Seminarski Rad Riminalistika

НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ
Саша В. Мијалковић
ДРУГО, ИЗМЕЊЕНО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА
БЕОГРАД, 2011
ДРУГО, ИЗМЕЊЕНО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
Издавач
КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА
Београд, Цара Душана 196 (Земун)
За издавача
проф. др Горан Милошевић
декан
Аутор
проф. др САША В. МИЈАЛКОВИЋ
Рецензенти
проф. др РАДОМИР МИЛАШИНОВИЋ
проф. др ЉУБОМИР СТАЈИЋ
Уредник
проф. др Жељко Никач
продекан за научноистраживачки рад
Лектор
ЈАСМИНА МИЛЕТИЋ
Тираж
1.400 примерака
Штампа
Scanner studio
Београд
©2011 Криминалистичко-полицијска академија, Београд
ISBN 978-86-7020-197-2
САДРЖАЈ
Предговор првом издању ..................................................................................... XIII

Предговор другом издању .................................................................................... XV
I МЕТОДОЛОШКЕ ОСНОВЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
1. Национална безбедност као наставно-научна дисциплина .......................... 1
2. Научни конституенси националне безбедности ............................................. 4
2.1. Предмет националне безбедности .............................................................. 5
2.2. Теорија националне безбедности ............................................................... 7
2.3. Језик националне безбедности .................................................................. 11
2.4. Методи истраживања безбедносних појава ........................................... 12
2.4.1. Извори података о безбедносним појавама.................................. 16
3. Научна истраживања од значаја за националну безбедност ...................... 18
3. 1. Најчешћи проблеми у истраживању безбедносних појава ............... 20
II БЕЗБЕДНОСТ
1. Појам безбедности................................................................................................ 23
1.1. Логичка анализа безбедности .................................................................... 23
1.2. Етимолошка анализа безбедности ............................................................ 25
1.3. Референтне вредности и интереси ........................................................... 32
1.4. Безбедносна појава ....................................................................................... 36
2. Преовлађујућа одређења безбедности............................................................. 38
2.1. Безбедност као стање................................................................................... 39
2.2. Безбедност као функција ............................................................................ 41
2.3. Безбедност као организација ..................................................................... 42
2.4. Безбедност као систем ................................................................................. 43
2.5. Приступи дефинисању појма безбедности............................................. 45
3. Концепти безбедности......................................................................................... 50
3.1. Појам концепта безбедности ..................................................................... 50
3.2. Безбедност човека ........................................................................................ 52
3.2.1. Безбедност појединца ........................................................................ 52
3.2.2. Безбедност људи ................................................................................. 55
3.2.3. Друштвена безбедност ...................................................................... 58
3.3. Безбедност државе – традиционални концепт националне
безбедности ................................................................................................ 62
3.4. Међународна безбедност ............................................................................ 67
3.4.1. Традиционални концепти међународне безбедности ................ 68
3.4.1.1. Равнотежа снага ...................................................................... 68
3.4.1.2. Колективна безбедност ......................................................... 70
3.4.1.3. Светска влада .......................................................................... 73
3.4.2. Савремени концепти међународне безбедности......................... 73
3.4.2.1. Безбедносна заједница .......................................................... 74
3.4.2.2. Безбедносни режим ............................................................... 75
3.4.2.3. Безбедносни комплекс .......................................................... 77
VI НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ
3.4.2.4. Сарадња у безбедности ......................................................... 78

3.5. Глобална безбедност.................................................................................... 80
3.6. Недржавни сектор безбедности ................................................................ 84
III УГРОЖАВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ
1. ПОЈАМ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ .................................................... 91
2. СТРУКТУРА ПОЈАВА УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ ....................... 95
2.1. Извори угрожавања безбедности .............................................................. 96
2.2. Носиоци угрожавања безбедности ........................................................... 98
2.3. Облици и видови угрожавања безбедности ........................................... 98
2.4. Објект угрожавања безбедности и његове вредности ......................... 99
2.5. Последице угрожавања безбедности ..................................................... 100
2.6. Повратно дејство последице на извор и носиоца угрожавања ........ 101
3. КАРАКТЕРИСТИКЕ САВРЕМЕНИХ ПОЈАВА УГРОЖАВАЊА
БЕЗБЕДНОСТИ.............................................................................................. 102
4. КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЈАВА УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ ........ 107
4.1. Изазови, ризици и претње безбедности ................................................ 109
IV САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
1. ТРАНЗИЦИЈА ТРАДИЦИОНАЛНОГ У САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ
НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ .............................................................. 111
2. ДЕТЕРМИНАНТЕ САВРЕМЕНОГ КОНЦЕПТА
НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ .............................................................. 114
