protivpravno jedno-
strano proglašena nezavisnost Kosova i Metohije.
Bezbednost države i stanovništva, odnosno nacionalna bezbednost, može biti ugro-
žena uticajem vojnih rizika i pretnji. Tu se pre svega misli na masovnu upotrebu konven-
cionalnog naoružanja, pa i oružja za masovno uništavanje. Takve pojave ugrožavanja
bezbednosti su, u prvom redu, opasnost od oružane agresije, oružana intervencija i oru-
žani pritisci, i oružana pobuna i građanski rat koji se odvijaju unutar zemlje. Međutim, šire
gledano, svoju vojnu dimenziju svakako mogu imati terorizam, proliferacija oružja za ma-
sovno uništenje i nacionalni i verski ekstremizam. Ovako posmatrano, navedeni rizici i
pretnje se ubrajaju u ugrožavajuće pojave ljudskog porekla koje se nazivaju još i oruža-
nim (spoljnim i unutrašnjim) oblicima ugrožavanja nacionalne bezbednosti.
Kako je navedeno u Strategiji nacionalne bezbednosti, "interesi Republike Srbije iz-
raz su vitalnih vrednosti i potreba građana, naroda i države“,13 zbog čega ih i određuje
njen najviši pravni akt, Ustav. Nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet, sloboda,
jednakost, izgradnja i očuvanje mira, vladavina prava, demokratija, socijalna pravda, ljud-
ska prava i slobode, nacionalna, rasna, verska ravnopravnost i ravnopravnost polova,
nepovredivost imovine i očuvanje životne sredine,14 predstavljaju nacionalne vrednosti
Republike Srbije. One se, kao krovne vrednosti, štite ostvarivanjem nacionalnih interesa,
koji obuhvataju sve oblasti društvenog života i u skladu su sa demokratskim tekovinama i
standardima savremenog društva.
Kao i kod svih država regiona, ishodište nacionalnih interesa su nacionalne vrednosti
definisane Ustavom Republike Srbije. Osnovnim nacionalnim vrednostima se smatraju:
nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet, sloboda, jednakost, izgradnja i očuvanje
mira, vladavina prava, demokratija, socijalna pravda, ljudska prava i slobode, nacionalna,
rasna, verska ravnopravnost i ravnopravnost polova, nepovredivost imovine i očuvanje
životne sredine15. Nacionalne vrednosti se štite ostvarivanjem nacionalnih interesa, a za-
štita nacionalnih interesa je smisao postojanja sistema nacionalne bezbednosti.
Nacionalni interesi obuhvataju sve oblasti društvenog života i u skladu su sa demo-
kratskim tekovinama i standardima savremenog društva. Nacionalni interesi Republike
Srbije u oblasti bezbednosti su:
– očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije i nacio-
nalnog, kulturnog, verskog i istorijskog identiteta srpskog naroda i nacionalnih manjina;
– očuvanje unutrašnje stabilnosti, vladavine prava, razvoj demokratije i demokratskih
institucija i integracija u Evropsku uniju i druge međunarodne strukture;
11
12
Isto. Vidi šire na str. 100.
13
14
Isto, str. 13.
15
119
VOJNO DELO, 7/2019
– zaštita života i imovine građana Republike Srbije;

– ekonomski razvoj, uz očuvanje životne sredine i prirodnih resursa;
– stvaranje mirnog, stabilnog i sigurnog bezbednosnog okruženja;
– očuvanje i razvoj međunarodnog poretka utemeljenog na principima pravde, pošto-
vanja međunarodnog prava i političke i državne ravnopravnosti;
– stalno održavanje i unapređivanje veza sa Srbima koji žive i rade u inostranstvu.
Konstatuje se da je trajno opredeljenje Republike Srbije da svoje nacionalne interese
ostvaruje uz uvažavanje interesa drugih država u regionu i svetu. Istaknuta je odlučnost
upotrebe svih raspoloživih resursa u zaštiti sopstvenih nacionalnih interesa.
Važeća Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije usvojena je 2009. godi-
ne. Od momenta donošenja, u svim sferama njenog bezbednosnog okruženja dogodile
su se značajne promene. Zbog toga Republika Srbija, kao i ostale savremene države,
mora da prati takve promene, a svoju bezbednosnu politiku prilagođava tim promenama.
Time se ulažu napori da se na najbolji način štite nacionalne vrednosti i interesi. Proces
izrade nove strategije, koji je u svojoj poodmakloj fazi, izvesno je da će dati aktuelni pre-
sek bezbednosne situacije i procenu bezbednosnih rizika. Trenutno stanje odslikava ja-
san stav da Republika Srbija neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i
Metohije, ali će u interesu regionalne stabilnosti i što boljih srpsko-albanskih odnosa na-
staviti dijalog sa privremenim institucijama u Prištini uz posredovanje EU, do postizanja
održivog i obostrano prihvatljivog dogovora. U skladu sa svojim opredeljenjem, kao vojno
neutralna zemlja, ona će nastaviti saradnju sa NATO i ODKB (Organizacijom Dogovora o
Kolektivnoj Bezbednosti). Takođe, čvrsto je opredeljena da u okviru procesa pristupanja
doprinosi zajedničkoj spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici Evropske unije, te da
se integriše u koncepte te evropske politike. U cilju ubrzanja svog i napredovanja ostalih
zemalja u regionu ka članstvu u Evropskoj uniji, Srbija će nastaviti aktivno da učestvuje u
nizu regionalnih inicijativa koje doprinose tom procesu.
Iako prethodno navedeni stavovi odslikavaju trenutne društvene okolnosti na nacio-
nalnom nivou, protekle dve decenije pokazale su da uvek mogu da se pojave novi, ne-
predviđeni bezbednosni izazovi, rizici i pretnje. Zato u periodu kada treba da se definišu i
donesu nova strateška dokumenta, bez obzira na izražavanje krajnje načelnih stavova u
njima, treba imati na umu da će, kao takva, biti podložna proveri u svakodnevnom životu
i eventualnim korekcijama.
Strategija nacionalne bezbednosti Republike Hrvatske

Republika Hrvatska postala je samostalna država nakon izvršene secesije i građan-
skog rata u procesu raspada bivše SFR Jugoslavije16. Istovremeno kad i Slovenija, njena
nezavisnost je priznata u OUN u decembru 1991. godine,17 bez obzira na činjenicu što
su na njenoj teritoriji, kao i u Bosni i Hercegovini ratna dešavanja trajala do 1995. godine.
16
https://www.tportal.hr/vijesti/clanak/zasto-bas-danas-slavimo-hrvatsku-neovisnost-foto-20171005 (poslednji
pristup 10.01.2018.)
17
https://www.dalmacijadanas.hr/26-godina-od-priznanja-rh-znate-li-koja-je-zemlja-prva-priznala-hrvatku
(poslenji pristup10.01.2018.)
120
Bezbednost
Gotovo od samog čina proglašenja nezavisnosti i priznavanja u UN, a posebno nakon

prestanka ratnih dejstava u bivšoj SFRJ, Hrvatska se orijentisala ka evroatlanskim inte-
gracijama. Tako usmeravajući svoju unutrašnju i spoljnu politiku, 2009. godine ova ze-
mlja je primljena u Severnoatlantski Savez (NATO),18 dok je članica Evropske unije (EU)
postala 2013. godine.19 Izvršenom analizom, za ovaj dokument se može reći da je u naj-
većoj meri bio orijentisan ka putu Hrvatske u NATO i EU.
Po uzoru na većinu razvijenih zapadnih zemalja koje su normativno-pravno definisale
svoje nacionalne strategije, Hrvatski sabor je svoju prvu Strategiju nacionalne sigurnosti
doneo 19. marta 2002. godine, kao koncepcijski dokument u kojem se iznose osnovni
politički stavovi o nacionalnoj bezbednosti. Ta strategija je u najvećoj meri bila orijentisa-
na ka putu Hrvatske u NATO. Nakon prijema u NATO, duži niz godina trajali su pokušaji
da se usvoji nova strategija, tako da je 2010. godine izrađen i nacrt nove strategije koji
nije usvojen. Nešto kasnije, nakon izvršenih formalnih i proceduralnih postupaka, 14. jula
2017. godine Hrvatski sabor je usvojio novu Strategiju nacionalne bezbednosti.20 Da bi
se uočile evidentne promene koje postoje između navedenih dokumenata, u narednom
delu rada biće izvršena njihova međusobna analiza.
Strategija iz 2002. godine sadržala je šest poglavlja, koja su se odnosila na bezbed-
nosno okruženje i izazove Republike Hrvatske, njene vrednosti i interese, identifikovane
izazove, rizike i pretnje, bezbednosni koncept, bezbednosnu politiku Republike Hrvatske
sa svojim područjima i instrumentima i prigodan zaključak.21 U navođenju njenog sadrža-
ja, kao područja bezbednosne politike, isticala se integracija u NATO, odnosno integraci-
ja u EU i Evropske bezbednosne organizacije, uz odnose sa susedima, saradnju sa me-
đunarodnim integracijama i regionalnu saradnju, kontrolu oružja i mere izgradnje povere-
nja i bezbednosti, doprinos mirovnim i humanitarnim organizacijama, razvoj odbrambenih
sposobnosti i unutrašnje bezbednosti države.22
Sa druge strane, u strukturi Strategije iz 2017. godine ima pet poglavlja.23 Uvodni
deo proširen je iskazom vizije i opisom bezbednosnog koncepta, nakon čega su nave-
deni nacionalni interesi. Analiza bezbednosnog okruženja izvršena je višedimenzional-
no, na globalnom nivou, nivou Evrope i evropskog susedstva, odnosno jugoistočnog
susedstva, da bi se potom navele bezbednosne pretnje, rizici i izazovi za Republiku
Hrvatsku. Ovde je bitno uočiti da se u delu koji se odnosi na bezbednosnu politiku,
iako se ona eksplicitno tako ne naziva, svakako uočavaju noviji trendovi definisanja
strateških ciljeva, instrumenata i mehanizama za njihovo ostvarivanje. Tako su nave-
deni: a) bezbednost stanovništva, teritorijalni integritet i suverenitet; b) dobrobit i pro-
speritet građana; v) nacionalni identitet, međunarodni ugled i uticaj Republike Hrvatske
i g) Hrvati izvan Hrvatske.24
18
http://www.mvep.hr/hr/vanjska-politika/multilateralni-odnosi0/multi-org-inicijative/nato/hrvatska-i-nato/
(poslednji pristup 10.01.2018.)
19
https://vlada.gov.hr/proslava-pristupanja-hrvatske-u-europsku-uniju/1155 (poslednji pristup 10.01.2018.)
20
Strategija NB R. Hrvatske, Zagreb, 2017, str. 1.
21
22
Isto, str. 8.
23
24
121
VOJNO DELO, 7/2019
Obzirom da je između objavljivanja strategija prošlo 15 godina, sama po sebi se name-

će potreba upoređivanja nekih od njihovih posebnih sadržaja, poput izazova, rizika i pretnji
bezbednosti, nacionalnih interesa i ciljeva, kao i mehanizama ostvarivanja bezbednosti.
Konstatacija u samom uvodu da su „članstvom u Organizaciji Severnoatlantskog ugovora i
Evropskoj uniji ostvareni važni spoljnopolitički i bezbednosni ciljevi i stvoreni uslovi koji Re-
publici Hrvatskoj omogućuju dodatne privredne, političke i bezbednosne razvojne prilike“
ukazuje na okvir, drugačije sagledavanje i dimenzionisanje stvarnosti, pojava i procesa koji
u njoj postoje. Sa stanovišta bezbednosnog koncepta, Strategija iz 2017. godine uvela je
nova paradigmu bezbednosti, koja se zapravo koncipira „na modelu ljudske bezbednosti,
odnosno bezbednosti pojedinca – svakog građanina Republike Hrvatske“.25
Pristup u analizi bezbednosnog okruženja i izazova značajno se izmenio. Od prvobit-
ne, gotovo nasumične i nesistematične analize kojom su se eksplicitno navodile i države
– izvori nestabilnosti za Republiku Hrvatsku,26 Strategijom iz 2017. godine učinjen je zna-
čajan kvalitativni pomak. Ovim dokumentom izvršena je analiza na globalnom nivou, za-
tim u kontekstu Evrope i evropskog susedstva, da bi poseban odeljak bio o „Jugoistoč-
nom susedstvu“ gde se ni jednom rečju direktno ne pominje Republika Srbija, ali se iz
„ostrašćenog“ i „zavereničkog“ opisivanja, takvo nešto može lako zaključiti.
Strategijom iz 2002. godine bilo je prepoznato 15 izazova, rizika i pretnji, od kojih su tri voj-
nog karaktera – opasnost od vojne pretnje, transnacionalne pretnje koje se prelivaju na evrop-
ski kontinent i sukobi na tranzitnim pravcima i oko resursa27. Izradom nove Strategije iz 2017.
godine, uvažavajući činjenicu o dinamičnosti društvenih dešavanja i promena u svetu i u vlasti-
toj državi, Hrvatska je, u odnosu na prethodnu, u novoj Strategiji prepoznala svega šest izazo-
va, rizika i pretnji navedenih u prethodnoj, dok je uočeno deset novih. U tabeli 1 dat je prikaz
izazova, rizika i pretnji iz 2002. godine i ponavljanje dela istih u Strategiji iz 2017. godine.
Tabela 1 – Izazovi, rizici i pretnje u SNB Republike Hrvatske iz 2002. i 2017. godine
Izazovi, Rizici, Pretnje SNB 2002 SNB 2017
Opasnost od vojne pretnje + +
Transnacionalne pretnje +
Sukobi na tranzitnim pravcima i oko resursa +
Tranzicijski problemi država istočne i j/i Evrope +
Tranzicija Hrvatske (korupcija, ekonomija, negativna
+ +
demografska kretanja, visoka stopa nezaposlenosti)
Problemi u funkcionisanju pravosuđa +
Negativna demografska kretanja + +
Prava i zaštita nacionalnih manjina +
Granična pitanja sa pojedinim susedima + +
Globalni terorizam, organizovani kriminal, korupcija,
+ +
krijumčarenje oružja, droge, ilegalne migracije
Prirodne, tehničke i tehnološke nesreće + +
Širenje infektivnih bolesti i zaraza +
Posledice petogodišnjeg rata +
Kompjuterski kriminal i ugrožavanje informatičkih sistema +
Negativne posledice globalizacije +
25
Isto, str. 1.
26
Strategija NB Republike Hrvatske, Zagreb, 2002, str. 2.
27
Isto, str. 4.
122
Bezbednost
Zaključuje se da su izazovi, rizici i pretnje u obe strategije identifikovani na deskriptiv-

ni način, pri čemu isti odaje izvesnu dozu nesistematičnosti i nepovezanog nabrajanja.
Vršeći njihovo međusobno poređenje, bitno je naglasiti da, uz manje razlike, sagledava-
nje izazova, rizika i pretnji nije bitnije izmenjeno u najvišim strateškim dokumentima Hr-
vatske. Strukturno gledajući, oblasti koje se bave vrednostima, interesima i ciljevima, u
navedenim strategijama su različito razrađene, sa uočenim kompozicijskim „napretkom“.
Naime, u Strategiji iz 2017. godine na osnovu temeljnih vrednosti države, određenih nje-
nim Ustavom, definisani su nacionalni interesi, sa čijim kontekstom su povezani njeni
strateški ciljevi, a njihovo dostizanje opisano kroz različite instrumente i mehanizme, što
predstavlja najobimniji deo samog teksta Strategije.28 Da bi se shvatila suština sadržaja
Strategije nacionalne bezbednosti Republike Hrvatske iz 2017. godine, neophodno je
analitički sagledati njene delove i pokušati uočiti njene glavne poruke.
Polazeći od uvodnog dela, uočava se pokušaj originalnog pristupa izrade najvažnijeg stra-
tegijsko-doktrinarnog dokumenta jedne države, obzirom da su jedino u hrvatskoj strategiji, po-
red samog uvoda, dodatno izneti vizija i bezbednosni koncept. U ovom delu Strategije sasvim
jasno je ukazano na ubeđenost u stanovište da je Hrvatska vodila tzv. „Domovinski rat“, kao
odbrambeni rat za oslobođenje državne teritorije, pri čemu je izvršeno povezivanje iskustava iz
tog rata sa željenim ostvarenjem bezbednosnih ciljeva. Isto tako važno je i naglašavanje član-
stva u NATO i EU, kojim je ostvarila svoje veoma važne spoljnopolitičke i bezbednosne cilje-
ve.29 Zanimljivo je da se kroz viziju, kao sveobuhvatno i koordinirano delovanje, posebno ističe
nastojanje za trajnom brigom o pripadnicima hrvatskog naroda u drugim državama. Konceptu-
alno, određivanjem politike i instrumenata za ostvarivanje vizije i nacionalnih interesa žele se
postići bezbednosni uslovi koji će omogućiti uravnotežen i kontinuiran razvoj države i društva.30
Bezbednosno okruženje analizirano je u tri dimenzije. Tako su na globalnom nivou, po-
red relativno „starih“ izazova, klimatskih promena, demografskih kretanja, migracija stanov-
ništva, razvoja novih tehnologija i globalizacije ekonomije, naglašeni i novi rizici. Tu se pre
svega misli na geopolitička nadmetanja velikih sila, mogućnosti zloupotreba informacionih i
komunikacijskih tehnologija za napade u kibernetičkom (sajber) prostoru i nekontrolisan po-
rast potreba sve većeg broja država za hranom, vodom, energijom i komunikacijama.31
Na nivou Evrope i evropskog susedstva zaključeno je da EU okružuje pojas nestabilnosti koji
se prostire od severne Afrike, preko Bliskog istoka do Kavkaza i srednje Azije, pri čemu je nedvo-
smisleno ukazano da se upravo Hrvatska nalazi na spoljašnjim granicama ove organizacije. Uz
terorizam kao stalnu pretnju, navedene su masovne migracije, demografski deficit u razvijenim
državama i zavisnost od energenata, uz malu verovatnoću velikog konvencionalnog sukoba sa
učešćem NATO i EU ali naglašenu osetljivost pojedinih regiona „usled geopolitičkih nadmetanja i
preklapanja interesa velikih sila“, zbog čega se mogu javiti različiti hibridni oblici pretnji.32
Hrvatska je stanje u svom jugoistočnom okruženju definisala kao „izvor potencijalnih iza-
zova“, gde „politička nestabilnost, nedovoljno izgrađene državne institucije, korupcija, visoka
stopa nezaposlenosti, kao i socijalne, etničke i međunacionalne napetosti“ neposredno utiču
28
29
30
Isto.
31
Isto, str. 3.
32
Isto.
123
VOJNO DELO, 7/2019
na hrvatske interese. Donosioci ove Strategije smatraju da je u neposrednom državnom

okruženju (Bosna i Hercegovina, Srbija, prim. aut), osim NATO i EU, otvoren uticaj drugih
globalnih i regionalnih aktera, uz različite spoljnopolitičke ciljeve i aspiracije. Nedvosmisleno
je ukazano na snažan islamski radikalizam, radikalni nacionalizam utemeljen na velikodržav-
nim ideologijama, što uz „difamacijsku kampanju“ direktno narušava verodostojnost Republi-
ke Hrvatske.33 Pored ranije prepoznatih kriminalnih ruta koje vode preko hrvatske zemlje,
pretnja bezbednosti postoji i od proliferacije oružja za masovno uništavanje, organizovanog
kriminala i izrazito frekventnih migracija. Sa druge strane, u istom tom okruženju, Hrvatska
vidi priliku za širenje političke, privredne, trgovinske, energetske i druge saradnje, uz izgrad-
nju politike poverenja i dijaloga.34 Na osnovu stavova koji se odnose na jugoistočno sused-
stvo, ne može se poreći utisak da ova Strategija vešto maskira stvaran, i u praksi primenjen,
pristup Republike Hrvatske prema sopstvenom okruženju, posebno susednim državama.
Izradom nove strategije nacionalne bezbednosti, njeni tvorci identifikovali su političko i
obaveštajno delovanje prema Hrvatskoj od strane država koje su sukobljene sa NATO i EU,
hibridno delovanje, ekstremizam pojedinaca i grupa unutar države, kibernetičke (sajber)
pretnje, nepovoljne globalne ekonomske trendovi, osetljivost na poplave i prirodne nesreće i
porast siromaštva, energetsku zavisnost, klimatske promene, narušavanje okoline i zaostala
minsko-eksplozivna sredstva, kao izazove, rizike i pretnje koje su promenile bezbednosne
okolnosti u odnosu na 2002. godinu, kada je donošena prethodna Strategija. Nerešena pita-
nja razgraničenja sa pojedinim susednim državama takođe je prepoznato kao izazov koji dr-
žava nije uspela da otkloni u prethodnom periodu. Preostali izazovi, rizici i pretnje, kao što
su terorizam, korupcija, organizovani kriminal, nepovoljna demografska struktura, prirodne i
ljudskim delovanjem izazvane nesreće, mogu se svrstati u grupu dugoročnih i teže savladi-
vih, zbog čega su i pojmovno zadržani prilikom izrade nove Strategije 2017. godine.
Pozivajući se na najviše vrednosti utvrđenih Ustavom, Hrvatska je definisala četiri na-
cionalna interesa – „bezbednost stanovništva, teritorijalni integritet i suverenitet RH, do-
brobit i prosperitet građana, nacionalni identitet, međunarodni ugled i uticaj RH i položaj
35
Hrvata u Bosni i Hercegovini, u drugim državama i u iseljeništvu“.
Prvi navedeni nacionalni interes, bezbednost stanovništva, teritorijalni integritet i su-
verenitet Republike Hrvatske operacionalizovan je kroz tri strateška cilja:
1) Dostizanje najvišeg stepena bezbednosti i zaštite stanovništva, kao i kritičnih infra-
struktura: smatra se da se ovaj cilj može ispuniti kroz javnu bezbednost, rad policije,
funkcionisanje bezbednosno-obaveštajnog sistema i nadzora nad njime, obrazovanje i
obuku za poslove javne bezbednosti i efikasno funkcionisanje korporativne bezbednosti.
Ovaj cilj podrazumeva i suprotstavljanje terorizmu, integralno upravljanje državnom gra-
nicom i ispunjavanje uslova kako bi Hrvatska ušla u Šengenski sporazum. Država se
mora efikasno suprotstavljati organizovanom kriminalu, preventivno delovati i suzbijati ra-
dikalizam i ekstremizam. Sa druge strane, moraju se unaprediti mere za unapređenje za-
štite i spasavanja i unapređenje civilne zaštite, uz nastavak uklanjanja minskih opasnosti.
Poseban izazov jesu i mere za smanjenje rizika od prirodnih katastrofa;36
33
34
Isto, str. 4.
35
Isto, str. 2.
36
124
Bezbednost
2) uspostavljanje i razvoj sistema državne bezbednosti: ovaj sistem će činiti glavna tela
nadležna za odbranu, unutrašnje poslove, spoljne poslove, civilnu zaštitu, finansije i pravo-
suđe, organi bezbednosno-obavešajnog sistema i javne i privatne organizacije i drugi.
Glavno telo sistema predstavlja Veće za nacionalnu bezbednost. Sistem državne bezbed-
nosti će se oslanjati i učestvovati u NATO i EU operacijama upravljanja krizama.37
3) razvoj i održavanje snažne i aktivne odbrane: Hrvatska, kao punopravna članica
NATO je sve aktivnosti podredila kolektivnoj odbrani, pri čemu je pored odbrane teritori-
jalne celovitosti, suvereniteta i nezavisnosti, orijentisana i ka odbrani saveznika, doprino-
su međunarodnoj bezbednosti i podršci civilnim institucijama. Značajnu funkciju obavlja
kontrolom na moru i morskom plovidbom, u saradnji sa telima NATO i EU. Planiran je i
razvoj posebnih sposobnosti i snaga za potrebe kolektivne odbrane NATO, kako bi dopri-
nosila misijama i operacijama Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU, što će
biti komplementarno sa razvojem odbrambenih sposobnosti u okviru NATO.38
Ostvarenje Dobrobiti i prosperiteta građana, kao drugog nacionalnog interesa, plani-
rano je kroz tri strateška cilja:
4) ekološka Hrvatska i razvoj snažne i održive ekonomije: Ova država nastoji da ni-
zom mera kvalitativno promeni odnos prema svojim prirodnim bogatstvima. Očekivan je
napredak regionalnog razvoja koji će se odraziti na ekonomski i opšti društveni razvoj. I u
ovoj oblasti oslonac se traži u korišćenju ekonomskih segmenata NATO i EU, uz pokla-
njanje pažnje tehnološkom usavršavanju i smanjenju energetske zavisnosti.39
5) demografska obnova i revitalizacija hrvatskog društva: Uočen je trend depopulaci-
je delova teritorije i neravnomernog regionalnog razvoja, što se želi ublažiti preduzima-
njem niza mera. Nastoji se sprovoditi pronatalitetna politika, unapređenje sistema socijal-
nih i materijalnih prava, zdravstvene zaštite i socijalne sigurnosti.40
6) razvoj državne uprave po meri građana i strateške komunikacije: Uočena je potre-
ba prilagođavanja pravosudnog sistema novim pojavnim oblicima ugrožavanja zakona,
jačanja institucionalne sposobnosti i saradnje nadležnih regulatornih organizacija i orga-
na javne uprave, uz neophodnu modernizaciju upravnih usluga i funkcija. Pored toga,
planirano je razvoj informacijskih i komunikacionih sistema u kibernetičkom prostoru. Kao
i u drugim zemljama, postoji potreba za temeljnim promenama u sistemu vaspitanja i
obrazovanja, sa posebnom brigom u prirodnim, tehničkim i interdisciplinarnim područji-
ma, za koja se smatra da su bila zanemarena.41
Unapređenje nacionalnog identiteta, međunarodnog ugleda i uticaja Republike Hrvat-
ske, obezbediće se ukoliko se realizuju sledeći ciljevi:
7) zaštita, jačanje i promocija najviših vrednosti ustavnog poretka i hrvatskog nacionalnog
identiteta: posebnu brigu država će imati na očuvanju hrvatskog jezika, koji se doživljava kao
najvažnije obeležje nacionalnog identiteta. Iako se deklarativno zalaže za poštovanje i ostva-
rivanje nacionalnih prava i prava nacionalnih manjina, pristup u kom se navodi „promovisanje
naučno utemeljene istine o domovinskom ratu“, „suprotstavljanje pokušajima difamacije hr-
37
Isto, str. 8.
38
Isto, str. 10.
39
40
Isto, str. 14.
41
Isto.
125
VOJNO DELO, 7/2019
vatskog naroda i države“, uz već preduzete mere, svakako ukazuje da ova zemlja ne pokazu-
je potrebne kapacitete za sopstveno preispitivanje po pomenutoj tematici.42
8) jačanje međunarodnog ugleda i uticaja: Hrvatska doprinosi delovanju multinacio-
nalnih organizacija i integracija čiji je punopravan član, posebno UN, NATO, EU, OEBS i
Saveta Evrope. Svojim odnosom i delovanjem pokazuje se predanost vrednostima EU,
dok se istovremeno NATO gleda kao garant mira, stabilnosti i bezbednosti, dok se sa
druge strane, kroz evroatlantske integracije, jača vlastita pozicija u međunarodnim odno-
sima. Obzirom na svoju energetsku zavisnost, Hrvatska vidi svoje mesto i ulogu u širenju
broja solucija za vlastito snabdevanje naftom i gasom, u rešavanju otvorenih pitanja raz-
graničenja, dok se posebna pažnja (deklarativno) priklanja očuvanju manjinskih grupa i
njihovih prava. Jugoistočni susedi imaju strategijski značaj, a biće data podrška zemlja-
ma j/i Evrope da postanu članice NATO i EU.43
Svakako ne manje važan, nacionalni interes, koncipiran kao Hrvati izvan Republike
Hrvatske, planiran je da se ostvari kroz jedan strateški cilj - osiguranje opstanka, zaštita
identiteta i političkog subjektiviteta hrvatskog naroda, kao konstitutivnog u BiH, zaštita i
podrška Hrvatima u drugim državama i dijaspori. Osnove dostizanja tog cilja u strategiji
2017 predstavljaju stanovišta da delovi hrvatskog naroda vekovima žive u drugim drža-
vama srednje i j/i Evrope, dok su Hrvati u BiH domicilni, konstitutivni i ustavnopravni i
konstitutivni narod BiH. Republika Hrvatska vrlo eksplicitno u svojoj Strategiji navodi da
će odlučno ispunjavati svoju ustavnu obavezu o posebnoj brizi za hrvatski narod u BiH,
uz sopstveno zalaganje za brže evroatlanske integracije i druge projekte ove zemlje. Na-
vedeno je da položaj i opstanak Hrvata, kao nacionalne manjine u drugim državama
srednje i j/i Evrope, zavisi od stepena razvoja političkog sistema i demokratskih institucija
u tim državama.44
Usvajanjem ovog dokumenta svaka država, pa i Hrvatska, svrstava se u red zemalja
koje ozbiljno, studiozno i planski razmatraju pitanja od najvišeg nacionalnog značaja Nakon
proučavanja samog teksta, a uzimajući u obzir zvanične nastupe pripadnika najviših nivoa
vlasti, može se reći da strategiju nacionalne bezbednosti ne čini samo ono što u zvaničnom
tekstu stoji, već da je mnogo onoga što se u dokumentu ne napiše, ali se i te kako sprovodi
u praksi. Nesporno je da je Hrvatska ostvarila ključne nacionalne interese i ciljeve ulaskom
u NATO i EU, ali u istom tom dokumentu nisu jasno utvrđeni spoljnopolitički i bezbednosni
ciljevi, već samo nacionalni. Kad je bezbednost u pitanju, iz dokumenta se gotovo nedvo-
smisleno može zaključiti da je članstvo u NATO bio i ostao „interes nad interesima“ i cilj Hr-
vatske. Pod kišobranom NATO i delimičnim osloncem na članstvo u EU, Hrvatska je svo-
jom strategijom nacionalne bezbednosti pokušala da se prikaže kao zaštitnik ljudskih pra-
va, zbog čega je formalno njena suština i fokus – ljudska, a ne nacionalna bezbednost. Na-
suprot teoriji, u praktičnom postupanju Hrvatska zasigurno predstavlja jedan od generatora
nebezbednosti i nestabilnosti u regionu, unazad nekoliko godina. Čini se neshvatljivim da
se u državi koja zastupa najviše evropske vrednosti, ljudska prava nacionalnih manjina ni-
podaštavaju, ne suzbija neofašizam i ultradesničarske snage, veličaju ratni zločinci i čine
mnogi drugi postupci koji govore u prilog ovoj činjenici.
42
Isto, str. 16.
43
44
Isto, str. 19.
126
Bezbednost
Sličnosti i razlike strategija nacionalne bezbednosti

Republike Srbije i Republike Hrvatske
Obe zemlje su strukturu svog osnovnog dokumenta iz oblasti nacionalne bezbednosti defini-
sale na sličan način, uz određene specifičnosti. Ovim dokumentom obuhvaćeno je bezbedno-
sno okruženje, identifikovani izazovi, rizici i pretnje bezbednosti i promovisani nacionalni interesi
i ciljevi, a redosled navođenja konkretnih sadržaja zavisi od primenjene metodologije izrade. U
narednom delu, komparativna analiza strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Re-
publike Hrvatske podrazumeva analizu njihovih strukturnih elemenata, odnosno naglašavanja
specifičnosti, sličnosti i razlika u načinu doživljavanja vlastitog bezbednosnog okruženja, identifi-
kaciji bezbednosnih izazova, rizika i pretnji i definisanja nacionalnih vrednosti, interesa i ciljeva.
Već pri samom sagledavanju i proceni vlastitog bezbednosnog okruženja uočava se glav-
na, moglo bi se reći i presudna, razlika između ova dva dokumenta. Obe zemlje prepoznale
su posledice razlika u stepenu ekonomskog i kulturnog razvoja različitih regiona sveta što do-
vodi do porasta siromaštva i socijalne ugroženosti stanovništva i čini pogodno tlo za nastanak
i razvoj negativnih demografskih i psihosocijalnih pojava. Prisutni su regionalni i lokalni suko-
bi, ekstremizam i terorizam, organizovani kriminal, proliferacija oružja za masovno uništenje,
ilegalne migracije i klimatske promene i sve izraženiji deficit energetskih resursa. Interesantno
je da Hrvatska na globalnom nivou ne pridaje značaj mogućnosti izbijanja vojnih sukoba, ali
45
konstatuje geopolitička nadmetanja velikih sila. Iako postoji velika sličnost kada je procena
mogućeg ugrožavanja bezbednosti na globalnom nivou u pitanju, ove dve države imaju razli-
čita uporišta. Sa jedne strane je Republika Srbija, koja je proglasila svoju vojnu neutralnost i
koja vidi „Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU i uključivanje evropskih odbrambenih
snaga u rešavanje bezbednosnih problema“.46 Nasuprot njoj, Republika Hrvatska je ostvarila
svoj ranije određeni spoljnopolitički i bezbednosni cilj, članstvo u NATO i EU, pa na iste pro-
bleme gleda kroz "kišobran kolektivne bezbednosti“, sa sigurnošću koju on sa sobom nosi.
Pristup proceni regionalnog okruženja u znatnoj meri je različit u predmetnim strategijama.
Za Hrvatsku su Evropa i evropsko susedstvo regionalni nivo, pa je i procena mogućih oblika
ugrožavanja bezbednosti sagledana iz tog „zajedničkog“ ugla. Prepoznata je specifičnost geo-
grafskog položaja ove države u kontekstu granica EU, uticaja drugih faktora i činilaca, gde su
posebno istaknuti terorizam, migracijska kretanja, ali i geopolitičke napetosti uz preklapanje in-
teresa velikih sila. Republika Srbija je svoje regionalno okruženje analizirala iz dosta drugačije
perspektive. Iako je konstatovano da su sve zemlje opredeljene za ulazak u EU, a većina i u
NATO,47 u Strategiji su navedene brojne pojave koje negativno utiču na bezbednosnu situaciju
i međusobne odnose. Indikativno je da se gotovo svi oblici ugrožavanja direktno odnose ili uti-
ču na prostor Srbije, gde posebnu težinu imaju oni kojima se najdirektnije ugrožava suverenitet
i teritorijalni integritet, odnosno prava građana. Priroda ovih problema je dosta složena, zbog
čega države regiona sve više nastoje da ih zajedničkim naporima rešavaju i da suzbijaju nega-
tivne procese koji ugrožavaju njihovu nacionalnu, ali i regionalnu bezbednost.
45
46
Strategija NB Republike Srbije, 2009, str. 5.
47
Od donošenja Strategije NB Republike Srbije do danas, sve zemlje u okruženju, osim Republike Severne
Makedonije i Bosne i Hercegovine, su postale članice NATO pakta.
127
VOJNO DELO, 7/2019
U Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije kao poseban aspekt bezbednosnog

okruženja razmatrani su problemi koji egzistiraju na njenoj teritoriji, gde je kao osnovna pretnja
naveden pokušaj otcepljenja teritorije AP Kosovo i Metohija. Značaj je dat i posledicama višego-
dišnjeg građanskog rata, međunarodne izolacije, NATO agresije i izraženim problemima tranzi-
cije, koji su relativno sažeto obuhvaćeni.48 Republika Hrvatska je svojom strategijom nacionalne
bezbednosti iz 2017. godine značajno promenila pristup razmatranjima ugrožavanja bezbedno-
sti na lokalnom nivou. Činjenica da je ovaj deo poglavlja bezbednosnog okruženja nazvan Jugo-
istočno susedstvo, jasno ukazuje da se u tom kontekstu, Republika Srbija i Republika Bosna i
Hercegovina, posredno i neposredno, vide kao izvori pretnji bezbednosti ove zemlje.
Posebno je važno istaći da su Hrvatska i Srbija na sličan način definisale bezbedno-
sne izazove, rizike i pretnje. Od 16 posebnih oblika ugrožavanja bezbednosti u hrvatskoj
Strategiji nacionalne bezbednosti, čak 14 se nalazi i u najvažnijem dokumentu Republike
Srbije u oblasti bezbednosti, što je prikazano u tabeli 2, dok se preostali izazovi, rizici i
pretnje u većoj meri odnose na specifičnosti samih zemalja.
Tabela 2 – Pregled izazova, rizika i pretnji u Strategijama NB R Hrvatske i R Srbije49
Hrvatska
Srbija
IZAZOVI, RIZICI I PRETNjE
opasnost od vojne pretnje + +

nerešena pitanja razgraničenja s pojedinim susednim državama + +
političko i obaveštajno delovanje prema državi + +
hibridno delovanje +
međunarodni terorizam + +
ekstremizam + +
korupcija + +
organizovani kriminal + +
kibernetičke (sajber) pretnje + +
globalizacija + +
nepovoljna demografska struktura + +
energetska zavisnost + +
klimatske promene + +
narušavanje okoline + +
zaostala minsko-eksplozivna sredstva +
prirodne i ljudskim delovanjem izazvane nesreće + +
separatističke težnje +
protivpravno jednostrano proglašenje nezavisnosti KiM +
oružana pobuna +
proliferacija OMU +
nerešen status i težak položaj izbeglih lica +
pojava i širenje infektivnih bolesti i zaraze +
narkomanija +
delovanje verskih sekti i kultova +
48
Strategija NB Republike Srbije, 2009, str. 7.
49
izvor: autor.
128
Bezbednost
U svojim Ustavima i Strategijama nacionalne bezbednosti, obe države su se prilikom

definisanja nacionalnih interesa pozivale na nacionalne vrednosti, koje su opšteprihvaće-
ne vrednosti zasnovane na Evropskoj istoriji, kulturi i tradiciji, pri čemu ih Republika Hr-
vatska u svom dokumentu nije eksplicitno i navela. Sa druge strane, osnovnim nacional-
nim vrednostima u Srbiji se smatraju nezavisnost, suverenitet, teritorijalni integritet, slo-
boda, jednakost, izgradnja i očuvanje mira, vladavina prava, demokratija, socijalna prav-
da, ljudska prava i slobode, nacionalna, rasna, verska ravnopravnost i ravnopravnost po-
lova, nepovredivost imovine i očuvanje životne sredine.50 Nacionalne vrednosti se štite
ostvarivanjem nacionalnih interesa, čija zaštita je zapravo smisao postojanja politike na-
cionalne bezbednosti i sistema nacionalne bezbednosti.
Različit je i način određivanja i sadržaj nacionalnih interesa u oblasti bezbednosti. Dok se u
Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije navode i ponaosob objašnjavaju, u istorod-
nom dokumentu hrvatske države nacionalni interesi su jednostavno taksativno ispisani. Nacio-
nalni interesi obuhvataju sve oblasti društvenog života i u skladu su sa demokratskim tekovina-
ma i standardima savremenog društva. Takođe, od sedam definisanih nacionalnih interesa
Republike Srbije, pet se odnosi na državu u celini, dok se preostala dva odnose neposredno
na njene građane, odnosno na veze sa Srbima koji žive i rade u inostranstvu. Veoma je intere-
santno da se u Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije ni jednom rečju ne pominje
vojna neutralnost, pa se i u preambuli iskazuje spremnost „Republike Srbije da u okviru Orga-
nizacije ujedinjenih nacija, evropskih i drugih međunarodnih organizacija i regionalnih struktura,
doprinosi izgradnji i unapređenju sopstvene, regionalne i globalne bezbednosti“.51
Sa druge strane, Republika Hrvatska je u svojoj strategiji odredila četiri nacionalna in-
teresa, od kojih se dva odnose na nivo države, a druga dva usmerena su ka dobrobiti
građana i položaju Hrvata u drugim državama. Time Hrvatska, barem deklarativno, "bra-
ni“ svoju želju da bezbednost temelji na modelu ljudske bezbednosti, odnosno bezbed-
nosti pojedinca.52 Takođe, u istom dokumentu može se uočiti i jedna metodološka novi-
na, obzirom da je na osnovu nacionalnih interesa, definisano devet strateških ciljeva, čiji
način ostvarivanja je objašnjen kroz različite instrumente i mehanizme. Vredno pažnje je
svakako i jasno zalaganje hrvatske države za pripadnike hrvatskog naroda u Bosni i Her-
cegovini, kao konstitutivnog u ovoj državi, pri čemu za hrvatsku državu ovaj cilj predsta-
vlja ustavnu obavezu.53 Izvršenom analizom dolazi se do zaključka da se i u oblasti
ostvarivanja strateških ciljeva, koncept Hrvatske zasniva na benefitima koje donosi član-
stvo u NATO i EU, kao i držanju svojevrsnog "istorijskog“ časa, kada je region u pitanju.
Zaključak
Poput svih zemalja Jugoistočne Evrope, Republika Srbija i republika Hrvatska su se
krajem prošlog i početkom novog veka našla u okolnostima koje su zahtevale sopstveno
određenje po najvažnijim sadržajima svoje nacionalne bezbednosti. Sa definisanjem svo-
50
Strategija NB Republike Srbije, Beograd, 2009, str. 13.
51
Isto, str. 2.
52
53
Isto. Str. 19.
129
VOJNO DELO, 7/2019
jih najviših vrednosti i nacionalnih interesa, uz aktivno sprovođenje vlastitih politika nacio-
nalne bezbednosti, obe države radile su na ostvarivanju svojih usvojenih ciljeva.
Razvoj događaja, društvenih prilika i okolnosti na ovim prostorima istim tim državama
u izvesnoj meri je uticao na uspešnost u vođenju bezbednosnih politika i očuvanje nacio-
nalnih interesa. Razvoj društvenog života i tehnologije, zajedno sa svojim pozitivnim stra-
nama i progresom, iznedrio je i čitav niz problema širom sveta, kojima je zajedničko da
su asimetrični, netradicionalni i transnacionalni, zbog čega ni jedna zemlja na svetu nije
izostavljena kao potencijalna „meta“. Dugi niz godina unazad, region je i dalje opterećen
brojnim nerešenim pitanjima i sukobima interesa, sa značajnim razlikama u sopstvenim
pozicijama, koje sa sobom nosi članstvo u Evropskoj uniji i NATO.
Republika Srbija, suočena sa pokušajem protivpravnog prekrajanja vlastite teritorije
uz blagonaklonost Zapada, sa jedne, i svojim čvrstim opredeljenjem za punopravno član-
stvo u Evropskoj uniji, ima potrebu da odmereno, ali odlučno, zastupa svoju bezbedno-
snu politiku. Upravo je Strategija nacionalne bezbednosti uporište te najviše državne po-
litike zasnovane na pravilnoj identifikaciji izazova, rizika i pretnji, nacionalnim vrednosti-
ma i njihovoj odbrani kroz nacionalne interese. Posebnu pažnju u razmatranjima sprovo-
đenja strategije nacionalne bezbednosti republike Srbije ima i činjenica da nigde u doku-
mentu vojna neutralnost nije niti pomenuta, niti pojašnjena, a ima značajnu težinu prili-
kom određivanja prema zbivanjima u regionu i svetu.
Republika Hrvatska je, nakon ostvarivanja najviših državnih ciljeva – članstva u NA-
TO i EU, donela novu Strategiju nacionalne bezbednosti, po čemu prednjači u regionu,
obzirom da su aktivnosti na donošenju takvog dokumenta u drugim državama regiona u
povoju. Iako je njen sadržaj dorađeni tekst prethodne, značajno mesto i ulogu imaju sta-
vovi koji direktno proizlaze iz članstva u NATO i EU. Međutim, u svakom slučaju treba či-
niti razdvajanje između stavova utvrđenih novom Strategijom nacionalne bezbednosti
Republike Hrvatske i njenog postupanja u praksi. U tom smislu, ova strategija je više po-
pulistički pokušaj hrvatske države, nego stvaran iskaz njihovog odnosa prema nacional-
noj bezbednosti, posebno ne prema ljudskoj bezbednosti kao zvanično proklamovanoj
karakteristici novog strateškog dokumenta.
Literatura
[1] М. Ковач, Д. Стојковић, Стратегијско планирање одбране, Београд, 2009.
[2] Стратегија националне безбедности Републике Србије, Београд, 2009.
[3] Стратегија националне безбедности републике Хрватске, Загреб, 2017.
[4] https://www.dalmacijadanas.hr/26-godina-od-priznanja-rh-znate-li-koja-je-zemlja-prva-
priznala-hrvatsku
[5] http://www.mvep. hr/hr/vanjska-politika/multilateralni-odnosi0/multi-org-inicijative/nato/hrvatska-i-
nato/
[6] https://vlada. gov.hr/proslava-pristupanja-hrvatske-u-europsku-uniju/1155
130
DOI: 10.5937/vojdelo1907131J MEĐUNARODNI I NACIONALNI OKVIRI
ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE
Ivan Joksić∗, Goran Milojević∗∗ i Nada Đuričić∗∗∗

Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu
D
ruga polovina 20. veka predstavlja period povećanog interesovanja
za životnu sredinu. To je posebno slučaj u zemljama sa razvijenom
industrijom koja proizvodi negativne efekte na životnu okolinu. U pitanju su
tzv. prljave tehnologije koje profit stavljaju iznad svih ostalih dobara u dru-
štvu. Inventivnost proizvodnih procesa nisu pratila tehnička rešenja kojima bi
se stalo na put omasovljenom zagađenju životne sredine. Ostvarivanje veli-
kih profita uticalo je na odsustvo interesovanja za uspostavljanjem pravno-
institucionalnih mehanizama proaktivnog i reaktivnog delovanja na sistemat-
sko ugrožavanje zdravlja ljudi, putem zagađenja njihovog životnog prostora.
Možemo izdvojiti više domena životne sredine u čijim okvirima se ona šti-
ti. Uvažavajući raznorodnost međunarodnih i nacionalnih pravnih instrumena-
ta u oblasti životne sredine, u radu su izdvojeni oni kojima se ostvaruje najjači
efekat. Zato je u fokusu izlaganja pravo na zdravu životnu sredinu kao ljudsko
pravo i krivična dela kojima se inkriminiše zona njihovog narušavanja.
Ključne reči: životna sredina, međunarodni i nacionalni pravni instru-
menti, ljudska prava, krivično pravo
Uvodna razmatranja
ivotna sredina predstavlja specifično pravno područje na kome se ukršta dejstvo normi
Žrazličitih grana prava. Zato je od izuzetne važnosti napraviti jasnu demarkacionu liniju
koja bi razdvojila međunarodne, regionalne i nacionalne pravne domene zaštite životne sredi-
ne. Iskorak u ovom pravcu bi svakako predstavljalo iznalaženje adekvatnih sredstava kojima bi
se udarili temelji proaktivnog i reaktivnog nivoa zaštite prava ljudi na zdravu životnu sredinu.
U literaturi se neretko izgradnja podesnih mehanizama zaštite životne sredine smatra
idealom kome treba težiti ali koji nije lako dostići. Reč je o specifičnom pravnom području
koji zahteva angažovanje različitih subjekata iz vladinog i nevladinog sektora. Njihov broj,
nadležnosti, sadržaj mera i postupaka, način izbora i delokrug poslova je poslednjih de-
cenija napredovao u toj meri da njihovo razmatranje zahteva multidiscplinaran pristup.
Nisu retki autori koji područje životne sredine smatraju najsloženijim što rezultuje uče-
šćem više subjekata međunarodnog, regionalnog i nacionalnog značaja.
∗
Vanredni profesor na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu.
∗∗
Asistent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu.
∗∗∗
Asistent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu.
131
VOJNO DELO, 7/2019
Angažovanje raznorodnih subjekata nije moguće bez propisivanja adekvatnih pravnih

okvira. Na taj način se omogućava njihovo de iure i de facto delovanje čime se najefika-
snije ostvaruje njihova uloga. Briga o životnoj sredini predstavlja ono čemu teže sva pro-
speritetna društva. Tome doprinosi opšta univerzalizacija važećih propisa kojima se na
pravno harmoničan način unifikuju pravna sredstva zaštite životne sredine.
Pored toga, zdrava životna sredina je preduslov očuvanja ljudske egzistencije i nor-
malnog razvoja društva što čini bitan faktor višeg odnosno zdravijeg života ljudi. Sistem
zaštite životne sredine čine mere, uslovi i instrumenti za: održivo upravljanje, očuvanje
prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za
opstanak svih živih bića; sprečavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblika zagađi-
vanja životne sredine. Uspostavljanje i održavanje ovog sistema zahteva ostvarivanje vi-
še podjednako važnih aspekata zaštite: međunarodnog, regionalnog i nacionalnog. Po-
sebnost sistema zaštite životne sredine ogleda se u činjenici da se tako postiže harmoni-
čan odnos među različitim, horizontalno i vertikalno postavljenim, subjektima.
Navedeni razlozi opredeljujuće utiču da se pitanju zaštite životne sredine pristupi na
krajnje objektivan način. Tako bi se ograničio uticaj profitabilnog dela društva koji sticanje
dobiti smatra primarnim a zaštitu životne sredine sekundarnim ili usputnim pitanjem. Pri
tom, ne treba zanemarivati činjenicu da zaštita životne sredine obuhvata mere za: smanje-
nje buke, kontrole vode, smanjenje štetnih ispusnih gasova iz industrijskih postrojenja i pro-
meta, kontrolu kvaliteta prehrambenih proizvoda, zabrane proizvodnje jedinjenja koja raz-
građuju ozonski omotač ili negativno kontaminiraju postojeće ekosisteme i dr. Sledstveno
tome, zaštitu životne sredine je neophodno tretirati kao međunarodni problem koji ostvaruje
svoje pozitivne/negativne efekte na regionalnom i nacionalnom nivou.
Međunarodni okviri zaštite životne sredine

Međunarodni pravni instrumenti
Ubrzani naučno-tehnološki razvoj u 20. veku je pored pozitivnih ostvario i negativne
efekte. Oni se prepoznaju u narušavanju životne sredine kroz nekontrolisano otpuštanje
neprerađenih otpadnih materijala (voda, gasova i drugih materija). To je iniciralo poveća-
no interesovanja za rešavanje tzv. ekoloških pitanja na međunarodnom nivou. Na taj na-
čin bi se uzdigla ekološka svest bez čijeg prisustva nije moguća efikasna zaštita životne
sredine. Iskorak u tom pravcu je predstavljalo pojačano interesovanje za rešavanje eko-
loških problema koji su postali izraženi pedesetih godina 20-og veka. Rešavanje ekolo-
ških problema je uzdignuto na međunarodni pijedestal jer se njihovim ne/rešavanjem u
krajnjem ishodu dovodi u pitanje opstanak čoveka odnosno njegov život i zdravlje.
Prisustvo ekološke svesti u drugoj polovini 20. veka je opredmećivano kroz postupa-
nje u individualnim slučajevima zagađenja životne sredine. Ovi slučajevi su svoj epilog
ostvarivali kroz naknadu štete što je uostalom bilo centralni motiv oštećene strane u po-
stupku. U tome je posebno prednjačilo pravosuđe SAD gde imamo primere sudskih spo-
rova između pojedinaca i velikih kompanija.
Kontinuirane aktivnosti međunarodnih organizacija u oblasti životne sredine dovele
su do uspostavljanja pravno-institucionalnih mehanizama. U pogledu pravnih mehaniza-
132
Bezbednost
ma neophodno je konstituisati sistem pravnih normi koje bi skupa bile deo društvenog si-
stema.1 Prvi koraci u tom smeru učinjeni su Deklaracijom Konferencije Ujedinjenih nacija
o životnoj sredini usvojenoj u Stokholmu 1972. godine.2 Deklaracijom je definisano da je
čovek istovremeno proizvod i tvorac svoje okoline, koja mu daje sredstva za život u fizič-
kom smislu i koja mu omogućava intelektualni, moralni, društveni i duhovni napredak.
Kao osnovni cilj ekološkog razvoja navodi se smanjenje rizika u pogledu uslova života i
poboljšanje kvaliteta života, uz poklanjanje posebne pažnje zaštiti životne sredine pri
ostvarenju tih ciljeva. Uporedo sa Stokholmskom deklaracijom doneta je Odluka o osni-
vanju centralnog organa Ujedinjenih nacija koji bi se bavio problemom zaštite životne
sredine i koordinacijom aktivnosti na ovom planu. Program Ujedinjenih nacija za životnu
sredinu (UNEP) je počeo sa radom naredne tj. 1973. godine.3
Dvadeset godina kasnije (1992.) održava se Konferencija UN o životnoj sredini i raz-
voju (UNCED) u Rio de Ženeiru. Izražena je globalna ekološka zabrinutost za pitanja glo-
balnog zagrevanja i gubitka biološke raznovrsnosti. Period 1972-1992. godine obuhvata
kulminirajući proces donošenja velikog broja međunarodnih pravnih instrumenata u obla-
sti životne sredine. Kao osnovni principi sadržani u ovoj Deklaraciji navedeni su:4
1. Održivi razvoj. Prilagođavanje strukture i dinamike ljudskih delatnosti strukturi i di-
namici životne sredine vrši se tako da se zadovoljavanjem potreba sadašnjih generacija
ne ugrožava pravo i mogućnost budućih generacija na povoljne uslove života.
2. Integralnost. Usklađen (održivi) privredni razvoj sa zaštitom životne sredine obez-
beđuje se uspostavljanjem integralnog sistema zaštite životne sredine, planiranjem i
upravljanjem prirodnim bogatstvima i sprovođenjem mera zaštite životne sredine.
3. Preventivnost. Zagađivanje životne sredine se sprečava na mestu nastajanja. Ako
određene aktivnosti predstavljaju rizik ili opasnost po životnu sredinu, preduzimaju se po-
sebne mere za njihovo sprečavanje ili ograničavanje.
4. Procena uticaja. Pri planiranju i sprovođenju aktivnosti koje bi mogle imati negati-
van uticaj na životnu sredinu, sprovodi se postupak procene uticaja na životnu sredinu.
5. Kvalitet. Zaštita životne sredine ostvaruje se propisivanjem normi kvaliteta životne
sredine, proizvoda, procesa i usluga, kao i drugih mera i uslova zaštite životne sredine.
6. Ponovna upotreba i reciklaža. Materije koje se mogu ponovo upotrebiti, reciklirati ili
biološki razgraditi imaju prednost pri korišćenju.
1
A. Čavoški et al., Ekološko pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2004, str. 72.
2
Report of the United Nations Conference on the Human Environment, Stokholm, 5–16. jun 1972.
(A/CONF.48/14/Rev.1), deo I, poglavlje I.
3
Odlukom trećeg zasedanja Upravnog saveta UNEP-a iz 1975. godine, postojeći termin međunarodno pravo
čovekove okoline zamenjen je terminom pravo životne sredine (Invironmental Law). „Na ovom zasedanju usvo-
jena je i strategija daljeg razvoja prava zaštite životne sredine. Osnovni elementi strategije su: 1) sistematsko
prikupljanje informacija u oblasti prava zaštite životne sredine; 2) razrada i razvoj osnovnih načela usvojenih na
Stokholmskoj konferenciji; 3) podsticanje međunarodnog ugovornog regulisanja zaštite životne sredine i ulaga-
nje napora da se i druge međunarodne organizacije više angažuju u domenu razvoja ekološkog prava; 4.) pod-
sticanje univerzitetskih i drugih naučnih ustanova da u svoje programe unesu pravo životne sredine; 5) podsti-
canje uporednopravnog izučavanja nacionalnih zakonodavstava u domenu zaštite životne sredine; 6) pružanje
tehničke pomoći za unapređenje ekološkog zakonodavstva u zemljama u razvoju.“ D. Popov, „Načela zaštite
životne sredine u dokumentima ujedinjenih nacija, evropske unije i zakona o zaštiti životne sredine Republike
Srbije“, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, br. 2/13, str. 132.
4
Ibid., str. 133.
133
VOJNO DELO, 7/2019
7. Korisnik plaća. Korisnik prirodnog bogatstva plaća naknadu za njegovo korišćenje i

obavezan je da rekultiviše degradirani prostor.
8. Zagađivač plaća. Zagađivač snosi troškove preduzimanja preventivnih i drugih me-
ra zaštite životne sredine i odgovoran je za zagađivanje i štetu nanesenu životnoj sredini.
9. Javnost podataka. Podaci o stanju životne sredine su javni.
10. Obaveštavanja. Nadležni državni organi blagovremeno i objektivno obaveštavaju
javnost o stanju životne sredine i o zagađenjima koja mogu predstavljati opasnost po ži-
vot i zdravlje ljudi i životnu sredinu.
11. Obrazovanje i jačanje svesti. Naučne ustanove, ustanove u oblasti obrazovanja, in-
formisanja, kulture i druge ustanove, kao i udruženja građana, u okviru svojih delatnosti,
podstiču, usmeravaju i obezbeđuju unapređenje svesti o značaju zaštite životne sredine.
Međunarodni pravni okviri o kojima je bilo reči predstavljaju sistem normativnog uređenja
oblasti životne sredine. Međutim, oni nisu dovoljno sredstvo zaštite od različitih oblika zaga-
đenja životne sredine. Otuda je neophodno normirati principe i okvire institucionalne zaštite
društva od široke lepeze mogućih oblika narušavanja životne sredine. To je postignuto dono-
šenjem novog dokumenta kojim je učinjen značajan iskorak u pravcu demokratizacije politike
životne sredine i razvoja institucija civilnog društva. Istovremeno je učinjen najznačajniji korak
u povezivanju oblasti zaštite životne sredine i oblasti zaštite ljudskih prava. U pitanju je Kon-
vencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pristupu pravosuđu u
5
pitanjima životne sredine, koja se naziva i Arhuska konvencija, usvojena 1998. godine.
Demokratizacijom sredstava i načina zaštite životne sredine omogućava se da javnost
što više i na što bolji način učestvuje u donošenju odluka. Zatim, neophodno je izgraditi pra-
vila i procedure o učešću javnosti i stvoriti uslove da ta pravila i procedure što efikasnije
funkcionišu u praksi. Odgovori na ova pitanja se nalaze upravo u ovoj Konvenciji. Njena svr-
ha je da se ova pitanja postave na odgovarajuće osnove na području životne sredine kako
bi bili obezbeđeni uslovi za primenu savremenih standarda u ovoj oblasti. U tom procesu se
apostrofira važnost aparata javne uprave i svih koji vrše funkcije u ime javne uprave.6
Evropski pravni instrumenti

Na evropskom tlu se nastanak i razvoj ideje o potrebi pravnog uređenja životne sredi-
ne vezuje za sedamdesete godine 20. veka. Pariski samit (održan 1972. godine) šefova
država ili vlada država članica tadašnjih Zajednica predstavlja početak primene komuni-
tarne politike zaštite životne sredine. Komisija je sačinila akcione programe u cilju sma-
njenja zagađenja životne sredine (ljudi, životinja i biljnog sveta). Jedinstvena politika u
oblasti životne sredine uspostavljena je Jedinstvenim evropskim aktom iz 1987. godine.
Ovaj akt sadrži posebnu glavu pod nazivom „životna sredina“ na osnovu koje se obezbe-
đuje pravni okvir za buduću politiku Evropske zajednice u oblasti zaštite životne sredine.
5
Convention on Access to Information, Public Participation in Decision-Making and Access to Justice in Envi-
ronmental Matters (Aarhus Convention). Izvor:
file:///C:/Users/Ivan/AppData/Local/Microsoft/Windows/Temporary%20Internet%20Files/Content.IE5/2GONRJ
WQ/cep43e.pdf (dostupno 01.06.2019.).
6
D. Todić, M. Durać, Demokratizacija politike životne sredine, Priručnik za primenu Arhuske konvencije za
predstavnike javne vlasti, Regionalni centar za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu, Beograd, 2003, str. 13.
134
Bezbednost
Ugovorom u Mastrihtu iz 1992. godine jača se politika Evropske zajednice u oblasti ži-
votne sredine. Komunitarni segment predstavlja prvi stub saradnje što podrazumeva zajed-
ničko odlučivanje 15 država članica. Ovim Ugovorom se obezbeđuje dalje jačanje mesta i
uloge politike Zajednice u oblasti životne sredine uključivanjem, među svoje osnovne cilje-
ve, i unapređivanja održivog i neinflatornog rasta uz poštovanje životne sredine (član 2.).
Uporedo sa Mastrihtskim ugovorom nastupa izmenjena uloga Evropskog parlamenta i Sa-
veta u donošenju odluka, odnosno jača uloga Evropskog parlamenta u razvoju politike ži-
votne sredine ustanovljavanjem procedure zajedničkog odlučivanja sa Savetom.7
Aktivnosti Evropske unije utemeljene su na preventivnim principima tako da šteta koja na-
stupi za životnu sredinu mora biti sprečavana na samom izvoru zagađivanja. Direktivama do-
netim u Evropskoj uniji ustanovljena je mogućnost krivičnog gonjenja zagađivača. Posebno
telo koje prati i prikuplja informacije o pitanjima u vezi sa zaštitom životne sredine je Evropska
agencija za životnu sredinu. Ona obezbeđuje državama članicama tehničke, naučne i eko-
nomske informacije koje se tiču zaštite životne sredine. Na taj način se proširuje područje u
kojima se pruža institucionalna zaštita evropskih zemlja od zagađenja životne sredine.8
Strategija održivog razvoja Evropske unije počiva na ideji o neophodnosti učešća
ekonomskih, socijalnih i ekoloških efekata svih sektorskih politika koje se moraju uzeti u
obzir pri donošenju odluka. Posebna pažnja u dokumentima pridaje se principu predo-
strožnosti, principu zagađivač plaća, principu korisnik plaća i principu subsidijarnosti. Me-
đutim, ovako formulisane principe treba posmatrati, pre svega, u kontekstu opštih ciljeva
definisanih u Strategiji održivog razvoja, grupisanih u četiri grupe koji obuhvataju: 1) za-
štitu životne sredine (obezbeđenje kapaciteta Zemlje radi podrške životu u svim njegovim
formama, poštovanje granica prirodnih resursa na Planeti i obezbeđivanje visokog nivoa
zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine; sprečavanje i smanjivanje zagađivanja ži-
votne sredine i unapređenje održive proizvodnje i potrošnje radi razdvajanja veze između
ekonomskog rasta i degradacije životne sredine); 2) društvenu jednakost i koheziju (una-
pređivanje demokratskog, socijalnog, kohezivnog, zdravog, bezbednog društva i društva
koje poštuje osnovna prava, kulturni diverzitet i jednake mogućnosti kao i borba protiv
diskriminacije u svim oblicima); 3) ekonomski napredak (unapređenje prosperitetne, ino-
vativne, znanjem bogate, konkurentne i eko-efikasne privrede koja obezbeđuje visok ži-
votni standard i punu i visokokvalitetnu zaposlenost u celoj EU); i 4) poštovanje međuna-
rodne odgovornosti (podsticanje osnivanja i odbrana stabilnosti demokratskih institucija u
celom svetu, zasnovanih na miru, bezbednosti i slobodi; aktivna promocija održivog raz-
voja širom sveta i obezbeđivanje uslova da unutrašnje i spoljne politike EU budu u sagla-
9
snosti sa globalnim održivim razvojem i njenim međunarodnim obavezama).
7
N. Dragojlović, T. Miščević (prir.), Životna sredina, Vodič kroz politike Evropske unije, Beograd, 2010, str. 21-22.
8
„Neophodno je da se o životnoj sredini više ne misli samo iz ekoloških razloga, već zato što je to pravi način da se
oživi ekonomija sa više održivosti i da se stvore nove šanse za zapošljavanje (neodložan i opsežan program većeg
očuvanja energije i upotrebe obnovljivih izvora energije u Evropskoj uniji bi mogli do stvore jedan do dva miliona novih
radnih mesta)... EU je strateški projektujući održivi rast i zapošljavanje strategijom Evropa 2020, u centar postavila
inovacije i zelene poslove u podsticanju konkurencije, što uključuje, ali se ne ograničava na investicije u čistije
tehnologije i infrastrukturu. Za ovakav razvojni koncept su potrebna nova zanimanja, savremena znanja i sposobnosti.
U selektovanim zemljama EU rađene su analize zanimanja, preko različitih pojedinačnih studija slučajeva, i pokazana
potreba da se postojeća zanimanja nadograde novim zelenim sposobnostima i znanjima“. A. Mihajlov, Znanja
potrebna za zelene poslove i zelenu ekonomiju – analiza iz perspektive integralne životne sredine, Univerzitet i održivi
razvoj, Fakultet političkih nauka, Centar za ekološku politiku i održivi razvoj, Beograd, 2011, str. 89-90.
9
N. Dragojlović, T. Miščević (prir.), op. cit., str. 42-43.
135
VOJNO DELO, 7/2019
Poznato je da pravo na zdravu životnu sredinu ima svoje uporište u oblasti ljudskih
prava. Na području evropskih pravnih instrumenata izvore kojima se ovo pravo garantuje
i štiti možemo podeliti u dve grupe: materijalne i formalne. Pod materijalnim izvorima pra-
va podrazumevaju se osnovni razlozi koji utiču na stvaranje propisa i društvene snage
koje su stvarale evropske propise. U formalne izvore prava Evropske unije ubrajamo ob-
like u kojima je sadržana volja osnivača, najpre Evropske zajednice, a posle Evropske
unije, koji se u pravnoj teoriji dele na: primarne i sekundarne.10
A) Primarni izvori u oblasti životne sredine sadrže osnivačke ugovore i opšta pravna
načela. Pravo Evropske unije poznaje i kategoriju međunarodnih sporazuma koje zaključi
Evropska zajednica sa trećim državama ili međunarodnim organizacijama a nalaze se is-
pod primarnog prava, a iznad sekundarnog prava. Ugovorom u Lisabonu iz 2007. godine
(član 191-193.) propisani su pravci u kojima je potrebno dalje razvijati sistem pravne za-
štite životne sredine na evropskom pravnom prostoru.
B) Sekundarne izvore prava u oblasti životne sredine čine propisi koje u posebnom po-
stupku donose organi EU. Organi i institucije Unije donose različite vrste odluka (uredbe, di-
rektive, odluke, preporuke i mišljenja, komunikacija) koje se odnose na različite pravne obla-
sti. Tako, uredbe obavezuju države članice i postaju deo unutrašnjeg zakonodavstva država
članica. Direktivama se postavljaju ciljevi i rezultati koji se moraju ispuniti, s tim što države čla-
nice određuju mehanizme njihove primene. Odlukama se meritorno rešavaju konkretna pita-
nja i odnose se na sve ili pojedine države, pravna ili fizička lica. Mišljenja i preporuke predsta-
vljaju neobavezujuće instrumente za države članice Evropske unije. Odnose se na određena
11
pitanja i dileme koje se putem davanja mišljenja i preporuka rešavaju.
U literaturi su prisutni različiti načini klasifikacije sekundarnih izvora prava u oblasti ži-
votne sredine. Najpotpunijom možemo smatrati sledeću: horizontalno zakonodavstvo, nu-
klearna bezbednost i radioaktivni otpad, zaštita i upravljanje vodama, monitoring atmosfer-
skog zagađenja, sprečavanje zagađivanja bukom, hemikalije, industrijski rizici, biotehnolo-
gije, očuvanje divlje faune i flore, upravljanje otpadom i čiste tehnologije i civilna zaštita.12
Uspostavljanjem pravnih okvira EU je stvorila povoljan pravni ambijent u čijim okviri-
ma se trebaju kretati države članice. U oblasti životne sredine neophodno je ponuditi re-
šenja koja bi obuhvatila tri nivoa delovanja: ekonomsko prelivanje, ekološko prelivanje i
psihičko prelivanje.13
Važan momenat u pogledu koncipiranja odgovornosti zbog nastale štete po životnu
sredinu predstavlja Direktiva Evropske unije o odgovornosti u oblasti zaštite životne sre-
dine iz 2004. godine. Direktivom se uspostavlja princip zagađivač plaća kao pravno sred-
stvo zaštite životne sredine. Ovaj princip podrazumeva primenu mera i postupaka koje
imaju za cilj sprečavanje ili ublažavanje posledica nastale štete.14 Primena principa zaga-
10
R. Vukadinović, Uvod u institucije i pravo Evropske unije, Udruženje za evropsko pravo, Kragujevac, 2012, str. 93.
11
I. Džomić, Evropska unija – prošlost, sadašnjost i budućnost, Friedrich-Ebert-Stiftung, Sarajevo, 2010, str. 76-77.
12
N. Dragojlović, T. Miščević (prir.), op. cit., str. 53-54.
13
Prema: D. Damjanović, N. Mikašinović (prir.), Izazovi evropskih integracija u oblastima zaštite životne
sredine i održivog razvoja lokalnih zajednica, PALGO Centar, Beograd, 2011, str. 27.
14
D. Radojević, „Nova Direktiva Evropske unije o odgovornosti u oblasti zaštite životne sredine“, Međunarod-
na politika, br. 1-2/05, str. 188.
136
Bezbednost
đivač plaća pokazuje u praksi niz nedorečenosti. Shodno tome, izazove njegove primene
možemo klasifikovati u tri vrste:15
1) Kako definisati zagađenje (ko su zagađivači)?
2) Koliko bi zagađivači trebalo da plate na osnovu emitovanog zagađenja?
3) Kome bi trebalo da se plati (državi ili onima koji snose posledice zagađenja)?
Ove dileme su posebno razmatrane prilikom integrisanja ovog principa u nacionalna
zakonodavstva većine evropskih zemalja. Naša zemlja je ozakonila primenu principa za-
gađivač plaća čime je učinjen radikalan otklon u odnosu na raniji period.
Nacionalni okviri zaštite životne sredine

Pravo na zdravu životnu sredinu predstavlja osnovno ljudsko pravo. Pored međuna-
rodnog, ovo pravo uživa zaštitu i u okviru nacionalnog zakonodavstva. Naša zemlja je
pravno uredila oblast zaštite životne sredine koristeći dihotoman pristup. Pod tim se pod-
razumeva normiranje životne sredine kroz sistem opštih i posebnih propisa. Osnovni ili
bazičan propis predstavlja Zakon o zaštiti životne sredine iz 2004. godine.16 Poseban
propis kojim su uspostavljeni krivičnopravni okviri zaštite životne sredine predstavlja Kri-
vični zakonik iz 2005. godine.17 Koristeći se postojećim zakonskim rešenjima ukazaćemo
na specifičnosti opšteg i posebnog sistema zaštite životne sredine u našoj zemlji.
Opšti sistem zaštite životne sredine

Sistem zaštite životne sredine u našoj zemlji je sadržan u važećim ustavnim i zakon-
skim normama. Ustav Srbije iz 2006. godine sadrži opšte odredbe u kojima se uređuje
životna sredina.18 U delu kojim se regulišu ljudska prava i slobode proklamovano je sle-
deće (član 74. Ustava):
– Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obavešta-
vanje o njenom stanju.
– Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu
životne sredine.
– Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.
Propisana je obaveza Republike Srbije da, između ostalog, uređuje i obezbeđuje
„održivi razvoj; sistem zaštite i unapređenja životne sredine; zaštitu i unapređivanje bilj-
nog i životinjskog sveta; proizvodnju, promet i prevoz oružja, otrovnih, zapaljivih, eksplo-
zivnih, radioaktivnih i drugih opasnih materija“ (član 97. Ustava). Takođe je ustanovljena
obaveza autonomnih pokrajina (član 183. stav 2. t. 2. Ustava) i opština (član 190. stav 1.
t. 6. Ustava) da se preko svojih organa staraju o zaštiti životne sredine.19
15
I. Ljumović, „Princip „zagađivač plaća“: ekonomski ideal ili koncept zaštite životne sredine“, Zbornik radova:
Pravni i ekonomski aspekti primene principa zagađivač plaća, Beograd, 2018, str. 19.
16
Zakon o zaštiti životne sredine Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 135/04-95/18).
17
Krivični zakonik Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 85/05-94/16).
18
Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/06).
19
U uporednom pravu nadležnost za primenu javnih mera očuvanja životne sredine podeljena je između centralne
vlasti i nižih jedinica vlasti, tako što se od svih ovih nosilaca javnih vlasti očekuje saradnja. Postupajući na ovaj način,
137
VOJNO DELO, 7/2019
Zakon o zaštiti životne sredine predstavlja integralni propis u kome su sadržani opšti
okviri zaštite životne sredine u našoj zemlji. Osim toga, poslednjih decenija je usvojen
veliki broj posebnih zakonskih propisa kojima se uređuju različiti aspekti životne sredine.
Reč je o sledećim zakonima:
1) Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu;20
2) Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu;21
3) Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.22
Navedeni zakoni predstavljaju katalog propisa koji čine celovit sistem ekološkog za-
konodavstva u Srbiji. Pored toga, usvojen je čitav set ekoloških zakona koji bi trebali da
doprinesu harmonizaciji naših propisa sa evropskim standardima u ovoj oblasti. Njima se
uređuje zaštita od nejonizujućeg zračenja, zaštita vazduha, zaštita prirode, zaštita od bu-
ke u životnoj sredini, hemikalije, biocidne proizvode i dr.23
Krivičnopravni sistem zaštite životne sredine

Krivičnopravna dimenzija zaštite životne sredine se u našem zakonodavstvu ostvaruje
preko inkriminacija prisutnih u Krivičnom zakoniku i u propisima sporednog zakonodavstva.
Shodno tome je krivična dela protiv životne sredine moguće klasifikovati u tri kategorije:
prava ekološka krivična dela, koja se nalaze u odredbama KZ Srbije (član 260-277.), koji-
ma se štiti životna sredina u celini; neprava ekološka krivična dela, koja se nalaze u odred-
bama KZ Srbije ali u okviru krivičnih dela koja pripadaju drugim grupama; sporedna ekolo-
ška krivična dela, koja se nalaze van KZ Srbije u odredbama sporednog zakonodavstva.24
U literaturi postoje različite vrste klasifikacije krivičnih dela protiv životne sredine. Najpri-
hvatljivija je unutrašnja sistematika krivičnih dela protiv životne sredine u četiri podgrupe:
– opšta grupa krivičnih dela protiv životne sredine (zagađenje životne sredine član 260.
KZS, nepreduzimanje mera zaštite životne sredine član 261. KZS, protivpravna izgradnja i
stavljanje u pogon objekata i postrojenja koji zagađuju životnu sredinu član 262. KZS, ošte-
ćenje objekata i uređaja za zaštitu životne sredine član 263. KZS, oštećenje životne sredi-
ne član 264. KZS, uništenje, oštećenje i iznošenje u inostranstvo zaštićenog prirodnog do-
bra član 265. KZS, povreda prava na informisanje o stanju životne sredine član 268. KZS);
– krivična dela u vezi sa opasnim materijama (unošenje opasnih materija u Srbiju i
nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje opasnih materija član 266. KZS, ne-
dozvoljena izgradnja nuklearnih postrojenja član 267. KZS);
najveći broj ustava utvrđuje da je reč o jednoj vrsti konkurentne nadležnosti. Kada je ustanovljavanje smernica za za-
štitu životne sredine predstavljeno kao ekskluzivna nadležnost najviših (središnjih) državnih organa, ostavlja se prostor
za utvrđivanje standarda dodatne zaštite na nižem stepenu, najčešće nivou lokalne samouprave. V. Mikić, „Zaštita ži-
votne sredine u uporednom ustavnom pregledu“, Zbornik radova: Ekologija i pravo, Beograd, 2012, str. 225-226.
20
Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 135/04; 36/09).
21
Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 135/04; 88/10).
22
Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine Republike Srbije („Službeni
glasnik RS“, br. 135/04; 25/15).
23
S. Lilić, M. Drenovak Ivanović, Ekološko pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2014, str. 117.
24
Prema: D. Jovašević, „Ekološki kriminalitet u Srbiji – teorija, zakonodavstvo, praksa“, Zbornik radova:
Ekologija i pravo, Niš, 2011, str. 234-235.
138
Bezbednost
– krivična dela protiv biljnog i životinjskog sveta (ubijanje i mučenje životinja član 269.
KZS, prenošenje zaraznih bolesti kod životinja i biljaka član 270. KZS, nesavesno pruža-
nje veterinarske pomoći član 271. KZS, proizvodnja štetnih sredstava za lečenje životinja
član 272. KZS, zagađivanje hrane i vode za ishranu, odnosno napajanje životinja član
273. KZS, pustošenje šuma član 274. KZS, šumska krađa član 275. KZS);
– krivična dela u vezi sa lovom i ribolovom (nezakonit lov član 276. KZS, nezakonit ri-
bolov član 277. KZS).25
Koncepcija zaštite životne sredine je pravno neodvojiva od prava čoveka na zdravu
životnu sredinu. Prvenstveno zato što je priznavanje ljudskih prava u postizanju najvišeg
kvaliteta života za čovečanstvo u okviru postojećeg globalnog ekosistema. Ona se mogu
sukobiti, onda gde zaštita prirode dođe u konflikt sa očuvanjem prava čoveka.26
Zaštitni objekt kod krivičnih dela protiv životne sredine, kako u nacionalnom krivičnom
pravu, tako i u međunarodnom krivičnom pravu, treba tražiti u ljudskom pravu na zdravu i
relativno očuvanu prirodnu sredinu.27
Krivičnopravna zaštita životne sredine u okvirima našeg Krivičnog zakonika (glava
XXIV) nije celovito normirana. Oblast zaštite od buke nije obuhvaćena krivičnopravnom
zaštitom usled čega se ona štiti u okviru prekršajnog prava.28
Opšte krivično delo, u okviru grupe krivičnih dela protiv životne sredine, jeste zagađe-
nje životne sredine (član 260. KZS). Osnovni oblik krivičnog dela postoji kada učinilac kr-
šeći propise o zaštiti, očuvanju i unapređenju životne sredine zagadi vazduh, vodu ili ze-
mljište u većoj meri ili na širem prostoru. Radnja krivičnog dela je posledično određena i
sastoji se u širokoj lepezi načina izvršenja. Potrebno je da se preduzetim radnjama
ostvari posledica krivičnog dela tako što se kršenjem propisa o zaštiti, očuvanju i unapre-
đenju životne sredine zagadi vazduh, voda ili zemljište u većoj meri ili na širem prostoru.
Kršenje propisa iz sporednog zakonodavstva, kojima se reguliše oblast životne sredine,
kroz zaštitu, čuvanje i unapređenje, govori nam o akcesornoj ulozi krivičnog prava u od-
nosu na relevantne odredbe upravnog zakonodavstva. Treći i četvrti oblik ovog krivičnog
dela postoje kada je došlo do uništenja ili oštećenja životinjskog ili biljnog sveta velikih
razmera ili do zagađenja životne sredine u toj meri da su za njegovo otklanjanje potrebni
29
duže vreme ili veliki troškovi.
Zastupljenost ekoloških krivičnih dela u praksi pokazuje dominaciju krivičnog dela za-
gađenje životne sredine. Tome je doprinelo konstituisanje krivične odgovornosti pravnih
lica 2008. godine.30 U praksi imamo dominaciju uslovne osude kao najčešće izricane kri-
vične sankcije pravnim licima. Ovaj trend je prisutan i u situacijama kada su pravna lica
akteri krivičnih dela protiv životne sredine.
25
B. Čejović, Krivično pravo – opšti i posebni deo, Dosije, Beograd, 2006, str. 582-583.
26
I. Krstić, „Pravo na zdravu životnu sredinu u korpusu ljudskih prava“, Pravni život, br. 9/05, str. 621.
27
Z. Stojanović, „Krivično-pravna zaštita životne sredine“, Pravni život, br. 9/95, str. 295.
28
Z. Stojanović, Komentar Krivičnog zakonika, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 605.
29
Ostala krivična dela protiv životne sredine, sadrže različite aspekte zaštite koji uključuju aktivno i pasivno
postupanje učinilaca (pravnih i fizičkih lica). I. Joksić, „Krivičnopravna zaštita životne sredine u zakonodavstvu i
praksi“, Zbornik radova: Ekologija i pravo, Beograd, 2012, str. 24-25.
30
Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 97/08).
139
VOJNO DELO, 7/2019
Zaključak
Životna sredina predstavlja područje na kome se prelamaju norme međunarodnog i
nacionalnog prava. Inicijativa za pravno uređenje ove oblasti počinje u drugoj polovini
prošlog veka. Posle drugog svetskog rata je usvojen veliki broj međunarodnih i regional-
nih pravnih instrumenata. Otuda pravno uređenje životne sredine možemo posmatrati
kroz prizmu opštih i posebnih pravnih instrumenata. Prvima se regulišu različite vrste
ljudskih prava čime se potvrđuje njihov urođeni karakter i odsustvo mogućnosti nedozvo-
ljenih ograničenja. Drugima se ciljano reguliše oblast životne sredine čime se na celovit
način pruža zaštita životne sredine sa pozicija različitih grana prava (međunarodnog,
građanskog, krivičnog, prekršajnog i dr.). Na ovaj način je zaokružen sistem pravne za-
štite životne sredine, čime se stvaraju povoljni okviri za institucionalno delovanje u dome-
nu proaktivne i reaktivne zaštite životne sredine.
Nacionalni domen zaštite životne sredine podrazumeva primenu međunarodnih i
evropskih standarda koji su implementirani u unutrašnji pravni poredak. Reč je o primeni
dvostrukih pravnih standarda od kojih prvi pripadaju domenu nadnacionalnog a drugi na-
cionalnog prava.
Nadnacionalni sistem zaštite životne sredine obuhvata čitavu lepezu međunarodnih,
evropskih i regionalnih pravnih instrumenata. U njihovom središtu je životna sredina koja
se tretira kao ljudsko pravo treće generacije. Na osnovu toga je formulisano više principa
koji služe potpunijoj pravno-institucionalnoj zaštiti životne sredine. U tom smislu rukovod-
ni princip, koga se moraju pridržavati evropske zemlje, jeste zagađivač plaća. On je
ugrađen u unutrašnje propise, kao način nadoknade štete, koju je prouzrokovač zagađe-
nja učinio svojim štetnim delovanjem.
Nacionalni sistem zaštite životne sredine ima svoje pravno utemeljenje u propisima
koji pripadaju domenu opšteg i posebnog zakonodavstva. Sistem opštih propisa obuhva-
ta ustav i zakonske propise kojima se reguliše oblast životne sredine. Pored toga, život-
na sredina uživa krivičnopravnu zaštitu preko inkriminacija koje pripadaju grupi krivičnih
dela protiv životne sredine.
Literatura
[1] Вукадиновић Р.: Увод у институције и право Европске уније, Удружење за европско
право, Крагујевац, 2012.
[2] Драгојловић Н., Мишчевић Т. (прир.): Животна средина, Водич кроз политике Европ-
ске уније, Београд, 2010.
[3] Дамјановић Д., Микашиновић Н. (прир.): Изазови европских интеграција у областима за-
штите животне средине и одрживог развоја локалних заједница, ПАЛГО Центар, Београд, 2011.
[4] Јовашевић Д.: „Еколошки криминалитет у Србији – теорија, законодавство, пракса“,
Зборник радова: Екологија и право, Ниш, 2011.
[5] Јоксић И.: „Кривичноправна заштита животне средине у законодавству и пракси“,
Зборник радова: Екологија и право, Београд, 2012.
[6] Крстић И.: „Право на здраву животну средину у корпусу људских права“, Правни жи-
вот, бр. 9/05.
[7] Лилић С., Дреновак Ивановић М.: Еколошко право, Правни факултет, Београд, 2014.
140
Bezbednost
[8] Љумовић И.: „Принцип „загађивач плаћа“: економски идеал или концепт заштите жи-
вотне средине“, Зборник радова: Правни и економски аспекти примене принципа загађивач
плаћа, Београд, 2018.
[9] Микић В.: „Заштита животне средине у упоредном уставном прегледу“, Зборник радо-
ва: Екологија и право, Београд, 2012.
[10] Михајлов А.: Знања потребна за зелене послове и зелену економију – анализа из
перспективе интегралне животне средине, Универзитет и одрживи развој, Факултет поли-
тичких наука, Центар за еколошку политику и одрживи развој, Београд, 2011.
[11] Попов Д.: „Начела заштите животне средине у документима уједињених нација,
европске уније и закона о заштити животне средине Републике Србије“, Зборник радова
Правног факултета у Новом Саду, бр. 2/13.
[12] Радојевић Д.: „Нова Директива Европске уније о одговорности у области заштите жи-
вотне средине“, Међународна политика, бр. 1-2/05.
[13] Report of the United Nations Conference on the Human Environment, Stokholm, 5–16. jun
1972. (A/CONF.48/14/Rev.1).
[14] Стојановић З.: „Кривично-правна заштита животне средине“, Правни живот, бр. 9/95.
[15] Стојановић З.: Коментар Кривичног законика, Службени гласник, Београд, 2009.
[16] Тодић Д., Дураћ М.: Демократизација политике животне средине, Приручник за
примену Архуске конвенције за представнике јавне власти, Регионални центар за животну
средину за Централну и Источну Европу, Београд, 2003.
[17] Чавошки А. et al.: Еколошко право, Службени гласник, Београд, 2004.
[18] Чејовић Б.: Кривично право – општи и посебни део, Досије, Београд, 2006.
[19] Џомић И.: Европска унија – прошлост, садашњост и будућност, Friedrich-Ebert-Stif-
tung, Сарајево, 2010.
Propisi
[1] Convention on Access to Information, Public Participation in Decision-Making and Access
to Justice in Environmental Matters (Aarhus Convention).
[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06).
[3] Закон о заштити животне средине Републике Србије („Службени гласник РС“, бр.
135/04-95/18).
[4] Кривични законик Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05-94/16).
[5] Закон о процени утицаја на животну средину Републике Србије („Службени гласник
РС“, бр. 135/04; 36/09).
[6] Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину Републике Србије („Службе-
ни гласник РС“, бр. 135/04; 88/10).
[7] Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине Републи-
ке Србије („Службени гласник РС“, бр. 135/04; 25/15).
[8] Закон о одговорности правних лица за кривична дела Републике Србије („Сл. гласник
РС“, бр. 97/08).
141
DOI: 10.5937/vojdelo1907142M ČINIOCI UTICAJA NA DONOŠENJE ODLUKA
O SPROVOĐENJU EVAKUACIJE U
USLOVIMA KATASTROFA IZAZVANIH
POŽARIMA U STAMBENIM OBJEKTIMA:
STUDIJA SLUČAJA BEOGRADA∗
Novak Mumović
Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima
u vanrednim situacijama, Beograd
Univerzitet u Beogradu, Fakultet bezbednosti
U teoriji o katastrofama postoje nekonzistentni rezultati istraživanja u

pogledu načina uticaja određenih činilaca na blagovremeno i ade-
kvatno donošenje odluka o sprovođenju evakuacija u uslovima katastrofa
izazvanih požarima u stambenim objektima. Predmet istraživanja predsta-
vlja ispitivanje stavova građana u pogledu pristanka na evakuaciju, načinu
i barijerama njenog sprovođenja, ali i uticaju internih (demografskih, socio-
ekonomskih i psiholoških) činilaca na sprovođenje evakuacije u katastrofa-
ma izazvanim požarima na teritoriji Republike Srbije. Rezultati istraživanja
pokazuju da bi se najveći broj građana evakuisao prilikom izbijanja požara
u stambenim objektima. Pored toga, utvrđen je statistički značajan uticaj
određenih demografskih i socio-ekonomskih činilaca na donošenje takvih
odluka. U odnosu na građane koji bi odbili da se evakuišu, potrebno je
sprovesti naknadna istraživanja kako bi se utvrdilo zašto oni odbijaju da se
evakuišu i kojim se razlozima najviše rukovode.
Ključne reči: bezbednost, činioci, donošenje odluka, evakuacija, požari,
stambeni objekti
Uvod
E vakuacija se ubraja u najznačajnije mere zaštite stanovništva kojom se prema odre-

đenom planu, organizovano i masovno štiti stanovništvo, materijalna i kulturna dobra
u uslovima vanrednih situacija (Cvetković & Gačić, 2016). Predstavlja jednu od značajnijih
mera civilne zaštite kojom se planski, organizovano i masovno štiti stanovništvo, njegova
materijalna i kulturna dobra u uslovima vanrednih situacija. Sprovodi se u uslovima kada
∗
Rad je nastao kao rezultat istraživačkih aktivnosti autora u okviru pisanja master rada ,,Evakuacija iz stam-
benih objekata u vanrednim situacijama izazvanim požarima“ odbranjenog na Fakultetu bezbednosti, Univerzi-
teta u Beogradu.
142
Bezbednost
drugim merama civilne zaštite nije moguće zaštititi ljude i materijalna dobra na određenom
prostoru. Značajno je istaći da postoji suštinska razlika između evakuacije, pomeranja i pre-
meštanja stanovništva (Jakovljević, 2011). Evakuacija zgrade predstavlja složen problem,
jer u najvećem broju slučajeva evakuisana lica ne znaju ili ne prate optimalnu putanju eva-
kuacije. Naročito u toku ispoljavanja opasnosti za prisutne u zgradi, pronalaženje najboljeg
puta za evakuaciju postaje teže jer se uslovi na evakuacionoj stazi menjaju tokom samog
postupka evakuacije (Filippoupolitis & Gelenbe, 2009). Požar se može sprečiti ili se njime
mora upravljati. U nekim slučajevima, pomeranje stanara kako bi se minimizirala njihova iz-
loženost opasnosti je teško ili nepraktično. U ovim situacijama, poželjno je kontrolisanje ili
uklanjanje opasnosti, posebno dok se opasnošću i dalje može upravljati. Zapravo, to je kon-
cept koji podleže svim zahtevima za suzbijanje požara. Uspešna kontrola požara zavisi od
toga da stanari prepoznaju pretnju od požara, odluče da odreaguju, biraju kako odgovore na
opasnost, u slučaju izbora da suzbiju požar, da identifikuju, lociraju i koriste ispravan metod.
U periodu od 2007. do 2011. godine, vatrogasno-spasilačke jedinice u Sjedinjenim Ame-
ričkim Državama odgovorile su u proseku na 15.400 požara u visokim zgradama. Ovi požari
su izazvali sledeće posledice na godišnjem nivou: 46 civilnih smrtnih slučajeva; 530 civilnih
povreda od požara; 219 miliona dolara imovinske štete. Tom prilikom, došlo se do vrlo inte-
resantnih zapažanja da su četiri vrste imovine odgovorne za polovinu požara u visokim
objektima: apartmani (45% svih požara u visokim objektima); hoteli (3% požara u visokim
objektima); objekti za brigu o bolesnim licima (1% požara u visokim objektima); kancelarije
(2% požara u visokim objektima). Ostatak su uglavnom stambeni objekti koji se mogu naći u
mešovitim stambenim ili poslovnim zgradama (u stambenim i poslovnim zgradama mešovite
upotrebe) (kao što su restorani, prodavnice i parking garaže) ili mogućim pogrešno označe-
nim objektima koji ne mogu biti visoki (kao što su stanovi i šupe) (Hall, 2000). Takođe, pre-
ma većini posmatranih parametara, rizici od požara i povezanih gubitaka niži su u visokim
zgradama (visokogradnji) nego u drugim zgradama iste upotrebe. Glavni razlog zbog kojeg
su rizici niži je verovatno mnogo veća upotreba sistema protivpožarne zaštite i alata u viso-
kim zgradama u poređenju sa nižim građevinama (niskogradnjom). Takođe, kod visokih
zgrada zabeležen je niži procenat požara sa oštećenjima od plamena izvan sobe porekla,
pružajući dodatne dokaze o uticaju koji sistemi i alati protivpožarne zaštite imaju: stanovi
(6% požara u visokim objektima naspram 10% u niskim zgradama); hoteli (6 % požara u vi-
sokim objektima u poređenju sa 10% u nižim zgradama); objekti za brigu o bolesnim licima
(5% požara u visokim objektima u odnosu na 8% u nižim zgradama); kancelarije (14% poža-
ra u visokim objektima u odnosu na 21% u nižim zgradama) (Hall, 2000).
Opšte je prihvaćeno zapažanje da se pojedinac u gomili obično ponaša drugačije ne-
go kada je on/ona sam/a ili u maloj grupi (Braun, Musse, de Oliveira, & Bodmann, 2003).
Iako razvoj vatre, od nastanka prvog plamena do punog požara, može trajati mnogo sati,
vremenski period tokom kojeg su građani zgrade svesni požara i kao posledicu toga
preduzimati neku akciju, obično je mnogo kraći, i može se meriti u minutima (Hareesh,
2000). Veliki je broj naučnika koji su došli do zaključka da je razumevanje ljudskog i dru-
štvenog ponašanja u vanrednim situacijama ključno za poboljšanje bezbednosti ljudi
(grupe ljudi) na mestima javnih okupljanja (Cvetković et al., 2018; Cvetković et al., 2018;
Cvetković, Roder, Öcal, Tarolli, & Dragićević, 2018; Cvetković, Öcal, & Ivanov, 2019;
Fahy, 1995; Pan, Han, Dauber, & Law, 2007; Ramachandran, 1990; Walker, Associates,
& Bryan, 1993). Protivpožarni propisi za zgrade i arhitektonski projekti (nacrtni, planovi),
143
VOJNO DELO, 7/2019
koji imaju za cilj da obezbede izlaz u slučaju opasnosti od požara, najčešće počivaju na
neproverenim pretpostavkama. U spomenute pretpostavke često spada, da ljudi „paniče"
u vatri i dimu i da ih je stoga najbolje držati u neznanju dok se opasnost ne utvrdi, da će
pružanje više različitih izlaza u slučaju opasnosti koji će se koristiti samo u hitnim sluča-
jevima sprečiti gomilu ljudi da pojure ka jednom izlazu, i borbu da pobegnu kroz isti.
Ukratko, ovo se zove panični koncept ili scenario. Međutim, naučni dokazi o stvarnom
ponašanju ljudi u požaru ne podržavaju ove koncepte, već nasuprot tome, pojedini nauč-
nici ističu da se ljudi ponašaju racionalno u svetlu informacija koje imaju. Oni takođe po-
kazuju preferenciju prema poznatim rutama i izlazima, kao i brigu za sigurnost članova
svojih porodice. Takav model se naziva model ,,pripadnosti” (Sime, 1984). Stambene,
javne i poslovne zgrade, u kojima boravi ili se okuplja veći broj ljudi, naročito su izložene
riziku od vanrednog događaja sa katastrofalnim posledicama, posebno riziku od vanred-
nog događaja izazvanog požarima (Laban, Popov, Vukoslavčević i Šupić, 2015).
U požarima često smrtno strada više osoba nego u svim drugim prirodnim katastrofama
(Cvetković, 2019; Žarković, Kovačević, Kovač, & Sarilar, 2014). Statistike pokazuju da je najveći
procenat latentnih ishoda tokom požara nastaje usled udisanja otrovnog gasa prisutnog u dimu
zbog neuspeha evakuacije iz zgrade (Gwynne, Galea, Owen, Lawrence & Filippidis, 1999b).
Podaci iz londonske vatrogasne brigade ,,Real Fire Library” jedinstvena baza podataka priku-
pljenih iz realnih požarnih incidenti od strane posvećenih timova vatrogasnih istražitelja koji rade
u području ,,Greater London Area” korišćeni su za dobijanje čitavog niza statističkih podataka o
smrtonosnim požarima i žrtvama požara za period od 5 godina, počevši od 1996. do 2000. godi-
ne. Većina smrtnih slučajeva dogodila se u nenamernim požarima koji su se dogodili u stanovi-
ma (stambeni objekti, kuće). Iz tog razloga se analiziraju statističke informacije kako bi se utvrdili
glavni faktori koji su uključeni u to zašto ljudi umiru u nenamernim stambenim požarima i kako bi
se videlo koje se pouke mogu izvući iz ovih kobnih događaja (Holborn, Nolan, & Golt, 2003).
Društvo nastoji da odgovori na opasnost od požara u stambenim objektima na razne
načine, uključujući intervenciju vatrogasnih službi, osiguranje, usvajanje i implementaciju
propisa, edukacijom o opasnostima od požara, kontrolom upotrebe materijala i proizvode
u zgradama, kao i dizajn zgrada odoleti efektima vatre (Xin & Huang, 2013). Mnogi van-
redni događaji uzrokovani požarima mogu se kontrolisati kada se njihovi uzroci identifiku-
ju i shvate. Ponekad se vanredni događaji dešavaju čak i u sigurnim uslovima zbog lošeg
plana, loše izgradnje, zloupotreba ili nedostatak održavanja. U slučaju požara ili drugih
hitnih slučajeva u zgradama, moraju se doneti odredbe za sigurno i brzo izlazak putnika,
posebno iz opasnih područja. Moraju se predvideti i sistemi za protivpožarnu zaštitu u bi-
lo kojoj zgradi koja može pružiti zvučni i/ili vizuelni signal upozorenja ugroženim stanari-
ma u slučaju požara. Dim je takođe veliki nusproizvod požara i neophodno je predvideti i
usvojiti metode njegove kontrole još u fazi projektovanja (Al-Homoud & Khan, 2004). Po-
žari u stambenim zgradama su najznačajniji uzrok smrtnosti od požara u Sjedinjenim Dr-
žavama (Runyan et al, 1992). Rezultati istraživanja sprovedenoj u ruralnim područjima u
Severnoj Karolini u SAD su pokazali da su požari u stambenim objektima u najvećoj meri
uzrokovani grejnim telima ili priborom za pušenje. Rizik za smrtni ishod je najveći kada je
reč o požarima u mobilnim kućama, i kada je reč o onim osobama koje su pod dejstvom
alkohola i kućama bez detektora dima. Iako su vanredni događaji usled incidenata na
grejnim telima bili glavni uzrok požara, požari izazvani pušenjem su u većoj meri uzroko-
vali smrtne ishode (31 procenat smrtonosnih požara naspram 6 procenata nefatalnih po-
144
Bezbednost
žara). Mobilne kuće su predstavljale veći rizik po smrtni ishoc ako je došlo do požara,
kao i odsustvo detektora dima. Detektori dima su više štitili od smrti u požarima kada je
reč o maloj deci i kada niko od prisutnih nije bio pod dejstvom alkohola ili droge, ili imao
fizički ili mentalni invaliditet. Kada je osoba sa kognitivnim oštećenjem ili fizičkim invalidi-
tetom bila prisutna, nedostatak detektora dima nije imao statistički značajnu vezu sa tim
da li je vatra dovela do smrti. Prisustvo osobe koje su pod dejstvom alkohola predsta-
vljao je najjači nezavisni faktor rizika za nastanak smrti u slučaju požara (Runyan et al,
1992). Upravo zato, upravljanje rizicima kao skup mera i aktivnosti za implementaciju
različitih mera za smanjenje rizika od katastrofa predstavlja najznačajniji preduslov uspe-
šnog ublažavanja posledica katastrofa (Aleksandrina, Budiarti, Yu, Pasha, & Shaw,
2019; Kumiko & Shaw, 2019; Ocal, 2019; Xuesong & Kapucu, 2019).
Pregled literature
Efektivna evakuacija zgrade u slučaju vanrednih događaja kao što su požari, hemijska iz-
livanja ili širenje bioloških agenasa su odavno prepoznate kao važno pitanje, pre svega jer efi-
kasno navođenje ljudi može poboljšati efikasnost izlaska, preživljavanje putnika i ublažavanje
ili sprečavanje nepoželjnih posledice kao što su gomilanje ljudi ili blokiranje izlaza (Wang,
Luh, Chang & Sun, 2008). Među mnogim faktorima, uključujući i prenatrpanost i evakuacione
incidente, istraživači su došli do zaključka da je razumevanje ljudskog i društvenog ponašanja
u vanrednim situacijama ključno za poboljšanje bezbednosti ljudi na mestima javnih okuplja-
nja (Fahy, 1995; Pan et al., 2007; Ramachandran, 1990; Walker et al., 1993).
Protivpožarne regulative za zgrade i arhitektonski projekti (nacrti, nacrtni planovi) koji
imaju za cilj da obezbede izlaz u slučaju opasnosti od požara, počivaju na neistraženim
pretpostavkama. U navedene pretpostavke spadaju, da ljudi ,,paniče“ u vatri i dimu i da ih
je stoga najbolje držati u neznanju dok se opasnost ne utvrdi, da će pružanje više različitih
izlaza u slučaju opasnosti koji će se koristiti samo u hitnim slučajevima će sprečiti talas ka
jednom izlazu, i borbu da pobegnu kroz isti. Ukratko, ovo se zove panični koncept ili scena-
rio. Dokazi o stvarnom ponašanju ljudi u požaru to ne podržavaju (ne podržavaju ove kon-
cepte). Kao što će biti pokazano, izgleda da se ljudi ponašaju racionalno u svetlu informaci-
ja koje imaju. Oni takođe pokazuju znatnu preferenciju prema poznatim rutama i izlazima,
kao i brigu za sigurnost članova svojih porodice (Sime, 1984). U jednom od istraživanja
(Hall, 2000), rezultati su pokazali da ponašanje stanara može biti pod uticajem fizičkih i psi-
holoških faktora, kao što su dim, situacija na putu evakuacije i panika. Čak i u istoj situaciji i
uslovima, ljudi će se ponašati različito u smislu različitosti pola i starosne dobi. Faktori uti-
caja na ponašanje u uslovima požara se mogu podeliti na one koji postoje i pre događaja,
one koji deluju tokom događaja i one koji zavise od broja i vrsta znakova i informacija to-
kom događaja. Kako se ovi faktori veoma razlikuju, kao i osobenosti pojedinaca, veoma je
teško predvideti razvoj i tok procesa evakuacije zgrade u slučaju požara (Laban, Popov,
Vukoslavčević i Šupić, 2015). Kada je reč o prirodi uticaja različitih faktora kao što su pol,
godine, bračno stanje i prihodi domaćinstva na reagovanje u vanrednim događajima iza-
zvanim požarima u naučnoj literaturi ne postoji saglasnost, iako se veliki broj autora bavi is-
pitivanjem istih (Bihari & Ryan, 2012; Chien & Wu, 2008; Cvetković, 2015; Cvetković &
Gačić, 2017; Holborn, Nolan, & Golt, 2003; Kihila, 2017; McGee, McFarlane, & Varghese,
2009; Nelson, Monroe, & Johnson, 2005; Paton & Tedim, 2012).
145
VOJNO DELO, 7/2019
U deskriptivnom istraživanju ponašanja ljudi pri simulaciji sistema za modelovanje kre-

tanja velikog broja (mase) ljudi u zgradama pod dejstvom požara i ograničenih procedura
evakuacije ustanovljeno je da ponašanje korisnika može biti pod uticajem fizičkih (kao što
su dim, situacija na putu evakuacije), psiholoških faktora (panika), ali i demografskih (pol,
godine starosti) (Li, Tang & Simpson, 2004). Čak i u istoj situaciji i uslovima, ljudi će se po-
našati drugačije u zavisnosti od pola i godina starosti. Na primer, jedno pitanje je posebno
osmišljeno kako bi se saznalo na koji način ljudi biraju put evakuacije ako postoji razlika u
reakciji kod osoba različitog pola i starosti. Rezultati istraživanja pokazuju da pol i starost
imaju uticaja na odluke ljudi u smislu ignorisanja vatre, prikupljanje ličnih stvari, borbe protiv
požara i izbora puta tokom procesa evakuacije požara. Primera radi, bila su postavljena
sledeća pitanja: „Ako naiđete na sledeću situaciju za vreme evakuacije požara, koji put bi
ste izabrati“. Ruta A sa dugom i jasnom stazom, put B je kraći, ali sa cik-cak stazom. U
ovom slučaju rezultati istraživanja su pokazali da nije utvrđena značajna razlika kada je reč
o različitim polovima ljudi i izbora evakuacione rute. Zapravo, većina ljudi bira jasnu rutu,
iako je duža, dok jedva 20% ljudi bira cik-cak put. S druge strane, kada je reč o godinama
starosti, ustanovljeno je da postoji značajna razlika između ljudi ispod i iznad 20 godina u
izboru rute za evakuaciju. Oko 65% ljudi koji su mlađi od 20 godina imaju tendenciju da bi-
raju duži put, a samo 15% njih bira kraću cik-cak rutu. U grupi ljudi preko 20 godina proce-
nat ljudi koji biraju kraći put je pola u odnosu na broj ljudi koji biraju duži put. Nekoliko mla-
dih ljudi, starosti ispod 20 godina, su intervjuisani kako bi se ustanovili razlozi zbog kojih oni
biraju dužu rutu. Kao glavni razlog utvrđen je što oni misle da mogu da trče brže od drugih
ljudi. Tako, njima ne smeta i ne brinu o dužini rute sve dok je reč o čistoj ruti. Takođe, došlo
se do zaključka da pol ne utiče na izbor rute, ali starost je faktor, koji može da utiče na od-
luke ljudi usled vanrednih događaja (Li, Tang & Simpson, 2004). Nakon odabira smera i ru-
te za evakuaciju, u obzir treba uzeti i brzinu hodanja ka sledećem položaju. Opseg brzine
hodanja zavisi od starosti, pola, profesije, zdravlja itd. (Shi, Ren & Chen, 2009).
Prilikom donošenja odluka o sprovođenju evakuacije, ljudi često polaze od nekih svo-
jih unutrašnjih motiva ali i od ambijentalnih faktora prilikom formiranja stava povodom to-
ga. Na stavove ljudi o pristanku za sprovođenje evakuacije mogu uticati različiti faktori
koji se osim demografskih, mogu razvrstati na socio-ekonomske i psihološke. Ne može
se reći koji su značajni, ali se svakako mogu ispitati svi faktori kako bi se jasno utvrdilo
koji su presudniji faktori. U velikom broju istraživanja ispitivani su uticaji socio-ekonom-
skih faktora i tom prilikom dolazilo se do različitih rezultata. Naime, u određenim istraži-
vanjima je utvrđeno da je donošenje odluke o sprovođenju evakuacije pod direktnim uti-
cajem visine prihoda dok druga istraživanja to ne potvrđuju (Lazo et al., 2015). Do sličnih
rezultata se dolazi i kada je u pitanju uticaj straha ili percepcije rizika (Bryan, 1983).
U slučaju vanrednih događaja izazvanih požarima u stambenim objektima, stanari
moraju da dođu do bezbednog mesta u zgradi. Ponašanje stanara tokom same evakua-
cije im omogućava da to urade na siguran ili manje siguran način. Preventivne mere
sprečavanja nastanka i širenja požara u stambenim objektima u velikoj meri zavise od ni-
vo svesti građana o takvim opasnostima. Ukoliko kod njih ne postoji svest o mogućnosti-
ma nastanka, vrstama i karakteristikama, načinima širenja i sprečavanja požara, teško
će se opredeliti da obrate pojačanu pažnju i implementiraju određene strukturne (uređaji
za dojavu i gašenje požara) i nestrukturne mere (edukacija članova domaćinstva) zaštite
od požara (Cvetković & Filipović, 2018). Pri tome, na osnovu percepcije verovatnoće na-
146
Bezbednost
stanka požara, može se indirektno zaključiti i o stepenu ugroženosti samog domaćinstva.

Naime, ukoliko građanin smatra da je nivo verovatnoće izbijanja požara veći, može se
pretpostaviti da on polazi od prethodnog iskustva, zapaženog stanja ugroženosti u svom
domaćinstvu itd. (Cvetković & Filipović, 2018). Iako razvoj požara može trajati dugo, od
prvog plamena do punog opsega požara, vremenski period tokom kojeg ljudi u zgradi po-
staju svesni požara i započnu preduzimanje određenih radnji, obično je mnogo kraći, što
se može meriti u minutama. Unutar takvog okruženje, koje može uključivati neuobičajnu
toplotu, dim i otrovne gasove, stanari će se ponašati na različite načine načine i haos
može biti prouzrokovan osećajem uzbuđenja ili straha. Dakle, da bi se realno moglo si-
mulirati grupno ponašanje ljudi, vrlo je važno istražiti i proučiti različita ponašanja usled
takvih teškim uslovima (Li, Tang & Simpson, 2004).
Razumevanje faktora koji utiču na odluku ljudi da se evakuišu ili ne je nezamislivo bez
teorije planiranog ponašanja koja objašnjava različite motivacione varijable koje utiču na
ponašanje ljudi, a pogotovo one na osnovu kojih se mogu dati određenje predikcije u vezi
donošenja odluka o realizaciji evakuacije (Madden, Ellen, & Ajzen, Ajzen, 1922). Naime,
prema spomenutoj teoriji, stavovi kod ljudi se formiraju prema određenim uverenjima o sa-
mom ponašanju. Važan faktor u objašnjavanju namere ponašanja jeste subjektivna norma
koja ukazuje da li je takvo ponašanje preporučljivo i opravdano (Conner % Armitage,
1998). Spomenute namere su pod uticajem različitih faktora: stavovi prema određenom po-
našanju, subjektivni kriterijumi, spoznajne kontrole ponašanja, kao i pretpostavka o među-
sobnoj interakciji (Icek Ajzen, 1991, 2002, 2011; Armitage & Conner, 2001). Jedan od zna-
čajnih autora ističe (Ajzen, 1991, 1998; Madden et al., 1992) ističe da je sama teorija vrlo
fleksibilna i ,,rastegljiva”. Ona je vrlo prilagodljiva za uključivanje drugih promenljiva ali pod
uslovom da su sve promenljive korektno interpretiranje i da utiču na poboljšanje prediktivne
sposobnosti. Iako je predikciona moć teorije na visokom nivou, od strane određenih naučni-
ka (Conner & Armitage, 1998; Heath & Gifford, 2002; Sparks, Chepherd, & Frewer, 1995)
je došlo do proširenja teorije planiranog ponašanja različitim promenljivama kao što su:
prethodno iskustvo, različite navike, samoidentiteti, znanje o ponašanjima itd. Teorija se
sastoji iz dva međusobno povezana elementa: percepcija mogućnosti kontrole nad pona-
šanjem i samouverenost u svoje sposobnosti (Cvetković, Filipović i Gačić, 2018).
Interesantno je spomenuti da se uslovi u zgradi mogu se promeniti usled prisustva
opasnosti koja se širi (Gershon, 2006), kao što je požar ili opasan gas (Filippoupolitis &
Gelenbe, 2009). U prvom delu rada je spomenuto sa se može smatrati opšte prihvaće-
nom činjenicom da se pojedinac u gomili obično ponaša drugačije nego kada je sam ili u
maloj grupi (Braun, Musse, de Oliveira, & Bodmann, 2003). Kako razvoj vatre može tra-
jati mnogo sati od nastanka prvog plamena do punog požara, vremenski period tokom
kojeg su građani zgrade svesni požar i kao da za posledicu toga preduzmu neku akciju,
obično je mnogo kraći, i može se meriti u minutima (Hareesh, 2000). U takvom okruže-
nju, koje može uključivati neuobičajenu toplotu, dim i otrovna isparenja, stanari će se po-
našati na različite načine, a haos može biti izazvati usled osećaja uzbuđenja ili straha.
Stoga, kako bi se ponašanje grupe simuliralo na što realističniji način, vrlo je važno istra-
žiti i proučavati spektar različitih ponašanja pod takvim teškim uslovima (Li, Tang &
Simpson, 2004). Iz ljudske kognitivno psihološke perspektive, ponašanje pojedinca može
se posmatrati kao rezultat njegovog procesa donošenja odluka. Može se pretpostaviti da
se proces odlučivanja pojedinaca sastoji od tri osnovna pravila: sledeći instinkt, sledeći
147
VOJNO DELO, 7/2019
iskustvo, i ograničenu racionalnost. Pojedinac može izabrati jedan ili kombinaciju više
ovih osnovnih načina (običaja, ustaljenih pravila) kada se suočava sa vanrednom situaci-
jom (nuždom, iznenadnim događajem), u zavisnosti od specifičnosti situacije sa kojom se
pojedinac susreće (Pan et al., 2007). Predvideti na koji način će se ljudi ponašati u slože-
nim i neizvesnim okruženjima kao što je evakuacija u vanrednim situacijama, smatra se
skoro nemogućim u teoriji sistema (Joo et al., 2013). Međutim, u evakuaciji u realnom
vremenu, ljudi se mogu ponašati prilično drugačije. Neki ljudi možda neće poštovati pra-
vila u različitim i iznenadnim okolnostima (Bryan, 1983). U cilju realne simulacije ljudskog
ponašanje u požaru u realnom vremenu, ove reakcije moraju biti predstavljene u simula-
cionom modelu (Li et al., 2004). Anketno istraživanje se sastojalo od 14 pitanja vezanih
za postupak evakuacije u požaru, koji su dizajnirani tako da pokušaju da što realističnije
prikažu ljudske reakcije na požarni događaj. Na primer, jedno pitanje je posebno osmi-
šljeno u cilju saznanja na koji način (kako) ljudi biraju evakuacionu rutu i da li postoje raz-
like između starosti i pola u pogledu reakcije.
Rezultati istraživanja pokazuju da ne postoji značajna razlika između različitih polova u
pogledu izbora evakuacione rute u ovoj situaciji. Većina ljudi će izabrati čistu putanju (rutu)
uprkos tome što je duža. Skoro 20% ljudi odabire cik-cak rutu. Iako se primećuju vidi da po-
stoji značajna razlika između ljudi mlađih od 20 godina i onih starijih od 20 godina, kada je
u pitanju izbor evakuacione rute. Oko 65% lica mlađih od 20 godina ima tendenciju da oda-
bere duži put, a samo 15% njih je sklono da odabere kraću cik-cak rutu. U grupi ljudi starijih
od 20 godina, procenat ljudi koji biraju kraću rutu, iznosi polovina ljudi koji biraju duži put.
Nekoliko mladih, mlađih od 20 godina intervjuisano je u cilju saznanja razloga zašto biraju
dugu putanju. Glavni razlog je taj što misle odnosno smatraju da mogu da trče brže od dru-
gih ljudi. Prema tome, njima ne smeta dužina rute sve dok je jasna (bezopasna, čista). Re-
zultati navedenog istraživanja pokazuju da rod nema uticaja na izbor rute, dok starost pred-
stavlja faktor koji može uticati na odlučivanje ljudi u vanrednim situacijama. U simulacio-
nom sistemu, kada se susretnu sa ovakvom situacijom, simulirani agenti su podeljeni u
grupe prema starosnoj dobi, kako bi realno predstavili različita ljudska ponašanja u realnom
vremenu (Li et al., 2004). Sa druge strane, rezultat pokazuje da pol i godine imaju uticaja
na odluku stanara u smislu ignorisanja požara, prikupljanja ličnih stvari, borbe sa vatrom i
selekcije rute tokom procesa protivpožarne evakuacije (Li et al., 2004). Podaci o vremenu
odlaganja koji se odnose na poslovne zgrade, srednje i visoke zgrade i prodavnice obja-
vljeni su u nekoliko radova (Rita F Fahy & Proulx, 2001; Guylene Proulx, 1995; Guléne
Proulx, Latour, & MacLaurin, 1994; Shields & Boyce, 2000). Studije su pokazale da će se
vreme odlaganja stanara razlikovati u skladu sa signalom koji su primili (na primer, alarm,
upozorenja od osoblja, glasovne poruke ili dim). Još jedan element u preživljavanju požara
u visokoj zgradi jeste sposobnost stanara da efikasno pobegnu. Studija u vidu ankete koju
je 2007. godine obavila kompanija ,,NuStats za Fire Protection Research Foundation“ otkri-
la je da su nivoi znanja i spremnosti u koji su vezani za spremnost za beg, bili sasvim razli-
čiti za stanovnike visokih komercijalnih zgrada (po svoj prilici kancelarije) u poređenju sa
stanarima visokih stambenih objekta (po svoj prilici stanovi). Posebno se ističe da su protiv-
požarne vežbe mnogo češće među stanarima visokih poslovnih zgrada (83% je učestvova-
lo u vežbi u toku protekle godine) nego u stambenim zgradama (19%). Takođe, baterijske
lampe su mnogo češće u posedu stanara visokih stambenih zgrada (76%) nego u posedu
stanara komercijalnih zgrada (30%).
148
Bezbednost
Kada požar u visokoj zgradi fatalno povredi ljude koji nisu bili na spratu na kom je va-
tra nastala, obično se dogodi neka vrsta nepravilnosti ili kvara u održavanju zaštite ste-
peništa ili liftova. Evo nekoliko primera: lift putuje do sprata na kome ima požara i otvara
se. Ovaj problem je u velikoj meri eliminisan redizajniranjem liftova i istaknutim prikazom
upozorenja protiv korišćenja lifta tokom požara. Stariji primer požara u kojem je pet ljudi
poginulo u ovakvim uslovima dokumentovano je u ,,Laurence D. Watrous, Fatal hotel fi-
re: New Orleans", Fire Journal, January 1972, str. 5-8”; vrata do izlaznih stepenica otvo-
rena su i blokirana i omogućavaju ulazak dima ili vatre. Primer sa višestrukim smrtnim
slučajevima dokumentovao je ,,Mike Isner u, “Smoking fire kills four in New York high-ri-
se,” Fire Journal, September/October 1988, pp. 72-77”. Nestandardno ili drugo neade-
kvatno ili neusaglašeno ograđivanje stepenica omogućava da dim izađe na stepenište
(Hall, 2000). U bliskoj budućnosti se može očekivati da će zgrade biti opremljene nizom
bežičnih senzora i aktivatora koji će funkcionisati kao deo celokupnog sistema za upra-
vljanje zgradom. U ovaj set senzora biće uključeni uređaji za praćenje požara i dima i re-
agovanje na primljene signale, omogućavajući otkrivanje, lokalizaciju i praćenje požara, i
pružanje smernica evakuisanim licima i vatrogasno-spasilačkim jedinicima o napretku
vatre, putevima za bekstvo i lokacijama na kojima se nalaze ljudi kojima je potrebna po-
moć (Zeng et al., 2009).
Metodološki okvir istraživanja

Uvidom u veći broj naučnih radova iz oblasti evakuacije građana iz stambenih obje-
kata utvrđeno je da su rezultati sprovedenih istraživanja vrlo nekonzistentni i da postoji
manji broj istraživanja u Srbiji iz spomenute oblasti (videti opširnije Cvetković i Gačić,
2016). Iz tih razloga, potrebno je dati odgovore na sledeća istraživačka pitanja:
– Prvo istraživačko pitanje – U kojoj meri građani pristaju da se evakuišu iz stambe-
nih objekata u slučajevima kada je požar izbio na neposredno višim ili nižim spratovima
zgrade. Koje karakteristike građana utiču na njihovu odluku da pristanu ili odbiju da se
evakuišu u takvim situacijama;
– Drugo istraživačko pitanje – Da li su karakteristike građana kao što su pol, godine,
bračno stanje i prihodi domaćinstva prediktor pristanka i načina donošenja odluke od
strane građana da se evakuišu u slučajevima vanrednih situacija izazvanih požarima u
stambenim objektima.
– Treće istraživačko pitanje – Sa druge strane, da li stavovi građana o samoj evakua-
ciji, kao i motivacija, percepcija rizika, strah i znanje predstavljaju prediktor pristanka i na-
čina donošenja odluke od strane građana da se evakuišu u slučajevima vanrednih situa-
cija izazvanih požarima u stambenim objektima.
Proces donošenja odluka o pristanku na evakuaciju od trenutka saznanja za nastanak
vanredne situacije izazvane požarom uslovljen je velikim brojem eksternih i internih faktora.
Pod eksternim faktorima podrazumevaju se pre svega izgrađene strukture, razvijene pro-
cedure i tehnološke inovacije koje omogućavaju i olakšavaju sprovođenje brze i bezbedne
evakuacije. Sa druge strane, iako postoje objekti izgrađeni u skladu sa važećim standardi-
ma u odnosu na sprovođenje evakuacije, njena uspešnost u velikoj meri zavisi i od samih
ljudi. Upravo interni faktori pod kojima se podrazumevaju demografske, socio-ekonomske i
149
VOJNO DELO, 7/2019
psihološke karakteristike ispitanika. Predmet istraživanja se odnosi na ispitivanje stavova

građana o pristanku na evakuaciju, načinu i barijerama njenog sprovođenja, ali i uticaju in-
ternih (demografskih, socio-ekonomskih i psiholoških faktora) na sprovođenje evakuacije u
vanrednim situacijama izazvanim požarima u Srbiji. Konkretnije rečeno, ispitani su stavovi
građana o tome da li bi pristali da se evakuišu i pod kojim uslovima; zašto se ne bi evakui-
sali i na koji način se mogu premostiti spomenute barijere; na koji način pol, godine starosti,
bračni status, prihodi građana, stavovi i motivisanost utiču na proces donošenja odluke o
sprovođenju evakuacije. Ispitivanjem nivo spremnosti za sprovođenje evakuacije ako i pri-
rode uticaja spomenutih faktora ostvaruju se preduslovi za osmišljavanje i implementaciju
različitih programa, strategija i kampanja koje će unaprediti stanje u spomenutoj oblasti.
Operacionalizacijom teorijskog određena evakuacija izveden je skup dimenzija koji je ispit-
ivan: pristanak na evakuaciju; znanje o evakuaciji; poznavanje puteva evakuacija; sklon-
išta; posedovanje neophodne opreme itd.
Polazeći od dinamične prirode procesa donošenja odluke i samog sprovođenja evak-
uacije istraživanje se bazira na 2019. godinu kada sprovedena realizacija terenskog istr-
aživanja. Istraživanjem su obuhvaćena iskustva građana i sa ranijim vanrednim događaj-
ima u kojima su se susreli sa zahtevima za evakuacijom. Teritorija grada Beograda je ve-
oma ugrožena požarima pogotovo imajući u vidu veliki broj stambenih objekata na njenoj
teritoriji. U skladu sa zvaničnim podacima dobijenim od Sektora za vanredne situacija, u
Srbiji je u poslednje dve godine bilo 79.886 požara i eksplozija u kojima je poginulo ili p-
ovređeno 1.280 ljudi, a najviše njih bilo je na otvorenom prostoru. Polazeći od jasno def-
inisanog predmeta istraživanja, za realizaciju kvantitativnog istraživanja odabran je grad
Beograd u kojem će se sprovesti anketiranje građana. Priroda načina donošenja odluka
o procesu sprovođenja evakuacije zahteva multidisciplinarni pristup. U radu su korišćeni
pristupi društvenih i prirodnih naučnih disciplina kako bi se sveobuhvatno razumela tretir-
ana problematika. Teorijski deo istraživanja bazira se na metodi analize sadržaja, istori-
jskoj i komparativnoj metodi. Metoda analize sadržaja korišćena je za proučavanje strane
i domaće naučne literature, stranih i domaćih naučnih časopisa u kojima se razrađuje pr-
oblematika donošenja odluka o sprovođenju evakuacije. Pored toga, analizirana je str-
ana i domaća normativno-pravna akta o svim aspektima sprovođenja evakuacije.
Proces sprovođenja evakuacije je vrlo složen i u velikoj meri uslovljen različitim fa-
ktorima. Pored samih standarda gradnje, nivoa tehničke opremljenosti objekata i razv-
ijenih procedura, uspešnost njene realizacije u velikoj meri zavisi od čitavog spleta ra-
zličitih psiholoških karakteristika građana. Polazeći od pregleda literature u kojem su
prikazani nekonzistentni rezultati različitih segmenta sprovođenja evakuacije, postoji v-
elika razlika između muškaraca i žena, starijih i mlađih građana, sa višim i nižim prih-
odima u procesu donošenja odluka o pristanku i načinu sprovođenja evakuacije. Pol-
azeći od prethodno elaboriranog predmeta istraživanja, cilj istraživanja predstavlja n-
aučna deskripcija i objašnjenje načina donošenja odluka o pristanku i načinu sprovođ-
enja evakuacije u vanrednim situacijama izazvanim požarima u stambenim objektima.
Iako se mogu preduzeti sve preventivne mere da do požara ne dođe, one se često ne
preduzimaju te su građani suočeni sa neophodnošću sprovođenja evakuacije. Ono što
je moguće preduzeti jeste da se unapredi svest građana, da se edukuju i pripreme za
preduzimanje preventivnih mera od kojih je značajna pravovremena i adekvatna evak-
uacija. Upravo zato, potrebno je detaljno ispitati na koji način građani donose odluke o
150
Bezbednost
sprovođenju evakuacije, koje su to barijere i na koji način utiču različiti faktori. Davanje
odgovora na pitanje da li bi se građani evakuisali u vanrednim situacijama izazvanim
požarima i koji faktori utiču na donošenje takvih odluka predstavlja važan preduslov za
nadležne države organe koji mogu na bazi takvih saznanja doneti odgovarajuće strat-
egije i programe za unapređenje svesti stanovnika.
Rezultati istraživanja doprinose unapređenju teorijskog i empirijskog fonda naučnih s-
aznanja i omogućavaju komparaciju sa rezultatima prethodnih istraživanja (Carpenter,
2003; Gwynne, Galea, Owen, Lawrence, & Filippidis, 1999a; Moritz, 2003). Takođe, om-
ogućena je i sistematizacija postojećeg znanja o različitim aspektima sprovođenja evaku-
acije iz stambenih objekata. Multidisciplinarnost projektovanog istraživanja uslovila je k-
orišćenje različitih izvora podataka: postojeći izvori podataka i podaci koji će biti generis-
ani realizacijom terenskih istraživanja. Što se tiče postojećih izvora podataka, u istraživ-
anju su korišćeni svi izvori normativno-pravne regulative u zemlji i inostranstvu. Takođe,
korišćeni su izveštaji Sektora za vanredne situacije, relevantne publikacije međunarodnih
organizacija, knjige i naučni časopis. U realizaciji svih spomenutih izvora koristile su se
sledeće metode: sekundarna analiza, analiza sadržaja, uporedna pravna analiza i pr-
egled literature. Kada je reč o podacima koji će biti generisani korišćeno je anketiranje
građana sa ciljem ispitivanja njihovih stavova.
U sprovođenju istraživanja o uticaju demografskih, socio-ekonomskih i psiholoških k-
arakteristika građana na proces donošenja odluka o pristanku i načinu sprovođenja ev-
akuacije korišćen je kvantitativni istraživački pristup. Da bi se ispitali stavovi građana o n-
ačinu donošenja odluka prilikom sprovođenja evakuacije prikupljeni su osnovni podaci o
karakteristikama samih ispitanika i njihovim stavovima o načinu donošenja odluka o spr-
ovođenju evakuacije iz stambenih objekata. Po završetku anketiranja, svi anketni upitnici
dobili su jedinstvene identifikacione oznake pod kojima su zavedeni u bazu podataka za
njihovu obradu SPSS. Pre nego što se pristupilo analizi podataka, svi podaci su prošli o-
dređene preliminarne analize kako bi se ispravile eventualne greške načinjene prilikom
unosa podataka. Po završetku pripreme podataka, pristupilo se deskriptivnim i inferenc-
ijalnim statističkim analizama.
Pre nego što se pristupilo anketiranju, analizom domaćih i stranih naučnih publikacija
identifikovana su sva istraživanja u kojima su korišćeni anketni upitnici sa ciljem adaptac-
ije i kreiranja anketnog upitnika za realizaciju istraživanja. Nakon toga, kreiran je anketni
upitnik čija je unutrašnja saglasnost bila ispitana u programu za statističku obradu podat-
aka. Takođe, sprovedeno je i pilot istraživanje sa ciljem provere da li su uputstva, pitanja
i vrednosti na skalama jasni. Pored toga, posebna pažnja bila je posvećena utvrđivanju
da li ispitanici razumeju sve stavke ankete. Populaciju čine svi punoletni stanovnici loka-
lnih zajednica u Beogradu koji žive u stambenim objektima. Metodom slučajnog uzorka
odabrane su zgrade u kojima je sprovedeno anketiranje. Nakon toga, slučajnim odab-
irom su selektovana i domaćinstva u kojima je sprovedeno anketiranje. Na kraju, svaki
muški i ženski punoletni građanin (princip sledećeg rođendana) koji se našao u stanu je
anketiran. Anketirano je ukupno 189 građana od čega 55.33% ispitanika ženskog i
44.67% ispitanika muškog pola. U odnosu na godine starosti ispitanika, najviše je ispit-
anika 42.30% od 18 do 30 godina života. Kada je u pitanju nivo obrazovanja, rezultati p-
okazuju da je najviše ispitanika sa završenom srednjom školom 76.72%. Najviše je ispit-
anika sa završenom srednjom školom 45.50% (tabela 1).
151
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 1 – Struktura uzorka (n=189).

Varijabla Kategorija N %
Muški 88 44.67
Pol
Ženski 109 55.33
18-30 80 42.30
Godine 31-50 79 41.80
Preko 51 30 15.90
Osnovno 5 2.65
Srednje 145 76.72
Nivo obrazovanja
Više 20 10.58
Fakultet 19 10.05
Nije u vezi 60 31.75
U vezi 86 45.50
Bračni status
U braku 38 20.11
Razveden 5 2.65
Po završetku anketiranja, anketni upitnici su složeni po identifikacionim oznakama i za-

počet je unos u bazu podataka koja omogućava statističku obradu podataka. Nakon toga,
sprovedene su preliminarne analize podataka sa ciljem identifikovanja određenih grešaka
prilikom unosa. Pronađeni nedostaci su otklonjeni tako što se se izvršio naknadni unos u
bazu u odnosu na šifru anketnog upitnika. Analiza podataka zasnivala se na deskriptivnim
statističkim analizama, konkretnije na utvrđivanju frekvencija, izračunavanju procenata i
srednjih vrednosti. Navedena primena deskriptivne statistike podrazumevala je: mere cen-
tralne tendencije (srednja vrednost, medijana i modus); mere disperzije (interval varijacije,
standardna devijacija i koeficijent varijacije); i mere oblika rasporeda (simetričnost i spljo-
štenost). Pri tome, za dobijanje opisnih statističkih pokazatelja kategorijskih promenljiva,
upotrebljena je učestalost (Frequencies) njihovih vrednosti, dok će se za neprekidne pro-
menljive upotrebiti funkcija (Descritpives). Od tehnika, korišćene su odgovarajuće odnosno
prikladne tehnike za istraživanje veza između promenljivih (npr. starosti i stavova o evakua-
cije) i tehnike za istraživanje razlika između grupa (npr. polnih razlika u stavovima).
Rezultati istraživanja
Požari nastali u stambenim objektima prouzrokuju ozbiljne probleme kada je u pitanju
sprovođenje evakuacije. U određenim slučajevima, preporučljivije je da se ostane u sta-
nu ukoliko požar direktno ne ugrožava bezbednost ljudi i njihove imovine. Naime, ukoliko
je požar izbio na prvom spratu zgrade, produkti sagorevanja tj. dim ispuniće stepenišni
prostor zgrade i na taj način smanjiti vidljivost koja može ozbiljno da ometa ljude prilikom
evakuacije. Upravo zato, preporučljivo je da se sačeka dolazak nadležnih vatrogasno-
spasilačkih jedinica nego da se započne evakuacija. Iz tih razloga, ispitanicima je posta-
vljeno pitanje u pogledu njihovih stavova o tome. Na postavljeno pitanje: ,,Da li biste se
evakuisali u slučajevima požara u stambenim objektima“ 85.7% građana je odgovorilo da
bi se evakuisali, dok je 15.3% odgovorilo da se ne bi evakuisali (grafikon 1).
152
Bezbednost
Grafikon 1 – Procentualna distribucija stavova u pogledu pristanka na evakuaciju. Izvor: obrada autora.
Polazeći od istraživačkog pitanja da li postoji uticaj demografskih karakteristika gra-

đana na stavove građana o pristanku na evakuaciju ispitan je uticaj pola, godina starosti
i bračnog statusa. U odnosu na istraživačko pitanje, ispitan je uticaj pola na donošenje
odluke o pristanku na evakuaciju. Posebna pažnja je usmerena na pitanje da li postoji
razlika između muškaraca i žene prilikom donošenja odluke da se evakuišu prilikom po-
žara u stambenim objektima. Analize pokazuju da bi se evakuisalo 79.3% žena i 88.2%
muškaraca, dok se ne bi evakuisalo ukupno 14.6% ispitanika (tabela 2).
Tabela 1 – Rezultati unakrsnog tabeliranja pola i sprovođenja evakuacije

Pristanak na evakuaciju
Ukupno
Da Ne
N 46 12 58
Muški
% 79.3 20.7 100.0
Pol ispitanika
N 112 15 127
Ženski
% 88.2 11.8 100.0
N 158 27 185
Ukupno
% 85.4 14.6 100.0
Nakon unakrsnog tabeliranja, pristupilo se ispitivanju statističke povezanosti pola i

sprovođenja evakuacije. Rezultati hi kvadrat testa pokazuju da ne postoji povezanost iz-
među pola i donošenja odluka o evakuaciji (p = .113). Pored pola, ispitan je i uticaj godi-
na starosti na pristanak sprovođenja evakuacije. Tom prilikom, najpre su analizirani re-
zultati unakrsnog tabeliranja. Ispitanici su bili razvrstani u tri kategorije: do 30 godina, do
50 godina i preko 51 godinu. Od ukupnog broja ispitanika starosti do 30 godina, 77.5% bi
pristalo da se evakuiše, dok 22.5% to ne bi učinilo. U odnosu na ispitanike do 50 godina,
88.3% bi pristalo da se evakuiše, dok to ne bi učinilo 11.7%. U kategoriji ispitanika preko
51 godine, svi ispitanici bi pristali da se evakuišu (tabela 3).
153
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 3 – Rezultati unakrsnog tabeliranja godina starosti i sprovođenja evakuacije

Ukupno
Da Ne
N 62 18 80
Do 30
% 77.5 22.5 100.0
N 68 9 77
Godine starosti ispitanika Do 50
% 88.3 11.7 100.0
N 28 0 28
Preko 51
% 100.0 0.0 100.0
N 158 27 185
Ukupno
% 85.4 14.6 100.0
Po završetku analize rezultata unakrsnog tabeliranja, pristupilo se ispitivanju statistič-

ki značajne povezanosti godina starosti i sprovođenja evakuacije. Dobijeni rezultati istra-
živanja pokazuju da postoji statistički značajna povezanost godina ispitanika i sprovođe-
nja evakuacije (p = .009). Analiza rezultata pokazuje da su najstariji ispitanici u najvećoj
meri spremni da se evakuišu u slučajevima požara u stambenim objektima. Nakon ispiti-
vanja povezanosti pola i donošenja odluka o sprovođenju evakuaciju, pristupili smo ispiti-
vanju uticaja bračnog statusa na pristanak za sprovođenje evakuacije. Ispitanici su pre-
ma bračnom statusu bili razvrstani u sledeće kategorije: nije u vezi, u vezi, veren/a, ože-
njen/udata, udovac/ica. Rezultati unakrsnog tabeliranja pokazuju da od ukupno 93 ispita-
nika koji nisu u vezi, 89.2% bi se evakuisalo, dok 10.8% to ne bi učinilo. U odnosu na is-
pitanike koji su u vezi, 81.9% bi se evakuisalo, dok 18.1% to ne bi učinilo. Kada je reč o
ispitanicima koji su vereni, samo jedan ispitanik koji je pripadao toj kategoriji dao je potvr-
dan odgovor. U odnosu na oženjene/udate ispitanike, 71.4% bi se evakuisalo dok 28.6%
to ne bi učinilo. I na kraju, od jednog ispitanika koji je udovac/ica dobijen je pozitivan od-
govor u vezi sprovođenja evakuacije (tabela 4).
Tabela 4 – Rezultati unakrsnog tabeliranja bračnog statusa i sprovođenja evakuacije
Pristanak na evakuaciju Ukupno
Da Ne
N 83 10 93
Nije u vezi
% 89.2 10.8 100.0
N 68 15 83
U vezi
Bračni status
% 81.9 18.1 100.0

N 1 0 1
Veren/a
% 100.0 0.0 100.0
N 5 2 7
Oženjen/udata
% 71.4 28.6 100.0
N 1 0 1
Udovac/ica
% 100.0 0.0 100.0
N 158 27 185
Ukupno
% 85.4 14.6 100.0
Po završetku analiza rezultata unakrsnog tabeliranja, pristupilo se ispitivanju statistički

značajne povezanosti bračnog statusa i sprovođenja evakuacije. Dobijeni rezultati su poka-
zali da ne postoji statistički značajna povezanost posmatranih promenljiva (p = .502). U da-
154
Bezbednost
ljem radu, pristupilo se ispitivanju povezanosti nivoa obrazovanja i sprovođenja evakua-

cije. Rezultati unakrsnog tabeliranja pokazuju da od ukupnog broja ispitanika koji su za-
vršili osnovnu školu, njih 88.2% bi se evakuisalo, dok 11.8% to ne bi učinilo. Ispitanici ko-
ji su završili srednju školu su podeljeni u dve grupe: oni koji su završili četvorogodišnje i
trogodišnje škole. Od ukupnog broja ispitanika koji su završili četvorogodišnje škole, njih
87.1% bi pristalo da se evakuiše, dok 12.9% to ne bi učinilo. Sa druge strane, od ukup-
nog broja ispitanika koji su završili trogodišnje škole njih 80% bi se evakuisalo dok 20%
to ne bi učinilo. Među ispitanicima koji su završili višu školu, samo jedan ispitanik je od-
govorio da bi se evakuisao. Na kraju, u odnosu na visoko obrazovanje 42.9 % bi pristalo
da se evakuiše dok 57.1% to ne bi učinilo (tabela 4).
Tabela 4 – Rezultati unakrsnog tabeliranja nivoa obrazovanja i sprovođenja evakuacije

Ukupno
Da Ne
N 15 2 17
Osnovno
% 88.2 11.8 100.0
N 4 1 5
Srednje (3 godina)
% 80.0 20.0 100.0
N 135 20 155
Nivo obrazovanja Srednje (4 godina)
% 87.1 12.9 100.0
N 1 0 1
Više obrazovanje
% 100.0 0.0 100.0
N 3 4 7
Visoko obrazovanje
% 42.9 57.1 100.0
N 158 27 185
Ukupno
% 85.4 14.6 100.0
U daljem radu, ispitan je uticaj nivoa obrazovanja ispitanika i sprovođenja evakua-

cije. Dobijeni rezultati istraživanja su pokazali da postoji statistički značajna poveza-
nost između nivoa obrazovanja i sprovođenja evakuacije (p = .027). Analizom dobije-
nih rezultata, utvrđeno je da ispitanici koji imaju visoko obrazovanje u najmanjoj meri
pristaju da se evakuišu u slučajevima izbijanja požara u stambenim objektima. Polaze-
ći od istraživačkog pitanja da li postoji uticaj socio-ekonomskih karakteristika građana
na stavove građana o pristanku na evakuaciju ispitan je uticaj visine prihoda, percepci-
je rizika, straha i prethodnog iskustva. Na sprovođenje evakuacije odnosno donošenje
odluke o pristanku na evakuaciju deluje veliki broj faktora, kao što je visina prihoda ali i
percepcija rizika. Rukovodeći se postavljenim istraživačkim pitanjima, najpre je ispita-
na povezanost visine prihoda i donošenja odluke o sprovođenju evakuacije. Dobijeni
rezultati unakrsnog tabeliranja pokazuju da od ukupno 34 ispitanika koji imaju prihode
do 25.00 dinara 88.2% bi pristalo da se evakuiše dok 11.8% to ne bi pristalo. Sa druge
strane, od ukupnog broja ispitanika koji imaju prihode od 26.000 do 50.000 dinara
81.7% bi pristalo da se evakuiše dok 18.3% to ne bi pristalo. Na kraju, od ukupnog
broja ispitanika koji imaju prihode preko 76.000 dinara 69.6% bi pristalo da se evakui-
še dok 30.4% ne bi pristalo (tabela 5).
155
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 5 – Rezultati unakrsnog tabeliranja visine prihoda i sprovođenja evakuacije

Ukupno
Da Ne
N 30 4 34
Do 25.000 din
% 88.2 11.8 100.0
N 49 11 60
Od 26.000 do 50.000 din
% 81.7 18.3 100.0
Nivo prihoda
N 30 1 31
Od 51.000 do 75.000 din
% 96.8 3.2 100.0
N 16 7 23
Preko 76.000 din
% 69.6 30.4 100.0
N 125 23 148
Ukupno
% 84.5 15.5 100.0
Nakon završenog unakrsnog tabeliranja, pristupilo se ispitivanju statistički značajne

povezanosti visine prihoda i sprovođenja evakuacije. Tom prilikom utvrđeno je da postoji
statistički značajna povezanost (p = .042). Dobijeni rezultati ispitivanja pokazuju da bi se
u najmanjoj meri evakuisali ljudi koji imaju primanja preko 76.000 dinara. Po završetku
ispitivanja povezanosti visine prihoda i sprovođenja evakuacije, pristupilo se ispitivanju
povezanosti percepcije rizika i evakuacije. Rezultati unakrsnog tabeliranja ukazuju da od
ukupnog broja ispitanika koji percipiraju rizik njih 93.8% bi se evakuisalo, dok 6.2% se ne
bi evakuisalo. Od ukupnog broja ispitanika koji nisu sigurni, 71.2% bi se evakuisalo, dok
28.8% to ne bi uradilo. I na kraju, od ukupnog broja ispitanika koji ne percipiraju rizika
87.3% bi se evakuisalo, dok 12.7% to ne bi učinilo (tabela 6).
Tabela 6 – Rezultati unakrsnog tabeliranja percepcije rizika i sprovođenja evakuacije

Ukupno
Da Ne
N 61 4 65
Da
% 93.8 6.2 100.0
N 37 15 52
Percepcija rizika Nisam siguran
% 71.2 28.8 100.0
N 55 8 63
Ne
% 87.3 12.7 100.0
N 153 27 180
Ukupno
% 85.0 15.0 100.0
Kada je reč o ispitivanju statističke povezanosti, utvrđeno je da postoji povezanost između

percepcije rizika i sprovođenja evakuacije (p = .002). Dobijeni rezultati pokazuju da ispitanici
koji percipiraju rizik u najvećoj meri bi pristali da se evakuišu. U daljem radu, ispitan je uticaj
prethodno iskustvo i straha na sprovođenje evakuacije ljudi. Rezultati unakrsnog tabeliranja
pokazuju da od ukupnog broja ispitanika koji imaju prethodnog iskustva, 60% bi se evakuisa-
lo dok 40% to ne bi učinilo. Sa druge strane, od ukupnog broja ispitanika koji nemaju prethod-
nog iskustva, 85.7% bi se evakuisalo dok 14.3% to ne bi učinilo. U odnosu na ispitanike koji
nemaju prethodnog iskustva, 85.7% bi se evakuisalo dok, 13.3% to ne bi učinilo (tabela 7).
156
Bezbednost
Tabela 7 – Rezultati unakrsnog tabeliranja prethodnog iskustva i sprovođenja evakuacije

Ukupno
Da Ne
N 3 2 5
Da
% 60.0 40.0 100.0
Prethodno iskustvo
N 150 25 175
Ne
% 85.7 14.3 100.0
N 153 27 180
Ukupno
% 85.0 15.0 100.0
Nadalje, ispitana je statistički značajna povezanost između prethodnog iskustva i

sprovođenja evakuacije. Dobijeni rezultati pokazuju da ne postoji statistički značajna ve-
za između donošenja odluka o sprovođenju evakuacije i prethodnog iskustva (p = .112).
Zatim, ispitana je povezanost straha od požara i sprovođenja evakuacije prilikom požara
u stambenim objektima. Dobijeni rezultati pokazuju da od ukupnog broja ispitanika koji
imaju strah od požara, 93.8% bi se evakuisalo dok 6.2% to ne bi učinilo. Pored toga, od
ukupnog broja ispitanika koji nisu sigurni da li imaju strah od požara 71.2% bi se evakui-
sali dok 28.8% to ne bi učinilo. Na kraju, utvrđeno je da od ukupnog broja ispitanika koji
nemaju stah od požara. 87.3% bi se evakuisalo, dok 12.7% to ne bi učinilo (tabela 8).
Tabela 8 – Rezultati unakrsnog tabeliranja straha i sprovođenja evakuacije

Pristanak na evakuaciju Ukupno
Da Ne
N 61 4 65
Da
% 93.8 6.2 100.0
N 37 15 52
Strah od požara Nisam siguran
% 71.2 28.8 100.0
N 55 8 63
Ne
% 87.3 12.7 100.0
N 153 27 180
Ukupno
% 85.0 15.0 100.0
Zatim, ispitivana je povezanost između straha od požara i sprovođenja evakuacije.

Dobijeni rezultati istraživanja pokazuju da postoji statistički značajna povezanost (p =
.002). Analizom dobijenih rezultata može se primetiti da bi ispitanici koji u najvećoj meri
osećaju strah od požara pristali da se evakuišu.
Diskusija
Dobijeni rezultati istraživanja pokazuju da bi se najveći broj ljudi evakuisao u slučajevi-
ma izbijanja požara u stambenim objektima. Može se pretpostaviti da bi se većina ljudi eva-
kuisala imajući u vidu nepredvidivu prirodu požara kao i druge različite produkte sagoreva-
nja koji su nevidljivi, a mogu prouzrokovati ozbiljne posledice. Ipak, postavlja se pitanje raz-
loga zbog kojih ljudi pristaju ili ne pristaju da se evakuišu u uslovima požara. U određenim
157
VOJNO DELO, 7/2019
situacijama, kada ljudi moraju da donesu samostalne odluke da li da se evakuišu ili ne, če-
sto se prave kobne greške koje se završavaju sa smrtnim posledicama. Naime, ukoliko je
požara izbio na drugom spratu, on se ne može tako brzo proširiti imajući u vidu požarne
segmente i postojeće sektore. Ipak, dim koji se brzo širi, često doprinosi širenju straha i lju-
di iracionalno donose odluke da se započne evakuacija. U tim situacijama, usled dezorijen-
tisanosti ljudi, oni često ostaju zarobljeni u stepenišnom prostoru. U takvim situacijama, oni
su sprečeni da se vrate nazad do stana iz kojeg su izašli i tada često dolazi do njihovog gu-
šenja i smrti. Polazeći od činjenice da ljudi takve odluke vrlo često donose usled nedovolj-
nog znanja iz oblasti bezbednosti, potrebno je doneti određene kampanje u okviru kojih će
se građani na odgovarajući način edukovati o: uslovima neophodnim za nastanak i razvoj
požara; karakteristikama požara u zatvorenom prostoru; načinima reagovanja u uslovima
narušene bezbednosti; potencijalnim načinima zaštite u uslovima smanjenje vidljivosti.
Polazeći od činjenice da je čovek biološko i društveno biće, na njegove odluke da li
će da se evakuiše ili neće deluje veliki broj faktora. Dobijeni rezultati istraživanja pokazu-
ju da pol ispitanika ne utiče na donošenje odluke o sprovođenju evakuacije. To znači da
ne postoji razlika između muškaraca i žene u pogledu njihove rešenosti da postupe po
naredbu nadležnih organa tačnije vatrogasno-spasilačkih jedinica da se evakuišu u uslo-
vima vanrednih situacija. Može se pretpostaviti biološke predispozicije nisu presudne u
tom procesu odlučivanja o pristanku na evakuaciju. Dobijeni rezultati nisu u saglasnosti
sa istraživanjem u kojem je utvrđeno da će se žene u odnosu na muškarce u većoj meri
saglasiti sa evakuacijom u uslovima vanrednih situacija (Bateman & Edwars, 2002). U li-
teraturi se često nailazi na objašnjenje po kojem žene u većoj meri pristaju da se evakui-
šu iz razloga različitih perspektiva u nezi, pristupima podsticaja za evakuaciju, izloženo-
stima riziku itd. U odnosu na godine starosti ispitanika, dobijeni rezultati istraživanja nisu
pokazali sličnosti sa polom. Naime, utvrđeno je da je donošenje odluke o sprovođenju
evakuacije u vezi sa godinama starosti ispitanika. Utvrđeno je da najstariji ispitanici u
najvećoj meri pristaju da se evakuišu u odnosu na mlađe koji to nerado čine. Može se
pretpostaviti da se to događa zato što stariji građani nemaju mnogo snage i drugih spo-
sobnosti da se samostalno brzo evakuišu. Pored toga, oni su vrlo ranjiviji u odnosu na
ostalu populaciju i teže se oporavljaju. Sa druge strane, mlađa populacija često živi u
ubeđenju da su zbog svoje mladosti nepobedivi i nezaustavljivi. Dobijeni rezultati istraži-
vanja potvrđuju nalaze prethodnih istraživanja (Lazo et al., 2015).
U daljim analizama utvrđeno je da ne postoji povezanost bračnog statusa i donošenja
odluka o pristanku na evakuaciju. Ispitanici koji su u braku, a i oni koji nisu na slične na-
čine donose odluke o pristanku na evakuaciju. Svakako, potrebno je detaljnije ispitati
razlike u odnosu na različite kategorije bračnog statusa. Nadalje, ispitan je i uticaj nivoa
obrazovanja na donošenje odluka o pristanku na evakuaciju. Dobijeni rezultati ukazuju
da se ispitanici koji imaju visoko obrazovanje u najmanjoj meri opredeljuju da se evakui-
šu u uslovima vanrednih situacija izazvanih požarima u stambenim objektima. Može se
pretpostaviti da raspolažu većim brojem informacija pa se stoga teže odlučuju da prista-
nu na sprovođenje evakuacije. Svakako, potrebno je sprovesti dodatna istraživanja kako
bi se ispitale spomenute tvrdnje. U odnosu na rezultate prethodnih istraživanja, može se
reći da se oni slažu većim brojem sprovedenih istraživanja (Huang et al., 2016). Pored
ispitivanja uticaja demografskih karakteristika građana na donošenje odluka o sprovođe-
nju evakuacije pristupilo se ispitivanju i drugih socio-ekonomskih psiholoških faktora koji
158
Bezbednost
igraju posebnu ulogu u takvom procesu. Od mogućih faktora za ispitivanje, ispitan je uti-
caj visine prihoda, percepcije rizika, zaposlenosti i straha. U odnosu na visinu prihoda,
utvrđeno je da postoji statistički značajna povezanost sa pristankom za sprovođenje eva-
kuacije. Utvrđeno je da na evakuaciju najmanje pristaju ispitanici koji imaju prihode ispod
76.000 dinara. Postavlja se pitanje, koji sve faktori u odnosu na više prihode utiču na po-
jedinca da odbije da se evakuiše. Potrebno je ispitati da li se radi o strahovima za sop-
stvenu imovinu ili drugim razlozima. Dobijeni rezultati istraživanja potvrđuju nalaze ranijih
istraživanja (Whitehead et al., 2000).
Percepcija rizika od požara igra značajnu ulogu u procesu pripremanja i reagovanja u
vanrednim situacijama. Ukoliko ljudi ne percipiraju određene rizike, oni neće hteti da
preduzimaju određene mere, kao i da se evakuišu. Iz tih razloga, vrlo je značajno detalj-
no sagledati dobijene rezultate i na pravi način ih protumačiti. U odnosu na dobijene re-
zultate istraživanja, utvrđeno je da postoji statistički značajan uticaj na donošenje odluka
o sprovođenju evakuacije. Pored toga, utvrđeno je da ispitanici koji na pravi način perci-
piraju rizike u najvećoj meri pristaju da se evakuišu. Na osnovu toga, može se konstato-
vati da postoji tesna veza između dobijenih rezultata i nivoa percepcije rizika. Analizom
rezultata prethodnih istraživanja se može zaključiti da dobijeni rezultati odgovaraju utvr-
đenim rezultatima drugih istraživanja (Riad et al., 1999). Kada je reč o prethodnom isku-
stvu i strahu, utvrđeno je da samo strah ima značajnog uticaja na donošenje odluka o
sprovođenju evakuacije. Naime, utvrđeno je da ispitanici koji u najvećoj meri osećaju
strah, pristaju da se evakuišu. U odnosu na zdravorazumsko razmišljanje, očekivano je
da će ispitanici koji u većoj meri osećaju strah pristati da se evakuišu polazeći od posle-
dica sa kojima se mogu susresti ukoliko to ne učine. Tako dobijeni rezultati istraživanja
su u saglasnosti sa rezultatima prethodnih istraživanja (Brumfiel, 2013).
Zaključak
Evakuacija ljudi iz stambenih objekata u uslovima vanrednih situacija predstavlja jedan
od vrlo kompleksnih zadataka za pripadnike interventno-spasilačkih službi. Kompleksnost
postupanja često proizilazi iz činjenice da ljudi ponekad iz neznanja, straha ili drugih faktora
odbijaju da se evakuišu što prouzrokuje ozbiljne probleme. U takvim situacijama, saradnja
spasilaca i evakuisanih ljudi je od presudnog značaja kako bi se smanjile posledice po lju-
de i njihovu imovinu. Sprovedeno istraživanje u kojem je ispitan nivo spremnosti ljudi da se
evakuišu je od velikog značaja polazeći od činjenice da se rezultati takvog istraživanja mo-
gu iskoristiti u kreiranju obrazovnih strategija i kampanja sa ciljem podizanja nivoa svesti
građana i njihovih sposobnosti da se brzo i efikasno evakuišu.
Dobijeni rezultati su ukazali da bi se veliki broj ljudi evakuisao i da među njima posto-
je određene razlike u pogledu stavova o prihvatanju evakuacije. U odnosu na građane
koji bi odbili da se evakuišu, potrebno je sprovesti naknadna istraživanja kako bi se utvr-
dilo zašto oni odbijaju da se evakuišu i kojim se razlozima najviše rukovode. Svakako,
ograničenje istraživanja se ogleda u tome da su ispitanici bili samo iz jedne lokalne sa-
mouprave i da je potrebno anketirati mnogo veći broj ljudi. Polazeći od prve postavljene
hipoteze koja se odnosila na proveravanje tvrdnje da bi građani u većoj meri pristali da
se evakuišu prilikom nastanka požara u odnosu na one koji na to ne bi pristali već bi sa-
159
VOJNO DELO, 7/2019
mostalno preduzimali određene preventivne mere da se požar na proširi može se istaći

da je ona potvrđena što je konstatovano rezultatima istraživanja u radu. U odnosu na
drugu postavljenu hipotezu u kojoj se polazi od proveravanja tvrdnje da bi muškarci u od-
nosu na žene, stariji građani u odnosu na mlađe, oni koji su u bračnom stanju u odnosu
na one koji nisu u vezi i oni sa većim prihodima u većoj meri pristali da se evakuišu u
vanrednim situacijama izazvanim požarima delimično potvrđena. Naime, rezultati su po-
kazali da u odnosu na pol ispitanika nije bilo statistički značajne razlike, ali i kod bračno
statusa. Sa druge strane, u odnosu na godine starosti ispitanika i njihove prihode utvrđe-
na je statistički značajna povezanost. Potrebno je nastaviti sa sprovođenjem istraživanja
kako bi se u potpunosti sagledali svi faktori uticaja na proces donošenja odluke o sprovo-
đenju evakuacije. Na kraju, u trećoj posebnoj hipotezi koja se odnosila na proveravanje
tvrdnje da prethodno iskustvo, percepcija rizika, strahovi i visina prihoda utiču na dono-
šenje odluke o pristanku na sprovođenje evakuacije u vanrednim situacijama izazvanim
požarima, utvrđeno je da samo prethodno iskustvo ne utiče na donošenje odluke o spro-
vođenju evakuacije. Polazeći od sprovedenog istraživanja, potrebno je nastaviti sa spro-
vođenjem daljih istraživanja kako bi se u potpunosti sagledala priroda načina donošenja
odluka o sprovođenju evakuacije ljudi u vanrednim situacijama izazvanim požarima.
Literatura
[1] Ajzen, I. (1991). The theory of planned behavior. Organizational behavior and human
decision processes, 50(2), 179-211.
[2] Ajzen, I. (1991). The theory of planned behaviour. Organisational Behaviour and Human
Decision Processes, 50, 179-211.
[3] Ajzen, I. (1998). Models of human social behaviour and their application to health
psychology. Psychology and Health, 13.
[4] Ajzen, I. (2002). Perceived behavioral control, self‐efficacy, locus of control, and the theory
of planned behavior. Journal of Applied Social Psychology, 32(4), 665-683.
[5] Ajzen, I. (2011). Theory of planned behavior. Handb Theor Soc Psychol Vol One, 1(2011), 438.
[6] Aleksandrina, M., Budiarti, D., Yu, Z., Pasha, F., & Shaw, R. (2019). Governmental
Incentivization for SMEs’ Engagement in Disaster Resilience in Southeast Asia. International
Journal of Disaster Risk Management, 1(1), 32-50.
[7] Armitage, C. J., & Conner, M. (2001). Efficacy of the theory of planned behaviour: A
meta‐analytic review. British Journal of Social Psychology, 40(4), 471-499.
[8] Bateman, J. M., & Edwards, B. (2002). Gender and evacuation: A closer look at why
women are more likely to evacuate for hurricanes. Natural Hazards Review, 3(3), 107-117.
[9] Bihari, M., & Ryan, R. (2012). Influence of social capital on community preparedness for
wildfires. Landscape and Urban Planning, 106(3), 253-261.
[10] Braun, A., Musse, S. R., de Oliveira, L. P. L., & Bodmann, B. E. (2003). Modeling
individual behaviors in crowd simulation. Paper presented at the Computer Animation and Social
Agents, 2003. 16th International Conference.
[11] Braun, A., Musse, S. R., de Oliveira, L. P. L., & Bodmann, B. E. (2003). Modeling
individual behaviors in crowd simulation. Paper presented at the Computer Animation and Social
Agents, 2003. 16th International Conference on.
[12] Bryan, J. (1983). An Investigation and Analysis of the Dynamics of the Human Behaviour
in the M Brumfiel, G. (2013). Fukushima: Fallout of fear. Nature News, 493(7432), 290.
160
Bezbednost
[13] Carpenter, R. C. (2003). ‘Women and children first’: Gender, norms, and humanitarian
evacuation in the Balkans 1991–95. International Organization, 57(4), 661-694.
[14] Chien, S.-W., & Wu, G.-Y. (2008). The strategies of fire prevention on residential fire in
Taipei. Fire Safety Journal, 43(1), 71-76.
[15] Conner, M., & Armitage, C. J. (1998). Extending the theory of planned behavior: A review
and avenues for further research. Journal of Applied Social Psychology, 28(15), 1429-1464.
[16] Cvetkovic, V. M. (2019). Risk Perception of Building Fires in Belgrade. International
Journal of Disaster Risk Management, 1(1), 81-91.
[17] Cvetković, V. (2015). Spremnost za reagovanje na prirodnu katastrofu-pregled literature.
Bezbjednost, policija i građani, 11(1-2), 165-183.
[18] Cvetković, V. M., Öcal, A., & Ivanov, A. (2019). Young adults’ fear of disasters: A case
study of residents from Turkey, Serbia and Macedonia. International Journal of Disaster Risk
Reduction, 101095. doi: https://doi.org/10.1016/j.ijdrr.2019.101095
[19] Cvetković, V., & Gačić, J. (2017). Požari kao ugrožavajuća pojava sigurnosti: čimbenici
utjecaja na znanje o požarima.
[20] Cvetković, V., Filipović, M., & Gačić, J. (2018). Teorijski okvir istraživanja u oblasti
katastrofa. Ecologica, 25(91), 545-551.
[21] Cvetković, V., Giulia, R., Ocal, A., Filipović, M., Janković, B., & Eric, N. (2018). Childrens
and youths’ knowledge on forest fires: Discrepancies between basic perceptions and reality. Vojno
delo, 70(1), 171-185.
[22] Cvetković, V., Noji, E., Filipović, M., Marija, M. P., Želimir, K., & Nenad, R. (2018). Public
Risk Perspectives Regarding the Threat of Terrorism in Belgrade: Implications for Risk
Management Decision-Making for Individuals, Communities and Public Authorities. Journal of
Criminal Investigation and Criminology/, 69(4), 279-298.
[23] Cvetković, V., Roder, G., Öcal, A., Tarolli, P., & Dragićević, S. (2018). The Role of Gender in
Preparedness and Response Behaviors towards Flood Risk in Serbia. International Journal of
Environmental Research and Public Health, 15(12), 2761. doi: https://doi.org/10.3390/ijerph15122761
[24] Цветковић, В., & Гачић, Ј. (2016). Евакуација у природним катастрофама. Београд:
Задужбина Андрејевић.
[25] Цветковић, В., & Филиповић, М. (2018). Испитивање перцепције ризика о пожарима у
стамбеним објектима: демографски и социо-економски фактори утицаја. Војно дело, 70(5), 82-98.
[26] Fahy, R. F. (1995). Study of occupant behavior during the World Trade Center evacuation:
Preliminary report of results.
[27] Fahy, R. F., & Proulx, G. (2001). Toward creating a database on delay times to start
evacuation and walking speeds for use in evacuation modeling. Paper presented at the 2nd
international symposium on human behaviour in fire.
[28] Filippoupolitis, A., & Gelenbe, E. (2009). A distributed decision support system for building
evacuation. Paper presented at the Human System Interactions, 2009. HSI'09. 2nd Conference on.
[29] Filippoupolitis, A., & Gelenbe, E. (2009). A distributed decision support system for building
evacuation. Paper presented at the Human System Interactions, 2009. HSI'09. 2nd Conference.
[30] Gershon, R. (2006). The world trade center evacuation study: Lessons for other high rise
office buildings. Paper presented at the NFPA World Safety Conference & Exposition.
[31] Gwynne, S., Galea, E. R., Owen, M., Lawrence, P. J., & Filippidis, L. (1999b). A review of
the methodologies used in evacuation modelling. Fire and materials, 23(6), 383-388.
[32] Gwynne, S., Galea, E. R., Owen, M., Lawrence, P. J., & Filippidis, L. (1999а). A review of
the methodologies used in the computer simulation of evacuation from the built environment.
Building and Environment, 34(6), 741-749.
161
VOJNO DELO, 7/2019
[33] Hall, J. R. (2000). High-rise building fires: The Association.