2.1. Држава ........................................................................................................... 114
2.2. Нација ............................................................................................................ 116
2.3. Државне и националне вредности .......................................................... 117
2.3.1. Опстанак државе и друштва .......................................................... 118
2.3.2. Територијални интегритет ............................................................. 120
2.3.3. Политичка самосталност ................................................................ 122
2.3.4. Квалитет живота ............................................................................... 126
2.3.5. Мир и слобода ................................................................................... 129
2.3.6. Правни поредак и владавина права .............................................. 130
2.3.7. Људске слободе и права .................................................................. 131
2.3.8. Национална привреда и енергетика ............................................. 133
2.3.9. Национални информациони ресурси ........................................... 139
2.3.10. Здрава животна средина ............................................................... 142
2.3.11. Национално јединство и политичка стабилност .................... 145
2.3.12. Национална толеранција .............................................................. 146
2.3.13. Национални понос и достојанство ............................................. 147
2.3.14. Национални идентитет .................................................................. 150
2.4. Државни и национални интереси ........................................................... 153
2.5. Моћ државе .................................................................................................. 159
3. САВРЕМЕНО ОДРЕЂЕЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ.............. 160
3.1. Појам националне безбедности............................................................... 160
3.2. Компоненте националне безбедности ................................................... 164
3.3. Дилема око терминолошког одређења националне безбедности ... 166
САДРЖАЈ VII
4. ОДНОС НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ И ДРУГИХ

КОНЦЕПАТА БЕЗБЕДНОСТИ ................................................................. 169
4.1. Однос националне безбедности и безбедности људи........................ 169
4.2. Однос националне безбедности са међународном и
глобалном безбедношћу........................................................................ 173
4.3. Однос националне безбедности и недржавног
сектора безбедности ............................................................................... 176
V УГРОЖАВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
1. ПОЈАМ УГРОЖАВАЊА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ .................. 179
2. ВОЈНИ РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ НАЦИОНАЛНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ ........ 182
2.1. Оружана агресија ........................................................................................ 182
2.2. Оружана интервенција .............................................................................. 186
2.3. Војни притисци ........................................................................................... 189
2.4. Оружана побуна .......................................................................................... 191
2.5. Грађански рат .............................................................................................. 193
3. НЕВОЈНИ РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ НАЦИОНАЛНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ .. 194
3.1. Угрожавање националне безбедности појавама природног порекла..195
3.2. Угрожавање националне безбедности појавама људског порекла 197
3.2.1. Политички притисци ....................................................................... 197
3.2.2. Мере економске принуде ................................................................ 198
3.2.3. Организовани криминал ................................................................. 200
3.2.3.1. Појам организованог криминала ...................................... 200
3.2.3.2. Манифестовање организованог криминала ................... 201
3.2.3.3. Еволуција и нове угрожавајуће димензије организованог
криминала ..................................................................................... 204
3.2.3.4. Последице организованог криминала по националну
безбедност ..................................................................................... 207
3.2.4. Економски криминал ....................................................................... 209
3.2.5. Угрожавање националног енергетског система........................ 213
3.2.6. Политички криминал ....................................................................... 216
3.2.6.1. Појам политичког насиља, екстремизма и политичког
криминала ..................................................................................... 216
3.2.6.2. Тероризам............................................................................... 219
3.2.6.2.1. Појам тероризма ........................................................... 219
3.2.6.2.2. Карактеристике тероризма......................................... 224
3.2.6.2.3. Манифестовање тероризма ........................................ 225
3.2.6.2.4. Структура терористичких групација ....................... 232
3.2.6.2.5. Последице тероризма .................................................. 234
3.2.6.3. Диверзија ................................................................................ 236
3.2.6.4. Саботажа ................................................................................ 236
3.2.6.5. Насилни преврат................................................................... 237
3.2.6.6. Субверзивна дејства ............................................................ 238
3.2.6.6.1. Деструктивна психолошко-пропагандна
делатност ............................................................................ 240
3.2.6.6.2. Субверзивна дејства обавештајних служби........... 242
3.2.6.7. Корелација политичког и организованог криминала .. 244
VIII НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ
3.2.7. Еколошки ризици и претње ........................................................... 248

3. 3. Угрожавање националне безбедности појавама техничко-
технолошког порекла 255
VI НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ
1. БЕЗБЕДНОСТ КАО ФУНКЦИЈА ДРЖАВЕ И ДРУШТВА .................... 257
1.1. Безбедност као функција државе ............................................................ 257
1.2. Безбедност и стратегија државе .............................................................. 259
1.3. Политика и стратегија националне безбедности ................................ 261
1.4. Безбедносна култура .................................................................................. 267
2. ПОЈАМ НАЦИОНАЛНОГ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ ......................... 271
3. КОМПОНЕНТЕ НАЦИОНАЛНОГ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ ......... 276
4. ФУНКЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ.......................................... 279
5. КОНТРОЛА НАЦИОНАЛНОГ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ ................ 282
VII НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
1. БЕЗБЕДНОСТ КАО ФУНКЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ....................... 285
2. НЕКОНВЕНЦИОНАЛНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ .......................... 286
2.1. Народна скупштина ................................................................................... 286
2.2. Председник Републике .............................................................................. 288
2.3. Влада .............................................................................................................. 289
3. КОНВЕНЦИОНАЛНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ................................ 290
3.1. Безбедносно-обавештајни систем........................................................... 290
3.1.1. Савет за националну безбедност Републике Србије ................ 291
3.1.2. Биро за координацију рада служби безбедности ...................... 293
3.1.3. Надзор служби безбедности .......................................................... 293
3.1.4. Безбедносно-информативна агенција .......................................... 295
3.1.4.1. Делокруг и организација Агенције .................................. 295
3.1.4.2. Послови и овлашћења припадника Агенције ................ 296
3.1.5. Војне службе безбедности.............................................................. 297
3.1.5.1. Војнобезбедносна агенција ................................................ 298
3.1.5.2. Војнообавештајна агенција ................................................ 300
3.1.5.3. Овлашћења војних служби безбедности ........................ 301
3.2. Сектор унутрашњих послова ................................................................... 305
3.2.1. Дирекција полиције.......................................................................... 305
3.2.2. Контрола рада полиције и информисање о њеном раду ......... 308
3.3. Сектор спољне политике .......................................................................... 309
3.3.1. Министарство спољних послова .................................................. 310
3.3.2. Представничке и безбедносно-обавештајне компоненте
спољне политике 311
3.4. Систем царинске безбедности ................................................................. 312
3.5. Правосудни систем .................................................................................... 313
3.6. Инспекцијски органи ................................................................................. 315
3.7. Систем безбедности државне границе .................................................. 315
3.7.1. Нови концепт безбедности државне границе ............................ 315
3.7.2. Субјекти безбедности државне границе ..................................... 317
САДРЖАЈ IX
3.8. Систем супротстављања организованом криминалу и другим

посебно тешким кривичним делима .................................................. 319
3.9. Систем супротстављања високотехнолошком криминалу............... 323
3.10. Систем сузбијања ратних злочина ....................................................... 324
3.11. Финансијско-обавештајна служба Управа за спречавање прања
новца .......................................................................................................... 326
3.12. Агенција за борбу против корупције ................................................... 329
3.13. Комунална полиција ................................................................................ 331
3. 14. Систем одбране ........................................................................................ 333
3.14.1. Министарство одбране.................................................................. 336
3.14.2. Војска Србије .................................................................................. 338
3.14.3. Војна полиција ................................................................................ 340
3.15. Систем заштите и спасавања ................................................................. 341
3.15.1. Сектор за ванредне ситуације ..................................................... 344
3.15.2. Цивилна заштита ............................................................................ 346
4. СУПЛЕМЕНТАРНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ.................................... 347
4.1. Локална заједница ...................................................................................... 347
4.2. Јавне службе, предузећа и друге организације ................................... 349
4.3. Невладине организације ........................................................................... 350
4.4. Научно-образовни систем ........................................................................ 352
4.5. Црква ............................................................................................................. 353
4.6. Грађани.......................................................................................................... 354
5. СТАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ .................................................. 356
6. МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ...................................................................................... 357
6.1. Безбедност тајних података ..................................................................... 359
СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ....................................................................................... 363
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................ 395
Мојим студентима,
будућим чуварима националне безбедности
Предговор првом издању
Национална безбедност је у полицијском школству, али и у домаћем
образовном систему, нова наставно-нaучна дисциплина. Настала је 2007.