[34] Hall, J. R. (2004). How many people can be saved from home fires if given more time to
escape? Fire technology, 40(2), 117-126.
[35] Hareesh, P. (2000). Evacuation Simulation: Visualization Using Virtual Humans in a
Distributed Multi-User Immersive VR System. Proc. VSMM2000.
[36] Heath, Y., & Gifford, R. (2002). Extending the theory of planned behavior: Predicting the
use of public transportation. Journal of Applied Social Psychology, 32(10), 2154-2189.
[37] Holborn, P., Nolan, P., & Golt, J. (2003). An analysis of fatal unintentional dwelling fires
investigated by London Fire Brigade between 1996 and 2000. Fire Safety Journal, 38(1), 1-42.
[38] Holborn, P., Nolan, P., & Golt, J. (2003). An analysis of fatal unintentional dwelling fires
investigated by London Fire Brigade between 1996 and 2000. Fire Safety Journal, 38(1), 1-42.
[39] Huang, S. K., Lindell, M. K., & Prater, C. S. (2016). Who leaves and who stays? A review and
statistical meta-analysis of hurricane evacuation studies. Environment and Behavior, 48(8), 991-1029.
[40] Joo, J., Kim, N., Wysk, R. A., Rothrock, L., Son, Y.-J., Oh, Y.-g., & Lee, S. (2013). Agent-
based simulation of affordance-based human behaviors in emergency evacuation. Simulation
Modelling Practice and Theory, 32, 99-115.
[41] Kihila, J. M. (2017). Fire disaster preparedness and situational analysis in higher learning
institutions of Tanzania. Jàmbá: Journal of Disaster Risk Studies, 9(1), 1-9.
[42] Kumiko, F., & Shaw, R. (2019). Preparing International Joint Project: Use of Japanese
Flood Hazard Map in Bangladesh. International Journal of Disaster Risk Management, 1(1), 62-80.
[43] Laban, M. Đ., Popov, S. B., Vukoslavčević, S. R., & Šupić, S. M. (2015). Evacuation
routes performances and fire safety of buildings. Tehnika, 70(4), 599-606.
[44] Lazo, J. K., Bostrom, A., Morss, R. E., Demuth, J. L., & Lazrus, H. (2015). Factors
affecting hurricane evacuation intentions. Risk analysis, 35(10), 1837-1857.
[45] Li, H., Tang, W., & Simpson, D. (2004). Behaviour based motion simulation for fire evacuation
procedures. Paper presented at the Theory and Practice of Computer Graphics, 2004. Proceedings.
[46] Madden, T. J., Ellen, P. S., & Ajzen, I. (1992). A comparison of the theory of planned
behavior and the theory of reasoned action. Personality and Social Psychology Bulletin, 18(1), 3-9.
[47] McGee, T. K., McFarlane, B. L., & Varghese, J. (2009). An examination of the influence of
hazard experience on wildfire risk perceptions and adoption of mitigation measures. Society and
Natural Resources, 22(4), 308-323.
[48] Moritz, M. A. (2003). Spatiotemporal analysis of controls on shrubland fire regimes: age
dependency and fire hazard. Ecology, 84(2), 351-361.
[49] Nelson, K. C., Monroe, M. C., & Johnson, J. F. (2005). The look of the land: homeowner
landscape management and wildfire preparedness in Minnesota and Florida. Society and Natural
Resources, 18(4), 321-336.
[50] Ocal, A. (2019). Natural Disasters in Turkey: Social and Economic Perspective.
International Journal of Disaster Risk Management, 1(1), 51-61.
[51] Pan, X., Han, C. S., Dauber, K., & Law, K. H. (2007). A multi-agent based framework for the
simulation of human and social behaviors during emergency evacuations. AI & SOCIETY, 22(2), 113-132.
[52] Paton, D., & Tedim, F. (2012). Wildfire and community: facilitating preparedness and
resilience: Charles C Thomas Publisher.
[53] Proulx, G. (1995). Evacuation time and movement in apartment buildings. Fire Safety
Journal, 24(3), 229-246.
[54] Proulx, G., Latour, J. C., & MacLaurin, J. W. (1994). Housing evacuation of mixed abilities
occupants: National Research Council Canada, Institute for Research in Construction, National
Fire Laboratory.
162
Bezbednost
[55] Ramachandran, G. (1990). Human behavior in fires—a review of research in the United
Kingdom. Fire technology, 26(2), 149-155.
[56] Riad, J. K., Norris, F. H., & Ruback, R. B. (1999). Predicting evacuation in two major
disasters: Risk perception, social influence, and access to resources 1. Journal of Applied Social
Psychology, 29(5), 918-934.
[57] Runyan, C. W., Bangdiwala, S. I., Linzer, M. A., Sacks, J. J., & Butts, J. (1992). Risk
factors for fatal residential fires. New England journal of medicine, 327(12), 859-863.
[58] Shi, J., Ren, A., & Chen, C. (2009). Agent-based evacuation model of large public
buildings under fire conditions. Automation in Construction, 18(3), 338-347.
[59] Shields, T., & Boyce, K. (2000). A study of evacuation from large retail stores. Fire Safety
Journal, 35(1), 25-49.
[60] Sime, J. D. (1984). Escape behaviour in fires: Panic or affiliation. ProQuest Dissertations & Theses.
[61] Sparks, P., Shepherd, R., & Frewer, L. J. (1995). Assessing and structuring attitudes
toward the use of gene technology in food production: The role of perceived ethical obligation.
Basic and Applied Social Psychology, 16(3), 267-285.
[62] Walker, B., Associates, I., & Bryan, J. (1993). Human Behavior in Fires: Bonnie Walker &
Associates Rehoboth Beach.
[63] Wang, P., Luh, P. B., Chang, S. C., & Sun, J. (2008). Modeling and optimization of crowd
guidance for building emergency evacuation. In Automation Science and Engineering, IEEE
International Conference (pp. 328-334).
[64] Whitehead, J. C., Edwards, B., Van Willigen, M., Maiolo, J. R., Wilson, K., & Smith, K. T.
(2000). Heading for higher ground: factors affecting real and hypothetical hurricane evacuation
behavior. Global Environmental Change Part B: Environmental Hazards, 2(4), 133-142.
[65] Xuesong, G., & Kapucu, N. (2019). Examining Stakeholder Participation in Social Stability
Risk Assessment for Mega Projects using Network Analysis. International Journal of Disaster Risk
Management, 1(1), 1-31.
[66] Zeng, Y., Murphy, S. Ó., Sitanayah, L., Tabirca, T., Truong, T., Brown, K., & Sreenan, C.
(2009). Building fire emergency detection and response using wireless sensor networks.
[67] Žarković Palijan, T., Kovačević, D., Kovač, M., & Sarilar, M. (2014). Profili osoba koje
podmeću požare. Policija i sigurnost, 22(3/2013), 317-327.
[68] Јаковљевић, В. (2011). Цивилна заштита у Републици Србији. Београд: Факултет
безбедности, 2011.
[69] Нововић, М. (2019). Евакуација из стамбених објеката у ванредним ситуацијама иза-
званим пожарима (мастер рад). Београд: Факултет безбедности.
163
DOI: 10.5937/vojdelo1907164S MOBILNI KOMUNIKACIONI SISTEMI I
APLIKACIJE OD ZNAČAJA ZA
INTEGRISANO UPRAVLJANJE
KATASTROFAMA
Maja Svrdlin
Naučno-stručno društvo za upravljanje rizicima u
vanrednim situacijama, Beograd
Univerzitet u Beogradu, Fakultet bezbednosti
S avremeno upravljanje u katastrofama uslovljava iznalaženje opti-

malnih rešenja u pogledu mobilnih komunikacionih sistema i aplika-
cija koje se mogu koristiti za unapređivanje efikasnosti sistema zaštite i
spasavanja. Multidisciplinarnost i suštinska komplikovanost procesa upra-
vljanja rizicima od katastrofa uslovljava korišćenje različitih logističkih alata
i opreme. U tom smislu, informaciono-komunikacione tehnologije igraju
značajnu ulogu jer one na svojevrstan način podižu nivo sposobnosti ljudi
za brzo odlučivanje i smanjuju mogućnosti nastanka različitih grešaka.
U radu se opisuju karakteristike i načini korišćenja najpoznatiji mobilnih
aplikacija koje se širom sveta koriste u integrisanom upravljanju katastrofa-
ma sa ciljem pružanja pomoći i podrške pripadnicima interventno-spasilačkih
jedinica i drugim ugroženim građanima. Pored toga, sveobuhvatno se sagle-
davaju postojeći i očekivani izazovi i problemi u normalnom funkcionisanju
mobilnih komunikacionih sistema i aplikacija u uslovima katastrofa.
Ključne reči: bezbednost, mobilni telefoni, mobilni sistemi, aplikacije,
upravljanje, katastrofe
Uvod
K atastrofe izazvane prirodnim ili tehničko-tehnološkim opasnostima predstavljaju si-

tuacije koje nadmašuju sposobnosti lokalnih, regionalnih i nacionalnih entiteta uslo-
vljavajući traženje pomoći od međunarodnih organizacija i eksperata (Moe et al.,
2007:787). Milijarde ljudi u više od sto država sveta periodično je izloženo barem jednoj ka-
tastrofi izazvanoj prirodnom opasnošću (Moe et al., 2007), a do sada ih je identifikovano
oko 30 vrsta (Deshmukh et al., 2008). Svaka katastrofa ima razarajuće posledice po ljud-
ske živote, ekonomiju, društvenu stabilnost i životnu sredinu. Kako se njihova učestalost i
obim na planetarnom nivou svake godine sve više povećava (Warren, 2010), raste i potre-
ba da se umanje i rizici (Cvetkovic, 2019; Cvetković et al., 2019; Cvetković et al, 2018;
2018a), razvije neophodna otpornost zajednica, te da se one što bolje pripreme, a kako bi
164
Bezbednost
se uspešno na iste odgovorilo i što brže i efikasnije nakon katastrofe ugroženo područje
oporavilo. U skladu sa tim, upravljanje katastrofama uz pomoć informaciono-komunikacio-
nih tehnologija i konkretno mobilnih uređaja odnosno mobilnih aplikacija, igra vitalnu ulogu
u sve četiri faze ovog ciklusa, prevenciji, pripremi, odgovoru i oporavku. Upravljanje kata-
strofama se javlja kao suštinski i neraskidiv dinamičan proces, koji uključuje sve klasične
funkcije menadžmenta poput planiranja, organizovanja, kontrolisanja i vođenja, pri čemu
veći broj različitih interventno-spasilačkih službi radi zajedno kako bi se sprečile i ublažile
posledice katastrofa, odnosno kako bi se unapredile ne samo preventivne nego i odgovara-
juće represivne mere odgovora, a nakon toga i oporavka (Carter 2008, 19).
Multidisciplinarnost i suštinska komplikovanost procesa upravljanja rizicima od kata-
strofa (Aleksandrina et al., 2019; Ocal, 2019) uslovljava korišćenje različitih logističkih
alata i opreme. U tom smislu, informaciono-komunikacione tehnologije igraju značajnu
ulogu jer one na svojevrstan način podižu nivo sposobnosti ljudi za brzo odlučivanje i
smanjuju mogućnosti nastanka različitih grešaka. Kada se spomenu informaciono-komu-
nikacione tehnologije, prevashodno se misli na sisteme za rano upozoravanje, geograf-
sko-informacione sisteme, baze podataka o katastrofama, udaljene sisteme senzora, sa-
telitske komunikacije, radio, Internet, televiziju, socijalne mreže, te mobilne uređaje. Od
svih pomenutih, a sa rapidnim razvojem operativnih sistema i broja korisnika u poslednje
dve decenije, mobilne tehnologije su postale nezaobilazan instrument vitalne podrške
menadžmentu u upravljanja katastrofama na više načina, kroz monitoring, komunikaciju,
širenje upozorenja, pružanje informacija o evakuaciji, spasavanju i slično. Klasa napred-
nih mobilnih uređaja kao što su pametni telefoni, uz svojstva koja poseduju poput više-
struko ugrađenih senzora, ili sposobnosti razmene različite vrste i velikog obima mrežnih
podataka, otvaraju prostor i za efikasniju komunikaciju i kvalitetnije donošenje odluka, a
sve to uz manje utrošenih materijalnih resursa, kao i vremena koje u katastrofama uvek
manjka, ma koliko ga bilo. U proteklim decenijama, centralizovano upravljanje katastrofa-
ma korišćenjem vojničke hijerarhije odlučivanja i krutih struktura u sve četiri faze ovog ci-
klusa, a pogotovo tokom samog odgovora, pokazale su se nedovoljnim za uspešno vo-
đenje čitavog procesa, naročito zbog sve većeg obima katastrofa i nužnošću za agilnim,
a istovremeno koordinisanim i planski orijentisanim akcijama (Palmer et al., 2012). Sve
očiglednija potreba za drugačijim, fleksibilnijim pristupom, gde će ljudi i tehnologija biti je-
dan od primarnih i kritičnih aktera pre, tokom i posle katastrofa podudara se sa razvojem
iformaciono-komunikacionih tehnologija, mobilnih uređaja i nešto kasnije, mobilnih apli-
kacija projektovanih za pomoć u konkretnim izazovima koje prate katastrofu.
Autori u radu sagledavaju mogućnosti i ograničenja upotrebe informaciono-komunikaci-
one tehnologije, detaljno razmatraju korišćenje mobilnih telefona i drugih mobilnih aplikaci-
ja, i prikazuju prepreke koje prate njihovo osmišljavanje, implementaciju i primenu u praksi.
Informaciono-komunikacione tehnologije i
integrisano upravljanje katastrofama
Iako nije uvek moguće u potpunosti eliminisati rizik, iskustva i praksa su pokazale da
posledice katastrofa, kao i nivo ugroženosti mogu biti ublaženi ako se ljudi za njih proaktiv-
no pripreme (Kumiko & Shaw, 2019; Xuesong & Kapucu, 2019). U tom smislu, informacio-
165
VOJNO DELO, 7/2019
no-komunikacione tehnologije potencijalno igraju veoma značajnu ulogu, jer mogu pomoći
da se reše upravo složeni problemi koristeći socio-tehnološki pristup. Informaciono-komuni-
kacione tehnologije obuhvataju kako tradicionalne (radio, televiziju), tako i moderne medije,
poput Interneta, senzora, satelitskog radija i mobilne tehnologije (Hassan, 2015). Iako se
njihova primena obično vezuje za faze odgovora i oporavka, nove tehnologije nastale po-
četkom devedesetih godina prošlog veka povećavaju mogućnosti primene i u fazi prevenci-
je i ublažavanja katastrofa (Yodmani & Hollister, 2001). Raznovrstan je niz dostupnih infor-
maciono-komunikacionih tehnologija koje mogu unaprediti proces upravljanja rizicima i
smanjenja rizika od katastrofa (UN-APCICT/ESCAP, 2016:36). Među glavnim alatima koji
se spominju u upravljanju rizicima od katastrofa, značajni su sledeći (Fatma, 2012:476): 1.
sistemi za rano upozoravanje i simulacioni modeli: omogućavaju dobijanje i deljenje infor-
macija o potencijalnim efektima katastrofa, riziku i broju ugroženih ljudi kako bi se na vreme
izvršila evakuacija i umanjile posledice, dok se simulacioni modeli koriste kao instrumenti
tokom pripreme za donošenje odluka i planiranje; 2. baze podataka o katastrofama dostup-
ne na internet adresama: kompjuterski sistemi podataka o ugroženim i ranjivim zajednica-
ma i objektima, koji služe kao alati za identifikovanje rizika i formiranje strategije odgovora
na katastrofu; 3. satelitske komunikacije: pomažu kod realizacije operacija potrage i spasa-
vanja ugroženih, koristeći se globalnim sistemom za pozicioniranje i fotografijama iz vazdu-
ha kako bi se odredile tačne koordinate lokacija na koje je potrebno dostaviti pomoć, ali ta-
kođe i pratiti aktivnosti operativnih snaga na terenu, situacije na ugroženim površinama, te
podržati sisteme za rano upozoravanje brzim i tačnim informacijama; 4. udaljeni senzorni
sistemi: koristeći se optičkim i radarskim satelitskim sistemima, ove tehnologije pomažu da
se prilikom prostornog planiranja na površinama ugroženim od katastrofa lakše i preciznije
odrede mogući rizici po infrastrukturu i ljude; 5. geografski-informacioni sistemi (GIS): GIS
svemirska tehnologija omogućava da se bolje pripremimo za katastrofe kroz analizu situa-
cije ugroženog područja, procenu i mapiranje rizika, nadziranje i monitoring rizičnih površi-
na; 6. sistemi za pomoć u odlučivanju: alati koji pomažu pri ranom upozoravanju, ublažava-
nju i pripremanju odgovora; 7. internet sajtovi, elektronska pošta i socijalni mediji: tehnolo-
gije koje omogućavaju podizanje svesti stanovništva, iskazivanje i razmenu mišljenja o rizi-
cima od katastrofa, promovisanje saradnje, upozoravanje zajednice na dolazeću katastro-
fu, krizno komuniciranje sa različitim javnostima i zainteresovanim stranama tokom odgo-
vora, ali se njihova uloga deljenja informacija o obimu događaja i preduzetim akcijama i
merama, nastavlja ne samo tokom prvobitnog odgovora, već i kasnije, u fazi oporavka; 8.
radio, mobilni uređaji, faks, televizija, telefonske linije za hitno reagovanje, meteorološki sa-
telitski sistemi i drugi instrumenti telekomunikacione i komunikacione mreže: koriste se za
brži i sigurniji protok informacija, prenos podataka radi poboljšanja situacione svesti i opti-
mizacije korišćenja resursa, te pomoć pri koordinisanim akcijama odgovora i spasavanja.
Od svih navedenih, kako u pogledu dostupnosti, tako i brzine porasta broja korisnika,
mobilne tehnologije se poslednjih godina najbrže šire. Dok su na samom početku razvoja
one bile bazirane na mrežnim porukama i pozivima, uz ogroman rast u primeni mobilnih
uređaja, razvile su se i sve sofisticiranije mobilne usluge (Hassan & Ayub, 2015). Trenut-
ne aktivnosti iz oblasti sistema za upravljanje katastrofama uz pomoć mobilnih uređaja
variraju od kratkih (SMS) poruka upozorenja (primer su Ujedinjeno Kraljevstvo i Hong
Kong), pa sve do mogućnosti građana da uz pomoć mobilnih uređaja doniraju sredstva
neposrednim putem ugroženim zemljama, kao što je to regulisano u Češkoj Republici
166
Bezbednost
(Souza & Kushchu, 2005:456). S obzirom na važnost i obim, u sledećem poglavlju bavi-
ćemo se ne samo trendovima, nego i konkretnim primerima upotrebe mobilnih uređaja u
katastrofama, kao i nezaobilaznim propratnim izazovima.
Upotreba mobilnih komunikacionih sistema (telefona)

u periodima pre, za vreme i nakon katastrofa
Inovativna rešenja u pogledu načina korišćenja mobilnih tehnologija bila su u direkt-
noj sprezi sa unapređivanjem taktičkih i tehničkih metoda upravljanja u uslovima kata-
strofa. Uopšteno uzev, mobilni telefoni omogućavaju vitalnu podršku menadžmentu kroz
različite mogućnosti podrške u monitoringu, komunikaciji, širenju upozorenja, pružanju
informacija o evakuaciji, spasavanju i slično (Soni et al., 2014:9). Distribuirati odgovaraju-
ću informaciju u blagovremenom trenutku jeste krucijalan i istovremeno izuzetno zahte-
van korak neophodan za sprečavanje nastanka štete i gubitka ljudskih života, odnosno
adekvatnog reagovanja onda kada se određena opasnost već dogodi, ali i pružanja po-
moći u procesu rehabilitacije. Jedna od osnovnih karakteristika katastrofa jeste da uni-
štavaju kritičnu komunikacionu infrastrukturu i na taj način onemogućavaju funkcionisa-
nje mobilne telefonije. Iz tih razloga, a imajući u vidu da je efikasnost odgovora, oporavka
i rehabilitacije nastradalih društvenih zajednica u direktnoj vezi sa uspešnim funkcionisa-
njem sistema, potrebno je ojačati ove sisteme veza. Mobilni uređaji su izuzetno pogodni
za komunikaciju i upravljanje katastrofama, a karakteristike koje ih čine takvima su slede-
će (Sweta, 2014:357): zbog svojih malih dimenzija, proporcionalno je uvećana moć pre-
nosa i tako se mogu upotrebljavati bez ikakvih težinskih opterećenja po korisnika; mobilni
uređaji se mogu napuniti i koristiti više sati ili dana na terenu na kom ne postoji moguć-
nost električnog snabdevanja; multifunkcionalnost mobilnih uređaja omogućava primanje
višestrukih i različitih tipova informacija, kao što su poruke, imejlovi, podaci i pozivi od
drugih udaljenih korisnika; modifikovane web aplikacije za mobilne platforme pružaju
šansu korisnicima da dođu do potrebnih informacija bez nepotrebnog pokretanja internet
pregledača. Tačna i pravovremena informacija koja se može dobiti i pružiti putem mobil-
nih uređaja korisna je u svim fazama upravljanja katastrofama, naročito u fazi pripreme
odnosno upozorenja o nadolazećoj opasnosti i prvobitnom odgovoru. U realnosti, mobil-
ne komunikacione sisteme koriste svi za različite privatne, poslovne i zabavne aktivnosti.
Često, događa se da građani koji primete određenu opasnost mogu preko mobilnog tele-
fona obavestiti nadležne organe i time uveliko doprineti njihovoj efikasnijoj reakciji.
Upozorenja o nadolazećim opasnostima putem izgrađenih sistema za rano upozoravanje i
obaveštavanje su efikasna kada je reč o predvidljivim opasnostima poput poplava, uragana ili
tornada, tada mrežni operater direktno šalje SMS stanovnicima ugroženog područja kako bi se
pravovremeno pripremili za moguću evakuaciju (Soni et al., 2014:9). U situacijama kada je te-
ško uočiti kada će se opasnost razviti i kada ne postoji nikakvo upozorenje, posledice katastrofe
mogu biti iznimno tragične i materijalno obimne. Upravo u ovim okolnostima, zajednica može
imati koristi od mobilnih uređaja i njihovih korisnika koji su neposredno ugroženi ili pogođeni ka-
tastrofom, tako što će se oni služiti mobilnim telefonima kao instrumentima za rano upozorava-
nje prosleđujući informacije koje poseduju dalje svojim komšijama, prijateljima, nadležnim slu-
žbama i drugima, bilo direktno pozivom, porukom, ili indirektno postavljanjem statusa i izveštaja
167
VOJNO DELO, 7/2019
na socijalne mreže i web (Sweta, 2014:357). Većina operacija tokom katastrofa koordinira se iz
operativnog centra za katastrofe, koji je obično smešten na određenoj fizičkoj lokaciji. Zbog priti-
saka na donosioce odluke da omoguće javnu dostupnost informacija o trenutnoj situaciji u real-
nom vremenu, došlo je do promene trenda (Botterell & Griss, 2011), te se informacije više ne
čuvaju u određenim centrima i samo za nekolicinu privilegovanih, a ovakva promena je usledila
sa razvojem „web-a 2.0“, ,,WiFi“, mobilnih tehnologija, posebno u kontekstu evolucije primene
socijalnih mreža, te različitih mobilnih aplikacija. Informacije sakupljene mobilnim uređajima od
strane volontera (Cvetković, Milašinović, & Lazić, 2018), medija ili samih ugroženih iz zone opa-
snosti, bilo da su u pitanju audio, video zapisi ili fotografije mogu se ,,geotagovati i geokodirati”,
što otvara prostor za niz novih mogućnosti iskorišćavanja tih informacija tokom katastrofa (Roc-
he, Propeck-Zimmermann & Mericskay, 2013). Tako bi zahvaljujući geokodiranim delovima in-
formacije, bilo mnogo lakše praviti planove i donositi odluke o npr. spasilačkim operacijama. Pri-
padnici interventno-spasilačkih službi bili bi u mogućnosti da u svakom trenutku i u što kraćem
vremenskom periodu identifikuju tačnu poziciju ugroženih ljudi što bi uveliko pospešilo njihov efi-
kasniji odgovor. Upotreba mobilnih telefona u poboljšanju odgovora na katastrofu evidentna je i
kroz praćenje odašiljanog signala sa uređaja njihovih korisnika među stanovništvom na ugrože-
nom području. Pozicija korisnika se može utvrditi ili preko telefonskih prijemnika, proksi servera
ili globalnog sistema za pozicioniranje, ako je on uključen (Gething& Tatem, 2011:1).
Otvorenim protokom komunikacija putem mobilnih uređaja promoviše se uključivanje
opšte javnosti i drugih privatnih entiteta, koji takođe poseduju informacije od značaja za
delovanje u svim fazama katastrofa. Dosadašnja komunikaciona mreža tokom katastrofa
pokazala se nedovoljno efikasnom i birokratskom, stoga Sveta (Sweta, 2014) predlaže
da se putem bežične komunikacione strukture i glavnog komandnog centra omogući i
neposredan slobodan tok informacija na liniji od centralne vlasti do povezanih agencija i
službi, poput policije, vatrogasno-spasilačkih timova, ali i dalje do preživelih i pogođenih
katastrofom koji će potvrditi postojeće informacije i interaktivno istovremeno sa službama
zaduženim za odgovor učestvovati u procesu odgovora i oporavka. S obzirom da je koor-
dinacija informacija nemoguća bez slobodnog konstantnog protoka relevantnih informaci-
ja (Meissner et al., 2002), uz pomoć ovakve platforme, menadžeri srednjeg i najvišeg ni-
voa koji nisu prisutni na terenu, a rukovode aktivnostima, kao i timovi odgovorni za nepo-
srednu pomoć, preplavljeni su direktnim informacijama poput mogućih pristupnih puteva
do pogođene lokacije, ili potencijalnim gubicima, a primarna briga u upravljanju katastro-
fama koja se odnosi na kriznu komunikaciju i deljenje pouzdanih informacija i širem okru-
ženju, bila bi ako ne rešena, onda sigurno manja (Comfort, 2007). Tako se upotrebom
mobilnih komunikacija promovišu javna svest i kolaboracija kao temeljni stubovi timskog
rada u upravljanju katastrofama.
Uloga pametnih telefona u procesu upravljanja katastrofama

Jedan od najvećih izazova u savremenom upravljanju katastrofama odnosi se na razvi-
janje mogućnosti i ostvarivanje preduslova da se u kratkom vremenskom periodu identifiku-
ju i opišu najznačajnije karakteristike manifestovane katastrofe, ali i da se što pre obavesti
javnost u fazama pre, za vreme i nakon ispoljavanja posledica katastrofa. U praksi, nije ne-
uobičajeno da se pripadnici interventno-spasilačkih jedinica žale da im nedostaju „prave in-
168
Bezbednost
formacije, u pravo vreme”. Svako odlaganje dobijanja spomenutih informacija, automatski

znači i kašnjenje u procesu pružanja pomoći što direktno prouzrokuje rast posledica. U da-
našnje vreme, zahvaljujući automatskim i inteligentnim sistemima, život je znatno olakšan,
a to se pogotovo odnosi na periode vanrednih situacija. Tako su pametni telefoni primer
tehnologije koja ima niz benefitnih funkcija za njihove korisnike i celokupnu zajednicu u pe-
riodu pre, za vreme i posle katastrofa. Upotreba pametnih telefona u upravljanju katastrofa-
ma znatno je, putem globalnog sistema za pozicioniranje (GPS), unapredila praćenje ugro-
ženih, zaposlenih iz vladinih i nevladinih organizacija, volontera i svih ostalih aktivnih akte-
ra. Ove mogućnosti ostvaruju se na dva načina, ili pomoću mobilnog mrežnog signala gde
će u ovom slučaju signali odašiljani u bazu biti pokazatelj lokacije (Chowdhury, Mridul &
Kushchu, 2005:245), ili pomoću platformi za izračunavanje pozicije sa ugrađenim senzori-
ma poput onih koji detektuju lokaciju korisnika na mapi, u zavisnosti od jačine geomagnet-
skog polja (Maryam et al., 2016:301). Takođe, korisnici pametnih telefona imaju prilike da
šalju i primaju ažurirane informacije o trenutnoj katastrofi ne samo putem bežične komuni-
kacije, pri čemu se koriste protokoli velikog dometa, već i putem bežične senzorske mreže,
koju karakterišu protokoli kratkog dometa (Miluzzo et al., 2008). Prilikom korišćenja različi-
tih aplikacija, koriste se i različiti senzori ugrađeni u pametne telefone poput akcelerometra,
magnometra itd. (Chowdhury, Mridul & Kushchu, 2005).
U periodu pre ali i u trenutku ispoljavanja štetnih dejstava katastrofa, potrebno je oba-
vestiti sve građane o ispoljenim ali i predstojećim opasnostima. Ukoliko su takve osobe
svesne i budne, pokušaće da se detaljnije informišu i po potrebi evakuišu, a u drugom slu-
čaju, trebalo bi da postoje mehanizmi koji će automatski detektovati opasnost i upozore-
njem naglasiti bitnost i hitnost situacije. Pravovremena akcija i reakcija u takvim slučajevi-
ma predstavlja veliki izazov (Maryam et al., 2016:302) i istovremeno priliku da pametni tele-
foni olakšaju suočavanje s njim. Glavni ciljevi korišćenja pametnih telefona u procesu upra-
vljanja u katastrofama ogledaju se u automatskom otkrivanju bilo koje vrste opasnosti kori-
šćenjem ugrađenih senzora koji će omogućiti izbor adekvatnog načina reagovanja u datoj
situaciji. Pored toga, omogućavaju podršku za razmenu tačnih podataka, kao i automatsko
obaveštavanje ili upozoravanje o toku događaja svih zainteresovanih strana putem notifika-
cija, imejlova, SMS-a itd. Na kraju, olakšavaju odgovore na nastale katastrofe uz minimalne
intervencije i napore ljudskih i materijalnih kapaciteta. Značajno je spomenuti da se efika-
snost korišćenja mobilnih telefona u procesu upravljanja u uslovima katastrofa najbolje da
ilustrovati na primerima ,,3D vizualizacije“ i ,,Crowdsensing-a” (Maryam et al., 2016:303).
Modernim trendovima u primeni pametnih telefona u ovoj oblasti, dominira stanovište da se
stalno radi na kontroli kvaliteta, te da nema suvišnih podataka. Trodimenzionalne GIS baze
podataka sadrže 3D strukture podataka koje reprezentuju istovremeno i geometriju i topo-
logiju 3D oblika (Kalkofen, Mende & Schmalstieg, 2007). Kako bi vizualizacija, koja može
olakšati mnogo operacija, bila moguća koriste se podaci nastali praćenjem mobilnih uređa-
ja. Mobilni uređaji su značajni instrumenti tokom odgovora na katastrofu tako što efikasno
mogu da vizuelizuju relevantne, selektovane informacije (na primer fotografije, 3D modele,
podatke koje sakupljaju senzori) i predstave potencijalna rešenja situacije.
Kim i saradnici (Kim et al., 2007) su razvili vizuelni analitički sistem za mobilne telefo-
ne koji procesuira podatke prikupljene senzorima i lokaciju, a zatim ih na jednostavan, la-
ko čitljiv način prikazuje, što zaposlenima omogućava efikasniji odgovor i planiranje ope-
racija. U cilju smanjivanja stope rizika po gubitak ljudskih života i povećanje brzine i bez-
169
VOJNO DELO, 7/2019
bednosti evakuacije, zaposleni u spasilačkim službama mogu koristiti pametne telefone

pri prikazu digitalnih planova zgrada, a u kojima instaliran akcelerometar može identifiko-
vati organizaciju ili objekat na kom se lice nalazi (Maryam et al. , 2016:304).
Progresivnim napretkom industrijskih tehnologija, kao i povećanjem broja pametnih telefo-
na, ljudi su zakoračili u eru Interneta stvari ,,Internet of Things (IoT)“, koja povezuje različite fi-
zičke objekte i njihova okruženja na realističniji i sveobuhvatniji način (Ma, Zhao & Yuan,
2014:29). Način prikupljanja podataka, ideja, usluga poznat kao ,,crowdsensing“ putem ure-
đaja i senzora nam može obezbediti upravo takve detaljne i realne informacije o trenutnoj si-
tuaciji pre, tokom i nakon katastrofe. Postoji niz eksperimentalnih projekata koji istražuju sve-
prisutnost senzora u pametnim telefonima, a pomoću kojih možemo dobiti kritične informacije
o infrastrukturnim oštećenjima, podrhtavanjima, ili požarima tokom zemljotresa. Akcelerometri
ugrađeni u današnje pametne telefone se mogu koristiti kako bi se brzo i jeftino izmerila jači-
na podrhtavanja i to sa mnogo većom prostornom rezolucijom nego što je to moguće uz po-
moć profesionalnih visokokvalitetnih senzora kao što je K-NET u Japanu. Takvo praćenje ja-
čine potresa može biti izuzetno korisno za analizu kumulativnog uticaja podrhtavanja na gra-
đevine, a pogotovo za dizajniranje bezbednijih fizičkih konstrukcija (Konomi et al., 2015: 449).
Požari, često izazvani zemljotresima, mogu prouzrokovati značajnu štetu stanovnicima.
Rana identifikacija lokacije požara bitna je kako bi se predvidelo širenje požara i napravio
adekvatan evakuacioni plan. Relativno su retka istraživanja detekcije požara pametnim tele-
fonima, međutim, ista grupa naučnika sa dva japanska univerziteta (Konomi et al., 2015:
449) ispitivali su kako se pametni telefoni poslednje linije poput SAMSUNG Galaxy 4, opre-
mljenih temperaturnim i senzorima vlažnosti vazduha, mogu upotrebiti kako bi se odredila
verovatnoća nastanka požara, ako se dostigne određena visoka temperatura i niska vla-
žnost. Piter i saradnici (Haddawy et al., 2015) prezentovali su kako 4D pametni telefoni mo-
gu pomoći pri uzbunjivanju i širenju informacija od kritične važnosti. U slučaju nadolazeće
opasnosti, bilo da je reč o poplavama, požarima, epidemijama, kada administrator pošalje
upozorenje, korisnici 4D mobilnog uređaja u zavisnosti od svoje lokacije, putem aplikacija i
,,crowdsource” sistema, istovremeno ne samo da u realnom vremenu primaju to upozorenje,
obaveštavaju se o potencijalnim alternativnim pravcima razvoja događaja, nego i dopunjene
informacije sa lica mesta šalju dalje, te se tako razvija platforma koja omogućava podizanje
svesti stanovništva o uslovima koji ih okružuju i brzo reagovanje u vanrednim situacijama.
Uloga mobilnih aplikacija u pružanju pomoći

ugroženim ljudima u katastrofama
U toku 2009. godine, Fajardo i Opus (Fajardo & Oppus, 2009) razvili su aplikaciju ,,My
Disaster Droid (MDD)” koja izračunava najbolje rute za stizanje na različite geografske lo-
kacije. Tako izračunate rute pomažu volonterima i pripadnicima interventno-spasilačkih slu-
žbi da dođu do maksimalnog broja ugroženih ljudi za najbrže moguće vreme. Aplikacija
funkcioniše tako što su geografske lokacije opisane geografskom širinom i dužinom, a pri-
kazuju se u vidu ,,MapView“ i ,,ListView“. MapView koristi ,,Google Maps“ kako bi prikazao
lokaciju na mapi, dok ,,ListView“ prikazuje informacije o ljudima kojima je potrebna pomoć,
njihovim lokacijama i distanci od lokacije korisnika izražene u kilometrima (Fajardo & Op-
pus, 2010). Pored spomenute aplikacije, razvijena je i ,,Smart Rescue“ koja omogućava da
170
Bezbednost
se identifikuju i obeleže sve potencijalne pretnje i mogući saveti za njihovo savladavanje.

Pored toga, automatski se prosleđuju pozivi za pružanje pomoći. Spomenuta aplikacija mo-
že poslužiti istovremeno i kao instrument komunikacije u katastrofama s obzirom da je njeni
korisnici mogu upotrebiti u svrhu širenja upozorenja o bilo kojoj vrsti opasnosti na određe-
noj lokaciji. Može izvoditi komplikovane zadatke bez brzog trošenja baterije i uticaja na nor-
malno funkcionisanje pametnog telefona (Maryam, 2016:304).
U cilju davanja korisnicima određene preliminarne instrukcije kako da pruže prvu pomoć u
zavisnosti od povrede, te da im prikaže najbrži, najprohodniji pravac do najbliže bolnice, razvi-
jena je aplikacija za pružanje prve medicinske pomoći. U slučaju bilo katastrofe, aplikacija se
pokazala kao odlično sredstvo koje pruža upravo dve vrste usluga: prva, odnosi se na niz
uputstava o pružanju medicinske pomoći; druga, pronalazak tačne, adekvatne i funkcionalne
putanje do bolnice. Kada je reč o pružanju prve pomoći, dostupne su informacije o neophod-
nim medicinskim merama za ublažavanje povreda uzrokovanih povredama mišića i kože.
Kod druge usluge, koristi se u mobilni telefon ugrađen globalni sistem za pozicioniranje, čime
se omogućava ne samo pronalazak i izračunavanje najbliže bolnice, nego i mogućnost navi-
gacije do željene, a pre toga korisnikovom odlukom birane lokacije (Maryam, 2016:304).
U cilju ublažavanja posledica zemljotresa, razvijena je aplikacija ,,Quake SOS“ koja pred-
stavlja svojevrsnu aplikaciju osmišljenu i dizajniranu za rano upozoravanje i brzo pozivanje
pomoći. Omogućava korisniku da se u slučaju nastanka opasnosti, odnosno zemljotresa, in-
formiše da li je na bezbednom ili mu je potrebna pomoć. Takođe, aplikacija sadrži bazu poda-
taka o svim prethodnim zemljotresima sa detaljima gde i kada su se dešavali i takva baza se
periodično ažurira nakon instalacije na pametnom telefonu (Maryam et al., 2016:304). Fede-
ralna agencija za upravljanje vanrednim situacijama (FEMA) Sjedinjenih Američkih Država
razvila je aplikaciju za podizanje svesti o različitim vrstama opasnosti. Aplikacija se primarno
koristi da bi se stanovništvo bolje pripremilo pre nastanka katastrofe, ali se ona može upotre-
bljavati i nakon njenog nastanka s obzirom da sadrži npr. interaktivnu ček-listu neophodne
opreme za preživljavanje takvih događaja; mogućnost podsetnika u vidu lekcija kako ostati
bezbedan pre, za vreme i nakon katastrofa izazvanih različitim izvorima opasnosti uključujući
poplave, uragane, tornada i zemljotrese; zatim omogućava dobijanje upozorenja od Nacional-
ne službe za vremensku prognozu u slučaju predviđanja nastanka opasnosti; deljenje foto-
grafije iz zone ugroženosti tokom katastrofa, koje se kasnije uz pomoć socijalnih medija pro-
sleđuju i služe daljem obaveštavanju stanovništva o opasnostima, ali i pomaže pripadnicima
spasilačkih službi da brzo reaguju (FEMA). Pored toga, postoji i besplatno dostupna mobilna
aplikacija ,,Disaster Alert“ koja omogućava praćenje višestrukih opasnosti širom sveta, dobija-
nje izveštaja o njima, kao i mogućnost njihovog deljenja na društvenim mrežama, ali i rano
upozoravanje za aktivne opasnosti (Pacific Disaster Center).
Izazovi i ograničenja upotrebe

mobilnih telefona u katastrofama
Primarni izazov u odgovoru na svaku prirodnu ili tehničko-tehnološku opasnost jeste komu-
nikacija, i prožima se mnogo dalje od pitanja povezanih isključivo sa interoperabilnošću. Na
osnovu praktičnih posmatranja vežbi i treninga spasilačkih službi, radnih diskusija i ispitivanja
koje su sproveli, Manođ i Beker (Manoj & Baker, 2007) su identifikovali 3 glavne kategorije ko-
171
VOJNO DELO, 7/2019
munikacionih izazova povezanih sa informaciono-komunikacionim tehnologijama i mobilnim te-

lefonima u katastrofama, a to su: tehnološki, sociološki i organizacioni. Jedan od glavnih tehno-
loških izazova nakon manifestacije katastrofe jeste razvoj i održavanje informaciono-komunika-
cionog sistema za sve subjekte i snage zaštite i spasavanja, volontere i građane. Irelevantno je
da li su informaciono-komunikacione mreže u potpunosti uništene, ili one uopšte i ne postoje,
ako su u pitanju zabačene geografske površine. U takvim okolnostima, razvoj novih sistema
može biti još komplikovanije s obzirom na komunikacionu infrastrukturu koja delimično ili apso-
lutno ne funkcioniše, što može dovesti do zavisnosti od ljudi kao glavnih aktera komunikacio-
nog sistema. Druga bitna prepreka koju je potrebno prevazići jesu pitanja vezana za višeorga-
nizacijsku interoperabilnost. Kako bi se u budućnosti takvi sistemi u katastrofama srednjeg i ve-
likog obima učinili produktivnijim, potrebno je u njihov dizajn inkorporirati dva tehnološka reše-
nja, dvostruku upotrebu tehnologija koja bi podrazumevala rad u normalnom i vanrednom reži-
mu, kao i smanjivanje izlišnosti, koja bi se prevazišla korišćenjem uređaja sa višestrukim mre-
žnim sposobnostima (kao što su pametni telefoni sa ,,WLAN“ ili ,,bluetooth“ interfejsom). Ako
se bazične stanice unište, mobilni uređaji mogu formirati lokalnu mrežu.
Socijalni izazovi koji se javljaju tokom komunikacije u uslovima katastrofa između grupa
na različite načine, nameću neophodnost razumevanja modela ljudskih aktivnosti i ponaša-
nja tokom ovih događaja, posebno onih koji se odnose na dostupnost, pristupačnost i prime-
njivost informacionog rešenja (Manoj & Baker, 2007). Deljenje i proliferacija informacija je
istovremeno, i od kritične važnosti, i problematična, počevši od toga kome verovati u novou-
spostavljenom i nesigurnom okruženju. Čak i kada se dostigne određeni nivo poverenja, i
dalje su aktuelna pitanja bezbednosti. Bitan faktor je takođe i emotivna i psihička promenji-
vost stanja ugroženih i žrtava katastrofa, a stres, strah i druge emocije otežavaju prisebnost i
intenziviraju se sa nedostatkom informacija. Takav problem se parcijalno rešio s pojavom i
primenom prethodno pomenutih mobilnih aplikacija, međutim i tu postoji ogroman prostor za
napredak, kako u smislu efikasnosti tako i nedovoljne volje i edukacije stanovništva da iste
koriste. Katastrofe su često visokopolitizovane situacije u kojima je izveštavanje i dostupnost
informacija strogo ograničena ili zabranjena u zavisnosti od prirode opasnosti, a posebno
kada ne postoji kooperacija među akterima koji u njima učestvuju. Upravo mobilne tehnolo-
gije mogu obezbediti da se prevaziđe ovaj problem, i omoguće otvorenu i što slobodniju i
neposredniju komunikaciju među (ne)vladinim sektorom i građanima, čak i u slučaju kada su
oštećeni ili uništeni glavni komunikacioni prijemnici ili preopterećeni tradicionalni izvori oba-
veštavanja kao što su SMS poruke i pozivi. Međutim, izveštavanje u realnom vremenu može
prouzrokovati drugi problem koji se ogleda u preopterećenosti velikim brojem informacija ko-
jima nedostaje koordinacija i uspešno upravljanje (Sweta, 2014:358), što nas dovodi do po-
slednje kategorije izazova, kako toliki broj informacija, većinom neproverenih, organizovati.
Organizacioni izazovi preovlađuju naročito u fazi odgovora, kada postoji preoptereće-
nost informacijama, ali i veliki potencijal za njihovu irelevantnost, te tako vode do haosa i
pomešanih reakcija tokom samog upravljanja u uslovima katastrofa (Sweta, 2014:359).
Na to treba dodati, neophodnost prisutnosti konstantnih interaktivnih povratnih informaci-
ja radnika, volontera ali i građana iz zone ugroženih, kao i rukovodioca i menadžera iz
operativnih centara, kako bi se činjenice o situaciji osvežavale u realnom vremenu, a sa
druge strane, posebno kada grupe u normalnim okolnostima naviknute na hijerarhiju i
centralizovano donošenje odluka, odjednom moraju da rade u dinamičnom, privremenom
okruženju, teško je usaglasiti ova dva pristupa ‒ nužnost informacija, njihov preveliki
172
Bezbednost
broj, potrebu da one budu što preciznije, konciznije, ali i da se pravovremeno razmenjuju
između svih uključenih aktera. Međutim, kako je već pomenuto, kolaborativne tehnologije
poput mobilnih, i istaknutih aplikacija, mogu pomoći u poboljšanju međuorganizacione
komunikacije (Farnham, Pedersen & Kirkpatrick, 2006). Dakle, mobilni uređaji i aplikacije
razvijene na nacionalnom i međunarodnom nivou učinile su katastrofe od lokalnih, glo-
balnim fenomenima. Međutim još uvek postoje delovi sveta i strukture stanovništva koje
sebi, ili ne mogu da priušte pametne telefone ili nisu upoznati sa ovakvim mogućnostima,
te nisu razvili potrebne veštine kako bi sa jedne strane, kao volonteri ili građani adekvat-
nije pomogli ugroženima, a sa druge strane, nadležne službe i nevladine organizacije br-
že, kvalitetnije i kompetentnije obavljali poslove upravljanja u katastrofama.
Upotreba mobilnih podataka pri odgovoru na katastrofu:

studija slučaja Haitija
Upravljanje katastrofama zahteva tačne informacije i povezivanje sakupljenih podata-
ka sa analizom kako bi se proces donošenja odluka učinio produktivnijim. Postojeći pri-
stupi pružanju pomoći odmah nakon tragičnog događaja, poput dugoročnog premišljanja
u štabovima za vanredne situacije o najboljim transportnim ili evakuacionim putevima,
kao i ručna registracija po sistemu „papira i olovke” žrtava na stanicama za prihvat i zbri-
njavanje, često su neadekvatni i sve više zastareli. U praksi, najdostupniji izvori informa-
cija jesu „živi svedoci” ili medijski izveštaji. Iako mogu biti pravovremeni, ovakvi izveštaji
ne sakupljaju se sistematično i mogu produkovati pristrasno predstavljanje događaja.
Međutim sa razvojem mobilne tehnologije i svesti ljudi, došlo je i do revolucionarnih pro-
mena u praćenju kretanja ugroženih pomoću prikupljenih mobilnih podataka.
Lokacija korisnika mobilnih telefona sa kojih se šalju pozivi ili tekstualne poruke odre-
đuje se pomoću najbližeg mrežnog prijemnika. Sve do 2011. godine potencijal za praće-
nje žrtava putem mobilnih podataka u haotičnom okruženju neposredno nakon katastrofa
nije bio dovoljno istražen. Bengtson i saradnici (Bengtsson, Lu, Thorson, Garfield & Von
Schreeb, 2011) su u toku 2011. godine prezentovali analizu procene broja i putanje kre-
tanja raseljenih lica nakon razornog zemljotresa na Haitiju 12. januara 2010. godine, a na
osnovu mobilnih podataka. Oni su retrospektivno došli do sakupljenih podataka za period
od 6 nedelja pre, do 5 meseci nakon katastrofe, uključujući analizu 282 miliona poziva sa
2.8 miliona pojedinačnih mobilnih uređaja. Nakon postavljenih jednostavnih pretpostavki,
istražili su broj raseljenih lica, vremenski period u kom i za koji su se kretali, te lokacije
do kojih su putovali. Njihova studija pokazale je da je njihova procena bila mnogo pribli-
žnija detaljnim rezultatima na drugi način sprovedenih istraživanja, čime se sugeriše da
mobilni podaci omogućavaju mnogo detaljniju i precizniju sliku kretanja populacije za
mnogo kraće vreme od onih koji se standardno koriste u toku odgovora. Krucijalno pita-
nje je da li se pristup koji su predstavili Bengtson i saradnici može operacionalizovati, sa
podacima koji će biti sakupljeni, analizirani i dostavljeni u realnom vremenu tokom kata-
strofe licima koji upravljaju akcijama odgovora. Autori su odgovorili i na ovo pitanje tako
što su primenili svoj pristup u realnom vremenu prativši kretanje pojedinaca nakon izbija-
nja epidemije kolere posle zemljotresa. Uspeli su da primene svoju analizu i objave re-
zultate u roku od 12 sati nakon što su dobili pristup mrežnim podacima.
173
VOJNO DELO, 7/2019
Potencijalne prednosti upotrebe mobilnih podataka za praćenje populacije su očigled-

ne: podaci su pravovremeni, obilni i nije potreban napor za njihovo prikupljanje. Ipak, od-
ređena ograničenja takođe moramo imati u vidu (Gething & Tatem, 2011:2). Prvo, kata-
strofe mogu uništiti mrežu, ograničavajući pokrivenost, dostupnost i upotrebu mobilnih
podataka, dok nestanak struje može prouzrokovati nemogućnost dopunjavanja baterije
mobilnih uređaja. Takođe, prekogranično raseljavanje stanovništva je poseban izazov za
praćenje, s obzirom na mrežnu pokrivenost nacionalnih operatera samo svoje teritorije.
Treće ograničenje odnosi se na reprezentativnost uzorka populacije na osnovu kojih se
izvode analize, s obzirom da mnoge strukture društva još uvek u velikom broju zemalja
ne poseduju mobilne telefone, posebno se to odnosi na ruralno stanovništvo, žene, siro-
mašne i stare. I poslednji izazov tiče se bezbednosti preuzetih podataka, tako da bi se
morali razviti protokoli koji će osigurati privatnost korisnika.
Zaključak
Budućnost u kojoj će informaciono-komunikacione tehnologije doživeti svoju ekspan-
ziju, doneće sa sobom određene pogodnosti i inovacije, koje će omogućiti donosiocima
odluka da vrlo brzo, racionalno i na bazi svih relevantnih informacija izaberu odgovaraju-
će i najefikasnije rešenje u pogledu ublažavanja, odgovora i oporavka od posledica kata-
strofa. Imati pravu informaciju u pravo vreme od kritične je važnosti u svim fazama upra-
vljanja katastrofama, bilo da se radi o pripremi, odgovoru ili oporavku i rehabilitaciji ugro-
ženog područja i zajednice. Značajno uvećan broj korisnika mobilnih telefona, koji koriste
3G i 4G, kao i socijalnih mreža, doveo je i do poboljšanja kanala ne samo svakidašnjih,
već i kriznih komunikacija. Sa ekspanzijom protoka 3G i Wifi mreža širom sveta, te raz-
vojem Android i drugih operativnih sistema, ušli smo u novu eru u kojem dominiraju i novi
žanrovi geotagovanih i geokodiranih informacija koje dodaju vrednost prethodnim funkci-
jama i upotrebi mobilnih uređaja pre, za vreme i nakon katastrofa, jer se korisnici, između
ostalog, javljaju i kao mikro blogeri u identifikaciji opasnosti, ugroženih i preživelih, njiho-
vih lokacija, te deljenju tih informacijama dalje putem mreže.
S obzirom da smo u radu istakli svojstva mobilnih telefona koja ih čine pogodnim
za pomoć različitim službama, organizacijama, ali i samim građanima i ugroženima pri
delovanju u katastrofama, te niz mobilnih aplikacija putem kojih je to znatno olakšano,
treba istaći važnost podizanja svesti o prednostima njihove upotrebe, edukovati sta-
novništvo kako ih koristiti, te podstaći dalja istraživanja iz ove oblasti. Svako, a poseb-
no osobe koje žive na teritoriji ugroženoj nizom rizika, bi trebao da instalira aplikacije
koje im mogu pomoći u vanrednim situacijama, jer se često zaboravlja da u takvim
okolnostima, upravo one mogu spasiti život njih samih, ali i drugih ljudi. Sa druge stra-
ne, treba ohrabriti programere za razvoj novih mobilnih aplikacija, te što proaktivnije is-
korištavanje postojećih mogućnosti upotrebe i karakteristika mobilnih telefona za izbe-
gavanje i ublažavanje posledica od katastrofa. Samo sveobuhvatna i sistematična bor-
ba sa izazovima i ograničenjima koje informaciono-komunikacione i mobilne tehnologi-
je sa sobom nose, prilagođavanje i delovanje u toku sa tehnologijama, može zaista
unaprediti ne samo kriznu komunikaciju, interoperabilnost, i druge pojedinačne seg-
mente, nego i čitav proces upravljanja katastrofama.
174
Bezbednost
Literatura
[1] Aleksandrina, M., Budiarti, D., Yu, Z., Pasha, F., & Shaw, R. (2019). Governmental
incentivization for SMEs’ engagement in disaster resilience in Southeast Asia. International Journal
of Disaster Risk Management, 1(1), 32-50.
[2] Bengtsson, L., Lu, X., Thorson, A., Garfield, R., & Von Schreeb, J. (2011). Improved
response to disasters and outbreaks by tracking population movements with mobile phone network
data: a post-earthquake geospatial study in Haiti. PLoS medicine, 8(8), e1001083.
[3] Botterell, A., & Griss, M. (2011). Toward the next generation of emergency operations
systems. Proceedings of the 8th International ISCRAM Conference (Lisbon, Portugal, May 2011).
[4] Carter, W. N. (2008). Disaster management: A disaster manager's handbook. Mandaluyong
City, Philippines: Asian Development Bank.
[5] Chowdhury G., Mridul H., &. Kushchu. (2005). Prospects of using m-technologies for disaster
information management in Bangladesh and other LDCs. EURO mGOV, Brighton, UK, 243-253.
[6] Comfort, L. K. (2007). Crisis management in hindsight: Cognition, communication,
coordination, and control. Public Administration Review, 67(s1), 189-197.
[7] Cvetkovic, V. M. (2019). Risk perception of building fires in Belgrade. International Journal
of Disaster Risk Management, 1(1), 81-91.
[8] Cvetković, V. M., Öcal, A., & Ivanov, A. (2019). Young adults’ fear of disasters: A case
study of residents from Turkey, Serbia and Macedonia. International Journal of Disaster Risk
Reduction, 101095. doi: https://doi.org/10.1016/j.ijdrr.2019.101095
[9] Cvetković, V., Giulia, R., Ocal, A., Filipović, M., Janković, B., & Eric, N. (2018). Childrens
and youths’ knowledge on forest fires: Discrepancies between basic perceptions and reality. Vojno
delo, 70(1), 171-185.
[10] Cvetković, V., Milašinović, S., & Lazić, Ž. (2018). Examination of citizens’ attitudes towards
providign support to vulnerable people and voluntereeing during disasters. TEME, 42(1), 35-56.
[11] Cvetković, V., Noji, E., Filipović, M., Marija, M. P., Želimir, K., & Nenad, R. (2018a). Public
risk perspectives regarding the threat of terrorism in Belgrade: Implications for risk management
decision-making for individuals, communities and public authorities. Journal of Criminal
Investigation and Criminology, 69(4), 279-298.
[12] Cvetković, V., Roder, G., Öcal, A., Tarolli, P., & Dragićević, S. (2018). The role of gender in
preparedness and response behaviors towards flood risk in Serbia. International Journal of
Environmental Research and Public Health, 15(12), 2761. doi: https://doi.org/10.3390/ijerph15122761
[13] Deshmukh, R., Rodrigues, L. L. R., & Krishnamurthy, G. R. (2008). Earthquake risk and
knowledge management. Journal of Knowledge Management Practice, 9(3).
[14] Fajardo, J. T. B., & Oppus, C. M. (2010). A mobile disaster management system using the
android technology. WSEAS Transactions on Communications, 9(6), 343-353.
[15] Farnham, S., Pedersen, E., & Kirkpatrick, R. (2006, May). Observation of Katrina/Rita
Groove deployment: Addressing social and communication challenges of ephemeral groups.
Proceedings of the 3rd International ISCRAM Conference (39-49).
[16] Fatma, N. G. (2012). Sustainability and using information technologies in disaster
managament. Nazilli, Aydın, Turkey: Faculty of Economic and Administritive Sciences.
[17] Federal Emergency Management Agency [FEMA]. https://www.fema.gov/mobile-app (4.5.2018.)
[18] Gething, P. W., & Tatem, A. J. (2011). Can mobile phone data improve emergency
response to natural disasters?. PLoS medicine, 8(8), e1001085.
175
VOJNO DELO, 7/2019
[19] Haddawy, P., Frommberger, L., Kauppinen, T., De Felice, G., Charkratpahu, P.,
Saengpao, S., & Kanchanakitsakul, P. (2015, May). Situation awareness in crowdsensing for
disease surveillance in crisis situations. Proceedings of the Seventh International Conference on
Information and Communication Technologies and Development (38). ACM.
[20] Hassan, M., & Ayub, A. (2015). Role of ICT in natural disaster management of
Bangladesh (Doctoral dissertation, BRAC University). Dhaka, Bangladesh.
[21] International Federation of Red Cross and Red Crescent Societies [IFRC] (2012). World
disasters report 2012: Focus on forced migration and displacement. Geneva (CHE): International
Federation of Red Cross and Red Crescent Societies.
[22] Kalkofen, D., Mendez, E., & Schmalstieg, D. (2007, November). Interactive focus and
context visualization for augmented reality. Proceedings of the 2007 6th IEEE and ACM
International Symposium on Mixed and Augmented Reality (1-10). IEEE Computer Society.
[23] Kim, S. Y., Jang, Y., Mellema, A., Ebert, D. S., & Collinss, T. (2007, October). Visual
analytics on mobile devices for emergency response. In 2007 IEEE Symposium on Visual
Analytics Science and Technology. VAST (35-42). IEEE.
[24] Konomi, S. I., Kostakos, V., Sezaki, K., & Shibasaki, R. (2015). Crowd sensing for disaster
response and preparedness. 情報処理学会第 77 回全国大会, 6 (03), 449-450.
[25] Kumiko, F., & Shaw, R. (2019). Preparing international joint project: Use of Japanese flood
hazard map in Bangladesh. International Journal of Disaster Risk Management, 1(1), 62-80.
[26] Ma, H., Zhao, D., & Yuan, P. (2014). Opportunities in mobile crowd sensing. IEEE
Communications Magazine, 52(8), 29-35.
[27] Manoj, B. S., & Baker, A. H. (2007). Communication challenges in emergency
response. Communications of the ACM, 50(3), 51-53.
[28] Maryam, H., Shah, M. A., Javaid, Q., & Kamran, M. (2016). A survey on smartphones
systems for emergency management (SPSEM). International Journal of Advanced Computer
Science & Applications, 7(6), 301-311.
[29] Meissner, A., Luckenbach, T., Risse, T., Kirste, T., & Kirchner, H. (2002, June). Design
challenges for an integrated disaster management communication and information system. U The
First IEEE Workshop on Disaster Recovery Networks (DIREN 2002) (Vol. 24).
[30] Miluzzo, E., Lane, N. D., Fodor, K., Peterson, R., Lu, H., Musolesi, M., ... & Campbell, A. T.
(2008, November). Sensing meets mobile social networks: the design, implementation and
evaluation of the cenceme application. Proceedings of the 6th ACM conference on Embedded
network sensor systems (337-350). ACM.
[31] Moe, T. L., Gehbauer, F., Sentz, S., & Mueller, M. (2007). Balanced scorecard for natural
disaster management projects. Disaster Prevention and Management, 16(5), 785–806.
doi:10.1108/09653560710837073
[32] Ocal, A. (2019). Natural disasters in Turkey: Social and economic perspective.
International Journal of Disaster Risk Management, 1(1), 51-61.
[33] Pacific Disaster Center. https://www.pdc.org/apps/ (4.5.2018.)
[34] Palmer, N., Kemp R., Kielmann T., & Bal, H. (2012). Raven: Using smartphones for
collaborative disaster data collection. Proceedings of the 9th International ISCRAM Conference
(Vancouver, April 2012). The Netherlands: VU University Amsterdam.
[35] Roche, S., Propeck-Zimmermann, E., & Mericskay, B. (2013). GeoWeb and crisis mana-
gement: Issues and perspectives of volunteered geographic information. GeoJournal, 78(1), 21-40.
176
Bezbednost
[36] Soni, A., Sharma, A., Kumar, P., Verma, V., & Sutar, S. (2014). Early disaster warning &
evacuation system on mobile phones using google street map. International Journal of Engineering
& Technical Research (IJETR ), 2(4), 9-11.
[37] Souza, F., & Kushchu, I. (2005). Mobile disaster management system applications–current
overview and future potential. Proceedings EURO mGOV, 455-466.
[38] Sweta, L. O. (2014). Early warning systems and disaster management using mobile
crowdsourcing. International Journal of Science and Research, 3(4), 356-365.
[39] United Nations Asian and Pacific Training Centre for Information and Communication
Technology for Development [UN-APCICT/ESCAP] (2016). Аcademy of ICT Essentials for
Government Leaders, Module 9: ICT for Disaster Risk Management.
[40] Warfield, C. (2008). The disaster management cycle. Disaster mitigation and
management.
[41] Warren, C. M. J. (2010). The facilities manager preparing for climate change. Facilities,
28(11/12), 502–513. doi:10.1108/02632771011066567
[42] Xuesong, G., & Kapucu, N. (2019). Examining stakeholder participation in social stability
risk assessment for mega projects using network analysis. International Journal of Disaster Risk
Management, 1(1), 1-31.
[43] Yodmani, S., & Hollister, D. (2001). Disasters and communication technology:
Perspectives from Asia. U Presented at the Second Tampere Conference on Disaster
Communications (May 2001).
177
SISTEM ODBRANE
DOI: 10.5937/vojdelo1907178B NAUKE ODBRANE ILI VOJNE NAUKE –
POLA VEKA BEZ ODGOVORA∗
Srđan Blagojević∗∗, Srđan Starčević

Univerzitet odbrane u Beogradu, Vojna akademija
Mihailo Zogović
Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Uprava za odnose sa javnošću
M
ada je uobičajeno da se u savremenom svetu različiti problemi reša-
vaju primenom nauke i naučnih metoda, i mada je očigledno da savre-
mene vojske koriste naučna saznanja ne samo u pogledu razvoja ratne tehni-
ke, nego i prilikom planiranja i izvođenja svojih dejstava, u Republici Srbiji vojne
nauke nisu prepoznate u sistemu nauka. Zato se prilikom akreditacije studijskih
programa i Vojne akademije, odnosno Univerziteta odbrane (osnovan 2011.
godine), pribeglo pripajanju vojnih nauka već konstituisanoj naučnoj oblasti me-
nadžment i biznis koja je svrstana u društveno-humanističko obrazovno-naučno
polje, a vojna naučna teorija u užu naučnu oblast vojni menadžment. Vojni me-
nadžment je dalje inkorporisao sve primarne vojne discipline (taktiku, operatiku,
strategiju, rukovođenje i komandovanje i logistiku odbrane), dok je usklađivanje
studijskih programa dovelo do porasta broja predmeta koji u nazivu imaju po-
jam menadžment i potiskivanja primarnih vojnih ili ostalih, za oficirski poziv bit-
nih društvenih predmeta (npr. filozofije, političkog sistema, ustavnog prava, so-
ciologije rata i vojske, istorije ratne veštine, retorike, međunarodnih odnosa).
Jedan od razloga za ovakvo stanje jeste i preširoko određenje ovih nau-
ka kao nauka odbrane. U radu su kritički sagledani dosadašnji pokušaji da
se nauke odbrane ili vojne nauke uvrste u sistem nauka u Srbiji, sa poseb-
nim osvrtom na problem imenovanja tih nauka i određivanja njihovih granica
ili linija dodira i susreta sa drugim naukama. Rešavajući postavljenu dilemu
– nauke odbrane ili vojne nauke – u korist ovog drugog naziva, autori ističu
specifičnosti bitnih činilaca vojnih nauka (predmeta, teorije, jezika i metoda) i
neophodnost da se vojne nauke uvrste u postojeću listu naučnih, odnosno
stručnih oblasti u društveno-humanističkom obrazovno-naučnom polju.
Ključne reči: odbrana, rat, nauke odbrane, vojne nauke, činioci vojnih nauka
Uvod
Iako odbrana predstavlja jednu od osnovnih i najstarijih funkcija države i političkog

sistema, nauke odbrane/vojne nauke u Republici Srbiji još uvek nisu prepoznate i
svrstane u sistem nauka u okviru obrazovno-naučnih polja. Ovaj problem star je više od
∗
Ovaj članak je nastao kao rezultat rada na naučnom projektu Vojne akademije Univerziteta odbrane „Vojska
u političkom sistemu Srbije”, koji finansira Ministarstvo odbrane Republike Srbije (broj projekta VA-DH/1/19-21).
∗∗
srdjan.blagojevic@mod.gov.rs
178
Sistem odbrane
četrdeset godina, a učena rasprava o njemu vođena je upravo u časopisu „Vojno delo”
(radovi sa simpozijuma koji je organizovan nakon te rasprave umnogome su inspirisali i
autore ovih redova). Jedan od verovatnih razloga za trajnost problema bila je činjenica
da ni u okviru samog sistema odbrane nije postojao konsenzus o nazivu nauke ili nauka
kojima su primarni predmet istraživanja odbrambena funkcija, rat i oružana borba. Tako
su se u jednom dužem periodu smenjivali različiti nazivi za jednu te istu oblast, kao što
su: vojne nauke, vojna nauka, sistem vojnih nauka, ratna veština, polemistika, nauke o
ratu... Iz navedenih naziva nazire se i suština problema koju čine do danas nerešena pi-
tanja: da li je ovde reč o nauci ili veštini,1 da li je to jedna nauka ili sistem više nauka, da
li je to isključivo oblast društveno-humanističkog obrazovno-naučnog polja ili se radi o in-
terdisciplinarnoj oblasti koja je predmet istraživanja i ostalih obrazovno-naučnih polja?
Pojam nauka odbrane/vojnih nauka

i njihovo mesto u sistemu nauka
Pomenuti problem naročito je postao izražen u procesu akreditacije studijskih programa
i Vojne akademije kao obrazovno-naučne ustanove u periodu 2009–2010. godine i akredi-
taciji Univerziteta odbrane koja je okončana odlukom Vlade o osnivanju i izdavanjem do-
zvole za rad, u martu 2011. godine. Da bi se prevazišle razlike u stavovima vojnih naučnih
radnika o mogućim odgovorima na pomenuta pitanja i na neki način prikrila nesposobnost
1
Ovo je vrlo stara dilema vojnih teoretičara. Ponekad, verovatno pod uticajem autoriteta Nikole Makijavelija i
njegove knjige „Umetnost ratovanja” prerasta i u pitanje da li je možda reč o umetnosti. U delima vojnih klasika
(npr. Žominijevom „Pregledu ratne veštine”) reči nauka i veština koriste se ravnopravno i naizmenično. Mada,
to može da ukazuje na prisustvo dileme, čitalac stiče utisak da jedna reč zamenjuje drugu, pre kao sinonim ne-
go kao suprotnost. Sklonost ka shvatanju nauka odbrane/vojne nauke/ratne veštine kao veštine, a ne kao nau-
ke, proisticala je, prvo, iz nemogućnosti da se dođe do apsolutnih istina, čvrstih naučnih zakona (zbog čega i
jedan sistematičan, racionalan, naučni duh kakav je bio Žomini mora da prizna da su na pogrešnom uverenju
zasnovane teorije koje počivaju na pretpostavci „da je rat pozitivna nauka, čije se sve operacije mogu svesti na
tačne proračune.”); drugo, iz složenosti ratne situacije koju ljudski um ne može potpuno da obuhvati (zbog čega
velikani vojne misli uvode sreću i slučajnost kao element ratovanja u svoje teorije); treće, iz jakog elementa ira-
cionalnosti koja vodi ka uspehu (logičan, racionalan potez predvidljiv je; iracionalni elementi mogu da vode ka
uspehu; ponekad je postupati iracionalno savršeno racionalno ponašanje u ratu – otuda Žozef de Mestr s pra-
vom kaže da je (skromna) mašta ta koja gubi bitke) i, četvrto, zbog vojnog delovanja na koje utiče niz faktora i
koje podrazumeva veliki broj raznovrsnih situacija u kojima vojskovođa i njegovi potčinjeni deluju stvaralački da
bi postigli uspeh ‒ pobedu. Međutim, u sva četiri slučaja reč je o poteškoćama sa kojima se susreću i druge
društvene nauke. Predmet proučavanja društvenih nauka se menja i razvija, te je nemoguće dati konačne i ap-
solutne sudove o njemu. Društvene pojave su složenije od prirodnih, predstavljaju interakciju velikog broja indi-
vidualnih i kolektivnih činioca, na njih deluju, pored društvenih, i prirodni činioci, a pritom su neponovljive i za
čoveka imaju i vrednosno značenje. Ljudi se ne ponašaju savršeno racionalno; iracionalni elementi uvek su pri-
suti i na njih nauka takođe mora da računa, umesto da insistira na onome što bi Aristotel nazvao „pijanstvom
od logike”. Uostalom, nije li Lidel Hart pisao da teritorijalna vojska baca rukavicu logici? I, na kraju, kao što su
na primer političke nauke usmerene na oblast stvarnosti i na veštinu političkog delovanja, tako i vojne nauke ni-
su manje nauke zbog toga što dobar vojskovođa mora imati određene sposobnosti ili iskustvo. Nikolo Makijave-
li, O umeću ratovanja, Magelan pres, Beograd, 2013 (međutim, u originalu: Dell'arte della guerra); Žozef de
Mestr, O dželatu, Službeni glasnik, Beograd, 2013, str. 166; Anri de Žomini, Pregled ratne veštine, Vojna biblio-
teka, Vojno delo, Beograd, 1952, str. 25-40; Lidel Hart, Moderni rat, Vojna biblioteka, Geca Kon, Beograd,
1937, str. 257; Radoslav Ratković, „Odnos političkih i vojnih nauka”, u zborniku: Vojna nauka (priredili: Stevo
Ilić, Mihajlo Vučinić), Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1971, str. 260.
179
VOJNO DELO, 7/2019
da se istaknu posebnosti nauka odbrane/vojnih nauka u odnosu na postojeći sistem nauka

pribeglo se jednostavnijem rešenju – njihovom pripajanju već konstituisanoj naučnoj oblasti
menadžment i biznis koja je svrstana u društveno-humanističko obrazovno-naučno polje.
Ovakvo rešenje dovelo je do poražavajuće činjenice da je vojna naučna teorija iz koje je
ponikla oblast menadžmenta svrstana u užu naučnu oblast vojni menadžment. Vojni me-
nadžment je dalje inkorporisao sve primarne vojne predmete kao što su taktika, operatika,
strategija, rukovođenje i komandovanje, logistika odbrane. Studijski programi su neprirodno
usklađivani, tako da sadrže zahtevani broj predmeta koji u nazivu imaju pojam menadž-
ment, što je rezultiralo uvođenjem predmeta: osnove menadžmenta, bezbednosni menadž-
ment, krizni menadžment, menadžment ljudskih resursa, a nauštrb primarnih vojnih ili osta-
lih bitnih društvenih predmeta (npr. filozofije, političkog sistema, ustavnog prava, sociologije
rata i vojske, istorije ratne veštine, retorike, međunarodnih odnosa).
Grubo svrstavanje primarnih vojnih nauka u oblast vojnog menadžmenta omogućilo
je da se u procesu izbora mentora na drugom i trećem nivou studija (ili u ranijem periodu
na magistarskim studijama ili pri izradi doktorske disertacije po starom programu), kao i u
procesu izbora u zvanja nastavnika i saradnika za mentore i članove komisija za čisto
vojne oblasti određuju i ona lica koja su doktorirala na nekoj temi iz oblasti menadžmen-
ta, ali koja nisu imala dodirnih tačaka sa vojnom teorijom i praksom, što po sistem odbra-
ne Republike Srbije može, u konačnom, imati brojne neželjene efekte (iako postoji svest
2
o neophodnosti razvoja i jačanja kapaciteta institucija u Srbiji) .
Navedene činjenice ukazuju na neophodnost da se nauke odbrane/vojne nauke uvr-
ste u postojeću listu naučnih, odnosno stručnih oblasti u adekvatnom obrazovno-nauč-
nom polju. Pokušaji da se to učini u prvim decenijama 21. veka zasnivali su se na težnji
da se to učini sa postojećim radnim nazivom nauke odbrane. Može se zaključiti da je do
pojave termina nauka odbrane pređen izuzetno dug put, a razloge za njegov nastanak
možemo tražiti u činjenici da je došlo do ekspanzije sfere rata i ratovanja na brojne druge
komponente ljudskih delatnosti.3 To je doprinelo da pojmovi odbrane i sistema odbrane
poprime šire razmere po svom obuhvatu, strukturi i funkcijama. Takođe, ne treba izgubiti
iz vida i to da je termin nauka odbrane zamenio do tada šire prihvaćen termin ratna vešti-
na iz istih razloga zbog kojih je reč rat zamenjena rečju odbrana u nazivu ministarstva
nadležnog za pitanja oružanih snaga i rata, među kojima je najznačajniji osuda agresiv-
nog rata i njegovo stavljanje s one strane međunarodnog prava.4 Međutim, postoje brojni
problemi u vezi sa samim nazivom koji otežavaju prepoznavanje ove naučne oblasti kao
zasebne. Kako bismo identifikovali ključne probleme važno je navesti bitne karakteristike
odbrane koje se ogledaju u sledećem:
– to je osnovna i nužna potreba za čijim zadovoljenjem teži svako društvo;
– podrazumeva pojavu aktera u odnosu u kojem jedan učesnik svojim delatnostima
ugrožava drugog nastojeći da ga ošteti, potčini, neutrališe i/ili eliminiše, odnosno da ga
pretvori u žrtvu;
– stvara se potreba i nastojanje da ugroženi izbegne položaj žrtve.
2
Živojin Đurić, Miša Stojadinović, „Država i neoliberalni modeli urušavanja nacionalnih političkih institucija”,
Srpska politička misao, Institut za političke studije, Beograd, br. 4/2018, str. 51.
3
Šire u: Martin van Kreveld, Transformacija rata, Službeni glasnik, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2010.
4
Martin van Kreveld, Uspon i propadanje države, Albatros plus, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2012, str. 342-343.
180
Sistem odbrane
U skladu sa navedenim, funkcija odbrane stara je koliko i samo ljudsko društvo,5 a

predstavlja primarnu funkciju političkog sistema.6 S obzirom na značaj same odbrambe-
ne funkcije tokom istorije, a naročito od Prvog svetskog rata, često je čitavo društvo bilo
angažovano u izvršenju pojedinih delatnosti odbrane ili u vezi sa odbranom, pa ne čudi
što oblast odbrane predstavlja široko rasprostranjeni predmet istraživanja brojnih nauka,
kako društveno-humanističkih, tako i prirodno-matematičkih, tehničko-tehnoloških, ali i
medicinskih. Zbog interesovanja za odbranu nastajale su brojne naučne discipline raznih
nauka kao što su vojna psihologija, vojna istorija, vojna andragogija, sociologija vojske,
ratna hirurgija, vojno mašinstvo, vojna geografija i druge. Pokušaj pojedinih vojnih misli-
laca da u okviru nauka odbrane, tako široko određenog pojma, mogu prisvojiti naučne di-
scipline drugih nauka i, u sintezi sa svojim primarnim naučnim disciplinama, konstituisati
jednu integrisanu nauku odbrane (ili nauku pod nekim drugim nazivom) sa razlogom je
nizala brojne neuspehe. Pojedini kritičari ovakvog pristupa zastupali su gledište da nauke
odbrane ili vojne nauke ne postoje, nego da se već postojeće nauke koriste i kombinuju
radi postizanja vojnih ciljeva.7 Kakvi god bili razlozi, posledice nepostojanja jedinstvenog
imena za nešto što danas nazivamo nauke odbrane i različita shvatanja o njihovom me-
stu i ulozi u sistemu nauka uopšte bile su izuzetno negativne, posebno za ostvarivanje
čvršće veze između vojne naučne delatnosti i naučne delatnosti u društvu.
U svim tim pokušajima, u raznim fazama razvoja onih nauka koje danas nazivamo
naukama odbrane ipak nije bilo teško ustanoviti jednu zakonitost. Ona se ogleda u činje-
nici da su sve vreme centralno mesto zauzimale tzv. vojne discipline ‒ strategija, operati-
ka i taktika. Ako detaljnije sagledamo suštinu ovih disciplina jasno je da je njihov zajed-
nički imenitelj ono vojno – one izviru iz suštine ratovodstva i zajedno pokrivaju veliki deo
teorije i prakse oružane borbe. Pre svega, to su oblasti koje su konstituisane u vojsci i za
potrebe vojske i izvršavanja njene osnovne delatnosti (osnovne društvene uloge), a u
svom izvornom obliku izučavaju se samo u vojnim obrazovnim institucijama.
Bez posebne namere da vršimo komparaciju brojnih pokušaja da se definišu vojne
nauke, iznećemo jedan stav koji smatramo osnovanim za naša dalja razmatranja u prilog
težnji preimenovanja nauka odbrane u vojne nauke. Bogdan Šešić, jedan od naših plo-
dotvornijih metodologa pokušao je da bliže odredi vojnu nauku, iznoseći nužnu karakteri-
stiku koju ona mora da sadrži: „vojna nauka mora biti sistemska, jer u nju ulazi više nau-
ka, bilo kao samostalne, osnovne i pomoćne nauke, bilo kao specijalizovane vojne nau-
8
ke (npr. vojna tehnika, vojna psihologija i drugo).”
5
Poznata je teza Roberta Karneira da politička evolucija vodi ka smanjivanju broja autonomnih političkih jedi-
nica u svetu, mada on tvrdi da su sukobi između ljudskih zajednica stari verovatno koliko i ljudska vrsta i da su,
u najmanju ruku, nastali u dubokom paleolitu., Ipak, ističe da je rat za resurse tokom paleolita bio neuobičajen.
Po njegovom mišljenju, rat se vodio iz neekonomskih razloga, na primer, kao vid odmazde za ubistvo ili vradž-
bine. Robelt L. Karneiro, „Politička ekspanzija kao izraz principa liminacije kroz konkurenciju”, u hrestomatiji:
Čedomir Čupić, Politička antropologija, hrestomatija, Fakultet političkih nauka, Čigoja štampa, Beograd, str.
205-210. O pitanju od kada ljudi ratuju videti: Srđan Starčević, Ilija Kajtez, Goran Vukadinović, „Rat u svetlu Bo-
sijeove filozofije istorije i političke etike”, Vojno delo, MC „Odbrana”, Beograd, br. 1/2017, str. 232-259.
6
Srđan Starčević, Srđan Blagojević, „Kreveldov spor sa Klauzevicem – da li je smisao rata politički?”, Srpska
politička misao, Institut za političke studije, Beograd, br. 2/2017, str. 117-134.
7
Peter Lodewyckx, „Defence sciences: do they exist?”, Vojno delo, MC „Odbrana”, Beograd, br. 2/2011, str. 77.
8
Bogdan Šešić, „O čemu govori vojna nauka”, u zborniku: Vojna nauka (priredili: Stevo Ilić, Mihajlo Vučinić),
nav. delo, str. 82. i 84.
181
VOJNO DELO, 7/2019
Navedene karakteristike odbrane i ovaj Šešićev stav možda su i ključni za pravilno

definisanje nauka odbrane iz više razloga. Prvo, odbrana podrazumeva organizovanu
kontraakciju u smislu osujećivanja, sprečavanja i umanjenja efekata napada koji predsta-
vlja društvenu akciju na rušenju države. Svaki oblik organizacije vlasti, u osnovi svog po-
stojanja, pretpostavlja određenu funkciju odbrane koja znači njegovu sposobnost da se
suprotstavi raznim oblicima ugrožavanja njegovih osnovnih vrednosti. Upravo ta funkcija
odbrane podrazumeva veliki broj raznovrsnih i raznorodnih potfunkcija koje unutar nje
funkcionišu. Dakle, predmet proučavanja nauka odbrane je veoma širok i raznovrstan i
ne postoji mogućnost da jedna nauka obuhvati čitav predmet interesovanja funkcije od-
brane.
Drugo, Šešić je u pravu kada insistira na sistemskoj karakteristici. Delovanje svih pot-
funkcija unutar jedinstvene funkcije odbrane usmereno je ka ostvarivanju zajedničkih od-
brambenih ciljeva. Odbrambeni ciljevi (eng. Defence ends) predstavljaju rezultate koji se
zahtevaju od sistema odbrane u podršci ostvarivanju nacionalnih interesa i ciljeva u miru,
za vreme krize i rata. To nužno upućuje na zaključak da potfunkcije među sobom razvija-
ju jake odnose i veze, a time i međuzavisnost bez koje je nemoguće ostvariti zajednički
cilj/ciljeve. Isto važi i za nauke koje pripadaju sistemu vojnih nauka, a čiji je predmet pro-
učavanja u direktnoj ili indirektnoj vezi sa određenim potfunkcijama sistema odbrane.
Na osnovu svega navedenog predlažemo sledeću radnu definiciju nauka odbrane :
„Nauke odbrane predstavljaju skup sistemskih nauka, međusobno višestruko povezanih,
međuzavisnih i usmerenih na proučavanje funkcije odbrane kao bitne državne funkcije.”
Izlažemo je kritici i izražavamo spremnost da je u zajedničkoj raspravi dopunimo i una-
predimo.
Ono što predstavlja poseban problem u konstituisanju nauka odbrane i njihovom uvr-
štavanju u sistem nauka jeste priznavanje njenih činilaca kao specifičnih, zasebnih i razli-
čitih u odnosu na druge već postojeće konstituisane nauke. Upravo je to ključni razlog
što sa neadekvatnim shvatanjem njenih činilaca i pod nazivom nauka odbrane nije mo-
guće svrstati ih na listu naučnih oblasti.
U skladu s tim predlažemo da se prihvati naziv vojne nauke, čime se daje značaj voj-
nom segmentu predmeta istraživanja, koji je sam po sebi dovoljno zaseban, specifičan i
različit od svih drugih sfera društvenog života, pa i poznatih naučnih i stručnih oblasti.
Zanimljivo je da su upravo ovaj naziv – vojne nauke (u množini) – na Simpozijumu o voj-
noj nauci (1971) i u svojevrsnoj polemici koja je vođena u časopisu „Vojno delo” krajem
9
šezdesetih godina prošlog veka zastupali Radomir Lukić i Radoslav Ratković. Naziv voj-
na nauka (u jednini) na istom simpozijumu koristio je, pored ostalih učesnika, Vuko Pavi-
ćević,10 a u novije vreme Radoslav Gaćinović.11 Naučnu oblast vojnih nauka činile bi nje-
ne primarne discipline: taktika, operatika, strategija, rukovođenje i komandovanje, vojna
logistika i metodologija vojnih nauka.
9
Radomir Lukić, „Vojne discipline – nauke i veštine”, u zborniku: Vojna nauka (priredili: Stevo Ilić, Mihajlo Vu-
činić), nav. delo, str. 68-75. i Radoslav Ratković, „Odnos političkih i vojnih nauka”, nav. delo, str. 255-261.
10
Vuko Pavićević, „Epistemološki status vojnih znanja”, u: Vojna nauka (priredili: Ilić Stevo, Vučinić Mihajlo),
nav. delo, str. 86-90
11
Radoslav Gaćinović, „Društvena suština rata”, Politička revija, Institut za političke studije, Beograd, br.
4/2009, str. 82.
182
Sistem odbrane
Činioci vojnih nauka

Specifičnosti bitnih činilaca vojnih nauka svakako su predmet, teorija, jezik i metod.
Predmet vojnih nauka

O predmetu vojnih nauka postoje različita shvatanja teoretičara. „Jedni smatraju da je to
rat, drugi – problemi u području vojne delatnosti, treći – oružana borba, četvrti – oružani su-
kob.”12 Ako se detaljnije sagledaju ovi pristupi nije teško uočiti da među njima postoje značajne
razlike. Kao kompleksna društvena pojava rat je predmet interesovanja brojnih nauka i nauč-
nih disciplina, a ne samo onih nauka čiji rezultati doprinose neposrednim pripremama za vođe-
nje oružane borbe, odnosno razrešavaju probleme pripreme i vođenja oružanih sukoba. U tom
smislu prevazilazi okvire sistema vojnih nauka. S druge strane, nešto što se naziva problemi-
ma u području vojne delatnosti ne može predstavljati jedinstven objekt proučavanja, niti je kao
takav terminološki precizno određen. To bi onda podrazumevalo da sve nauke koje postoje u
društvu pripadaju korpusu vojnih nauka (odnosno nauka odbrane), jer se njihova saznanja ko-
riste za rešavanje problema u području vojne delatnosti. Oružana borba jeste uži pojam od ra-
ta, a time i predmet interesovanja vojne organizacije i vojske u celini. Međutim, oružana borba
koja je na najvišem stepenu opštosti predmet interesovanja strategije i politike, ne mora nužno
biti i predmet taktike i operatike. Sve to ukazuje na činjenicu da su potrebni izuzetni napori da
se identifikuje jedinstveni predmet preširoko imenovanih nauka odbrane. Ipak, kako kaže Vuko
Pavićević, „postoji specifični objekat koji ne ispituju druge nauke osim vojnih... i taj objekat se
manifestuje kao suma relacija, a time i zakonitosti. A postojanje, istraživanje i iskazivanje takvih
odnosa (u formi takozvanih indikativnih sudova) jeste ono što neko znanje čini naukom.”13
Raspravljajući o predmetu vojnih nauka (danas nauka odbrane) Željko Fuks smatra
da se o „jedinstvenom predmetu može govoriti samo u sklopu opštih vojnih nauka – stra-
tegije, operatike i taktike; to bi bio onaj skup materijalnih i duhovnih pojava oružane bor-
be, koji bi se proučavao u interesu spoznaje specifične prirode rata. Svi ostali elementi
sistema, uključujući i vojnu istoriju i vojnu geografiju delovi su širih matičnih nauka, čiji se
predmeti protežu i van pojava i objektivnih procesa specifičnih za rat, a što se tiče meto-
da, često se duboko razlikuju od vojnih nauka.”14
Uvažavajući navedeni stav autora, a posebno činjenicu da se posebne nauke koje su do
sada svrstavane u sistem nauka odbrane razvijaju u okviru predmeta svojih matičnih oblasti,
predlažemo da se predmet vojnih nauka ograniči na skup materijalnih i duhovnih pojava oruža-
ne borbe koji se proučavaju u interesu spoznaje specifične prirode rata, sa ciljem ostvarivanja
funkcije odbrane i bezbednosti države, kao primarnog državnog i političkog cilja. Ovako shva-
ćen predmet moguće je istraživati primarnim vojnim naučnim disciplinama kakve su taktika,
operatika, strategija, rukovođenje i komandovanje, vojna logistika i metodologija vojnih nauka.
12
Momčilo Sakan, Vojne nauke, Vojna akademija, Beograd, 2003, str. 72.
13
Vuko Pavićević, „Epistemološki status vojnih znanja”, nav. delo, str. 87.
14
Željko Fuks, „O sistemu vojnih nauka”, u: Vojna nauka (priredili: Stevo Ilić, Mihajlo Vučinić), nav. delo, str.
232-234. Šire u: Jan Marček, Mitar Kovač, „Sistem nauka odbrane i njihovo mesto u sistemu nauka u društvu”,
u zborniku: Nauke odbrane, Vojna akademija, Beograd, 2011, str. 21-47.
183
VOJNO DELO, 7/2019
Ono što je zajednički predmet interesovanja sa drugim naučnim oblastima je širi

aspekt ostvarivanja odbrambene funkcije društva iz domena određene predmetne obla-
sti. Ovakav stav potkrepljujemo činjenicom da na razvoj istorije, kao matične nauke, mo-
že uticati i razvoj vojne istorije kao primenjene nauke. Istraživanjem nekog konkretnog
rata ne istražuju se samo taktički i strategijski postupci sukobljenih vojski, već sa čini
osvrt i na društveno-političke prilike koje su dovele do rata, na motive, interese i ciljeve,
delatnosti i aktivnosti i metode preduzimane u ratu (aktivan, pasivan, oružani, neoružani
otpor i slično), kao i efekte rata po čitave države i društvo u celini. Time se stiče šira slika
o jednom istorijskom periodu i ujedno doprinosi, kako razvoju matične nauke istorije, tako
i razvoju odbrane kao važne društvene funkcije. U navedenom slučaju vojna istorija, kao
naučna disciplina istorije ima zajednički predmet istraživanja sa vojnim naukama, ali će
primenjivati različite metode u ostvarivanju naučnih rezultata, pa se time ne mogu svrsta-
ti u jedinstven naučni sistem.
Dakle, boj, bitku, operaciju i oružanu borbu u celini, nijedna druga nauka ne izučava
sa stanovišta metoda i načina njihovog (iz)vođenja i priprema za njihovo (iz)vođenje. To
je predmet vojnih nauka.
Teorija vojnih nauka

Značaj postojanja i razvoja teorije za uspeh u ratu uočio je još Sun Cu pre više od
dva i po milenijuma, kada je uspeh ratovanja doveo u direktnu vezu sa postojanjem do-
sledne teorije strategije i taktike, ali i postojanjem praktičnih doktrina obaveštajnih službi i
organa, planiranja, zapovedanja, ali i praktičnih uputstava za obavljanje operativnih i ad-
ministrativnih poslova.15 Od vremena Sun Cua (6. vek p.n.e.) teorija vojnih nauka prošla
je kroz pionirsko razdoblje (Sun Cu, Ksenofont, Vegecije, Makijaveli, Moris de Saks,
Henri Lojd...), klasično razdoblje (Žomini, Klauzevic, Kolmar fon der Golc, Moltke, Šlifen,
Di Pik, Foš, Duet, Lidel Hart...)16 i savremeno doba (Brodije, Sokolovski, Galo, Sibrovski,
Arkila...).17 Takođe, od druge polovine 19. veka teorija vojnih nauka razvijala se i u Srbiji
(Miloš Vasić, Jovan Dragašević, Živojin Mišić, Petar Mišić, Todor Pavlović i drugi).
Ovde govorimo prevashodno o teoriji onih nauka koje su još ranije svrstane u korpus
vojnih nauka, jer se radi o saznanjima sa jednog područja društvene stvarnosti. Za potre-
be ovog rada poći ćemo od naše radne definicije teorije vojnih nauka koju izlažemo na-
učnoj i stručnoj kritici: Naučna teorija predstavlja bitan činilac sistema vojnih nauka, po-
moću kojeg se, na osnovu proverenih naučnih saznanja, principa, zakona, hipoteza, sta-
vova, sudova i zaključaka opisuju, objašnjavaju, klasifikuju i predviđaju pojave i procesi
značajni za odbranu. Ona je rezultat složene misaone i praktične delatnosti stručnjaka i
naučnih radnika sa područja odbrane. Ujedno služi za saznavanje bitnih činilaca pred-
metne stvarnosti, ali i za proveru saznatog u praksi. Može imati funkciju metateorije, ali i
funkciju primenjene naučne teorije.
15
Sun Cu, Umijeće ratovanja, Globus, Zagreb, 1982, str 57-58.
16
Edvard Erl, Tvorci moderne strategije, Vojna biblioteka, Vojno delo, Beograd, 1952.
17
Pol Virilio, Kritični prostor, Gradac, Čačak-Beograd, 2011, str. 93; Aleksandar Dugin, Leonid Savin, Mrežni
ratovi, Avala pres, Beograd, 2018, str. 7-11. i 75.
184
Sistem odbrane
Međutim, nije bilo lako teoriju vojnih nauka precizno odvojiti od naučne teorije uopšte, jer
su i doprinosi iz drugih predmetnih oblasti bili značajni za razvoj vojnih teorija i obratno. Pod
teorijom vojnih nauka ovde podrazumevamo sva ona saznanja koja su iznedrena u oruža-
nim sukobima, a zatim zabeležena, prikupljena i sistematizovana, a služe za unapređenje
praktikovanja vojne delatnosti, odnosno delatnosti odbrane. Takođe, izgradnji teorije vojnih
nauka doprinele su i teorije raznih naučnih disciplina drugih nauka koje su rezultatima svojih
istraživanja doprinosile razvoju funkcije odbrane i vojske kao njenog bitnog činioca.
Unutar sistema vojnih nauka može se govoriti o opštoj naučnoj teoriji koja se odnosi
na jedinstveno predmetno područje, na posebne teorije koje se odnose na posebne nau-
ke unutar korpusa i pojedinačne teorije koje se odnose na pojedine naučne discipline.
Prema nivoima saznanja koje pružaju, naučne teorije mogu se klasifikovati na deskriptiv-
ne naučne teorije, klasifikatorske, objašnjavajuće i predviđajuće. Za razvoj vojne teorije i
prakse sve navedene teorije imaju izuzetan značaj, a posebno mesto i ulogu imaju pred-
viđajuće teorije.
Jezik vojnih nauka

Svaka nauka saopštava svoja znanja na specifičan način, koristeći vlastiti naučni je-
zik koji predstavlja jedan pojavni oblik funkcionalno-stilski raslojenog standardnog jezika.
Jezik vojnih nauka razvijao se uporedo sa vojnom praksom i nužno je povezan sa na-
pretkom teorije vojnih nauka. Promene u obimu i strukturi oružanih snaga, obliku i sadr-
žaju borbenih dejstava i obezbeđenju borbenih dejstava, napredak i raznovrsnost ratne
tehnike, s jedne strane, i potreba da se znanja u vezi sa pripremama vojske za vođenje
oružane borbe i njeno vođenje sistematizuju i unaprede uslovili su da razvoj jezika vojnih
nauka bude dinamičan.
Vojne nauke nesumnjivo imaju razvijen vlastiti naučni jezik, koji karakteriše normativ-
nost, upotreba specifičnih termina koje druge nauke ne koriste ili su ih preuzele iz vojnih
nauka/ratne veštine/nauka odbrane (npr. vojište, borbeni raspored, borbeni razbroj, ope-
racijska osnovica, unutrašnji operacijski pravac, mostobran, desant, gonjenje, diverzija,
živa sila...), česta upotreba specifičnih znakova, simbola i skraćenica, zatim jezgrovitost i
jasnoća. Po stilu, jezik vojnih nauka blizak je jeziku pravnih nauka.
Metod vojnih nauka

Najveći problem u konstituisanju nauka odbrane u široko shvaćenom sistemu, prema
našem mišljenju, predstavljalo je uvođenje posebnog metoda nauka odbrane. Ako uzme-
mo u obzir da ključni razlog za to predstavlja činjenica da je primarni predmet istraživanja
nauka odbrane rat i oružana borba „to se sa razlogom postavlja pitanje: kojim se metoda-
ma može naučno saznavati tako složeno područje stvarnosti kao što je oružana borba; koji
je istraživački postupak pouzdan u saznanju složenih procesa oružane borbe?“18
18
Novak Milošević, Metod i metodologija ratne veštine, Centar visokih vojnih škola, Institut za strategijska is-
traživanja, Beograd, 1990, str. 2.
185
VOJNO DELO, 7/2019
U istraživanju ovako složenog problema jednaku važnost imaju, kako društvene, tako i
prirodne, tehničke, medicinske nauke i naučne discipline. Za sve njih, u smislu metoda, vrlo
je teško naći zajednički imenitelj. To je, možda, i ključni razlog zbog kojeg je neophodno pri-
hvatiti naziv vojne nauke i sa takvim nazivom uvrstiti ih u sistem nauka u društvu. Uže shva-
ćene vojne nauke, sa već ranije navedenim naučnim disciplinama sasvim sigurno imaju raz-
vijen sopstveni metod ‒ metod vojnih nauka. U ovaj složeni sistem metodoloških pravila, ko-
ja regulišu i usmeravaju proces istraživanja konkretnog predmeta vojnih nauka, mogu se
svrstati najopštiji konstitutivni principi naučnog saznanja, pravila analize, provere saznanja i
konkretna tehnička uputstva na osnovu kojih se dolazi do naučnog saznanja. Metod vojnih
nauka podrazumeva primenu svih osnovnih metoda naučnog saznanja i mišljenja, sa teži-
štem na strukturalno-funkcionalnoj i kauzalnoj analizi, primenu svih poznatih osnovnih meto-
da naučnog istraživanja sa težištem na hipotetičko-deduktivnoj metodi, analitičko-deduktiv-
noj metodi i metodi modelovanja, kao i primeni široke liste metoda za prikupljanje podataka
‒ od metoda ispitivanja i posmatranja, do operativnih metoda za prikupljanje podataka.
Klasifikacija vojnih nauka

Nužno se nameće zaključak da je veoma teško utvrditi jedinstven kriterijum za klasifi-
kaciju nauka za koje se do sada smatralo da pripadaju sistemu nauka odbrane. Za valja-
nu klasifikaciju bilo je potrebno primeniti višekriterijumsku analizu. U dosadašnjoj praksi
istraživanja odbrane bilo je brojnih pokušaja da se izvrši klasifikacija nauka odbrane, voj-
nih nauka, odnosno ratne veštine.
Naj pogrešnije su one koje su klasifikovale nauke na ortodoksne, inherentne i koherentne.
Jednostavan razlog za to je činjenica da nijedna nauka ne može biti ortodoksna, odnosno
pravoverna. Pojam ortodoksnog upućuje na veru i verovanje, na dogmu koja se ne provera-
va, već je prihvaćena kao pravi i jedini ispravan put. Međutim, „...u disciplinama kao što su
naše naučno znanje kreće se nesigurnim korakom i posrće pod udarcima rasprava i sumnji”,
kako to tvrdi Klon Levi Stros.19 Nauka počiva na kritici i samokritici, ona uvek iznova preispitu-
je svoja saznanja.20 Američki sociolog Robert Merton govorio je da je nauka organizovani
skepticizam. „Između svih društvenih institucija nauka je jedina koja metodički sumnja u sve,
pa i u razumnost tih institucija.”21 Nauka je nužno razvojna i uvek se bazira na hipotetičkoj
pretpostavci da neko naučno saznanje u nekom momentu može prestati da važi kao aksiom,
da će ga na tom mestu zameniti neko novo naučno saznanje. To je, uostalom, poznato i kla-
sicima vojne misli: „Ako je kritika krvotok nauke, onda ona od svog oružja iz naše misaone
oružarnice daje najveće mogućnosti u izučavanju rata.”22 Takođe, nijedna nauka ne može biti
inherentna, već je svaka nužno koherentna. Pojam inherentan označava niži stepen autono-
mije u odnosu na nekoga i nešto, pa je tako nezamislivo govoriti o nekoj nauci kao inherent-
noj. To bi, vojnički rečeno, značilo da postoje nauke sa „višim i nižim činom”.
19
Klod Levi-Stros, Mitologike, tom 1. Presno i pečeno, Prosveta, BIGZ, Beograd, 1980, str. 10.
20
„Studenti lako steknu utisak da je u nauci sve jasno i rešeno – najpogrešniji utisak što se može steći o nau-
ci.” Đuro Šušnjić, Kritika sociološke metode, Gradina, Niš, 1973, str. 11.
21
Đuro Šušnjić, Otpori kritičkom mišljenju, Čigoja štampa, Beograd, 1995, str. 61.
22
John Frederick Charles Fuller, The Foundations of the Science of War, U.S. Army Command and General
Staff College Press, Fort Leavenworth, Kansas, 1993, str. 47.
186
Sistem odbrane
Smatramo da ipak, prema kriterijumu opštosti, možemo govoriti o opštim i posebnim voj-
nim naukama, a prema kriterijumu odnosa sa predmetom – funkcijom odbrane o osnovnim (iz-
vornim) naukama (kakve su strategija, operatika, taktika, rukovođenje i komandovanje, vojna
logistika i metodologija vojnih nauka) i pomoćnim ili primenjenim naukama koje pripadaju kor-
pusu nekih drugih osnovnih nauka (kakve su vojna psihologija, vojna sociologija, vojna andra-
gogija, vojna istorija, vojno mašinstvo i druge...), čiji je predmet istraživanja prilagođen ostvari-
vanju ciljeva odbrane i njih ne razmatramo za uže naučne oblasti u sistemu vojnih nauka.
Zaključak
Kultura kao čovekova druga priroda ili svet koji on stvara zasnovan je na sistemu raz-
lika. Ljudski poredak je poredak razlika, u kojem svaki pojam i svaka pojava imaju svoje
mesto i svoje značenje. Da bi poredak dobro funkcionisao neophodno je da pojmovi i po-
jave takođe budu u odgovarajućem redu i skladu. Konfucijanska je mudrost da stvari tre-
ba nazivati pravim imenom. Odabir pravih/odgovarajućih reči može da deluje kao prete-
rana pedantnost, ali je on, u stvari, neophodnost. Nauke odbrane, opterećene znače-
njem pojma odbrana, širile su se preko mere do zahteva da pojedine discipline drugih
nauka uvrste u svoj korpus. Budući da je svaki dosadašnji pokušaj sistematizacije nauka
odbrane ili vojnih nauka imao jednu zajedničku odliku – priznavanje prvenstva takozva-
nim vojnim disciplinama – bilo je dovoljno načiniti jedan smeo korak i rešiti postavljenu
dilemu (nauke odbrane ili vojne nauke?) u korist naziva vojne nauke, naročito kada se
ima u vidu da bitni činioci vojnih nauka imaju svoj profil.
Boj, bitku ili operaciju i oružanu borbu u celini nijedna druga nauka ne izučava sa sta-
novišta metoda i načina njihovog (iz)vođenja i priprema za (iz)vođenje. Razvijenost vla-
stite teorije (a sa njim i specifičnog jezika) verovatno je najmanje sporna, pošto je ona bi-
la inspiracija i za neke druge nauke. Metod vojnih nauka predstavljen je kao složeni si-
stem metodoloških pravila koja regulišu i usmeravaju proces istraživanja konkretnog
predmeta vojnih nauka u koji se mogu svrstati najopštiji konstitutivni principi naučnog sa-
znanja, pravila analize, provere saznanja i konkretna tehnička uputstva na osnovu kojih
se dolazi do naučnog saznanja. Metod vojnih nauka podrazumeva primenu svih osnov-
nih metoda naučnog saznanja i mišljenja, sa težištem na strukturalno-funkcionalnoj i kau-
zalnoj analizi, primenu svih poznatih osnovnih metoda naučnog istraživanja sa težištem
na hipotetičko-deduktivnoj metodi, analitičko-deduktivnoj metodi i metodi modelovanja,
kao i primeni široke liste metoda za prikupljanje podataka, od metoda ispitivanja i posma-
tranja, do operativnih metoda za prikupljanje podataka.
Svaki ljudski izbor i svako ljudsko (ne)delovanje pruža određene prednosti, ali uz od-
govarajuću cenu koja nije ništa drugo do prihvatanje pratećih štetnih posledica. Ako ništa
drugo, smatramo da ovo pitanje zahteva novo promišljanje.
Literatura
[1] Makijaveli Nikolo, O umeću ratovanja, Magelan pres, Beograd, 2013.
[2] Mestr Žozef de, O dželatu, Službeni glasnik, Beograd, 2013.
[3] Жомини Анри, Преглед ратне вештине, Војна библиотека, Војно дело, Београд, 1952.
187
VOJNO DELO, 7/2019
[4] Харт Лидел, Модерни рат, Војна библиотека, Геца Кон, Београд, 1937.
[5] Ratković Radoslav, „Odnos političkih i vojnih nauka“, у зборнику: Vojna nauka (priredili: Ilić
Stevo, Vučinić Mihajlo), Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1971, стр. 255-261.
[6] Ђурић Живојин, Стојадиновић Миша, „Држава и неолиберални модели урушавања
националних политичких институција“, Српска политичка мисао, Институт за политичке сту-
дије, Београд, бр. 4/2018, стр. 41-57.
[7] Kreveld Martin van, Transformacija rata, Službeni glasnik, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2010.
[8] Kreveld Martin van, Uspon i propadanje države, Albatros plus, Fakultet bezbednosti,
Beograd, 2012.
[9] Karneiro Robelt L., „Politička ekspanzija kao izraz principa liminacije kroz konkurenciju“, у:
Čupić Čedomir, Politička antropologija, hrestomatija, Fakultet političkih nauka, Čigoja štampa,
Beograd, стр. 205-210.
[10] Старчевић Срђан, Кајтез Илија, Вукадиновић Горан, „Рат у светлу Босијеове филозофије
историје и политичке етике“, Војно дело, МЦ „Одбрана“, Београд, бр. 1/2017, стр. 232-259.
[11] Старчевић Срђан, Благојевић Срђан, „Кревелдов спор са Клаузевицем – да ли је
смисао рата политички?“, Српска политичка мисао, Институт за политичке студије, Београд,
бр. 2/2017, стр. 117-134.
[12] Lodewyckx Peter, „Defence sciences: do they exist?“, Војно дело, МЦ „Одбрана“,
Београд, бр. 2/2011, стр. 73-77.
[13] Šešić Bogdan, „O čemu govori vojna nauka“, у зборнику: Vojna nauka (priredili: Ilić Stevo,
Vučinić Mihajlo), Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1971, стр. 80-85.
[14] Lukić Radomir, „Vojne discipline – nauke i veštine“, у зборнику: Vojna nauka (priredili: Ilić
Stevo, Vučinić Mihajlo), Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1971, стр. 68-75.
[15] Pavićević Vuko, „Epistemološki status vojnih znanja“, у зборнику: Vojna nauka (priredili:
Ilić Stevo, Vučinić Mihajlo), Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1971, стр. 86-90.
[16] Гаћиновић Радослав, „Друштвена суштина рата“, Политичка ревија, Институт за по-
литичке студије, Београд, бр. 4/2009, стр. 81-100.
[17] Сакан Момчило, Војне науке, Војна академија, Београд, 2003.
[18] Fuks Željko, „O sistemu vojnih nauka“, у зборнику: Vojna nauka (priredili: Ilić Stevo,
Vučinić Mihajlo), Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1971, стр. 232-234.
[19] Марчек Јан, Ковач Митар, „Систем наука одбране и њихово место у систему наука у
друштву“, у зборнику: Науке одбране, Војна академија, Београд, 2011, стр. 21-47.
[20] Sun Cu, Umijeće ratovanja, Globus, Zagreb, 1982.
[21] Ерл Едвард, Творци модерне стратегије, Војна библиотека, Војно дело, Београд, 1952.
[22] Virilio Pol, Kritični prostor, Gradac, Čačak–Beograd, 2011.
[23] Дугин Александар, Савин Леонид, Мрежни ратови, Авала прес, Београд, 2018.
[24] Milošević Novak, Metod i metodologija ratne veštine, Centar visokih vojnih škola, Institut
za strategijska istraživanja, Beograd, 1990.
[25] Levi-Stros Klod, Mitologike, tom 1. Presno i pečeno, Prosveta, BIGZ, Beograd, 1980
[26] Šušnjić Đuro, Kritika sociološke metode, Gradina, Niš, 1973.
[27] Šušnjić Đuro, Otpori kritičkom mišljenju, Čigoja štampa, Beograd, 1995.
[28] Fuller John Frederick Charles, The Foundations of the Science of War, U.S. Army
Command and General Staff College Press, Fort Leavenworth, Kansas, 1993.
188
DOI: 10.5937/vojdelo1907189I RAZVOJ SPOSOBNOSTI ATOMSKO-
-BIOLOŠKO-HEMIJSKE SLUŽBE U
ODGOVORU NA PRETNJE
HEMIJSKIM ORUŽJEM∗
Dejan R. Inđić
Miroslav R. Terzić
Ivica N. Andrić
Generalštab Vojske Srbije, Komanda za obuku
I zazovi, rizici i pretnje bezbednosti Republike Srbije, u sadašnjem po-

litičkom i bezbednosnom trenutku, imaju kompleksan karakter. Oruž-
je za masovno uništavanje (nuklearno, radiološko, hemijsko i biološko)
predstavlja najveću pretnju, jer bi njegova upotreba izazvala i najveće po-
sledice. Od svih vrsta oružja za masovno uništavanje (OMU), najčešću pri-
menu do sada imalo je hemijsko. Hemijsko oružje može biti upotrebljeno
na teritoriji Republike Srbije na više načina, ali je u poslednjih par decenija
u svetu najčešće korišćeno u terorističke svrhe. Atomsko-biološko-hemij-
ska (ABH) služba je opšta služba Vojske Srbije (VS), koja je nosilac odgo-
vora na pretnje hemijskim oružjem u borbenim dejstvima i za te zadatke
razvija sposobnosti. Smanjenjem brojne veličine VS, kroz reorganizaciju i
transformaciju od 2006. godine do danas, ABH služba je pretrpela značaj-
no smanjenje dotadašnje strukture upravnih organa i jedinica. To se naro-
čito odnosi na sposobnosti za odgovor na pretnje hemijskim oružjem čija
je verovatnoća upotrebe, u odnosu na druge vrste OMU, u Republici Srbiji
najveća. Zbog toga je suštinsko pitanje, u kojim pravcima treba razvijati
sposobnosti ABH službe, tako da može da odgovori na pretnje hemijskim
oružjem? Predmet ovog rada je ABH služba Vojske Srbije i mogući pravci
njenog razvoja sposobnosti, za odgovore na pretnje hemijskim oružjem. U
radu će se analizirati mogući načini ugrožavanja bezbednosti države he-
mijskim oružjem, sagledati uloga ABH službe u razvoju sposobnosti VS i
predložiti konkretna rešenja daljih pravaca razvoja sposobnosti ABH slu-
žbe, za odgovor na pretnje hemijskim oružjem.
Ključne reči: ABH služba, hemijsko oružje, operativne sposobnosti, izvi-
đanje, dekontaminacija, terorizam
∗
Ovaj rad je rezultat naučnoistraživačkog projekta VA-DH/3-17-19 „Proračun dugoročne finansijske održivosti
dežurnih snaga sistema protivvazduhoplovne odbrane Vojske Srbije u kontroli i zaštiti vazdušnog prostora u
miru“, finansiranog od strane Ministarstva odbrane Republike Srbije.
189
VOJNO DELO, 7/2019
Uvod
A tomsko-biološko-hemijska služba kao nosilac protivnuklearnog, protivhemijskog i

protivbiološkog obezbeđenja (PNHBOb) Vojske Srbije ima osnovnu ulogu da
omogući izvršavanje zadataka komandi, jedinica i ustanova vojske u uslovima upotrebe
OMU i prilikom nuklearnih i hemijskih udesa. [1] U ovom radu razmatraće se uloga ABH
službe u jednom segmentu PNHBOb – protivhemijskom obezbeđenju.
Shodno tome moraju se sagledati karakteristike hemijskog oružja, njegova upotreba
u svetu i analizirati mogućnosti i načini na koje hemijsko oružje može da ugrozi bezbed-
nost Republike Srbije, u borbenim dejstvima, terorističkim napadima i prilikom hemijskih
udesa.
Takođe, neophodno je razmotriti normativnu uređenost (pravnu regulativu) u Republi-
ci Srbiji kada je u pitanju odgovor na pretnje hemijskim oružjem, odnosno ko je nadležan
u sistemu nacionalne bezbednosti i koje su to snage sistema koje bi se upotrebile za od-
govor. Naravno, VS i njena specijalizovana ABH služba imaju značajno mesto i ulogu,
posebno u sprovođenju posebnih mera protivhemijskog obezbeđenja u borbenim, nebor-
benim i multinacionalnim operacijama.
Kako bi došli do određenih predloga rešenja moramo izvršiti analizu organizacije,
opremljenosti i razvoja novih sposobnosti ABH službi u oružanim snagama stranih drža-
va, kao npr. Mađarske, Rumunije i Italije. Sintezom zaključaka o ABH službama ovih ze-
malja, možemo projektovati i određene pravce razvoja ABH službe VS.
Analizom svega navedenog mogu se predložiti pravci razvoja sposobnosti ABH slu-
žbe za detekciju otrovnih hemijskih supstanci (OHS) i dekontaminaciju OHS, kao najva-
žniji zadaci protivhemijskog obezbeđenja. Pravci razvoja mogu se sagledati kroz: razvoj
organizacije jedinica ABH službe, opremanje pokretnim stvarima ABHO po ugledu na OS
stranih armija i razvoj novih PS ABHO za hemijsku kontrolu i dekontaminaciju. [2]
Hemijsko oružje kao pretnja bezbednosti Republici Srbiji

1
Hemijsko oružje u širem smislu obuhvata otrovne hemijske supstance , dimne mate-
rije i zapaljiva sredstva, sa odgovarajućim sredstvima kojima se omogućava njihova pri-
mena. [3] Ovo oružje pri upotrebi ispoljava dejstvo na objekat hemijskim reakcijama, ili
se pri proizvodnji koriste metode hemijske industrije. Zbog karakteristika pri dejstvu na
objekat, hemijsko oružje spada u OMU, a kod preživelih obično ostavlja trajne zdravstve-
ne ili psihološke posledice.
Republika Srbija je potpisnik Konvencije o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i
upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju, u skladu sa kojom je i donet Zakon
o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom
uništavanju. [4]
1
Otrovna hemijska supstanca (OHS) je svaka hemijska supstanca koja svojim hemijskim dejstvom na životne
procese može da izazove smrt, privremenu onesposobljenost ili trajne posledice po ljude ili životinje, bez obzira
na njeno poreklo ili način na koji je proizvedena.
190
Sistem odbrane
Do početka ovog veka, u našoj literaturi je korišćen termin „bojni otrov“ za sve otrov-
ne hemijske supstance koje predstavljaju potencijalne komponente hemijskog oružja.
Shodno navedenoj Konvenciji i važećem Zakonu, pojam „bojni otrov“ zamenjen je poj-
mom „otrovna hemijska supstanca iz sastava hemijskog oružja“ ili kraće „otrovna hemij-
ska supstanca“ i u tu grupu supstanci svrstavaju se samo one, koje se nalaze u Konven-
ciji, u Listama iz Aneksa o hemikalijama.
Postoji više podela OHS, pri čemu se kao osnov za podelu uzimaju karakteristične
osobine pojedinih grupa otrova. Otrovne hemijske supstance se razvrstavaju na četiri
osnovna načina i to:
– podela prema toksikološkim osobinama: nervno-paralitičke OHS (sarin, soman, ta-
bun, VX), plikavci (iperit, azotni iperit, luizit, fozgenoksim), zagušljivci (fozgen, difozgen,
hlorpikrin), OHS opšteotrovnog dejstva (cijanovodonična kiselina, hlorcijan), nadražljivci
(suzavci – HAF, CS i kijavci – adamsit), psihohemijske OHS (LSD, BZ);
– podela prema taktičkoj nameni: prema postojanosti (kratkotrajne i dugotrajne OHS),
prema vremenu nastajanja delovanja (OHS sa brzim i OHS sa usporenim delovanjem) i pre-
ma taktičkim aktivnostima (OHS za napad – ofanzivne OHS ili odbranu – defanzivne OHS);
– podela prema fizičkim osobinama – podrazumeva razvrstavanje OHS prema agre-
gatnom stanju u tzv. normalnim uslovima na: čvrste, tečne i gasovite;
– podela prema hemijskim osobinama: organofosforna jedinjenja (tabun, sarin, so-
man, VX i dr.), arsenova jedinjenja (luizit, adamsit i dr), halogenovani tioetri ili sulfidi (ipe-
rit i njegovi analozi i homolozi), halogenovani alifatični amini (azotni iperit), derivati uglje-
ne kiseline (fozgen, difozgen), nitrili (cijanovodonična kiselina, hlorcijan), halogenovani
ketoni (hloracetofenon), organske (karbonske) kiseline i njihovi proizvodi (estri, hloridi),
fluorna jedinjenja (fluorokarbonske kiseline i dr). [5]
Svaka od navedenih podela ima svoje prednosti i nedostatke zbog toga što ističe jed-
nu osobinu, a ne uzima u obzir ili zanemaruje druge, često ne manje važne osobine. Iz
ovih razloga, sve podele OHS treba smatrati uslovnim, a one treba da posluže, za brzu
orijentaciju u odnosu na karakter delovanja, njihove borbene karakteristike, sredstva pri-
mene i izbor metoda i sredstava za uklanjanje i dekontaminaciju.
Za primenu OHS na bojištu razvijen je čitav asortiman različitih sredstava, koja se po-
jedinačno ne mogu ni pobrojati, jer se različita sredstva mogu brzo prilagoditi za ovu svr-
hu, već ih je moguće samo razvrstati po grupama. Prema nameni, moguće je ova sred-
stva podeliti na operativno-strategijska i taktička (slika 1), po sledećem:
a) operativno-strategijska sredstva:
– rakete sa hemijskom bojevom glavom,
– hemijske vazduhoplovne bombe,
– višecevni bacači raketa.
b) taktička sredstva:
– artiljerijska oruđa i minobacači,
– mobilni i leđni raspršivači,
– ručne i tromblomske mine,
– otrovno dimne kutije,
– mine sa dirigovanim paljenjem i fugase,
– sredstva za izvršenje diverzija.
191
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 1 – Sredstva za primenu hemijskog oružja
Primena OHS u ratnim sukobima traje koliko i istorija ratovanja i zavisila je od stepena raz-
voja tehnologije proizvodnje i primene različitih hemikalija i vojne strategije. Počecima primene
OHS može se smatrati i upotreba zagušljivih dimova dobijenih paljenjem različitih prirodnih
materijala, što je u velikoj meri korišćeno u ratovima u antičko vreme i u srednjem veku.
Hemijsko oružje u savremenom značenju prvi put je primenjeno u I svetskom ratu,
koji je u istoriji poznat i kao „hemijski rat“ jer su posledice primene otrova bile zastrašuju-
će, a broj žrtava nikada nije precizno utvrđen (podaci o približnom broju žrtava se kreću
od 800.000 do 1.300.000 ljudi). [6]
U modernoj istoriji, masovna upotreba hemijskog oružja je zabeležena u Iračko-Iran-
skom ratu koji je trajao od 1980. do 1988. godine i odneo desetine hiljada života. Pozna-
te su posledice upotrebe kombinacije sarina i sumpora od strane iračke vojske na grad
Halabdži 1988. godine, kada je poginulo više od 5.000 Kurda. [7]
Poslednjih godina dvadesetog veka upotreba hemijskog oružja (H/o) dobija svoju no-
vu, nepredvidivu dimenziju. Postaje siguran i pouzdan mehanizam ispoljavanja teroristič-
kih pretnji radi ostvarenja političkih ciljeva. U Japanu 1994. godine, pripadnici kulta „Aum
Šinrikjo“ u gradu Macumotou su upotrebili sarin, gde je sedam lica izgubilo život, a po-
vređeno više od 300 ljudi, a 1995. godine, izveden je teroristički napad na podzemnu že-
leznicu u Tokiju, gde je bilo 13 poginulih i više od šest hiljada povređenih građana. [8]
Nakon navedenog, postavlja se pitanje na koji način H/o može biti upotrebljeno na te-
ritoriji Republike Srbije i tako ugroziti njenu bezbednost?
192
Sistem odbrane
Konvencija o hemijskom oružju (Chemical Weapons Convention – CWC) je prvi svet-

ski multilateralni sporazum koji obezbeđuje eliminaciju cele klase oružja za masovno uni-
štavanje. Stupila je na snagu 1997. godine kada je formalno započeo rad Organizacije
za zabranu hemijskog oružja (Organisation for the prohibition of chemical weapons –
OPCW), koja je izvršno telo ove konvencije. Međutim, i pored zabrana upotrebe hemij-
skog oružja, potpisanih konvencija i protokola, činjenica je da se kroz istoriju slični spora-
zumi uglavnom nisu poštovali. Zbog toga se razmatranju opasnosti od upotrebe H/o na
teritoriji naše zemlje mora pristupiti kao da navedene zabrane ne postoje.
Moguća upotreba H/o na teritoriji Republike Srbije, može se načelno dogoditi na tri
načina: upotrebom hemijskog oružja u borbenim dejstvima, nastankom (izazivanjem) he-
mijskih udesa na postrojenjima procesne industrije ili u transportu i upotrebom hemijskog
oružja u terorističke svrhe.
Upotreba hemijskog oružja u borbenim dejstvima (b/d) može se razmatrati kroz he-
mijski napad neprijatelja kratkotrajnim OHS, dugotrajnim OHS i hemijskim zaprečava-
njem (kao poseban oblik primene H/o). Hemijski napad kratkotrajnim OHS, primenjuje se
u prvom vatrenom udaru protiv ciljeva radi nanošenja gubitaka iznenadnim dejstvom ili
radi povećavanja gubitaka izazvanih drugim oružjem u obliku vatrene pripreme i podrške
b/d. Hemijski napadi dugotrajnim OHS, primenjuju se neposredno na ciljeve koji su po-
sednuti od strane neprijateljevih jedinica ili na ciljeve koji treba da budu posednuti, radi
nanošenja gubitaka ljudstvu pri ulasku u kontaminirano zemljište i prisiljavanja neprijate-
lja da koristi sredstva za ličnu zaštitu, vrši izviđanje i dekontaminaciju ili menja pravac
kretanja. Hemijsko zaprečavanje ostvaruje se hemijskim preprekama, stvorenim hemij-
skim minama (fugasama), a primenjuju se radi zaprečavanja određenog zemljišta, uspo-
ravanja pokreta i nanošenja gubitaka ljudstvu dok savlađuje hemijsko minsko polje ili me-
šovito minsko polje, stvoreno konvencionalnim i hemijskim minama. [5]
Hemijski (H) udes je iznenadan i neočekivan događaj u kojem dolazi do oslobađanja
opasnih hemijskih materija (OHM) i predstavlja opasnost za ljude, materijalna dobra i život-
nu sredinu. Mesta nastanka mogu biti proizvodna i tehnološka postrojenja u kojima hemij-
ske supstance učestvuju u procesu proizvodnje, skladišta i magacini u kojima se deponuju
ili čuvaju hemijske materije, kao i sredstva i komunikacije kojima se hemijske materije tran-
sportuju. [9] Hemijski udesi (akcidenti) koji nastaju pri transportu opasnih materija, čine
35% svetskih udesa. Obzirom na to da su koridori 10 i 11 ključne saobraćajnice na Balka-
nu, postoji realna opasnost za nastanak H udesa u putnom transportu. Opasnost je realna i
na unutrašnjim plovnim putevima kao i u vazdušnom saobraćaju prilikom prevoženja tereta
opasne namene. Poslednji slučaj prevrtanja cisterni sa amonijakom na pruzi Niš–Svrljig u
2
januaru 2019. godine, dokazao je da realna opasnost postoji i u železničkom transportu .
Radi izazivanja efekata kontaminacije, koji su u velikoj meri slični primeni H/o, postoji real-
na opasnost ratnog dejstva po objektima hemijske industrije. Iskustva iz agresije NATO
pakta na našu zemlju pokazuju da se neprijatelj odlučuje na takve akcije bez obzira na po-
stojanje zabrana u raznim međunarodnim ugovorima. Takva dejstva su sa stanovišta agre-
sora poželjna jer ne izazivaju osudu zbog kršenja konvencija o zabrani hemijskog oružja, a
izazivaju iste ili slične efekte kao i njegova primena. Primer takvih akcija je dejstvo po po-
2
Dana 19.01.2019. godine, kod sela Jasenovik, iz šina su iskliznule i prevrnule se dve cisterne sa tečnim
amonijakom. Izvršena je evakuacija stanovništva i pretakanje amonijaka 12 dana nakon udesa.
193
VOJNO DELO, 7/2019
strojenjima procesne industrije u Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu, Čačku, kao i dejstvo
po objektima namenske industrije u Bariču i Lučanima. Kontaminacija izazvana tim udari-
ma je ispoljila svoje toksično dejstvo na veoma velikom prostoru i pri tom su i susedne ze-
mlje registrovale povećanje zagađenja vazduha.
Brojni primeri ukazuju na to da pojedinci ili grupe imaju dovoljno saznanja iz hemije i
tehnologije i da su u stanju da proizvedu mnoge vrste otrova jakog toksičnog dejstva, od-
nosno otrove koji izazivaju trenutnu smrt ljudi. Treba razlikovati terorističke akcije sa po-
jedinačnim i masovnim ciljem, pošto to utiče na izbor agenasa i način izvođenja akcija.
Terorističke akcije sa pojedinačnim ciljem mogu biti usmerene protiv ličnosti na odgovor-
nim funkcijama, sa namerom oduzimanja života ili onesposobljavanja u cilju izazivanja ši-
reg akcidenta (vozača, pilota, osoblja u kontroli saobraćaja, složenim energetskim, indu-
strijskim i vojnim objektima itd.). Terorističke akcije sa masovnim ciljem odnosno efekti-
ma, podrazumevaju neprimetno unošenje otrova u organizam žrtve. Akcije mogu biti
uperene protiv specifičnih grupa ljudi vezanih mestom ili zajedničkom delatnošću (razni
skupovi, vojne jedinice u kasarnama, industrijska postrojenja i sl.), ali ne treba očekivati
da će organizator akcije u principu voditi računa o njenom ograničavanju na odabrani cilj,
što često i ne bi bilo moguće. Najveći broj terorističkih akcija mogao bi se očekivati pu-
tem trovanja vode, hrane, lekova i sl.
Osnove odgovora Republike Srbije

na pretnje hemijskim oružjem
Sistem nacionalne bezbednosti predstavlja normativno, strukturno i funkcionalno ure-
đenu celinu elemenata čijom se delatnošću ostvaruje zaštita nacionalnih interesa Repu-
blike Srbije. Njega u širem smislu čine najviši organi zakonodavne, izvršne i sudske vla-
sti: Narodna skupština, predsednik Republike Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost,
Vlada, sudovi i tužilaštva. U užem smislu, sistem nacionalne bezbednosti čine: sistem
odbrane, snage MUP, bezbednosno-obaveštajni sistem i privremeno formirani organi i
koordinaciona tela za pojedine krize, kao i drugi državni i društveni organi i institucije.
Vojska Srbije je osnovni subjekt sistema odbrane. [10]
Najbolji odgovor na svaku pretnju je da se ona predvidi i da se unapred definišu sna-
ge za odgovor. Kada se pretnja ispolji, onda je cilj da se maksimalno umanje posledice.
Kao što je već navedeno, pretnje hemijskim oružjem se mogu posmatrati kroz: upotrebu
u borbenim dejstvima, upotrebu u terorističke svrhe i nastajanje hemijskih udesa.
Odgovor u slučaju upotrebe H/o u borbenim dejstvima, podrazumeva VS kao nosioca
odgovora na pretnje, odnosno glavne snage za odgovor na pretnju hemijskim oružjem.
Vojska Srbije kao jedan od sadržaja obezbeđenja u borbenim operacijama, organizuje
PNHB obezbeđenje, a u okviru protivhemijskog obezbeđenja podrazumeva se odbrana
od efekata dejstva hemijskog oružja potencijalnog agresora. Obezbeđenje se organizuje
pravovremeno, neprekidno i potpuno, na svim nivoima organizovanja snaga i u svim vi-
dovima i oblicima b/d. Obuhvata opšte i posebne mere radi zaštite snaga i materijalnih
dobara i resursa od hemijskih dejstava i umanjenja njihovih efekata. Opšte mere se
ostvaruju: izviđanjem, dozimetrijskom kontrolom, korišćenjem sredstava za ličnu i kolek-
tivnu zaštitu, manevrom snaga, dekontaminacijom i organizacijom kontrolno-zaštitne slu-
194
Sistem odbrane
žbe. Opšte mere sprovode svi pripadnici Vojske Srbije u skladu sa nadležnostima. Po-
sebne mere se ostvaruju nuklearno-hemijsko-biološkom kontrolom i radiološko-hemijsko-
biološkom dekontaminacijom. Ove mere realizuju specijalizovane jedinice VS i određene
ustanove Republike Srbije. [11] Pre svega to su jedinice ABH službe – 246. bataljon AB-
HO i Centar ABHO, ali u ove snage spadaju i druge specijalizovane jedinice VS, koje
mogu učestvovati pre svega u hemijskoj dekontaminaciji ljudi, naoružanja, pokretnih
stvari (PS), zemljišta i objekata (jedinice sanitetske službe, saobraćajne službe, inžinjeri-
je, opšte logistike, veterinarske i dr). Pored VS, verovatno bi bile upotrebljene i druge in-
stitucije (jedinice civilne odbrane, medicinske ustanove, jedinice Sektora za vanredne si-
tuacije MUP, javna komunalna preduzeća, itd).
U slučaju terorističkog napada hemijskim oružjem u miru većih razmera, neminovno
je proglašenje vanredne situacije da bi se angažovale sve raspoložive snage sistema.
Snage sistema bezbednosti R. Srbije koje se mogu upotrebiti u odgovoru na pretnju su:
– Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao nosilac suzbijanja i borbe protiv terorizma. U
ovom slučaju to bi se odnosilo prvenstveno na antiterorističke jedinice (za borbu protiv
terorista) i Sektor za vanredne situacije (za zadatke hemijske detekcije i dekontaminaci-
je, odnosno uklanjanja posledica);
– Vojska Srbije, pre svega protivterorističke jedinice (za borbu protiv terorista) i jedini-
ce ABH službe i druge jedinice. Jedinice ABH službe mogu biti angažovane prvenstveno
na hemijskom izviđanju i dekontaminaciji;
– Bezbednosno-informativna agencija (BIA), Vojno-bezbednosna agencija (VBA) i
Vojno-obaveštajna agencija (VOA), za prikupljanje obaveštajnih podataka, analitičku ob-
radu istih, zaštitu, analizu situacije i dostavljanje informacija donosiocima odluka;
– Nacionalni centar za kontrolu trovanja VMA, pored Klinike za urgentnu i kliničku
toksikologiju i Instituta za toksikologiju i farmakologiju, raspolaže sa mobilnom toksikolo-
škom hemijskom ekipom;
– Ministarstvo zdravlja može angažovati deo mobilnih ekotoksikoloških ekipa. Deli-
mično su opremljene mobilnom opremom za merenje zagađenja medijuma životne sredi-
ne u slučaju akcidenta (npr. Gradski zavod za javno zdravlje Beograd i Zavod za javno
zdravlje Pančevo). [12]
U slučaju hemijskih udesa, naročito većih razmera, mogu se angažovati snage kao i i
u slučaju terorističkog napada H/o, uz manje korekcije angažovanih snaga. Umesto pro-
tivterorističkih jedinica Vojske i MUP bile bi angažovane snage za kontrolu saobraćaja
Vojske i MUP, vatrogasne jedinice, centri za obaveštavanje, hidrometeorološki zavod i
sredstva informisanja. Iz Vojske Srbije težišno bi se angažovao vod za obezbeđenje od
nuklearnih i hemijskih udesa iz 246. bABHO, ali i privremeni sastavi po Planovima pre-
vencija kriza (snage za otklanjanje posledica nuklearnih i hemijskih udesa, iz sastava
snaga za treću misiju, na garnizonskom principu). Imajući u vidu da je u najvećem broju
kriznih situacija u prethodnom periodu, dolazilo do toga da MUP svoje snage oglasi ne-
dovoljnim i zatraži pomoć VS, može se sa velikom sigurnošću reći da će osim manjih ak-
cidentnih situacija (prevrtanje cisterne sa OHM i slično), jedinice ABH službe biti angažo-
vane na otklanjanju posledica hemijskih udesa.
Kao što je već navedeno, osnovnu snagu VS za sprovođenje posebnih mera protiv-
hemijskog obezbeđenja čine 246. bABHO (Komande KoV) i Centar ABHO (Komande za
obuku).
195
VOJNO DELO, 7/2019
Bataljon atomsko-biološko-hemijske odbrane je taktička jedinica ABH službe, opremlje-

na i osposobljena da delom snaga ili kao bataljon u celini, planira, organizuje i sprovodi po-
sebne mere PNHBOb u misijama Vojske Srbije. Sastoji se iz: komande, komandnog voda,
tri čete ABHO i voda za obezbeđenje od nuklearnih i hemijskih udesa. Jedinice ABHO po
vrsti mogu biti za izviđanje (izviđači i laboranti) i za dekontaminaciju (ljudstva, pokretnih
sredstava, zemljišta, objekata, odeće i opreme). Čete su organizovane kao mešoviti sasta-
vi, odnosno sastoje se od vodova za izviđanje i vodova za dekontaminaciju.
Centar atomsko-biološko-hemijske odbrane je specijalistički centar za obuku, u sa-
stavu Komande za obuku. Namenjen je za individualnu obuku i usavršavanje svih kate-
gorija kadra VS iz oblasti ABHO, kao i polaznika iz inostranstva. Kapaciteti centra su pre-
poznati i na međunarodnom planu, pa je stekao status Partnerskog centra za obrazova-
nje i obuku. Saradnju ostvaruje i sa Organizacijom za zabranu hemijskog oružja
(OPCW), za čije potrebe realizuje pojedine kurseve i pruža podršku samoj organizaciji u
realizaciji svoje obuke.
Uloga ABH službe u odgovoru na pretnje hemijskim oružjem, ogleda se prvenstveno
u planiranju, organizaciji i sprovođenju posebnih mera PNHBOb, kao kvalitativno višeg
nivoa PNHBOb, a ostvaruju se nuklearno-hemijsko-biološkom (NHB) kontrolom i radiolo-
ško-hemijsko-biološkom (RHB) dekontaminacijom.
Vojska Srbije planira, priprema i izvodi operacije u miru, vanrednom i ratnom stanju.
Osnovna podela vojnih operacija je prema načinu ispoljavanja dejstva na borbene opera-
cije i neborbene operacije. Posebna vrsta operacija su multinacionalne operacije, u koji-
ma mogu učestvovati delovi Vojske Srbije, u skladu sa zakonom. [13]
Za sagledavanje uloge ABH službe kao učesnika u odgovoru na pretnje hemijskim
oružjem, iz segmenta PNHBOb će biti izdvojen deo koji se odnosi na odbranu od hemij-
skog oružja (protivhemijsko obezbeđenje) i sagledati kako ga ABH služba sprovodi u
borbenim, neborbenim i multinacionalnim operacijama.
ABH služba je nosilac odgovora na pretnje hemijskim oružjem u borbenim operacija-
ma. Posebne mere protivhemijskog obezbeđenja, u odgovoru na pretnje hemijskim oruž-
jem, planiraju komande operativnog nivoa koje u svojim sastavima imaju jedinice ABHO,
a organizuju ih i sprovode jedinice ABHO, izvršavanjem zadataka hemijske kontrole i he-
mijske dekontaminacije.
Zadatke hemijske kontrole, u borbenim operacijama, jedinice ABH službe izvršavaju kroz:
– hemijsko izviđanje pravaca i rejona;
– meteorološko osmatranje i praćenje pojava u prizemnim slojevima atmosfere;
– laboratorijske analize i kontrole kontaminiranih uzoraka i
– računsko-analitičke poslove.
Zadatke hemijske dekontaminacije u borbenim operacijama, jedinice ABHO izvrša-
vaju kroz:
– hemijsku dekontaminaciju ljudstva, pokretnih stvari, zemljišta i objekata,
– hemijsku dekontaminaciju odeće i opreme i
– učešće u hemijskoj dekontaminaciji hrane i vode (gde je nosilac intendantska služba).
Posebne mere protivhemijskog obezbeđenja u neborbenim operacijama, planiraju se i
realizuju prvenstveno u okviru operacija podrške civilnim vlastima u suprotstavljanju neoru-
žanim pretnjama bezbednosti, kao pomoć u slučaju tehničko-tehnoloških nesreća (hemij-
skih udesa u miru), ali i obezbeđenja jedinica VS od istih. Planiraju se na strategijskom i
196
Sistem odbrane
operativnom nivou, a realizuju ih jedinice ABHO. Nosilac planiranja i realizacije zadataka u

slučaju tehničko-tehnoloških nesreća na državnom nivou je Sektor za vanredne situacije
MUP. Jedinice ABHO angažuju se na ovim zadacima prvenstveno za zaštitu ljudi i materi-
jalnih dobara VS, a po potrebi i odobrenju nadležnih lica i kao pomoć civilnim vlastima. Za-
daci koje realizuju jedinice ABHO na obezbeđenju od hemijskih udesa su:
– kontrola hemijske situacije,
– zaštita ljudi, pokretnih stvari i objekata i
– uklanjanje nastalih posledica.
Posebne mere PNHBOb u multinacionalnim operacijama realizuju jedinice ABHO iz
zemalja koje su ih deklarisale i uputile. Republika Srbija je deklarisala jedan vod ABHO,
za upućivanje u multinacionalne operacije radi izvršenja zadataka RHB dekontaminacije.
Postupci, procedure i oprema za realizaciju ovih zadataka u multinacionalnim operacija-
ma su standardizovani zbog interoperabilnosti sa stranim OS. U skladu sa tim vrši se
obuka i popuna deklarisanog voda ABHO. Suština realizacije posebnih mera protivhemij-
skog obezbeđenja u multinacionalnim operacijama (MnOp), ista je kao i u svim drugim
operacijama. Na osnovu programa Partnerstva za mir i plana mera pripravnosti Vojske
Srbije u trećem stepenu pripravnosti, ABH služba obezbeđuje gotovost za angažovanje
deklarisanog voda ABHO za multinacionalne operacije. Za ovo angažovanje, obezbeđuje
se interoperabilnost i borbena spremnost deklarisanog voda ABHO za MnOp za zadatke
dekontaminacije (ljudstva – uključujući i povređene, vozila, letelica, osetljivog materijala,
terena i ključne infrastrukture), izvođenje, za sposobnost izvođenja operacija bez podr-
ške i zamene ljudstva i integrisanje unutar ABHO sistema upozoravanja i izveštavanja.
Oprema se obezbeđuje u skladu sa propisima NATO, radi postizanja interoperabilnosti.
Razvoj sposobnosti ABH službe stranih oružanih snaga

u odgovoru na pretnje hemijskim oružjem
Od početka primene H/o u oružanim sukobima, a posebno posle Prvog svetskog ra-
ta, većina država u svetu nastojala je da osposobi vojsku za rano otkrivanje, početak pri-
mene i adekvatnu zaštitu od navedenog oružja. Do raspada Varšavskog ugovora oruža-
ne snaga stranih zemalja pridavale su veliki značaj PNHB obezbeđenju. Ni jedna ve-
žbovna aktivnost nije se realizovala bez simulacije upotrebe hemijskog oružja, kao i po-
stupaka jedinica pri upotrebi ove vrste oružja. Raspadom Varšavskog ugovora, idejom o
zabrani upotrebe H/o radi njegovog stavljanja pod kontrolu, većina država starog konti-
nenta potpisala je Konvenciju o zabrani korišćenja, upotrebe, skladištenja i o uništenju
hemijskog oružja. Potpisivanjem ove konvencije umanjio se i značaj protivhemijskog
obezbeđenja. Takođe, najveći broj zemalja u našem okruženju ušao je u NATO pakt i u
skladu sa tim dimenzionisao svoje snage, a samim tim i jedinice ABH službe. Međutim,
potpisivanje Konvencije i kontrola od strane OPCW nisu potpuna garancija da se nave-
deno oružje neće upotrebiti. Takođe, upotreba ove vrste oružja od strane terorista, razvoj
hemijske industrije, ali i uspostavljanje višepolarnog svetskog poretka, primoravaju oru-
žane snage stranih armija da nastave sa razvojem sposobnosti za odgovor na pretnje
hemijskim oružjem.
197
VOJNO DELO, 7/2019
Činjenica je da su nam po sličnim, ili gotovo identični problemima, posmatrano kako

iz ugla izazova, rizika i pretnji bezbednosti, tako iz ugla pretnji hemijskim oružjem, naj-
sličnije države u okruženju. Zbog toga je najinteresantnije sagledati rešenja nama sused-
nih država, koje su nekada bile članice Varšavskog ugovora (i imale sličnu opremu i tak-
tiku kao bivša JNA), a sada su članice NATO pakta. Takođe je zanimljivo sagledati i ne-
ke od zemalja iz šireg okruženja, koje su članice NATO pakta od njegovog osnivanja.
Imajući u vidu navedeno razmotrićemo organizaciju, zadatke i deo opreme jedinica AB-
HO Mađarske, Rumunije i Italije iz čega se mogu izvući zaključci o pravcima razvoja spo-
sobnosti za odgovor na pretnje hemijskim oružjem.
U strukturi ABH službe OS Mađarske nalaze se Centar za kontrolu radiološke, hemij-
ske, biološke i nuklearne situacije i 93. bABHO. Obe jedinice blisko sarađuju sa civilnim
Centrom za upravljanje katastrofama. Istovremeno, PNHB obezbeđenjem delimično se
bavi i Centar za snabdevanje opasnim materijama, koji se nalazi u sastavu jedinice za lo-
gističku podršku Mađarske armije. [14]
Centar za kontrolu RHB i nuklearne situacije predstavlja jedinicu ranga bataljona, a
izvršava zadatke strategijskog nivoa iz oblasti PNHBOb. Pod komandom je Združene ko-
mande, a zona upotrebe je cela teritorija Republike Mađarske. Izvršava, načelno, slede-
će zadatke:
– prikupljanje, evidentiranje i analiza podataka o NHB situaciji i pretnjama na teritoriji
R. Mađarske,
– procena NHB opasnosti, katastrofa i mogućih posledica,
– predlaganje u procesu donošenja odluka strategijskih i operativnih komandi,
– stručna kontrola NHB opasnosti sistema upozorenja i izveštavanja,
– izvođenje obuke i učešće u vežbama iz oblasti ABHO,
– upravljanje nacionalnim kontrolnim centrom za zaštitu, praćenje situacije i dvadeset
četvoročasovnu procenu NHB rizika,
– rukovođenje sistemom ranog upozoravanja u vanrednim situacijama i
– upravljanje Centrom za informacije unutar Nacionalnog integrisanog sistema za
upravljanje krizama.
93. bABHO namenjen je za prevenciju i otklanjanje posledica akcidenata u zemlji, za
podršku ABHO u operacijama kopnenih snaga mađarske armije i sprovođenje obuke i
vežbovnih aktivnosti svojih pripadnika i ABHO jedinica u drugim sastavima vojske. Bata-
ljon je u sastavu KoV, pod komandom Združene komande i razmešten je u Sekešfeher-
varu. Osnovni zadaci bataljona su:
– zajednička obuka sa drugim jedinicama Kopnenih snaga na planu primene ABH za-
štite u operacijama,
– priprema za učešće na ABH zadacima sa pripadnicima drugih armija,
– otklanjanje posledica prirodnih katastrofa u zemlji i
– izvođenje individualne i stručne obuke za ABH oficire i podoficire iz svog sastava,
kao i za pripadnike drugih jedinica vojske.
Za potrebe snaga koje se angažuju u okviru misije sprečavanja i otklanjanja posledi-
ca od tehnoloških akcidenata, bataljon angažuje tri tima koji su u stalnoj borbenoj goto-
vosti: ABH izviđački tim, tim za ABH dekontaminaciju i tim za radiološko izviđanje.
Osnovno vozilo za realizaciju izviđačkih zadataka hemijske kontrole je modifikovani
oklopni transporter BRDM 2M, koji je opremljen uređajima za merenje hemijske kontami-
198
Sistem odbrane
nacije, označavanje kontaminiranog područja, prikupljanje uzoraka sa terena, kao i utvr-

đivanje meteoroloških podataka za procenu razvoja kontaminacije. Svi podaci memorišu
se u mobilnom računaru (slika 2).
Za hemijsku dekontaminaciju ljudi, opreme, vozila i terena koristi se sistem DECO-
CONTAIN 3000 GDS. To je kontejnerski, univerzalni i visoko pokretni sistem za dekonta-
minaciju, koji sadrži sve bitne komponente za formiranje prostora za dekontaminaciju. Is-
punjava međunarodni standard NATO STANAG i AKAP-2110.
(1) (2)
Slika 2 – Oprema ABHO jedinica OS Mađarske
(1) BRDM 2M; (2) DECOCONTAIN 3000 GDS
Može se zaključiti da je razvoj sposobnosti ABH službe OS Mađarske za odgovor na

pretnje hemijskim oružjem, zasnovan na:
– centralizovanom i neprestanom praćenju hemijske situacije na nivou države,
– uvezanosti ABH službe sa civilnim strukturama,
– razvoju sposobnosti za odgovor na hemijske udese,
– unapređenju balističke i hemijske zaštite izviđačkih organa,
– opremanju sredstvima, opremom i materijama za hemijsku dekontaminaciju, po
međunarodnim i NATO standardima i
– združivanju sposobnosti sa ostalim članicama NATO pakta.
U sastavu ABH službe OS Rumunije su tri bataljona ABHO (49. bABHO „Argeş“ u
mestu Pitešti, 202. bABHO „General Gheorghe Teleman“ u Hušiju, 72. bABHO „Negru
Vodă“ u Sigišoari) i Centar za obuku ABHO.
Prema organizacijskoj strukturi, 49. bABHO „Argeş“ nalazi se u sastavu Kopnenih snaga,
pod direktnom komandom Štaba u Bukureštu. Bataljon ima četu za atomsku, četu za biolo-
šku i četu za hemijsku zaštitu, a zadaci jedinice su obuka i ABH zaštita pripadnika i jedinica
Štaba KoV. U sastavu bataljona nalaze se specijalizovanih vozila RCH-84 i TERA 77-L.
U sastavu 2. pešadijske divizije Getica KS je 202. bABHO „General Gheorghe Tele-
man“. Bataljon ima četu za atomsku, četu za biološku i četu za hemijsku zaštitu, a zadaci
jedinice odnose se na obuku i ABH zaštitu pripadnika i jedinica 2. pešadijske divizije. U sa-
stavu bataljona nalaze se specijalizovana vozila RCH-84, TERA 77-L i TABC-79 (slika 3).
U sastavu 4. pešadijske divizije nalazi se 72. bABHO „Negru Vodă“. Bataljon, takođe,
ima četu za atomsku, četu za biološku i četu za hemijsku zaštitu, a zadaci jedinice su
obuka i ABH zaštita pripadnika i jedinica 4. pešadijske divizije. U sastavu bataljona nala-
ze se specijalizovana vozila RCH-84 i TERA 77-L.
199
VOJNO DELO, 7/2019
(1) (2)
(3)
Slika 3 – Vozila jedinica ABHO za izviđanje u OS R. Rumunije
(1) TERA-77; (2) RCH-84; (3) TABC-79
Centar za obuku ABHO je vojno obrazovni centar Ministarstva odbrane. Potčinjen je

Aplikacionoj školi za borbenu podršku jedinicama, a lociran je u Kampulungu (pokrajina
Argeš). Zadatak Centra je obuka pripadnika ABHO specijalnosti. Centar se sastoji od če-
tiri uprave, štabne čete, bataljona za obuku i podršku i poligona za obuku.
Uprava za obuku i obrazovanje ima zadatak da:
– organizuje i unapredi programe svih kurseva,
– sprovodi koncept ABHO doktrine kroz obuku i obrazovanje,
– koordinira modernizacijom obuke i obrazovanja integrisanjem nastavnih aktivnosti u
obuci u jedinica,
– obezbeđuje resurse za obuku i nastavu (poligone, radionice, laboratorije),
– koordinira aktivnostima za pedagoško i metodičko unapređenje nastave i planira
obuku u Centru i upravlja kadrovima iz potčinjenih jedinica.
Može se zaključiti da je razvoj sposobnosti ABH službe OS Rumunije za odgovor na
pretnje hemijskim oružjem, zasnovan na:
– centralizovanom upravljanju službom (Centar za obuku je po ovlašćenjima spoj ne-
kadašnje Uprave ABHO i Centra ABHO u VJ),
– uvezanosti ABH službe sa civilnim strukturama,
– unapređenju balističke i hemijske zaštite izviđačkih organa,
– razvoju sposobnosti za odgovor na hemijske udese,
– opremanju sredstvima, opremom i materijama za hemijsku dekontaminaciju, po
međunarodnim i NATO standardima i
– združivanju sposobnosti sa ostalim članicama NATO pakta.
Cilj italijanske ABH službe, po pitanju zaštite od hemijskog oružja značajno se promenio po-
slednjih godina, prelazeći sa pasivnog stava (istraživanje opreme, veština i sistema usmerenih na
upravljanje i odgovore na hemijske napade i udese) na aktivan stav (razvoj novih procedura i pri-
3
bavljanje sredstava i opreme za sprečavanje hemijskih napada i udesa pre nego što se dese) .
3
https//:www.thefreelibrary.com/7th Italian CBRN regiment cremona, pristupljeno 03.06.2019.
200
Sistem odbrane
Okosnicu italijanske ABH službe čini 7. puk ABHO „Kremona“, koji je jedan od stubo-
va NATO u Evropi po pitanju ABH službe. Misije puka su:
– sprovođenje tehničke i taktičke podrške snagama na terenu, radi unapređenja NHB zaštite,
– PNHB obezbeđenje oblasti u kojima učestvuju nacionalne jedinice, radi očuvanja
bezbednosti osoblja i
– podrška nacionalnim civilnim vlastima usled nuklearnih (N) i hemijskih (H) udesa ili
terorističkih napada N i H oružjem.
Specifični zadaci puka su:
– organizovanje efikasnog sistema upozoravanja i izveštavanja,
– detekcija i identifikacija hemijskih agenasa,
– identifikacija, izolacija i izveštavanje o kontaminiranim sredstvima i opremi za koje
je neophodna dekontaminacija,
– prikupljanje uzoraka kontaminacije (policija sprovodi analizu prvog nivoa za potvrdu) i sla-
nje višim nacionalnim i međunarodnim laboratorijama u skladu sa uputstvima SIBCRA i NATO,
– kontrola kontaminiranih površina i evakuacija osoblja,
– sprovođenje mera RHB kontrole područja ili puteva,
– dekontaminacija delova infrastrukture i površina,
– podrška uklanjanju eksplozivnih naprava sa hemijskim agensima,
– podrška i savetovanje komandanata jedinica,
– upravljanje zbrinjavanjem žrtava kontaminacije,
– priprema prenosnih kolektivnih sistema NHB zaštite sa nepropusnim filterom,
– priprema završne (dubinske) dekontaminacije kontaminiranog ljudstva, opreme i vozila.
Puk je opremljen, između ostalog, sledećim PS ABHO:
– detektorima Rotem, Chem Pro 100, Bio Threat Alert, Identifinder, GC/MS Hapsite,
Rapid, Microspec Mobile, Trudifender,
– materijama za RHB dekontaminaciju BX-24, BX-29, SX-34,
– sistemima za RHB dekontaminaciju Decon Station 100 pax/h i Decon System 100
pax/h na vozilu APS 8X8 (slika 4).
1)
2) 3)
4)
5)
Slika 4 – Deo opreme ABHO OS R. Italije
1) Rotem; 2) Bio Threat Alert; 3) Gc/Ms Hapsite; 4) Microspec Mobile; 5) APS 8x8.
201
VOJNO DELO, 7/2019
Kako italijansko Ministarstvo odbrane vidi dalje pravce razvoja sposobnosti ABH službe,
može se zaključiti po temama koje su nametnuli za razgovor na ABHO Samitu Evrope u Rimu,
od 17. do 19.04.2018. godine4. To će pre svega biti razvoj novih sposobnosti ABH službe:
– RHB forenzika,
– obezbeđenje skupova visokog značaja od pretnji hemijskim oružjem i
– uklanjanje improvizovanih MES punjenih hemijskim agensima.
Kada se analiziraju rešenja i pravci razvoja službi ABHO OS Mađarske, Rumunije i
Italije, mogu se izvesti sledeći zaključci:
– organizacija i kvantitet jedinica ABH službe (broj četa, odnosno bataljona) su potpu-
no slični ABH službi VS (imajući u vidu površine država i brojnost oružanih snaga), tako
da se na neki način može prepoznati „NATO organizacija“;
– države bivše članice Varšavskog ugovora, a sada NATO (Mađarska i Rumunija), odbaci-
le su staru rusku opremu za detekciju i identifikaciju OHS i opremile se modernim detektorima;
– za hemijsko izviđanje kontaminiranih zona, opremljene su borbenim vozilima točka-
šima (balistička zaštita) kao platformama, koja su nadograđena instrumentima i pribori-
ma za detekciju, identifikaciju, prenos podataka, meteorološkim i kompletima za uzima-
nje uzoraka i obeležavanje kontaminacije;
– kapaciteti ABHO objedinjeni su u jedinstvenu strukturu, radi lakšeg upravljanja obu-
kom i upotrebe jedinica;
– uspostavljena je čvrsta uvezanost sa civilnim strukturama u vezi odgovora na pret-
nje hemijskim oružjem;
– u OS Italije (članica NATO od njegovog nastanka), primetan je razvoj novih spo-
sobnosti, kao što su ABH forenzika, obezbeđenje skupova visokog značaja i uklanjanje
improvizovanih MES punjenih hemijskim agensima, traganje i spasavanje, prečišćavanje
vode i vodosnabdevanje;
– primetan je trend opremanja i modernizacije opreme za hemijsku zaštitu tela, de-
tekciju i identifikaciju OHS i industrijskih OHS, kao i hemijsku dekontaminaciju.
Pravci razvoja sposobnosti ABH službe Vojske Srbije

u odgovoru na pretnje hemijskim oružjem
Da bi odgovorila na izazove rizike i pretnje po bezbednost R. Srbije, Vojska Srbije u
skladu sa dodeljenim misijama i zadacima u miru razvija svoje operativne sposobnosti.
Kao što je već navedeno u prethodnom delu rada, između ostalog, bezbednost R. Srbije
može biti ugrožena hemijskim oružjem na više načina.
Pojam operativnih sposobnosti je istorijski gledano relativno nov u našoj vojsci. Nekada-
šnja JNA, a zatim i VJ i VSCG, koristile su sintagmu „borbena gotovost''. Republika Srbija, u
skladu sa procesima integracije i kao član Partnerstva za mir, prihvatila je Koncept razvoja
vojske zasnovan na sposobnostima. Planiranjem razvoja Vojske, zasnovanom na sposobno-
stima, utvrđuju se razlike između postojećih i potrebnih sposobnosti i način prevazilaženja tih
razlika kroz razvoj činilaca operativnih i funkcionalnih sposobnosti. ABH služba, svojom struk-
turom – upravnim organima i jedinicama, učestvuje u izgradnji operativnih sposobnosti VS,
na svim nivoima komandovanja, u skladu sa zadacima koji se pred nju postavljaju.
4
https//:www.asdnews.com/CBRNe Summit Europe 2018, pristupljeno 05.06.2019.
202
Sistem odbrane
Razvijati vojsku jedne zemlje, oduvek je značilo utvrditi odnos između potrebnih sposobno-
sti za izvršavanje dodeljenih misija i zadataka i uspostavljanja adekvatne strukture komandi, je-
dinica i ustanova. Taj odnos uspostavlja se između potrebnih operativnih sposobnosti Vojske
Srbije, s jedne strane i činilaca – resursnih ograničenja za razvoj tih sposobnosti, s druge stra-
ne. Doktrina Vojske Srbije definiše operativne sposobnosti kao „mogućnost Vojske Srbije ili
njenih delova, da u predviđenom vremenu i pod određenim standardima i uslovima, ostvaruju
željene operativne efekte kombinacijom snaga, sredstava i načina izvršenja zadataka“5.
Navedenom doktrinom i Pravilnikom o elementima i kriterijumima za ocenu stanja,
operativnih i funkcionalnih sposobnosti Vojske Srbije, definisani su sledeći elementi ope-
rativnih sposobnosti VS:
(1) „komandovanje“; (2) „pravovremena raspoloživost snaga“; (3) „razmeštaj i mobil-
nost u zoni operacija“; (4) „iskorišćenje informacionog prostora“; (5) „delotvorna i efika-
sna upotreba snaga“; (6) „otpornost i zaštita snaga“ i (7) „održivost snaga“. [15]
Operativne sposobnosti ocenjuju se u komandama i jedinicama VS kojima su dode-
ljeni zadaci za izvršenje misija, kao i u privremenim sastavima obrazovanim posebnim
naređenjima radi realizacije misija VS. Operativne sposobnosti ocenjuju se po svim ele-
mentima po kojima jedinica ima zadatke iz misije.
Da bi se sagledalo kako ABH služba učestvuje u izgradnji operativnih sposobnosti
Vojske Srbije, mora se poći od sledećih činjenica:
– ABH službu Vojske Srbije čine upravni organi na strategijskom, operativnom i tak-
tičkom nivou i jedinice ABH službe: 246. bABHO/KoV, Centar ABHO/KzO i jedinice AB-
HO ranga voda u RV i PVO,
– Centar ABHO ne izgrađuje operativne sposobnosti,
– ABH služba je nosilac PNHBOb Vojske Srbije, koje obuhvata opšte i posebne mere,
– operativne sposobnosti se ocenjuju (procenjuju) na osnovu zadataka iz liste univer-
zalnih zadataka (LUZ), po nivoima.
Dakle, uloga ABH službe u razvoju sposobnosti VS, može se sagledati po nivoima
(strategijski, operativni i taktički), kroz ulogu i doprinos upravnih organa i jedinica ABHO,
u realizaciji zadataka iz LUZ VS.
Analizirajući LUZ za izgradnju operativnih sposobnosti Vojske Srbije, odnosno zadat-
ke VS za izgradnju operativnih sposobnosti, uočava se da su zadaci iz domena
PNHBOb, za koje je nosilac ABH služba VS, svrstani u element (6) „Sposobnost zaštite i
otpornosti snaga“, pod delom „Nuklearno-hemijsko-biološka zaštita“, a zadaci su:
– 1. Planirati i organizovati opšte mere PNHBOb i
– 2. Planirati i organizovati posebne mere PNHBOb.
Upravni organ ABH službe na strategijskom nivou (referent ABHO) u Upravi za plani-
ranje i razvoj (J-5) GŠ VS, radi realizacije ovog zadatka, a samim tim i pružanja doprino-
sa izgradnji operativnih sposobnosti VS obavlja niz zadataka koje je nekada radilo više
ljudi Uprave ABHO. Značajnu ulogu u realizaciji svih nabrojanih mera i aktivnosti, obavlja
Savet ABH službe, naročito po pitanjima planiranja opremanja Vojske Srbije pokretnim
stvarima ABH službe, razvoja novih PS ABH službe i normativno-doktrinarne uređenosti.
Na operativnom nivou, nosilac ovog zadatka je upravni organ ABH službe (referent
ABHO) u komandama KoV, RViPVO i Teritorijalnih snaga (TS). Radi izgradnje operativ-
5
Doktrina Vojske Srbije, VIZ, Beograd, 2010, str. 17.
203
VOJNO DELO, 7/2019
nih sposobnosti operativnih sastava, a samim tim i pružanja doprinosa izgradnji operativ-
nih sposobnosti VS u celini, referenti ABHO u operativnim sastavima preduzimaju različi-
te mere i aktivnosti iz svoje nadležnosti.
Na taktičkom nivou, ABH službu čine upravni organi u brigadama (referenti ABHO) i
jedinice ABHO (246. bABHO/KoV, četa ABHO/TS i vodovi ABHO/RViPVO). Referenti
ABHO u brigadama nosioci su planiranja i organizacije izvršenja opštih mera PNHBOb,
dok su jedinice ABHO nosioci planiranja i realizacije posebnih mera PNHBOb.
Zadaci specijalističkih oficira ABHO (referenti ABHO) na sprovođenju opštih i posebnih mera
PNHBOb po nivoima su slični i ovom prilikom, zbog obima rada, nećemo o njima govoriti.
Posebne mere PNHBOb sprovode jedinice ABH službe. Glavna snaga ABH službe u rea-
lizaciji posebnih mera PNHBOb u VS je 246. bABHO/KoV. Može se reći da Vojska Srbije
svoje sposobnosti za PNHBOb u sve tri misije, zasniva na sposobnostima ovog bataljona.
Bataljon ABHO razvija sposobnosti u skladu sa Listom zadataka za ocenjivanje operativnih
sposobnosti, koja mu je dodeljena Uputstvom za ocenjivanje, analizu i izveštavanje o stanju,
operativnim i funkcionalnim sposobnostima u Vojsci Srbije (privremeno). [16]
Na navedenoj listi, jedan od težišnih zadataka bataljona ABHO je „Planirati i realizo-
vati posebne mere PNHBOb“, što je u suštini i najveći doprinos ABH službe izgradnji
operativnih sposobnosti VS, odnosno najveći doprinos vojske sistemu nacionalne bez-
bednosti države u odbrani od pretnji hemijskim oružjem.
Bataljon ABHO, u odgovoru na pretnje H/o izvršava zadatke u sve tri misije Vojske Srbije u
miru, vanrednom i ratnom stanju. Osnovni preduslov za sprovođenje posebnih mera PNHBOb
u odbrani od pretnji H/o u prvoj misiji, jeste da bataljon ABHO poseduje mogućnosti za:
– hemijsko izviđanje pravaca i rejona,
– meteorološko osmatranje i praćenje pojava u prizemnim slojevima atmosfere,
– laboratorijske analize i kontrole hemijski kontaminiranih uzoraka,
– računsko-analitičke poslove,
– hemijsku dekontaminacija ljudi, pokretnih stvari (PS), zemljišta i objekata i
– hemijsku dekontaminaciju odeće i opreme. [17]
Mogućnosti ABH službe (težišno bABHO) za sprovođenje posebnih mera PNHBOb u
prvoj misiji „Odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja“, ogledaju se u
mogućnostima za izvršenje zadataka hemijske kontrole i hemijske dekontaminacije.
Suštinu mogućnosti izvršenja hemijske kontrole čine mogućnosti hemijskog osmatra-
nja, izviđanja i laboratorijske analize uzoraka hemijske kontaminacije. Mogućnosti jedini-
ca ABHO za hemijsku kontrolu zavise od strukture snaga za hemijsko izviđanje i njihovih
mogućnosti za hemijsko izviđanje (tabela 1).
Tabela 1 – Dnevne mogućnosti (10 h angažovanja, 8 h efektivnog izviđanja) organa i jedinica ABHO
za hemijsko izviđanje [18]
Hemijsko izviđanje rejona u celini

Hemijsko izviđanje
Organ – jedinica Samo spoljne Spoljne i unutrašnje
pravaca
granice granice
2
IP ABHO 4 km 0,8 km 0,45 km2
Odelj. ABHO za izviđ. 12 km 2,4 km2 1,35 km2
Vod ABHO za izviđanje 12 km 2,4 km2 1,35 km2
Četa ABHO 12 km 2,4 km2 1,35 km2
2
Bataljon ABHO 36 km 7,2 km 4,05 km2
204
Sistem odbrane
Međutim, u praksi stanje je znatno drugačije. Za realizaciju zadatka hemijskog izviđa-

nja pravaca i hemijski kontaminiranih zemljišta, jedinice ABH službe trenutno nemaju
razvijenu sposobnost, zbog isteklih resursa sredstava za detekciju i identifikaciju i stanja
vozila za RH izviđanje. Jedinica je opremljena izviđačkim motornim vozilima AR 55 RH,
koja su proizvedena šezdesetih godina prošlog veka i čiji je stepen pouzdanosti i zaštite
ljudstva pri radu u kontaminiranoj atmosferi na minimumu. Detektori OHS su zastareli i
nepouzdani, a indikatorska sredstva sa isteklim rokovima upotrebe.
Osnovne snage za laboratorijsku analizu i kontrolu H kontaminiranih uzoraka u bataljo-
nu ABHO čine odeljenja ABHO – laboratorijske stanice (LSt) iz sastava komandnog voda i
voda za obezbeđenje od NiH udesa. Za potrebe analize hemijski kontaminiranih uzoraka,
ova odeljenja u svom sastavu imaju po jednu hemijsku laboratoriju. Pored toga i delovi
odeljenja za dekontaminaciju iz sastava voda za obezbeđenje od NiH udesa u svom sasta-
vu imaju po jednu hemijsku laboratoriju. Ukupno, u odeljenjima ABHO (LSt) ima ukupno
pet hemijskih laboratorija. Odeljenje ABHO (LSt) iz sastava voda za obezbeđenje od NiH
udesa u svom sastavu ima mobilnu automobil – RH laboratoriju. To daje mogućnost bata-
ljonu ABHO da ovo odeljenje uputi na lice mesta i ubrza identifikaciju OHS (bez čekanja na
povratak izviđačkih jedinica). Tehničke mogućnosti hemijske laboratorije (modela koji je u
upotrebi – LH M3) presudno utiču na ukupne mogućnosti bataljona ABHO. Mogućnosti he-
mijskih laboratorija u bataljonu su takve da se na svakoj dnevno (do 10 časova efektivnog
angažovanja) može izvršiti do 10 hemijskih analiza kontaminiranih uzoraka, što znači 50
hemijskih analiza kontaminiranih uzoraka na nivou bataljona. Međutim, praktično, bataljon
ABHO za izvršenje hemijskih laboratorijskih analiza nema potrebne sposobnosti. Problem
u sprovođenju laboratorijskih analiza i kontrola predstavljaju istekli resursi na reaktivima ko-
jima su opremljene hemijske laboratorije, a mogućnosti nabavke reaktiva i druge opreme
potrebne za rad, trenutno su veoma ograničene.
Mogućnosti za hemijsku dekontaminaciju bataljona ABHO, ogledaju se u mogućno-
stima za dekontaminaciju ljudstva, naoružanja i PS i dekontaminaciju puteva, zemljišta i
objekata (tabela 2).
Tabela 2 – Dnevne mogućnosti jedinica ABHO za hemijsku dekontaminaciju [18]
Dekontaminacija Dekontaminacija
Dekontaminacija
Jedinica ABHO puteva zemljišta i objekata
jedinica
4 do 5 angažovanja
Odeljenje ABHOd 4 km 0,8 km2 0,45 km2
Vod ABHOd 12 km 2,4 km2 1,35 km2
2
1. i 2. četa ABHO 12 km 2,4 km 1,35 km2
2
3. četa ABHO 12 km 2,4 km 1,35 km2
Vod ABHO NiHu
Bataljon ABHO 36 km 7,2 km2 4,05 km2
Međutim, zbog kvalitativnog stanja materija za dekontaminaciju, mogućnosti za izvr-

šenje hemijske dekontaminacije su značajno umanjene, pa bataljon može da izvrši de-
kontaminaciju samo 2-3 bataljona diviziona dnevno, odnosno 8-10 ha zemljišta i objeka-
ta. Materije za dekontaminaciju predstavljaju ozbiljan problem za bataljon ABHO, jer po-
205
VOJNO DELO, 7/2019
red kvalitativnih svojstava, nije rešeno ni njihovo čuvanje. Potrebno je iznaći sistemsko
rešenje da se opremanje materijama za dekontaminaciju vrši neposredno pred izvršenje
zadatka preuzimanjem iz privrednih društava sa kojima bi se potpisivali ugovori.
U drugoj misiji, „Učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu“, jedinice ABHO
VS realizuju zadatke učešćem u multinacionalnim operacijama i kroz međunarodnu voj-
nu saradnju.
Za učešće u multinacionalnim operacijama, na osnovu programa Partnerstva za mir i
Plana mera pripravnosti VS, ABH služba odnosno 246. bataljon ABHO obezbeđuje goto-
vost za angažovanje deklarisanog voda ABHO za MnOp. Deklarisani vod ABHO za
MnOp je 2017. godine dostigao ključne sposobnosti propisane TOPFAS obrascem, jer je
na NATO evaluaciji nivoa 2 (NEL-2) ocenjen kao borbeno spreman. Mogućnosti bataljo-
na za izvršavanje zadataka iz domena druge misije Vojske Srbije se ogledaju kroz intero-
perabilnost i borbenu spremnost deklarisanog voda ABHO za MnOp po sledećem:
– dekontaminacija ljudstva (uključujući povređene), vozila, letelica, osetljivog materi-
jala, terena i ključne infrastrukture,
– dekontaminacija 30-40 vozila po času u trajanju od 12 časova,
– dekontaminacija 150 osoba po času u trajanju od 12 časova,
– dekontaminacija 3 letelice veličine C-130 (aviona, bespilotne letelice ili helikoptera)
po času u trajanju od 12 časova,
– dekontaminacija tvrde podloge, terena i ključne infrastrukture kontaminiranog ze-
mljišta veličine minimum 12.000 m² tvrde podloge u trajanju od 12 časova (ali ne istovre-
meno sa dekontaminacijom ljudi i opreme),
– dekontaminacija jedinice ranga bataljona u trajanju do 12 časova u vremenskom
periodu od 24 časa,
– dekontaminacija ljudi uporedo sa vozilima ili avionom,
– izvođenje operacija bez podrške i zamene ljudstva u trajanju do 3 dana,
– integrisanje unutar ABHO sistema upozoravanja i izveštavanja.
Za učešće u međunarodnoj vojnoj saradnji, jednu od najznačajnijih uloga u Vojsci Srbije
ima Centar ABHO. Centar ABHO ima razvijene sposobnosti da za potrebe zemalja regiona
u toku godine realizuje četiri do šest kurseva iz Kataloga kurseva po nacionalnim procedu-
rama RS (osim Osnovnog kursa biološkog oružja i toksikologije) i po jedan Kurs sa toksič-
nim hemikalijama iz sastava hemijskog oružja, za svaku zemlju potpisnicu Memoranduma
o saradnji u oblasti ABHO (maksimalno tri kursa godišnje ukoliko sve tri zemlje potpišu).
Centar ABHO nema razvijene sposobnosti za realizaciju obuke po usvojenim NATO stan-
dardima, već obuku realizuje po procedurama Vojske Srbije. Takođe, centar ima razvijene
sposobnosti da, na osnovu potpisane Konvencije o zabrani proizvodnje, razvoja i skladište-
nja hemijskog oružja i o njegovom uništenju, za potrebe OPCW u toku godine realizuje je-
dan Osnovni kurs pomoći i zaštite od hemijskog oružja i pruži podršku u realizaciji dva
„Kursa sa realnim hemijskim agensima“ za potrebe inspektorata OPCW.
U okviru treće misije VS „Podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bez-
bednosti“ jedinice ABH službe razvijaju sposobnosti za izvršenje zadatka „pomoć civilnim
vlastima u slučaju prirodnih nepogoda, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća“. U slučaju
tehničko-tehnoloških i dr. nesreća, bataljon ABHO se može angažovati na uklanjanju po-
sledica hemijskih udesa u skladu sa važećim zakonima i propisima Republike Srbije i
VS, koristeći raspoloživu formacijsku opremu.
206
Sistem odbrane
Za zadatke obezbeđenja od hemijskih udesa, bataljon ABHO u svom sastavu ima je-
dinicu ranga voda, koji se može angažovati na zadacima:
– kontrole hemijske kontaminacije,
– zaštite ljudi, pokretnih stvari i objekata i
– uklanjanja nastalih posledica. [19]
Kontrola hemijske kontaminacije obuhvata otkrivanje izvora kontaminacije, njegovo
praćenje i izveštavanje i obaveštavanje. Nosioci kontrole hemijske kontaminacije su izvi-
đački organi iz sastava jedinica za RHB izviđanje i jedinice za laboratorijske analize i
kontrole. Uklanjanje posledica od H udesa obuhvata hemijsku dekontaminaciju ljudi, ži-
votinja, hrane i vode, pokretnih stvari, odeće i opreme, zemljišta i objekata i učešće u
asanaciji terena. Pored navedenog, jedinice bataljona se mogu angažovati i za organizo-
vanje kontrolno zaštitne službe rejona udesa, dotur i snabdevanje vodom, gašenje poža-
ra i za izvršavanje drugih zadataka za koje je potrebna odgovarajuća zaštitna oprema i
sredstva sa kojima raspolaže bataljon. Ukupni kapaciteti bataljona za angažovanje u slu-
čaju hemijskih udesa, su kao i kapaciteti za hemijsku kontrolu i hemijsku dekontaminaciju
u prvoj misiji, s tim što je za ličnu zaštitu i detekciju i identifikaciju hemijskih agenasa,
neophodno posedovati specijalizovanu opremu.
Međutim, zbog isteklih resursa dela osnovne opreme, kao što su indikatorska sred-
stava za hemijske detektore, hemikalije i reaktivi za hemijske laboratorije i materija za
dekontaminaciju, bataljon ABHO nema potrebnu sposobnost za izvršenje hemijskog izvi-
đanja, kvantitativnih i kvalitativnih analiza H uzoraka, hemijsku dekontaminaciju i uklanja-
nje posledica hemijskih udesa.
Sagledavajući sve navedeno zaključujemo da je neophodno što pre krenuti u razvoj
sposobnosti ABH službe za odgovor na pretnje hemijskim oružjem, a prvenstveno za re-
alizaciju zadataka hemijskog izviđanja i hemijske dekontaminacije. Ovaj proces mogao bi
da ide u tri pravca:
– razvoj organizacije jedinica ABH službe,
– opremanje modernim sredstvima po ugledu na OS stranih zemalja i
– razvoj i opremanje novim PS za hemijsko izviđanje i dekontaminaciju.
Razvoj organizacije jedinica ABH službe u VS, odnosno potreba za dogradnjom sa-
dašnje organizacije, uslovljena je mnogim faktorima i ograničenjima (ljudski resursi, fi-
nansijska sredstva, mesto i značaj ABH službe u VS, uslovima i međunarodnim odnosi-
ma, itd). Neki od optimalnih modela razvoja sposobnosti ABH službe, uz minimalno ka-
drovsko i materijalno naprezanje sistema odbrane, bili bi:
a) jedan bataljon na nivou VS (u KoV), mešovita četa ABHO (u TS) i mešoviti vodovi
ABHO u brigadama operativnih sastava
b) ili dva bataljona ABHO na nivou VS.
U prvoj varijanti, pored sadašnjeg 246. bABHO/KoV, mčABHO/TS i dva voda ABHO
u vbr/RV i PVO, bio bi ugrađen još po jedan mešoviti vod ABHO (sa snagama ABHO za
izviđanje i za dekontaminaciju) u pet brigada Kopnene Vojske (četiri brigade KoV i mabr),
jednoj brigadi RV i PVO (250. rbrPVO) i osam brigada Teritorijalnih snaga (sve teritorijal-
ne brigade). To bi bilo još 13 mešovitih vodova ABHO pored sadašnjih jedinica. Navede-
ni vodovi bili bi razvijeni samo po ratnoj formaciji, i u tom smislu, njihovo formiranje ne bi
zahtevalo veliko naprezanje sistema, jer se brojno stanje u miru ne bi menjalo. Ratna po-
stavljenja dobili bi oficiri i podoficiri iz Centra ABHO i starešine ABHO iz drugih organiza-
207
VOJNO DELO, 7/2019
cijskih celina MO i VS (koji nemaju ratni raspored), a rezervni sastav vojnika činili bi voj-
nici koji su služili vojni rok sa oružjem. Popuna opremom realizovala bi se iz imajućeg
stanja u VS, remontne rezerve i eventualnim dodatnim opremanjem.
U drugoj varijanti, pored sadašnjeg 246. bABHO/KoV, bio bi formiran još jedan bataljon
ABHO istog sastava (samo po ratnoj formaciji). U tom smislu, sadašnja četa ABHO iz Teri-
torijalnih snaga, prerasla bi u bataljon ABHO/TS. Za razvoj navedenog bataljona, bio bi
nadležan Centar ABHO, koji bi činio jezgro njegove popune. Vodovi ABHO iz RV i PVO
mogli bi biti izdvojeni iz vazduhoplovnih brigada i ugrađeni u navedeni bataljon, s tim što bi
im zadaci (i lokacija) ostali isti. Time bi se omogućilo da oba vojišta (severno i južno) imaju
po jedan bABHO a koordinacija njihove upotrebe bi mogla biti centralizovana (u GŠ VS).
Opremanje modernim sredstvima po ugledu na OS stranih zemalja je jedan od mo-
gućih pravaca razvoja sposobnosti ABH službe u odgovoru na pretnje H/o, imajući u vidu
sadašnju zastarelost opreme i istekle resurse. Analizirajući sredstva i opremu zemalja u
bližem i širem okruženju i njihove pravce razvoja sposobnosti, nameće se zaključak da je
potrebno jedinice ABH službe VS opremiti po sledećem:
– PS za detekciju i identifikaciju OHS: kompleti hemijskih detektora tipa RAID M-100,
CAM-2, DRAGER ACCURO sa potrošnim materijalom i rezervnim delovima po kriteriju-
mu pripadanja,
– senzori za detekciju na daljinu ,
– PS za detekciju i identifikaciju industrijskih OHS: laki hemijski detektor na bazi
spektrometrije pokretljivosti jona, indikatorske cevčice, hemijski detektor na bazi plamene
spektrometrije, identifikator hemijskih agenasa na bazi ramanske spektrometrije,
– PS za uzorkovanje i laboratorijsku analizu: kompleti za ABH forenzičko uzorkovanje,
spregnuti gasni hromatograf i maseni spektrometar sa termalnom desorpcijom uzoraka, ga-
maspektrometrijski sistem sa detektorom od ultračistog germanijuma sa višekanalnim anali-
zatorom, sistem za hlađenje, prateća elektronika, zaštitna olovna kućišta i softver za analizu,
– PS za hemijsku zaštitu: zaštitni kombinezon za hemijsku zaštitu (jednokratna upotreba),
izolacioni zaštitni komplet sa vizirom klase A, izolacioni aparat sa komprimovanim vazduhom,
– druga PS za hemijsku kontrolu: digitalni meteorološki komplet, kompleti za obeleža-
vanje KonZ i prenosni uređaji za radio vezu sa punjačima,
– motorna vozila za hemijsko izviđanje iz uvoza (TERA-77, RCH-84, TABC-79, CO-
BRA, DINGO, FOX) ili platforma domaće proizvodnje sa adekvatnom balističkom zašti-
tom (npr. „LAZAR-3'') sa integrisanim sistemima za rad u kontaminiranim uslovima (NHB
zaštita, rano upozoravanje posade, meterološki senzori),
– platforme za dekontaminaciju M09, sa integrisanim uređajima za dekontaminaciju
„Sanijet C.921“,
– materije za završnu hemijsku dekontaminaciju BX 24,
– sistem i rezervoar za prikupljanje i pumpa za izvlačenje otpadnih voda tokom hemij-
ske dekontaminacije,
– šator za dekontaminaciju malih razmera i dr.
Razvoj novih PS za hemijsku kontrolu i dekontaminaciju i opremanje istima je jedan
od mogućih pravaca razvoja sposobnosti ABH službe za odgovor na pretnje hemijskim
oružjem. ABH služba na prostoru Republike Srbije je od početka proizvodnje zaštitnih
maski (1927. godine), pa do početka devedesetih godina prošlog veka, uglavnom kon-
stantno pratila trendove razvoja PS ABHO u svetu i išla u korak sa njima. Ovaj pravac je
208
Sistem odbrane
u poslednjih tridesetak godina zapostavljen, usled nedostatka finansijskih sredstava, re-

organizacije i promene vlasničke strukture domaćih preduzeća. Posmatrajući trenutna
dešavanja u svetu, napredak tehnologija i razvoj novih sredstava u mnogim oblastima,
vidna je ekspanzija upotrebe bespilotnih vazduhoplova (dronova) u najrazličitije svrhe.
Dronovi imaju mogućnosti da stignu do najnepristupačnijih geografskih tačaka, da snima-
ju prostor i željene objekte iz vazduha, da prenose određeni teret i drugo, a njihova cena
je sve dostupnija i zbog toga nalaze sve veću primenu u oblastima medija, prenosa infor-
macija i pošiljki, poljoprivrede, istraživanja, vanrednih situacija, itd. Ključna prednost upo-
trebe dronova je njihovo daljinsko upravljanje, čime se ljudi ne izlažu (ili samo u manjoj
meri) opasnostima i rizicima. U tom smislu, razmatranju mogućnosti i razvoju upotrebe
dronova u VS, mora se pristupiti što pre. Jedna od mogućnosti njihove upotrebe je i za
zadatke hemijske kontrole i hemijske dekontaminacije u jedinicama ABHO.
Za razvoj sposobnosti ABH službe za hemijsku kontrolu i dekontaminaciju upotrebom
dronova, neophodno je: (1) odabrati tip drona koji bi se koristio kao platforma, (2) integri-
sati ga sa potrebnim sredstvima za monitoring OHS ili dekontaminaciju OHS, (3) opitova-
ti i uvesti u naoružanje i opremu VS i opremiti jedinice ABHO, (4) korigovati formacije je-
dinica, (5) razraditi taktiku hemijske kontrole i hemijske dekontaminacije i (6) izvršiti obu-
ku za upotrebu.
Dronovi čija bi upotreba bila optimalna za zadatke hemijske kontrole su iz kategorije
„mini''. Konkretno rešenje bi bilo nakon sprovođenja propisanih procedura u MO i VS.
Neka od savremenih rešenja modularnih sredstava za detekciju OHS koja bi se mogla
ugraditi na navedeni dron su: multifunkcionalni oglašavač opasnosti, prenosivi ortogonal-
ni detektor industrijskih opasnih materija i savremeni senzor – detektor (NASA). [20]
Izbor modularnih sredstava i njihova integracija na dron, morala bi se obaviti u tesnoj
koordinaciji Saveta ABH službe VS, Vojnotehničkog istituta/SMR MO i Tehničkog opitnog
centra/UPiR (J-5) GŠ VS. Nakon njihovog razvoja, opitovanja, usvajanja u upotrebu u VS
i opremanja jedinica ABHO, formacijska struktura jedinica ABHO za izviđanje bi se mora-
la izmeniti (izvršilo bi se smanjenje brojnog stanja), kao i taktika hemijskog izviđanja
(zbog daljinskog upravljanja i centralizovanog monitoringa). Obuka ljudstva za hemijsku
kontrolu dronovima, mogla bi se vršiti u Centru ABHO.
Mogućnost efikasne upotrebe dronova u hemijskoj dekontaminaciji ljudstva i lične
opreme teško je uočiti, ali se mogu efikasno upotrebiti u hemijskoj dekontaminaciji obje-
kata, zemljišta i puteva, kao i izvora hemijskih udesa. Dronovi čija bi upotreba (kao plat-
forme) bila optimalna za zadatke hemijske dekontaminacije, već se koriste u poljoprivredi
(za prskanje useva). U Republici Srbiji već postoje određena preduzeća, koja razvijaju vi-
šenamenske dronove, nosivosti preko 50 kilograma, hibridna varijanta omogućava preko
60 minuta autonomije leta sa maksimalnim opterećenjem, a dolet je 7,5 kilometara (ili 15
kilometara u jednom smeru). Letelicom se može upravljati u četiri različita režima, koji
podrazumevaju i ručno i automatsko daljinsko upravljanje. Navedeni dostignuti razvoj
ovih dronova mogao bi se iskoristiti za razvoj dronova za hemijsku dekontaminaciju. Iz-
bor platforme, razvoj i opitovanje bi se takođe realizovao u koordinaciji Saveta ABH slu-
žbe, VTI/MO i TOC/GŠ VS. Nakon njihovog razvoja, opitovanja, usvajanja u upotrebu u
VS i opremanja jedinica ABHO, formacijska struktura jedinica ABHO za dekontaminaciju
bi se morala izmeniti i razraditi nova taktika upotrebe. Obuka za upotrebu sredstava mo-
gla bi se vršiti u Centru ABHO (individualna) i u 246. bABHO (kolektivna).
209
VOJNO DELO, 7/2019
Zaključak
Primena otrovnih hemijskih supstanci u ratnim sukobima traje skoro koliko i istorija
ratovanja. Počeci se vezuju za stari vek i Spartance, a u savremenom značenju tog poj-
ma, prvi put je primenjeno u Prvom svetskom ratu (u istoriji poznat i kao „hemijski rat“). U
novije doba, OHS su najčešće korišćene u terorističke svrhe, uglavnom od strane islam-
skih terorista. Bez obzira na pozitivne rezultate u jačanju bezbednosnog položaja R. Sr-
bije i dalje postoje značajni izazovi, rizici i pretnje njenoj bezbednosti. U tom smislu bez-
bednost Republike Srbije može biti ugrožena i upotrebom hemijskog oružja na njenoj te-
ritoriji, kako upotrebom OHS u eventualnoj oružanoj agresiji na nju (u borbenim dejstvi-
ma), tako i terorističkim napadima sa OHS, ali i nastankom hemijskih udesa (izazvanih
slučajno ili namerno).
Normativno-pravno je regulisano, da je VS nosilac odgovora na eventualno oružano
ugrožavanje Republike Srbije spolja. Jedno od obezbeđenja VS, kao sadržaja borbenih
dejstava jeste PNHBOb, koje se kroz opšte i posebne mere realizuje između ostalog i za
zaštitu od hemijskog oružja (kroz hemijsku kontrolu OHS i dekontaminaciju OHS). Nosi-
lac primene posebnih mera PNHBOb u VS je ABH služba, težišno 246. bABHO, pa tako i
iz domena odgovora na pretnje H/o u Republici Srbiji u slučaju rata (prilikom izvršenja
hemijskih udara u borbenim dejstvima).
Sa druge strane, u slučaju terorističkih napada uopšte, pa tako i napada sa OHS, no-
silac odgovora je MUP Republike Srbije (antiterorističke jedinice policije), dok se Vojska
Srbije angažuje (u svojoj trećoj misiji) kada ostale snage bezbednosti ne mogu u potpu-
nosti da odgovore na pretnje, kao podrška civilnim vlastima. Ista situacija je i sa eventu-
alnim nastankom hemijskih udesa, gde je nosilac odgovora na pretnje Sektor za vanred-
ne situacije MUP Republike Srbije. Ukoliko bi se VS angažovala u ovim situacijama, ABH
služba bi imala jednu od najznačajnijih uloga.
ABH služba spada u opšte službe Vojske Srbije i nosilac je PNHBOb u svim misijama
Vojske Srbije. Čine je upravni organi na strategijskom, operativnom i taktičkom nivou i je-
dinice ABHO na taktičkom nivou. Zbog trenutne složene situacije u jedinicama ABHO
(problemi sa vozilom i sredstvima za RH izviđanje, reaktivima za hemijske laboratorije,
materijama za dekontaminaiciju i dr) neophodno je što pre krenuti u podizanje operativ-
nih sposobnosti ovih jedinica VS.
Razvoj sposobnosti ABH službe za odgovor na pretnje hemijskim oružjem, nije na
potrebnom nivou, a mogao bi da ide u tri pravca:
– razvoj organizacije jedinica ABH službe (formiranjem i ugradnjom mešovitih vodova
ABHO u brigade VS ili formiranjem još jednog bABHO od čete ABHO/TS),
– opremanje modernim sredstvima po ugledu na OS stranih zemalja (iz segmenta H
kontrole: izviđačkim vozilom, automatskim hemijskim detektorima i savremenim hemij-
skim laboratorijama, a iz segmenta H dekontaminacije: platformom za dekontaminaciju
M09 sa uređajem za dekontaminaciju „Sanijet C.921, materijom za završnu dekontami-
naciju BX 24 i šatorom za dekontaminaciju na naduvavanje)
– razvoj i opremanje novim PS za hemijsko izviđanje i dekontaminaciju (prvenstveno
dronovima tipa „mini“ sa savremenim modularnim sredstvima za detekciju OHS).
210
Sistem odbrane
Naravno, za sve navedeno, potrebno je sagledati mesto i ulogu ABH službe u okviru
Vojske Srbije u narednom periodu, predvideti potrebna materijalna sredstva i odrediti ka-
pacitete za realizaciju navedenih zadataka u okviru razvoja sposobnosti jedinica ABH
službe u odgovoru na pretnje hemijskim oružjem.
Literatura
[1] Инђић Д., Место јединица АБХ службе у обезбеђењу од хемијских удеса, Војно дело,
прoлеће/2012, Београд, 2012.
[2] Андрић И., Правци развоја способности атомско-биолошко-хемијске службе
у одговору на претње хемијским оружјем (завршни рад на ГШУ), ШНО, Универзитет од-
бране, Београд, 2019.
[3] Ђукић В., Хемијско оружје – уџбеник, ИШЦ, Обреновац, 2001.
[4] Службени лист СРЈ – међународни уговори, број 02/00, од 31.01.2000. године
[5] Димитријевић Д., Хемија отровних хемијских супстанци, ВИЗ, Београд, 2007.
[6] Инђић Д., Одређивање могућности одреда за отклањање последица при хемијском
удару у зони одбране бригаде, Војнотехнички гласник, бр. 2, Београд, 2012.
[7] Ристић И., Хемијско оружје у савременом ратовању, Мој недељник, Београд, 2016.
[8] Цветковић В., Поповић М. Могућности злоупотребе оружја за масовно уништавање у
терористичке сврхе, Безбедност, Београд, 2011.
[9] Бечелић М., Индустријски акциденти извори загађења животне средине неорганским
материјама, ПМФ Универзитета у Новом Саду, 2008.
[10] Стратегија националне безбедности, Београд, 2009.
[11] Доктрина Војске Србије, ВИЗ, Београд, 2010.
[12] Indjic D., Possibility of the development of Serbian protection system of chemical accident,
Military Technical Bulletin, vol. 4, Belgrade, 2012.
[13] Доктрина операција Војске Србије, ГШ ВС, Београд, 2012.
[14] Војнообавештајна агенција – Билтен, Београд, 2016.
[15] Правилник о елементима и критеријумима за оцену стања, оперативних и функцио-
налних способности Војске Србије, Београд, СВЛ 16/2017 од 21.06.2017. године
[16] Упутство за оцењивање, анализу и извештавање о стању, оперативним и функцио-
налним способностима у Војсци Србије – привремено, Управа за оперативне послове (Ј-3)
ГШ ВС, Београд, 2017.
[17] Правило батаљон АБХО – привремено, ГШ ВС, Београд, 2014.
[18] Андрић И., Могућности батаљона АБХО на отклањању последица хемијских удеса у
зони одбране оперативне групе (завршни рад на КШУ), ШНО/ВА, Универзитет одбране, Бео-
град, 2013.
[19] Студија развоја АБХ службе до 2025. године, Савет АБХ службе, ГШ ВС, Београд,
2018.
[20] Indjić D. i dr., Chemical accident area reconnaissance by unmanned aircraft, Vojno delo,
8/2018, Beograd, 2018.
211
DOI: 10.5937/vojdelo1907212K MODEL ZA PODRŠKU ODLUČIVANJU PRI
SELEKCIJI PRIPADNIKA VOJSKE SRBIJE
ZA UPUĆIVANJE NA KARIJERNA
USAVRŠAVANJA
Milan Kovačević
Vojska Srbije, Generalštab, Uprava za obaveštajno-izviđačke poslove (J-2)
Ranko Lojić
Bojan Kuzmanović
Vojska Srbije, Generalštab, Uprava za obaveštajno-izviđačke poslove (J-2)
N ajvažniji resurs organizacija su zaposleni. Znanja, sposobnosti, ve-

štine, osobine ličnosti kao i sposobnost za učenje i razvoj zaposle-
nih su osnova za ostvarivanje konkurentske prednosti. Uspeh na visokim
menadžerskim pozicijama zavisi od kvaliteta ličnosti i sposobnosti za raz-
voj i učenje, dok trenutni nivo znanja i veština ima manji značaj. Izbor lica
za upućivanje na usavršavanje predstavlja važnu odluku od koje će u bu-
dućnosti zavisiti kvalitet upravljačkog kadra na značajnim pozicijama u
Vojsci Srbije i potrebno ga je realizovati pažljivo. Objektivan, jasan i tran-
sparentno realizovan proces odlučivanja ima i jako motivaciono dejstvo na
sve učesnike selekcije. Značaj selekcije za usavršavanje u Vojsci Srbije je
naglašen i činjenicom da je njenim pripadnicima poverena sofisticirana
borbena tehnika i savremeno naoružanje velike ubojne moći. U radu je
predstavljen model za rešavanje problema odlučivanja u oblasti upravlja-
nja ljudskim resursima – izbor kandidata za karijerno usavršavanje prime-
nom metode analitičkog hijerarhijskog procesa i korišćenjem programa Ex-
pert-Choice.
Ključne reči: selekcija, analitičko hijerarhijski proces, usavršavanje, kri-
terijumi, grupno odlučivanje, Expert-Choice
Uvod
L judi su najvažniji resurs savremenih organizacija, za ostvarivanje organizacionih

ciljeva neophodno je imati zaposlene koji imaju visok nivo znanja, sposobnosti i
veština za obavljanje poslova i radnih zadataka i adekvatno motivisanih za rad.
Selekcija je proces kojim organizacija obezbeđuje potreban broj, strukturu i kvalitet
zaposlenih izborom kvalifikovanih raspoloživih kandidata i obezbeđuje funkcionisanje i
razvoj organizacije. Direktno utiče na uspešnost organizacije kroz povećanje produktiv-
nosti, smanjenje troškova ponovnog regrutovanja, obuke i socijalizacije. Selekcija u veli-
212
Sistem odbrane
koj meri zavisi od vrste posla kojom se organizacija bavi, plana ljudskih resursa, politike
pribavljanja zaposlenih i nivoa pozicije koja se popunjava. Što je viši nivo za koji se vrši
izbor, to je skuplji i kompleksniji proces selekcije i u njemu se koristi više različitih metoda
i postupaka, jer se njihovim kombinovanjem postižu najbolji rezultati i dolazi se do najbo-
ljih kandidata.
Izbor lica za upućivanje na usavršavanje u Vojsci Srbije je složena aktivnost veli-
kog značaja i neophodno je da rezultira izborom najkvalitetnijih i najsposobnijih kandi-
data koji će u perspektivi obavljati značajne dužnosti u Vojsci Srbije. Postupak selekci-
je kandidata za usavršavanje (plan aktivnosti, uslovi, vreme i način apliciranja i izbora
kandidata) je transparentan. Uslovi koje je potrebno da zadovolje zainteresovani kan-
didati za usavršavanje su nedvosmisleni i stabilni (uslovi koji su važili od 2012. godine
pretrpeli su minimalne promene 2019. godine)1 omogućavaju kandidatima da na vreme
pribave potrebna dokumenata, odnosno da steknu potrebna znanja i veštine i sertifiku-
ju ih. Uslovi i postupak su normativno uređeni, međutim za izbor kandidata za upućiva-
nje na usavršavanje na nivou organizacionih celina ne postoji razvijen model odnosno
nisu propisani jasni i nedvosmisleni kriterijumi na osnovu kojih se od raspoloživih i za-
interesovanih kandidata vrši izbor lica koja će biti predložena za usavršavanje (za usa-
vršavanja nije predviđen konkurs – kandidate predlaže pretpostavljeni – nadležni sta-
rešina).
Cilj rada je da se prikaže mogućnost unapređenja selekcije kandidata za upućivanje
na usavršavanje kreiranjem adekvatnih kriterijuma i doprinese brzom, transparentnom i
optimalnom donošenju odluke u selekciji na nivou organizacione celine. U radu je prime-
njena metoda analitičko hijerarhijskog procesa (AHP) višekriterijumske analize jer selek-
cija predstavlja izbor jedne od mogućih alternativa. Metoda analitičko hijerarhijskog pro-
cesa pruža mogućnost integracije kvantitativnih i kvalitativnih činilaca u odlučivanju i po-
godna je za primenu u grupnom odlučivanju. Pravilan izbor kriterijuma i podkriterijuma i
pravilno ocenjivanje – rangiranje kriterijuma i podkriterijuma ključni su za formiranje mo-
dela čijom će se primenom olakšati nadležnom rukovodiocu izbor najboljeg kandidata i
skratiti vreme za donošenje odluke.
Selekcija za karijerna usavršavanja

Selekcija je aktivnost u upravljanju ljudskim resursima i ima bitan uticaj na uspešnost
i dugoročno utiče na rezultate organizacije. Organizacija u postupku selekcije bira – od-
nosno dolazi do zaposlenih za koje proceni da imaju ili da mogu steći potrebna znanja,
veštine i sposobnosti. Prilagođenost zahtevima posla u definisanju selekcije ima veliki
značaj: “Selekcija je proces u kojem se, primenom unapred utvrđenih i standardizovanih
metoda, pravila i tehnika, vrši izbor između više kvalifikovanih kandidata, kako bi se sa
onima koji najviše odgovaraju zahtevima posla zasnovao radni odnos. Osnovni cilj selek-
cije je prognoziranje buduće radne uspešnosti kandidata i minimiziranje grešaka u odlu-
čivanju o izboru kandidata za posao.“ [2]
1
Promenjena je starosna granica za Komandno-štabno usavršavanje sa 42 na 46 godina i ukinuta je moguć-
nost oficirima da se upućuju na Generalštabno usavršavanje bez završenog KŠU.
213
VOJNO DELO, 7/2019
Značaj organizacionih kriterijuma pri definisanju selekcije je naglašen, selekcija je po-

kušaj da organizacija predvidi uspeh u poslu kandidata pri čemu se predviđanje zasniva
na kriterijumima koje organizacija koristi u ocenjivanju zaposlenih. [6]
Selekcija je neizvestan proces jer se u postupku selekcije biraju kandidati za koje se
pretpostavlja da će biti uspešni u poslu i da će zadovoljiti zahteve posla. [4]
Takođe, selekcija se definiše i kao proces u kojem se vrši izbor raspoloživih kandida-
ta za određen posao i donosi odluka o njihovom zapošljavanju, odnosno odbijanju tako
što se odrede karakteristike potrebne za efikasno obavljanje konkretnog posla i koje se
utvrđuju analizom posla nakon čega se ocenjuje u kojoj meri kandidati ispunjavaju zahte-
vane karakteristike. [1]
Postupci koji se koriste u selekciji i koja će se metoda i tehnika koristiti pri selekciji
zavisi pre svega od konkretnog posla koji kandidat treba da obavlja. Izbor koji se vrši u
toku selekcije je složen i zahteva znanje i stručnost lica koja vrše selekciju. Praksa po-
kazuje da što su viši troškovi selekcije (odnosno što se više truda, vremena i znanja
utroši), to su niži troškovi po zaposlenom nakon izbora i zapošljavanja, kvalitetnom se-
lekcijom se zapošljavaju ljudi koji su u potrebnoj meri sposobni i kvalifikovani za rad,
motivisani, posvećeni i koji imaju realna očekivanja i mogu da pruže ono što organiza-
cija od njih traži i očekuje. Radnici koji prihvate posao nakon kvalitetne selekcije, koja
je realno prikazala organizaciju, imaju mnogo više izgleda da se zadrže duže na rad-
nom mestu.
Da bi došli do valjane odluke prilikom procesa selekcije, kriterijumi po kojima ceni-
mo kandidate moraju biti transparentni i potpuno jasni. Kriterijumi selekcije se najče-
šće javljaju u obliku specifikacije, odnosno opisa osobe koja predstavlja idealnog kan-
didata.
Značaj selekcije kao i posledice pogrešnih izbora su veliki, trening nikako ne može da
popravi greške u selekciji, a ako propustite da zaposlite najbolje kandidate to će učiniti
konkurencija. [2] Očigledni primeri pogrešne selekcije su u sportu, pojedini sportisti čiji
razvojni potencijal nije prepoznat su proglašavani u svojim klubovima kao neperspektivni,
a nakon promene sredine-kluba su postigli značajne uspehe i doprineli novim klubovima
u sportskom i finansijskom smislu.
Značaj selekcije, a pre svega značaj identifikovanja potencijala za razvoj i izbora
adekvatnog tipa ličnosti izražen je i prilikom definisanja karakteristika koje je potrebno
da imaju oficiri:„U obavljanju oficirskog posla učestvuje celokupna ličnost i uspeh najvi-
še zavisi od kvaliteta osobe koja se odlučuje za ovaj poziv, a znanja i veštine su nad-
gradnja.“ [11] Takođe, mnoge organizacije preferiraju talentovane i sposobne kandida-
te u čije su stručno usavršavanje spremne neprekidno da ulažu i sposobnosti i indivi-
dualne osobine su im važnije od stručnih znanja. Ključne osobine koje se traže su ini-
cijativa, kreativnost, fleksibilnost, sposobnost timskog rada i komunikacione i analitičke
veštine. [10]
Proces selekcije ljudskih resursa u Vojsci Srbije i primena kriterijuma koji se koriste u
selekciji zavise od kategorije kadra i potreba za koje se selekcija vrši. Selekcija se reali-
zuje nakon eksternog regrutovanja putem javnog oglašavanja koje se vrši za potrebe po-
pune upražnjenih formacijskih mesta, kao i za prijem na školovanje na Vojnoj akademiji,
Vojnomedicinskoj akademiji, Vojnoj gimnaziji i Srednjoj stručnoj vojnoj školi čijim se zavr-
214
Sistem odbrane
šetkom lica primaju u profesionalnu službu u svojstvu oficira i podoficira. U Vojsci Srbije
selekcija se realizuje i za postavljenje na dužnosti, upućivanje na karijerna usavršavanja,
upućivanje na školovanja, kao i za upućivanje u multinacionalne operacije. Postoji i si-
stem selekcije profesionalnih vojnika za prijem u profesionalnu službu u svojstvu podofi-
cira ili civilnog lica, kao i selekcija vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka radi pri-
jema u službu u svojstvu profesionalnog vojnika.
Karijerna usavršavanja (posebni programi usavršavanja oficira)2 u Vojsci Srbije orga-
nizovana su u četiri nivoa:
– Osnovni komandno-štabni kurs, prvi nivo,
– Komandno-štabno usavršavanje, drugi nivo,
– Generalštabno usavršavanje, treći nivo i
– Visoke studije bezbednosti i odbrane, četvrti nivo. [15]
Selekcija za upućivanje na karijerna usavršavanja u Vojsci Srbije i sistemu odbrane
je kompleksna i značajna aktivnost. Uslovi za upućivanje na karijerna usavršavanja su
propisani (do 18. aprila 2019. godine važili su uslovi iz Uredbe o stanjima u službi i una-
pređivanju oficira i podoficira [12] članovi 37., 38., 40. i 42,3 a od 2019. godine Pravilnik o
uslovima za upućivanje na školovanje i usavršavanje profesionalnih pripadnika Vojske
Srbije [13], članovi 4., 5., 12., 13., 14. i 15.4) i od kandidata koji su predloženi za upućiva-
nje na usavršavanja i koji ispunjavaju uslove formira se lista kandidata5 (do 2019. godine
važili su Kriterijumi6 za formiranje lista kandidata za postavljenje na formacijsko mesto vi-
šeg čina, za upućivanje na školovanje i usavršavanje i za unapređenje u viši čin). [14]
Listu kandidata utvrđuje nadležna organizaciona jedinica Ministarstva odbrane. Prome-
nama u normativnim aktima, od 2019. godine oficiri koja su prethodno završili master
akademske studije, specijalističke akademske studije ili su stekli zvanje magistra nauka
nemaju mogućnost upućivanja na posebne programe usavršavanja oficira trećeg nivoa
(Generalštabno usavršavanje).
Kandidate za karijerna usavršavanja predlažu pretpostavljeni rukovodioci u skladu sa
Planom školovanja i usavršavanja kadra Ministarstva odbrane i Vojske Srbije za tekuću
godinu, a broj kandidata za usavršavanje za svaku godinu utvrđuje ministar odbrane. Ko-
načan izbor lica za usavršavanje vrši ministar odbrane, na osnovu liste kandidata koji is-
punjavaju uslove propisane Uredbom o stanjima u službi i unapređivanju oficira i podofi-
cira i nakon završenog procesa selekcije.
Proces selekcije počinje naređenjem kojim se utvrđuje plan aktivnosti tokom se-
lekcije kandidata za upućivanje na karijerna usavršavanja, od pokretanja postupka
naređenjem ministra odbrane, preko utvrđivanja mogućih kandidata do konačnog iz-
bora U toku selekcije, kandidati u zavisnosti od nivoa usavršavanja pristupaju elimi-
nacionom delu selekcije u kojem je neophodno da dostignu standarde po pitanju psi-
2
Član 3. Pravilnika o uslovima za upućivanje na školovanje i usavršavanje profesionalnih pripadnika Vojske
Srbije (SVL broj 10/19).
3
Službeni vojni list 35/2012.
4
Službeni vojni list 10/2019.
5
Kriterijume za formiranje liste kandidata utvrđuje ministar odbrane.
6
Službeni vojni list broj 13/12, 7/13 i 8/14.
215
VOJNO DELO, 7/2019
hofizičke i zdravstvene sposobnosti, poznavanju stranog jezika i bezbednosnih rizika,

a kandidati koji su imali prosečnu ocenu nižu od 8,00 sa prethodnog školovanja-usa-
vršavanja imaju obavezu polaganja odgovarajućeg stručnog ispita (za upućivanje na
Komandno-štabno i Generalštabno usavršavanje). Ministar odbrane nije eksplicitno
obavezan da na usavršavanje uputi lica u skladu sa utvrđenim rangom-pozicijom na
listi kandidata.
Merila koja se koriste u rangiranju kandidata za usavršavanje su opšta (značaj du-
žnosti, karakter rukovodeće dužnosti, uspeh sa školovanja, dostignuti nivo usavršavanja,
prosečna službena ocena) i posebna (poznavanje stranih jezika, radno iskustvo, učešće
u multinacionalnim operacijama, procena psiholoških kapaciteta), kandidatima se po
svim merilima dodeljuje određen broj bodova (izuzev procene psihološkog kapaciteta i
provere fizičke sposobnosti – merila su eliminacione prirode).
Analitičko hijerarhijski proces i primena

grupnog odlučivanja u oceni kriterijuma
Metode višekriterijumskog odlučivanja primenjuju se kada je potrebno izvršiti izbor
jednog od više mogućih rešenja problema. Višekriterijumsko odlučivanje (VKO) je jedna
od najpoznatijih grana u odlučivanju, a po većini autora deli se na višeciljno odlučivanje
(VCO) i višeatributivno odlučivanje (VAO) ili višekriterijumsku analizu.
Analitički hijerarhijski proces (AHP) je metoda koja se koristi u oblasti višekriteri-
jumskog odlučivanja, a razvio je Thomas L. Saaty. Metoda predstavlja alat koji se kori-
sti u odlučivanju kreiran da pruži pomoć donosiocima odluke u rešavanju kompleksnih
problema o u kojima učestvuje veći broj donosioca odluka, veći broj kriterijuma i u vi-
šestrukim vremenskim periodima. [9] Metoda se zasniva na konceptu balansa koji se
koristi za određivanje sveukupne relativne značajnosti skupa kriterijuma, a odnosi se
na analizirani problem odlučivanja. Proces modeliranja zahteva četiri faze:1) strukturi-
ranje problema, 2) prikupljanje podataka, 3) određivanje relativnih težina i 4) određiva-
nje rešenja problema.
Poređenje kriterijuma se vrši u saglasno aksiomima na kojima se AHP zasniva: 1)
Aksiom recipročnosti: ako je elemenat A za n puta značajniji od elementa B, tada je
element B za n/1puta značajniji od elementa A, 2) Aksiom homogenosti: poređenje
ima smisla jedino ako su elementi uporedivi, 3) Aksiom zavisnosti: dozvoljeno je pore-
đenje među grupom elemenata jednog nivoa u odnosu na element višeg nivoa, odno-
sno poređenja na nižem nivou zavise od elemenata višeg nivoa i 4) Aksiom očekiva-
nja: svaka promena u strukturi hijerarhije zahteva ponovno računanje prioriteta u no-
voj hijerarhiji. [5]
Poređenje se vrši za svaki par kriterijuma jednog hijerarhijskog nivoa za date kriteriju-
me sledećeg višeg hijerarhijskog nivoa i proces se ponavlja za sve nivoe hijerarhije, pri
čemu se u proceni koristi skala sa devet tačaka prikazana u tabeli 1.
216
Sistem odbrane
Tabela 1 – Skala devet tačaka [9]
Skala Objašnjenje/Rangiranje
9 Apsolutno najznačajnije/najpoželjnije
8 Veoma snažno ka apsolutno najznačajnijem/najpoželjnijem
7 Veoma snažno ka veoma značajnom/poželjnom
6 Snažno ka veoma snažnom
5 Snažnije više značajno/poželjno
4 Slabije ka više snažnijem
3 Slabije više značajno/poželjnije
2 Podjednako ka slabijem više
1 Podjednako značajno/poželjno
0,5 Podjednako ka slabijem manjem
0,33 Slabije manje značajno/poželjno
0,25 Slabije ka snažno manjem
0,2 Snažno manje značajno/poželjno
0,17 Snažno ka veoma snažnom/manjem
0,14 Izuzetno snažno manje značajno/ poželjno
0,13 Veoma snažno ka apsolutno manjem
0,11 Apsolutno najmanje značajno/poželjno
Ključni problem primene metode analitičko hijerarhijskog procesa je pravilan izbor al-
ternative koja će na najbolji način zadovoljiti postavljeni cilj.
Izbor kandidata za upućivanje na karijerno usavršavanje, realizovan je pomoću mo-
dela zasnovanog na AHP metodi, primenom grupnog odlučivanja u oceni kriterijuma i
formiranju modela koji omogućava da donosioc odluke rangira kandidate. Proces izbora
je realizovan u šest faza – koraka i prikazan je šematski algoritmom na slici 1.
Prvi korak nakon definisanja cilja uključuje određivanje kriterijuma, donosilaca odluke
i kandidata za usavršavanje. Uvidom u dokumenta utvrđeno je da je četiri lica moguće
uputiti na usavršavanje i to: A1 (komandir voda), A2 (načelnik grupe), A3 (referent u or-
ganizacionoj jedinici), A4 (komandir čete).
217
VOJNO DELO, 7/2019
Početak
Cilj, skup kriterijuma Donosioci odluke (x5)

i kandidata
Struktuiranje modela
Poređenje kriterijuma u parovima (x5DO)
NE
DA
Normalizacija CR za DO1-DO5
Individualni vektori prioriteta (DO1-DO5)
Geometrijsko osrednjavanje Wi G = ⎡⎣ Π kK=1Wi (k )⎤⎦
Kompozitni vektor (WiG)
Poređenje kandidata (alternativa)
NE
DA
Rangiranje alternativa (kandidata)
NE
Analiza
osetljivosti
DA
Najbolji kandidat
Kraj
Slika 1 – Algoritam rešavanja problema
218
Sistem odbrane
U drugom koraku je izvršeno struktuiranje modela, problem se struktuira i predstavlja

po hijerarhijskim nivoima (slika 2).
IZBOR KANDIDATA ZA USAVRŠAVANJE

Nivo željenog stanja – CILJ
1. nivo – KRITERIJUMI
2. nivo – PODKRITERIJUMI
3. nivo – ALTERNATIVE
Slika 2 – Hijerarhijska struktura problema
Za realizaciju izbora lica za upućivanje na usavršavanje projektovano je 7 kriterijuma

(K1-K7) od čega četiri kriterijuma imaju podkriterijume (K31-K33, K41-K43, K51-K52 i
K71-K72). Izbor kriterijuma je sačinjen na osnovu predloga stručnjaka iz oblasti ljudskih
resursa i nadležnih rukovodilaca pri čemu nisu korišćena opšta i posebna merila koja se
koriste u rangiranju kandidata i dodeli bodova za formiranje rang lista kandidata. Takođe,
pri izboru kriterijuma uzeto je u obzir da je potrebno omogućiti upoređivanje kandidata.
Kandidati (A1-A4) se vrednuju po 13 kriterijuma:
K1. Komunikativnost: sposobnost jasnog verbalnog izražavanja misli i ideja, komuni-
ciranje i kontakt sa saradnicima, nadređenima, podređenima i strankama).
K2. Stručna znanja: poznavanje poslova i aktivnosti iz delokruga svog radnog mesta,
poznavanje poslova iz oblasti roda – službe, opštih vojnih veština (ocene sa gađanja,
ocene sa obuke i kontrola, poznavanje propisa, vojnički izgled) kao i stepen znanja o or-
ganizaciji i funkcionisanju Vojske Srbije i sistema odbrane.
K3. Motivacija:
– K31. Motivacija za napredovanje (procena želje kandidata za napredovanjem i u si-
tuaciji da ona podrazumeva i obavljanje kompleksnih i teških radnih zadataka i odgovor-
nih dužnosti i stresnih poslova),
– K32. Motivacija za sticanje novih veština i učenje (procena želje i kapaciteta kandi-
data za učenjem i sticanjem novih znanja, veština i sposobnosti),
– K33. Motivacija za rad (procena spremnosti za naporan rad radi ostvarenja ciljeva
organizacije i svojih ličnih ciljeva).
219
VOJNO DELO, 7/2019
K4. Službene potrebe:

– K41. Potrebe za kadrom sa odgovarajućim nivoom usavršavanja,
– K42. Omogućavanje pomeranja kadra po horizontali i vertikali (omogućavanje na-
predovanja i postavljenja drugih lica i procena broja pomeranja i unapređenja stanja or-
ganizacije nakon pomeranja),
– K43. Mogućnost rasporeda nakon usavršavanja (procena mogućnosti za adekva-
tan raspored nakon završetka usavršavanja u skladu sa vrstom posla u kojoj je kandidat
posebno stručan ili za koji je talentovan).
K5. Liderstvo:
– K51. Izražena sposobnost za rukovodeće dužnosti (umešnost u rukovođenju, spo-
sobnost da ga podređeni i saradnici slede u realizaciji zadataka i zamisli, efikasnost u
planiranju, organizacione sposobnosti),
– K52. Sposobnost za rad sa ljudima (umešnost u radu sa ljudima, sposobnost i
umešnost u motivisanju potčinjenih i saradnika).
K6. Timski rad: sposobnost uklapanja u radni tim i realizacije zadataka radi uspeha ti-
ma – grupe, adekvatna saradnja sa članovima tima, sposobnost da se pozitivno i siner-
getski deluje na tim.
K7. Psihofizička sposobnost:
– K71. Procena psiholoških kapaciteta (procena psiholoških kapaciteta baterijom te-
stova i psihološkim intervjuom)
– K72. Fizička sposobnost i zdravlje (sposobnost da se odgovori na zahteve posla i
psihofizičke napore).
U trećem koraku koraku pet DO pojedinačno i samostalno vrše upoređivanje opisanih
kriterijuma u parovima. Poređenje je ispravno u slučaju da je stepen konzistentnosti (CR)
ima dozvoljenu vrednost, odnosno ako je stepen konzistentnosti manji od 0,1 u suprot-
nom moraju se vršiti korekcije u poređenjima dok se ne dobije zahtevana vrednost. Radi
izračunavanja stepena konzistentnosti (CR), potrebno je izračunati indeks konzistentno-
sti (CI) prema relaciji:
λmax – n
CI = (1.1)
n –1
gde je λmax maksimalna sopstvena vrednost matrice poređenja.
Stepen konzistentnosti (CR) predstavlja odnos indeksa konzistentnosti (CI) i slučaj-
nog indeksa ( RI ).
CR = CI / RI (1.2)
Slučajni indeks (RI) zavisi od reda matrice i preuzima se iz tabele, u kojoj prvi red
predstavlja red matrice poređenja, a drugi slučajne indekse (tabela 2).
Tabela 2 – Vrednosti slučajnog indeksa R.I. [7]
n 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
R.I. 0 0 0,52 0,89 1,11 1,25 1,32 1,4 1,45 1,49
220
Sistem odbrane
Četvrti korak počinje normalizacijom recipročnih vrednosti indeksa konzistentnosti

dobijenih nakon procena svih pet donosilaca odluke, normalizacijom stepena konzistent-
nosti se određuju individualne težine donosilaca odluke (Wi) . Na osnovu rezultata poje-
dinačnih vrednovanja Srđević predlaže da se konzistentnost iskoristi kao merilo značaja
donosioca odluke pri utvrđivanju grupne odluke. [8]
Određivanje vektora težinskih koeficijenata Wi realizovano je na način koji Saaty pre-
poručuje i uključuje sumiranje redova matrice rezultata poređenja i normalizovanje dobi-
jenih suma:
wi ⎡ 1⎤
Σnj=1 = Wi ⎢Σnj=1 ⎥ i = 1, ..., n (1.3)
wj ⎢ wj ⎥⎦
⎣
Kada se grupna odluka o težini kriterijuma donosi primenom parnih poređenja anga-
žovanjem K eksperata, nakon izračunavanja težina kriterijuma za svakog w(k) preporu-
čuje se da se grupna težina donese geometrijskim osrednjavanjem individualnih težina
kriterijuma na sledeći način: [3]
1/ K
Wi G = ⎡⎣Π kK=1Wi (k )⎤⎦ (1.4)
Primenom navedenog izraza dobija se kompozitna vrednost kriterijuma koja se koristi

prilikom ocenjivanja kandidata što je kraj četvrtog koraka.
U petom koraku donosilac odluke upoređuje kandidate po svim kriterijumima i odlu-
čuje o kandidatu koga će predložiti za upućivanje na karijerno usavršavanje pri čemu je
potrebno da ocenjivanje bude konzistentno..
.Nakon upoređivanja kandidata i utvrđivanja ranga u poslednjem šestom koraku vrši
se analiza osetljivosti rešenja i u slučaju da je rešenje stabilno (za promene u težinama
kompozitnih vektora do 5%) donosi se konačna odluka, u suprotnom potrebno je ponovo
struktuirati model i nakon toga oceniti kriterijume i kandidate. Značaj postupka se ogleda
u mogućnosti da donosilac odluke analizira posledice promena u težinama kriterijuma i
da proveri ispravnost odluke. Analiza osetljivosti osigurava kredibilitet odluke i smanjuje
mogućnost pogrešnog izbora Takođe, analiza osetljivosti pruža mogućnost da donosilac
odluke vršeći izmenu kriterijuma i posmatrajući njihov uticaj na ukupno rangiranje dobije
odgovore na „šta-ako“ pitanja.
Rezultati
Korišćenjem prikazane metode i modela, na osnovu Satijeve skale (tabela 1) i upo-
trebom programa Expert-Choice kao alata izvršeno je vrednovanje kriterijuma direktnim
poređenjem, (ocenjivanje kriterijuma realizovalo je pet DO), a konkretne procene koje je
izvršio DO4 prikazane su na slici 3.
221
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 3 – Matrica poređenja kriterijuma po parovima, DO4
Nakon poređenja kriterijuma izvršena je procena podkriterijuma u okviru kriterijuma

K3: Motivacija, K4: Službene potrebe, K5: Liderstvo i K7: Psihofizička sposobnost.
Nakon vrednovanja svih kriterijuma i podkriterijuma izračunava se težina kriterijuma
(program Expert-Choice izračunava rezultate pri čemu je za svaki od kriterijuma i podkri-
terijuma prikazana odgovarajuća težina), na slici 4 prikazani su rezultati procena DO1.
Slika 4 – Prikaz težine kriterijuma, DO1
Ocena kriterijuma dobijena procenom pet DO uneta je u tabelu 3, sve procene su sa

dozvoljenim stepenom konzistencije (CR<0,1).
Tabela 3 – Težine kriterijuma za različite DO i indeks konzistentnosti
K DO1 DO2 DO3 DO4 DO5

0,043
K1 0,047 0,046 0,081 0,043
K2 0,097 0,224 0,151 0,241 0,344
K3 0,181 0,153 0,068 0,161 0,156
K4 0,328 0,100 0,028 0,377 0,239
0,057
K5 0,159 0,140 0,468 0,109
K6 0,051 0,265 0,144 0,037 0,070
K7 0,137 0,070 0,060 0,086 0,039
CR 0,04 0,09 0,08 0,02 0,07
222
Sistem odbrane
Individualne težine donosilaca odluke (Wi) koje se koriste u formiranju grupnog mo-
dela dobijene su normalizacijom recipročnih vrednosti indeksa konzistentnosti (CR) i pri-
kazane su u tabeli 4.
Tabela 4 – Težine donosioca odluka
DO DO1 DO2 DO3 DO4 DO5

0,08
CR 0,04 0,09 0,02 0,07
Wi 0,221 0,098 0,111 0,443 0,127
Primenom izraza (1.4) dobija se kompozitna vrednost kriterijuma koja će se koristiti prili-
kom ocenjivanja kandidata – alternativa. Kompozitne vrednosti prikazane su u tabeli 5.
Tabela 5 – Kompozitne vrednosti težina kriterijuma
K K1 K2 K3 K4 K5 K6 K7
WiG 0,055 0,226 0,174 0,261 0,122 0,070 0,092
Nakon poređenja kriterijuma i podkriterijuma i izračunavanja kompozitnih težina krite-

rijuma ocenjuju se kandidati po svih 13 kriterijuma – podkriterijuma. Donosilac odluke
(postoji mogućnost grupne odluke i tada kandidate ocenjuje više DO) vrednuje kandidate
koristeći svoja znanja, iskustva i raspoložive podatke o njima.
Po ocenjivanju kandidata po svih 13 kriterijumima izračunavaju se konačne ocene za
kandidate, odnosno određuje se konačni rang kandidata.
Konačni rezultati pokazuju da je najbolji kandidat za upućivanje na karijerno usavrša-
vanje kandidat A4 sa skorom 0,312 (komandir čete), da je na drugom mestu kandidat A3
sa skorom 0,257 (referent), treći je kandidat A1 sa skorom 0,254 (komandir voda), a po-
slednju poziciju zauzima kandidat A2 sa skorom 0,177 (načelnik grupe). Upotrebom pro-
grama Expert-Choice izvršena je analiza osetljivosti rešenja sa ciljem provere koliko su
konačni rezultati i rang kandidata osetljivi, odnosno koliko su zavisni od promene pravca
i težine kriterijuma.
Stabilnost rešenja je proverena tako što su pojedinačno menjane težine svih 7 kriteri-
juma pri čemu je rang kandidata A4 stabilan. Do promene ranga kandidata A4 dolazi tek
pri značajnim (>5%) promenama težina kriterijuma: K2 (-17,8; A1) K3 (+49,6%; A3), K4
(+14,5%; A1), K5 (+22,6%, A3, slika 5) i K6 (+11,7%, A1). Pri promenama kriterijuma K1
i K7 u oba pravca – ne menja se rang kandidata A4.
Promene u rangiranju kandidata A1 i A3 uočene su nakon manjih promene težina kri-
terijuma što je i očekivano jer je razlika u oceni minimalna, te je u situaciji da je potrebno
vršiti izbor jednog od ovih kandidata potrebno uvesti dodatne kriterijume ili ponovo stru-
kuirati model.
Prikazan model je prikladan za izbor i procenu do 7 lica jer je preko tog broja teško u
procenjivanju zadržati neophodnu konzistentnost – što je uslov za korišćenje metode
analitičko hijerarhijskog procesa.
223
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 5 – Analiza osetljivosti – porast kriterijuma K5 za 22,6%
Zaključak
U radu je prikazan model koji pruža podršku donosiocu odluke prilikom izbora lica za
karijerno usavršavanje na nivou organizacione jedinice u Vojsci Srbije. Transparentan i
objektivno realizovan postupak selekcije značajan je jer podstiče zdravu konkurenciju,
ima motivaciono dejstvo i promoviše stručnost i sposobnost.
Metoda analitičko hijerarhijskog procesa višekriterijumskog odlučivanja čija se prime-
na realizuje programom Expert-Choice, može doprineti unapređenju kvaliteta selekcije
za upućivanje na usavršavanje. U radu je primenjen model kojim su vrednovani kandidati
u odnosu na 13 kriterijuma za koje je prethodno grupnom odlukom određena kompozitna
težina i konačni rang kandidata pokazuje da je najbolji kandidat A4 – komandir čete. Iz-
bor kriterijuma zasniva se na oceni stručnjaka iz oblasti ljudskih resursa, kao i praktičnoj
mogućnosti primene i poređenja kandidata. Realnost procene potvrđena je konzistentnim
ocenjivanjem, sve matrice vrednovanja alternativa i kriterijuma su sa dozvoljenim stepe-
nom konzistencije. Rezultati kontrole osetljivosti u prikazanom modelu pokazuje da je
rang kandidata A4 stabilan i da u uslovima znatnih promena težina kriterijuma ostaje naj-
bolja alternativa.
Prikazani model moguće je u narednim istraživanjima proširiti uvođenjem dodatnih
kriterijuma koji će se u odlučivanju uzeti u obzir pri malim razlikama u konačnim oce-
nama kandidata. Takođe, potrebno je predložene kriterijume kritički oceniti i nakon to-
ga formirati model koji će biti usklađen grupnim odlučivanjem nadležnih rukovodilaca i
stručnjaka za ljudske resurse svih nivoa odlučivanja čime će se podići kvalitet i una-
prediti objektivnost kriterijuma za kandidata za upućivanje na različite oblike usavrša-
vanja. Korišćenje formiranog modela će omogućiti da se ubrza proces i umanji subjek-
tivnost donosioca odluke u procesu selekcije, a zadatak donosioca odluke je da vred-
nuje kandidate po definisanim kriterijumima pri čemu nije neophodno da poznaje kori-
šćenu metodu.
224
Sistem odbrane
Literatura
[1] Богићевић Б.: Менаџмент људских ресурса, Центар за издавачку делатност Економ-
ског факултета, Београд, 2004.
[2] Лојић Р.: Управљање људским ресурсима у систему одбране, Медија центар „Одбра-
на“, Београд, 2011.
[3] Милићевић М., Жупац Г. Субјективни приступ одређивању тежина критеријума. Вој-
нотехнички гласник број 2, 48-70, 2012.
[4] Михаиловић Д.: Психологија у организацији, Факултет организационих наука, Београд,
2003.
[5] Памучар Д, Операциона истраживања, Војна академија, Београд, 2016.
[6] Robbins S., Coulter M.: Менаџмент, Дата статус, Београд, 2005.
[7] Saaty T.L.: Analytic hierarchy process. McGrawHill, New York, 1980.
[8] Срђевић Б., Сувочарев К., Срђевић З.: АХП групно одлучивање без консензуса: Пример
планирања сегментације мокрог поља. Водопривреда број 40, 51-58, 2008.
[9] Чупић, М., Сукновић, М. Одлучивање, Факултет организационих наука, Београд, 2010.
[10] Ћамиловић С,. Вујић В.: Основе менаџмента људских ресурса, ТЕКОН, Београд, 2007.
[11] Група аутора: Реформа система војног школства у министарству одбране и Војсци
Србије и Црне Горе, Београд 2006.
[12] Уредба о стањима у служби и унапређивању официра и подофицира, Службени гла-
сник РС број 35, 2012.
[13] Уредба о стањима у служби и унапређивању официра и подофицира (Службени гла-
сник РС број 28/2019).
[14] Критеријуми за формирање листа кандидата за постављење на формацијско ме-
сто вишег чина, за упућивање на школовање и усавршавање и за унапређење у виши чин
(Службени војни лист број 13/12, 7/13 и 8/14).
[15] Правилник о условима за упућивање на школовање и усавршавање професионалних
припадника Војске Србије, Службени војни лист број 10/19.
225
DOI: 10.5937/vojdelo1907226M ANDRAGOŠKA PODRŠKA RAZVOJU
KOMPETENCIJA KADETA VOJNE AKADEMIJE
U OBLASTI FIZIČKOG VASPITANJA U CILJU
POSTIZANJA NJIHOVOG EFIKASNIJEG
OPŠTEG USPEHA STUDIRANJA
Marjan Marinković∗, Jasmina Milošević Stolić∗∗, Biljana Ivanova∗∗∗

U ovom longitudinalnom istraživanju pošlo se od činjenice da je seg-

ment predmeta Fizičko vaspitanje izuzetno bitan za razvoj kadeta,
kako u fizičkom tako i u intelektualnom pogledu. U radu su izloženi rezulta-
ti koji ukazuju na povezanost predmeta Fizičko vaspitanje sa opštim uspe-
hom ostvarenim u toku školovanja.
Ključne reči: vojno obrazovanje, fizičko vaspitanje, školovanje kadeta
Vojne akademije
Metodološki dizajn istraživanja
P redmet istraživanja u ovom radu je komparativna analiza kvalitativnog uspeha pri-

likom polaganja predmeta Fizičko vaspitanje sa opštim uspehom uspeha kadeta
Vojne akademije u školskoj 2013/2014. godini. U samom istraživanju pošlo se od pretpo-
stavke koja ima uporište u opštim teorijskim saznanjima, kao i u rezultatima dosadašnjih
empirijskih istraživanja, da proces učenja u velikoj meri zavisi od uravnoteženog izlučiva-
nja serotonina i dopamina. U istraživanjima o povezanosti rada mozga i telesne aktivno-
sti, dokazano je da fizička aktivnost doprinosi održavanju ovih hormona, koji direktno
omogućavaju bolje funkcionisanje mozga u smislu prihvatanja novih informacija. Slično,
istraživanja su dovela do otkrića da fizička aktivnost, direktno povećava aktivnost hipota-
lamusa, koji je odgovoran za dugoročno pamćenje. Izbor osnovne istraživačke paradig-
me bio je uslovljen prirodom predmeta i opštim ciljem istraživanja, pa je stoga i odabran
teorijsko-empirijski pristup s akcentom na analizi, sintezi i generalizaciji kvantitativnih po-
dataka. U radu je primenjena komparativna metoda. Cilj istraživanja bio je da se sagleda
odnos koji postoji između uspeha u polaganju predmeta Fizičko vaspitanje sa kvalitetom
polaganja ostalih predmeta. Uzorak ispitanika je činilo ukupno 753 kadeta, od čega 200
kadeta prve godine studiranja, 160 kadeta druge godine studija, 163 kadeta treće godine
∗
Van. prof. dr Marjan Marinković, Katedra za fizičku kulturu.
∗∗
Doc. dr Jasmina Milošević-Stolić, Katedra društvenih nauka.
∗∗∗
Dr Biljana Ivanova, Centar za simulacije i učenje na daljinu.
226
Sistem odbrane
studija i 230 kadeta četvrte godine studija na Vojnoj akademiji. Indikatore istraživanja su
činile ocene položenih predmeta u školskoj godini, ocene iz predmeta Fizičko vaspitanje
na zadatoj godini školovanja kao i prosek položenih predmeta i prosek ocena za predmet
Fizičko vaspitanje. Statističkom obradom podataka dobijene su korelacije ocena opšteg
uspeha kadeta i uspeha na predmetu Fizičko vaspitanje.
Analiza i interpretacija rezultata istraživanja

Prvu godinu studija su školske 2013/14. godine pohađali sledeći moduli: menadžment u
odbrani sa dve nastavne grupe (MUO), vojnoelektronsko inženjerstvo (VEI) sa dve nastavne
grupe, vojnomašinsko inženjerstvo (VMI), vojnovazduhoplovstvo (VV), vojnohemijsko inženjer-
stvo (VHI), logistika odbrane (LOG) sa dve nastavne grupe i javne finansije (JF). Ukupno je
200 kadeta prve godine savladalo predmet Fizičko vaspitanje zaključno sa oktobarskim ispit-
nim rokom i steklo uslov nastavka školovanja u sledeću godinu studija (Tabela 1, Grafikon 1).
Tabela 1 – Brojčani prikaz distribucije proseka ocena po modulima
Srednja Ukupna
Godina Nastavna Broj
ocena srednja razlika %
studija grupa kadeta
za FV ocena
MUO-1, 2 8,54 7,80 0,74 8,1
VEI–1,2 8,81 7,67 1,14 13,1
VMI 8,24 7,42 0,82 9,1
1 VV 200 8,40 7,70 0,70 7,6
VHI 8,40 8,07 0,33 3,4
LOG–1,2 8,49 7,84 0,65 7
JF 9,53 8,59 0,94 10,4
Prosečna vrednost 8,63 7,87 0,76 8,3
Grafikon 1 – Grafički prikaz distribucije proseka ocena po modulima
227
VOJNO DELO, 7/2019
Najveća razlika po modulima između proseka celokupnog uspeha i predmeta Fizičko

vaspitanje je kod nastavne grupe vojnoelektronsko inženjerstvo (1,14 ocene ili 13,1%), a
najmanja razlika vojnohemijskog inžinjerstva (0,33 ocene ili 3,4%). Evidentno je da je
razlika u kvalitetu ocene kod predmeta Fizičko vaspitanje 0,76 ocene ili 8,3% u odnosu
na ukupan zbirni prosek kadeta prve godine studija na Vojnoj akademiji.
Drugu godinu studija su školske 2013/14. godine pohađali sledeći moduli: menadž-
ment u odbrani sa dve nastavne grupe (MUO), vojnoelektronsko inženjerstvo (VEI) sa
dve nastavne grupe, vojnomašinsko inženjerstvo (VMI), vojnovazduhoplovstvo (VV) i lo-
gistika odbrane (LOG) sa dve nastavne grupe. Ukupno je 160 kadeta druge godine sa-
vladalo predmet Fizičko vaspitanje zaključno sa oktobarskim ispitnim rokom i steklo
uslov nastavka školovanja u sledeću godinu studija (Tabela 2, Grafikon 2).

Srednja
Godina Nastavna Broj Ukupna
ocena razlika %
studija grupa kadeta srednja ocena
za FV
MUO-1, 2 8,60 8,10 0,50 5,3
VEI–1,2 9,17 8,12 1,05 11,9
2 VMI 160 8,93 8,13 0,80 8,8
VV 9,43 8,62 0,81 8,6
LOG–1,2 8,88 8,83 0,05 0
prosečna vrednost 9,00 8,36 0,64 6,9

vaspitanje je kod nastavne grupe vojnoelektronsko inženjerstva (1,05 ocene ili 11,9%), a
najmanja kod modula logistika odbrane (0,05 ocene ili 0 %). Evidentno je da je razlika u
kvalitetu ocene kod predmeta Fizičko vaspitanje 0,64 ocene ili 6,9% u odnosu na ukupan
zbirni prosek kadeta prve godine studija na Vojnoj akademiji.
228
Sistem odbrane
Treću godinu studija su školske 2013/14. godine pohađali sledeći moduli: pešadija
(P) sa dve nastavne grupe, oklopne jedinice (OJ), vojnoelektronsko inženjerstvo (VEI) –
radarski sistemi (rds), informatika (inf) i telekomunikacije (tk), vojnomašinsko inženjerstvo
– borbena vozila (VMI-bv), vojnohemijsko inženjerstvo – ubojita sredstva (VHI-ubs), voj-
novazduhoplovstvo (VV) i logistika odbrane (LOG) sa dve nastavne grupe – javne finan-
sije (jf) i snabdevanje (snab). Ukupno je 163 kadeta treće godine savladalo predmet Fi-
zičko vaspitanje zaključno sa oktobarskim ispitnim rokom i steklo uslov nastavka školo-
vanja u sledeću godinu studija (Tabela 3, Grafikon 3).
Srednja Ukupna
Godina Nastavna Broj
ocena srednja razlika %
studija grupa kadeta
za FV ocena
P-1,2 9,27 8,51 0,76 8,3
OJ 8,58 7,99 0,59 6,3
VEI (rds) 9,40 8,09 1,31 15,2
3 VEI (inf) 9,27 8,28 0,99 10,1
VEI (tk) 8,95 9,20 -0,25 -2,4
163
VMI (bv) 8,76 8,22 0,54 5,7
VHI (ubs) 7,80 7,77 0,03 0
VV 8,75 9,23 -0,66 -6,1
LOG (jf) 9,69 8,46 1,23 14
LOG(snab) 8,43 8,97 -0,54 -5
229
VOJNO DELO, 7/2019
Tumačeći rezultate u Tabeli 3 vidimo da postoje brojni ekstremi koji do sada u pret-
hodne dve godine nisu bili prisutni. Najveća razlika po modulima između proseka celo-
kupnog uspeha i predmeta Fizičko vaspitanje je kod nastavne grupe vojnoelektronsko in-
ženjerstvo – radarski sistemi (1,31 ocene ili 15,2%), kao i kod logistike odbrane – javne
finansije (1,23 ocene ili 14%). Najmanja razlika je kod modula vojnohemijsko inženjer-
stvo – ubojita sredstva (0,03 ocene ili 0 %). Zanimljivo je uočiti ekstreme koji su u trećoj
godini prisutni i koji se odnose na veću prosečnu ocenu svih položenih ispita naspram
predmeta Fizičko vaspitanje: vojnoelektronsko inženjerstvo – telekomunikacije (-0,25
ocene ili -2,4%), vojnovazduhoplovstvo (-0,66 ocene ili -6,1%) i logistika odbrane – snab-
devanje (-0,54 ocene ili -5%). Razlika u kvalitetu ocene prednjači kod predmeta Fizičko
vaspitanje za 0,42 ocene ili 4,4% u odnosu na ukupan zbirni prosek kadeta prve godine
studija na Vojnoj akademiji.
Četvrtu godinu studija su školske 2013/14. godine pohađali sledeći moduli: pešadija
(P) sa dve nastavne grupe, artiljerija (ART), oklopne jedinice (OJ), inžinjerija (INŽ), arti-
ljerijsko raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva (ARJ PVD), vojnoelektronsko
inženjerstvo (VEI) – informatika (inf), radarski sistemi (rds), raketni sistemi (rks) i teleko-
munikacije (tk), vojnomašinsko inženjerstvo (VMI) – naoružanje (naor) i borbena vozila
(bv), atomsko biološko hemijska služba (ABHSl), vojnovazduhoplovstvo (VV), logistika
odbrane (LOG) i finansije (FIN). Ukupno je 230 kadeta četvrte godine savladalo predmet
Fizičko vaspitanje zaključno sa septembarskim rokom i završilo školovanje na Vojnoj
akademiji (Tabela 4, Grafikon 4).
Ukupna
Godina Nastavna Broj Srednja
srednja Razlika %
studija grupa kadeta ocena za FV
ocena
P-1,2 9,39 8,97 0,42 4,4
ART 9,17 8,00 1,17 13,4
OJ 8,63 7,42 1,21 14
INŽ 9,59 7,94 1,65 19,9
ARJ PVD 9,71 8,03 1,68 20
VEI (inf) 230 8,86 7,13 1,73 20,2
4 VEI (rds) 9,33 7,63 1,7 20,9
VEI (rks) 9,50 8,33 1,17 13,3
VEI (tk) 9,31 8,45 0,86 9,5
VMI (nao) 9,60 7,58 2,02 25,6
VMI (bv) 8,83 8,53 0,30 3,1
ABHSl 8,50 8,19 0,31 3,2
VV 9,33 8,63 0,7 7,6
LOG 9,03 8,09 0,94 10,5
FIN 9,39 8,78 0,61 6,5
230
Sistem odbrane

vaspitanje je kod nastavnih grupa inžinjerija (1,65 ocene ili 19,9%), artiljerijsko raketne
jedinice za protivvazduhoplovna dejstva (1,68 ocene ili 20%) i vojnomašinskog inžinjer-
stva – naoružanje (2,02 ocene ili 25,6%). Najmanja razlika je kod modula vojnomašin-
skog inžinjerstva – borbena vozila (0,30 ocene ili 3,1%) i atomsko biološko hemijske slu-
žbe (0,31 ocene ili 3,2 %). Razlika u kvalitetu ocene je u pozitivu kod predmeta Fizičko
vaspitanje za 1,1 ocenu ili 12,5% u odnosu na ukupan zbirni prosek kadeta završne go-
dine studija na Vojnoj akademiji.
Zaključna razmatranja
Proučavajući dobijene podatke možemo već formirati sliku razlika po godinama. U pr-
voj godini studija (Tabela 5.) imamo vrlo visok stepen korelacije 0,81, za nivo značajnosti
0,02. Možemo primetiti da je prosek ocena svih predmeta 7,87, dok je iz predmeta Fizič-
ko vaspitanje 1 (FV 1) 8,63. Razlika je 0,76 ocene ili 8,3 %. Obrazloženje bi moglo naći
pokriće u tome da su kadeti prve godine polagali ispite pre svega da bi zadovoljili kvanti-
tet na uštrb kvaliteta nastavnog uspeha. Tumačeći raspon i distribuciju ocena po moduli-
ma možemo reći da postoje najmanja odstupanja i razlike između nastavnih grupa kako
u kvalitetu polaganja predmeta Fizičko vaspitanje, tako i svih predmeta u prvoj godini.
Tabela 5 – Koeficijent korelacije predmeta FV 1 sa prosekom svih ocena
Broj modula 7
Koeficijent korelacije 0,8148
Nivo značajnosti P=0,0256
95% Interval poverenja 0,1599 to 0,9717
231
VOJNO DELO, 7/2019
U drugoj godini studija (Tabela 6) imamo nizak stepen korelacije 0,31, za nivo značaj-
nosti 0,60. U drugoj godini studija možemo primetiti da je prosek ocena svih predmeta
8,36, dok je iz predmeta Fizičko vaspitanje 2 (FV 2) 9,00. Razlika je 0,64 ocene ili 6,9 %.
Obrazloženje bi moglo naći pokriće u tome da su kadeti druge godine prošli period aklimati-
zacije (na školovanju su već više od godinu dana) . Uspeli su da usklade obaveze i da
shodno opterećenjima usklade dinamiku kvalitativnog polaganja ispita i samog fizičkog ve-
žbanja. Tumačeći raspon i distribucija ocena po modulima možemo reći da postoje veća
odstupanja od kadeta prve godine na osnovu razlika između nastavnih grupa kako u kvali-
tetu polaganja predmeta Fizičko vaspitanje, tako i svih predmeta u drugoj godini.
Broj modula 5
95% Interval poverenja -0,7858 to 0,9368
U trećoj godini vidimo da postoje brojni ekstremi od krajnje pozitivnih do krajnje nega-
tivnih, koji do sada u prethodne dve godine nisu bili prisutni. Iz Tabele 7 vidimo nizak ste-
pen korelacije 0,15, za nivo značajnosti 0,66. Vrednost ukupne prosečne ocene je 8,47,
a iz predmeta Fizičko vaspitanje 3 (FV 3) iznosi 8,89. Važno je napomenuti da postoji
najveća vrednost raspona svih predmeta kao i posebno predmeta Fizičko vaspitanje.
Zbog ogromnih pozitivnih i negativnih distribucija, razlika je najmanja i iznosi 0,42 ocene
ili 4,4%. Trebalo bi istaći da postoji mogućnost razrade pojedinih nastavnih planova i pro-
grama po modulima, koji bi uputili na razgraničenje opšteg i prelazak na strukovni deo
samih studija. Rezultat upućuje na stručnu specijalizaciju koja u većoj ili manjoj meri fa-
vorizuje predmete zbog kojih su kadeti odabrali taj poziv.
Broj modula 10
U četvrtoj godini možemo zaključiti da nema negativnih odstupanja u razlici kvaliteta

opšte ocene u odnosu na predmet Fizičko vaspitanje 4 (FV 4). Iz tabele 8 vidimo nizak
stepen korelacije 0,22, za nivo značajnosti 0,41. Prosečna vrednost ocene predmeta Fi-
zičko vaspitanje veća je za 1,1 ocenu ili 12,5% što je ubedljivo najveća razlika po godina-
ma školovanja. Razloge za dobijene podatke, možemo naći u činjenici da su kadeti pri
završetku školovanja mogli sebi priuštiti pored redovnih sadržaja nastave i brojne rekrea-
tivno sportske aktivnosti čime su evidentno pojačali prosek ocene iz predmeta Fizičko
vaspitanje 9,21 u odnosu na ukupan prosek svih položenih predmeta u završnoj godini
8,11. Raspon proseka ocena i njihovih razlika po nastavnim grupama je veliki i može nas
uputiti na specifičnosti nastavnog plana i programa po modulima.
232
Sistem odbrane
Broj modula 15
Osim prve godine studija gde smo uočili korelaciju ocena iz predmeta Fizičko vaspi-
tanje i ostalih ocena, u preostale godine školovanja nema statistički značajnih sličnosti.
Ovakvo istraživanje daje osnovu nekim budućim sličnim istraživanjima. Vrednost istraži-
vanja i proučavanja ovakvih kretanja u dinamici kvalitativnog polaganja predmeta omo-
gućava nam da u potpunosti steknemo sliku školovanja na Vojnoj akademiji. Iz saznanja
prethodnih generacija imamo temelj za razradu i dopunu nastavnih planova i programa,
a sve sa ciljem da se kvalitet studija na Vojnoj akademiji učini efikasnijim.
Literatura
[1] Главач, Б., Допсај, М., Ђорђевић-Никић М., Вајић, С., Маринковић, М., & Недељковић, Ј.
(2013). Телесна висина, телесна маса и индекс телесне масе регрута и кадета у Србији
1898 и 2013 године. У: Недељковић, А. (Ур.). Ефекти примене физичке активности на антро-
полошки статус деце, омладине и одраслих (стр. 141), Београд: Факултет спорта и физичког
васпитања Универзитета у Београду.
[2] Главач, Б., Допсај, М., Ђорђевић-Никић, М., Маринковић, М., & Недељковић, Ј. (2014).
Influence of the educaional proces on the aspects of physical education within the Serbian armed
forces, Трећи паневропски конгрес војне медицине, од 02. до 06. јуна 2014, Београд: ВМА,
Универзитет одбране.
[3] Главач, Б., Допсај, М., Ђорђевић Никић, М., Максимовић, М., Маринковић, М., & Не-
дељковић, Ј. (2014), Changing body structure components and motor skills of military high school
students within one year, Vojnosanitetski pregled, Beograd, DOI:10.2298/VSP140205067G
[4] Костић, П., (1984), Пожељне особине личности официра неких савремених армија,
Зборник радова Војне академије Копнене војске
[5] Марчек, Ј., Савић, А., Данић, Н., Суша, Б., (2006), Профил официра родова и служби
војске Србије, Војно издавачки завод, Београд
[6] Марчек, Ј., Јеремић Р., (2009), Реформа високог војног школства у Републици Србији
– мисије Војске Србије и Болоњски процес, Војно дело, Општевојни научно-теоријски часо-
пис, Министарство одбране републике Србије, број 4/2009, Београд.
[7] Milošević Stolić, Ј., Alibabić, Š., (2014), Obrazovna podrška menadžerskim aktivnostima
vojnih starešina, Andragoške studije, Beograd
[8] Petković, D. & Petković, E. (2012). Metodologija naučno- istraživačkog rada u sportu i fizič-
kom vaspitanju. Niš: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
[9] Radoš, S. et al. (2011). Swimming similarities and differences from military academy
cadets. Sport Science 4 2: 60-64.
233
DOI: 10.5937/vojdelo1907234R KOMPARATIVNA ANALIZA PROTIVOKLOPNIH
SISTEMA KORIŠĆENJEM AHP METODE
Marko Radovanović∗
Vojska Srbije
Aca Ranđelović, Aleksandar Milić
Univerzitet odbrane u Beogradu, Vojna Akademija
U radu su prikazani i opisani protivoklopni sistemi u operativnoj upo-

trebi pojedinih armija sveta i Vojske Srbije sa njihovim taktičko-teh-
ničkim i borbenim karakteristikama. Primenom višekriterijumskog odlučiva-
nja i metode AHP izvršena je analiza dobijenih rezultata i izveden zaklju-
čak o stepenu efikasnosti protivoklopnih sistema, sa predlogom uvođenja
određenog sredstva u operativnu upotrebu u Vojsku Srbije, a sa ciljem mo-
dernizacije i opremanja pešadijskih jedinica.
Ključne reči: protivoklopni sistem, višekriterijumsko odlučivanje, metoda
AHP, protivoklopna vođena raketa
Uvod
P ojava i razvoj oklopnih borbenih vozila rezultat je međusobne povezanosti nauke i

tehnike i uslovila je iznalaženje i razvoj sredstava čiji je zadatak efikasno neutrali-
sanje i uništavanje oklopnih borbenih vozila. Taktika savremenih borbenih dejstava zah-
teva uspešno vođenje protivoklopnih dejstava1 na srednjim i velikim daljinama. Protivo-
klopni raketni sistemi vatrene zadatke u najvećoj meri realizuju neposrednim gađanjem,
ali postoje i savremeniji protivoklopni raketni sistemi koji svoje vatrene zadatke realizuju
posrednim gađanjem. Pri neposrednom gađanju uvećan je rizik da protivoklopno sred-
stvo koje ga ostvaruje bude lakše otkriveno i izloženo vatri neprijatelja. Savremena bor-
bena dejstva zahtevaju opremanje vojnika pešadije takvim tipom oružja koje je u stanju
da neutrališe teško oklopljena vozila sa znatno veće (i bezbednije) udaljenosti i to prvim
projektilom, a isto tako da to oružje poseduje i mogućnost gađanja iz prostorije i na ma-
lim daljinama, zbog dejstva u urbanoj sredini.
U radu su prikazani protivoklopni raketni sistemi i njihove taktičko-tehničke karakteri-
stike i izvršena je njihova komparativna analiza sa ciljem iznalaženja protivoklopnog ra-
ketnog sistema sa najvećim stepenom efikasnosti, a u zavisnosti od taktičko-tehničkih
karakteristika. Uporedna analiza izvršena je upotrebom metoda višekriterijumskog odlu-
čivanja.
∗
MA Marko Radovanović: ORCID ID https://orcid.org/0000-0002-9866-9639 .
1
Protivoklopna dejstva (POD) predstavljaju sadržaj borbenih dejstava i definisana su kao ''skup borbenih dej-
stava, postupaka i mera koje se preduzimaju radi uništavanja oklopnih i mehanizovanih snaga i sredstava pro-
tivnika, usporavanja njihovih dejstava i slabljenja njegove udarne i vatrene moći''. [7]
234
Sistem odbrane
Protivoklopni raketni sistemi u svetu

Nakon Drugog svetskog rata dinamično su se razvijali protivoklopni raketni sistemi i
oni danas beleže razvoj tri generacije protivoklopnih sistema. Protivoklopni sistemi I ge-
neracije „MCLOS“ (Manual Command to Line of Sight)(Slika 1.) predstavljaju sistem PO-
VR sa ručnim vođenjem. Kod ovih sistema, operator i uređaji na lansirnom mestu su an-
gažovani sve vreme leta rakete. Operator, golim okom ili posredstvom nišana, prati i cilj i
raketu. U skladu sa uočenim odstupanjem putanje rakete od nišanske linije usmerene na
cilj, metodom poklapanja tri tačke, operator-raketa-cilj, pokreće komandnu palicu uređaja
za vođenje kako bi se poništilo pomenuto odstupanje. Obuka i održavanje utreniranosti
operatora ovih sistema su izuzetno skupi i dugotrajni.
Slika 1 – PORS I generacije
Protivoklopni sistem II generacije „SACLOS“ (Semi-Automatic Command to Line

Of Sight)(Slika 2) je sistem POVR sa poluautomatskim vođenjem. Slično kao kod si-
stema I generacije, i ovde su operator i uređaji na lansirnom mestu angažovani sve
vreme leta rakete, ali je učinjen i kvalitativan skok u načinu angažovanja operatora.
Njegov zadatak je samo da drži krst končanice nišana usmeren u pravcu cilja, ne vo-
deći uopšte računa šta se događa sa raketom. Sve ostalo odrađuje sistem vođenja.
Zbog znatno redukovane i pojednostavljene uloge operatora, obuka je jeftinija i brža.
Takođe, praktično uklanjanjem učestvovanja čoveka u procesu vođenja otvaraju se
mogućnosti za razvoj sistema POVR sa znatno boljim performansama (veća verovat-
noća pogađanja, veći domet i veća brzina leta rakete). Kod ovih sistema verovatnoća
pojave greške u toku gađanja od strane operatora je smanjena u odnosu na sisteme
sa ručnim vođenjem.
235
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 2 – PORS II generacije
Protivoklopni sistem III generacije je sistem POVR koji radi na principu "ispali i zabo-
ravi (fire and forget)" (Predict line of sight) Slika 3. Nakon lansiranja rakete, nema potre-
be za angažovanjem operatora ili uređaja van rakete. Predstavljaju tehnološki vrhunac i
najsofisticiranija sredstva. U bojnoj glavi projektila instalirane su kamere, termalni tragači,
IC zraci, laserski zraci i brojni prijemnici i emiteri signala koji omogućavaju izuzetno tačno
i precizno samovođenje rakete, gde je ljudski faktor u potpunosti isključen.
Slika 3 – PORS III generacije
Operater može biti svaki vojnik pešadije, jer je dužina trajanja obuke svedena na mi-
nimum, kao i verovatnoća pojave greške od strane operatora u toku gađanja. U naoruža-
nju se nalaze od početka 21. veka.[35]
236
Sistem odbrane
U ovom delu rada analizirani su protivoklopni sistemi II i III generacije, a koji se nala-
ze u operativnoj upotrebi. To su sistemi TRIGAT (Third generation Anti-Tank) srednjeg
dometa (MR – Medium range), TOW 2, HOT 2T, BIL 2, ERYX, KONKURS, KORNET,
MATIS. Taktičko-tehničke karakteristike ovih modela prikazane su u tabeli 1, na osnovu
kojih je izvršena komparativna analiza.
Tabela 1 – Karakteristike PORS u naoružanju stranih oružanih snaga

маса маса могућност
калибар максимални минимални пробојност
система ракете тип ракете тип вођења гађања из
(mm) домет (m) домет (m) (mm)
(kg) (kg) просторије
тандем-
ТРИГАТ МР 45,2 21 150 4000 60 1000 + ЕРА аутоматски да
кумулативна
тандем-
БИЛ 2 36 10,8 150 2200 150 550+ЕРА полуаутоматски не
тандем-
TOW 2A 93 22,6 150 3750 65 800+ЕРА полуаутоматски не
тандем-
ХОТ 3 24 6,48 150 4300 75 1250+ЕРА полуаутоматски не
тандем-
КОРНЕТ 19 27 кумулативна и 152 5500 100 1200+ЕРА аутоматски да
термобарична
тандем-
МЕТИС 2М 24,5 13,8 130 1500 90 900+ЕРА полуаутоматски да
КОНКУРС 38 14,5 кумулативна 125 4000 70 800 полуаутоматски не
тандем-
ERYX 15,8 9,8 135 600 25 900+ЕРА аутоматски да
Projekat protivoklopnog raketnog sistema TRIGAT realizovan je u dva modela: TRI-

GAT srednjeg dometa (MR (Medium range) TRIGAT) i TRIGAT dugog dometa (LR (Long
range) TRIGAT ) koji je namenjen da se montira na vozila ili helikopter.
Sistem TRIGAT srednjeg dometa poseduje tandem-kumulativnu bojnu glavu sa 40-
milimetarskim pretpunjenjem i osnovnim kalibrom 150 mm. Sa ovim sistemom moguće je
gađanje iz zatvorenih prostorija. Raketa se vodi pomoću snopa impulsnog radara koji je
modulisan prema vremenu i prostoru. Laserski prijemnik se nalazi u zadnjem delu rake-
te, što omogućava zaštitu od neprijateljskog elektronskog ometanja. Upotrebljava IC
CDD detektor nove generacije. [1]
Protivoklopni sistem francuske proizvodnje ERYX, pripada II generaciji protivoklopnih ra-
ketnih sistema. Poseduje tandem-kumulativnu bojnu glavu sa pretpunjenjem kalibra 25 mm i
osnovnim punjenjem kalibra 135 mm. Hibridni model ugrađen u raketu upravlja njenim letom.
Ugradnjom CCD kamere u lanser i modularne IC 0,9 μm ksenonske lampe ugrađene u rake-
tu. Ovaj projektil upotrebljava tzv. „meko lansiranje“, što stvara mogućnost upotrebe u urbanoj
sredini i gađanje iz zatvorenih prostorija. Brzina pri lansiranju je mala (18 m/s), što omoguće-
no potisnim vektorima ugrađenim u raketu. Tokom leta razvija brzinu od 245 m/s.[15]
Protivoklopni raketni sistem HOT (High-subsonic Optically-guided Tube-Launched)
predstavlja sistem druge generacije. Modernizovani model sistema HOT predstavlja model
HOT – 2T, čija je konstrukcija modelovana na taj način da bude efikasna protiv reaktivnog
237
VOJNO DELO, 7/2019
oklopa.2 Poseduje tandem-kumulativnu bojnu glavu, dok je otpornost na elektronsko ome-

tanje neprijatelja postignuta uvođenjem jednog IC CCD video goniometra od 0,9 μm. Lansi-
ra se iz cevi, vodi uređajem za osmatranje, a komande se prenose preko mikrokabla. Po-
stoji u više varijanti HOT, HOT 2, HOT 3 (Početna oznaka HOT 2T) i HOT 2MP. [21]
Veoma efikasan protivoklopni sistem švedske proizvodnje BILL (org. BILL), je prvi ra-
ketni sistem u svetu koji za gađanje cilja upotrebljava OTA (Overfly Tank Attack), što znači
da se projektil kreće standardnom horizontalnom trajektorijom, ali umesto da direktno po-
godi metu, on preleće metu i detonira bojnu glavu na gornjem delu oklopa koji je na tom
mestu znatno tanji. Sistem vođenja je SACLOS, a signal se prenosi kablom i veoma je do-
bro zaštićeno od elektronskog ometanja neprijatelja. Modernizovana varijanta ovog siste-
ma BILL-2 u raketi poseduje dva na niže usmerena kumulativna projektila. [15]
Protivoklopni sistem TOW (Tube-Launched Optical tracked Wire guided) od svog na-
stanka do danas je proizveden u velikom broju modifikacija. Ovaj sistem se nalazi u nao-
ružanju četrdesetak zemalja, što govori o njegovoj efikasnosti. Model TOW 2A poseduje
tandem-kumulativnu bojnu glavu, koja se aktivira iznad cilja i ima automatizovanu korek-
ciju cilja. Princip rada kao kod sistema BILL, uz upotrebu OTA modela. Pripada grupi te-
ških protivoklopnih sistema jer je masa rakete 22,6 kg, a celokupnog sistema 93 kg.
KORNET 9M133 protivoklopni raketni sistem sastavljen je od: lansera sa nišanom-
tragačem i mehaničkim praćenjem cilja, termičkog nišana i vođene rakete u transportnim
lansirnim kontejnerima. Ovaj sistem poseduje veoma visoku probojnost koja iznosi i do
1200 mm plus ERA.[12] Raketa se vodi pomoću kodiranog laserskog snopa. Ima dve vr-
ste bojnih glava i to: tandem-kumulativnu i razorno zapaljivu (termobarična sa aerosolnim
3
eksplozivom, čija je namena uništavanje utvrđenih objekata). KORNET sistem je ruske
proizvodnje i najčešće ga koriste bivše sovjetske republike i države koje podržava Ruska
Federacija.
Ruski protivoklopni sistem 9K115 METIS, je sistem srednjeg dometa. Modernizovana
verzija ovog sistema u svojoj upotrebi poseduje dve vrste raketa i to sa tandem-kumula-
tivnom bojnom glavom i termobaričnu sa aerosolnim eksplozivom. Modernizovana vari-
janta METIS–M ima poluautomatski sistem vođenja putem mikrokabla, dok je nišan ter-
malni. Ovaj sistem poseduje visoku probojnost koja iznosi 900 mm čelika plus ERA.
Prednost ovog sistema je i mogućnost upotrebe u urbanoj sredini jer može da gađa i iz
zatvorene prostorije.
Protivoklopni raketni sistem 9K113 KONKURS namenjen je za protivoklopnu borbu
na srednjim daljinama. Prema klasifikaciji u zavisnosti od sistema vođenja pripada II ge-
neraciji protivoklopnih sistema „SACLOS“, sistem vođenja je poluautomatski putem mikro
kabla. Poseduje indikator svetlosnih smetnji koji otkriva neprijateljske elektromagnetne
talase. U pojedinim izvorima navedena preciznost ovog sistema koja iznosi 90%.
Svi protivoklopni sistemi poseduju modifikovane modele koji se montiraju na vozila i
upotrebljavaju se kao protivoklopno lansirno oruđe na vozilu (POLO) [22], čime se pove-
ćava zaštita posluge, veća je verovatnoća pogađanja, brže je posedanje i promena va-
trenog položaja, moguća je ugradnja sistema za upravljanje vatrom i komandno informa-
cionog sistema.
2
ERA – eksplozivni reaktivni oklop (ERA - explosive reactive armour)
3
Ovaj protivoklopni raketni sistem se izuzetno pokazao u Drugom libanskom ratu.
238
Sistem odbrane
Protivoklopni raketni sistemi u naoružanju Vojske Srbije

U naoružanju Vojske Srbije nalaze se protivoklopni raketni sistem 9K11 „MALjUTKA“ i
9K111 „FAGOT“. Sistem 9K11 pripada I generaciji protivoklopnih sistema, dok sistem 9K111
FAGOT pripada II generaciji protivoklopnih sistema. Sistemi koji se nalaze u naoružanju Voj-
ske Srbije su u značajnoj meri prevaziđeni. Vreme proizvodnje (šezdesete i sedamdesete go-
dine prošlog veka) ne omogućavaju im da prate savremeni razvoj oklopnih sredstava. Protivo-
klopne mogućnosti protivoklopnih vođenih raketa u naoružanju Vojske Srbije su male [14], a to
je još jedan od razloga zbog čega je neophodna zamena postojećih protivoklopnih sistema i
uvođenje savremenih protivoklopnih raketnih sistema kako bi jedinice Vojske Srbije mogle
uspešno da se suprotstave i najsavremenijim oklopnim sredstvima, sa što većom efikasnošću.
U tabeli 2 prikazane su karakteristike PORS koji se nalaze u naoružanju Vojske Srbije.
Tabela 2 – Karakteristike PORS u naoružanju Vojske Srbije

маса маса могућност
калибар максимални минимални пробојност
система ракете тип ракете тип вођења гађања из
(mm) домет (m) домет (m) (mm)
(kg) (kg) просторије
МАЉУТКА 20,4 10,9 кумулативна 125 3000 500 460 ручно ne
ФАГОТ 22,5 13,4 кумулативна 120 2500 75 400 полуаутоматски да
Protivoklopni lansirni komplet 9K11 MALjUTKA „MCLOS“ sistema vođenja metodom

tri tačke putem mikro kabla. Omogućava gađanje od 500 do 3000 metara. Ovaj protivo-
klopni sistem se može postaviti i na vozilo. Koristi raketu kalibra 125 mm kumulativnog
dejstva. Srednja brzina leta rakete je 120 m/s. Problem kod ovog sistema predstavlja ka-
sno prihvatanje rakete i mogućnost gađanja tek od 500 m. Verovatnoća pogađanja proti-
voklopnim sistemom MALjUTKA iznosi 70%.[23]
Protivoklopni raketni sistem 9K111 FAGOT Ruske proizvodnje ima „SACLOS“, si-
stem vođenja koji je poluautomatski putem mikro kabla. Koristi raketu kumulativnog dej-
stva i u svom kompletu ima indikator svetlosnih smetnji koji otkriva neprijateljske elektro-
magnetne talase. Brzina leta rakete je 186 m/s. Poslugu protivoklopnog sistema 9K111
čine tri člana. Verovatnoća pogađanja protivoklopnim sistemom FAGOT iznosi 80%.[24]
Metoda Analitički hijerarhijski proces (AHP)

Tomas Sati (Thomas Saaty) je sedamdesetih godina XX veka razvio metodu analitički
hijerarhijski proces (AHP) (Analytic Hierarchy Process), koja pripada metodi višekriterijum-
skog odlučivanja. Do danas ova metoda je doživela veliki broj modifikacija [3,4,20,32,33],
ali se u nekim slučajevima i dalje koristi u svom izvornom obliku kako u pojedinačnom [2]
tako i grupnom odlučivanju [11]. Primenjuje se u analizi odlučivanja i donošenju odluka u
rešavanju kompleksnih problema čije elemente čine ciljevi, kriterijumi, podkriterijumi i alter-
239
VOJNO DELO, 7/2019
native. Idealna je u slučajevima kada u odlučivanju učestvuje veći broj donosioca odluke i
kada se odlučivanje zasniva na većem broju kriterijuma u višestrukim vremenskim periodi-
ma. Realizuje se razlaganjem (struktuiranjem) problema u hijerarhije, definisanje dodeljuju-
ćih težina kriterijumima, formiranjem matrica komparacije parova, radi određivanja normali-
zovanih težina. Dodeljene težine se koriste za evaluaciju atributa na najnižem nivou celo-
kupne hijerarhije. Proces donošenja odluke je kompleksan zbog pojave konkurentnih i kon-
fliktnih ciljeva među alternativama i kriterijumima. Autor metode je naglasio da se praksa
odlučivanja najčešće bavi ponderisanim alternativama, koje zadovoljavaju skup željenih ci-
ljeva. Potrebno je izabrati alternative koje će na najbolji mogući način zadovoljiti celokupni
skup ciljeva. Proces modelovanja obuhvata četiri faze [28]: /1/ struktuiranje problema, /2/
prikupljanje podataka, /3/ ocenjivanje relativnih težina i /4/ određivanje rešenja problema.
Faza strukturiranja problema se sastoji od dekomponovanja kompleksnog problema odlu-
čivanja u seriju hijerarhija gde svaki nivo predstavlja manji broj upravljivih atributa. Oni se po-
tom dekomponuju u drugi skup elemenata koji odgovara sledećem nivou i tako redom. Kod
druge faze primene metode lica koja učestvuju u formiranju odluke dodeljuje relativne težine
(ocene) kriterijumima čime se omogućava poređenje parova prema atributima jednog hijerar-
hijskog nivoa i to za sve nivoe celokupne hijerarhije uz primenu Skale devet tačaka (tabela 3).
Tabela 3 – Skala devet tačaka [27]
СКАЛА ОБЈАШЊЕЊЕ РАНГИРАЊА

9 апсолутно најзначајније/најпожељније
8 веома снажно ка апсолутно најзначајнијем
7 веома снажно ка веома значајном/пожељном
6 снажно ка веома снажном
5 снажније више значајно/пожељни
4 слабије ка више снажнијем
3 слабије више значајно/пожељније
2 подједнако ка слабијем вишем
1 подједнако значајно/пожељно
0,5 подједнако ка слабијем мањем
0,33 слабије мање значајни/пожељно
0,25 слабије ка снажно мањем
0,2 снажно мање значајно/пожељно
0,17 снажно ка веома снажно мањем
0,14 изузетно снажно мање значајно/пожељно
0,13 веома снажно ка апсолутно мањем
0,11 апсолутно најмање значајно/пожељно
Ovako hijerarhijsko strukturiranje bilo kog problema odlučivanja je efikasan put suo-
čavanja sa kompleksnošću realnih problema i identifikovanja značajnih atributa u cilju
dostizanja sveukupnog cilja problema. Samim tim AHP metoda poseduje i pruža izuzet-
240
Sistem odbrane
nu fleksibilnost pri pomoći kod upravljačkih procesa odlučivanja. Metoda AHP omoguća-
va da se realizacija zavisnosti-nezavisnosti između atributa dekomponuje u različite hije-
rarhijske nivoe.[34] Radi lakše primene metode i bržeg dolaska do potrebnih rezultata
razvijen je originalni softver iz klase sistema za podršku odlučivanja Expert Choice4 koji
podržava odlučivanje primenom metode „AHP“. [29]
Primena višekriterijumske analize i navedene metode u značajnoj meri je zastupljena
u procesu odlučivanja u raznim oblastima. [30,31]. O podršci odlučivanju u vojnoj proble-
matici svedoče različiti radovi [5,9,10,14,13,16,17] i udžbenici [6].
Komparativna analiza protivoklopnih

raketnih sistema upotrebom AHP metode
Analizom literature iz oblasti teorije gađanja i balistike, prikupljenim i obrađenim rezultatima
sprovedenih gađanja, istraživanja i stručnosti, kao i prikupljenih iskustava pripadnika Vojske Sr-
bije definisani su Kriterijumi (masa protivoklopnog sistema i rakete, kalibar, maksimalni efikasni
domet sistema, minimalni daljina gađanja, probojnost, sistem vođenja, vrsta rakete i mogućnost
gađanja iz zatvorenih prostorija) na osnovu kojih se ocenjuje efikasnost različitih sistema.
Masa rakete i protivoklopnog sistema ostvaruje neposredan uticaj na pokretljivost i
mogućnost prenosa vatre. Protivoklopni sistemi manje mase omogućavaju veću pokretlji-
vost posada (brža promena vatrenog položaja) i praktičniji su za rad. Masa rakete i siste-
ma direktno utiče na broj poslužilaca. Veći broj poslužilaca povećava i mogućnost otkri-
vanja, a obrnuto je proporcionalan mogućnostima zaštite posluge. Potreba za manjom
masom se obezbeđuje uvođenjem kompozitnih ili lakših materijala, kojima se obezbeđu-
ju iste borbene karakteristike. Tako konstruisani PORS ne zahtevaju montiranje na mo-
tornim vozilima ili vazduhoplovima, za razliku od PORS veće mase.
Grafikon 1 – Masa protivoklopnih raketnih sistema
4
Softver Expert Choice, EC2000, 2000. Expert Choice Inc., Pittsburg, USA
241
VOJNO DELO, 7/2019
Kalibar predstavlja prečnik rakete u lanseru. Kalibar protivoklopne rakete ostvaruje

neposredan uticaj na probojnost, i pod određenim uslovima kumulativni projektili mogu
da probiju oklop debljine 5-10 kalibara eksplozivnog punjenja.
Grafikon 2 – Masa rakete PORS
Veći kalibar protivoklopne rakete, pod istim uslovima ostvaruje i veću probojnost. Ka-
libar protivoklopne rakete je najčešće u granicama od 125 do 155 mm.
Grafikon 3 – Kalibar PORS
Efikasni domet predstavlja daljinu na kojoj je očekivano pogađanje cilja. Veći efikasni
domet omogućava vođenje protivoklopnih dejstava na većim daljinama, čime se stvaraju
mogućnosti za povećanjem stepena sigurnosti i zaštite za poslugu.
242
Sistem odbrane
Grafikon 4 – Maksimalni domet rakete PORS
U vremenu kada se borbena dejstva najčešće izvode u urbanoj sredini, važno je ne

zaboraviti da je mogućnost gađanja na malim daljinama. Navedena mogućnost je potreb-
na usled činjenica da će se PORS koristiti i u naseljenom mestu.
Grafikon 5 – Minimalni domet rakete PORS
Probojnost predstavlja borbenu osobinu koja ispoljava značajan uticaj na izvođenje

protivoklopnih dejstava. Veća probojnost omogućava uspešno probijanje, neutralisanje i
uništavanje oklopnog vozila. Savremeni projektili sa tandem – kumulativnom bojnom gla-
vom omogućavaju probijanje oklopa koji poseduje aktivno-reaktivnu zaštitu, što stvara
prednost u odnosu na klasične projektile sa kumulativnim dejstvom.
243
VOJNO DELO, 7/2019
Grafikon 6 – Probojnost PORS
Sistem vođenja predstavlja karakteristiku projektila koja određuje i kojoj generaciji

protivoklopnih sistema pripada. Prvoj generaciji PORS pripadaju sistem sa ručnim vođe-
njem (Manual Command to Line of Sight ( MCLOS)). Unapređeni sistemi koji pripadaju
drugoj generaciji PORS su sistemi sa poluautomatskim vođenjem (Semi-Automatic Com-
mand to Line Of Sight (SACLOS)). Protivoklopni sistemi III generacije "ispali i zaboravi"
(fire and forget) predstavljaju tehnološki vrhunac i najsofticiranija sredstva. Nakon lansi-
ranja rakete, nema potrebe za angažovanjem operatora ili uređaja van rakete.
Grafikon 7 – Sistem vođenja PORS
244
Sistem odbrane
Borbena karakteristika protivoklopnih sistema koja karakteriše mogućnost gađanja iz

zatvorenih prostorija ostvaruje neposredan i pozitivan uticaj na izvođenje protivoklopnih
dejstava u urbanoj sredini. Različiti borbeni sukobi poslednjih decenija imaju zajedničku
karakteristiku (prema lokaciji najvećeg broja sukoba) da se vode u urbanoj sredini. Sa-
mim time se nameće kao osnovni zahtev za izbor PORS navedena mogućnost. Protivo-
klopna sredstva koja mogu da gađaju iz zatvorene prostorije su u značajnoj prednosti (u
odnosu na ona koja nemaju ili imaju manje sposobnosti za tu karakteristiku).
Eksperti iz predmetne oblasti su dodelili težine predloženim kriterijumima, koje su
unet u program Expert Choice. Dobijene vrednosti su prikazane na slici 4.
Slika 4 – Koeficijenti težine kriterijuma
Važna mogućnost metode i samog programa je predstavljena kroz mogućnost praće-

nja stepena konzistentnosti, čime se umanjuje mogućnost subjektivnosti donosioca odlu-
ke. Ukoliko je stepen konzistentnosti manji od 0,10 rezultat je dovoljno tačan i nema po-
trebe za korekcijama u poređenju i ponavljanju proračuna. U slučaju da je stepen konzi-
stentnosti veći od 0,10 rezultat bi trebalo ponovo analizirati i ustanoviti razloge nekonzi-
stentnosti.
Prednost programa je iskazana u mogućnosti prikaza zavisnosti vrednosti alternativa
(u ovom slučaju različitih sistema PORS) od težinskih vrednosti kriterijuma u funkciji cilja.
Radi lakšeg praćenja omogućen je istovremeni grafički i numerički prikaz dobijenih vred-
nosti (za navedene kriterijume) (slika 5).
Slika 5 – Model problema – Stablo kriterijuma, vrednosti težišnih koeficijenata kriterijuma

i prioriteti alternativa
245
VOJNO DELO, 7/2019
Dobijeni rezultat, bez obzira na zadovoljstvo, potrebno je anali zirati [18,19]. Program
omogućava izvršenje određenih analiza.
Slika 6 – Dinamička analiza osetljivosti rešenja dobijenog sintezom na nivou problema po kriterijumima
Dinamička analiza osetljivosti na nivou kriterijuma i na nivou karakteristika PORS kao

funkcije cilja, prikazana je na slici 6. Prilikom analize je moguće vršiti određene promene
vrednosti kriterijuma i pratiti na koji način oni utiču na postojanost rezultata.
Dijagram osetljivosti prema performansama sistema (karakteristikama PORS) (Slika 7),
omogućava praćenje uticaja pojedinih kriterijuma na trenutni i ukupni poredak alternative,
čime se vrši izbor najpovoljnije alternative u odnosu na zadate kriterijume.
Slika 7 – Dijagram osetljivosti karakteristika PORS
246
Sistem odbrane
Pored prikazanih analiza prema ukupnim kriterijuma, moguće je vršiti poređenje od-
ređenih alternativa u parovima i pratiti rezultate prema zadatim kriterijumima.
Prioriteti alternativa po svakom kriterijumu dobijeni su na osnovu apsolutnih vrednosti
kriterijuma po alternativama (Tabela 1 i 2). Rezultat sinteze problema ocene efikasnosti na
osnovu karakteristika PORS dati su u vidu višekriterijumske rang liste alternativa (Slika 8).
Slika 8 – Višekriterijumska rang lista efikasnosti na osnovu karakteristika PORS na nivou funkcije cilja
Analize rezultata dobijenih istraživanjima, kao i saznanja do kojih se došlo, pokazuju

sledeće:
– Udeo kriterijuma na efikasnost protivoklopnih raketnih sistema uslovljena je: proboj-
nost sa 21,4%, maksimalni domet sa 17,1 %, tip vođenja sa 14,5%, vrsta rakete sa
11,9%, masa PORS sa 10,5 %, kalibar sa 9,8%, masa rakete sa 9,7%, zatim minimalna
daljina gađanja sa 3% i mogućnost gađanja iz zatvorenih prostorija sa 2%;
– protivoklopni raketni sistemi u naoružanju Vojske Srbije zauzimaju poslednja dva
mesta liste višekriterijumske analize;
– analiza karakteristika efikasnosti PORS u naoružanju Vojske Srbije su znatno infe-
riornija u odnosu na PORS stranih armija;
– neophodna je modernizacija i opremanje protivoklopnih jedinica VS savremenim
protivoklopnim raketnim sredstvima.
Zaključak
U radu su na osnovu tabelarnog prikaza iskazane borbene osobine protivoklopnih ra-
ketnih sistema II i III generacije koji se nalaze na upotrebi u pojedinim armijama sveta i
protivoklopnih raketnih sistema koji se nalaze u naoružanju Vojske Srbije. Na osnovu po-
znatih podataka o borbenim osobinama i taktičko-tehničkim karakteristikama protivoklop-
nih sistema izvršena je komparativna analiza upotrebom AHP metode i metode softvera
iz klase sistema za podršku odlučivanja Expert Choice a rezultati su prikazani kroz dija-
grame. Na osnovu dobijenih rezultata izvršeno je rangiranje protivoklopnih raketnih siste-
ma. Kao najefikasniji protivoklopni raketni sistem pokazao se sistem KORNET, koga pra-
ti sistem HOT 3, a na trećem mestu se nalazi sistem ERYX.
247
VOJNO DELO, 7/2019
Uporednom analizom taktičko – tehničkih karakteristika PORS srednjeg dometa koji

su u operativnoj upotrebi mnogih stranih oružanih snaga, kao i protivoklopnih raketnih si-
stema na upotrebi u Vojsci Srbije, a imajući u vidu značaj izvođenja protivoklopnih dej-
stava u savremenom konceptu ratovanja dolazi se do zaključka da je neophodna hitna
modernizacija i osavremenjavanje protivoklopnih sistema u jedinicama Vojske Srbije.
Kao moguće rešenje (na osnovu iskazanih rezultata) za poboljšanje operativnih sposob-
nosti VS nameće se nabavka i opremanje protivoklopnog sistema KORNET.
Zahtevi koje postavljaju savremena borbena dejstva zahtevaju dalji razvoj i usavršava-
nje protivoklopnih raketnih sistema. Ubrzan je razvoj izdignutih platformi za protivoklopnu
borbu, protivoklopnih sistema III i IV generacije, PORS na vozilima, protivoklopnih raketnih
sistema velikog dometa sa laserskim vođenjem bez neposrednog vizuelnog kontakta sa ci-
ljem (protivoklopni sistem domaće proizvodnje ALAS – Advanced Light Attack System).
Kod ovih sistema vođenje je kombinovano na srednjem delu trajektorije i vođenje se ostva-
ruje pomoću inercijalne platforme koja raketu vodi u očekivanu zonu cilja. Dalji razvoj do-
maćeg protivoklopnog naoružanja trebalo bi nastaviti u ovom smeru, kako bi jedinice Voj-
ske Srbije bile opremljene najsavremenijim protivoklopnim naoružanjem.
Opremanje novim najsavremenijim protivoklopnim naoružanjem bi mogao biti zada-
tak za nova istraživanja i radove. Istraživanja usmerena na problematiku izbora odlučuju-
ćih karakteristika protivoklopnih sredstava, kao i načina opremanja.
Literatura
[1] Арсић, С., (2002), Наоружање копнене војске, ВИЗ, Београд.
[2] Badi, I., Abdulshahed, А., (2019), Ranking the Libyan airlines by using full consistency
method (FUCOM) and analytical hierarchy process (AHP), Operational Research in Engineering
Sciences: Theory and Applications, Вол. 2, бр. 1, стр. 1-14.
[3] Božanić, D., Pamučar, D., Bojanić, D., (2015), Modification of the analytic hierarchy process
(AHP) method using fuzzy logic: Fuzzy AHP approach as a support to the decision making process
concerning engagement of the group for additional hindering, Serbian Journal of Management,
Вол. 10, бр. 1, стр. 151-171.
[4] Božanić, D., Tešić, D., Milićević, J., (2018), A hybrid fuzzy AHP-MABAC model: Application
in the Serbian Army – The selection of the location for deep wading as a technique of crossing the
river by tanks, Decision Making: Applications in Management and Engineering, Вол. 1, бр. 1, стр.
143-164.
[5] Божанић, Д., Памучар, Д., Ђоровић, Б., Милић, А., Луковац, В.(2011), Примена fuzzy
ahp методе на избор правца дејства групе за допунско запречавање,, SYMOPIS 2011, Зла-
тибор, 556-559. страна, ISBN 978-86-403-1168-7.
[6] Боровић, С., Милићевић, М., (2001), Збирка задатака из одабраних области операци-
оних истраживања, СШОНИД, УНИД, ВА, Београд.
[7] Војни лексикон, (1981), ВИЗ, Београд.
[8] Дамјановић, Д., (2013), Примена АХП методе на селекцију и евалуацију добављача,
Мастер рад, Универзитет Сингидунум, Београд,
[9] Ђоровић, Б., (2003), Истраживање пројеката организационе структуре управних
органа саобраћајне службе – докторска дисертација, Војна академија, Београд, 2003.
[10] Ђукић, Р., (1989), Рангирање алтернатива методом нормализације критеријум-
ских функција на више нивоа, Научно-технички преглед, Вол ХХХIХ, Бр.6/1989.
248
Sistem odbrane
[11] Janković, A., Popović, M., (2019), Methods for assigning weights to decision makers in
group AHP decision-making, Decision Making: Applications in Management and Engineering, Вол. 2,
бр. 1, стр. 147-165.
[12] Јокић, Ж., Јотић, С., Лазић, Г., (2018), Анализа противоклопних ракетних система у
циљу опремања јединица Војске Србије, 21. Међународна DQM конференција Управљање
квалитетом и поузданошћу – зборник радова, Пријевор.
[13] Каровић, С., (2006), Условљеност организацијско-формацијске структуре артиљеријских
јединица за подршку увођењем савремених технологија, докторска дисертација, ВА, Београд.
[14] Каровић, С., Пушара, М., Ристић, В., Комазец, Н. (2011) Аналитички хијерархијски
процес као подршка одлучивању ангажовања снага у одбрамбеној операцији, (SYM-OP-IS
2011), Златибор, 588-591.
[15] Лазић, Г., Шиљак, З., Јовандић, С., (2010), Противоклопни вођени пројектили За-
падне европе, Израела и Индије, ВТГ 4/10, Београд.
[16] Милић, А., Каровић, С., Славковић, Р., (2014), Оцена модела за израду минских по-
ља применом Аналитичког хијерархијског процеса, SYM-OP-IS 2014, Зборник радова, Див-
чибаре, ISBN 978-86-7395-325-0, 469 – 472. страна.
[17] Милић, A., Памучар, Д., Божанић, Д., (2018), Вишекритеријумско одлучивање као
подршка управљању пројектима (војним операцијама), 13. Међународна конференција „Ри-
зик и безбедносни инжењеринг“, Копаоник.
[18] Pamučar, D., Božanić, D, Ranđelović, A., (2017), Multi-criteria decision making: An
example of sensitivity analysis, Serbian Journal of Management, Вол. 12, бр. 1, стр. 1-27.
[19] Pamučar, D., Lukovac, V., Božanić, D., Komazec, N., (2018), Multi-criteria FUCOM-MAIRCA
model for the evaluation of level crossings: case study in the Republic of Serbiа, Operational
Research in Engineering Sciences: Theory and Applications, Вол. 1, бр. 1, стр. 108-129.
[20] Петровић, И., Гордић, М., Канкараш, М., (2018), Фази – АХП приступ у вредновању
критеријума за избор ракетног система за противваздухопловна дејства, Војно дело, Вол. 70,
бр. 2, стр. 298-308.
[21] Подаци о наоружању – Противоклопни вођени ракетни системи I, (2000), Ново из-
дање свеске 6/1979. године, ВТИ, Београд.
[22] Подаци о наоружању – Противоклопни вођени ракетни системи II, (2000), Ново из-
дање свеске 6/1979. године, ВТИ, Београд.
[23] Правило противоклопни ракетни систем 9К11, (1997), Новинско издавачка устано-
ва „Војска“, Београд.
[24] Правило противоклопни ракетни систем 9К111, (2000), ВИЗ, Београд.
[25] Радовановић, М., Ранђеловић, А., Репић, П., (2017), Аnti-armor capabilities of an anti-
armor platoon in defense, 8.th DQM International Conference Life Cycle Engineering and Manag-
ment – Proceedings, Пријевор.
[26] Радовановић, М., Ранђеловић, А.,(2018), Компаративна анализа противоклопних
ракетних система, 21. Међународна DQM конференција Управљање квалитетом и поузда-
ношћу – зборник радова, Пријевор.
[27] Saaty T. L., (1972) , An Eigenvalue Allocation Model for Priorization and Planning, Energy
Management and Policy Center, University of Pennsylvania.
[28] Satty T.L., (1980), The Analytic Hierarchy Process, McGraw-Hill, New York.
[29] Softver Expert Choice, EC2000, 2000, Expert Choice Inc., Pittsburg, USA.
[30] Срђевић, Б., Зечевић, Т., (2003), АХП у групном одлучивању са потпуном и непотпу-
ном информацијом, SYMOPIS 2003, Херцег Нови.
249
VOJNO DELO, 7/2019
[31] Срђевић, З., Срђевић, Б., Поткоњак, С., Зорановић, Т., (2002), Алокација земљишта на биљне
културе у условима наводњавања и одводњавања: вишекритеријумски прилаз помоћу аналитичког
хијерархијског процеса (АХП), Мелиорације и пољопривреда, Пољопривредни факултет, Нови Сад.
[32] Stanković, M., Gladović, P., Popović, V., (2019), Determining the importance of the criteria
of traffic accessibility using fuzzy AHP and rough AHP method, Decision Making: Applications in
Management and Engineering, Вол. 2, бр. 1, стр. 86-104.
[33] Chatterjee, Р., Stević, Ž., (2019), A two-phase fuzzy AHP - fuzzy TOPSIS model for
supplier evaluation in manufacturing environment, Operational Research in Engineering Sciences:
Theory and Applications, Vol. 2, No. 1, pp. 72-90.
[34] Чупић М. и Сукновић М.,(2010), Одлучивање, ФОН, Београд.
Интернет странице:
[35] http://www.vti.mod.gov.rs
250
DOI: 10.5937/vojdelo1907251M SAVREMENE TEHNOLOGIJE U OBUCI
KOMANDNOG KADRA ZA IZVOĐENJE
ODBRAMBENIH OPERACIJA∗
Aleksandar Milić, Aca Ranđelović, Saša M. Devetak∗∗

U radu su prikazani modeli primene simulacionog softvera JANUS

tokom obuke komandnog kadra rodova pešadije i inžinjerije, kao i
službe telekomunikacija.
Ključne reči: obuka, komandni kadar, simulacini softver, JANUS, od-
brambena operacija
Uvod
B orbene operacije u savremenom okruženju karakteriše: kompleksnost, neizve-

snost, dinamičnost, jedinstvenost, neponovljivost i slično. Obuka komandnog ka-
dra za donošenje odluka u takvom okruženju je zahtevan proces koji nameće visoke
zahteve uz stalno praćenje visokim stepenom rizika. U cilju kvalitetnije obuke komand-
nog kadra i stvaranja potrebnih uslova za smanjenjem rizika jedno od rešenja jeste reali-
zacija obuke u realnim uslovima. Međutim, stvaranje ratnih uslova radi obuke je izuzetno
kompleksno, složeno i skupo. U tom cilju se pribegava primeni savremenih tehnologija
koje svojim rešenjima omogućavaju približavanje uslova sličnih ratnim.
Razvoj odgovarajućih namenskih simulacionih softvera pruža mogućnost predstavljanja
operativnog okruženja najpribližnijeg ratnim u kojima se vrši obuka. Obuka može biti usmerena
na: reagovanje u određenim situacijama, ostvarivanje vatrenih ciljeva, analizu donetih odluka uz
istovremeno uvođenje uticaja neprijatelja, provera određenih rešenja itd. Mogućnost ostvariva-
nja uticaja neprijatelja je veoma važna i korisna jer se izražava dejstvom vatre (iz različitih sred-
stava i oruđa) a predstavljena je kroz posledice (gubitke u ljudstvu i sredstvima). Pored uticaja
neprijatelja simulacioni softveri omogućavaju analize izbora određenih rešenja ili praćenja rada
komandi tokom procesa donošenja odluke. U radu su prikazani modeli primene simulacionih
softvera tokom obuke pripadnika rodova pešadije i inžinjerije, kao i službe telekomunikacija.
Uopšte o operacijama i odbrambenim operacijama

Vojska Srbije u celini ili njeni delovi upotrebljavaju se u izvođenju različitih vrsta ope-
racija. U vojnoj literaturi, operacija se definiše kao „skup borbenih i/ili neborbenih aktivno-
sti, pokreta i drugih akcija koje se preduzimaju po jedinstvenoj zamisli, samostalno ili u
∗
Rad je nastao tokom istraživanja sprovedenog u sklopu realizacije naučno-istraživačkog projekta pod
evidencionim brojem VA-DH/1-18-20 koji finansira Ministarstvo odbrane Republike Srbije.
∗∗
Dr Saša M. Devetak, sasa.devetak@va.mod.gov.rs
251
VOJNO DELO, 7/2019
saradnji s drugim snagama odbrane, radi ostvarivanja opšteg cilja različitog značaja“ [1].
Kao takva „predstavlja složen, planiran i pripremljen proces u kojem se raspoloživim re-
sursima za određeno vreme i jedinstvenoj zamisli ostvaruju ciljevi različitog značaja“ [2].
Prema vidu borbenih dejstava operacije mogu biti napadne i odbrambene. Za potrebe ra-
da pažnja je usmerena na odbrambene operacije.
Odbrambene operacije su „vrsta borbenih operacija koje se izvode radi slamanja
ofanzivne moći neprijatelja i stvaranja preduslova za prelazak sopstvenih snaga u na-
pad“ [1] sa osnovnim ciljem „suprotstavljanje volji i namerama neprijatelja i neutralisanje
snaga na kojima se zasniva njegova napadna moć“ [2]. Upravo složenost uslova pod ko-
jima se izvode operacije ističe niz karakteristika, od kojih je potrebno pomenuti: jedin-
stvenost, neponovljivost, kompleksnost, neizvesnost, dinamičnost i slično [2,3,4]. Od-
brambene operacije se izvode u operativnom okruženju1 u složenim uslovima i pod utica-
jem različitih okolnosti i faktora. Upravo promene u operativnom okruženju, kao i fiziono-
mija savremenog rata, utiču na izmenu bitnih obeležja operacija. Bez obzira na obeležja i
karakteristike operacija, komandni kadar koji donosi odluke u fazi planiranja i izvođenja
operacija, mora biti obučen za rad u takvom okruženju [5].
Planiranje operacija se sprovodi tokom procesa operativnog planiranja kojim je defini-
san redosled postupaka po fazama i koracima sa „precizno definisanim i razgraničenim
nadležnostima po nivoima planiranja“ [6], a „praćen je stalnom potrebom za donošenjem
manje ili više značajnih odluka (od kojih zavise životi ljudi), što lica koja u operacijama
odlučuju – komandante i komandire različitih nivoa, stavlja pod stalni pritisak“ [7]. Obuča-
vanje komandnog kadra je zahtevan i složen proces sa svim svojim karakteristika [8].
Usklađivanje efikasnosti i ekonomičnosti prilikom upotrebe snaga tokom izvođenja ope-
racije postaje imperativ i jedan od glavnih indikatora uspešnosti realizacije vojnih opera-
cija [9]. U cilju kvalitetnijeg obučavanja vrši se stalno usavršavanje mogućih načina obu-
ke uz primenu različitih savremenih tehničkih sredstava. Kao primer se može navesti si-
mulacioni softver JANUS. Važne karakteristike navedenog softvera su: šestostranost,
nezavisnost, otvorenost (zatvorenost u zavisnosti od potreba), interaktivnost, nepredvidi-
vost, terensko – borbena simulacija koju karakteriše precizna grafika u boji, odvijanje u
stvarnom vremenu i obrada podataka na osnovu naučnih i empirijskih rezultata [10].
Obuka komandnog kadra

Vojna akademija organizuje i realizuje školovanje kadeta i stručno usavršavanje ka-
dra Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Školovanje kadeta se realizuje tokom osnovnih
akademskih studija, a usavršavanja se organizuju i realizuju kroz: nivoe karijernih usavr-
šavanja oficira (prvi nivo – Osnovni komandno-štabni kurs; drugi nivo – Komandno-štab-
no usavršavanje; treći nivo – Generalštabno usavršavanje i četvrti nivo – Visoke studije
bezbednosti i odbrane) i različitih kurseva. Rezultati izvršenih analiza, publikovana isku-
stva i sagledane potrebe za obrazovanjem tokom života, odnosno, stručno usavršavanje
profesionalnih pripadnika Vojske Srbije koji predstavlja jedinstveni sistem njihovog ne-
1
„Predstavlja skup uslova u kojima se upotrebljavaju snage u operaciji na osnovu odluka komandanta i utiču
na njen konačni ishod.“ [2].
252
Sistem odbrane
prekidnog osposobljavanja za primenu znanja, veština i sposobnosti potrebnih za uključi-

vanje u radni proces, koji je u vezi sa konkretnom dužnošću [11], nametnuli su potrebu
za implementaciju savremenih tehnologija u školovanju i usavršavanju.
Dostignuća savremene tehnologije, na različitim poljima, ukazuju na značajne mo-
gućnosti njihove primene u procesu osposobljavanja komandnog kadra. Naročito u pro-
cesu donošenja odluka o angažovanju raspoloživih resursa.
Opšte je poznato da odluke donete u kriznim situacijama za posledicu mogu imati
strahovite gubitke u ljudstvu i materijalnim sredstvima. Shodno tome, potrebno je obuku
komandnog kadra realizovati u uslovima koji su najpribližniji realnim uslovima vođenja
borbenih dejstava i proveriti posledice donetih odluka. Na takav način stiče se „iskustvo“
koje u realnoj situaciji može pomoći u pravilnom sagledavanju operativnog okruženja i
dati potrebnu podršku donošenju kvalitetne odluke. Odluke koja će omogućiti ostvarenje
postavljenog cilja (krajnje željenog stanja) uz minimalne utroške resursa. U tom cilju se
primenjuju savremene tehnologije predstavljene kroz različite simulacione softvere [12],
koje svojim karakteristikama omogućavaju stvaranje potrebnih uslova. Svaki rod ili slu-
žba imaju mogućnost da primenom simulacionih softvera na najbolji mogući način izvrše
obuku kadra za donošenje odluke u borbenoj situaciji.
Obuka komandnog kadra roda pešadije

Navedene karakteristike borbenih operacija u savremenom okruženju u značajnoj
meri uslovljavaju upotrebu jedinica roda pešadije i nameću zahteve, kao neophodnost
obuke komandnog kadra, da se obuka osavremeni i približi realnim uslovima vođenja
borbenih dejstava. Mogući način obučavanja kadra zasniva se na primeni različitih savre-
menih sistema za upravljanje vatrom minobacačkih jedinica. U cilju uštede resursa i pri-
bližavanja realnim borbenim uslovima, veliki broj gađanja je moguće realizovati u simuli-
ranim uslovima pri čemu se za svaku od različitih situacija izrađuje odgovarajući scena-
rio. U takvim scenarijima se rešavaju različiti vatreni zadaci pri čemu se ujedno vrši pro-
vera određenih modaliteta upotrebe sistema za upravljanje vatrom minobacačkih jedini-
ca. Imajući u vidu da je veoma teško pratiti brzinu promena modaliteta upotrebe jedinica,
a time i jedinica za vatrenu podršku, nameće se potreba definisanja jednog sveobuhvat-
nog (univerzalnog) modela sistema upravljanja vatrom minobacačkih jedinica. Rešava-
njem ovog problema obezbeđuje se kvalitetnija realizacija zadataka vatrene podrške mi-
nobacačkim jedinicama i postiže veća zaštita podržavane jedinice kao realnog sistema i
brže, kvalitetnije i efikasnije ostvarivanje postavljenih ciljeva u borbenim dejstvima.
Proučavanjem svih potrebnih elemenata neophodnih za sprovođenje procedure po-
srednog gađanja, nameće se neminovnost potpunog i automatskog prikupljanja i obrade
podataka, čime se dovodi do efikasnijeg izvršenja vatrenih zadataka, odnosno posredno
gađanje čini bržim, tačnijim, preciznijim, sa većom verovatnoćom pogađanja i manjim
utroškom projektila. Ovakav način pripreme početnih elemenata postiže se primenom si-
stema za upravljanje vatrom, koji bi trebao biti opremljen različitim uređajima i mernim in-
strumentima koji bi imali odgovarajući stepen autonomnosti sistema i podstistema. Pored
navedenog zahteva se i mogućnost jednovremenog unosa podataka, brza obrada i pre-
nos definisanih podataka. Brzina dobijanja podataka i prenosa početnih elemenata do je-
253
VOJNO DELO, 7/2019
dinica koje izvršavaju vatrene zadatke bi trebala da ubrza dobijanje početnih elemenata
za gađanje i smanji moguću grešku.
Jedan mogući model sistema za upravljanje vatrom minobacačkih jedinica, koji pred-
stavlja skup uređaja, mernih instrumenata i načina rada organizovanih u autonomne pod-
sisteme koji su relacijski povezani u jednu celinu prikazan je na slici 1. [13]
Slika 1 – Jedan model sistema za upravljanje vatrom voda minobacača
Ovako formirana celina omogućava jednovremeni unos, obradu i automatizaciju i

prenos podataka, što omogućava minobacačkim jedinicama dobijanje početnih elemena-
ta za gađanje u realnom vremenu i sa najmanjom mogućom slučajnom greškom.
Vatrena podrška bataljona u odbrani ostvaruje se u skladu sa odlukom komandanta
bataljona, i to realizovanjem sledećih zadataka [13]:
– podržavanje borbe borbenog osiguranja (BOs);
– sprečavanje neprijateljevog izlaska i posedanje polaznog položaja;
– onemogućavanje neprijatelju nastupanje i posedanje jurišnog polažaja;
– ometanje neprijatelja u izvršenju juriša;
– sprečavanje neprijatelja u izvršenju uklinjavanja i njegovo širenje u dubinu odbrane;
– ostvarivanje dejstva po neprijateljevom vazdušnom i helikopterskom desantu;
– obezbeđivanje krila i bokove i
– podržavanje aktivnih dejstava podržavane jedinice.
Polazna osnova za sagledavanje mogućnosti jeste prikupljanje i analiza različitih po-
dataka tokom realizovanih gađanja u stvarnom okruženju. U tom cilju su korišćeni podaci
realizovanih gađanja na IVP ''Pasuljanske livade'' (slika 2).
254
Sistem odbrane
Slika 2 – Rezultati dobijeni gađanjem na poligonu [14]
Prikupljeni podaci su korišteni za definisanje mogućih scenarija modela primene si-

stema za upravljanje vatrom u različitim uslovima i na različitim zadacima.
Primenom simulacionog softvera „JANUS“ u realizaciji postavljenih scenarija ostvare-
ni su različiti rezultati pojedinačnim i grupnim gađanjima. (slika 3)
Slika 3 – Analiza grupnog gađanja jednog modela vatrenog dejstva
255
VOJNO DELO, 7/2019
Na osnovu izvršenih analiza prikazani su rezultati u Tabeli 1.

Tabela 1 – Poboljšanje karakteristika minobacačkih jedinica
Red. Procenat poboljšanja primenom
Karakteristike minobacačkih jedinica
br. SUV-a
1. verovatnoća pogađanja 40%
2. tačnost i preciznost gađanja 50%
3. vreme reagovanja 50%
4. utrošak projektila 50%
5. granica zone sigurnosti 10%
ostvarivanje efekta na cilju
6. 90%
(broj direktnih pogodaka)
7. otpornost 25%
8. komunikacija i prenos informacija 25%
U ostvarivanju navedenih zadataka minobacačke jedinice, upotrebom ponuđenog

modela sistema za upravljanje vatrom i njegovim poboljšanim karakteristikama (tabela
1), pešadijskom i mehanizovanom bataljonu u odbrani obezbeđuje: [13]
– bolju podršku i veću zaštitu borbenog osiguranja u toku dejstva po neprijatelju i u
toku izvlačenja do 30%, tačnijim i preciznijim gađanjem za kraće vreme, većom otporno-
šću, smanjenom granicom zone sigurnosti, većom verovatnoćom pogađanja i kvalitetni-
jom komunikacijom i prenosom informacija;
– veći stepen neutralisanja sredstava vatrene podrške neprijatelja do 51%, tačnijim i
preciznijim gađanjem za kraće vreme, većom verovatnoćom pogađanja, ostvarivanjem
većeg efekta na cilju sa manjim utroškom projektila i kvalitetnijom komunikacijom i preno-
som informacija;
– prevremeno razvijanje neprijatelja do 43%, bržim reagovanjem i prenosom vatre,
tačnijim i preciznijim gađanjem za kraće vreme, većom verovatnoćom pogađanja i ostva-
rivanjem većeg efekta na cilju;
– usporavanje tempa napada neprijatelja sa većom verovatnoćom sprečavanja nastu-
panja neprijatelja i posedanja jurišnog položaja do 47%, bržim reagovanjem i prenosom va-
tre, tačnijim i preciznijim gađanjem, većom verovatnoćom pogađanja, ostvarivanjem većeg
efekta na cilju, većom otpornošću i kvalitetnijom komunikacijom i prenosom informacija;
– smanjenje manevarskih sposobnosti neprijatelja do 43%, bržim reagovanjem i pre-
nosom vatre, većom otpornošću, tačnijim i preciznijim gađanjem, većom verovatnoćom
pogađanja i manjim utroškom projektila;
– kvalitetnije ometanje izvršenje juriša neprijatelja sa većom verovatnoćom sprečava-
nja njegovog uklinjavanja i širenja u dubinu odbrane do 42%, smanjenom granicom zone
sigurnosti, bržim reagovanjem, ostvarivanjem većeg efekta na cilju sa manjim utroškom
projektila, većom otpornošću i kvalitetnijom komunikacijom i prenosom informacija;
– veći stepen zaštite postavljenih prepreka do 38%, smanjenom granicom zone si-
gurnosti, tačnijim i preciznijim gađanjem, bržim reagovanjem i prenosom vatre, većom
verovatnoćom pogađanja;
– pravovremeno dejstvo po iznenadnom neprijateljevom vazdušnom i helikopterskom
desantu do 34%, otpornošću, smanjenom granicom zone sigurnosti, bržim reagovanjem i
prenosom vatre, i tačnijim i preciznijim gađanjem;
256
Sistem odbrane
– bolje obezbeđenje krila i bokova do 45%, otpornošću, smanjenom granicom zone

sigurnosti, bržim reagovanjem i prenosom vatre, tačnijim i preciznijim gađanjem, ostvari-
vanjem većeg efekta na cilju uz manji utrošak projektila, većom verovatnoćom pogađanja
i kvalitetnijom komunikacijom i prenosom informacija;
– uspešnije podržavanje aktivnih dejstava do 32%, bržim reagovanjem i prenosom
vatre, smanjenom granicom zone sigurnosti, tačnijim i preciznijim gađanjem, većom ot-
pornošću i kvalitetnijom komunikacijom i prenosom informacija;
– uspešniju podršku protivnapada do 42%, smanjenom granicom zone sigurnosti, br-
žim reagovanjem i prenosom vatre, većom otpornošću, manjim utroškom projektila sa
većim efektom na cilju i kvalitetnijom komunikacijom i prenosom informacija;
– bolje sadejstvo sa jedinicama vatrene podrške brigade KoV do 25%, direktnom i
kvalitetnijom komunikacijom i prenosom informacija;
– kvalitetnije osvetljavanje do 38%, tačnijim i preciznijim gađanjem za kraće vreme, bržim
reagovanjem, većom verovatnoćom pogađanja i smanjenom granicom zone sigurnosti; i
– bolje komandovanje do 25%, direktnom i kvalitetnijom komunikacijom i prenosom
informacija.
Primena metoda operacionih istraživanja podržanih savremenim tehnologijama uz
stalnu proveru donetih rešenja omogućavaju znatna poboljšanja, tokom procesa obuča-
vanja za donošenje odluka. Implementiranjem rezultata, dobijenih u realnim uslovima i
njihovom proverom u simularnim uslovima, u realan sistem vatrene podrške zaključuje
se da poboljšane karakteristike minobacačkih jedinica, kao rezultat upotrebe – primene
sistema za upravljanje vatrom, obezbeđuju efikasniju vatrenu podršku bataljona u odbra-
ni i do 40%, i na taj način omogućavaju veću otpornost jedinica i ostvarivanje postavlje-
nih ciljeva bržom, kvalitetnijom i efikasnijom realizacijom zadataka u odbrani.
Obuka komandnog kadra roda inžinjerije

Planiranje odbrambene operacije zahteva postavljanje različitih zadataka pred jedinice inži-
njerije. U cilju potpunijeg sagledavanja i planiranja realizacije zadataka potrebno je zadatke po-
deliti u dve grupe: grupu zadataka koji se realizuju u fazi pripreme operacije i grupu zadataka
koji se realizuju u toku samog izvođenja operacije [15]. Simulacioni softver, sa svojim karakteri-
stikama, omogućava analizu realizacije najvećeg broja postavljenih zadataka. Kao primarni za-
daci iz sadržaja inžinjerijskih dejstava su zadaci iz sadržaja zaprečavanja [1]. Oni se realizuju
se u toku faze planiranja i u toku faze izvođenja operacije. Iako se realizuje veliki broj različitih
zadataka, u radu će biti obrađeni zadaci izrade minsko-eksplozivnih prepreka. Na osnovu na-
vedenog izvršena je analiza angažovanja jedinica na izradi protivoklopnih minskih polja na više
načina izrade [16]. Važno je ukazati da karakteristike simulacionog softvera omogućavaju ana-
lizu primene određenih sredstava koja se ne nalaze u opremi naših jedinica [17]. Na taj način
je moguće vršiti opitovanje mogućnosti i karakteristika drugih sredstava i njihov uticaj na spo-
sobnosti naših jedinica. Dobijeni rezultati stvaraju uslove za poređenje stepena unapređenja
mogućnosti vlastitih jedinica u slučaju opremanja novim sredstvima [18,19]. Sistem pruža mo-
gućnost analize podataka koje se iskazuju kroz: broj angažovanih ljudi, broj angažovanih vozi-
la i sredstava, broj ugrađenih protivoklopnih mina, vreme za koje su ugrađene mine, broj osta-
vljenih prolaza u minskom polju, otpornost na dejstvo neprijatelja i drugo.
257
VOJNO DELO, 7/2019
Na osnovu dobijenih rezultata moguće je izvršiti poređenje različitih analiziranih mode-

la.[20] U slučaju predstavljenog scenarija, Model 4 prednjači u smanjenom broju angažova-
nog ljudstva čime se omogućava izvršavanje većeg broja dodeljenih zadataka. Primenom na-
vedenih sredstava u slučaju ostvarenog dejstva neprijatelja stvaraju se uslovi da jedino Model
4 izvrši dodeljeni zadatak. Dok u uslovima kada nema dejstva neprijatelja svaki od navedenih
Modela je u stanju da izvrši postavljeni zadatak. Kao posledica primene savremenih sredsta-
va, uz smanjeno brojno stanje angažovanog ljudstva, Model 4 se ističe i u smanjenom vreme-
nu potrebnom za izradu minskog polja. Upravo mogućnost sistema za simulaciju omogućava
dobijanje preciznih podataka o potrebnom vremenu za izradu m/p i ostalim Modelima. Jedan
od podataka koji je opredeljujući prilikom planiranja operacije predstavljen je i kroz logistički
problem (potreban broj transportnih kapacitete). Upravo u takvim okolnosti se još jednom isti-
če Model 4, koji je veoma autonoman i nezavisan od transportnih kapaciteta.
Prilikom obuke komandnog kadra za donošenje odluke simulacioni softver pruža mo-
gućnost analize odluka uslovenje određenim parametrima. Jedan od elemenat, koje je po-
trebno sagledati, jeste uslovljenost karakteristikama terena[17]. Na taj način se ukazuje ko-
mandirima – komandantima na neophodnost praćenja i analize sadržaje karti i u skladu sa
time realne dodele zadataka (osloncem na vreme trajanja aktivnosti). Naredni element, koji
je potrebno pratiti, jeste vremena trajanja aktivnosti na izradi m/p uslovljenu udaljenošću
skladišta PT mina od mesta izrade, u slučaju kada se izrađuje m/p ručnim načinom.
Situacija koja karakteriše izvršavanje zadataka izrade m/p u fazi izvođenja operacije pra-
ćena je dejstvom neprijatelja. Ovakvu situaciju nije moguće predstaviti kroz bilo kakav oblik
zamišljanja. Upravo predstavljeno dejstvo neprijatelja i efekat koji ostvaruje (izraženo putem
gubitaka u ljudstvu i motornim vozilima) ukazuju komandnom kadru na svu ozbiljnost donete
odluke o načinu izvršavanja zadatka na određenom prostoru i u određenoj situaciji.
Svaki od navedenih rezultata utiče na komandni kadara da u narednim vežbama po-
sveti podrobniju pažnju planiranju predstojećih zadataka. Na ovaj način se razvija svest o
potrebi realnog sagledavanja mogućih uticaja neprijatelja, a time i razvijanju „iskustva“.
Obuka komandnog kadra službe telekomunikacija

Upotreba računarskih simulacija u cilju izvođenja (simuliranja) vojnih operacija ima
sve veću praktičnu primenu. Simulatori, pored simulacije vojnih operacija, omogućavaju i
komunikaciju između učesnika simulacionih vežbi. U cilju pripreme i izvođenja vojnih
operacija podržanih računarskim simulacijama planira se i organizuje telekomunikaciono-
informatičko obezbeđenje (TkIOb)2 vojne operacije.
Telekomunikaciono-informatičko obezbeđenje predstavlja proces u kome se planira,
organizuje i ostvaruje telekomunikaciono-informacioni sistem (TkIS)3 radi prenosa, zašti-
2
„Telekomunikacino-informatičko obezbeđenje predstavlja skup mera, postupaka i aktivnosti kojima se ele-
menti telekomunikaciono-informacionog sistema spremni za rad ili su u radu po određenom planu TkIOb, obje-
dinjavaju u jedinstvenu tehničko – tehnološku celinu...” [22].
3
„Telekomunikaciono-informacioni sistem je skup objekata, uređaja i opreme, međusobno povezanih u tehničko-
tehnološku celinu koja omogućava prenos signala pomoću kablovskih, radio, optičkih ili drugih elektromagnetnih
sredstava, uključujući satelitske mreže, fiksne mreže (internet i druge mreže sa komutacijom kola i paketa), mobil-
ne mreže, energetske kablovske sisteme (u delu koji se koristi za prenos signala) i mreže za distribuciju i emitova-
nje medijskih sadržaja, namenjene da omoguće prenos poruka i informacija sa jednog mesta na drugo.“ [22].
258
Sistem odbrane
te, elektronske obrade, skladištenja, čuvanja i distribucije informacija. Realizuje se sku-

pom aktivnosti koje preduzimaju organi za telekomunikacije i informatiku na planiranju i
organizovanju i jedinice za telekomunikacije i informatiku na postavljanju elemenata tele-
komunikaciono-informacionog sistema i uspostavi i održavanju različitih vrsta telekomu-
nikacija i korisničkih servisa [21]. Telekomunikacionim sistemom se povezuju (umrežava-
ju) komande i jedinice u zoni operacije i stvaraju potrebni uslovi za funkcionisanje siste-
ma komandovanja i rukovođenja u izvršavanju misija i zadataka u različitim operacijama.
U cilju planiranja, organizovanja i ostvarivanja telekomunikacino-informacionog sistema u
vojnim operacijama potrebno je, pored operativnih zahteva misije, imati podatke o zahte-
vima za razmenom informacija. Ovi zahtevi opredeljuju arhitekturu telekomunikacionog
sistema, potrebne oblike organizovanja različitih vrsta telekomunikacija, njihove kapacite-
te i potrebne korisničke servise [23].
Softverska aplikacija – simulator S3RI (francuski: Simulateur de Réseau Radio sur
Réseau Informatique) u računarskoj simulaciji JANUS omogućava komunikaciju između
učesnika – korisnika računarske simulacije JANUS. Simulator omogućava planiranje ve-
ćeg broja mreža između učesnika (zamena za radio mreže u realnom TkIS taktičkih jedi-
nica u operaciji), govornu komunikaciju u dupleksnom režimu rada i ujedno analizu go-
vornog saobraćaja u vremenskom domenu. Simulator je instaliran na posebnom računa-
ru i omogućava skladištenje podataka o ostvarenom saobraćaju i njihovu kasniju analizu.
Primenom navedenog simulatora, pored ostvarenja prenosa govora u simuliranim vojnim
operacijama u JANUS-u, omogućeno je istraživanje ostvarenog telekomunikacionog sao-
braćaja [24].
Obuka komandnog kadra putem računarske simulacije „JANUS“ zahteva planiranje i
ostvarivanje TkIOb, odnosno adekvatnog TkIS za komandovanje i rukovođenje vojnim
operacijama. Planiranjem TkIS za potrebe komandovanja i rukovođenja u simuliranoj voj-
noj operaciji neposredno se obučava komandni kadar službe telekomunikacija. Planiraju
se komunikacije između učesnika simulirane vojne operacije, odnosno mreže na različi-
tim nivoima komandovanja od nivoa voda do brigade. Pored planiranja komunikacija, re-
alizuje se i obuka u ostvarivanju komunikacija korišćenjem simulatora S3RI. Takođe je
omogućena analiza govornog saobraćaja u cilju optimizacije broja mreža ostvarenih za
potrebe komandovanja i rukovođenja taktičkim jedinicama u vojnim operacijama.
Kao primer prikazan je deo istraživanja telekomunikacione podrške odbrambenih
operacija taktičkog nivoa izvedenih putem računarske simulacije. Na simuliranim od-
brambenim operacijama taktičkih jedinica (nivo čete do brigade Kopnene vojske) u
Centru za simulacije i učenje na daljinu (CSiUD) Vojne akademije, koje su izvodili ka-
deti i starešine – polaznici Osnovnog komandno-štabnog kursa i Komandno-štabnog
usavršavanja u periodu od 2012. do 2015. godine, na simulatoru S3RI programa „Ja-
nus“ istražen je ostvareni TkIS i posebno telekomunikacioni saobraćaj. Istraživanjem
su dobijeni podaci o organizaciji TkIS i značajni podaci za različite parametre govornog
saobraćaja koje omogućava softver: broj emisija, ukupno vreme trajanja saobraćaja,
minimalno, prosečno i maksimalno trajanje emisije. Rezultati istraživanja detaljnije su
prikazani u [25].
U cilju prezentovanja dela rezultata istraživanja govornog saobraćaja u simuliranim
mrežama komandovanja i rukovođenja brigade – bataljona predstavljeni su prikupljeni
podaci u tabeli 3 i 4.
259
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 3 – Govorni saobraćaj u mreži komandovanja brigade KoV
Prosečan broj emisija
Maksimalno trajanje
saobraćaja (minuta)
Minimalno trajanje
emisije (sekundi)
emisije (sekundi)
Ukupno trajanje
trajanje emisije
Prosečno
(sekundi)
Jedinica
brigada 80-120 30-40 3 16 52
pešadijski bat. 20-50 5-20 3 14 58
mehanizovani bat. 20-40 5-15 3 16 56
tenkovski bat. 20-60 5-25 3 18 56
artiljerijski div. 15-40 5-15 3 15 59
inžinjerijski bat. 15-50 5-20 3 16 51

UKUPNO 170-360 55-135 3 16 55
U tabelama su prikazane prosečne vrednosti parametara govornog saobraćaja briga-

de Kopnene vojske i pešadijskog bataljona iz skupa realizovanih simulacija odbrambenih
operacija.
Tabela 4 – Govorni saobraćaj u mreži komandovanja pešadijskog bataljona

Prosečan broj emisija
Maksimalno trajanje
saobraćaja (minuta)
Minimalno trajanje
emisije (sekundi)
emisije (sekundi)
Ukupno trajanje
trajanje emisije
Prosečno
(sekundi)
Jedinica
pešadijski bat. 40-60 15-20 3 14 47
1. pešadijska četa 20-40 5-15 3 12 46
2. pešadijska četa 10-20 5-10 3 12 47
3. pešadijska četa 10-20 5-10 3 12 45
četa za podršku 15-25 5-15 3 14 46
UKUPNO 95-165 75-100 3 12 46
260
Sistem odbrane
Karakteristično je da učesnici u mreži imaju dosta slične vrednosti minimalnih, pro-

sečnih i maksimalnih vremena trajanja emisija. Može se zaključiti da postoje velike razli-
ke (devijacije) u prosečnom broju emisija i odnosu minimalnog i maksimalnog trajanja
emisije u simuliranim vežbama, što je posledica različitosti: simuliranih borbenih zadata-
ka, organizacione strukture jedinica, zadatka, mesta i uloge jedinice u izvođenju operaci-
je i kategorije polaznika – izvođača simulacione vežbe.
Takođe se može uočiti da se ukupno vreme trajanja govornog saobraćaja i broj ostva-
renih emisija razlikuju za različite jedinice. Najveći broj emisija ostvaruje stanica komandan-
ta brigade (bataljona), što navodi na zaključak da ova stanica upravlja radom u mreži, od-
nosno neposredno komanduje snagama u odbrambenim operacijama. Ostale stanice
ostvaruju govorni saobraćaj u skladu sa definisanim zadacima i potrebama u zadatku.
Na osnovu dobijenih podataka i primenom metoda operacionih istraživanja (teorije
masovnog opsluživanja – Erlangove formule) izvršena je analiza verovatnoće opsluživa-
nja (efikasnosti) mreža komandovanja za govorni saobraćaj. Detaljnije u [25].
Slika 4 prikazuje verovatnoće opsluživanja (efikasnost) mreža komandovanja brigade
i bataljona za dobijene rezultate istraživanja govornog saobraćaja.
Slika 4 – Zavisnost verovatnoće opsluživanja od intenziteta govornog saobraćaja za različit broj mreža
Na osnovu analiziranih podataka mreže komandovanja brigade imale su verovatnoću

opsluživanja 77% do 90%, dok je verovatnoća opsluživanja mreža komandovanja bata-
ljona u odbrambenim operacijama iznosila 90% do 98%. Dobijeni rezultati dokazuju da
verovatnoća opsluživanja sistema komunikacija direktno zavisi od govornog saobraćaja
u mreži. Takođe se može zaključiti da je za ostvareni govorni saobraćaj u mreži koman-
dovanja brigade potrebno obezbediti (planirati) najmanje dva kanala – mreže u cilju veće
efikasnosti, što nije slučaj za mrežu komandovanja bataljona.
261
VOJNO DELO, 7/2019
Značaj telekomunikacione podrške u simulacijama ne ogleda se samo u ostvarivanju

govornih komunikacija u simuliranim operacijama i praćenju i analizi telekomunikacionog
saobraćaja već i u obuci kadra službe telekomunikacija u planiranju telekomunikaciono-
informatičkog obezbeđenja za potrebe komandovanja i rukovođenja taktičkim jedinicama
u vojnim operacijama i optimizaciji telekomunikaciono-informacionog sistema.
Zaključak
Borbene operacije svojom kompleksnošću nameću zahtev da komandni kadara mora biti
u stanju donošenja odluka u svim kriznim situacijama. Shodno tome se i obuka komandnog
kadra mora realizovati u što je moguće približnim stvarnim borbenim uslovima. Rešenje je
predstavljeno u primeni simulacionog softvera JANUS koji pruža mogućnost ostvarivanja uti-
caja neprijatelja, jer se izražava dejstvom vatre (iz različitih sredstava i oruđa) i posledica (gu-
bitaka u ljudstvu i sredstvima). Pored uticaja neprijatelja, simulacioni softveri omogućavaju
analize izbora određenih rešenja, ili praćenja rada komandi tokom procesa donošenja odluke.
Primenom navedenog softvera, tokom obuke komandnog kadra rodova i službi, stvaraju se
uslovi za njihovim osposobljavanjem za donošenje odluka u rizičnim situacijama.
Karakteristike borbenih operacija u savremenom okruženju pred komandni kadar ro-
da pešadije postavljaju zadatke kojima se nameće praćenje stepena razvoja sredstava i
njihove implementacije u realan život jedinice. Mogući način obučavanja kadra zasniva
se na primeni različitih savremenih sistema za upravljanje vatrom minobacačkih jedinica.
U cilju uštede resursa i približavanja realnim borbenim uslovima, veliki broj gađanja je
moguće realizovati u simuliranim uslovima, pri čemu se za svaku situaciju izrađuje odgo-
varajući scenario (za rešavanje različitih vatrenih zadataka u cilju provere određenih mo-
daliteta upotrebe sistema za upravljanje vatrom minobacačkih jedinica). Imajući u vidu da
je veoma teško pratiti brzinu promena modaliteta upotrebe jedinica, a time i jedinica za
vatrenu podršku, nameće se potreba definisanja jednog sveobuhvatnog (univerzalnog)
modela sistema upravljanja vatrom minobacačkih jedinica. Rešavanjem ovog problema
obezbeđuje se kvalitetnija realizacija zadataka vatrene podrške minobacačkim jedinica-
ma i postiže veća zaštita podržavane jedinice kao realnog sistema i brže, kvalitetnije i efi-
kasnije ostvarivanje postavljenih ciljeva u borbenim dejstvima.
Pored izvršavanja vatrenih zadataka u odbrambenoj operaciji neophodno je analizira-
ti pripremu i izvršenje zadataka iz sadržaja zaprečavanja, naročito izrade minskih polja.
Bez obzira na uslovljenost izrade m/p karakteristikama terena, određenim daljinama i
mogućnostima različitih sredstava, potrebno je primenom simulacionih softvera analizirati
donete odluke o realizaciji različitih zadataka u fazama operacije. Merljivi pokazatelji
omogućavaju uspešne analize donetih rešenja čime se onemogućava subjektivnost odlu-
čivanja. U cilju približavanja realnim borbenim uslovima potrebno je uvesti i uticaj neprija-
telja koji svojim dejstvom nanosi gubitke našim snagama (kao važan pokazatelj stvarnog
prikaza ostvarenih efekata). Dobijeni rezultati utiču na komandni kadara da u narednim
vežbama posvetu podrobniju pažnju planiranju predstojećih zadataka. Na ovaj način se
razvija svest o potrebni realnog sagledavanja mogućih uticaja neprijatelja.
Vojne operacije, a samim tim i računarske vežbe vojnih operacija putem simulacija, zahte-
vaju planiranje i ostvarivanje telekomunikaciono-informatičkog obezbeđenja, odnosno ade-
262
Sistem odbrane
kvatnog telekomunikaciono-informacionog sistema za komandovanje i rukovođenje vojnim

operacijama. Simulator S3RI u softverskom paketu JANUS omogućava planiranje i ostvariva-
nje komunikacija u simulacijama ali i statističku obradu i analizu ostvarenog telekomunikacio-
nog saobraćaja. Planiranjem telekomunikaciono-informacionog sistema za potrebe komando-
vanja i rukovođenja na različitim nivoima komandovanja, od nivoa voda do brigade, u simuli-
ranoj vojnoj operaciji neposredno se obučava komandni kadar službe telekomunikacija. U ra-
du su prikazani rezultati istraživanja i analize telekomunikacionog saobraćaja u simuliranim
odbrambenim operacijama. Značaj telekomunikacione podrške u simulacijama ne ogleda se
samo u ostvarivanju govornih komunikacija u simuliranim operacijama i praćenju i analizi tele-
komunikacionog saobraćaja, već i u obuci kadra službe telekomunikacija u planiranju teleko-
munikaciono-informatičkog obezbeđenja za potrebe komandovanja i rukovođenja taktičkim
jedinicama u vojnim operacijama i optimizaciji telekomunikaciono-informacionog sistema.
Literatura
[1] Доктрина Војске Србије, (2010), Медија центар “Одбрана“, Београд.
[2] Доктрина операција Војске Србије, (2012), Медија центар “Одбрана“, Београд.
[3] Ковач, М., (2010), Појам и класификација операција, Нови гласник, бр. 3-4, Медија
центар “Одбрана“, Београд.
[4] Славковић, Р., Јелић, М., Вељковић, С. (2014), Карактеристике савремених
операција, чланак, Нови гласник 2/2014, Медија центар “ Одбрана“, Београд.
[5] Ђукић, С., (2017) Кризни менаџмент и ванредна ситуација, Војно дело, 2/2017, стр.
333-355. DOI: 10.5937/vojdelo1702333D
[6] Упутство за оперативно планирање и рад команди у Војсци Србије, (2017). ГШ ВС,
Београд.
[7] Божанић, Д., Каровић, С., Памучар, Д. (2014). Адаптивна неуронска мрежа за избор
варијанте употребе као предуслов прорачуна цене коштања нападне операције Копнене
Војске, Војно дело, зима/2014, стр. 148-162.
[8] Јасиковац, М., (2019) Процес рада на доношењу одлуке у кризним ситуацијама, Војно
дело 1/2019, Медија центар “ Одбрана”, 55-69. стр.
[9] Шериф, Б., Славковић, Р., Дуловић, Љ., (2017), Управљање трошковима операције
Војске Србије, Војно дело 2/2017, Медија центар “Одбрана”, 280-296. стр.
[10] Јаковљевић, В., Јуришић, Д., (2013): Употреба рачунарских симулација за потребе
система заштите и спасавања у Босни и Херцеговини, Војно дело, лето/2013, Медија
центар “Одбрана”, 111-131. стр.
[11] http://www.uo.mod.gov.rs/sr/studije/obrazovanje-tokom-zivota#.WjTDGVWnHIU (pristup
01.12.2017. godine 23.18)
[12] Milić, A., Ranđelović, A., Devetak, S., (2019), Training of command staff for the use of
units in crisis situations based on the application of modern technology, Vojno delo, 5/2019,
Belgrade.
[13] Ранђеловић, А. (2016). Модел система за управљање ватром минобацачких
јединица, докторска дисертација, Универзитет одбране, Београд.
[14] Ranđelović, A., Jokić, Ž., Cvetković, I., Karapetrović, LJ. (2017). Accuracy analysis of
group shooting of mortar units with simulation method, ‘’POKO 2017’’, str. 767-779, ISBN 978-86-
335-0582-9, ID 247460364.
263
VOJNO DELO, 7/2019
[15] Владисављевић, П. (1979), Израда и савлађивање минско-експлозивних препрека,

ССНО, ВИЗ, Београд.
[16] Pamucar, D., Bozanic, D., Milic, A., (2016), Selection of a course of action by obstacle em-
ployment group based on a fuzzy logic system, Yugoslav Journal of Operations Research Vol
26/2016, Number 1, 75-90, DOI:10.2298/YJOR140211018P.
[17] Милић, А., Мићановић, Б., Дувњак С., (2017), Примена симулационог софтвера у
току оспособљавања, Управљање знањем и информатика 2017, Копаоник, ISBN 978-86-
6211-108-1.
[18] Милић, А., Каровић, С., Славковић, Р, (2015), Оцена модела за израду минских поља
применом методе МЕНОР, SYM-OP-IS 2015, Зборник радова, Сребрно језеро, ISBN 978-86-
80593-55-5, 470 – 473. страна.
[19] Милић, А., Каровић, С., Славковић, Р., (2014), Оцена модела за израду минских по-
ља применом Аналитичког хијерархијског процеса, SYM-OP-IS 2014, Дивчибаре, Зборник
радова, ISBN 978-86-7395-325-0, 469 – 472. страна.
[20] Милић, А. (2016), Модел запречавања у одбрамбеној операцији, докторска дисерта-
ција, УО МО, Београд.
[21] Деветак, С. и Каровић, С., (2016), Телекомуникационо-информатичко обезбеђење у
операцијама, Војно дело 6/2016, Београд, 2016, стр. 123-135, DOI: 10.5937/vojnode-
lo1606123D, ISSN 0042-8426.
[22] Доктрина телекомуникационо-информатичког обезбеђења Војске Србије, (2012), ГШ
ВС, Медија центар „Одбрана“, Београд.
[23] Деветак, С., Каровић, С., Терзић, М. (2017), An approach in the analysis of communica-
tion-information system model in military operation, Војно дело 4/2017, Београд, 2017, стр. 77-
85, DOI: 10.5937/vojdelo1704077D, ISSN 0042-8426.
[24] Devetak, S., Dragović, R., Planojević, M. (2017), Analysis of telecommunication traffic in mili-
tariy operations supported by computer simulation, Impact of changes in operational environment on
preparation end execution (design) of operations (POKO 2017), International scientific conference,
University of Defence, Military Academy, National Defence School, Department of Operations, Bel-
grade, (pg. 673-686).
[25] Деветак, С., (2016), Модел телекомуникационо-информатичког обезбеђења снага
Копнене војске у одбрамбеној операцији, докторска дисертација, Универзитет одбране у Бе-
ограду, Војна академија, Београд.
264
DOI: 10.5937/vojdelo1907265M ISTORIJSKI RAZVOJ STRATEGIJSKOG
MENADŽMENTA
Antonio Mak∗, Nenad V. Kovačević

Mitar Kovač
Univerzitet Edukons, Fakultet za projektni i inovacioni menadžment,
Beograd
Unadžmenta
radu je analiziran istorijski razvoj menadžmenta i strategijskog me-
kroz tri vremenska perioda: (1) do 1880. godine, (2) od
1880 do 1945. godine i (3) od 1945. godine do danas. Primena strategij-
skoj menadžmenta za potrebe sistema odbrane objašnjena je kroz funkci-
onisanje koncepta PPBI u sistemu odbrane Republike Srbije.
Ključne reči: menadžment, strategijski menadžment, sistem PPBI
Uvod
R adi osvajanja novih prostora i zaštite sopstvenih postojećih staništa ljudi su odu-
vek bavili poboljšanjem efikasnosti i efektivnosti realizacije različitih poslova,
poduhvata i zadataka. Istorijski posmatrano, ljudi su najpre sporadično na osnovu
intuicije i iskustva, a vremenom unoseći nova i prethodno stečena znanja formirali
postupke koji su vodili stvaranju jedne posebne veštine, a potom i nauke koja je bila sve
potrebnija i neophodnija. Nauka koja objedinjuje sve navedeno formira se početkom 20.
veka i dobija naziva menadžment ili upravljanje.
Menadžment kao nauka predstavlja univerzalno sredstvo savremenog sveta. Svako
preduzeće ili sistem zahtevaju kontinuirano upravljanje da bi doveli do željenog cilja. Savre-
mene organizacije i sistemi, zahtevaju stalne upravljačke akcije da bi delovali i razvijali se u
složenom i dinamičkom okruženju u kome funkcionišu. Menadžment je neophodan za efika-
sno funkcionisanje i razvoj svakog preduzeća, društvenog sistema i društva u celini, za efi-
kasnije odvijanje svakog složenijeg posla i poduhvata, sledstveno tome i sistema odbrane.
Strategijski menadžment, kao specijalizovana menadžment disciplina koja je nastala
sredinom 20. veka predstavlja novi moderan pristup upravljanju preduzećem i bavi se bu-
dućnošću preduzeća. Strategijskim menadžmentom ne definišemo ni početak ni kraj već
proces kao trajanje, podložan promenama, a koliko uspešan to zavisi od znanja i spo-
sobnosti nosilaca upravljačke (menadžment) funkcije. Postoje brojni pokretački faktori
koji intenziviraju potrebu za strategijskom perspektivom i većim angažovanjem kako u
okviru celokupnog društva tako i u njegovim složenim sistemima. Neki od najznačajnijih
faktora koji su doveli do evolucije strategijskog menadžmenta su: globalizacija, tehnologi-
ja i intelektualni kapital.
∗
Potpukovnik sci Antonio Mak je student doktorskih studija u Vojnoj akademiji; studijski program: Menadž-
ment u odbrani.
265
VOJNO DELO, 7/2019
Sistem odbrane kao poseban podsistem, sistema nacionalne bezbednosti predstavlja

plodno tlo za primenu različitih menadžment disciplina, pa tako i strategijskog menadž-
menta. Primena i razvoj menadžmenta kao delatnost i veština se prevashodno razvio za
potrebe sistema odbrane, a potom su njegovi principi bili preuzeti od strane drugih
sistema u društvu, koji su ga kroz istoriju razvijali uključujući i razvoj specijalizovanih
menadžment disciplina kakva je i strategijski menadžment, da bi potom ponovo našli
primenu kako u svim oblastima života tako i okviru sistema odbrane.
Rad se sastoji iz tri pitanja koja daju jedinstvenu sliku o istorijskim okolnostima koje
su vremenom kroz evoluciju menadžmenta kao delatnosti, dovele i do nastanka zaseb-
ne naučne discipline i teorije koja nastavlja da koegzistira i da se razvija sa menadž-
mentom kao delatnošću. Nastavljajući praćenje razvoja menadžmenta koja je dovela i
do nastanka strategijskog menadžmenta kao specijalizovane menadžment discipline
koja je svoju primenu našla i u sistemima odbrane mnogih zemalja počevši od OS SAD
tokom 1962. godine, pa do primene u sistemu odbrane Republike Srbije od 2009. godi-
ne. Esenciju rada predstavlja prezentovanje istorijske geneze strategijskog menadž-
menta sa posebnim osvrtom na primenu ove menadžment discipline za potrebe siste-
ma odbrane Republike Srbije.
U prvom pitanju težište je dato na pojmovnom objašnjenju strategijskog menadžmen-
ta, odnosno razvoju menadžmenta kao preteče strategijskog menadžmenta; prvo kao
praktične delatnosti, a potom i kao naučne discipline. Razvoj menadžmenta kao nauke, a
samim time i razvoj strategijskog menadžmenta, posmatran kroz prizmu 3 vremenska
okvira, i to: (1) od 1880. godine do kraja Drugog svetskog rata, (2) od kraja Drugog
svetskog rata do kraja 20. veka i (3) od kraja 20. veka do danas, objašnjen je u drugom
pitanju. Specifičnost primene strategijskog menadžmenta u sistemu odbrane Republike
Srbije objašnjena je pomoću jednog od svojevrsnih alata za pragmatičnu primenu strate-
gijskog menadžmenta, i to pomoću sistema planiranja, programiranja, budžetiranja i izvr-
šenja; što ujedno predstavlja i problematiku trećeg pitanja.
Pojam strategijskog menadžmenta

Strategijski menadžment je termin koji se u menadžmentu, organizacionoj teoriji i
praksi koristi gotovo svakodnevno. Međutim iako je relativno često u upotrebi, značenje
tog pojma još uvek nije precizno i jednoznačno određeno. Uopšteno predstavlja noviji
model i moderan pristup upravljanja preduzećem, koji podrazumeva kontinualan proces
stalnog prilagođavanja preduzeća promenljivoj okolini, u kome okolina vrši stalan uticaj
na preduzeće, dok i samo preduzeće vrši uticaj na okolinu. Uvodi pojam strategije u me-
nadžment kao način rešavanja budućih stanja i problema, kao svojevrsnog vodiča predu-
zeća u budućnost. Smatra se da na pojavu strategijskog menadžmenta dve velike grupe
faktora i to: (1) sve veće promene, iskušenja i dinamičnost okruženja i (2) razvoj i usavr-
šavanje metoda1 i tehnika procesa upravljanja.
1
U okviru ove grupe faktora treba pomenuti razvoj metoda i tehnika procesa upravljanja kao što su: metodi
dugoročnog planiranja, sitem PPB (planiranje, programiranje i budžetiranje), kriva iskustva, SWOT analiza,
analiza scenarija, breinstorming, analiza jaza itd.
266
Sistem odbrane
Strategijski menadžment predstavlja novi, moderan pristup upravljanju preduzećem,

koji podrazumeva kontinualan proces stalnog prilagođavanja preduzeća promenljivoj
okolini, u kome okolina vrši permanentan uticaj na preduzeće, a samo preduzeće, tako-
đe, vrši određeni uticaj na okolinu u kojoj egzistira i kojoj se prilagođava.2
U dostupnoj literaturi autori se najčešće bave strategijskim menadžmentom kao pro-
cesom. Da bi se strategijski menadžment mogao razmatrati i sa aspekta njegove naučne
utemeljenosti korisno je, prethodno, za potpuno razumevanje značenja pojma strategijski
menadžment sagledati i saznanja o tom pojmu u dostupnoj literaturi odrediti nominalno
značenje pojma strategijski menadžment.
Neki autori definišu strategijski menadžment krajnje jednostavno kao upravljanje
preduzećem u uslovima promena. Reč je o konceptu upravljanja koji nastaje u uslovima
velikih promena i koji pomaže menadžerima da identifikuju ključne faktore u spoljašnjem i
unutrašnjem okruženju organizacija, kako bi pravilno formulisali najvažnije odluke, pre
svih ciljeve i strategije radi obezbeđivanja uspeha svojih organizacija.3
U Leksikonu menadžmenta, profesor Petar Jovanović, pod terminom strategijski me-
nadžment podrazumeva se specijalizovana disciplina menadžmenta koja podrazumeva
kontinualan procesualnog prilagođavanja preduzeća promenljivoj okolini, u kojem okolina
vrši permanentan uticaj na preduzeće, a samo preduzeće, takođe, vrši određeni uticaj na
okolinu u kojoj egzistira i kojoj se prilagođava. Strategijski menadžment obuhvata utvrđi-
vanje i definisanje ciljeva preduzeća, određivanje strategije preduzeća, zatim proces rea-
lizacije definisane strategije i kontrolu realizacije i dobijenih rezultata.4
Strategijski menadžment može se odrediti kao proces upravljanja organizacionim siste-
mima i poslovima posredstvom strategije, kao specifičnim načinom za ostvarivanje utvrđe-
nih (dugoročnih) ciljeva. Stiven Robins i Meri Kolter smatraju da je strategijski menadžment
ono što menadžeri rade kako bi razvili organizacionu strategiju. Pod organizacionom strate-
gijom podrazumevaju odluke i akcije koje određuju dugoročne performanse organizacije.5
Fred Dejvid definiše strategijski menadžment kao veštinu i nauku formulisanja, primene i
ocene među funkcionalnih odluka koje omogućuju organizaciji da ostvari svoje ciljeve. Fokus
strategijskog menadžmenta je na objedinjavanju različitih poslovnih funkcija i sistema radi po-
stizanja uspeha.6 Dejvid koristi termine strategijski menadžment i strategijsko planiranje kao si-
nonime, ističući da se prvi češće upotrebljava u svetu biznisa, a drugi u akademskoj zajednici.7
Samjuel i Trevis Kerto pod strategijskim menadžmentom podrazumevaju proces ko-
jim se obezbeđuje da organizacija poseduje i ostvaruje koristi iz odgovarajuće organiza-
cione strategije. Odgovarajuća strategija, prema mišljenju autora, jeste ona koja je najbo-
lje prilagođena organizacionim potrebama u konkretnom vremenu.8
2
Jovanović P., Strategijski menadžment, Zuhra, Beograd, 2007, str. 11.
3
Erić, D., Uvod u menadžment, Čigoja štampa, Beograd, 2000, str. 334.
4
Isto, str. 295.
5
Robbins, S., Coulter, M., Management, 9th ed., Pearson Prentice Hall, New Jersey, 2009, pp. 208
6
David, F., Strategic management: concepts and cases, 11th ed., Pearson Prentice Hall, New Jersey, 2007, pp. 5.
7
Termin strategijsko planiranje nastao je 50-ih godina prošlog veka i bio je veoma popularan
između sredine šezdesetih i sredine sedamdesetih godina. Mnoge kompanije, posebno u SAD, smatrale su da
je strategijsko planiranje odgovor za sve probleme u organizaciji.
8
Certo, S., Certo., T., Modern Management: Concepts and Skills, 11th ed., Pearson Prentice Hall, New Jer-
sey, 2009, pp. 228
267
VOJNO DELO, 7/2019
Navedene akademske definicije ukazuju na različite pristupe autora u određivanju

značenja pojma strategijski menadžment. Zajedničko stanovište većine autora je da stra-
tegijski menadžment predstavlja proces koji se tiče organizacione strategije, kao načina
za dostizanje dugoročnih ciljeva, odnosno performansi organizacije.
Na osnovu izvršene analize dostupne literature u kojima se na neposredan ili posredan
način govorio značenju pojma koji je određen tom sintagmom, strategijski menadžment se
može definisati kao posebna (specijalizovana) naučna disciplina menadžmenta koja razma-
tra proces formulisanja i implementacije strategije radi ostvarivanja dugoročnih ciljeva orga-
nizacije. Strategijski menadžment se sastoji od analiza, odluka i aktivnosti koje neka organi-
zacija preduzima kako bi stvorila i zadržala konkurentske prednosti.9 Postoje četiri ključna
atributa strategijskog menadžmenta koji podrazumevaju: (1) ciljeve organizacije, (2) brojne
stejkholdere, (3) kratkoročne i dugoročne ciljeve i balans između efektivnosti i efikasnosti.
Ako posmatramo razvoj menadžmenta, a samim tim i strategijskog menadžmenta kao spe-
cijalizovane discipline menadžmenta kroz istoriju, potrebno je da napravimo razliku između
menadžmenta kao prakse i menadžmenta kao nauke. Kao praksa, menadžment je veoma
star proces, dok je kao naučna disciplina znatno mlađi.
Geneza strategijskog menadžmenta kao delatnosti

Menadžment kao metod, veština upravljanja ili delatnost vuče svoje korene još od na-
stanka ljudskog društva. U prvobitnoj zajednici čovek je u neprekidnoj borbi sa prirodom,
svoj rad i određene najjednostavnije poslove i aktivnosti obavljao intuitivno. Kasnije je, pou-
čen prethodnim iskustvima, počeo da planira i organizuje te aktivnost kako bi ih što efikasnije
obavio ili ostvario prethodno zacrtane ciljeve. Zato se i tvrdi da je upravljanje kao složena ak-
tivnost stara koliko i sama ljudska civilizacija. Prvi pisani tragovi o menadžmentu vezani su
za upravljanje javnim radovima, određenim državnim i vojnim aktivnostima, odnosno crkve-
nim delatnostima i vezani su za najstarije organizacije kakve su država, crkva i vojska.
Menadžment kao delatnost posmatraćemo u svetlu istorijskog razvoja misli o me-
nadžmentu koji je svo vreme pratio ljudsku aktivnost i upravljanje kroz usložnjavanje od-
nosa međuljudske interakcije u cilju bolje zaštite zajedničkih interesa i gomilanja kapitala.
Kao karakteristični periodi kroz koje ćemo posmatrati izdvajaju se rani (nascentni10) me-
nadžment, menadžment u srednjem veku, dok je značajno potrebnu pažnju posvetiti i uti-
caju industrijske revolucije na menadžment, čime se praktično stvaraju uslovi i za razvoj
menadžmenta kao naučne discipline i teorije, što je kasnije uslovilo i pojavu i strategij-
skog menadžmenta.
Evolucijom grupa od porodica do nacije otvorilo se pitanje autoriteta u organizaciji. Dok
je u familiji ovaj problem rešavan veoma jednostavno, a u zavisnosti od toga da li se radi
patrijarhatu ili matrijarhatu, na nivou države pojavio se konflikt između podređenih i nadre-
đenih. Zbog tog sukoba, pojavila se ideja o kralju, ili bolje reći božanskom kralju, jer je kralj
postao kraljem tek kada ga postavi sveštenik. Jedan takav kralj bio je i Vavilonski kralj
Hammurabi (2123 - 2081 g. p.n.e.) koji je pravo da vlada, kao i njegov poznati Hamurabijev
9
Dess, Lumpkini Eisner, Strategijski menadžment, Data Status, Beograd,2007, str. 5.
10
Erić, D., Uvodumenadžmenta, Čigojaštampa, Beograd, 2000, str. 94-100.
268
Sistem odbrane
zakonik, dobio od kralja sunca. Vavilon, blizu modernog Bagdada, između reka Tigris i
Eufrat možemo smatrati kolevkom moderne civilizacije.11 Već pomenuti zakonik je sadržao
282 pravila koja su regulisala državne poslove, lično ponašanje, međuljudske odnose, pla-
te, kazne i dr. Pojedine odredbe su bile veoma stroge, tako da je čak predviđena smrtna
kazna za graditelje čija bi se građevina srušila i pri tome usmrtila vlasnika građevine.
Severno i zapadno od Vavilona nalazila se Mesopotamija gde je crkva razvila jedan
rani koncept ,,korporacije” ili bolje reći ,,grupu crkava” koje su bile pod upravom opšteg
menadžmenta. Naime, oko 3000. g. p.n.e. upravljanje crkvom zasnivalo se na dualnom
sistemu: jedan deo visokog sveštenstva je bio odgovoran za ceremonijalne i religijske ak-
tivnosti, dok se drugi deo bavio koordinacijom javnih aktivnosti.
Kao i u mnogim drugim segmentima ljudskog stvaralaštva Kina je nezaobilazna kada
se utvrđuje geneza razvoja pojedinih oblasti. U tom kontekstu ni menadžment misao nije
izuzetak. Spomenuli smo već da vojska kao organizacija predstavlja jednu od ljudskih
tvorevina u kojoj se javljaju prvi počeci menadžmenta. U tom smislu interesantno je spo-
menuti Kineskog generala Sun Tzu koji se smatra piscem najstarijeg spisa o menadž-
mentu u vojsci.12 On je pisao o organizaciji armije na niže sastavne delove, nivoima ofici-
ra u hijerarhiji, upotrebi zastava, gongova, i vatre u komunikaciji i sl. Najznačajnije je, me-
đutim, a sa aspekta razvoja menadžment misli, u tom spisu to što on govori o planiranju
kao neizostavnom segmentu u toku pripreme vojnih operacija ukoliko se želi ostvariti po-
beda. U navedenoj literaturi su poznata dva njegova stava o planiranju i izvršavanju za-
dataka postavljenih od strane viših upravljačkih nivoa (general koji želi da dobije bitku
mora da planira operaciju pre bitke, i general koji sluša njegove biće pobednik).
Za razliku od Sun Tzu kod koga nalazimo prve začetke saznanja o potrebi planiranja,
kao bitnog segmenta procesa menadžmenta, i poštovanja hijerarhijskog položaja, kod
Konfučija, u čije vreme je u Kini veoma cenjen posao bio u državnoj službi, dok su trgovci
bili samo malo na višem nivou društvenih vrednosti od osuđenika, nalazimo početke raz-
mišljanja o onome što bismo danas zvali nagrađivanje i kadrovska politika. Ideje koje je
Konfučije izneo u svojim spisima, potreba proveravanja ljudi i ocenjivanje njihovog rada
pre prijema u državnu službu, realizovane su 270 godina nakon njegove smrti, kada se
,,...za vreme vladavine dinastije Han (od 206. g.p.n.e. do 220 g.) počelo s proverom vred-
nosti kandidata za državnu službu, prema savetima koje dao Konfučije. Vrednost kao
osnova za izbor na položaj dovela je, sa svoje strane, do određivanja vrednosti (do pro-
13
cene uspešnosti obavljanja poslova) kao osnova za unapređivanje.”
Pored toga, međutim, Kina je imala velike probleme sa državnom administracijom, jer
se pokazalo da selekcija kadrova na osnovu klasičnih učenih kvaliteta ne donosi nužno naj-
bolje rezultate. Naime, velika korupcija, i manipulacije sa službenicima bile su povod mno-
gobrojnim pokušajima reformi u državnoj upravi. Kineska birokratija je u potpunosti bila raz-
vijena oko 1000. g.p.n.e., tj. oko 500. g., pre Konfučija čija je filozofija bila u suprotnosti sa
tadašnjim legalistima koji su kroz sistem nagrada i kazni, u pravnom sistemu, nastojali da
obezbede funkcionisanje sistema. Nasuprot legalistima, Konfučije se zalagao za poboljša-
11
Vasić Ž., Sajfert D., Jevremović M., Osnovi menadžmenta, Visoka škola elektrotehnike i računarstva stru-
kovih studija, Beograd, 2013, str. 20.
12
Ilić B., Menadžment, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Inegraf, Beograd, 2002., str. 49.
13
Wren, D.A., Vioch, D., Menadžment, proces struktura i ponašanje, Privredni pregeld – Grmeč, Beograd, 1994, str. 47.
269
VOJNO DELO, 7/2019
nje i unapređenje moralnih vrednosti kod ljudi kako bi obezbedio saradnju. Ovaj detalj po-
kazuje koliko je star sukob između formalista i humanista. Pored toga postoje dokazi da su
Kinezi poznavali podelu rada, i departmanizaciju u organizacijama. U državnim radionica-
ma za proizvodnju činija za rižu postojao je, naime, visok stepen podele rada i one su bile
podeljene na odeljenja za računovodstvo, bezbednost i proizvodnju.
Slične ideje kao i kod Konfučija nalazimo u Indiji gde se Chanakya Kautilya zalagao i pi-
sao o potrebnim kvalifikacijama za državnu službu između kojih izdvajamo porodično pore-
klo, obdarenost mudrošću, elokvencija, inteligencija, entuzijazam, društvenost i slično.
Osim toga on je pisao o potrebi departmanizacije, nužnosti detaljne pripreme posla i drugo.
Drevni Egipćani su razvili obimne irigacione projekte kao odgovor na periodične po-
plave Nila, te ogromne sisteme kanala, kao i naširoko poznate piramide. Mnogi od ovih
projekta rađeni su u državnom aranžmanu i sasvim je logično da je za njihovo izvođenje
bila neophodna dobro razvijena državna birokratija. Pored toga, bio je definisan i maksi-
malan broj izvršilaca koje kontroliše jedan nadzornik, danas bi to zvali obim menadžmen-
ta, i iznosio je deset, pri čemu je bilo određena različita odeća za nadzornike i izvršioce.
Ovo pravilo je bilo poznato u većem broju ranih civilizacija. Jedan od najstarijih termina
koji se koristio da opiše ,,profesionalnu” menadžersku ulogu je vezir. Jedan od najpozna-
tijih vezira je bio Hebrej Josef, koji je zajedno sa svojim bratom bio prodan u ropstvo.
Zbog njegove sposobnosti predviđanja faraon ga je postavio za vezira. Njegova kancela-
rija je tako bila jedna od prvih kancelarija, direktora, organizatora, koordinatora i donosio-
ca odluka. Pod njim je razvijena birokratija koja je merila visinu Nila od koje je zavisio
svaki deo nacionalne ekonomije, prognozirala obim žetve, alocirala državne prihode, i
nadgledala celokupnu državnu proizvodnju i trgovinu. Ovde je moguće pronaći, za to vre-
me, veoma napredne sofisticirane metode upravljanja pomoću predviđanja, planiranja
posla, podele rada i uspostavljanja ,,profesionalnog” administratora čiji je isključivi zada-
tak bio da koordinira i kontroliše državne poslove.
Institucije, umetnost, jezik, drama i literatura starih Grka predstavlja značajan deo kulture
celokupnog čovečanstva. Međutim, Grčka ekonomska filozofija je bila antiposlovna, tako da
je trgovina predstavlja nešto što je ispod dostojanstva Grčkih ideala, te je bila ignorisana od
strane aristokratije i namenjena manje cenjenim građanima. Čuveni grčki filozof Sokrat se
14
bavio opservacijama menadžerskih veština koji se prenose sa privatnih na javne poslove.
Uprkos anti-poslovnoj filozofiji koja je dominirala u staroj Grčkoj neophodno je reći da
je u to vreme posejano seme demokratije, da su učinjeni prvi pokušaji u decentralizaciji
upravljanja državom i pokušaj ustanovljenja individualnih sloboda. Sa aspekta evolucije
menadžment misli potrebno je istaći da su učinjeni prvi pokušaji korišćenja naučnog me-
toda za rešavanje problema podele rada, departmanizacije, delegiranja i vođstva.
Rimljani su razvili jedan ,,kvazi fabrički” sistem za proizvodnju ratne opreme za njiho-
ve legije, zatim za izradu grnčarije, a posle i tekstila koji se izvozio. Pored toga, poznat je
i sistem puteva izgrađen za distribuciju robe, kao i za što je moguće brže pokrete vojnih
trupa do udaljenih kolonija. Rast i razvoj međunarodne trgovine zahtevao je trgovačku
standardizaciju tako da je država razvila garantovani sistem mera za težinu i kovani no-
vac. Država je regulisala sve aspekte ekonomskog života. Osim toga, rimsko pravo po-
stalo je model za kasnije civilizacije.
14
Talijan, M., Bezbednosni menadžment u suprostavljanju terorizmu i borbi protiv terorizma, Medija centar
,,Odbrana“, Beograd, 2012., str. 110.
270
Sistem odbrane
Zbog širenja hrišćanstva na srednji istok crkva se suočila sa velikim organizacionim

problemima. Rane kongregacije su delovale nezavisno, pri čemu je svaka od njih defini-
sala sopstven doktrine i uslove za članstvo. ,,U drugom veku naše ere, vođe su shvatile
da je potrebno strože definisati ciljeve, doktrine i vođenje hrišćanskih aktivnosti, kao i
uslova za članstvo u organizaciji. Kao rezultat svega toga nastala je religijska organizaci-
ja i centralizovani izvor autoriteta u ličnosti Pape.”15 Modernim menadžment terminima
rečeno vođe rimokatoličke crkve su opazili potrebu za institucionalizacijom organizacije i
potrebom za definisanjem politike, procedura, doktrina i autoriteta.
U periodu pre industrijske revolucije izrada proizvoda se vršila uglavnom za porodič-
ne potrebe, dok su se ostali proizvodi izrađivali u gildama koje su, koliko je poznato, egzi-
stirale u periodu od 1110. do 1500. g. Poznata su bila dva tipa gildi i to: (1) trgovačke i
(2) zanatske. U zanatskim gildama su bili proizvođači dobara, U njima je postojala hije-
rarhija autoriteta u tri nivoa: (a) majstori, (b) zanatski pomoćnici (kalfe) i (v) šegrti. Pored
toga bila je izvršena stroga podela tako da su pravila gilde zabranjivala zanatlijama odre-
đenog profila da se bave izradom proizvoda koji nisu njihove struke. Trgovačke gilde su
predstavljale preteču modernih trgovačkih asocijacija. Trgovci su kupovali sirovine i re-
promaterijal i prodavali ih proizvođačima od kojih su otkupljivali gotove proizvode. Rast
trgovine posledično je doveo do nastanka računovodstva.
Ukupno uzevši ekonomija kao delatnost i misao o delatnosti je u periodu ,,srednjeg
veka” bila sterilna. U to vreme se smatralo da su jedina dva faktora proizvodnje rad i ze-
mlja, a kapital je kao faktor proizvodnje omalovažavan. Istovremeno, međutim, nije po-
znata ni jedna ideja o tome da je menadžment neizostavan ulazni elemenat proizvodnje.
Na ovaj period nadovezuje se 16. i 17. vek koje su obeležila otkrića novih zemalja,
novih trgovačkih puteva, kreiranje novih proizvoda i nastanak međunarodnog tržišta, a
što se ekonomske misli tiče on je obeležen nastankom i dominacijom merkantilizma. Na
prvim stepenicama industrijske revolucije pojavilo se učenje koje preferiralo slobodno tr-
žište, privatnu inicijativu, interes pojedinca u odnosu na državni interes.
Sumiramo li prethodno rečeno, o razvoju menadžment misli u periodu pre industrijske re-
volucije, vidimo da su njome dominirale kulturne vrednosti koje su uglavnom bile antiekonom-
ske, i nehumane. U to vreme ekonomije i društva su bili zatvoreni i statični, a u političkom smi-
slu period je okarakteriziran centralizacijom vlasti u jednom autoritetu. Pojedine, rane ideje o
menadžmentu koje su se pojavljivale bile su ograničeni na lokalni nivo i nisu se širile.
Strategijski menadžment kao naučna disciplina