године у процесу прилагођавања образованог система болоњским станда-
рдима студирања, уз уважавање актуелних безбедносних потреба и домета
домаће и иностране безбедносне теорије и праксе.
Пре тога, на студијама Полицијске академије изучаван је предмет
Систем државне безбедности, а у Вишој школи унутрашњих послова Увод
у државну безбедност. У оквиру њега обрађивани су методика рада
обавештајних служби и упоредни безбедносно-обавештајни системи.
Године 2004, после реформе Ресора државне безбедности у Безбедносно-
информа-тивну агенцију, предмет Систем државне безбедности, без
оправданог разлога, променио је назив у Национална безбедност.
Формирањем Криминалистичко-полицијске академије, овај предмет
разврстан је у две дисциплине – Методика обавештајног рада и Системи
безбедности, а Национална безбедност конципирана је као потпуно нова
дисциплина. Предмет Основи безбедности, као базична дисциплина
безбедносне оријентације, више се не изучава.
Овај уџбеник обрађује нове теоријске области, које ће користити
будућим припадницима Министарства унутрашњих послова, других служби
безбедности, али и студентима сродних факултета. Садржај сам ускладио са
наставним планом и програмом за истоимени предмет, који се изучава на првој
години струковних студија и на трећој години академских студија. Неки
садржаји из теорије националне безбедности су изостављени јер су припали
другим наставно-научним дисциплинама. Будући да је ово прва дисциплина из
области безбедносних наука с којом се студенти срећу током студија, први део
књиге посветио сам општим категоријама и појмовима безбедности који су
некада изучавани у оквиру предмета Основи безбедности.
Због очигледног недостатка научно-стручне литературе, било је тешко
одговорити свим задацима које ова област намеће и захтева. Тежња за
оригиналношћу делимично је онемогућена тиме што нема довољно научних
извора и што те изворе користе сви теоретичари безбедности у Србији и у
земљама у окружењу. С обзиром на сложеност и обим предмета Националне
безбедности, неке теме сам делимично обрадио. Сматрао сам да о неким
полемичним и осетљивим безбедносним питањима могу да изнесем свој став
мишљење. Због тога ће критике, запажања и сугестије читалаца бити
драгоцени за побољшање научно-стручних, дидактичко-педагошких и
методолошко-истраживачких компонената књиге у неком наредном издању.
XIV НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ
Уџбеник сам писао под очигледним утицајем теоријског опуса и

наслеђа које сам стекао још као студент на основним студијама Полицијске
академије и на постдипломским студијама Факултета безбедности
Универзитета у Београду. Због тога, имам моралну обавезу, али и част да
поменем ауторе који су за потребе високог полицијског школства, пре мене,
писали о безбедности и на прави начин ме инспирисали: др Радомир
Милашиновић, др Обрен Ђорђевић, др Сретен Ковачевић, др Андреја Савић,
др Љубомир Стајић, др Милан Милошевић и др Младен Бајагић.
Рецензенту, проф. др Радомиру Милашиновићу, дугујем неизмерну
захвалност на несебичној помоћи и подршци. Захваљујем и свима другима
који су ми, кроз многобројне полемике о савременим дометима
безбедности, давали корисне савете којима сам, надам се, побољшао
квалитет књиге. Најзад, велику захвалност изражавам и руководству
Академије које је подржало публиковање овог уџбеника.
У Београду, фебруара 2009. Аутор
Предговор другом издању
Писање уџбеника Национална безбедност био је велики изазов, јер сам
њиме морао да одговорим образовним потребама и педагошким захтевима
наставно-научне дисциплине у настајању. Истовремено, осећао сам
велику одговорност, али и извесну дозу страха од реакције научне
јавности, која је често критична према новим методолошким приступима у
теорији безбедности.