Istorijski posmatrano, industrijalizacija predstavlja relativno noviji fenomen. Čovečan-
stvo je, naime, vekovima egzistiralo i pre pronalaska energije, transporta, komunikacija i
tehnologije, tj. dostignuća industrijske revolucije. Širenje ideja velikih mislilaca omoguće-
no je pronalaskom i usavršavanjem štamparije, čime su se stvorili uslovi za industrijsku
revoluciju i prelazak iz neindustrijskog u industrijsko društvo. Kvalitativan napredak koji je
industrijska revolucija omogućila sastojao se u zameni ljudske, životinjske ili neke druge
energije mašinskom.
15
Isto, str.47.
271
VOJNO DELO, 7/2019
U tom kontekstu posebno mesto zauzima pronalazak i dugogodišnje usavršavanje

parne mašine od strane Džejmsa Vata16. Širenje primene i korišćenja parne mašine ima-
lo je značajne ekonomske posledice. U prvom redu neophodno je istaći da je kontinuira-
no snižavanje cene parne energije omogućilo njenu primenu u proizvodnji i transportu što
je omogućilo povećani obim proizvodnje i širenje tržišta. Pored toga, duh inovacija je vo-
dio novim pronalascima, oni novim fabrikama, a nove fabrike stvarale su potrebu za or-
ganizacijom i upravljanjem.
U teorijskom pogledu, pre industrijske revolucije egzistirala su različita shvatanja o
broju faktora proizvodnje. U jednom periodu se smatralo da egzistiraju dva faktora proiz-
vodnje, zemlja i rad, dok je kapital kao neophodan input priznat tek kada je nestala cr-
kvena zabrana. Žan Baptist Sej je, međutim, bio prvi koji je eksplicitno priznao postojanje
četvrtog faktora proizvodnje. Pri tome on navodi pojedince koji preduzimaju određene po-
slovne poduhvate posuđujući resurse od drugih ili čineći partnerstva. Za uspešno realiza-
ciju poduhvata, navodi Sej oni moraju zaposliti veći ili manji broj radnika, nabaviti sirovine
i repromaterijal, pronaći kupce, pri čemu neprekidno postoji određeni stepen rizika da po-
duhvat propadne. Nagrada za preuzet rizik u kombinovanju faktora proizvodnje je u obli-
ku povećanog povrata investiranog kapitala. U početnom periodu ove evolucije preduzet-
nik je bio inovator isto toliko koliko i menadžer. Sej je posebno isticao veliki značaj predu-
17
zetnika i preduzetništva.
Rastom njegove organizacije preduzetnik je došao u situaciju da više ne može sam
upravljati i kontrolisati sve neophodne aktivnosti, te je počeo delegirati ovlašćenja pojedi-
nim svojim saradnicima. Ti ljudi su bili podmenadžeri prvi ,,nevlasnici”, tj. plaćena lica ko-
ja su imala odgovornost za odluke koje donose u okviru šire poslovne politike koju je za-
crtao preduzetnik. Ovo je veoma bitan trenutak, jer ga karakteriše kvalitativna promena,
ili bar njene prve naznake, tj. razdvajanje funkcije vlasništva od funkcije upravljanja. Ova-
kva situacija rezultirala je nastankom različitih shvatanja menadžera i preduzetnika. Raz-
like između ovih pogleda se mogu identifikovati u tome da su pojedini autori smatrali da
preduzetnik donosi strateške odluke kojima širi konkurentsku politiku celokupne firme,
dok menadžer donosi taktičke odluke, u okviru te politike.
Nastankom fabričke proizvodnje pojavili su se, do tada, nepoznati problemi iz sfere
menadžmenta. Crkva je organizovala i upravljala svojim imanjima zahvaljujući dogmi i
veri, vojska je kontrolu velikog broja ljudi vršila kroz rigidnu hijerarhiju, disciplinu i autori-
tet, a državna uprava je funkcionisala bez konkurencije. Za razliku od ovih organizacija,
menadžeri u novom fabričkom sistemu nisu mogli da primene ni jedan od ovih principa
da bi osigurali korišćenje resursa. Početak industrijalizacije kao posledica industrijalizaci-
je doveo je do sve većeg ukrupnjavanja preduzeća u kontinuirano menjajućem konku-
rentskom okruženju.
Porastom organizacije smanjivala se mogućnost preduzetnika - vlasnika da nadgleda
zaposlene i javila se potreba za jedan posredan nivo nadzora. Ovi nadzornici su regrutova-
ni iz niže klase nego što je to bio preduzetnik i obično se radilo o nepismenim radnicima koji
su pokazivali nešto više tehničke umešnosti ili umeća održavanja discipline. S obzirom da
su bili plaćeni samo malo više od neposrednih izvršioca bili su slabo motivisani. Tadašnji
16
Erić, D., Uvod u menadžment, Čigoja štampa, Beograd, 2000, str. 100.
17
Isto, str101.
272
Sistem odbrane
opšti pogled na upravljanje svodio se na to da uspešnost u upravljanju zavisi od karaktera

upravljača, njegovih ličnih osobina i temperamenta, a ne od opštih koncepata upravljanja.
Određenja unapređenja u ovom pogledu donelo je korišćenje drugog izvora za regrutova-
nje upravljačkog sloja. Preduzetnici su, naime, često postavljali svoje rođake na upravljačke
pozicije, smatrajući pri tome da će oni nastojati da sačuvaju svoje potencijalno nasleđe.
Džejms Montgomeri je, verovatno, autor prvog teksta o upravljanju. Njegovi su upra-
vljački saveti bili u velikoj meri tehničke prirode. Odnosili su na to kako prepoznati kvalitet i
kvantitet rada, kako prilagoditi i popraviti mašine, kako održavati troškove na niskom nivou.
Pored toga, on je savetovao menadžere da moraju biti pravedni i nepristrasni, čvrsti i odluč-
ni, te da stalno moraju biti spremni da spreče nastajanje greške. Ovo je veoma bitno jer je
iz toga vidljivo da je on kontrolnu funkciju smatrao kao aktivnost koja je okrenut napred a ne
nazad. Slično mnogim autorima, Montgomeri nije nastojao da razvije opšte principe upra-
vljanja, već se ograničio samo na pamučnu industriju. On je bio uvažavan kao menadžer,
te 1836. godine pozvan u SAD na mesto upravnika u firmu ,,Jork Mils”, što mu je dalo mo-
gućnost da uradi, verovatno, prvu komparativnu studiju menadžmenta različitih ekonomija.
Analizirajući cene gotovih proizvoda, sirovina i visinu najamnina, on je zaključio da su en-
gleske firme u to vreme bile bolje vođene u odnosu na istovrsne u SAD.
Iako su se raznovrsne upravljačke aktivnosti neprekidno koristile tokom duge ljudske
istorije, menadžment se zbog raznih okolnosti, relativno kasno razvio kao naučna disci-
plina. Iako menadžmenta kao veštine egzistira od davnina, menadžmenta kao nauka na-
18
staje početkom dvadesetog veka. Među prvim autorima tzv. ,,pionira menadžmenta"koji
je sistematski proučavao menadžment i koji se smatra tvorcem menadžmenta kao nauke
jeste Frederik Tejlor. Značajan doprinos nastanku i razvoju menadžmenta dao je i francu-
ski teoretičar Anri Fajol, kao i mnogi drugi.19 Menadžment pripada polju društveno-huma-
nističkih nauka. Razvijao se kroz veći broj škola i pristupa pri čemu je razvoj ove naučne
teorije najlakše pratiti kroz analizu i razmatranje ovih škola i pristupa discipline.
Iako menadžment u savremenom smislu, nastaje u 19. veku uporedo sa pojavom in-
dustrijskih revolucija, pojavom industrijskih preduzeća, fabrika, naučno-tehničkog napret-
ka, naučni pristup menadžmentu razvio se tek početkom 20. veka sa prvim radovima
Frederika Tejlora i Anri Fajola. Značajno je i istaći da jedno vremen na početku usposta-
vljanja menadžmenta kao naučne discipline reči upravljanje i administracija korišćene su
da označe isti pojam. Ovaj fenomen upravo potiče od Fajola koji je u tom periodu koristio
reč administracija da bi označio pojam upravljanje-menadžment.20
Menadžment kao naučna disciplina bio je predmet izučavanja brojnih autora i istraži-
vača koji su dali različit, ali i višestruki doprinos njegovom razvoju. Od pojave izučavanja
menadžmenta kao nauke, pa do danas, razvilo se više pravaca (škola) menadžmenta.
Možemo reći da su najvažniji sledeći pravci:
– Klasična škola menadžmenta
– Škola ljudskih odnosa (Teorija međuljudskih odnosa)
– Škola teorije odlučivanja (Bihevioristički pristup)
18
Izvesni Henri Toun je prvi, još 1886. godine, izrazio potrebu za kreiranjem posebne menadžerske nauke.
19
Značajan doprinos razvoju menadžmenta kao nauke dali su: Henri Gant, Maks Veber Meri Parker Folet El-
ton Majo, Daglas Mekgregor, Henri Mintzberg, Piter Draker i drugi.
20
Jovanović P., Menadžmengt – teorija i praksa,Visoka škola za projektni menadžment, Beograd, 2007, str. 7.
273
VOJNO DELO, 7/2019
– Škola nauke o menadžmentu (Kvantitativni pristup)

– Škola teorije sistema (Sistemski pristup)
– Situaciona škola menadžmenta (Situacioni pristup)
Predmet menadžmenta su problemi upravljanja poslovima, poduhvatima i organizaci-
onim sistemima. Menadžment je primenjena nauka i u tesnoj je vezi sa drugim naukama.
Menadžment kao nauka obuhvata veći broj naučnih disciplina, gde svaka od njih istražu-
je specifičan segment predmeta menadžmenta. Strategijski menadžment je jedna od
specijalizovanih i najrazvijenijih naučnih disciplina menadžmenta, nastao na temeljima
menadžmenta koji se relativno kasno ustoličio kao naučna disciplina. Baš kao i svaka
druga naučna disciplina strategijski menadžment obuhvata istovremeno i celokupan si-
stem znanja koji su doveli do njegovog nastanka, koji se i dalje razvija i kao specifična
forma čovekove delatnosti i „kao delatnost koja se odvija u društvenoj zajednici uz kori-
šćenje i stalno razvijanje metodoloških znanja i postupaka“.21
Po pravilu, da bi saznanje dospelo na nivo (stepena) naučnog, mora ispunjavati sle-
deće osnovne uslove: (1) da ima sopstveni predmet izučavanja, (2) da ima sopstvenu
naučnu metodu, (3) da ima razvijenu sopstvenu teoriju i (4) da se jasno iskazuje korišće-
njem odgovarajućeg jezika.22 Shodno prethodno navedenom, kao i svaka naučna disci-
plina strategijski menadžment mora imati svoj predmet istraživanja23, metode, teoriju i da
poseduje specifičnu terminologiju.
Predmet strategijskog menadžmenta su, u užem smislu, problemi formulisanja i im-
plementacije strategije organizacije. U širem smislu, predmet strategijskog menadžmenta
su problemi ispitivanja organizacionog okruženja (spoljašnjeg i unutrašnjeg), postavljanja
misije organizacije, određivanja temeljnih dugoročnih ciljeva organizacije, razvijanje stra-
tegije za ostvarivanje tih ciljeva, primene strategije i kontrola primene strategije i dobije-
nih rezultata.24
Metode strategijskog menadžmenta imaju veliki broj zajedničkih karakteristika sa me-
todama drugih nauka i naučnih disciplina, ali imaju i određene specifičnosti koje proizila-
ze iz karakteristika predmeta istraživanja.25 U istraživanju problema formulisanja i imple-
mentacije organizacione strategije analizirajući metode po redu definisanom u Uvodu
metodologiju ratne veštine koriste se filozofske metode (npr. konkretna dijalektička meto-
da), opšte naučne metode(npr. metoda modelovanja, komparativna metoda), posebne
naučne metode (analiza-sinteza, indukcija-dedukcija, apstrakcija-konkretizacija, generali-
zacija-specijalizacija, definicija i klasifikacija) i pojedinačne (empirijske) naučne metode
(metoda ispitivanja i metoda analize sadržaja).
21
Grupa autora, Metodologija ratne veštine, skripta, Centar vojnih škola Beograd, 1996, str. 11.
22
Isto, str. 18-19.
23
Prema najopštijem postupku klasifikovanja nauke predmet izučavanja je jedan od tri osnovna kriterijuma,
pored oštosti i uloge naučnog saznanja, Grupa autora, Metodologija ratne veštine, skripta, Centar vojnih škola
Beograd, 1996, str. 15.
24
Stojković, D., Đurić N., Blagojević S., Povezanost strategijskog menadžmenta i nauka odbrane, Vojno delo
, Beograd, 2011, 63/2, str. 8.
25
Činjenica da postoji više od 2000 nauka i naučnih disciplina, a samo oko 40 razvijenih naučnih
metoda, ukazuje da više nauka koriste iste metode koja se smatraju specifičnim metodama određene
nauke, odnosno naučne discipline, jer iste metode primenjene na različite predmete istraživanja
doživljavaju izvesnu transformaciju.
274
Sistem odbrane
Teorija, metode i jezik strategijskog menadžmenta zasnivaju se na teoriji, metodama i

jeziku menadžmenta uopšte, uz uvažavanje specifičnih karakteristika predmeta strategij-
skog menadžmenta. U osnovi teorije strategijskog menadžmenta nalazi se pojmovno-ka-
tegorijalni aparat koji čine pojmovi i kategorije različitog nivoa opštosti i koji su sistemski
uređeni, analogno procesima i sadržajima strategijskog menadžmenta. Teorija strategij-
skog menadžmenta sadrži i veliki broj stavova, ali su mnogi od njih hipotetički, što ukazu-
je na to da je teorija nedovoljno izgrađena i da predstavlja značajan izvor problema istra-
živanja. Principi i načela su, takođe, zastupljeni u teoriji strategijskog menadžmenta, pri
čemu su principi naučno utemeljeniji i više obavezni za primenu, dok se načela zasnivaju
na iskustvu. U teoriji strategijskog menadžmenta zakoni i zakonitosti još uvek nisu dovolj-
no zastupljeni, što ukazuje na to da je neophodan dodatni istraživački napor da se oni ot-
kriju, odnosno izvedu i jezički formulišu.
Naučni jezik je takođe jedan od osnovnih konstitutivnih elementa strategijskog me-
nadžmenta kao naučne discipline, jer je u neposrednoj funkciji predmeta i teorije. Naučni
jezik strategijskog menadžmenta zasnovan je na književnom jeziku i u skladu je sa ka-
rakteristikama predmeta istraživanja. Čine ga različiti termini kojima se komunicira u na-
učnoj teoriji i praksi.
Izučavanje strategijskog menadžmenta u našoj zemlji započelo je dosta kasno u od-
nosu na razvijene zemlje. Promena društvenog i privrednog sistema uticala je, pored
ostalog, da se otpočne sa sistematskim izučavanjem strategijskog menadžmenta. Počet-
kom devedesetih godina objavljuju se prvi udžbenici iz strategijskog menadžmenta, orga-
nizuju se naučni skupovi iz te oblasti, a kao obavezan predmet izučava se na mnogim fa-
kultetima. Strategijski menadžment je danas afirmisana naučna i nastavna disciplina ko-
jom se bave i veliki broj naučnih radnika i istraživača.
Razvoj strategijskog menadžmenta po fazama

Obzirom da smo u prethodnim delovima rada pratili društvene okolnosti kroz najznačaj-
nije istorijske periode koji su bili neophodni preduslovi za nastanak i razvoj strategijskog
menadžmenta, faze njegovog razvoja u ovom poglavlja u posmatraćemo u periodu od for-
miranja menadžmenta kao naučne discipline i teorije. Hronološki gledano, a shodno prime-
ni menadžmenta kao prevashodno upravljačke i pragmatične ljudske delatnosti, a sa stano-
višta ovog rada genezu društevnih okolnosti koje su dovele do nastanka i razvoja strategij-
skog menadžmenta uslovno ćemo podeliti na tri faze. Prva je od začetaka formiranja me-
nadžmenta kao naučne discipline i teorije do kraja Drugog svetskog rata, zatim razvoj stra-
tegijskog menadžmenta do kraja 20. veka i savremeni razvoj strategijskog menadžmenta.
Razvoj strategijskog menadžmenta do kraja Drugog svetskog rata

Prvu fazu možemo podeliti na dva perioda od 1880. do 1930. godine, period koji se
naziva i ,,doba prvih savremenih menadžera“. Karakteristika ovog perioda je enorman
porast industrijske proizvodnje na bazi naučno-tehnoloških otkrića, i period kada vlasnici
fabrika poveravaju kompletnu proizvodnju posebno obučenim ljudima koji zastupaju nji-
275
VOJNO DELO, 7/2019
hove interese – menadžerima. Usled velikog broja fabrika i porasta broja menadžera po-
javila se potreba za obučavanjem, odnosno školovanjem menadžera, pa u ovom periodu
nastaje i prva naučna teorija, odnosno klasična ili ,,naučna“ škola menadžmenta koja je
imala više pravaca. Od 1900. godine u centru pažnje je razvoj i utvrđivanje industrijske
strukture koja je stvorena tokom industrijske revolucije.26
U Engleskoj se 1907. godine, prvi put u modernoj istoriji pojavljuju profesionalni me-
nadžeri, i to kao direktna posledica razdvajanja privatnog (najčešće porodičnog) vlasni-
štva nad kompanijama od upravljačkih funkcija, odnosno vlasnici kompanija nisu više bili
i menadžeri. Ovim činom vlasnik kompanije postaje poslodavac i upravljačkim struktura-
ma i radnicima (zaposlenima). Industrijski odnosi i razvoj organizacione strukture poslov-
nih organizacija ubrzano su doveli do legitimizacije i legalizacije menadžmenta u pogledu
vlasti, a samim time i moći. Sledstveno tome, nastaje ,,doba menadžmenta“ koje traje i
danas, ali specifikumom modernog menadžmenta se ogleda u dve stvari: (1) postojanje
velikog broja pojavnih oblika menadžmenta, odnosno menadžment disciplina i (2) broj
pojavnih oblika nije konačan, već se on uvećava u skladu sa pojavom inovativnih ljudskih
delatnosti.27
Drugi period je do 1930. do 1950. godine, u ovom periodu još uvek se osećaju uticaji
ratnih užasa iz Drugog svetskog rata, pa se sledstveno tome javlja pojačano interesovanje
za ljude i/ili grupe ljudi i radi se mnogo na motivaciji radnika. U organizacionoj teoriji ovaj
period se naziva i bihevioristički pravac, neoklasična škola ili ,,škola međuljudskih odnosa“.
Manjak trajne i kapitalne potrošnje 30-tih godina, te racionisana potrošnja tokom drugog sv.
rata, zamenjena je velikom ekspanzijom tokom 40-ih i 50-ih godina koju su pratile rastuća
kupovna moć, novi proizvodi, nove tehnologije, niska nezaposlenost i visoka i kontinuirana
stopa rasta. Paralelno sa ovim trendovima došlo je do rasta obima preduzeća, a što je zah-
tevalo integrisanje organizacionih napora sa perspektive top menadžmenta. Sa aspekta
okruženja u kome su preduzeća delovala takođe dolazi do značajnih promena, a u prvom
redu ovde mislimo na povećano mešanje države u ekonomski život kroz pravnu regulativu
(dominacija kenzijanizma u ekonomskoj teoriji), povećanje uloge sindikata i sl. Sve ovo je
pred menadžere stavilo zadatak uzimanja sve većeg broja varijabli u obzir pri donošenju
odluka, a zbog sve kompleksnijeg okruženja u kome su preduzeća ostvarivala svoju misiju.
Kao posledica tih procesa teoretičari menadžmenta su izvršili reorijentaciju svoje pažnje sa
nivoa proizvodnje na teoriju opšteg menadžmenta.28
Šira tržišta, naprednije tehnologije, kompleksniji organizacioni oblici, narastajući re-
sursi i potreba za sve većim brojem menadžera iziskivali su potrebom za opštom teori-
jom menadžmenta. Prethodno smo već istakli da se menadžment misao širila iz SAD-a
ka drugim delovima sveta. U ovom kontekstu pravovremeni doprinos teoriji opšteg me-
nadžmenta predstavljao je Storsov prevod Fajolovog dela ,,Opšti i industrijski menadž-
ment”, 1949. godine. Nakon toga pojavljuje se plejada naučnika koji su na osnovu Fa-
jolovih stavova vršili poboljšanja i prilagođavanja njegovih stavova izmenjenim uslovi-
26
Todosijević R., Strategijski menadžment-teorijske postavke, Ekonomski fakultet Subotica, Univerzitet u No-
vom Sadu, Subotica, 2009, str. 89.
27
Kovačević, N., Domjančić S., i Kovač M., Strategijski menadžment u vojnoorganizacionom sistemima, Voj-
no delo septembar-okotbar 2018, str. 268.
28
Isto, str 239.
276
Sistem odbrane
ma. Tako npr. Njumen, čiji su osnovni elementi koncepta bili slični Fajolovim, daje do-
prinos u sferi poslovne politike, a pre svega u posmatranju ciljeva koji trebaju definisati
mesto preduzeća u industriji, socijalnu filozofiju firme i da služe ustanovljenju opšte
menadžerske filozofije kompanije. Interesantno je spomenuti da ovo njegovo zanima-
nje za ciljeve vremenski koincidira sa ustanovljenjem Drakerovog koncepta ,,upravlja-
nja pomoću ciljeva”. Značajan rad, sa aspekta potrage za sistematskom osnovom me-
nadžment znanja predstavlja navedena knjiga H. Kunca i O’Donela koji su unapredili
Fajolovu ideju o univerzalnosti menadžmenta pri čemu su smatrali da se pet osnovnih
menadžerskih funkcija ne odvija datim redosledom, već da menadžeri, u praksi svih
ovih pet funkcija obavljaju simultano.
Slično kao i u Prvom, tako je i u Drugom svetskom ratu došlo ujedinjavanja napora
menadžera, vladinih službenika i naučnika, a u svrhu racionalnog rešavanja tako krupnih
problema kao što su radarski sistemi, protivavionska artiljerija, bombardovanje Nemačke
i slično. Jedna od najpoznatijih takvih grupa je delovala pod imenom ,,Bleketov krug” i bi-
la je sastavljena od tri fiziologa, dva matematička fizičara, jednog astrofizičara, jednog
oficira, jednog nadzornika, jednog opšteg fizičara i dva matematičara. Grupom je rukovo-
dio P. Bleket, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku i kopronalazač radara. Njihov zadatak
je bio da multidisciplinarnim pristupom pomognu rešavanju kompleksnih problema vođe-
nja rata i odbrambenih napora.
Kasnije je ustanovljeno da metod operacionih istraživanja, koji u stvari predstavlja pri-
menu naučnog metoda i znanja za rešavanja kompleksnih problema, te uspostavljanje
kvantitativne baze za odlučivanje, može biti apliciran i za druge, nevojne svrhe. Primena
ovog metoda u industriji je, sasvim logično, započela u menadžmentu proizvodnje, a u svr-
hu rešavanja problema zaliha, terminiranja proizvodnje, kontrole kvaliteta, prinosa kapitala i
slično. Na ovaj način došlo je do kvalitativne promene u menadžmentu. Naime, moderni
menadžment je evoluirao od naučnog menadžmenta, od potrage za naukom u menadž-
mentu do nastojanja da se nauka primeni u menadžmentu. Tačka na kojoj se ova promena
dogodila predstavlja trenutak kada se matematika i ostale nauke počinju koristiti za rešava-
nje vekovnog problema; optimalne alokacije oskudnih resursa u svrhu postizanja cilja.
Na osnovu iznetog možemo zaključiti da je osnovan karakteristika ovog dela masov-
na proizvodnja. Pri čemu je i centar menadžmenta i celokupne industrijske aktivnosti bio
29
na razradi i usavršavanju mehanizama masovne proizvodnje , pri čemu je briga o strate-
gijskim izazovima bila u drugom planu.
Paralelno sa sve većim korišćenjem kompjutera uvode se sledeće tehnike: linearno
programiranje, teorija repova, teorija igara, transportni problem, Monte Karlo i dr. Ovo je
omogućilo da se npr. kompetitivne strategije najbolje mogu razumeti pomoću teorije iga-
ra, prinos na kapital se mogao, pomoću kompjutera, simulirati korišćenjem teorije vero-
vatnoće, dok su kvantitativni modeli omogućavali testiranje uticaja i posledica promene
jedne ili više varijabli, pa i celokupnog modela. Pored prethodno navedenih tehnika zna-
čajno je napomenuti da su u periodu od 1956 -1958. g. razvijene i tehnike mrežnog plani-
ranja, CPM i PERT. Imamo li ovo u vidu, kao i prethodno navedene ideje i stavove tako
velikih mislilaca ove oblasti kao što su Fajol, koji se pored ostalog zalagao za korišćenje
29
Todosijević R., Strategijski menadžment-teorijske postavke, Ekonomski fakultet Subotica, Univerzitet u No-
vom Sadu, Subotica, 2009, str. 90.
277
VOJNO DELO, 7/2019
,,više matematike”, i Gant, može se reći da bi njih dvojica bili veoma iznenađeni onim šta
su nove kvantitativne tehnike učinile od njihovih ideja. Ukupno uzevši, možemo reći da
moderna menadžment nauka predstavlja ponovno pojavljivanje vekovnog traganja za
predviđanjem, planiranjem, vođenjem, ocenjivanjem i kontrolom. Traganje za kvantifika-
cijom, u svetlu evolucije menadžment misli, je u stvari pokušaj kvantifikovanja varijabli u
industrijskim i organizacionim problemima sa ciljem poboljšanja ocenjivanja i kontrole iz-
vođenja posla, kao i pokušaj konstruisanja apstraktnih modela koji trebaju reprezentovati
realan svet, a sa ciljem testiranja uticaja promena određenih varijabli.
Značajan kamenčić u mozaiku menadžment misli pridodan je razvojem opšte teorije
sistema i sistemskim pristupom proučavanju menadžmenta. Sintagmu ,,opšta teorija si-
stema” kreirao je biolog Ludvig fon Bertalanfi (1901-1972). On je smatrao da je moguće
razviti sistematski, teorijski okvir za opisivanje odnosa u realnom svetu, te da različite na-
učne discipline imaju sličnosti koje bi se mogle razviti u ,,opšti model sistema”. Ono što
je, po njegovom mišljenju slično u svim naukama je sledeće: 1. posmatranje celine ili or-
ganizma, 2. težnja sistema za postizanje ekvilibrijuma i 3. otvorenost svih sistema, tj, vr-
šenje uticaj sistema na njegovo okruženje, i obratno.30
Na Bertalanfijevim idejama Kenet Boulding je gradio svoje stavove. On je, u stvari, na-
stojao da integriše Vinerovu kibernetiku sa informacionom teorijom Šenona i Vivera. Pored
nastojanja za pronalaženjem ,,opšteg denominatora” Boulding je razvio devet nivoa siste-
ma u svrhu njihove analize i to: 1. skelet (statičan); 2. satni mehanizam; 3. termostat; 4. će-
lija; 5. biljka; 6. životinja; 7. čovek; 8. društvena organizacija; 9. transcendentalan.
Razvoj strategijskog menadžmenta do kraja 20. veka

Evolucija strategijskog menadžmenta ima svoje četiri etape ili prema jednom delu
autora četiri koncepta: (1) osnovno finansijsko planiranje, (2) planiranje zasnovano na
predviđanju, (3) strategijsko planiranje i (4) strategijski menadžment. Bitno je konstatovati
da na menadžment preduzeća bitno utiče epoha.31
Prva etapa je esencija strategijskog menadžmenta i trajala je od 1950. do 1960. godi-
ne, Nastanak strategijskog menadžmenta je bio uslovljen potrebama poslovne prakse,
naročito u domenu finansijskog planiranja i budžetiranja, a ne razvoja teorijskog pristupa,
odnosno unapređenja postojećih koncepata menadžmenta. Prvi radovi iz ove specijalizo-
vane menadžment discipline bili su Strategija i struktura od Alfreda Čendlera iz 1962. go-
dine i Strategija preduzeća Igora Ansofa iz 1965. godine. Težišni problem menadžera tog
doba bila je koordinacija odluka i proces kontrole usled složenosti poslovnog okruženja i
veličine preduzeća. Sledstveno tome, javlja se strategija kao najvažniji dokument planira-
nja, i bazira se, uglavnom, na petogodišnjim planskim dokumentima koji, u načelu, obu-
hvataju: (1) skup ciljeva, (2) prognozu finansijskih parametara (prihode, troškove proiz-
vodnje, učešće na tržištu, zahteve tržišta i slično), (3) prioritete u proizvodnji i (4) raspo-
rede i procene kapitalnih ulaganja.
30
Von Bertalanffy L., General system theory, George Brayiller, New York, 1968.
31
Todorović J., Đuričin D., Janošević S., Strategijski menadžment, Institut za tržišna istraživanja, Beograd,
2000, str. 33.
278
Sistem odbrane
Na osnovu strategije kao dokumenta na kojem počiva menadžment i organizacija

preduzeća, jedna nova specijalizovana menadžment disciplina dobija svoje ime, jer na-
posletku strategija je u svojoj esenciji zapravo bila, a to je uglavnom i danas, ideja mena-
džera. Većina organizacija je imala/ima adekvatne mehanizme za implementiranje ideja
menadžera u određene strategije. Strategija preduzeća se definiše kao skup pravila odlu-
čivanja i vodič koji vodi preduzeće u budućnost radi dostizanja budućih ciljeva preduze-
ća. Ovi skupovi pravila odlučivanja se odnose na ponašanje preduzeća u promenjivoj
okolini.32 Evolucija strategijskog menadžmenta se u velikoj meri poklapa sa razvojem pri-
stupa u definisanju strategije.
Osnovna obeležja ove etape već smo istakli da strategijski menadžment uvodi pojam
strategije kao načina za rešavanje budućih situacija i problema, kao svojevrsnog vodiča
preduzeća u budućnost. Strategijski menadžment se bavi budućnošću preduzeća, njego-
vom pozicijom i poslovanjem i podrazumeva definisanje ciljeva koje preduzeće želi u bu-
dućnosti dostići i pravce i načine dostizanja ovih ciljeva, što i predstavlja strategiju.“ Sadr-
žaj i funkcije strategijskog menadžmenta Strategijski menadžment je proces u kojem par-
ticipira celokupna organizaciona struktura na svim nivoima, pa sledstveno tome dolazi do
definisanja ili formiranja više strategija kojima se žele postići rezultati različitog značaja, u
zavisnosti od kriterijuma i načina (metoda) definisanja.
Druga etapa je trajala od 1960. do 1970. godine i osnovno obeležje je dugoročno
planiranje i kreiranje dugoročne poslovne politike. Centralna tema u ovoj etapi je bila
diversifikacija u korporativnom planiranju. Osnovni nedostatak je bio striktno pridržava-
nje planovima, odnosno definisanim ciljevima, čije je ostvarenje u velikoj meri zavisilo
od finansijskih uspeha, odnosno neuspeha, a kako u to vreme nije postojala adekvatna
kontrola planova na nivou organizacije, planiranje se lociralo isključivo na nivou top
menadžmenta, odnosno ovde započinje primena jednog od pristupa u planiranju - ,,od-
ozgo na dole“.
Treća etapa nastaje na bazi dugoročnog planiranja, ali se fokusira na analizu okru-
ženja i donošenje odluka koje će uvažiti identifikovane rizike i neizvesnosti koje nosi
budućnost. Strategijsko planiranje je nastalo iz potrebe za aktivnim reagovanjem na
promene u okruženju. Treća etapa je trajala od 1970. do 1990. godine. ,,Za razliku od
koncepata dugoročnog planiranja, strategijsko planiranje je kompleksniji proces, jer
zahteva više vremena i uključuje sagledavanje tržišnih, društveno-političkih, pravnih,
ekonomskih, socijalnih i tehnoloških uslova, kao i izvora koji vode specifičnim moguć-
nostima i opasnostima u okruženju. Iz tog razloga, u proces stvaranja strategijskih pla-
nova organizacije i definisanje pravaca akcije neophodno je uključiti analizu informacija
iz eksterne i interne sredine."
Strategija preduzeća se definiše kao skup pravila odlučivanja i vodič koji vodi predu-
zeće u budućnost radi dostizanja budućih ciljeva preduzeća. Ovi skupovi pravila odluči-
33
vanja se odnose na ponašanje preduzeća u promenjivoj okolini. Evolucija strategijskog
menadžmenta se u velikoj meri poklapa sa razvojem pristupa u definisanju strategije. U
Tabeli 1 prikazana je evolucija strategije shodno dominantnim temama.34
32
Ansoff, H., I., Corporate Strategy, Penguin Books, London, 1987, p. 83.
33
Abid, p. 121.
34
Grant, R., Contemporary Strategy Analysis, VI Edition, Blackwell Publishing, Oxford, 2007.
279
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 1 – Razvoj strategije sa dominantnim temama

Dominantene teme u okviru
Vreme trajanja strategije Naziv strategije
strategije
1. Finasijako planiranje i kontrola;
FINANSIJSKO
1950–1960. 2. Procena kapitalnih ulaganja
BUDžETIRANjE
putem diskontovanja
1. Srednjoročne ekonomske
prognoze;
1960–1970. KORPORATIVNO
2. Formalni planovi;
PLANIRANjE
3. Diversifikacija;
4. Službe za strateško planiranje
1. Analiza industrije;
2. Segmentacija tržišta;
1970–1980. STRATEŠKO
3. Kriva iskustva;
POZICIONIRANjE
4. PIMS analiza;
5. Portfolio menadžment
1. Analiza resursa i internih
1980–1990. KONKURENTSKA sposobnosti;
PREDNOST 2. Restruktuiranje i reinžinjering;
3. Alijanse
1. Strateške inovacije;
2. Novi poslovni modeli;
STRATEGIJA ZA NOVU
1990–2000. 3. Tehnološke inovacije;
EKONOMIJU
4. Povećanje akcionarskog
kapitala
1. Društveno odgovorno
poslovanje;
STRATEGIJA U NOVOM
od 2000. godine u primeni 2. Poslovna etika;
VEKU
3. Globalne strategije;
4. Nepredvidiva tržišta
Ovde je bitno istaći da svaka od navedenih strategija ima svoj nivo organizacije na
kojem se primenjuje, pa tako imamo: (1) korporativne, (2) poslovne i (3) funkcionalne
strategije.35 Navedena klasifikacija strategija po nivoima organizacije uvažava različite ni-
voe menadžmenta, i to po sledećem: (1) vrhovni-topmenadžment, (2) srednji i (3) opera-
tivni, odnosno određeni nivo strategije precizira koji nivo menadžmenta određenu strate-
giju definiše i operacionalizuje.
Razvoj savremenog strategijskog menadžmenta

Pod uticajem globalizacije (mondijalizacije) sveta, enormno brzim razvojem nauke,
tehnike i tehnologije, skraćivanjem životnog ciklusa proizvoda, stvara se klima uslova za
modifikaciju strategijskog planiranja i njegovu evoluciju u viši nivo – strategijski menadž-
35
Funkcionalnestrategijeseprimenjujuzaodređenefunkcije u preduzeću: marketing, proizvodnja i drugo.
280
Sistem odbrane
ment ili strateški menadžment prema jednom delu autora. U teoriji menadžmenta ovaj
period se naziva i ,,upravljanje u Novom društvu“ prema knjizi istoimenog naziva od jed-
nog od najpoznatijih teoretičara menadžmenta, ali i organizacije, Pitera F. Drakera. Ka-
rakteristika ovog perioda je na razvijanju novih pristupa i koncepata u menadžmentu sa
tendencijom da neki postanu paradigme, a tu spadaju: (1) upravljanje u novom društvu,
(2) teorija haosa, (3) organizacija koja uči, (4) reinženjering poslovnih procesa, (5) me-
nadžment totalnog kvaliteta, (6) upravljanje promenama i (7) menadžment znanja.36
Naime, tokom 80-tih i 90-tih godina 20. veka kod većine organizacija javlja se potreba za
usavršavanjem postojećeg načina planiranja u skladu sa novim trendovima u okruženju, od-
nosno javlja se potreba za efikasnijom kontrolom, implementacijom i evaluacijom strategija or-
ganizacija. Direktna posledica navedenih potreba jeste nastajanje strategijskog menadžmen-
ta, koji sa određenim varijacijama postoji i danas. Ovim promenama strategijsko planiranje je
postalo samo podproces strategijskog menadžmenta kako je to i prikazano na Slici 1.
Analiza internog i Formulisanje misije STRATEGIJA

eksternog okruženja i ciljeva (strategijske opcije)
STRATEGIJSKO PLANIRANjЕ
Kontrola Implementacija
implementacije strategije
i evaluacija
Slika 1 – Strategija, strategijsko planiranje i strategijski menadžment37
Osnovne karakteristike četvrte etape su: (1) donošenje strateških odluka je isključivo
u nadležnosti vrhovnog menadžmenta i zahteva analizu uticaja faktora iz okruženja kao
eksternog, tako i internog; (2) uticaj strateških odluka je dugoročan; (3) strategija organi-
zacije je u korelaciji sa definisanim ciljevima; (4) strategija je u funkciji ostvarenja ciljeva;
(5) stepen efikasnost sprovođenja strategije direktno je proporcionalan kvalitetu odnosa
organizacije sa zainteresovanim stranama i (6) strategijskim menadžmentom je ostvaren
interaktivni odnos organizacije i eksternog okruženja. Shodno činjenici da je strategijski
menadžment kontinuiran i iterativan proces, odvijanje ovog procesa može se predstaviti
kroz određeni broj sadržaja (faza) i funkcija (podprocesa).38 Ovo pitanje obrađujemo kroz
36
Grč. paradigma – primer za ugled, obrazac, uzorak, uzor.
37
Mihić, M., Koncept upravljanja organizacijom integrisanjem strateškog i projektnog menadžmenta, doktor-
ska disertacija, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2008.
38
Johnson, G., Scholes, K., Exploring Corporate Strategy, Prentice-Hall, New Jersey, 1999.
281
VOJNO DELO, 7/2019
dve celine, u prvoj posebno objašnjavamo sadržaje ili prema jednom delu autora, modele
strategijskog menadžmenta, koji se uokviruju fazama planiranja i implementacije strategi-
je, dok u drugoj celini predstavljamo funkcije ili podprocese strategijskog menadžmenta.
Specifičnosti razvoja strategijskog menadžmenta

u sistemu odbrane
Kako strategijski menadžment predstavlja naučnu disciplinu koja se bavi problemima for-
mulisanja i implementacije strategije za ostvarivanje dugoročnih ciljeva organizacije. Primarno
se razvija u okviru menadžmenta kao nauke i istražuje probleme koji se odnose na organiza-
cije uopšte. Međutim, on se bavi i problemima koji se odnose na vojne i druge organizacije si-
stema odbrane. Da bi smo što potpunije mogli sagledati specifičnosti razvoja strategijskog
menadžmenta u sistemu odbrane moramo poći od pojma sistema odbrane i njegovih razlika
sa drugim sistemima društva. Prema Strategiji odbrane Republike Srbije, sistem odbrane je
deo sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije (RS) i predstavlja jedinstvenu, struktur-
no uređenu celinu snaga i subjekata odbrane čiji je cilj zaštita odbrambenih interesa Republi-
ke Srbije. Snage odbrane jesu ljudski i materijalni potencijali RS, odnosno organizovane
strukture subjekata sistema odbrane, a subjekti sistema odbrane su: građani, državni organi,
pravna lica, preduzetnici i Vojska Srbije. Sistem odbrane i svoju moć upravo temelji na sveu-
kupnim ljudskim, materijalno-tehničkim i duhovnim potencijalima naroda.39
Razmatrajući razlike sistema odbrane u odnosu na druge organizacije i sisteme, obzirom
da upravo one impliciraju model strategijskog menadžmenta koji se primenjuje, možemo za-
ključiti da se ogledaju u sledećem: (1) cilj postojanja sistema odbrane nije ostvarenje profita,
već zadovoljenje određene potrebe društva; (2) menadžment sistema odbrane ili njegovih sa-
stavnih celina nije samostalan, odnosno ne definiše organizacione ciljeve, već se oni definisa-
ni dobijaju od strane nadležnog organa državne uprave i menadžment je zadužen samo za
dostizanje zadatih ciljeva; (3) resurse za dostizanje ciljeva sistem odbrane dobija od države;
(4) postojanje sistema odbrane ne zavisi od uspešnosti njenog poslovanja, već isključivo od
procene državnih organa da li ima potrebe za njenim postojanjem i (5) evaluirati rezultate si-
stema odbrane je mnogo kompleksnije nego što je u drugim organizacijama.40
Nakon što što smo definisali sistem i naveli subjekte sistema odbrane i njegove distinkcije
u odnosu na druge druge organizacije i sisteme u daljem delu rad bavićemo se razvojem pri-
mene strategijskog menadžmenta u sistemu odbrane. Može se reći da je ključ uspešnosti
svakog razvijenog sistema odbrane u održavanju pravilnog balansa potreba i mogućnosti dru-
štva, odnosno usklađenosti između troškova sistema i raspoloživih finansijskih sredstava.
Ključnu ulogu u celokupnom procesu ima funkcija strategijskog planiranja, jer se u okviru nje
ili kroz nju realizuje spoj između programa, projekata, aktivnosti, zadataka i finansijskih sred-
stava. Zato se u mnogim teorijskim izvorima i analizama prakse funkcionisanja složenih bez-
bednosnih i odbrambenih sistema daje primat funkciji strategijskog planiranja. Bez njenog
pravilnog pozicioniranja u okviru strategijskog menadžmenta, u dužem periodu, nije moguće
imati uspeha u domenu bilo koje druge sistemske funkcije.
39
Kovač, M., Stojković, D., Strategijsko planiranje odbrane, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2009, str. 271.
40
Kovačević, N., Domjančić S., i Kovač M., Strategijski menadžment u vojnoorganizacionom sistemima, Voj-
no delo septembar-okotbar 2018, str. 272.
282
Sistem odbrane
Na osnovu teorijskog pristupa konceptu strategijskog menadžmenta u sistema od-

brane kao i iskustava u primeni istog u daljem tekstu koncentrišemo se na jedan kon-
cept strategijskog menadžmenta u sistemu odbrane koji je od presudnog značaja za
realizaciju funkcije planiranja i budžetiranja potreba i rashoda odbrane u okviru javnih
potreba i rashoda i za izvršavanje državnog budžeta. Posmatraćemo skup organizaci-
onih rešenja, metoda i postupaka, najčešće poznat pod zajedničkim nazivom – sistem
PPBI.41
Imajući u vidu da su struktura, upravljanje i načela funkcionisanja sistema odbrane
utvrđena Strategijom odbrane, a da na organizovanje i funkcionisanje strategijskog me-
nadžmenta, odnosno sistema PPBI, opredeljujuće utiče struktura sistema odbrane. Kako
smo naveli sistem odbrane je složen organizacioni sistem namenjen za zaštitu vitalnih
odbrambenih interesa RS. Upravljanje ovako složenim organizacionim sistemom pred-
stavlja izazov za rukovodstvo sistema odbrane i znatno utiče na organizovanje i funkcio-
nisanje strategijskog menadžmenta, odnosno sistema PPBI.
Istorijski gledano razvoj pomenutog koncepta PPBI nastao je 60-tih godina 20. veka.
Sistem PPBI prvobitno je nastao i implementiran u Ministarstvu odbrane SAD-a i nazvan
je Sistem planiranja, programiranja i budžetiranja (engl: Planning, Programming and
Budgeting System, u daljem tekstu: PPBS). Sistem PPBS nastao je kao odgovor na pro-
bleme nedostatka instrumenata za upravljanje i donošenje jasnih odluka po važnim pita-
njima nacionalne bezbednosti. U osnovi, sistem PPBS bio je korišćen u procesu donoše-
nja odluka radi određivanja organizacionih ciljeva, izbora mera za njihovo praćenje i pri-
mene izabranih varijanti delovanja. Osnovni cilj Sistema PPBS bio je unifikacija funkcija
planiranja, programiranja i budžetiranja. 42
Taj sistem je omogućavao određivanje ciljeva, alokaciju resursa i usmeravanje pro-
grama ka određenim ciljevima. U međuvremenu sistem je evoluirao, a najznačajnije mo-
difikacije izvršene su 1973. i 2003. godine. U toku 1973. godine izvršeno je njegovo po-
boljšanje, uvođenjem faze izvršenja, pa je stvoren sistem planiranja, programiranja, bu-
džetiranja i izvršenja (engl: Planning, Programming, Budgeting and Execution System, u
daljem tekstu Sistem PPBES).43 U praktičnoj primeni Sistema PPBES uočeno je da to ni-
je samo sistem, nego i proces. Tako je 2003. godine u okviru Ministarstva odbrane SAD-
a i Kopnene vojske oružanih snaga SAD-a stvoren proces planiranja, programiranja, bu-
džetiranja i izvršenja, proces PPBI i predstavljao je šestogodišnji ciklični proces sasta-
vljen od faza planiranje, programiranje, budžetiranje i izvršenje.
Prvobitni Sistem PPBS evoluirao je u Sistem PPBES i proces PPBI. Na taj način, u
savremenoj primeni, koncept PPBI posmatra se i kao sistem i kao proces. Zbog pozitiv-
nih iskustava u primeni i sistema i procesa, koncept PPBI našao je široku primenu u si-
stemima odbrane velikog broja država, ali i u najvećim svetskim organizacijama.
41
Kovač, M., Osnovne postavke projektovanja i uvođenja sistema planiranja, programiranja, budžetiranja i iz-
vršenja, Vojno delo, Beograd, 2008, godine, str. 2.
42
DonVito, P., The Essentials of a Planning-Programing-Budgeting System, 1969, The RAND Corporation,
pp. 4124
43
Kovač M., Osnovne postavke projektovanja i uvođenja sistema planiranja, programiranja, budžetiranja i iz-
vršenja, Vojno delo, Beograd, 2008. godine, str. 8.
283
VOJNO DELO, 7/2019
U Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije 2009. godine je uveden sistem planiranja, pro-
gramiranja i budžetiranja (PPBI) kao osnovni model planiranja u odbrani.44 Kao proces
sastoji se od četiri faze – (1) planiranje, (2) programiranje, (3) budžetiranje i (4) izvrše-
nje.45 Sistem PPBI kao koncept strategijskog menadžmenta koji omogućava razvoj siste-
ma odbrane dostizanjem i održavanjem sposobnosti potrebnih za izvršavanje poslova,
misija i zadataka. Na osnovu teorijskog pristupa konceptu PPBI i iskustava u primeni tog
koncepta u sistemima odbrane, kao i svetskim organizacijama, taj koncept može da se
posmatra dvojako: kao sistem i kao proces. Koncept PPBI može da se posmatra kao si-
stem jer ima svoju strukturu i pravila funkcionisanja, a kao proces jer je kontinuiran i sa-
stoji se iz četiri faze: planiranje, programiranje, budžetiranje i izvršenje. S tim u vezi, a ra-
di razumevanja koncepta PPBI u sistemu odbrane, sagledana je organizacija sistema
PPBI i izvršena analiza tog koncepta kao procesa.
Sistem PPBI organizovan je na strategijskom i operativnom nivou. Na strategijskom
nivou organizovan je u Ministarstvu odbrane, a na operativnom u komandama Kopnene
vojske, Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane i Komande za obuku.
Najviši stručni organ za planiranje, programiranje i izvršenje jeste Uprava za strategijsko
planiranje, a za budžetiranje Uprava za budžet.
Upravno-stručni i nadzorni organ, nadležan za planiranje, organizaciju i funkcionisa-
nja sistema logističke podrške u sistemu odbrane jeste Sektor za materijalne resurse, a
njegove nadležnosti su: istraživanje, razvoj, proizvodnja i promet naoružanja i vojne
opreme; opremanje i naoružavanje Vojske Srbije i drugih snaga odbrane; planiranje, or-
ganizovanje, nadzor i izgradnja vojnih objekata i planiranje i organizovanje transporta za
potrebe Ministarstva odbrane i Vojske. Organizaciona struktura Sektora za materijalne
resurse prikazana je na Slici 2.
Sektor za
materijalne
resurse
Odeljenje za Odsek za
finansije opšte
i PPBI poslove
Uprava za opštu Uprava za Uprava za Uprava za

logistiku odbrambene infrastrukturu snabdevanje
tehnologije
Slika 2 – Organizaciona struktura Sektora za materijaln e resurse Ministarstva odbrane RS
44
Ministarstvo odbrane, Bela knjiga odbrane, Medija centar Beograd, 2010. godina, str. 25.
45
Kovač, M., Stojković, D., Strategijsko planiranje odbrane, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2009.godine, str.446.
284
Sistem odbrane
Osnovni preduslov za uspešno izvršavanje poslova Ministarstva odbrane i misija i za-

dataka Vojske jeste odgovarajuće finansiranje odbrane. Osnovna unutrašnja jedinica Mi-
nistarstva odbrane koja obavlja poslove iz oblasti finansiranja odbrane jeste Sektor za
budžet i finansije, koji je između ostalog nadležan za: pripremu nacrta propisa iz oblasti
finansijskog poslovanja; planiranje, organizovanje, izvršenje i kontrolu materijalno-finan-
sijskog poslovanja; finansijsku politiku Ministarstva odbrane; planiranje budžeta odbrane;
planiranje, programiranje, budžetiranje i sprovođenje finansijskog plana za potrebe Mini-
starstva odbrane i organizovanje informacionog sistema iz oblasti planiranja, finansiranja
i materijalno-finansijskog poslovanja.
Izvršne organe sistema PPBI na strategijskom nivou čine organizacione jedinice
za finansije i PPBI u osnovnim i užim organizacionim jedinicama. Na operativnom ni-
vou formirane su organizacione jedinice za PPBI u komandama Kopnene vojske,
Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane i Komande za obuku. Orga-
nizacione jedinice na strategijskom i operativnom nivou učestvuju u svim faza, a di-
rektno su nadležne za izradu predloga programa, programskih aktivnosti i projekata
za osnovne i uže organizacione jedinice i operativne sastave. Aktivna uloga tih orga-
nizacionih jedinica dolazi do izražaja u procesu izvršenja, odnosno realizovanja pro-
grama, programskih aktivnosti i projekata, praćenju realizacije i izveštavanju o rezul-
tatima. planiranje, programiranje, budžetiranje i izvršenje u sistemu odbrane predsta-
vlja i proces.
Kao što je rečeno, planiranje, programiranje, budžetiranje i izvršenje može da se po-
smatra i kao složen, višefazan proces. Proces PPBI sastoji se od četiri faze koje su me-
đusobno povezane i početak jedne uslovljen je završetkom druge. Korelacija faza proce-
sa PPBI prikazana je na Slici 3.
Planiranje
• Strategija nacionalne bezbednostiRS Studije i analize
Studije i analize
• Strategija odbraneRS
• Dugoročni plan razvoja sistema odbraneRS
• Strategijski pregled odbraneRS
• Смернице за средњорочно
планирање и програмирање
Programiranje
• Programi
Budžetiranje
• Finansijski plan
Ministarstvaodbrane
Koje sposobnosti treba da Koje sposobnosti možemo sebi da Koliko novca treba da
razvijemo u budućih 5, 10, 15 priuštimo u narednom periodu da potrošimo za prvu godinu
godina da bismo ispunili ciljeve? bismo dostigli ciljeve? realizacije programa?
Izvršenje
Da li postižemo postavljene ciljeve?
Slika 3 – Faze procesa PPBI
285
VOJNO DELO, 7/2019
Kao što se vidi planiranje započinje izradom dokumenata dugoročnog planiranja i za-
vršava izradom Smernica za srednjoročno planiranje i programiranje, koje predstavljaju
osnovu za programiranje.46 Izradom Srednjoročnog plana i programa završava se faza
programiranja i započinje faza budžetiranja čiji je rezultat Finansijski plan. Faza izvršenja
praktično obuhvata vreme trajanja prethodne tri faze, odnosno obuhvata izvršenje svih
dokumenta donetih u tim fazama. Međutim, u praksi ne može se jasno odrediti završetak
jedne, a početak druge faze, već se vrlo često aktivnosti preklapaju (posebno programi-
ranje i budžetiranje).
Kada govorimo o kratkoročnom planiranju značajno bi bilo napomenuti da isto nije
određeno Zakonom o odbrani, međutim to ne znači da je manje značajno za sistem od-
brane. Osnovni dokumenti kratkoročnog planiranja su: (1) Ministarsko uputstvo, (2) godi-
šnji planovi nosilaca funkcija u sistemu odbrane i (3) godišnji planovi organizacionih jedi-
nica Ministarstva odbrane i Vojske. Kratkoročnim planiranjem načelno se određuju krat-
koročni ciljevi sistema odbrane i načini za njihovo ostvarenje. Takođe kratkoročnim cilje-
vima operacionalizuju se dugoročni ciljevi sistema odbrane.
Implementacija strategija je proces pomoću kojeg se strategije stavljaju u akciju kroz
razvoj programa, budžeta, procedura i pravila. Uspešna implementacija podrazumeva ja-
snu ideju o raznim pitanjima (neophodne promene, kako ovladati organizacijskom kultu-
rom i drugo), što može uključivati i promene unutar samog sistema koje se, najčešće,
sprovode na srednjem i nižim nivoima sistema.
Implementacija Strategije razvoja sposobnosti sistema odbrane zasniva se na dva
ključna procesa: (1) planiranje, programiranje, budžetiranje i izvršenje (PPBI), koje pred-
stavlja sistem za upravljanje resursima odbrane radi održavanja i razvoja sposobnosti Mi-
nistarstva odbrane za obavljanje poslova u skladu sa nadležnostima i izvršavanje dode-
ljenih misija i zadataka Vojske Srbije i (2) razvoj Vojske Srbije zasnovan na sposobnosti-
ma. Još jedna specifičnost sistema odbrane ogleda se u tome da strategijski nivo često
nema ovlašćenja da samostalno određuje misiju i ciljeve organizacije, ali može da ostvari
značajne refleksije na nadležne organe državne uprave prilikom njihovog određivanja.
Zaključak
Strategijski menadžment predstavlja naučnu disciplinu koja se bavi problemima for-
mulisanja i implementacije strategije za ostvarivanje dugoročnih ciljeva organizacije.
Primarno se razvija u okviru menadžmenta kao nauke i istražuje probleme koji se od-
nose na organizacije uopšte i nesumnjivo će se dalje razvijati i njegovu modifikaciju
možemo očekivati shodno inovacijama u svim sferama ljudske delatnosti, prevashodno
u nauci i ekonomiji, pri čemu uspešno istražuje i probleme koji se tiču upravljanja voj-
nim i i drugim organizacijama sistema odbrane. Možemo očekivati da strategijski me-
nadžment u budućnosti sazreva kao naučna disciplina i da se dodatno rafinišu njene
paradigme zajedno sa unapređenjem i razvojem praktične primene kako u društvu tako
i u sistemu odbrane.
46
Kovač, M., Osnovne postavke projektovanja i uvođenja sistema planiranja, programiranja, budžetiranja i iz-
vršenja, Vojno delo, Beograd, 2008. g.
286
Sistem odbrane
Strategijski menadžment je disciplina menadžmenta, koja će ako želimo da opišemo

strategijski menadžment onda treba reći da on predstavlja svojevrsno sučeljavanje orga-
nizacije sa ambijentom u kojem organizacija egzistira, i želi da ostvari ciljeve u budućno-
sti, a koga karakteriše kompleksnost, turbulentnost i ambivalentnost na jednoj, kao i du-
goročnost posledica planskih odluka upravljačkih struktura organizacije, a naročito kada
govorimo o angažovanju resursa, na drugoj strani.
Na osnovu rezimiranja iznetih stavova možemo zaključiti sledeće: (1) nemoguće je
objasniti strategijski menadžment ukoliko se ne razmatra organizacija u kojoj se on pri-
menjuje, odnosno menadžment i organizacija su u neraskidivoj vezi; (2) strategijski me-
nadžment u okvirima sistema odbrane, posebno vojne organizacije je primenjiv, svrsisho-
dan i predstavlja differentia specifica strategijskog menadžmenta koji se primenjuje u
drugim delatnostima; (3) strategijski menadžment u sistemu odbrane bavi se svim aktiv-
nostima iz domena odbrane, izuzev izvođenja operacija; (4) neophodan je dodatni rad
vojne organizacije na polju terminološkog određenja i suštinskog shvatanja funkcija i faza
ove vrste menadžmenta radi olakšanja njegove primene u praksi; (5) postoji potreba za
transferom znanja, a prevashodno iskustava iz prakse, između strategijskog menadž-
menta koji se primenjuje u vojnim organizacijama sa onim koji se primenjuje u drugim de-
latnosti i (6) shodno značaju funkcije odbrane zemlje u proces primene ove vrste me-
nadžmenta neophodno je involvirati celokupne resurse države (prevashodno ljudske) i
permanentno pratiti njegov dalji tok i razvoj.
Nema krajnjih (za sva vremena utvrđenih) ciljeva u izuzetno složenim procesima i si-
stemima na koje utiče veliki broj faktora iz i izvan sistema. Međutim ima i treba da bude
ozbiljnih i kompetentnih nastojanja da se strategije sistema utvrde, implementiraju, kon-
trolišu i evaluiraju na što je moguće efektivniji i efikasniji način, za dostizanje željenih sta-
nja sistema, u čemu menadžment ima najveću ulogu. Sistem odbrane je najsloženiji si-
stem svake države, jer se preko njega prepliću sve sfere ljudske delatnosti, usmerene na
stvaranje optimalnih uslova za opšti prosperitet i razvoj zemlje.
Kao što je istaknuto sistem odbrane izložen je brojnim izazovima, rizicima i pretnjama
bezbednosti, a da bi im se sistem odbrane uspešno suprotstavio treba da poseduje određe-
ne sposobnosti. Dostizanje potrebnih sposobnosti omogućava se sprovođenjem procesa
strategijskog menadžmenta u sistemu odbrane. Iako je razvijeno više različitih koncepata
strategijskog menadžmenta u sistemu odbrane se najčešće primenjuje sistem PPBI.
Literatura
[1] Ansoff, H., I., Corporate Strategy, Penguin Books, London, 1987.
[2] Васић Ж., Сајферт Д., Јевремовић М., Основи менаџмента, Висока школа електро-
технике и рачунарства струкових студија, Београд, 2013.
[3] David, F., Strategic management: concepts and cases, 11th ed., Pearson Prentice Hall,
New Jersey, 2007.
[4] Dess, Lumpkin i Eisner, Strategijski menadžment, Data Status, Beograd , 2007.
[5] DonVito, P., The Essentials of a Planning-Programing-Budgeting System, 1969, The RAND
Corporation.
[6] Grant R., Contemporary Strategy Analysis, VI Edition, Blackwell Publishing, Oxford, 2007.
[7] Јовановић П. Лексикон менаџмента, Факултет организационих наука, Београд, 2003.
287
VOJNO DELO, 7/2019
[8] Johnson, G., Scholes, K., Exploring Corporate Strategy, Prentice-Hall, New Jersey, 1999.
[9] Ерић, Д., Увод у менаџмента, Чигоја штампа, Београд, 2000.
[10] Група аутора, Методологија ратне вештине, скрипта, Центар војних школа Бео-
град, 1996.
[11] Илић Б., Менаџмент, Факултет за трговину и банкарство, Инеграф, Београд, 2002.
[12] Јовановић П., Менаџмент – теорија и пракса, Висока школа за пројектни менаџ-
мент, Београд, 2007.
[13] Јовановић П., Стратегијски менаџмент, Зухра, Београд, 2007.
[14] Ковач, М., Стојковић, Д., Стратегијско планирање одбране, Војноиздавачки завод,
Београд, 2009.
[15] Ковач, М., Основне поставке пројектовања и увођења система планирања, про-
грамирања, буџетирања и извршења, Војно дело, Београд, 2008.
[16] Ковачевић, Н., Домјанчић С., и Ковач М., Стратегијски менаџмент у војноорганиза-
ционом системима, Војно дело, септембар-октобар 2018.
[17] Михић, М., Концепт управљања организацијом интегрисањем стратешког и про-
јектног менаџмента, докторска дисертација, Факултет организационих наука, Београд, 2008.
[18] Министарство одбране, Бела књига одбране, Медија центар Београд, 2010.
[19] Robbins, S., Coulter, M., Management, 9th ed., Pearson Prentice Hall, New Jersey, 2009.
[20] Стојковић, Д., Ђурић Н., Благојевић С., Повезаност стратегијског менаџмента и
наука одбране, Војно дело , Београд, 2011.
[21] Талијан, М., Безбедносни менаџмент у супротстављању тероризму и борби про-
тив тероризма, Медија центар Одбрана, Београд, 2012.
[22] Тодоровић Ј., Ђуричин Д., Јаношевић С., Стратегијски менаџмент, Институт за тр-
жишна истраживања, Београд, 2000.
[23] Тодосијевић Р., Стратегијски менаџмент-теоријске поставке, Економски факул-
тет Суботица, Универзитет у Новом Саду, Суботица, 2009.
[24] Certo, S., Certo., T., Modern Management: Concepts and Skills, 11th ed., Pearson Prenti-
ce Hall, New Jersey, 2009.
[25] Von Bertalanffy L., General system theory, George Brayiller, New York, 1968.
[26] Wren, D.A., Vioch, D., Menadžment, proces struktura i ponašanje, privredni pregled – Gr-
meč, Beograd, 1994.
288
HIBRIDNO RATOVANJE
DOI: 10.5937/vojdelo1907289N MESTO ZAPADNOG BALKANA U
AGENDAMA RUSIJE I TURSKE U
KONTEKSTU HIBRIDNIH PRETNJI
Nebojša Nikolić*
Univerziteta odbrane u Beogradu, Institut za strategijska istraživanja
U radu se analizira širi kontekst odnosa Rusije i Turske u savreme-

nom bezbednosnim uslovima koje karakteriše prisustvo hibridnih
pretnji, sa ciljem da se sagleda mesto i značaj regiona Zapadnog Balkana
u bezbednosnoj agendi ovih sila. Svrha analize jeste poboljšanje metodo-
loškog pristupa za objektivniju percepciju aktivnosti i namera i pre svega
relativnog značaja koji velike sile pridaju regionu Zapadnog Balkana u kon-
tekstu ostalih oblasti i pitanja u kojima se sučeljavaju njihovi interesi. Iza-
brane su dve velike sile, Rusija i Turska, kao strani faktori koji su u dužem
istorijskom periodu sa različitim intenzitetom bili prisutni u ovom regionu. U
cilju ostvarenja sopstvenih interesa i projektovanja uticaja strani faktori
preduzimaju čitav niz različitih mera i aktivnosti koje su u savremenim ana-
lizama u oblasti odbrane i bezbednosti često imenovane kao hibridne pret-
nje, pa se na samom početku rada daje kratki osvrt na koncept hibridnog
ratovanja kroz evaluaciju istaknutih pitanja i odgovora od praktičnog intere-
sa za nosioce odlučivanja na strategijskom nivou.
Ključne reči: Zapadni Balkan, Srbija, hibridne pretnje, velike sile, meto-
dologija procene, percepcija značaja, Rusija, Turska
Uvod
D ominantne percepcije u zemljama na Zapadnom Balkanu ponekad imaju sužen

okvir posmatranja i razumevanja ponašanja velikih sila u ovom regionu, uz near-
gumentovano precenjivanje sopstvenog značaja i važnosti u planovima tih velikih sila,
kao i unošenje emocionalnih elemenata u oblast međunarodnih odnosa gde se uglav-
nom vrednuju i mere samo interesi. Međusobni odnosi velikih sila su sami po sebi vrlo
kompleksni, višeslojni ali i pragmatični pre svega. Velike sile se u nekim regionima ili po
nekim pitanjima slažu, koordiniraju akcije i čak pomažu, dok u drugim oblastima ili pitanji-
ma dolazi do razmimoilaženja i konfrontacije.
U sprovođenju svojih interesa, velike sile imaju na raspolaganju širok spektar moguć-
nosti i resursa. Različite forme savremenih konflikata često se prikazuju kao rezultat pro-
*
Pukovnik dr Nebojša Nikolić je rukovodilac projekta: „Hibridno ratovanje – iskustva i perspektive“ Instituta za
strategijska istraživanja, nebojsa.nikolic11@mod.gov.rs.
289
VOJNO DELO, 7/2019
jekcije hibridnih pretnji i imenuju kao hibridno ratovanje. Široka prisutnost i aktuelnost1 fe-
nomena hibridnog ratovanja je razlog da na samom početku rada damo kratki osvrt na
koncept hibridnog ratovanja kroz evaluaciju istaknutih pitanja i odgovora od praktičnog
interesa za nosioce odlučivanja na strategijskom nivou.
U drugom i trećem poglavlju prikazani su rezultati nekoliko ekspertskih viđenja mesta
i značaja regiona Zapadnog Balkana u strategijskim agendama dve izabrane velike sile –
Rusije i Turske. Svakako, i ostale velike sile pomno prate razvoj događaja na Zapadnom
Balkanu i moguće trendove i scenarije2 razvoja situacije u budućnosti3 sa posebnim4 ak-
centom na Srbiju, ali u ovom radu se ograničavamo na pomenute dve velike sile. Među-
sobni odnosi Rusije i Turske postali su veoma aktuelni5 u novije vreme i predmet su
mnogih istraživanja6. U četvrtom poglavlju sažeto je prikazan međusobni7 odnos ove dve
velike sile, što je posebno interesantno u aktuelnom vremenskom trenutku u širem kon-
tekstu i u sklopu odnosa ove dve zemlje sa drugim velikim silama, kao i sa aspekta teku-
ćih konflikata8 na Bliskom Istoku i rastućih tenzija u Južnoj Americi.
Kontekst hibridnih pretnji

Kontekst savremenih hibridnih pretnji ovde se daje u najkraćem obimu i to na način
struktuiran kroz moguće odgovore na nekoliko pitanja koja se logično nameću u kontek-
stu interesovanja donosilaca odluka u sistemu odbrane i bezbednosti ali i šireg kruga za-
interesovanih. U praksi, donosioci odluka žele jednostavne i kratke odgovore na sledeće
pitanja: šta je hibridni rat; ko je prepoznat kao nosilac hibridnog ratovanja; ko su moguće
mete hibridnog ratovanja; koje se metode koriste u hibridnom ratovanju; koje snage spro-
vode hibridno ratovanje (HR) protiv druge strane; i konačno, kako se odbraniti od hibrid-
nih pretnji i pobediti u hibridnom ratu? U nastavku sledi kratak osvrt na osnovna pitanja
koja se nameću u kontekstu hibridnih pretnji bezbednosti i hibridnom ratovanju ali bez ši-
re elaboracije, koja je svakako moguća i potrebna ali nije predmet ovog rada.
Definicija hibridnog ratovanja. Hibridno ratovanje9 je novi termin kojim se pokušavaju
obuhvatiti i istaći sve specifičnosti savremenih sukoba u prve dve decenije dvadeset pr-
vog veka. Opšteprihvaćene definicije hibridnog ratovanja još uvek nema i pored velike
1
Tagarev, Todor, (2018). “Hybrid Warfare: Emerging Research Topics”, Information & Security: An Internatio-
nal Journal Vol.39, 289-300.
2
Graham Thomas, Levitsky Jonathan, Munter Cameron, Wisner Frank, “Time for Action in the Western Bal-
kans”, Policy report, May 2018, EastWest Institute
3
Čeperković Marko, Gaub Florence, ”Balkan Futures”, Chaillot Papers, August 2018, European Union Institu-
te for Security Studies, 2018.
4
Hartwell, Chritopher, “Saradnja Srbije sa Kinom, Evropskom unijom, Rusijom i Sjedinjenim Americkim Drza-
vama”, Studija Resornog odeljenja Glavne uprave za spoljnu politiku Evropski parlament, EU, 2017.
5
Kortunov Andrey, Ersen Emre, “Deepening Turkey-Russia Relations”, Perceptions, 2018, Vol. XXIII, No.2, pp.1-3.
6
Alexandrova-Arbatova, Nadia, “The Russia-Turkey Relations: Startegic Partnership or Strategic Rivalry”, Policy pa-
per series 4/2018, December 2018, Cyprus Center for European and International Affairs, University of Nicosia, Cy
7
Seyfettin, Mehmet, Erol, “Fundamental Dynamics and Russia Dimension of the New Turkish Foreign Policy
Direction”, report, Ankara Center for Crisis and Policy Studies, ANKASAM, 6 Jul, 2018
8
Zulfqar Saman, “Competing Interest of Major Powers in the Middle East: The Case Study of Syria and Its
Implications for Regional Stability”, Perceptions, 2018, Vol. XXIII, No.1, pp.121-148.
9
Milošević Davor, Pojmovno odredjenje fenomena "hibridnog ratovanja", Vojno delo 3/2018.
290
Hibridno ratovanje
popularnosti ovog termina u stručnim10 i naučnim krugovima. Inicijalno, pod hibridnim ra-
tovanjem11 se smatrala kombinovana primena konvencionalnih vojnih sposobnosti i spe-
cijalnih snaga12, neregularnih dejstava, teroristički akti i kriminalno delovanje. U kombino-
vanoj primeni različitih oblika očekuje se sinergetski efekat kako u fizičkom tako i u psi-
hološkom13 domenu konflikta. Kasnije, percepcija hibridnog ratovanja je proširena i na
sve druge oblike, sredstva i načine ugrožavanja bezbednosti. Najprostije rečeno, u najši-
rem smislu, hibridni rat je svako delovanje bilo kojim sredstvima na bilo koji način kojim
se podriva-ometa-šteti neka-protivnička-suparnička-neprijateljska država, njena ekono-
mija, narod i celokupan društveni život. U užem smislu, hibridni rat je podrivanje držav-
nog poretka u protivničkoj državi na bilo koji način i bilo kojim sredstvima.
Nosioci hibridnog ratovanja. Organi državne vlasti, organizacije i timovi iz sektora bez-
bednosti, sektora spoljne politike i sl.., kao i nedržavni akteri, su osnovni nosioci. Međutim,
nosioci obično deluju preko izvršioca ili „proksi“ subjekata, odnosno posrednika (druge dr-
žave, organizacije i pokreti; NVO; mediji, medijske ličnosti; banke, finansijske institucije; ve-
like kompanije; privatne kompanije u oblasti bezbednosti; mafija i kriminalne grupe i poje-
dinci; sekte i slične organizacije (tzv. patriotske, omladinske, ekološke, filantropske, itd.).
Moguće mete hibridnog ratovanja. Mete14 ili objekti hibridnog ratovanja mogu biti svi: drža-
ve, međunarodne organizacije, svi državni organi, vojska, policija, agencije, rukovodioci i istak-
nuti pojedinci; objekti kritične infrastrukture; ekonomija, saobraćaj, proizvodni pogoni, skladišta
opasnih i zapaljivih materija, vojna skladišta, sportska, kulturna i druga okupljanja, istorijski ob-
jekti, mediji i medijski prostor, bankarski sektor, društvene mreže itd. Osim ljudi i materijalnih
objekata, mete mogu biti i apstraktne vrednosti (istorija, istorijske ličnosti i događaji; tradicija; obi-
čaji; sistem vrednosti, i sl., mogu biti izložene krađi, pogrešnom tumačenju, omalovažavanju i
diskreditaciji, itd.). Koja meta će biti odabrana zavisi od cilja koji se želi, od raspoloživih sredsta-
va i metoda, kao i od karakteristika i trenutnog stanja države koja je objekat hibridnog dejstva.
Metode u hibridnom ratovanju. Sve moguće metode ometanja, sprečavanja, opstruk-
cije, nanošenja štete, uslovljavanja, usporavanja, itd., odnosno:
– ekonomske15, finansijske, saobraćajno-transportne sankcije i blokade u cilju uruša-
vanja privrede zemlje koja je objekat napada u hibridnom ratu;
– energetski rat16 (uskraćivanje, uslovljavanje ili otežavanje snabdevanja energentima);
10
Vračar Milinko, Milica Ćurčić, „The Evolution of European Perception of the Term Hybrid Warfare“, Vojno delo, 1/2018
11
Nikolić Nebojša, (2017), “Razmatranje inovativnosti koncepta hibridnog ratovanja”, časopis Vojno delo, broj 5,
2017, 320-332.
12
Berić, Nenad, Jović, Nikola, Simić Nenad, (2018). „Uloga specijalnih snaga u hibridnom ratovanju“,
Tematski zbornik radova: „Hibridno ratovanje – dilema koncepta savremenih sukoba“, Institut za strategijska
istraživanja, Univerzitet odbrane, Beograd, 2018.
13
Vučinić Dejan, Psihološko ratovanje u prostoru društvenih informacionih medija – aspekt hibridnog
ratovanja, Vojno delo, 7/2017.
14
Nikolic Nebojsa, (2018), "Connecting Conflict Concepts: Hybrid Warfare and Warden’s Rings", Information
& Security: AnInternational Journal Vol.41: 21-34.
15
Cvetković, Nenad, Kovač, Mitar, Mak, Antonio, (2018). „Ekonomski sadržaj hibridnog ratovanja“, Tematski
zbornik radova: „Hibridno ratovanje – dilema koncepta savremenih sukoba“, Institut za strategijska istraživanja,
Univerzitet odbrane, Beograd, 151-168.
16
Mitrović Miroslav, Ekonomski i energetski aspekti hibridnog ugrožavanja nacionalne bezbednosti, Vojno
delo, Beograd, 6/2017
291
VOJNO DELO, 7/2019
– medijski rat17 (distorzija informacija, asimetrično izveštavanje, zamena uloga uzro-

ka i posledice, zamena uloga žrtve i krivca, diskreditacija, izolacija, lažne vesti i lažne in-
formacije, upotreba društvenih mreža18 i drugi oblici informacionih operacija19);
– podsticanje višestrukih podela između stanovništva zemlje – objekta napada (pode-
le po etničkoj, verskoj20, političkoj, stranačkoj pripadnosti i drugim kriterijumima uz eks-
ploataciju kulturnih21 i mentalitetskih matrica);
– otežavanje funkcionisanja državnih granica i prelaza (narušavanje graničnog reži-
ma, ilegalne migracije, nepotrebna zadržavanja građana, opstrukcija propusne moći gra-
ničnih prelaza, itd.);
– izolacija na međunarodnom nivou (lišavanje saveznika u cilju slabljenja pozicije);
– smanjenje nivoa diplomatskih, ekonomskih, vojnih, sportskih, medijskih22, i drugih odnosa);
– pritisci na rukovodstvo zemlje (u cilju smanjenja manevarskog prostora i kredibiliteta);
– podsticanje samourušavanja23 države (stimulisanjem korupcije, nepotizma, poltronizma,
klijentelizma, tribalizma, kronizma, trgovine uticajem, negativnom selekcijom, progonom i izop-
štavanjem najsposobnijih, donošenje zakonskih propisa kojima se narušavaju elementarna pra-
va građana, povećanja poreza i uvođenje novih, ukidanja socijalnih i drugih prava, itd.);
– skretanje pažnje sa bitnih događaja-pitanja-problema i nametanje manje bitnih (for-
siranje neželjene agende rada, pregovaranja, delovanja itd.);
– vrbovanja, ucene, atentati ličnosti od uticaja i visokih zvaničnika;
– iniciranje nereda, narušavanje javnog reda i mira;
– nasilna promena ponašanja režima24 (ucene ili potkupljivanje najviših zvaničnika);
– nasilna promena režima25 (pučevi, „obojene revolucije“, impičment, atentat, građan-
ski rat, strane intervencije);
– hakerisanje (neovlašćeni upad u tuđe računarske sisteme), kompjuterski kriminal,
kompjuterski terorizam i drugi oblici dejstava u sajber26 prostoru;
– prisluškivanje i praćenje telekomunikacija;
17
Mitrović Miroslav, Genesis of Propaganda as a Strategic Means of Hybrid Warfare Concept, Vojno delo,
International Edition, 1/2018.
18
Saković Radiša, Miroslav R. Terzić, Upotreba društvenih mreža u hibridnom ratovanju, Vojno delo 7/2018.
19
Miljković, Milan, (2018). „Hibridno ratovanje u savremenim domenima . Primer informacionih operacija“,
istraživanja, Univerzitet odbrane, Beograd, 169-180.
20
Subotić Milovan, Miroslav Mitrović: „Hybrid Nature of Extremism: Cohesive Characteristics of Ethno-Nacionalism
and Religious Extremism as Generators of Balkan Unsecurity“, Vojno delo, International Edition, 1/2018.
21
Vujčić, Igor, (2018). „Doprinos kulturne antropologije identifikaciji, prevenciji i razumevanju hibridnih pretnji
u društvenoj i informacionoj sferi“, Tematski zbornik radova: „Hibridno ratovanje – dilema koncepta savremenih
sukoba“, Institut za strategijska istraživanja, Univerzitet odbrane, Beograd, 183-194.
22
Mitrović Miroslav, Javna diplomatija u paradigmi hibridnog koncepta sukoba, Vojno delo 2/2018.
23
Nikolic Nebojsa, (2018), "Obstacles in Inter-Organizational Cooperation and Hybrid Threats", Information &
Security: An International Journal Vol.39: 29-41.
24
Nikolic, Nebojsa. “Comparative Review of Hybrid Warfare and Special Warfare”, Thematic Conference
Proceedings of International Scientific Conference “Archibald Reiss Days 2017”.
25
Milenković Miloš, Nasilna promena režima kao sadržaj hibridnog rata, Vojno delo 6/2017.
26
Vasiljević, Dragan, Vasiljević, Julijana, Đurić, Alaksandar, (2018). „Sajber prostor – Definicija i klasifikacija“,
istraživanja, Univerzitet odbrane, Beograd, 214-227.
292
Hibridno ratovanje
– ekonomski rat27 (posredne i neposredne zabrane poslovanja, uslovljavanja);

– carinski rat;
– finansijski rat (blokade računa, zamrzavanje depozita, izazivanje inflacije);
– projektovanje-širenje svoje kulture28 i vere29, itd.
Snage koje sprovode hibridno ratovanje (HR) protiv druge strane. Inicijatori i nosioci HR,
ukoliko im već ne stoje na raspolaganju, biraju za izvršioce eksperte i timove odgovarajućeg
stručnog ili socijalnog profila (mineri, programeri, sociolozi, psiholozi, biolozi, fizikohemičari,
bankari, pravnici, popularne ličnosti (muzika, film, sport, ...), vođe navijačkih grupa, vođe kri-
minalnih grupa, kao i profesionalni državni-vojni-policijski oružani timovi za specijalno ratova-
nje, specijalne vojne jedinice i sredstva, koje angažuju na način, u vreme, i u pravcu za koji
procene da će biti najefektniji. „Posrednost“ je veoma važan aspekt, odnosno nosioci najče-
šće teže da ostanu skriveni i da ne bude viđena-otkrivena njihova direktna veza sa nepo-
srednim izvršiocima hibridnih oblika ugrožavanja bezbednosti. Na taj način nosioci izbega-
vaju direktnu odgovornost za iniciranje sukoba, a sa druge strane protivnik ostaje zbunjen jer
ne zna ko i zašto ga napada što dodatno doprinosi efikasnosti i efektivnosti hibridnih akcija.
Na primer, neki pučevi na našim prostorima ostali su nedovoljno razjašnjeni u pogledu naru-
čioca (od atentata na kneza Mihaila u 19. veku do pučeva i atentata u 20. i 21. veku), a sami
ti događaji imali su ogroman uticaj na demografsko, ekonomsko i drugo stradanje naroda i
države. Problem važnosti i težine otkrivanja naručioca pučeva i eliminisanja vladara jasno je
vidljiv i u poslednjem pokušaju puča u Turskoj 2016. godine (stotine hiljada ljudi je procesui-
rano, ali nema konkretnih dokaza o dominirajućim sumnjama u ovom slučaju).
Odbrana od hibridnih pretnji. Najbolja odbrana od hibridnih pretnji i poraza u hibrid-
nom ratovanju jeste preventiva i umrežavanje30 kao i adekvatan razvoj31 svih odbrambe-
nih kapaciteta. Jedna od osnovnih ideja u hibridnom ratovanju jeste orijentacija na iskori-
šćavanje slabih tačaka protivničke strane. Upravo zato je preventivno delovanje značaj-
no ukoliko je isto dugoročno orijentisano na eliminaciju slabih tačaka jednog društva, dr-
žave ili organizacije. Kao glavni nosilac odbrane od hibridnih pretnji prepoznat je sistem
odbrane, odnosno vojska države. To dalje implicira obavezu provođenja adekvatnih pri-
prema i osposobljavanja, kao i umrežavanja ostalih subjekata države i nacionalnih poten-
cijala za odbranu zemlje. Centralnu ulogu u tome ima vojni oficirski kadar od koga se naj-
više očekuje. Dalje, glavni oblici pripreme oficira za odbranu zemlje od hibridnog ugroža-
vanja jesu obuka i obrazovanje32, pri čemu obrazovanje ima poseban značaj s obzirom
na dugoročnost, višeslojnost i složenost obrazovnog procesa koji na nivou visokog voj-
nog obrazovanja ima i dodatnu –naučnoistraživačku funkciju.
27
Yackley Ayla, “Turkey’s Loosing Economic War”, Foreign Policy, August 21, 2018.
28
Ben-Meir, Alon, Xharra, Arbana, “Diyanet: Erdogan’s Islamic Vehicle to the Balkans. Otoman Symbolism in
Kosovo”, Global Research In-depth Report professor Alon Ben-Meir Endowment, 2 June, 2018.
29
Ben-Meir, Alon, Xharra, Arbana, “Turkey’s Political Agenda in the Balkans. Erdogan’s Islamic Influence in
Bosnia”, Global Research In-depth Report, September 14, 2018.
30
Nikolic, Nebojsa, Jankovic, S., Vuletic, D., (2016). “Interdepartmental Cooperation in Defence Issues and Strategic
Intelligence”, MANAGEMENT – Journal for Theory and Practice Management, November 2016, 80, 35-44.
31
Stojković, Dejan, Saković, Radiša, (2018). „Uticaj savremenih hibridnih pretnji na razvoj sistema odbrane
Republike Srbije“, Tematski zbornik radova: „Hibridno ratovanje – dilema koncepta savremenih sukoba“, Institut
za strategijska istraživanja, Univerzitet odbrane, Beograd, 99-109.
32
Nikolic, Nebojsa, (2018), "Strengthening Defence Research as Part of Higher Military Education for Future
Security Challenges", Security and Defence Quarterly, 2018, 21(4): 18-32.
293
VOJNO DELO, 7/2019
Ruski pogled na region Jugoistočne Evrope

Tokom januara 2019. godine objavljena je interesantna analiza o situaciji u našem ši-
rem regionu iz pera ruskih33 istraživača. Analizu odlikuje sistematičan i sažet pristup sa
primetnom dozom istraživačkog objektivizma i to su osnovni razlozi da ovde bude predo-
čena. Prema ovom34 istraživanju, ukupna regionalna situacija na Zapadnom Balkanu ka-
rakteriše se sledećim faktorima:
– Razvoj u okviru Evropske Unije (i po odrednicama usmerenim prema EU). Karakteristi-
ke prisutne na nivou EU kao što su: ekonomska neuravnoteženost; problem „centar-periferija”
EU; i kriza političkih sistema negativno utiču na političke sisteme i ekonomsku dinamiku drža-
va Balkana, kao i na rast evro-skepticizma. Interni problemi naročito jačaju od početka svet-
ske ekonomske kriѕe 2008. godine i ogledaju se u: rastu spoljnih dugovanja, visokoj nezapo-
lenosti, rastu cena; perifernom karakteru ekonomija; intenziviranju ekonomskih migracija. To-
me treba dodati i probleme kontrole granica, prekograničnog kriminala i ilegalnih migracija.
– Infrastrukturna obnova. Faza intenzivnijeg obnavljanja infrastrukture stimulisana je
kako od strane EU tako i od strane Kine (kupovina luke Pirej u Grčkoj, izgradnja autoputa
Podgorica–Kolašin u Crnoj Gori), Rusije (projekti ruskih železnica u Srbiji), SAD (izgrad-
nja autoputa na Kosovu), Turske (izgradnja autoputa Beograd–Sarajevo), UAE (projekat
„Beograd na vodi“), itd. Autori ističu da ove ekonomske investicije mogu biti način za poli-
tičko obavezivanje lokalnih elita prema davaocima kredita i investitorima.
– Rastući značaj Balkana kao tranzitnog regiona. Ovo važi i kada je u pitanju kineska
inicijativa „Novi put svile – ekonomski pojas i put“ i kada je u pitanju projekat novog gaso-
voda između Rusije i Turske „Turski tok“.
– Balkan postaje mesto ukrštanja interesa globalni aktera i državnog i nedržavnog karakte-
ra. Devedesetih godina Turska je snažno implementirala svoje prisustvo i uticaj; dvehiljaditih Ru-
sija učvršćuje svoj ekonomsko i investiciono prisustvo; a u tekućoj dekadi pojavljuje se Kina koja
povećava svoj uticaj i prisustvo u regionu. Konflikt u Siriji i uspon Islamske države produbio je
problem izbeglica i migranata uz koje su i militantni islamisti pronašli svoj put do Evrope preko
balkanskih ruta. Pored svega, tradicionalno je snažno prisustvo kriminalnih grupa povezanih sa
švercom oružja, droge i drugih zabranjenih proizvoda. Evidentan je paradoks: politička nestabil-
nost legalnih faktora u regionu a na drugoj strani stabilnost i fleksibilnost kriminalnih organizacija.
– Politička nestabilnost u regionu. U tekućoj dekadi, praktično sve zemlje regiona is-
kusile su manju ili veću političku nestabilnost (od Slovenije i Hrvatske na severozapadu,
do Bugarske na jugoistoku. Problemi ove vrste u „mekom trbuhu Evrope“ bili su osnovni
uzrok da Evropska Unija ne žuri sa integracijama preostalih zemalja iz regiona i da de-
klariše eventualnu godinu pristupanja kao: „jedino moguće posle 2025“.
35
Prema istraživačima Ruskog saveta za međunarodne odnose svojevrsna klasifika-
cija vodećih aktera prisutnih na Balkanu i u Jugoistočnoj Evropi, bila bi sledeća (pod na-
33
Entina Ekaterina, Pivovarenko Alexander, “Russia in the Balkans”, RIAC report, January 13, 2019, Russian
International Affairs Council.
34
35
294
Hibridno ratovanje
vodnicima su termini koji su sugerisani od strane navedenih autora, pri čemu je intere-
santno da ovi ruski autori ne vide Rusiju kao jednog od glavnih aktera na Balkanu):
– „Plejmejkeri“ (glavni igrači-akteri), su definisani kao neko ko daje osnovni ton pro-
cesima i ima najznačajniji uticaj proporcionalno moći koju ima i primenjuje u regionu; u
ovu grupu spadaju SAD, EU i Kina shodno realnoj moći koju imaju i koju mogu da projek-
tuju u regionu. Svaka od ovih sila ima sopstvenu agendu i prioritete. Tako na primer EU
želi političku stabilnost, razrešenje teritorijalnih i sličnih razmirica, ograničavanje negativ-
nog uticaja ostalih sila, nastavak integracionih procesa ka EU ali bez tvrdih garancija,
razvoj ekonomije i razvoj saobraćajne infrastrukture međunarodnog značaja. Prioriteti
SAD su učvršćivanje sopstvenog ekonomskog prisustva, razvoj alternativa za obezbeđe-
nje energenata, jačanje političkih veza i proširenje vojnog prisustva kroz uspostavljanje
vojnih baza. Kina proširuje svoj politički i ekonomski uticaj u regionima gde su prisutne
SAD i EU, nastoji da implementira svoj projekat poznat kao „jedan pojas – jedan put“ što
podrazumeva projekte za razvoj infrastrukture, modernizacije i investicija.
– „Krilni igrači“ (pomoćni akteri), su oni koji ispoljavaju značajan ali ne i presudan niti
sistematski uticaj na region; u ovu grupu spadaju V. Britanija, Turska i Rusija, sile koje su
tradicionalno kroz istoriju ispoljavale svoj uticaj u regionu. V. Britanija unapređuje sop-
stvene mehanizme uticaja i interakcije sa EU i NATO u pogledu prisustva u regionu, teži
da ograniči utucaj Rusije i drugih spoljnih aktera i unapredi sopstveni politički i ekonom-
ski uticaj. Turska proširuje politički uticaj i stvara sopstveni manevarski prostor za delova-
nje na relacijama sa drugim silama pre svega prema SAD, EU Kini i Rusiji, proširuje kul-
turni, verski i ekonomski uticaj i pokušava „otomanizaciju“ regiona odnosno svojevrsni
povratak i uticaj na prostorima koje je vekovima okupirala, dok na drugoj strani forsira
energetske projekte (gasovod od Rusije i izgradnju nuklearne elektrane sa Rusijom) i
razvija transnacionalne saobraćajne kapacitete kako bi se uključila u kineski projekat „je-
dan pojas jedan put“. Rusija nastoji da zadrži svoje ekonomsko prisustvo u regionu, da
održi istorijski utemeljen politički i kulturni uticaj i nastoji da izbegne konfrontaciju tražeći
modele nekonfliktnih relacija u odnosima sa EU i NATO.
– „Epizodni igrači“ (povremeni akteri, rezervni igrači), su oni čije uloge i zadaci su si-
tuacione prirode uz povremeno aktiviranje, kao i slabo predvidivi učesnici; u ovu grupu
spadaju: Austrija i zemlje Višegradske grupe (Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka),
arapske zemlje bogate naftom (neke imaju potencijal i aspiracije da se značajnije namet-
nu i time pređu u višu grupu). Zemlje Višegradske grupe uključuju se u integracione pro-
cese regiona ka EU u želji da podupru sopstvene pozicije u EU računajući na sličnosti
koje donekle imaju sa zemljama regiona (nivo ekonomskog razvoja, izvesna sličnost kul-
turnih matrica i istorijskog iskustva), da ojačaju određene centralnoevropske ekonomske
i političke perspektive, kao i da povećaju nivo sopstvene bezbednosti u pogledu terori-
stičkih pretnji i ilegalnih migracionih tokova. Pojedine arapske zemlje izvoznice nafte ta-
kođe ispoljavaju svoj uticaj u regionu, i to kroz: uspostavljanje sopstvenih trgovačkih me-
hanizama za prodaju nafte u Južnoj, Centralnoj i Istočnoj Evropi, povećanje ekonomskog
prisustva u Evropi, učešće u transkontinentalnim, saobraćajnim, logističkim, urbanistič-
kim, agrokulturnim projektima, proširenje kulturnog i verskog uticaja u regionu.
– „Nedržavni akteri“, pored pobrojanih državnih aktera koji na različite načine i različitim
intenzitetom i dinamikom utiču na region, ne mogu se zaobići niti neki nedržavni faktori kao
što su: islamisti, izbeglice sa azijskog i afričkog kontinenta, organizovane kriminalne grupe,
295
VOJNO DELO, 7/2019
i slično; ovi faktori, samostalno ili u interakciji međusobnoj ili sa državnim akterima, mogu
ispoljiti veoma efektan uticaj. Uticaj različitih nedržavnih aktera ogleda se u sledećem: isko-
rišćavanje regionalnih transportnih pravaca za ilegalne tokove ljudi (migracije, trgovina ro-
bljem), roba (šverc), novca (pranje novca), ideja (širenje subverzivnih ideologija, verskog
fanatizma, podpirivanje etničkih i rasnih sukoba); uspostavljanje mreže transnacionalnih
kriminalnih mreža; uspostavljanje demografske i materijalne baze za terorističke mreže itd.
Značaj Balkana za Rusiju, prema proceni ovih ruskih istraživača36 je da bi položaj
Rusije u Evropi bio značajno pogoršan u slučaju da Rusija napusti svoje interese i pozici-
je na Balkanu, odnosno konkretnije:
– EU zona (EU i zemlje van EU koje su kandidati ili pripadaju ovom delu evropskog
prostora) bila bi ojačana uz dodatno bolje uslove za homogenizaciju i „eliminisanje ostr-
va“ na političkoj mapi Evrope.
– Brisel bi dobio odrešene ruke za nove prilike za EU i eventualnu dalju ekspanziju
na istok.
– Došlo bi do promene balansa u rusko-turskim i rusko-kineskim odnosima.
– Postojala bi mogućnost da Rusija bude isključena iz budućih transkontinentalnih
saobraćajnih projekata.
– Došlo bi do diskreditacije pozitivnog razvoja (tokom 2017 i 2018. godine) u odnosi-
ma Rusije sa Bugarskom i Srbijom, dok bi se značajno zakomplikovala situacija za po-
boljšanje odnosa sa Grčkom i Crnom Gorom. Takođe, pozicija Srbije koja se smatra za
jednog od ključnih Ruskih partnera u regionu bila bi oslabljena.
Prema mišljenju pomenutih ruskih istraživača37, predlog smernica za praktičnu politi-
ku Rusije na Balkanu i opšta preporuka jeste da Rusija treba da kreira novu strategiju za
Jugoistočnu Evropu, koja će biti jasna svim činiocima u regionu kao i zainteresovanim
eksternim akterima. Takođe smatraju da nova strategija nastupa treba da bude pragma-
tična i jeftina u smislu da ne iziskuje velike troškove, ali da se istovremeno izbegne per-
cepcija da je reč o reviziji odnosa sa tradicionalnim prijateljima u regionu, već pre da je
reč o razumevanju sistemske pozicije istog u njegovom okruženju. Javna dostupnost ove
nove strategije trebala bi da omogući njeno dobro razumevanje i povećanje ruske reputa-
cije među državama, etničkim grupama i političkim zajednicama u multidimenzionalnom
balkanskom regionu, ali i jasna platforma za diplomatske interakcije sa zemljama EU i
preduslov za jasne partnerske odnose sa Kinom i Turskom koje takođe imaju sopstvene
interese u Jugoistočnoj Evropi. Nova strategija Rusije za Jugoistočnu Evropu, prema po-
menutom istraživanju38, treba da se zasniva na sledećim smernicama:
– Pomeranje pristupa zasnovanih na bilateralnim partnerstvima, ka pristupu zasnova-
nom na multilateralnoj saradnji.
– Kreiranje i podrška konstruktivnih političkih snaga u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj, Al-
baniji i drugim zemljama u regionu koje bi bili orijentisane ka moskovskim projektima.
36
37
38
296
Hibridno ratovanje
– Ekspanzija medijskog prisustva na Balanu; zamena do sada dominantnih termina

kao što su „Rusija kao provajder bezbednosti“ i „Rusija kao provajder energenata“, sa
novim terminima kao što su „Rusija kao faktor regionalne stabilnosti“, „Rusija kao faktor
humanitarne saradnje“ i „Rusija kao provajder modernih elektronski tehnologija i efika-
snih tehnoloških rešenja“.
– Nastavak ulaganja u regionalne proizvodne kapacitete (Agrokor, INA, MOL).
– Proširenje sa ekonomskog prisustva na obrazovnu, trgovinsku i kulturnu saradnju
– Razvoj konstruktivnog pristupa u tretiranju religijskih pitanja, uzimajući u obzir aktu-
elnu podelu u pravoslavnom svetu.
– Razvoj oblika saradnje u kojima je prisutna Rusija uz više koordinacije između razli-
čitih platformi (EAEU, OEBS, BRIKS, ...).
Navedene preporuke pomenutih ruskih istraživača koje potenciraju veću prisutnost
Rusije na ovom prostoru mogu se shvatiti i kao rezultat kritičke analize postojećih ruskih
strategijskih dokumenata o njihovoj spoljnoj politici. Naime, prema najnovijem dostupnom
39
konceptu ruske spoljne politike, koji koncizno navodi pored ostalih elemenata i listu pri-
oriteta ruske spoljne politike po konkretno navedenim regionima i zemljama po celom
svetu, jednostavno nema navedenog regiona u kome se nalazi Srbija.
Relativni značaj Zapadnog Balkana u Turskoj agendi

Početkom juna 2018, pojavila se jedna interesantna analiza40 odnosa u trouglu Srbi-
ja–Rusija–Turska. Konstatovano je preplitanje uticaja Evropske unije, Rusije i Turske u
Srbiji, ne samo u političkom nego i u ekonomskom smislu. Istaknuta je najava turskog
predsednika Erdogana da investira u Srbiju 2 milijarde dolara tokom 2018. godine, a du-
goročno i do 5 milijardi dolara. Takođe se ističe Erdoganova projekcija da će Turska po-
stati snažna i uticajna kao i Otomanska carevina na vrhuncu njene snage. Konstatuje se
da se oni interesi Rusije i Turske na terenu koji su međusobno suprotstavljeni drže pod
kontrolom i ne eskaliraju jer su obe zemlje procenile da im je veći problem u ovom trenut-
ku Evropska unija. Ovaj princip „međusobnog neometanja“ odnosno kohabitacije i sta-
vljanja po strani međusobnih problema u korist drugih većih problema koje obe zemlje
percipiraju u odnosima sa Zapadom, odlika je ne samo za slučaj Srbije i balkanskih ze-
malja, već i u svim drugim geografskim (Kavkaz, Sirija, Centralna Azija) i drugim oblasti-
ma. U analizi je konstatovana i sličnost logike u geopolitičkom deklarisanju ciljeva Srbije i
Turske: naime, i Erdogan deklariše oba geopolitička opredeljenja odnosno nameru da
ostane u NATO i na putu za EU, kao i da vodi svoju politiku i razvija odnose sa kim hoće.
Sumarno, uticaj Rusije i Turske na Balkanu percipira se kao realizacija sopstvenih dugo-
ročnih strategijskih ciljeva ovih dveju zemalja pri čemu se one prikazuju kao spasioci a u
suštini koriste sve osetljivosti i slabosti balkanskih zemalja.
39
Ministry of Foreign Affairs of the Russian Federation, “The Foreign Policy Concept of the Russian
Federation”, 30, November 2016.
40
Ben-Meir, Alon, “The Serbia-Turkey-Russia Axis: Alarm Bells for Europe”, professor Alon Ben-Meir
Endowment, 2 June, 2018. (//alonben-meir.com).
297
VOJNO DELO, 7/2019
Prioriteti u spoljnoj i bezbednosnoj politici Turske mogu se identifikovati i na osnovu

zastupljenosti različitih tematskih sadržaja na sednicama turskog Saveta za nacionalnu
bezbednost. Naravno, samo posredno, preko javno dostupnih podataka o zasedanjima
ovog saveta i temama o kojima se diskutovalo na istom. Prema dostupnim podacima41, u
periodu 2012-2017. godina, turski Savet za nacionalnu bezbednost sastao se oko 40 pu-
ta, a zastupljenost najvažnijih tema o kojima je raspravljano bila je sledeća:
– Sirija (36 puta diskutovana tema),
– Irak (33 puta diskutovana tema),
– Migranti (20 puta diskutovana tema),
– Libija (16 puta diskutovana tema),
– Izrael i Palestina (10 puta diskutovana tema),
– Jemen (10 puta diskutovana tema),
– Egipat (10 puta diskutovana tema),
– ISIS u Iraku i Siriji (8 puta diskutovana tema),
– Kurdska oslobodilačka vojska (8 puta diskutovana tema),
– Rusija (8 puta diskutovana tema),
– Kipar i Mediteran (8 puta diskutovana tema),
– Evropska Unija (4 puta diskutovana tema),
– Iran (4 puta diskutovana tema),
Na osnovu izloženog može se zaključiti o značaju i mestu Balkana i Srbije u sklopu
ostalih bitnih spoljno-političkih i bezbednosnih pitanja u turskoj agendi. Jasno je da je re-
gion Bliskog istoka od prvorazrednog značaja u turskoj agendi, pa se u nastavku daje ne-
što više informacija o tome uz analizu angažmana Rusije i njenih interesa u tom regionu.
Interesi Rusije i Turske na Bliskom istoku – jedan pogled

iz istraživačke perspektive turskih istraživačkih resursa
U časopisu turskog centra za strategijska istraživanja nedavno je objavljena intere-
santna analiza42 o uticaju i interesima velikih sila na region Bliskog istoka, iz čega izdva-
jamo sledeće aspekte u vezi percepcije ruskih interesa na Bliskom istoku:
– Rusko interesovanje i angažovanje u regionu Bliskog istoka može se posmatrati kroz
prizmu borbe protiv secesionizma na Severnom Kavkazu s obzirom na percepciju da su se-
vernokavkaski secesionistički pokreti podržani (finansiranje i propagiranje ekstremističkih te-
žnji i verskih radikalizama) od strane nekih zemalja iz Persijskog zaliva. U vreme borbi u Če-
čeniji devedesetih godina, Rusija je oštro kritikovana od strane muslimanskih zemalja, poseb-
no onih sa Bliskog istoka. Globalni rat protiv terorizma koji je usledio (od 2001. godine) bio je
prilika za Rusiju da sarađuje sa Zapadom i klasifikuje svoje vojne operacije u Čečeniji kao vid
borbe protiv terorizma. Nedugo zatim (od 2003. godine) Rusija se izrazito protivila ratu protiv
Iraka i tada započeta antizapadna retorika išla je u prilog poboljšanja ruskih odnosa sa musli-
41
Gursoy, Yaprak, “Turkish Defence Polices and Armed Forces: Continuities and Changes since the Cold
War”, Proceedings ECPR General Conference 2017.
42
Zulfqar Saman, “Competing Interest of Major Powers in the Middle East: The Case Study of Syria and Its
Implications for Regional Stability”, Perceptions, 2018, Vol. XXIII, No.1, pp.121-148.
298
Hibridno ratovanje
manskim zemljama i to u meri da je dobila i status posmatrača u organizaciji islamskih zema-

lja (OIC) iste 2003. godine. U prilog opravdanosti ruskog angažovanja u sirijskom sukobu idu i
relativno pouzdane procene o tome da drugu najveću grupu inostranih učesnika u sirijskom
sukobu na strani Islamske države i pobunjenika čine upravo pripadnici muslimanske zajedni-
ce iz Rusije. Iz ne samo ruske perspektive svakako je razumljivo da je terorističko delovanje
bolje zaustaviti van granica nego dopustiti eskalaciju sukoba na sopstvenoj teritoriji, u kon-
kretnom slučaju na Kavkazu. Uostalom, ovaj princip primenjuju i druge države koje to sebi
mogu da priušte (Turska u Siriji i Iraku; SAD u Avganistanu i drugde, itd.).
– Osim bezbednosnog aspekta, postoje i drugi interesi Rusije u regionu Bliskog Isto-
ka, a to su: ekonomski, trgovinski i politički. U ekonomskom pogledu Rusija nastoji da
proširi obim trgovinske saradnje, naročito u pogledu nastupa na bogatom i zahvalnom tr-
žištu oružja i vojne opreme. Blisko-istočno tržište naoružanja je za Rusiju drugo po zna-
čaju i vrednosti, odmah iza azijskog.
– Takođe, Rusija nastoji i u tome uspeva da se nametne i kao partner zemalja izvo-
znica nafte i gasa i da na taj način, zajedno sa tim zemljama, utiče na tržišne mehanizme
i kontrolu cena energenata. Rusija uspeva da istovremeno održava i razvija dobre sveu-
kupne odnose i sa zemljama u regionu koje su u nekom međusobnom sukobu – najbolji
primeri za to jeste odlična saradnja Rusije sa Iranom i Saudijskom Arabijom (čiji su me-
đusobni odnosi veoma napeti); kao i sa Sirijom i Izraelom (čiji su međusobni odnosi veo-
ma napeti u dužem –višedecenijskom periodu).
– Pored tradicionalno dobrih odnosa sa većinom arapskih i islamskih zemalja, Rusija
uspeva da održi stabilne odnose i saradnju sa Izraelom što podrazumeva i ekonomsku
saradnju koja je, iskazano u novcu, veća nego sa Srbijom.
– U periodu „Arapskog proleća“ kao kriznom periodu uz seriju nestabilnosti i pobuna
u mnogim zemljama u regionu u dužem periodu od početka ove decenije, Rusija je osta-
la neutralna što joj je dalo dobre pozicije za ostvarenje određenog političkog uticaja na-
kon krize (u današnje vreme) u nekim od ovih zemalja.
– Sirija je jedan od najstarijih saveznika Rusije na Bliskom Istoku (još od doba Hlad-
nog rata) i može se očekivati da će to i ostati u doglednoj budućnosti, a naročito u zavr-
šnoj fazi sukoba kao i neposredno nakon toga kada otpočne mirovni proces. Ipak, trend
je da Rusija u svom angažmanu ide fleksibilno i da će biti uvaženi određeni interesi pre
svega Turske i Irana u postkonfliktnom preuređenju Sirije.
U istom izvoru (časopis turskog centra za strategijska istraživanja, nedavno objavlje-
na interesantna analiza o uticaju i interesima velikih sila na region Bliskog istoka), istak-
nuti su i značajni aspekti u vezi percepcije turskih interesa na Bliskom istoku
– U aktuelnom trenutku, Turska politika prema Siriji kao i u regionu Bliskog Istoka ali i
šire može se opisati kao „neo-otomanska real-politika“. Na početku ove decenije, turska
spoljna politika mogla je biti kratko opisana kao „neo-otomanski avanturizam“, ali je tokom
tekuće decenije evoluirala ka real-politici, kao posledica prilagođavanja, razmene očekiva-
nja i trgovine uticajem i interesima sa drugim velikim silama čiji su se uticaji u regionu na-
metnuli kao nezaobilazan faktor. Ova fleksibilnost i prilagodljivost turske spoljne politike
omogućila je Turskoj relativno uspešnu realizaciju sopstvene spoljnopolitičke agende.
– Turska je ojačala svoj uticaj u regionu, angažovala je svoju vojsku na tuđoj teritoriji a nije
optužena za agresiju (Sirija, Irak). Turska je tretirana od strane Evropske Unije kao partner u
bavljenju problemom nelegalnih migracija za šta je uspela da dobije i veliki novac od EU.
299
VOJNO DELO, 7/2019
– Turska je sanirala posledice (obaranje ruskog aviona na granici Turske i Sirije) u od-
nosima sa Rusijom za kratko vreme i na najbolji način za nju (ugovori o izgradnji nuklearne
centrale sa Ruskim izvođačima, izgradnja drugog gasovoda od Rusije, nabavka naprednih
protivvazduhoplovnih raketnih sistema od Rusije; ekspanzija trgovine i turizma sa Rusijom).
– Turska je uspela da balansira svoje interese i nađe način sa saradnju od strategij-
skog do taktičkog nivoa na terenu sa Rusijom i Iranom u sukobu u Siriji.
– Takođe, Turska vešto balansira u odnosima sa SAD maksimalno koristeći svaku prili-
ku za približavanje i učvršćivanje svoje pozicije (slučaj ubistva američkog novinara saudij-
skog porekla u Turskoj; slanje visokih delegacija u Vašington kad god dođe do razmimoila-
ženje sa SAD; neprekidanje ekonomskih, vojnih, obrazovnih i drugih oblika saradnje sa
SAD), ali i zatezanjem odnosa do krajnjih granica pre svega kada je to važno za unutrašnju
političku upotrebu (masovna hapšenja, otpuštanja i kažnjavanja osumnjičenih lica za držav-
ni udar, traženje spoljnih krivaca43 za slabost nacionalne valute i inflaciju, itd.).
Turska nastoji da razvije i održi dobre i srdačne odnose sa praktično svim zemljama i
u regionu Balkana. Uočljiva je deklarativna „intenzivna pozitivnost“ i u odnosima sa Srbi-
jom, ali pri tome Turska ni za milimetar ne odstupa od svojih još boljih odnosa sa zemlja-
ma koje okružuju Srbiju a prema kojima se ona postavlja kao mentor, sponzor ili promo-
ter, uostalom Turska je među prvima priznala tzv. Kosovo, a više puta ranije su i Kosovo
i BiH proglašavali svojim. Izvesni nesporazumi turskog državnog vrha sa delom privre-
menih vlastodržaca na tzv. Kosovu koji su se pojavili tokom prethodne godine, nisu nika-
ko revizija turske politike prema kosovskom pitanju a još manje ustupak ili usluga Srbiji,
već isključivo produkt unutrašnje-političkih razmirica u Turskoj (deo kosovskih političara
iz vlasti napravili su određene poteze u prilog pokreta gulenista koji su u Turskoj percipi-
rani kao neprijatelji, a kako ih podržavaju SAD, još se smatraju i izdajnicima).
Osnovni i primarni motiv turskog angažovanja u Sirijskom sukobu jeste borba protiv
Kurda. Može se čak reći da je sukob u Siriji savršeno opravdanje Turskoj da potiskiva-
njem Kurda (sirijskih Kurda) razreši sopstveni unutrašnji višedecenijski politički i bezbe-
donosni problem koji ima sa kurdskom manjinom na istoku i jugoistoku zemlje.
Osvrt na međusobne odnose Rusije i Turske

Odnosi Turske i Rusije iz Ruske perspektive
Početkom avgusta 2018, pojavila se analiza odnosa Turske i Rusije iz ugla jedne
ugledne ruske akademske institucije (Ruski savet za međunarodne odnose) čiji su osni-
vači pored ostalih i: rusko ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo obrazovanja i nauke
i ruska akademija nauka, što daje poseban značaj ovom institutu. Osnovna poruka jeste
da odnosi Rusije i Turske treba da budu dublji i jači, pored nastavka obostrano pragma-
tičnog pristupa i međusobno tolerantnog uvažavanja. U analizi44 se ističe sledeće:
– međusobni odnosi Rusije i Turske su važni za obe strane;
43
Yackley Ayla, “Turkey’s Loosing Economic War”, Foreign Policy, August 21, 2018.
44
Kortunov, Andrey, “Russia-Turkey Relations Need a Stronger Foundation”, report, Russian International
Affairs Council, RIAC, August 2, 2008.
300
Hibridno ratovanje
– postoji svest da će uvek biti mešavine zajedničkih, paralelnih, preklapajućih ali i su-
protstavljenih interesa;
– jasno je da će treće strane (drugi globalni i regionalni akteri) nastaviti da ostvare
uticaj na međusobne odnose Rusije i Turske;
– obe zemlje treba da se zalažu za stabilnije i predvidljivije međusobne odnose sa
manje suprotstavljenosti i negativnih konotacija;
– u cilju održavanja i razvijanja odnosa, neophodno je uspostaviti, održavati i razvijati
brojne linije komunikacije;
– razviti mehanizme za razrešavanje neslaganja: ne ići na zaustavljanje odnosa, već su-
protno, tražiti inovativne načine za razrešavanje („da deo problema, postane deo rešenja“).
Odnosi Rusije i Turske iz Turske perspektive

Početkom jula 2018, pojavila se analiza sličnih karakteristika Turske i Rusije iz ugla
jedne ugledne turske akademske institucije (Ankara centar za krizne i političke studije),
koja u najkraćem sugeriše sledeće trojstvo: „jako rukovodstvo – jak sistem – jaka drža-
va45“. Sveukupni razvoj i osnaživanje Rusije naročito tokom poslednje decenije viđen je
kroz prizmu jakog lidera koji je zemlju koja je bila blizu „jugoslavizacije“ uspeo da izvede
iz krize ponovo vrati na svetsku scenu u punom sjaju, uz emancipaciju tradicionalnih
vrednosti, jačanje nacionalnog identiteta i poštovanje istorije. U tom smislu vidljiva je su-
gestivna paralela o aktuelnim sličnostima Rusije i Turske i putu kojim Turska treba da na-
stavi da ide. Interesantna je upotreba termina „jugoslavizacija46“ umesto poznatijeg termi-
na „balkanizacija“. Istina, termin „jugoslavizacija“ jeste korišćen početkom devedesetih
godina u Rusiji, sa početnom namerom da se imenuje pojava kada pojedina federalna je-
dinica želi da napusti federaciju, ali značenje i dalja upotreba ovog termina ipak transfor-
misano u smislu neizbežnosti građanskog rata ako se ignorišu pojedinačne nacionalne
aspiracije. Preferiranje termina „jugoslavizacija“ nad „balkanizacijom“ može značiti i po-
kušaj relaksacije negativne konotacije ovog drugog termina i svaljivanje negativnih poja-
va iz balkanskog konteksta na jugoslovenski kontekst.
Početkom avgusta 2018. pojavilo se novo kritičko gledište iz iste institucije (Ankara
centar za krizne i političke studije), sa osvrtom na potencijale za krizu47 u tursko-ruskim
odnosima, pri čemu su date moguće sporne teme u neposrednoj budućnosti prema sle-
dećem:
– Podela zona uticaja u „Novoj Siriji“;
– Želja Moskve da uspostavi zonu uticaja u regionu severne Sirije, što može ugroziti
bezbednost Turske i dovesti do mnogih neželjenih problema;
– Naklonost Moskve Asadu i tolerancija Iranskog uticaja u Siriji;
– Iranska kriza i pozicija Turske u vezi iranske krize.
45
Seyfettin, Mehmet, Erol, “Fundamental Dynamics and Russia Dimension of the New Turkish Foreign Policy
Direction”, report, Ankara Center for Crisis and Policy Studies, ANKASAM, 6 Jul, 2018.
46
Sneider, Daniel, “The world from…Moscow”, The Christian Science Monitor, November 26, 1991.
47
Seyfettin, Mehmet, Erol, “Potential Crisis in Turkish-Russian Relations”, report, Ankara Center for Crisis
and Policy Studies, ANKASAM, 4 August, 2018.
301
VOJNO DELO, 7/2019
– Takođe, tu je i pitanje daljeg razvoja odnosa Turske i SAD48, aktuelna konfuzija i

neodređenost49, pozicija Turske u NATO50, kao i pitanje razvoja poverenja i pouzdanosti
istog sa svim dosadašnjim zapadnim partnerima51.
Obe zemlje intenzivno sarađuju na rešavanju krize i koordinaciji međusobnih aktivno-
sti u Siriji, kroz posebnu formu saradnje poznatu kao „Astana format“, u sklopu koga odr-
žavaju periodične sastanke zajedno sa drugim stranama. Delovanje u ovom forumu de-
klarišu kroz sledeće aspekte: reafirmacija posvećenosti suverenitetu, nezavisnosti i teri-
torijalnom integritetu Sirije; de-eskalacija sukoba u provinciji Idlib i drugim mestima; rea-
firmisana odlučnost borbe protiv terorizma koji provodi DAES/ISIL, Nusra Front i druge
grupe u vezi sa Al-kaidom; ohrabrivanje povratka izbeglica i stvaranja uslova za normali-
zaciju života; itd.
Zaključak
Suprotstavljeni akteri na Zapadnom Balkanu u dužem istorijskom periodu često su bi-
li u funkciji ostvarenja interesa velikih sila iz čega su proistekli i određeni stereotipi u po-
gledu podrške koje pojedine velike sile tradicionalno daju pojedinim akterima na ovom
prostoru. Međutim, velike sile imaju sopstvene agende i prioritete. One se međusobno
sučeljavaju i u nizu drugih regiona, drugih oblasti i pitanja. Uočljiv je veliki pragmatizam u
međusobnim odnosima velikih sila i svojevrsna razmena usluga i uticaja, međusobnu to-
leranciju interesa i ne-eskalaciju sukoba. Gotova svaka aktivnost jedne sile u jednom re-
gionu uzrokuje potrebu za određenom protivuslugom u nekom drugom regionu ili nekom
aspektu međusobnih odnosa. U tom smislu, očekivanja malih zemalja na Zapadnom Bal-
kanu često su veća i nerealna jer su usko fokusirana samo na sopstveni problem.
Može se očekivati nastavak dosadašnjih pragmatičnih trendova u spoljnoj politici Tur-
ske i Rusije i njihova dalja prisutnost i aktivnosti na Balkanu i u Srbiji, kao u ostalom i na
drugim geopolitičkim mestima u skladu sa njihovom spoljnom politikom i povećanu me-
đusobnu pažnju i poštovanje međusobnih interesa uz uzdržavanje od bilo kakvih među-
sobnih sukoba u incidentnim situacijama na bilo kojoj geopolitičkoj tački. Pri tome, Bal-
kan i Srbija nisu visoko na listi prioriteta u ruskoj i turskoj strategijskoj agendi.
Rusija i Turska su i dalje pod rastućim pritiskom i opservacijama sa Zapada na više
polja (vojno, ekonomsko, političko,...), a najnoviji slučajevi su: zaoštravanje stavova u ve-
zi krize u Venecueli (gde su Rusija i Turska na istoj strani), kao i zaoštravanje odnosa sa
SAD i EU u vezi napuštanja sporazuma o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa iz
osamdesetih godina prošlog veka. Ovaj raketni problem tiče se i EU pa ostaje da se vidi
na koji način će ona reagovati, posebno zato što je reč o teritoriji zemalja EU, a SAD i
48
Saidel, Nicolas, Finkelstein, Claire, “Turkey’s Eastern Pivot: A Challenge for NATO and a Threat to US
National Security”, report, Center for Ethics and the Rule of Law, University of Pennsylvania, January 19, 2018.
49
Tzogopoulos, George, “Debate: What’s Next for Turkey?”, report, The Begin-Sadat Center for Strategic
Studies, BESA, July 13, 2018
50
Bay Austin, “Erdogan’s Turkey and NATO”, Strategika, Issue 52, July 31, 2018, Hoover Institution.
51
Kirisci Kemal, Toygur Ilke, “Turkey’s New Presidental System and a Changing West: Implications for
Turkish Foreign Policy and Turkey-West Relations”, Policy paper No. 15., Foreign Policy at Brookings Institute,
Washington, D.C.
302
Hibridno ratovanje
Rusija slede sopstvene interese u kom smislu je i dalje uočljiv međusobni pragmatizam u
odnosima pre svega na bilateralnom nivou SAD–Rusija. U neposrednoj budućnosti treba
očekivati konkretnije reakcije EU na pomake u izgradnji gasovoda „Turski tok“ i najave
spremnosti zemalja regiona da se na isti priključe. U prilog tome je i problematiziranje iz-
gradnje gasovoda „Severni tok“.
Literatura
[1] Alexandrova-Arbatova, Nadia, “The Russia-Turkey Relations: Startegic Partnership or Stra-
tegic Rivalry”, Policy paper series 4/2018, December 2018, Cyprus Center for European and Inter-
national Affairs, University of Nicosia, Cyprus.
[2] Bay Austin, “Erdogan’s Turkey and NATO”, Strategika, Issue 52, July 31, 2018, Hoover In-
stitution, www.hoover.org
[3] Ben-Meir, Alon, “The Serbia-Turkey-Russia Axis: Alarm Bells for Europe”, professor Alon
Ben-Meir Endowment, 2 June, 2018. (//alonben-meir.com).
[4] Ben-Meir, Alon, Xharra, Arbana, “Diyanet: Erdogan’s Islamic Vehicle to the Balkans.
Otoman Symbolism in Kosovo”, Global Research In-depth Report professor Alon Ben-Meir
Endowment, 2 June, 2018. (www.theglobalist.com).
[5] Ben-Meir, Alon, Xharra, Arbana, “Turkey’s Political Agenda in the Balkans. Erdogan’s
Islamic Influence in Bosnia”, Global Research In-depth Report, September 14, 2018.
(www.globalresearch.ca).
[6] Берић, Ненад, Јовић, Никола, Симић Ненад, (2018). „Улога специјалних снага у хибрид-
ном ратовању“, Тематски зборник радова: „Хибридно ратовање – дилема концепта савремених
сукоба“, Институт за стратегијска истраживања, Универзитет одбране, Београд, 132-150.
http://www.isi.mod.gov.rs/
multimedia/dodaci/hibridno_ratovanje_tematski_zbornik_isi_2018_1545986523.pdf
[7] Цветковић, Ненад, Ковач, Митар, Мак, Антонио, (2018). „Економски садржај хибридног
ратовања“, Тематски зборник радова: „Хибридно ратовање – дилема концепта савремених
сукоба“, Институт за стратегијска истраживања, Универзитет одбране, Београд, 151-168.
[8] Čeperković Marko, Gaub Florence, ”Balkan Futures”, Chaillot Papers, August 2018,
European Union Institute for Security Studies, 2018. (www.iss.europa.eu )
[9] Entina Ekaterina, Pivovarenko Alexander, “Russia in the Balkans”, RIAC report, January 13,
2019., Russian International Affairs Council (RIAC, //russiancouncil.ru)
[10] Graham Thomas, Levitsky Jonathan, Munter Cameron, Wisner Frank, “Time for Action in
the Western Balkans”, Policy report, May 2018, EastWest Institute, (www.eastwest.ngo )
[11] Gursoy, Yaprak, “Turkish Defence Polices and Armed Forces: Continuities and Changes
since the Cold War”, Proceedings ECPR General Conference 2017 (the paper will be published in
a book for 2018)
[12] Hartwell, Chritopher, “Saradnja Srbije sa Kinom, Evropskom unijom, Rusijom i Sjedinjenim
Americkim Drzavama”, Studija Resornog odeljenja Glavne uprave za spoljnu politiku Evropski
parlament, EU, 2017.
[13] Kirisci Kemal, Toygur Ilke, “Turkey’s New Presidental System and a Changing West:
Implications for Turkish Foreign Policy and Turkey-West Relations”, Policy paper No. 15., Turkish
project, Foreign Policy at Brookings, Brookings Institute, Washington, D.C., January 2019.
[14] Kortunov Andrey, Ersen Emre, “Deepening Turkey-Russia Relations”, Perceptions, 2018,
Vol. XXIII, No.2, pp.1-3.
303
VOJNO DELO, 7/2019
[15] Kortunov, Andrey, “Russia-Turkey Relations Need a Stronger Foundation”, report, Russian
International Affairs Council, RIAC, August 2, 2008 (//russiancouncil.ru )
[16] Lisovolik Y.D., Chimiris E.S., “Serbia – EAEU: Integration Prospects in a Free Trade Area”,
RIAC working paper, 37/2018, Russian International Affairs Council (RIAC, //russiancouncil.ru)
[17] Миленковић Милош, Насилна промена режима као садржај хибридног рата, Војно
дело 6/2017.
[18] Milošević Davor, Pojmovno određenje fenomena „hibridnog ratovanja“, Vojno delo 3/2018.
[19] Миљковић, Милан, (2018). „Хибридно ратовање у савременим доменима. Пример
информационих операција“, Тематски зборник радова: „Хибридно ратовање – дилема кон-
цепта савремених сукоба“, Институт за стратегијска истраживања, Универзитет одбране, Бе-
оград, 169-180.
[20] Ministry of Foreign Affairs of the Russian Federation, “The Foreign Policy Concept of the
Russian Federation”, 30, November 2016, (www.rusemb.org.uk/rp_insight)
[21] Митровић Мирослав, Јавна дипломатија у парадигми хибридног концепта сукоба,
Војно дело 2/2018.
[22] Митровић Мирослав, Економски и енергетски аспекти хибридног угрожавања
националне безбедности, Војно дело, Београд, 6/2017.
[23] Mitrović Miroslav, Genesis of Propaganda as a Strategic Means of Hybrid Warfare
Concept, Vojno delo, International Edition, 1/2018.
[24] Nikolic, Nebojša, Janković, S., Vuletić, D., (2016). “Interdepartmental Cooperation in
Defence Issues and Strategic Intelligence”, MANAGEMENT – Journal for Theory and Practice
Management, November 2016, 80, 35-44.
[25] Nikolić, Nebojša, (2017). “Comparative Review of Hybrid Warfare and Special Warfare”,
Thematic Conference Proceedings of International Scientific Conference “Archibald Reiss Days
2017”, Academy of Criminalistic and Police Studies, 7-9 November 2017, Belgrade, Serbia,
Volume 1, pp. 253-262.
[26] Николић Небојша, (2017), “Разматрање иновативности концепта хибридног ратова-
ња”, часопис Војно дело, број 5, 2017, 320-332.
[27] Nikolić Nebojča, (2018), "Connecting Conflict Concepts: Hybrid Warfare and Warden’s
Rings", Information & Security: AnInternational Journal Vol.41: 21-34.
[28] Nikolic Nebojsa, (2018), "Obstacles in Inter-Organizational Cooperation and Hybrid
Threats", Information & Security: An International Journal Vol.39: 29-41.
[29] Nikolić, Nebojša, (2018), "Strengthening Defence Research as Part of Higher Military
Education for Future Security Challenges", Security and Defence Quarterly, 2018, 21(4): 18-32.
http://securityanddefence.pl/resources/html/article /details?id=179702
[30] Саковић Радиша, Мирослав Р. Терзић, Употреба друштвених мрежа у хибридном
ратовању, Војно дело 7/2018.
[31] Saidel, Nicolas, Finkelstein, Claire, “Turkey’s Eastern Pivot: A Challenge for NATO and a
Threat to US National Security”, report, Center for Ethics and the Rule of Law, University of
Pennsylvania, January 19, 2018.
[32] Seyfettin, Mehmet, Erol, “Fundamental Dynamics and Russia Dimension of the New
Turkish Foreign Policy Direction”, report, Ankara Center for Crisis and Policy Studies, ANKASAM,
6 Jul, 2018 (//ankasam.org).
[33] Seyfettin, Mehmet, Erol, “Potential Crisis in Turkish-Russian Relations”, report, Ankara
Center for Crisis and Policy Studies, ANKASAM, 4 August, 2018 (//ankasam.org).
[34] Sneider, Daniel, “The world from…Moscow”, The Christian Science Monitor, November 26, 1991.
304
Hibridno ratovanje
[35] Стојковић, Дејан, Саковић, Радиша, (2018). „Утицај савремених хибридних претњи на
развој система одбране Републике Србије“, Тематски зборник радова: „Хибридно ратовање
– дилема концепта савремених сукоба“, Институт за стратегијска истраживања, Универзитет
одбране, Београд, 99-109.
[36] Subotić Milovan, Miroslav Mitrović: „Hybrid Nature of Extremism: Cohesive Characteristics
of Ethno-Nacionalism and Religious Extremism as Generators of Balkan Unsecurity“, Vojno delo,
International Edition, 1/2018.
[37] Tagarev, Todor, (2018). “Hybrid Warfare: Emerging Research Topics”, Information &
Security: An International Journal Vol.39, 289-300.
[38] Tzogopoulos, George, “Debate: What’s Next for Turkey?”, report, The Begin-Sadat Center
for Strategic Studies, BESA, July 13, 2018 (//besacenter.org )
[39] Vračar Milinko, Milica Ćurčić, „The Evolution of European Perception of the Term Hybrid
Warfare“, Vojno delo, 1/2018.
[40] Vučinić Dejan, Psihološko ratovanje u prostoru društvenih informacionih medija – aspekt
hibridnog ratovanja, Vojno delo, 7/2017.
[41] Васиљевић, Драган, Васиљевић, Јулијана, Ђурић, Алаксандар, (2018). „Сајбер про-
стор – Дефиниција и класификација“, Тематски зборник радова: „Хибридно ратовање – диле-
ма концепта савремених сукоба“, Институт за стратегијска истраживања, Универзитет од-
бране, Београд, 214-227.
[42] Вујчић, Игор, (2018). „Допринос културне антропологије идентификацији, превенцији
и разумевању хибридних претњи у друштвеној и информационој сфери“, Тематски зборник
радова: „Хибридно ратовање – дилема концепта савремених сукоба“, Институт за стратегиј-
ска истраживања, Универзитет одбране, Београд, 183-194.
[43] Yackley Ayla, “Turkey’s Loosing Economic War”, Foreign Policy, August 21, 2018.
www.foreignpolicy.com
[44] Zulfqar Saman, “Competing Interest of Major Powers in the Middle East: The Case Study of
Syria and Its Implications for Regional Stability”, Perceptions, 2018, Vol. XXIII, No.1, pp.121-148.
305
DOI: 10.5937/vojdelo1907306S RAZVOJ SISTEMA ODBRANE REPUBLIKE
SRBIJE U USLOVIMA HIBRIDNIH PRETNJI
Radiša Saković, Dejan Stojković

Ministarstvo odbrane Republike Srbije,
Uprava za strategijsko planiranje
P redmet istraživanja rada je usmeren ka predviđanju razvoja eleme-

nata sposobnosti sistema odbrane Republike Srbije u uslovima di-
namičnih promena strategijskog okruženja, odnosno u uslovima konstant-
no prisutnih hibridnih pretnji bezbednosti zemlje. Predmet istraživanja je
razmatran kroz tri celine: pojam, priroda i karakter hibridnih pretnji; ugrože-
nost bezbednosti Republike Srbije hibridnim pretnjama i razvoj sposobno-
sti sistema odbrane Republike Srbije za suprotstavljanje hibridnim pretnja-
ma. Cilj istraživanja je bio da se utvrdi geneza hibridnih pretnji, sagleda
način njihovog uticaja na bezbednost zemlje i predvide pravci razvoja ele-
menata sposobnosti sistema odbrane Republike Srbije za suprotstavljanje
hibridnim pretnjama. Rezultati istraživanja su pokazali da hibridne pretnje
bezbednosti Republike Srbije postoje od davnina i da ne predstavljaju novi
fenomen, jer je kroz istoriju bezbednost zemlje više puta bila ugrožena hi-
bridnim pretnjama. Navedene činjenice ukazuju na nastavak nepovoljnog
trenda, čime će i u budućnosti bezbednost zemlje biti izložena hibridnim
pretnjama, što će zahtevati razvoj specifičnih sposobnosti sistema odbra-
ne radi zaštite interesa Republike Srbije.
Ključne reči: strategijsko okruženje, hibridne pretnje, bezbednost, spo-
sobnosti, razvoj, sistem odbrane
Uvod
S trategijsko okruženje se neprekidno menja i manifestuje kroz sve složeniji sistem

međusobnih veza i odnosa bezbednosnog, političkog, ekonomskog, tehnološkog,
informacionog i drugih činilaca koji na razne načine utiču na Republiku Srbiju, a time i na
njen sistem odbrane. U prvoj deceniji ovog veka, sveukupni odnosi između navedenih či-
nilaca, težišno uslovljeni intenzivnim razvojem tehnološkog i informacionog okruženja, iz-
menili su sadržaj hibridnih pretnji čineći ih novom formom uticaja na bezbednost država,
a time i na bezbednost Republike Srbije.
U velikom broju država, zbog suprotstavljenih interesa hibridne pretnje se različito po-
smatraju, što je posebno karakteristično za ekonomski najrazvijenije zemlje (Lasconjarias &
Larsen, 2015). S tim u vezi, u strategijsko-doktrinarnim dokumentima ovih zemalja, hibridne
pretnje se navode kao novi oblik ugrožavanja bezbednosti. Početkom ovog veka, u politič-
kim, naučnim i stručnim krugovima, posebno zapadnih zemalja, vođene su brojne rasprave
306
Hibridno ratovanje
o pronalaženju načina za suprotstavljanje država hibridnim pretnjama. Takve rasprave po-

sebno su intenzivirane nakon sukoba u Ukrajini i pripajanja Krima Ruskoj Federaciji. Počet-
na neslaganja između Ruske federacije i zapadnih zemalja oko toga šta su to hibridne pret-
nje i da li je to novi ili već poznati fenomen, nastavljena su do danas bez uspostavljanja na-
čelne saglasnosti o pojmu i karakteristikama hibridnih pretnji (Vladimirov, 2015).
U radu su analizirani mogući oblici ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije hibrid-
nim pretnjama, njihov uticaj na sposobnosti sistema odbrane i pravci razvoja sistema od-
brane u novonastalim uslovima. Hibridne pretnje bezbednosti Republike Srbije prepozna-
te su kao fenomen koji ima svojstvo sinergije više pojedinačnih uticaja činilaca strategij-
skog okruženja. Praćenjem i pravovremenim uočavanjem svih oblika hibridnih pretnji,
obezbeđuje se preventivno delovanje i stvaraju uslovi za adekvatno suprotstavljanje i pri-
lagođavanje razvoja sistema odbrane novim okolnostima.
Pojam, priroda i karakter hibridnih pretnji

Analize većine sukoba, pokazale su da hibridne pretnje nisu novi fenomen, već da su
kroz različite pojavne oblike bile ispoljene u svim svetskim i regionalnim, pa čak i lokal-
nim ratovima. Ovakve analize, uslovile su da mnoge države u svojim strategijskim i dok-
trinarnim dokumentima prepoznaju hibridne pretnje kao poseban oblik ugrožavanja bez-
bednosti i preduzmu i posebne mere za zaštitu odbrambenih i nacionalnih interesa.
Trenutno, u domenu bezbednosti ne postoji opšteprihvaćena i univerzalna definicija
hibridnih pretnji, jer se one različito tumače u velikom broju država shodno njihovim inte-
resima (Vladimirov, 2015). Danas veliki broj autora razmatra hibridne pretnje, ali se ne
upušta u njihov detaljniji opis i analizu geneze nastanka. U literaturi zapadnih zemalja, hi-
bridne pretnje se učestalo pominju nakon tzv. drugog libanskog rata koji se dogodio
2006. godine (Lasconjarias & Larsen, 2015).
Nemogućnost jasnog definisanja hibridnih pretnji, opravdava se u činjenici da je u svim
nedavnim sukobima konstantno primenjena asimetrija upotrebe snaga i sredstava, van po-
znatih normi i pravila ratovanja, a pogotovo što brza pobeda nad protivnikom nije preko
neophodna.1 U dostupnoj literaturi, često se pominje da su savremeni sukobi hibrid nepra-
vilnog i konvencionalnog ratovanja u veoma složenom bezbednosnom okruženju. Dakle,
kombinuju se nenasilne i nasilne metode primenom savremene komunikacione tehnologije
i borbenih sistema, uzimajući u obzir aktuelnu geopolitičku situaciju, a radi postizanja želje-
nog krajnjeg stanja. Ovakvo stanje usložava pravovremeno prepoznavanje i jasnu identifi-
kaciju hibridnih pretnji i pripremu za adekvatan odgovor na identifikovane pretnje.
Imajući u vidu da pojam „hibridne pretnje“ nije jasno definisan, on ujedno predstavlja i iza-
zov za mnogobrojna istraživanja velikom broju teoretičara iz oblasti bezbednosti koji će shod-
no iskustvima iz prakse težiti njegovom objašnjenju. Trenutno, sa stanovišta autora ovog ra-
da, a na osnovu izvršene analize dostupne literature u kojima se na neposredan ili posredan
način govori o hibridnim pretnjama one se mogu definisati na sledeći način: „Hibridne pretnje
1
Hibridnim pretnjama se nastoje iskoristiti slabosti pojedine države i često ugroziti temeljna demokratska pra-
va i slobode (Zajednički okvir za suzbijanje hibridnih pretnji – odgovor Evropske unije, Bruxelles, 06. april 2016.
godine, str. 3).
307
VOJNO DELO, 7/2019
jesu potencijalne, složene i multidimenzionalne opasnosti nastale istovremenim delovanjem

državnih i/ili nedržavnih subjekata koji na adaptivan način kombinuju konvencionalna i nekon-
vencionalna sredstva radi ostvarenja zajedničkih ciljeva“ (Stojković, 2017).
Hibridne pretnje spadaju u red specifičnih pretnji nastalih kombinacijom višedimenzi-
onalnih opasnosti koje zajednički deluju u uslovima nepovoljnog strategijskog okruženja.
Suštinska prednost ovako složenih formi, ogleda se u njihovoj nepostojanosti, odnosno
konstantnoj promenljivosti, a u skladu sa postavljenim ciljevima. Otuda su pravovremena
identifikacija i odbrana od hibridnih pretnji dodatno otežani, jer zahtevaju visok nivo zna-
nja i iskustva, uz primenu različitih savremenih naučnih metoda, alata i tehnika.
Mnogi vojni analitičari komentarišući geopolitičku situaciju u azijskom regionu tvrde da je
hibridni rat već počeo, ali se ne vodi vojnim (borbenim) sredstvima, već se određenim delova-
njem u informacionom, sajber, ekonomskom i političkom prostoru pokušava destabilizacija
određenih država i regiona. U naučnim i stručnim krugovima, za karakteristične primere ova-
kve forme sukoba, najčešće se navode pripajanje Krima Ruskoj federaciji i kriza u Ukrajini,
kao i borba protiv tzv. Islamske države. U prilogu tome govori i Globalna strategija Evropske
unije o spoljnoj i bezbednosnoj politici koja prikazuje lokalne, regionalne i globalne težnje, ali i
bezbednosne izazove, rizike i pretnje. U kontekstu bezbednosti pominje se, između ostalog,
da hibridne pretnje predstavljaju veliki izazov za bezbednost građana i teritorije. Hibridne pret-
nje u strategiji Evropske unije nisu definisane, a takođe nisu navedeni ni postupci koji bi bili u
kontekstu hibridnih pretnji, čime je u oblasti bezbednosti stvoren određeni prostor za naučnu i
stručnu raspravu o tendencijama određenih država i regiona (European Commission, 2016).
U tekućoj deceniji, većina sukoba u svetu se povezuje sa hibridnim uticajima, koji su
nakon početnih hibridnih pretnji postepeno uvedeni u lokalne, pa čak i regionalne ratove.
Iz analize sukoba, moguće je zaključiti i da hibridno ratovanje predstavlja novi koncept
koji na originalan način obuhvata primenu asimetrija, standardnih i nestandardnih taktika,
tehnika i procedura u okviru meke i tvrde moći za dostizanje željenog (političkog) krajnjeg
stanja. Ovde nije reč o novom ratovanju ili novom sukobu, već o kombinaciji svih dosa-
dašnjih oblika sukoba, prepoznatih u formi hibridnog rata (Cederberg & Eronen, 2015).
Hibridni rat predstavlja kombinaciju meke i tvrde moći, pri čemu se upotreba tvrde moći
2
očekuje nakon neuspeha meke moći. U budućnosti, može se očekivati sve češća upotreba
meke moći koja sukcesivno postaje obavezni sadržaj hibridnih pretnji, bez obzira na postoja-
nost i dominantnu ulogu tvrde moći u potencijalnim sukobima. Time, tehnološki razvoj naoru-
žanja i vojne opreme neposredno utiče na razvoj taktika i procedura, a posredno i na evoluci-
ju ratovanja, jer se tvrda moć postepeno sa bojnog polja seli na komandna mesta i u automa-
tizovane informacione centre. Pojavom robotizovanih borbenih sistema, različitih formi infor-
macionog delovanja i sajber napada, stvorila se mogućnost upravljanja borbenim dejstvima i
delovanja sa daljine, odnosno mogućnost „daljinskog“ ratovanja, u kome nema neposrednog
(borbenog) dodira sukobljenih strana. Ovakvo stanje pogoduje razvoju novih oblika hibridnih
pretnji, odnosno pojavi novih formi hibridnog ratovanja (Korybko, 2015).
2
Tvrda moć predstavlja pretežno vojnu i ekonomsku snagu radi uticaja na ponašanje država i nedržavnih su-
bjekata ili radi direktne promene toka događaja u sukobu. Meka moć predstavlja sposobnost uticaja na druge
da usvoje željeni pravac delovanja kroz kulturološki i ideološki uticaj ili podsticanjem na promene. Sfere uticaja
meke moći mogu biti: kultura (npr. promovisanje ili podrška određene kulture koja je privlačna drugima, vredno-
sti koje se očigledno i iskreno primenjuju), spoljna politika (kada je drugi smatraju legitimnom), inkluzivno delo-
vanje radi rešavanja određenih problema (npr. radi zaštite nacionalnih manjina) i sl.
308
Hibridno ratovanje
U pogledu na sistem odbrane Republike Srbije (u daljem tekstu: sistem odbrane),

može se zaključiti da su se hibridni uticaji zadržali na nivou hibridnih pretnji, odnosno da
nema indikatora koji ukazuju na mogućnost njihovog prerastanja u eventualno otvorenu
formu hibridnog ratovanja, što ne znači da takvu mogućnost treba isključiti, bez obzira na
proklamovanu vojnu neutralnost.
Navedene činjenice ukazuju na svu kompleksnost hibridnih pretnji i mogućnost izbija-
nja potencijalnih hibridnih ratova. Njihova pravovremena identifikacija i potpuno razume-
vanje, predstavlja osnovni uslov za sveobuhvatne analize i traganje za efikasnim odgo-
vorom sistema odbrane za suprotstavljanje hibridnim pretnjama. Odbrana od hibridnih
pretnji, značajno je otežana u uslovima informacione, tehnološke i drugih oblika podređe-
nosti, što zahteva od naših snaga odbrane realan razvoj sposobnosti i konstantno praće-
nje kapaciteta potencijalnih neprijatelja, radi sinhronizovane i kreativne primene različitih
borbenih i neborbenih sredstava, kao i savremenih metoda i tehnika ratovanja.
Ugroženost bezbednosti Republike Srbije

hibridnim pretnjama
U toku društveno-istorijskog razvoja, Republika Srbija se nalazila na prekretnici izme-
đu istoka i zapada i suočavala se sa velikim brojem pretnji koje su konstantno ugrožava-
le njene nacionalne interese. Ovakva situacija uslovila je mnogobrojne negativne politič-
ke, bezbednosne, ekonomske, socijalne i druge implikacije po Republiku Srbiju, gde ne-
ke od njih traju i do današnjih dana u formi hibridnih pretnji.
Upotrebom istorijsko-komparativne metode u razmatranju sukoba u prošlom veku na
prostoru zapadnog Balkana, može se na osnovu ispoljenih karakteristika pretnji sa veli-
kim stepenom sigurnosti zaključiti da su mnoge od njih bile hibridnog karaktera. Ovakav
stav, posebno je interesantan za istraživanje u periodu poslednje decenije 20. veka, gde
NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju (u daljem tekstu: SRJ) 1999. godine
predstavlja karakterističnu formu savremenih hibridnih uticaja. Preciznije, dugogodišnje
obaveštajno-bezbednosno delovanje prema SRJ i sve ono što je prethodilo agresiji u for-
mi meke moći, može se svrstati u hibridne pretnje, a sama agresija u formu hibridnog ra-
ta, jer su korišćeni svi elementi tvrde moći od strane NATO saveza.
Priprema agresije na SRJ, predstavljala je očigledan primer hibridnih pretnji, uz pri-
menu demonstracije sile i moći u međunarodnim odnosima, obaveštajno-bezbednosne
aktivnosti, ogromne političko-pravne pritiske i dugogodišnje finansijsko i ekonomsko iscr-
pljivanje zemlje putem sankcija. Pored navedenih mera, u okviru hibridnih pretnji od stra-
ne NATO u toku priprema za agresiju na SRJ, mogu se svrstati i ekstremističko-terori-
stičke aktivnosti na prostoru Kosova i Metohije (u daljem tekstu: KiM), kao i mnogobrojni
manevri u Jadranskom moru i vežbovne aktivnosti u zemljama u okruženju, čime su priti-
sci konstantno rasli uz pretnju upotrebe oružane sile.
Otpočinjanjem agresije na SRJ, hibridne pretnje su postepeno prerasle u hibridni rat. U
okviru ovakve forme sukoba, u odnosu na snage odbrane SRJ ostvarena je apsolutna pre-
vlast NATO u vazdušnom prostoru, uz stalnu pretnju kopnenom agresijom na pravcima koji
izvode ka prostoru KiM gde su bili koncentrisani jaki teroristički sastavi tzv. Oslobodilačke
vojske Kosova. U neravnopravnom odnosu snaga i tehničkoj superiornosti NATO, pored
309
VOJNO DELO, 7/2019
klasičnih borbenih dejstava, protiv SRJ je vođen i pravi informacioni rat, sa težištem na psi-
hološko-propagandnim dejstvima usmerenim ka oružanim snagama i stanovništvu. U da-
ljem toku sukoba, SRJ je bila ugrožena delovanjem različitih nedržavnih i državnih subjeka-
ta, kao i međunarodnih organizacija, dok su u tako nepovoljnim uslovima brojne terorističke
i kriminalne aktivnosti postepeno rezultirale oružanom pobunom u južnoj srpskoj pokrajini.
Navedena agresija spada u sferu hibridnog ratovanja i predstavlja primer kombinova-
nog disimetričnog i asimetričnog sukoba, jer su Republiku Srbiju napale snage najvećeg
vojnog saveza, uz masovne terorističke i pobunjeničke aktivnosti na prostoru KiM. Ova-
kvu ocenu sukoba potvrđuje i činjenica, da su pored vojnih masovno gađani i brojni civilni
ciljevi radi ostvarivanja političkih i vojnih pritisaka na Republiku Srbiju.
Hibridne pretnje prema Republici Srbiji, bile su prisutne i u toku građanskog rata na pro-
storu bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, jer su u suštini predstavljale i
eksperiment za promovisanje novih strateških koncepata NATO. U narednoj deceniji, nave-
deni koncepti su ukazali na mogućnost pojave hibridnih pretnji, kao prelaznoj formi za izazi-
vanje potencijalnih sukoba i eventualnih hibridnih ratova. Budući NATO koncepti naći će
masovnu primenu u višenacionalnim zemljama širom sveta, a posebno u severnoj Africi,
Bliskom Istoku i zemljama na jugozapadnim granicama Rusije (Glišić, 2011).
U skladu sa iznetim činjenicama, evidentno je da je Republika Srbije ugrožena hibrid-
nim pretnjama, bez obzira na trenutno stabilnu bezbednosnu situaciju i promovisanu vojnu
neutralnost. Imajući u vidu geostrategijski položaj Republike Srbije, može se očekivati da
će i buduće pretnje njenoj bezbednosti imati hibridni karakter i da će predstavljati rezultat
uzajamnog delovanja velikog broja činilaca (politički, ekonomski, socijalni, tehnološki, infor-
macioni, bezbednosni i drugi činioci) strategijskog okruženja (Stojkovic & Radovic, 2017).
U narednom periodu, može se očekivati intenziviranje hibridnih pretnji bezbednosti
Republike Srbije i verovatno će se sprovoditi kombinovanom upotrebom regularnih i ne-
regularnih snaga, sa težištem na pritiscima radi promene statusa južne srpske pokrajine.
Eventualno neprijateljsko delovanje ka Republici Srbiji obuhvatilo bi uglavnom aktivnosti
unutrašnjih ekstremističkih snaga koje bi pokušale da politički destabilizaciju zemlju po-
tenciranjem ugroženosti prava nacionalnih manjina. Takođe, nosioci hibridnih pretnji mo-
gu biti i različiti državni i nedržavni subjekti iz strategijskog okruženja, pri čemu ne treba
očekivati nagla pogoršanja bezbednosne situacije zbog prisustva i dominantne uloge
međunarodnih snaga i institucija u regionu zapadnog Balkana.
Razvoj sposobnosti sistema odbrane Republike Srbije

za suprotstavljanje hibridnim pretnjama
Republika Srbija je strateški opredeljena prema vojnoj neutralnosti, jer time u novo-
nastalim društveno-istorijskim okolnostima na najbolji način obezbeđuje zaštitu svojih na-
cionalnih i odbrambenih interesa. Na temelju vojne neutralnosti, razvija se i koncept total-
ne odbrane kao racionalan izbor za suprotstavljanje savremenim oblicima ugrožavanja
bezbednosti, a time i hibridnim pretnjama (Stojkovic & Glisic, 2018). Razvoju sposobnosti
sistema odbrane za suprotstavljanje hibridnim pretnjama doprinose svi subjekti, odnosno
snage odbrane, počevši od najviših upravljačkih, pa do najnižih izvršnih organa.
310
Hibridno ratovanje
U procesu suprotstavljanja snaga odbrane svim oblicima hibridnih pretnji bezbednosti

Republike Srbije, uloga upravljačkih i izvršnih organa je podjednako važna jer moraju de-
lovati potpuno sinhronizovano. Najvažniju ulogu svakako ima Vojska Srbije, kao nosilac
vojne odbrane, što ne umanjuje značaj ostalih subjekata sistema odbrane i drugih snaga
odbrane.
Razvoj sistema odbrane za suprotstavljanje hibridnim pretnjama, potrebno je težišno
sprovoditi kroz razvoj svih njegovih sposobnosti, imajući u vidu da razvoj činilaca spo-
sobnosti obezbeđuje razvoj elemenata sposobnosti sistema odbrane. Posmatrano sa
stanovišta pronalaženja načina i određivanja mehanizama za suprotstavljanje hibridnim
pretnjama, racionalnije je ostvariti analitički pristup po elementima sposobnosti, s obzi-
rom da je Vojska Srbije ključni nosilac odbrane i zaštite nacionalnih interesa Republike
Srbije. Takođe, u daljoj analizi u obzir je uzeta činjenica da su sposobnosti subjekata si-
stema odbrane, odnosno snaga odbrane za suprotstavljanje hibridnim i drugim pretnja-
ma bezbednosti Republike Srbije različite i nedovoljno sinhronizovane, a ujedno i ograni-
čene po mestu, vremenu i intenzitetu trajanja.
Radi ublažavanja uočenih suprotnosti, ujednačavanja kriterijuma i prevazilaženja od-
ređenih ograničenja i razlika u radu je korišćena zajednička pretpostavka da se svi su-
bjekti sistema odbrane, mogu analizirati prema pojedinačnim elementima sposobnosti,
pri čemu težišno treba obuhvatiti izvršni deo sistema odbrane. Ukupno za razmatranje je
identifikovano sedam elemenata sposobnosti sistema odbrane: upravljanje-komandova-
nje, pravovremena raspoloživost snaga, razmeštaj i mobilnost snaga, iskorišćenje infor-
macionog prostora, delotvorna i efikasna upotreba snaga, otpornost i zaštita snaga i odr-
živost snaga (slika 1).
UPRAVLJANJE –
KOMANDOVANJE
PRAVOVREMENA
ODRŽIVOST RASPOLOŽIV-
SNAGA OST SNAGA
Hibridne Hibridne
pretnje SPOSOBNOSTI pretnje
OTPORNOST SISTEMA ODBRANE RAZMEŠTAJ I
I ZAŠTITA MOBILNOST
SNAGA SNAGA
DELOTVORNA
ISKORIŠĆENJE
I EFIKASNA
INFORMACIO-
UPOTREBA
NOG PROSTORA
SNAGA
Slika 1 – Elementi sposobnosti sistema odbrane Republike Srbije
311
VOJNO DELO, 7/2019
Ovakvim pristupom, obezbeđen je jedinstven način razmatranja sposobnosti raznih

subjekata odbrane, kao i ukazivanje na moguće pravce razvoja elemenata sposobnosti
sistema odbrane u uslovima hibridnih pretnji nastalih usled delovanja raznih regularnih i
neregularnih snaga iz strategijskog okruženja.
Upravljanje-komandovanje je element sposobnosti sistema odbrane koji povezuje i
objedinjava sve ostale elemente, a pre svega kroz njihove upravljačke funkcije. Razvoj
ovog elementa treba da stvori uslove za donošenje pravovremenih odluka prema utvrđe-
nim standardima i upravljačkim procedurama, radi postizanja željenih efekata prema no-
siocima hibridnih i drugih oblika pretnji.
Upravljački deo sistema odbrane u ulozi najviših upravnih organa planira, organizuje i
sprovodi sve poslove odbrane od hibridnih i drugih pretnji, a ujedno kroz interaktivan od-
nos sa svojim izvršnim organima obezbeđuje i uslove za dalji razvoj upravljačke funkcije,
čime neposredno doprinosi i razvoju sposobnosti upravljanja-komandovanja. Usled utica-
ja raznih regularnih i neregularnih snaga iz strategijskog okruženja, uspostavljeni sistem
upravljanja-komandovanja odbranom Republike Srbije organizovano se suprotstavlja hi-
bridnim pretnjama svim raspoloživim snagama i sredstvima kroz angažovanje Vojske Sr-
bije i drugih subjekata odbrane.
U uslovima hibridnih pretnji i eventualne agresije na Republiku Srbiju, u toku priprema i
izvođenja svih oblika dejstava i protivdejstava snaga sistema odbrane, oblici neprijateljskog
delovanja naročito mogu biti izraženi u sajber prostoru. Osetljivost komandno-informacionih
sistema Republike Srbije, znatno bi se povećala u uslovima kombinovanog delovanja spolj-
nih regularnih i unutrašnjih neregularnih snaga neprijatelja. Ovakvim delovanjem kroz sin-
hronizaciju agresije i dejstava ekstremističko-terorističkih i pobunjeničkih snaga na određe-
nim kriznim područjima Republike Srbije, povećavaju se i mogućnosti neprijatelja za ostva-
rivanje postavljenih ciljeva, odnosno dostizanja krajnjeg željenog stanja.
Uvažavajući tendenciju smanjivanja broja lica u upravljačkom delu, usled uticaja sa-
vremenih informacionih i tehničko-tehnoloških dostignuća u nauci, subjekti sistema od-
brane teže međusobnom povezivanju, odnosno umrežavanju radi brže razmene informa-
cija. U uslovima intenzivnih hibridnih pretnji, usled kombinovanog uticaja raznih regular-
nih i neregularnih snaga neprijatelja, potrebno je obezbediti međusobno povezivanje po-
stojećih softverskih programa i informacionih sistema (u daljem tekstu: IS) u MO i VS, ra-
3
di pružanja kvalitetnije podrške upravljačkim strukturama snaga vojne i civilne odbrane.
Za razliku od ostalih snaga sistema odbrane, MO i VS poseduju određene IS koje
mogu samostalno ili u međusobnoj kombinaciji primeniti u toku suprotstavljanja dejstvima
regularnih snaga neprijatelja. U takvim uslovima, usled dinamične interakcije sukobljenih
strana, ne mogu se ostvariti zadovoljavajući efekti, jer nije obezbeđena integracija posto-
jećih IS snaga vojne odbrane u jedinstveni komandno-informacioni sistem (u daljem tek-
stu: KIS) snaga sistema odbrane. Takvo stanje KIS, ne omogućava vizuelizaciju bojišta i
u realnom vremenu prikaz digitalne slike operativnog okruženja, čime se upravljačkim or-
ganima sistema odbrane otežava donošenje pravovremenih odluka.
U narednom periodu, radi efikasnog suprotstavljanja svim oblicima delovanja regularnih
i neregularnih snaga neprijatelja, u okviru razvoja sposobnosti upravljanja-komandovanja,
3
Informacioni sistemi (IS) u MO i VS predstavljaju integrisani skup hardverskih komponenti i softverskih rešenja za
sakupljanje, snimanje, čuvanje, obradu i prenošenje informacija putem računarskih mreža (npr. RAMKO mreža).
312
Hibridno ratovanje
Vojska Srbije treba težišno da razvija sisteme za podršku odlučivanju koji bi ujedno pred-
stavljali i integralni deo jedinstvenog upravljačkog centra na nivou sistema odbrane. Ova-
kvim pristupom, obezbeđuju se uslovi za realizaciju dodeljenih misija Vojske Srbije, a pre
svega kroz razvoj niza potrebnih sposobnosti upravljačkih organa. Shodno nameni, misiji i
zadacima Vojske Srbije, težišno se razvijaju sposobnosti za: procenu operativnog okruže-
nja i predviđanje njegovih promena; obezbeđenje neprekidnosti komandovanja; jedinstve-
no komandovanje združenim snagama; angažovanje privremenih sastava u multinacional-
nim operacijama; organizovanje i integraciju IS i KIS u integrisani informacioni sistem sna-
ga odbrane; uspostavljanje i održavanje komunikacija sa snagama civilne odbrane i dr.
U okviru razvoja sposobnosti upravljanja–komandovanja snagama civilne odbrane,
za suprotstavljanje savremenim hibridnim pretnjama, državni organi, organi autonomnih
pokrajina, organi jedinica lokalne samouprave, privredna društava, druga pravna lica,
preduzetnici i građani (u daljem tekstu: druge snage odbrane) treba da izgrađuju sposob-
nosti za izvršavanje zadataka pripreme za odbranu i odbrane prema unapred pripremlje-
nim scenarijima, odnosno planovima. Radi dostizanja navedenih sposobnosti, posebnu
ulogu ima uvođenje adekvatnih IS, odnosno KIS u upravljačke strukture snaga civilne od-
brane, koji bi u potpunosti bili kompatibilni sa informacionim sistemima Vojske Srbije.
U traganju za rešenjima koja bi omogućila efikasno upravljanje, odnosno rukovođenje
i komandovanje snagama odbrane Republike Srbije u toku suprotstavljanja hibridnim
pretnjama, mogu se primeniti već poznati modeli koji su zastupljeni u razvijenijim zemlja-
ma, odnosno u njihovim bezbednosnim sistemima. Navedena rešenja ukazuju na potre-
bu racionalizacije upravljačkih procesa i neophodnost formiranja jedinstvenog nacional-
4
nog centra za upravljanje sistemom odbrane.
Adekvatnim analizama stanja i sposobnosti upravljačkih struktura snaga odbrane, uz
komparaciju sa relevantnim informacionim centrima u bezbednosnim sistemima stranih
zemalja, obezbedili bi se uslovi za projektovanje sopstvenog komandno-informacionog
centra na nivou sistema odbrane. U suštini, u toku projektovanja i izgradnje ovakvog
centra mogu se uštedeti i značajni resursi, a pre svega zbog mogućnosti nadogradnje i
umrežavanja već postojećih formi KIS snaga vojne i civilne odbrane. Formiranjem nacio-
nalnog centra za upravljanje odbranom Republike Srbije, prevazišli bi se postojeći pro-
blemi upravljanja, rukovođenja i komandovanja na svim nivoima i obezbedili uslovi za
znatno efikasnije suprotstavljanje savremenim hibridnim i drugim pretnjama.
Pravovremena raspoloživost snaga je element sposobnosti sistema odbrane čijem
razvoju je potrebno posvetiti posebnu pažnju, imajući u vidu da se radi o ljudskim i mate-
rijalnim potencijalima Republike Srbije koji su ujedno i najvažniji resursi za suprotstavlja-
nje hibridnim i drugim pretnjama. U periodu priprema za suprotstavljanje pretnjama regu-
larnih i neregularnih snaga neprijatelja, izuzetno su važne adekvatne obaveštajne proce-
ne, jer će se u zavisnosti od karakteristika konkretne pretnje kroz izradu planskih doku-
menata odbrane težiti obezbeđivanju dovoljnosti snaga i sredstava za odgovarajući od-
govor. Takvim planiranjem, obezbeđuje se potrebno vreme za početni odgovor na sve
oblike pretnji državnih i nedržavnih subjekata i preko neophodna elastičnost za narasta-
nje snaga u skladu sa potrebama odbrane. Projektovane snage sistema odbrane moraju
4
Na primer, jedan od modela koji može poslužiti kao osnova za formiranje nacionalnog centra za upravljanje
odbranom Republike Srbije je Nacionalni centar za upravljanje odbranom Ruske federacije.
313
VOJNO DELO, 7/2019
se organizovati prema nameni i stepenima pripravnosti, a zavisno od stepena ugroženo-

sti Republike Srbije od strane raznih državnih i nedržavnih subjekata, odnosno od strane
regularnih i neregularnih snaga neprijatelja.
U odnosu na regularne snaga neprijatelja, planirano brojno stanje sistema odbrane (na-
menske snage i rezerva), prevashodno treba da efikasno odgovori na oružanu agresiju kao
najsloženiji oblik ugrožavanja bezbednosti Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu hibrid-
ni karakter agresije koja se najčešće primenjuje u kombinaciji sa dejstvima unutrašnjih ne-
regularnih snaga neprijatelja, u planskim dokumentima je potrebno predvideti adekvatnu
raspoloživost ljudstva Vojske Srbije i snaga drugih subjekata sistema odbrane.
U procesu planiranja razvoja sistema odbrane, prema raspoloživosti snaga za suprotsta-
vljanje neregularnim snagama neprijatelja treba imati elastičan pristup. Tačnije, u miru treba
držati dovoljan broj snaga koje troše manje resurse i obučavati ih za brzo reagovanje, odno-
sno angažovanje u kriznim situacijama po potrebi. Ovakvim pristupom, obezbeđuje se zahte-
vani nivo raspoloživosti i ujedno sposobnosti snaga za reagovanje u mirnodopskim uslovima,
koje će se sukcesivno osposobljavati i održavati zahtevani nivo sposobnosti rezervnih snaga.
U skladu sa identifikovanim pretnjama u strategijskom okruženju, a radi obezbeđiva-
nja zahtevanog nivoa raspoloživosti i sinhronizacije angažovanja snaga, potrebno je da
se u dugoročnim dokumentima planiranja razvoja sistema odbrane izvrši projekcija broj-
nog stanja ljudskih i materijalnih resursa i predvidi dinamika razvoja i upotrebe snaga
prema unapred razrađenim scenarijima. U daljem procesu, u okviru srednjoročnih plano-
va razvoja sistema odbrane, u delu sprovođenja i operacionalizacije planova, potrebno je
izvršiti konkretizaciju angažovanja snaga i sredstava, precizirati načine združivanja, od-
nosno objedinjavanja snaga Vojske Srbije i drugih subjekata odbrane, kao i regulisati
ostala značajna pitanja radi stvaranja uslova za efikasno kratkoročno planiranje. Predvi-
đeni oblik združivanja (objedinjavanja), kroz formiranje adekvatnih struktura snaga treba
prevashodno da odgovori na sve poznate hibridne i druge pretnje, ali i da predvidi meha-
nizme formiranja strukture snaga sistema odbrane u slučaju pojave eventualno novih for-
mi postojećih ili nepoznatih izvora izazova, rizika i pretnji bezbednosti Republike Srbije.
U okviru pravovremene raspoloživosti snaga drugih subjekata sistema odbrane, za
suprotstavljanje savremenim hibridnim pretnjama, treba težiti potpunom uspostavljanju
koncepta civilne odbrane. U tom cilju, sveobuhvatnim i sukcesivnim planiranjem na svim
nivoima upravljanja (rukovođenja i komandovanja), potrebno je omogućiti određeni ste-
pen uvezanosti između dokumenata dugoročnog planiranja razvoja sistema odbrane i
Plana odbrane Republike Srbije, čime bi se obezbedila pravovremena raspoloživost sna-
ga i stvorili uslovi za doslednu implementaciju srednjoročnih i kratkoročnih planova.
Imajući u vidu širok dijapazon hibridnih pretnji, planskim dokumentima sistema odbrane
neophodno je obezbediti adekvatnu strukturu vojnih i drugih snaga sistema odbrane. Radi
povećanja raspoloživosti snaga za sveobuhvatno suprotstavljanje hibridnim pretnjama, po-
sebnu pažnju treba posvetiti i obuci, počevši od osposobljavanja samih građana, preko
obuke lica za civilnu odbranu, zaključno do obučavanja rezervnog sastava Vojske Srbije.
Razmeštaj i mobilnost snaga predstavlja element sposobnosti sistema odbrane kojim se
obezbeđuje zahtevani nivo pokretljivosti snaga i sredstava u različitim vremenskim i prostor-
nim uslovima. Ovaj element može biti od suštinskog uticaja za odbranu Republike Srbije od
najopasnijih hibridnih pretnji, a pre svega od agresije, jer obezbeđuje da se pravilnim strategij-
skim i operativnim razvojem stvore uslovi za brzo neutralisanje nosilaca pretnji.
314
Hibridno ratovanje
U uslovima neprekidnog uticaja hibridnih pretnji, sposobnost razmeštaja i mobilnosti

snaga sistema odbrane određena je mogućnostima prevoženja snaga vojne i civilne od-
brane na prostor upotrebe kapacitetima transportnih sredstava, kao i manevarskim mo-
gućnostima na geoprostoru izvršavanja zadataka. U odnosu na neregularne sastave,
sposobnost razmeštaja i mobilnosti snaga sistema odbrane znatno je osetljivija na dej-
stvo regularnih snaga neprijatelja.
Zavisno od vrste hibridnih pretnji, u procesu planiranja upotrebe borbenih i neborbe-
nih transportnih sredstava, potrebno je uvažiti specifičnosti i različite mogućnosti u pogle-
du mobilnosti snaga vojne i civilne odbrane. Ovo pitanje, naročito je osetljivo prilikom ob-
jedinjavanja navedenih snaga, što od planera zahteva dobro poznavanje taktičko-tehnič-
kih karakteristika transportnih sredstava i taktike upotrebe formiranih sastava.
U mirnodopskim uslovima, u okviru razvoja sposobnosti razmeštaja i mobilnosti sna-
ga vojne odbrane, a radi suprotstavljanja svim oblicima potencijalnih hibridnih i drugih
pretnji izazvanih dejstvom regularnih i neregularnih snaga neprijatelja, Vojska Srbije tre-
ba da izgrađuje adekvatne kapacitete i održava visok nivo osposobljenosti, odnosno efi-
kasnosti snaga i sredstava. Efikasnost razmeštanja i nivo mobilnosti snaga Vojske Srbije
težišno će se ostvariti kroz: koordinaciju i kontrolu kretanja; regulisanje i kontrolu saobra-
ćaja; održavanje prohodnosti komunikacija; prevoženje ljudstva i opreme snaga za rea-
govanje i glavnih odbrambenih snaga sopstvenim transportnim kapacitetima, a snaga
ojačanja sredstvima iz popisa; premeštanje snaga i sredstava; savlađivanje prepreka;
pripremu i korišćenje infrastrukture teritorije i dr. Navedene aktivnosti i iskazana oprede-
ljenja za povećanjem efikasnosti Vojske Srbije, ukazuju na potrebu razvoja brzopokretnih
i modularnih snaga sistema odbrane koje će u različitim uslovima hibridnih pretnji bez-
bednosti Republike Srbije biti sposobne da vode borbu sa snagama neprijatelja.
U okviru razmeštaja i mobilnosti snaga civilne odbrane, za suprotstavljanje hibridnim
pretnjama, druge snage odbrane treba da poseduju sposobnosti za izvršavanje zadataka
u skladu sa nivoom osposobljenosti ljudstva i kapacitetima sopstvenih transportnih sred-
stava. U toku suprotstavljanja raznim formama hibridnih pretnji, mobilnost snaga civilne
odbrane može da varira, jer se na izvršenju određenih ili dela zadataka njeni transportni
kapaciteti objedinjavaju sa kapacitetima Vojske Srbije. Radi povećanja stepena mobilno-
sti drugih snaga odbrane, a u toku uspostavljanja koncepta civilne odbrane Republike Sr-
bije posebnu pažnju treba obratiti na: sinhronizaciju kretanja i kontrolu svih vrsta saobra-
ćaja; izgradnju namenskih komunikacija i održavanje prohodnosti puteva; jačanje doma-
će autoindustrije i mogućnosti transportnih preduzeća; razvoj građevinskih preduzeća i
sposobnosti za savlađivanje prirodnih i veštačkih prepreka; pripremu urbanističkih plano-
va i korišćenje infrastrukture teritorije i dr.
U narednom periodu, razvojem civilne odbrane neposredno će se doprineti jačanju
međusobnih veza Vojske Srbije i drugih snaga odbrane, a time i sveukupnog sistema od-
brane. Takvo okruženje obezbediće uspostavljanje efikasnije koordinacije između ključ-
nih subjekata Vojske Srbije i drugih snaga odbrane, što će se pozitivno odraziti na razvoj
sposobnosti razmeštaja i mobilnosti snaga i povećanje stepena kohezije sveukupnih ljud-
skih i materijalnih potencijala Republike Srbije.
Iskorišćenje informacionog prostora je element sposobnosti sistema odbrane koji ima
specifičan značaj u suprotstavljanju hibridnim pretnjama bezbednosti Republike Srbije.
Specifičnost elementa, ogleda se u posedovanju niza sposobnosti obaveštajno-bezbed-
315
VOJNO DELO, 7/2019
nosnih struktura sistema odbrane da blagovremeno upravljaju informacijama o hibridnim

i drugim pretnjama. Pored posedovanja savremenih informacionih tehnologija i vrhunski
osposobljenih pripadnika obaveštajno-bezbednosnih službi, od posebnog značaja je i
obučavanje građana i drugih snaga odbrane, a radi njihovog uvezivanja u jedinstveni
obaveštajno-bezbednosni sistem Republike Srbije.
Stepen iskorišćenja informacionog prostora meri se brzinom i kvalitetom informacija ko-
je obaveštajno-bezbednosni organi dostavljaju donosiocima odluka, a radi sprečavanja
svih oblika iznenađenja od strane nosilaca hibridnih pretnji. Time, blagovremene i tačne in-
formacije omogućavaju rano upozorenje na pretnje, blagovremene pripreme za odbranu, te
preduzimanje preventivnih mera za umanjenje posledica po Republiku Srbiju. U tom smi-
slu, neophodno je uspostaviti mehanizme za uspešno suprotstavljanje hibridnim pretnjama
kroz razvijanje sposobnosti snaga sistema odbrane za pravovremeno prikupljanje i distribu-
ciju obaveštajnih informacija u približno realnom vremenu, a u cilju uspostavljanja jedin-
stvene operativne slike bojišta i stvaranja uslova za trenutnu razmenu informacija.
Hibridne pretnje obuhvataju širok dijapazon neprijateljskih aktivnosti, od dejstava u
sajber prostoru, preko informacionih operacija, političkih i ekonomskih pritisaka, do oru-
žanih napada. Pouzdan odgovor na hibridne pretnje ne može se zasnivati isključivo na
upotrebi vojnih i drugih bezbednosnih snaga, jer ciljevi neprijateljskog napada mogu da
budu usmereni ka bilo kom delu društva. U tom smislu, odbrana od hibridne pretnje treba
da bude zasnovana na zajedničkom delovanju svih društvenih subjekata, uključujući i
predstavnike civilnog društva i privatnog sektora.
Posmatrano iz ugla (ne)oružanog ugrožavanja bezbednosti zemlje, a u odnosu na
ostale elemente sposobnosti sistema odbrane, sposobnost iskorišćenja informacionog
prostora ima dominantnu ulogu u zaštiti i razvoju sistema odbrane, u uslovima neprekid-
nog uticaja savremenih hibridnih i sajber pretnji. Takvu činjenicu, presudno je opredelio
uticaj informacionog i tehnološkog činioca strategijskog okruženja Republike Srbije, koji
se sa različitim stepenom uspešnosti reflektuje na snage vojne i civilne odbrane.
U okviru iskorišćenja informacionog prostora snaga vojne odbrane za suprotstavlja-
nje savremenim hibridnim i drugim pretnjama, Vojska Srbije treba da poseduje sposob-
nosti za: prikupljanje i obradu obaveštajnih podataka; dostavljanje obaveštajnih informa-
cija; uspostavljanje i distribuiranje jedinstvene operativne slike bojišta; uspostavljanje je-
dinstvene slike o situaciji u vazdušnom prostoru; prenos i razmenu podataka multimedi-
jalnog sadržaja u približno realnom vremenu; neprekidno funkcionisanje telekomunikaci-
ono-informacionog sistema i dr.
U okviru iskorišćenja informacionog prostora snaga civilne odbrane, za suprotstavlja-
nje savremenim hibridnim pretnjama druge snage odbrane treba da razvijaju sposobnosti
koje su kompatibilne sa sposobnostima Vojske Srbije, odnosno sposobnosti koje su
kompatibilne sa civilno-vojnim okruženjem Republike Srbije.
U uslovima postajanja savremenih hibridnih pretnji, sposobnost iskorišćenja informa-
cionog prostora minimizira učinke podele snaga sistema odbrane na vojnu i civilnu od-
branu. Takvo stanovište, opravdava se činjenicom da se radi o jedinstvenom informacio-
nom prostoru i da treba razvijati objedinjene informacione sposobnosti svih snaga.
Nužnost zajedničkog iskorišćavanja informacionog prostora nametnula je potrebu ob-
jedinjavanja komandnih struktura snaga vojne i civilne odbrane. Navedene činjenice, u
uslovima savremenih hibridnih pretnji, ukazuju na jake kohezivne odnose između spo-
316
Hibridno ratovanje
sobnosti upravljanja-komandovanja i sposobnosti iskorišćenja informacionog prostora

snaga sistema odbrane, što dodatno potvrđuje neophodnost formiranja jedinstvenog na-
cionalnog centra za upravljanje odbranom Republike Srbije.
Delotvorna i efikasna upotreba snaga jeste element sposobnosti sistema odbrane koji iz-
ražava mogućnosti snaga odbrane da izvođenjem dejstava i protivdejstava proizvode opera-
tivne efekte radi pravovremenog i adekvatnog odgovora na ugrožavanje bezbednosti Repu-
blike Srbije. S obzirom na karakteristike hibridnih pretnji i specifičnost regularnih i neregular-
nih snaga potencijalnih neprijatelja, ovaj element treba da bude usmeren ka održavanju po-
stojećeg i razvoju novog spektra sposobnosti. U pogledu razvoja novog spektra sposobno-
sti, snage sistema odbrane treba neprekidno da teže modernizaciji naoružanja i vojne opre-
me, odnosno opremanju savremenim tehničkim sredstvima, gde bi uz učenje i primenu naj-
novijih metoda obezbedili osnove za uspešno suprotstavljanje hibridnim pretnjama.
Za razliku od ostalih elemenata, sposobnost delotvorne i efikasne upotrebe snaga si-
stema odbrane ima izuzetno aktivno dejstvo prema pretnjama bezbednosti zemlje. Ovaj
element treba da dominantno odgovori na hibridne uticaje iz strategijskog okruženja radi
zaštite odbrambenih interesa Republike Srbije. Zbog neophodnosti izvođenja aktivnih
dejstava i protivdejstava u domenu odbrane zemlje od hibridnih pretnji, od izuzetnog zna-
čaja je razvijanje sposobnosti za delotvorno i efikasno suprotstavljanje regularnim i nere-
gularnim snagama potencijalnih neprijatelja, a posebno u toku oružanog ugrožavanja
spolja putem agresije i njegove eventualne kombinacije sa unutrašnjim ekstremističko-te-
rorističkim i pobunjeničkim dejstvima.
Rukovodeći se kriterijumom učinka, dosadašnje procene su ukazivale da će veću
delotvornost, odnosne efekte po hibridne pretnje ostvariti snage vojne, u odnosu na sna-
ge civilne odbrane. Međutim, u poslednjih desetak godina, značajna tehničko-tehnološka
dostignuća u nauci i razvoj informacionih sistema, u velikoj meri su promenili vojnu misao
i uveli je u nove forme shvatanja sukoba. Ovakvi uslovi, postepeno menjaju fizionomiju
ratovanja i sve više povećavaju učešće civilnih struktura, ne samo na bojnom polju, već i
u procesu donošenja odluka od interesa za celokupan sistem odbrane.
Postojeći trendovi ukazuju, da će u budućnosti, radi uspešnog suprotstavljanja hibrid-
nim pretnjama Republici Srbiji, a u pogledu ispoljavanja delotvornosti i efekata po nepri-
jatelja, snage civilne odbrane neprekidno nastojati da uzmu primat snagama vojne od-
brane, odnosno Vojsci Srbije. Time se obezbeđuje prioritetna primena meke moći i ujed-
no izbegava upotreba sile, jer se ostvaruje ravnoteža snaga u odnosu na stepen ispolje-
ne pretnje. Međutim, upotrebu tvrde moći u potencijalnom konfliktu ne treba isključiti, jer
će u slučaju neuspeha primene meke moći ona biti osnovno sredstvo prinude, odnosno
ostvarenja postavljenih političkih, ekonomskih, vojnih i drugih ciljeva Republike Srbije. U
navedenim uslovima, samostalno ili objedinjeno angažovanje snaga vojne i civilne od-
brane i stepen njihove delotvornosti i efikasnosti zavisiće direktno od ispoljene vrste sa-
vremenih hibridnih, sajber i dugih vidova pretnji.
U okviru delotvorne i efikasne upotrebe snaga vojne odbrane za suprotstavljanje hi-
bridnim pretnjama, sposobnosti Vojske Srbije izražavaju se mogućnošću jedinica rodova
da izvode dejstva i protivdejstva, odnosno mogućnostima jedinica službi za obezbeđenje
(ne)borbenih dejstava. Ovakav pristup obezbeđuje uslove za razvoj širokog spektra spo-
sobnosti Vojske Srbije, a težišno za suprotstavljanje regularnim snagama neprijatelja,
odnosno njihovom kombinovanom dejstvu sa unutrašnjim neregularnim snagama. U na-
317
VOJNO DELO, 7/2019
rednom periodu Vojska Srbije treba težišno da razvija i poseduje sposobnosti za: kreta-
nje i manevar vlastitih snaga; kontrolu teritorije; protivteroristička i protivdiverzantska dej-
stva; brze prodore u dubinu odbrane snaga neprijatelja; efikasnu protivvazduhoplovnu
odbranu; razbijanje i uništavanje komandi i jedinica neprijatelja; usporavanje i kanalisa-
nje kretanja i manevra snaga neprijatelja zaprečavanjem objekata, rejona i pravaca;
elektronska dejstva na operativnoj dubini neprijateljskih snaga; dejstva u informacionom
(sajber) prostoru radi ostvarivanja uticaja na informacije i informatičke tokove; izvršava-
nje zajedničkih zadataka sa snagama za zaštitu i spasavanje i dr.
U okviru delotvorne i efikasne upotrebe snaga civilne odbrane, za suprotstavljanje hi-
bridnim pretnjama, druge snage odbrane treba da razvijaju sposobnosti civilnog sektora
da izvode dejstva i protivdejstva u civilno-vojnom okruženju Republike Srbije, sa težištem
na animiranju subjekata civilne odbrane u pripremi i izvođenju neborbenih dejstava.
Imajući u vidu trenutno strategijsko okruženje Republike Srbije, posebna pažnja treba
da bude posvećena razvoju sposobnosti snaga za brzo neutralisanje esktremističko-tero-
rističkih i pobunjeničkih grupa. Za takve zadatke, dominantna je uloga specijalnih vojnih
(policijskih) snaga, gde treba zadržati dosadašnji trend u prioritetnom opremanju savre-
menim naoružanjem i opremom.
S obzirom na specifičnosti hibridnih pretnji, radi uspešne odbrane Republike Srbije
potrebno je zajedničko delovanje svih subjekata sistema odbrane. U suštini, razvoj u
okviru delotvorne i efikasne upotrebe snaga treba da omogući odvraćanje neprijatelja od
namere za ugrožavanjem bezbednosti zemlje.
Neprijatelj će protiv Republike Srbije upotrebljavati sve elemente moći, od političke i
ekonomske, pa do vojne. U vezi sa tim, od velike važnosti je posedovanje odgovarajućeg
sistema za rano upozorenje koji će biti sposoban za pravovremeno prepoznavanje pretnji.
Rano otkrivanje pretnje bez eksplicitnih manifestnih oblika treba da omogući pravovremenu
pripremu odgovora na pretnju, odnosno umanjenje posledica njenog ispoljavanja. Formira-
njem nacionalnog centra za upravljanje odbranom, izvršilo bi se objedinjavanje i umrežava-
nje postojećih i uključivanje novoformiranih sistema koji realizuju funkcije odbrane zemlje.
Otpornost i zaštita snaga je element sposobnosti sistema odbrane koji se realizuje
kroz primenu organizacionih, fizičkih i tehničkih mera radi očuvanja ljudskih i materijalnih
resursa sistema odbrane. U uslovima savremenih hibridnih pretnji, razvoj ovog elementa
sposobnosti prvenstveno je uslovljen biološkim i tehnološkim faktorom, odnosno stanjem
ljudskih i materijalnih potencijala Republike Srbije, a prevashodno stanjem eksploatacio-
nih resursa ključnih sredstava i opreme sistema odbrane.
Iskustveno je poznato da su posledice delovanja regularnih snaga neprijatelja na si-
stem odbrane znatno izraženije u odnosu na delovanje neregularnih snaga (Stojković &
Saković, 2018). Time ne treba zanemariti negativne efekte koje bi izazvale unutrašnje
neregularne snage, a pre svega terorističke i pobunjeničke grupe u uslovima eventualne
agresije na Republiku Srbiju.
Širok spektar hibridnih pretnji uključuje masovna dejstva u informacionom (sajber)
prostoru, što nameće potrebu intenziviranja razvoja jedinica Vojske Srbije i drugih subje-
kata u domenu sajber odbrane. Zaštita kritične telekomunikacione infrastrukture je od po-
sebne važnosti, imajući u vidu njenu osetljivost i značaj za funkcionisanje Republike Srbi-
je. Uloga medija je izuzetno važna i potrebno je stvoriti uslove za njihov pozitivan dopri-
nos odbrani zemlje. Takođe, u okviru koncepta civilne odbrane treba intenzivirati osposo-
318
Hibridno ratovanje
bljavanje građana uz preduzimanje mera za sprečavanje širenja dezinformacija i zloupo-

trebu društvenih mreža, kako bi se sprečio njihov uticaj na stanovništvo, ali i donosioce
odluka (Saković & Terzić, 2018).
U sklopu primene bezbednosnih mera, potrebno je razvijati sposobnosti za zaštitu od
neprijateljske obaveštajne delatnosti, terorizma i organizovanog kriminala, kao i sposob-
nosti za zaštitu objekata od posebnog značaja od dejstva iz vazdušnog prostora. Pored
razvoja sposobnosti za suprotstavljanje obaveštajnim aktivnostima neprijatelja, a s obzi-
rom na iskustva iz minulih sukoba i načine dejstava u tekućim lokalnim i regionalnim ra-
tovima, pažnju treba usmeriti i na razvoj sposobnosti za zaštitu od daljinski pilotiranih le-
telica i daljinski kontrolisanih eksplozivnih naprava (Weekly, 2018).5
Sistem odbrane je izuzetno osetljiv na hibridne pretnje, čime se sposobnost otporno-
sti i zaštite snaga stavlja u prvi plan pri projektovanju svih vrsta operacija. Ovakav stav
opredelilo je trenutno stanje zaštitne opreme snaga vojne i civilne odbrane. U domenu
snaga civilne odbrane, prisutan je problem nedostatka zaštitnih sredstava, a u pogledu
snaga vojne odbrane indikativna je tehnološka zastarelost postojeće zaštitne opreme.
Navedeni problemi, mogu se trenutno prevazići dobrim operativnim planiranjem i predu-
zimanjem niza organizacionih, fizičkih i tehničkih mera radi očuvanja snaga i sredstava,
ali dugoročno ovim pitanjima treba pridati veliki značaj kroz prioritetno opremanje savre-
menim zaštitnim sredstvima.
U uslovima intenzivnih dejstava regularnih i neregularnih snaga neprijatelja, sprovo-
đenje zaštitnih mera snaga sistema odbrane znatno je otežano jer su neprekidno prisutni
razni oblici neizvesnosti i rizika. Takvu situaciju dodatno usložava niz pretpostavki i ogra-
ničenja sa kojima se susreću snage vojne i civilne odbrane. Navedeni problemi, mogu se
prevazići sa različitim stepenom uspešnosti kroz uvođenje procesa upravljanja rizikom
na svim nivoima rukovođenja i komandovanja Vojskom Srbije, a time i u upravljačkim
strukturama ostalih snaga sistema odbrane.
U sistemu odbrane, prema kriterijumu nivoa zaštite od uticaja savremenih hibridnih
pretnji i dalje je izraženija osetljivost snaga civilne u odnosu na snage vojne odbrane.
Radi sveukupnog poboljšanja stepena otpornosti i zaštite snaga sistema odbrane, u na-
rednom periodu potrebno je izraziti težište na preduzimanju niza mera radi potpunog us-
postavljanja koncepta civilne odbrane.
U okviru otpornosti i zaštite snaga vojne odbrane za suprotstavljanje hibridnim i dru-
gim pretnjama, Vojska Srbije treba da razvija sposobnosti za: planiranje, organizaciju i
realizaciju opštebezbednosnih mera; zaštitu od neprijateljske obaveštajne delatnosti, te-
rorizma i organizovanog kriminala; zaštitu objekata od posebnog značaja od dejstva iz
vazdušnog prostora; zaštitu od daljinski pilotiranih letelica i kontrolisanih eksplozivnih na-
prava; utvrđivanje; identifikaciju sopstvenih snaga u sukobu i sprečavanje vatrenog dej-
stva po vlastitim snagama; otkrivanje i uklanjanje minsko-eksplozivnih prepreka i napra-
va; obezbeđenje komandnih mesta, telekomunikaciono-informatičkih centara i čvorišta,
dokumenata i naoružanja; sprovođenje mera obezbeđenja od nuklearnih i hemijsko-bio-
loških udesa i dr.
5
Na primer, napad modifikovanom naoružanom bespilotnom letelicom na ruske snage u bazi u Siriji koji je iz-
vršen 5. januara 2018. godine (Jane’s Defence Weekly, Russians reveal details of UAV swarm attacks on
Syrian bases, 17. januar 2018, strana 18).
319
VOJNO DELO, 7/2019
U okviru otpornosti i zaštite snaga civilne odbrane, za suprotstavljanje hibridnim pret-

njama, druge snage odbrane treba da razvijaju sposobnosti građana i organizovanih grupa
za učešće u pripremi i izvođenju neborbenih dejstava, a pre svega kroz civilnu zaštitu i pri-
menu koncepta civilne odbrane. U daljem, u sklopu proklamovane vojne neutralnosti, po-
red održavanja i neprekidnog unapređenja vojne odbrane i efikasnog uspostavljanja civilne
odbrane, razvoj sistema odbrane treba zasnivati i na primeni koncepta totalne odbrane.
Održivost snaga predstavlja element sposobnosti sistema odbrane koji je određen ste-
penom logističke i operativne autonomnosti snaga sistema odbrane. U suštini, ovaj ele-
ment je u funkciji ostalih elemenata sposobnosti sistema odbrane, jer težišno obezbeđuje
resurse za njihovo funkcionisanje. Pored stvaranja uslova za neometano funkcionisanje
Vojske Srbije i drugih ključnih subjekata sistema obrane, u sklopu ovog elementa neophod-
no je obezbediti i dovoljan nivo materijalnih rezervi potrebnih za snabdevanje stanovništva.
Održivost snaga određena je stepenom logističke i (ne)borbene autonomnosti
snaga sistema odbrane. Zavisno od vrste hibridnih pretnji, sposobnost održivosti snaga
se prožima kroz ostale elemente sposobnosti sistema odbrane sa različitim stepenom
zastupljenosti. Ona omogućava realizaciju funkcija ostalih sposobnosti sistema odbrane i
prema njima se uglavnom odnosi sa stanovišta logističke podrške.
Održivost snaga sistema odbrane neposredno zavisi od ekonomskih mogućnosti Re-
publike Srbije, nezavisno od toga da li je u pitanju civilna ili vojna odbrana. Obe kompo-
nente sposobnost održivosti snaga posmatraju kroz jedinstvo ljudskog i materijalno-teh-
ničkog faktora, ali je analiziraju po funkcijama logistike.
U okviru održivosti snaga vojne odbrane za suprotstavljanje hibridnim i drugim pret-
njama, Vojska Srbije treba da razvija sposobnosti za: upravljanje rezervama na svim ni-
voima ešeloniranja; raseljavanje rezervi i osnovnih sredstava radi umanjenja posledica
dejstava sa distance i iz vazdušnog prostora; autonomiju komandi i jedinica; održavanje
naoružanja i vojne opreme; snabdevanje snaga hranom, vodom, ubojnim sredstvima i
energentima u zoni operacije; sanitetsko zbrinjavanje i evakuaciju; zaštitu resursa i dr.
U okviru održivosti snaga civilne odbrane za suprotstavljanje hibridnim pretnjama, druge
snage odbrane treba da razvijaju sposobnosti i svest građana za učešće u pripremi i izvođenju
neborbenih dejstava, a pre svega kroz obezbeđivanje sredstava logističke podrške sa teritorije
i stavljanje sopstvenih kapaciteta u funkciju civilne zaštite i primene koncepta civilne odbrane.
U uslovima savremenih hibridnih pretnji, težišno treba razvijati sposobnosti za brzo raselja-
vanje rezervi i kritičnih pokretnih sredstava od posebnog je značaja za odbranu Republike Sr-
bije, kao i unapređenje sistema sanitetskog zbrinjavanja i evakuacije. U krajnjem, radi efika-
snog suprotstavljanja svim oblicima hibridnih pretnji Republici Srbiji treba izgrađivati elastičnu
privredu sposobnu da podrži snage odbrane u zaštiti nacionalnih i odbrambenih interesa.
Razvoj sposobnosti održivosti snaga težišno je usmeren ka izgradnji kapaciteta za
suprotstavljanje regularnim snagama neprijatelja, imajući u vidu obim i intenzitet potenci-
jalnih hibridnih pretnji. U navedenim okolnostima, pripreme za suprotstavljanje oružanoj
agresiji na Republiku Srbiju predstavljaju ključ uspeha snaga sistema odbrane u svim po-
tencijalnim sukobima, pri čemu ne treba zapostaviti i potrebu sprovođenja posebnih pri-
prema za specifične oblike dejstava (protivteroristička, protivdiverzantska, protivpobunje-
nička i dr.). Pripreme moraju imati legitimitet i obavezu svakog subjekta sistema odbrane
počevši od građanina kao pojedinca, preko privrednih društava i pravnih lica, pa sve do
najviših upravljačkih organa zemlje.
320
Hibridno ratovanje
U uslovima delovanja hibridnih pretnji, elementi sposobnosti analizirani su pojedinač-

no u odnosu na sistem odbrane, radi sagledavanja njihovog uticaja na ukupne sposob-
nosti sistema. U nastojanju da dostigne željeno krajnje stanje i realizuje postavljene cilje-
ve, sistem odbrane se organizovano suprotstavlja svim vidovima hibridnih pretnji anga-
žujući raspoložive sposobnosti i kapacitete Republike Srbije.
Zaključak
U međusobnoj interakciji, hibridne pretnje ostvaruju i određene pozitivne efekte po si-
stem odbrane jer ga primoravaju da se razvija i prilagođava promenama strategijskog
okruženja. Zavisno od intenziteta uticaja i vrste hibridnih pretnji, menja se i veličina dopri-
nosa razvoju sistema odbrane.
U svojstvu organa državne uprave iz delokruga svojih nadležnosti, a u skladu sa Pla-
nom odbrane Republike Srbije resorna ministarstva težišno izvršavaju planske poslove i
zadatke izgrađivanjem sposobnosti i kapaciteta za izradu i stavljanje u funkciju sopstve-
nih planova odbrane i sprovođenje priprema za rad u ratnom i vanrednom stanju.
Bez obzira na značaj, mesto i ulogu ostalih organa državne uprave, Ministarstvo od-
brane Republike Srbije će i dalje imati ključnu ulogu u razvoju elemenata sposobnosti si-
stema odbrane za suprotstavljanje hibridnim pretnjama. Imajući u vidu karakter savreme-
nih hibridnih pretnji i svrhu primene koncepta totalne odbrane, a u odnosu na tradicional-
nu vojnu odbranu, sve veću ulogu zauzimaće civilna odbrana.
Uvažavajući trenutno stanje i ekonomske mogućnosti Republike Srbije, razvoj spo-
sobnosti težišno će biti usmeren ka održavanju minimuma širokog spektra sposobnosti
sistema odbrane, uz razvoj prioritetnih sposobnosti Vojske Srbije, prevashodno nabav-
kom savremenog naoružanja i vojne opreme, kao i modernizacijom i remontom perspek-
tivnog naoružanja i vojne opreme.
Međunarodna saradnja može da ostvari pozitivan doprinos odbrani od hibridnih pret-
nji. Obezbeđivanjem direktne političke, ekonomske i vojne podrške, stvaraju se uslovi za
kompenzaciju nedostajućih sposobnosti. Zato je važno razvijati prijateljske (partnerske)
odnose sa drugim državama i međunarodnim organizacijama.
U sklopu proklamovane vojne neutralnosti i razrađenog koncepta totalne odbrane,
treba obezbediti uslove za neprekidno praćenje i identifikaciju hibridnih pretnji, radi ade-
kvatnog suprotstavljanja i prilagođavanja razvoja svih elemenata sposobnosti sistema
odbrane novim okolnostima. U takvim uslovima, sistem odbrane se postepeno razvija i
transformiše iz postojećeg u novo projektovano stanje, koje bi predstavljalo balans izme-
đu potreba i mogućnosti Republike Srbije.
Literatura
[1] Cederberg, A., & Eronen, P. (2015). How can Societies be Defended against Hybrid
Threats? Geneva: Geneva Centre for Security Policy.
[2] European Commission. (2016). Joint Framework on countering hybrid threats a European
Union response. Brussels: Brussels Centre for Security Policy.
[3] Lasconjarias, G., & Larsen, J. A. (2015). NATO's Response to Hybrid Threats. Rome:
NATO Defense College.
321
VOJNO DELO, 7/2019
[4] Stojkovic, D., & Glisic, M. (2018). Serbia’s Military Neutrality: Is It Economically Beneficial?
Defence and Peace Economics.
[5] Stojkovic, D., & Radovic, B. (2017). Strategic Environment Influence on Development of
Defense of the Republic of Serbia. Beograd: Vojno delo number 4, Interdisciplinary Scientific
Theoretical Journal.
[6] Weekly, J. D. (2018, January). Russians reveal details of UAV swarm attacks on Syrian
bases. стр. 18.
[7] Владимиров, А. (2015). Гибридные войны в Общей теории войны. Москва: Военный
университет МО РФ .
[8] Глишић, М. (2011). Нови стратешки концепт НАТО–активно ангажовање и модерна
одбрана. Београд: ВИЗ, Војно дело, јесен/2011.
[9] Саковић, Р., & Терзић, М. (2018). Употреба друштвених мрежа у хибридном ратова-
њу. Београд: ВИЗ, Војно дело бр. 8.
[10] Стојковић, Д. (2017). Хибридне претње безбедности Републике Србије. Београд:
ВИЗ, Војно дело број 6.
[11] Стојковић, Д., & Радовић, Б. (2016). Утицај стратегијског окружења на развој си-
стема одбране Републике Србије. Београд: Научни скуп „Србија и стратегијска раскршћа“.
[12] Стојковић, Д., & Саковић, Р. (2018). Утицај савремених хибридних претњи на развој
система одбране Републике Србије. Београд: Институт за стратегијска истраживања Мини-
старство одбране.
322
DOI: 10.5937/vojdelo1907323C POJAM HIBRIDNOG RATA
Nenad Cvetković∗
Mitar Kovač ∗∗
Univerzitet Edukons, Fakultet za projektni i inovacioni menadžment,
Beograd
Branko Joksimović
U radu se analizira istorijski i praktični aspekt pojma hibridni rat, na-

kon čega se kroz analizu postojećih teorijskih razmatranja o hibrid-
nom ratu pokušava doći do određene definicije pojma, kojom bi trebalo da
se odredi sadržaj, obim, karakter, nosioci i cilj ove vrste sukoba.
Ključne reči: rat, sukob, hibridni rat
Uvod
I
storiju civilizacije, pored bogate kulture, tradicije, stvaralaštva i pozitivnih događaja, ka-
rakterišu i stalni sukobi društvenih grupa, zajednica ili država. Ti sukobi su se manifesto-
vali kroz različite oblike, a u najozbiljnijem kao oružani sukobi ili ratovi. Termin rat je vreme-
nom, od poimanja sa većim oružanim sukobom između država, počeo da se koristi i u izraža-
vanju sukoba u drugim oblastima društvenog delovanja, uz korišćenje prideva za formiranje
sintagmi – hladni rat, specijalni rat, totalni rat, višedimenzionalni, neograničeni, hibridni rat.
Hibridni rat je termin čija upotreba je doživela poseban intenzitet u poslednjih nekoliko go-
dina, a sam termin se pojavio početkom 21. veka. Iako je zaključak većine autora da on ne
označava ništa novo u odnosu na neke druge slične pojmove, do jedinstvene ili opšte prihva-
ćene definicije, se nije došlo. Karl Fon Klauzevic je govorio da „rat u svakom periodu ima ne-
zavisnu formu i nezavisne uslove, i, zbog toga, svaki period mora da ima svoju nezavisnu te-
oriju o ratu“. Da li početak 21. veka i aktuelni ratovi i krize zaslužuju novi pojam?
U radu ćemo istražiti istorijski kontekst i hronologiju korišćenja termina hibridni rat od
njegovog pojavljivanja 2001. godine, do danas. Zatim ćemo analizirati praktičan aspekt
korišćenja termina, motiva i mogućih razloga za njegovu upotrebu. U stručnoj javnosti
postoje različita mišljenja o sadržaju hibridnog rata, koriste se različiti pojmovi i termini,
pa ipak, može se primetiti saglasnost oko toga da je hibridni rat kombinacija neoružanih i
oružanih oblika ugrožavanja. O kojim se oblicima radi takođe će biti reči.
Cilj rada je da se analizom postojeće teorijske građe dođe do prihvatljive definicije
pojma hibridni rat. U tome će nam pomoći istraživanje postojećih definicija ovog pojma
a takođe i slično upotrebljavanog pojma hibridne pretnje, zatim poimanja rata i sukoba
∗
Potpukovnik Nenad Cvetković, nenad.cvetkovic@mod.gov.rs.
∗∗
Dr Kovač Mitar, general u penziji, redovni profesor, Fakultetu za projektni i inovacioni menadžment
323
VOJNO DELO, 7/2019
kao društvenih odnosa. Rukovodićemo se jednostavnim pitanjima šta je hibridni rat, ko

ga vodi, protiv koga, na koji način, gde ga vodi, zbog čega i sa kojim ciljevima. Odgo-
vori na ova pitanja treba da nam omoguće definisanje same pojave, određivanje obima
i sadržaja pojma, njegovog odnosa sa ostalim sličnim pojmovima u okviru teorije ratne
veštine.
Istorijski aspekt pojma hibridni rat

Period pojave termina „hibridni rat“ se veže za početak XXI veka, vreme kada je nakon
perioda Hladnog rata, na svetskoj sceni ostala jedna globalna supersila, SAD, a od nekih
autora se pretpostavljalo da će doći do „kraja istorije“1, da dolazi vreme bez većih ratova,
gde će se problemi rešavati demokratskim putem i dogovorima. Međutim, stvarnost je bila
drugačija. Tokom 90-ih godina prošlog veka i početkom XXI veka, svet se susreće sa ve-
ćim brojem manjih, građanskih ratova, i ratova velikih sila protiv manjih država.
Hibridni rat se kao termin pojavio prvi put u master radu Vilijama Nemeta (William
Nemeth) – „Future war and Chechnya: a case for hybrid warfare“, 2002. godine.2 On je
analizirao ratove u Čečeniji, Ruskoj Federaciji, tokom 90-ih godina i izneo tezu da će bu-
dući ratovi biti uglavnom hibridni poput rata u Čečeniji, a da će čečenski način borbe i ge-
rile, biti njegov model. U tom trenutku termin nije bio dovoljno prihvaćen i bio predmet da-
ljih razmatranja.
Nakon terorističkog napada na SAD, 11. septembra 2001. godine, najpre ova zemlja
a zatim i njeni partneri iz NATO, ulaze u ratove u Avganistanu i Iraku. Vojno superiorniji i
nadmoćniji od svojih protivnika, uspostavljaju svoje vojno prisustvo u ovim zemljama, ali
uporedo se susreću i sa mnogobrojnim problemima. Protivnici američkoj vojsci postaju
manje oružane grupe koje primenjuju partizanski, gerilski način ratovanja, izbegavaju
frontalne ili veće sukobe, sakrivaju se među stanovništvom ili imaju njihovu pomoć dubo-
ko u teritoriji, disperzivno se razmeštaju čak i po gradovima u vidu manjih ćelija, izvode
napade na logističke lance, patrolne rute, ekonomske resurse, u gradovima angažuju
snajperiste i samoubice. Koriste jednako ili približno moderno pešadijsko oružje kao nji-
hov neprijatelj, a organizuju komunikaciju koja je za koalicione snage teško uhvatljiva. U
ovakvim uslovima, teoretičari, pre svega u SAD a kasnije i u Zapadnoj Evropi, u javni dis-
kurs polako unose termin hibridni rat ili hibridne pretnje, kada govore o oblicima ratova u
21. veku. Pri tome ga koriste iz ugla oružanih snaga SAD, kako bi opisali pretnje ili stanje
u kome se nalazi njihova vojska u zemljama u kojima ratuju.
Frenk Hofman (Frank G. Hoffman) i Džejms Matis (James N. Mattis) u kratkom član-
3
ku objavljenom 2005. godine – „Future Warfare: The Rise of Hybrid Wars“. U tom smislu
oni tadašnje aktuelne pretnje američkoj vojsci u Iraku i Avganistanu (terorizam, gerilsko
ratovanje, informacione operacije, delovanje organizovanih kriminalnih grupa) nazivaju
hibridnim a sintezu različitih oblika neprijateljskog delovanja u budućim ratovima, hibrid-
1
Fukujama F.: End of history and last man, The free press, Macmillan, New York, 1992.
2
Nemeth W.J.: Future war and Chechnya: a case for hybrid warfare, Naval Postgraduate School, Monterey,
California, 2002; https://calhoun.nps.edu/bitstream/handle/10945/5865/02Jun_Nemeth.pdf.
3
Mattis J., Hoffman F.: Future Warfare: The Rise of Hybrid Wars, Proceedings 131, 11, Vašington, 2005.
324
Hibridno ratovanje
nim ratom. Ubrzo Frenk Hofman u svom delu „Conflict in the 21st Century: the Rise of
Hybrid Wars“4 postavlja temelje onoga čime će se pre svega američka naučna javnost, a
zatim i ona u Velikoj Britaniji, Izraelu i nekim zemljama zapadne Evrope baviti u nared-
nim godinama, raspravljajući o modernim ratovima.
I dok su određeni autori bili slobodni da koriste termin hibridni rat5 ili hibridne pretnje6,
zvanični državni organi u SAD, a pre svega Ministarstvo odbrane, su se uzdržavali od upo-
trebe ovog termina u zvaničnim dokumentima, sve do 2010. godine. U četvorogodišnjem
izveštaju7, Ministarstvo odbrane SAD je pomenulo po prvi put izraz hibridni kako bi ukazalo
na povećanu složenost rata u današnje vreme koji uključuju mnogo aktera i brisanje grani-
ce u odnosu na tradicionalne sukobe. Zatim se 2011. godine, u američkim doktrinarnim do-
kumentima, „U.S Army Field Manual 5-0“ 8 i „U.S Army Field Manual 3-0“ 9 definišu moguće
hibridne pretnje kao dinamička kombinacija konvencionalnih, neregularnih, terorističkih i
kriminalnih resursa, prilagođeni da se suprotstave tradicionalnim prednostima koje ima
američka vojska. Ministarstvo odbrane Velike Britanije je 2010. godine u svom dokumentu
„Future Character of Conflict Paper“ diskutovalo i iznelo da će budući konflikti imati hibridan
karakter.10 Slična diskusija i narativ o hibridnom ratu ili hibridnim pretnjama, u smislu pro-
blema sa kojima se susreću SAD, se nastavlja na ovom, može se reći taktičkom ili opera-
tivnom nivou opisivanja problema na samom bojištu, sve do 2014. godine.
Tokom 2014. godine nastaje kriza u Ukrajini, smena političke vlasti, oružana pobuna
stanovnika na istoku zemlje, zatim otcepljenje Krima i prisajedinjavanje Ruskoj Federaci-
ji. Tada se, pre svega od strane političara i pojedinih analitičara u zemljama istočne Evro-
pe (Poljska, Ukrajina, Estonija, Letonija, Litvanija), skandinavskim zemljama i Velikoj Bri-
taniji, delovanje Rusije prema Ukrajini počinje opisivati kao hibridni rat. U sadržaj takvog
rata su uvrstili niz vojnih i nevojnih aktivnosti, specijalne operacije ruske vojske, sajber
rat, informativni rat, finansijski i socio-ekonomski pritisak, političku borbu, itd. Posebno je
u tu svrhu korišćen rad ruskog generala Valerija Gerasimova, tadašnjeg Načelnika Ge-
neralštaba Vojske Ruske Federacije, koji je on objavio 2013. godine (interpretiran u jav-
nosti zemalja Zapadne Evrope i SAD kao nova ruska doktrina, tzv. „Gerasimova doktri-
na“). On je u svom radu pod nazivom „Značaj nauke je u predviđanju“11 izneo strateško
4
Hoffman F.: Conflict in the 21st Century: the Rise of Hybrid Wars, Potomac Institute for Policy Studies,
Arlington, Virginia, 2007; www.potomacinstitute.org/images/stories/publications/potomachybridwar0108.pdf.
5
Margaret Bond (Margaret S. Bond), pukovnik u vojsci SAD, u svom autorskom izveštaju navodi da će rat
sledećeg veka obuhvatiti neku vrstu hibridnog rata. (Bond S.M.: Hybrid War: A New Paradigm For Stability
Operations In Failing States, Strategy Research Project, U.S. Army War College, 2007, str. 3; -
http://www.worldinwar.eu/wp-content/uploads/2017/09/ ADA468398-1.pdf).
6
Rasel Glen (Russell W. Glenn) je 2009. godine definisao hibridne pretnje kao kombinaciju istovremeno p-
rimenjenih (1) političkih, vojnih, ekonomskih, društvenih i informativnih sredstava i (2) konvencionalnih, ne-
regularnih, terorističkih i kriminalnih sredstava.
(Glen R.W.: Thoughts on Hybrid Conflict, Small Wars Journal, 2009, str. 2, www.smallwarsjournal.com/blog/journal/).
7
Quadrennial Defense Review, Ministarstvo odbrane SAD, Vašington, 2010, str. 8; https://www.defense.
gov/Portals/1/features/defenseReviews/QDR/QDR_as_of_29JAN10_1600.pdf.
8
Field Manual 5-0: The Operations Process, Headquarters, Department of the Army, Washington, 2011.
9
10
Future Character of Conflict , HQ Land Forces, Ministarstvo odbrane V.B., , London, 2010, s. 13.
11
Gerasimov V.: CennostЬ nauki v predvideni, Vojno-industrijski glasnik, Moskva, mart 2013; https://vpk-
news.ru/sites/default/files/pdf/VPK_08_476.pdf.
325
VOJNO DELO, 7/2019
razmišljanje o vođenju totalnog rata, kao ratu današnjice, u okviru koga su se pravila ra-
tovanja promenila, pa je upotreba nevojnih sredstava radi dostizanja političkih i strateških
ciljeva dobila mnogo više na značaju od upotrebe klasičnih vojnih. Naveo je da je pristup
ratu danas gerilski i rasprostranjen na širokom frontu, sa različitim akterima i metodama -
od hakera na računarskim mrežama, medijima, ekonomistima do korišćenja obaveštajnih
službi, specijalnih vojnih snaga i sl.
Dotadašnja teorijska i naučna rasprava, koja se vodila u naučnim krugovima, počinje
da se institucionalizuje i to od strane NATO-a i EU. Na samitu u Velsu su definisana dva
strateška izazova za NATO, drugačija po svojoj formi i ispoljavanju, Ruska Federacija na
Istoku i teroristička grupa ISIL na Jugoistoku. Tadašnji komandant NATO snaga, general
Filip Bridlav (Filip M. Breedlove), je istakao da se ova dva izazova sastoje od različitih
aktera, sa različitim formama delovanja u okviru modernog hibridnog ratovanja.12 Iako se
u okviru NATO nije došlo do jedinstvene definicije hibridnog rata, u nekoliko dokumenata
a i izjava zvaničnika se moglo zaključiti da se pod njim podrazumevaju različite metode
delovanja protivnika u okviru tzv. „DIMEFIL“ spektra – diplomatske, informacione, vojne,
ekonomske, finansijske, obaveštajne i pravne metode.13
U Ruskoj Federaciji je takođe počelo da se govori o hibridnom ratu (na ruskom jezi-
ku: гибридная война), i to pretežno kao odgovor na diskusiju na Zapadu. Na nekoliko
konferencija je zaključivano i da: hibridni rat predstavlja podrivanje moći neprijatelja kao
politički cilj rata; u njemu se pretežno koriste nevojne metode delovanja radi uticaja na
javno mnjenje i političku elitu protivnika; ima za cilj podrivanje legitimiteta postojeće vla-
sti, kako bi se ista zamenila vlašću na koju će se imati veći uticaj; njime se utiče na kul-
turne i duhovne vrednosti protivnika a zatim i na materijalne. I pored toga što je većina
autora zaključila da današnji ratovi, pa i tzv. hibridni, nisu samo vođenje ratnih operacija
već imaju i svoju ekonomsku, medijsku, kulturnu, finansijsku komponentu, od strane voj-
nih zvaničnika i državnih organa Rusije, terminologija sa pridevom hibridni nije usvojena
niti definisana nekim državnim dokumentima.14
Andrej Koribko, ruski novinar i publicista, je „obojene revolucije“ u zemljama kao što
su Ukrajina, Libija, Egipat, Sirija, od kojih su neke prerasle i u oružane sukobe nedržav-
nih oružanih formacija protiv zvaničnih oružanih snaga tih država, ocenio kao hibridni rat
koji sprovode SAD i određene zemlje Evrope. U svojoj knjizi koju je objavio 2015. godine
– „Hibridni ratovi: Indirektni adaptivni pristup promeni režima“ 15, je kao elemente ova-
kvog hibridnog rata naveo: diplomatiju, informatičke napade, ekonomski rat, informativni
rat i propagandu, podršku lokalnim grupama, neregularne oružane snage (terorizam), re-
gularne oružane snage i specijalne jedinice.
12
Lasconjarias G., Larsen A.J.: Nato`s response to hybrid threat, NATO Defense College, 2015; Wales
Summit Declaration, NATO, Vels, 2014; www.nato.int/cps/en/natohq/official_texts_1 2964.htm.
13
DIMEFIL - Diplomatic, Information, Military, Economic, Financial, Intelligence and Law. (Erdal C., Murat A.,
Basar K.: Modeling and Simulation for Hybrid Environments, NMSG Conference, Bukurešt, 2016;
www.sto.nato.int/publications/.../MP-MSG-143-08P.pdf).
14
Gibridnaя voйna – Ponяtiй, Vestnik, MAGIMO Univerzitet, Moskva, istraživački članak, intervju sa Ofer F-
ridmanom, profesorom na Kraljevskom koledžu u Londonu, 2016; https://cyberleninka.ru/article/n/gibridnaya-
voyna-ponyatiy.
15
Koribko A.: Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach To Regime Change, Narodni univerzitet Rusije,
Moskva, 2015; https://orientalreview.org/wp-content/uploads/2015/08/AK-Hybrid-Wars-updated.pdf..
326
Hibridno ratovanje
Radi razmatranja istorijskog aspekta ovog pojma, potrebno je napomenuti i da načini

ratovanja koje se danas opisuje pridevom hibridni, nisu novi za čovečanstvo, i da istorij-
ski primeri dosežu do antičkog doba. U svetlu hibridnog ratovanja kako su ga na Zapadu
gledali do krize u Ukrajini, mogu se naći primeri tzv. hibridnih protivnika u vreme antičkog
Rima, kada je nasuprot Rimskoj vojsci postojalo zajedničko delovanje regularne vojske
protivnika, kriminalnih bandi, plaćenika, čiji je način borbe bio od frontalnih sukoba do za-
seda, atentata. Tokom Drugog svetskog rata, Sovjetska armija je na Istočnom frontu or-
ganizovala i sinhronizovala borbu partizanskih snaga u pozadini nemačkih snaga, koje
su delovale sve vreme po linijama komunikacija i snabdevanja protivnika. U Vijetnam-
skom ratu je postojao raznovrsni i združeni otpor Armije Severnog Vijetnama, neregular-
nih snaga i Vijet Konga, vojno superiornijem protivniku kakav su tada bile oružane snage
SAD. Takođe, tokom Hladnog rata i nastupanja velikih sila, SAD i SSSR, jedne protiv
druge, kako u direktnom sukobu, tako i preko uticaja na druge manje države, ispoljile su
se metode delovanja na ekonomskom, medijskom, socijalnom, obaveštajnom polju, ka-
kve danas prepoznajemo u tzv. hibridnom ratovanju određenih zemalja.
Praktični aspekt pojma hibridni rat

Istorijski kontekst nastanka pojma hibridni rat je bitan sa stanovišta razmatranja njegovog
praktičnog aspekta, tj. analize uzroka, motiva i potreba za njegovom upotrebom od strane
akademske i stručne javnosti, a zatim i usvajanja i korišćenja od strane institucija kakve su
Evropska unija ili NATO. Generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg je izjavio da je „prvi pri-
mer hibridnog rata koji nam je poznat verovatno bila upotreba Trojanskog konja u Trojanskom
ratu, što znači da smo ga već videli“.16 Ako je sadržaj već poznat, postavlja se pitanje zašto
se koristi novi semantički izraz a ne neki postojeći, kao što je recimo specijalni rat?
U već pomenutom zborniku radova „NATO`s response to hybrid threats“17, uređivači
zbornika, Guillaume Lasconjairas i Jeffrey Larsen, navode da hibridni pristup ratu nije
nov i da je to generalni zaključak svih knjiga, članaka, radova objavljenih od strane stra-
tega, civilnih profesora, vojnih istoričara, različitih stručnjaka. Ipak, podržavaju stav i citat
Pitera Mansora (Peter Mansoor) - „iako je malo toga novo u hibridnom ratu kao koncep-
tu, koristan je način razmišljanja o ratovima u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“.18
Problemi kontrole teritorije koji možda nisu bili očekivani za SAD u Iraku i Avganista-
nu, ili Izraela u Libanu, su uzrokovali određenu diskusiju teoretičara koji se bave vojnim
pitanjima a koji su, zbog raznovrsnosti, nepredvidivosti delovanja protivnika na bojnom
polju, ali i u informativno-socijalno-ekonomskoj sferi, počeli da upotrebljavaju pridev hi-
bridni. Iako se malo njih upuštalo u semantičko značenje simbola hibridni, u većini jezika
on se koristi da označi mešavinu ili kombinaciju nečega, pa je to verovatno bio povod da
se prihvati i u opisivanju različitosti, kombinacija više metoda delovanja protivnika. Čini
16
Stoltenberg J.: „Zero-Sum? Russia, Power Politics, and the post-Cold War Era“, Brussels Forum, 2015; -
https://www.nato.int/cps/su/natohq/opinions_118347.htm.
17
Lasconjairas G. i Larsen J.: Nato`s response to hybrid threat, NATO Defense College, 2015.
18
Murray W. i Mansoor P.: Hybrid Warfare: Fighting Complex Opponents from the Ancient World to the -
Present, Cambridge University Press, New York, 2012.
327
VOJNO DELO, 7/2019
se da je osnovni motiv za upotrebu termina hibridni rat, želja da se naglasi značaj aktuel-
nih bezbednosnih pretnji i karakter sukoba u kojima učestvuju ili su izložene određene
zemlje. Korišćenje termina od strane nekih autora je verovatno bilo motivisano i željom
da se iznedri nešto novo, različito u odnosu na dotadašnje „po pakovanju“ (a slično po
sadržaju), čime bi se privukla pažnja stručne javnosti.
Korišćenje novog naziva za današnje ratove i agresije, od strane političara i vojnih
zvaničnika, utiče na bolju percepciju od strane javnog mnjenja, a koje je uvek bitno radi
odobravanja i saglašavanja sa određenim odlukama državnih organa. Termin hibridni rat
je koristan sa tačke gledišta državnih zvaničnika jer sa jedne strane uzdiže pitanje u oči-
ma javnosti a sa druge omogućava bezbednosnim strukturama da obuhvatnije i odgovor-
nije planiraju i razvijaju odgovore u kriznim situacijama.
NATO je koncipirao hibridni rat posmatranjem i objašnjavanjem aktivnosti Ruske
Federacije u sukobu sa Ukrajinom, a koje nisu bile klasične vojne (uz zvaničnu upotre-
bu oružanih snaga RF). Ovo se naravno nije uklapalo u koncept ratovanja za koji NA-
TO postoji i za koji je osposobljen, sukobe pre svega vojnih elemenata nacionalnih dr-
žava, pa je termin hibridni rat, iskorišćen da se opiše sve ono što nije spadalo u obra-
zac neprijateljskog delovanja koji NATO prepoznaje. Istovremeno, za jačanje među-
sobnih veza zemalja članica, jačanja njihovih bezbednosnih kapaciteta, saradnje na
svim nivoima, poželjno je pre svega imati neprijatelja, a zatim i razviti koncept rata koji
bi bio verovatan. Novi termin za moguće pretnje sigurno dodatno naglašava značaj da-
ljeg zajedničkog delovanja država članica. Posebno se tu daje naglasak na razmeni
obaveštajnih informacija, održavanju vojnih vežbi uglavnom u zemljama NATO u Istoč-
noj Evropi. Pogodno je to činiti ako u pozadini imate teoriju o hibridnom ratu koji vodi
ta zemlja.
Termin ima svoju političku dimenziju, posebno od zaoštravanja odnosa SAD, nekih
evropskih zemalja i Rusije, te služi da alarmira, pre svega zapadnu javnost, kroz seman-
tički novi izraz. Teško se može preći preko činjenice da je hibridni rat doživeo svoje redi-
zajniranje značenja a zatim i masovnu upotrebu i diskusiju upravo tada kada su se odno-
si velikih sila zaoštrili i došli skoro na nivo na kojem su bili u vreme hladnog rata. Ovoga
puta su se SAD i evropske zemlje u NATO-u opredelili za korišćenje drugačijeg termina.
Termin naglašava kompleksnost globalnog i regionalnog bezbednosnog okruženja.
Objedinjuje različite bezbednosne pretnje kao što su terorizam, migracije, organizovani
kriminal, obaveštajne službe, ekonomske pritiske, medijsku propagandu i dezinformisa-
nje, i naglašava činjenicu da one potiču od jednog nosioca, što u krajnjem omogućava
bolje razumevanje bezbednosne situacije, kako za javno mnjenje tako i za državne orga-
ne koji tome treba da se suprotstave. Termin takođe treba da alarmira državne organe
na svim nivoima i u svim oblastima, na definisanje strategijskih, operativnih pa i taktičkih
planova radi suprotstavljanja eventualnim hibridnim oblicima agresije.
Sadržaj hibridnog ratovanja

Sadržaj rata čine metode, načini i oblici delovanja sukobljenih strana u nastojanju da
ugroze jedna drugu. U tabeli 1. je dat pregled sadržaja hibridnog ratovanja prema autori-
ma i literaturi koja nam je bila dostupna.
328
Hibridno ratovanje
Tabela 1 – Pregled sadržaja hibridnog ratovanja u literaturi
Munich
„Jagello
Izvor / Frank Russell MO 21 Andrej Security
NATO 2000“ „MCDC
Sadržaj Hoffman Glenn19 VB20 Koribko23 Report
Češka22 Project“24
201525
Političke x x x x x x x
metode
Ekonomske x x x x x x x
mere
Medijska x x x x x x
propaganda
Obaveštajna x x
delatnost
Uticaj na socijalne x x x x x x
grupe
Sajber napadi x x x x x
Psihološke x x x x
operacije
Terorističke x x x x x x x
aktivnosti
Kriminalne x x x x x x
aktivnosti
Pobune x x x x x
stanovništva
Subverzivna x x x
delatnost
Gerilska oružana x x x x
borba
Konvencionalne x x x x x x
vojne metode
Pravne metode x
19
Glen R.W.: Thoughts on Hybrid Conflict, Small Wars Journal, 2009, str. 2; smallwarsjournal.com/ blog/journal/.
20
Future Character of Conflict , HQ Land Forces, Ministarstvo odbrane V.B. London, 2010, str. 13.
21
Lasconjairas G. i Larsen J.: Nato`s response to hybrid threat, NATO Defense College, 2015; Erdal C.,
Murat A., Basar K.: Modeling and Simulation for Hybrid Environments, NMSG Conference, Bukurešt, 2016;
Wales Summit Declaration, NATO, Vels, 2014; Peter P.: Deterring hybrid warfare: a chance for NATO and the
EU to work together?, NATO Review, 18, Brisel, 2014.
22
Kříž Z., Bechná Z., Števkov P.: Hybrid warfare: its concept, potential and how to fight it, članak u publikaciji
Hybrid Warfare: A New Phenomenon in Europe’s Security Environment, Jagello 2000, Prag, 2015; http://data-
.idnes.cz/soubory/na_knihovna/A161212_M02_029_HH16_PP-EN-V1.PDF.
23
Moskva, 2015.
24
Understanding Hybrid Warfare, MCDC /Multinational Capability Development Campaign project/, SAD, 2017;
https://assets.publishing.service.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data/file/647776/dar_
mcdc_ hybrid_ warfare.pdf.
25
Munich Security Report 2015, Munich Security Conference, Minhen, 2015; https://www.security
conference.de/fileadmin/MunichSecurityReport/MunichSecurityReport_2015.pdf.
329
VOJNO DELO, 7/2019
Stiče se utisak da iako ne postoji opšte prihvaćena definicija, različiti autori se u ve-
ćem delu slažu o sadržaju hibridnog rata. U tabeli nije prikazan deo mišljenja koja su iz-
nošena načelno u periodu od 2006. do 2014. godine, a koja se u manjoj ili većoj meri po-
klapaju sa stavovima Frenka Hofmana, i koje su ograničene na neposredno ugrožavanje
vojnih snaga na terenu od strane nedržavnih aktera, dakle na taktički i operativni nivo
vojnih operacija. Opredeljenje je da se težišno prikaže šire i prisutnije tumačenje termina
hibridni rat, koje uključuje sve one sadržaje koje jedna država (a ne samo nedržavni ak-
teri) mogu da preduzmu. Zaključuje se da se kao najznačajniji sadržaj hibridnog ratova-
nja mogu uzeti sledeći oblici delovanja na protivnika u cilju primoravanja na ispunjenje
zahteva:
– Informaciono-psihološko-ideološko delovanje
– Političko delovanje
– Ekonomski pritisci
– Obaveštajno-subverzivna delatnost
– Informatičke metode
– Kriminalne aktivnosti
– Terorizam i oružane pobune
– Konvencionalno vojno delovanje
Pod-sadržaji navedenih oblika bi mogli da budu razne druge radnje nižeg nivoa ugro-
žavanja, aktivnosti na operativnom i taktičkom nivou kao što su: uticaj na političko ruko-
vodstvo, psihološke operacije, korupcija, atentati, medijska propaganda i spinovanje,
osnivanje nevladinih organizacija pod kontrolom stranog faktora, uticaj na određene soci-
jalne grupe, finansiranje određenih političkih stranaka, ucene, vrbovanje državnih službe-
nika od strane obaveštajnih službi, izazivanje podela, nezadovoljstva, jačanje razlika,
izazivanje građanskih nemira, pojedinačni teroristički akti, napadi oružanih grupa na od-
ređene kritične objekte, linije komunikacija i logistike, dezinformisanje stanovništva itd.
Operacionalizacija određenih metoda, njihove implikacije i posledice nisu dalje vršene.
Moguće je vršiti i uopštavanje pa bi se neki od navedenih sadržaja kao što su informatič-
ki napadi, terorizam, kriminalne aktivnosti, mogle pripisati recimo ofanzivnom radu oba-
veštajno-bezbednosnih službi, kao jednog od glavnih nosioca nekonvencionalnog rato-
vanja, agresije koja treba da bude nevidljiva, neprimetna a u isto vreme da ostvaruje svoj
efekat. Sinteza je ipak izvršena na jednom dovoljno uopštenom nivou koji obuhvata ključ-
na polja delovanja a radi realnog prikaza pojave.
Teorija ratne veštine je bogata mišljenjima o ratu, sukobima, pa se postavlja pitanje
odnosa aktuelnog hibridnog rata sa dosadašnjom teorijom i praksom. Nauka prepoznaje
dve različite grupe teorija o ratu: klasične (modernističke) i savremene (postmodernistič-
26
ke). Teorije „klasičnog rata“ suštinu rata vide u primeni sile, fizičkog nasilja, sa domi-
nantnim oružanim sukobom u okviru sadržaja, sa bojnim poljem kao mestom gde se vodi
rat, kao sukob koji ima svoj početak i kraj i koji se ispoljava pre svega kroz fizičke posle-
dice.27 Savremene teorije o ratu govore o ratu kao o višedimenzionalnom sukobu, a koji
se ispoljava u verbalnim sredstvima (politici, diplomatiji, ekonomiji, veri, moralu, kulturi) i
26
Kovač M., Forca B.: Istorija ratne veštine – period 1920 – 2000, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2000, str. 315.
27
U ovu grupu se ubrajaju antropološko-kultorološka, bilogistička, psihologistička, etička, geopolitička, ekono-
mistička, demografska i druge teorije. Isto, str. 315.
330
Hibridno ratovanje
fizičkim (nasilje, oružana borba, uništenje ljudi i dobara).28 Suština savremenih teorija je
da rat nije samo oružani sukob nego i sukob različitih interesa u okviru koga se primenju-
ju sve raspoložive mere koje strane poseduju kako bi potčinile svojoj volji drugu stranu.
Uklapa se u poimanje hibridnog rata, zar ne?
Kao posebno slični termini i pojmovi današnjem hibridnom ratu, do 1990. godine su
se pominjali totalni, hladni, specijalni rat, sukob niskog intenziteta, a od 1990. i rat 4. ge-
neracije, neograničeno ratovanje, složeni, asimetrični, neregularni rat. Totalni rat pred-
stavlja vrstu rata u kojem ratujuće strane koriste sve raspoložive ljudske, materijalne i
tehničke potencijale radi ostvarivanja svojih ciljeva.29 U američkoj leksikografiji je defini-
san kao sukob u kojem su angažovani politički, ekonomski, vojni i psihološki resursi od
strane barem jednog učesnika u sukobu.30 Hladni rat se kao termin pojavio u literaturi
bez posebnog definisanja samog pojma. U zvaničnoj publikaciji Združenog generalštaba
oružanih snaga SAD31 izneto je da je hladni rat stanje međunarodne zategnutosti u ko-
jem se koriste politička, ekonomska, tehnološka, sociološka, psihološka, paravojna i voj-
na sredstva bez neposrednog angažovanja operativnih jedinica regularne vojske, radi
postizanja vitalnih nacionalnih ciljeva. Specijalni rat (special warfare) se kao termin poja-
vio u doba Hladnog rata, sredinom 60-ih godina prošlog veka, najpre u SAD kako bi ob-
jasnio delovanje u Vijetnamu. Termin je prihvaćen i u našoj literaturi, koja je nastajala na-
kon II svetskog rata. Specijalni rat je definisan kao kompleks organizovanih aktivnosti,
mera i dejstava na ideološkom, političkom, ekonomskom, kulturnom, diplomatskom, psi-
hološko-propagandnom, obaveštajnom i vojnom planu koji se u miru preduzimaju protiv
neke zemlje.32 Neograničeno ratovanje je termin koji se pojavio u Kini 1999. godine, ka-
da je objavljena knjiga Unrestricted warfare, u kojoj se razmatraju mogućnosti Kine u ratu
protiv SAD, u slučaju kada su oni inferiorniji u pogledu klasične vojne moći, ali nisu u po-
gledu primene mnogih drugih oblika ratovanja kojima bi mogli da nanesu štetu SAD, kao
što su sajber ratovanje, terorizam, targetiranje finansijskih institucija, rat kursom nacio-
nalnih valuta, medijski rat, urbano ratovanje, itd.33
Sadržaj hibridnog rata dakle nije ništa novo i nepoznato za teoriju ratne veštine. Pre-
ma definicijama različitih autora sigurno je da se može svrstati u grupu savremenih poi-
manja ratova, u kojima se sve više daje značaj neoružanim oblicima ratovanja. Rat u kla-
sičnom smislu te reči, kao veći oružani sukob, je uvek bio i najskuplji način ostvarivanja
geopolitičkih i ekonomskih interesa (i u materijalnom smislu i u smislu žrtava), pa je pri-
mena drugih metoda za ostvarivanje tih interesa dobijala više na značaju tokom vreme-
na. Kao zajedničko većini navedenih vrsta ratova sa hibridnim ratom, može se navesti
pre svega sveobuhvatnost, svedimenzionalnost ili totalitet - ispoljavanje u skoro svim di-
menzijama nacionalne moći, osim nuklearne (kod zemalja koje je poseduju), čija primena
28
U ovu grupu terija se ubrajaju između ostalih i globalistička teorija, vojnoelitistička, psihološko-informaciona
i informatičko-teološka. Isto.
29
Mikić S.B.: Pogled na rat, Vojna akademija, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2003.
30
Mirković T: Strategije i ratne doktrine supersila i blokova, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2003.
31
JCS Publication, Ministarstvo odbrane SAD, Vašington, januar, 1972.
32
Vilić D., Ateljević M.: Specijalni rat – odbrana i zaštita, Poslovna politika, Beograd, 1986, 20.
33
Qiao L. i Wang X.: Unrestricted Warfare: China’s Master Plan to Destroy America, Pan American Publis-
hing Company, Los Anđeles, 2002, 1999. u Kini; http://www.c4i.org/unrestricted.pdf.
331
VOJNO DELO, 7/2019
bi sigurno značila i drugačiju karakterizaciju rata. Ovo se odnosi i na one strane u sukobu
koje su slabije, inferiornije, jer u suštini i one koriste u ovakvim sukobima sve što im je na
raspolaganju (medije, diplomatiju, obaveštajne službe, ekonomske mere itd.), samo sa
uspehom srazmernim njihovoj moći. Sigurno je i da se zavisno od protivnika, mogućnosti
i ciljeva, razlikuje obim i način primene, intenzitet i vreme ispoljavanja pojedinih metoda
ratovanja ili agresije, a što se može videti iz sledeće tabele koju su Mitar Kovač i Božidar
Forca objavili 2000. godine, govoreći o totalitarnosti savremenih ratova, njihovom, obimu
i intenzitetu:
Sadržaji i oblici agresije

Oružana Oružana
oblici vojna
agresije
Naoružana
vojna
agresije
Agresija u
društvenim
delatnostima
NEORUŽANI OBLICI
Ekonomska
agresija
Političko-
diplomatska
agresija
Psihološka
agresija
Informativno-
-medijska
agresija
Obaveštajne
aktivnosti
Vreme
Grafikon 1 – Svedimenzionalnost agresije (rata)

Izvor34
Pojam hibridni rat

Definisanje pojma hibridni rat zahteva najpre semantičku analizu značenja sintagme.
Reč hibrid potiče od latinske reči hybrida koja je označavala životinju ili biljku dobijenu
ukrštanjem dve različite vrste. U većini današnjih jezika reč se koristi kako bi označila
mešavinu ili kombinaciju. Reč hibridni kao pridev se koristi da označi da je određen obje-
kat ili proces nastao kao rezultat spajanja dva ili više različita objekta ili procesa. Poseb-
nost se sastoji u tome da elementi koji se spajaju već predstavljaju, sami za sebe, odre-
34
Kovač M., Forca B.: Istorija ratne veštine – period 1920 – 2000, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2000, str. 361.
332
Hibridno ratovanje
đenu podcelinu a spajanjem sa drugim elementima se dobijaju nove poželjne osobine.

Hibridan znači da se za istu funkciju koriste dva ili više rešenja od kojih svako ima svoj
specifičan unutrašnji sadržaj.35
Reč rat u Rečniku srpskog jezika ima dva značenja: 1) oružani sukob širih razmera
između dveju ili više država; 2) figurativno značenje kao oštri međusobni sukobi zavađe-
nih strana svim sredstvima osim oružanim (sa komšijama, između preduzeća). Zatim se
daje i objašnjenje za sintagmu građanski rat – oružani sukob u okviru jedne države izme-
đu zaraćenih entiteta i hladni rat – stanje zategnutosti i neprijateljstva u međunarodnim
odnosima.36 U monografiji Srpska vojna leksika i terminologija se navodi da je termin rat,
pored osnovnog značenja „oružani sukob između protivnika“, razvio i metaforično znače-
nje kao „žestoki međusobni napadi zavađenih strana svim sredstvima osim oružja“, te se
njime može objašnjavati i sukob dva lica, različitih mišljenja itd. Reč rat pripada opšteknji-
ževnom, neutralnom leksičkom fondu a dopunski kvalitet je njegova terminološka funkci-
ja jer je tokom jezičke evolucije razvio i druga, prenesena značenja koja se mogu sagle-
dati u okviru zajedničke pojmovne percepcije. 37 Engleska reč war (u prevodu rat), ima
sledeća semantička značenja: oružani konflikt između različitih država ili grupa u okviru
države; period oružanog neprijateljstva ili sprovođenja vojnih operacija; oružana borba
kao profesija, aktivnost; agresivni poslovni konflikt („rat između avio prevoznika“, „trgo-
vački rat“); suprotstavljenost i neprijateljstva između različitih ljudi ili grupa; kampanja
protiv nepoželjne aktivnosti („država vodi rat protiv krijumčara“); nastojanje da se postig-
ne cilj („rat protiv raka“, „rat protiv siromaštva“).38
Upotreba termina rat van ratne vojne veštine je bila predmet raznih diskusija. Njego-
vo značenje je ipak dobilo široku upotrebu i van osnovnog značenja kao oružane borbe
između vojski država ili većih entiteta. Tako se danas susrećemo sa pojmovima koji
označavaju i druge dimenzije sukoba kao što su medijski rat, ekonomski rat, carinski rat,
sajber rat, psihološki rat, rad obaveštajnih službi, elektronski rat, diplomatski rat, neogra-
ničeni rat itd. U skladu sa navedenim se može zaključiti da je sintagma hibridni rat nasta-
la tako što je termin hibridni preuzeta iz drugih naučnih disciplina i iskorišćena u sintagmi
kako bi označila jedinstven konflikt, stanje sukobljenosti, neprijateljstvo, proces, koji se
ispoljava kroz primenu sile u različitim društvenim poljima.
Radi definisanja pojma hibridni rat analiziraćemo i dosadašnje definicije koje su odre-
đeni autori iznosili. Donekle otežavajuću okolnost predstavlja činjenica da su pojedini
autori ili organizacije iznosile ocenu šta su to hibridne pretnje, bez upuštanja u definisa-
nje pojma rat. Pregled definicija prilažemo u sledećoj tabeli:
35
U kartografiji se izrazom „hibridni prikaz“ označava naziv snimka iz vazduha u koji su naknadno uneti nazivi
ulica i objekata. U hemiji i atomskoj fizici se linearne kombinacije orbitala nazivaju „hibridne orbitale“. U golfu
„hibrid“ je štap koji pokušava objediniti dužinu udarca drvenog štapa sa lakim rukovanjem metalnim štapom. U
tenisu „hibrid“ je reket koji ima uzdužne žice izrađene od drugačijeg materijala nego poprečne žice. U lingvistici
se „hibridom“ označava reč sastavljena od reči iz različitih jezika. U tehnici se „hibridom“ označava sistem kod
koga se kombinuju dve ili više različitih tehnologija („hibridni automobil“ ima dva ili više izvora napajanja). U bo-
tanici, genetici i zoologiji se „hibridom“ označava seme ili živo biće koje nastalo ukrštanjem semena ili roditelja
različitih uzgojnih linija, pasmina ili vrsta (www.merriam-webster.com/dictionary/hybrid).
36
Rečnik srpskog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2011.
37
Jovanović V.: Srpska vojna leksika i terminologija, Institut za srpski jezik SANU, Beograd, 2016.
38
Internet: http://www.dictionary.com/browse/war?s=t.
333
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 2 – Pregled definicija hibridnog rata u literaturi
Izvor Definicija/mišljenje
Hibridnu pretnju predstavlja bilo koji protivnik koji istovremeno i adaptivno
Frank upotrebljava konvencionalno oružje, neregularne taktike, terorizam i kriminalne
Hoffman39 aktivnosti u borbenom prostoru kako bi ostvarili svoje političke ciljeve.
SAD, 2007
Hibridni ratovi su kombi120
John McCuen40 nacija simetričnog i asimetričnog rata u kojem interventne snage sprovode
tradicionalne vojne operacije protiv neprijateljskih vojnih snaga dok moraju
SAD, 2008. istovremeno i još odlučnije da uspostavljaju kontrolu autohtonog stanovništva u
zoni operacije obezbeđujući i stabilizujući ih.
Russell W. Hibridne pretnje predstavljaju kombinaciju istovremeno primenjenih (1) političkih,

Glenn41 vojnih, ekonomskih, društvenih i informativnih sredstava i (2) konvencionalnih,
neregularnih, katastrofičnih, terorističkih i kriminalnih sredstava ili aktivnosti u
SAD, 2009 operativnom borbenom prostoru. Umesto jednog entiteta, hibridna pretnja ili
izazivač može biti kombinacija državnih i nedržavnih aktera.
Hibridne pretnje predstavljaju dinamičku kombinaciju konvencionalnih,
„U.S Army Field neregularnih, terorističkih i kriminalnih resursa, prilagođenih da se suprotstave
Manual 5-0“ 42 tradicionalnim prednostima koje ima američka vojska. Ove pretnje su sjedinjene
da postignu zajednički efekat. Ove pretnje koriste medije, informatičke i druge
SAD, 2011 nove tehnologije, svoje pozicije unutar policije, vojske ili socijalnih struktura, da
ostvare prednost.
Timothy C. Hibridni rat je nasilan konflikt u kome se od strane regularnih i neregularnih

Richard J.43 snaga, sprovodi kompleksna i organizovana upotreba sredstava i aktivnosti u više
domena kako bi se postigao sinergijski efekat koji pokušava da iscrpi superiornu
SAD, 2013 vojnu silu.
Robert Hibridni rat je kombinacija konvencionalnih, neregularnih i asimetričnih metoda,

Newson44 koja podrazumeva kontinuiranu manipulaciju političkim i ideološkim konfliktom,
kao i angažovanje specijalnih oružanih snaga, konvencionalnih trupa,
SAD, 2014. obaveštajnih agenata, političkih provokatora, predstavnika medija, ekonomske
ucene, sajber napade, para-vojne, terorističke i kriminalne elemente.
39
Hoffman F.: Conflict in the 21st Century: the Rise of Hybrid Wars. Potomac Institute for Policy Studies,
Arlington, Virginia, 2007; www.potomacinstitute.org/images/stories/publications/potomac_hybridwar_0108.pdf
40
MecCuen J.: Hybrid Wars, Military Review, 2008; http://ww.au.afmil/au/awc/awcgate/milreview/
mccuen08marapr.pdf.
41
Glen R.W.: Thoughts on Hybrid Conflict, Small Wars Journal, 2009, str. 2; www.smallwarsjournal.
com/blog/journal/.
42
43
McCulloh T., Johnson R.: The Nature of Hybrid Warfare: Built to Last, Joint Special Operations University
Report, 2013; http://www.socom.mil/JSOU/JSOUPublications/JSOU%2013-4_McCulloh,Johnson_Hybrid%20
Warfare_final.pdf.
334
Hibridno ratovanje
Izvor Definicija/mišljenje
„Hibridni rat obuhvata niz nekonvencionalnih napora dizajniranih da destabilizuju

državu i podstiču unutrašnje sukobe. Sastoji se od kombinacije vojnih i ne-vojnih
Peter Pindják45 sredstava u okviru otvorenih i prikrivenih operacija, propagande, stvaranja
nevladinih organizacija (NVO), ometanje administracija, javnog života, podsticanja
Brisel, 2014 neslaganja, sve do isporuka oružja i direktne upotrebe sile. Za razliku od
konvencionalnog ratovanja, koji cilja na oružane snage „centar gravitacije“ u
hibridnom ratu je stanovništvo. Protivnik pokušava da utiče na ključne donosioce
odluka ... Agresor se usmerava na tajne akcije kako bi izbegao pripisivanje ili
odmazdu“.
Zdeněk K. Hibridni rat je oružani sukob sproveden kombinacijom ne-vojnih i vojnih sredstava
Zinaida B. kako bi se sinergijskim efektom prisilio neprijatelja da preduzme korake koje ne bi
Peter Š. 46 inače uradio. Najmanje jedna strana u sukobu je država. Glavnu ulogu ima
primena ne-vojnih metoda kao što su psihološke operacije i propaganda,
Češka, 2015. ekonomske sankcije, embargo, kriminalne aktivnosti, terorističke aktivnosti i druge
subverzivne aktivnosti... a koje se sprovode protiv celog društva, a posebno protiv
političkih struktura, državnih organa, ekonomije, morala naroda i oružanih snaga.
Elementi hibridnog rata su: diplomatija, informatički napadi, ekonomski rat,

Andrej informativni rat i propaganda, podrška lokalnim grupama, neregularne oružane
Koribko47 snage (terorizam), regularne oružane snage i specijalne jedinice. Hibridni rat
definiše kao kombinaciju svih ovih elemenata koje se primenjuju od strane
jedne ili više država prema objektu ugrožavanja, najčešće drugoj državi.
Moskva, 2015
.... koncept EU ima za cilj da obuhvati kombinovane prisilne i subverzivne
Evropska aktivnosti, konvencionalne i nekonvencionalne metode (npr. diplomatske,
Komisija48 vojne, ekonomske, tehnološke, informacione), koje se koriste na koordinisan
Brisel, 2016. način od strane državnih ili nedržavnih aktera kako bi postigli konkretne ciljeve
bez proglašenog rata.
Hibridni ratovi su simbioza uništavanja vojnog i političkog sistema protivnika
Grupa autora ucenjivanjem, podmićivanjem, subverzijama, klevetama, informativnim pritiscima i
manipulacijama javne svesti. Kombinacija vojnih i ne-vojnih tehnika korišćenjem
Ukrajina, 2017. potencijala društvenog protesta je srž ratova nove generacije.49
44
Mueller R.: Why the US Needs a Strategy To Counter 'Hybrid Warfare, The U.S. Army Special Operations Command
(USASOC), 2014; https://www.defenseone.com/ideas/2014/10/why-us-needs-strategy-counter-hybridwarfare/97259/.
45
Pindjak P.: Deterring hybrid warfare: a chance for NATO and the EU to work together?, NATO Review, 18,
Brisel, 2014; https://www.nato.int/docu/review/2014/Also-in-2014/Deterring-hybrid-warfare/EN/ index.htm.
46
Kříž Z., Bechná Z., Števkov P.: Hybrid warfare: its concept, potential and how to fight it, članak u publikaciji
Hybrid Warfare: A New Phenomenon in Europe’s Security Environment, Jagello 2000, Prag, 2015;
http://data.idnes.cz/soubory/na_knihovna/A161212_M02_029_HH16_PP-EN-V1.PDF.
47
Moskva, 2015; https://orientalreview.org/wp-content/uploads/2015/08/AK-Hybrid-Wars-updated.pdf.
48
European Commission, Joint Framework on countering hybrid threats a European Union response, Brisel,
2016; https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=CELEX:52016JC0018.
49
Dodonov R., Kovalskyi H., Dodonova V., Maryna K.: Polemological Paradigm of Hybrid War Research,
Philosophy and Cosmology, 19, Kijev, Ukrajina, 2017, str. 2; http://ispcjournal.org/journals/2017-19/Dodonov
KovalskyiKolinko_19.pdf.
335
VOJNO DELO, 7/2019
Operacionalizaciju navedenih a i nekih drugih poimanja hibridnog rata, možemo

izvršiti kroz ustanovljavanje odgovora na jednostavna pitanja - šta je to hibridni rat, ko ga
vodi, kako se vodi, gde se vodi, na koga je usmeren, i zašto se vodi (tabela 3)?
Tabela 3 – Operacionalizacija definicija hibridnog rata

oružani sukob, nasilan konflikt, niz napora, simbioza uništavanja sistema protivnika,
Šta?
suberzivna aktivnost, kombinacija resursa, kombinacija metoda
jedna ili više država, državni, nedržavni akteri, kombinacija državnih i nedržavnih
Ko?
aktera, protivnik, regularne snage, neregularne snage
upotreba konvencionalnog oružja, neregularne taktike, terorizma, kriminalnih,
subverzivnih aktivnosti; konvencionalne i nekonvencionalne metode; diplomatske,
ekonomske, političke, informativne, propagandne, obaveštajne metode, informatički
napadi; ucenjivanjem, podmićivanjem, klevetama, manipulacijama javne svesti,
društvenim protestima; stvaranje nevladinih organizacija, ometanje administracija,
Kako?
javnog života, podsticanje neslaganja; podrška lokalnim grupama, korišćenje
specijalnih jedinica, prikrivene operacije, isporuke oružja; upotreba konvencionalnih
trupa, obaveštajnih agenata, političkih provokatora, predstavnika medija, para-
vojnih, terorističkih i kriminalnih elemenata; ekonomske ucene, korišćenje pozicija
unutar policije, vojske ili socijalnih struktura.
borbeni prostor, zona operacije, na celoj ili delu teritorije protivnika, u svim oblastima
Gde? društvenog delovanja (ekonomiji, politici, medijima, sajber prostoru, socijalnim
odnosima, kulturi, sportu)
društvu, državi, savezu država, političkoj zajednici, stanovništvu, oružanim
snagama, ekonomskim resursima, privrednim društvima, političkim vlastima, lokalnoj
samoupravi, državnim službenicima (posebno u vojsci, policiji, bezbednosnim
Prema ?
službama), političkim strankama, kulturnim, ideološkim i moralnim vrednostima,
socijalnim, političkim i drugim društvenim odnosima, značajnim pojedincima,
međunarodnim ili domaćim organizacijama.
ostvarivanja konkretnih interesa i ciljeva, pokoravanja subjekta ugrožavanja,
prisiljavanja neprijatelja da preduzme takve korake koje on ne bi uradio sam po sebi,
Zašto ?
radi uticaja na ključne donosioce odluka, iscrpljivanje protivnika, ostvarivanje
političkih ciljeva.
Iz navedenog se može uočiti raznovrsnost termina koji su korišćeni za definisanje hi-

bridnog rata, često bez korišćenja naučnih pojmova, jasne karakterizacije pojave, njenih
uzroka, osnovnih karakteristika, ciljeva zbog kojih se hibridni rat vodi, i slično. Mali broj
autora je za definisanje koristio termin sukob te umesto toga upotrebljavao termine poput
aktivnosti, napori, kombinacija metoda i sl. Može se uočiti da se hibridni rat uglavnom
smatra procesom, skupom aktivnosti. Kod određenih autora postoji i neodređenost po pi-
tanju učesnika hibridnog rata, ili nosilaca hibridne agresije, pa su korišćeni termini poput
„državni i nedržavni akteri“, „regularne i neregularne snage“. Klasifikacija metoda ugroža-
vanja je različita od autora do autora, često uz korišćenje pojedinačnih a zanemarivanje
opštijih pojmova koji se odnose na određenu oblast delovanja. Ipak se može uočiti glav-
na ideja koja prati pojam hibridnog rata, a to je korišćenje čitavog niza neoružanih oblika
delovanja od strane učesnika rata, pri čemu se oni uglavnom kombinuju i sa oružanim.
Jedan od razloga nepostojanja opšteprihvaćene definicije hibridnog rata je i činjenica
da postoje različita mišljenja o samoj vrsti, karakteru i prostoru rata – da li je to rat koji se
336
Hibridno ratovanje
vodi u ograničenom borbenom prostoru (kako su ga uglavnom videli američki autori opi-
sivanjem ratova u Iraku, Avganistanu) ili je to rat države protiv države, kako se na to gle-
dalo kasnije, posebno posle 2014. godine i krize u Ukrajini, a uglavnom i danas.
Metodologija nas uči da pojam predstavlja misaoni odraz osobina i odnosa jedne pojave
ili predmeta. Svaki pojam ima određene karakteristike, elemente. Govorni izraz pojma je ter-
min. Pojam treba da bude stabilan a termin može da bude promenljiv. U teoriji a i praktično
često dolazi do izražavanja istog pojma različitim terminima. I pojmovi i termini mogu vreme-
nom da se menjaju, zavisno od novih saznanja suštine neke pojave ili predmeta.50 Svi poj-
movi zahtevaju definisanje, radi jasnoće, lakše klasifikacije, a kako ne bi dolazilo do sukoba
mišljenja. Davanjem odgovora na pitanja kojima smo operacionalizovali definicije hibridnog
rata (šta, ko, kako, protiv koga, gde, zašto), potrebno je definisati i pojam hibridnog rata.
Ranije smo već zaključili, da hibridni rat predstavlja vrstu sukoba, koja se ispoljava
kroz kombinaciju neoružanih i oružanih oblika delovanja, sa težišnim učešćem ovih prvih.
Pri tome se može diskutovati i to da li je hibridni rat – rat, ili agresija, s obzirom da je do-
bar broj autora svoje definicije formulisao težišno opisujući delovanje jedne strane (ISIL u
Iraku, Rusije u Ukrajini, SAD u Libiji i Siriji). Da li je rat hibridni ako samo jedna strana pri-
menjuje hibridne pretnje i oblike delovanja, a druga samo trpi ili pokušava da se odbrani,
ne primenjujući i nemajući moći da primeni recipročne odgovore? U Vojnom leksikonu je
data definicija agresije: „Agresija je neizazvani napad jedne ili više država na drugu, ko-
jim se ugrožavaju nezavisnost, suverenitet ili teritorijalna celina zemlje. Najčešće je agre-
sija oružana, odnosno izvodi se primenom vojne sile, ali obuhvata svaku akciju usmere-
nu protiv teritorijalne celine ili nezavisnosti druge države, ili protiv mira u svetu. U tom
smislu se govori o ekonomskoj, političkoj, subverzivnoj i drugim vrstama agresije, a često
51
i o tzv. ideološkoj agresiji“. Agresija u međunarodnom pravu predstavlja akt upotrebe
sile, odnosno napad koji jedna država izvrši protiv druge države, ili drugih pravno zašti-
ćenih objekata. Agresija je zločin. Povelja OUN (član 2., tačka 4.) zabranjuje ne samo
oružani napad već svaku upotrebu sile protiv neke države.52 Pravni okvir i terminologija
dakle možda postoje za veći deo onoga što se danas smatra hibridnim ratom – primena
sile (ne samo oružane) jedne ili više država protiv druge. Međutim takav diskurs, raspra-
vu o hibridnom ratovanju verovatno bi odveo u nepoželjnom smeru za određene zemlje,
jer bi se postavilo pitanje kršenja međunarodnog prava u određenim slučajevima. Ukoliko
se hibridni rat svodi na napade samo jedne strane u sukobu, hibridna agresija bi možda
bio ispravniji termin. Međutim, s obzirom da je u pitanju pre svega sukob, to podrazume-
va da i druga, napadnuta strana, primenjuje određene mere radi svoje zaštite, odbrane
pa i napada na agresora, ne morajući obavezno da one budu okarakterisane kao hibrid-
ne, da bi ceo sukob bio okarakterisan kao hibridni.
Praksa je pokazala i da je barem jedna država učesnik hibridnog rata. Država, kao naj-
viši i najsavršeniji oblik političkog i društvenog organizovanja jednog naroda ili stanovništva
različitih nacija na jednoj teritoriji, je bila i ostala osnovni pokretač društvenih odnosa, po-
sebno u međunarodnim okvirima. Istorija je takođe pokazala da su ratovi uglavnom bili ini-
cirani od strane jedne ili više država. I većina unutrašnjih neoružanih sukoba, zaoštravanje
50
Marković M.: Logika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1994.
51
Vojnik leksikon, VIZ, Beograd, 1981.
52
Politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1975.
337
VOJNO DELO, 7/2019
međunacinalnih odnosa, politička i socijalna previranja, su takođe bila podržavana pa i od

početka inicirana spolja, od strane stranih zemalja ili interesnih grupa u njima. Pri tome, ne
mora po pravilu da oba učesnika hibridnog rata budu države. Kao jedna od strana u suko-
bu može da se javi i određena društvena grupa, pokret, politička, etnička, nacionalna, inte-
resna pa i teroristička organizacija. Moglo bi se reći da takve organizacije uvek imaju odre-
đene političke ciljeve, suprotne interese u odnosu na neku državu ili njenu vlast. Kao prime-
re organizacija, a koje su prema teoretičarima, pre svega iz SAD, zapadne Evrope i Izraela,
vodili hibridne ratove ili bar okarakterisani kao nosioci hibridnih pretnji, možemo uzeti ISIL u
Iraku i Siriji, talibane u Avganistanu ili Hezbolah u Libanu.53
Kod analize sadržaja hibridnog rata, može se uočiti zakonitost da se hibridni rat ispoljava
kroz primenu različitih nevojnih i vojnih oblika ugrožavanja. Oblici delovanja u hibridnom ratu
se mogu grupisati u sledeće pojmove: informaciono-psihološko-ideološko delovanje, politič-
ko delovanje, ekonomski pritisci, obaveštajno-subverzivna delatnost, informatičke metode,
kriminalne aktivnosti, terorizam i oružane pobune i konvencionalno vojno delovanje.
Treba razlikovati oblike delovanja od oblasti delovanja ili prostora u kome se ti oblici is-
poljavaju. Priroda i karakter hibridnog rata upućuju na totalitet, višedimenzionalnost, global-
nost kao karakteristike, u smislu da se rat vodi u prostoru celokupnog društvenog života pro-
tivnika bilo da je u pitanju agresija na državu, nacionalnu, političku zajednicu ili organizaciju.
To mogu biti: oblast političkih odnosa, ekonomija, oblast informacija i komunikacija, oblast
bezbednosti (vojska, policija, bezbednosne službe), oblast socijalnih odnosa, demografije,
vere, prava, nauke i tehnologije, istorije, obrazovanja, kulture, sporta, zdravstva, ekologije,
morala, ideologije, nacionalnih vrednosti i interesa. Pri tome treba uzeti u obzir i da se rat
može voditi na delu ili celoj teritoriji države, nacionalne ili političke zajednice, prostoru gde se
nalaze određene oružane snage, ali takođe i u svetu, tamo gde određena zemlja ili grupa
imaju svoje interese, bez obzira da li je to prijateljstvo sa nekom zemljom ili rešavanje njenih
interesa u međunarodnim organizacijama kakve su UN ili finansijske institucije.
Objekti ugrožavanja u hibridnom ratu mogu biti pojedinci, grupe ljudi, svo stanovni-
štvo na određenoj teritoriji ili njenom delu, društva, države ili savezi država. Treba razli-
kovati mentalnu i fizičku sferu uticaja, pri čemu se pod mentalnom sferom smatraju razli-
čiti društveni odnosi, znanja, moralne i kulturne norme, vrednosti i interesi a pod fizičkom
sva materijalna dobra i predmeti koje objekat ugrožavanja poseduje.
Uzroci hibridnog rata bi mogli da se objasne različitim interesima i ciljevima strane koja
ga izaziva i vodi. Teorija ratne veštine je imala različita objašnjenja. Od toga da je rat po-
kretač progresa a da mir usporava društveni razvoj (etička teorija), preko toga da je u priro-
di čoveka da ratuje i da je on njegov osnovni uzrok (biologistička teorija), da je rat uzroko-
van rasnom nejednakošću među ljudima (rasna teorija), da je suverenitet naroda uzrok ra-
tova i da ga je nemoguće izbeći dok postoje države i nacije (kosmopolitska), do objašnjenja
da je rat uzrokovan potrebom za proširenjem životnog prostora, težnjom za dominacijom
nad drugim narodima i državama (geopolitička teorija). Uzroci se svode na različite interese
koji proizilaze iz moći pojedinih država, koje tu moć koriste za održavanje i dalje jačanje. U
suštini mogu da se svedu pre svega na ekonomske, a posredno i političke i vojne.
53
I dok za ISIL i talibane postoji saglasnost većeg dela zemalja da su one terorističke organizacije, Hezbolah
je sa druge strane u očima SAD, Izraela ili većih zemalja zapadne Evrope, takođe teroristička organizacija, ali
za takve stavove nemaju podršku i drugih zemalja u svetu.
338
Hibridno ratovanje
Definisanje hibridnog rata zahteva i izdvajanje ključnih karakteristika. Mogu se izdvo-

jiti 5 ključnih osobina hibridnog rata:
– sinhronizovanost aktivnosti
– centralizacija vođenja na strateškom nivou
– višedimenzionalnost oblika delovanja
– adaptivnost u skladu sa situacijom na terenu
– negiranje postojanja i vođenja
Sinhronizovanost aktivnosti se odnosi na usaglašenost i koordinisanost primene različi-
tih oblika delovanja, kako bi se dobio sinergetski efekat. Ekonomski pritisci, medijska pro-
paganda često idu uporedo sa diplomatskim pritiscima, zahtevima i sl. Vojne ili terorističke
aktivnosti na terenu uglavnom su praćene i informacionim i psihološkim operacijama.
Centralizovanost vođenja je karakteristika koja se posredno može zaključiti iz sinhro-
nizacije aktivnosti. Koordinisanost različitih oblika ugrožavanja od strane različitih nosila-
ca (mere obaveštajnih službi, diplomatske inicijative, medijska propaganda, dejstva voj-
nih jedinica), a koje su usmerene na istog protivnika, sa istim ciljem, u istom vremen-
skom periodu, ukazuju da se oni vode iz jednog centra.
Višedimenzionalnost oblika delovanja se izvodi iz pomenutih metoda i oblasti u koji-
ma se ispoljava hibridni rat, o čemu smo već govorili. Država ili određena zajednica, or-
ganizacija, imaju svoju strukturu, odnose, materijalne i druge vrednosti. U hibridnom ratu
se ne biraju sredstva koja će se iskoristiti za napad na tu strukturu, odnose i vrednosti,
pre svega ona bez upotrebe oružja, a koja mogu da omoguće dostizanje ciljeva i ostvari-
vanje interesa agresora.
Adaptivnost u skladu sa situacijom na terenu je dosta korišćena kod opisivanja delova-
nja nedržavnih aktera protiv oružanih snaga SAD i Izraela, ali i drugih primera hibridnog ra-
tovanja. Ukazuje da se u hibridnom ratovanju mere i metode prilagođavaju protivniku, nisu
unapred sve definisane i predodređene već se inoviraju zavisno od slabih tačaka protivni-
ka, primenjuju dozirano u zavisnosti od procene da li se ciljevi agresije ostvaruju ili ne, po-
jačavaju novim merama ili povećanjem intenziteta do tada primenjivanih.
Negiranje postojanja i vođenja hibridnog rata se izvodi iz činjenice da je većina meto-
da koje se primenjuju od strane agresora uglavnom neprepoznatljiva od šire javnosti kao
oblik rata. Granice rata i mira u slučaju hibridnog rata su maglovite, najčešće jer se borba
vodi za umove ljudi, na psihološko-vrednosnom planu. Dobar deo metoda je prikriven,
subverzivan, pre svega vođen od strane obaveštajnih službi, pa se i pojedini informatički
napadi, građanski protesti, oružane pobune, ne prepoznaju posredno kao delo organizo-
vano od strane neke druge države ili sile, već imaju svoje obrazloženje za javnu upotre-
bu, koje služi za prikrivanje hibridnog rata. I one mere koje su javne i vidljive, kao što su
ekonomske sankcije ili politički zahtevi, ne prikazuju se kao elementi hibridnog rata već
kao legitimni zahtevi.
S obzirom na složenost pojave teže je dati sažetu definiciju a istovremeno obuhvatiti
sve aspekte hibridnog rata. U tom smislu bi kao rešenje moglo da posluži definisanje poj-
ma užom i širom definicijom. Uža definicija pojma bi mogla da bude sledeća: Hibridni rat
predstavlja sukob dve ili više država i/ili organizacija u kome one koriste političke, eko-
nomske, informativne i bezbednosne elemente svoje moći, da vrše neoružanu a po po-
trebi i oružanu agresiju, na stanovništvo i materijalne resurse protivnika, kako bi ga potči-
nili svojim interesima i volji.
339
VOJNO DELO, 7/2019
Šira definicija hibridnog rata bi mogla da bude sledeća: Hibridni rat predstavlja višedi-
menzionalni sukob u kome učestvuju jedna ili više država, i/ili organizacija formiranih na
političkim, ideološkim, nacionalnim ili verskim osnovama, u okviru koga najmanje jedna
strana, sa strateški centralizovanog nivoa, sinhronizovano, adaptivno, prikriveno ili javno,
u okviru neoružane i oružane agresije, sprovodi informaciono-psihološko-ideološke, poli-
tičke, ekonomske, obaveštajno-subverzivne, informatičke, kriminalne, terorističke i vojne
aktivnosti, utičući na fizičke i mentalne resurse, društvene odnose, vrednosti i interese
protivnika, a radi prisiljavanja na postupanje u skladu sa svojim političkim, ekonomskim i
vojnim ciljevima i interesima.
Navedene definicije su pre svega rezultat raščlanjavanja i operacionalizacije pojma
hibridni rat, na elemente koji ukazuju ko, kako, zašto, zbog čega i gde vodi hibridni rat.
Definicijama se poštuju osnovna pravila definisanja, kao što su određivanje sadržaja ili
bitnih karakteristika pojma, određivanja obima (skupa predmeta, nižih pojmova) kao i od-
nosa sa drugim pojmovima. Pojam hibridnog rata je definisan drugim pojmovima koji su
jasni. I dok je uža definicija zadovoljila kriterijum sažetosti, u široj definiciji to nije moglo
da se zadovolji, a u najvećoj meri je data zbog opisivanja kompleksnosti pojma hibridni
rat i naglašavanja svih njegovih bitnih karakteristika. Ona dalje omogućava sistematsko
ispitivanje pojma, po njegovim elementima odnosno užim pojmovima koje sadrži, pa je
tako, pre svega, moguće dalje definisati pod-sadržaje oblika ugrožavanja koji se koriste u
hibridnom ratu i istraživati koje se sve metode primenjuju u okviru ekonomske, informa-
tivne, obaveštajne i druge vrste agresija. Prostora ima i za opisivanje ostalih karakteristi-
ka rata, sigurno ne manje bitnih od navedenih nekoliko.
Zaključak
Istorija upotrebe pojma hibridni rat je duga svega 15-ak godina i odvijala se, a i dalje
odvija, u uslovima značajnih dešavanja u svetu, kao što je početak rata protiv terorizma
(nakon napada 2001. godine u SAD), rasta suprotstavljenosti između velikih sila kao što
su SAD, Ruska Federacija, Kina, kretanja svetskog poretka od bipolarnog, preko unipo-
larnog ka multipolarnom, vođenja više manjih, regionalnih ratova. Pored toga, u određe-
nim zemljama je dolazilo do političkih kriza, smena vlasti, protesta stanovništva, a koji su
bili praćeni diplomatskim, ekonomskim pritiscima spolja, od strane većih zemalja.
Hibridni rat je kao još jedan termin u opisivanju savremenih sukoba doživeo svoje
promene tokom vremena, pa se od opisivanja operativno-taktičkog nivoa borbe ne-vladi-
nih snaga protiv većih armija, počeo koristiti na strateškom nivou za kompleksne, višedi-
menzionalne sukobe velikih sila ili agresije istih tih sila na manje države. Upotrebu termi-
na je diktirao politički diskurs, pre svega u SAD i evropskim zemljama koje su članice
NATO, ali se proširio i na ostatak sveta, kao poželjna tema za raspravu o ratovima dana-
šnjice i kako se oni vode. Zauzimaju se različiti stavovi o novom pojmu, ali je sigurno da
on i praktično i teoretski doprinosi pozitivnom fokusu na probleme i sukobe današnjice.
Može da se koristi kao merilo za određene međunarodne odnose, za ocenu nekih poja-
va, sačinjavanje strategija i planova odbrane, za potrebe naučnih istraživanja, itd.
Sadržaj hibridnog rata čini sukobljavanje država ili države i nevladinih entiteta, u okviru
koga se primenjuje širok spektar neoružanih, po potrebi i oružanih metoda agresije, u skoro
340
Hibridno ratovanje
svim oblastima društvenog delovanja protivnika, a koje karakterišu centralizovana sinhroni-

zacija i prilagođavanje konkretnom protivniku (otporu, uspešnosti delovanja), čiji je cilj, kao i
u svakom ratu, pokoravanje i ostvarivanje političkih, ekonomskih i vojnih interesa agresora.
Obim pojma čine svi oni pojmovi na koje se pojam odnosi a za koje je analiza poka-
zala da obuhvata široko polje društvenog delovanja u okviru koga se hibridni rat odvija.
Njegove granice čine sve one aktivnosti koje se sprovode u okviru informaciono-psiholo-
ško-ideološkog delovanja, političkih pritisaka, ekonomskog rata, obaveštajno-subverziv-
nih metoda, informatičkih metoda, terorizma, kriminala i vojnih operacija.
Što se tiče odnosa pojma sa drugim sličnim pojmovima, on se može posmatrati kao
novi termin za već poznat sadržaj i obim ratovanja. Globalizacija, razvoj informacionih si-
stema, tehnologije, novih vrsta oružja, je sigurno uticao da se pojave određene nove me-
tode i načini ugrožavanja bezbednosti, ali oni nisu uticali da se značajnije proširi pogled i
teorijsko razmišljanje o oblicima delovanja u sukobu i oblastima društvenog života u okvi-
ru kojih oni mogu da se primene.
Literatura
[1] Bond S. Margaret: Hybrid War: A New Paradigm For Stability Operations In Failing States, U.S.
Army War College, 2007; http://www.worldinwar.eu/wp-content/uploads /2017/09/ADA468398-1.pdf.
[2] Van Pujvelde Damien: Hybrid War – Does It even Exist?, NATO Review, Брисел, 2015, 2015;
https://www.nato.int/docu/review/2015/Also-in-2015/hybrid-modern-future-warfare-russia-ukraine/EN/.
[3] Вилић Душан и Атељевић Милан: Специјални рат – одбрана и заштита, Пословна
политика, Београд, 1986.
[4] Вишњић Душан: Тезе о рату, ЦВВШ ВЈ, Београд, 1994.
[5] Војник лексикон, ВИЗ, Београд, 1981.
[6] Герасимов Вaалериј: ЦенностЬ науки в предвидени, Војно-индустријски гласник,
Москва, март 2013; https://vpk-news.ru/sites/default/files/pdf/ VPK_08_ 476.pdf.
[7] Гибридная война – Понятий, Вестник, МАГИМО Универзитет, Москва, истраживачки
чланак, интервју са Офер Фридманом, професором на Краљевском колеџу у Лондону, 2016;
видети више на: https://cyberleninka.ru/article/n/gibridnaya-voyna-ponyatiy.
[8] Glen Russell: Thoughts on Hybrid Conflict, Small Wars Journal, 2009;
www.smallwarsjournal.com/blog/journal/.
[9] Gray Colin: How Has War Changed Since the End of the Cold War, Parameters, U.S. Army War
College, 2005.
[10] Department of Defense Dictionary of Military and Associated Terms, Joint Doctrine Division,
САД, 2007.
[11] Dictionary of Military and Associated Terms: Joint Publication 1-02, Министарство
одбране САД, 2010 .
[12] Dodonov Roman, Kovalskyi Hryhorii, Dodonova Vera, Maryna Kolinko: Polemological
Paradigm of Hybrid War Research, Philosophy and Cosmology, 19, Кијев, Украјина, 2017, стр. 2;
http://ispcjournal.org/journals/2017-19/DodonovKovalskyiKolinko_19.pdf.
[13] Erdal Çayırcı, Murat Atun, Basar Kasım.: Modeling and Simulation for Hybrid Environments,
NMSG Conference, Букурешт, 2016; www.sto.nato.int/ publications/.../MP-MSG-143-08P.pdf.
[14] Еuropean Commission, Joint Framework on countering hybrid threats a European Union
response, Брисел, 2016; https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri =CELEX:52016JC0018.
341
VOJNO DELO, 7/2019
[15] Интернет страница: www.merriam-webster.com/dictionary/hybrid.

[16] Интернет страница: Wikipedia, bs.wikipedia.org/wiki/Spisak_ratova.
[17] Интернет страница: http://www.dictionary.com/browse/war?s=t.
[18] Jan Jacub U.: United in Ambiguity? EU and NATO Approaches to Hybrid Warfare and
Hybrid Threats, College of Europe, Бриж, Белгија, 2017: Tenenbaum E.: Le piège de la guerre
hybride, Focus stratégique, Institut Français des Relations Internationales, 2015.
[19] JCS Publication, Министарство одбране САД, Вашингтон, јануар, 1972.
[20] Јовановић Владан: Српска војна лексика и терминологија, Институт за српски језик
САНУ, Београд, 2016.
[21] Ковач Митар и Форца Божидар: Историја ратне вештине (1920-2000), ВИЗ, Београд, 2000.
[22] Ковач Митар, Стојковић Дејан: Стратегијско планирање одбране, ВИЗ, Београд, 2009.
[23] Корибко Андреј: Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach To Regime Change,
Народни универзитет Русије, Москва, 2015;
https://orientalreview.org/wp-content/uploads/2015/08/AK-Hybrid-Warsupdated.pdf.
[24 Kaldor Mаry: Old Wars, Cold Wars, New Wars, and the War on Terror, International Politics, Лондон,
2005; www.academia.edu/3444310/Old_Wars_Cold_Wars_New_Wars_and_the_War_on_Terror
[25] Кlauzevic fon Karl.: О рату, Војно дело, Београд, 1951.
[26] Kříž Zdeněk, Bechná Zinaida, Števkov Peter: Hybrid warfare: its concept, potential and how to fight
it, чланак у публикацији Hybrid Warfare: A New Phenomenon in Europe’s Security Environment, Јаgello
2000, Праг, 2015; http://data.idnes.cz/ soubory/na_knihovna/A161212_M02_029_HH16_PP-EN V1.PDF.
[27] Lasconjarias Guillaume, Larsen Jeffrey.: Nato`s response to hybrid threat, NATO Defense
College, 2015.
[28] Lind William, Keith Nightengale, John F. Schmitt, Joseph Sutton и Gary Wilso: The Changing Face
of War: Into the Fourth Generation, Marine Corps Gazzete, Вашингтон, 1989; www.mca-marines.org.
[29] Марковић Михајло: Логика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994.
[30] Mattis Jаmes, Hoffman Frank: Future Warfare: The Rise of Hybrid Wars, Proceedings
131, 11, Вашингтон, 2005.
[31] Микић Слободан: Поглед на рат, Војна академија, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
[32] Мирковић Тодор: Циљеви, форме и средства економског рата, Војна економска
академија, Београд, 1971.
[33] McCulloh Timothy, Johnson Richard: The Nature of Hybrid Warfare: Built to Last, Joint
Special Operations University Report,2013;
http://www.socom.mil/JSOU/JSOUPublications/JSOU%20134_McCulloh,Johnson_Hybrid%20Warf
are_final.pdf
[34] Murray Williamson и Mansoor Peter: Hybrid Warfare: Fighting Complex Opponents from
the Ancient World to the Present, Cambridge University Press, New York, 2012.
[35] Munich Security Report 2015, Munich Security Conference, Mинхен, 2015;
https://www.securityconference.de/fileadmin/MunichSecurityReport/MunichSecurityReport_2015.pdf.
[36] Mueller R.: Why the US Needs a Strategy To Counter 'Hybrid Warfare, The U.S. Army Special
Operations Command (USASOC), 2014; https://www.defenseone.com/ideas/ 2014/10/why-us-needs-
strategy-counter-hybridwarfare /97259/.
[37] Nemeth William.: Future war and Chechnya: a case for hybrid warfare, Naval
Postgraduate School, Monterey, California, 2002;
https://calhoun. nps.edu/bitstream/handle/10945/5865/02Jun_Nemeth.pdf
[38] Olson Wiliam: The Light Force Initiative, Military Review, јун 1985.
342
Hibridno ratovanje
[39] Операције психолошког рата, aмерички војни приручник, ФМ 33-5, 1962.

[40] Pindjak Peter: Deterring hybrid warfare: a chance for NATO and the EU to work together?,
NATO Review, 18, Брисел,2014; https://www.nato.int/docu/review/2014/Also-in-2014/Deterring-
hybridwarfare/EN/ index.htm.
[41] Политичка енциклопедија, Савремена администрација, Београд, 1975.
[42] Reichborn-Kjennerud Eric, Cullen Patrick: What is hybrid war?, Policy brief, Норвешки
Институт за међународне послове, 2016;
www.brage.bibsys.no/xmlui/bitstream/id/411369/NUPI_PolicyBrief1Reichborn_Kjennerud_Cullen.pdf
[43] Ротмистров Павел, Историја ратне вештине 1, ВИЗ, Београд, 1996.
[44] Речник српског језика, Матица српска, Нови Сад, 2011.
[45] Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982.
[46] Стратегија оружане борбе, ССНО, Београд, 1983.
[47] Smith Rupert: The Utility of Force: The Art of War in the Modern War, Allen Lane, Лондон,
2005; https://en.wikipedia.org/wiki/The_Utility_of_Force.
[48] Суштина функција и организација психолошког рата, ССНО, Београд, 1966.
[49] Сун Тзу: Умеће ратовања; www.globalbook.rs/uploads/1/1/3/2/11327145/ sun_tzu_-
_umece_ ratovanja.pdf
[50] Stoltenberg Jan: „Zero-Sum? Russia, Power Politics, and the post-Cold War Era“,
Brussels Forum, 2015; https://www.nato.int/cps/su/ natohq/opinions_118347.htm)
[51] Understanding Hybrid Warfare, MCDC /Multinational Capability Development Campaign
project/,САД,2017;
https://assets.publishing.service.gov.uk/government/ uploads/system/uploads/attachment_data/ file
/ 647776/dar_mcdc_ hybrid_ warfare.pdf
[52] Field Manual 5-0: The Operations Process, Headquarters, Department of the Army,
Washington, 2011.
[53] Field Manual 3-0: The Operations Process, Headquarters, Department of the Army,
Washington, 2011.
[54] Fukujama Francis: End of history and last man, The free press, Macmillan, New York, 1992.
[55] Future Character of Conflict, HQ Land Forces, Министарство одбране Велике
Британије, Лондон, 2010.
[56] Herfried Münkler: Hybrid Wars: The Dissolution of the Binary Order of War and Peace,
and Its Consequences, Ethics and Armed Forces, 2015.
[57] Hoffman Frank: Conflict in the 21st Century: the Rise of Hybrid Wars, Potomac Institute for
Policy Studies, Arlington, Virginia, 2007;
www.potomacinstitute. org/images/ stories/publications/potomac_hybridwar_0108.pdf
[58] Huber Thomas: Compound warfare: That Fatal Knot, U.S. Army Command and General Staff
College Press, Канзас, САД, 2002.;://cgsc.contentdm.oclc.org/ cdm/ref/collection/p16040coll3/id/75.
[59] Шарановић Јованка, Фулетић Ђуро, Николић Милојко, Јеремић Златан: Историја
ратне вештине – период до 1920, ВЗИ, Београд, 2000.
[60] Qiao Liang и Wang Xiangsui: Unrestricted Warfare: China’s Master Plan to Destroy America, Pan
American Publishing Company, Лос Анђелес, 2002, 1999. у Кини; http://www.c4i.org/unrestricted.pdf
[61] Quadrennial Defense Review, Министарство одбране САД, Вашингтон, 2010,8;
https://www.defense.gov/Portals/1/features/defenseReviews/QDR/QDR_as_of_29JAN10_1600.pdf
[62] Wales Summit Declaration, NATO, Велс, 2014;
www.nato.int/cps/en/natohq/ official_texts_1 2964.htm
343
VOJNOEKONOMSKI PREGLED
DOI: 10.5937/vojdelo1907344C PRAVNI I EKONOMSKI ASPEKTI
KONKURENTNOSTI ORGANSKE
PROIZVODNJE U REPUBLICI SRBIJI
Miroslav Čavlin∗
Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment
Petar Pejušković
Univerziteta Union – Pravni fakultet u Beogradu
I
pored značajnog prirodnog potencijala i rastuće tražnje, proizvodnja or-
ganske hrane u Srbiji je još uvek nedovoljno razvijena. Predmet istraži-
vanja u radu je integralna analiza konkurentnosti organske proizvodnje hrane,
odnosno definisanje pravnog okvira i ekonomskih mera za unapređenje kon-
kurentnosti organske proizvodnje u Srbiji. Cilj istraživanja je da se sa pravnog
i ekonomskog aspekta sagleda strateška pozicija sektora, odnosno moguć-
nosti i prepreke i predlože konkretne mere za unapređenje poslovanja.
Ključne reči: pravni okvir, ekonomske mere, organska proizvodnja, or-
ganska hrana, konkurentnost
Uvod
K ao reakcija na sve izraženiju ekološku degradaciju, pogoršanje kvaliteta hrane i sve

većeg ugrožavanja zdravlja ljudske populacije razvija se organska poljoprivreda.
Prema definiciji FAO1i WHO2 (1999) organska poljoprivreda predstavlja celovit sistem upra-
vljanja proizvodnjom koji promoviše ozdravljenje ekosistema i isključivanje inputa koji ne po-
tiču sa poljoprivrednog gazdinstva, što se postiže maksimalnim korišćenjem agroekonom-
skih, bioloških i mehaničkih metoda. U većini zemalja, metode organske proizvodnje su za-
konski regulisane. Prema tome, organska hrana je ona hrana koja je proizvedena po zakon-
ski definisanim metodama, a njen sastav mora odgovarati opštim zakonima i pravilnicima o
kvalitetu hrane kao i kod konvencionalno proizvedene hrane (Renko i Bošnjak, 2009, 371).
Srbija je, nakon usvajanja nove regulative u EU, usvojila nov Zakon o organskoj proizvodnji
(Službeni glasnik RS broj 30/10) i 1. januara 2011. godine počela sa njegovom primenom.
Zakonski okvir čini i Pravilnik o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvodnji i metodama or-
ganske proizvodnje (Službeni glasnik RS broj 48/11). Pravilnikom je regulisana proizvodnja,
tehnologija prerade, skladištenje, transport, evidentiranje, obeležavanje i sprovođenje kon-
∗
Dr Miroslav Čavlin je vanredni profesor.
1
Food Agriculture Organization – Međunarodna organizacija za hranu.
2
World Trade Organization – Svetska trgovinska organizacija.
344
Vojnoekonomski pregled
trole i sertifikacija. Sledeći značajan dokument kojim se uređuje ova oblast je Pravilnik o obli-
ku sadržini, načinu podnošenja i popunjavanja deklaracije i drugih obrazaca u carinskom po-
stupku (Službeni glasnik RS, broj 29/2010) donet i izmenjen od strane Ministarstva finansija.
Pravilnikom je konačno omogućeno praćenje izvoza organskih proizvoda. Pravilnikom o ko-
rišćenju podsticaja za organsku proizvodnju iz 2014. godine bliže su uređene vrste podstica-
ja za organsku proizvodnju, uslovi, način i obrasci zahteva za ostvarivanje prava na podsti-
caje i maksimalni iznos podsticaja po korisniku i po vrsti podsticajne mere
Organska proizvodnja usmerena je na budućnost, i to ne samo sa aspekta bezbednosti
hrane i očuvanja životne sredine, već i sa stanovišta ekonomskog prosperiteta. Tražnja za
organskim proizvodima na međunarodnom i domaćem tržištu je u stalnom porastu. Među-
tim, u Srbiji je do sada organska proizvodnja nedovoljno razvijena i ponuda je ograničenog
karaktera. Upravo iz tog razloga u radu smo istraživali činioce konkurentnosti organske pro-
izvodnje hrane, odnosno pravni okvir i ekonomske mere za unapređenje konkurentnosti or-
ganske proizvodnje u Srbiji sa ciljem da se sagledaju, mogućnosti i prepreke i predlože me-
re za unapređenje poslovanja. U radu je primenjen komparativni metod gde smo iskustva u
organskoj proizvodnji Srbije uporedili sa evropskim, kako bi sagledali sličnosti i razlike.
Pregled stanja razvijenosti sektora

organske proizvodnje u Srbiji
Republika Srbija ima veliki potencijal za razvoj poljoprivredne proizvodnje, a posebno
za proizvodnju organske hrane. Povoljna klima I kvalitetno zemljište, sa visokim sadržajem
humusa, je osnovni preduslov za razvoj organske proizvodnje hrane. Preko 80% zemljišta
u Srbiji spada u nekontaminirano, jer ne sadrži teške metale i štetne organske materije.
Tabela 1 – Indikatori proizvodnog potencijala organske hrane

Organsko Udeo u ukupnom Broj
Zemlja Godina poljoprivredno poljoprivrednom proizvođača
zemljište (ha) zemljištu (%) organske hrane
2012. 11.099 0,22
Srbija < 4000
2015. 15.298 0,44
Mađarska 2010. 127.605 3,02 1.617
Rumunija 2010. 182.707 1,33 2.986
Bugarska 2010. 25.648 0,84 709
Makedonija 2010. 35.164 3,28 542
Albanija 2010. 284 0,02 110
Crna Gora 2010. 3.561 0,69 62
BiH 2010. 580 0,03 27
Hrvatska 2010. 23.352 1,80 2986
Austrija 2010. 538,210 22,8 21.728
Nemačka 2010. 990,702 5,9 21.942
EU 2008. 7.597.515 4,12 193.042
Izvor: IFOAM3 i FiBL4, Ministry of Life Austria5
3
International Federation of Organic Agriculture Movements – Međunarodno udruženje organskih poljopri-
vrednih pokreta.
345
VOJNO DELO, 7/2019
Navedeni podaci ukazuju da Srbija u odnosu na susedne nedovoljno koristi bogat-

stvo koje poseduje. Prema rezultatima istraživanja März i saradnika (2013), u Srbiji je
oko 829.000 ha zemljišta namenjeno organskoj proizvodnji, uključujući i površine za pri-
kupljanje divljeg jagodičastog voća, pečuraka i lekovitog bilja. Od toga metode organske
proizvodnje primenjuju se na oko 15.298 ha, što predstavlja samo 0,44% ukupnog poljo-
privrednog zemljišta. Nasuprot tome, u Mađarskoj se još 2010. godine, pod organskom
proizvodnjom nalazilo čak 127.605 ha ili 3,02% u odnosu na ukupno poljoprivredno ze-
mljište (tabela 1). Međutim, ohrabrujuća je činjenica da je u Srbiji, u periodu 2006-2015.
godine, broj ha pod organskom proizvodnjom povećan na 15.298 ha). U Srbiji je visok
broj proizvođača uključenih u sistem organske proizvodnje.
Sa preko 4000 proizvođača, Srbija zauzima vodeće mesto u regionu. Prema podaci-
ma registrovanih proizvođača organskih proizvoda u Srbiji6 (MPVŠ, 2012), čak 85% pro-
izvodi proizvode biljnog porekla dok se samo 15% opredelilo za proizvodnju ribe i mesa
na organski način. Takođe, oko 1/3 registrovanih proizvođača se nalazi u Vojvodini koja,
uz Zapadnu i Južnu Srbiju, predstavlja najznačajniji region za organsku proizvodnju.
Tabela 2 – Površine prema vrsti organske biljne proizvodnje (2012)
Površine sa Površine u Ukupne

Kategorija Poljoprivredna
organskim periodu površine
proizvoda kultura (usev)
statusom (ha) konverzije (ha) (ha)
Višegodišnje
Jabuka 1.177,55 6,02 1.183,57
voćne biljne vrste
Malina 550 142,46 692,46
Jagoda 41,42 11,54 52,96
Šljiva 1.188,56 39,48 1.228,04
Višnja 409,94 26,38 436,32
Ostalo 686,53 865,31 1.551,84
Međuzbir 4.054 1.091,19 5.145,19
Jednogodišnje
Kukuruz 280,37 539,33 819,7
biljne vrste
Pšenica 284,66 281,72 566,38
Soja 104,53 39,5 144,03
Povrće 296,5 233 529,5
Ostalo 2.181,47 873,74 3.055,21
Međuzbir 3.147,53 1.0967,29 5.114,82
Pašnjaci 20,83 818,97 839,7
Izvor: März i sar, 2013, str. 13.
4
Research Institute for Organic Agriculture – Institut za istraživanje organske poljoprivrede.
5
http://www.lebensministerium.at
6
U Srbiji je 2012. godine registrovano 317 proizvođača organskih proizvoda.
346
Podaci u tabeli 2 pokazuju da su u strukturi biljne organske proizvodnje najzastuplje-

nije višegodišnje vrste koje se uzgajaju na oko 46,7% organski sertifikovanog poljopri-
vrednog zemljišta. Pod jednogodišnjim kulturama nalazi se samo 46% površina a ostatak
od 7,3% otpada na livade i pašnjake. U okviru višegodišnjih zasada dominiraju jabuke,
šljive i maline, dok se među jednogodišnjim izdvajaju žitarice, soja i povrće.
Tabela 3 – Struktura biljne proizvodnje (ha)
2011. 2012. 2013. 2014. 2015.

Žitarice 1.211,10 2.522,4 2.273,4 2.818,3 4.252
Industrijsko bilje 171,90 541 672,9 1.227,8 2.674
Povrće 75,90 113,7 106,8 153,6 170,4
Krmno bilje 230 663 594,9 1.204,1 1.440
Voće 1.163 1.415,7 1.484,4 1.202,1 2.895
Lekovito i aromatično bilje 59,5 28,4 132,6 60,9 71
Ostalo 96 79,8 90,2 214,5 1.895
Izvor: PKS
Podaci prikazani u tabeli 3 pokazuju značajno povećanje organske biljne proizvodnje

u kojoj dominira proizvodnja žitarica i voća, ali i industrijskog bilja.
Analiza podataka prikazanih u tabeli 4. ukazuje na značajno zaostajanje stočarske
organske proizvodnje u odnosu na biljnu. U 2015. godini, u odnosu na 2012. godinu, je
povećan broj grla krupne stoke i sitne stoke (ovce, koze, svinje). Takođe vidimo da je vr-
lo malo grla živine i košnica ušlo u proces konverzije, odnosno da je mali broj košnica i
živine konačno prevedeno u organski status u 2012. godini.
Tabela 4 – Struktura organske stočarske proizvodnje (2012. i 2015)
Period konverzije
Organski status
Broj grla stoka,
Kategorija Broj grla stoke, jedinki Ukupno
jedinki živine i
živine, košnica
košnica
2012. 2015. 2012. 2015. 2012. 2015.
Krupna stoka
(goveda, bivoli, konji, 2.164 281 230 2.699 2.394 2.980
magarci)
Sitna stoka
3.404 2.317 983 4.449 4.387 6.766
(ovce, koze, svinje)
Živina 4.276 301 3.600 1.079 7.876 1.380
Košnice 6.102 2.033 4.394 471 7.004 2.504
Izvor: März i sar, 2013, str. 14 i PKS
347
VOJNO DELO, 7/2019
U okviru organske proizvodnje u Srbiji, zastupljena su tri tipa proizvodnje (Lazić, 2010, 8):
– Male eko farme na kojima su povezane ratarska i stočarska proizvodnja;
– Farme koje se bave samo jednom vrstom proizvodnje (organskim ratarstvom, vo-
ćarstvom ili nekim drugim vidom organske proizvodnje);
– Velike eko farme koje čine kombinaciju ratarsko-povrtarske i stočarske proizvodnje.
S obzirom da je prosečna veličina poseda u Srbiji 4 ha7, najznačajnija je organska
proizvodnja na malom posedu. Na tako malom posedu upravo je to najprofitabilnija proiz-
vodnja. Pri tome se može razviti još jedan tip proizvodnje – multifunkcionalna organska
proizvodnja, gde se organskoj hrani specifičnoj za određeni region može dodati i neki
drugi nepoljoprivredni proizvod i usluga i to upakovati u jednu agrobioturističku ponudu.
Činioci razvoja ponude proizvođača organske hrane u Srbiji

Analiza konkurentnosti polazi od proizvođača i prema Rutkauskas (2008, 89) potrebna
je analiza proizvođača, činilaca i okolnosti koje će uticati na unapređenje konkurentnosti.
Kako navode Aguilera-Enriquez, Gonzalez-Adame i Rodriguez-Camacho (2011, 58) zna-
čajno je ustanoviti postojanje ekonomskih i pravnih interakcija. Autori smatraju da je mo-
guće modernizovati proces upravljanja, odnosno uz ekonomski aspekat potrebno je
uključiti i adekvatne principe pravnog stanovištva.
I pored brojnih proizvođača organske hrane u Srbiji kao i rastuće tražnje, ponuda ove
vrste proizvoda je još uvek ograničena. Za sada ne postoji dovoljno širok asortiman, koli-
čina proizvoda i stalnost u ponudi. Na razvoj ponude domaćih proizvođača organske hra-
ne utiču dve grupe činioca: interni i eksterni.
Eksterni činioci
Prema Kotleru (2001, 83) najvažniji eksterni činioci su: demografski, privredni, politič-
ki, pravni okvir, socijalni, kulturni i mikroekonomski.
U cilju stvaranja konkurentne organske proizvodnje potreban je kreativan menadžment,
a i država može pozitivno da utiče kreirajući „set zakona i propisa koji promovišu investicije
i poboljšanje produktivne efikasnosti. Unapređenje produktivnosti ostvarivo kroz otvaranje
privrede i primenu svojinskih prava i zahteva transparentnu vladavinu prava“ (Weymouth,
Feinberg, 2011, 143). Posebno je značajno normativno urediti polje organske proizvodnje,
ne samo zakonima već, i podzakonskim aktima u cilju uspostavljanje celovitog sistema
upravljanja i proizvodnje hrane koja je bazirana ekološkoj praksi, visokom stepenu biološke
raznovrsnosti, očuvanju prirodnih resursa i primeni visokih standarda o dobrobiti životinja i
načina proizvodnje korišćenjem prirodnih supstanci i postupaka.
Demografski činioci, koji nepovoljno utiču na rast ponude organske hrane u Srbiji su:
dominantno staro stanovništvo i migracije stanovništva. Stopa prirodnog priraštaja u Sr-
biji je negativna i 2011. godine iznosila je -5,2%. Zbog negativne stope prirodnog prira-
štaja stanovništvo stari, a posledica toga je ekstenziviranje poljoprivredne proizvodnje.
7
Prema proceni MPŠV prosečna površina poljoprivrednog gazdinstva je 3-5 ha, a komercijalnih 10,6 ha
348
Naime, stanovništvo Srbije je dve godine starije nego pre jedne decenije, a oko 17%
ukupnog stanovništva ima preko 65 godina (RZS, 2012.). “Prema prosečnoj starosti Srbi-
ja se nalazi na petom mestu u Evropi sa negativnom stopom prirodnog priraštaja. Nepo-
voljna starosna struktura poljoprivrednog stanovništva ograničavajući je faktor razvoja
poljoprivrede i sela. Aktivni poljoprivrednici stariji od 65 godina čine 19,6% ukupne radne
snage, a mlađi od 25 godina čine 6,5%. U EU starosna struktura je povoljnija. Stariji od
65 godina čine 8%, a mlađi od 35 godina čine 25% ukupne radne snage. Stopa nezapo-
slenosti mladih u Srbiji sa 48% je znatno veća u odnosu na EU“ (Raičević, Ignjatijević i
Pavlović, 2012, 413). Pored toga masovna migracija iz ruralnih u urbana područja ima
društveno-ekonomske posledice. Organska proizvodnja može uticati na zaustavljanje
ovih negativnih trendova i kreiranjem dodatnih izvora prihoda uticati na povećanje zapo-
slenosti. Ribić-Dugandžić (2007, 61) ukazuju da ona donosi veću zaradu i zapošljava vi-
še radne snage od konvencionalne proizvodnje.
Jedan od najvažnijih političkih činilaca od kojeg zavisi dalji razvoj organske proizvodnje je
ulazak Srbije8 u Evropsku Uniji (EU). Izvoz na tržište organske hrane ukupne vrednosti 18,1
miliona evra, sa godišnjom stopom rasta od 6,5% (Willer i Kilcher, 2012) može posebna prili-
ka za dinamičnije uključivanje Srbije u međunarodne tokove. Srbija je učinila značajan korak
podnošenjem zahteva za uključivanje u grupu zemalja čiji se proizvodi mogu prodavati u EU.
S obzirom da se oblast konkurencije i komparativnih prednosti procesa i sektora poslo-
vanja smatra sistemom u kome svi privredno-pravni subjekti nastupaju svojom privrednom
inicijativom, jasno je da među njima nastaje svojevrsno privredno takmičenje koje je neop-
hodno u svakom slučaju posmatrati dihotomno, odnosno uz ekonomski aspekat uključiti i
adekvatne principe pravnog stanovišta (Raičević, Ignjatijević i Matijašević, 2012).
Međutim, liberalizacija trgovine poljoprivredno-prehrambenim proizvodima istovremeno je
i pretnja domaćim proizvođačima zbog niskog nivoa konkurentnosti domaće proizvodnje u
odnosu na veoma snažnu stranu konkurenciju. S obzirom na proces pristupanja Srbije EU i
da je EU dominantan spoljnotrgovinski partner, ključna determinanta izvozne konkurentnosti
treba da bude razvijen realni sektora privređivanja. U tom razvoju posebnu prednost treba da-
ti prehrambenoj industriji, što iziskuje poznavanje principa nediskriminacije i osnove zakon-
skog okvira EU o zaštiti konkurenciji kojeg čine četiri bitna faktora: (Popović, 2005, 238)
Unapređenje organske proizvodnje predviđeno je Nacionalnim akcionim planom, čiji
je cilj bio da se do 2014. godine poveća ukupna površina zemljišta u procesu konverzije
ili organskom statusu na 50.000 ha. Zakon o organskoj proizvodnji predviđa i podsticajna
sredstva proizvođačima organske hrane. U 2010. godini subvencije su iznosile oko mi-
lion evra (MPVŠ, 2010). Austrija sa 14% poljoprivrednih preduzeća predstavlja lidera u
EU u oblasti organske poljoprivrede. Proizvođači dobijaju subvencije u okviru nacional-
nog Agro-ekološkog programa – ÖPUL "Menadžment organskih farmi”. Ukupno 139 mili-
ona EUR ili 26% ukupnog budžeta „ ÖPUL“ je usmereno organskim poljoprivrednicima.
Pored toga, obezbeđene su subvencije za investicije farmerima organske proizvodnje,
koji dobijaju oko 20% sredstava za objekte i opremu naročito prilagođene životinjama, a
finansiraju ih fondovi Evropske Unije, savezni i regionalni organi Austrije. U Nemačkoj
subvencije su po pravilu finansirana od strane Savezne i Regionalne vlade u razmeri
60:40, uz mogućnost sufinansiranja od strane EU fondova. U 2011. proizvodnja poljopri-
8
Početkom 2014. godine Srbija počinje pregovore za članstvo u EU.
349
VOJNO DELO, 7/2019
vrednih proizvoda iz organske poljoprivrede je podsticana sa oko € 143 miliona iz javnih

fondova Nemačke. Prema srednjoročnom planu promocija organske proizvodnje subven-
cioniše se na način prikazan u Tabeli 5.
Tabela 5 – Plan subvencija u Nemačkoj (2014-2017)
Sredstva za uvođenje organske Sredstva za zadržavanje organske

Tip
poljoprivrede po hektaru poljoprivrede po hektaru
Povrće 480 € (575 €) 300 € (350 €)
Oranica 210 € (220 €) 170 € (180 €)
Livada 210 € (220 €) 170 € (180 €)
Usevi 900 € (950 €) 720 € (750 €)
Izvor: Izveštaj “Federal Ministry of Food, Agriculture and Consumer Protection (BMELV)” Nemačke9
U Nemačkoj je 210 € po hektaru oranica i livada namenjeno za gazdinstava koji se ba-

ve organskom poljoprivredom, a gazdinstva koja održavaju organske poljoprivredu se sub-
vencionišu sa 170 € po hektaru. Gazdinstva koja podležu kontroli po EU pravilima mogu
dobiti 35 € po hektaru, a najviše 530 € po farmi. U periodu 2014-2017. godine podrška po
ha oranice i livade će biti povećana na 220 € po hektaru, dok će se podrška za gazdinstva
koja održavaju organsku poljoprivredu povećati na 180 € po hektaru. Naknada za troškove
inspekcije će biti povećana na 40 € po hektaru do maksimalno 550 € po gazdinstvu.
Istraživanje podsticaja organske proizvodnje u Srbiji ukazuje da je Uredbom o raspo-
deli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2016. godini (Sl. glasnik RS, broj 8/16)
opredeljeno čak 92.000.000 dinara. Navodi se da organskoj proizvodnji sleduje 40% više
nego za konvencionalnu proizvodnju. Prema pravilniku o korišćenju podsticaja za organ-
sku proizvodnju predviđena su sledeća sredstva (PKS, Centar za organsku proizvodnju,
11): „osnovni podsticaji u biljnoj proizvodnji u iznosu od 2.800 din/ha; premija za mleko u
iznosu od 9,8 din/l; regres za sredstva za ishranu bilja i oplemenjivače zemljišta u iznosu
od 14 din/l/kg, a najviše 2.800 din/ha; kvalitetne priplodne mlečne krave u iznosu od
35.000 din/grlo; kvalitetne priplodne tovne krave u iznosu od 35.000 din/grlo; kvalitetne
priplodne ovce i koze u iznosu od 9.800 din/grlo; kvalitetne priplodne krmače u iznosu od
9.800 din./grlo; roditeljske kokoške teškog tipa u iznosu od 84 din./grlo; roditeljske koko-
ške lakog tipa u iznosu od 140 din./grlo; roditeljske ćurke u iznosu od 420 din/grlo; kvali-
tetne priplodne matice riba šarana u iznosu od 700 din/komad; kvalitetne priplodne mati-
ce ribe pastrmke u iznosu od 420 din/komad; tov junadi u iznosu od 14.000 din./grlo; tov
jagnjadi u iznosu od 2.800 din/grlo; tov svinja u iznosu od 1.400 din; tov jaradi u iznosu
od 2.800 din/grlo; krave dojilje u iznosu od 28.000 din/grlo; košnice pčela u iznosu od
840 din/košnica“.
9
http://www.bmelv.de/SharedDocs/Standardartikel/EN/Agriculture/OrganicFarming/OrganicFarmingInGermany.html
350
U sklopu socio-kulturnih činioca treba ukazati na trend povećanja broja potrošača koji
se opredeljuju za novi stil života - “zdrav život”. To potvrđuju i rezultati istraživanja spro-
vedenih na području Srbije prema kojima 50% ispitanika smatra da su organski proizvodi
zdravstveno bezbedni za ishranu, što predstavlja njihov osnovni motiv za potrošnju i ku-
povinu (Vlahović i saradnici, 2010, 3). Međutim, nivo obaveštenosti, poznavanja i razu-
mevanja značaja organske hrane od strane domaćih potrošača je nedovoljan i negativno
utiče na tražnju za ovim proizvodima. Na osnovu istraživanja10 u Austriji 50% kupaca ku-
puje organske proizvode zato što su "zdravstveno ispravniji", 13% ima predstavu da ku-
puje hranu bez "hemijskih aditiva" tj. organsku, 9% radi podrške organskim proizvođači-
ma, 9% kupuje radi "boljeg ukusa". Pored navedenog, kupci organskih proizvoda su si-
gurni da organsko stočarstvo doprinosi očuvanju životne sredine i klime, te na taj način
obezbeđuju da i ubuduće hrana neće biti genetski modifikovana.
Poslednji, ali ne i manje važni eksterni činioci razvoja ponude organske hrane su mi-
kroekonomski. Raspoloživost inputa za organsku proizvodnju je svakako značajan pred-
uslov ili prepreka za razvoj ovog vida proizvodnje. Dostupnost semena organskog pore-
kla, bioloških sredstava za zaštitu i sertifikovanog organskog đubriva predstavlja ograni-
čavajući faktor i problem koji treba rešiti u cilju dugoročno konkurentnije organske proiz-
vodnje. Za razliku od dobavljača, posrednici u prometu organskih proizvoda su dobro or-
ganizovani, odnosno otkup organske hrane funkcionišu dobro u poređenju sa otkupom
proizvoda iz konvencionalne poljoprivredne proizvodnje. U Austriji je od 1995. godine ra-
znim merama intenziviran razvoj organske poljoprivrede. U cilju popularizacije i poveća-
nja potrošnje organskih proizvoda potrošačima su ponuđeni ovi proizvodi u svim prodaj-
nim objektima, a ne samo u specijalizovanim prodavnicama organske hrane. Ovo jasno
pokazuje opredeljenje države da organski proizvodi u Austriji ne treba da budu specijalni,
već naprotiv proizvodi dostupni svima. Kontinuiranim subvenicoinisanjem organske pro-
izvodnje, država je podsticala posvećenost eko-farmera organskoj proizvodnji i ekološku
svest potrošača (posebno da prihvate višu cenu za organske proizvode).
Interni činioci
U najvažnije interne činioce unapređenja konkurentnosti ponude organske hrane u
Srbiji ubrajaju se: marketing, finansije, prerada i organizacija.
Primena marketing koncepta je možda najznačajniji činilac daljeg razvoja ponude organ-
ske hrane. Srpski proizvođači ne primenjuju ili ne u dovoljnoj meri primenjuju marketing kon-
cept u svom poslovanju. Kvalitet organske hrane proizvedene u našoj zemlji je na zavidnom
nivou. Međutim, kako Ignjatijević i saradnici navode (2012, 1790) “...u Srbiji ne postoje mar-
ke proizvoda za koje bi se potrošači vezali. Stabilnu tržištu poziciju, prepoznatljivost u okru-
ženju i na međunarodnom tržištu ima mali broj marki proizvoda. Kod nas nije razvijeno shva-
tanje o značaju stvaranja, postojanja, očuvanja i zaštite marke proizvoda. Usled usitnjene
proizvodnje, neadekvatne i promenljive ponude u količini i kvalitetu, skromnog dizajna i pa-
kovanja proizvodi imaju nesiguran plasman na inostrano tržište. Nedostaju sertifikovani pro-
izvodi i mali broj proizvoda je prilagođen novim međunarodnim standardima“. Pakovanje do-
10
http://www.lebensministerium.at/en/fields/food/Organicfarming.html
351
VOJNO DELO, 7/2019
maće organske hrane je manje atraktivno u odnosu na inostranu konkurenciju (Sudarević,

2011) gde su svi organski proizvodi, pored ostalog na odgovarajući način označeni i upako-
vani. EU je osnovnim standardima regulisala proizvodnju i etiketiranje organskih proizvoda.
Dozvoljeno je da proizvođači iz zemalja EU i trećih zemalja dobrovoljno koriste tzv. "Bio-Sie-
gel" etikete. Posebna specifična kvalitativna svojstva, posebnost u proizvodnji određenih po-
ljoprivredno – prehrambenih proizvoda, ističe Ignjatijević i saradnici (2012) moraju biti pred-
met zaštite oznakom geografskog porekla. Organski proizvodi obeleženi oznakama geograf-
skog porekla potrošačima će garantovati poseban kvalitet i autentičnost proizvoda, zdrav-
stvenu bezbednost i poštovanje zakonskih procedura priznavanja kvaliteta. Srbija kasni sa
procesom zaštite pojedinih prehrambenih proizvoda, a veoma je važno da imamo brendira-
ne proizvode. Cena organske hrane, kao drugi instrument marketing miksa, u našoj zemlji je
od 20-40% veća u odnosu na uobičajene proizvode, ali istovremeno niža u odnosu na iste u
tržišno razvijenim zemljama. Ovaj nivo cena u kombinaciji sa visokim kvalitetom predstavlja
osnovu za uspešno pozicioniranje na međunarodnom tržištu. Troškovi većeg angažovanja
radne snage, veći troškovi za zemljište i drugo, čine ove proizvode skupljim, pa npr. Austrija
iz poljoprivrednog programa ÖPUL subvencioniše 26 % od ukupnih troškova proizvodnje.
Kanali distribucije i promocija organske hrane u Srbiji su još uvek nedovoljno razvije-
ni. Ovi proizvodi se uglavnom prodaju preko specijalizovanih prodavnica tzv. „bio-šopo-
va“, nekoliko lanaca supermarketa i na zelenim pijacama uz odsustvo internet e-prodaje i
direktne prodaje na farmama. S druge strane, oglašavanje nije kontinuirano i sofisticirano
i glavna poruka je usmerena na zdravu hranu što zbunjuje potrošače i ograničava pravil-
no izdvajanje organske hrane na tržištu. Za razliku od evropskih, naši trgovinski lanci ni-
su spremni da finansiraju dodatne troškove marketinga za proizvode organske proizvod-
nje. Ujedno, izostaje i podsticaj šireg društvenog značaja, odnosno javna afirmacija or-
ganske poljoprivrede u smislu zaštite klime, vode, zemljišta i promocije biodiverziteta.
Finansijski izvori predstavljaju ograničavajući faktor za razvoj organske proizvodnje u
Srbiji. Naime, ne postoji ni jedna banka koja nudi posebne kredite za ovu poslovnu aktiv-
nost. Postojeće kreditne linije su nepovoljne u pogledu kamatnih stopa kao i perioda vra-
ćanja. Banke uglavnom odobravaju kratkoročne kredite a organska poljoprivreda zbog
specifičnog proizvodnog ciklusa traži dugoročne.
Specifičnost poljoprivrednih proizvoda da se u najvećoj meri moraju prerađivati kako
bi zadovoljili zahteve potrošača prisutna je i kod organskih poljoprivrednih proizvoda
(Horvat Skenderovič i ostali, 2007, 49). Prerađivačka industrija u domenu organskih po-
ljoprivrednih proizvoda je slabo razvijena i čine je svega 30 prerađivača. Reč je o malim i
srednjim preduzećima kojima je prerada ovih proizvoda samo dopunska delatnost. S ob-
zirom da se dodata vrednost ne stvara na nivo poljoprivrednog gazdinstva neophodan je
intenzivan razvoj prerađivačkog sektora kao i bolja povezanost sa primarnim proizvođa-
čima. Osim toga, od prerađivača se očekuje poboljšanje efikasnosti proizvodnje i uvođe-
nje i poštovanje međunarodnih standarda kvaliteta.
Organizaciona struktura može se posmatrati kao snaga srpskih proizvođača zato što
su mali i izrazito fleksibilni i prilagodljivi tržišnim potrebama. Prema März i saradnicima,
(2013, 15) preko 60% gazdinstava koja se bave organskom proizvodnjom imaju manje
od 6 ha zemlje. Međutim, njihova veličina negativno utiče na investicionu aktivnost. Po-
ljoprivrednici na malim parcelama nisu motivisani da investiraju u skladišta, opremu za
pakovanje i mašine za kultivaciju tla.
352
Izvozni potencijal organske hrane proizvedene u Srbiji

U razvijenim zemljama velika potražnja s jedne strane i zagađenost zemljišta i vazdu-
ha s druge strane utiču na nedostatak hrane na evropskom tržištu i izvoznu šansu za Sr-
biju. Izvozni potencijal srpskih proizvođača organske hrane je praktično neograničen i ce-
lokupna proizvodnja bi mogla da se izveze. Zemlje članice EU iz sopstvene proizvodnje
podmiruju samo polovinu sopstvenih potreba.
Per-capita potrošnja:
Švajcarska, Danska,
Luksemburg, Austrija
Prodaja: Stopa rasta: Austrija,

Nemačka, Francuska, Belgija, Francuska,
Velika Britanija, Italija Italija,Holandija
Srpski
proizvođači
organske hrane
Slika 1 – Potencijalna izvozna tržišta srpskih proizvođača organske hrane

Izvor: Rađeno na bazi statističkih podataka Willer i Kilcher, 2012.
Slika 1 prikazuje tri grupe evropskih zemalja na koje treba usmeriti izvoz organske
hrane proizvedene u Srbiji. Tržišta koja ostvaruju najveću maloprodajnu vrednost organ-
ske hrane su Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija. Reč je o grupi zemalja koje
zajedno čine 66% ukupne, evropske maloprodajne vrednosti. Drugu grupu čine zemlje
sa najvećom per-capita potrošnjom organske hrane kao što su Švajcarska, Danska, Luk-
semburg i Austrija. U svakoj od ovih zemalja promet po glavi stanovnika dostiže vrednost
veću od 100 evra. Kriterijum za formiranje treće grupe zemalja je godišnja stopa rasta tr-
žišta organske hrane. U nekoliko zemalja uključujući Austriju, Belgiju, Francusku, Italiju i
Holandiju godišnja stopa rasta je veća od 10%. Većina navedenih zemalja koje čine ove
tri grupe predstavljaju ciljna tržišta za domaće proizvođače budući da još uvek ne poka-
zuju znake zasićenja a pri tome su dovoljno velika da apsorbuju dodatne proizvode.
U Austriji se godišnje izdvaja 8,5 miliona EUR za savetodavne službe, koje pored
ostalog imaju "zadatak" da edukuju poljoprivrednike da primene, odnosno povećaju or-
gansku proizvodnju. Sa druge strane posebne mere su usmerene na podsticanje organ-
ske ishrane dece i trudnica, te organske ishrane u vrtićima, obdaništima, bolnicama te
drugim javnim kuhinjama. Prioritet vladinih mera je usmeren na afirmaciju kombinacije
organske hrane i regionalnog porekla i zadovoljstva npr. Geness region Osterreich,
353
VOJNO DELO, 7/2019
“Austrian Regionof Delight” – austrijski region zadovoljstva. Nemačka do sada ima naj-
veću potražnju za organskim proizvodima u Evropskoj uniji, a udeo prodaje organske
hrane u ukupnom prometu namirnica u Nemačkoj je porastao od € 1,48 milijardi u 1997.
na oko € 7.04 milijardi u 2012, što čini 3,7% tržištu hrane.
Brojni su organski proizvodi iz Srbije sa značajnim tržišnim potencijalom u EU. Or-
ganski proizvodi su jedan od najvećih izvoznih potencijala Srbije. U narednom periodu
očekuje se nastavak rasta izvoza. Ipak, u izvozu su zastupljeni proizvodi nižeg stepena
finalizacije i reč je uglavnom o zamrznutom i pasiranom voću i svežem povrću. U cilju
unapređenja konkurentnost organskih proizvoda na inostranom tržištu neophodna su
značajna finansijska ulaganja u proizvode veće dodate vrednosti, odnosno višeg stepena
prerade. Uz uvođenje sertifikacije i oznake geografskog porekla značajno bi se unapre-
dio sektor organske proizvodnje, odnosno moguće je razmišljati o organskoj poljoprivredi
kao prioritetu i nosiocu izvoza srpske poljoprivredne industrije.
Među organskim izvoznim proizvodima posebno se izdvajaju soja, pšenica, kukuruz,
ječam, krompir, luk, pasulj, paprika, maline i jabuke. Kako svaki od ovih proizvoda nudi
višestruke mogućnosti prerade treba povećati izvoz prerađenih organskih proizvoda. U
narednom periodu potrebno je da poljoprivredni proizvođači povećaju produktivnost i
ekonomičnost u proizvodnji i obezbede zadovoljavajući kvalitet sirovina. Ignjatijević i sa-
radnici (2012, 1790) su ukazali da savremena kretanja u tražnji na tržištu razvijenih ze-
malja zahtevaju promene u budućem razvoju prehrambene industrije Srbije. Potrebno je
u preradi šećera, ulja, žita, voća, povrća i mesa finalizaciju usmeriti u razne finalne proiz-
vode.
Zaključak
Nema sumnje da je Srbija zemlja sa komparativnim prednostima za razvoj proizvod-
nje organske hrane. Međutim, zahvaljujući brojnim limitirajućim faktorima na makro i mi-
kro nivou trenutna situacija u ovom sektoru je nepovoljna. Od mnoštvo mera i akcija koje
je potrebno činiti za prevazilaženje navedenog stanja prioritet imaju sledeće:
– Povećati finansijsku podršku proizvođačima iz republičkog i lokalnih budžeta;
– Prilagoditi nacionalne pravne okvire da budu transparentni i efikasni;
– Prilagoditi nacionalni pravni okvir u cilju postizanja što višeg stepena efikasnosti u
procesu organske proizvodnje i zaštite životne sredine
– Maksimalno koristiti sredstva iz EU predpristupnih fondova, naročito iz IPARD fon-
dova;
– Edukovati proizvođače i širiti mrežu savetodavnih službi;
– Organizovati promotivne kampanje generičkog tipa kako bi se podigla svest potro-
šača o značaju i karakteristikama organske hrane, posebno za decu i trudnice i korisnike
javnih kuhinja;
– Obezbediti proizvodnju semenog i sadnog materijala koji bi koristili organski proiz-
vođači iz Srbije;
– Intenzivnije i uspešnije primenjivati marketing koncept u poslovanju ovih proizvođa-
ča kroz prilagođavanje instrumenata marketing miksa zahtevima potrošača (posebno
kombinacije regionalnog porekla i organske hrane);
354
– Odgovarajućom ekonomskom politikom stvoriti uslove da komercijalno-kreditni sek-

tor odgovori potrebama proizvođača, pre svega za dugoročnim kreditima;
– Podsticati sa pravnog i ekonomskog aspekta formiranje klastera;
– Nastaviti promociju izvoza organske hrane kroz učestvovanje domaćih proizvođača
na međunarodnim sajmovima i njihovo brendiranje.
U cilju unapređenja konkurentnosti organske proizvodnje u Srbiji potrebno je reguli-
sati članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, pojednostaviti administrativne procedure
po pitanju licenci i sertifikata. U domenu spoljnotrgovinskog poslovanja potrebno je izvrši-
ti usaglašavanje pravnih rešenja unutar pravnog poretka Srbije, a potom taj pravni pore-
dak usaglasiti sa pravom EU, kako bi pravni sistem dobio udeo u ukupnim društvenim
okolnostima, koje pomažu investitorima u donošenju odluka za ulaganje u Srbiju.
Literatura
[1] Aguilera-Enríquez, L., González-Adame, M. & Rodríguez-Camacho, R. (2011) SMALL
BUSINESSES COMPETITIVENESS MODEL FOR STRATEGIC SECTORS, Advances in
Competitiveness Research, 19 (3/4), 58-73.
[2] FAO/WHO (1999) Guidelines for the production, processing, labelling and marketing of
organically produced foods, Codex Alimentarius Commission, FAO, dostupno dana 20.10.2012. na
sajtu: www.codexalimentarius.net/download/standards/360/cxg_032e.pdf
[3] Federal Ministry of Food, Agriculture and Consumer Protection (BMELV), Nemačke, dostupno:
http://www.bmelv.de/SharedDocs/Standardartikel/EN/Agriculture/OrganicFarming/OrganicFarmingI
nGermany.html
[4] Хорват Скендерович, Т., Новаковић, Н., Пешић Милинко, Н., Сударевић, Т. & Коваче-
вић, Б. (2007) Органска производња хране, Суботица, Терра'с
http://www.organic-world.net/statistics-data-tables-dynamic.html?&L=0
[5] IFOAM i FiBL, (2010) Dynamic Data Table, dostupno dana 22.11.2012.
[6] Игњатијевић, С., Бабовић, Ј. & Ђорђевић, Д. (2012) Баласа индекс у одређивању ком-
паративних предности пољопривредних производа у извозу, Теме, 36(4), 1783-1800
[7] Котлер, П. (2001) Управљање маркетингом: анализа, планирање, примјена и контро-
ла, 9. издање, Мате, Загреб.
[8] Лазић, Б. (2010) Органска пољопривреда – залог за будућност, Organic news, 1, 8-9
[9] März, U., Stolz, T., Kalentić, M.&Mišković, N. (2013) Organic Agriculture in Serbia 2013: At a
Glance, National Asociation „Serbia Organica“, Beograd.
[10] Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде (МПШВ), (2010),
Уредба о коришћењу подстицајних средстава за подршку развоју органске производње, до-
ступно дана 18.12.1012. на сајту: http://www.mpt.gov.rs/postavljen/126/4827010.0064.41-1.pdf
Списак овлашћених контролних организација за обављање послова контроле и сертифика-
ције у органској производњи, доступно на сајту дана 28.11.2012. на сајту:
http://www.dnrl.gov.rs/novo%20organska/odsekzaorganskuproizvodnju/spisakovl2012.pdf
Евиденција произвођача органских производа, доступно дана 25.11.2012. на сајту:
http://www.dnrl.gov.rs/novo%20organska/odsekzaorganskuproizvodnju/evidencijaproiz.pdf
[13] ПКС, Центар за органску производњу, Основне информације о органској производњи
у Србији.
355
VOJNO DELO, 7/2019
[14] Поповић, М. (2005) Европска унија – ЕУ, Београд.

[15] Правилник о контроли и сертификацији у органској производњи и методама органске
производње, Службени гласник РС број 48/11.
[16] Правилник о облику садржини, начину подношења и попуњавања декларације и дру-
гих образаца у царинском поступку, Службени гласник РС, број 29/2010.
[17] Раичевић, В., Игњатијевић, С. & Павловић, З. (2012) Кључне економске и правне де-
терминанте конкурентности пољопривредне производње. Пословна економија, 6(1), 409-425.
[18] Raičević, V. Ignjatijević, S. & Matijašević. J. (2012) Economic and legal determinants of
export competitiveness of the food industry of Serbia. Industrija 40(1), 201-226.
[19] Ренко, С. & Бошњак, К. (200.9) Актуелно стање и перспективе развоја тржишта еко-
лошке хране у Хрватској, Економски преглед, 60, 7-8, 369-395.
[20] Републички завод за статистику (2012) Статистички годишњак Републике Србије, до-
ступно дана 05.12.2012. на сајту:
http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/81/69/02_Stanovnistvo.pdf
[21] Рибић Дуганџић, З. (2007) Производња еколошке хране у Републици Хрватској с по-
себним освртом на Међимурје, Магистарски рад, Економски факултет у загребу, Загреб.
[22] Rutkauskas, A. V. (2008) ON THE SUSTAINABILITY OF REGIONAL COMPETITIVENESS
DEVELOPMENT CONSIDERING RISK, Baltic Journal on Sustainability, 14 (1), 89–99.
[23] Сударевић, Т. (2011) Економски фактори и маркетинг активности у развоју органске
пољопривредне производње, Отворени универзитет, Суботица.
[24] Уредба о расподели подстицаја у пољопривреди и руралном развоју у 2016 години,
Службени гласник РС, број 8/16.
[25] Влаховић, Б., Томић, Д. & Поповић, В. (2011) Стање и перспективе потрошње произво-
да органске пољопривреде, у: Форум о органској производњи, (ИВ), Зборник радова, Селенча.
[26] Weymouth, S.& Feinberg, R. (2011) National Competitiveness in Comparative
Perspective: Evidence from Latin America, Politics & Society, 53(3), 141-159.
[27] Willer, H. &Kilcher, L. (Eds.) (2012) The World of Organic Agriculture - Statistics and
Emerging Trends 2012, RIOA(FiBL), Frick, and International Federation of Organic Agriculture
Movements (IFOAM), Bonn.
[28] Закон о органској производњи, Службени гласник РС број 30/10.
[29] МПВШ (2017) доступно на: http://www.minpolj.gov.rs/
356
DOI: 10.5937/vojdelo1907357C EVALUACIJA FAKTORA ZNAČAJNIH ZA NIVO
UČEŠĆA NA TRŽIŠTU ORGANIZACIJA KOJE
POSLUJU U REPUBLICI SRBIJI∗
Nikola Ćurčić
Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd
Slavomir Miletić
Univerzitet u Prištini, Ekonomski fakultet u Kosovskoj Mitrovici
Aleksandar Grubor
Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet u Subotici
Zoran Simonović
Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd
U ovom radu predmet istraživanja je poslovni uspeh organizacije koji

se odnosi na ocenu faktora značajnih za ostvarenje željenog trži-
šnog učešća, pri čemu se uvažava činjenica da se njegova veličina učešća
ne može jednom zauvek definisati. Cilj istraživanja je da se evaluiraju faktori
bitni za povećanje nivoa tržišnog učešća organizacija koje posluju u Srbiji,
kao posebno odabranog cilja i identifikuje njihova važnost za uspešnost po-
slovanja kako u nacionalnim okvirima, tako i van nacionalnih granica. Istraži-
vanje je sprovedeno na bazi posebno osmišljenog upitnika na uzorku od 100
organizacija koje posluju na teritoriji Srbije. Bilo je 96 vraćenih i valjano po-
punjenih upitnika koji su uzeti u obzir prilikom obrade podataka. Korišćene
metode u ovom istraživanju su hipotetsko-deduktivne, analitičko-deduktivne i
komparativne metode, istorijske i statističko - deskriptivne metode i metode
komparativne statistike. Ključni rezultati istraživanja potvrdili su da se tržišno
učešće pokazalo kao bitno za uspešnost poslovanja organizacija odabranih
u uzorku. Najvažniji faktor od značaja za nivo tržišnog učešća je dosadašnja
reputacija, slede karakteristike tržišta, veličina tržišta, dužina nastupa na trži-
štu i prisustvo druge organizacije (konkurencije) na tržištu. Rezultati istraži-
vanja ukazuju i na razlike u ocenama značaja tržišnog učešća za poslovni
uspeh u organizacijama različite veličine i različitog nivoa poslovanja.
Ključne reči: poslovni uspeh, organizacija, faktori tržišnog učešća
Uvod
Z načaj i uticaj tržišnog učešća na poslovni uspeh organizacije predmet je kontinui-

rane debate i istraživanja. Za većinu organizacija je od posebnog značaja rast tr-
žišnog učešća, s obzirom da je opadanje udela na tržištu siguran znak da je proizvod po-
∗
Rad je deo istraživanja na projektu III 46006 „Održiva poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji ostvarivanja
strateških ciljeva Republike Srbije u okviru dunavskog regiona“ finansiranog od strane Ministarstva prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije u periodu 2011-2019.
357
VOJNO DELO, 7/2019
stao nekonkurentan na datom tržištu. Adekvatna ocena nivoa učešća organizacije na tr-
žištu je važan input koji može da koristi za donošenje odluka iz domena povećanja uspe-
šnosti njene poslovne politike. Međutim, vrlo malo istraživanja je uključilo koncept izuča-
vanja ponašanja organizacija pri generisanju tržišnog udela. Kolokvijalno, povećanje trži-
šnog učešća organizacijama znači i povećanje njihove profitabilnosti i rast ukupnih per-
formansi. Ranije objavljene studije koje su se bavile istraživanjem tržišnog učešća, poka-
zivale su da većina organizacija sa velikim tržišnim učešćem uživa vanprosečne profitne
margine (Schoeffler, Buzzell, 1974), iako su neke studije pokazale da i organizacije sa
niskim tržišnim učešćem mogu biti uspešne i konkurentne u određenim okruženjima (Ha-
mermesh, Anderson, Jr., 1978).
Ukupni rezultati istraživanja sprovedenih krajem prošlog veka, ukazali su na određe-
ne limite u smislu da ne mogu poslužiti kao recept za povećanje tržišnog učešća organi-
zacija u različitim industrijama. Spoznaja je da je većina studija rasta tržišnog učešća pri-
menjiva samo kod organizacija u zrelim industrijama (Buzzell, Wiersema, 1981), s tim da
se vrlo malo studija bavilo strategijama kao faktorom povećanja tržišnog učešća u različi-
tim konkurentnim okruženjima.
Postoje uspešne strategije povećanja tržišnog učešća, ali većina njih tiču se samo
marketinga. Jasno je da je visoko tržišno učešće povezano sa visokim kvalitetom proiz-
voda (Hellofs, Jacobson, 1999), visokim marketinškim troškovima i uvođenjem novog
proizvoda na tržište (Porter, 1980). Adekvatne strategije organizacija, svakako, imaju
značajan uticaj na povećanje tržišnog udela i njenu uspešnost. Zbog toga je neophodno
da se kontinuirano preispitaju faktori uspešnosti, kako bi se učešće na tržištu održavalo
i/ili povećavalo. Organizacije koje funkcionišu u istim ili sličnim okruženjima mogu se
nadmetati koristeći različite kompetitivne metode (Namiki, 2011, str. 50-52) zahvaljujući
nesličnim strateškim orijentacijama njihovog menadžmenta i drugih internih karakteristič-
nih sposobnosti. Upečatljivo je da organizacije sa mogućnošću inovacije i to ne samo
proizvoda, generalno imaju bolje performanse i veće tržišno učešće od drugih. Zato se
menadžeri inovativnih organizacija fokusiraju na jednu od strategija rasta tržišnog učešća
- targetiranje potrošača (Namiki, 2011) koji stalno menjaju svoje potrebe ili brzog odgo-
vora njihovim servisnim zahtevima.
U poslovnoj praksi privrednih subjekata izdvajaju se različiti faktori koji značajno utiču
na nivo tržišnog učešća, a time i na ukupni poslovni uspeh organizacija. Kako bi se efika-
sno upravljalo tržišnim učešćem neophodno je da organizacije u Srbiji identifikuju i ocene
ključne faktore od značaja za nivo njihovog udela na tržištu i preciziraju granice svog trži-
šta. Ovi faktori, pre svih reputacija organizacije, karakteristike i veličina tržišta (Stojanović,
2005, str. 34), značaj prisustva drugih organizacija (konkurencije) na tržištu i, dužina nastu-
pa organizacija na tržištu su predmet empirijskog istraživanja i analize u ovom radu u smi-
slu utvrđivanja apsolutne i srednje vrednosti njihovih ocena značajnih za nivo udela na trži-
štu i važnost svakog pojedinačnog faktora za poslovni uspeh konkretne organizacije.
Istovremeno, primenom ANOVA testa izvedene su razlike u ocenama značaja trži-
šnog učešća organizacija različite veličine i različitog nivoa poslovanja za poslovni uspeh
organizacije u nacionalnim okvirima i van nacionalnih granica. Takođe, predstavljena je
korelacija faktora od značaja za nivo tržišnog učešća i postojanje razlika u ocenama uti-
caja menadžmenta u funkciji povećanja tržišnog učešća u organizacijama različite veliči-
ne i različitog nivoa poslovanja.
358
Učešće na tržištu (Ćurčić, 2017, str. 37) kao i drugi ključni faktori uspeha organizacije
imaju neograničen potencijal upotrebe, ali kao i većina drugih alata, oni su efektivni onoli-
ko koliko je efektivna njihova primena. Spoznaja potrebe za upravljanje tržišnim učešćem
kao pretpostavke poslovnog uspeha (Tadić, Boljević, 2015) svake organizacije postaje
sve značajnije pitanje, upravo usled rapidnih i stalnih promena tehnologije, dinamike i
globalizacije poslovanja i internacionalizacije tržišta.
Teorijski okvir istraživanja

U svakoj organizaciji najčešće merilo njenog poslovnog uspeha uz profitabilnost, rast
i satisfakciju potrošača je tržišno učešće (Perren, 2000). Ono predstavlja procentualni
udeo (Carlton, Perflof, 2005) u ukupnoj prodaji jednog proizvoda koji otpada na jednu or-
ganizaciju. Obično se identifikuje kao odnos plasmana proizvoda konkretne organizacije
prema prodaji grane – posmatrane delatnosti (Aaker, et. al. 2008, str. 682). U funkciji
praćenja poslovnog uspeha organizacije, može se kvantifikovati na različite načine:
– naturalno,
– vrednosno ili
– njihovom kombinacijom.
Ukoliko se tržišno učešće izražava u jedinicama proizvoda, tada su promene tržišnog
učešća rezultat promena u obimima prodaje konkurencije, a ako se izražava vrednosno
onda njegova promena odražava promene i obima i cene. Na brojnim tržištima, jedinica
tržišnog učešća vredi desetine miliona dolara (Kotler, 2000). No, bez obzira na modalitet
izražavanja tržišnog učešća neophodno je precizno definisati proizvod/ uslugu, tržište i
vreme na koje se tržišno učešće odnosi. Granice tržišta se moraju precizirati – da li je reč
o lokalnom, regionalnom, nacionalnom ili međunarodnom tržištu; kao i nivoi u definisanju
tržišta – da li se tržišno učešće izražava u odnosu na potencijalno, raspoloživo, kvalifiko-
vano, opsluženo ili osvojeno tržište.
Pojedine organizacije koriste tržišno učešće, ako ne kao bazični, a ono kao jedan od
važnijih ciljeva njenog marketing menadžmenta (Ćurčić, 2018, str. 54) što je i razumljivo
ako se uzme u obzir da je ponekad lakše ponovo ostvariti veći iznos dobiti nego povratiti
izgubljeni deo tržišta. Odgovor na pitanje o optimalnoj veličini tržišnog učešća nije lako
dati, zbog toga što se veličina tržišnog učešća ne može jednom zauvek definisati. Sma-
tra se da je ona proporcionalna veličini napora marketing menadžmenta koji pojedine or-
ganizacije ulažu za njegovo osvajanje i zadržavanje (Đorđević, 2014, str. 153).
Svaka organizacija koja posluje na tržištu kontinuirano teži da poveća svoje tržišno
učešće, s obzirom da postoji pozitivna korelacija između tržišnog učešća i profitabilnosti.
Nastojanje da se osigura veće tržišno učešće za posledicu ima veći nivo koncentracije
ponude (Amato, Wilder, 2004, 142).
Promena tržišnog učešća tokom vremena je važan pokazatelj dinamike uspešnosti
poslovanja (Aaker, i dr. 2008, str. 683). U funkciji ispravnog tumačenja i adekvatnog
upravljanja tržišnim učešćem najpre valja utvrditi merilo ili merila tržišnog učešća (Samu-
elson, Nordhaus, 2001), zatim da se podaci o tržišnom učešću raščlane na različite veli-
čine (proizvode, vrste kupaca, regije) i da se na kraju samo tržišno učešće raščlani na
sastavne komponente (penetracija i privrženost kupaca, selektivnost kupaca i cene) što
čini osnovu ocene nivoa konkurentnosti organizacije.
359
VOJNO DELO, 7/2019
Indikatori tržišnog učešća, apsolutnog i relativnog omogućavaju da se sagleda tržišna

pozicija organizacije u odnosu na rivale (Lipezynski, Wilson, 2001). Ukoliko učešće orga-
nizacije na tržištu raste, onda ona dobija u odnosu na konkurente, a ako opada, ona gubi
u odnosu na konkurente. Ovakvi zaključci analize tržišnog učešća polaze od određenih
pretpostavki koje praksa ne potvrđuje baš uvek. U situaciji kada neka nova organizacija
uđe u granu to dovodi do smanjenja tržišnog učešća svake od organizacija koje su već u
grani, što ne znači da neka organizacija lošije obavlja svoje poslovanje od drugih. Uzrok
osciliranja tržišnog učešća mogu biti i brojni slučajni razlozi (Kotler, 1989, str. 772). Po-
nekad je pad tržišnog učešća rezultat smišljene politike da se poboljša profit.
Učešće na tržištu ne koristi se samo u postavljanju cilja i kontroli poslovnog uspeha
već i pri predviđanju prodaje. U granama/ grupacijama privrede gde je učešće na tržištu
relativno stabilno - postoji neka vrsta podele tržišta od strane organizacija koje sačinjava-
ju granu, pa organizacije mogu da izračunaju svoje tržišno učešće (Waldman, Jensen,
2001, str. 95). Projektovanje učešća na tržištu je pogodan način predviđanja, samo ako
ga je lako izračunati i ako je stabilno. Ako je učešće na tržištu teško izračunati, i ako još
fluktuira u vremenu, ne može se koristiti kao metod predviđanja plasmana, jer može da
navede na pogrešne zaključke (Milisavljević, 2002, str. 109).
Odabir opcije održavanja i povećavanja tržišnog učešća organizacije u Srbiji zavisi od
potencijalnog efekta na dobit i nivoa rizika svake od korišćenih strategija njegovog pove-
ćanja, ali i od zainteresovanosti konkurencije za određene segmente.
Metodologija istraživanja
S pravom istraživanje poslovnog uspeha organizacije, podrazumeva da taj uspeh
mora da uključi iznalaženje rešenja za povećanje željenog nivoa tržišnog učešća. Pret-
postavka istraživanja je: Održanje stabilnog razvoja i poslovnog uspeha organizacije za-
visno je pored ostalih faktora i od nivoa tržišnog učešća kao operativnog uslova.
U istraživačkom uzorku od 96 preduzeća, 42,7% su mikro organizacije (organizacije
koje imaju više od 9 zaposlenih), 25% su male organizacije (koje imaju između 10 i 49
zaposlenih), 15,6% su srednje organizacije (sa 50 do 249 zaposlenih), dok je procenat
velikih organizacija (sa preko 250 zaposlenih) 16,7%. Od posmatranih organizacija u
uzorku na lokalnom nivou posluje 18,8% organizacija, na nacionalnom nivou 22,9%, na
regionalnom nivou 26%, dok 32,3% organizacija deluje na međunarodnom nivou. Najve-
ći broj organizacija postoji više od 15 godina (38,5%), organizacija koje posluju od 8 do
15 godina je 31,3%, organizacija koje posluju od 4 do 7 godina je 19,8, dok je najmanje
organizacije koje deluju do 3 godine (19,4%). Većina organizacija obavlja aktivnosti za-
snovane na uslugama (61,5%), slede organizacije koje obavljaju i uslužne i proizvodne
aktivnosti (22,9%) i najmanje su one sa isključivo proizvodnim aktivnostima (15,6%).
U radu su korišćene hipotetsko-deduktivne metode, analitičko-deduktivne metode,
komparativne metode, istorijske i statističke deskriptivne metode i metode komparativne
statistike (ch2 test, ANOVA). Faktore od značaja za postizanje konkurentske pozicije
ocenjivali su ispitanici sa ocenama od 1 do 5, pri čemu su svaki faktor ocenili u odnosu
na njihov stupanj značajnosti (1 – najmanje važan među navedenim faktorima, 5 – najva-
žniji faktor).
360
Rezultati istraživanja
Razmatrajući faktore od značaja za nivo tržišnog učešća organizacija, rezultati istra-
živanja pokazuju da je najveći procenat organizacija (45,8%) ocenilo najvišom ocenom 5
da nivo tržišnog učešća zavisi od dosadašnje reputacije, 29,2% organizacije je značaj
dosadašnje reputacije za nivo tržišnog učešća ocenilo ocenom 2, ocenom 4 je ocenilo
11,5%, najmanju ocenu 1 dalo je 7,3% organizacija, dok je ocenu 3 dalo 6,3% organiza-
cija. Apsolutne vrednosti ocene dosadašnje reputacije kao faktora od značaja za nivo tr-
žišnog učešća predstavljene su u Grafikonu 1.
OCENE
Broj organizacija
Grafikon 1 – Apsolutne vrednosti ocene dosadašnje reputacije kao faktora od značaja za nivo tržišnog učešća
Izvor: Ćurčić, N. (2018). Poslovni uspeh savremene organizacije. IEP, Beograd, str. 153.
Najveći procenat organizacija (27,1%) ocenilo je ocenom 3 značaj drugih organizaci-

ja na tržištu (konkurenciju) kao faktor od značaja za nivo tržišnog učešća svoje organiza-
cije, isti procenat (21,9%) organizacija je ocenilo ocenama 1 i 2 značaj drugih organizaci-
ja na tržištu, ocenom 4 ocenilo je 17,1%, dok je najveću ocenu 5 dalo 11,5% organizaci-
ja. Apsolutne vrednosti ocena drugih organizacija kao faktora od značaja za nivo tržišnog
učešća predstavljene su u Grafikonu 2.
OCENE
Broj organizacija
Grafikon 2 – Apsolutne vrednosti ocene drugih organizacija kao faktora od značaja za nivo tržišnog učešća
Izvor: Ibidem, str. 154
361
VOJNO DELO, 7/2019
Ocene karakteristika tržišta kao faktora od značaja za nivo tržišnog učešća najveći
procenat organizacija (29,2%) ocenilo je ocenom 3, ocenu 5 dalo je 20,8% organizacija,
ocenu 2 dalo je 17,8% organizacija, ocenu 4 dalo je 16,7% organizacija, dok je najmanju
ocenu 1 dalo 15,6% organizacija. Apsolutne vrednosti ocena karakteristika tržišta kao
faktora od značaja za nivo tržišnog učešća predstavljene su u Grafikonu 3.
OCENE
Broj organizacija
Grafikon 3 – Apsolutne vrednosti ocene karakteristika tržišta kao faktora od značaja za nivo tržišnog učešća
Izvor: Ibidem, str. 154.
Najveći procenat organizacija (27,1%) ocenilo je veličinu tržišta kao faktor od značaja
za nivo tržišnog učešća, najmanjom ocenom 1,25% organizacija dalo je ocenu 3, ocenu
4 dalo je 18,8% organizacija, najvišu ocenu 5 dalo je 15,6% organizacija, dok je ocenu 2
dalo 13,5% organizacija. Apsolutne vrednosti ocene karakteristika tržišta kao faktora od
značaja za tržišno učešće predstavljene su u Grafikonu 4.
OCENE
Broj organizacija
Grafikon 4 – Apsolutne vrednosti ocene veličine tržišta kao faktora od značaja za nivo tržišnog učešća
362
Najveći procenat organizacija (35,4%) je dužinu nastupa na tržištu kao faktor od

značaja za nivo tržišnog učešća ocenilo ocenom 4, najmanju ocenu 1 dalo je 26%
organizacija, ocenu 2 dalo je 19,8% organizacija, ocenu 3 dalo je 12,5% organizaci-
ja, dok je najveću ocenu 5 dalo 6,3% organizacija. Apsolutne vrednosti dužine nastu-
pa na tržištu kao faktor od značaja za nivo tržišnog učešća predstavljene su u Grafi-
konu 5.
OCENE
Broj organizacija
Grafikon 5 – Apsolutne vrednosti ocene dužine nastupa na tržištu kao faktora

od značaja za nivo tržišnog učešća
U Tabeli 1 predstavljene su srednje vrednosti ocena faktora od značaja za nivo

tržišnog učešća. Može se videti da je dosadašnja reputacija ocenjena kao najznačaj-
niji faktor za ostvarivanje tržišnog učešća (srednja vrednost 3,59), slede karakteristi-
ke tržišta (srednja vrednost 3,09), zatim veličina tržišta, dužina nastupa na tržištu
(srednja vrednost 2,76) i sa nešto manjom prosečnom ocenom (2,75) druge organi-
zacije na tržištu.
Tabela 1 – Srednje vrednosti ocena faktora od značaja za nivo tržišnog učešća
Druge Dužina
Karakteristike organizacije Veličina Dosadašnja nastupa
tržišta na tržištu tržišta reputacija na tržištu
Srednje
3.09 2.75 2.82 3.59 2.76
vrednosti
Izvor: Ibidem, str 156.
Grafikon 6 pokazuje da je dosadašnja reputacija faktor koji je u najvećem procentu

(45,8%) ocenjena ocenom 5, dok je dužina nastupa na tržištu ocenjena ocenom 4 u
35,4% organizacija.
363
VOJNO DELO, 7/2019
Dosadašnja reputacija
Broj organizacija
Druge organizacije
na tržištu
Karakteristike tržišta
Veličina tržišta
Dužina nastupa
na tržištu
OCENE
Grafikon 6 – Udeo faktora u % od značaja za nivo tržišnog učešća

Od organizacija se dalje tražilo da ocene konkretne faktore poslovne uspešnosti or-

ganizacija u uzorku, pri čemu je 1 najmanja, a 5 najviša ocena. U Tabeli 2 predstavljen je
značaj tržišnog učešća za poslovni uspeh organizacije. Prosečna ocena značaja tržišnog
učešća je 3,84. Vidi se da je najveći broj organizacija značaj tržišnog učešća ocenilo sa
ocenom 4 i 5, prosečna ocena je blizu 4, pa se zaključuje da je tržišno učešće značajno
za poslovni uspeh organizacija u uzorku.
Tabela 2 – Ocene značaja tržišnog učešća za poslovni uspeh organizacije

Značaj tržišnog učešća za poslovni uspeh organizacije
Ocene Apsolutne frekvencije Relativne frekvencije
1 4 4.2
2 2 2.1
3 28 29.2
4 33 34.4
5 29 30.2
Ukupno: 96 100.0
Tržišno učešće organizacije u nacionalnim okvirima ocenjeno je srednjom vrednošću

3,47. U Tabeli 3 vidi se da je najveći broj organizacija tržišno učešće organizacije u naci-
onalnim okvirima ocenilo ocenom 3 i 4, pa se zaključuje da je tržišno učešće organizacija
u nacionalnim okvirima ocenjeno kao osrednje.
364
Tabela 3 – Ocene tržišnog učešća organizacija u nacionalnim okvirima
Tržišno učešće organizacije u nacionalnim okvirima

1 7 7.3
2 11 11.5
3 27 28.1
4 32 33.3
5 19 19.8
Ukupno: 96 100.0
Srednja vrednost ocena tržišnog učešća organizacije van nacionalnih granica je 2,58.
Najveći broj ispitanika ocenilo je tržišno učešće organizacije van nacionalnih granica
ocenom 2. Na osnovu ocena i njihove srednje vrednosti može se zaključiti da tržišno
učešće organizacija van nacionalnih granica nije na zavidnom nivou. Ocene su predsta-
vljene u Tabeli 4.
Tabela 4 – Ocene tržišnog učešća organizacija van nacionalnih granica
Tržišno učešće organizacije van nacionalnih granica

1 20 20.8
2 32 33.3
3 21 21.9
4 14 14.6
5 9 9.4
Ukupno: 96 100.0
Srednje vrednosti ocena uticaja menadžmenta na povećanje tržišnog učešća u orga-

nizacijama je 3,78. U organizacijama je uticaj menadžmenta na povećanje tržišnog uče-
šća ocenjen u najvećem broju ocenom 4 i ocenom 3, pa se zaključuje da je uticaj me-
nadžmenta ocenjen iznad prosečno na povećanje tržišnog učešća organizacije.
Primenom ANOVA testa uz nivo značajnosti od 0,05 (postoji statistički značajna razli-
ka za vrednosti Sig≤0,05) analizirane su razlike u ocenama tržišnog učešća organizacija
različite veličine i različitog nivoa poslovanja. Naknadnim Turkey testom utvrđeno je iz-
među kojih organizacija posebno postoji razlika u ocenama.
U Tabeli 5 predstavljeno je između kojih se organizacija različite veličine, javljaju raz-
like u ocenama značaja tržišnog učešća. Posebna razlika se javlja između organizacija
mikro i srednje veličine (Sig=0,016<0,05).
365
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 5 – Razlike u ocenama značaja tržišnog učešća za

poslovnih uspeh organizacija različite veličine
Značaj tržišnog učešća za poslovni uspeh organizacije
Mean 95% Confidence

(I) Veličina (J) Veličina Std.
Difference Sig. Lower Upper
organizacije organizacije Error
(I-J) Bound Bound
Mikro Mala
-.356 .253 .500 -1.02 .31
organizacija organizacija
Srednja
-.906(*) .297 .016 -1.68 -.13
organizacija
Velika
-.314 .291 .702 -1.07 .45
organizacija
Mala Mikro
.356 .253 .500 -.31 1.02
Srednja
-.550 .324 .332 -1.40 .30
organizacija
Velika
.042 .318 .999 -.79 .87
organizacija
Srednja Mikro
.906(*) .297 .016 .13 1.68
Mala
.550 .324 .332 -.30 1.40
organizacija
Velika
.592 .354 .345 -.34 1.52
organizacija
Velika Mikro
.314 .291 .702 -.45 1.07
Mala
-.042 .318 .999 -.87 .79
organizacija
Srednja
-.592 .354 .345 -1.52 .34
organizacija
Razlike se javljaju u: 1) značaju tržišnog učešća za poslovni uspeh organizacije

(Sig=0,035<0,05); 2) tržišnom učešću organizacije u nacionalnim okvirima (Sig=0,021<0,05);
i van nacionalnih granica (Sig=0,001<0,05).
Rezultati u Tabeli 6 pokazuju razlike u ocenama značaja tržišnog učešća za po-
slovni uspeh u organizacijama različitog nivoa poslovanja, gde se vidi da se razlike u
ocenama javljaju kod organizacija koje posluju na lokalnom i regionalnom nivou
(Sig=0,020<0,05).
366
Tabela 6 – Razlike u ocenama značaja tržišnog učešća za poslovni uspeh

organizacija različitog nivoa poslovanja
Značaj tržišnog učešća za poslovni uspeh organizacija

(I) Nivo Mean 95% Confidence
(J) Nivo poslovanja Std.
poslovanja Difference Sig. Lower Upper
organizacije Error
organizacije (I-J) Bound Bound
Lokalni nivo Nacionalni nivo -.439 .314 .504 -1.26 .38
Regionalni nivo -.907(*) .306 .020 -1.71 -.11
Međunarodni nivo -.538 .293 .264 -1.30 .23
Nacionalni nivo Lokalni nivo .439 .314 .504 -.38 1.26
Regionalni nivo -.467 .289 .374 -1.22 .29
Međunarodni nivo -.098 .276 .984 -.82 .62
Regionalni nivo Lokalni nivo .907(*) .306 .020 .11 1.71
Nacionalni nivo .467 .289 .374 -.29 1.22
Međunarodni nivo .369 .266 .510 -.33 1.06
Međunarodni Lokalni nivo
.538 .293 .264 -.23 1.30
nivo
Nacionalni nivo .098 .276 .984 -.62 .82
Regionalni nivo -.369 .266 .510 -1.06 .33
U Tabeli 7 predstavljene su razlike u ocenama tržišnog učešća u nacionalnim okviri-

ma između organizacija koje posluju na različitom nivou. Rezultati pokazuju da značajna
razlika postoji između organizacija koje posluju na lokalnom i nacionalnom nivou
(Sig=0,012<0,05).
Tabela 7 – Razlike u ocenama tržišnog učešća organizacija u nacionalnim okvirima,

koje posluju na različitom nivou
Tržišno učešće organizacije u nacionalnim okvirima
Mean 95% Confidence
(I) Nivo poslovanja (J) Nivo poslovanja Std.
Difference Sig. Lower Upper
organizacije organizacije Error
(I-J) Bound Bound
Lokalni nivo Nacionalni nivo -1.111(*) .353 .012 -2.03 -.19
Regionalni nivo -.631 .343 .262 -1.53 .27
Nacionalni nivo Lokalni nivo 1.111(*) .353 .012 .19 2.03
Regionalni nivo .480 .325 .454 -.37 1.33
Međunarodni nivo .613 .309 .203 -.20 1.42
Regionalni nivo Lokalni nivo .631 .343 .262 -.27 1.53
Nacionalni nivo -.480 .325 .454 -1.33 .37
Međunarodni nivo .133 .298 .970 -.65 .91
Međunarodni nivo Lokalni nivo .498 .329 .433 -.36 1.36
Nacionalni nivo -.613 .309 .203 -1.42 .20
Regionalni nivo -.133 .298 .970 -.91 .65
367
VOJNO DELO, 7/2019
U Tabeli 8 predstavljene su razlike u ocenama tržišnog učešća organizacija van naci-

onalnih granica koje posluju na različitim nivoima poslovanja. Rezultati pokazuju da se
posebno razlikuju ocene organizacija koje posluju na lokalnom i međunarodnom nivou
(Sig=0,009<0,05), organizacija koje posluju na nacionalnom i regionalnom nivou
(Sig=0,049<0,05), kao i organizacija koje posluju na nacionalnom i međunarodnom nivou
(Sig=0,005<0,05).
Tabela 8 – Razlike u ocenama tržišnog učešća organizacije van nacionalnih granica
Tržišno učešće organizacije van nacionalnih granica

(I) Nivo Mean 95% Confidence
(J) Nivo poslovanja Std.
poslovanja Differenc Sig. Lower Upper
organizacije Error
organizacije e (I-J) Bound Bound
Lokalni nivo Nacionalni nivo .000 .365 1.000 -.96 .96
Regionalni nivo -.880 .355 .070 -1.81 .05
Međunarodni nivo -1.097(*) .340 .009 -1.99 -.21
Nacionalni nivo Lokalni nivo .000 .365 1.000 -.96 .96
Regionalni nivo -.880(*) .336 .049 -1.76 .00
Međunarodni nivo -1.097(*) .320 .005 -1.93 -.26
Regionalni nivo Lokalni nivo .880 .355 .070 -.05 1.81
Nacionalni nivo .880(*) .336 .049 .00 1.76
Međunarodni Lokalni nivo
1.097(*) .340 .009 .21 1.99
nivo
Nacionalni nivo 1.097(*) .320 .005 .26 1.93
Regionalni nivo .217 .309 .896 -.59 1.02
Korelaciona analiza
Korelaciona analiza je imala za cilj da opiše jačinu i smer veze između veličine or-
ganizacije, nivoa poslovanja i dužine poslovanja sa faktorima od značaja za ostvariva-
nje profitabilnog udela na tržištu. Koeficijenti Pirosonove korelacije (r) mogu imati vred-
nosti od -1 do +1. Predznak pokazuje da li je korelacije pozitivna ili negativna. Apsolut-
na vrednost tog koeficijenta (kada se zanemari predznak) pokazuje jačinu veze i to
(Cohen, 1998):
– mala korelacija r=0,10 do 0,29;
– srednja korelacija r=0,30 do 0,49;
–- velika korelacija r=0,50 do 1,0.
U Tabeli 9 predstavljena je korelacija faktora od značaja za nivo tržišnog učešća (do-
sadašnja reputacija, druge organizacije na tržištu, karakteristike tržišta, veličina tržišta i
dužina nastupa na tržištu) sa ocenama tržišne pozicije i uspešnosti organizacija.
368
Tabela 9 – Korelacija faktora od značaj za tržišno učešće i uspešnost organizacije

Druge Karak- Dužina
Dosadašnja Veličina
organizacije teristike nastupa
reputacija tržišta
na tržištu tržišta na tržištu
Značaj tržišnog Pearson
-.035 -.078 -.066 .024 .149
učešća za Correlation
poslovni uspeh Sig. (2-tailed) .732 .452 .523 .814 .147
organizacije
N 96 96 96 96 96
Tržišno učešće Pearson
-.134 -.019 -.001 .128 .039
organizacije u Correlation
nacionalnim Sig. (2-tailed) .194 .851 .989 .212 .704
okvirima
N 96 96 96 96 96
Tržišno učešće Pearson
-.024 .039 -.172 .053 .098
organizacije van Correla-tion
nacionalnih Sig. (2-tailed) .814 .703 .093 .605 .344
granica
N 96 96 96 96 96
Uticaj Pearson
.331(**) -.300(**) -.254(*) -.200 .378(**)
menadžmenta na Correla-tion
povećanje Sig. (2-tailed) .001 .003 .012 .051 .000
tržišnog učešća u
organizaciji N 96 96 96 96 96
* Correlation is significant at the 0.05 level (2-tailed).