На моје велико задовољство, прво издање уџбеника из 2009. године је
добро прихваћено од стране шире читалачке публике у земљи и иностранству: осим
у Криминалистичко-полицијској академији, књига је коришћена и за припрему
испита на предметима Обавјештајно безбједносна дјелатност и службе и Систем
безбједности и заштите на специјалистичком нивоу студија Високе школе
унутрашњих послова у Бањој Луци. Такође, део је обавезне литературе на
мултидисциплинарним студијама о тероризму и организованом криминалу
Универзитета у Београду, као и за предмет Доктрине и упоредни системи
безбедности на последипломским студијама Факултета безбедности Универзитета
у Београду. Уз то, користи се и за обраду појединих тема на основним и
специјалистички курсевима за обуку елитних припадника националног система
безбедности Републике Србије – будућих оперативаца Безбедносно-информативне
агенције, Војнообавештајне агенције
Војнобезбедносне агенције. И званичници Канцеларије Савета за
националну безбедност и заштиту тајних података користе је у едукативним
програмима које спроводи ово високо тело нашег система безбедности. Најзад,
уџбеник је коришћен и као допунска литература за едукацију студената више
других високошколских установа у земљи и окружењу.
Међутим, турбулентна данашњица, коју одликују и велика
динамичност угрожавајућих појава и стална реформа сектора безбедности,
доприносе да сваки текст о безбедности, у извесној мери, брзо застари.
Настојећи да одговорим захтевима актуелности наставне материје, трудио
сам се да свеобухватно спознам нове домете домаће и иностране теорије и
праксе националне безбедности и уградим их у друго издање овог уџбеника.
Колико сам у томе успео, просудиће читаоци.
Иако је садржај уџбеника незнатно промењен, текст је ипак претрпео
бројне измене и допуне. Неки делови уџбеника потпуно су нови, други су
значајно измењени и допуњени, док је готово цео текст књиге у извесној мери
ревидиран и допуњен новим садржајима. Тако су, у односу на прво издање,
измењени и допуњени делови текста који су означени насловима: Национална
безбедност као наставно-научна дисциплина, Етимолошка анализа
безбедности и удаљавање од сличних феномена и терминолошких концепата,
XVI НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ
Приступи дефинисању појма безбедности, Транзиција традиционалног у

савремени концепт националне безбедности, Државни и национални
интереси, Моћ државе, Дилема око терминолошког обележавања
националне безбедности, Појам угрожавања националне безбедности,
Манифестовање тероризма, Деструктивна психолошко-пропагандна
делатност, Еколошки ризици и претње, Политика и стратегија
националне безбедности, Безбедносна култура, Народна скупштина,
Надзор служби безбедности, Сектор унутрашњих послова, Сектор спољне
политике, Министарство спољних послова, Представничке и безбедносно-
обавештајне компоненте спољне политике, Систем царинске безбедности,
Нови концепт безбедности државне границе, Субјекти безбедности
државне границе, Систем одбране, Војна полиција, Локална заједница,
Јавне службе, предузећа и друге организације, Грађани итд.
Осим тога, у књигу су унети и потпуно нови текстови, чији су
наслови: Последице тероризма, Канцеларија Савета за националну
безбедност и заштиту тајних података, Војне службе безбедности,
Војнобезбедносна агенција, Војнообавештајна агенција, Овлашћења војних
служби безбедности, Систем заштите и спасавања, Сектор за ванредне
ситуације, Цивилна заштита и Безбедност тајних података.
Оваквим обимом и садржајем књиге настојао сам да истовремено
задовољим наставне потребе на основним (струковним и академским), као
и на дипломским академским (мастер) и специјалистичким академским
студијама Академије. С обзиром на то да не постоји практикум за
Националну безбедност, бројни примери, објашњења и литература за
додатно проучавање појава националне безбедности наведени су у
фуснотама. Испитна материја одређена је испитним питањима.
На крају, захвалио бих свима који су својим сугестијама, примедбама и
предлозима допринели побољшању квалитета другог издања књиге. Изразиту
захвалност за конструктивне сугестије и несебичну помоћ и подршку дугујем
рецензентима проф. др Радомиру Милашиновићу и проф. др Љубомиру
Стајићу. Посебно се захваљујем руководству Криминалистичко-полицијске
академије које је објавило уџбеник.