** Correlation is significant at the 0.01 level (2-tailed).
Rezultati pokazuju da postoji pozitivna korelacija srednje jačine između (r=0,331) utica-
ja menadžmenta na povećanje tržišnog učešća organizacije i dosadašnje reputacije, pozi-
tivna korelacija srednje jačine uticaja menadžmenta i dužine nastupa na tržištu (r=0,378),
kao i negativna korelacija srednje jačine između uticaja menadžmenta i drugih organizacija
na tržištu (r=-0,300). Rezultati ukazuju da se povećanjem uticaja menadžmenta na tržišno
učešće povećava značaj dosadašnje reputacije i dužine nastupa na tržištu, ali se smanjuje
uticaj drugih organizacija kao faktora od značaja za nivo tržišnog učešća.
Diskusija
Sprovedeno istraživanje obuhvatilo je 96 organizacija različite veličine (mikro, male,
srednje, velike organizacije), nivoa poslovanja (lokalni, nacionalni, regionalni, međuna-
rodni nivo), trajanja poslovanja i delatnosti (uslužna, proizvodna i uslužna i proizvodna).
Svrha istraživanja je bila da se ocene faktori značajni za nivo tržišnog učešća organizaci-
ja u Srbiji, među kojima je poseban akcenat stavljen na karakteristike i veličinu tržišta, re-
putaciju organizacije i dužinu njenog nastupa na tržištu, kao i značaj drugih etabliranih
organizacija na tržištu.
369
VOJNO DELO, 7/2019
Rezultati na uzorku pokazuju da se tržišno učešće organizacija pokazalo kao značaj-

no za njihov poslovni uspeh. Značaj tržišnog učešća za poslovni uspeh domaće organi-
zacije ocenjen je ocenom 3,47. Najbitniji faktor od značaja za nivo tržišnog učešća je do-
sadašnja reputacija ocena 3,59, slede karakteristike tržišta, veličina tržišta, dužina nastu-
pa na tržištu i druge organizacije na tržištu. Rezultati istraživanja pokazuju da uspešnost
organizacije raste sa relativnim rastom tržišnog učešća, ali se ostvarivanje velikog trži-
šnog učešća na ciljnom tržištu neće automatski poboljšati.
Istraživanjem razlika u ocenama faktora od značaja za nivo tržišnog učešća rezultati
pokazuju da se bez obzira na veličinu organizacije bitno ne razlikuju ocene od značaja za
nivo tržišnog udela, sem kod dosadašnje reputacije i karakteristika tržišta kao faktori od ko-
jih zavisi nivo tržišnog učešća. Posmatranjem tržišnog učešća organizacije može se zaklju-
čiti da veličina organizacije ne utiče značajno na uspešnost njihovog poslovanja. Ukoliko se
posmatra nivo tržišnog učešća rezultati pokazuju da povećanjem uticaja menadžmenta u
pravcu povećanja tržišnog učešća organizacije, povećava se značaj dosadašnje reputacije
i dužina nastupa na tržištu, dok se značaj drugih organizacija na tržištu smanjuje.
Zaključak
Bilo koja organizacija koja posluje na tržištu kontinuirano teži da poveća svoje tržišno
učešće, s obzirom da kako rezultati istraživanja pokazuju postoji pozitivna korelacija iz-
među tržišnog učešća i poslovnog uspeha (profitabilnosti) organizacije. Organizacije kori-
ste tržišno učešće kao jedan od važnijih ciljeva svog menadžmenta, s obzirom da je po-
nekad lakše ponovo ostvariti veći iznos dobiti nego povratiti izgubljeni deo tržišnog uče-
šća. Da bi srpska organizacija izgradila povoljnu i neranjivu tržišnu poziciju, koja će joj
obezbediti relativnu stabilnost u turbulentnom ambijentu tržišnog poslovanja, potrebno je
da upozna i koristi razuđene i različite metode ostvarivanja učešća na tržištu.
Ishodišni korak u sagledavanju nivoa uspešnosti je analiza učesnika na tržištu. Nivo
uspešnosti na nekom tržištu najpre se meri kroz učešće pojedinačnih učesnika. Indikatori
nivoa tržišnog učešća omogućavaju organizaciji da sagleda konkurentsku poziciju u od-
nosu na rivale. Ako tržišno učešće organizacije opada, znak je da je proizvod postao ne-
konkurentan na datom tržištu. Stoga je potrebno da se kontinuirano preispitaju kako fak-
tori konkurentnosti tako i faktori koji bitno opredeljuju nivo tržišnog učešća da bi se po-
slovni uspeh organizacije osigurao.
Literatura
[1] Aaker, D., Kumar, V., Day, G. (2008). Marketing research. Copyright ©Faculty of
Economics, Belgrade: 52-53.
[2] Amato, H. L., Wilder, P. R. (2004). Global competition and global markets: Some empirical
results. International Business Review, 16, Elsevier, стр. 412.
[3] Buzzell, R. D., Wiersema, F. D. (1981). Successful Sharebuilding Strategies. Harvard
Business Review, 59(1): стр. 135-144.
[4] Carlton, W. D., Perflof, M. J. (2005). Modern Industrial Organization, Adision Wesley,
Boston, USA.
370
[5] Cohen, J. (1998). Statistical power analysis for the behavioral sciences, New York,
Lawrence Erlbaum Associates.
[6] Ћурчић, Н. (2017). Фактори конкурентности и тржишно учешће организације као прет-
поставка пословног успеха. ДД – Факултет за примењени менаџмент, економију и финансије,
Београд.
[7] Ћурчић, Н. (2018). Пословни успех савремене организације. Институт за економику
пољопривреде, Београд.
[8] Ђорђевић, Б. (2014). Модели владања тржиштем. Свен, Ниш.
[9] Hamermesh, R. G., Anderson, M. J. Jr. (1978). Strategies for Low Market Share
Businesses, Harvard Business Review, 56(3): стр. 95-102.
[10] Hellofs, L., Jacobson, R. (1999). Market Share and Customers' Perceptions of Quality:
When Can Firms Grow Their Way to Higher versus Lower Quality? Journal of Marketing , Vol. 63,
No. 1 (Jan.,), pp. 16-25.
[11] Lipezynski, J., Wilson, J. (2001). Industrial Organisation - An Analysis of Competitive
Markets. Prentice Hall, Harlow, UK, стр.110.
[12] Kotler, F. (1989). Upravljanje marketingom II, Informator, Zagreb, str. 772-73.
[13] Kotler, Ph, (2000), Marketing Management, Millenium Edition, Tenth Edition, Prentice-Hall,
[14] Милисављевић, М. (2002). Маркетинг, Савремена администрација , Београд.
[15] Namiki, M. (2011). Success ful Share-building Strategies for High - technology
Companies. College of Business, Graduate School of Business Administration, Rikkyo University,
Business Review, No.4 стр. 50-52.
[16] Perren, L., (2000), Factors in the growth of micro-enterprises (part 2): exploring the
implications, Journal of small business and enterprise development, 7(1), стр. 58-68.
[17] Porter, M. E. (1980). Competitive Strategy, New York, Free Press.
[18] Samuelson, A. P., Nordhaus, D., W. (2001). Microeconomics, Irwin, McGraw-Hill.
[19] Schoeffler, S., Buzzell, R. D. (1974). Impact of Strategic Planning on Profit Performance.
Harvard Business Review,52(2) стр. 137-145.
[20] Стојановић, Б., (2005). Тржишна економија. Економски факултет, Ниш.
[21] Tadić, Ј., Boljević, A. (2015). Integration of Critical Success Factors in Order to Improve
Performance of the Company, Strategic Management, Vol. 20, No. 1, pp. 026-033.
[22] Waldman, E. D., Jensen, E. (2001). Industrial Organiyation, Theory and Practice, Addison
Wesley Longman, New York, стр. 95.
371
DOI: 10.5937/vojdelo1907372D POLITIKA ZAŠTITE KONKURENCIJE KAO
FAKTOR EKONOMSKOG RAZVOJA
DRŽAVA U TRANZICIJI
Ivan Đekić, Vladimir Radivojević

Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Regionalni centar Niš
Miloš Krstić
Univerzitet u Nišu, Prirodno-matematički fakultet
S istem zaštite i jačanja delotvorne konkurencije na tržištu predstavlja

važan instrument ekonomske politike svake tržišno orijentisane pri-
vrede. Efikasnost tog sistema, kao i njegov uticaj na privredna kretanja,
razlikuje se od zemlje do zemlje. Cilј ovog rada je da prikaže postignute
rezultate i utvrdi uticaj politike zaštite konkurencije na ekonomski razvoj u
državama u tranziciji. U istraživanju se primenjuje korelaciona i regresiona
analiza. Meru efikasnosti politike zaštite konkurencije čini grupa indikatora
intenziteta konkurencije na tržištu iz studija globalne konkurentnosti Svet-
skog ekonomskog foruma i Knoema-e, dok meru ekonomskog razvoja
predstavlјa bruto domaći proizvod (BDP). Istraživački nalazi ukazuju na
postojanje srednje korelacije između rezultata koje zemlje u tranziciji posti-
žu u oblasti politike zaštite konkurencije i njihovog ekonomskog razvoja.
Rezultat regresione analize ukazuje da povećanje efikasnosti politike za-
štite konkurencije pozitivno utiče na vrednost BDP u državama u tranziciji.
Ključne reči: politika zaštite konkurencije, intenzitet konkurencije, eko-
nomski razvoj, države u tranziciji
Uvod
P olitika zaštite konkurencije obuhvata pravo zaštite konkurencije i set ekonomskih

politika usmerenih na zaštitu i jačanje konkurencije na tržištu. Osnovni cilј politike
zaštite konkurencije jeste ostvarivanje blagostanja potrošača i zaštita i promocija konkuren-
cije kao sredstva za obezbeđenje ekonomske efikasnosti, rasta i razvoja nacionalne eko-
nomije. Propisi o zaštiti konkurencije i regulatorna tela koja ih primenjuju i sprovode u prak-
si predstavljaju ključne instrumente politike zaštite konkurencije u užem smislu. U širem
smislu, ona obuhvata i druge javne politike koje obezbeđuju i unapređuju funkcionisanje tr-
žišta, među kojima su trgovinska politika, politika javnih nabavki, deregulacija i slično.
Ekonomska teorija i empirijska istraživanja govore o postojanju veze između efikasne
politike zaštite konkurencije i ekonomskog razvoja, ali često ne pružaju dovoljno jasan i
ubedljiv odgovor o karakteru te veze. Ipak, u ekonomskoj literaturi postoji opšteprihvaće-
na teza da intenziviranje konkurencije utiče na uvećanje ekonomske efikasnosti, i, posle-
dično tome, na ekonomski rast i razvoj. Međutim, postoje empirijska istraživanja koja po-
kazuju da konkurencija može da raste sa ili bez efikasne politike zaštite konkurencije.
372
Takođe, veza između konkurencije i ekonomskog razvoja se često dovodi u pitanje. Je-
dan broj autora u svojim istraživanjima utvrđuje pozitivnu vezu između intenziteta konku-
rencije i ekonomskog razvoja, dok, s druge strane, nemali broj autora nalazi da je veza
između konkurencije i ekonomskog razvoja negativna (OECD, 2014).
Cilj ovog rada je da ispita i analizira odnos između efikasnosti politike zaštite konku-
rencije i ekonomskog razvoja država u tranziciji. Analiza obuhvata sledeću 31 državu u
tranziciji: Albanija, Azerbejdžan, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Češka, Egi-
pat, Estonija, Gruzija, Hrvatska, Jermenija, Jordan, Kazakstan, Kirgistan, Letonija, Litva-
nija, Mađarska, Makedonija, Maroko, Moldavija, Mongolija, Polјska, Rumunija, Rusija,
Slovačka, Slovenija, Srbija, Tadžikistan, Tunis, Turska i Ukrajina.
Efikasnost politike zaštite konkurencije se u ovom radu kvantifikuje pomoću sledećih
indikatora intenziteta konkurencije: intenzitet lokalne konkurencije, stepen dominacije na
tržištu, efektivnost antimonopolske politike i strana konkurencija. Prva tri indikatora (in-
tenzitet lokalne konkurencije, stepen dominacije na tržištu i efektivnost antimonopolske
politike) predstavljaju parametre Indeksa globalne konkurentnosti u Izveštaju Svetskog
ekonomskog foruma, dok treći indikator (strana konkurencija) predstavlja parametar In-
deksa globalne konkurentnosti u bazi Knoema. S druge strane, bruto domaći proizvod po
glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći iz baze podataka Svetske banke se u
radu koristi za kvantifikaciju dostignutog nivoa ekonomskog razvoja.
Rad se sastoji iz četiri međusobno povezane celine. U prvom delu rada je predstavljena
teorijska osnova i pregled postojeće naučne literature i istraživanja o odnosu politike zaštite
konkurencije i ekonomskog razvoja. U drugom delu rada je definisana metodologija, eko-
nometrijski metodi i informaciona osnova istraživanja. Rezultati istraživanja i diskusija dati
su u trećem delu rada. U poslednjem delu rada se sumiraju zaključci istraživanja.
Teorijska osnova i pregled literature

Politika zaštite konkurencije već dugi niz godina nesmanjenim intenzitetom zaokuplja
pažnju teoretičara i praktičara širom sveta. Ona predstavlja kompleksnu oblast ekonom-
ske politike u kojoj se nužno susreću i dopunjuju pravo i ekonomija. Budući da vođenje
politike zaštite konkurencije podrazumeva ostvarivanje različitih ekonomskih i društvenih
ciljeva, poseban akcenat se stavlja na ispitivanje njenog uticaja na ekonomski razvoj.
Brojna istraživanja na ovu temu ukazuju na činjenicu da veza između politike zaštite kon-
kurencije i ekonomskog razvoja nije tako jednostavna i očigledna kako se na prvi pogled
čini. Priroda veze je kontroverzna kako na relaciji politika zaštite konkurencije i intenzitet
konkurencije, tako i na relaciji intenzitet konkurencije i ekonomski razvoj.
Mnogi ekonomisti ukazuju na postojanje pozitivne veze između ovih kategorija. Oni sma-
traju da efikasna politika zaštite konkurencije doprinosi većem intenzitetu konkurencije, i, posle-
dično tome, bolјim ekonomskim performansama. Nasuprot njima, druga grupa ekonomista
smatra da su pravo i politika zaštite konkurencije u praksi neefikasni. Štaviše, oni ukazuju da
visok intenzitet konkurencije ima negativan uticaj na ekonomski rast i razvoj, pre svega zbog
svog destimulišućeg dejstva na razvoj inovacija. Drugim rečima, ova grupa ekonomista smatra
da niži intenzitet konkurencije korespondira sa višim ekonomskim rastom i razvojem, odnosno
da monopoli i nekonkurentne tržišne strukture predstavljaju važan preduslov za uvođenje ino-
vacija i tehnološki napredak društva (OECD, 2014; Competition & Markets Authority, 2015).
373
VOJNO DELO, 7/2019
Politika zaštite konkurencije u državama u tranziciji predstavlјa jedan od klјučnih eleme-

nata reformi, a uvodi se sa cilјem formiranja funkcionalne tržišne privrede. Elementi tranzi-
cije, kao što su privatizacija i liberalizacija, uslovlјeni su rezultatima politike zaštite konku-
rencije. Bez efikasne politike zaštite konkurencije, privatizacija i liberalizacija mogu da do-
vedu do uspostavlјanja nekonkurentnih tržišnih struktura. Shodno tome, politika zaštite
konkurencije u državama u tranziciji treba da obezbedi zaštitu i intenziviranje konkurencije
u novo-formiranoj tržišnoj strukturi, kako bi se ostvario pozitivan doprinos ekonomskom ra-
stu i razvoju. Međutim, uticaj politike zaštite konkurencije na ekonomski rast i razvoj u ovim
državama je ograničen. Usled brojnih institucionalnih nedostataka u primeni ove politike u
državama u tranziciji, njen uticaj na konkurenciju je relativno slab. To za posledicu ima ni-
sku ekonomsku efikasnost, kao i nezadovoljavajući rast i razvoj ekonomije.
Brojna ekonomska istraživanja govore o pozitivnom odnosu između politike zaštite
konkurencije, intenziteta konkurencije i ekonomskog razvoja. Na primer, Dutz & Hayri
(1999) analiziraju uticaj intenziteta domaće konkurencije na ekonomski razvoj (mera raz-
voja je stopa rasta bruto nacionalnog dohotka po stanovniku) na uzorku od preko 100 dr-
žava za period od 1986. do 1995. godine. Rezultati istraživanja potvrđuju da intenzitet
konkurencije pozitivno utiče na ekonomski rast u dugom roku. Slično tome, Dutz & Vagli-
asindi (2000) mere efikasnost politike zaštite konkurencije u 18 država u tranziciji i utvr-
đuju pozitivan uticaj ove politike na intenzitet konkurencije. Takođe, Vagliasindi (2001) u
svom istraživanju empirijski potvrđuje da postoji značajna pozitivna korelacija između pri-
mene politike zaštite konkurencije i intenziteta konkurencije u ekonomijama u tranziciji.
Aghion et al. (2001) demonstriraju da konkurencija ima pozitivan efekat na ekonom-
ski rast, budući da podstiče preduzeća da putem inoviranja izbegnu konkurenciju. S dru-
ge strane, Aghion et al. (2005) nalaze da se odnos između konkurencije i inovacija može
prikazati u formi obrnute krive „U”. Preciznije rečeno, na tržištu na kojem je konkurencija
inicijalno ograničena, povećanje nivoa konkurencije utiče na povećanje inovacija sve do
određene tačke iza koje dalјe povećanje konkurencije utiče na smanjenje inovacija. Logi-
ka obrnute krive „U” implicira da uticaj konkurencije na ekonomski rast zavisi od samog
nivoa konkurencije.
Krakowski (2005) sprovodi regresionu analizu na uzorku od 101 države. Rezulati is-
traživanja ukazuju da efikasnost politike zaštite konkurencije ima pozitivan uticaj na in-
tenzitet lokalne konkurencije. Veličina ekonomije, takođe, ima pozitivan uticaj na intenzi-
tet lokalne konkurencije, dok spolјna zaštita nema uticaj na konkurenciju. Rezultati uka-
zuju da pravo zaštite konkurencije i iskustvo u primeni prava imaju veliki uticaj na nivo
konkurencije na tržištu. Takođe, nalazi ove studije ukazuju da države sa većim intenzite-
tom lokalne konkurencije imaju veći bruto nacionalni dohodak po stanovniku u odnosu na
države sa manjim intenzitetom konkurencije.
Voigt (2006) analizira uticaj politike zaštite konkurencije na ukupnu faktorsku produk-
tivnost na uzorku od 100 zemalјa. Preciznije rečeno, on razmatra doprinos sadržaja pra-
va zaštite konkurencije i organizacione strukture koja primenjuje pravo. Rezultati istraži-
vanja ukazuju da sadržaj prava zaštite konkurencije i nezavisnost regulatornog tela za
zaštitu konkurencije imaju pozitivan uticaj na ukupnu faktorsku produktivnost, a time i na
dugoročan ekonomski rast. Međutim, veza između politike zaštite konkurencije i ekonom-
skog rasta nestaje prilikom uvođenja varijable „kvalitet institucija” u model. To ukazuje da
je kvalitet institucija od presudnog značaja za podsticanje ekonomskog rasta.
374
Stewart, Clarke & Joekes (2007) u svojoj studiji zaklјučuju da primena prava zaštite
konkurencije pozitivno utiče na ekonomski rast u zemlјama u razvoju. Oni navode da su
nedostaci u primeni prava i prisustvo korupcije klјučni faktori koji smanjuju benefite politi-
ke zaštite konkurencije. Prema njihovom mišljenju, trgovinska liberalizacija i otvorenost
ekonomije pozitivno utiču na ekonomski rast, budući da uvode stranu konkurenciju. Im-
plementacija prava zaštite konkurencije daje manje benefite u zemlјama u kojima trgo-
vinska liberalizacija nije sprovedena, s obzirom na slabiji intenzitet konkurencije na trži-
štu, i, posledično tome, odsustvo podsticaja za povećanje ekonomske efikasnosti.
Buccirossi et al. (2009) mere uticaj politike zaštite konkurencije na produktivnost na uzor-
ku od 22 industrije u 12 OECD država za period od 1995. do 2005. godine. Rezultati ovog is-
traživanja govore o značajnom pozitivnom doprinosu politike zaštite konkurencije na ukupnu
faktorsku produktivnost. Pored toga, nalazi ove studije ukazuju da doprinos politike zaštite
konkurencije na produktivnost najviše zavisi od opšteg kvaliteta institucija i sudskog sistema.
Petersen (2013) sprovodi kvantitativnu analizu uticaja uvođenja prava zaštite konku-
rencije na ekonomiju baziranu na panel podacima 158 država za period od 1960. do
2007. godine. Rezultati istraživanja pokazuju da pravo zaštite konkurencije ima snažan
pozitivan efekat na vrednost bruto domaćeg proizvoda po stanovniku i ekonomski rast.
Posmatrano sa teorijskog aspekata, pravo zaštite konkurencije doprinosi ekonomskom
rastu i razvoju, budući da ono štiti i garantuje konkurenciju na tržištu.
Monago (2013) sprovodi panel analizu na uzorku od 100 zemalјa za period od 2005.
do 2011. godine i zaklјučuje da intenzitet konkurencije pozitivno utiče na ekonomski raz-
voj. On utvrđuje da konkurencija značajno doprinosi ekonomskom razvoju, posebno ako
se kao mere intenziteta konkurencije koriste indeks efektivnosti antimonopolske politike i
stečeno iskustvo (godine) u primeni prava zaštite konkurencije. Istraživanje, dalјe, ukazu-
je da uticaj intenziteta konkurencije, merenog indeksom intenziteta lokalne konkurencije i
stepena dominacije na tržištu iz Izveštaja o globalnoj konkurentosti, na ekonomski razvoj
zemalјa nižeg i srednje nižeg nivoa prihoda ne zadovolјava kriterijum statističke značaj-
nosti. Monago govori o dvosmernoj vezi između konkurencije i ekonomskog razvoja, i
navodi da konkurencija može da utiče na ekonomski razvoj, ali i da, s druge strane, ze-
mlje na višem nivou razvoja karakteriše veći intenzitet konkurencije. Razvijene zemlјe
beleže veći stepen konkurencije, jer imaju veće kapacitete i resurse za primenu politike i
prava u odnosu na zemlјe u razvoju.
Gomaa (2014) utvrđuje u panel analizi na uzorku od 115 država za period od 1995.
do 2010. godine da intenzitet domaće konkurencije negativno utiče na ekonomski rast.
On zaklјučuje da domaća konkurencija uslovlјava usporavanje ekonomskog rasta, tako
što negativno utiče na razvoj inovacija. Gomaa, takođe, utvrđuje značajan negativan uti-
caj strane konkurencije na ekonomski rast u zavisnosti od nivoa tehnološke razvijenosti
države. Preciznije rečeno, tehnološki razvijene države trpe negativan efekat strane kon-
kurencije na ekonomski rast, dok tehnološki zaostale države imaju pozitivan uticaj strane
konkurencije na ekonomski rast.
Romano (2015) vrši analizu panel podataka na uzorku od 138 država za period od
2009. do 2013. godine i nalazi pozitivnu vezu između efikasnosti politike zaštite konku-
rencije i ekonomskog rasta, merenog kao procenat promene realnog bruto domaćeg pro-
izvoda po stanovniku. Istraživanje pokazuje da je uticaj politike zaštite konkurencije na
ekonomski rast značajan.
375
VOJNO DELO, 7/2019
Shodno svemu navedenom, jasno je da veći deo istraživanja ukazuje na postojanje

pozitivnog uticaja efikasnosti politike zaštite konkurencije na ekonomski razvoj. Međutim,
jedinstven stav o ovoj složenoj temi ne postoji. Rezultati istraživanja i zaključci variraju u
zavisnosti od specifičnosti slučaja, posmatranog vremenskog perioda, veličine uzorka,
primenjene metodologije, odabranog modela i slično.
Metodologija i informaciona osnova istraživanja

Predmet istraživanja u ovom radu je odnos između efikasnosti politike zaštite konku-
rencije i ekonomskog razvoja država u tranziciji. Efikasnost politike zaštite konkurencije
se u radu izražava pomoću sledećih indikatora intenziteta konkurencije na tržištu: intenzi-
tet lokalne konkurencije (ILK), stepen dominacije na tržištu (SDT), efektivnost antimono-
polske politike (EAP) i strana konkurencija (SK). Vrednost ovih indikatora kreće se u ra-
sponu od 1 do 7, pri čemu vrednost 1 predstavlјa odsustvo konkurencije, dok vrednost 7
odgovara najvišem intenzitetu konkurencije na tržištu. Izvor podataka za ILK, SDT i EAP
predstavljaju indikatori Indeksa globalne konkurentnosti objavljeni u Izveštaju Svetskog
ekonomskog foruma za 2016. godinu (World Economic Forum, 2017), dok izvor podata-
ka za SK predstavlja Indeks globalne konkurentnosti u bazi Knoema (2016). Nivo dostig-
nutog ekonomskog razvoja se u radu izražava pomoću bruto domaćeg proizvoda po gla-
vi stanovnika merenim paritetom kupovne moći i izraženim u američkim dolarima (u da-
ljem tekstu: BDP), iz baze podataka Svetske banke.
Analiza je sprovedena na uzorku od 31. države u tranziciji u 2016. godini, prema
klasifikaciji Evropske banke za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction
and Development, 2011), i to: Albanija, Azerbejdžan, Bosna i Hercegovina, Bugarska,
Crna Gora, Češka, Egipat, Estonija, Gruzija, Hrvatska, Jermenija, Jordan, Kazakstan,
Kirgistan, Letonija, Litvanija, Mađarska, Makedonija, Maroko, Moldavija, Mongolija,
Polјska, Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija, Srbija, Tadžikistan, Tunis, Turska i
Ukrajina. Iz istraživanja su isklјučene Belorusija, Turkmenistan i Uzbekistan, zbog ne-
postojanja podataka o indikatorima intenziteta konkurencije u studijama Svetskog
ekonomskog foruma.
U radu je primenjena korelaciona i regresiona analiza uporednih sekcija podata-
ka. Korelacionom analizom se opisuje jačina i smer linearne veze između promenlji-
vih u ovom radu, dok se regresionom analizom utvrđuje odnos između zavisne i eks-
planatornih varijabli. Zavisna varijabla je BDP, kao indikator ekonomskog razvoja,
dok eksplanatorne varijable predstavljaju indikatori intenziteta konkurencije (ILK,
SDT, EAP i SK). Kontrolne varijable predstavljaju sledeći indikatori: institucije (Ins),
infrastruktura (Inf), makroekonomsko okruženje (MO), visoko obrazovanje (VO), efi-
kasnost tržišta rada (ETR) i razvijenost finansijskog tržišta (RFT). Vrednosti kontrol-
nih indikatora su preuzete iz Izveštaja o globalnoj konkurentnosti Svetskog ekonom-
skog foruma, i predstavlјaju klјučne faktore konkurentnosti i ekonomskog razvoja dr-
žava u tranziciji.
Vrednosti indikatora intenziteta konkurencije, ekonomskog razvoja i kontrolnih indi-
katora odabranih država u tranziciji, koje će se koristiti u daljoj analizi, predstavlјene su
u Tabeli 1.
376
Tabela 1 – Indikatori intenziteta konkurencije, vrednost BDP po glavi stanovnika meren paritetom
kupovne moći i kontrolni indikatori u državama u tranziciji (2016)
Rbr. Država BDP ILK SDT EAP SK Ins Inf MO VO ETR RFT
1. Albanija 11.559 4,5 2,9 3,1 4,7 3,8 3,5 4,3 4,9 3,9 3,6
2. Azerbejdžan 17.257 4,5 3,6 3,6 4,2 4,2 4,3 5,2 4,2 4,8 3,6
3. BiH 12.173 4,5 3,3 3,3 4,3 3,1 3,2 4,6 4,0 3,5 3,5
4. Bugarska 19.243 4,6 3,8 3,6 4,8 3,5 4,0 5,2 4,6 4,4 4,1
5. Crna Gora 17.633 4,3 3,4 3,5 4,8 3,8 3,9 3,7 4,5 4,1 4,2
6. Češka 34.749 5,8 4,4 4,0 5,8 4,2 4,7 5,9 5,2 4,5 4,7
7. Egipat 11.134 4,2 3,3 3,6 3,4 3,7 3,4 2,7 3,3 3,2 3,4
8. Estonija 29.743 5,8 4,1 4,7 5,9 5,1 5,0 6,1 5,5 5,0 4,8
9. Gruzija 10.005 5,0 3,6 3,1 5,5 4,4 4,1 5,2 4,1 4,5 4,2
10. Hrvatska 23.710 4,8 3,3 3,4 4,9 3,6 4,6 4,4 4,7 3,9 3,6
11. Jermenija 8.833 4,8 3,9 3,6 4,5 4,0 3,8 4,3 4,4 4,4 3,7
12. Jordan 9.048 5,4 4,3 4,2 4,8 4,6 4,3 3,8 4,7 4,0 4,0
13. Kazakstan 25.286 4,6 3,7 3,5 4,1 4,2 4,2 4,7 4,6 4,8 3,5
14. Kirgistan 3.570 4,2 3,5 3,2 4,4 3,4 2,9 4,3 4,1 3,9 3,6
15. Letonija 25.586 5,4 3,7 3,7 5,3 4,0 4,4 5,6 5,0 4,6 4,2
16. Litvanija 29.862 5,5 3,6 3,8 5,2 4,2 4,7 5,4 5,3 4,4 4,1
17. Mađarska 26.701 4,2 3,1 3,8 5,3 3,3 4,2 5,1 4,4 4,1 4,0
18. Makedonija 14.731 5,4 3,7 3,9 5,0 4,0 3,8 5,2 4,3 4,0 4,2
19. Maroko 7.857 5,1 3,7 3,5 4,4 4,2 4,3 5,1 3,6 3,6 3,8
20. Moldavija 5.353 4,5 2,9 2,5 4,7 3,1 3,6 4,1 4,0 4,0 3,0
21. Mongolija 12.252 4,6 2,3 2,7 4,3 3,5 2,9 3,6 4,6 4,3 3,1
22. Polјska 27.383 5,3 4,8 3,9 5,1 4,0 4,3 5,1 5,0 4,1 4,2
23. Rumunija 23.050 4,8 3,8 3,3 4,9 3,6 3,6 5,5 4,5 4,0 3,7
24. Rusija 24.789 5,0 3,8 3,5 3,7 3,6 4,9 4,3 5,19 4,4 3,4
25. Slovačka 30.460 5,5 3,5 3,5 5,7 3,5 4,2 5,3 4,5 4,0 4,6
26. Slovenija 32.723 5,2 4,3 3,9 5,1 4,1 4,8 4,9 5,4 4,1 3,2
27. Srbija 14.515 4,2 2,9 3,0 4,5 3,3 3,9 4,1 4,4 3,8 3,4
28. Tadžikistan 2.979 4,7 3,9 3,7 4,3 4,4 3,2 4,3 4,3 4,6 3,5
29. Tunis 11.606 4,9 3,3 3,4 4,0 3,8 3,7 4,2 4,0 3,2 3,2
30. Turska 25.247 5,9 3,8 4,1 4,4 3,9 4,4 5,0 4,7 3,4 3,8
31. Ukrajina 8.270 4,6 3,4 2,5 4,1 3,0 3,9 3,2 5,1 4,2 3,0
Izvor: World Economic Forum (2017); The World Bank (2018); Knoema (2018)
Indikatori intenziteta konkurencije predstavljeni u Tabeli 1 su subjektivni, budući da

predstavlјaju izraz subjektivnih ocena ispitanika u istraživanju. S druge strane, indikator BDP
po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći predstavlјa objektivno merenu veličinu.
U Tabeli 2 su predstavlјeni rezultati deskriptivne statistike za indikatore intenziteta
konkurencije, ekonomskog razvoja i kontrolnih indikatora odabranih država u tranziciji,
koji su prikazani u Tabeli 1.
377
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 2 – Deskriptivna statistika za vrednosti prikazane u Tabeli 1
BDP ILK SDT EAP SK Ins Inf MO VO ETR RFT

Srednja
17.978 4,9 3,6 3,5 4,7 3,8 4,0 4,7 4,6 4,1 3,8
vrednost
Standardna
9.215 0,51 0,50 0,47 0,60 0,47 0,56 0,78 0,52 0,45 0,48
devijacija
Maksimum 34.749 5,9 4,8 4,7 5,9 5,1 5,0 6,1 5,5 5,0 4,8
Minimum 2.979 4,2 2,3 2,5 3,4 3,0 2,9 2,7 3,3 3,2 3,0
Raspon 31.770 1,7 2,5 2,2 2,5 2,1 2,1 3,4 2,2 1,8 1,8
Izvor: Proračun autora
Podaci prikazani u Tabeli 1 i Tabeli 2 ukazuju na činjenicu da se radi o izrazito hete-

rogenoj grupi zemalјa. Na taj zaključak jasno upućuje podatak da se BDP posmatranih
država kreće u rasponu od svega 2.979 dolara (u slučaju Tadžikistana) do čak 34.749
dolara (u slučaju Češke), odnosno da najbolje rangirana država po ovom parametru
ostvaruje gotovo 12 puta veći BDP od najlošije rangirane države u posmatranoj grupi.
Prosečna vrednost BDP za 31 državu u tranziciji iznosi 17.978 dolara.
Prosečne vrednosti indikatora intenziteta konkurencije za države u tranziciji se kreću
u rasponu od 3,5 do 4,9, po sledećem: za indikator intenzitet lokalne konkurencije 4,9, za
indikator stepen dominacije na tržištu 3,6, za indikator efektivnost antimonopolske politi-
ke 3,5 i za indikator strana konkurencija 4,7. Maksimumi i minimumi vrednosti indikatora
intenziteta konkurencije ukazuju da su određene zemlјe daleko odmakle na svom tranzi-
conom putu, dok su druge još uvek na samom početku procesa reformi. Takođe, srednja
vrednost indikatora efektivnost antimonopolske politike 3,5 u poređenju sa vrednostima
drugih indikatora u oblasti globalne konkurentnosti ukazuje da su države u tranziciji naj-
slabiji progres ostvarile upravo u delu efektivnosti politike zaštite konkurencije.
Rezultati i diskusija
Rezultati korelacione analize između BDP i vrednosti indikatora intenziteta konkuren-
cije i kontrolnih indikatora odabranih država u tranziciji predstavlјeni su u Tabeli 3.
Tabela 3 – Koeficijent korelacije između BDP i vrednosti indikatora intenziteta konkurencije

i kontrolnih indikatora država u tranziciji
ILK SDT EAP SK Ins Inf MO VO ETR RFT
BDP 0,5467 0,4040 0,5378 0,5445 0,2193 0,7397 0,6224 0,6582 0,2906 0,5132
Podaci predstavljeni u Tabeli 3 ukazuju na postojanje niske korelacije između BDP i

stepena dominacije na tržištu (vrednost koeficijenta korelacije je 0,4040), kao i srednje
korelacije između BDP i intenziteta lokalne konkurencije (0,5467) odnosno između BDP i
efektivnosti antimonopolske politike (0,5378) odnosno između BDP i strane konkurencije
378
(0,5445). Kada su u pitanju kontrolni indikatori, vrlo niska korelacija je utvrđena kod indi-
katora institucije i efikasnost tržišta rada; srednja korelacija je utvrđena u slučaju makroe-
konomskog okruženja, visokog obrazovanja i razvijenosti finansijskog tržišta; dok je viso-
ka korelacija utvrđena u slučaju infrastrukure.
Rezultati korelacione analize vrednosti indikatora intenziteta konkurencije i kontrolnih
indikatora predstavlјeni su u Tabeli 4.
Tabela 4 – Koeficijent korelacije između BDP, vrednosti indikatora intenziteta konkurencije i kontrolnih
indikatora država u tranziciji
ILK SDT EAP SK Ins Inf МО VО ETR RFT
ILK 1
SDT 0,6112 1
EAP 0,6325 0,7077 1
SK 0,5486 0,3305 0,3970 1
Ins 0,5845 0,5928 0,7222 0,3493 1
Inf 0,6355 0,5488 0,5809 0,4503 0,4685 1
MO 0,6128 0,4689 0,5298 0,7285 0,4343 0,5349 1
BO 0,5267 0,3939 0,3406 0,4736 0,2700 0,6138 0,3795 1
ETR 0,1877 0,2839 0,2033 0,3940 0,4605 0,3578 0,4359 0,5346 1
RFT 0,5887 0,4942 0,6638 0,7754 0,5173 0,4627 0,6888 0,2943 0,3449 1
Podaci prikazani u Tabeli 4 ukazuju na visoku korelaciju između efektivnosti antimonopol-

ske politike i stepena dominacije na tržištu (koeficijent korelacije iznosi 0,7077), kao i između
efektivnosti antimonopolske politike i institucija (0,7222). Visoka korelacija je utvrđena i izme-
đu spolјne konkurencije i makroekonomskog okruženja (0,7285), kao i između spolјne konku-
rencije i razvijenosti finansijskog tržišta (0,7754). Srednja korelacija postoji između intenziteta
lokalne konkurencije i stepena dominacije na tržištu (0,6112), kao i između intenziteta lokalne
konkurencije i efektivnosti antimonopolske politike (0,6325). Utvrđena korelacija između oda-
branih indikatora intenziteta konkurencije je sasvim razumlјiva i očekivana, imajući u vidu po-
vezanost fenomena konkurencije, koncentracije na tržištu i politike zaštite konkurencije.
Regresiona analiza u Modelu 1 vrši se u cilju utvrđivanja uticaja efikasnosti politike
zaštite konkurencije na ekonomski razvoj država u tranziciji.
Model br. 1 – Jednačina ekonomskog razvoja
BDP st. pkm = α0 + β1EAP + β2SK + β3Ins + β4Inf + β5MO + β6VO + β7ETR + β8RFT + σ(Y)
BDP st. pkm - BDP po stanovniku po paritetu kupovne moći
EAP – efektivnost antimonopolske politike
SK – strana konkurencija
Ins – institucije
Inf – infrastruktura
MO – makroekonomsko okruženje
VO – visoko obrazovanje
ETR – efikasnost tržišta rada
RFT – razvijenost finansijskog tržišta
σ(Y) – greška
379
VOJNO DELO, 7/2019
Varijable intenzitet lokalne konkurencije i stepen dominacije na tržištu nisu uklјučene

u model, budući da su u direktnoj vezi sa varijablom efektivnost antimonopolske politike.
Autori su vršenjem regresione analize u Modelu 1 naišli na problem visokih „p” (pi)
vrednosti za određene varijable. U cilјu identifikacije problema, vršena je provera multiko-
linearnosti, s obirom na uočene visoke vrednosti koeficijenta korelacije između pojedinih
varijabli. Vrednosti faktora inflacije varijanse (VIF-variance inflation factor) u Modelu 1 za
razvijenost finansijskog tržišta iznosi 4,8, za efektivnost antimonopolske politike iznosi
4,5, za stranu konkurenciju iznosi 4,5 i za institucije iznosi 3,0. To ukazuje na problem
multikolinearnosti. Autori su stoga bili primorani da određene varijable isklјuče iz modela i
primene „Stepwise” metod. Indikator efektivnost antimonopolske politike je uključen u
analizu kao klјučan indikator u primenjenom modelu. U primeni „Stepwise” metoda autori
su se vodili logikom isklјučivanja varijabla sa najvećom „p” (pi) vrednosti, sve do momen-
ta dok model ne bude adekvatan. Primenom „Stepwise” metoda isklјučene su sledeće
varijable: spolјna konkurencija, efikasnost tržišta rada i razvijenost finansijskog tržišta.
Navedene varijable su isklјučene iz modela, jer beleže „p” (pi) vrednosti veće od 0,05, ta-
ko da ne zadovolјavaju kriterijum statističke značajnosti.
U Modelu 1 ostaje pet varijabli za analizu: efektivnost antimonopolske politike, institu-
cije, infrastruktura, makroekonomsko okruženje i visoko obrazovanje. Vrednosti faktora
inflacije varijanse (VIF) u modelu sa pet odabranih varijabli ne prelaze 3,0 za sve varija-
ble (videti Tabelu 5), što ukazuje na činjenicu da je multikolinearnost svedena na
prihvatlјivu meru. Rezultati regresione analize u Modelu 1 predstavlјeni su u Tabeli 5.
Tabela 5 – Rezultati regresione analize

Stand.
Varijabla R R2 β-koef. t-vred. p-vred. Sig. F VIF
greška
EAP 7322,2 3040,4 2,41 0,024 2,6
Ins -8651,5 2733,2 -3,16 0,004 2,1
2,6E-
Inf 0,8784 0,7716 6446,8 2399,8 2,68 0,013 2,3
07
MO 3512,0 1428,4 2,46 0,021 1,6
VO 5410,1 2190,6 2,47 0,021 1,6
Koeficijent determinacije (R2) pokazuje proporciju promene zavisne varijable „Y” koja
je objašnjena eksplanatornom varijablom „X”. Koeficijent determinacije za posmatrani
model iznosi 0,7716 (odnosno 77,16%). Preciznije rečeno, 77,16% vrednosti BDP u dr-
žavama u tranziciji može biti objašnjeno združenim dejstvom grupe faktora: efektivnost
politike zaštite konkurencije, institucije, infrastruktura, makroekonomsko okruženje i viso-
380
ko obrazovanje. Doprinos efektivnosti antimonopolske politike prema BDP, mereno β ko-

eficijentom, iznosi 7322,2. Takođe, veza između BDP i efikasnosti politike zaštite konku-
rencije je pozitivna saglasno β-koeficijentu. Drugim rečima, povećanje efikasnosti politike
zaštite konkurencije doprinosi povećanju BDP. To ukazuje na činjenicu da je osnovna hi-
poteza ovog rada potvrđena.
Zaklјučak
Odgovarajuća zakonska regulativa i adekvatan institucionalni kapacitet za sprovođe-
nje politike zaštite konkurencije predstavljaju značajne faktore ekonomskog razvoja drža-
va u tranziciji. Odsustvo dobro osmišljenih i koordinisanih reformskih zahvata, kao i „ni-
ska startna pozicija” u ovoj oblasti, dovodi do relativno niske konkurentnosti ovih zemalja
u globalnim okvirima. Iako je u prethodnom periodu načinjen nesporan napredak određe-
nih zemalja u tranziciji na globalnoj rang listi, ove privrede i danas značajno zaostaju za
razvijenim zemljama kada je u pitanju uspostavljanje efikasnog tržišnog mehanizma.
Primenom korelacione i regresione analize, autori ovog rada su pokušali da prikažu
postignute rezultate i utvrde uticaj politike zaštite konkurencije na ekonomski razvoj u dr-
žavama u tranziciji.
Istraživački nalazi su potvrdili postojanje niske korelacije između BDP i stepena domi-
nacije na tržištu (vrednost koeficijenta korelacije je 0,4040), kao i srednje korelacije izme-
đu BDP i intenziteta lokalne konkurencije (0,5467), između BDP i efektivnosti antimono-
polske politike (0,5378) i između BDP i strane konkurencije (0,5445).
Rezultati regresione analize ukazuju na zaključak da postoji pozitivan doprinos efika-
snosti politike zaštite konkurencije prema BDP država u tranziciji. Koeficijent determina-
cije promene BDP u modelu sa pet varijabla (efektivnost antimonopolske politike, institu-
cije, infrastruktura, makroekonomsko okruženje i visoko obrazovanje) iznosi 0,7716 (od-
nosno 77,16%). Koeficijent β za efektivnost antimonopolske politike iznosi +7322,2.
Literatura
[1] Aghion, P., Bloom, N., Blundell, R., Griffith, R., Howitt, P. (2005). Competition and Innovation:
An Inverted U-Relationship, The Quarterly Journal of Economics, 120 (2), 701-728.
[2] Aghion, P., Harris, C., Howitt, P., Vickers, J. (2001). Competition, Imitation and Growth with
Step-by-Step Innovation, Review of Economic Studies, 68 (3), 467-492.
[3] Buccirossi, P., Ciari, L., Duso, T., Spagnolo, G., & Vitale, G. (2009). Competition Policy and
Productivity Growth: An Empirical Assessment (Discussion Paper, 283), Berlin: Free University of
Berlin, Berlin: Humboldt University of Berlin, Bonn: University of Bonn, Mannheim: University of
Mannheim, Munich: University of Mucich.
[4] Competition & Markets Authority (2015). Productivity and Competition, London: Competition
& Markets Authority.
[5] Dutz. M.A. & Hayri, A. (1999). Does More Intense Competition Lead to Higher Growth?
(Working Paper, no. 2320), Washington: World Bank.
[6] Dutz, M.A. & Vagliasindi, M. (2000). Competition Policy Implementation in Transition
Economies: An Empirical Assessment, European Economic Review, 44 (4-6), 762-772.
381
VOJNO DELO, 7/2019
[7] European Bank for Reconstruction and Development (2011). Transition Report 2011: Crisis
and Transition, London: European Bank for Reconstruction and Development.
[8] Gomaa, M.M. (2014), Competition and Economic Growth: An Empirical Analysis with Special
Reference to MENA Countries, Topics in Middle Eastern and African Economies, 16 (2), 192-213.
[9] Knoema (2016). The Global Competitiveness Report, 2015-2016, Preuzeto:
https://knoema.com/WFGCI2015/the-global-competitiveness-report-2015-2016, Pristupljeno: 26.08.2018.
[10] Krakowski, M. (2005). Competition Policy Works: The Effect of Competition Policy on the
Intensity of Competition - An International Cross-Country Comparison (HWWA Discussion Paper,
332), Hamburg: Hamburg Institute of International Economics.
[11] Monago, T.O. (2013). Assessing Competition Policy on Economic Development,
Economia, 36 (71), 9-56.
[12] OECD (2014). Factsheet on How Competition Policy Affects Macro-economic Outcomes,
Paris: OECD Publishing.
[13] Petersen, N. (2013). Antitrust Law and The Promotion of Democracy and Economic
Growth, Journal of Competition Law & Economics, 9 (3), 593-636.
[14] Romano, O. (2015), Assessing The Macroeconomic Effects of Competition Policy - The
Impact on Economic Growth, Economic Insights - Trends and Challenges, 4 (67 (3)), 81-88.
[15] Stewart, T., Clarke, J. & Joekes, S. (2007). Competition Law in Action: Experiences from
Developing Countries, Ottawa: International Development Research Centar.
[16] The World Bank (2018). GDP per capita, PPP (current international $), Preuzeto:
https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.PCAP.PP.CD, Pristup: 27.08.2018.
[17] Vagliasindi, M. (2001). Competition Across Transition Economies: An Enterprise-level
Analysis of The Main Policy and Structural Determinants (Working Paper, 68), London: European
Bank for Reconstruction and Development.
[18] Voigt, S. (2006). The Economic Effects of Competition Policy - Cross Country Evidence
Using Four New Indicators (ICER Working Paper, 20), Torino: International Centar for Economic
Research.
[19] World Economic Forum (2017). The Global Competitiveness Index Dataset 2007-2016,
Preuzeto: www3.weforum.org/docs/GCR2016-2017/.../GCI_ Dataset_2006-2016.xlsx, Pristupljeno:
26.08.2018.
382
DOI: 10.5937/vojdelo1907383J FORME I FORMALNOSTI KOD
HARTIJA OD VREDNOSTI
Predrag Jovićević
Fakultet za primenjeni menadžment, ekonomiju i finansije, Beograd
Slobodan Andžić
Beogradska poslovna škola
Ana Koprivica
Visoka škola za menadžment i ekonomiju, Kragujevac
J edan ograničeni pregled instituta forme i formalnostima sličnih formi

u ugovornom pravu, samo su polazne premise koje nam mogu po-
moći da se orijentišemo u problematici forme kod hartija od vrednosti. Nai-
me, ne može biti ikakve sumnje o strogoj formalnosti kod jednostrane izja-
ve volje one strane koja se želi obavezati kao emitent hartija od vrednosti.
Ovde ne može biti ikakve zabune kod činjenice što se ovde ne radi o
izjavi volje dve strane, kao što je to slučaj kada je u pitanju ugovor i da se
na hartiji od vrednosti nalazi kao jedan od bitnih elemenata formalnog sa-
mo potpis obavezujuće strane, emitenta.
Ključne reči: hartije od vrednosti, forma, tržišta
Uvod
D osadašnja saznanja o formi mogu, ali i ne moraju biti dovoljna da bi se potreba

za odgovarajućom formom kod hartija od vrednosti, mogla objasniti. Koji bi se ci-
ljevi i interesi mogli identifikovati pri propisivanju bitne forme kod hartija od vrednosti, mo-
guće je utvrditi razmatranjem ne samo fenomenologije forme već i institutima koje zako-
nodavac uvodi sličnim pojavnim oblikom za spoljnu manifestaciju izjava volje iz određe-
nih razloga ali, izostanak takve spoljne manifestacije volje redovno ne uslovljava nasta-
nak pravnog posla, već predviđa druge sankcije. Razmatranje ovih formalnosti, koje na-
zivamo uslovno formalnostima sličnim formi, može ali i ne mora da bude značajno za pi-
tanje promene sadašnjeg dominantnog pojavnog oblika hartija od vrednosti.
Ipak, emitovanje hartija od vrednosti predstavlja značajan društveno - ekonomski do-
gađaj kako u okviru poslovanja nekog pravnog lica tako i u okvirima jedne države zajed-
nice u sprovođenju njene ekonomske politike. Razume se da ovde ne možemo ostaviti
po strani ukupnost zainteresovanosti i mogućnosti pojedinaca koji svoja (trenutno ili na
duže vreme), slobodna sredstva plasira u hartije od vrednosti. Odatle i povećani interes
države da pravnim sredstvima i van nametnute bitne forme i uslova koji prate obaveznu
sadržinu odnosa iz hartije od vrednosti, reguliše i postupak oko izdavanja takvih hartija,
odnosno da propiše ne samo šta isprava (ili njima dematerijalizovana forma) treba da sa-
drži, već i da u meri kojom to smatra nužnim, propiše postupak i uslove za emisiju. Te i
takve uslove ovde, gde govorimo o bitnoj formi hartija od vrednosti i transformacije te for-
383
VOJNO DELO, 7/2019
me u njen dematerijalizovani vid, ne možemo nabrojati jer bi to prevazišlo okvire ove te-
me naročito s toga što te intervencije države mogu biti različite za pojedine hartije i pro-
menljive kako u vremenu tako i u odnosu na vrstu emitenta. Predmet ovog rada je najpre
da razdvojimo takve formalnosti od bitne forme, a zatim, da kroz njihov pojedinačni pri-
kaz ukažemo na eventualnu vezu takvog instituta sa hartijama od vrednosti u obliku is-
prave ili njenog dematerijalizovanog vida. Posebno kada formalnost slična formi može da
predstavlja uslov za emisiju, pa čak, uz bitnu formu, i postojanje hartija od vrednosti.1
Formalnosti fiskalne politike

Propisi o porezima i doprinosima, često traže da, kod akata izražavanja saglasnosti
volja, koja dovode do ugovora ili onih pravnih veza stvorenih jednostranom izjavom volje,
kao predmeta u prometu imovinskih vrednosti, ti akti budu sastavljeni u pismenom obliku
kao pogodnom za intervenciju fiskalnih organa. Pri tome se mora imati u vidu da se radi
o obavezi ne između strana ugovornica, već o njihovoj zajedničkoj ili pojedinačnoj obave-
zi prema takvom fiskalnom, kao upravnom organu. To znači da formalnost, nametnuta fi-
skalnim potrebama, nije forma koja uslovljava valjanost pravnog posla2, već naprotiv, on
je posledica imovinskopravnog prometa provedenog navedenim aktima, tj. ugovorom ili
jednostranom izjavom volje. Ugovor, o na primer prodaji neke pokretne stvari, važi bez
obzira da li je ugovor sačinjen u pismenom obliku ili običnim konsenzusom. Kada ovaj
ugovor ne bi bio valjan iz bilo kojih razloga, ne bi naravno postojala ni fiskalna obaveza
za odgovarajući promet kojeg, u takvom slučaju, ne bi ni bilo. Drugim rečima, zahtev za
postojanjem u pismenom obliku postignutih saglasnosti koje sačinjavaju ugovor (ili jedno-
strana izjava volje), za potrebe fiskusa, jeste formalnost koja ne spada u oblast građan-
skog, već upravnog prava, koji ne dira u postojeći građanskopravni odnos, ali služi potre-
bama upravnih vlasti, koje prvenstveno radi uvida u sam predmet prometa i visinu cene,
obezbeđuju javne prihode nametanjem fiskalnih obaveza provedenom prometu građan-
skopravnim putem.
U kojoj meri se postojeća obavezna forma hartija od vrednosti podređuje formalnosti
fiskalnih potreba? Drugačije formulisano, ovo pitanje se postavlja u vidu hipoteze po ko-
joj bi napuštanje važeće pismene forme hartija od vrednosti, bilo irelevantno za formalno-
sti fiskalnih potreba.
Fiskus bez sumnje može da ima uticaja na to da se sav, ili najveći deo prometa sred-
stava podvrgne, ne samo njegovoj kontroli već i svrsi za koju je prvenstveno zainteresovan,
3
a to je ubiranje prihoda u prometu novčanih sredstava, pa i kada se ona prenose putem
plasmana u hartije od vrednosti. Ostavljajući po strani potrebe i mogućnosti fiskalnog orga-
1
Formalnost (novolatinski “formalitas”) - može da znači uobičajenost, utvrđene običaje postupanja po izve-
snom redu i propisima, (tek) koliko da se učini. Ne treba mešati ovaj izraz sa „formalizmom“ koji znači: 1) prete-
rano polaganje na spoljašnosti (forma) - tj. pretpostavljanje oblika sadržini i suštini: 2) preteranost u čuvanju
ustaljene forme u nekom radu na štetu suštine stvari; 3) bukvalno shvatanje propisa i nevođenje računa o nji-
hovom cilju i njihovoj suštini.
2
Perović S., Formalni ugovori u građanskom pravu, Beograd, 1964. str. 63.
3
Radosavljević, M. [2018]. Javni dug sa aspekta finansiranja Vojske Srbije. Oditor – časopis za Menadžment,
finansije i pravo, 4(2), 48-57.
384
na da li će ili neće ubirati prihode od ovakvog prometa, i da li bi zamena pismene isprave

kao pojavnog oblika hartije od vrednosti u neki drugi pojavni oblik, pa i dematerijalizaciju,
uticala na mogućnost izbegavanja fiskalnih obaveza, ostaje otvoreno, kao faktičko pitanje
koje opravdava ili ne opravdava insistiranje na pismenoj formi takvih hartija.
Međutim, ako bi u ovom pitanju priznali dominantnu ulogu fiskalnih potreba u odlučiva-
nju obavezne forme hartija od vrednosti, tada bi morali revidirati i dominantno načelo kon-
senzusa u oblasti čitavog građanskog prava, budući da bi se isti efekti fiskalne evazije mo-
gli manifestovati dominacijom ovog načela u svim oblastima pravnog prometa.4 Prema to-
me, teško bi se mogli braniti argumenti koji bi išli na to da, formalnosti fiskalnih potreba
zahtevaju, u domenu hartija od vrednosti, formu pismene isprave, a da iz tih istih potreba
isključimo promet koji bi se obavljao na osnovu neformalnih pravnih poslova. Razume se
da takav uticaj ne možemo potpuno negirati, ali njegova dosledna primena bi bila neracio-
nalna i kontraproduktivna pa, u stvarnosti, u našim uslovima ne možemo ga prihvatiti kao
relevantan faktor ni u domenu hartija od vrednosti. Ovo naročito stoga što upravo na konci-
piranom sistemu nematerijalizovani pojavni oblik hartija od vrednosti, na odgovarajući na-
čin, može obezbediti uslove koji fiskusu efikasno omogućavaju obavljanje njegovih funkcija.
Overa isprave
Overa, pre svega treba da predstavlja radnju nadležnog službenog organa5, koji u
oblasti ugovornog prava, treba da potvrdi autentičnosti potpisa jedne ili obe ugovorne
strane. Ova se definicija može shodno primeniti i na sve izvore obligacija koje nastaju
jednostranom izjavom volje, pa prema tome i hartije od vrednosti.
Treba odmah napomenuti da overa isprave6 može da bude kako deo obavezne for-
me za punovažnost ugovora, tako i radnju koja nema uticaja na nastanak pravnog posla.
Prema tome, overa može biti uključena u pojam bitne forme, kada predstavlja njen rele-
vantni deo, a može biti samo formalnost nametnuta učesnicama posla iz drugih razloga.
Ovde se nećemo upuštati u razmatranja onih slučajeva koji se odnose na overu kao dela
obavezne forme akata7, jer je to tema koja se uključuje u deo razmatranja o obaveznosti for-
me u svim njenim vidovima (dakle ne samo kao na primer pismenost isprave, već kao dodat-
ni formalni zahtev), već samo o overi kao formalnosti sličnoj formi od koje ne zavisi valjanost
pravnog posla, sa posebnim osvrtom na (ne)postojanje ove overe kod hartija od vrednosti.
Potreba za autorizacijom isprave u smislu overe izlazi iz konteksta građanskog prava
i obično je nalazimo kao ustanovu u porodičnom, naslednom, upravnom i dr. radi, različi-
tih svrha – dokaznih, evidencionih, zaštite od brzopletih odluka, nerazumevanja posledi-
ca izjavljene volje i slično. Imperativna norma upućuje na obaveznu formu, na primer u
obliku pismene isprave, trebalo bi, za valjanost akta da on bude potpisan od strane lica
4
Krstić, S. L., Gligić-Savić, A. P., & Gligić-Dumonjić, J. P. [2017]. Mogućnost upravljanja rizikom portfolija
hartija od vrednosti. Vojno delo, 69(6), 374-383.
5
Salma, J. [2012]. Notarijalno obligaciono pravo - načela javno-beležničkog prava, javno-beležnička forma i odgo-
vornost javnih beležnika prema pravu Republike Srbije. Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad, 46(1), 87-100.
6
Dovoljno je ovde podsetiti na (jednostranu) izjavu poslednje volje (testamenta) u naslednom pravu kao izrazito
strogo formalnom aktu čija punovažnost zavisi od ispunjavanja propisane forme od strane zakona (zakonska).
7
Đukić, A. [2017]. Krađa identiteta - oblici, karakteristike i rasprostranjenost. Vojno delo, 69(3), 99-118.
385
VOJNO DELO, 7/2019
koje se tim aktom obavezuje.8 Ne bi bilo u načelu prihvatljivo da takvi potpisi budu još i
overavani od strane nadležnog lica, budući da time pravni posao ne dobija ništa više u
materijalnopravnom smislu od onog što je sadržina volje stranaka, bilo da je pravni po-
sao, odnosno potpis obavezujućih strana, overen ili ne.
Sa stanovišta jednostrane izjave volje i hartija od vrednosti, razmatranja overe ne bi
trebalo da budu sporna. Istina, obaveznost forme kod hartija od vrednosti kao pismenih
isprava, na kojima se uvek, kao bitan sastojak takve hartije mora naći i potpis izdavaoca,
ne traži nikakav dodatni formalizam sličan formi u obliku overe, ali i kada bi takav uslov
postojao, bio bi bez sumnje besmislen jer bi praktično onemogućio brz promet hartija od
vrednosti. Štaviše, kod hartija od vrednosti izdatih u seriji, potpis se izdavaoca može za-
meniti njegovim faksimilom,9 dok se u ostalom, ugovornom pravu ova olakšica prepušta
poslovnom običaju.
Kod hartija od vrednosti ne traži se odgovarajuća radnja organa koji bi bio dužan da
overi autentičnost potpisa izdavaoca hartije od vrednosti, što je u smislu izloženog sa-
svim logično i razložno.
Postupak overe nikako ne treba mešati sa postupkom davanja odobrenja od strane
nadležnog organa kod emisije dugoročnih hartija od vrednosti, o čemu će ovde biti po-
sebno reči kao formalnosti sličnoj formi, ali sa specifičnim karakteristikama upravnog po-
stupka i akta donetog u takvom postupku u obliku odobrenja za emisiju takvih hartija.
Odobrenje kao formalnost slična formi

Kod razmatranja pravne prirode odobrenja, što smatramo nužnim kada se radi o pri-
meni ovog instituta kod hartija od vrednosti, naićićemo na neke sporne teorijske pristupe.
Kod emisije dugoročnih hartija od vrednosti institut posebnog državnog organa koji nad-
zor nad poslovanjem hartija od vrednosti vrši između ostalog i davanjem odobrenja za iz-
davanje ovih hartija kao i za rad berze i berzanskih posrednika u Srbiji. Stoga je značajno
raspraviti pravnu prirodu ovog odobrenja služeći se, pri tome objašnjenjima koja institut
odobrenja vidi u oblasti ugovornih odnosa, odnosno upravnog prava.
Pravna priroda saglasnosti u ugovornom pravu, polazi od shvatanja koje ovaj institut
svrstava u obaveznu formu kod izjave volje, pa preko shvatanja da se radi o odloženom
uslovu i najzad, da se radi o manjkavosti volje koja tek davanjem saglasnosti dobija svo-
ju relevantnu dimenziju.10
Gledište po kojem bi saglasnost za zaključenje ugovora bila sastavni deo forme, a ne
formalnost koja sliči formi, polazi od toga da saglasnost predstavlja zakonski uslov puno-
važnosti nekih ugovora - dakle, deo forme kojom se volja kao neophodan uslov za skla-
panje ugovora izražava. Jednom rečju, prema ovom stanovištu, odobrenje se ima sma-
trati kao nerazdvojan deo obavezne forme, bez kojeg ugovora nema.
Primenjeno na jednostranu izjavu volje, sigurni smo da se u ovakvom stanovištu ništa
ne može izmeniti, jer ako u ugovornom pravu obaveznost forme postoji bilo za jednu ili
8
Renault M., Incidances de la tehnologie su l’ exploatation bankarie, Banque, Pariz, 1990.
9
Član 235. stav 1. tačka 6. Zakon o obligacionim odnosima (Sl. List SFRJ br. 29/78 i dr.) u daljem tekstu ZOO.
10
Rutzel H.K., Automation in the sistem of securities transfers, Frankfurter Wertpapierborse, Frankfurt/M, 1989.
386
za obe strane, jasno je da manjkavost forme bude dovoljan razlog da pravnog posla ne-
ma ako ta forma nije poštovana od one (ili obe) koja je dužna da se u takvoj formi izjasni.
Kod jednostrane izjave volje je ovo uočljivije, jer se obaveznost forme može odnositi sa-
mo i uvek na jednu stranu, tj. na onu od čije izjave zavisi nastanak obligacije. Sledstveni
zaključak o tome kakve su posledice nedostatka odobrenja, kada je on naravno nužan,
pri izdavanju hartija od vrednosti, je evidentan i u zavisnosti od propisa koji takav institut
za takve hartije uvodi, tj. da li se radi o saglasnosti koja je deo forme ili ne. Ako bi sagla-
snost dakle, bila deo obavezne forme, razumljivo je da bez nje, uprkos ostalim ispunje-
nim formalnim uslovima, nema ni hartije od vrednosti.
Stanovište, po kojem se saglasnost za zaključenje ugovora smatra samo odložnim
uslovom,11 ima za posledicu da ugovor bez takve saglasnosti ipak postoji, ali njegova pu-
novažnost je odložena dok se saglasnost ne da, odnosno, ugovor ne bi nikada mogao
postati punovažan (nastati) ako takva saglasnost potpuno izostane.
Identično dejstvo takvog stanovišta je nastanak obligacija jednostranom izjavom vo-
lje, jer se ovde saglasnost daje tako izraženoj jednostranoj izjavi. Tako je i u užem smi-
slu, kada se radi o hartijama od vrednosti, iz čega bi proizlazilo da i kod takvih hartija, sa-
glasnost predstavlja ne formu već formalnost sličnu formi.
Ako se pođe od toga da saglasnost, bilo u obliku dozvole ili u obliku odobrenja, pred-
stavlja sastavni deo izjave volje, imali bi treću varijantu koja objašnjava pravnu prirodu
takve ustanove, koja bi dakle, izražena kao menljivost volje, u stvari sprečavala nastanak
pravnog posla. Ovakvo stanovište bi po svom dejstvu bilo isto kao kada se radi o sagla-
snosti kao sastavnom delu forme kod ugovora odnosno kod jednostrane izjave volje, jer
bi sprečavalo nastanak obligacionog odnosa. Ako je, prema tome, odobrenje odnosno
saglasnost sa voljom jedinstven akt i pored toga što ga daju različita lica, koja tek zajed-
no i saglasno daju relevantnu izjavu volje, tada bi obaveznost forme obuhvatila obe rad-
nje koje imaju na stvaranje obligacionog odnosa jedinstveni konstitutivni efekat.
Mišljenja smo da potpunije razmatranje pitanja odobrenja sa teorijskog stanovišta u
ovom slučaju ne bi imalo svoje opravdanje. Ovo iz razloga što, po našem mišljenju, uticaj
na opšta shvatanja zavisi od konkretnih slučajeva, odnosno prihvaćenih rešenja u zakono-
davnoj praksi. Prema tome, tek tako konkretno rešenje ukazuje na to da li se radi o sagla-
snosti koja predstavlja konstitutivni deo obavezne forme ili o formalnosti koja je formi slična.
Stoga bi se u daljem izlaganju samo detaljnije osvrnuli na to kako je naš zakonodavac u
pozitivnom pravu rešio pitanje saglasnosti posebnim osvrtom kod hartija od vrednosti.
Naš ZOO terminološki i pojmovno kod saglasnosti, razlikuje odobrenje i dozvolu. Do-
zvola se definiše kao „potrebna saglasnost trećeg lica“ koja se daje posle zaključenja
ugovora, dok je odobrenje saglasnost koja se daje od trećeg lica pre zaključenja ugovo-
ra. Dakle, u zavisnosti da li se saglasnost daje pre ili nakon zaključenja ugovora, imamo
odobrenje odnosno institut dozvole. Isti Zakon, nalaže istovremeno da, kako dozvola, ta-
ko i odobrenje, „moraju biti dati u obliku propisanom za ugovore za čije se zaključenje
11
„Uslov jeste neizvesna činjenica od kojeg nastaje ili prestaje dejstvo nekog ugovora. Odloženi uslov deluje
na ugovor od trenutka njegovog zaključenja - osim ako iz zakona ili prirode posla ili volje strana ne proističe ne-
što drugo“ (čl. 74. st. 1. i 2. ZOO).
„Kad je za zaključenje ugovora potrebna saglasnost trećeg lica, ova saglasnost može biti data pre zaključenja
ugovora, kao dozvola, ili posle njegovog zaključenja, kao odobrenje, ako zakonom nije propisano šta drugo“ -
st. 1. čl. 29. ZOO.
387
VOJNO DELO, 7/2019
daju“.12 Sve ove odredbe, bez posebnog komentara i rezervi, možemo primeniti i za slu-
čajeve jednostrane izjave volje uz razumljive specifičnosti koje se u pozitivnom zakono-
davstvu predviđaju kada se radi o hartijama od vrednosti.
Međutim, ne samo kada se radi o razmatranju odobrenja kao instituta formalnosti
sličnoj formi, već i u drugim slučajevima kod hartija od vrednosti, moramo imati u vidu nji-
hovu raznovrsnost. Institut odobrenja kod hartija od vrednosti nameće, pored ostalog nji-
hovu podelu na kratkoročne i dugoročne. Ovo svakako moramo imati u vidu zbog toga
što dugoročne, odnosno pojedine kratkoročne hartije, u pogledu odobrenja imaju odvo-
jen pravni režim. Naime, pravni režim odobrenja odnosi se samo na dugoročne hartije od
vrednosti13, akcije i one hartije koje glase na stranu valutu. Kratkoročne hartije od vred-
nosti (ček, menica, udeli…) ne podležu režimu odobrenja, Zakonom o tržištu kapitala14
ulazimo u detaljniju problematiku režima odobrenja dugoročnih hartija od vrednosti i or-
gana koji takvo odobrenje daje, kao i sankcije koje se predviđaju za nepoštovanje Zako-
na koje se na ovo odobrenje odnosi, iz čega izvlačimo i zaključak o pravnoj prirodi ova-
kvog odobrenja u našem pravu.
Zakon o tržištu kapitala propisuje poseban pravni režim nadležnog državnog organa
koji obezbeđuje kvalitet hartija od vrednosti, davanjem prethodne saglasnosti u vidu odo-
brenja za izdavanje hartija od vrednosti.
Kakav je, sa stanovišta obavezne forme hartija od vrednosti karakter odobrenja koji
izdaje u formi rešenja navedeni nadležni državni organ?
Odobrenje u konkretnom slučaju je rezultat upravnog postupka okončanog rešenjem
koje se javno objavljuje. Konačno je i protiv njega se može voditi upravni spor. Ovo sve
upućuje na nesumnjiv zaključak da se radi o odobrenju za izdavanje dugoročnih hartija od
vrednosti što se ne bi moglo kvalifikovati ni kao formalnost sličnoj formi, pa ni kao odložni
uslov u smislu građanskog prava. Ovo je vidljivo iz sankcija koje za ovaj slučaj nisu predvi-
đene na terenu građanskog prava, već samo kao kaznene mere. Izdavanje hartija od vred-
nosti pre dobijanja odobrenja, odnosno protivno dobijenom rešenju, predstavljao bi prestup.
Na osnovu iznetog, dakle, nema nikakve sumnje da u navedenom slučaju, odobrenje
nadležnog organa o dopuštenosti izdavanja hartija od vrednosti, nema uticaja na njihovu
valjanost, ukoliko naravno, takve hartije sadrže sve bitne sastojke i formu predviđenu za-
konom, pa prema tome, takvo odobrenje, nije deo obavezne forme, nije odložen uslov,
pa ni formalnost slična formi, ako bi pod tim pojmom obuhvatili samo takve ustanove o
kojima je napred bilo reči.
Ovakva vrsta odobrenja u najširem smislu, dala bi za pravo onim shvatanjima koja
njihovo definisanje i pravnu prirodu dovode u direktnu vezu sa propisom koji takvu for-
malnost sličnu formi u obliku dozvole uvodi. Pri tome je bez sumnje potrebno ne samo iz
sankcije, već iz cilja propisa o saglasnosti, utvrđivati pravnu prirodu u suštini raznorod-
nog instituta kao što je to odobrenje.
12
Čl. 29. ZOO. Druge odredbe istog Zakona preciziraju posledice uskraćivanja saglasnosti kod pravnog od-
nosa poslovno nesposobnog lica (čl. 55. i 56.), odbacuju prekoračenja ili ovlašćenja (čl. 87. i 88.), o ništavosti
opštih uslova (čl. 143.), o odobrenju radnji poslovođe bez naloga (čl. 228.) i dr.
13
Stanišić, N., Stefanović, N., & Radojević, T. [2016]. Determinante cene duga u Republici Srbiji. Teme,
40(2), 869-882.
14
Zakon o tržištu kapitala (Sl. Glasnik RS br. 31/2011).
388
Ovlašćenja nadležnog organa za hartije od vrednosti bez sumnje uključuju i formalno

ispitivanje valjanosti takvih hartija od vrednosti, tj. da li one sadrže sve formalne i bitne
sastojke, odnosno sve posebne uslove ako se izdaju u seriji. Međutim, iako to nije izričito
rečeno, ovo ispitivanje postojanja formalnih uslova, u odnosu na mnogobrojnost drugih
koje takav organ traži za svrhe izdavanja dozvole, a tiču se prvenstveno ekonomskih pri-
lika, poslovanja i namene sredstava dobijenih emisijom dugoročnih hartija od vrednosti i
dr., stavljeno je u drugi plan i očigledno ne može ničim uticati na zakonom ustanovljene
propise15 o formi koji, kada se tiču hartija od vrednosti bez razlike, traže materijalizovanu
formu u obliku pismene isprave kao materijalnog nosioca prava iz takvih hartija. Ni više
ni manje od toga po pitanju forme.16 Odatle smatramo ispravnim zaključak po kojem se,
u okviru propisa u kojima se regulišu materijalno - pravna i procesna pitanja odobrenja
za izdavanje hartija od vrednosti, ne može odlučivati o drugačijoj formi od one propisane
Zakonom, već samo o formalnostima sličnoj formi.
Rezime ovakvog rezonovanja na terenu dematerijalizovanih hartija od vrednosti sa-
stojao bi se u tome, da nadležni organ praktično ne ulazi u onaj sledstveni postupak trgo-
vine hartijama od vrednosti, u kojoj se odražava problematika forme, odnosno opredelje-
nje emitenta da li će ili ne, u skladu sa zakonom, ove „hartije“ pustiti u promet u formi is-
prave ili se opredeliti za njen dematerijalizovani oblik u vidu evidencije, ukoliko to nije za-
konom izričito zahtevano.
Formalnosti publiciteta
Razlikovanje formalnosti publiciteta od forme je uočljivo, ne svojim spoljnim oblikom
akta, bilo na terenu ugovornog prava, bilo u oblasti obavezivanja jednostranom izjavom
volje, već svrhom i pravnim dejstvom takvog publiciteta i sankcijom za njegovo neispu-
njavanje. Akt publiciteta, u načelu, ima za svrhu upoznavanje trećih lica radi zaštite njiho-
vih imovinskih interesa, sa sadržinom akta u ugovornom pravu, sa potrebama državnog
organa za različite svrhe (sigurnost saobraćaja i/ili statističke potrebe, potrebe obezbeđi-
vanja eventualno propisanih okvira ugovornih odnosa, socijalnih ciljeva i dr.). Prema to-
me, formalnost publiciteta nije formalni uslov za nastanak pravnog odnosa koji nastaje iz-
javama volje. Znači da pravni odnos nastaje na način kako je to propisao zakon, ispunja-
vanjem uslova za nastanak obligacionog odnosa (konsensualno ili u odgovarajućoj for-
mi), a nastanku odnosa propis dodaje i obavezu formalnosti publiciteta, koji u nekim slu-
čajevima može da uslovi do ispunjavanja ove formalnosti, dejstvo obligacionog odnosa,
kada se po našem mišljenju, približavamo ustanovi odložnog uslova.
Formalnost publiciteta se najčešće tehnički sprovodi upisom nastalog pravnog odno-
sa u posebne knjige koje imaju svojstvo javne evidencije. Ovakav princip formalnosti pu-
bliciteta, kada se radi o hartijama od vrednosti proveden je u našem pravu u delu koji se
odnosi na vođenje registra izdatih odobrenja za dugoročne hartije od vrednosti i registar
kratkoročnih hartija.
15
Krstić, S. [2016]. Značaj institucije Centralne banke za nacionalnu ekonomiju. Oditor - časopis za Menadž-
ment, finansije i pravo, 2(2), 18-26.
16
Što naravno, ne znači da organ ne može iz drugih razloga uskratiti davanje svojeg odobrenja.
389
VOJNO DELO, 7/2019
Za propuštanje obaveza izdavaoca, nisu predviđene sankcije koje predviđa građan-

sko, već kazneno pravo, pa se dakle, ovakva formalnost publiciteta po svojoj pravnoj pri-
rodi može u potpunosti izjednačiti sa onom o kojoj je bilo reč u ustanovi saglasnosti kod
hartija od vrednosti.
Formalnost publiciteta, ili bolje reći obaveza publiciteta, u ovom slučaju dakle, nema
dodirne tačke sa obaveznom formom hartija od vrednosti, niti dematerijalizacija takvih
hartija unosi bitnu promenu u ovom delu postupka njihove emisije.
Formalnost upisa u registar

Od formalnosti publiciteta u izloženom smislu treba razlikovati formalnost upisa u re-
gistar hartija od vrednosti na ime koje se vodi kod izdavaoca takvih hartija. Naime, pored
pravila da se pravo iz hartija na ime prenosi cesijom ili, kada je to određeno posebnim
zakonom i indosamentom.17
Da li se u ovakvom slučaju radi o formi u kojoj se izjava o prenosu hartija na ime vrši
ili o delu takve forme koja ima konstitutivno dejstvo ili o običnoj formalnosti publiciteta?
Za razliku od hartija od vrednosti na donosioca, gde se pravo iz takve hartije prenosi
jednostavnim postupkom predaje takve hartije novom poveriocu, pa se time pravo iz har-
tije i pravo na hartiju prenose istom i jednovremenom radnjom, kod hartija od vrednosti
na ime je pravilo da se pravo iz takve hartije prenosi cesijom, što upućuje na zaključak o
dvema odvojenim radnjama. Radnji kojom se stvara osnov za prenos i radnji kojom se
predaje navedena hartija. Cesija je pravni osnov, a predaja izvršenje obaveze. Cesija se
obavlja na način predviđen za takvu ustanovu obligacionog prava.18 Samo posebnim za-
konom se može odrediti da se prenos navedenih hartija od vrednosti prenosi i putem in-
dosamenta.19
U oba slučaja međutim, prenos prava iz hartije od vrednosti na ime mora se izvršiti
zabeleškom na samoj hartiji i upisom prenosa u registar ako ga izdavalac vodi.
Iz izloženog možemo da zaključimo dve stvari. Prva je da se prenos prava iz hartije
od vrednosti na ime vrši u formi koju pozitivno pravo predviđa za ugovor o cesiji, odno-
sno za prenos prava iz hartije, prema pravilima o indosamentu kada je takva mogućnost
predviđena posebnom zakonom. Drugo je, da se prenos prava iz takvih hartija mora ube-
ležiti na samoj hartiji i upisati u registar kada se kao takav vodi kod izdavaoca.
U svim prethodnim slučajevima proučavanja obavezne forme kod hartija od vredno-
sti, imali smo razmatranje pitanja koja se tiču izdavanja takvih hartija kao izvora prava
jednostranom izjavom volje.
Kod hartija od vrednosti na ime, susrećemo se i sa pitanjima forme prenosa hartija,
odnosno prava iz takve hartije i forme kojem se hartije na donosioca prenose, ne zato
što to pitanje kod ovakvih hartije ne postoji, već što je ono pravno-tehičkim rešenjem de-
formalizovano.
17
Član 242. st. 3. ZOO.
18
Revell J.R.C., Le conseguenze dei transferimenti eletronici di fondi, II risparmio, Milano, 1982.
19
Richard H., Bols H., Resource – Based Accounting and Output – Budgeting as Common Patterns of Public
Sector Financial Management Reforms, Baden – Baden, 2001.
390
Ovakav složeniji i formalno obavezujući postupak kod hartija od vrednosti na ime, se

opravdava posebnim razlozima veće sigurnosti prometa, ali ima svoje nedostatke u for-
malnostima koje otežavaju takav promet.
Sa druge strane, materijalnopravne posledice razlike u osnovu prenosa su značajne i uoč-
ljive jer, kod hartija od vrednosti na ime, mora se poštovati složenija procedura, uključujući pri
tome i obaveznost forme kojom se postupak prenosa obavlja zbog toga što bi, u protivnim, taj
prenos izostao ili bio manjkav. Ograničavajući se ovde za naše potrebe samo pitanjem upisa
prenosa u registar hartija od vrednosti koji se vodi kod izdavaoca, pokušaćemo da odgovorimo
na pitanje da li se u ovom slučaju radi o formi, formalnosti sličnoj formi ili nečem drugom.
ZOO određuje dva osnova po kojima se hartija od vrednosti na ime može prenositi na
treće lice. To su cesija, a posebnim zakonom taj prenos se može predvideti i indosamen-
tom. Međutim, zakon nalaže da se na samoj hartiji vidi osnov prenosa, pa određuje i ka-
ko se to vrši.20 Drugim rečima, zakon određuje posebna tehnička pravila koja se moraju
poštovati da bi se prenos, bilo cesijom bilo indosamentom, na hartiji od vrednosti na ime
evidentirao, pri čemu se dodatna evidencija ove vrste, u zavisnosti od želje izdavaoca,
može predvideti i upisom prenosa u poseban registar koji bi vodio emitent. O značaju
ovog upisa trebalo bi poći ocenom značaja upisa na samoj hartiji. Naime, prenos cesijom
hartije od vrednosti na ime obavlja se u formi i na način kojim je ustanova cesije u našem
pozitivnom pravu regulisana. Ona proizvodi pravno dejstvo između strana ugovornica za-
ključenjem ugovora o cesiji, ali dejstvo prema dužniku odnosno izdavaocu takve hartije,
nastupa od trenutka kada je on o promeni poverioca obavešten. Prema tome, obavešta-
vanje izdavaoca navedenih hartija, kako u slučajevima cediranja tako i u slučajevima
prenosa indosamentom, ima isti pravni učinak za izdavaoca, a to je ispunjenje obaveze
iz takve hartije onom imaocu koji je takvo pravo stekao cesijom ili indosamentom, ali
obavezno upisanim na način kako to predviđa zakon, i, prema opredeljenju izdavaoca ali
sada i kao njegova obaveza, upis u vlastiti registar takvih hartija. Iz ovakvih razmišljanja,
proizišao bi i zaključak da se formalnost upisa u registar ne bi mogla smatrati, ne samo
kao obavezna forma ili njen deo od koje zavisi pravovaljanost prenosa hartije od vredno-
sti na ime, već ni kao formalnost slična formi koja je uvek obaveza koja se ispunjava pre-
ma trećem. U ovom slučaju to je vlastita obaveza emitenta koju je on, prema vlastitom iz-
boru ustanovio, ali iz takvog izbora ta obaveza postoji i treba je ispuniti.
Da li dematerijalizacija hartija od vrednosti utiče na tehnologiju upisa ili njegov pravni
značaj kod emitenta?
Obzirom da se ovo pitanje postavlja samo kod hartija od vrednosti na ime a, kod njihove
dematerijalizovane varijante radi se o registrovanju (računima) kod kvalifikovanog posrednika,
nema nikakve smetnje da emitent takođe (ako to želi) vodi svoj registar svojih poverilaca, koje
mu posrednik redovno dostavlja. Takav upis, s obzirom na izloženo kod hartija od vrednosti,
ima značaj samo vlastite potrebe, saznanja o poveriocima, a koju svrhu može emitent ostvari-
ti i pribavljanjem odgovarajućeg izvoda iz evidencije, ali koji je sada istovremeno i relevantan
sa stanovišta pravnog režima dematerijalizovanih „isprava“ ove vrste.
Kada se radi o metodološkom pristupu izučavanja pravnih posledica na pravni režim
hartija od vrednosti i povratnog uticaja na tehnologiju prometa dematerijalizovanih ispra-
va, po mišljenju autora najpre se moralo poći od razloga po kojima bi se moglo zaključiti
20
Član 242. st. 3. ZOO.
391
VOJNO DELO, 7/2019
da je početna hipoteza o mogućnosti dematerijalizacije hartija od vrednosti ispravna i koji

su razlozi koji taj zaključak opravdavaju.
Protivan zaključak, tj. da dematerijalizacija navedenih hartija nije moguća, onemogu-
ćio bi izvesno svako dalje raspravljanje o posledicama takvog eventualnog opredeljenja.
Ali, kako to nije slučaj, sledstveno je nužno detaljnije objasniti posledične reperkusije na
funkcionisanje takvog sistema u kojem nema više materijalnog nosioca tj. inkorporisanog
prava u takvim ispravama. Metodološki pristup ovom problemu značajan je sa stanovišta
objašnjenja geneze nastanka sistema dematerijalizacije i uslova kojom se dematerijaliza-
cija isprava dešava. To su u prvom redu uslovi da hartije od vrednosti steknu potreban
nivo zamenljivosti, pri čemu se neminovno ovaj fenomen upoređuje sa poslovanjem nov-
cem na tekućim računima nosioca platnog prometa i načelima skripturalne tehnike.
Zaključak
Kod nevažnosti u oblasti ugovornog prava, nalazimo na karakterističnu postepenost
sankcija u zavisnosti od različitosti uzroka koji su doveli do nevažnosti (ugovora). Od onih
krajnje oštrih koji su uzrok potpune ništavosti, do onih slabijeg intenziteta koji relativiziraju
ovakvu ništavost. Naš ZOO predviđa kod instituta nevažnosti (ugovora) one ništave i rušlji-
ve. Ništavost od početka utiče na valjanost pravnog posla, a ovi drugi tu ništavost relativizi-
raju (ne)postojanjem uslova za rušljivost (poništenje). Sasvim je razumljivo i izvesno da ove
relativizacije kod hartija od vrednosti nema i ne može biti. Štaviše, ovde ne bi mogli sasvim
da shodno primenimo kao podlogu za naše zaključke ustanovu nevažnosti ugovora iz dela
ugovornog prava. Ovde bi, najpribližnije odgovarala ona teorijska konstrukcija koja je u po-
delu nevažnosti ugovora na ništave i rušljive unosila i one nepostojeće. Stoga bi i naš zaklju-
čak bio da bi kod hartija od vrednosti izostanak predviđene forme značio da takva pravna
kvalifikacija ne postoji i nije nikada ni prividno nastala. Slično situacijama u ugovornom pravu
kada su, kako kod ništavnih, tako i kod ugovornih slučajeva postojali oni uslovi za njihov na-
stanak, ali iz „nekog uzroka koji je postojao u trenutku zaključenja“ oni nisu punovažni, a dok
kod strogo formalnih, upravo zbog nepoštovanja te forme, ne možemo govoriti o nevažnosti
već o njihovom nepostojanju. Ako smo nedvosmisleno formu kod hartija od vrednosti kvalifi-
kovali kao bitnu („ad solemmitatem“), tada takvih hartija kao rezultata u toj formi date jedno-
strane izjave volje nema (ne postoji). Time otpada svaka diskusija i razmišljanje o mogućim
intenzitetima sankcija prema nepostojećim hartijama od vrednosti koja je uvek, u ovakvim
slučajevima jedina i apsolutna, da takvih hartija nema. Možemo stoga na osnovu iznetog
uočiti da u stepenovanju pravne veze i intenziteta sankcije zbog nepoštovanja forme u ugo-
vornom pravu i kod hartija od vrednosti, postoji bitna razlika. Kod ovih poslednjih usled ne-
poštovanja forme, takve hartije (pravni odnos iz takvih hartija) ne postoji.
Literatura
[1] Перовић С., Формални уговори у грађанском праву, Београд, 1964. стр. 63.
[2] Renault M., Incidances de la tehnologie su l’ exploatation bankarie, Banque, Pariz, 1990.
[3] Đukić, A. [2017]. Krađa identiteta - oblici, karakteristike i rasprostranjenost. Vojno delo,
69(3), 99–118.
392
[4] Krstić, S. (2016). Značaj institucije Centralne banke za nacionalnu ekonomiju. Oditor - časo-
pis za Menadžment, finansije i pravo, 2(2), 18–26.
[5] Krstić, S. L., Gligić-Savić, A. P., & Gligić-Dumonjić, J. P. [2017]. Mogućnost upravljanja rizi-
kom portfolija hartija od vrednosti. Vojno delo, 69(6), 374–383.
[6] Закон о тржишту капитала (Сл. Гласник РС бр. 31/2011)
[7] Зaкон о облигационим односима (Сл. Лист СФРЈ бр. 29/78 и др.)
[8] Radosavljević, M. (2018). Javni dug sa aspekta finansiranja Vojske Srbije. Oditor – časopis
za Menadžment, finansije i pravo, 4(2), 48–57.
[9] Revell J. R.C., Le conseguenze dei transferimenti eletronici di fondi, II risparmio, Milano,
1982.
[10] Richard H., Bols H., Resource – Based Accounting and Output – Budgeting as Common
Patterns of Public Sector Financial Management Reforms, Baden – Baden, 2001.
[11] Rutzel H. K., Automation in the sistem of securities transfers, Frankfurter Wertpapierborse,
Frankfurt/M, 1989.
[12] Salma, J. (2012). Notarijalno obligaciono pravo - načela javno-beležničkog prava, javno-
beležnička forma i odgovornost javnih beležnika prema pravu Republike Srbije. Zbornik radova
Pravnog fakulteta, Novi Sad, 46(1), 87–100.
[13] Stanišić, N., Stefanović, N., & Radojević, T. (2016). Determinante cene duga u Republici
Srbiji. Teme, 40(2), 869–882.
393
DOI: 10.5937/vojdelo1907394S IZAZOVI I DOMETI REVIZIJE PRIHODA
Bojan Savić
Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun
Ivan Milojević
P
rihodi predstavljaju jedan od tokova rentabiliteta, a time i ključnu
determinantu obračuna uspeha entiteta. Zbog svog značaja prihodi
su nezaobilazna pozicija koja podleže reviziji od strane ovlašćenog revizo-
ra. Kompleksnost primene Međunarodnog standarda finansijskog izvešta-
vanja 15 - Prihodi od ugovora sa kupcima kao i drugih MSFI koji tretiraju
problematiku priznavanja, merenja i obelodanjivanja prihoda, aktuelne iz-
mene Međunarodnih standarda revizije, zajedno sa visokim stepenom rizi-
ka od manipulacija prihodima, čini reviziju navedene pozicije veoma deli-
katnim pitanjem. Cilj rada je da ukaže na ključne izazove sa kojima se re-
vizor suočava prilikom sprovođenja revizije prihoda, kao i specifične proce-
dure koje se tom prilikom sprovode.
Ključne reči: prihodi, Međunarodni standardi revizije, Međunarodni stan-
dardi finansijskog izveštavanja
Uvod
U savremenim uslovima poslovanja nezavisna revizija predstavlja jedan od central-

nih stubova efikasnosti i stabilnosti finansijskog tržišta, kao ključne pretpostavke
optimalne alokacije resursa, sigurnosti investiranja i nesmetanog odvijanja privrednih to-
kova. Svrha revizije kao nezavisne i stručne verifikacije jeste da utvrdi stepen u kome pri-
kazane finansijske informacije odgovaraju realnosti. odnosno revizor treba da utvrdi da li
su finansijski izveštaji oslobođeni materijalno značajnih grešaka (pogrešnih iznosa) i ne-
pravilnosti. Postizanje zahtevanog kvaliteta finansijskih izveštaja pretpostavlja adekvatnu
primenu MSFI i opšteprihvaćenih računovodstvenih principa od strane sastavljača finan-
sijskih izveštaja. Da bi primarni korisnici imali poverenje u finansijske izveštaje i na bazi
njih donosili odgovarajuće odluke o alokaciji kapitala, neophodno je da kvalitet sprovede-
ne revizije bude na visokom nivou.
Kroz nezavisno ispitivanje računovodstvenih iskaza u cilju izvođenja zaključaka i for-
miranja mišljenja o tome da li su u finansijskim izveštajima objektivno i tačno prikazane
pozicije imovine, obaveza, kapitala, prihoda i rashoda, revizori utiču na ponašanje uče-
snika u jednoj privredi. Naime, kvalitet finansijskih izveštaja predmet je posebne pažnje
postojećih i potencijalnih investitora, kreditora, poslovnih partnera, fiskusa. Ono što im je
svima zajedničko jeste interesovanje za kvalitet prikazanih informacija o prihodima budu-
ći da je reč o poziciji koja neposredno utiče na visinu ostvarenog rezultata.
394
Ukoliko informacije o prihodima ne odgovaraju realnosti, brojne odluke o alokaciji ka-

pitala biće pogrešne, što dalje dovodi do neoptimalne alokacije resursa i nastanka pro-
blema u jednoj privredi. Otuda su predmet revizije ne samo finansijski izveštaji, već i do-
kumentacija koja predstavljaju ishodište i potporu za računovodstvenu evidenciju, kao i
metode koje su primenjene prilikom njihovog procesiranja. Dodatno, u cilju izvođenja od-
govarajućeg mišljenja o prikazanim informacijama revizor mora testirati celokupan raču-
novodstveni i upravljački informacioni sistem, kao i sistem interne kontrole (način funkci-
onisanja fakturisanja, ovlašćenje lica koja odobravaju popuste kupcima i drugo). Kroz
proces planiranja i prikupljanja adekvatnih dokaza revizor kreira osnovu za izvođenje mi-
šljenja o prikazanim informacijama.
MSFI 15 – Prihodi od ugovora sa kupcima uveden je sa ciljem da se unaprede smer-
nice za priznavanje prihoda. Smatra se da će navedeni standard (primena otpočela
01.01.2018.) imati značajne implikacije na priznavanje prihoda entiteta u oblasti teleko-
munikacija, vazduhoplovstva, odbrane, tehnologije, nekretnina, automobilske industrije,
softverskih proizvoda, intelektualne svojine, licencama i drugo. Sa uvođenjem navede-
nog standarda računovodstveno obuhvatanje pozicije prihoda postalo je izuzetno kom-
pleksno. Pri tome, neadekvatna primena navedenog standarda može usloviti pojavu upo-
zoravajućih signala u pogledu visine iskazanog prihoda, a time i rezultata, dovesti do ka-
šnjenja u obelodanjivanju finansijskih izveštaja, usloviti izražavanje kvalifikovanog mišlje-
nja revizora, narušiti poverenje investitora i konačno, usloviti pad tržišne cene akcija.
Cilj rada je da ukaže na ključne izazove koji se javljaju prilikom revizije pozicije priho-
da odnosno planiranja i izvođenja procedura usmerenih na pribavljanje dokaza i formira-
nje zaključaka o kvalitetu prikazanih informacija.
Specifičnosti revizije prihoda

Prema svom karakteru i iznosu prihodi predstavljaju značajnu poziciju u Izveštaju o
uspehu. Značaj navedene računovodstvene kategorije proizilazi iz potrebe da se obuvati po-
zitivan tok rentabiliteta za određeni vremenski period i da se kao takav sučelji sa negativnim
tokom rentabiliteta (rashodima), u cilju obračuna periodičnog rezultata. U najvećem broju
entiteta navedeni tok nastaje prevashodno realizacijom učinaka (proizvoda i usluga). U Kon-
ceptualnom okviru za finansijsko izveštavanje prihodi se definišu kao povećanje ekonomske
koristi u toku obračunskog perioda u obliku priliva ili povećanja imovine ili smanjenja obave-
za, što konačno rezultira povećanjem sopstvenog kapitala. Pozicije prihoda obuhvataju pri-
hode iz redovnog poslovanja (na primer, po osnovu prodaje, kamate, dividende, provizije,
zakupnina i drugo), kao i dobitke koji se po svojoj prirodi ne razlikuju od prihoda, a nastaju
po osnovu unovčenja (prodaje) imovine entiteta. Prihodi takođe mogu nastati i po osnovu re-
valorizacije odnosno povećanja fer vrednosti određene pozicije imovine. Konačno, nastanak
prihoda moguć je i po osnovu izmirenja obaveza, u slučaju kada se zajmodavcu vrši isporu-
ka robe i usluga radi izmirenja nastale obaveze, ali i u slučaju zastarevanja ili oprosta obave-
za od strane poverioca, kada se javljaju ostali prihodi (Mirza & Holt, 2011).
Neophodno je takođe ukazati na razliku između prihoda i priliva novca. Priliv se od-
nosi na uplate novca i tangira saldo gotovine (tekućeg računa), dok se prihodima tangira
visina neto imovine tj. sopstvenog kapitala. Tokovi novca (prilivi i odlivi) relevantni su za
395
VOJNO DELO, 7/2019
praćenje likvidnosti, dok prihodi predstavljaju sastavni deo toka rentabiliteta. Po pravilu,
postoji vremenska nepodudarnost između nastanka prihoda i priliva novca. Za priznava-
nje prihoda merodavan je princip realizacije. U pitanju je zahtev da se prihod priznaje u
Izveštaju o uspehu tek kada je tržišno verifikovan odnosno potvrđen kroz kupoprodajni
akt. Značaj principa realizacije ogleda se u prepoznavanju trenutka kada se prihod može
smatrati realizovanim (vremenski aspekt), kao i visine prihoda ostvarenog u određenom
obračunskom periodu (vrednosni aspekt). To je od posebnog značaja za ocenu kvaliteta
finansijskih informacija, odnosno izražavanje mišljenja o tome da li su finansijski izveštaji
oslobođeni od materijalno značajnih grešaka i nepravilnosti. Smatra se da prihode treba
priznati u obračunskom periodu kada je učinak proizveden i tržišno verifikovan, u visini
prodajne vrednosti realizovanih učinaka (Ranković, 2016).
Finansijski i ostali prihodi takođe predstavljaju značajnu komponentu ukupnih prihoda.
Finansijski prihodi nastaju po osnovu redovnih kamata na kratkoročne i dugoročne plasma-
ne, primljene menice od kupaca, iskorišćenih ugovorenih kasa-skonta u slučaju izmirenja
obaveza prema dobavljačima pre roka dospeća, pozitivnih kursnih razlika na potraživanja i
obaveze ugovorene u stranim sredstvima plaćanja, zatezne kamate koje se zaračunavaju
kupcima i drugim dužnicima zbog kašnjenja u isplati. Ostali prihodi nisu neposredno pove-
zani sa tekućom aktivnošću preduzeća. Javljaju se kao posledica povoljnih okolnosti i slu-
čajnosti. Primeri se odnose na viškove obrtne imovine utvrđene inventarom, naplatu otpisa-
nih potraživanja, obračunate i naplaćene penale i kazne i drugo (Škarić, 2013).
Priroda poslovanja posmatranog entiteta opredeljuje ključne izvore prihoda, kao i po-
vezane rashode koji nastaju generisanjem prihoda. Otuda je neophodno da revizor dobro
poznaje i razume poslovanje klijenta kako bi bio u mogućnosti da na adekvatan način iz-
vrši reviziju pozicije prihoda. S obzirom na organsku povezanost Izveštaja o finansijskom
položaju i Izveštaja o uspehu (prihodi se manifestuju kao povećanje aktive i smanjenje
obaveza) u postupku sprovođenja revizije postoji paralela između verifikacije pojedinih
pozicija aktive i pasive s jedne, i verifikacije prihoda sa druge strane.
Ciljevi revizije transakcija prihoda i povezanih računa izvode se iz tvrdnji menadžmenta. S
tim u vezi, revizor treba da kroz prizmu osnovnih tvrdnji menadžmenta ispita adekvatnost ra-
čunovodstvenog obuhvatanja prihoda (Puttick, Van Esch, Van Esch, & Kana, 2007):
Tvrdnja potpunosti - cilj revizije je da ustanovi da li su svi prihodi koji su prikazani u
posmatranom periodu zaista i nastali, da li je gotovina primljena u toku perioda kada je
priznavanje prihoda izvršeno, da li su sve korekcije koje se odnose na pozicije prihoda
proknjižene (na primer, po osnovu povrata robe, otpisa potraživanja i slično).
Tvrdnja nastanak - u vezi navedene tvrdnje menadžmenta revizor mora proveriti da li
je priznavanje prihoda praćeno isporukama dobara tokom perioda, kao i da li se proknji-
ženo primanje gotovine zaista odnosi na posmatrani period.
Postojanje - neophodno je da revizor proveri da li računi potraživanja na kraju godine
zaista postoje.
Vrednovanje i alokacija - revizor mora utvrditi da li su pozicije potraživanja u odgova-
rajućem iznosu uključene u Izveštaj o finansijskom položaju, kao i da li su svi otpisi i ko-
rekcije potraživanja i prihoda izvršeni na odgovarajući način.
Prava i obaveze - u vezi navedene tvrdnje revizor mora istražiti da li iznos potraživa-
nja reprezentuje validne pravne zahteve za naplatu koje entitet ima prema dužnicima na
izveštajni datum, kao i da li se prava poverioca u pogledu računa potraživanja mogu ja-
sno identifikovati.
396
Prikazivanje i obelodanjivanje - neophodno je proveriti da li su obelodanjivanja neto

prihoda entiteta izvršena u skladu sa MSFI, kao i da li su računi potraživanja u finansij-
skim izveštajima adekvatno prikazani i klasifikovani.
Tačnost i klasifikacija - revizor istražuje da li su prihodi, gotovina i korekcije prihoda
obračunati u skladu sa načelom istinitosti i obuhvaćeni saglasno računovodstvenim politi-
kama definisanim pojedinim MSFI, kao i da li su prikazani na odgovarajućim računima.
Razgraničenje - verifikacija navedene tvrdnje pretpostavlja da revizor ustanovi da li su
prihodi, gotovina i korekcije prihoda izvršene u korektnim računovodstvenim periodima.
Većina računa prihoda verifikuje se od strane revizora prilikom ispitivanja računa akti-
ve i pasive (potraživanja od kupaca, finansijski plasmani - prihodi od kamata, dugoročna
učešća - dividende, hartije od vrednosti - kamate i dividende, investicione nekretnine -
prihodi od zakupnina, postrojenje i oprema - dobici od prodaje, biološka imovina - prihodi
od usklađivanja vrednosti u slučaju povećanja fer vrednosti i slično).
Verifikacija prihoda iz perspektive interne revizije

Eksterni revizor se u svom radu u značajnoj meri oslanja na rad interne revizije. Kada je
reč o reviziji pozicija prihoda akcenat je na ispitivanju interne kontrole i testiranje transakci-
ja, što znači da najveći deo posla revizor sprovodi pre kraja obračunskog perioda. Cilj revi-
zije prihoda je da se prouči i oceni sistem interne kontrole u domenu računovodstvenog ob-
uhvatanja i knjiženja prihoda, zatim proveri da li su svi nastali prihodi proknjiženi i da li su
svi proknjiženi prihodi zaista nastali, i konačno, da se utvrde tendencije u kretanju prihoda i
istraže značajnije fluktuacije iznosa pojedinih kategorija prihoda (Martić, 1993).
Svoj rad interni revizori započinju prikupljanjem i analizom informacija sa tržišta, kako bi
se ocenila efektivnost proizvodnje u odnosu na tržišne zahteve. Težište aktivnosti interne
revizije treba da bude istraživanje tržišne tražnje, istraživanje proizvoda, distribucije, cena i
drugo. Ispitivanje prihoda treba da se zasniva na izvršenju proizvodnog plana, a u slučaju
kada preduzeće ima širi proizvodni asortiman neophodno je sprovesti detaljniju analizu iz-
vršenja proizvodnog plana po asortimanu. Eventualna negativna odstupanja između plani-
ranih i ostvarenih veličina ukazuju na neefikasno odlučivanje i poslovanje. Cilj interne revi-
zije jeste unapređenje poslovanja i kreiranje vrednosti (Milojević, 2006). Dodatno, interna
revizija ima savetodavnu ulogu, a područje se prostire od ocene kvaliteta finansijskih izve-
štaja, preko provere i ocene efikasnosti i efektivnosti poslovanja, sve do utvrđivanja ekono-
mičnosti poslovnih poduhvata (Novaković Jovićević, & Simin, 2018).
S obzirom na značaj pozicije prihoda, transakcije koje generišu prihod neophodno je
pratiti brojnim formalnim kontrolnim aktivnostima radi efikasnijeg upravljanja poslovnim ri-
zikom. S tim u vezi, revizor će testirati efektivnost internih kontrola kako bi redukovao
kontrolni i inherentni rizik. Procena adekvatnosti interne kontrole prihoda obuhvata slede-
će elemente: mesto kontrole, računovodstvene metode koje se koriste za obradu tran-
sakcija, kao i kontrolne procedure koje se odnose na davanje ovlašćenja za izvršenje i
evidentiranje transakcija (Andrić, Krsmanović, & Jakšić, 2004).
Takođe, neophodno je ispitati zakonitost odnosno da li je preduzeće respektovalo za-
konske propise prilikom realizacije plana prihoda, odnosno da li je poslovalo saglasno
principima dobre poslovne prakse. Jedna od stavki verifikacije prihoda jesu i prodajne
397
VOJNO DELO, 7/2019
cene. Zadatak interne revizije u ovom segmentu jeste da proveri da li prodajne cene po
kojima su realizovanu učinci odgovaraju planiranim iznosima. U slučaju eventualnih od-
stupanja potrebno je ispitati uzroke i uticaj navedenih promena na ostvarene prihode.
Uslovi pod kojima je prodaja izvršena takođe je sastavni deo istraživanja interne revizije.
Ovde se pre svega misli na kreditne uslove, rokove plaćanja, odobrene popuste, način
obezbeđenja plaćanja. Navedeni elementi utiču na visinu ostvarenih prihoda. Takođe,
neophodno je utvrditi da li su uslovi prodaje u proteklom obračunskom periodu promenje-
ni kao i razloge eventualnih promena (Johnstone, Gramling & Rittenberg, 2013).
Kada je reč o finansijskim i ostalim prihodima, oni takođe moraju biti predmet ispitiva-
nja, s obzirom da u određenim obračunskim periodima mogu imati značajno učešće u
ukupnim prihodima a u određenim slučajevima mogu opredeliti predznak periodičnog re-
zultata. Interni revizor treba da utvrdi opravdanost pojave kategorije Ostali prihodi kao i
rizike da će u nastupajućim obračunskim periodima postati problematični. Na primer,
ukoliko se utvrđeni viškovi materijala, gotovih proizvoda i drugih stavki bez detaljnijeg is-
traživanja priznaju u okviru pozicije Ostali prihodi, to može biti signal da se u preduzeću
ne preduzimaju koraci za utvrđivanje uzroka pojave navedenih viškova.
Revizor treba da oceni interne kontrole povezane sa prihodima, a posebno sisteme i
procedure povezane sa generisanjem prihoda, kao i ovlašćenje za definisanje cena, popu-
sta, i drugih uslova prodaje, zatim računovodstvene procedure povezane sa priznavanjem
prihoda, kao i postojanje periodičnih izveštaja o ostvarenim performansama u odnosu na
planirane. Verifikacija prihoda se odnosi na procedure knjiženja i primenjene analitičke pro-
cedure. Istraživanje knjiženja odnosi se na utvrđivanje da li je osnova za priznavanje priho-
da u skladu sa računovodstvenim principima, zatim adekvatnost i efikasnost procedura raz-
graničenja prodaje i povrata prodaje. Revizor mora ustanoviti da li navedene transakcije
pripadaju periodu za koji su prikazane, a ne prethodnom ili narednom obračunskom perio-
du, Takođe, revizor treba da ispita lansiranje dokumentacije koje je sprovedeno pred kraj
poslovne godine i proveri da li su prodajne fakture obuhvaćene u periodu koji je predmet
revizije. Predmet ispitivanja moraju biti i izabrane stavke prodaje kroz njihovo uparivanje sa
fakturama, a takođe je neophodno istražiti i prateću dokumentaciju kao što su narudžbeni-
ce kupaca, zatim da uporedi stvarnu cenu sa odobrenom cenom i drugo (Gupta, 2006).
Preliminarne analitičke procedure usmerene na ispitivanje prihoda obuhvataju kom-
paraciju (Gupta, 2006):
– Iznosa prihoda iz tekućeg perioda po pojedinim proizvodima i lokacijama sa iznosi-
ma iz prethodnih perioda;
– Stope bruto marže sa prihodima od prodaje tekuće godine i podacima iz prethodnih
godina;
– Stope povrata prodaje sa prodajom tekućeg perioda i podataka za prethodne godine;
– Podataka o odobrenim diskontima za tekuću godinu sa povezanim podacima u
prethodim periodima;
– Količinskog obima prodaje u tekućem periodu po proizvodima i lokacijama za teku-
ću i prethodne godine;
– Prihoda po osnovu dividendi, kamata, tantijema, za tekuću i prethodne godine.
Ukoliko se na osnovu preliminarnih testova ustanovi da je neophodno sprovesti i po-
stupke suštinskih provera u cilju pribavljanja dokaza, tada revizor treba da oceni da li su
transakcije prodaje adekvatno vrednovane, da li postoje računi potraživanja, da li su
398
sprovedena otpisivanja potraživanja opravdana i da li su finansijski izveštaji lišeni mani-

pulacija i pronevera (Johnstone, Gramling, & Rittenberg, 2013).
U nastavku rada predmet razmatranja će biti računovodstveno obuhvatanje prihoda u
skladu sa MSFI 15 – Prihodi od ugovora sa kupcima, kao i revizorske procedure čije
sprovođenje traba da omogući verifikaciju navedenih stavki prihoda.
Revizija prihoda obuhvaćenih u skladu sa MSFI 15

– Prihodi od ugovora sa kupcima
MSFI 15 – Prihodi od ugovora sa kupcima pruža smernice za priznavanje i merenje prihoda
kroz sledeći model (Chartered Professional Accountants Canada, 2015; Nešić, 2017):
Identifikovati ugovor sa kupcima

Ugovor postoji ukoliko su uključene strane prihvatile ugovor, prava i obaveze svih
strana se mogu jasno identifikovati, moguće je utvrditi uslove i rokove plaćanja za prenos
dobara i usluga, ugovor ima komercijalni karakter i očekuje se naplata naknade za pre-
neta dobra i izvršene usluge. Ako navedeni uslovi nisu ispunjeni prihod se može priznati
samo ukoliko entitet nema neizvršene obaveze u pogledu isporuke dobara (svojina i rizici
preneti na kupca) i pružanja usluga ili ako je ugovor raskinut, a primljena naknada od kli-
jenta ima nepovratni karakter.
Utvrditi obaveze iz ugovora

U pitanju su obaveze po osnovu isporuke jednog ili više dobara/usluga, odnosno niza
identičnih dobara ili usluga koji se prenose na isti način. U ovom slučaju entitet mora od-
rediti da li će obavezu izvršenja obuhvatiti pojedinačno ili grupno.
Odrediti cenu transakcije

Cena transakcije je iznos koji će entitet primiti u zameni za prenos dobara i pružanje
usluga, pri čemu se ne uključuje iznos koji je naplaćen u korist trećih lica (porez). Faktori
koji utiću na cenu transakcije obuhvataju varijabilnu naknadu (variranje je moguće zbog
odobrenih popusta, kasa-skonta, količinskog rabata i drugo), vremenska vrednost novca
u slučaju finansiranja kupaca, negotovinska naknada, naknada koja se plaća kupcu
(odobravanje kupona, vaučera i slično, čime se redukuje cena transakcije).
Alocirati transakcione cene na obaveze iz ugovora

Cenu transakcije neophodno je dodeliti svakoj pojedinačnoj obavezi sadržanoj u ugo-
voru. Najbolji dokaz pojedinačne cene jeste redovna prodajna cena po kojoj entitet faktu-
riše određeno dobro drugim kupcima u sličnim okolnostima. Ako pojedinačnu prodajnu
399
VOJNO DELO, 7/2019
cenu nije moguće utvrditi Standard predlaže procenjivanje prodajne cene primenom jed-
ne od sledećih metoda: korigovana tržišna cena, očekivani troškovi uvećani za maržu ili
na bazi rezidualnog pristupa.
Izvršiti priznavanje prihoda kada entitet ispuni obaveze iz ugovora

Prenos kontrole sa prodavca na kupca može se izvršiti tokom vremena kada je reč o
odloženom prihodu ili u određenom trenutku (prenos fizičkog poseda imovine na kupca,
prenos rizika i koristi, prihvatanje imovine od strane kupca i slično).
Namera Međunarodnog odbora za računovodstvene standarde je da se kroz navede-
ni model omogući prikazivanje korisnih informacija o vrsti, iznosu, riziku i vremenskom
rasporedu prihoda i novčanih tokova koji proizilaze iz ugovora zaključenih sa klijenti-
ma/kupcima. S tim u vezi, Standardom se zahteva prikazivanje informacija o priznatim
prihodima po osnovu ugovora sa kupcima, početnim i krajnjim saldima potraživanja, imo-
vine i obaveza koja se odnose na ugovore, ugovorene obaveze i trenutak njihovog ispu-
njenja, prosuđivanjima koja su korišćena za potrebe primene navedenog standarda, kao
i priznatoj imovini na osnovu troškova zaključenja ili realizacije ugovora sa kupcima
Ključni cilj revizije prihoda jeste sticanje razumnog uveravanja da je računovodstveno
obuhvatanje ovih transakcija konzistentno sa opšteprihvaćenim računovodstvenim princi-
pima i MSFI. Otuda je neophodno utvrditi da li su i na koji način priznati prihodi zasnova-
ni na novom standardu i istovremeno osigurati da su sve pojedinačne transakcije pozna-
te i razmotrene od strane revizora, budući da mišljenje revizora o kvalitetu finansijskih iz-
veštaja može biti pod uticajem navedenih činjenica. Svakako prvi korak revizora odnosi
se na razumevanje računovodstvenih zahteva koji se primenjuju u specifičnim okolnosti-
ma. Budući da je novi standard (MSFI 15) stupio na snagu tek prethodne godine
(01.01.2018) izazovi sa kojima se revizori mogu suočiti u slučaju testiranja transakcija
prihoda zasnovanih na ugovorima sa klijentima će se tek u narednim godinama objektivi-
rati. Okolnost da trenutak kada je izvršeno priznavanje prihoda utiče na to da li su finan-
sijski izveštaji oslobođeni materijalno značajnih grešaka i nepravilnosti ili je pak reč o po-
stupcima kreativnog računovodstva, za revizora je od posebnog značaja da ustanovi da
li je doslovno respektovan princip realizacije, odnosno da li su ispunjeni uslovi za prizna-
vanje ove kategorije prihoda. Iz navedenog razloga revizor mora proći kroz sve faze mo-
dela za priznavanje prihoda koji je prezentovan u MSFI 15 i za svaki od navedenih kora-
ka izvršiti odgovarajuće testiranje i pribavljanje dokaza. Naime, pogrešna primena MSFI
15, značajno povećava revizorski rizik.
Revizorski rizik se kao što je poznato odnosi na donošenje pogrešnog zaključka o
kvalitetu finansijskih izveštaja. To često slučaj kada menadžment entiteta stavlja prevelik
akcenat na iskazani dobitak, zbog čega agresivno interpretira računovodstvene standar-
de (Knapp, 2016). Moguće manipulacije prihodima obuhvataju priznavanje fiktivnih pro-
daja, odnosno prikazivanje isporuka kupcima koje nikada nisu izvrešene, preuranjeno
priznavanje prihoda, otpremanje nedovršenih proizvoda, kreiranje fiktivnih faktura, otpre-
manje robe kupcima koji nisu naručili robu, neadekvatno otpisivanje pozicije potraživanja
i drugo (Mulford & Comiskey, 2011).
Postupci revizije u vezi sa prihodima zasnovanim na ugovoru sa klijentima obuhvata-
ju (American Institute of Certified Public Accountants, 2019):
400
Identifikovati ugovor sa kupcima

da se isporuče proizvodi ili usluga
Forma ugovora može biti pisana, usmena, ili implicirana poslovnom praksom klijenta,
ali je važno da ugovor bude primenljiv (izvršni) i da ima komercijalnu suštinu. Neophodno
je razmotriti sve relevantne činjenice i okolnosti kako bi se utvrdilo da li postoji ugovor,
odnosno da li sporazum ispunjava definiciju ugovora. Revizor nadalje mora razmotriti da
li su ugovorne strane prihvatile ugovor i da li su saglasne da izvrše definisane obaveze
(Kovačević, Trandafilović, & Kalač, 2019). U slučaju kada je ugovor zaključen usmeno ili
se određena obaveza podrazumeva, neophodno je da se odgovarajućim revizorskim
procedurama pribavi dokaz u pogledu ugovornih uslova. Tako, na primer, menadžment
može razviti određenu politiku koja će reflektovati zahteve određenog tipa ugovora.
Dokaz o prihvaćenom ugovoru može zahtevati pribavljanje konfirmacije od klijenta u pogle-
du datuma zaključenja ugovora. Entiteti moraju pružiti revizoru dovoljno adekvatnih dokaza kako
bi bio u mogućnosti da izvede zaključak o tome da li su strane privržene ugovoru. Takođe, neo-
phodno je identifikovati sva prava koja su implicitno i eksplicitno sadržana u ugovoru. Na primer,
praksa entiteta iz prethodnih godina može ukazati na implicitno pravo povrata robe od strane kli-
jenta, iako je u ugovoru navedeno drugačije ili takva odredba nije uopšte uneta u ugovor.
Nadalje, neophodno je identifikovati uslove plaćanja za preneta dobra ili usluge. Ukoliko po-
stoji značajna neizvesnost u pogledu rizika, vremenskog rasporeda ili iznosa budućih novčanih
tokova, kao rezultat ugovornih odnosa, pretpostavke revizora u pogledu procenjenih prihoda po-
staju izazovnije. Utvrđivanje komercijalne suštine ugovora može zahtevati značajna prosuđivanja.
Otuda revizor može imati potrebu da konsultuje pravne izvore kako bi rešio kompleksna pitanja.
Utvrditi obaveze iz ugovora

Ovaj korak, kao i prethodni, zahteva značajna prosuđivanja. Revizorske procedure
usmerene su na razumevanje prirode ugovora, broja postojećih ugovora i kontrolu nad
identifikovanim ugovornim obavezama. Time se pruža mogućnost da se definiše priroda
narednih revizorskih procedura (ispitivanje dokumentacije, upiti, istraživanje osnovnih
tvrdnji menadžmenta), kao i nivo sposobnosti i znanja neophodnih da se sprovedu testi-
ranja u ovom području. Naime, nove vrste ugovora mogu inicirati nastanak novih proble-
ma sa kojima se revizor nije ranije suočavao.
Obaveze koje su navedene u ugovoru sa kupcima u pogledu prenosa dobra ili pružanja
usluga mogu se identifikovati eksplicitno, ali se u određenim slučajevima obećanje o obezbeđe-
nju dobara ili usluga može identifikovati posredno. Značaj navedenog identifikovanja sadržan je
u činjenici da ugovorne obaveze predstavljaju osnovu za pravovremeno priznavanje prihoda.
Odrediti cenu transakcije

Revizor u ovoj fazi treba da razmotri procene menadžmenta u pogledu varijabilne kom-
ponente cene transakcije i prikupiti dokaze koje potvrđuju održivost pretpostavki na kojima
je menadžment zasnovao procene. S tim u vezi, neophodno je razmotriti da li su sagledani
401
VOJNO DELO, 7/2019
svi trendovi i okolnosti, da li su pretpostavke sveobuhvatne u smislu da su respektovani svi

relevantni faktori, da li su iste podržane pouzdanim informacijama, obim pretpostavki i al-
ternativa koje su razmatrane, kompromis u odnosu na kontradiktorne informacije prilikom
izvođenja konačnog zaključka i drugo. Cilj je da se utvrdi da li su procene menadžmenta
razborite i realne. Takođe, procena verovatnoće da li će doći do preokreta u iznosu prizna-
tih kumulativnih prihoda zahteva razmatranje različitih scenarija, zavisno od tipa transakci-
je. Otuda mogu biti neophodni dodatni razgovori i diskusije sa menadžmentom za potrebe
pribavljanja dodatnih informacija kada se vrši revizija navedenih procena.
Alokacija transakcione cene na obaveze iz ugovora

Alokacija transakcione cene na pojedine ugovorne obaveze se zasniva na prosuđiva-
nju menadžmenta uz maksimalnu upotrebu uočljivih inputa. Sa druge strane, neophodno
je da revizor evaluaciju navedenih procena zasniva na tržišnim uslovima i specifičnosti-
ma posmatranog entiteta.
Priznavanje prihoda kada entitet ispuni obaveze

Od posebnog značaja za ovu fazu, kao što je prethodno već istaknuto, jeste da li is-
punjenje obaveza zahteva određeni vremenski period ili se pak obaveza izvršava u odre-
đenom trenutku. Ocena da li je u pitanju izmirenje obaveza tokom vremena zahteva pro-
cene i razmatranja brojnih kriterijuma. Kriterijum izvršnosti za pravo naplate (po osnovu
izvršenih obaveza) zahteva da entitet meri progres u izvršenju obaveza tokom perioda.
Otuda je na kraju svakog izveštajnog perioda neophodno prosuđivanje o stepenu dovr-
šenosti transakcije. U slučaju kada se obaveze izvršavaju u određenom trenutku, preno-
som kontrole na kupca neophodno je precizno ustanoviti koji je to trenutak, što zahteva
prosuđivanje revizora, kao i analizu ugovora, pravnu interpretaciju (korišćenje usluga
eksperata), kao i konfirmacije kupaca.
Zaključak
Prihodi po svom karakteru predstavljaju izazovnu kategoriju za reviziju s obzirom na
visok rizik od manipulacija, kako bi se iskazao odgovarajući periodični rezultata. Uvođe-
njem MSFI 15 Prihodi od ugovora sa kupcima uvedene su značajne novine sa ciljem da
se otklone nejasnoće koje su postojale u vezi sa priznavanjem i merenjem prihoda. Na-
vedenim standardom tangirani su finansijski izveštaji entiteta u brojnim industrijama po-
put telekomunikacija, tehnologije, vojne industrije, vazduhoplovstva, intelektualne svojine
i drugo. Za revizore navedeni standard znači dodatni izazov u smislu da neadekvatna
primena standarda od strane entiteta klijenta, doprinosi povećanju revizorskog rizika. Po-
zicije prihoda podložne su inherentnom riziku u smislu da će prihodi biti priznati u neod-
govarajućem obračunskom periodu. Kako bi navedeni rizik sveo na razumnu meru, revi-
zor prilikom verifikacije pozicije prihoda mora sprovesti preliminarne analitičke procedure
402
i druge postupke, kako bi pribavio dovoljan obim adekvatnih dokaza o tome da li je prili-
kom računovodstvenog obuhvatanja prihoda respektovano načelo realizacije, kao i zah-
tevi relevantnih računovodstvenih standarda. U navedenom procesu neophodno je da re-
vizor primeni profesionalno prosuđivanje. Za pozicije prihoda koje se zasnivaju na ugo-
voru, revizor mora detaljno proći kroz sve faze modela za obuhvatanje prihoda koji je
prezentovan u MSFI 15 i primeniti odgovarajuće revizorske procedure.
Literatura
[1] American Institute of Certified Public Accountants, (2019), Audit and Accounting Guide:
Revenue Recognition, AICPA.
[2] Andrić, M., Krsmanović, B., & Jakšić, D. 2004). Revizija: Teorija i praksa, Ekonomski
fakultet, Subotica.
[3] Chartered Professional Accountants Canada (2015). IFRS 15 Revenue from Contract with
Customers, pristupljeno https://www2.deloitte.com/content/dam/Deloitte/ca/Documents/audit/ca-
en-your-questions-answered_IFRS%2015_eFINAL%20FINAL-s.pdf [28.04.2019].
[4] Gramling, A., Rittenberg, L., & Johnstone, K. (2012). Auditing: A Business Risk Approach,
South-Western Cengage Learning, Mason.
[5] Gupta, K. (2006), Contemporary Auditing, McGraw-Hill Publishing Company Limited, New
Delhi.
[6] Johnstone, K., Gramling, A., & Rittenberg, L. (2013). Auditing: A Risk Based Approach to
Conducting a Quality Audit, South-Western Cengage Learning, Toronto.
[7] Knapp, M., (2016). Contemporary Auditing: Real Issues and Cases, Cengage Learning,
Boston.
[8] Kovačević, M., Trandafilović, J., & Kalač, D. (2019). Revizijski aspekt izvršenja budžeta.
Oditor - časopis za Menadžment, finansije i pravo, 5(1), 93-105.
[9] Martić, S. (1993). Separati iz revizije, Ekonomski fakultet, Beograd.
[10] Milojević, D. (2006). Revizija finansijskih izveštaja, FTB, Beograd.
[11] Mirza, A., & Holt, G. (2011). IFRS Practical Implementation Guide and Workbook, John
Wiley and sons, New Jersey.
[12] Mulford C.W. & Comiskey E.E: (2011). The financial number game: Detecting Creative
Accounting Practices, John Wiley & Sons, Inc., New York.
[13] Nešić, V. (2017). MSFI 15 - Prihodi po ugovorima sa kupcima, Računovodstvo, Savez
računovođa i revizora Srbije, 61(1-2), 51-69.
[14] Novaković, S., Jovićević, P., & Simin, M. (2018). Interna revizija u funkciji menadžmenta,
Oditor - časopis za menadžment, finansije i pravo, Centar za ekonomska i finansijska istraživanja,
4(1), 63-84.
[15] Puttick, G., Van Esch, S., Van Esch, S.D., & Kana, S. (2007), The Principles and Practites
of Auditing Juta & Co, Ltd, Cape Town.
[16] Ranković, J. (2016). Teorija bilansa, Ekonomski fakultet, Beograd.
[17] Škarić-Jovanović, K. (2013). Finansijsko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd.
403
DOI: 10.5937/vojdelo1907404V KORPORATIVNA PRIPADNOST ZAPOSLENIH:
UPRAVLJANJE SISTEMIMA
FORMULA USPEHA ORGANIZACIJE
Svetlana Vukotić, Miodrag Brzaković, Vuk Mirčetić

Fakultet za primenjeni menadžment, ekonomiju i finansije, Beograd
U ovom radu se analizira ulogu i važnost korporativne pripadnosti

zaposlenih u poslovanju i ostvarivanju uspeha organizacije. Korpo-
rativnu pripadnost čine sledeći faktori: timski rad, transfer znanja, balansi-
rana komunikacija i korporativna kultura. Pored navedenih faktora koji
opredeljuju korporativnu pripadnost moglo bi se u ovom domenu analizirati
još elemenata. Među njima su i: motivacija zaposlenih, upravljanje karije-
rom i liderstvo. Razmatrali smo pomenute faktore koje podržava detaljan
pregled literature i rezultati ove analize ukazuju na nesumnjiv značaj kor-
porativne pripadnosti zaposlenih i uticaj na bolju ukupnu performansu. Sve
zajedno doprinosi izgradnji komparativnih prednosti organizacije.
Ključne reči: korporativna pripadnost, timski koncept, transfer znanja,
balansirana komunikacija, korporativna kultura, uspeh organizacija
Uvod
S avremeni menadžment potencira stavljanje čoveka u prvi plan, što dalje doprinosi
poslovnom uspehu organizacija na globalnoj osnovi. U tom smislu, motiviše sve
članove organizacije da se aktivno uključe u procese odlučivanja i operativnog delovanja,
snoseći odgovornost za ostvarene rezultate, doprinoseći sinergetskim efektima u okviru
poslovnog sistema, kojem pripadaju.
Pored strategijskih ciljeva firme postoje i personalni ciljevi koji su proizvod težnje sa-
mih zaposlenih. Zaposleni će svoje ciljeve jednostavnije ostvariti ukoliko pripadaju kolek-
tivu. To dalje implicira da suština upravljanja radnom efektivnošću predstavlja zamisao
da napori zaposlenog treba da budu usmereni ka ostvarivanju ciljeva. S jedne strane,
menadžer treba da proceni zaposlenog na osnovu toga kakvi su njegovi rezultati, ako se
uzmu u obzir konkretni standardi koji su mu postavljeni. S druge strane, menadžer treba
da se uveri da su ciljevi i standardi koji su mu određeni u skladu sa širim korporativnim
ciljevima (Dessler, 2007).
Upravo ta konekcija između ciljeva i rezultata profiliše smisao, suštinu korporativne
pripadnosti. Možda se mogu pronaći pandani za korporativnu pripadnost u sintagmama
kao što je kolektivna pripadnost ili pripadanje kolektivu. Još jedna od mogućnosti sa do-
nekle bliskim značenjem je organizacioni identitet, koji ipak predstavlja uži pojam poisto-
većivanja sa organizacijom, odnosno kolektivom. Korporativna pripadnost je najšireg dis-
kursa posmatranja. I ne treba je tumačiti i vezivati isključivo za korporacije. Savremena
404
Upravljanje sistemima
optika ovom terminu pruža mogućnost da istim budu predstavljene sve organizacije, a ne
samo ili isključivo one koje imaju odvojenu funkciju vlasništva od funkcije upravljanja, tj.
korporacije.
Među elementima korporativne pripadnosti mogu se izdvojiti: timski rad, transfer zna-
nja, balansirana komunikacija i korporativna kultura. Pored ova četiri elementa ili stuba
korporativne pripadnosti trebalo bi u ovom kontekstu razmatrati i sledeće: liderstvo, moti-
vaciju i upravljanje karijerom (slika 1). Naravno, konceptualni model koji smo postavili se
ovom sistematizacijom ne iscrpljuje. Tako i organizaciona struktura može imati udela u
korporativnoj pripadnosti. Zatim, tu se može svrstati i predstavljanje u javnosti i poštova-
nje kolektiva, a svaki zaposleni u svemu ima svoju ulogu u kolektivu.
U skladu sa tim, značaj i svrsishodnost timskog koncepta su veliki, mada proces formi-
ranja tima nije lak. Međutim, nijedna ozbiljna i velika organizacija u današnjem modernom,
dinamičnom i brzom poslovanju i ekonomiji ne može opstati bez formiranja nekog vida ti-
ma, koji će joj obezbediti veću efikasnost i efektivnost. Timovi su obično interfunkcionalni,
jer u njih ulaze pojedinci iz različitih poslovnih funkcija ili pak iz različitih divizija, regija, filija-
la. To je neobično važno, ne samo za koordinaciju, već i za učenje, jer se ono najbolje po-
stiže kada se ljudi u organizaciji izlože različitim perspektivama od onih koje sami imaju.
Istovremeno to što su okupljeni u timu predstavlja i njihovu pripadnost kolektivu.
Motivacija
Timski rad
Transfer
znanja
Korporativna Uspeh
pripadnost organizacije
Upravljanje zaposlenih
karijerom
Balansirana
komunikacija
Liderstvo
Korporativna
kultura
Slika 1 – Konceptualni model

Izvor: Autori.
405
VOJNO DELO, 7/2019
Prema Adžiću (2012) potrebno je u izboru aktera upravljanja dati veći značaj posedo-
vanju i korišćenju: (1) specifičnih znanja i veština, (2) sposobnosti verodostojnog razu-
mevanja problema i snalaženja u kompleksnim i neizvesnim okolnostima i (3) specifičnih
sposobnosti kreiranja rešenja i istrajavanja u njihovoj realizaciji. Upravljanje znanjem
predstavlja jedan od najefikasnijih načina za poboljšanje saradnje projektnih timova i re-
zultata poslovanja u organizacijama. Vodeće svetske kompanije uspevaju da ostvare
konkurentske prednosti tako što se transformišu u:
– Kompanije koje kreiraju znanje (Knowledge-Creating Company) i
– Organizacije koje uče (Learning Organizations)
Ove kompanije konstantno kreiraju nova korporativna znanja i rasprostiru ih širom kompa-
nije, pri čemu ostvaruju brzu ugradnju znanja u svoje proizvode i usluge (Cekić, 2004, 53).
Transfer znanja se javlja kada se iskustvo i znanje jedne jedinice prenese na drugu jedini-
cu. Ovaj prenos može biti eksplicitan i to se dešava u slučaju kada jedna jedinica komunicira
sa drugom i u tom procesu postoji neka razmena znanja koja dovodi do povećanja performan-
si u budućnosti. Prenos takođe može da se desi implicitno, kada jedinica koja prima znanja po-
veća svoje performanse korišćenjem tog znanja, ali ne može da objasni razlog poboljšanja.
Može se povući izvesna paralela između korporativne pripadnosti i organizacionog
identiteta. Prema Neill (2018) izmene u menadžmentu kreiraju izazove održavanja organi-
zacionog identiteta i utiču na doprinose zaposlenog organizacionom identitetu. Izgradnja
organizacionog identiteta su i podsticaji zaposlenima da razumeju organizacione promene i
da prihvate internu komunikaciju. U takvim organizacijama je obezbeđen vrlo intenzivan, vi-
šesmerni i slobodan protok informacija i ideja u strukturi. U tom cilju granice organizacionih
jedinica su vrlo propustljive tako da informacije slobodno teku između organizacionih delo-
va. Vrlo je intenzivna lateralna komunikacija između pojedinaca na istom hijerarhijskom ni-
vou. Takođe, intenzivna mora biti i vertikalna komunikacija između hijerarhijskih nivoa, što
može predstavljati problem u centralizovanim strukturama i autoritarnim kulturama kakve
su tipične za mnoga naša preduzeća. Bez obzira da li je vertikalna ili horizontalna, komuni-
kacija mora biti otvorena, iskrena, sa puno poverenja i bez skrivanja informacija.
Kultura organizacije je noviji pojam, koji se javlja jer poslovanje i uspeh preduzeća
mnogo zavisi od kulturnog faktora. Pod tim faktorom podrazumevaju se osnovna načela
ponašanja, međusobni odnosi i usvajanje i poštovanje svih kulturnih vrednosti. Kultura
organizacije - korporativna kultura, predstavlja sistem vrednosnih orijentacija, verovanja,
stavova i mišljenja na osnovu kojih organizacija želi da savlada probleme eksterne adap-
tacije i interne integracije (Mihailović, Ristić, 2007). Organizacionom ili korporativnom kul-
turom okupljamo sve zaposlene oko zajedničkih ciljeva. Ona nam pomaže da efikasnije i
uspešnije donosimo odluke i sprovodimo promene.
Savremena uspešna preduzeća karakteriše duboko poštovanje svake osobe, maksima po
kojoj je klijent uvek u pravu, izgradnja timova, otvorenost, poverenje i uvažavanje, delegiranje,
decentralizacija i veliki naglasak na inovaciji (Dragnić et al, 2003:87). Dalje ovi autori navode
da te dve ključne dimenzije korporativne kulture: maksimalno uvažavanje kupaca i maksimalno
uvažavanje zaposlenih predstavljaju imperativ za svaku organizaciju koja teži uspehu.
Istovremeno respektabilan tretman svih zaposlenih u jednoj organizaciji, kako među-
sobno, tako i od strane nadređenih, doprineće i produbiće osećaj korporativne pripadno-
sti. Moglo bi se tvrditi, s pravom, da je korporativna pripadnost kompleksnija i intenzivnija
po svom sadržaju od lojalnosti zaposlenih nekoj poslovnoj organizaciji u kojoj rade.
406
Timski rad
Timski rad i značaj timova se u svetu kontinuirano (posebno u novije vreme) proučava, prati
i razvija. Razvojem i upravljanjem timovima postiže se u kompaniji bolji stepen razumevanja, sa-
radnje, konsultovanja, preduzimanja akcija, donošenja odluka, timski duh i kvalitetniji rad.
Pod timom se podrazumeva poseban oblik formalne organizacije zajedničkog rada
manjeg ili većeg broja ljudi, koje povezuju postavljeni zadaci i ciljevi, planirani poslovi i
isti ili približno isti motivi i interesi. Kao svaka druga formalna skupina, tim se organizuje
po unapred utvrđenim principima i pravilima.
Evans i Lindsay (2002) definišu tim kao: malu grupu ljudi sa komplementarnim kvalifi-
kacijama, koji žele da realizuju određene ciljeve za koje snose odgovornost. Timovi svoje
aktivnosti zasnivaju na grupnoj koordinaciji, gde svaki član grupe teži da maksimalno do-
prinese ukupnim rezultatima tima. Tim može obaviti mnogo složeniji skup zadataka od
pojedinca. Potencijali tima su, uvek, veći od zbira individualnih sposobnosti njegovih čla-
nova, odnosno za uspešne timove važi sinergetski efekat. Takođe, pojedinci jasno posti-
žu lične koristi, zadovoljavajući svoje potrebe kroz rad, kao deo tima.
Dizajn tima je kritična pretpostavka efektivnosti timskog rada. Dizajn tima podrazu-
meva definisanje timskih uloga i izbor članova tima koji će odgovarati timskim ulogama.
Slično grupama i timovi imaju određene uloge prema kojima treba izvršiti izbor članova ti-
ma. Timska uloga, kao i grupna uloga, predstavljaju skup tipičnih ponašanja za određeno
mesto u timu. Svaki član tima zauzima određenu poziciju u timu i u skladu sa očekivanji-
ma ponaša se srazmerno sa pozicijom koju zauzima. Za nekog člana tima kaže se da je
dobar timski igrač - kada on uspešno određuje i „odrađuje“ svoju timsku ulogu na odre-
đenoj poziciji. Posledice izgradnje tima prikazane su grafički na slici broj 2.
Efektivan razvoj članstva u timu
Vodi ka
Pouzdanoj vezi među članovima tima i višem kvalitetu informacija

koje se razmenjuju u okviru tima
Vodi ka
Mnogo efektivnijem donošenju timskih odlukа
Vodi ka
Mnogo efektivnijem sistemu projektne kontrole, višim povratnim
performansama i mehanizmu povratnih sprega zasnovanim
na performansama članova tima
Slika 2 – Posledice izgradnje tima
Izvor: Kerzner, 1995.
407
VOJNO DELO, 7/2019
Postoji više kriterijuma po kojima možemo svrstati timove. Prema kriterijumu zadataka ti-
movi mogu biti: radni timovi i timovi za rešavanje problema (timovi za poboljšanje). U literaturi
se može pronaći determinisanje ovih timova za rešavanje problema kao upravljačkih timova.
Isti se ponekad nazivaju i rukovodeći timovi. Radni timovi ili timovi koji izvršavaju posao bave
se prvenstveno poslovima koje obavlja organizacija, kao što su proizvodnja ili realizacija uslu-
ge. Timovi za rešavanje problema bave se rešavanjem nekog konkretnog problema, poboljša-
njem kvaliteta, efikasnosti, radnog okruženja. Da bi bili efikasni ovi timovi treba da imaju jasno
definisan zadatak i njihova veličina je ograničena (najčešće se sastoje od 5 do 12 članova).
Tri glavne karakteristike na osnovu kojih se može izvršiti podela timova su: 1. vre-
menski interval, 2. međusobna promenljivost, 3. obim i zadatak funkcije (Torrington et al,
2004). Prema prvom kriterijumu timovi se dele na privremene i trajne. Trajni timovi pred-
stavljaju organizacione jedinice stalnog karaktera čije je trajanje permanentno. Nasuprot
njima, privremeni timovi traju dok se ne izvrši zadatak ili posao radi kojih su formirani, a
kad završe zadatak oni se raspuštaju.
Timovi mogu da budu sa manjim ili većim stepenom autonomije. Najveći stepen auto-
nomije imaju tzv. samoupravni timovi. U samoupravnim timovima se obavljaju poslovni pro-
cesi od početka do kraja. Članovi samoupravnog tima rade kontinuirano zajedno i planiraju,
izvršavaju i kontrolišu svoj rad da ostvare definisan izlaz. Praktično ovi timovi upravljaju sa-
mi sobom i svojim radom u okviru ograničenja koja uspostavlja više rukovodstvo.
Nameće se zaključak iz svega iznetog u formi pitanja da li je i koliko stepen korpora-
tivne pripadnosti proporcionalan sa pripadnošću timu. Chiocchio i saradnici (2011) su is-
traživali kako saradnja, poverenje i konflikti utiču na performansu u timovima. Pored ne-
dvosmislenog praktičnog ishoda, koji znači da podsticanje saradnje pomaže u izgradnji
poverenja i upravljanju konfliktima, njihova studija ukazuje na teorijska kretanja. Bez ade-
kvatne timske obuke i priprema, malo je verovatno da će timovi raditi efikasno i razvijati i
ostvarivati zajedničku viziju. U prilog ovoj tezi trebalo bi istaći nesumnjivu važnost teorij-
skih predznanja.
Iako postoji niz pozitivnih efekata mogu se pojaviti i izvesni nedostaci timskog kon-
cepta. Jedan od većih nedostataka rada u timu odnosi se na sklonost rizičnijim odluka-
ma, jer odgovornost je u takvom slučaju kolektivna, a ne individualna. Postoje i izazovi
koji proizilaze iz nedostatka komunikacija ili ličnih sukoba, kao i prenaglašavanje odnosa
davanja i uzimanja. Dešavaju se i situacije kada se pojedinci vrlo teško integrišu, te im
timski rad predstavlja problem, što može zavisiti i od same prirode pojedinca i od pona-
šanja ostalih članova tima. To u krajnjoj instanci, može doneti otuđenje za neke zaposle-
ne i na kraju dovesti do nezadovoljstva poslom, fluktuacije radne snage i / ili smanjene
performanse. Ne postoji jednostavan pravni lek za ovaj problem, već obuka ili česta pro-
mena pozicije unutar organizacije koja je korisna, naravno ako je moguće sprovesti (Fa-
pohunda, 2013).
Transfer znanja
Glavni nosioci i eksponenti znanja su ljudi, pa se i u bukvalnom i u prenesenom zna-
čenju može govoriti o ljudima kao kapitalu kojim organizacije raspolažu. Samim tim, tre-
ba istaći da se od zaposlenih zahteva da na duži vremenski period očuvaju svoju radnu
408
sposobnost i da su pripremljeni za inoviranje znanja i perfekcijalizaciju. Preduzeće u sa-

vremenoj ekonomiji svoju konkurentsku prednost bazira na znanju svojih zaposlenih.
Shodno tome, kako navodi Jovović sa saradnicima (2011) jedna kompanija vredi onoliko
koliko znaju zaposleni u njoj, a njen intelektualni kapital predstavlja njen koeficijent inteli-
gencije.
Razlikuju se faktori koji utiču na radnu efektivnost ljudskih resursa u organizacijama,
ponekad i od autora do autora. Tako, na primer, prema Stevanović i Lojić (2011) radna
efektivnost objedinjuje nekoliko segmenata: postavljanje ciljeva, obuku, evaluaciju i na-
građivanje. Torrington i saradnici (2004, 267 i 273) ističu u ovom domenu važnost posve-
ćenosti menadžmenta, ali i posvećenost zaposlenih u stavovima i odnosu. Turbulentnost
tržišta i izražena konkurentnost nameću kompanijama visok stepen dinamike poslovanja,
kvalitetnu i pravovremenu poslovnu aktivnost, koja prvenstveno počiva na kvalitetnim
ljudskim resursima (Vukotić i saradnici, 2013). Saglasno Gupta i Singhal (1993) u inova-
tivnim kompanijama ljudi su najvažniji resurs. Youndt i saradnici (1996) ističu da inovaci-
one inicijative snažno zavise od znanja zaposlenih, ekspertize i angažovanja kao ključnih
ulaza u procesu kreiranja vrednosti.
Pored znanja, veština i individualne ekspertize prema Chen i Huang (2007) firme mo-
raju da poseduju i kapacitete upravljanja znanjem da bi postigle efektivno korišćenje ljud-
skog kapitala u razvoju organizacione ekspertize za inovacije. Upravljanje znanjem utiče
na relacije između primene strategije ljudskih resursa i inovativnih performansi. Handy
(1995) smatra da iako je svaka organizacija različita postoje određeni modeli koji se mo-
gu primeniti u svakoj organizaciji, kada je upravljanje takvom organizacijom u pitanju i
implementacija promena. Prema ovom autoru svaka firma ima svoj razvojni put, koji se
sastoji od nekoliko faza (slika 3).
FAZE VREDNOSTI – PRIORITETI

NOVI KUPCI + NOVI PROIZVODI
Znanje – Kompetentnost
Kupci – Tržište
B Firma – Ljudi
STAGNACIJA Planovi – Projekti
Ideja – Proizvod – Usluga
Slika 3 – Handy-jeva kriva
Izvor: Menadžer Delfin, 2000.
Na početku je ideja, proizvod ili usluga koji predstavljaju polaznu tačku, razmišljanje o
poslu... to je prva faza. U drugoj fazi se prave planovi i projekti razvoja. Treću fazu pred-
stavlja osnivanje firme i okupljanje ljudi. Četvrta faza je okretanje kupcima i tržištu. Sve
četiri faze su uzlazne, ali tada dolazi do kritičnog momenta i određuje se dalja sudbina
firme. Handy zastupa stav da firme treba da se transformišu dok su uspešne (dok se na-
laze u tački A). To znači da stalno ulažu u znanje, kompetentnost svojih zaposlenih i ino-
vacije. Peta faza je ona kada firma postaje firma znanja koju odlikuje kompetentnost za-
poslenih. Ukoliko ne krene tim putem, firmi neumitno sledi stagnacija i potom silazna pu-
tanja (tačka B). Suština je, kako ističu Brzaković i Straživuk (2015) da se znanje pretvori
u iskustvo i rezultate i upotrebi onda kada je najpotrebnije.
409
VOJNO DELO, 7/2019
Implementacija postojećeg korporativnog znanja predstavlja progresivan korak u od-

nosu na jednostavno praćenje poslovnih trendova, jer se na taj način analizira šta zapo-
sleni rade sa podacima i kakav je rezultat njihovog rada. Ovo služi i da se prikupi eks-
pertsko znanje koje inače postoji u kompaniji. Sakupljanje i skladištenje prikupljenog kor-
porativnog znanja je od velike važnosti za jedno preduzeće, ali to postaje nedovoljno ako
se to znanje dalje ne transferiše (Vukotić et al, 2017).
Saglasno Bessant i Tid (2011, 84) inovacije su jedan od centralnih faktora razvoja i
rasta privrede. Prema istim autorima (str. 339) inovacija uglavnom nije pojedinačni čin
već delo više igrača. Stoga su mreže važne za inovacione procese u svim fazama, od
pronalaženja mogućnosti i stvaranja ideja do komercijalizacije. Kroz mreže se deli no-
vo znanje i informacije, što je značajno za inovacije (slika 4). Lakše je, a nekad je i je-
dini način za različite učesnike, doći do potrebnog know-how kroz mreže, nego delova-
ti samostalno.
Članovi
Svi članovi
Podela imaju pristup
posla tehnologiji
Mreža zaposlenih
Tehnologija
Zadaci i ciljevi organizacije
Zadaci Instrumenti
Pojedinac koji obavlja Tehnologija potreba

određeni zadatak koristeći za određeni zadatak
određene instrumente
Slika 4 – Rezervoari znanja i odnosi među njima

Izvor: McGrath, Argote, 2001.
Ponekad je ovo znanje “sakriveno” u bazama podataka, izveštajima i informacio-

nim sistemima. U nekim slučajevima, znanje je “zaključano” u glavama zaposlenih i
gubi se kada određene osobe napuste kompaniju (slika 5). Upravljanje znanjem opi-
suje raspon strategija i instrumenata koji pokušavaju da zadrže vredno znanje, da ga
predaju drugim ljudima koji mogu imati koristi od njega, a sve u cilju da se upotrebe
u korist kompanije.
410
u elektronskim
bazama znanja
12%
u „papirnim“
dokumentima
26%
u glavama ljudi
42%
u elektronskim
dokumentima
20%
Slika 5 – Gde „živi“ korporativno znanje?