Београд, мај 2011. Аутор

I МЕТОДОЛОШКЕ ОСНОВЕ
НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
1. Национална безбедност као наставно-научна дисциплина
Развој безбедносних наука могуће је посматрати на две паралелне и каузално
повезане равни „праксе и теорије безбедности“. Безбедносна пракса је старија,
а теорија безбедности је њен продукт, али и ослонац њеног развоја.1 Као
пракса, безбедност је стара колико и људски род. Настала је
материјализацијом човекових емоција и нагона за самоодржањем
(инстинкта страха, биолошког механизма опстанка организма)2. Од
првобитно појединачног (само)заштитног понашања, временом је постала
колективна (групна, племенска, друштвена, државна, међународна)
заштитна делатност (функција). У ужем смислу, заснивала се на војним, а
касније и на преговарачким (политичким и дипломатским) принципима. Шире
посматрано, готово сви видови људске делатности и иновације били су
у функцији безбедности.3
Корени праксе националне безбедности црпу се из самозаштитне
делатности првобитних територијално организованих друштава. Она се
развијала паралелно с државом, да би се потпуно уобличила Вестфалским
миром 1648. године. Од тада, суверене државе су доминантни субјекти
међународних односа, а самим тим и креатори безбедности на државном и
међународном плану. Осим човека и државе, пред крај другог миленијума
у средиште безбедности се увршћују и недржавни субјекти, економија,
животна средина, социјални сектор, енергетика, култура итд.
Са повећањем обима, разноврсности и деструктивности опасности
и претњи, мењао се и контекст безбедности. Таква ситуација је, поред
многобројних фактора, последица недовољног познавања појава којима се
угрожавају референтне вредности човека, државе, међународне заједнице и
планете, али и механизама њихове заштите. С обзиром на то да је спознаја
проблема нужан услов њиховог решавања, дошло је до развоја
безбедносних теорија у оквиру којих се применом посебних метода
(техника и средстава) и правила логике систематизују постојећа и проналазе
нова знања о безбедносним појавама и безбедносној пракси.
На тези о симбиози теорије и праксе безбедности засновано је прво издање овог уџбеника: Мијалковић, С.:
Национална безбедност, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2009.
Dillon, M.: Politics of Security – Towards a Political Philosophy of Continental Thought, Routledge, London–New York, 1996, p.
17; Anžič, A.: Varnostni sistem Republike Slovenije, Časopisni zavod Uradni list Republike Slovenije, Ljubljana, 1997, стр. 35.
Од развоја лова и пољопривреде, медицине, грађевинарства, оружја, транспортних средстава, јавних
служби до телеграфа, телефона, летелица, радара, интернета, ласера, сателита итд.
2 НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ
Корени теоријске мисли безбедносних наука приметни су у раном

стадијуму развоја друштвених наука, пре свега у античкој филозофији,
социологији и историји. Наиме, иако безбедност није била посебна научна
област, непрекидна трагања античких мислилаца за достизањем, унапређењем,
уживањем, заштитом и одбраном друштвених вредности, пре свега мира,
слободе, права, дужности и одговорности појединца и полиса, за унапређењем
организације и функција државе, али и осталих сфера (не)државног живота,
свакако су се рефлектовала на безбедност. Антички, али
потоњи мислиоци неће нас „научити свему што желимо да знамо о
безбедности, али ће нам помоћи да научимо како да размишљамо о
безбедности, о чему да размишљамо и зашто“.4
Истовремено, многи елементи теорије и праксе безбедности развијали
су се у оквиру религије. Реч је о идејама појединачних и колективних
вредности, начинима њиховог достизања и заштите, али и о развоју појединих
видова служби безбедности, нарочито црквене дипломатије и извесних
обавештајних служби. Паралелно с религијом, у народу се развијала и
псеудорелигијска (паганска) пракса (веровања, магијски ритуали и обичаји)
заштите безбедности појединца и колектива.5 Тако се, у симбиози са
(само)заштитном праксом, развијала безбедносна култура.