Izvor: Menadžer Delfin, 1999.
Balansirana komunikacija
Uspešna komunikacija je sposobnost jasnog i razumljivog iznošenja činjenica, informa-
cija i razmišljanja. Welch i Jackson (2007) razmatraju koncept interne korporativne komuni-
kacije i tvrde da bi isti trebalo da bude ključni fokus za teoriju i praksu korporativne komuni-
kacije, jer se odnosi na sve zaposlene. Komunikacija u organizacijama je još jedan od „no-
sećih“ stubova korporativne pripadnosti. Međutim, važno je imati u vidu da komunikacija
treba da bude otvorena, balansirana i da prožima sve delove organizacije. Projović i Kolev
(2017) ističu kao jedan od najvažnijih strateških ciljeva komuniciranje preduzeća sa svim
akterima poslovanja, odnosno stejkholderima, što suštinski predstavlja osnovni zadatak
korporativne komunikacije. Međutim, uprkos značaju koji joj se pridaje u savremenom po-
slovanju, ona još uvek nije dovoljno istražena, kako zaključuju ovi autori.
Kada je korporativna pripadnost u pitanju, a samim tim i komunikacija kao njena kom-
ponenta, prema Ćatović i Elfić (2015) samo posedovanje sposobnosti za komunikaciju je
potreban, ali ne i dovoljan (pred)uslov efikasne komunikacije. Drugi uslov odnosi se na
performanse ponašanja – i menadžera i izvršilaca. Potrebno je da se svi ponašaju u
skladu sa usvojenim komunikacionim principima, odnosno kodifikovanim pravilima efika-
snog komuniciranja, da ne bi postali prepreka efikasne komunikacije.
Svaka organizacija mora da reši dve grupe problema: probleme eksterne adaptacije i
probleme interne integracije. Problem eksterne adaptacije se sastoji u pronalaženju mesta i
411
VOJNO DELO, 7/2019
uloge grupe ili organizacije u svojoj sredini. Problem interne integracije sastoji se u pronala-
ženju pravila i principa koji će osigurati skladno funkcionisanje i harmonične međuljudske
odnose, kako bi organizacija postala kompaktna socijalna zajednica. Kompanije sa jakom
organizacionom kulturom smanjuju „trzavice“ među zaposlenima i povećavaju njihovo za-
dovoljstvo. U njima svaki zaposleni zna svoja ovlašćenja i odgovornosti. Prema Janićijeviću
(2011, str. 50) postoje komponente organizacije i menadžmenta koje mogu da utiču na po-
jačavanje ili slabljenje relacije između organizacione kulture i performansi. Komunikacija je
jedan od moderirajućih faktora. Otkriveno je da ona može da pojačava i slabi odnos kultura
orijentisanih ka misiji i kultura orijentisanih ka ulogama i performansi kompanije. Vođstvo u
organizaciji je takođe medijator uticaja kulture na performanse. U zavisnosti od tipa vođ-
stva, uticaj kulture na performanse će biti slabiji ili jači. Prema jednom istraživanju transfor-
maciono liderstvo je bilo značajan faktor koji je opredeljivao uticaj birokratske kulture na in-
dividualne radne učinke zaposlenih. Pored liderstva, posvećenost kompaniji se takođe po-
javljuje kao faktor koji moderira uticaj korporativne kulture na performanse.
Dobra priprema, najpre za neverbalnu komunikaciju, kasnije olakšava i verbalnu u to-
ku samih pregovora. Dokazano je da se u toku poslovne saradnje uglavnom nastoji stvo-
riti poverenje kod osobe sa kojom će se poslovati. Na primer, pri prvom kontaktu sa ne-
kom firmom ili institucijom pojedinac će tražiti neku vrstu garancije da bi uspostavio, bilo
jednokratni, bilo trajniji odnos sa njom. Kada se odnos uspostavi, zadovoljstvo vezano za
doživljeno pozitivno iskustvo ulazi u igru. Vremenska dimenzija je, dakle, fundamentalna,
jer se poverenje progresivno gradi, razvija i potkrepljuje, dok nestanak poverenja može
da bude nagao i brutalan, često čak i pod uticajem glasina (Milivojević, Vukotić, 2010).
Komunikacija u organizacijama može da se odvija na dva nivoa: „na gore“ i „na dole.“
Protok informacija odozgo nadole (Top-Down) ukazuje na to da je u nekim većim predu-
zećima prisutna vrsta aktivnosti koja se obavlja u višim nivoima menadžmenta i to na
osnovu ideja ili informacija koje su njemu dostupne. Sledeća faza je primena i te ideje se
potom „guraju“ nadole kroz čitavu organizaciju. Ovakav proces je u suštini korektan, jer
proističe iz određenih odluka koje su donesene i na koje treba brzo reagovati. Ipak, pro-
blem može biti u tome da menadžeri budu „zaslepljeni“ sopstvenim idejama, zbog čega
ne uspevaju da zapaze promene u spoljnom okruženju ili u sopstvenom preduzeću.
Protok informacija odozdo nagore (Bottom-Up) je takav pristup procesu planiranja ili po-
slovanja gde kompanije u taj posao uključuju sav svoj personal i manje organizacione jedi-
nice. Informacije se kreću od nižih ka najvišim krugovima menadžmenta, a u većini slučaje-
va manje organizacione jedinice pripremaju individualne planove koji će biti, ili inkorporira-
ne u, na primer, glavni (marketing) plan, ili će dati ključne podatke na kojima će se plan za-
snivati. Mada ovaj pristup može biti sporiji od Top-Down pristupa, on omogućava da svoju
reč kažu i oni koji su najbliži potrošaču i oni koji su odgovorni za primenu plana.
Na sledećim tabelama 1 i 2 prikazana je i jedna i druga vrsta komunikacije u istraživanim or-
ganizacijama u periodu 2008-2010. godine u Srbiji, odnosno u komparaciji sa prosekom u Evropi.
Tabela 1 – Način na koji nadređeni/menadžeri komuniciraju sa zaposlenima „na dole“

Pisana direktna Verbalna direktna Timsko (grupno) Elektronska
komunikacija komunikacija obaveštavanje komunikacija
2,93 2,71 2,56 1,78
Izvor: Modifikovano prema Paunović i Radonjić (2018, str. 78)
412
Na osnovu istraživanja koje su prenele autorke Paunović i Radonjić (2018) vidi se da

je u Srbiji najviše korišćen (u smeru od menadžera prema zaposlenima – na dole) metod
komuniciranja u vidu pisane direktne komunikacije. Sledi je verbalna direktna komunika-
cija i grupno obaveštavanje. Na poslednjem mestu je elektronska komunikacija, što je na
niskom nivou u odnosu na evropski prosek.
Tabela 2 – Način na koji zaposleni komuniciraju prema nadređenima/menadžerima „na gore“

Način komunikacije Srbija Prosek u Evropi
Direktno prema nadređenom/višem
2,19 1,99
rukovodstvu
Direktno prema svom nadređenom/putem
3,19 3,04
neposredno nadređenog
Sastanci zaposlenih 1,50 1,91
Grupni brifinzi 1,14 2,02
Šeme sugestija i predloga 1,03 1,16
E-komunikacija 1,36 1,96
Izvor: Modifikovano prema Paunović i Radonjić (2018, str. 78)
Primećuje se i kod ove komunikacije da je elektronski vid manje zastupljen. U pogle-

du ostalih vidova najviše je zastupljena komunikacija direktno prema svom nadređenom,
kako u Evropi, tako i u Srbiji.
Uspostavljanjem balansa među relevantnim parametrima, ali i određivanjem prioriteta
poteza postiže se efektivna komunikacija (Zakić et al, 2013). Komunikacija, kao takva,
zahteva prihvatanje organizacione kulture, efektivnog seta sistema, procedura i učenja,
kao i personalnu kompetenciju članova organizacije, posebno menadžera. Krajnji ishod
ovakve komunikacije je izraženiji osećaj korporativne pripadnosti svih zaposlenih, što da-
lje može dovesti, a najčešće i dovodi, do uspešnijeg poslovanja organizacija.
Korporativna kultura
Kultura organizacije je relativno noviji pojam, koji se javlja usled činjenice da poslova-
nje i uspeh preduzeća mnogo zavisi od kulturnog faktora. Pod tim faktorom podrazume-
vamo osnovna načela ponašanja, međusobne odnose i usvajanje i poštovanje svih kul-
turnih vrednosti. Pod korporativnom kulturom podrazumeva se ponašanje ljudi u organi-
zaciji i ponašanje same organizacije.
Postoje brojne definicije korporativne kulture. Suština organizacione ili korporativne
kulture mogla bi se determinisati kao: sistem pretpostavki, vrednosti i normi ponašanja
koje su članovi jedne organizacije razvili ili usvojili kroz zajedničko iskustvo i koji bitno
određuje njihovo mišljenje i ponašanje (Janićijević, 1996).
Dragnić i saradnici (2003, 87) ističu da je u Srbiji prisutan kolektivizam, odnosno da
postoji verovanje u nepogrešivost i apsolutni autoritet kolektiva. Zaposlenima je važniji
respekt ostalih članova kolektiva, nego materijalni status. Preferira se i uspostavljanje
dobrih veza i odnosa sa socijalnim okruženjem.
413
VOJNO DELO, 7/2019
U praksi se retko sreće da u jednoj kompaniji postoji samo jedna kultura i jedan skup
zajedničkih vrednosti. Organizacije, posebno velike, uglavnom imaju i po nekoliko kultura
koje istovremeno egzistiraju i deluju u njima (tabela 3). Opšte uzevši, uobičajena je ten-
dencija da ljudi dele vrednosti i da imaju veći broj zajedničkih stavova sa osobama iz
oblasti sopstvene poslovne aktivnosti ili iz radnih grupa u kojima konkretno deluju, nego
sa ljudima iz drugih delatnosti ili drugih delova organizacije.
Međutim, ovim se ne negira postojanje jedinstvene dominantne korporativne kulture,
koja čini istančan sveobuhvatni „imidž“ organizacije. Dominantna kultura organizacije
stvara osnovne vrednosti koje vladaju u datoj organizaciji.
Tabela 3 – Dominantne vrednosti i karakteristike korporativnih kultura
Dominantne bazične vrednosti Karakteristike kulture

Organizaciona kultura koja vrednuje postavljanje i
ostvarivanje ciljeva. Od članova se očekuje da ostvaruju
Postignuće
izazovne, ali realistične ciljeve sa što većim entuzijazmom i
postižu što veće rezultate.
Kultura koja najviše vrednuje kreativnost, kvalitet i
individualni rast. Članovi se ohrabruju da uživaju u svom
Samoaktuelizacija poslu, da rade na sopstvenom usavršavanju i pronalaze
nove aktivnosti. Visoko se cene nezavisnost i kreativno
razmišljanje.
Kultura koja visoko vrednuje podršku i pomoć drugim
članovima organizacije da ostvare svoje zadatke i lični
Podrška
razvoj. Upravljanje je participativno i orijentisano na podršku
zaposlenima.
Kultura koja najviši prioritet daje izgradnji konstruktivnih
interpersonalnih odnosa. Od članova se očekuje da budu
Prijateljstvo
prijateljski raspoloženi, otvoreni, osećajni i puni
razumevanja za ostale članove grupe.
Kultura koja vrednuje poštovanje pravila, procedura,
Disciplina birokratsku kontrolu, tradicionalne vrednosti, gde svako ima
tačno određenu ulogu i mesto u organizaciji.
Kultura bazirana na poštovanju autoriteta. Zahteva se
Autoritet povinovanje formalnom autoritetu i stroga kontrola, dok je
individualna inicijativa nepoželjna.
Vrednuje se naporan rad, upornost i perfekcija u izvršavanju
zadataka. Članovi organizacije veruju da moraju izbeći
Perfekcionizam
grešku po svaku cenu, a ciljevi su obično jako usko i
precizno definisani.
Kultura koja podstiče takmičarski duh, pri čemu se članovi
organizacije nagrađuju ukoliko u rezultatima nadmaše svoje
Kompeticija
kolege. Članovi funkcionišu po sistemu pobednik/gubitnik i
veruju da su jedni drugima konkurencija.
Izvor: Cooke et al, 1993.
414
Korporativna kultura daje ljudima osećanje formalne i neformalne obaveznosti kako da se

ponašaju i šta treba u određenoj situaciji da urade, a sve se to stiče kroz proces poslovne so-
cijalizacije. Do zajedničkih značenja stvari i pojava, kao i zajedničkih verovanja, vrednosti i
normi ponašanja članovi organizacije mogu doći jedino međusobnim interakcijama i komuni-
ciranjem tokom svog rada u organizaciji. Korporativna kultura nastaje kroz zajedničko isku-
stvo članova organizacije, koje oni stiču rešavanjem svakodnevnih problema (Schein, 1985).
Smisao koncepta organizacione kulture je u tome da svaka organizacija definiše svoje siste-
me vrednosti, verovanje i norme ponašanja koji će biti dovoljno vredni da ih prihvate i usvoje
zaposleni u organizaciji, kao i novozaposleni. Opšte prihvaćeni sistem vrednosti, verovanja i
normi postaje kodeks ponašanja u internim i eksternim komunikacijama zaposlenih, a za no-
ve članove prva i osnovna lekcija koju treba savladati radi uspešne integracije u novu sredinu,
što će dalje implicirati i korporativnu pripadnost posle izvesnog vremena.
Ostali faktori korporativne pripadnosti

Među elemente koji predstavljaju korporativnu pripadnost mogu se svrstati i motivacija za-
poslenih, upravljanje karijerom i liderstvo. Međutim, lista gradivnih faktora se time nikako ne
iscrpljuje. Strategijski ciljevi i način kako su definisane misija i vizija organizacija mogu biti ko-
hezivno tkivo organizacija. Takođe jedan od uticajnih faktora može biti i organizaciona struk-
tura. Poverenje je ne samo temelj svih interakcija, međusobnih odnosa i osećaja pripadnosti,
nego i nadgradnja koja može rezultirati uspešnim poslovanjem. U skladu sa tim, Zakić i sa-
radnici (2008) iznose da savremena preduzeća karakteriše duboko poštovanje svake osobe,
maksima po kojoj je klijent uvek u pravu, izgradnja timova, otvorenost, poverenje i uvažava-
nje, delegiranje, decentralizacija, autonomija i veliki naglasak na inovacijama.
Motivacija se može definisati kao proces pokretanja, usmeravanja i održavanja aktiv-
nosti ka nekom cilju. Kako se u menadžmentu značaj motivacije izjednačava sa znača-
jem strategijskih planova, jer predstavlja input u procesu dizajniranja organizacionih od-
nosa i raspodele moći unutar njih, tako se motivacija zaposlenih dovodi u najužu vezu sa
posvećenošću ciljevima organizacije, lojalnošću poslodavcu i efektivnom i efikasnom ra-
du (Buars, Rue, 1994). Shodno tome, uticaj motivacije zaposlenih na korporativnu pri-
padnost organizaciji je nesumnjiv.
Ukoliko svi zaposleni poštuju kolektiv u kome rade, a organizacija uvažava svoje za-
poslene utoliko će povratna sprega koja se među njima ostvaruje doprineti realizaciji ko-
risti za sve. Primera radi, izgradnja karijere pojedinca predstavljaće dobrobit i za pojedin-
ca i za firmu u kojoj radi. U prilog tome i Salai (2011, str. 146) elaborira tezu da se karije-
ra zaposlenog odvija u karakterističnom društvenom miljeu, a to je organizacija. Iz tog
razloga oni pristupi koji zanemaruju ovu činjenicu i karijeru tumače isključivo u njenoj psi-
hološkoj dimenziji čine sistemsku grešku. Menadžeri se ne mogu više oslanjati na orga-
nizaciju u planiranju svoje karijere i moraju naučiti da upravljaju sami sobom i svojim ra-
dom, kao što to rade profesionalci. Posao sada zahteva kompletnu osobu koja upravlja-
jući sopstvenim životom donosi korist i ostvaruje vrednosti i za organizaciju, odnosno fir-
mu i za sebe samog, odnosno za svoju karijeru. Međutim, zaposleni ne predstavlja izolo-
vano ostrvo u svojoj organizaciji, jer doprinoseći izgradnji karijere i ostvarenju benefita za
organizaciju neminovno u taj proces uključuje i korporativnu pripadnost preduzeću.
415
VOJNO DELO, 7/2019
Može se konstatovati da se ugao posmatranja menadžerske funkcije usložnjava i lider-

stvo sve više predstavlja kompleksni, multidimenzionalni proces. U tom procesu, kako ističu
Petrović i Živković (2017, str. 88) vođa - lider ne sme nametati vlastitu viziju okolini, već podr-
žavati zaposlene da i oni otvoreno govore o vlastitoj viziji, te onda, na temelju pojedinačnih
graditi zajedničku viziju. Lider koji zna da dijagnostifikuje razvojni nivo sledbenika i praktikuje
situacioni pristup liderstvu sasvim sigurno će primenjivati odgovarajuće liderske stilove. Na taj
način, sledbenici će biti motivisani i efikasni, razvijaće se tokom vremena izvršavajući zadatke
koje im lider poveri, što će i samoj organizaciji omogućiti bolje poslovne rezultate (Cvijanović
et al, 2018). Zapravo iz navedenog može se zaključiti da postoji vice versa odnos. Ukoliko se
zaposleni u nekoj organizaciji ili preduzeću osećaju kao deo kolektiva ili imaju izraženu korpo-
rativnu pripadnost, onda će prihvatiti i stilove liderstva koje primenjuju vođe u kompaniji. Sa-
mim tim, sve zajedno će ishodovati pozitivnim poslovnim rezultatima.
Zaključak
Korporativna pripadnost je koncept koji sve više zaokuplja pažnju istraživača. Modali-
teti ovog pojma su se i pre pojavljivali. Dimenzija tih oblika bila je usmerena na pripad-
nost kolektivu, što je jednostavnija forma veza i pripadnosti.
Predmet istraživanja ovog rada postavili smo kao pitanje: Koliko i kako korporativna
pripadnost utiče na poslovanje preduzeća/organizacija kroz timski rad, deljenje znanja,
dobru komunikaciju i korporativnu kulturu? Rezultati naše analize pokazuju da svaki od
navedenih faktora korporativne pripadnosti zaposlenih na svoj način doprinose ostvare-
nju većih učinaka organizacije i izgradnji distinktivne prednosti.
Jedna od najprepoznatljivijih karakteristika savremenih organizacija jeste intenzivira-
nje aktivnosti timova. Timski koncept je proces u kome ljudi rade zajedno da ostvare po-
stavljene ciljeve. U tom procesu dolazi do prenošenja i deljenja znanja. Kompanija koja
prva shvati koliko je transfer znanja u organizaciji dragocen, imaće više mogućnosti da to
znanje pretvori u profit. Tokom svih ovih aktivnosti i relacija ostvaruje se i potencira kor-
porativna pripadnost. Intenzivna komunikacija je takođe značajna karakteristika savre-
mene organizacije. Korporativna kultura nastaje u procesu grupnog (kolektivnog) rešava-
nja problema sa kojima se suočavaju članovi jedne grupe ili organizacije.
Svakako treba imati u vidu i aktere koji će realizovati čitav proces i njihovu međusob-
nu vezu i povratnu spregu u domenu komunikacije. U cilju obezbeđenja dugoročne ori-
jentisanosti zaposlenih prema potrošačima i kvalitetu, potrebno je vršiti konstantan ko-
munikacioni pritisak na zaposlene, kako bi se njihovi ciljevi vremenom identifikovali s ci-
ljevima organizacije. Istovremeno, to označava i visoku vrednost i značaj korporativne
pripadnosti. Međutim, da bi došlo do ovog poistovećivanja potrebno je da ljudski resursi
u organizacijama u kojima rade budu motivisani. Njihova motivisanost bi trebalo da bude
dvosmerna prema zadovoljavanju potreba i želja eksternih potrošača, ali i ispunjenju
sopstvenih potreba i ličnih stremljenja.
Korporativna kultura predstavlja ponašanje ljudi u organizaciji i ponašanje same organiza-
cije. Svaka organizacija ima kulturu koja oblikuje način na koji se zaposleni u organizaciji pona-
šaju, pristupaju svojim poslovima i ophode prema kolegama i klijentima. Ona je ponekad „skri-
vena“, jer se članovi organizacije nesvesno ponašaju shodno očekivanjima koja smatraju da
416
organizacija stavlja pred njih. Poput gravitacije, ne može se videti, ali se može osetiti. Bilo da je
više vidljiva ili manje njen uticaj na korporativnu pripadnost je neosporan. Može se zaključiti da
korporativna kultura utiče na međusobne odnose zaposlenih i korporativnu pripadnost.
Tematika koja se odnosi na korporativnu pripadnost je veoma široka. Osnovni cilj is-
traživanja u ovom radu bio je da ukaže na značaj fenomena korporativne pripadnosti na
uspešno poslovanje preduzeća/organizacije sa teorijskog aspekta. U tom smislu bi se
kao prostor za nova istraživanja moglo preporučiti analiziranje aspekata koje pokazuje
praksa i sprovođenje ispitivanja na terenu.
Literatura
[1] Adžić, S. (2012). Visoko obrazovanje za konkurentnost i inovativnost – slučaj Srbije, XVIII
Skup Trendovi razvoja: „Internacionalizacija univerziteta,“ Kopaonik, 27. 02. - 01. 03. 2012. Paper
No.А1.2-6, str. 115-119, dostupno: www.trend.uns.ac.rs,
[2] Bessant, J., Tidd, J. (2011). Innovation and Entrepreneurship, Chichester: John Wiley and Sons.
[3] Brzaković, M., Straživuk, D. (2015). Informacije i znanje kao ključni resursi za potrebe interaktivnog
učenja, Primus Global, sveska 2, broj 1. dostupno: http://dx.doi.org/10.7251/PMG0115084B
[4] Byars, L., Rue, L. (1994). Human Resource and Personnel Management, Homewood, IRWIN.
[5] Cekić, Z. (2004). Menadžment informacionih tehnologija u građevinarstvu, Fakultet za
graditeljski menadžment, Građevinska knjiga, Beograd.
[6] Chen, X. D., Huang, D. S. (2007). Corporate Governance and Accounting Conservatism –
An Empirical Study Based onlisting Corporation. Securities Market Herald, 3, pp. 10-17.
[7] Chiocchio, F., Forques, D., Paradis, D., Iordanova, I. (2011). Teamwork in Integrated
Design Projects: Understanding the Effects of Trust, Conflict, and Collaboration on Performance,
Project Management Journal 42(6), pp. 78 – 91.
[8] Cooke, R., A., Szumal, J., Measuring, L. (1993). Normative Beliefs and Shared Behavioral
Expectations in Organizations: The Reliability and Validity of the Organizational Culture Inventory,
Psychological Reports, pp. 1299-1330.
[9] Cvijanović, D., Mirčetić, V., Vukotić, S. (2018). Situaciono liderstvo: primena odgovarajućeg
stila u zavisnosti od razvojnog nivoa sledbenika. Zbornik radova 8. međunarodnog simpozijuma o
upravlјanju prirodnim resursima ISNRM, Zaječar, maj, 2018, str. 59-65.
[10] Ćatović, A., Elfić, E. (2015). Pretpostavke efikasnog komuniciranja u organizacijama,
Ekonomski izazovi, Godina 4, Broj 7, str. 102-110.
[11] Dessler, G. (2007). Osnovi menadžmenta ljudskih resursa, Data Status, Beograd.
[12] Dragnić, A., Lazić, J., Cvijanović, J., M. (2003). Međusobni uticaj organizacione strukture i
korporativne kulture, Industrija, broj 3-4, str. 69-88.
[13] Evans J., R., Lindsay W., M. (2002). The Management and Control Quality. South-
Western, Ohio, USA.
[14] Fapohunda, T., M. (2013). Towards Effective Team Building in the Workplace,
International Journal of Education and Research, Vol.1, No. 4, April, pp. 1-12.
[15] Gupta, A. K., Singhal, A. (1993). Managing Human Resources for Innovation and
Creativity, Research Technology Management, 36(3), pp. 41-48.
[16] Handy, C. (1995). Gods of Management - The Changing Work of Organizations. New
York: Oxford University Press.
[17] Janićijević, N. (1996). Organizaciona kultura, Ulix, Novi Sad.
417
VOJNO DELO, 7/2019
[18] Janićijević, N. (2011). Uticaj organizacione kulture na performanse preduzeća,

Ekonomske ideje i praksa, broj 2, oktobar, pp. 42-53.
[19] Jovović, D., Jašić, B., Maslovara, J. (2011). Nova uloga globalnog lidera u organizacionim
promenama, Međunarodni naučni skup ES-NBE, Ekonomska nauka u funkciji kreiranja novog
poslovnog ambijenta, Zbornik radova, str. 864-874.
[20] Kerzner, H. (1995). Project management, Van Nostrand Reinhold, New York.
[21] McGrath, J. E, Argote, L. (2001). Group Processes in Organizational Contexts, Blackwell
Handbook of Social Psychology: Group Processes, Oxford: Blackwell Publishers Ltd, pp. 603-627.
[22] Menadžer Delfin, (1999). Znanje u „mreži“, (mesečni bilten praktičnih i primenjivih saveta
iz menadžmenta), broj 44, (avgust).
[23] Menadžer Delfin, (2000). Direktor za znanje, (mesečni bilten praktičnih i primenjivih saveta
iz menadžmenta), broj 58, (oktobar).
[24] Mihailović, D., Ristić, S. (2007). Menadžment – ljudska strana (drugo izdanje), Fakultet
tehničkih nauka, Novi Sad.
[25] Milivojević, T., Vukotić, S. (2010). Multidimenzionalni pojam poverenja u kontekstu krize i
razvoja, Naučni skup – Kriza i razvoj, Institut društvenih nauka, Centar za ekonomska istraživanja,
03. 06. 2010, Beograd, Zbornik radova, str. 533-541.
[26] Neill, M., S. (2008). Changes Management Communication: Barriers, Strategies & Change
Management Messaging. Public Relations Journal, Vol. 12, Issue 1, (Avgust), pp. 1-26.
[27] Paunović, M., Radonjić, A. (2018). Značaj komunikacije u savremenom poslovanju,
Megabiznis, 2/1, str. 73-87.
[28] Petrović, P., Živković, D. (2017). Permanentno učenje zaposlenih u hotelu i njihova
zajednička vizija organizacije, HiT menadžment, God. 5(1), str. 85-93.
[29] Projović, I., Kolev, D. (2017). Corporate Communications in the Development of Business,
EMC Review, God. VII, broj 1, str. 71-92.
[30] Salai, L. (2011). Razvoj međunarodne karijere, Škola biznisa, Broj 4, str. 145-159.
[31] Schein E., H. (1985). Organizational Culture and Leadership, (1st ed.), Jossey-Bass, San Francisco.
[32] Stevanović, Z., Lojić, R. (2011). Upravljanje radnom efektivnošću zaposlenih, Vojno delo,
jesen 2011., str. 380-396.
[33] Torrington, D., Hall, L., Taylor, S. (2004). Menadžment ljudskih resursa, Data status, peto
izdanje, Beograd.
[34] Vukotić, S. Milivojević, T., Zakić, N. (2013). Theory, Practice and Characteristics of Management
in Serbia, International Journal of Advances in Management and Economics, 2(2), pp. 63-75.
[35] Vukotić, S., Zakić, N., Ćurčić, N. (2017). Menadžment znanja i upravlјanje inovacijama kao
izvor poslovnog uspeha i konkurentske prednosti preduzeća, Četvrti naučno-stručni skup sa
međunarodnim učešćem, Politehnika 2017, 08. decembar, Beograd, str. 436-442.
[36] Welch, M., Jackson, P., R. (2007). Rethinking internal communication: A stakeholder
approach. Corporate Communications An International Journal, 12(2):177-198.
[37] Youndt, M. A., Snell, S. A., Dean, J. W. Jr., Lepak, D. P. (1996). Human Resource Management,
Manufacturing Strategy, and Firm Performance, Academy of Management Journal, 39(4), pp. 836-866.
[38] Zakić, N., Vukotić, S., Milivojević, T. (2013). Efektivna komunikacija u toku diskontinuelne
organizacione promene, II Međunarodni naučni skup: Moć komunikacije 2013, Tema: Multimedie i
komunikacije, 30-31. maj, Beograd, Conference proceedings, CD Rom, str. 401-412.
[39] Zakić, N., Stamatović, M., Jovanović, A. (2008). Analiza uticaja faktora na inovacije proiz-
voda i poslovnih procesa, Ekonomika, broj 4, str. 116-131.
418
DOI: 10.5937/vojdelo1907419I UTICAJ NACIONALNE KULTURE NA PROCES
UPRAVLJANJA ORGANIZACIONIM
PROMENAMA
Đurđijana Ilić
Marko Andrejić∗
Visoka brodarska škola akademskih studija, Beograd
Ministarstvo odbrane Republike Srbije,
Vojnomedicinska akademija, Beograd
Slađana Ilić
Ekonomsko-trgovinska škola, Kruševac
I
straživanjima je utvrđeno da nacionalnu kulturu u Srbiji karakteriše vi-
soka distanca moći, visoko izbegavanje neizvesnosti, visok stepen ko-
lektivizma i dominantne ženske vrednosti (raspodela uloga između rodova).
Te karakteristike su u suprotnosti sa karakteristikama nacionalne kulture za-
padnih zemalja koje predstavljaju ideal kojem Srbija teži na svom putu ka
EU. Uvođenje novih vrednosti u nacionalnu kulturu i upravljanje promenama
u organizacionim kulturama preduzeća u Srbiji može dovesti do kontradiktor-
nih smernica u organizacionom i individualnom upravljanju organizacionim
promenama i do većih otpora promenama. Interesovanje za uticaj nacional-
ne kulture i inter-kulturalni menadžment je naglo poraslo sa intenziviranjem
globalizacije. Za rezultate ovih istraživanja su vrlo zainteresovane multinaci-
onalne kompanije koje se svakodnevno susreću sa dilemom: kako se prila-
goditi lokalnim kulturama i tako povećati efikasnost menadžment prakse u
lokalnim jedinicama a istovremeno očuvati jedinstveni sistem menadžmenta
i snažnu korporativnu kulturu. Poznavanje uticaja nacionalne kulture na or-
ganizacione promene važno je zbog efektivne i efikasne primene poznatih
znanja, iskustava i pouka u sprovođenju promena koje nam odgovaraju, ali
isto tako i u uspešnom suprotstavljanju „spoljnjem nametanju“ promena koje
nisu u našem nacionalnom interesu. Kod donošenja odluka o promenama u
nacionalnoj kulturi i krupnim organizacionim promenama treba pratiti i ključ-
ne vektore vremena, a ne prolazne nosioce određenih društvenih uloga.
Ključne reči: nacionalna kultura, nacionalni interesi, organizacija, orga-
nizacione promene, upravljanje organizacionim promenama
∗
Pukovnik u penziji, sa zadržanim zvanjem redovnog profesora Vojne akademije Univerziteta odbrane u
Beogradu.
419
VOJNO DELO, 7/2019
Uvod
R azvoj društva i države podrazumeva razmene i promene. Savremene uslove života

i rada karakteriše pojačana kooperacija i integracija među nacijama, formiranje veli-
kih multinacionalnih korporacija koje imaju multikulturnu radnu snagu, ofanzivno osvajanje
novih tržišta, novih potrošača, novih izvora sirovina i nove radne snage (jeftine a kvalitetne)
i pojačano isključenje upliva države u privredne tokove. Da bi se ovi trendovi održali neop-
hodno je da se sprovode određene promene. Svaka ozbiljna država nastoji da upravlja tim
promenama u smeru i ka ciljevima koji odgovaraju njenoj nacionalnoj kulturi, mogućnosti-
ma i potrebama. Da bi se adekvatno upravljalo promenama u nacionalnoj kulturi (globalnog
i lokalnog karaktera) i kulturama organizacija, neophodno je da donosioci odluka i menadž-
ment poznaju različite nacionalne kulture i kroskulturalni menadžment. Najznačajniji resurs
u državi i organizacijama su ljudi, zato je upravljanje ljudskim resursima vrlo važno.
Novi svet biznisa, podrazumeva poslovanje koje će biti konkurentno na duži vremenski
period, a kako se govori o rasprostiranju poslovnih aktivnosti van matične zemlje, poznava-
nje kulture i običaja poslovnih partnera je jedan od bitnih preduslova. Poslovna kultura se
gradi na uspešnoj poslovnoj komunikaciji i uspostavljanju kvalitetnih poslovnih veza. [14]
Želja da se poslovni partner upozna pre stupanja u poslovni proces je prisutna u onim ze-
mljama gde se svaki razgovor usmerava ka konkretnoj realizaciji poslovnih aktivnosti, a to
je karakteristično za germanske zemlje. Na jugu i jugozapadu Evrope i drugim delovima
sveta, važi pravilo da je dobro poznavanje osobe sa kojom se sarađuje osnova za stvara-
nje poverenja, a onda neminovno sledi i uspeh poslovnog poduhvata. Bez obzira što su za-
padni koncepti i standardi inicirali renesansu „pokreta za promene“ u svim poljima objektiv-
ne stvarnosti uključujući i nacionalnu i organizacionu kulturu, oni ne smeju svojim zapadnim
karakterom da minimiziraju specifičnost naše nacionalne kulture i usmere nas da tuđim oči-
ma gledamo našu objektivnu stvarnost. Kosmopolitizam ne isključuje sopstveni identitet
već, naprotiv, oslanja se na istinsko poznavanje samoga sebe.
Poznavanje uticaja nacionalne kulture na organizacione promene važno je zbog efek-
tivne i efikasne primene poznatih znanja, iskustava i naučenih lekcija u sprovođenju prome-
na koje nam odgovaraju, ali isto tako i u uspešnom suprotstavljanju „spoljnjem nametanju“
promena koje nisu u našem nacionalnom interesu. Vrlo je važno razumeti uticaj nacionalne
kulture na organizacione promene, vrste i proces organizacionih promena kako bi se ade-
kvatno postupalo u istima i obezbedilo usklađeno delovanje i homogeno postupanje svih
steikholdera. Neadekvatno postupanje pri uvođenju novih vrednosti u nacionalnu kulturu i
upravljanje promenama u organizacionim kulturama preduzeća (organizacija) u Srbiji može
dovesti do kontradiktornih smernica u organizacionom i individualnom upravljanju organiza-
1
cionim promenama, a time i do njihovog sporog odvijanja pa i neuspeha .
Promene u organizaciji se vrše, radi opstanka i razvoja organizacije, preventivno radi
sprečavanja dolaska organizacije u nepovoljno stanje ili korektivno kad već nastupi nepo-
voljno stanje po organizaciju (što treba nastojati da se izbegne). Pri sprovođenju promena
u multinacionalnom okruženju neophodno je kombinovati znanja iz oblasti kulture (istorija,
tradicija, običaji, religije) sa znanjem iz oblasti ekonomije (privredni sistemi zemlje, način ra-
1
Polazeći od dijalektičkog jedinstva opšteg, posebnog i pojedinačnog, može se tvrditi da sve ono što uopšte vre-
di za uticaj nacionalne kulture na promene u organizaciji, vredi i za sistem odbrane kao važan državni podsistem.
420
da organizacija, sistem privrednog zakonodavstva, upravljanje ljudskim resursima), politike

(političko uređenje zemlje i način rada Vlade) i sociologije (osnovne društvene norme, ra-
slojavanje društva, potrebe i motivisanost stanovništva).2 Ovaj rad ima za cilj da, da na bazi
dostupnih teorijskih izvora i praktičnih iskustava, pruži saznanja potrebna donosiocima od-
luka i poslovnim ljudima za uspešno pregovaranje sa ljudima iz drugih kultura i podneblja u
procesu osmišljavanja i sprovođenja organizacionih promena.
Nacionalna kultura
Reč kultura izvedena je iz reči kult (idol, uzor) i ona artikuliše ciljeve jedne zajednice. Kultu-
ra predstavlja sistem društvenih normi i vrednosti kojima se regulišu odnosi u socijalnom siste-
mu3 i svodi prirodni objektivni zakon obmane u podnošljive okvire.4 Uz pomoć kulture mogu se
sačuvati stvorene kulturne i druge vrednosti5 života i rada, kao i sam život, a kroz zadovoljenje
potreba čoveka. Kultura i kvalitet su dve kompatibilne kategorije u socijalnom sistemu, užem i
širem. Ti termini su kompleksni i sveobuhvatni. Oni se odnose na sve materijalne i nematerijal-
ne entitete koji su stvoreni radom ili prirodno postoje kao resursi. Misao, govor i rad na osnovu
predumišljaja (razmišljanja) je postalo osnova ljudske kulture. Kultura je rezultat različitosti ne-
genetski uslovljene delatnosti pokoljenja ljudi ali, potencijal osvajanja sredine od strane čoveka
je genetski uslovljen, između ostalog i na račun kulture. Sledi da je kultura jedan od mnogih
faktora globalnog evolucionog procesa. Ne postoji dobra i loša kultura (nekultura). Postoji sa-
mo jedinstvena mnogolika kultura koja se predaje negenetski s pokoljenja na pokoljenje, a u
njoj se nalaze i delovi koji su opasni za ljude i čovečanstvo. Proces razvića kulture (globalnog
istorijskog procesa) jedan je od pojedinačnih procesa globalnog evolucionog procesa biosfere.
Kultura se genetski ne nasleđuje. Kulturu ne nosi biološka populacija, već socijalna orga-
nizacija biološke populacije. Kultura je faktor životne sredine koji utiče na ljude. Ona utiče na
populaciju svih vrsta, na čoveka i na celu svoju biocenozu. Razviće kulture utiče na reproduk-
ciju ljudskih populacija, dok su druge vrste uslovljene samo prirodno – geografskim faktorima.
Čoveka za razliku od drugih živih bića uslovljava kultura sa određenim obeležjima: nacional-
nim, klasnim, elitnim. U kulturnim tradicijama socijalne organizacije naroda to su običaji, si-
stem upravljanja, odnosi među ljudima i zato nametanje tuđe kulture narodu izaziva otpor.
6
Kulturna razmena retko unosu nov kvalitativni sadržaj u živote naroda. Iskorenjivanje neu-
godnih kultura u istoriji čovečanstva uvek je praćeno genocidom od strane osvajača: narkotič-
kim (piće, droga), ekonomskim (privatizovanjem i otimanjem prirodnog bogatstva tako da oni
koji ga nemaju žive bolje od onih koji imaju isto), i raznim nametnutim „kulturnim programima“.
2
Saznanja stečena kroz proces transformacije VS (radikalna promena strukture, organizacione kulture, sta-
vova, vrednosti zaposlenih) ukazuju da je neophodno na UnO više izučavati sadržaje vezane za uticaj nacio-
nalne kulture na promene u organizaciji.
3
Kultura je i umetnost življenja! Poštovanja, davanja, primanja, uvažavanja, pre svega prema porodici i dru-
štvu i drugim segmentima života! Kultura nije uštogljenost, već umeće življenja uz samopoštovanje i poštovanje
drugih i sveta uopšte. Ne može se biti delimično kulturan. Kulturan čovek je kulturan u svim segmentima života.
4
Kultura su zajednička i relativno stabilna verovanja, stavovi i vrednosti koji postoje u organizaciji. (Williams,
Dobson&Walters, 1993).
5
Vrednost: spoj korisnosti i retkosti, u ekonomiji, socijalnom i drugim sistemima.
6
Indijci i Eskimi i dalje žive kao što su i nekada živeli i odbacuju pokušaj nametanja tuđe kulture.
421
VOJNO DELO, 7/2019
Pod nacionalnom kulturom podrazumeva se skup pretpostavki, verovanja i vrednosti ko-

je su prihvatili pripadnici jedne nacionalne zajednice i koji bitno određuje njihovo razumeva-
nje sveta i ponašanja u njemu. U kulturnim tradicijama socijalne organizacije naroda to su
običaji, sistem upravljanja, odnosi među ljudima. Nacionalna kultura je, generalno, ne samo
vrhovni izraz individualnih vrednosti i kolektivnog duha jednog naroda, već i moćno oružje u
rukama onih koji znaju da kulturne vrednosti promovišu i štite. Ako imate kulturu imate i tra-
diciju, ako imate tradiciju imate i naciju, a ako imate naciju imate i državu. Nacionalna kultura
je važan faktor koji opredeljuje i individualne vrednosti i ponašanje pojedinca, ali i vrednosti
organizacione kulture i ponašanje celokupnih organizacija. Na primer, ukoliko neka nacio-
nalna kultura sadrži vrednosti autoritatizma to znači da će, vrlo verovatno, većina organizaci-
ja u toj nacionalnoj zajednici imati centralizovanu strukturu, a lideri tih organizacija autokrat-
ski stil upravljanja. Vrednosti nacionalne kulture utiču na sve elemente organizacionog pona-
šanja: profil motivacije i nagrađivanje zaposlenih, stil vođstva, upravljanje promenama i sl.
U uslovima globalizacije kada nestaju granice između država, kada veliki broj preduzeća
(globalna) posluju u zemljama različitih kultura i imaju tzv. multikulturnu radnu snagu, va-
žnost nacionalne kulture dobiće poseban značaj za organizaciono ponašanje. U takvim situ-
acijama dolazi do „mešanja“ kultura što može dovesti do nesporazuma, konflikata, stresa,
frustracije, nerazumevanja. ,,Sudar'' kultura ima i pozitivnu stranu koju čine razmena, oboga-
ćivanje i unapređivanje kulturnog nasleđa. Da bi preduzeće uspešno poslovalo menadžment
mora razumeti, prihvatiti i poštovati kulturu drugih nacija i vešto upravljati promenama.
Dimenzije nacionalne kulture

Pretpostavke, vrednosti i norme nacionalne kulture su u najvećoj meri podsvesnog ka-
raktera. One definišu stavove o prirodi ljudskog karaktera – da li su ljudi po prirodi dobri ili lo-
ši, vredni ili lenji, promenljivi ili nepromenljivi. Pretpostavke definišu i odnos ljudi prema priro-
di tj. da li ljudi mogu biti u harmoniji sa prirodom i da li mogu ovladati prirodom. Nacionalna
kultura definiše i odnose među ljudima: da li su jednaki, da li bi trebalo da budu jednaki sa
drugima ili moćniji od drugih, odnos pojedinca i kolektiva. Ljudi ove odnose i pretpostavke ne
uvažavaju dovoljno sve dok se ne nađu u kulturi koja se razlikuje od njihove. Tek kada se
nađu u drugačijoj kulturi postaju svesni različitosti svojih i tuđih stavova i pretpostavki.
Holandski autor, Geert Hofstede, sa grupom svojih saradnika, krajem 70 – ih godina
prošlog veka, izvršio je istraživanja nacionalnih kultura i njihovih dimenzija u 40 svetskih
država. U istraživanju je učestvovalo 116.000 ispitanika što je možda najveći broj ispita-
nika u istoriji istraživanja u menadžmentu. Upitnici su napravljeni na čak 20 svetskih jezi-
ka a istraživanje je sprovedeno u filijalama multinacionalne kompanije IBM. Nakon izvr-
šenog anketiranja podaci su obrađeni, naknadno provereni i testirani. U ovom istraživa-
nju učestvovala je i SFRJ. S obzirom na to da je anketiranje obavljeno u Ljubljani, Zagre-
bu i Beogradu, kasnije raspadom SFRJ, mogli su se izdvojiti pojedinačni rezultati za Slo-
veniju, Hrvatsku i Srbiju. Hofsted je pomoću svojih saradnika definisao četiri osnovne di-
menzije, na osnovu kojih se razlikuju nacionalne kulture u svetu. Dimenzije su dvopolnog
karaktera što znači da se svaka nacionalna kultura može po svakoj dimenziji pozicionirati
na kontinuumu između dva ekstrema te dimenzije.
Distanca moći je dimenzija nacionalne kulture koja pokazuje „stepen u kojem društvo pri-
hvata činjenicu da je moć u institucijama i organizacijama raspodeljena nejednako“. Distanca
422
moći pokazuje stepen u kojem pripadnici jedne nacionalne kulture smatraju normalnim i očeki-
vanim da moć bude neravnomerno raspoređena odnosno da u društvu ima vrlo moćnih pojedi-
naca i grupa kao i onih koji uopšte nemaju moć. Distanca moći pokazuje stavove onih koji imaju
moć ali i onih koji nemaju moć, onih koji su prinuđeni na poslušnost. Visoka distanca moći znači
da i jedni i drugi smatraju da je sasvim normalna pojava i prirodno stanje stvari nejednaka distri-
bucija moći u društvu ili organizaciji i da se ova dimenzija niti može niti treba menjati. U ovakvim
društvima dolazi do pojave pokreta (socijalni ili politički bunt), a cilj nije ujednačavanje rasporeda
moći u društvu, već uvećanje moći onima koji su do juče imali manje moći i obratno. U takvim
društvima, smatra se da je preduslov za normalno funkcionisanje nejednakost distribucije moći.
U društvima sa visokom distancom moći, kao što je kod nas slučaj, preovladava autoritarna
svest, pa je i stepen autoritatizma vrlo visok. Moćniji se smatraju posebnom vrstom ljudi, tako da
manje moćni imaju neograničeno ali ničim opravdano poverenje u njihovu sposobnost. Iz toga
proizilazi nezreo, infantilan7 odnos prema autoritetu. Autoritetima se dozvoljava i ono što „obič-
nim smrtnicima“ nije dozvoljeno, ali se zbog toga od njih očekuje da rešavaju sve probleme svo-
jih podanika. Ovaj odnos podseća na odnos nezrele dece prema roditeljima.
U društvima sa visokom distancom moći oni koji je imaju nastoje da bude vrlo primet-
na i uverljiva. Nepoštovanje zakona i pravila koji važe za sve članove društva tzv. „obič-
ne smrtnike“ jedan je od osnovnih načina dokazivanja moći od strane onih koji je pose-
duju. Najmanji znak slabosti ili poraza onoga ko poseduje moć ostali članovi posmatraće
kao slabost i zloupotrebiće je tako što će ga odbaciti. Ovo je razlog zbog kog svaki vođa
društva sa visokom distancom moći mora stalno dokazivati svoju snagu i moć, tj. mora
biti rigidan i održavati distancu između sebe i okoline.8
Ovo su prema Hofstedu 20 zemalja sa najvišim stepenom distance moći: Malezija,
Gvatemala, Panama, Filipini, Venecuela, Meksiko, Arapske zemlje, Ekvador, Indonezija,
Indija, Zapadna Afrika, Jugoslovenske države, Singapur, Hong Kong, Salvador, Turska,
Tajland, Istočna Afrika, Peru, Portugal.
Nasuprot tome, društva sa niskom distancom moći prihvataju stav da moć treba što
je više moguće ujednačavati među članovima društva. S obzirom na to da je nejednaka
distanca moći nepoželjna, sledi negativan stav prema onima koji teže većoj moći od dru-
gih. Ovaj stav je uopšte negativan prema moći pa se o njoj govori kao o nečemu „prlja-
vom“. Predviđa se činjenica da se bez moći ne može izvršiti nikakva promena u društvu
ili organizaciji, pa moć u društvu ima ulogu kakvu u prirodi ima sila. Pošto moć u društvu
ne može biti ravnomerno raspoređena, razvija se posebna vrsta hipokrizije – moć se
smatra nedostojnom, nepoželjnom, dok istovremeno postoje mnogi pojedinci i grupe koje
nastoje da ostvare što veću moć. Zbog negativne slike o moći, oni koji je imaju pokuša-
vaju da je prikriju, ponašajući se što sličnije običnim građanima, a podrazumeva se da je
potrebno da budu još oprezniji u poštovanju zakona.
Prvih 20 zemalja sa niskim stepenom distance moći su: Austrija, Izrael, Danska, Novi
Zeland, Irska, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Nemačka, Velika Britanija, Kosta
Rika, Australija, Holandija, Kanada, SAD.
7
Infantilnost je kod odrasle osobe ispoljavanje nekih tipično dečjih karakteristika mišljenja, emocionalnog reagovanja
ili obrazaca ponašanja. Nezrelost, naivnost, neprilagođenost obrascu očekivanog ponašanja i kao razvojni poremećaj.
8
Razlog je što je uklanjanje autoriteta vladaoca prilikom uklаnjanja pojedinih vladara od strane centara moći
jedan od vrlo zastupljenih načina nasilnih prevrata nenasilnim sredstvima.
423
VOJNO DELO, 7/2019
Izbegavanje neizvesnosti ukazuje na stepen ugroženosti članova društva u neizvesnim,

nejasnim ili promenljivim okolnostima. Nacionalne kulture sa visokim stepenom izbegavanja
neizvesnosti ne vole promene, neizvesnost i rizik. One teže formalizaciji, standardizaciji i hije-
rarhiji koje treba da obezbede stabilnost i uređenost. Ljudi vole da sve bude poznato i jasno i
da se što manje menjaju. Na promene se ne gleda kao na šansu za unapređenje već kao na
pretnju. Kod ovakvih kultura dominantno je verovanje u večitu i krajnju istinu koju obično na-
meće lider, a predstavlja je kao opšte mišljenje. Stepen tolerancije prema razlikama i različi-
tom mišljenjima je veoma nizak a izražen je visok stepen agresivnosti i anksioznosti.
Individualizam – kolektivizam – Osnovna razlika između individualizma i kolektivizma
sastoji se u tome kako se određuje odgovornost za sopstvenu sudbinu. Individualizam
podrazumeva da je svaki pojedinac odgovoran za sebe i za svoju najbližu porodicu. Na-
suprot tome, kolektivizam podrazumeva da je za sudbinu svakog pojedinca ponaosob
odgovoran kolektiv kojem pripada, bez obzira da li je to porodica, preduzeće ili društvo u
celini. Individualizam polazi od tzv. voluntarizma, odnosno pretpostavke da postoji „slo-
bodna volja“ ljudi. To znači da postoji verovanje da ljudi svojom slobodnom voljom mogu
menjati stvari i aktivno uticati na sopstvenu sudbinu. U individualističkim kulturama razli-
ka koju pojedinac svojim ponašanjem unosi u okolinu je na visokoj ceni.
Kolektivizam podstiče verovanje u determinizam koje može ići i do fatalizma a ništa se
ne može izmeniti jer je sve unapred zacrtano. Ne postoji vera u promene, čak se smatra da
niko ne može izmeniti ni samog sebe jer čovek kakav se rodi, tako će i umreti. Ljudi svojim
postupcima samo „ispunjavaju“ utvrđen plan „viših sila“. Kulture okrenute individualizmu
identitet zasnivaju na pojedincu dok se kod kolektivističkih kultura zasniva na socijalnom si-
stemu (kolektivu). „Narod je uvek u pravu“ je tradicionalno verovanje u večnu nepogreši-
vost i apsolutni autoritet kolektiva pa zbog toga u ovakvim kulturama uvek mora postojati
neki oblik socijalnog sistema. Da bi formirali lični identitet moraju se poistovetiti sa nekim od
oblika socijalnog sistema. U kolektivističkim kulturama nema „ja“ već „mi“, odnosno „ja“ pro-
ističe iz „mi“. U koliko se naiđe na „ja“ to je opet pripadnost nekoj socijalnoj grupi (naciji, kla-
si, religiji, društvenoj grupi, socijalnom sloju, navijačkim grupama itd.).
Individualizam podrazumeva „labaviju“ društvenu strukturu, u kojoj svako brine za sebe,
socijalne veze nisu tako čvrste a porodica je vrlo uska, primarna. Nasuprot tome, u kolektivi-
zmu postoji vrlo snažna socijalna struktura intenzivnih socijalnih odnosa a od pojedinca se
očekuje da pored brige o sebi, brine i o porodici koja je obično vrlo široka (gde се često ubra-
jaju i zemljaci, saplemenici...) ali i o članovima kolektiva kojem pripada. Suština kolektivizma
sadržana je u verovanju da pojedinac ima pravo da očekuje da ga njegov kolektiv zaštiti i vodi
računa o njegovim potrebama a za uzvrat je dužan da svom kolektivu bude apsolutno lojalan.
Razlike između individualizma i kolektivizma mogu se uočiti i posmatrajući porodične
odnose. Mladi u individualističkim kulturama se veoma rano osamostaljuju, već punolet-
stvom, jer smatraju da roditelji posle navršenih osamnaest godina nisu dužni da ih izdr-
žavaju. Nasuprot tome, mladi iz kolektivističkih nacionalnih kultura na porodične odnose
gledaju „drugim“ očima pa smatraju da je roditeljska dužnost da se brinu o njima pa i da
im materijalno pomažu čak i u njihovim zrelim godinama. Oni čak i u četrdesetim godina-
ma dozvoljavaju roditeljima da im se mešaju u lični ili porodični život. Zauzvrat će brinuti
o svojim roditeljima kada budu u poznim godinama (primer Srbija i Latinska Amerika).
Tipični predstavnici individualističkih kultura su: SAD, Australija, zemlje zapadne i
centralne Evrope, a predstavnici kolektivističkih kultura: zemlje Latinske amerike, bivše
Jugoslovenske zemlje, Azijske zemlje.
424
„Muške“ nasuprot „ženskim“ vrednostima – Kod kultura u kojima preovlađuju tzv. „muške“
vrednosti cene se postignuća, uspeh, rezultati, agresivnost, kondicija. To su tzv. „činiti“ kulture
u kojima se nečija vrednost dokazuje rezultatom ili činjenjem. U korenu „muških“ kultura je
pretpostavka o slobodnoj volji čoveka. Dominantne vrednosti su: novac, moć, sve što čini ma-
terijalni status, sposobnost. U međuljudskim odnosima se kontrolišu emocije i ostavlja utisak
apsolutne sigurnosti, samouverenosti i nezavisnosti od drugih. Ove kulture nazivaju se i ma-
terijalističkim a tu spadaju: Japan, Australija, Venecuela, Italija, Švajcarska, Meksiko, Jamaj-
ka, Irska, Nemačka. U „ženskim“ nacionalnim kulturama dominiraju „ženske“ vrednosti: me-
đuljudski odnosi, kvalitet života, ravnoteža, sklad, briga o sredini. Cene se tolerancija, ne-
žnost, ljubav, toplina, strast. Ovo su tzv. „biti“ kulture u kojima se vrednosti ljudi dokazuju sa-
mim postojanjem i ulogom u socijalnoj mreži. U ovim kulturama prednost se daje uspostavlja-
nju dobrih veza i odnosa sa prirodnim i socijalnim okruženjem u odnosu na materijalni status.
Ispoljava se veća tolerancija prema različitom, teži se ravnopravnosti. Emocije se ne skrivaju
a komunikacija je sporija, smirenija, opuštenija. Ove kulture se nazivaju i solidarističkim kultu-
rama i tu spadaju: Skandinavske zemlje, kao i zemlje bivše Jugoslavije.
Dimenzije jugoslovenske nacionalne kulture

Na osnovu Hofstedovih originalnih istraživanja jugoslovenska nacionalna kultura ima
jedinstvenu kombinaciju visoke distance moći, visokog izbegavanja neizvesnosti, kolekti-
vizam i ženske vrednosti.
Jugoslovenska nacionalna kultura (tabela 1), je po svojim kulturnim karakteristikama
najbliža kulturama Latinske Amerike (Čile, Meksiko, Venecuela, Kolumbija), a nešto ma-
nje zemljama Latinske Evrope (Francuska, Italija, Španija). Latinoameričke kulture su
najsličnije jugoslovenskim kulturama, a jedina razlika je ta da su u latinoameričkoj kulturi
dominantnije „muške“, dok su kod nas izraženije „ženske“ vrednosti.
Tabela 1 – Dimenzije jugoslovenske nacionalne kulture
Dimenzije nacionalne kulture Indeks Rang
Distanca moći – PDI 76 (11 – 104) 12
Izbegavanje neizvesnosti – UAI 88 (8 – 112) 8
Individualizam – IND 27 (6 – 91) 33 – 35
Muške vrednost – MAS 21 (5 – 95) 48 – 49
Sličnost latinoevropske i jugoslovenske kulture ogleda se u dimenzijama distance

moći i izbegavanju rizika. Kultura Francuske, Italije i Španije je individualistička i muška,
dok je naša nacionalna kultura u velikoj meri kolektivistička i ženska. Sa skandinavskim
kulturama takođe imamo i sličnosti i razlika. Sličnost je u prihvatanju ženskih vrednosti a
razlika u svim ostalim dimenzijama. Zajednička dimenzija germanskih nacionalnih kultura
i naše nacionalne kulture je visoko izbegavanje neizvesnosti a razlika u distanci moći i
kolektivizmu. Najveće razlike, po svim dimenzijama, postoje između anglosaksonske i
naše nacionalne kulture. Najmanja razlika je kod dimenzije „muške – ženske“ vrednosti.
425
VOJNO DELO, 7/2019
Preciznije upoređenje indeksa po svim dimenzijama nacionalnih kultura bivše Jugo-

slavije i relevantnih grupa nacionalnih kultura prikazano je u sledećoj tabeli (tabela br. 2).
Indeksi za grupe nacionalnih kultura su izračunati kao prosek indeksa nacionalnih kultura
označenih u zaglavlju tabele.
Tabela 2 – Razlike između nacionalne kulture Jugoslavije i relevantnih zemalja

Latino – Latino –
Anglosk. Germanske Skand. američke
evropske
kulture – kulture – kulture – kulture –
Jugosl. kulture –
V. Britanija, Nemačka, Švedska,
kultura Francuska, Meksiko,
SAD Austrija Norveška
Italija Venecuela
Distanca moći
PDI 76 37,5 22,5 31 59 81
Izbegavanje
neizvesnosti UAI 88 40,5 67,5 39,5 80,5 79
Individualizam
IND 27 90 61 70 73,5 21
Muške vrednosti
MAS 21 64 72,5 6,5 56,5 71
Uticaj nacionalne kulture na organizacionu strukturu

Uticaj nacionalne kulture na organizacionu strukturu najviše je istraživao Hofsted,
mada su i drugi autori istraživali njen uticaj na strukturisanje organizacija koristeći druge
dimenzije nacionalne kulture. Hofsted je koncept organizacionog strukturisanja preuzeo
od autora Aston studije, koji su ga podelili na dve osnovne dimenzije: koncentracija auto-
riteta (ko o čemu treba da odlučuje) i strukturisanje aktivnosti (ko i šta radi u organizaciji).
Pitanje definisanja strukture autoriteta rešava se određenim stepenom centralizacije ili
decentralizacije donošenja odluka a pitanje definisanja strukture izvršnih zadataka speci-
jalizacijom, formalizacijom i standardizacijom u organizaciji.
U nacionalnim kulturama sa visokom distancom moći, organizacije imaju tendenciju
da budu centralizovane više nego organizacije u kulturama sa nižom distancom moći,
ukoliko su ostali faktori jednaki. U svakoj kulturi će velika preduzeća biti više decentrali-
zovana u odnosu na mala, ali će dva preduzeća uporedive veličine biti u različitom stepe-
nu decentralizovana u različitim nacionalnim kulturama.
Na osnovu analize dimenzija nacionalne kulture i dimenzije organizacione strukture Hof-
sted je postavio sledeće hipoteze o odnosu nacionalne kulture i organizacione strukture:
1. Što je veća distanca moći u nacionalnoj kulturi, to je viši stepen centralizacije auto-
riteta i obrnuto.
2. Što je viši nivo izbegavanja neizvesnosti u nacionalnoj kulturi, viši je i nivo formali-
zacije uloga u strukturisanju aktivnosti i obrnuto.
426
Visok stepen centralizacije odlučivanja i formalizacije uloga i sklonost organizacio-

nom modelu pune birokratije nalazimo u nacionalnim kulturama koje imaju visoku distan-
cu moći i visoko izbegavanje neizvesnosti kao što je slučaj u Srbiji i drugim bivšim ze-
mljama Jugoslavije, Latinoevropskim i Latinoameričkim zemljama. Tendenciju primene
visokog stepena formalizacije ali nizak stepen centralizacije u strukturisanju kao i model
profesionalne birokratije nalazimo u kulturama sa niskom distancom moći ali visokim iz-
begavanjem neizvesnosti gde se ubrajaju germanske nacionalne kulture. Sklonost adho-
kratiji kao modelu organizacije sa niskom centralizacijom i formalizacijom imaju kulture
sa niskom distancom moći i niskim izbegavanjem neizvesnosti, a to je slučaj anglosak-
sonskih i skandinavskih zemalja. Visoka distanca moći ali nisko izbegavanje neizvesnosti
u dalekoistočnim kulturama, podrazumeva korišćenje jednostavnog modela jer on ima vi-
sok stepen centralizacije ali nizak stepen formalizacije strukture.
Hofstede je utvrdio tri različite metafore organizacije (mašine, piramide i tržišta) koje
je povezao sa tri grupe nacionalnih kultura. Razlika je prema nivou centralizacije autorite-
ta i formalizacije uloga, zbog čega su povezane sa klasifikacijom nacionalnih kultura i
klasifikacijom organizacionih modela (slika 1).
Distanca moći
Metafora: tržište Metafora: piramida
Organizacioni model: adhakratija Organizacioni model: jednostavan
Organizaciona struktura: Organizaciona struktura:
Nisko
– niska centralizacija, – visoka centralizacija,

Izbegavanje neizvesnosti
– niska formalizacija – niska formalizacija

VELIKA BRITANIJA FRANCUSKA
Metafora: mašina Metafora: piramida
Organizacioni model: Organizacioni model: puna birokratija
– profesionalna birokratija Organizaciona struktura:
Organizaciona struktura: – visoka centralizacija,
Visoko
– niska centralizacija, – visoka formalizacija

– visoka formalizacija
NEMAČKA KINA
Niska Visoka
Slika 1 – Uloga nacionalne kulture u izboru strategije promena u organizacijama
Izvor: N. Janićijević, Uloga nacionalne kulture u izboru strategije promena u organizacijama
Promene u korporativnoj i organizacionoj kulturi u Srbiji

Istraživanja korporativnog upravljanja ukazuju na uticaj privatizacije na promene u nači-
nu upravljanja. U Srbiji i dalje postoje javna preduzeća u kojima se upravlja na nasleđeni
socijalističko – samoupravni način zasnovan na državnoj (javnoj) svojini, snažnom politič-
kom uplivu i isplati zarada kao osnovnom motivu poslovanja. Kod privatizovanih preduzeća
427
VOJNO DELO, 7/2019
problem kulture i tradicije koče neophodne promene jer ljudi teško menjaju navike stečene
u ranijem sistemu upravljanja. Upravljanje ljudskim resursima je, takođe, zastarelo: ne gaji
se individualna inicijativa, izražena je razdvojenost menadžerske strukture od zaposlenih, a
razvoj se ograničava uglavnom na top – menadžere. Redovne zarade su definisane prema
radnom mestu, a ne prema produktivnosti zaposlenih, tako da sistem stimulacija praktično
ne postoji ili funkcioniše samo formalno. Poslodavci teže većoj produktivnosti i višem kvali-
tetu poslovanja, a zaposleni žele i dobre zarade i zadovoljstvo ukupnim uslovima poslova-
nja, što dovodi do određenih sukoba i otpora od strane zaposlenih.
Strane korporacije koje su postale većinski vlasnici pojedinih preduzeća (organizaci-
ja) u Srbiji susreću se sa problemom ugradnje novih elemenata organizacione kulture u
kojima se promovišu drugačije vrednosti od postojećih u našoj nacionalnoj kulturi. Neke
od domaćih organizacija u privatnom vlasništvu uspele su da izgrade organizacionu kul-
turu koja promoviše drugačije vrednosti organizacije i podiže konkurentnost organizacije
na domaćem i stranom tržištu. Novi načini poslovanja povećali su, u većini slučajeva,
produktivnost i ekonomičnost poslovanja, ali ne i emocionalno zadovoljstvo zaposlenih.
[13] Sa druge strane, pokazalo se da podizanje sistema kvaliteta ne pokreće za sobom
automatski i organizacione promene. Istraživanje ekonomskog instituta u Srbiji je poka-
zalo da uvođenje sertifikata ISO 9001:2000 nije dovoljan pokretač promena u organizaci-
ji. Jedno od objašnjenja ovakve pojave je da se sertifikati uvode samo formalno i stoga
bez stvarnog uticaja na funkcionisanje organizacije.
Teorijska osnova upravljanja promenama

Upravljanje promenama u organizacijama zahteva kombinovanje dostignuća teorije i
operativne praske. Teorija upravljanja promenama obuhvata više različitih i međusobno
kompatibilnih pristupa. Najpoznatiji pristupi su: оrganizacioni razvoj (Organizational De-
velopment); strateške promene organizacije ili organizaciona transformacija; institucio-
nalna teorija promena; propadanje (Decline); smanjivanje (Downsizing); zaokret organi-
zacije (Turnaround); životni ciklus organizacije (Organizational Life Cycles); promene
kroz improvizaciju; promene u uslovima neizvesnosti; logički inkrementalizam; teorija po-
pulacione ekologije (Population Ecology); upravljanje ukupnim kvalitetom (Total Quality
Management – TQM); reinžinjering poslovnih procesa9 (Business Process Reenginee-
ring – BPR); organizaciono učenje i upravljanje znanjem.
Upravljanje promenama postepeno se usmerava ka sledećim perspektivama: organi-
zacioni razvoj, organizacione transformacije (strateške promene organizacije, teorija in-
stitucionalnih promena, propadanje, smanjivanje, zaokret organizacije, životni ciklus or-
ganizacije), organizacione adaptacije (promene kroz improvizaciju, promene u uslovima
neizvesnosti, logički inkrementalizam), procesni pristup kvalitetu i poslovnim procesima
(upravljanje ukupnim kvalitetom, reinžinjering poslovnih procesa), organizaciono učenje i
upravljanje znanjem.
9
Svi procesi bi trebalo da budu usaglašeni sa ciljevima organizacije i projektovani za stvaranje dodate vred-
nosti, s obzirom na oblast delovanja i kompleksnost organizacije. Efektivnost i efikasnost procesa se ocenjuje
internim i eksternim procesima preispitivanja.
428
Okruženje je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih faktora koji utiču na promene u or-

ganizacijama.10 Okruženje proizvodi promene. Turbulencija okruženja vremenom je sve
veća. Preduzeće je primorano da se prilagođava faktorima i zahtevima okruženja. Spo-
sobnost za promene i fleksibilnost su najznačajnija obeležja savremenog preduzeća.
Fleksibilnost organizacije može biti (J. Atkins):
– funkcionalna (sposobnost prebacivanja zaposlenih sa jednih poslova na druge);
– numerička (omogućava uspešno obavljanje poslova sa manjim brojem stalno zaposlenih);
– finansijska (sposobnost brzog prilagođavanja troškova i zarada tržišnim uslovima).
Proces promene predstavlja prelaz iz postojećeg u neko buduće stanje organizacije
(slika 2).
A C B
Sadašnje Prelazno Željeno stanje
Slika 2 – Proces organizacione promene
Prelazno stanje je najkritičniji period jer je organizacija „u vakumu“. Neophodno je

objektivno i egzaktno utvrditi organizacione parametre pre i posle promena. Vrlo je važno
utvrditi objektivnu sliku organizacije koja se menja. Ona ne sme biti rezultat želja ili emo-
cija pojedinaca ili grupa. Uspeh promene ne može se jednostavno i brzo utvrditi i izmeriti.
Promena se smatra uspešnom ako su ispunjeni sledeći uslovi:
– ostvaren prelaz organizacije iz postojećeg u željeno stanje;
– novo stanje daje rezultate;
– prelaz ostvaren bez većih štetnih posledica i troškova;
– novo stanje ne izaziva značajne posledice za zaposlene u preduzeću.
Za uspešno sprovođenje promene bitan je pristup i način sprovođenja promene. Pri-
stup treba biti primeren postojećim uslovima u datoj situaciji. Neprimeren način sprovo-
đenja promene može da degradira sve prethodne faze i aktivnosti i svaku promenu učini
neuspešnom. Promene izazivaju posledice na zaposlene i njihove međusobne odnose.
Retke su promene bez (pozitivnih i negativnih) posledica. Svaka promena deluje na poje-
dince, remeti i menja red stvari, pozicije, odnose i interakcije.
10
U vreme velikog rasta kompanija tokom 90 – ih godina forsirao se egocentrični pristup rukovođenju, pra-
vljenju lidera koji su i medijske zvezde. To možda i ne bi bio toliki problem da se nije prenelo na niže nivoe, i to
na način da su se podređeni borili za podršku šefa tako što su jedan drugog saplitali i težili da budu klonovi
nadređenog. Inače, to je čest fenomen u kompanijama. Na primer, imate diktatorski nastrojenog direktora čiji
podređeni isti pristup gaje prema svojim podređenima, samo da bi pokazali da prate isti pristup kao i “mudro ru-
kovodstvo”. Stara priča o idealnom menadžeru ponovo se javlja, ali i obara, jer je to jedino realno. Ako on slu-
čajno i postoji, sigurno nije u vašoj firmi. Dakle i organizaciona kultura jedna je od stvari koje se moraju menjati
ako želite uspeh. Organizaciona kultura se menja ponekad i bez utvrđenih novih ciljeva samo iz razloga jer je
došlo do dolaska „novog vođe”. Nesaglasnost između kulturne tradicije kompanije i dominantnih vrednosti „no-
vog vođe” koji dolazi kao naslednik često je uzrok mogućeg poslovnog posrtanja kompanija. Zato je nasleđiva-
nje ili zamena upravljačkog tima jedno od ključnih pitanja upravljanja organizacionom kulturom. U kompanijama
sa razvijenom kulturom ovo pitanje se rešava strategijskim pristupom u razvoju kadrova i razvoju karijere.
429
VOJNO DELO, 7/2019
Proces organizacionih promena

Prema K. Levinu svako ponašanje u organizaciji rezultat je ravnoteže između pokre-
tačkih snaga i snaga otpora. Pokretačke snage vuku ka promenama, a snage otpora za-
državaju promene i održavaju postojeće stanje. Ako su snage otpora dominantne one
mogu sprečiti promene, iako je organizacija u krizi. Osnovni cilj promena je, prema K. Le-
vinu, najpre uklanjanje ili slabljenje snaga otpora, pa tek onda sledi jačanje aktivnosti po-
kretačkih snaga u organizaciji.
Proces organizacionih promena se realizuje kroz sledeće faze:
– odmrzavanje (priprema za promene);
– menjanje (pomeranje od starog ka novom);
– zamrzavanje (stabilizovanje novog stanja).
Odmrzavanje obuhvata skup aktivnosti koje su suštinski priprema za promene. Poje-
dinci, grupe i organizacija uviđaju i prihvataju nužnost promena. Ovo je faza savladava-
nja otpora prema promenama i napuštanja postojećih ideja, navika i metoda rada. Pro-
ces odvikavanja od postojećeg je znatno teži i duži od usvajanja novih navika pa je zato
nužna pomoć menadžera.
Menjanje označava promenu stanja i može otpočeti tek kada se u potpunosti obavi
faza odmrzavanja. Označava prihvatanje i usvajanje novih stavova i vrednosti. [12] Pred-
stavlja novo ponašanje zaposlenih u odnosu na strukturu, procese, kulturu i može se
obavljati uz pomoć agenta ili tima za promene.
Zamrzavanje predstavlja stabilizovanje organizacije na novom stanju uz novo pona-
šanje, norme, pravila i procedure. Ova faza omogućava funkcionisanje preduzeća na no-
vim osnovama i sa novim ciljevima. Da bi bile u potpunosti prihvaćene promene se inte-
grišu u svakodnevno i rutinsko ponašanje zaposlenih.
Proces organizacionih promena podrazumeva: identifikovanje i definisanje problema
funkcionisanja; uočavanje potreba za promenama; prihvatanje odluke o promenama; ge-
nerisanje ideja o sprovođenju promena; kreativnost i inovacije; osmišljavanje i neposred-
no sprovođenje promena.
Vrste organizacionih promena

Organizacione promene u preduzeću su različitog trajanja i obima i mogu biti usme-
rene na promenu tehnologije, promenu delatnosti, strukturne i sistemske promene i pro-
mene ljudi. [10] Promene nisu izolovane11 jer jedna vrsta promena produkuje ostale or-
ganizacione promene. U osnovi odnose se na: promene organizacione strukture, prome-
ne tehnologije delatnosti i promene zaposlenih.
Promene organizacionih struktura predstavljaju dominantne promene u preduzeću i
obuhvataju promenu celine i delova. Promene strukture su posledica rasta i razvoja
preduzeća, kao i organizacionih faktora. Obim i dubina promena zavise od toga da li se
radi o reorganizaciji ili organizacionoj transformaciji. Reorganizacija je promena čiji je cilj
11
Sve je deo celine i celina delova, sve je deo igre i igra delova, sve je organizacija – ostalo su samo pojedinci.
430
prilagođavanje organizacije preduzeća promenama i zahtevima okruženja. Transformaci-

ja je promena koja podrazumeva radikalnu promenu strukture, organizacione kulture,
stavova i vrednosti zaposlenih.
U savremenoj praksi, najčešći razlozi za promene su: fuzije, akvizicije, promene top
menadžmenta i dr. Tokom promena uspostavljaju se novi oblici organizacionih struktura i
novi tipovi organizacija: organska, slobodno plivajuća, inovativna, informaciono bazirana
(karakteriše preduzeća u 21. veku), simbiotička (ravnoteža i simbioza svih uticajnih fakto-
ra), metaonik (zasnovana na promeni sistema vrednosti), atomizirana i fleksibilna (atomi-
zirana oslobađa kreativnost pojedinca) i plitke i niske organizacije zasnovane na savre-
menim tehnologijama i informatici.
Raniji „raspon kontrole“ zamenjuje se „rasponom komunikacija“. Obrazuju se male je-
dinice osnovane za izvršavanje zadataka i procesa, organizacije zasnovane na procesi-
ma12 umesto na funkcijama. Javljaju se kao “ad hoc“ strukture, kao zajedničko obeležje
za sve vrste fleksibilnih organizacija.
Tehnološke promene su zasnovane na većoj primeni tehnoloških dostignuća, posebno
na većoj primeni telekomunikaciono – informacionih tehnologija. Označavaju promene proiz-
vodne tehnologije, postupaka i procesa. Ove promene rezultiraju jeftinijom i masovnijom
proizvodnjom a njihov cilj je povećanje funkcionalnosti i učinka. Informaciona tehnologija
stvara podloge za brzo i efikasno poslovno odlučivanje. Računarska podrška je postala ne-
zamenljiva, naročito u praćenju procesa, ažurnosti i tačnosti. Nova tehnologija zahteva od
zaposlenih nove veštine i znanja. Ona omogućuje oslobađanje od rutinskih poslova, osta-
vljajući prostor za kreativne aktivnosti. Njihovom primenom smanjuje se potreba za menadž-
mentom srednjeg nivoa (njihove funkcije preuzima informaciona tehnologija). Automatizova-
na obrada i distribucija podataka, kao i virtuelne organizacije podstiču decentralizaciju i stil
rukovođenja „bez šefa“ (no boss) i omogućavaju ažurno odlučivanje i praćenje radnih i teh-
noloških procesa na svim organizacionim nivoima, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu.
Promene zaposlenih se vrše u situacijama kada su zaposleni uzrok teškoća. Prome-
na zaposlenih obuhvata promene u vrednostima, veštinama i stavovima zaposlenih i nor-
mama ponašanja zaposlenih i menadžera [8], kao pojedinca i u okviru grupe.13 U proce-
su promena zaposleni moraju da nauče kako da koriste nove tehnologije i znanja ili kako
da efikasno rade u timovima. Motivisanost je važan faktor promena. U osnovi organizaci-
onih promena koje se odnose na zaposlene postoje dva pristupa: jedan se odnosi na
proces obrazovanja, usavršavanja i treninga postojećih zaposlenih, a drugi na prijem no-
vih zaposlenih.
12
Tradicionalni način posmatranja organizacija je kroz njihovu vertikalnu dimenziju – uvidom u njihovu organizacio-
nu šemu. Na ovaj način stiče se uvid u efektivnost organizacije tj. da li ona radi prave stvari ili, drugačije rečeno, da li
je rukovodstvo donelo pravilne odluke o tome šta treba raditi. Međutim, organizacije su sistemi koji se sastoje od pro-
cesa kojima se ulazi pretvaraju u izlaze. Rezultati se postižu (ili ne postižu) horizontalno (krosfunkcionalno), a ne hi-
jerarhijski. Stoga, svaka organizacija pored vertikalne mora obratiti pažnju i na horizontalnu dimenziju – mora ono što
radi raditi na pravi način tj. efikasno. Svaka odluka koju menadžer donese i svaka operacija koju radnik izvrši utiče
pozitivno ili negativno na kvalitet. Zbog toga, da bi proizvele robu ili usluge koje zadovoljavaju i prevazilaze očekiva-
nja korisnika, organizacije moraju dobro razumeti uticaj celog sistema na kvalitet. Postojanje diskontinuiteta između
različitih nivoa rukovođenja i međufunkcijskih diskontinuiteta slabi strukturu organizacije, stvarajući niz izolovanih
operativnih ostrvaca. Veliki broj sjajnih prilika za unapređenje poslovanja organizacija nalazi se, upravo, između ovih
operativnih ostrvaca i ogleda se, prvenstveno, u uspostavljanju bolje komunikacije među njima.
13
Organizaciona kultura.
431
VOJNO DELO, 7/2019
S obzirom na različit organizacioni status zaposlenih postoje različiti modaliteti pro-

mena:
– ciklično obrazovanje zaposlenih putem kraćih kurseva;
– prijem novih menadžera ukoliko postojeći ne poseduju potrebne veštine i znanja;
– srednji menadžeri sve manje prenose informacije, naloge i odluke, a sve više ugo-
varaju poslove sa zaposlenima u malim poslovnim jedinicama. Sve više postaju „brokeri“
između kompanije i zaposlenih.
Organizacione promene, po obimu, mogu biti parcijalne i radikalne. Mogu obuhvatiti
nivo grupe, tima, odeljenja, pogona ili preduzeća u celini, odnosno mikro i makro nivo.
Promene mogu biti postepene i kontinualne14, ali i radikalne i povremene. Organizacije
se adaptiraju na spoljne i unutrašnje okruženje postepenim i parcijalnim promenama.
Parcijalnim organizacionim merama rešavaju se manje krize i zastoji. Postepene prome-
ne predstavljaju promene prvog reda. One su blage i plitke. Vrše poboljšanja i parcijalne
promene u organizacionoj strukturi, tehnološkim procesima, poslovnim procesima i zapo-
slenima. Radikalne promene su suštinske i dubinske, one stvaraju novu strukturi i preki-
daju kontinuitet postojeće organizacije. Radikalnim promenama se menjaju koncepcija i
strategija organizacije. Radikalne promene se sprovode u kriznim periodima kad organi-
zacija bude iznenađena nastupljenim stanjem.
Otpori organizacionim promenama

Stalna i prateća pojava svih promena jeste pružanje otpora zaposlenih tim promena-
ma. Sprovođenje velikih organizacionih promena produkuje stresno stanje za zaposlene i
izaziva otpore zaposlenih. Stanje posle uvođenja promena u preduzeću uglavnom je ne-
stabilno i izaziva osećaj i klimu nesigurnosti. Problemi sa kojima se suočavaju preduzeća
pristupajući svakoj većoj organizacionoj promeni su:
– odupiranje i otpor svakoj promeni jer ona predstavlja „nepoznato“,
– strah od gubitka lične pozicije, moći i uticaja,
– stav i mišljenje da je postojeći način rada bolji i da ga ne treba menjati.
Najveće otpore izazivaju promene koje se odnose na ljude. Pridobijanje stava zapo-
slenih da su za promenu jedan je od najvažnijih zadataka menadžmenta u ukupnom po-
slu upravljanja organizacionim promenama. Daft grupiše prepreke za sprovođenje orga-
nizacionih promena u dve grupe:
– organizacione – fokusiraju se na troškove sprovođenja promena, stepen rizika, ne-
dostatak koordinacije, nekompetentnost sistema i sl.
– personalne – koje se odnose na nesigurnost i strah zaposlenih od promena.
Kao osnovni izvor otpora promenama navode se: [7]
– nesigurnost – ona se uvek javlja u situacijama kada čovek ima šta da izgubi;
– mogući socijalni gubici – svako organizaciono rešenje stvara određenu novu klimu i
socijalne odnose u preduzeću;
– ekonomski gubici i štete – javljaju se kod onih pojedinaca koji su zbog promena
ostali bez posla ili su premešteni na manje atraktivno ili plaćeno radno mesto;
14
Sve se menja samo su promene stalne.
432
– neznanje i nespremnost za rad na sebi (smetnje) – javljaju se kao posledica zahte-

va za dodatnim znanjima, obukom i učenjem;
– gubljenje kontrole – kada promena bude sprovedena zaposleni neće imati kontrolu
nad nekim poslovima i resursima preduzeća koje su do tada imali;
– nepredvidive posledice – one se odnose na one delove organizacije i zaposlene
koji nisu direktno već indirektno izloženi posledicama promena.
– udružena opozicija – grupa ljudi (može biti spontana ili vođena) pogođena prome-
nama koja se povezuje da bi ojačala otpor budućoj promeni i njenom sprovođenju.
– strah od gubitka uticaja15 – predstavlja značajan izvor otpora, kako pojedinca, tako i
grupa, odeljenja.
Da bi se smanjio otpor zaposlenih prema promenama menadžment mora pronaći
mehanizme za redukovanje otpora. Najčešće metode su:
– izbegavanje iznenađenja – ako se zaposlenima ostavi dovoljno vremena da se
upoznaju sa promenama oni će pružiti manji otpor, bez obzira na posledice;
– podsticanje zaposlenih da razumeju promene – Ovo rade menadžeri i rukovodioci.
Kada je zaposleni svestan da promenom neće lično ništa izgubiti on će podržati promenu.
– stvaranje uslova za sprovođenje promena – Ako se menadžment u celini zalaže za
promene i to ne zbog samih promena, već zbog unapređenja efikasnosti poslovanja i
unapređenja pozicije organizacije, to predstavlja značajan podsticaj saradnicima i zapo-
slenima da prihvate buduće promene.
– probne promene – Za vreme probnog perioda zaposleni se suočavaju sa prome-
nom i na nju navikavaju pre nego što je doneta konačna odluka.
Zaposleni treba da budu informisani o promenama. Participacija zaposlenih u odlučivanju
o promenama često je efikasan metod otklanjanja njihovih otpora promenama. Organizacio-
ne promene bez kojih je nemoguće buduće funkcionisanje preduzeća, kao nužne i neophod-
ne – imaće podršku većine zaposlenih. Rukovodilac koji sprovodi promene obavezno treba
da o njima konsultuje zaposlene i saradnike, čak i putem neobavezne rasprave. Izgradnja po-
verenja koje menadžeri i rukovodioci uživaju kod saradnika predstavljaju izuzetno značajan
faktor podrške promenama. Otpor promenama se prevladava u više faza (Daft):
– izjednačavanje sa potrebama i ciljevima korisnika,
– komunikacija i obrazovanje,
– participacija i uključivanje zaposlenih,
– prisila i prinuda (ukoliko nijedan prethodni način nije dao rezultat).
Ljudi prihvataju promene, uglavnom na tri načina:
– popuštanje – deklarativna saglasnost u kojoj nema verovanja pojedinca u isprav-
nost odluke o budućoj promeni.
– identifikacija – postoji saglasnost zaposlenih za promenu, veruje se da je promena
korisna i da je rukovodilac upravu.
– unutrašnje zadovoljstvo – uradi to jer je vredno to uraditi. Pojedinac prihvata odluku
jer je u skladu sa njegovim pristupom.
Sprovođenje organizacionih promena u preduzeću sastoji se od nekoliko faza (slika 3):
15
Često se za nove tehnologije vezuju strahovi koji primarno predstavljaju nerazumevanje, bespomoćnost i
odbacivanje strukturnih pomeranja informatičkog društva. Sve to je posledica intenzivnog društvenog razvoja
koji životna iskustva i mukom stečene kvalifikacije preko noći devalviraju.
433
VOJNO DELO, 7/2019
Faza planiranja Faza upravljanja Faza stabilizacije
– Stvoriti potrebu – Odvojiti se od – Koristiti sistem

– Odrediti buduće stanje postojeće prakse nagrađivanja
– Pripremiti se za – Organizovati timove – Razmestiti „čuvare“
promenu menadžera za kreiranje novog načina rada
promene
– Uključiti članove
organizacije u proces
– Koristiti raznovrsne
metode
– Pružiti povratnu
informaciju
– Stvoriti simbole
Slika 3 – Faze organizacionih promena
Svaka značajna organizaciona promena u preduzeću suočava se sa tri osnovna pro-

blema i prepreke:
– Otpor od strane zaposlenih koje ta promena pogađa. Rešava se motivisanjem.
– Otežana organizaciona kontrola. Rešava se u procesu upravljanja promenama.
Kontrola i nadzor moraju biti stalno prisutni.
– Gubitak vlasti, moći i uticaja. Rešava se politikom dinamike i sprovođenja promena,
tako da “centri moći” podrže promene.
Problem kod uvođenja promena dolaze i od onih koji promene iniciraju (vlasnici) jer, ve-
ćina ljudi formalno hoće promene ali ih u suštini ne žele. Oni racionalno hoće ali emocional-
no neće. Nemoguće je, međutim, sprovoditi promene a da su svi zadovoljni. Potrebno je
pojasniti ljudima najjednostavnije stvari – šta svako od njih lično dobija promenama u kom-
paniji i pojasniti šta promene znače za njihove živote i za organizaciju kao celinu.
Naučene lekcije vezane za menadžment promenama

Sistematizovano iskustvo vezano za menadžment promenama može pomoći i upra-
vljačima organizacionih promena i onima na koje se promene odnose. Neke od korisnih
preporuka za uspešno sprovođenje organizacionih promena jesu:
– Potrebno je vreme da se ljudi prilagode promenama.
– Ljudima pomoći da znaju da su njihove reakcije i emocije normalne.
– Proces tranzicije može biti kontrolisan i upravljan.
– Vremenski zaostatak (time lag) između objavljivanja promena i reakcije na njih tre-
ba biti optimalan.
– Ljudi mogu biti u isto vreme u različitim fazama procesa lične tranzicije i da traže
drugačiju reakciju menadžmenta.
– Menadžeri prolaze kroz tranziciju pre svojih zaposlenih.
– Proces tranzicije je neizbežan.
Svaki pojedinac se, manje ili više opire promenama jer one unose određenu dozu ne-
izvesnosti, konflikta i rizika. Razloge koje pri tome iznalaze su brojni (slika 4).
434
Slika 4 – Razlozi kojima pojedinci opravdavaju otpor organizacionim promenama16
16
https://www.google.com/search?q=50+reasons+not+to+change&rlz=1C1GGRV_enRS751RS751&tbm=isch&source=iu&ic
tx=1&fir=ycUec0KcqIk8oM%253A%252CdysFr6f2iOFckM%252C_&vet=1&usg=AI4kRULMj6SS5asUn4YmsnKGHjcfvHgg
&sa=X&ved=2ahUKEwjwi_Gag8vhAhVCl4sKHQ2WCRwQ9QEwAXoECAkQBg#imgrc=m_rMZr0YXWK25M:&vet=1
435
VOJNO DELO, 7/2019
Da bi se promene uspešno sprovele neophodno je da se primene adekvatne strategi-

je savladavanja otpora promenama (slika 5).
STRATEGIJE SAVLADAVANJA OTPORA
Strategija Strategija Kognitivna Politička
pomaganja informisanja strategija strategija
Trening i obuka, Pružanje
emocionalna i informacija Ubeđivanje Prinuda,
tehnička o potrebi indoktrinacija, kooptacija,
Sadržaj
podrška u promena, toku promena manipulacija,
promeni promena, stavova kompromis
ponašanja progresu
Traži malo
Traži mnogo
vremena, Traži mnogo Traži malo
Vreme vremena, mada
mada može da vremena vremena
može da varira
varira
Svest o potrebi
Postoji Ne postoji Ne postoji Ne postoji
promena
Posvećenost
Postoji Postoji Ne postoji Ne postoji
promenama
Široke i uske
Širina promena Široke promene Široke promene Uske promene
promene
Dubina Duboke Duboke i plitke Duboke
Plitke promene
promena promene promene promene
Raspolaže Raspolaže Raspolaže
Agent mora da
Agent promena znanjem znanjem i liderskim
raspolaže moći
i resursima resursima sposobnostima
Slika 5 – Strategije savladavanja otpora promenama17
Svaka organizacija mora da se menja kako kontinualno tako i diskontinualno. Ona

prolazi kroz svakodnevne, parcijalne promene ali, često, njihov oblik i intenzitet nisu do-
voljni da održe korak sa okruženjem. Zbog toga se stvara jaz između organizacije i okru-
ženja, koji uzrokuje pad performansi i krizu čime se podstiču diskontinualne promene:
sveobuhvatne, radikalne i intenzivne.
Na izbor između kontinualnih i diskontinualnih promena utiče dimenzija izbegavanje
neizvesnosti. Kontinualne promene podrazumevaju nizak stepen izbegavanja neizvesno-
sti u nacionalnoj kulturi jer su to parcijalne ali i svakodnevne promene. Može se očekivati
da samo kulture sa niskim izbegavanjem neizvesnosti prihvate ove pretpostavke. U kul-
turama sa visokim izbegavanjem neizvesnosti članovi organizacije nisu spremni da pri-
hvate svakodnevne i česte promene jer preferiraju stabilnost što znači da su sklonije dis-
kontinualnim promenama. Deluje paradoksalno da kulture sa visokim stepenom izbega-
vanja neizvesnosti primenjuju radikalne, revolutivne i sveobuhvatne promene koje unose
daleko veći stepen neizvesnosti nego kontinualne ali objašnjenje je ipak razumljivo. Čla-
novi organizacije će odlagati promene dok je god to moguće, ali kada više ne bude mo-
glo, moraće da primene radikalne promene. Mnogo im je prihvatljivije da se ređe i kraće
suočavaju sa visokom neizvesnošću nego sa kraćom ali neprekidnom.
17
http://www.ekof.bg.ac.rs/
436
Na izbor između ove dve promene, utiče još jedna dimenzija a to je distanca moći. Izvo-
đenje kontinualnih promena moguće je jedino u uslovima niske distance moći zbog toga što
su ove promene veoma brojne, lokalnog značaja i unose relativno mali stepen noviteta. Njiho-
vo iniciranje treba da bude u autoritetu nižih menadžera, što znači da autoritet u organizaciji
treba da je ravnomerno raspoređen na hijerarhijske nivoe a organizacija treba biti decentrali-
zovana. Sa druge strane, radikalne mere zahtevaju snažnog lidera koji u proces promena
unosi veliku moć što je apsolutna odlika nacionalnih kultura sa visokom distancom moći.
Zaključak
Nacionalna kultura opredeljuje i individualne vrednosti i ponašanje pojedinca, ali i vred-
nosti organizacione kulture i ponašanje celokupnih organizacija. Poznavanje uticaja nacio-
nalne kulture na organizacione promene važno je zbog primene poznatih znanja, iskustava
i naučenih lekcija u sprovođenju promena koje nam odgovaraju, ali isto tako i u uspešnom
suprotstavljanju „spoljnjem nametanju“ promena koje nisu u našem nacionalnom intere-
su.18 Nacionalnu kulturu u Srbiji karakteriše visoka distanca moći, visoko izbegavanje neiz-
vesnosti, visok stepen kolektivizma i dominantne ženske vrednosti (raspodela uloga izme-
đu rodova). Navedene karakteristike su u suprotnosti sa karakteristikama nacionalne kultu-
re zapadnih zemalja koje predstavljaju „ideal“ kojem Srbija teži na svom putu ka EU.
Treba biti mudar u čuvanju i razvoju svoje kulture i oprezan u promenama nacionalne
kulture uopšte19 i kulture pojedinih organizacija i ne zaboraviti da je u sklopu opšteg na-
pada na našu kulturu prvo napadnuta naša istorija.20 Ne smemo izgubiti iz vida da je u
vremenu u kome živimo sposobnost laganja i samozavaravanja postala faktor razvića
kulture, nažalost vodeći faktor, što nije dobro21 jer dovodi do kaleidoskopskog22 poimanja
sveta. Rezultat toga jeste naš život „po tuđoj koncepciji“ – pomoću nametnutih znanja o
ekonomiji pljačkaju se naša bogatstva od strane ekonomskih osvajača, a mi živimo loše.
18
Savremeni rat se vodi u sferi fizičke, mentalne i moralne dimenzije. Masovna primena obmana i manipulacija,
napad na emocije i razum, forsiranje empirizma i gušenja duhovnosti i nametanje ideologija za lično posmatranje i
razumevanje i posmatranje i razumevanje okruženja. Naučno je dokazano da su narodi koji imaju razvijenu mitsku
samosvest najnepodobniji za manipulacije i na njima propagandni mehanizmi i novostvoreni lažni mitovi imaju naj-
manji učinak. Najmoćnija propagandna mašinerija u istoriji četvrt veka nam ispira svest i nastoji da podrije naše ko-
lektivno podsvesno. Učinak je sasvim skroman. Neophodno je, planski i organizovano, raditi na sprečavanju du-
hovnog i mentalnog genocida koji se nad našim narodom planski sprovodi kroz medije i masovnu kulturu.
19
U stvaranju uslova za to vaspitanje i obrazovanje imaju jako važan i veliki uticaj, posebno obrazovanje ka-
dra za sektore bezbednost i odbrana.
20
„Nama je falsifikovana istorija nanela više štete i poraza od svih ratova! Poražavajuća je činjenica da narod
kao Srbi koji je od vajkada u vrtlogu svetske istorije, narod koji je morao kroz vekove da vodi tolike odbrambene
ratove, tako malo uradio da svoju istoriju istraži kako treba, prikupi sve podatke i publikuje ih, napravi muzej ka-
kav dolikuje jednom tako starom narodu bogate istorije. Umesto toga dozvolili smo falsifikatorima “zapadne
škole” da nas lažu i prekrajaju kao da smo kamenčić pored puta kojeg šutira svaki putnik“.
21
Sposobnost laganja je sposobnost narušavanja kod drugih ljudi da ispravno odražavaju objektivnu realnost.
To je izopačavanje ili rušenje tuđe lične mere. Laganje je kao faktor postalo deo globalnog istorijskog procesa...
A istorijski proces je proces razvića kulture u globalnom evolucionom procesu razvića biosfere. A ako je cela
kultura lažna ona ima svoj negativan uticaj na razviće biosfere planete zemlje. I to je dovelo do globalne ekolo-
ške krize i svih drugih kriza. Globalna sistemska kriza: Kriza je u svemu, a faktor koji je doveo do toga je laž.
22
Naša nauka se zasniva na kaleidoskopskom shvatanju sveta ... sve je slučajno, okolo je haos. Ako fizičke i
hemijske procese prenesemo u socijalnu sferu čoveka lišavamo svesti... Naše obrazovanje formira kod ljudi
„kaleidoskopski idiotizam“ i stvara ljude koji ne mogu znanje povezati u jedinstvenu celinu.
437
VOJNO DELO, 7/2019
Srbima su planski uništavali 23 istorijske zapise 24 kako bi ih držali u neznanju i lakše

vladali njima. Uništi jednom narodu istoriju, uništio si ga kao narod. Srećom istina se ne
može sakrivati zauvek, kad tad ispliva na površinu u punom sjaju. Kod donošenja odluka
o promenama u nacionalnoj kulturi i krupnim organizacionim promenama treba pratiti i
ključne vektore vremena, a ne prolazne nosioce određenih uloga, oni nisu donosioci od-
luka već glasnogovornici i manekeni globalnih trendova. Epohalni vektor vremena u ko-
me živimo teži uprosečavanju ljudske svesti. Nacionalna društvena elita [16] treba učiniti
pokušaj da se trznemo i uradimo nešto što će smanjiti trend dezintelektualizacije javnog
života u Srbiji. Nagle promene organizacione kulture nisu poželjne, nepovoljno deluju na
ljude i zasnivaju se na „reprogramiranju ljudi“ što nije u nacionalnom interesu.
Neadekvatno uvođenje novih vrednosti u nacionalnu kulturu i upravljanje promenama
u organizacionim kulturama preduzeća u Srbiji može dovesti do kontradiktornih smerni-
ca25 u organizacionom i individualnom upravljanju organizacionim promenama, do suko-
ba i otpora, a time i do njihovog sporog odvijanja pa i neuspeha. Nacionalna kultura ima
snažan uticaj na organizacionu kulturu preduzeća i može da predstavlja ograničenje or-
ganizacionoj kulturi i praksi menadžmenta. Interes za razumevanjem nacionalne i organi-
zacione kulture raste usled globalizacije, pojačane međunarodne kooperacije i integracije
i ulaza multinacionalnih kompanija (korporacija) na naše tržište, jačanja zavisnosti među
nacijama i izražene potrebe za postizanjem konkurentnosti na tržištu. Vrlo je važno razu-
meti uticaj nacionalne kulture na organizacione promene, vrste i proces organizacionih
promena kako bi se adekvatno postupalo u istima i obezbedilo usklađeno delovanje i ho-
mogeno postupanje svih steikholdera. [15]
Kulturne vrednosti su često iskazane u misiji i viziji organizacije.26 Kultura ima snažan
uticaj na ponašanje zbog toga što je zajednička za celu organizaciju i deluje, a da se o njoj
ne govori, čak i ne razmišlja. Kultura se odražava u politici koju zagovara menadžment i ak-
tivnostima koje se sprovode u organizaciji. Stoga, organizacije koje veruju u principe prome-
na ispunjavaju prvi preduslov za njihovo uspešno sprovođenje. Sa druge strane aktivnosti
pokreću promene kulture. Prema tome, ukoliko se praksa promena rutinski primenjuje unu-
tar organizacije ljudstvo počinje da veruje u principe promena i kulturne promene počinju.
Organizaciona kultura je duboko ukorenjena u svakoj organizaciji, ona se delimično raz-
vija kao odgovor na stimulaciju koja se doživljava i koja je zajednička za članove organizaci-
je. Promene u organizaciji obezbeđuju njenu kompatibilnost sa zahtevima okruženja. Ona
nije sama sebi cilj, već sredstvo prilagođavanja novim uslovima eksternog ili internog okru-
23
Određenim centrima moći smetamo zbog otpora porobljavanju i zbog našeg iskonskog osećanja pravde,
koji nosimo u genima i zbog čega smo jedini narod na svetu koji, za razliku od njih koji ratuju uvek za zemaljsko
carstvo, spreman na žrtve za carstvo nebesko.
24
Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata iz Srbije je odneto oko 40 železničkih vagona arhivske građe. Ne-
mački bombarderi su 6. aprila 1941. namerno bombardovali nacionalnu biblioteku u Beogradu, gde je uništen
ceo fond od 350.000 knjiga, uključujući i srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti!
25
Tako na primer оd pojedinaca se očekuje da se prilagode novim „boljim“ vrednostima prihvatajući celo ži-
votno obrazovanje i stalno ulaganje u sebe kroz proces podizanja vlastitih kompetencija, a s druge strane se
savetuje oprez u odnosu na očekivanja od organizacionih promena zbog otpora promenama i niza neželjenih
efekata koji prate organizacione promene.
26
Na primer, nije neuobičajeno da u misiji i viziji organizacije naiđemo na iskaze kao što je „Stalno ćemo činiti napore
da podignemo nivo kvaliteta svih naših proizvoda i usluga“ ili „Timski rad je osnova našeg zajedničkog uspeha“.
438
ženja, te se može reći da važi pravilo „sve dok je moguće ostvariti postavljene ciljeve bez iz-
mena u organizaciji, promene treba izbegavati“. Upravljanje promenama je novi koncept u
savremenom menadžmentu koji respektuje činjenicu da su brze promene specifična oznaka
vremena u kome živimo i da preduzeće ne može efikasno da posluje i da se razvija, ako ne
ide u korak sa promenama i ako ih ne koristi. Osnov uspešnog upravljanja preduzećem, je-
ste brzo reagovanje na promene i prilagođavanje promenama. Danas nema realnih moguć-
nosti da se posluje i upravlja bez promena. Koncept upravljanja promenama tako postaje
današnji i sutrašnji upravljački koncept, koji se koristi u svetu, a treba se koristiti i kod nas.
Upravljanje promenama zahteva od zaposlenih u organizaciji da usvoje nova znanja,
steknu veštine i sposobnosti, koriguju određene stavove, menjaju svoje radne navike,
vrednosti i stavove. Ovo uključuje promene u ljudima i kod uprave preduzeća i kod zapo-
slenih, promene njihovih sposobnosti, motivacije, ponašanja i delotvornosti na radu. Isto
tako uključuje i promene u organizacionoj kulturi – promene vrednosti, ustaljenih običaja,
informacionih odnosa, uticaja, promene stila upravljanja. Kako je to čitav proces korenitih
promena – ne odvija se sam po sebi: potrebno je i učenje, i vreme, napor, upornost, spo-
sobnost, odanost i predanost poslu koji se obavlja. Organizacione promene se vrše, pra-
vovremeno i evolutivno, radi prilagođavanja zahtevima okruženja (mogućnost poboljša-
nja funkcionisanja, opasnost od konkurencije), a revolucionarno kad je već kasno i kad
nastupi stanje loše po organizaciju. Saznanja o uzrocima i konsekvencama razlika izme-
đu menadžment prakse u različitim nacionalnim kulturama dovela su do razvoja nove
oblasti menadžmenta – „oblast inter – kulturalnog menadžmenta (cross – cultural mana-
27
gement)“ , pa istu treba više izučavati i na našim visokim školama i fakultetima.
Literatura
[1] Schwartz, S.H. (2008).Cultural Value Orientations: Nature and Implications of National
Differences.Jerusalem:Israel Science Foundation
[2] Hofstede, G. (1983).National cultures revisited Behavior Science Research, 4, 285-305.
[3] Hofstede, G. (2001). Culture’s Consequences. Comparing Values, Behaviors, Institutions,
and Organizations Across Nations. Thousand Oaks, CA: Sage.
[4] Janićijević, N. D. (2003). Uticaj nacionalne kulture na organizacionu strukturu preduzeća u
Srbiji. Ekonomski anali, 44(156), 45-66.
[5] Andrejić, Marko., Čabarkapa Obrad. Timski rad u vojnim organizacionim sistemima /M. An-
drejić, O. Čabarkapa// U: VOJNO DELO.- Beograd.- God. 53., broj 3 (2001):str. 83 - 108.
[6] Andrejić, M., Milenkov, M, Sokolović, V. Koncept razvoja službi logistike /Marko Andrejić,
Marjan, Milenkov, Vlada Sokolović // U: VOJNOTEHNIČKI GLASNIK - Beograd, Godina 58., broj 1
(2010): strana 37-62.
[7] LJubojević, S., Andrejić, M., Dragović, N. (2013) „Prilog unapređenju menadžmenta u logistici
odbrane”, // U: VOJNOTEHNIČKI GLASNIK - Beograd, Godina 61., broj 4 (2013): strana 80-120.
[8] Marko D. Andrejić, Ivana M. Andrejić, Slaviša N. Arsić, Srđan D. LJubojević. Prilog unapre-
đenju rada i upravljanja u Vojnoj akademiji i na Univerzitetu odbrane // U: VOJNOTEHNIČKI GLA-
SNIK - Beograd, Godina 61., broj 2 (2015): strana 136-150. DOI: 10 5937/vojtehg62-4091
27
Interesovanje za uticaj nacionalne kulture i inter – kulturalni menadžment je naglo poraslo sa intenzivira-
njem globalizacije i povećanjem kooperacije i integracije među nacijama, u različitim oblastima života i rada.
439
VOJNO DELO, 7/2019
[9] Trandafilović, S., Đorđević, Z., Dragović, N., Andrejić, M., SISTEM ZARADA I MOTIVACIJA
PROFESIONALNIH VOJNIH LICA U FUNKCIJI RAZVOJA LJUDSKIH RESURSA U MINISTAR-
STVU ODBRANE I VOJSCI SRBIJE , Zbornik radova sa 19. DQM Međunarodna konferencija
UPRAVLJANJE KVALITETOM I POUZDANOŠĆU ICDQM-2016, strana 652-658, izdavač Istraži-
vački centar za upravljanje kvalitetom i pouzdanošću - DQM, Prijevor, 2016.
[10] Marko Andrejić, Marjan Milenkov. PRISTUP STVARANJU OFICIRA moderne logistike, /
Marko D. Andrejić, Marjan Milenkov // U: VOJNO DELO.- Beograd.- God. 67, broj 7 (2016.): str.
293 - 300. DOI: 10.5937/vojdelo1504293A
[11] Mirković, B. Socio-psihološki činioci odgovornog organizacionog ponašanja. Doktorska di-
sertacija, Filozofski fakultet - Beograd, 2016.
[12] Marko Andrejić, Marjan Milenkov. PRILOG UNAPREĐENJU PROMIŠLJANJA O PROME-
NAMA U LOGISTICI ODBRANE, Zbornik radova sa 20. DQM Međunarodna konferencija UPRA-
VLJANJE KVALITETOM I POUZDANOŠĆU ICDQM-2017, strana 37-62, izdavač Istraživački cen-
tar za upravljanje kvalitetom i pouzdanošću - DQM, Prijevor, 2017.
[13] Slobodan Panić, Marko Andrejić, Marjan Milenkov, Simona Andrejić i Marijan Mirčevski.
Inovacija menadžmenta u funkciji razvoja; DOI: 10.5937/vojdelo1802394P, strana 394-413
[14] Đurđijana Ilić, Marko D Andrejić i Miljojko Janošević. Prilog unapređenju komunikacije i po-
slovanja u logističkim poslovima sistema; DOI: 10.5937/vojdelo1707424I; strana 424-436.
[15] Marko D. Andrejić, Nenko Brkljač, Marjan A. Milenkov. PRILOG UNAPREĐENJU PROMI-
ŠLJANJA O MOGUĆIM POBOLJŠANJIMA NA UNIVERZITETU ODBRANE, Vojno delo 6/2018,
strana 237-263; DOI: 10.5937/vojdelo1806237A
[16] Marko Andrejić, Slobodan Panić, Đurđijana Ilić. ULOGA I DELOVANJE ELITE U OSLO-
BAĐANJU I USMERAVANJU DRUŠTVENE ENERGIJE; Vojno delo 5/2018, strana 334-355; DOI:
10.5937/vojdelo1805334A
440
DOI: 10.5937/vojdelo1907441P PRIMENA AUTOMATIZACIJA IZVEŠTAVANJA
U ANALIZI POSLOVNIH SISTEMA –
VEB PLATFORMA KAO ALAT
ZA START-UP KOMPANIJE
Nikola Pavlović∗
Visoka škola strukovnih studija za informacione tehnologije, Beograd
Velimir Dedić∗∗
Fakultet za informacione tehnologije i inženjerstvo, Beograd
Marko Ranković∗∗∗, Milena Ilić∗∗∗∗
Visoka škola strukovnih studija za informacione tehnologije, Beograd
U start-up kompanijama koje su počele sa jako malo resursa („od nu-

le“) često ne postoji dovoljno početnog kapitala da bi se pribavili svi
potrebni resursi i obezbedila dobra startna pozicija na tržištu. Stoga, start-up
kompanije koje bi se bavile konsultantskim uslugama, sa potrebnim znanjem
koje poseduju, mogu obezbediti konkurentsku prednost jednostavnom auto-
matizacijom konsultantskih usluga primenom ove ili slične platforme.
Time dobijaju moćan alat u svojoj oblasti rada po relativno pristupač-
noj ceni u zavisnosti od iskustva tima i njegovog sastava. S obzirom da su
mladi sve više uključeni u oblast informacionih tehnologija bilo kojim po-
slom da se bave i da je učenje programiranja sve dostupnije na internetu,
start-up kompanije veštine zaposlenih mogu iskoristiti uz minimalna ulaga-
nja da bi oformili platformu.
Ključne reči: automatizacija, izveštavanje, start-up, veb platforma
Uvod
U radu je predstavljena aplikacija koja omogućava analizu poslovnog sistema po

određenim prostornim oblastima, različitim modulima koji objedinjuju više prostor-
nih oblasti i kompletnu organizaciju. Aplikacija radi na bazi anketiranja zaposlenih elek-
tronskim putem bez otkrivanja i beleženja njihovog identiteta, ali uz potvrdu identiteta
svojim poslovnim mejlom. Aplikacija je kreirana uz pomoć Google Forms servisa u inte-
graciji sa lokalnom bazom podataka na serveru kako bi bili dostupni podaci za obradu. U
∗
Inženjer organizacionih nauka, nikola.pavlovic@its.edu.rs
∗∗
Redovni profesor, doktor tehničkih nauka, velimir.dedic@fpsp.edu.rs
∗∗∗
Docent, doktor organizacionih nauka, marko.rankovic@its.edu.rs
∗∗∗∗
Docent, doktor ekonomskih nauka, milena.ilic@its.edu.rs
441
VOJNO DELO, 7/2019
cilju obezbeđenja izmena i upravljanje samom aplikacijom u WordPress-u je izrađeno

CMS1 okruženje a back-end2 deo sajta pokreće PHP.
U izradi rešenja korišćene su i Google-ove aplikacije poput Forms i Sheets; da bi se
omogućila komunikacija između njih i baze podataka potreban je Google Scripts kao Ja-
va server-side script jezik zadužen za transfer odgovora iz Google Sheets-a u MySQL
bazu na serveru.
Pregled literature
U 21. veku kompanije će zameniti opise poslova sa modelima kompetentnosti kao što
su (Ranković & Ilić, 2018): Naučna/tehnička umeća, veštine liderstva i veštine procesiranja.
Upravo o tome govori i koncept organizacionog dizajna kojem su menadžeri počeli
da posvećuju sve više pažnje. Organizacioni dizajn se ogleda u tehnikama projektovanja
organizacije i njene strukture. Tradicionalni oblici organizacija su i dalje prisutni a novi
zapravo kombinuju prednosti već postojećih oblika i manje modifikacije radi fleksibilnosti i
lakše skalabilnosti organizacije (Burton, Obel, & DeSanctis, 2011).
Razlika između klasične i savremene poslovne organizacije vidi se samo u tome gde
je težište – na kojoj strani od dve krajnje tačke karakteristične za sva organizaciona na-
čela (Sajfet, 2006). Da li se težište usmerava na tradicionalne vrednosti i hijerarhiju ili na
težište prema potrebama tržišta i kupaca.
Svaki informacioni sistem se koristi kao podrška u donošenju odluka, olakšavajući
svojom upotrebom određeni proces rada. Međutim, svaki za sebe se upotrebljava za dru-
gačiju strukturu problema i prirode odluke.
Postoji više načina za planiranje i implementaciju automatizacije. Pojedine organizacije bi-
raju da prvo implementiraju međusobno povezane i potrebne sisteme a zatim da analiziraju
njihove uobičajene probleme i identifikuju događaje koji mogu biti iskorišćeni kao okidač za
automatizovanu akciju. Druge pak odlučuju da automatizuju procese istovremeno kada rade
na analizi problema međusobno povezanih sistema (Zohuri & Moghaddam, 2017).
Informacione i komunikacione tehnologije se razvijaju veoma brzo, menjajući značaj-
no pristup svim sferama ekonomije (Popkova & Ostrovskaya, 2019). Time automatizacija
dobija sve značajniju ulogu u globalnoj ekonomiji i svakodnevnom poslovanju.
Podatak koji čini informaciju mnogo vredi. Kako su se razvile informaciono-komunika-
cione tehnologije tempo rada se umnogome promenio. Danas da bi bili uspešni moramo
biti spremni i na prekovremeni rad koji utiče u mnogome na naše aktivnosti, aktivnosti
celog ljudskog društva, njegovog razvoja kao i kvaliteta života (Pokorni & Radić, 2013)
Proces analize same organizacije nije jednostavan i zahteva dosta vremena u zavi-
snosti od obima analize i stručnosti onoga ko vrši analizu. Proces analize se definiše kao
pažljiva studija nekog predmeta sa ciljem da se steknu znanja o njegovim delovima, če-
mu služe i kako su međusobno povezani (Merriam-Webster 2015) (Meisen, 2016).
1
CMS – Content Management System je engleski termin za sistem dinamičnog upravljanja sadržajem i pred-
stavlja modularnu web platformu poput WordPress, Joomla i sličnih. Koristi se radi lakšeg i jednostavnijeg uno-
šenja izmena sadržaja u okviru web prezentacija.
2
Back-end predstavlja pogled na softver koji se bavi načinom pristupa i obradom podataka.
442
Veb platforma
Da bi znali u kakvom stanju je trenutno poslovna organizacija to se može učiniti na
dva načina:
1. Angažovanjem organizacije koja pruža konsultantske usluge u oblasti analize po-
slovnih sistema
2. Angažovanjem zaposlenih unutar firme koji su obučeni za analizu poslovnih si-
stema.
Prva opcija iziskuje finansijska sredstva za pružene usluge i može varirati u zavisno-
sti od veličine naše organizacije i njene kompleksnosti kao i kompleksnosti procedura ra-
da. Potrebno je da konsultant, u zavisnosti od prirode posla i veličine poverenih zadata-
ka, provede odgovarajuće vreme u firmi koje je obično od 10 do 30 dana i za to vreme
prati rad svakog sektora u organizaciji. Sve zaključke do kojih dođe zapisuje po određe-
nom formularu a takođe zaposlenima daje posebno pripremljena pitanja na koja odgova-
raju, u većini slučajeva, anonimno. Nakon prikupljenih podataka sledi analiza nakon koje
se dobija izveštaj u papirnoj ili elektronskoj formi o stanju organizacije i predložene izme-
ne radi poboljšanja stanja.
Ovde takođe postoji i faktor poverenja kao i sporazum i potpisivanje dokumenta o po-
verljivosti podataka do kojih konsultant dođe prilikom vršenja usluge. Zatim kvalitet izvr-
šenih usluga i utrošeno vreme za realizaciju.
Druga opcija takođe iziskuje finansijska sredstva ali može biti isplativija ako kompani-
ja ima zaposlene koji mogu biti obučeni za analizu organizacije. Zaposleni mogu biti po-
slati na eksternu obuku ili to uraditi interno. Kada uspešno prođu obuku u stanju su da
analiziraju organizaciju i na duži period mogu češće vršiti analizu a time i uštedeti na če-
stom plaćanju konsultantskih usluga sa strane.
Najbitnija stvar je da osoba koja vrši analizu bude potpuno objektivna, radi relevant-
nih rezultata. Shodno tome cilj i jeste obrađivati podatke na način da se ne može prepo-
znati o kom zaposlenom se tačno radi. Ako se analiza radi na papiru, sasvim je moguće
da osoba koja vrši analizu može prepoznati ko je u pitanju na osnovu rukopisa. Analiza u
elektronskoj formi podrazumeva popunjavanje ankete bez zabeleške o korisniku prilikom
popunjavanja i onemogućavanja jednostavnog uvida ko je kada popunio anketu i sa ko-
jim odgovorima.
Kada uzmemo sve u obzir došlo se do ideje o automatizaciji čitavog procesa analize
jednog poslovnog sistema i generisanja izveštaja u elektronskoj formi. To je moguće uz
pomoć aplikacije koja može biti projektovana na više načina, a za potrebe ovog rada je
urađena web aplikacija (platforma) na internet adresi (Pavlović, 2019).
Aplikacija omogućava analizu poslovnog sistema po određenim prostornim oblastim-
a, različitim modulima koji objedinjuju više prostornih oblasti i kompletnu organizaciju.
Princip rada same aplikacije se zasniva na anketiranju zaposlenih elektronskim putem,
anonimno, ali uz potvrdu identiteta svojim poslovnim mejlom. Sama aplikacija je sastavl-
jena pomoću Google Forms servisa u integraciji sa lokalnom bazom podataka na serveru
radi dostupnosti podataka za obradu.
443
VOJNO DELO, 7/2019
Funkcionalnosti platforme
U nastavku rada biće opisano koje funkcionalnosti platforma poseduje i na koji način
su upotrebljeni servisi u njenoj izradi.
Aplikaciji se pristupa preko već pomenute adrese a admin panelu za upravljanje izveštajima
i anketama preko standardnog linka za pristup WordPress admin panelu radi jednostavnosti – .
Nakon logovanja određenim korisničkim nalogom dobijamo prozor kao na slici 1.
Slika 1 – Admin Panel
U admin panelu je moguće dodavati nove ankete sa Google naloga zaposlenog, vršiti
analizu odgovora, dodavanje generičkih rezultata ankete kao i slanje e-mail izveštaja sa
rezultatima istraživanja.
Na slici 2 može se uočiti više različitih celina kao i opcija izbora u samom admin pa-
nelu aplikacije:
1. Glavni prozor gde se izlistavaju sve opcije za podešavanja, pregled i kreiranje stra-
nica, formulara i sl.
2. Dashboard – Sumarni prikaz stanja web aplikacije koji može biti podešen po želji
korisnika radi što bržeg pregleda određenih informacija.
3. Media – Opcija za unos multimedijalnih sadržaja poput slika, video materijala i do-
kumenata.
4. Pages – Pregled, kreiranje novih i izmena postojećih web stranica.
5. Google Forms – Ubacivanje novih anketa i izmena već postojećih.
6. CDBT – Dodatak koji je naknadno ubačen kao opcija za konekciju sa bazom poda-
taka i operacijama nad podacima.
444
7. Appearance – Podešavanje izgleda platforme i stilizacija izgleda menija.

8. Plugins – Dodaci koji omogućuju dodatne opcije na platformi bez kodiranja.
9. Users – Pregled korisnika i dodela uloga.
10. ARI adminer – Dodatak koji je naknadno ubačen za rad nad podacima u bazi po-
dataka.
Slika 2 – Delovi admin panela
Sam admin panel je moguće lako prilagoditi zbog same prirode WordPress platforme
uz pomoć takozvanih plugin-ova3 koji aplikaciji dodaju određenu funkcionalnost. Pomoću
njih je moguće uz minimalno programersko znanje napraviti modularnu platformu za raz-
ličite potrebe.
Plugin-ovi koji su korišćeni u izradi aplikacije su:
– ARI Adminer
– Custom DataBase Tables
– Google Forms
– Page Links To
– PHP Everywhere
– Shortcodes Ultimate
– WP User Manager
i prikazani su na slici 3.
3
Plugin – gotovo softversko rešenje (modul) koji je moguće integrisati u određeni CMS sistem.
445
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 3 – Plugin-ovi korišćeni za izradu aplikacije
ARI adminer i CDBT (Custom DataBase Tables) su zapravo dva identična plugin-a.
Imaju istu namenu, a to su operacije nad podacima u bazi podataka. Na korisniku je
ostavljen izbor koji od ova dva će koristiti.
4
Oba plugin-a imaju sličan interfejs PhpMyAdmin panelu koji se koristi kao standardni
program za operacije nad bazom podataka na serveru. Izgled ARI adminer interfejsa mo-
že se videti na slici 4.
Slika 4 – ARI adminer
4
PhpMyAdmin – softversko rešenje za operacije nad bazama podataka.
446
Da bi baza podataka imala smisla i zaista bila upotrebljiva, mora sadržati tabele u se-
bi. Tabele su zapravo logičke celine jedne baze i služe za lakše razvrstavanje podataka i
manipulaciju.
Tabele koje su kreirane za potrebe analize u ovom projektu su:
– Tabela documents – zabeležene putanje do fajlova za korisnike koji su se opredelili
za plaćenu konsultantsku uslugu. Ova tabela služi kako bi fajl bio dostupan online na na-
šem serveru i spreman za preuzimanje od strane klijenta u bilo koje doba dana putem
odgovarajućeg linka koji mu je poslat u mail-u.
– Tabela free_users – služi da zabeleži posetu korisnika koji su došli na platformu
kao posetioci i žele da isprobaju način na koji se vrši analiza. Ovo je namenjeno ako je
rešenje komercijalizovano i objavljeno javno na internetu. Predstavlja besplatan alat za
brzu procenu stanja, ali tačnost modela nije precizirana.
– Tabele free_questions i free_answers – za unos pitanja i odgovora od strane pose-
tilaca web platforme kao komercijalnog rešenja. Na osnovu ubeleženih podataka se do-
bija automatizovani proračun rezultata na kraju popunjene forme.
– Tabele paid_questions i paid_answers – identično kao i prethodne dve pomenute
sem što se koriste za plaćene usluge i detaljnu analizu. Tabela paid_questions se unosi
ručno dok paid_answers se popunjava automatski prilikom rešavanja forme.
– Tabela free_results – sadrži automatizovane i generisane rezultate koji se prikazuju
korisnicima koji dođu kao posetioci na platformu.
Google Forms se koristi za integraciju Google upitnika na sajt. Upitnici se kreiraju po-
sebno na određenom korporativnom nalogu zaposlenog. Na slici 5 i 6 vidljiv je prikaz op-
cija koje poseduje ovaj dodatak.
447
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 5 – Google Forms – deo 1
448
Slika 6 – Google Forms – deo 2
Nisu sva polja obavezna prilikom unošenja određene ankete na sajt. Deo njih služi za
dodatnu stilizaciju forme i njen bolji prikaz u okviru platforme kao i prevenciju automatizo-
vanih unošenja odgovora pomoću određenog softvera. Na slici 7 su prikazana poželjna
polja za unos, a od toga su prva dva obavezna.
Slika 7 – Google Forms – obavezna polja
449
VOJNO DELO, 7/2019
Na slici 7 su polja za popunjavanje:

1. Naziv stranice – sve Google forme imaju svoju posebnu stranicu za korisnika koja
bi trebalo biti različita ako ne po imenu onda po URL adresi koja se nalazi odmah ispod i
koju WordPress automatski generiše.
2. Form URL – URL adresa koja vodi do forme koju želimo prikazati određenom kori-
sniku.
3. Confirm URL – Ova opcija je opciona i koristimo je ako želimo da nakon završene
ankete korisnik ne ostane na istoj strani i vidi samo Google-ovu „Thanks“ poruku nakon
popunjene forme. Tu upisujemo URL naše strane na koju će korisnik biti preusmeren na-
kon završetka popunjavanja svoje forme.
4. Style – opcija koja nije striktno obavezna ali se nadovezuje na prethodnu. Određu-
je na koji način će korisnik biti preusmeren na sledeću stranicu. Postoje tri opcije u pada-
jućem meniju za ovu opciju i to su:
– None – Bez preusmeravanja.
– Redirect5 – Preusmeri sa ponovnim učitavanjem kompletne stranice.
– AJAX6 – Preusmeri bez ponovnog učitavanja cele stranice već samo okvira.
5. Alert message – Služi ako želimo da korisniku izbacimo pop-up poruku putem Ja-
vascript7 jezika kada uspešno popuni anketu
Da bi platforma funkcionisala kao i dodatak Google Forms, moramo imati već spre-
mljene ankete na nalogu zaposlenog. Proces kreiranja Google formi je jednostavan i in-
tuitivan. Izgled prozora za kreiranje Google forme može se pogledati na slici 8.
5
Redirect – Preusmeravanje korisnika sa trenutne web stranice na neku drugu.
6
AJAX - Asynchronous JavaScript And XML, tehnika razvoja veb-aplikacija koja omogućava da se prikažu
samo novi podaci na veb-stranici, a da cela veb-stranica ne mora ponovo da se učitava. Taj proces ubrzava
vreme odgovora i povećava zadovoljstvo korsnika.
7
Javascript – skriptni programski jezik, najčešće u upotrebi na web stranicama u svrhu interaktivnosti (akcija-
reakcija).
450
Slika 8 – Google Forms – Kreiranje
Pitanja mogu biti različitih tipova: otvorena, zatvorena, sa jednim ili više tačnih odgovora a
mogu sadržati i dodatni multimedijalni sadržaj poput slika, video materijala ili lista sa izborom.
Takođe, moguće je podesiti šta će se nalaziti na stranici potvrde, pozdravnu poruku i dodatne
opcije poput mešanja pitanja i ograničenja popunjavanja samo jednom po jednom korisniku.
Svi odgovori iz forme se beleže u odgovarajuću Google Sheets tabelu. Da bi mogli
da vršimo manipulaciju podacima u sigurnom okruženju napisana je skripta pomoću Go-
ogle Script jezika koja omogućava transfer zabeleženih podataka iz Google Sheets tabe-
le u bazu podataka na našem serveru. Skripta je primenjivana na svaku Google Sheets
tabelu vezanu za odgovarajuću formu.
Kada se podaci ubeleže u lokalnu bazu podataka moguće je napisati dodatne skripte
za proveru odgovora i generisanje automatskog izveštaja kao i proveru korisnika koji pri-
stupa anketi u plaćenoj verziji.
451
VOJNO DELO, 7/2019
Page Links to plugin je dodatak koji omogućava jednostavno preusmeravanje strani-

ca na drugu adresu. U konkretnoj upotrebi u ovom projektu služi za preusmeravanje od-
ređenih stranica na dodatne PHP skripte8 koje su napisane radi dodatne validacije kori-
snika i za izbor odgovarajućeg upitnika za ulogovanog korisnika.
Dodatne PHP skripte su neophodne u procesu izrade platforme. Iako je WordPress
CMS platforma modularna i postoji veliki broj predefinisanih plugin-a kojima se mogu kre-
irati razna rešenja, pojedine operacije nije moguće predvideti i generički izraditi da budu
primenljive u svakoj situaciji.
Konkretne skripte koje su pisane za ovu platformu, su:
1. connect.php – Pozivana je za korišćenje u sklopu ostalih skripti da bi imale pristup
bazi podataka. Sadrži podatke o imenu baze podataka, adresi na kojoj se nalazi kao i
korisničkom imenu i šifri kojom se pristupa bazi podataka.
2. GetInfoAndForm.php – Koristi se u brzoj besplatnoj proceni stanja analize nakon
što korisnik odabere željenu oblast analize. Nakon odabira oblasti skripta pretražuje od-
govarajuće ankete i bira jednu od više njih nasumičnom metodom, zatim informacije o
odabiru smešta u bazu i prosleđuje korisnika na stranicu sa anketom.
3. GetUserAndLogIn.php – Služi za ponovnu autentifikaciju korisnika prilikom logova-
nja ili dužeg vremena neaktivnosti radi potvrde identiteta. Koristi se za plaćeni deo plat-
forme o kome će biti više reči u nastavku rada.
4. GoToForm.php – Nakon uspešnog logovanja korisnika u plaćenoj verziji, ova skripta vr-
ši pretragu baze za određenom anketom koja je namenjena korisniku. Nakon uspešne pretra-
ge ga preusmerava na stranicu za izradu ankete a u slučaju pokušaja da se uloguje korisnik
kome anketa sa prethodno dostavljenog linka nije namenjena dobija informaciju da mu je pri-
stup zabranjen. U slučaju da nema aktivnih anketa za rešavanje ispisuje se adekvatna poruka.
5. GetResults.php – Skripta je pisana za potrebe izračunavanja automatske analize
odgovora. Funkcioniše na način tako što se konektuje na bazu podataka nakon što su
podaci o odgovorima trenutnog korisnika upisani u bazu. Uzima podatke o odgovorima
korisnika kao i podatak koja je anketa rađena i prema formuli za određenu anketu se vrši
izračunavanje rezultata. Nakon toga se rezultat prosleđuje stranici za prikaz rezultata.
PHP Everywhere plugin omogućuje izvršavanje PHP koda u okviru definisane strani-
ce platforme. Ukoliko sama platforma ne poseduje neku određenu funkciju dinamičnog
generisanja sadržaja, ovaj dodatak se može iskoristiti da se napiše sopstvena skripta za
tu namenu. Nakon toga je dovoljno samo određeni tag ubaciti na željeno mesto na stra-
nici i funkcija će biti izvršena prilikom učitavanja stranice.
Plugin ima konkretnu upotrebu na platformi u sklopu stranice za rezultate. Pomoću
odgovarajućih kratkih kodova omogućen je ispis dinamičnog sadržaja rezultata.
Shortcode Ultimate je moćan dodatak za svaki sajt i omogućava razne funkcionalno-
sti umetanjem odgovarajućeg kratkog koda na stranicu. Služi za bolji raspored sadržaja
u okviru stranice pomoću kolona i redova, dodaje odgovarajuća polja za multimedijalni
sadržaj, animacije i slično.
WP User Manager je dodatak koji određuje koje privilegije korisnici imaju na platformi. Kori-
šćen je u svrhu prikaza određenih elemenata u meniju za ulogovane korisnike i sakrivanje istih
od posetilaca koji nisu ulogovani. Može biti koristan ako se kasnijim razvitkom platforme omogu-
ći korisniku da na svom profilu pregleda sve dosadašnje ankete koje je radio i za koju namenu.
8
PHP skripte – skripte ili tačnije kod pisan u php jeziku koji se pokreće sa serverske strane.
452
Metod rada platforme

Nakon što je objašnjen način rada same platforme sa korisničke strane onoga ko
analizira, biće objašnjeno kako aplikacija funkcioniše i sa klijentske strane. Klijent zapra-
vo dobija link putem email-a koji ga vodi do ankete ili pristupa direktno platformi. Kao što
je već spomenuto, na platformi može se probati demo verziju aplikacije (brza analiza sa
automatski generisanim odgovorima) ili raditi neku od plaćenih usluga. Kada korisnik pri-
stupi svojoj anketi, rešava je i na kraju dobija pozdravnu poruku. Na slikama 9, 10 i 11
može se videti izgled aplikacije kod brze i besplatne analize.
Slika 9 – Definisanje odgovarajuće delatnosti – brza i besplatna procena stanja
Slika 10 – Izgled ankete kod brze i besplatne procene
453
VOJNO DELO, 7/2019
Slika 11 – Izgled stranice sa rezultatom nakon završene ankete
Na prvi pogled sve deluje jednostavno i prosto. Međutim, ono po čemu se ova platfor-
ma izdvaja od obične Google Forme za anketiranje jeste to što se oslanja na svoju sop-
stvenu bazu podataka i mehanizam analize iza upitnika.
U besplatnoj varijanti nakon unošenja mejla i tipa delatnosti, prvo se odgovori be-
leže u bazu podataka a zatim se klijentu dodeljuje traženi upitnik za određenu anali-
zu. S obzirom da je potrebno imati više različitih pitanja u sistemu da se ne bi pona-
vljala, klijentu će se dodeliti nasumična kombinacija odgovarajućih pitanja za izabra-
nu oblast analize. Nakon potvrde unosa odgovora oni se smeštaju ponovo u bazu za
pripadajućeg korisnika i na osnovu automatske analize se generiše predefinisani iz-
veštaj i vraća korisniku kao rezultat. Taj rezultat je moguće preuzeti sa aplikacije i
potom odštampati.
Na slikama 12 i 13 vidi se izgled aplikacije sa klijentske strane koji je registrovan (pla-
ćena verzija).
454
Slika 12 – Izgled ankete registrovanog korisnika – plaćena usluga
Slika 13 – Pozdravna poruka nakon završene ankete
Klijent prvo kontaktira agenciju i ugovara potrebne usluge koje želi. Nakon sastavljanja
ponude agencija šalje predlog cene i plana sprovođenja, nakon čega klijent potvrđuje da li
je saglasan sa predloženom ponudom. Klijent dobija link na email svakog zaposlenog (u
formi www.its-consult.cf/Php/getinfoandlogin/?user=korisnik) preko koga pristupa platformi.
Link je unikatan i nije moguće pristupiti kao druga osoba datom linku zbog provere
naloga i potvrde autentifikacije korisnika. To znači da ako neko pristupi linku a anketa sa
linka nije njemu namenjena, neće mu biti dozvoljeno da je popuni. Takođe, potrebno je
kreirati naloge za svakog zaposlenog kojeg je klijent naručilac naveo kao ispitanika da bi
se omogućila što objektivnija analiza i sa manje manipulacija. Parametri za nalog svakog
zaposlenog se šalju na mejl zaposlenog i time se sprečava moguća zloupotreba da jed-
na osoba dođe do informacija svih naloga i time naruši regularnost anketiranja.
Nakon odrađene ankete od strane svih zaposlenih, koja se može pratiti kroz sistem, pri-
stupa se analizi odgovora. Analiza se radi na računaru od strane određenog zaposlenog ili
više njih a konačni zaključci i rešenja se beleže u jedinstveni dokument za klijenta naručio-
ca. Nakon izrade dokumenta, on se postavlja na server agencije i beleži u bazu podataka.
455
VOJNO DELO, 7/2019
O završetku analize se obaveštava klijent naručilac i u mejlu mu se šalje link kojem može
pristupiti i preuzeti izveštaj. Dokumentu nije moguće pristupiti preko platforme već isključivo
putem dobijenog linka koji će biti ograničenog vremenskog trajanja radi sigurnosti.
Ovim načinom je ubrzana komunikacija i dostavljanje dokumenata naručiocu usluga
pogotovu ako uzimamo u obzir razdaljinu sedišta agencije i sedište klijenta. Ako se izveštaj
šalje poštom to oduzima minimalno dva dana. U slučaju da se lično vrši dostavljanje doku-
menata analize, to iziskuje dodatni trošak za prevoz, smeštaj ako je potreban i utrošeno
vreme. Kako su kompanije u današnje vreme zasute raznim informacijama i vremenskim
pritiskom na akcentu brzog donošenja odluka i poteza, elektronski način dostavljanja izve-
štaja predstavlja efikasniji metod. Takođe, ovim načinom je omogućeno klijentu da razmotri
analizu onda kada je u mogućnosti bez ograničenog vremenskog trajanja sastanka u slu-
čaju lične dostave dokumentacije i iznošenje zaključaka od strane konsultanta.
Upotreba platforme u konkretnim biznis modelima (start up)

Svaka organizacija je unikatan sistem sa svojim komponentama i nije moguće svaku
organizaciju analizirati na isti način. Jedna od razlika je i tip poslovanja tj. da li se organi-
zacija bavi uslužnom ili proizvodnom delatnošću.
Postoje dva načina, gledano sa stanovišta angažovanja resursa, kako se može izvr-
šiti analiza organizacije:
1. Interno
2. Eksterno
Interna analiza podrazumeva da se analiza organizacije vrši unutar kompanije bez
uplitanja treće strane (organizacije) u analizu.
Eksterna analiza podrazumeva da analizu vrši treća strana (organizacija) sertifikova-
na od strane ovlašćenog tela. Obično je to jedna od agencija za konsultantske usluge u
oblasti analize poslovnih sistema.
U oba slučaja moguće je primeniti automatizaciju primenom odgovarajućeg softverskog
rešenja, mada mnogo jednostavnije u sklopu interne analize. Kada se vrši eksterna analiza
kompanije u tom slučaju imate manju mogućnost da utičete na automatizaciju procesa.
Glavno pitanje je zašto? Zašto bi organizacija plaćala dodatno i softversko rešenje za
automatizaciju kada već plaća zaposlene ili u slučaju eksterne analize agenciju? Zašto
automatizovati proces analize kada je potrebno da sve prikupljene informacije obradi čo-
vek a ne računar, sobzirom da u pitanju nije softver veštačke inteligencije? Odgovor je
jednostavan i skriva se pre svega u brzini i vremenu potrebnom za donošenje odluka.
Kao što je poznato, danas je donošenje relevantnih odluka na osnovu dobijenih infor-
macija vrlo bitno, a sve informacije su podložne promeni u kratkom vremenskom roku.
Ranije ste bili u mogućnosti da, recimo, donesete ključnu odluku na osnovu prikupljenih
informacija u roku od 7 dana, danas je to možda 1 dan ili možda 1 sat u budućnosti. Či-
njenica je da je vremena danas vrlo malo i da ga treba što bolje iskoristiti.
Primena web platforme u svrhu automatizacije u analizi poslovnog sistema se ogleda u:
– Bržem i potencijalno efikasnijem donošenju odluka
– Ekološki prihvatljivo rešenje zbog manje potrošnje papira
– Veća kontrola regularnosti anketiranja
– Dostupnost u bilo koje doba dana
456
Takođe, ova web platforma može imati i različitu primenu u zavisnosti od biznis mo-
dela kojem se primenjuje:
– Analiza unutar sopstvene organizacije
– Analiza partnerske organizacije
– Analiza konkurentske organizacije
– Analiza drugih organizacija kao samostalna konsultantska delatnost
Analiza unutar sopstvene organizacije se najčešće vrši eksterno od strane sertifiko-
vane agencije koja pruža tražene usluge. Ujedno ovaj biznis model je osnovni biznis mo-
del u kom bi ova platforma imala veliki značaj. Njena efikasnost se ogleda u uštedi vre-
mena za analizu i uštedu resursa (konkretno procesa štampe, papira i vremena) potreb-
nih za njeno obavljanje. U slučaju da nema adekvatno obučenih i kvalifikovanih zaposle-
nih u organizaciji za analizu poslovnih sistema to iziskuje i dodatni trošak obuke. Nakon
završene obuke, na duže staze, kompanija može analizirati sopstveni sistem u kraćim
odnosno češćim intervalima i tako pratiti stanje sistema i zadovoljstvo svojih zaposlenih.
Na osnovu tih informacija moguće je unaprediti i sistem nagrađivanja, pohvala i priznanja
uzimajući u obzir želje zaposlenih kao i usaglasiti planove sa ciljevima.
U slučaju angažovanja eksternih konsultanata postoji i problem iznošenja bitnih podataka
osobi koja je van organizacije. U tom slučaju se obavezno potpisuje dokument o poverljivosti
podataka kojim se regulišu prava i obaveze obe strane. Između ostalog, eksterni konsultant
se obavezuje da podatke do kojih dođe prilikom vršenja svojih usluga čuva kao poslovnu taj-
nu i da ih neće zloupotrebiti zarad sticanja materijalne ili neke druge vrste lične koristi.
Ako se analiza radi internim snagama, tu imamo i korist koji se ogleda u razvoju za-
poslenih. Ulaganjem u njihovo dodatno obrazovanje dobijamo kvalitetnije zaposlene a ta-
kođe smanjujemo troškove koje bi imali za angažovanje eksternog konsultanta.
Zaposleni koji su angažovani na unosu pitanja i analize odgovora, unose pitanja u bazu
podataka i dodeljuju odgovarajuću anketu svakom od zaposlenih. Svaki zaposleni dobija link
putem email-a preko kojeg pristupa platformi i svojoj odgovarajućoj formi. Da bi se sprečila
zloupotreba i eventualna slučajnost greške koji korisnik je u pitanju, zahteva se ponovna
autentifikacija korisnika. Korisnik unosi svoje parametre za logovanje koji se naknadno upore-
đuju sa podacima ankete i ako se podudaraju, zaposleni može pristupiti popunjavanju forme.
Nakon završene ankete dobijaju poruku „zahvalnice“ i da su uspešno završili anketu.
Analiza partnerske kompanije može poslužiti kao pomoć pri donošenju odluka našeg
partnera a nema već postojeći sistem preko koga bi mogao da vrši automatizovano izve-
štavanje. Takođe, ovim postupkom doprinosimo i zajedničkoj saradnji.
Ujedno, platforma se može iskoristiti i kao alat promocije unutar partnerske kompanije kao
rešenje koje kasnije može da se komercijalizuje ili zadrži isključivo za internu upotrebu. Ovaj
model se najčešće radi interno, od strane naših zaposlenih. U slučaju komercijalizacije ofor-
milo bi se posebno odeljenje i po potrebi obučilo ili zaposlilo još nekoliko radnika. Takođe, bi-
će potrebno pojačati tehnički tim s obzirom da se platforma zasniva na delimičnom kodiranju.
Analiza konkurentske organizacije može poslužiti za analizu konkurenata i predviđanja
njihovih daljih poteza. Po ovoj metodi može se analizirati u kakvom je stanju konkurent i na
osnovu njegovih budućih poteza videti da li će konkurenti napraviti grešku kod neke odluke.
Ako je naprave organizacija može napraviti iskorak i preduhitriti konkurenta sa boljom ponu-
dom, saradnjom ili nečim sličnim što našoj organizaciji može doneti prednost na tržištu u od-
nosu na njega. Za ovu metodu potrebno je posedovanje insajdera u konkurentskoj organiza-
ciji i da se primeni metod benčmarkinga uz prateće SWOT i PEST(EL) analize.
457
VOJNO DELO, 7/2019
Takođe, analiza konkurentske organizacije može se vršiti na bazi javno dostupnih po-
dataka i informacija iz agencije za privredne registre, javno dostupnih finansijskih izve-
štaja o poslovanju, ispitivanjem javnog mnjenja i drugim metodama i tehnikama.
Analiza drugih organizacija kao samostalna konsultantska delatnost se može upotre-
biti za osnivanje konsultantske organizacije iz određenog startup-a ili da iz postojeće or-
ganizacije izdvojite još jedan sektor koji će se baviti konsultantskim uslugama. Ovakav
model podrazumeva transformaciju organizacione strukture u slučaju da se koristi kao
poseban sektor. Pre svega ovde se misli na dodatan broj zaposlenih, menadžera i finan-
sijski izdatak koji se javlja. Prilikom izdvajanja sektora treba voditi računa i u kom sektoru
firma posluje. Na primer, nije isto ako se firma bavi poslovima u oblasti informacionih teh-
nologija (uže definisano – na razvoju i implementaciji poslovnih sistema) ili se bavi ugo-
stiteljstvom.
U navedenom primeru, informacione tehnologije su usko vezane za razvoj softvera
poslovnih sistema samim tim imaju neko predznanje kako bi određena organizacija tre-
balo da funkcioniše, što nije slučaj baš sa npr. ugostiteljstvom. Istina je da oni u svojoj
delatnosti bolje poznaju svoj posao ali da izdvoje poseban sektor da se pored ugostitelj-
stva bave i analizom može više da ih košta, uključujući i obuku, nego profit koji mogu
ostvariti. Tu dolazimo i do marketinga koji u tom slučaju više ide u korist firme koja se ba-
vi informacionim tehnologijama iz oblasti poslovnih sistema nego ugostiteljima.
Kao i svakoj organizaciji koja je počela od „nule“, startup kompanije ne mogu imati
dovoljno finansija da bi uložili u sve potrebne resurse kako bi startovali ozbiljno na tržištu
od samog starta. Iz tog razloga, start-up kompanije koje bi se bavile konsultantskim uslu-
gama, sa potrebnim znanjem koje poseduju, mogu sebe istaći jednostavnom automatiza-
cijom konsultantskih usluga primenom ove ili slične platforme.
Time dobijaju moćan alat u svojoj oblasti rada po relativno pristupačnoj ceni u zavi-
snosti od iskustva tima i njegovog sastava. S obzirom da su mladi sve više uključeni u
oblast informacionih tehnologija bilo kojim poslom da se bave i da je učenje programira-
nja sve dostupnije na internetu, mogu to iskoristiti uz minimalna ulaganja da bi oformili
platformu.
Inovativni projekti obično imaju nepisano pravilo da su visoko rizični. U većini slučaje-
va investiranje u nove kompanije (startup-ove) potpadaju pod prethodnu definiciju ali ka-
da govorimo o inovacijama kojih nema na tržištu i koriste se po prvi put, pored toga što
sadrže visok rizik, nekada vredi usuditi se finansirati ih (Popkova & Ostrovskaya, 2019).
Kao što je prethodno opisano kako platforma funkcioniše tako je moguće da startup
organizacija prilagodi platformu određenom komercijalnom rešenju koje razvije i objavi
na internetu predstavljajući sebe ispred ostalih. Zainteresovani klijenti koji posete web
platformu mogu isprobati funkcionisanje samog sistema odmah, odgovorom na jednu od
ponuđenih anketa. Rezultate će dobiti odmah nakon završetka.
Takva analiza je okvirna i ne predstavlja nužno tačnost. Ako se zainteresovanom kli-
jentu svidi način na koji je vršena analiza tj. pitanja koja su postavljena u svrhu analize,
može kontaktirati organizaciju i dogovoriti se za detaljniju uslugu konsultanta takođe pu-
tem web platforme uz odgovarajuću novčanu naknadu.
Još jedna od opcija kod startup-ova bi mogla biti da startup-ovi koji se bavi razvojem
softvera (programiranjem) mogu proizvoditi ovakav tip softvera koji može biti sačinjen in-
tegracijom već gotovih rešenja sa dosta manje kodiranja. Rešenje bi moglo biti vrlo profi-
458
tabilno sa relativno malim ulaganjima ili bi moglo da uvede malo racionalniju ponudu na
tržištu tako što bi rešenje bilo ponuđeno po pristupačnijim cenama. Time bi konkurencija
bila poljuljana i morala bi da prihvati automatizaciju kao svakodnevicu ili rizikuje poziciju
na tržištu. Naravno, trenutno u ovom trenutku to ne izgleda previše bitno ali u skorijoj bu-
dućnosti itekako će biti.
Zaključak
Posebna korist primene predstavljene veb platforme jeste u startup organizacijama.
S obzirom da je trošak izrade aplikacije moguće smanjiti na minimum, zbog sve veće do-
stupnosti besplatnog materijala za učenje putem interneta, tim koji osniva startup može
sam da kreira platformu i prilagodi svojim potrebama. Pored toga što ovim postupkom
stiče konkurentsku prednost, privlači i potencijalne investitore za razvoj svog rešenja i
njegovu širu primenu na tržištu. Dodatni plus za smanjenje troškova jeste ako kompanija
ima dovoljan broj raspoloživih zaposlenih i tim programera kojima može izvršiti preraspo-
delu radnih zadataka uz odgovarajuće korigovanje zarade.
Literatura
[1] Burton, R. M., Obel, B., & DeSanctis, G. (2011). Organizational design. New York:
Cambridge University Press.
[2] Meisen, P. (2016). Analyzing Time Interval Data: Introducing an Information System for
Time Interval Data Analysis. Aachen, Germany: Springer Fachmedien Wiesbaden GmbH.
[3] Pavlović, N. (2019). Preuzeto Februar 13, 2019 sa ITS konsultant: www.its-consult.cf
[4] Pokorni, S., & Radić, G. (2013). Informacione i interent tehnologije. Beograd: Visoka škola
strukovnih studija za informacione tehnologije, ITS - Beograd.
[5] Popkova, E. G., & Ostrovskaya, V. N. (2019). Perspectives on the Use of New Information
and Communication Technology (ICT) in the Modern Economy. USA: Springer International
Publishing AG.
[6] Ranković, M., & Ilić, M. (2018). Upravljanje projektima. Beograd: Visoka škola strukovnih
studija za informacione tehnologije, ITS - Beograd.
[7] Sajfet, Z. (2006). Organizacija poslovnih sistema. Zrenjanin: Tehnički fakultet „Mihajlo
Pupin“, Zrenjanin, Univerziteta u Novom Sadu.
[8] Zohuri, B., & Moghaddam, M. (2017). Business Resilience System (BRS): Driven Through
Boolean, Fuzzy Logics and Cloud Computation. Springer International Publishing AG 2017.
459
DOI: 10.5937/vojdelo1907460D PRILOG UNAPREĐENJU SELEKTOVANJA,
STVARANJA I RAZVOJA MENADŽERA
U VELIKIM KOMPANIJAMA
Dragana M. Đergović∗, Lazo M. Kukobat∗∗

Visoka brodarska škola akademskih studija u Beogradu
Marko D. Andrejić∗∗∗
Visoka brodarska škola akademskih studija u Beogradu
P
rimenom metodološkog pristupa – preciznom analizom poslova, ade-
kvatnom procedurom izbora i razvoja kadrova, kao i permanentnom
evaluacijom postignutih rezultata primene selekcionih metoda i obrazovnih
programa, potencijalni problemi stvaranja neadekvatne rukovodeće struktu-
re se znatno smanjuju, a stvaraju se pretpostavke za uspešnost procesa
upravljanja ljudskim resursima. Načini, organizacioni oblici, metode, tehnike i
programi stvaranja, usavršavanja i stručnog osposobljavanja kadrova za
menadžerske pozicije su brojni. Njihova efikasnost je različita – očituje se u
karijernom napredovanju menadžera i unapređenju kvaliteta poslovanja
kompanije. Niz pitanja koja se odnose na proces upravljanja profesionalnim
razvojem postojećih i potencijalnih rukovodilaca velikih kompanija, traži od-
govore, a neki od njih se analiziraju u ovom radu.
Ključne reči: upravljački zahtevi, menadžerske kompetencije, selekcija,
edukacija, razvoj ljudskih resursa, velike kompanije
Uvod
U poslednjih dvadeset pet godina udeo krupnog biznisa u razmerama svetske eko-
nomije povećao se više od dva puta. Uticaj velikih preduzeća na poslovnu sredi-
nu intenzivno raste, a njihov razvoj postaje garant stabilnosti nacionalnih i svetske eko-
nomije. Kao osnovne karakteristike koje razlikuju velike kompanije od ostalih privrednih
subjekata (srednjih, malih i mikro preduzeća), mogu se identifikovati sledeće:
– karakteristike strategije kompanije – dugoročnost, orijentacija na sopstvene spo-
sobnosti i kompetencije, visok stepen samostalnosti, unapređene metode i tehnike upra-
vljanja, dominantan položaj na tržištu;
∗
Dr Dragana M. Đergović je docent na Visokoj brodarskoj školi akademskih studija u Beogradu.
∗∗
Dr Lazo M. Kukobat je docent na Visokoj brodarskoj školi akademskih studija u Beogradu.
∗∗∗
Dr Marko D. Andrejić je redovni profesor na na Visokoj brodarskoj školi akademskih studija u Beogradu.
Prof. dr Marko D. Andrejić je pukovnik VS u penziji, sa zadržanim zvanjem profesora Vojne akademije
Univerziteta odbrane u Beogradu.
460
– kompleksnost poslovnog sistema i sistema upravljanja – vertikalna integracija, raz-

uđena i kombinovana organizaciona struktura, veliki broj nivoa rukovođenja, razgranata
struktura korporativnih organa;
– formalizacija i birokratizacija u poslovanju – “široka i duboka” dokumentaciona podrška
upravljanju (procedure i standardi, planovi i politike po kojima se odvijaju poslovni procesi);
– resursi i mogućnosti – velika vrednost materijalnih i ljudskih resursa, velike finansij-
1
ske mogućnosti za investiranje, inovacije, organizacioni i tehnološki razvoj , relativno ni-
zak nivo pozajmljenih sredstva;
– široka geografska dislociranost delatnosti unutar i izvan granica zemlje;
– internacionalizacija i/ili globalizacija poslovanja – obavljanje poslovne delatnosti
van granica matične zemlje i/ili u okvirima regionalnog i globalnog tržišta;
– stabilnost – manja zavisnost od kratkoročnih oscilacija na tržištu i promena eko-
nomskih i drugih faktora;
– jedinstvena organizaciona kultura – sistem zajedničkih korporativnih vrednosti koje
prihvata i kojih se u ponašanju pridržavaju menadžment i zaposleni u kompaniji;
– povećani zahtevi prema totalnom kvalitetu – kvalitetu proizvoda i usluga, upravlja-
nja i celokupnog poslovanja prema međunarodnim standardima;
– visok nivo odgovornosti i međusobne saradnje sa državom i društvenom zajednicom;
– imidž i reputacija – visoka prepoznatljivost i ugled u javnosti.
Kompleksnost poslovnog sistema i privredna snaga i moć, determinišu ponašanje ve-
likih kompanija u svim segmentima u kojima ostvaruju svoju ulogu. Brojne su determi-
nante koje ukazuju i potvrđuju njihov značaj za nacionalnu ekonomiju i globalnu privredu:
– vodeće su u delatnosti kojom se bave u zemlji (zemljama) u kojoj posluju;
– podmiruju veliki deo potreba domaćeg tržišta za proizvodima koje proizvode tj.
uslugama koje pružaju;
– visoko su efikasne, profitabilne i veliki su budžetski davaoci;
– veliki su investitori u zemlji, regionu i svetu;
– često su sa međunarodno rasprostranjenim aktivnostima, tako da posluju u većem
broju zemalja;
– od značaja su za promociju nacionalne privrede i ugleda države širom sveta;
– visoko su poželjni poslodavci, doprinoseći povećanju zaposlenosti u zemlji (zemlja-
ma) u kojoj posluju;
– održivim poslovanjem brinu, kako o vlastitoj ekonomskoj održivosti, tako i o zaštiti život-
ne sredine i zdravlja zaposlenih, industrijskoj bezbednosti i socijalnom aspektu poslovanja;
– društveno odgovornim poslovanjem, značajan su donator i sponzor projekata iz
oblasti od značaja za lokalnu i širu društvenu zajednicu (u oblastima sporta, kulture, nau-
ke, razvoja mladih talenata);
– poslujući po globalnim standardima i posedujući sertifikate referentnih svetskih in-
stitucija o kvalitetu korporativnog upravljanja (IFC standard Međunarodne finansijske kor-
poracije i slično), ne retko su dobitnici brojnih nacionalnih i međunarodnih nagrada i pri-
znanja za uspešnost poslovanja;
– u svrhu prenošenja poslovnog iskustva i inkorporiranja dobre prakse korporativnog
upravljanja iz drugih zemalja, često angažuju internacionalni menadžment.
1
Treba biti svestan da, često neviđeni tehnološki razvoj ne prati razvoj humanosti i kulture, a inteligenciju ne
prati uvek mudrost, jer mudrost dolazi iz empatije (za čoveka i zajednicu), a ne iz racionalne inteligencije, tako
da nije ispravan stav da“sve ima cenu, a ništa vrednost“.
461
VOJNO DELO, 7/2019
Značaj velikih kompanija za privredu zemlje, potrebe prakse, zahtevi vremena i sa-
vremeni trendovi zahtevaju da se problemu selekcije, stvaranja, razvoja i podrške upra-
vljačkog kadra srednjeg i najvišeg nivoa, u malim zemljama kao što je Srbija, posveti
mnogo više pažnje.
Cilj koji se želi dostići ovim radom jeste da se pruže određena saznanja o ovom va-
žnom području objektivne društvene stvarnosti, zasnovana na teorijskim istraživanjima i
praktičnim iskustvima autora ovog rada stečenim kroz rad u velikim poslovnim sistemima.
Zahtevi menadžmentu velikih kompanija

Izazovi poslovanja poslednjih decenija XX veka, koji su posledica intenzivnog tehnič-
ko-tehološkog progresa, procesa globalizacije i delovanja brojnih ekonomskih i neeko-
nomskih faktora internog i eksternog okruženja, uzrokovali su potrebu za značajnim pro-
menama u organizacionim i menadžment strukturama, a pred menadžere kompanija po-
stavili brojne nove zahteve. Dinamične promene u poslovnoj sredini traže brze promene
u sistemu, veći kvalitet kadra, nove načine rada i nove adaptabilne organizacione struk-
ture, koje moraju biti upravljane i vođene od strane nove generacije menadžera koji su
spremni za probleme koji se pojavljuju. Kontinuelnim sticanjem znanja primenljivih u
praksi, moderni menadžment rukovodi kompanijama korišćenjem šansi (prilika) i izbega-
vanjem pretnji (rizika) iz organizacionog konteksta i spoljašnjeg okruženja, uz primenu si-
tuacionog pristupa, odnosno prilagođavanjem konkretnoj situaciji u kojoj zaposleni rade2.
U kompleksnim velikim poslovnim i upravljačkim sistemima, izazovi su još veći.
Svaki rukovodilac, po pravilu, obavlja određene menadžerske funkcije – planiranje, or-
ganizovanje, koordinaciju, vođenje i kontrolu. U realizaciji ovih funkcija, obavljaju se različi-
te grupe poslova – planiranje, postavljanje ciljeva, distribucija zadataka, koordinacija rada,
podsticanje, motivisanje, komuniciranje, praćenje, merenje i ocenjivanje postignutih rezulta-
ta, razvoj kadrova i organizacije kao celine3. Da bi organizacija poslovala uspešno, od me-
nadžera velikih kompanija se zahteva da ispunjavaju različite uloge – nosilaca vizije i stra-
tegije, donosilaca odluka, integratora, komunikatora, kreatora pozitivne organizacione klime
i kulture, motivatora, balansera konflikata, kontrolora i korektora, ličnosti koja zrači optimi-
zmom i uliva poverenje i veru u uspeh. Preokupacije menadžmenta, danas, rangirane su
od povećanja nivoa kvaliteta proizvoda i usluga, unapređenja efektivnosti poslovanja, raz-
voja novih poslova i uspostavljanja dobrog imidža, dok su opstanak u poslu, povećanje pro-
fita, porast tržišnog učešća, “pobeda” nad konkurencijom i uspostavljanje vodeće pozicije
na tržištu načini za postizanje primarnih korporativnih ciljeva4.
U ostvarivanju svoje specifične uloge, za moderni menadžment velikih sistema važno
je preduzetničko ponašanje prema poslu i humanističko ponašanje prema zaposlenima.
Sa jedne strane, preduzetnički pristup menadžmenta podrazumeva orijentaciju na rad
kompanije kao celine (ne samo dela kojim rukovodi) i fokus na kreiranju promena (ne sa-
2
Đergović, D., Kukobat, L.: Multinacionalna brodska posada i zaposleni u brodarstvu, Tehnika, br. 2/2018,
Savez inženjera i tehničara, Beograd, 2018, str. 276-283.
3
Peter Drucker. The practice of management, W. Heinemann, London, 1955, str. 303-304.
4
Džunić, M.: Uloga menadžmenta i preduzetničkog razvoja u konkurentnosti, 2010, str. 37.
462
mo na prilagođavanju ili održavanju stanja statusa quo), što za cilj ima iskorišćavanje
šansi (a ne iskorišćenja organizacionih resursa)5. Sa druge strane, čovek je svesno, mi-
saono, emotivno i racionalno biće, koje ima svoj identitet i integritet, vrednosti i kvalitet,
planove i ciljeve, potrebe i interese, život u organizaciji i izvan nje. Ponašanje ljudi (kako
u životu, tako i na poslu) se može predvideti, kontrolisati, usmeravati, prilagođavati i me-
njati na osnovu poverenja i poštovanja, adekvatnim delovanjem uticajnih ličnosti (na po-
slu – menadžera)6. U tom smislu, fokus humanističkog pristupa menadžmenta je na
emocionalnoj i duhovnoj inteligenciji (ne samo racionalnoj koja se podrazumeva), kao i
na etičkim (moralnim) principima. Emocionalna inteligencija podrazumeva tolerantan stav
prema tuđem mišljenju, potrebama i idejama, nezavisnost u stavovima i odlukama o ak-
cijama, prihvatanje odgovornosti i disciplinu, samouverenost, smirenost i empatiju prema
zaposlenima, stimulativno delovanje na okolinu, razumevanje, podrška i motivacija na
dugi rok itd, a sve u cilju manifestacije specifične pozicije menadžera u organizaciji u
pravcu ostvarivanja sinergijskog efekta (ljudskog rada, znanja, iskustva, ponašanja) i or-
ganizacionog uspeha. Posedovanje i pridržavanje etičkih principa u upravljanju ljudskim
potencijalima označava uspostavljanje sistema korporativnih vrednosti koji je zasnovan
na poštenju, pravičnosti, dostojanstvenom tretmanu svakog pojedinca u kolektivu itd, radi
usklađivanja individualnih i korporativnih interesa u svrhu opšteg dobra. Dakle, ključ
uspeha je u ljudima – u menadžerskom pristupu i ponašanju, koje rezultuje adekvatnom
povratnom spregom u ponašanju zaposlenih. U upravljanju organizacijom i promenama,
efektivni i efikasni menadžment koristi skup alata za razvoj posebnog okvira razmišljanja
i ponašanja – menadžerskog mindseta kojim7:
1) upravlja pažnjom – ishodom cilja i pravaca akcije, skupom namera i vizijom;
2) upravlja kontekstom – komunikacijom, približavanjem vizije zaposlenima i razvo-
jem bliske saradnje;
3) upravlja poverenjem – prepoznavanjem i balansiranjem ambicija, kompetencija i
integriteta zaposlenih;
4) upravlja sobom – sopstvenim sposobnostima i njihovim efektivnim razvojem.
Raznolikost menadžerskih poslova u savremenim uslovima neizvesnosti i iscrpljenih
tradicionalnih izvora konkurentnosti, uzrokovala je potrebu za novim strategijskim pristu-
pom upravljanju, koji podrazumeva razvoj i uspostavljanje dve kompatibilne menadžer-
ske strukture na način da su, elementi ponašanja i pristupa upravljanju svake od struktu-
ra, potrebni na svim hijerarhijskim novoima i u svim poslovnim funkcijama u organizaciji8.
U upravljanju složenim poslovnim sistemima, strategijski menadžeri (lideri) na vrhovnom
nivou upravljaju vizijom i strategijom rukovodeći ljudskim potencijalima, znanjem, perma-
nentnim učenjem, kao i ukupnim organizacionim ponašanjem u uslovima stalnih prome-
na9. Operativni menadžment na nižim hijerarhijskim nivoima efikasno realizuje strateška
opredeljenja tekućim planiranjem, balansirajući aktivnosti i usklađujući raspoložive orga-
5
Wickham, P.A.: Strategic Entrerpreneurship, Pearson Education UK, 2004, str. 21.
6
Andrejić, M., Čabarkapa, O.: Timski rad u vojnim organizacionim sistemima, Vojno delo, Beograd, God. 53.,
br. 3, 2009, str. 83-108.
7
Gosling, J., Mintzberg, H.: The Five Minds of a Manager, Harvard Business Review, 2003.
8
Đergović, D.: Izazovi liderstva XXI veka, FBIM Transactions, Vol. 6, No. 1, MESTE NVO, Poslovni i pravni
fakultet Univerziteta Union – Nikola Tesla, Beograd, 2018, str. 24-32.
9
Kotter, J.P.: Leading Change, Harvard Business School Press, 1996.
463
VOJNO DELO, 7/2019
nizacione resurse (ljudske, materijalne, energetske, tehnološke, informatičke, finansijske)

u pravcu postizanja postavljenih ciljeva. Pred menadžersku strukturu savremenih kompa-
nija, dakle, postavljaju se brojni zahtevi10:
– zahtevi apsorpcionog kapaciteta - sposobnosti da stalno stiču nova znanja i isku-
stva primenljiva u praksi;
– zahtevi adaptivnog kapaciteta - sposobnosti da se stalno menjaju (prilagođavaju i
generišu promene);
– zahtevi liderskog potencijala - sposobnosti da preuzimaju odgovornost za vlastite
odluke, na osnovu blagovremeno uočenih izmenjenih trendova (rizika i prilika) i problema
koje uzrokuju.
U realnim organizacionim sistemima, menadžment se u sprovođenju svojih zamisli,
susreće sa dve različite grupe upravljačkih problema koji zahtevaju i različite načine re-
šavanja – dobro strukturiranim problemima koji se mogu dovoljno dobro formalno opisati
određenim matematičkim modelima, ali i loše strukturiranim problemima koji se ne mogu
formalizovati, ili se samo delimično (fragmentirano) formalizuju. U praksi je vrlo teško po-
vući strogu granicu između navedenih grupa problema jer je većina složena i, u određe-
noj meri, loše stukturirana. Kategorizacija upravljačkih problema po grupama je moguća
na osnovu određenih kriterijuma (izvesnosti definisanja funkcija, cilja i skupa polaznih po-
dataka, mogućnosti transformacije podataka), ali uz prisutne rezerve . Uz to, proučava-
nje formalizovanih i neformalizovanih problema nema puno zajedničkog, što dodatno op-
terećuje upravljačku praksu. Sledstveno, u pristupu rešavanju složenih problema u kom-
11
pleksnim poslovnim sistemima, menadžmentu stoje na raspolaganju tri mogućnosti :
– primena formalizovanih postupaka, tehnika i metoda operacionih istraživanja (razli-
čite snage i uopštenosti) za rešavanje dobro strukturiranih problema;
– korišćenje savremenih tehnoloških rešenja za rešavanje delimično strukturiranih
problema;
– oslanjanje na integraciju ljudskih potencijala (njihovih specifičnih znanja, iskustva,
intuicije, emocija i sposobnosti da identifikuju ključne činioce i iznađu moguće opcije re-
šenja) sa tehnikama rešavanja standardizovanih problema tj. primena kombinovanog pri-
laza za rešavanje loše strukturiranih problema.
Kako je složene upravljačke probleme (kojih je u najvećem broju) sve teže rešavati po-
jedinačno (što je i sve ređe), sve se više radi u grupama - u timovima12 kao formalizovanim
organizovanim grupama za izvršenje određenog značajnog zadatka koji im je poveren.
Timsko rešavanje problema u savremenom poslovnom svetu je nužnost – strogi zahtev
vremena u kome živimo. Timskim radom se omogućava maksimalno iskorišćavanje umnih
potencijala svakog pojedinca i grupe koja zajednički radi na iznalaženju rešenja, a potrebno
vreme se skraćuje za preko 50% (u poređenju sa sektorskim pristupom)13. Kao zajednički
rad (a ne izolovan pojedinačni pristup), podrazumeva svrsishodnu stvaralačku konfrontaciju
stavova, permanentno konsultovanje i stalno informisanje o rezultatima. Zasniva se na sa-
10
Đergović, D.: Etal. 2018, str. 24-32.
11
Andrejić, M., Čabarkapa, O.: Etal. 2009, str. 83-108.
12
Samo zreo čovek može biti član tima, davati timu maksimum i unapređivati svoje sposobnosti zahvaljujući
timskom radu i atmosferi.
13
Jovanović, B.: Uvod u teoriju vojnog rukovođenja, 1984, str. 195-196.
464
radnji i neposrednoj komunikaciji, bez davanja primata ideja i osporavanja autorstva za ide-
je njihovim nosiocima. Tim ne priznaje argumente i prioritete sile i autoriteta, već silu argu-
menata i stavova koji se formiraju konsenzusom, a ne preglasavanjem. Timski rad, sa jed-
ne strane, ne dopušta jaku hijerarhiju i stroge odnose, već je usmeren da, iz članova tima
pojedinačno i tima kao celine, izvuče što više kvalitetnog znanja za izvršavanje zadatka i,
primenom tog znanja, efikasnije i efektivnije rešavanje problema. Sa druge strane, tim zah-
teva vođu tima kao team leadera koji, integracijom nastojanja, znanja i učinaka svih člano-
va, doprinosi postizanju maksimalnog sinergijskog efekta. Cilj timskog rada, dakle, jeste
dvostruk – u ostvarivanju veće profesionalne efikasnosti i u zadovoljstvu svakog člana tima
kako bi se osećao korisnim i aktuelizovanim i, time, kako bi se dostigli vrhunski rezultati pri
izvršenju zadatka (rešavanju problema), ostvarenju rezultata i dostizanju ciljeva.
Ako se pođe od činjenice da tim vredi više od pojedinaca, onda je uloga team leadera
za preuzimanje ukupne odgovornosti za rezultate rada tima, time veća. Navedeno podra-
zumeva vođu tima kao team buildera koji, prilikom formiranja tima, primenjuje postulate
preduzetničkog i humanističkog pristupa upravljanju - da član tima može biti samo emocio-
nalno zreo čovek koji ima hrabrost i razumevanje za druge, želi međusobnu saradnju i una-
pređuje svoje sposobnosti shodno timskom duhu i atmosferi tako da daje vrhunski rezultat;
koji je kompetentan, pouzdan i poseduje neophodna znanja koja pokrivaju određeni aspekt
problema koji je potrebno rešiti; koji je karakterno prihvatljiv (tolerantan, kooperativan, loja-
lan), vezan odnosom poverenja sa vođom tima (koji mu povratno veruje i delegira ovlašće-
nja u skladu sa ulogom) i poseduje svest o postojanju različitosti (u karakteru, tempera-
mentu, interesima, stavovima, motivima), ali uz zajednički cilj koji tim ima; drugim rečima,
uloga team buildera je da kreira tim kao koheziju različitih „timskih uloga” – istraživača, ino-
vatora, promotera, analitičara, organizatora, savetnika, podržavalaca, finalizatora, integra-
tora, kontrolora i koordinatora. Kombinacijom pozicije i karaktera vođe tima, ispunjavanjem
zahteva team leadera i team buildera i korišćenjem moći legitimiteta, stručnosti, ličnog pri-
14
mera, nagrade i prinude , gradi se kredibilitet koji je vezivno tkivo ljudi, koje uliva povere-
nje celom timu. Kooperativnošću, deljenjem znanja, spremnošću da pomogne i da prihvati
pomoć, vođa tima organizuje, distribuira poslove, usmerava i koordinira, informiše i sluša,
suzbija konflikte i integriše rad članova, dijagnostifikuje i zajednički rešava probleme15. U
svojim rukama drži timski uspeh, posredstvom četiri aspekta ponašanja:
1) aspekt rada sa ljudima, kao psihodinamičan, recipročan, uzročan, usmeren i ciljno
orijentisan odnos vođe sa članovima tima, je da ih povuče, inspiriše i motiviše, te da se
izbori sa vlastitim egom i sujetom;
2) komunikacioni aspekt podrazumeva višesmerno komuniciranje (formalno i nefor-
malno) na relaciji vođe, članova i sa spoljašnjim svetom (unutar i izvan organizacije), ko-
je se zasniva na razvijenoj emocionalnoj inteligenciji ljudi u timu i neminovno je za elimi-
nisanje (ili svođenje na najmanju moguću meru) različitih barijera u radu tima (psiholo-
ških, semantičkih, tehničkih i slično);
3) organizacioni aspekt označava proces kvalitetnog strukturiranja i organizacije rada
u timu, kao i kreiranja organizacione klime u kojoj dolazi do izražaja radni potencijal sva-
kog od članova na način da povećava ukupan potencijal tima;
14
Argule, M.: Social interaction, Aldine - Atherfon, Chicago, 1969.
15
Jovanović B.: Upravljanje projektima, Književna zadruga, Beograd, 1990.
465
VOJNO DELO, 7/2019
4) metodološki aspekt podrazumeva pristup hronološkog odvijanja aktivnosti u rešavanju

složenih upravljačkih problema kroz - identifikovanje i kritičku analizu izvora informacija, znanja i
mogućih rešenja problema radi donošenja pravilnih zaključaka, njihovo pravilno komponovanje
u zaokružene logičke strukture i celine u zavisnosti od faze u životnom ciklusu sistema i pojava i,
u epilogu, izbor adekvatnog načina prezentovanja činjenica, znanja i odabranog rešenja16.
Šira primena timskog rada u praksi rešavanja složenih organizacionih problema, kao
neophodnost modernog poslovanja, podrazumeva ispunjavanje određenih preduslova.
Pored stvaranja organizacione kulture i klime za njegovo prihvatanje, „zahvata“ u oblasti
organizacione strukture (u nadležnostima, metodima i stilovima rada i upravljanja u prav-
cu decentralizacije i participativnog upravljanja i izmene odnosa u organizacionoj hijerar-
hiji u pravcu uvažavanja i saradnje), ključne su obimne „intervencije“ u ljudskim potenci-
jalima (u pogledu selekcije, profesionalnog razvoja, karijernog napredovanja i nagrađiva-
nja, kako eksperata, tako i menadžera na svim nivoima rukovođenja). U budućnosti, vođ-
stvo, moć i uticaj, sve više će pripadati onima koji se pokažu najsposobnijima da reše
problem, a ne prema unapred predodređenim i delegiranim pozicijama. Ljudi će se sve
manje razlikovati prema rangu, a sve više prema kompetencijama - znanju, obrazovanju,
veštinama i sposobnostima da prepoznaju izazove i rešavaju probleme.
Poželjne kompetencije menadžera u velikim kompanijama

U savremenim uslovima dinamičnog i nepredvidivog poslovanja, sve su strožiji zahtevi za
menadžere i menadžerske poslove. Za uspešno upravljanje kompanijama potrebne su brojne
menadžerske sposobnosti, znanja, veštine, navike, stavovi, iskustva i osobine ličnosti. U osno-
vi moći i uticaja preduzetničkog menadžmenta, u kompanijama svih veličina i delatnosti, je ši-
rok spektar kompetencija koje se neprekidno unapređuju – doživotnim učenjem i praktičnim ra-
dom. U pitanju je trajan proces ličnog i profesionalnog razvoja, koji zavisi od individualne inicija-
tive, ali i posvećenosti ulaganju u kadrove same kompanije. Mišljenje da se dobar menadžer
rađa danas je prevaziđeno, a sve više se uviđa da fokus mora biti na permanentnom razvoju.
Od rukovodioca velikih kompanija se danas očekuje da su u stanju da, na bazi uzroč-
no–posledičnih veza i odnosa, trendova pojava i procesa, stvaraju viziju poslovanja, krei-
raju strategiju i operacionalizuju je komuniciranjem sa zaposlenima i usklađivanjem razli-
čitih poslova. Navedeno podrazumeva sposobnost blagovremene anticipacije izazova,
brzo uočavanje i dijagnostifikovanje problema, široko i duboko sagledavanje mogućih re-
šenja. Drugim rečima, moderni menadžment bi trebalo da bude proaktivan, kreativan i
fleksibilan, da ima veliki lični kredibilitet i autoritet i suštinsku moć, na način da integriše
operativne i liderske aktivnosti.
Polazeći od uloge menadžera u savremenom poslovnom svetu, te činjenice da je u
fokusu interaktivan odnos menadžmenta i zaposlenih u konkretnoj situaciji u kojoj se na-
laze, ključne karakteristike koje menadžere čine uspešnim (kao rezultanta ispunjenosti
zahteva apsorpcionog i adaptivnog kapaciteta i liderskog potencijala) su:
1) personalni kapacitet koji poseduju - individualne karakteristike, adekvatna znanja,
potrebne veštine i specifični atributi ličnosti;
16
Andrejić, M., Čabarkapa, O.: Etal. 2009, str. 83-108.
466
2) međuljudski odnosi koje grade - zasnovani na edukativnoj, informacionoj, komunikacio-

noj i motivacionoj ulozi menadžera i otelotvoreni u pozitivnoj razmeni sa zaposlenima u čijoj je
osnovi dvosmerna komunikacija i stimulativna organizaciona kultura i klima za promene;
3) vođenje promena koje sprovode - kreiranje strateške promene i realizacija kroz
operativne programe;
4) fokusiranost na rezultat - odgovornost za dostizanje strateških ciljeva, balansira-
njem ličnih i korporativnih, kratkoročnih i dugoročnih ciljeva i interesa17.
Uspešni menadžeri velikih kompanija savremenog doba u složenim poslovnim siste-
mima su generalisti - široko obrazovani ljudi, koji svoja različita znanja stalno inoviraju,
razvijaju, proširuju i primenjuju u praksi. Pri tome, nije neophodno da poznaju sva struč-
na područja rada zaposlenih u organizaciji, ali je neophodno da razumeju suštinu, sagle-
davaju celinu i poseduju smisao za rad sa ljudima. Studije o prirodi menadžerskog posla
u savremenim uslovima ukazuju da uspešni menadžer u proseku ⅓ radnog vremena tro-
ši na komuniciranje sa zaposlenima, ⅓ na saradnju sa subjektima izvan kompanije, dok
⅓ ostaje za obavljanje svih ostalih upravljačkih funkcija18.
Posedovanje adekvatnih poslovnih i inovativnih, tehničkih, humanističkih i koncepcij-
skih, funkcionalnih, sistemskih i situacionih, stručnih, opštih i specifičnih znanja koja su
primenljiva u radu, predstavlja potreban, ali ne i dovoljan uslov uspešnog rukovođenja.
Savremena teorija sve više govori, a praksa se sve više oslanja i potvrđuje neophodnost
posedovanja relevantnih sposobnosti i veština za socio-psihološko, analitičko, logičko i
kompleksno promišljanje u rešavanju različitih problema, kao i za razumevanje osnova
biznisa, okruženja (poslovnog, državnog, međunarodnog), kompanija i timova. Za mena-
džere velikih kompanija ključne su:
– upravljačke sposobnosti – sposobnosti koordinacije rasta i razvoja kompanije ko-
jom rukovode;
– organizacione sposobnosti – sposobnosti usklađivanja raspoloživih resursa sa rea-
lizacijom ciljeva;
– rukovodilačke sposobnosti – sposobnosti komuniciranja, koordinacije i usmerava-
nja aktivnosti;
– konceptualne i kognitivne veštine – veštine dijagnostifikovanja problema;
– analitičke veštine – veštine korišćenja upravljačkih tehnika neophodnih za rešava-
nje problema;
– veštine odlučivanja - “selekcije pravca akcije“ u odabiru najboljeg rešenja problema;
– komunikacione (interpersonalne) veštine - uspostavljanja dvosmerne komunikacije
sa zaposlenima;
– tehničke i informatičke veštine – veštine korišćenja alata savremenog poslovanja;
– “soft skills” - veštine suptilnog uticaja i pridobijanja ljudi u organizaciji.
Uspešna primena stečenih znanja, sposobnosti i veština determinisana je poželjnim
osobinama ličnosti menadžera koje se odnose na temperament, interese i karakter. Pod
njima se podrazumeva:
– orijentisanost prema kompaniji i grupi (timu), a manje prema samom sebi i ličnim
preokupacijama;
17
Sajfert, Z., Adžić, S., Cvijanović, J.M.: Korporativno liderstvo, Tehnički fakultet, Zrenjanin, 2012.
18
Gosling, J., Mintzberg, H.: Etal. 2003.
467
VOJNO DELO, 7/2019
– široka interesovanja, postojani i usklađeni interesi;

– izraženi moralni (etički) kvaliteti i lični integritet (visoka konzistentnost između reči i
dela);
– emocionalna inteligencija i socijalno usmerena motivacija za moć (svesnost, soli-
darnost, kolektivizam);
– vizionarstvo i vođstvo, energičnost i hrabrost;
– sistematičnost, upornost, posvećenost i lojalnost organizaciji;
– inicijativnost i inovativnost u pronalaženju novih načina u rešavanju upravljačkih
problema;
– spremnost da se preuzme rizik i odgovornost za donete odluke i preduzete akcije;
– osećaj za „prave stvari u pravo vreme“ i za „pravu meru“ u zahtevima;
– samopouzdanje, entuzijazam, želja za dokazivanjem i uspehom;
– visok stepen frustracione tolerancije, fleksibilnost i adaptabilnost, uz širok raspon
percepcije;
– prepoznatljiv stil upravljanja sa naglašenim crtama participativnog odlučivanja i
stvaranja suštinskog autoriteta;
19
– talenat, harizma i mnogo toga još .
S’ obzirom na to da svaka osobina ličnosti nije podjednako prisutna kod svakog poje-
dinca, dominantna osobina (za koju se može reći da je potvrđena u kompaniji) je ono što
menadžere razlikuje, te ih i preporučuje za konkretnu poziciju u upravljačkoj hijerarhiji slo-
ženih poslovnih sistema kao - vođu” (menadžera koji je sposoban da kreira i upravlja ključ-
nim procesima i poslovima u kompaniji), “donosioca odluka” (menadžera koji poseduje
sposobnost “selekcije pravca akcije“), “integratora“ (menadžera čija je primarna sposobnost
komunikacija), “analitičara” (menadžera izrazitih analitičko-informatičkih sposobnosti) i/ili
“kreatora atmosfere” (menadžera sa dominantnim socio-psihološkim sposobnostima).
Rezultanta ponašanja modernog menadžmenta je u kreiranju sistema vrednosti – op-
štih stavova i moralnih načela, koja čine polaznu osnovu za uspešan rad kompanije i od-
redišnu tačku formirane organizacione kulture:
– da je čovek krajnja mera svih vrednosti;
– da je pristup menadžera (posvećenost i odgovornost, poštovanje i uvažavanje, ko-
munikacija i međusobno poverenje, razmena i deljenje znanja, pohvale i kritike) presu-
dan za odnos zaposlenih prema radu i njihovo radno ponašanje i uspešnost u svim faza-
ma životnog ciklusa organizacije;
– da je za organizacioni uspeh ključan kvalitetan izbor i stalna edukacija menadžera i
zaposlenih;
– da se vođstvo ličnim autoritetom zaslužuje stalnim nadograđivanjem, savesnim i
predanim radom i uzornim ličnim ponašanjem menadžera.
Kako bi unapređenje personalnog kapaciteta menadžerskog kadra u velikim kompa-
nijama bio kontinuirani proces, upravljanje ljudskim resursima (selektovanje i razvoj) mo-
ra biti strateško područje delovanja kompanije.
19
Andrejić, M., Čabarkapa, O.: Etal. 2009, str. 83-108
468
Problemi selektovanja i razvoja menadžera

u velikim kompanijama
Uloga procesa profesionalne selekcije je da se, na osnovu relevantnih informacija o
kandidatima dobijenih primenom odgovarajućih metoda i instrumenata, prognozira njiho-
va buduća radna uspešnost, kako bi se izabrali najkvalitetniji kadrovi, sa potencijalno naj-
boljim poslovnim rezultatima. Uloga procesa razvoja selektovanog menadžerskog kadra
je da edukacijom, putem različitih programa obrazovanja i obuka, stalno unapređuju po-
stojeća i stiču nova neophodna znanja, sposobnosti i veštine, koje će im pomoći da se
efikasno izbore sa potencijalnim izazovima (šansama ili pretnjama iz bližeg ili daljeg
okruženja), na način da doprinose sveukupnom organizacionom razvoju (unapređiva-
njem radnih učinaka, efikasnosti rada i efektivnosti poslovanja).
U vremenu brzih i stalnih promena uslova privređivanja, uspeh kompanija je, u najve-
ćoj meri, uslovljen sposobnošću kontinuiranog prilagođavanja okruženju, u čijoj je osnovi
pristup upravljanju ljudskim resursima. Adekvatnim upravljanjem kadrovima – planira-
njem potreba, dobrom pripremom (analizom posla i zahteva), primenom objektivnih krite-
rijuma i odgovarajućih tehnika selekcije i alokacije20, pravilnim opredeljivanjem i sprovo-
đenjem na efikasan način programa obrazovanja i obuke, posao postavljenja „pravog čo-
veka na pravu poziciju“ je znatno olakšan, a proces selekcije i razvoja kadrova u kompa-
niji uspešan. Nasuprot, pogrešnom selekcijom i odsustvom potrebnog znanja i sposob-
nosti, kreativnosti i odgovornosti, iskustva i lošim rejtingom upravljačke strukture, dolazi
do neracionalnog trošenja ljudskih resursa (kako menadžera, tako i zaposlenih), što re-
zultira lošim poslovnim odlukama i neefikasnim poslovanjem kompanije. Poredeći četiri
moguća ishoda u procesu izbora i razvoja menadžera (opredeljivanje za uspešnog, odbi-
janje uspešnog, odbijanje neuspešnog i opredeljivanje za neuspešnog kandidata), najpo-
gubnija odluka za budućnost kompanije je odabir (selekcioni i/ili razvojni) nekvalitetnih
kandidata/kadrova za menadžerske pozicije. Troškovi pogrešnih odluka za svaku kom-
paniju su ogromni - kako neposredni troškovi sprovođenja postupka selekcije, troškovi
socijalizacije i izdaci za realizaciju obrazovnih programa, tako (još u većoj meri) indirektni
troškovi i štetne posledice lošeg izbora. U pitanju je, ne samo manji radni učinak, nego i
moguće negativno delovanje na motivaciju, moral i zadovoljstvo zaposlenih, a ne mogu
se isključiti ni potencijalni nesporazumi i konflikti na relaciji menadžer – zaposleni21.
U velikim kompanijama, posao selektovanja, stvaranja, i razvoja odgovarajućeg rukovode-
ćeg kadra još je teži. Razlog tome je u složenosti poslovne strukture (po širini i dubini), odnosno
u kompleksnosti, dinamičnosti i visokoj međuzavisnosti poslova koji se obavljaju i brojnosti zah-
teva koji se pred menadžment ovih kompanija postavljaju, a koji se odnose na sledeće 22:
– veličina organizacije može prouzrokovati brojne probleme – lanac komande je eks-
tremno dugačak, donošenje odluka je usporeno, a zamisli menadžera mogu biti blokira-
ne postojanjem velikog broja “tačaka provere” i učesnika u usvajanju strateških oprede-
20
Majstorović, A., Andrejić, M.: Modern Management in the Defense System, Management, No. 47-48, Year
XIII, April 2008, p. 19-26.
21
Kulić, Ž., Vasić, M.: Menadžment ljudskih resursa, Banja Luka, 2007, str. 105.
22
Gardner, John W.: Leadership in Large-Scale Organized Systems. The Leader’s Companion J. Thomas
Wren. New York, New York: Free Press, 1995, str. 298-299.
469
VOJNO DELO, 7/2019
ljenja koja, ne retko, nisu razumljiva za sve donosioce odluka; sa druge strane, kod za-
poslenih se može razviti osećaj “anonimne osobe” koja nema nikakvu mogućnost uticaja
na poslovanje, te ličnu odgovornost za ostvarene rezultate;
– menadžeri velikih kompanija, sledstveno, moraju posebnu pažnju posvetiti ljudima,
uspostavljajući i razvijajući najmanje tri kanala komunikacije – prema donosiocima strate-
ških odluka koje bi trebalo ubediti u valjanost svojih zamisli, prema nižim menadžerskim
strukturama koje bi trebalo ohrabriti na participaciju zaposlenih u odlučivanju, kao i pre-
ma zaposlenima kod kojih bi trebalo razviti osećaj pripadnosti kompaniji u kojoj rade;
– veličina organizacije podrazumeva inovativne poslovne modele – uspostavljanje,
operacionalizaciju i sprovođenje large-scale koncepta upravljanja organizacionim siste-
mom široke i duboke poslovne strukture, kao i kreiranje različitosti u uslovima izrazite
kompleksnosti poslovnog ambijenta i sistema;
– velikim kompanijama su, sledstveno, potrebni menadžeri koji, bez obzira na deo
kojim rukovode, imaju sposobnost sagledavanja poslovanja i upravljanja kompanijom u
23
celini , na način da poznaju, ne samo složene organizacione modele funkcionisanja
segmenta poslovanja kojim rukovode, već celokupnost procesa koje kompanija obavlja;
– drugim rečima, velikim kompanijama su potrebni strategijski orijentisani menadžeri
(menadžeri koji poseduju liderski potencijal) i u poslovima koje u manjim kompanijama može
obavljati operativni menadžment, koji su istovremeno generalisti (širokih i opštih znanja),
kreativci (ljudi od ideja i zamisli) i operativci (ljudi sa sposobnošću da ih operativno realizuju).
U smislu iznetog, adekvatna selekcija i razvoj menadžerskog kadra u kompleksnim
poslovnim sistemima predstavlja ozbiljan posao. Zbog složenosti parametara čija se po-
vezanost mora utvrditi (zahteva posla i individualnih kvalifikacija i razvojnih potencijala,
individualnog ponašanja i radne uspešnosti, sposobnosti i spremnosti za doživotno uče-
nje i primenu naučenog u praksi), kao i potrebnog angažovanja i izdataka, rezultati pro-
cesa mogu biti daleko od očekivanih i poželjnih, sa dalekosežnim posledicama. Razloga
tome je mnogo:
– objektivna selekcija i razvoj menadžerskog kadra predstavlja rešavanje višekriteri-
jumskog problema24 sa velikim brojem složenih kriterijuma različitog nivoa značajnosti,
jer je radno ponašanje samo delimično predodređeno karakteristikama pojedinaca (oso-
binama tipa ličnosti i sposobnostima), a u velikoj meri zavisi i od delovanja određenih si-
tuacionih faktora, odnosno uslovljeno je mnoštvom objektivno-subjektivnih faktora i inter-
akcija individualnih karakteristika i organizacione stvarnosti;
– kompleksnost i raznolikost radnog ponašanja se, sledstveno, ne može optimalno
predvideti jer, pored postojanja merljivih razlika između ljudi koje su značajne u determi-
nisanju radne uspešnosti, postoje i teško „uhvatljivi“ elementi u proceni;
– i pored široko rasprostranjenih savremenih metoda i tehnika koje kompanije prime-
njuju u selekciji menadžerskih kadrova (referenci, intervjua i brojnih psiholoških testova
različitih vrsta - sposobnosti, ličnosti, inteligencije, interesovanja, znanja, kreativnosti,
sposobnosti sticanja veština itd), procena budućeg ponašanja u radu i radnog učinka na
menadžerskim pozicijama nikada nije u potpunosti pouzdana;
23
Sve je deo celine i celina delova, sve je „deo igre i igra delova“, sve se menja – samo su promene stalne.
24
Andrejić, M.: Primena višekriterijumske – multiatributne asignacije na odabranom primeru, Vojnotehnički
Glasnik, Beograd, God. 42., br.2, 1994, str. 44 - 52
470
– prognostička valjanost pojedinačnih selekcionih metoda je, sledstveno, različita (razli-

čiti je stepen tačnosti procene buduće radne uspešnosti kandidata u obavljanju menadžer-
skog posla), na način da primena niti jedne od njih ne garantuje apsolutnu uspešnost izbo-
ra (ma koliko bile objektivne i detaljne), jer se selekcijski rezultati nikada ne mogu smatrati
do kraja relevantnim (različit je samo stepen minimiziranja grešaka u odlučivanju);
– proces razvojnog obrazovanja i obuka menadžera (obuhvat kadrova, raznovrsnost i
kvalitet obrazovnih metoda i programa, transfer naučenog u praksi) zavisi od brojnih fak-
tora (ponašanja polaznika, motivacije za učenje i primene načela učenja), koji se formira-
ju pod uticajem interakcije brojnih spoljnih sila (okruženja i radne sredine) i unutrašnjih si-
la (rezultata, učesnika i organizacionog sistema), čije delovanje nije uvek stimulativno;
– i pored primene objektivnih kriterijuma (opravdanosti i pouzdanosti) i različitih alata
od strane eksperata za ljudske resurse (kao predlagača), na odabir menadžera u proce-
su selekcije i razvoja, u velikoj meri, utiče i subjektivnost procene vrhovnog menadžmen-
ta (kao donosilaca konačne odluke);
– iako je zadatak eksperata za ljudske resurse predlaganje, a vrhovnog menadžmen-
ta kompanije upravljanje ljudskim resursima, uspešnog procesa nema bez aktivnog od-
nosa svakog pojedinca (kandidata za menadžersku poziciju u procesu selekcije i izabra-
nog menadžera za proces razvoja);
– iako je mnogo razloga koji ukazuju na važnost sprovođenja evaluacije primenjenih
selekcionih metoda i obrazovnih programa, mnoge kompanije ovom procesu ne ukazuju
dovoljno pažnje, smatrajući da je završetkom selekcije menadžera, odnosno njihove obu-
ke, završen i proces selekcije, odnosno razvoja;
– i pored činjenice da dobro upravljanje ljudskim resursima zahteva značajno korpo-
rativno ulaganje novca, vremena i stručnog rada u zavisnosti od složenosti, nivoa i va-
žnosti posla za koji se menadžer bira, odnosno u zavisnosti od obuhvata, strukture i kva-
liteta programa obrazovanja i obuka koje organizuje (direktni troškovi primene različitih
metoda selekcije i programa razvoja, kao i angažmana stručnjaka su znatni), u kompani-
jama to nije uvek prepoznato u finansijskim planovima poslovanja;
– sa druge strane, o indirektnim troškovima pogrešnog odabira menadžera u selekci-
onom i razvojnom procesu, odnosno o budućim problemima i potencijalnim poslovnim
gubicima zbog loših odluka (koji su daleko veći od direktnih troškova procesa upravljanja
ljudskim resursima), često se na vreme ne razmišlja, jer nisu lako procenjivi i tek su ka-
snije vidljivi.
Efekti procesa selekcije i razvoja menadžerskog kadra značajno su ograničeni ukoliko
nisu ukomponovani sa ostalim aktivnostima procesa upravljanja ljudskim resursima (plani-
ranjem ljudskih resursa i analizom posla, prevashodno), kao i ukoliko se ovaj proces ne od-
vija uz primenu odgovarajućeg metodološkog pristupa. Iako se problemi u potpunosti ne
mogu eliminisati, organizovan pristup u procesu stvaranja menadžerske strukture je u
osnovi dobrog upravljanja i uspešnog poslovanja svake kompanije. U smislu iznetog, u veli-
kim poslovnim sistemima potrebno je primeniti metodološki pristup, koji uspostavlja pretpo-
stavke uspešnosti procesa selekcije i razvoja menadžerskog kadra, a odnosi se na:
1) preciznu sistematizaciju pozicija menadžera - opis poslova i specifikaciju zahteva;
2) sistemsku proceduru – izbora (regrutovanja i selekcije) i razvoja menadžera;
3) permanentnu evaluaciju postignutih rezultata primene selekcionih metoda i obra-
zovnih programa.
471
VOJNO DELO, 7/2019
Prva pretpostavka uspešnosti procesa selekcije i razvoja menadžerske strukture je u

obezbeđivanju dobre analize posla, kako bi se na zadovoljavajući način definisali poslovi
koje je potrebno obavljati i uslove koje je potrebno ispuniti za odrađenu menadžersku po-
ziciju, kroz:
– opis posla – koji obuhvata aktivnosti konkretne menadžerske pozicije, potrebne
uslove rada, dodeljena ovlašćenja i odgovornosti;
– specifikaciju posla – koja obuhvata zahteve same menadžerske pozicije (opšte
uslove kvalifikovanosti i stručnosti, radno iskustvo, psiho-fizičke sposobnosti, veštine i
dodatne uslove), kao i zahteve koji se odnose na celu organizaciju (poželjne osobine lič-
nosti, socijalne kompetencije i slično).
Menadžerska pozicija, pored sistematizacijom propisanih zahteva, podrazumeva i za-
interesovanost i motivisanost svakog pojedinca za posao za koji se kandiduje, sposob-
nost i spremnost za doživotno učenje.
Druga pretpostavka uspešnosti je sistemska procedura selekcije i razvoja menadže-
ra, koji obuhvata:
– detaljnu pripremu - identifikovanje potreba kompanije za određenim kadrovima,
skrining “nasleđenog” stanja i procenu potencijala postojeće menadžerske strukture;
– definisanje plana selekcije i razvoja menadžera – utvrđivanje ključnih područja rad-
ne uspešnosti i standarda koji je opredeljuju (pravih, merljivih i pouzdanih kriterijuma),
načina pronalaženja potencijalnih kandidata i procene njihovih znanja i drugih kompeten-
cija, rezultata rada i ponašanja koje su ostvarili na prethodnim pozicijama i organizacija-
ma (kao garancija da će valjano obavljati poslove koji im se dodele), kvalitetnih parame-
tara i adekvatnih metoda provere kandidata (selekcije od strane eksperata organizacio-
nog dela zaduženog za ljudske resurse), kao i programa dalje edukacije i treninga;
– realizaciju plana selekcije i razvoja menadžera – primenu izabranih kriterijuma, nači-
na, metoda i tehnika selekcije (standardizovano ocenjivanje kandidata i njihovih kvaliteta),
kao i programa obrazovanja i obuka menadžerskog kadra izabranog za dalju edukaciju;
– sistematsko vrednovanje - procenu uticaja selekcije i razvoja menadžerskih kadro-
va na poslovanje;
– uspostavljanje održivog impulsa stvaranju menadžerske strukture - obezbeđivanje
sredstava za stalno i rastuće investiranje u razvoj - u menadžere različitih nivoa sa lider-
skim potencijalom, kadrove sa menadžerskim sposobnostima i obećavajućim polaznim
25
predispozicijama .
Treća pretpostavka uspešnosti procesa selekcije i razvoja menadžerske strukture je
permanentna evaluacija (sistematsko procenjivanje i vrednovanje) postignutih rezultata
primene selekcionih metoda i obrazovnih programa, kako bi se došlo do saznanja o nji-
hovoj efikasnosti – uticaju na poboljšanje ponašanja i radnih učinaka, učenje i primenu
usvojenih znanja i stečenih veština, radne uspešnosti i konačnog uspeha organizacije.
Kvalitetna procena selekcijskih rezultata se zasniva na podacima o direktnim troškovima
izbora (angažovanja stručnjaka i primenjenih metoda selekcije) i ostvarenim poboljšanji-
ma poslovnih rezultata. U vrednovanju obrazovnih programa, koristi se četiri kriterijuma -
reakcija polaznika (njihovo mišljenje, zadovoljstvo, kritike, sugestije i povratne informacije
25
The Institute of Public Administration in Canada (IPAC): Leading Large-Scale Leadership Development,
IPAC Conference Survey, Edmonton, Canada, 2011
472
o kvalitetu obrazovnog procesa – uslovima, nastavnicima, sadržaju, metodama i tehnika-

ma, aplikativnosti na posao), nivo naučenog (stečenog) novog znanja i veština, promena
radnog ponašanja koja se odnosi na primenu naučenog u praksi, kao i rezultati koji se ti-
ču ostvarenih poboljšanja poslovanja po osnovu realizovanih obrazovnih programa (rad-
nog učinka, profita i slično)26. Navedena saznanja su neophodna radi sagledavanja do-
brih i loših strana selekcionog i razvojnog procesa kako bi se, već prilikom sledećeg izbo-
ra, odnosno organizovanja obuke, izbegle štetne pojave kroz primenu:
1) unapređenih metoda selekcije – bolje strukturiranih intervjua koje sprovodi veći
broj obučenih intervjuera, naknadne provere kandidata od strane vrhunski kompetentnih
stručnjaka za psihološke testove, standardizovanog ocenjivanja kandidata i njihovih kva-
liteta i slično;
2) novina u obrazovnom procesu - u obuhvatu kadrova, primenjenim metodama (indi-
vidualnim i grupnim), strukturi i sadržaju programa (na poslu i izvan njega), kvalitetu pre-
davača i trenera.
Iako se primenom metodološkog pristupa (ispunjavanjem pretpostavki uspešnosti) u
složenim poslovnim sistemima smanjuje verovatnoća pogrešnog izbora kandidata i pola-
znika obuke za menadžerske pozicije, prisutni su i rizici neadekvatnog selektovanja i raz-
voja, sa neizbežnim posledicama po kvalitet poslovanja.
Proces stvaranja menadžera u velikim kompanijama

Današnje poslovno okruženje podrazumeva stalnu prilagođenost organizacionih si-
stema lokalnim i globalnim promenama, što zahteva uspostavljanje adekvatnih načina
razvoja menadžerskog kadra. Na njihov način razmišljanja, delovanja i ponašanja (u naj-
većoj meri) utiču one promene koje se istovremeno događaju u svim delovima savreme-
nog sveta i koje uzrokuju širenje jaza između sve većih zahteva posla i aktuelnih znanja
na tržištu rada, sve veći jaz između dinamike poslovanja i dinamike razvoja sistema
obrazovanja, jaza između radnog učinka i emocionalnog zadovoljstva zaposlenih, sve br-
že zastarevanje postojećih i sve viši nivo zahtevanog novostvorenog znanja, zajedno na-
mećući potrebu stalnog inoviranja kompetencija menadžera edukacijom.
Kako za uspeh organizacionog razvoja ključnu ulogu imaju menadžeri, tako se razvo-
ju menadžera u najuspešnijim organizacijama na svetu prilazi krajnje ozbiljno, pri čemu
kompanije ne žale ni truda, ni novca, ni vremena da bi znanja i sposobnosti svojih mena-
džera doveli na zavidan nivo. Razlozi i ciljevi menadžerskog razvoja su brojni – od spre-
čavanja „zastarevanja“ i oblikovanja menadžera za rešavanje kompleksnih poslovnih
problema u promenljivoj okolini i povećanja ukupne menadžerske uspešnosti i većeg
radnog zadovoljstva, preko stvaranja poluge za kreiranje organizacione kulture i usposta-
vljanja održivog impulsa razvoju i jačanju konkurentske sposobnosti na tržištu, do osigu-
ranja dostupnosti i spremnosti menadžera za popunjavanje sadašnjih i budućih pozicija
višeg menadžmenta.
Kako bi se procesom stvaranja menadžera obezbedili preduslovi za realizaciju po-
slovnih ciljeva i značajno povećao kvalitet poslovanja, u velikim kompanijama upravljanje
26
Kulić, Ž., Vasić, M: Etal. 2007, str. 281-282
473
VOJNO DELO, 7/2019
selekcijom i razvojem menadžerskog kadra je potrebno sprovesti na način koji podrazu-

meva:
– jedinstveni sistem upravljanja selekcijom i razvojem menadžera – koji obuhvata
analizu sadašnjih i budućih potreba, finansiranje, organizovanje i sprovođenje programa
selekcije, stručnog usavršavanja i osposobljavanja u skladu sa potrebama postojećih,
inoviranih i novih poslovnih procesa u kompaniji, kao i ulogu nadležne stručne organiza-
cione celine za ljudske resurse kao nosioca celokupnog procesa27;
– koherentnost aktivnosti upravljanja kadrovima – personalno-psihološkim faktorima,
faktorima personalno-radne međuzavisnosti, faktorima komunikacije, kao i faktorima or-
ganizacije i kulture28;
– univerzalni pristup ulaganja u selekciju i razvoj menadžera – koji je u poželjnim
kompetencijama, zalaganju i rezultatima rada, stručnosti i profesionalnosti, posvećeno-
sti i lojalnosti, kreativnosti i inovativnosti, uz uvažavanje ličnih preferencija svakog po-
jedinca;
– ciljnu usmerenost procesa – koja se odnosi na podizanje nivoa kompetentnosti, for-
miranje “rezervne garniture” menadžera za odgovarajuće više pozicije i razvoj kadrova
sa obećavajućim predispozicijama;
– odgovarajući kvalitet i strukturu programa stvaranja menadžera – koji su organiza-
ciono i konceptualno usklađeni sa savremenom teorijom i praksom sticanja menadžer-
skih i liderskih kompetencija;
– realizaciju ciljeva profesionalnog razvoja – koji se odnose na zadovoljenje potreba
kompanije za visokokvalitetnim menadžerima različitih profila, radi dostizanja visokih in-
dividualnih postignuća i maksimiziranja zajedničkog rezultata, u pravcu ostvarivanja kor-
porativnih ciljeva rasta i razvoja.
Profesionalni razvoj menadžerskog kadra realizuje se edukacijom na poslu i izvan
njega (uobičajeno i izvan kompanije). U praksi, najčešće tehnike obrazovanja menadžera
na poslu su rotacija (kretanje kroz organizaciju radi sticanja znanja o upravljanju celom
organizaciji i njenim organizacionim delovima) i mentorstvo (individualno osposobljavanje
menadžera za buduću rukovodeću poziciju, prenošenjem znanja i iskustva od strane
mentora-menadžera na toj poziciji). Profesionalni razvoj menadžera izvan radnog mesta,
sprovodi se organizovanim programima obrazovanja i obuka, koji se koncipiraju u zavi-
snosti od polaznika i cilja, sa jasnim pravima, obavezama i odgovornostima kompanije i
zaposlenog. Svaki od programa usmeren je na razvijanje. specifičnih menadžerskih zna-
nja i sposobnosti, u zavisnosti od nivoa menadžmenta kome pripadaju Sledstveno, te-
matske oblasti razvojnih programa menadžera su različite – od poslovnog razmišljanja,
planiranja i postizanja ciljeva, odgovornosti i donošenja odluka, efektivne i efikasne ko-
munikacije i timskog rada, do ličnih preferencija koje su (istovremeno) ključne za razvoj
menadžerskih sposobnosti.
Generalno, najzastupljeniji su trening programi koji se sprovode od strane relevant-
nih agencija za razvoj ljudskih rasursa, kao informativni seminari – koji imaju za cilj da
promovišu važnost i potrebu za kontinuiranim razvojem menadžera i da privuku što vi-
27
Đergović, D.: Specifičnosti liderstva u velikim kompanijama u Srbiji, Fakultet za poslovne studije, Beograd,
2014, str. 134-142
28
Đergović, D., Kukobat, L.: Etal. 2018, str. 278
474
še polaznika; osnovni kursevi - koji su namenjeni mlađim menadžerima sa malo (ili ni-
malo) radnog iskustva (te na neki način čine vezu između fakultetskog obrazovanja i
početka menadžerske karijere u kompaniji), te obuhvataju opšte tematske oblasti
(upravljanje ljudskim resursima, finansijama, projektima i slično); kursevi za obrazova-
nje rukovodećeg kadra – koji su prilagođeni potrebama iskusnijih menadžera prvog i
srednjeg nivoa menadžmenta, te se zasnivaju na razmeni iskustava primenom brain-
storming metode; programi za obrazovanje rukovodećeg kadra – koji su namenjeni
mlađim polaznicima sa radnim iskustvom, korišćenjem studija slučaja, simulacionih
modela.
Programi usavršavanja i stručnog osposobljavanja menadžera, na primeru velike do-
maće kompanije sa međunarodnim poslovanjem29, detaljno su razrađeni i permanentno
se organizuju. U zavisnosti od realizatora programa (eksternih ili internih izvora), najpri-
sutniji su programi obrazovnih institucija i renomiranih konsultantskih agencija (mada po-
jedine programe mogu sprovoditi i zaposleni kompanije, koji su kompetentni za tematsku
oblast).
Programi obrazovanja su univerzalni programi koji su namenjeni vrhovnom menadž-
mentu kompanija, radi razvijanja kompetencija za poslovanje u globalnim okvirima. Rea-
lizuju se poslediplomskim obrazovanjem na univerzitetima, u formi MBA (Master of Busi-
ness Administration)ili EMBA (Executive Master of Business Administration) specijalistič-
kih studija.
Programi stručnog osposobljavanja su specijalistički programi obuke menadžera, koji
su usmereni na razvoj menadžerskih i liderskih potencijala postojećeg rukovodećeg ka-
dra na različitim organizacionim nivoima (programi za linijske, menadžere srednjeg i naj-
višeg nivoa), koji sukcesivno pohađaju pojedinačne programe i, shodno rezultatima, raz-
vijaju karijeru raspoređivanjem na više menadžerske pozicije. Realizuju se, uglavnom, od
strane specijalizovanih konsultantskih agencija za ljudske resurse. Korporativni treninzi,
obuke i seminari su programi koji se odnose na sve menadžere u kompaniji, a tematski
su usmereni na razvoj ključnih kompetencija prema potrebi posla (Tabela 1).
Program kadrovske rezerve je program obuke kadrova za menadžerske pozicije
koji se, u zavisnosti od kategorije učesnika, strukturira kao program formiranja strate-
ške, odnosno operativne kadrovske rezerve. Strateška kadrovska rezerva uključuje
profesionalni razvoj menadžerskog kadra viših hijerarhijskih nivoa i potencijala, koji se
priprema za više rukovodeće pozicije, ili za popunjavanje upražnjenih mesta, ili za za-
menu postojećeg menadžerskog kadra, u vremenskom periodu od jedne do pet godi-
na. Operativna kadrovska rezerva se odnosi na profesionalni razvoj perspektivnih ka-
drova iz redova zaposlenih, koji se pripremaju za ciljne pozicije čije je popunjavanje od
posebnog značaja za kvalitet poslovanja kompanije, u trenutku ukazane potrebe. Pro-
gram se pokreće sa ciljem privlačenja i očuvanja najboljih kadrova (kroz razvoj lojalno-
sti zaposlenih i imidža kompanije kao poželjnog poslodavca na tržištu radne snage),
kao i kako bi se, u svakom trenutku, raspolagalo zaposlenima koji su prošli odabir i
obuku, te poseduju znanja, iskustva, veštine i sposobnosti da preuzmu odgovarajuće
menadžerske pozicije.
29
Đergović, D.: Specifičnosti liderstva u velikim kompanijama u Srbiji, Fakultet za poslovne studije, Beograd,
2014, str. 134-142.
475
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela 1 – Katalog korporativnih treninga

NAZIV PROGRAMA RAZVOJ KLJUČNE KOMPETENCIJE
Ekonomija za (ne)ekonomiste Analitičko razmišljanje
Postavljanje ciljeva Strateško planiranje
Povećanje produktivnosti i motivacija Razvoj potencijala zaposlenih
Upravljanje vremenom i delegiranje poslova Upravljanje radnim zadacima (pojedinaca i timova)
Upravljanje stresom Uspostavljanje pozitivne organizacione klime
Veštine davanja i dobijanja feedback-a Razvoj međusobne saradnje
Poslovna strategija Efektivno upravljanje poslovnim procesima
Situaciono liderstvo Primena odgovarajućeg stila liderstva
Lični potencijal, odgovornost i asertivnost Upravljanje ličnim potencijalom i sobom
Izgradnja tima i timske uloge Upravljanje timskim potencijalom
Coucing trening programi Upravljanje razvojnim potencijalima saradnika
Veštine efektivne komunikacije Upravljanje komunikacijom
Veštine prezentovanja i javni nastup Razvoj asertivnosti
Donošenje odluka Sistemski pristup u poslovnom odlučivanju
Upravljanje konfliktima Upotreba konflikata kao prilike
Upravljanje promenama Strateški proaktivni pristup upravljanju
Balanced Scorecard (BSC) metod Usklađivanje strateških i operativnih ciljeva
Upravljanje projektima Razvoj projektne organizacije
Menadžerski stilovi, uloge i veštine Razvoj sposobnosti menadžera
Veštine pregovaranja Upravljanje pregovorima
Veštine facilitacije Upravljanje različitostima
Izvor: Đergović, D.: Specifičnosti liderstva u velikim kompanijama u Srbiji 2014, str. 140
Programi rotacije kadrova su programi stručnog osposobljavanja menadžera u kom-

panijama koje posluju na međunarodnom planu. Podrazumevaju upućivanje najboljih po-
laznika prethodnih programa (menadžera različitih organizacionih nivoa) u inostrane de-
love matične kompanije sa ciljem razvoja globalnog potencijala (formiranja menadžerskih
timova kompanije na globalnom nivou), te uspostavljanja efektivnog i jednoobraznog si-
stema upravljanja u svim segmentima delatnosti i svim teritorijalno dislociranim afilijacija-
ma. Rotacija (privremeni transferi), kao jedan od svetski prepoznatih vidova profesional-
nog razvoja globalnih lidera, doprinosi razmeni iskustva i prakse, održavanju jedinstvene
korporativne kulture i iznalaženju zajedničkih rešenja za unapređenje kvaliteta poslova-
nja. Pored rukovodećeg kadra, u program mogu biti uključeni i zaposleni čije zanimanje
zahteva dodatna znanja i veštine, i/ili stručnjaci izrazitih upravljačkih sposobnosti, kao i
zaposleni koji su uključeni u formiranje “rezervne garniture” kadrova za ciljne rukovodeće
pozicije i koji pokazuju visoke rezultate procene trenutnog nivoa kompetencija i visok ni-
vo potencijala za razvoj. Program se realizuje kroz selekciju na osnovu individualnih po-
kazatelja uspešnosti rada i organizacionu podršku odlasku odabranih kadrova u inostran-
stvo - na praksu (u trajanju do šest meseci), ili na ostanak i rad (od jedne do tri godine).
Specifični programi selekcije i stručnog osposobljavanja su razvojno orijentisani trening
programi mlađih kadrova, usmereni na profesionalni razvoj za menadžerske pozicije uz
rad. Sprovode se po mentorskom principu (coucing, feedback i feedforward), sa ciljem da
se prepozna, selektuje i, na najbolji način, iskoristi potencijal najboljih mladih ljudi sistemat-
skim razvojem njihovih stručnih i upravljačkih znanja i sposobnosti, povećanjem kompe-
476
tentnosti i kvalifikacija, na osnovu prihvatanja korporativnih vrednosti i upravljanjem motiva-

cijom i karijerom. Realizuju se organizovanjem obuka, učešćem na stručnim konferencija-
ma i stažiranjem, ali i prisustvom na kulturnim, sportskim i drugim događajima radi razvija-
nja osećaja pripadnosti i lojalnosti kompaniji. Uobičajeno traju do dve godine, uz godišnju
evaluaciju ispunjenosti individualnih planova razvoja i, uz dobre rezultate, mogućnosti da-
ljeg razvoja karijere uključivanjem u ostale programe stručnog osposobljavanja.
Rezultati procesa stvaranja menadžerske strukture mogu biti različiti po kompanija-
ma, u zavisnosti od ostvarenog30:
– ličnog razvoja – poboljšanja radnog učinka na postojećem radnom mestu;
– razvoja karijere – unapređenja učinka na budućem radnom mestu na višoj hijerar-
hijskoj poziciji;
– sistema menadžmenta učinaka – povećanja organizacione sposobnosti i kapaciteta
organizacionog učinka;
– organizacionog razvoja – unapređenja iskorišćenosti ljudskih potencijala, poboljša-
nja organizacione kulture, povećanja produktivnosti, organizacione efikasnosti i konku-
rentske prednosti na tržištu.
Sledstveno, sastavni deo procesa „izgradnje“ menadžera, što je i uobičajena praksa
u velikim kompanijama, čini praćenje i merenje efekata ulaganja u obrazovanje i obuku
kadrova za rukovodeće pozicije. Efekti se mogu posmatrati sa dva aspekta:
1) organizacionog aspekta - na osnovu pokazatelja povećanja kvaliteta poslovanja
(produktivnosti, ekonomičnosti, rentabilnost, efikasnosti i efektivnosti);
2) personalnog aspekta – na osnovu pokazatelja radne uspešnosti i razvoja karijere
menadžera i kadrova sa obećavajućim rukovodećim predispozicijama.
Povećenje kvaliteta poslovanja organizacije, kao rezultanta dobrog korporativnog
upravljanja (prevashodno upravljanja ljudskim resursima, adekvatnom selekcijom, stva-
ranjem i razvojem menadžerskog kadra), danas se prati primenom različitih matematič-
kih metoda i modela. Tradicionalne metode se zasnivaju na utvrđivanju ključnih pokaza-
telja performansi kompanije, koje se odnose na perspektivu finansija, korisnika, poslov-
nih procesa i obuke i razvoja (BSC – Balance Scorecared i drugi modeli). Nove metode
integrišu interne instrumente ocene – indikatore uspešnosti poslovanja koji mere ostvari-
vanje strateških korporativnih ciljeva (povećanje ukupne vrednosti kompanije) i strate-
škog budžeta (prihode, rashode i profit kompanije), sa eksternim instrumentima ocene –
pokazateljima koji mere finansijsko poslovanje (finansijsko stanje i vrednost kompanije) i
31
nefinansijske efekte (ekonomske, ekološke i socijalne performanse) .
Razvoj karijere menadžera se prati u skladu sa ostvarenim napretkom u dostizanju
željenih kompetencija obrazovanjem i obukama (na osnovu postavljenih ciljeva sadrža-
nih u individualnim planovima razvoja) i procenjene radne uspešnosti za nivo dve do tri
rukovodeće pozicije iznad postojeće. Definisanjem aktivnosti u procesu stručnog osposo-
bljavanja, kao i dinamike sprovođenja u toku godine, efekti ulaganja u stvaranje kadrova
za rukovodeće pozicije mere se pokazateljima - motivisanosti za dostizanje planiranog,
sistematičnosti u ciljnoj orijentaciji, fokusiranosti na ciljeve ličnog razvoja, sinhronizova-
30
Kulić, Ž., Vasić, M: Etal. 2007, str. 299.
31
Mešalkin, V.P., Kravčenko, K.A.: Upravljanje velikom kompanijom, , Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad,
2011, str. 153-170.
477
VOJNO DELO, 7/2019
nosti individualnih i korporativnih interesa i angažovanosti u pohađanju planiranih obuka.

U cilju pravilnog usmeravanja karijere menadžera, pored procene buduće radne uspe-
šnosti na višoj poziciji, nužno je poznavati i dinamiku vremenskog sazrevanja menadžer-
skog kadra i planski i organizovano raditi na sistemu napredovanja, kako bi ostvarena
radna uspešnost, po postavljanju na višu poziciju, odgovarala procenjenoj.
Karijerno napredovanje menadžera (Tabela 2) zahteva strategijski pristup, zasnovan
na sagledavanju kapaciteta, definisanju ciljeva i analizi karakteristika okruženja (situaci-
je), na osnovu sledećih postulata32:
– nema sigurnog napredovanja ako se preskoči neki od ciljeva;
– svaki od ciljeva zahteva odgovarajuće lične kapacitete i odgovarajuće karakteristike
okruženja;
– u prvoj polovini karijere više pažnje je potrebno posvetiti osposobljavanju (ne na-
predovanju);
– rezultati su stalni i treba ih stalno davati da bi se stekla mogućnost napredovanja u karijeri;
– u napredovanju bi se trebalo opredeliti za rezultate za kojima postoji potreba, prilike i uslovi;
– od kvaliteta rezultata zavisi i kvalitet napredovanja;
– za svaki novi stepen u karijeri potrebna su nova znanja, sposobnosti i rezultati rada.
U poslovnoj praksi, za uspešan razvoj karijere menadžera važna je promena pozicije -
unutar kompanije i između kompanija. U velikim poslovnim sistemima kretanje po hijerarhiji
(vertikalno) i horizontalno je, sa jedne strane, lakše (usled veličine i raspoloživosti različitih me-
nadžerskih pozicija) ali, sa druge strane, teže (usled većih zahteva menadžerskih pozicija i ja-
če konkurencije za istu poziciju). Provera ličnih kapaciteta u obavljanju novih dužnosti, uobiča-
jeno, intenzivnija je u prvoj polovini karijere (u prvih deset godina staža), tako da se početnici-
ma savetuje promena ne manje od tri, ali i ne više od pet kompanija (pozicija). Intenzivnija fluk-
tuacija se ne preporučuje, jer ne donosi koristi ni menadžeru, ni organizaciji. Razlog je u činje-
nici da je menadžerima na početku karijere potrebno najmanje dve godine za upoznavanje sa
karakteristikama organizacione sredine i za evaluiranje vlastitih potencijala kroz rezultate rada.
Tabela 2 – Strategijski pristup razvoja i karijernog napredovanja menadžera
KAPACITETI CILjEVI OKRUŽENjE
Perspektivnost Životni standard Prihvatljivost
Stav prema društvu Prihodi Veze
Poslovnost Položaj Položajni autoritet
Stav prema ljudima Ugled Lični autoritet
Stav prema poslu Rezultati Stručni autoritet
Kreativnost Rad Prilike
Vrednoća Znanje Uslovi - mogućnosti
Inteligencija Osposobljavanje Potrebe
Stav prema samom sebi Zdravlje Radni i životni uslovi
Izvor: Andrejić, M., Čabarkapa, O.: Timski rad u sistemu odbrane, 2009, str. 36
32
Andrejić, M., Čabarkapa, O.: Etal.2009, str. 36.
478
Zaključak
Izazovi koje promene u XXI veku nameću velikim kompanijama (posebno internacio-
nalnim kompanijama koje deluju na teritoriji više država), kod malih i nesvrstanih zemalja
kao što je Srbija, iniciraju potrebu razmišljanja o globalnom upravljanju i neprekidno pro-
učavanje, praćenje, analizovanje i unapređivanje sistema korporativnog upravljanja. Po-
slovanje u savremenom svetu podrazumeva spremnost kompanija i njihovih rukovodećih
struktura na “suočavanje” sa izrazito složenim uslovima turbulentnog globalnog okruže-
nja, čijim se menjanjem upravlja. Organizacione promene nisu moguće bez promene lju-
di u organizaciji – u njihovom znanju i iskustvu, sposobnostima i veštinama, osobinama i
stavovima. U osnovi procesa promena je adekvatno upravljanje ljudskim resursima - se-
lekcija i profesionalni razvoj, kako menadžera, tako i zaposlenih sa obećavajućim počet-
nim upravljačkim ili ekspertskim predispozicijama. U cilju unapređenja (racionalizacije i
optimizacije) odlučivanja vezanog za selektovanje, stvaranje i razvoj menadžerskog ka-
dra, savremena nauka nudi dosta metoda (različite snage i generalnosti), tehnika i soft-
vera kojima se, uz kombinaciju sa iskustvom iz operativne prakse, smanjuju subjektivi-
zam i cena procesa donošenja odluka, a povećava njihova objektivnost.
S obzirom na to da je cilj “izgradnje” adekvatne menadžerske strukture u velikim
kompanijama povećanje kvaliteta ukupnog poslovanja, rezultate procesa upravljanja ljud-
skim resursima i efekte ulaganja u selekciju i profesionalni razvoj (obrazovanje i obuke)
menadžera, trebalo bi tumačiti u kontekstu sledećih okolnosti:
– raspoloživosti sredstva za finansiranje procesa – ulaganje u selekciju i profesionalni
razvoj menadžera trebalo bi da bude stalno i rastuće, kako bi se obezbedio održivi im-
puls poboljšanju poslovne uspešnosti;
– obuhvata menadžerskog kadra i zaposlenih sa potencijalom za preuzimanje ruko-
vodećih pozicija – uključenost menadžera u profesionalni razvoj trebalo bi da bude što ši-
ra, kako bi u karijerno napredovanje bili involvirani oni kadrovi koji imaju najbolju proce-
njenu uspešnost na višoj poziciji;
– stepena preuzimanja rukovodećih pozicija od strane kadrova u čiji se profesionalni
razvoj ulaže - angažovanost na menadžerskim pozicijama, koja odražava efikasnost ula-
ganja u menadžerski kadar, trebalo bi da bude što veća (u suprotnom, predstavlja korek-
tivni faktor procesa);
– odnosa svakog pojedinca prema vlastitom razvoju i napredovanju u karijeri – bez
dobrovoljnosti i spremnosti na celoživotno učenje, lični i profesionalni razvoj, ambicije i
želje, nema ni uspeha.
Spoznaja o postojanju međuzavisnosti između ulaganja u menadžerske kadrove i po-
boljšanja poslovnih rezultata, važan je signal kompanijama za projektovanje intenzivnijeg
rasta i povećanje apsolutnog iznosa investiranja u ljudske resurse, kako bi se dostigli plani-
rani ciljevi poslovanja i neutralisala moguća ograničenja. Međutim, važno je naglasiti da je
teško izolovano proceniti efekte selekcionog i obrazovnog procesa na uspeh organizacije,
sobzirom na to da na unapređenje organizacionih performansi utiče i sprovođenja drugih
korporativnih aktivnosti (poboljšanje kvaliteta, sniženja cena proizvoda i/ili usluga, dobar
marketing i slično), kao i očekivano i/ili neočekivano delovanja eksternih faktora (poboljša-
nje kupovne moći, pogoršan položaj neposrednih konkurenata na tržištu i slično).
479
VOJNO DELO, 7/2019
Pri rešavanju problema selekcije, stvaranja i razvoja menadžerskog kadra za potrebe

velikih kompanija, izuzetno je značajno (posebno za male zemlje kao što je Srbija) da se,
već tokom osnovnih akademskih studija, prepoznaju ljudi (razvijenim sistemom skautinga
na državnom nivou) sa širokim misaonim obuhvatom i duhovnom inteligencijom, koji su
patriotski vaspitavani i osvešćeni, te koji su u stanju da usmeravaju društvenu energiju u
željenom pravcu adekvatnom edukacijom (uticaj adekvatnog socijalnog potencijala), ka-
ko bi (kasnije) dostigli maksimum genetski uslovljenog potencijala.
Sobzirom na porast obima multinacionalnog poslovanja i uloge globalnih kompanija, nu-
žno je respektovati uticaj nacionalne kulture na formiranje organizacionih struktura (posebno
menadžerskih) velikih poslovnih sistema. U skladu sa značajem koji imaju za zemlje u kojima
posluju, upravljački kadar u ovim kompanijama je potrebno tretirati orijentacijom na životni ci-
klus, na tok kretanja u prostoru, vremenu i situaciji, kao i orijentacijom na kvalitet proizvoda i
usluga koje pružaju korisnicima i na dobrobit koju kreiraju za širu društvenu zajednici.
Kombinovanjem primene dostupnih naučnih saznanja o globalnom upravljanju i lokal-
nom delovanju i praktičnih iskustava, moguće je znatno unaprediti selektovanje, stvara-
nje i razvoj menadžera u velikim kompanijama, štiteći vlastite nacionalne interese.
Literatura
[1] Ђерговић, Д., Кукобат, Л.: Мултинационална бродска посада и запослени у бродар-
ству, Техника, бр. 2/2018, Савез инжењера и техничара, Београд, 2018, стр. 276-278.
[2] Peter Drucker. The practice of management, W. Heinemann, London, 1955, str. 303-304.
[3] Џунић, М.: Улога менаџмента и предузетничког развоја у конкурентности, 2010, стр. 37.
[4] Wickham, P.A.: Strategic Entrerpreneurship, Pearson Education UK, 2004, str. 21.
[5] Андрејић, М., Чабаркапа, О.: Тимски рад у војним организационим системима, Војно
дело, Београд, Год. 53., бр. 3, 2009, стр. 83-108.
[6] Gosling, J., Mintzberg, H.: The Five Minds of a Manager, Harvard Business Review, 2003.
[7] Ђерговић, Д.: Изазови лидерства XXI века, FBIM Transactions, Vol. 6, No. 1, MESTE NVO,
Пословни и правни факултет Универзитета Унион – Никола Тесла, Београд, 2018, стр. 24-32.
[8] Kotter, J.P.: Leading Change, Harvard Business School Press, 1996.
[9] Јовановић, Б.: Увод у теорију војног руковођења, 1984, стр. 195-196.
[10] Argule, М.: Social interaction, Aldine - Atherfon, Chicago, 1969.
[11] Јовановић Б.: Управљање пројектима, Књижевна задруга, Београд, 1990.
[12] Сајферт, З., Аџић, С., Цвијановић, Ј.М.: Корпоративно лидерство, Технички факул-
тет, Зрењанин, 2012.
[13] Мајсторовић, А., Андрејић, М.: Modern Management in the Defense System, Manage-
ment, Nо. 47-48, Year XIII, April 2008, p. 19-26.
[14] Кулић, Ж., Васић, М.: Менаџмент људских ресурса, Бања Лука, 2007, стр. 105, 281-282, 299.
[15] Gardner, John W.: Leadership in Large-Scale Organized Systems. The Leader’s
Companion J. Thomas Wren. New York, New York: Free Press, 1995, str. 298-299.
[16] Андрејић, М.: Примена вишекритеријумске – мултиатрибутне асигнације на одабра-
ном примеру, Војнотехнички Гласник, Београд, Год. 42., бр. 2, 1994, стр. 44–52.
[17] The Institute of Public Administration in Canada (IPAC): Leading Large-Scale Leadership
Development, IPAC Conference Survey, Edmonton, Canada, 2011.
[18] Ђерговић, Д.: Специфичности лидерства у великим компанијама у Србији, Факул-
тет за пословне студије, Београд, 2014, стр. 134-142.
[19] Мешалкин, В.П., Кравченко, К.А.: Управљање великом компанијом, Факултет технич-
ких наука, Нови Сад, 2011, стр. 153-170.
480
DOI: 10.5937/vojdelo1907481T REVIZIJA STANDARDA ZA AKREDITACIJU
VISOKOŠKOLSKIH USTANOVA
dr Dragan Turanjanin,
R eforme visokog obrazovanja i promene koje se u poslednjih dese-

tak godina implementiraju nametnule su i donele nekoliko novina
koje su visokoškolski sistem postavile i predstavile na drugačiji način od
onog koji je do tada bio poznat kod nas. Zahtevi koje je pred visokoškol-
stvo postavila Bolonjska deklaracija i naši napori da se usaglasimo sa
njom, otvorili su niz novih pitanja koja do tada nisu bila poznata niti su kao
takvi egzistirali u visokom obrazovanju. U ovom radu izlazimo u susret na-
porima za poboljšanje kvaliteta u našem visokoškolskom obrazovanju. Na-
kon detaljnog prikaza osnovnih standarda predložene su izmene koje bi
unapredila sistem kvaliteta. Predlozi dopune se tiču pre svega odgovaraju-
ćih standarda za akreditaciju visokoškolskih ustanova.
Ključne reči: standardi u visokom obrazovanju, bolonjska konvencija,
akreditacija
Uvod
I z opšteg pojma kvaliteta može se zaključiti da kvalitet postaje jedan od glavnih fak-
tora konkurentske prednosti kako u proizvodnom, tako i u uslužnom sektoru, pa sa-
mim tim i u obrazovanju. Kako bi se izborile za svoju poziciju na globalnom tržištu, viso-
koškolske institucije moraju raditi na kvalitetu svojih usluga i pokazati otvorenost ka sve-
tu. Pitanje kvaliteta visokog obrazovanja je pitanje od opšteg značaja, budući da od nje-
ga koristi imaju ne samo studenti već i poslodavci, država i čitavo društvo. Kvalitetno vi-
soko obrazovanje obezbeđuje sposoban budući kadar, istraživanja i inovacije, što dopri-
nosi rastu zaposlenosti kao i ekonomskom rastu i razvoju (Vranješ i sar., 2014). Shvata-
jući značaj poboljšanja kvaliteta visokog obrazovanja za razvoj, vlade evropskih zemalja
započele su bolonjski proces, izmene zakona o visokom obrazovanju, a neke od njih su
uspostavile obaveznu akreditaciju visokoškolskih ustanova i njihovih studijskih programa.
Bolonjski proces se sastoji od serije promena u obrazovnom sistemu koji treba da rezulti-
ra zajedničkim evropskim obrazovnim sistemom koji se sastoji od uzajamno uporedivih,
kompatibilnih i koherentnih obrazovnih poтsistema. Trebalo bi ga postići usaglašavanjem
akademskih stepena i osiguranjem kvaliteta visokoškolskih ustanova (Carlos & Calvo,
2014). Postoje i autori koji tvrde da bolonjski proces postavlja temelje za osiguranje kvali-
teta (Huet et al, 2011), ali i oni drugi koji tvrde da je Bolonjska deklaracija više stvar for-
me nego suštine (Veiga & Amaral, 2012) i da je jedini opipljivi rezultat „bolonjskog univer-
ziteta“ pad kvaliteta obrazovnog procesa (Cvijanović i sar., 2007).
481
VOJNO DELO, 7/2019
Zahtevi koje je pred visokoškolstvo postavila Bolonjska deklaracija i naši napori da se

usaglasimo sa njom, otvorili su niz novih pitanja koja do tada nisu bila poznata niti su kao
takva egzistirala u visokom obrazovanju (Turanjanin, 2018). U ovom radu izlazimo u su-
sret naporima za poboljšanje kvaliteta u našem visokoškolskom obrazovanju. Uvođenje
kvaliteta je kontinuiran proces i zahteva stalnu dopunu i revidiranje kao i usaglašavanje
sa zahtevima društva i privrede. Polazeći od te premise, a kroz analizu standarda koji su
aktivirani kroz „ Bolonju“, koji već koji su već na snazi u postupku obezbeđenja kvaliteta,
dolazimo se do novih predloga za izmenu ili dopunu postojećih standarda. Izmene i do-
pune su sistematično predstavljene uporedo sa već primenjenim standardima propisanim
zakonom i pravilnicima o akreditaciji u visokom obrazovanju. Rad daje prostor za buduću
diskusiju o predstavljenom predlogu implementacije standarda.
Akreditacija i implementacija standarda

Već više puta pominjani Bolonjski proces i reforma visokog obrazovanja u Evropi, pa
i kod nas, doveo je do akreditacije koja predstavlja proces pregleda i kontrole kvaliteta
koji dozvoljava visokoškolskim ustanovama ili studijskim programima da budu priznati i
zvanično sertifikovani kao oni koji ispunjavaju odgovarajuće standarde. Ostvarivanje
standarda postavljenih akreditacijom smatra se minimalnim zahtevima za kvalitetno po-
stignuće (Živaljević i sar., 2015). U visokom obrazovanju se ta vrsta kontrole naziva akre-
ditacijom, s tim što to baš i nije ispravan naziv, jer upućuje na nešto što ustanova treba
da ispuni samo jednom. U našem pozitivnom pravu je to rešeno tako što postoje dve vr-
ste – a to je početna akreditacija kod ustanova koje se prvi put osnivaju i ponovna akre-
ditacija – kada protekne utvrđeni vremenski period od kada je ustanova dobila početnu,
odnosno prva akreditacija. Obzirom da je delatnost visokog obrazovanja dugoročna de-
latnost, visokoobrazovne ustanove se suočavaju sa eksternom kontrolom kvaliteta sva-
kih 5-7 godina, te to može biti veliki broj puta, sve dok ustanova postoji.
Breme koje opterećuje Bolonjski proces i proces akreditacije tokom čitave njegove
implementacije je nasleđeni logaritam obrazovanja do pre 2005. godine koji postoje deo
kulture i tradicije hijerarhije u visokom obrazovanju u Srbiji. Suštinska i praktična prome-
na u sistemu visokog obrazovanja nije učinjena. Domašaj Bolonje u Srbiji se upravo naj-
više osetio u procesu akreditacije (organi koji je sprovode i standardi po kojima se spro-
vodi), kontrole kvaliteta (koja ranije praktično nije ni postojala), te su se i samim tim studi-
je, studijski programi, nastavni predmeti i sl., prilagodili tim obaveznim promenama. Onaj
deo koji predstavlja najznačajniji deo Bolonje, mobilnost, odnos univerzitet – fakulteti, pri-
menio se onoliko koliko je to bilo nužno zarad ispunjavanja preuzetih međunarodnih oba-
veza, a da se i dalje nastavilo sa radom koji je odavno postao deo kulture i kulturne tradi-
cije visokog obrazovanja u Srbiji. Pristup analizi standarda kroz ovaj rad probaće da iz-
begne zamku formalizma. Standardi nisu shvaćeni kao puka prepreka za dobijanje do-
zvole za rad već kao značajan kriterijum u postizanju kvaliteta.
Polazna hipoteza u ovom radu je da uspostavljeni standardi u visokoškolskim ustanova-
ma nisu sveobuhvatni, precizni i da je potrebno kritičko sagledavanje. Ovakvo mišljenje je na
niz teoretskih rasprava mnogih autora kao i nosioca rada (Turanjanin, 2003,2007,2008). Radi
uspešnijeg i jednostavnijeg prezentovanja aktuelnog postupka kontrole i provere kvaliteta u
482
nastavku teksta date je tabela standarda koji se odnosi na pripremu dokumentacije za akredi-
taciju koju popunjava visokoškolska ustanova zajedno sa predlozima izmene. Otklanjanje ne-
dostataka kod ovog standarda imalo bi uticaja na ostale standarde.
Predlog izmene i dopune standarda

„Uputstvo za pripremu dokumentacije za
akreditaciju visokoškolske ustanove“
Standardima se vrednuje kvalitet svakog pojedinačnog procesa koji postoji na visokoškol-
skoj ustanovi i iz takvog vrednovanja se donosi zaključak o tome da li određena ustanova i
određeni studijski program zadovoljavaju minimum uslova u pogledu kvaliteta, predviđen Za-
konom o visokom obrazovanju i ostalim podzakonskim aktima koje su na osnovu zakona do-
neti i usvojeni. Sledećom tabelom je precizirano koje dokumente određena visokoškolska in-
stitucija treba da prezentuje u procesu akreditacije. Uporedo sa svakim standardom navedeni
su predlozi izmene i dopune koji su nastali kroz iskustvo autora u akreditacionom procesu.
Tabela 1 – Uputstva za pripremu dokumentacije za akreditaciju visokoškolske ustanove1

Standard 1: Osnovni zadaci i ciljevi visokoškolske ustanove
Visokoškolska ustanova ima utvrđene osnovne zadatke i ciljeve koji su
u skladu sa ciljevima visokog obrazovanja, koji su utvrđeni zakonom.
Opis (do 300 reči):
Pokazatelji i prilozi za standard 1:
Prilog 1.1. Publikacija ustanove, ili sajt ustanove
Predlog izmene i dopune standarda 1

Treba precizirati ko kontroliše opravdanost nave- Odbor za visoko školstvo parlamenta i Ministar-
denih ciljeva i zadataka visokoškolske ustanove. stvo prosvete
Standard 2: Planiranje i kontrola

Da bi ostvarila osnovne zadatke i ciljeve, visokoškolska ustanova vrši planiranje i kontrolu rezultata svih
oblika svojih obrazovnih, naučnih, umetničkih, istraživačkih i stručnih aktivnosti u okviru svoje delatnosti.
Prilog 2.1. Usvojeni plan rada ustanove
Prilog 2.2. Godišnji izveštaj ustanove ili srodan dokument
1
Iz Uputstva o akreditaciji visokoškolske ustanove, donetog na osnovu Pravilnika o standardima i postupku
za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa, dostupnog na
https://www.kapk.org/sr/%d0%b0%d0%ba%d1%80%d0%b5%d0%b4%d0%b8%d1%82%d0%b0%d1%86%d0
%b8%d1%98%d0%b0/ / https://drive.google.com/file/d/0Bwr8qEMuakSJSmUzZXYtbHYwa3c/view pristupljeno
25.09.2017. godine.
483
VOJNO DELO, 7/2019

Treba precizirati kojoj nadležnoj instituciji se Odbor za visoko školstvo parlamenta i
podnosi plan rada i godišnji izveštaj. Ministarstvo prosvete
Standard 3: Organizacija i upravljanje

Visokoškolske ustanova ima organizacionu strukturu i sistem upravljanja
koji obezbeđuju postizanje zadataka i ciljeva visokoškolske ustanove.
Opis organizacione strukture i organa upravljanja ustanove (do 300 reči):
Tabela 3.1. Lista organizacionih jedinica u sastavu ustanove
Prilog 3.1. Statut ustanove
Prilog 3.2. Spisak članova Saveta visokoškolske ustanove

Prilog 3.3. Spisak članova menadžmenta Odbor za visoko školstvo parlamenta i
ustanove (izbor, trajanje, mandata) – kome se Ministarstvo prosvete
spisak dostavlja.
Standard 4: Studije
Sadržaj kvalifikacija i diploma pojedinih vrsta i nivoa studija odgovaraju karakteru i ciljevima studijskih
programa. Studijski programi visokoškolske ustanove su u skladu sa osnovnim zadacima i ciljevima i
služe njihovom ispunjenju. Visokoškolska ustanova sistematično i efektivno planira, sprovodi,
nadgleda, vrednuje i unapređuje kvalitet studijskih programa.
Opis (dati sa najviše 500 reči u slučaju univerziteta ili akademije strukovnih studija):
Opis kvalifikacije koje označavaju završetak osnovnih strukovnih studija
Opis kvalifikacija koje označavaju završetak osnovnih akademskih studija
Opis kvalifikacije koje označavaju završetak diplomskih akademskih studija
Opis kvalifikacija koje označavaju završetak specijalističkih akademskih studija
Opis kvalifikacija koje označavaju završetak specijalističkih strukovnih studija
Opis kvalifikacija koje označavaju završetak doktorskih studija
(Svaki pojedinačni opis dati sa najviše 100 reči u slučaju visokoškolske institucije)
Tabela 4.1. Zbirni pregled studijskih programa koji se realizuju na univerzitetu ili akademiji strukovnih
studija
Tabela 4.2. Lista studijskih programa koji se realizuju u visokoškolskoj instituciji
Prilog 4.1. Raspored časova za tekuću školsku godinu, programa koji se realizuju u visokoškolskoj
ustanovi
Prilog 4.2. Dodatak diplomi za studijske programe koji se realizuju u visokoškolskoj ustanovi
484

Nedostaje: Odbor za visoko školstvo parlamenta i
1. zahtev o zajedničkim predmetima sa istim Ministarstvo prosvete
planom i programom sa srodnim visokoškolskim
ustanovama, a koji se mogu preneti.
2. propis koliko časova iz jednog predmeta može
biti na dnevnom nivou.
3. propis koliko časova ukupno iz svih predmeta
može student imati na dnevnom nivou.
4. raspored kolokvijuma po svakom predmetu za
tekući semestar (školsku godinu)
5. treba precizirati kom nadležnom telu se gore
navedeni zahtevi i propisi dostavljaju.
Standard 5: Naučnoistraživački i umetničkoistraživački rad

Visokoškolska ustanova koja ostvaruje akademske studije ima organizovan naučnoistraživački i
umetnički rad.
Opis naučnoistraživačkih i umetničkoistraživačkih aktivnosti (ne duže od 300 reči):
Tabela 5.1. Zbirni pregled naučnoistraživačkih projekata koji se trenutno realizuju na univerzitetu
Tabela 5.2. Lista naučnoistražvačkih projekata koji se trenutno realizuju u visokoškolskoj ustanovi
Tabela 5.3 Lista saradnika uključenih u naučnoistraživačke i umetničkoistraživačke projekte koji se
trenutno realizuju u visokoškolskoj ustanovi
Tabela 5.4 Zbirni pregled naučnoistraživačkih rezultata u ustanovi u prethodnoj kalendarskoj godini
Prilog 5.1. Plan naučnoistraživačkog ili umetničkoistraživačkog rada
Prilog 5.2. Dokument o akreditaciji ustanove kao NIO
Prilog 5.3. Godišnji izveštaj ustanove ili srodan dokument
Prilog 5.4. Spisak najznačajnijih objavljenih rezultata ustanove za prethodnu kalendarsku godinu
(sistematisan po oznakama resornog Ministarstva, ne više od 50 referenci)

Potrebno je navesti kom nadležnom telu se Odbor za visoko školstvo parlamenta i
planovi, programi i rezultati dostavljaju. Ministarstvo prosvete
Standard 6: Nastavno osoblje

Visokoškolska ustanova zapošljava nastavnike, istraživače i saradnike koji svojom naučnom,
umetničkom i nastavnom delatnošću omogućavaju ispunjenje osnovnih zadataka i ciljeva ustanove.
Nastavno osoblje kompetentno ostvaruje studijske programe i ispunjava ostale dodeljene zadatke.
Opis (do 300 reči, za visokoškolsku ustanovu, a do 1000 reči za univerzitet i akademiju
strukovnih studija):
485
VOJNO DELO, 7/2019
Tabela. 6.1. Pregled broja nastavnika po zvanjima angažovanih na univerzitetu

Tabela. 6.2. Pregled broja saradnika po zvanjima angažovanih na univerzitetu
Tabela. 6.1 A. Pregled broja nastavnika po zvanjima angažovanih na akademiji strukovnih studija
Tabela. 6.2 A. Pregled broja saradnika po zvanjima angažovanih na akademiji strukovnih studija
Tabela 6.3. Lista nastavnika angažovanih sa punim radnim vremenom
Tabela 6.4. Lista nastavnika angažovanih sa nepunim radnim vremenom
Tabela 6.5. Lista saradnika angažovanih sa punim radnim vremenom
Tabela 6.6. Lista saradnika angažovanih sa nepunim radnim vremenom
Tabela 6.7. Zbirni pregled broja nastavnika po oblastima, i užim naučnim ili umetničkim oblastima
Tabela 6.8 Organizacija nastave
Prilog 6.1. Izvod iz elektronske baze podataka poreske uprave republike Srbije
Prilog 6.1.a Ugovora u radu nastavnog osoblja sa punim radnim vremenom
Prilog 6.2. Pravilnik o izboru nastavnika
Prilog 6.3. Ugovori o angažovanju nastavnika sa nepunim radnim vremenom
Prilog 6.4. Saglasnost visokoškolske ustanove na rad nastavnika na drugoj visokoškolskoj ustanovi
Prilog 6.5. Raspored časova

1.Nedostaje najvažnije za svakog nastavnika – Odbor za visoko školstvo parlamenta i
oblast kojom se bavi doktorat, predmeti koje Ministarstvo prosvete
predaju, za svaki predmet radovi koji ga
kvalifikuju u izbor.
2.Takođe, može se zahtevati raspored časova
za svaki semestar, ko izvodi nastavu, koliko
časova dnevno.
3.Koja institucija je relevantna za kontrolu
ispunjenja standarda nije precizirano.
Standard 7: Nenastavno osoblje

Visokoškolska ustanova ima nenastavno osoblje koje svojim stručnim i profesionalnim radom
obezbeđuje uspešnu realizaciju studijskih programa, osnovnih zadataka i ciljeva visokoškolske
ustanove.
Tabela. 7.1. Zbirni pregled nenastavnog osoblja po zvanjima i radnim mestima u visokoškolskoj
ustanovi
Tabela 7.1 A (Polje: Prirodno-matematičke nauke, Tehničko-tehnološke nauke) Lista stručnih
saradnika koji učestvuju u realizaciji laboratorijskih eksperimentalnih vežbi sa studentima
Prilog 7.1. Izvod iz elektronske baze podataka poreske uprave republike Srbije
Prilog 7.1.a Ugovori o radu nenastavnog osoblja
486

Nedostaje kom nadležnom telu se dostavljaju Odbor za visoko školstvo parlamenta i
izveštaji, kvalifikacije stručnih saradnika i koliko Ministarstvo prosvete
časova dnevno pokrivaju.
Standard 8: Studenti
Saglasno osnovnim zadacima visokoškolska ustanova utvrđuje uslove za upis studenata i na osnovu
toga vrši izbor kandidata. Visokoškolska ustanova obezbeđuje potrebne uslove studentima za
uspešno savladavanje studijskih programa.
Tabela 8.1. Zbirni pregled broja studenata po poljima koji studiraju na univerzitetu ili akademiji
strukovnih studija u tekućoj školskoj godini
Tabela 8.2. Zbirni pregled broja studenata po poljima koji studiraju na univerzitetu ili akademiji
strukovnih studija
Tabela 8.3. Pregled broja studenata po studijskim programima po godinama koji studiraju u
visokoškolskoj ustanovi
Tabela 8.4. Zbirni pregled broja studenata po poljima koji su stekli diplomu na univerzitetu ili
akademiji strukovnih studija
Tabela 8.5. Pregled broja studenata koji su stekli diplomu u visokoškolskoj ustanovi u prethodne tri
školske godine
Tabela 8.6 A. Statistički podaci o napredovanju studenata (studije prvog stepena sa 180 ESPB)
Tabela 8.6 B. Statistički podaci o napredovanju studenata (studije prvog stepena sa 240 ESPB)
Tabela 8.6 V. Statistički podaci o napredovanju studenata (studije prvog stepena sa 240 ESPB)
Tabela 8.6 G. Statistički podaci o napredovanju studenata (studije drugog stepena sa 120 ESPB)
Tabela 8.6 D. Statistički podaci o napredovanju studenata (studije drugog stepena sa 60 ESPB)
Prilog 8.1. Konkurs za upis studenata u tekuću školsku godinu
Prilog 8.2. Rešenje o imenovanju komisije za prijem studenata
Prilog 8.3. Rang lista studenata upisanih na ustanovu u prethodnoj školskoj godini
Prilog 8.4. Evidencija prolaznosti i položenih ispita po predmetima i godinama
Prilog 8.5. Podaci o studentskom parlamentu

Nedostaje: Odbor za visoko školstvo parlamenta i
1. ulazni uslove za svaki nastavni predmet (može Ministarstvo prosvete
i ulazni kolokvijum);
2. posećenost nastave od strane studenata;
3. izveštaj o položenim kolokvijumima i izveštaj o
položenom ispitu na kraju semestra (završni
kolokvijum);
4. izveštaj o korelaciji posećenosti nastave i
položenim predmetima.
487
VOJNO DELO, 7/2019
Standard 9: Prostor i oprema

Visokoškolska ustanova obezbeđuje prostor i opremu neophodne za kvalitetno izvođenje svih oblika nastave.
Standardi prostora i opreme određuju se po obrazovno-naučnim, odnosno obrazovno-umetničkim poljima.
Tabela 9.1. Lista objekata sa površinom u samostalnoj visokoškolskoj ustanovi – univerzitetu ili
akademiji strukovnih studija
Tabela 9.1 A (Polje: Prirodno-matematičke nauke) Specifikacija laboratorijskog prostora koji
visokoškolska ustanova obezbeđuje za izvođenje eksperimentalne nastave
Tabela 9.2 Lista prostorija sa površinom u visokoškolskoj ustanovi
Tabela 9.3. Lista vrednije opreme koja se koristi u nastavnom procesu u visokoškolskoj ustanovi
Tabela 9.4. Lista kapitalne opreme koja se koristi u nastavnom procesu - (oprema vredna više od 100.000 €)
Prilog 9.1. Dokaz o vlasništvu, ugovori o korišćenju ili ugovori o zakupu
Prilog 9.2. Izvod iz knjige inventara

Nije precizirano u čijoj nadležnosti je kontrola Odbor za visoko školstvo parlamenta i
izveštaja. Ministarstvo prosvete
Standard 10: Biblioteka, udžbenici i informaciona podrška

Visokoškolska ustanova ima odgovarajuću biblioteku snabdevenu potrebnim udžbenicima za
izvođenje nastave i informacione resurse i servise koje koristi u cilju ispunjenja osnovnih zadataka.
Tabela 10.1 Lista biblioteka u samostalnoj visokoškolskoj ustanovi – univerzitetu ili akademiji
strukovnih studija
Tabela 10.2 Zbirni pregled broja bibliotečkih jedinica u visokošolskoj ustanovi
Tabela 10.3. Zbirni pregled broja udžbenika po oblastima (na srpskom i drugim jezicima) koji su
dostupni studentima
Prilog 10.1. Izvod iz bibliotečke knjige inventara
Prilog 10.2. Izjava o posedovanju računarske laboratorije i broja računara u njoj

Nedostaje pregled korišćenih knjiga i udžbenika Odbor za visoko školstvo parlamenta i
i u čijoj nadležnosti je kontrola izveštaja. Ministarstvo prosvete
Standard 11: Izvori finansiranja visokoškolske ustanove

Izvori finansiranja visokoškolske ustanove dovoljni su da obezbede kvalitetno izvođenje nastave
najmanje za period zakonom propisanog trajanja studijskog programa.
Opis (ne više od 300 reči):
Prilog 11.1. Finansijski izveštaji za poslednje tri godine
Prilog 11.2. Finansijski plan za tekuću godinu
488

Nedostaje u čijoj nadležnosti je kontrola Odbor za visoko školstvo parlamenta i
izveštaja. Ministarstvo prosvete
Standard 12: Unutrašnji mehanizmi za osiguranje kvaliteta

Visokoškolska ustanova donosi i realizuje strategiju obezbeđenja kvaliteta u svome radu.
Opis (najviše 100 reči):
Tabela 12.1 Lista članova komisije za kvalitet
Prilog 12.1. Izveštaj o rezultatima samovrednovanja visokoškolske ustanove
Prilog 12.2. Javno publikovan dokument – Politika obezbeđenja kvaliteta-
Prilog 12.3. Pravilnik o udžbenicima
Prilog 12.4. Izvod iz Statuta ustanove kojim reguliše osnivanje i delokrug rada komisije za kvalitet

1. Nedostaje propis o uporednoj analizi kvaliteta Odbor za visoko školstvo parlamenta i
ustanove sa srodnim ustanovama; Ministarstvo prosvete
2. Nedostaju merila za poređenje sa najboljima;
3. Takođe nedostaje standard po kome se na
početku nastave u svakoj godini (semestru)
prijavljuju tačni rezultati upisa studenata na svim
nivoima za tu godinu (semestar). Ovo je bitno
zbog organizacije nastave i pregleda o rezultatima
rada i nastavnika po predmetima ustanove.
Zaključak
Na primeru standarda koje je propisala Republika Srbija, može se sagledati koje sve uslo-
ve treba da ispuni jedna visokoškolska ustanova da bi ušla u proces akreditacije. Standardi
su propisima o akreditaciji visokoškolskih ustanova ustanovljeni kao obavezni da bi jedna vi-
sokoškolska ustanova mogla funkcionisati na tržištu visokog obrazovanja. Proces akreditacije
je proces koji treba konstantno nadograđivati. Ovaj rad predstavlja iskorak na tom polju. Pred-
ložena dopuna je širokog opsega pa bi se unapređenje navedenog standarda ticalo i forme i
suštine. Kao primer suštinske i kvalitativne nadopune možemo da navedemo predlog dopune
standarda br. 12. Ipak, možemo tvrditi da je model unapređenja i kontrole kvaliteta akreditaci-
jom, više formalne prirode, jer se većina navedenih pokazatelja za utvrđene standarde doka-
zuje upravo papirološki. Pitanje forme i suštine treba da reše zajednički država i sama visoko-
školska ustanova koja na tržištu visokog obrazovanja želi da se istakne i bude prepoznatljiva
po svom kvalitetu. U svakom slučaju, nakon analize navedenih tabela, može se zaključiti da
je proces akreditacije veoma zahtevan u pogledu uslova i standarda koje jedna visokoškolska
ustanova treba da ispuni, a u istom trenutku ispunjenje navedenih standarda akreditacije
predstavlja kvalitativni minimum za ulazak na tržište obrazovanja. Na jednom kraju štapa će
biti obrazovne ustanove koje zadovoljavaju taj minimum, a na drugom one institucije koje ula-
žu napor ka povećanju kvalitativne prohodnosti svoje ustanove.
489
VOJNO DELO, 7/2019
Reference
[1] Carlos & A. Calvo (Eds.). (2014). Conocimiento, innovación y emprendedores: Camino al
future Spain. Logroño: Universidad de La Rioja. Dobbins,pp. 113.
[2] Huet, I., Rafael, J., Costa, N., Figueiredo, C., & Oliveira, J.M. (2011). Linking educational
research to institutional measures of quality enhancement: a Portuguese project. In: Proceedings
from ISQM2011 The 3rd International Conference of Institutional Strategic Quality Management,
Romania, Sibiu, Romania, Sibiu, http://ria.ua.pt/handle/10773/8940 - приступљено 20.09.2017.
године.
[3] Турањанин, Д., (2018). Bolonjski proces i uticaj na menadžment i kontrolu kvaliteta u visokom
obrazovanju, doktorska disertacija. Univerzitet Privredna akademija, Fakultet za ekonomiju i
inženjerski menadžment u Novom Sadu, (2018)UKD378:005.96, 005:658.56.
[4] Veiga, A. & Amaral, A. (2012). The Impacts of Bologna and of the Lisbon Agenda. In Higher
Education in Portugal 1974-2009, Springer, Netherlands, pp. 265-284.
[5] Врањеш,М., Гашевић,Д., Дринић,Д., (2014) .Aнализа елемената квалитета услуга у
високом образовању; Маркетинг, вол. 45, бр. 3, стр. 213-222.
[6] Живаљевић, А., Врцељ, Н.,, Тошовић-Стевановић, А.,: Да ли је квалитет високошкол-
ских установа постоји у земљама Западног Балкана?; Индустрија, вол. 43, бр. 1, стр. 91-109,
2015.
[7] Турањанин Д. и Жижовић М., (2007). Удружење дипломираних студената академије
(универзитета) и управљање знањем, Факултет за менаџмент Нови Сад, научни скуп: „На
путу ка добу знања“, Сремски Карловци.
[8] Турањанин Д., Жижовић М. и Деретић Н.,(2008). Упоредна анализа четири типа
студирања код нас, Факултет за менаџмент Нови Сад, научни скуп: „На путу ка добу знања“,
Сремски Карловци.
[9] Турањанин, Д., (2003). Принципи квалитета са применом на високо образовање; док-
торска дисертација; Факултет за менаџмент, Нови Сад, стр. 180-182.
[10] Упутство о акредитацији високошколске установе, донетог на основу Правилника о стандар-
дима и поступку за акредитацију високошколских установа и студијских програма, доступног на
https://www.kapk.org/sr/%d1%81%d0%bf%d0%ba/ /
https://drive.google.com/file/d/0Bwr8qEMuakSJWXVVYmI1OGJXcm8/view- приступљено
25.09.2017. године.
[11] Цвијановић, М., Жижовић, М., Лазић,Ј. (2007). Болоњска декларација и менаџмент ви-
сокошколским установама; Индустрија, вол. 35, бр. 1, стр. 113-120.
490
TERORIZAM
DOI: 10.5937/vojdelo1907491L TERORIZAM KAO OBLIK
POLITIČKOG NASILJA
Svetislav Lutovac
Nezavisni univerzitet Banja Luka
Nikoleta Lutovac
Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije
S agledavajući period tokom poslednjih decenija prošlog veka može se

jednostavno uočiti da je do danas terorizam u svom veoma slože-
nom izdanju doneo najdramatičnija iskustva posle Drugog svetskog rata.
U poslednjim decenijama XX i početkom XXI veka terorizam, posebno
međunarodni terorizam, postaje pretnja ne samo teritorijalnom integritetu
suverenih naroda i država, već i miru, slobodi i razvoju celokupnog čove-
čanstva. Savremeni terorizam je u stalnoj ekspanziji koja se prvenstveno
ispoljava u kvalitativnom domenu.
Zahvaljujući konstantama koje ga pokreću on se ciklično obnavlja, i to
svaki put savršeniji i efikasniji sa dodatnim elementima iznenađenja.
Ključne reči: terorizam, međunarodni terorizam, ekspanzija, ciklično ob-
navljanje
Uvod
I ako postoje mnogobrojne definicije terorizma Svet ne poznaje saglasnost tj. kon-
senzus u praktičnom valorizovanju ovih definicija iz prostog razloga za nekoga je to
čin terora za druge to predstavlja legitiman čin odbrane, ono što nekom donosi slavu i
naziv borca za slobodu, drugome donosi omraženost i naziv zlikovca i teroriste.
Ove razlike prvenstveno u tumačenju proizilaze iz društveno-političkih i religijsko-kul-
turoloških pristupa ovom problemu.
Možda bi se jedan pravi pristup o ovoj pojavi pravilno sagledao u rečima čoveka koji je i sam
bio žrtva ove nemani i koji je položio život, pred istom (gosp. Ulof Palme) „Teror će uvek biti te-
ror, zločin će uvek biti zločin čak i onda kada je izvršen u ime velikih principa i velikih ideala“.
Terorizam je danas sve rasprostranjeniji, pojavljuje se u nekim novim oblicima, ciklič-
no se obnavlja, sve je savršeniji i efikasniji sa velikim dodatnim elementima iznenađenja i
gotovo da ne postoji nijedna zemlja u svetu koja nije njemu izložena ili joj ne preti opa-
snost od terorističkih akcija.
Teroristički napad na svetski poslovni centar u Njujorku i vojno strateške objekte (Penta-
gon) u Vašingtonu 11. septembra 2001. godine, sa najvećim brojem ljudskih žrtava u istoriji
terorizma, cela planeta sa užasom i nemoćno posmatrala je kako gore zgrade u Njujorku, ka-
ko izbezumljeni roditelji iznose mrtvu decu i svoje najbliže na drugom delu zemaljske kugle
491
VOJNO DELO, 7/2019
(Beslanu) upozorio je na nove oblike, sredstva, metode i dalekosežnost posledica ovog sa-
vremenog zla a sa druge izazvao je i sveukupnu mobilizaciju antiterorističkih snaga u mnogim
državama sveta. U procesu suprotstavljanja terorizmu uključuje se celokupna međunarodna
zajednica a unutar svake države svi državni organi, snage odbrane, bezbednosti i zaštite.
Antiterorizam predstavlja primenu niza, preventivno-zaštitnih i bezbedonosnih-odbran-
benih mera uključujući i aktivnosti obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi radi otklanjanja
ili smanjivanja opasnosti od terorizma uključujući uz ove subjekte pravosudne i bezbedono-
sne organe uz minimalno angažovanje vojnih snaga (uglavnom specijalnih jedinica).
Borba protiv terorizma postaje prioritet međunarodne zajednice.
Izdvajaju se ogromna novčana sredstva za osavremenjavanje i unapređivanje jedini-
ca i službi za protivteroristička dejstva.
Skoro sve države u svojim krivičnim zakonodavstvima uvode novo krivično djelo –
„TERORIZAM“.
U našoj zemlji još u okviru bivše SRJ u članu 42 Ustava stoji: „Zabranjeno je delova-
nje političkih, sindikalnih i drugih organizacija koje je usmereno na nasilno rušenje ustav-
nog poretka narušavanje teritorijalne celokupnosti SRJ, kršenje garantovanih prava i slo-
boda čoveka i građanina ili izazivanje nacionalne, rasne i verske i druge netrpeljivosti ili
mržnje. Zabranjeno je osnivanje tajnih organizacija i paravojski“.
Terorizam pored svojih klasičnih oblika kao što su atentati, paljevine, otmice brodova, na-
padi na policijske stanice, železničke stanice, pozorišta, sportske manifestacije i druge sve vi-
še se ispoljava u organizovanim oblicima koji su često povezani na međunarodnom planu i
ostvarujući time političke i finansijske ciljeve otmicama diplomatskog osoblja, lica iz političkih,
pravosudnih, privrednih, političkih i vojnih struktura kao i otmicama aviona, držanjem talaca.
Ono što možemo konstatovati da terorizam karakteriše jeste odlična organizovanost,
obučenost i opremljenost, a kao efekat i ishod neverovatna brutalnost i nehumanost sa
velikim brojem u načelu nevinih žrtava i velikom materijalnom štetom.
Definisanje političkog nasilja

Političko nasilje podrazumeva postojanje svesti o političkim ciljevima, organizovanost
i posedovanje sredstava, kojima se politički ciljevi mogu postići.
Postojanje svesti o političkim ciljevima znači da postoji od strane pojedinca ili grupe
usvojena politička filozofija i saznanje da postojeće društveno-političko stanje nije u skla-
du sa njom i da je treba nasilno rušiti.
U organizovanosti političkog nasilja zastupnici i predstavnici političkog nasilja, stvara-
ju organizacije, čiji članovi imaju zajednička opšta filozofska, ideološka, politička i religio-
zna mišljenja. Organizacije imaju osnovni cilj da nasilnim metodama i sredstvima ostvare
ili zadrže političke pozicije u društvu i državi. One stvaraju svoju strategiju i taktiku kojom
će ostvarivati ciljanu strategiju.
Nasilje u sferi politike pojavljuje se u legalnom i ilegalnom političkom polju.
Kroz istoriju ljudskoga roda politika i nasilje su tesno povezani a posebno to dolazi do izra-
žaja sa uvođenjem hijerarhijske vlasti i nastankom država. Država je sebi obezbedila legalni
monopol na oružano nasilje, tako što svako protivljenje vlasti i kršenje zakonskih normi od
strane pojedinaca, grupa, organizacija sankcionisala je primenom nasilnih metoda.
492
Terorizam
Isto tako država ima ulogu da održi postojeće stanje i društvene relacije dok se one zakon-
skim putem drugačije ne urede. U njenoj nadležnosti nalaze se mogućnosti da koristi sve institu-
cije i organizacije kao što su vojska i policija da bi omogućila svoje neometano funkcionisanje.
Policija i vojska po nekim shvatanjima kao državne institucije sile imaju osnovnu ulo-
gu u čuvanju funkcionisanja postojećih društvenih i državnih odnosa pa se zato smatraju
konzervativnim društvenim institucijama, teško prilagodljivim novim trendovima kretanja i
zahtevima za promenama.
Političko nasilje se može odrediti kao direktna ili indirektna primena sile u domenu
politike i političkog, odnosno kao direktna ili indirektna upotreba sile nad svešću, nad te-
lom, nad životom ili materijalnim dobrom stvarnog ili potencijalnog političkog protivnika.
Kao cilj nelegalnih političkih grupa i pojedinaca koristeći nezadovoljstvo lokalnog sta-
novništva u sprovođenju nasilnih političkih akcija kojima podrivaju postojeće političke vla-
dajuće snage je da sruše vlast, zakonsko društveno uređenje, državne i parlamentarne
institucije i uspostave svoju vlast i vladavinu svojih zakona ili da odvoje deo zemlje i stvo-
re novu državu u kojoj će uspostaviti svoju vlast.
Obično protivnici političke vlasti i vladajuće politike kada pribegavaju nasilnim meto-
dama borbe nalaze se u ilegalnoj sferi društvenog života.
Svesni da podležu sankcijama zvanične uspostavljene vlasti njihova sredstva su ver-
balna a često se organizuju u vidu ilegalnih oružanih grupa, pojedinaca i organizacija
stvarajući mozaike ilegalnih institucija društvenog života, uspostavljaju kontakte i prihva-
tanje informativne, edukativne, finansijske, materijalne i oružane pomoći iz inostranstva.
Fizičko nasilje u politici ima opravdanja jedino u slučaju kad je odgovor na torturu vla-
sti i kada su isrcpljena sva sredstva mirnog traženja demokratizacije određenog društva.
Vrste i oblici političkog nasilja

Uočavajući mnogobrojne kriterijume klasifikovanja političkog nasilja postoji veliki broj
tipologija.
Prema sadržaju moguće je odrediti dve vrste nasilja i to:
– psihičko i
– fizičko.
Po načinu vršenja:
– direktno i
– indirektno.
Po načinu vršenja tj. prema kvantitativnom obimu subjekta možemo razlikovati indivi-
dualno od kolektivnog nasilja, po vremenu trajanja trenutno od dugotrajnog, po raspro-
stranjenosti delovanja na masovno i punktualno, pa zatim racionalno i iracionalno, zatim
institucionalizovano i strukturalno i drugo nasilje. Po obliku u kojem se političko nasilje ja-
vlja deli se na osnovno i složeno.
U osnovne oblike spada: pritisak, prinuda, psihofizičko zlostavljanje, pretnja silom, politič-
ko ubistvo, atentat, diverzija i drugo. A u složene oblike političkog nasilja svrstavamo: nemire,
nerede, nasilne proteste, pobune, subverzije, represije, ustanke, ratove, teror i terorizam.
Složeni oblici nasilja nisu samo prosti skup više osnovnih, već su često njihov među-
zavistan i protivurečan spoj1.
1
„Teorija politike-rider“ Dragan Simeunović, str. 153–155, Nauka i društvo, Beograd 2002. godine.
493
VOJNO DELO, 7/2019
Osnovni oblici političkog nasilja

Prinuda sama po sebi kao radnja podrazumeva nasilje kao direktnu ili indirektnu upo-
trebu sile.
Prinuda ima za cilj ostvarenje interesa, namera i volje subjekata koji prinuđuju.
Ovi interesi i namere su obično suprotni interesima i namerama a posebno gotovo
uvek spremni volji onoga ko se prinuđuje. Uz pomoć stvarne ili nameravane upotrebe si-
le objekat nasilja se protiv svoje volje, prinuđuje na vršenje ili ne vršenje odgovarajuće
radnje ili niza radnji. Te radnje u stvari vode realizaciji interesa i namera onoga koji vrši
prinudu.
Za razliku od prinude koja podrazumeva upotrebu direktne ili indirektne sile pritisak
se vrši bez direktne upotrebe sile. Osnovni cilj pritiska je realizacija određenih interesa
kroz izazivanje straha od povreda fizičkog integriteta i narušavanja identiteta ukoliko se
radi o pojedincu ili grupi ili narušavanju teritorijalnog integriteta ukoliko se radi o državi
kao posledicama u slučaju neizlaženja u susret subjektu pretnje.
Pretnja silom se može ispoljiti u svom institucionalizovanom obliku te prema tome le-
galnom i legitimnom nasilju ali isto tako i u svom neformalnom i individualnom vidu odno-
sno kao nelegalno i nelegitimno nasilje.
U zavisnosti od intenziteta ostvarljivosti pretnje kao i ukupnih ugrožavajućih moguć-
nosti onoga koji preti, pretnja silom može predstavljati potencijalno ili stvarno nasilje. Što
znači da nije svaka pretnja silom nasilje već samo ona koja jeste ili izgleda onome kome
se preti ozbiljna i ostvariva.
Iako ubistvo i atentat kao osnovni oblici političkog nasilja na prvi pogled deluju vrlo
slično, dubljom analizom se uočavaju velike razlike između ova dva pojma.
Političko ubistvo predstavlja fizičku likvidaciju stvarnog ili potencijalnog protivnika i
ono se vrši kao vid sankcija zbog nečijeg političkog ubeđenja ili delatnosti ali i kao pre-
ventivno delo. Za razliku od atentata koji može biti neuspeo, s’ političkim ubistvom to ne
može biti slučaj. Atentat je uglavnom usmeren na jednu ličnost ili na veoma mali broj
osoba dok političko ubistvo može poprimiti masovan karakter. U istoriji ima mnogo ma-
sovnih političkih ubistava (Nacističko uništavanje Jevreja u Drugom svetskom ratu, Stalji-
nove čistke za vreme vladavine posle Drugog svetskog rata i sl.).
Takođe još jedna bitna razlika predstavlja i to što pojam atentata podrazumeva po-
stojanje zavere što ne mora da bude slučaj i kod političkog ubistva.
Pored logičkih razlika između ovih pojmova atentat i političko ubistvo se razlikuju i u
načinu odnosno sredstvima izvršenja.
Uglavnom atentat se izvodi vatrenim oružjem, eksplozivnim sredstvima, a ređe hlad-
nim oružjem. Dok za politička ubistva izbor sredstava je neograničen (od primene otrova
kao u nacističkim logorima gasne komore) i mnoga druga.
Pored političkog ubistva postoji i političko samoubistvo.
Ono predstavlja vid političkog protesta i ovakvim samouništenjem se uglavnom želi
ukazati na neke nepravedne odnose u društvu.
Diverzija u političkom smislu predstavlja odvraćanje pažnje protivnika ili zavaravanje
2
traga i namere. Iz ovog akta se krije onaj pravi akt kome ovaj prvi služi kao kamuflaža .
2
„Teorija politike-rider“ Dragan Simeunović, str. 153–155, Nauka i društvo, Beograd 2002. godine.
494
Terorizam
Složeni oblici političkog nasilja

Otvorena ili tajna subverzija predstavlja direktnu ili indirektnu aktivnost organizovanu
sa strane, koja je usmerena protiv postojećeg režima, pravnog, političkog i društvenog
uređenja jedne države.
U političkom smislu ona kao sredstvo borbe predstavlja aktivnost koju u uslovima mi-
ra protiv jedne države ili organizacije preduzima druga država ili organizacija da bi iza-
zvala prevrat ili smenu vlasti a sve to da bi na vlast dovela njoj odgovarajuće snage.
Termin „SUBVERZIJA“ je prvi put upotrebljen u preambuli Alijanse zaključene
20.11.1815. godine između Velike Britanije, Rusije, Austrije i Pruske.
U samom tekstu pomenute preambule svaki pokušaj ponovnog dovođenja na vlast Napole-
ona Bonaparte označen je kao akt „SUBVERTI“ odnosno kao akcija usmerena na preokret tj.
usmerena protiv postojećih režima i društveno političkih uređenja zemalja potpisnica alijanse.
Subverzivne aktivnosti i njeni oblici mogu biti veoma različiti počevši od štampanja i
rasturanja propagandnih letaka pa sve do ubacivanja u zemlju oružja i vojnog materijala
za planirane oružane akcije subverzivnih terorističkih grupa3.
Politička pobuna određuje se kao vid lične, grupne ili kolektivne aktivnosti koja ima za
cilj suprotstavljanje legalnom, ali isto tako i nelegalnom režimu.
Samim tim ovi ciljevi se prema proceni vođa pobune ne mogu ostvarivati mirnim pu-
tem već se njihova realizacija pospešuje kroz planirano i organizovano izvođenje nasilja.
Represalija je konkretna forma obične nelegalne represije od strane vlasti ili zavoje-
vača na zauzetoj teritoriji nad stanovništvom u cilju odmazde ili zastrašivanja. Žrtve ovog
nasilja nisu samo odrasli muškarci kao potencijalne individue ili grupe koje su sposobne
da pruže otpor već i žene, deca i starci.
Kao poseban vid represalije je „retalijacija“ koja predstavlja uzvraćanje neke države,
tj. međunarodnog subjekta istim načinom na neki čin povrede međunarodnog prava.
Savremeno međunarodno pravo zabranjuje sve represalije koje predstavljaju upotre-
bu sile i jedno od osnovnih načela pozitivnog međunarodnog prava (koje je uključeno i u
povelju UN) zabranjuje upotrebu sile ili pretnju silom, pa samim tim i represalije te vrste.
Sami pojmovi teror i terorizam su veoma slični, međutim neophodno je ustanoviti nji-
hovo razlikovanje.
Njihova sličnost se ogleda u tome što su oba „oružje manjine“ i što samim tim teže
izazivanju straha ne kod žrtve već straha kod društvene grupe kojoj žrtva pripada.
Teror je oblik kontinuiranog sprovođenja nasilja koji ima za cilj održavanje na vlasti
što bi se moglo definisati kao „NASILJE VLASTI“.
Za terorizam možemo reći da je nasuprot tome oblik nasilja uperen protiv nečije i ne-
kakve vlasti.
Jedan od svakako najpoznatijih primera terora iz našeg okruženja je svakako bio te-
ror Staljinovog režima u bivšem SSSR-u i ostalim socijalističkim zemljama.
Može se reći da je u ovom slučaju nasilje sprovođeno ne samo nad stvarnim nego i
mogućim protivnicima sistema, pri čemu gotovo svako može biti sumnjiv.
Smatra se da je u tzv. Staljinovim čistkama nastradalo nebrojeno mnogo ljudi, a veoma
veliki broj ljudi i neistomišljenika je svoj spas potražilo i našlo u emigracijama širom sveta4.
3
„Politička enciklopedija“ str. 1040, Savremena administracija, Beograd 1975. godine.
495
VOJNO DELO, 7/2019
Definisanje terorizma
U najranijoj istoriji ljudskog društva svakako je postojalo nasilje u svim svojim oblici-
ma primereno stadijumu razvoja čovečanstva. Termini teror i terorizam se prvi put javlja-
ju za vreme „JAKOBINSKE DIKTATURE“ u francuskoj revoluciji.
Reč Terorizam potiče od francuske reči TERREUR koja označava strah, užas. Tero-
rizam u političkom smislu predstavlja akciju nasilja koja se primenjuje iz političkih razloga
radi zastrašivanja i bespoštednog slamanja otpora onoga prema kome se vrši5.
Jedan od najranijih vidova i oblika terorizma bio je individualni terorizam koji je ozna-
čavao primenu nasilja ili likvidaciju pojedinca od strane pojedinca, a kao primeri ovog vi-
da terorizma u istoriji ima dosta još iz vremena antičkog doba gde se pribegavalo borbi
protiv tirana i tiranije, po Ksenofontu ubice Tirana nisu kažnjavane već su slavljene, a u
Rimu po Ciceronu su to smatrali za najsjajniji od svih podviga naročito ako je ubica Tira-
na bio blizak sa tiraninom.
Prateći ovu pojavu Terorizam je opstajao i sve svoje oblike prilagođavao aktuelnim
potrebama i raznim političkim interesima tako da do sada ni jedan poznati društveno-poli-
tički sistem (bilo da se radi o demokratskom sistemu ili diktaturi) nije bio sam po sebi do-
voljan da društvo zaštiti od terorizma.
Prisutna su razna mišljenja i definicije ali ni jedna definicija terorizma nije prihvaćena kao
jedinstvena od strane svih država ili pak od strane određenih međunarodnih organizacija.
Jedan od glavnih razloga koji su doprineli neprihvatanju jedinstvene definicije terori-
zma od strane svih zemalja međunarodne zajednice upravo leži u činjenici da terorizam
uvek sadrži političke pobude i motive.
Upravo zbog toga pojedine zemlje se podržavaju a druge kažnjavaju za iste kategori-
je terorizma. Takvo neprincipijalno ponašanje pojedinih država, a pod njihovim pritiskom i
šire međunarodne zajednice, doprinosi neefikasnosti međunarodnih konvencija i akata
donesenih radi suzbijanja terorizma.
Američki državni sekretar Kolin Pauel je aprila 2001. godine istakao da je „Terorizam
poput zloćudne bolesti. Mnogi od vas su me čuli kako hvalim pozitivne aspekte globaliza-
cije, ali terorizam predstavlja onu drugu stranu medalje time što koristi ublažavanje re-
strikcija u pogledu slobode kretanja, poboljšanja u domenu komunikacija i internacionali-
zaciju bankar-skog poslovanja, dakle sva ona dostignuća koja delovanje terorista u izve-
6
snoj meri čine lakšim“.
Na spisku „STEJT DEPARTMENTA“ tačnije njegove kancelarije koordinatora za borbu
protiv terorizma, koja pravi spisak terorističkih organizacija i zemalja koje podržavaju terori-
zam, a prihvata ga međunarodna zajednica, nema Čečena koji su samo separatisti što je po-
znat scenario i sa svim OVK-ima, ANA-ima i sličnim albanskim „pobunjeničkim gerilama“.
Na američki spisak pridodati su tzv. nova IRA i Kolumbijske ujedinjene snage za sa-
moodbranu, dok su Japanska „crvena armija“ i Peruanski „TUPAK AMARU“ obrisani jer
je procenjeno da više ne postoje.
4
„Teorija politike-rider“ Dragan Simeunović, str.158, Nauka i društvo, Beograd 2002. godine.
5
„Politička enciklopedija“ str. 1079, Savremena administracija, Beograd 1975. godine.
6
C. Powel, 30.April 2001.godine, povodom objavljivanja izveštaja Državnog sekretara o terorizmu u svetu u
2000. godini.
496
Terorizam
Stavljanje na ovaj spisak povlači sledeće posledice:

Zabranjeno je pružanje finansijske ili bilo kakve druge materijalne pomoći sa ovoga
spiska predstavnicima ili pojedincima članovima ovih organizacija, biće im uskraćena
ulazna viza u SAD i mogu biti proterani iz zemlje.
Američke finansijske institucije obavezne su da imovinu ovih organizacija i njihovih
agenata zamrznu, te da o tome obaveste ministarstvo finansija SAD.
U spisku koji sledi državni sekretar u skladu sa američkim zakonom o imigraciji i dr-
žavljanstvu, dopunjenim zakonom o antiterorističkoj borbi i smrtnoj kazni iz 1996. godine,
označio je kao strane terorističke organizacije:
1. Abu Nidal Organization (ANO)
2. Abu Sayyaf Group
3. A1 - Agsa Martyrs Brigade
4. Armed Islamic Group (GIA)
5. Asbat al - Ansar
6. Aum Shinrikyo
7. Basque Fatherland and liberty (ETA)
8. Communist Party of the Philippines /New people’s Armu (CPP/NPA)
9. Gama’a al - islamiyya (Islamic Group)
10. HAMAS (Islamic Risistance Movement)
11. Harakat ul - Mujahidin (HUM)
12. Hizballah (Party of God)
13. Islamic Movement of Uzbekistan (IMU)
14. Jaish - e - Mohammed (JEM) (Army of Mohammed)
15. Jemaah Islamiya organization (JI)
16. al - Jihad (Egyptian, Islamic Jihad)
17. Kahane Chai (Kach)
18. Kurdistan Workers’ Party (PKK) a. k.a.
19. Kurdistan Freedom and Democracy Congress (KADEK)
20. Lashkar - e Tayyiba (LT) (Army of the Righteous)
21. Lashkar i Jhangvi
22. Liberation Tigers of Tamil Eelam (LTTE)
23. Mujahedin - e Khalg Organization (MEK)
24. National Liberation Army (ELN)
25. Palestinian Islamic Jihad (PIJ)
26. Palestine Liberation Front (PLF)
27. Popular Front for the liberation of Palestine (PFLP)
28. PFLP - General Command (PFLP - GC)
29. al - Qaida
30. Real IRA
31. Revolutionary Armed Forces of Colombia (FARC)
32. Revolutionory Nuclei (formerly ELA)
33. Revolutionary Organization 17 November
34. Revolutionary People’s Liberation Army / Front (DHKP/C)
35. Salafist Group for call and Combat (GSPC)
36. Shining Path (Sendero Luminoso, SL)
37. United Self – Defense Forces of Colombia (AUC)
497
VOJNO DELO, 7/2019
Interesantno je upoznati se sa definicijom terorizma koju nudi američki federalni istra-

žni biro - FBI, u kojoj se kaže; „erorizam je nezakonito korišćenje sile ili nasilja protiv lica i
imovine da bi se zastrašila ili prinudila na ustupke vlada, civilno stanovništvo ili bilo koji
njihov segment radi postizanja političkih ili socijalnih ciljeva“. Međutim u SAD-u u samo
šesnaest saveznih država terorizam je označen kao krivično delo, dok se pomaganje te-
rorizma na celoj teritoriji SAD-a ne smatra prikupljanje novčanih sredstava ili drugih ma-
terijalnih dobara i sredstava za terorističke organizacije ako se tim prikupljenim sredstvi-
ma i novcem ne kupuje i ne transportuje oružje sa teritorije SAD-a i ako teroristička orga-
nizacija za čiji račun se prikupljaju sredstva nije na spisku terorističkih organizacija koji
ustanovljava američka administracija.
Jedan od očitih praznina ovako selektivnog spiska je veoma javno lobiranje u američ-
kom senatu od strane Albanske dijaspore, postojanje organizacije koja prikuplja pomoć
za teroriste na Kosovu i Metohiji, okupljanje dobrovoljaca za dopunu redova, tzv. OVK-a,
pa i ponude raznih specijalizovanih propagandnih agencija za psihološko - propagandnu
delatnost u korist seceonista sa Kosova i Metohije što po osnovu ovakve zakonske regu-
lative mogu potpuno legalno da se odvijaju.
Zbog toga mada postoji naizgled jasan stav SAD-a po pitanju terorizma, zvaničnici
pojedinih zemalja pa čak i međunarodne organizacije i institucije i dalje imaju teškoće u
određivanju karaktera i delovanja „Militantnih grupa“, pa otuda i pojava dvostrukih stan-
darda u određivanju šta je a šta nije terorizam. U suštini sve ono što ne pogađa direktno
SAD i Zapad ne smatra se terorizmom, već predstavlja neki oblik borbe za „demokratiju i
poštovanje ljudskih prava“ - kategorije na koje je Zapad jako ponosan i koje i te kako
eksploatiše kada su u pitanju drugi narodi i države.
Ono što suštinski odlikuje terorizam jeste slepo neselektivno nasilje u kome se ne
prave nikakve razlike. Civili se smatraju legitimnim metama u terorističkim kampanjama
usmerenim na postizanje ciljeva, koji bi se inače mogli smatrati vrednim i održivim. Tero-
rista opravdava terorizam kao jedino oružje koje stoji na raspolaganju slabima.
Bez obzira na to što su razni teroristički napadi izvršavali na raznim geografskim prostori-
ma u neodređenim vremenskim razmacima to uopšte nije smetalo da među teroriste budu
zastupljene sve ideologije i religije, sve društvene klase i slojevi što je opet bilo u zavisnosti od
prirode samih terorističkih akata i zastupljenosti određenih političkih interesa i ciljeva.
Postoji dosta oblika terorizma a svaki je različit po svojim političkim ciljevima, sred-
stvima i mrežama kojima raspolaže. Neke terorističke organizacije su geografski određe-
ne dok druge imaju univerzalistički karakter zbog sredstava koje koriste i mesijanske ulo-
ge koje su sebi dodelile.
Brojne studije koje su proteklih godina bile posvećene terorizmu dale su opšti prikaz
delovanja različitih grupa.
Eksperti tvrde da se sve manje primenjuju stari oblici terorizma. Naime, sve je manje
tradicionalnih, čvrsto organizovanih i iz jednog centra rukovođenih terorističkih organiza-
cija i mreža a sve više „domaćih“ etnički i verski inspirisanih terorista kojima je publicitet
dovoljna nadoknada za sve rizike koje preduzimaju i izvrše.
Istraživajući neke nove terorističke akte grupa francuskih analitičara je zaključila da je
većina terorističkih aktivnosti tzv. gradske gerile izvedena u blizini sedišta velikih informa-
tivnih agencija u vreme pripreme udarnih informativnih emisija na radiju ili televiziji ili u
vreme održavanja neke medijske zanimljive aktivnosti.
498
Terorizam
Osnovni razlog za to je zamisao za medijsku prezentaciju terorističkog dela. Drugim reči-

ma „Oduzmite teroristima mogućnost predstavljanja njihovog dela preko sredstava javnog in-
formisanja, smanjili ste efekte terorističkih akata na javno mnjenje za bar pedeset posto“.7
Za izvršenje raznih oblika terorističkih napada teroristi koriste raznovrsna sredstva.
Raznovrsnošću ovih sredstava svakako doprinosi nagli razvoj nauke i tehnologije, što
ovoj aktivnosti daje veći stepen opšte opasnosti i bezobzirnosti.
Na kraju o raznovrsnosti i opsega definicija terorizma dovoljno govori podatak Šmita i
Jaugmana koji su u periodu od 1963. godine do 1981. godine izdvojili čak 109 definicija
terorizma8.
Danas ih u svetskoj teoriji ima preko 300 i sve to unosi dodatnu konfuziju i otežava
suprotstavljanju terorizma iz prostog razloga jer se teško suprotstaviti nečemu što je u
svojoj definisanosti nedovoljno jasno i neodređeno, a posebno od svih relevantnih među-
narodnih faktora selektivno i nejedinstveno prihvaćeno.
Zaključak
Kuda ide ovaj svet? Da li se već ostvaruje religiozno predskazanje o nestanku ljudske
civilizacije i uopšte živog sveta početkom trećeg milenijuma? Zloupotreba nauke je postala
najmoćnije učestalom pojavom terorizma i naročito dostizanje njegovog vrhunca 11. sep-
tembra 2001. godine svetski poredak se suočio ne samo sa novim pretnjama po međuna-
rodni mir i bezbednost već i sa globalnom opasnošću po ljudski rod i čovečanstvo u celini.
I pored svoje duge i promenljive istorije terorizam je u prvim godinama ovog veka
prevazišao sve prethodno postavljene granice. Veliki i nepredvidivi talas međunarodnog
terorizma se nesumnjivo širi po celoj zemaljskoj kugli ostavljajući za sobom kao posledi-
cu pustoš, miris straha, užasa i smrti najviše nedužnih ljudi. Kraj ove spirale monstruo-
znosti nemoguće je predvideti.
Za razliku od terorizma u prethodnim godinama ljudske istorije koji je bio prostorno
ograničen na jednu državu u eri takozvanog „novog“ - savremenog terorizma čitav svet je
pretvoren u arenu terorističkih akcija.
Za sada je prosto nemoguće dati odgovor na pitanje - kako zaustaviti terorizam?
Po nekim analitičarima kao prvo i osnovno treba zatvoriti sve informacije o njemu. Ne
smeju izaći u javnosti nikakve informacije o terorističkim akcijama jer teroristi takve akcije
i vrše upravo da bi skrenuli pažnju na sebe. Iako je ova teorija nesumnjivo realna i deli-
mično prihvatljiva postavlja se pitanje da li smo sposobni da prećutimo Madrid, Goražde-
vac, Njujork, Moskvu, Beslan, London i sva druga mesta u kojima su ostvarene neke su-
lude verske, političke, socijalne i druge ideje i nekakvog suludog cilja svojim životima pla-
tili nedužni ljudi pa čak i deca.
Posebno smatram da se terorizam može eliminisati samo ukoliko se iskorene dru-
štveni, politički, ekonomski, verski i svi drugi uzroci koji su ga prouzrokovali i inicirali. Iz
opravdane bojazni smatram da je ovaj zadatak pretežak pa možda i neostvarljiv za ovu
civilizaciju u kojoj živimo.
7
Žerar Šalian, francuski analitičar i dobar poznavalac borbe protiv terorizma.
8
„Savremeni terorizam“ Radoslav Gacinović, str. 24, Grafomark, Beograd 1998. godine.
499
VOJNO DELO, 7/2019
Samo bi stvaranje jedinstvenog fronta i hvatanje u koštac sa ovom bolešću moder-

nog čovečanstva sigurno dalo velike rezultate, u suprotnosti bićemo očevici velikih pret-
nji, straha i stradanja sa nesagledivim posledicama.
Konačno se mora shvatiti da nema dobrog i opravdanog terorizma kao ni dobrog i is-
pravnog teroriste. Takođe nema ni jednog ispravnog cilja ni ideologije čije ostvarenje vo-
di preko stotinu i stotinu nedužnih i nevinih ljudskih života.
Porast verskog terorizma i njegova učestala pojava poslednjih godina kao pogonske
snage koja stoji iza sve veće smrtnosti u međunarodnom terorizmu razbija neke pretpo-
stavke o teroristima i nasilju koji oni čine. On takođe pokreće ozbiljna pitanja o valjanosti
konvencijalnih saznanja o terorizmu, naročito s’ obzirom na mogućnost upotrebe oružja
za masovno uništenje sa strane terorista. U prošlosti takva mogućnost nije nikada raz-
matrana. Smatralo se da teroristi više žele da bude više ljudi koji će posmatrati njihova
nedela nego onih koji će nastradati. Zbog svega ovoga mnogi su verovali da teroristi nisu
previše zainteresovani za ubijanje, posebno ne selektivnog tipa. Dok neki od ovih argu-
menata možda još uvek važe za većinu neverskih terorističkih organizacija, incidenti po-
put onoga sa nervnim gasom u Tokijskom metrou i posebno napad na svetski trgovinski
centar, koje su izazvali verski teroristi, čine ove argumente u potpunosti neodrživim. Je-
dan od aksioma terorizma jeste da on mora da stvara publicitet i da skreće pažnju kod
onih prema kojima je uperen i prema javnom mnjenju na svoju borbu. Zato se teroristički
akti lako pretvaraju u velike medijske događaje. Apsolutno ih je teško medijski sakriti te
im ne dati publicitet iz razloga što je krajnji bilans pored velike materijalne štete veliki broj
nedužnih žrtava.
Antikolonijalni terorizam je ključan u shvatanju evolucije, nastanka i razvoja savreme-
nog modernog terorizma. Ovakve terorističke operacije bile su prve koje su dale pouku koli-
ku važnost ima publicitet. Sposobnost antikolonijalnih terorističkih grupa da steknu simpati-
je i podršku van granica stvarnog poprišta predstavljala je pravu lekciju drugim narodima
koji su sada u terorizmu videli efikasno sredstvo i način za pretvaranje do tada lokalnih su-
koba u međunarodna pitanja. Na taj način su krajem šezdesetih udareni temelji za transfor-
maciju terorizma iz prvenstveno lokalne pojave u bezbednosni problem globalnih razmera.
Ono što bi svetski poredak i čitavo čovečanstvo trebalo da zabrine je činjenica da po-
stoje države koje otvoreno ili prikriveno podržavaju terorizam naočigled svih međunarod-
nih institucija koje su po tom pitanju veoma malo učinile da tu pojavu suzbiju ili je u pot-
punosti iskorene. Američki Stejt Department je 1996. godine označio devet zemalja kao
sponzore terorizma: Avganistan, Albanija, Kuba, Iran, Irak, Libija, Severna Koreja, Sudan
i Sirija. Protiv nekih od ovih zemalja SAD je pokretao niz kaznenih mera, ali ni ekonom-
ske sankcije ni vojne intervencije se nisu pokazale naročito uspešnim u donošenju pozi-
tivnih promena u politici ovih zemalja u vezi s’ terorizmom.
Da li će se zatvaranjem očiju od strane međunarodne zajednice i dela globalnih svet-
skih kolos država nad aktima čečenskih terorista, terorista (UCK-OVK) i (ANA) i pravda-
njem da je to borba za ljudska prava i sloboda građana globalno rešiti problem terorizma?
Da li su samo teroristički akti u pojedinim dominantnim državama opasni po čovečan-
stvo dok sve što se dešava u tuđem dvorištu ne predstavlja problem za širu svetsku za-
jednicu?
Dok se ovom problemu bude ovako pristupalo terorizam će uvek imati pogodno tle za
svoj nesmetan razvoj i ekspanzionistički će rušiti sve pred sobom.
500
Terorizam
Posebno bih istakao i konstatovao na kraju ovog dela: „Da je krajnji momenat za sve
relevantne faktore u svetskom poretku da većinskim putem donesu konsenzus i definišu
terorizam jedinstvenim pristupom, utvrde sve njegove oblike, sredstva, metode i daleko-
sežne posledice, stanu u jedinstven front i izvedu sveukupnu i jedinstvenu međunarodnu
mobilazaciju antiterorističkih snaga“!
Literatura
[1] Dragan Simeunović, Teorija politike - rider, Nauka i društvo, Beograd 2002.
[2] Dragan Simeunović, Političko nasilje, NIRO, „Radnička štampa“ , Beograd 1989.
[3] Dragan Simeunović, Savremeni terorizam, Beograd 1992.
[4] Milan Petković, Teroristi, Kalekom, Beograd 1998.
[5] Stojan Jović, Specijalne snage, Montenegro, Harvest, Podgorica 1994.
[6] NIN, Terorizam, specijalni dodatak, 30.09.2004.
[7] Politička enciklopedija, Savremena administracija, Beograd 1975.
[8] Vojin Dimitrijević, Terorizam, Radnička štampa, Beograd 1982.
[9] Radovan Jović i Andreja Savić, Bioterorizam, institut za političke studije, Beograd 2004.
[10] Radoslav Gaćinović, Savremeni terorizam, Grafomark, Beograd 1998.
[11] Branko Cvjetković, Terorizam - sredstva i posledice, Laus, Split 2002.
[12] http: www google.co.yu IRA
[13] http: www google.co.yu ETA
[14] http: www google.co.yu TERORIZAM
[15] http: www google.co.yu AL - KAIDA
501
ISKUSTVA I POUKE IZ PROŠLOSTI
DOI: 10.5937/vojdelo1907502L BITKA I POETIKA
Milun Lutovac
Univerzitet Donja Gorica, Fakultet umjetnosti,
Podgorica
D
va istorijska događaja: bitka između Kraljevine Crne Gore i Austro-
Ugarske monarhije, početkom januara 1916. godine, i potom,
austrijska okupacija Crne Gore (1916-1918), inspirativno su izvorište i te-
matska preokupacija romana „Nevidbog“ (1933) Rista Ratkovića; „Dukljan-
ska zemlja“ (1939) Dušana Đurovića; „Crna Gora“ (1958) Milovana Đilasa;
„Ratna sreća“ (1973) Mihaila Lalića; „Mojkovačka bitka“ (1968) Ćamila Si-
jarića; „Pod Skadrom“ (1979) Čeda Vukovića i „Razvršje“ Mila Boškovića
(nedovršen roman).
Pored iste građe i tematike, romane mojkovačkog književnog kruga po-
vezuje intenzivno prisustvo psihoze neizvjesnosti i straha koje, na tipično
crnogorski način, naporedo egzistiraju sa odlučnošću naroda na otpor
agresoru, bez obzira na cijenu. Zbog prožimanja njihovih elementa i struk-
tura, recipijent ih doživljava kao jednu romanesknu cjelinu, nastajalu tokom
trideset pet godina. Ne samo zbog korišćenja iste građe, već i zbog inter-
tekstualnosti narativnih struktura i elemenata, ovi romani čine jedan nara-
tivni ciklus za koji se čini prikladno određenje – mojkovački književni krug.
Ključne reči: Risto Ratković, Dušan Đurović, Milovan Đilas, Ćamil Sija-
rić, Crna Gora, Mojkovačka bitka, mojkovački književni krug, intertekstual-
nost
Intertekstualnost romana mojkovačkog

književnog kruga1
S avremena teorijska misao termin „književno djelo“ sve češće zamjenjuje pojmom
„umjetnički tekst“, kao adekvatnijim. U razvoju književnosti i disciplina o njoj, inter-
tekstualnost je determinisana na različite načine. U širem smislu označava zavisnost tek-
stova jednih o drugima, a u užem smislu označava odnos među književnim tekstovima
od kojih je za razumijevanje jednog potrebno poznavanje drugog teksta. Novo značenje
intertekstualnosti dali su poststrukturalisti stavovima „da se značenje jednog djela jedino
može tumačiti odnosom s drugim djelima“2.
1
Insert iz doktorske disertacije M. Lutovca „Modernistički narativni modeli u romanima “Crna Gora” Milovana
Đilasa i “Mojkovačka bitka” Ćamila Sijarića.
2
Solar, Milivoj, Književni leksikon, Matica Hrvatska, Zagreb, 2007, 164.
502
Iskustva i pouke iz prošlosti
U ovom radu i u vezi s romanima mojkovačkog književnog kruga intertekstualnost se

sagledava kroz dvije dimenzije: kao uticaj jednih tekstova na druge, u manjoj mjeri, i kao
prisustvo tragova drugih tekstova, u većoj mjeri. Pod tragovima ili odrazima drugih tek-
stova podrazumijevaju se metatekstualna značenja, reminescencije, kodovi tradicije, di-
jalozi, atmosfera i psihoza bitke. Teoretičarka Julija Kristeva (kojoj se pripisuje termin in-
tertekstualnost) tekst je opisala kao permutaciju tekstova, preuzetih iz drugih tekstova,
koji se međusobno ukrštaju i jedni druge neutralizuju.3
Žerar Ženet je smatrao da intertekstalnost predstavlja odnos koji književni tekst uspo-
stavlja s društvenim tekstom pomoću naslova, predgovora, ilustracija... U vezi s intertek-
stualnošću, Ženet je sugerisao niz inovacija i distinkcija tog pojma. Međutim, pitanje od-
nosa između raznih djela i raznih tekstova je stalno aktuelno. I pored dosadašnjih istraži-
vanja i otkrića, još nije objašnjeno mnogo fenomena intertekstualnosti, kao, na primjer,
“neposredni i namjerni citati“, kombinovanje tuđih tekstova, korišćenje kolaža itd.
Možda će ovaj, sažeti, pregled teorijskih stavova o intertekstualnosti pomoći njenom
sagledavanju u romanima mojkovačkog književnog kruga.
Intertekstualnost ovih romana satkana je od široke i složene mreže srodnih i analog-
nih struktura, elemenata, modela, narativnih tokova i to, od prologa, do tragičnih epiloga
romana. Bitni elementi intertekstualne strukture su događaji: bitka i okupacija; temporal-
no–prostorne koordinate; kontekst tradicije; tragične sudbine junaka romanâ, te prikaz
vojske, naroda i zemlje u „tamnom vilajetu“ Velikog rata. Intertekstualnost ovih djela od-
ražava se i na unutrašnjem narativnom planu - korišćenjem modernističkih tehnika i mo-
dela naracije: lajtmotiva, simultanosti, unutrašnjeg monologa, ili promocijom aktuelnih po-
4
etika određenog vremena, kao u romanima „Nevidbog“ – avangarda, i „Dukljanska ze-
5
mlja“ – socijalna literatura.
Pored tematike, romane intertekstualno povezuju i motivi o bici, o zimskim pejzažima,
o psihologiji likova, o starcima i ženama – učesnicima rata, o tragici bitke i veličini otpora.
Predstavnici stare garde su Vuk od Rovaca, roman „Crna Gora“6 i Vidak Kuč, roman
„Mojkovačka bitka“7, plastično izvajani i vrednovani s pozitivne tačke gledišta. Izmorene
povorke žena, njihovi ispaćeni likovi, ali i njihova odlučnost, stoicizam, hrabrost i, iznad
svega, visoki moral, originalno su i kreativno prikazani u narativnim cjelinama predmetnih
romana. Od mnogo primjera njihovog morala i shvatanja, navodimo samo dva: majka
moli sina jedinca koji je pobjegao iz bitke da se „vrati u družinu“, i kad on to ne prihvata,
proklinje ga („Mojkovačka bitka“). Sestri su u bici poginula dva brata – barjaktara i ona
traži od trećeg brata, koji se uplašio, da prihvati barjak ili će to ona učiniti. I uspijeva u
svojoj namjeri. („Crna Gora“).
Intretekstualnost između romana izrazita je i u prikazu i djelovanju dva bataljona koje
predvode poručnik Petar Žurić („Crna Gora“) i komandir Radič Memić („Mojkovačka bit-
ka“). Ipak, ona je najizrazitija u epiloškim narativnim cjelinama. Glavni likovi ginu ili umiru
jedan za drugim. Nad poprištem bitke odliježu lelek i tužbalica, žene traže svoje najbliže
3
Prema: Rebronja, Nadija, Romani Ćamila Sijarića između tradicionalnog i modernog, Novi Sad, 2013, 17.
4
Ratković, Risto, Nevidbog, Daily Press, Podgorica, 2006.
5
Đurović, Dušan, Dukljanska zemlja, Zmaj-Pegaz, Bijelo Polje, 2005.
6
Đilas, Milovan, Crna Gora, Obod, Cetinje, 1994.
7
Sijarić, Ćamil, Mojkovačka bitka, Veselin Masleša, Sarajevo, 1981.
503
VOJNO DELO, 7/2019
– ranjene i mrtve, pokazujući snagu i dostojanstvo koji prevazilaze antičke uzore. U toj
pokori i nesreći, akteri bitke, teže od same smrti, doživjeli su naredbu o raspuštanju voj-
ske i predaji oružja u bici koju nijesu izgubili.
M. Đilas piše da Mojkovačka bitka nije imala pobjednika, dok je Sijarić u opisu ishoda
bitke subjektivniji i pridaje mu prizvuk pobjede.
Potpuno demoralisan, komandir Radič nalazi snage da obodri vojnike:
„I mogu vam reći toliko: da je vaša puška bila jedina koja je danas na Balkanu puca-
la... oni što će u goru, a neće kućama, nek ponesu oružje da se bore i dalje, ali kao na-
rod; i ja ću tamo.“ (Sijarić: 331).
Komparativna analiza romana „Nevidbog“ i „Dukljanska zemlja“ ukazuje, takođe, na
paralelizam u njihovom prikazu „slike svijeta“, kao i na intertekstualnu srodnost i poveza-
nost narativnih struktura i elemenata. Najviše ih povezuje centralna tema – austrijska
okupacija u uzročno-posljedičnoj vezi sa bitkom.
Samoj bici, njenom kontroverznom ishodu, psihozi koju je izazvala u narodu i njenim
tragičnim posljedicama, dat je značajan prostor u oba romana. Zanimljivo je da teme i
motivi ovih romana, iz četrdesetih godina XX vijeka, korespondiraju i intertekstualno se
povezuju sa romanom „Mojkovačka bitka“ Ć. Sijarića iz 1968. godine. Između ova tri ro-
mana neznatne su razlike u prikazu zbivanja u pozadini, dobrovoljačke vojske, žena –
učesnica i žrtava rata, tragičnih ljubavi: Umka – Radič („Mojkovačka bitka“); Đorđe – Va-
svija („Nevidbog“); Branko – Mirjana („Dukljanska zemlja“) a, naročito, u atmosferi bezna-
đa, raspada patrijarhalne porodice i tragici likova i naroda.
Primjera za intertekstualnost romana mojkovačkog književnog kruga je na pretek,
zbog čega je ilustrujemo samo karakterističnim i tipičnim izvodima. Najveće prepreke
Umkinoj i Radičevoj ljubavi bile su predrasude njene porodice, koja nije mogla ni da
shvati, ni da prihvati, da se ona uda za čovjeka druge, tuđe, vjere („Mojkovačka bitka“), i
ratni haos. Zanos ljubavi Đorđe je platio životom, a Vasvija ludilom („Nevidbog“). Bili su
žrtve vjerskog kanona. Zanimljiv je detalj da je u oba romana mržnja prevaziđena - Um-
kin brat Šućro oprostio je Radiču, a Obrad - Đorđijevom ubici. To su bili prvi nagovještaji
promjena na licu vjekovne dogme.
Intertekstualna umreženost ovih romana naročito je izražena u prikazu austrijske oku-
pacije: psihoza straha i neizvjesnosti, interniranje uglednih ličnosti, rekvizicija svega što na-
rod ima – do crkvenih zvona, svakodnevna nasilja i vješanja, uz epidemiju „španjolice“, ko-
ja je prepolovila stanovništvo. U intertekstualni krug vremena austrijske okupacije spada i
dio iz romana „Crna Gora“ – „Vješala“, mada je drugačije koncipiran i usmjeren na svijest li-
kova osuđenih na smrt, dan pred pogubljenje. Intertekstualni paralelizam izrazito se ogleda
u prikazu glavnih likova, njihovih sudbina i propasti njihovih porodica: trgovca Obrada Jere-
mića („Nevidbog“); patrijarhalnog domaćina Gorčina Knežića („Dukljanska zemlja“) i islam-
skog prvaka Redžepa Karadašića („Mojkovačka bitka“). Narativni scenario o njima razlikuje
se u nijansama, a istovjetne su im sudbine, stradanje čitavih porodica i njihovo ekonomsko
propadanje, kao posljedica surove okupacije, ali i nepokornosti i etičnosti ovih likova.
U romanima postoji identičnost i u opisu dobrovoljačke vojske.
„Sve sam pešak. U seljačkom odelu, neki opremljeni malo bolje, no mnogi i mnogi
onako kako su se zatekli na njivi sa polovnim ili pocepanim opancima. Iđahu većinom po-
gnuti i zamišljeni, no čim bi nastupili kroz varoš, dizahu glave i pesma im se vijaše, za-
jedno sa barjakom.“ (Ratković: 56).
504
„A takvi su i bili – kao kosci koji su došli da kose na mobu, jer su bili vojska dobrovo-
ljačka, trubama na vojnu nepozvana, u spiskove neupisana, na vjernost nikome ne za-
kleta i u crkvama nepričešćena.“ (Sijarić: 56).
Na sličan način vojsku prikazuje i M. Đilas:
„Ali ne ratuje samo vojska. Ni muški jedino. Ratuje sva Crna Gora – Crnogorke.“ (Đilas: 7).
U romanu „Dukljanska zemlja“ prikazan je niz motiva o ratištu, konkretno hercego-
vačkom, gdje je vojska odstupila bez borbe, što su vojnici doživjeli kao izdaju. Međutim,
fragmenti tog ratišta, na kome se i nije desila bitka, dio su šireg konteksta sukoba dvije
države i, jedan od oblika otpora, koji je kulminirao u Mojkovačkoj bici. Ona se u ovom ro-
manu eksplicitno slavi i neka je vrsta sinteze svih romana ovog kruga.
„To je poslednja i najslavnija bitka crnogorska... Ljudi nisu mislili ni na oca ni na ženu, ni na
đecu. Bila je jedna jedina misao: pobijediti, i pasti za slobodu svoga kamena...“ (Đurović, 162)
Tradicionalne predstave, pod kojima podrazumijevamo fenomene mitskog, arhetip-
skog, folklornog..., jedan su od najživljih protoka intertekstualnosti odabranih romana.
One su odraz civilizacijskih i vjerskih uticaja, kao i identitetsko - mentalitetskih struktura.
Ilustrujemo ih samo sa nekoliko primjera:
„Bio je iznemogao. Znojio se, kupio u klupče, tražio vode i šaputao kako mu nedosta-
je vazduha... Biće stao na sugreb!- šaputala je Fima. Jutros je bio zdrav. Sugreb... su-
greb... sugreb...“ (Đurović: 240-241).
Košmari, halucinacije i snovi su čest motiv u ovim romanima. U snove se vjeruje kao
u javu. Čak i više. Gorčin sanja oca koji ga kori zbog izgubljene njive.
„Za njom kukaju naše duše. Nemirni smo. Nas nešto progoni i muči i već čujemo u
našim grobovima glas potomstva koji strašno proklinje... Ne daj, Gorčine, ne daj našu
divnu Londžu...“ (Đurović: 100).
Kult predaka, po čemu se Crnogorci i Hercegovci razlikuju od ostalih balkanskih na-
roda (J. Cvijić), naglašen je u svim romanima mojkovačkog književnog kruga, a naročito
u romanu „Crna Gora“.
„Iz zaboravljenih grobova ustaju skeleti praotaca i rodonačelnika i idu od kuće do kuće -
na svaka vrata i proklinju da njihove muke i njihove kosti ne ostanu nepokajane.“ (Đilas: 6).
U Sijarićevom romanu „Mojkovačka bitka“ prikazan je širok spektar tradicionalnih
predstava, a među njima dominiraju - vjerovanje u predodređenost, sudbinu:
„Udaljavamo se, Redžepe, otkad smo živi.
Bog ljude sastavlja i rastavlja... neka tako i ostane.
Ama ponešto čine i ljudi.
Koliko im to sudbina dopusti...“, veli Redžep Maksimu Tucanji.
„On je (Redžep Karadašić n.n) naučio da se o bogu i sudbini govori samo meko... I to
što su sada u tim jaslama, volja je sudbine. I ako ih sjutra pomore, i to će biti po božjoj
volji. (Sijarić: 185).
Roman „Nevidbog“ u intertekstualnom pogledu nalazi se između „Dukljanske zemlje“
i „Mojkovačke bitke“. Sa romanom Dušana Đurovića povezuju ga motivi okupacije, naro-
čito straha, gladi, epidemije španjolice i propadanja patrijarhalnog načina života. Sa Sija-
rićevim romanom povezuju ga drugačije intertekstualne scene: tradicionalna vjerska po-
dvojenost i mržnja, liričnost, kao i model poetizacije pripovjedanja, i metaforičnost. Ilu-
strujemo ih jednim primjerom, nevjerovatne podudarnosti.
505
VOJNO DELO, 7/2019
Prepredenost „božijeg sluge“ i zelenaša Haliodže u „Nevidbogu“ izražena je epitet-

skim lajtmotivom:
„Žuta čalma, žute oči, žuti zubi. Žut osmeh...“ (Ratković: 85).
Intertekstualnost romana mojkovačkog kruga proizvod je korišćenja građe o istim
istorijskim događajima, o brzim promjenama u drugoj deceniji prošlog vijeka, o stvarnom
i psihološko - emocionalnom prostoru Sandžaka, Polimlja, Gornjeg Potarja, te o tragici,
kako naroda u cijelini, tako i individua. Svi ti fenomeni, u manjoj ili većoj mjeri, dio su
struktura i narativnih tokova ovih romana. Intertekstualno su intenzivnije povezani romani
„Nevidbog“ i „Mojkovačka bitka“. U vezi s tim nameće se prva misao da je to logično, jer
im je narativno izvorište Sandžak, njegova bipolarnost i egzotičnost, ali pažljivija kompa-
racija ova dva romana navodi na sud o nesumnjivom uticaju R. Ratkovića na Ć. Sijarića,
naročito u pogledu izrazite liričnosti teksta, te upotrebe izraza i korišćenja figura.
Na kraju ovog osvrta za intertekstualnost romana mojkovačkog književnog kruga tre-
ba istaći i njihovu metatekstualnu povezanost sa djelima crnogorske tradicije, naročito u
segmentima i narativnim cjelinama etičke prirode. Najviše su, nešto modifikovane, kori-
šćenje misli iz „Gorskog vijenca“:
„Udar je i njegovu varnicu iskresao.“ (Đilas: 20)
/Udar nađe iskru u kamenu“ - P. P. Njegoš/.
Metatekst Vidaka Kuča, viteza iz brojnih crnogorskih ratova, je kosovski mit i junačka
narodna pjesma:
„Ovo je crnina na ovoj kapi (crnogorskoj, n.n) za Kosovom; od Kosova ovamo sve je
crno, a nije crno samo ovo polje koje predstavlja Crnu Goru - zato što je, đetiću, Crna
Gora slobodna.“ (Sijarić: 49).
Metatekstualnost romana mojkovačkog književnog kruga najčešće se javlja u vezi sa
čovjekovom sudbinom, misijom i odgovornošću pred sobom i narodom u varijacijama
Njegoševe sentence: „Što je čovjek, a mora bit čovjek!“ Slične su metatekstualne reflek-
sije o životu. Drugačije ga, jedino, u duhu avangardne poetike, predstavlja R. Ratković.
„Život je topla krv. Život je ptica. Život je ptica bez krila. Život su krila bez ptice. Život
je ptica sa krilima. Život je ptica što zapaljena leti u noći. Život je mala zabuna. Život je
aleluja, oputo. Život je zbogom.“ (Ratković: 155).
Originalan, pjesnički doživljaj života munjevitog leta, od „tople krvi“ do „aleluja“ i „zbo-
gom“.
Poznat je fenomen saživljenosti stvaralaca sa zavičajem ili određenom sredinom koju
su fikcionalno otkrili i predstavili svijetu, proslavivši se međusobno: Servantes, Tven,
Fokner, Džojs, Šolohov, Andrić... Mnogo je rjeđa pojava da jedna sredina ili događaj kre-
ativno podstaknu više stvaralaca, kao što su, u ovom kontekstu, Sandžak i Mojkovačka
bitka. To je nesumnjiv znak egzotičnosti miljea, još više istorijskog značaja događaja i
njegovog uticaja na sudbinu Crne Gore. Međutim, susret i ukrštanje egzotičnih motiva
gluve provincije s dramatičnošću i tragičnošću posljednje bitke stare države za slobodu,
bili su inspirativna građa za kreativno prikazivanje opšteljudskih egzistencijalnih proble-
ma u djelima autora ovog književnog kruga.
Na osnovu ove analize zaključujemo da romani mojkovačkog književnog kruga u pe-
riodici crnogorske romaneskne proze čine poseban socijalno-psihološki, fikcionalni i poe-
tički ciklus.
506
Literatura
[1] Andrić Ivo: Prokleta avlija, Oktoih, Podgorica, 2007.
[2] Bahtin Mihail: O romanu, Nolit, Beograd, 1989.
[3] Bal Mike: Naratologija – teorija priče i pripovedanja, Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 2000.
[4] Bart Rolan: Književnost mitologija semiologija, Nolit, Beograd, 1979.
[5] Bečanović Tatjana: Poetika Lalićeve trilogije, CANU, Podgorica, 2006.
[6] Beker Miroslav: Tekstualnost, u: Intertekstualnost i intermedijalnost, Zavod za znanost o
književnosti, Zagreb, 1988.
[7] Miroslav Beker: Suvremene književne teorije, Liber, Zagreb, 1986.
[8] Đilas Milovan: Crna Gora, Obod, Cetinje, 1994.
[9] Đurović Dušan: Dukljanska zemlja, Zmaj-Pegaz, Bijelo Polje, 2005.
[10] Ivanović Radomir: Poetika Rista Ratkovića, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1990.
[11] Kafka Franc: Proces, Daily Press, Podgorica, 2003.
[12] Kami Alber: Stranac, Daily Press, Podgorica, 2003.
[13] Kayser Wolfang: Nastanak i kriza modernog romana, Nolit, Beograd 1979.
[14] Kenan Š. R., Narativna proza, Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 2007.
[15] Konstantinović Zoran: Fenomenološki pristup književnom delu, Beograd, 1969.
[16] Lalić Mihailo: Lelejska gora, Nolit, Beograd, 1965.
[17] Lešić Zdenko: Književni tekst u mreži intertekstualnosti, u: Nova čitanja, Poststrukturali-
stička čitanka, Buybook, Sarajevo, 2003.
[18] Lotman M. Jurij: Struktura umetničkog teksta, Nolit, Beograd, 1985.
[19] Lukač Đerđ: Teorija romana, Izdavač, Beograd, 1990.
[20] Mandeljštam Osip: Kraj romana, Roman, Nolit, Beograd, 1975.
[21] Marčetić Adrijana: Figure pripovedanja, Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 2003.
[22] Peleš Gajo: Tumačenje romana, Artesor naklada, Zagreb, 1999.
[23] Petrović Petar II Njegoš, Gorski vijenac, Celokupna dela Petra II Petrovića Njegoša,
Prosveta, Beograd, 1974.
[24] Ratković Risto, Izabrana djela, knj. IV, Nikšić, 1991.
[25] Ratković Risto, Nevidbog, Daily Press, Podgorica, 2006.
[26] Riker Pol : Vreme i priča, IK Zoran Stojanović, Beograd, 1993.
[27] Rebronja, Nadija, Romani Ćamila Sijarića između tradicionalnog i modernog, Novi Sad, 2013.
[28] Sijarić Ćamil, Bihorci, Veselin Masleša, Sarajevo, 1981.
[29] Sijarić Ćamil, Mojkovačka bitka, Veselin Masleša, Sarajevo, 1981.
[30] Sijarić Ćamil, Zelen prsten na vodi, Veselin Masleša, Sarajevo, 1981.
[31] Solar Milivoj: Teorija književnosti i rječnik književnoga nazivlja, Glasnik, Beograd, 2012.
[32] Solar, Milivoj, Književni leksikon, Matica Hrvatska, Zagreb, 2007.
[33] Solar Milivoj: Ideja i priča, Liber, Zagreb, 1974.
[34] Štancl Franc: Tipične forme romana, KZ, Novi Sad, 1987.
[35] Tomaševski Boris, Teorija književnosti / Tematika, Zagreb, 1998.
[36] Uspenski A. Boris: Poetika kompozicije; Semiotika ikone, Nolit, Beograd, 1979.
[37] Velek Rene - Voren Ostin: Teorija književnosti, Nolit, Beograd, 1985.
[38] Ženet Žerar: Figure, Svetovi, Novi Sad, 2002.
507
SUMMARIES
Conditional membership of Serbia in the European Union already tired of

enlargement - How far is 2025?
Anila Jelesijević
T he paper analyzes the EU enlargement policy from 2014, when the Republic of
Serbia opened membership negotiations with the Union until 2018, when 2025 is
mentioned for the first time as a possible year of the EU enlargement. In order to better
understand the enlargement policy, this paper also takes into account other important
events and documents before the aforementioned period. The author seeks to prove that
the EU enlargement policy is in the phase of enlargement fatigue manifested through a
vague credible enlargement policy and a perspective on uncertain membership. Although
the EU has shown its willingness to financially support further development of the coun-
tries in this region, its enlargement policy does not follow such "financial euphoria". The
author thinks that the crises the EU has gone through, the political conditionality related
to the candidate countries, the requirements for completing all reforms before member-
ship, are just excuses for the EU that is not ready to accept the Western Balkan countri-
es. In the case of Serbia, the political conditionality that implicitly requires recognition of
Kosovo's independence and opposition to Russia is no guarantee that this country will
become the EU member. The author concludes that 2025 could be an enlargement year
if the European Union really wants it.
Key words: European Union, Western Balkan countries, enlargement fatigue, credible
enlargement policy, financial euphoria, political conditionality, crises, Serbia, Kosovo's
independence, 2025
Serbia and current geopolitical processes in the Balkans

Miša Stojadinović, Violeta Rašković Talović
T he Republic of Serbia welcomed the end of the 20th century as a weak and in-
complete country exposed to strong pressure of the great powers, the processes
of regional instability and numerous disintegrative tendencies, with its borders being
constantly redrawn. This paper considers the current geopolitical challenges that the
Republic of Serbia faces in an attempt to find its place in the process of international
integration. The subject of this paper is an analysis of the possibilities of strengthening
regional cooperation as one of the most important ways for the Balkan states to overco-
me the constant conflict between the East and West in this region. Also, the paper
analyzes the position of Serbia through the challenges faced by all Balkan countries,
508
Summaries
showing that they would all benefit from improving regional cooperation in terms of
strengthening their position in international relations. The greatest challenge is the lack of
multilateral cooperation with too many long-standing unresolved disagreements and con-
flicts. The paper is based on a geopolitical approach to understanding international rela-
tions by using historical, geographical and comparative methods.
Key words: geopolitics, international integration, political institutions, Balkans, Republic
of Serbia
Lessons from Afghanistan and possible implementation

in the Serbian Armed Forces
Veroljub Vučković, Hatidža Beriša
T he paper is based on the experience mainly of members of the international

forces engaged in opposing the Taliban movement in Afghanistan from 2001 to
the present day. Presenting past experiences, certain lessons are identified and they can
be embedded in the empirical system of the Serbian Armed Forces.
This topic is one of the less researched issues in our country, and the content that is
available mostly comes down to agency news, authorial articles and political analyses,
mainly by foreign authors, published in daily newspapers and magazines in the field of
international politics. The majority of the available experiences and lessons are mostly
related to the political level of decision- making, while the specific experiences of units
and individuals from the battlefield are present to a much lesser extent.
The aim of the paper is to provide a comprehensive analysis of the experience mainly
of members of the international forces engaged in opposing the Taliban movement in
Afghanistan, definition of lessons and suggestion of their implementation in the com-
mands and units of the Serbian Armed Forces.
Key words: Afghanistan, security, international forces, Serbian Armed Forces, capabilities
The relation of law and power in the legal order

Marko Trajković
T he relation of law and power in the legal order of a country is a direct cause of its
stability. How the picture of that legal order will look like, and how long such a
legal order will last directly depends on this relation. The power that the law itself carries,
because the language of law is not "innocent", but it affects stability, and if we add to it
the relation of factual power, the matter becomes very serious and has to be considered.
Therefore, properly “deployed” and value “regulated” power will contribute to the stability
of an order that is called legal.
Key words: law, power, legal order, values, long duration
509
VOJNO DELO, 7/2019
Internet as a tool for political communication

Jovan Č. Mitrović, Vladimir Ј. Mitrović
T he paper analyzes the extent and use of the Internet in the world and our election
campaigns, that is, to what extent the Internet affects voter information and how it
should be used effectively. In this regard, a survey has been conducted to examine the impor-
tance of the Internet as a means of informing voters in the city of Niš. The results of the sur-
vey have confirmed that the Internet is not so relevant means of informing the voters in the
city of Niš about political parties and candidates. Also, the results of the research have con-
firmed that the candidates for the mayor of the city of Niš have not used so far the online plat-
form to communicate with their party members, sympathizers and a wider circle of citizens.
Key words: information society, Internet, political parties, voters, dialogue, decision-making
Comparative analysis of the data secrecy protection of the Republic

of Serbia with other countries in criminal offenses
against constitutional order
Dejan N. Tepavac, Miroslav Ј. Bjegović
C riminal offenses against constitutional order and security are also informally re-
ferred to as political offenses. Therefore, it is especially important to find the right
measure between criminal procedural defense of the state and endangering the freedom
and rights of citizens. There is also a real danger that criminal law in this field is abused
by the incumbent, by persecuting political opponents. The sanctions for preparatory ac-
tions can be justified by improving prevention in the early stage of committing a crime,
but at the same time it creates the potential for possible abuse.
National laws are increasingly trying to deal with malicious individuals, potential per-
petrators of these crimes. The aim is to mitigate the negative consequences and reduce
the losses resulting from the above-mentioned criminal activities. The consequences can
be far-reaching for national security, i.e. they can cause problems that are essential for
the functioning of the national community.
The broadest term in the security context of a country is the concept of national security,
which is understood and interpreted differently. In the broadest sense, it means the survival of a
state or national survival, that is, crucial defense in order to preserve territorial integrity, political
independence and state institutions. In large states, national security means the protection of all
national interests, the absence of war or its successful conduct and completion. According to
another view, national security, based on external factors, means the absence of threats, that is,
the position in international community that makes compromising vital interests impossible.
Considering the above-mentioned facts, it can be concluded that effective protection
of business information is necessary. In this regard, every entity, especially nation states,
invest enormous efforts, which are reflected in the establishment of a special system to
protect business information and minimize the risk of their fall into the wrong hands.
Key words: secret data, business information, national security, protection, criminal code
510
Summaries
Secondary criminal legislation in the Republic of Serbia

Dragan Jovašević
I n order to secure and protect the most important social goods and values in all modern
states, criminal law has a special place, role and importance. It determines, through a sys-
tem of legal regulations, individual offenses and a system of criminal sanctions in order to sup-
press and prevent the commission of criminal offenses. This means that the law emerges as a
basic, formal source of criminal law originating from constitutional norms. In addition to the Crimi-
nal Code, which is a codified system of legal norms that cover the entire field of criminal law, sec-
ondary, subsidiary or supplementary criminal law is also implemented in many countries. It is a
set of laws from other areas of legal life, which define, according to the principles and within the
Criminal Code, the concept and characteristics of one or several criminal offenses, namely, acts
that violate the norms of those special laws. Both elementary and secondary criminal law have a
uniquely set goal - effective, lawful, timely and high-quality protection of society from crime. This
paper deals with the place, role and importance of secondary, subsidiary or supplementary crimi-
nal law in the exercise of the protective, guarantee function (role) of criminal law in general.
Key words: Criminal Code, secondary law, criminal offense, sanction, protection function
Detecting and proving criminal offenses related to illicit production and

trafficking of narcotics
Stanimir Đukić
T he paper defines the concept, types and main characteristics of narcotics, the
occurrence and extent of drug crime, illicit production and trafficking of narcotics,
and it partly deals with the concept and subject of criminal methodology. Furthermore,
the methodology for detecting and proving criminal offenses related to illicit production
and trafficking of narcotics is presented and analyzed, as well as empirical analysis, that
is, the activities and results achieved by the police officers (criminal police) of the Novi
Sad Police Department in seizure of narcotics and detection of this type of crime.
Key words: narcotics, illicit production and trafficking of narcotics, drug crime, criminal
offense, criminal methodology, detection of criminal offenses, proving methodology,
Criminal Code, police officers (criminal police)
Comparative analysis of national security strategies of the Republic of

Serbia and the Republic of Croatia
Radovan Miladinović, Hatidža Beriša
T he paper comparatively analyzes the national security strategies of the Republic

of Serbia and the Republic of Croatia with an attempt to comprehensively identify
the key indicators and attitudes of the two countries in terms of experiencing their own
national security and how to preserve and improve it.
Key words: security, security environment, values, strategy, national security, interests
511
VOJNO DELO, 7/2019
International and national environmental protection frameworks

Ivan Joksić, Goran Milojević and Nada Đuričić
T he second half of the 20th century is a period of the increased interest in the envi-
ronment. This is especially the case in the countries with developed industries
that produce adverse effects on the environment. These are the so-called dirty technolo-
gies that put profit above all other assets in the society. The inventiveness of production
processes has not been accompanied by technical solutions that would put an end to
mass pollution. The large profit generation has led to the absence of interest in establish-
ing legal and institutional mechanisms for proactive and reactive action to systematic
endangering human health through pollution of their living space.
We can single out several environmental domains within which the environment is
protected. Taking into account the diversity of international and national legal instruments
in the field of the environment, the paper identifies those with the strongest effect. There-
fore, the focus of the paper is on the right to a healthy environment as a human right and
criminal offenses that incriminate the zone of their violation.
Key words: environment, international and national legal instruments, human rights,
criminal law

caused by fires in residential facilities: a Belgrade case study
Novak Mumović, Vladimir М. Cvetković
I n the theory of catastrophes, there are inconsistent results of the research regarding
the manner in which certain factors influence the timely and adequate decision-
making on evacuation in the event of disasters caused by fires in residential facilities. The
subject of the research is to examine the attitudes of citizens regarding the consent to
evacuation, the ways and barriers of its implementation, as well as the influence of internal
(demographic, socio-economic and psychological) factors on the conduct of evacuation in
disasters caused by fires in the Republic of Serbia. The survey results indicate that the
greatest number of citizens would be evacuated when a fire breaks out in residential facili-
ties. In addition, the statistically significant influence of certain demographic and socio-
economic factors on such decisions has been identified. In relation to citizens who would
refuse to be evacuated, the further research should be conducted in order to determine
why they refuse to be evacuated and what the main reasons are for such decision.
Key words: security, factors, decision-making, evacuation, fires, residential facilities
Mobile communication systems and applications relevant to integrated

disaster management
Maja Svrdlin, Vladimir М. Cvetković
C ontemporary disaster management requires finding optimal solutions for mobile

communication systems and applications that can be used to enhance the effec-
tiveness of security and rescue systems. The multidisciplinarity and true complexity of
512
Summaries
the disaster risk management process conditions the use of various logistical tools and
equipment. In this regard, information and communications technology plays an impor-
tant role because in a certain manner it raises the level of people's capabilities for quick
decision-making and reduces the possibility for various mistakes.
The paper describes the characteristics and use of the most well-known mobile applications
used worldwide in integrated disaster management in order to provide assistance and support to
members of the emergency response units and other endangered citizens. Moreover, the current
and expected challenges and problems in the normal functioning of mobile communication sys-
tems and applications in the event of disasters are comprehensively considered.
Key words: security, mobile phones, mobile systems, applications, management, ca-
tastrophes
Defense or military sciences - half a century without an answer

Srđan Blagojević, Srđan Starčević and Mihailo Zogović
D espite the fact that different problems in the modern world are solved by imple-
mentation of science and scientific methods, and although it is obvious that mod-
ern armed forces use scientific knowledge not only for the development of military
equipment, but also in the planning and conduct of their operations, military sciences are
not recognized in the Serbian system of sciences. Therefore, during accreditation of
study programs and the Military Academy, that is, the University of Defense (founded in
2011), there was the merger of military sciences with the already established scientific
field of management and business, which was classified into the social-humanistic edu-
cational-scientific field whereas military scientific theory was classified into the narrow
scientific field management in defense. Management in defense has further incorporated
all primary military disciplines (tactics, operational warfare, strategy, command and con-
trol and defense logistics), while the harmonization of study programs has led to an in-
crease in the number of subjects that have the term management in their name and the
suppression of primary military or other, for an officer, important social subjects (e.g.
philosophy, political system, constitutional law, sociology of warfare and the military, his-
tory of military tactics, rhetoric, international relations).
One of the reasons for this situation is too broad definition of these sciences as de-
fense sciences. The paper reviews critically the previous attempts to integrate defense or
military sciences into the Serbian scientific system, with particular reference to the prob-
lem of naming those sciences and defining their limits or lines of contact and encounter
with other sciences. Resolving the set dilemma - defense or military sciences - in favor of
the latter name, the authors emphasize the specifics of the important factors of military
sciences (subjects, theory, languages and methods) and the need to include military
sciences in the existing list of scientific, that is, professional fields in the social-
humanistic educational-scientific field.
Key words: defense, warfare, defense sciences, military sciences, factors of military
sciences
513
VOJNO DELO, 7/2019
CBRN Service capability development

in response to chemical weapons threats
Dejan R. Inđić, Miroslav R. Terzić and Ivica N. Andrić
T he challenges, risks and threats to the security of the Republic of Serbia, at the present
political and security moment, are complex. A weapon of mass destruction (nuclear,
radiological, chemical and biological) poses the greatest threat since its use would have the
greatest consequences. Out of all types of a weapon of mass destruction (WMD), the most
common use so far has been chemical one. Chemical weapons can be used in the Republic of
Serbia in many ways, but in the last few decades in the world it has been the most widely used
for terrorist purposes. The Chemical, Biological, Radiological and Nuclear (CBRN) Service is
the general service in the Serbian Armed Forces (SAF), which is responsible for responding to
chemical weapons threats in combat operations and it develops capabilities for such tasks. By
reducing the strength of the SAF, through reorganization and transformation from 2006 to the
present, the CBRN Service has undergone a significant reduction in the structure of its manag-
ing bodies and units at that time. This especially refers to the chemical weapons threats re-
sponse capability that is most likely to be used in the Republic of Serbia in comparison to other
types of WMD. Therefore, the main question is, in what directions the CBRN Service capabili-
ties should be developed so that it can respond to chemical weapons threats. The subject of
this paper is the CBRN Service of the Serbian Armed Forces and the possible directions for its
development of capabilities for response to chemical weapons threats. The paper will analyze
possible ways of endangering the security of the state by chemical weapons, consider the role
of the CBRN Service in the development of the capabilities of the Serbian Armed Forces and
propose concrete solutions to further directions of the development of the CBRN Service ca-
pabilities to respond to chemical weapons threats.
Key words: CBRN Service, chemical weapons, operational capabilities, reconnaissance,
decontamination, terrorism
Model of support to decision-making in the selection of the

Serbian Armed Forces members for professional development
Milan Kovačević, Ranko Lojić and Bojan Kuzmanović
T he most important resource of organizations is employees. Knowledge, capabilities,

skills, personality traits, as well as the ability for learning and development of employees
are the basis for achieving a competitive advantage. The success on senior management posi-
tions depends on the quality of the personality and the ability to develop and learn, while the
current level of knowledge and skills is of less importance. The selection of a person for profes-
sional development is an important decision, which affects the quality of management personnel
on high positions in the Serbian Armed Forces in the future and it has to be carried out carefully.
An objective, clear and transparently conducted decision-making process also has a strong
motivational effect on all participants in the selection. The importance of selection for profes-
sional development in the Serbian Armed Forces is also emphasized by the fact that its mem-
514
Summaries
bers are entrusted with sophisticated military equipment and modern weapons of great lethal
power. The paper presents a model for solving decision-making problems in the field of human
resources management – the selection of candidates for professional development by imple-
mentation of the method of analytic hierarchy process and using the Expert-Choice program.
Key words: selection, analytic hierarchy process, development, criteria, group deci-
sion-making, Expert-Choice
Andragogical support to the development of the competences of the

Military Academy cadets in the field of physical education in order to
achieve more effective grade point average
Marjan Marinković, Jasmina Milošević Stolić, Biljana Ivanova
T his longitudinal study starts from the fact that the Physical Education segment is
very important for the development of cadets, both physically and intellectually.
The paper presents the results that indicate the connection of the Physical Education
subject with the grade point average achieved during studies.
Key words: military education, physical education, studies of Military Academy cadets
Comparative analysis of anti-armor systems using the AHP method

Marko Radovanović, Aca Ranđelović and Aleksandar Milić
T his paper presents and describes anti-armor systems in the operational use of some
armed forces in the world and the Serbian Armed Forces with their tactical-technical
and combat characteristics. Using multi-criteria decision-making and the AHP method, the
obtained results have been analyzed and the conclusion reached on the degree of effective-
ness of anti-armor systems, with the proposal of introducing certain equipment into the opera-
tional use in the Serbian Armed Forces in order to modernize and equip infantry units.
Key words: anti-armor system, multi-criteria decision-making, AHP method, anti-tank
guided missile
Modern technology in the training of command staff

for the conduct of defense operations
Aleksandar Milić, Aca Ranđelović, Saša М. Devetak
T his paper presents models of the implementation of JANUS simulation software

during the training of infantry and engineering command staff, as well as tele-
communication service.
Key words: training, command staff, simulation software, JANUS, defense operation
515
VOJNO DELO, 7/2019
The historical development of strategic management

Antonio Mak, Nenad V. Kovačević and Mitar Kovač
T he paper analyzes the historical development of management and strategic man-

agement over three periods of time: (1) until 1880, (2) from 1880 to 1945, and (3)
from 1945 to the present. The implementation of strategic management for the needs of
the defense system is explained through the functioning of the PPBE concept in the de-
fense system of the Republic of Serbia.
Key words: management, strategic management, PPBE system
The place of the Western Balkans in the agenda of Russia and Turkey in
the context of hybrid threats
Nebojša Nikolić
T he paper analyzes the broader context of Russia-Turkey relations in contemporary

security conditions characterized by the presence of hybrid threats, with the aim of
considering the place and importance of the Western Balkans region in the security agenda
of these powers. The purpose of the analysis is to enhance the methodological approach for
more objective perception of activities and intentions and, above all, the relative importance
that the great powers attach to the Western Balkans region in the context of other areas and
issues where their interests are at stake. Two major powers, Russia and Turkey, have been
selected, as foreign factors that have been present in this region for a longer period of time
with varying degrees of intensity. In order to pursue their own interests and make an impact,
foreign factors undertake a number of different measures and activities that are often referred
to as hybrid threats in modern defense and security analyses. Therefore, at the very begin-
ning of this paper there is a brief overview of the hybrid warfare concept through evaluation of
highlighted issues and responses of practical interest to strategic decision-makers.
Key words: Western Balkans, Serbia, hybrid threats, great powers, assessment
methodology, perception of importance, Russia, Turkey
Development of the Serbian defense system

under the conditions of hybrid threats
Radiša Saković, Dejan Stojković
T he subject of the research in this paper is directed towards the prediction of the
development of the capabilities elements of the defense system of the Republic of
Serbia under the conditions of dynamic changes in the strategic environment, that is,
under the conditions of constantly present hybrid threats to the security of the country.
The subject of the research has been considered through three sections: the concept,
516
Summaries
nature and character of hybrid threats; endangering the security of the Republic of Serbia
by hybrid threats and the development of the capabilities of the defense system of the
Republic of Serbia to counter hybrid threats. The aim of the research has been to deter-
mine the genesis of hybrid threats, to consider the way they affect the security of the
country and to predict the directions of the development of the capabilities elements of
the defense system of the Republic of Serbia to counter hybrid threats. The results of the
research have showed that hybrid threats to the security of the Republic of Serbia have
existed since ancient times and they do not represent a new phenomenon because
throughout history the security of the country has been repeatedly threatened by hybrid
threats. The aforementioned facts indicate the continuation of an unfavorable trend,
which means that the security of the country will also be exposed to hybrid threats in the
future, and that will require the development of specific capabilities of the defense sys-
tem to protect the interests of the Republic of Serbia.
Key words: strategic environment, hybrid threats, security, capabilities, development,
defense system
The concept of hybrid warfare

Nenad Cvetković, Mitar Kovač and Branko Joksimović
T he paper analyzes the historical and practical aspect of the concept of hybrid war-
fare, and there is an attempt to find a certain definition of the term through the
analysis of the existing theoretical considerations about hybrid warfare, which should
determine the content, scope, character, responsible parties and purpose of this type of
conflict.
Key words: warfare, conflict, hybrid warfare
Legal and economic aspects of competitiveness

of organic production in the Republic of Serbia
Miroslav Čavlin, Petar Pejušković and Svetlana Ignjatijević
D espite significant natural potential and growing demand, organic food production
in Serbia is still underdeveloped. The subject of the research in this paper is an
integral analysis of the competitiveness of organic food production, that is, the definition
of the legal framework and economic measures for improving the competitiveness of
organic production in Serbia. The aim of the research is to consider from a legal and
economic aspect the strategic position of the sector, that is, opportunities and obstacles,
and to propose concrete measures for business improvement.
Key words: legal framework, economic measures, organic production, organic food,
competitiveness
517
VOJNO DELO, 7/2019
Evaluation of factors relevant to the level of participation in the market of

organizations doing business in the Republic of Serbia
Nikola Ćurčić, Slavomir Miletić, Aleksandar Grubor and Zoran Simonović
T he subject of the research in this paper is the business success of an organization re-
lated to the evaluation of factors relevant to the achievement of the desired market
share, taking into account the fact that its scope of participation cannot be defined once and for
all. The aim of the research is to evaluate the factors that are important for increasing the level of
market share of organizations doing business in Serbia as a specially selected goal and to iden-
tify their importance for business success both within national and international borders. The
research has been conducted on the basis of a specially designed questionnaire on a sample of
100 organizations doing business in Serbia. There were 96 returned and validly completed
questionnaires that were considered when processing the data. The methods used in this re-
search are hypothetico-deductive, analytic-deductive and comparative methods, historical and
statistical-descriptive methods and methods of comparative statistics. The key research findings
have confirmed that market share is significant for the success of the organizations selected in
the sample. The most important factor relevant to the level of market share is the reputation so
far, followed by the characteristics of the market, the size of the market, the length of appear-
ance in the market and the presence of other organization (competition) in the market. The re-
search findings also indicate the differences in the ratings of the importance of market share for
business success in organizations of different size and different levels of business.
Key words: business success, organization, factors of market share
Competition protection policy as a factor of economic development

of transition countries
Ivan Đekić, Vladimir Radivojević, Miloš Krstić
T he system of protecting and enhancing effective competition in the market is an impor-

tant economic policy instrument of every market-oriented economy. The effectiveness of
such system, as well as its impact on economic activities, varies from country to country. The
aim of this paper is to present the achieved results and to determine the impact of competition
protection policy on economic development of transition countries. The research implements
correlation and regression analysis. A measure of the effectiveness of competition protection
policy is the group of market competition intensity indicators from the Global Competitiveness
Reports of the World Economic Forum and Knoema, while the measure of economic develop-
ment is represented by gross domestic product (GDP). The research findings indicate that there
is a medium correlation between the results achieved by transition countries in the field of com-
petition protection policy and their economic development. The result of the regression analysis
indicates that the increase in the effectiveness of competition protection policy has a positive
effect on GDP in transition countries.
Key words: competition protection policy, intensity of competition, economic development,
transition countries
518
Summaries
Forms and formalities of securities

Predrag Jovićević, Slobodan Andžić, Ana Koprivica
A limited overview of form institute and formalities of similar forms in contract law are
only starting premises that can help us orient to the issue of form when it comes to
securities. Namely, there can be no doubt about the strict formality of a unilateral declaration
of will of the party seeking to commit itself as an issuer of securities.
There can be no confusion here about the fact that this is not a declaration of will of
two parties, as in the case of a contract and that there is only the signature of the oblig-
ing party, the issuer, on the security as one of the essential elements of formality.
Key words: securities, form, markets
Challenges and scope of revenue audit

Bojan Savić, Ivan Milojević
R evenue is one of the flows of profitability, and therefore a key determinant of the
entity success. Due to its importance, revenue is a necessary position to be audited
by an authorized auditor. The complexity of the implementation of the International
Financial Reporting Standard 15 - Revenue from contracts with customers, as well as other
IFRSs that address recognition, measurement and disclosure of revenue, the current
changes to International Standards on Auditing, together with a high degree of risk of
revenue manipulation, make the audit of this position a very delicate issue. The aim of the
paper is to highlight the key challenges faced by an auditor in conducting revenue audit, as
well as the specific procedures that are carried out in such case.
Key words: revenue, International Standards on Auditing, International Financial Reporting
Standards
Employee corporate affiliation: the formula of organization success

Svetlana Vukotić, Miodrag Brzaković, Vuk Mirčetić
T his paper analyzes the role and importance of corporate affiliation of employees in
the business and achievement of the organization's success. Corporate affiliation
consists of the following factors: teamwork, knowledge transfer, balanced communication
and corporate culture. In addition to the above-mentioned factors that determine corporate
affiliation, more elements could be analyzed in this domain including employee motivation,
career management and leadership. We have considered the aforementioned factors
supported by a thorough literature review and the results of this analysis indicate the
undoubted importance of employee corporate affiliation and the impact on better overall
performance. All of these contribute to building the organization's comparative advantages.
Key words: corporate affiliation, team concept, knowledge transfer, balanced communica-
tion, corporate culture, organization success
519
VOJNO DELO, 7/2019
The impact of national culture on the process of managing

organizational changes
Đurđijana Ilić, Marko Andrejić, Miljojko Janošević, Slađana Ilić
R esearch has found that the national culture in Serbia is characterized by a high
distance of power, high avoidance of uncertainty, a high degree of collectivism
and dominant female values (gender role distribution). These characteristics are in con-
trast to the characteristics of the national culture of the Western countries, which repre-
sent the ideal that Serbia strives for on its path to the EU. The introduction of new values
into national culture and management of changes in the organizational cultures of com-
panies in Serbia can lead to contradictory guidelines in organizational and individual ma-
nagement of organizational changes and greater resistance to changes. The interest in
the impact of national culture and intercultural management has increased rapidly with
an intensification of globalization. The results of this research are of great interest to mul-
tinational companies that face the dilemma on a daily basis: how to adapt to local cultu-
res and thus increase the effectiveness of management practice in local units while ma-
intaining a unified management system and strong corporate culture. The knowledge of
the impact of national culture on organizational changes is important because of the ef-
fective and efficient implementation of well-known knowledge, experience and lessons in
implementing changes that suit us, but also in successfully resisting the "external imposi-
tion" of changes that are not in our national interest. When making decisions about
changes in national culture and major organizational changes, the key vectors of time
should be followed, and not transient holders of particular social roles.
Key words: national culture, national interests, organization, organizational changes,
management of organizational changes
Implementation of reporting automation in business systems

analysis - web platform as a tool for start-ups
Nikola Pavlović, Velimir Dedić, Marko Ranković, Milena Ilić
I n start-up companies that have started with very few resources ("from scratch"),
there is often not enough start-up capital to obtain all necessary resources and se-
cure a good start-up position in the market. Therefore, start-up consulting companies,
with the necessary knowledge they have, can provide a competitive advantage by simply
automating consulting services using this or a similar platform.
This gives them a powerful tool in their field of work at a relatively affordable price depen-
ding on the experience of the team and its members. Since young people are increasingly
involved in the field of information technology no matter what business they do, and that
studying programming is increasingly available on the Internet, start-up companies can leve-
rage employee skills with minimal investment in order to create a platform.
Key words: automation, reporting, start-up, web platform
520
Summaries
Contribution to improving the selection, creation and development

of managers in large companies
Dragana M. Đergović, Lazo M. Kukobat, Marko D. Andrejić
B y implementing a methodological approach - accurate job analysis, an adequate

selection and development procedure for personnel, as well as permanent
evaluation of the achieved results of the implementation of selection methods and edu-
cational programs, the potential problems of creating an inadequate management struc-
ture are significantly reduced, and the preconditions for the success of the human re-
sources management process are created. There are numerous ways, organizational
forms, methods, techniques and programs for creating, developing and professional
training of personnel for managerial positions. Their effectiveness is different - it is re-
flected in the career advancement of managers and the improvement of the quality of
business of a company. A series of questions related to the process of managing the
professional development of the existing and potential executives of large companies,
seeks answers, and some of them are analyzed in this paper.
Key words: management requirements, managerial competencies, selection, educa-
tion, human resources development, large companies
Revision of standards for accreditation of higher education institutions

Dragan Turanjanin, Marija Marčetić
T he reforms of higher education and the changes that have been implemented in
the last ten years have imposed and brought several novelties that have set and
presented the higher education system in a different way from the one that was known to
us before. The demands placed on higher education by the Bologna declaration and our
efforts to comply with it have opened up a number of new issues that were not known or
existed in higher education until then. In this paper, we meet the efforts to improve the
quality in our higher education. After a detailed review of the basic standards, changes
have been proposed to improve the system quality. The proposed amendments primarily
refer to the relevant standards for accreditation of higher education institutions.
Key words: higher education standards, Bologna declaration, accreditation
Terrorism as a form of political violence

Svetislav Lutovac, Nikoleta Lutovac
C onsidering the period during the last decades of the last century, it can be easily
noticed that, to this day, terrorism has, in its very complex form, brought about
the most dramatic experiences after the Second World War.
521
VOJNO DELO, 7/2019
In the last decades of the 20th century and the beginning of the 21st century, terror-
ism, especially international terrorism, has become a threat not only to the territorial in-
tegrity of sovereign nations and states, but also to peace, freedom and development of
all humanity. Contemporary terrorism is in constant expansion, which is primarily mani-
fested in the qualitative domain.
Owing to the constants that drive it, it renews itself cyclically, each time being more
perfect and efficient with additional elements of surprise.
Key words: terrorism, international terrorism, expansion, cyclic renewal
Battle and poetics

Milun Lutovac
T wo historical events: the battle between the Kingdom of Montenegro and the
Austro-Hungarian Monarchy in early January 1916, and subsequently, the
Austrian occupation of Montenegro (1916-1918) are the inspiring source and thematic
preoccupation of the novel "Nevidbog" (1933) by Risto Ratković; "Dukljanska zemlja"
(1939) by Dušan Đurović; "Montenegro" (1958) by Milovan Đilas; "Ratna sreća" (1973)
by Mihailo Lalić; "Mojkovačka bitka" (1968) by Ćamil Sijarić; "Pod Skadrom" (1979) by
ČedoVuković and " Razvršje " by Milo Bošković (unfinished novel).
In addition to the same material and subject matter, the novels of the Mojkovac liter-
ary circle are linked by the intense presence of the psychosis of uncertainty and fear,
which, in a typical Montenegrin way, coexists with the determination of the people to re-
sist the aggressor, regardless of price. Due to the interweaving of their elements and
structures, the recipient perceives them as one Romanesque entity, created over thirty-
five years. Not only because of the use of the same material, but also because of the
intertextuality of the narrative structures and elements, these novels form a narrative
cycle which can be named the Mojkovac literary circle.
Key words: Risto Ratković, Dušan Đurović, Milovan Đilas, Ćamil Sijarić, Montenegro,
Battle of Mojkovac, Mojkovac literary circle, intertextuality
522
Likovno-grafički urednik
mr Nebojša Kujundžić
nebojsa.kujundzic@mod.gov.rs
Jezički redaktor
Dobrila Miletić, profesor
Tehničko uređenje
Zvezda Jovanović
Prevodilac na engleski jezik

Borjanka Popović, profesor
Digitalizacija, veb administracija

Milan Babić
Štampa: VOJNA ŠTAMPARIJA BEOGRAD, Resavska 40b
UDK – Narodna biblioteka Srbije
VOJNO DELO je interdisciplinarni naučni časopis Univerziteta odbrane u Beogradu. Pred-

stavlja otvoreni forum za prezentovanje i stimulisanje inovativnog promšljanja o svim aspek-
tima i nivoima bezbednosti i odbrane. Gledišta i stavovi autora izloženi u VOJNOM DELU ne
odražavaju nužno zvaničnu politiku ili stav Ministarstva odbrane Republike Srbije i Vlade
Republike Srbije. Svi tekstovi u ovom izdanju smeju se reprodukovati, u delu ili celini, bez
prethodnog traženja odobrenja. Redakcija VOJNOG DELA zadržava pravo redigovanja tek-
stova.

71 2019 7 00 Ceo - Broj - VD PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

71 2019 7 00 Ceo - Broj - VD PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

2019 REGIONALNO IZDANJE

7/2019 GODINA LXXI

UNIVERZITET ODBRANE U BEOGRADU

INSTITUT ZA NAUČNE INFORMACIJE

UREDNIK VOJNOG DELA

ISKUSTVA I POUKE IZ PROŠLOSTI

MILITARY AND ECONOMIC REVIEW

EXPERIENCES AND LESSONS OF THE PAST

U radu se analizira politiku proširenja Evropske unije u periodu od 2014.

Č lanstvo u Evropskoj uniji svakako doprinosi razvoju određene zemlje. Prethodni

s obzirom da omogućava modernizaciju njihovog pravnog, ekonomskog i administrativ-

Zamor od proširenja – opadajući optimizam

novih članova.47 U međuvremenu, u zemljama Zapadnog Balkana je obeležen zamor od

Srbija i njen proces integracije u Evropsku uniju

Dokle je Srbija stigla sa pregovaranjem o članstvu sa EU –

ve Međuvladine konferenciji EU i Srbije iz januara 2014. godine. U članu 26 stoji da će

Strategija Evropske komisije o proširenju iz 2018. godine kao još je-

Šta posle Strategije Evropske komisije o proširenju

Geopolitički izazovi Balkana u XXI veku

Isidora Sekulić, čuvena srpska književnica, romanopisac, poliglota, likovni kritičar i

Slika 1 – Balkansko poluostrvo

Situacija se značajno usložnjava sa činjenicom da odgovor na pitanje koje su granice Bal-

na granica Balkana poklapa se sa severnom granicom Rumunije i nekadašnje „druge“ Jugo-

Unutrašnji i spoljašnji izazovi koje Republika Srbija

Tabela 1 – Broj stanovnika Republike Srbije u periodu 1948–2011.

Grafikon 2 – Indeks promene ukupnog stanovništva i stanovništva starosti 65 i više godina,

Evrostat nema nimalo ohrabrujuće projekcije demografske slike Srbije u budućnosti:

Izazovi uspostavljanju regionalne saradnje na koje

strategijom održivog i humanog razvoja, može doprineti globalizaciji razumevanja i solidar-

Veroljub Vučković∗, Hatidža Beriša∗∗

U radu se polazi od iskustva, težišno pripadnika međunarodnih sna-

usvojenih doktrinarnih stavova, efikasnost naoružanja i vojne opreme, postojanost

Iskustva iz mirovnih misija u Avganistanu

Iskustva vojno-strategijskog nivoa komandovanja

improvizovanih eksplozivnih naprava pored putnih komunikacija i korišćenje bombaša

– Neuporedivo mnogo više novca je utrošeno za angažovanje američkih oružanih

Iskustva operativno-taktičkog nivoa komandovanja

Jedna od karakteristika američke intervencije u Avganistanu je i masovna upotreba

Pouke iz Avganistana i moguća primena u Vojsci Srbije

Pouke koje se mogu primeniti na sopstvenoj teritoriji

3) Upotreba dronova je jedna od osnovnih karakteristika savremenog operativnog

Pouke koje se mogu primeniti u multinacionalnim operacijama

Poznavanje eventualnih „nacionalnih naredbi za suspendovanje” susednih kontinge-

5) Pružanje pomoći stanovništvu zemlje – domaćina nije isključivo u nadležnosti or-

Pouke koje se mogu primeniti u zemlji i inostranstvu

O dnos prava i moći u pravnom poretku jedne zemlje direktan je

Šta kada pravni sistem počne da nestaje?

la na osnovu prenatalnog oštećenja predfrontalne oblasti mozga. Književnost i novine obilu-

U radu se analizira koliko i kako se u izbornim kampanjama koristi in-

Informatička revolucija i nastanak informatičkog društva

Suština interneta i njegovih prednosti

protokole i standarde za razmenu podataka, uključuju se u internet preko posebnog raču-

Političke aktivnosti na internetu

Internet pomaže mnogim organizacijama da na lak način sakupe osnovne informacije

Internet u političkoj komunikaciji – korišćenje interneta

di nego stranački sajtovi na internetu. Dalje u spomenutom istraživanju samo 19 % ispitani-

Slika 1 – Broj interakcija po nedeljama – Parlamentarni izbori 2016.

Slika 2 – Interakcije po nedeljama – Predsednički izbori 2017.

U vreme predizborne kampanje za predsedničke izbore 2016. godine, Istraživači SHARO

Svojstva političke komunikacije

Starosti Starosti Starosti

Razgovor 14 24,1 21 31,3 29 43,9 64 33,5

B – Broj onih koji su se izjasnili, P – Procenat onih koji su se izjasnili