ширем смислу, елементи теорије (националне) безбедности
развијали су се вековима, најпре у оквиру војних наука и дисциплина
(првенствено ратне вештине, методике обавештајног рада, цивилне заштите и
одбране), а касније и правних наука (пре свега, дисциплина међународног,
уставног, управног и казненог права, као и теорије државе и права), политичких
наука и дисциплина (превасходно политичких система и науке о међународним
односима), криминолошких дисциплина (криминалне етиологије,
феноменологије и виктимологије), криминалистичких дисци-плина
(првенствено криминалистичке методике), организационих и наука о
управљању итд. Временом су се, екстракцијом појединих фондова знања о
безбедности из наведених научних дисциплина, развиле самосталне –
синтетичке, али и јединствене дисциплине безбедносних наука.6
ужем смислу, безбедносне науке су младе и развијају се са наглим
развојем безбедносне праксе током Другог светског рата и тзв. хладног рата. Пре
тога, теорија безбедности је била супстрат тзв. ратних студија, одбрамбене и војне
стратегије и геополитике. После Другог светског рата, издиференцирале су се тзв.
стратешке студије и мировне студије. У њиховом фокусу су безбедност државе
од могућих војних претњи и угрожавања оружјем за масовно уништавање, трагање
за моделима унапређења мира у свету, а касније и тзв. економска и еколошка
безбедност. Иако су се још увек
развијале у оквиру стратешких студија, период шесте и седме деценије
Kolodziej, E. A.: Security and International Relations, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, p. 48–75; о коренима
безбедносне мисли, пре свега, кроз дела Хобса, Тукидида, Русоа, Лока, Бентама, Хегела, Клаузевица, Смита и Декарта
види још и – Burke, A.: Aporias of Security, Alternatives: Global, Local, Political, Vol. 27, No. 1, 2002, pp. 1–27.
Види – Требјешанин, Ж.: Представа о детету у српској култури, Српска књижевна задруга, Београд,
1991.
О везама науке о безбедности и неких од неведених дисциплина опширније, у – Стајић, Љ.: Основи система безбедности са
основама истраживања безбедносних појава, Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2008, стр. 3−5.
МЕТОДОЛОШКЕ ОСНОВЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ 3
прошлог века важи за „златно доба“ безбедносних студија. Коначно су се

издиференцирале тек по окончању хладног рата, када су се развиле у оквиру
више истраживачких школа и праваца. За референтне објекте заштите
имале су човека, друштвене групе и планету, а пажња је проширена и на
широк спектар невојних претњи и претњи које долазе од недржавних актера
и из животне средине. Од тада се Security Sciences и Security Studies
изучавају широм света на високошколским установама, из којих се
превасходно регрутују будући припадници сектора безбедности.7
Такав тренд, мада знатно успорени, присутан је и у нашој земљи.
Безбедносне науке изучаване су првенствено на војним академијама.
Оснивањем појединих цивилних факултета, пре свега, Факултета народне
одбране Универзитета у Београду и Факултета безбедности и друштвене
самозаштите Универзитета у Скопљу, разбијене су илузије о томе да је
теорија безбедности ексклузивитет војних школа и академија. Једина
високошколска установа у Србији у којој се данас примарно изучавају
безбедносне науке јесте Факултет безбедности Универзитета у Београду.
Томе доприноси и измена укупног контекста безбедносне праксе у другој
половини, а нарочито у последњем кварталу XX века: држава више није једини
„провајдер“ безбедности, то су и недржавни и међународни актери; истовремено,
држава више није ни једини објект безбедности, већ су то и појединац, друштвене
групе, међународна заједница и човечанство; осим војних, у фокус безбедности
постављају се и многе невојне претње, којима се не одупире искључиво војска и,
најзад, укупну друштвено-економску транзицију (пре свега, реалсоцијалистичких
земаља) прати и реформа сектора безбедности.
Оваква ситуација свакако условљава и проширивање истраживачког
поља безбедносних наука. Истовремено, приметна је и тенденција
проширивања поља научно-образовног интересовања других факултета и
развој полицијског школства, у оквиру чијих студија се такође изучавају
безбедносне науке.8 Такође, на бројним приватним високошколским
установама све више се изучавају безбедносне науке.
Одређене дисциплине безбедносних наука традиционално су изучаване
у оквиру студија Више школе унутрашњих послова у Земуну и Полицијске
академије у Београду, а на нижем нивоу апстракције – и у Средњој школи
унутрашњих послова у Сремској Каменици. Формирањем Криминалистичко-
полицијске академије (на којој се обављају студије из области
криминалистичких и полицијско-безбедносних наука) 2006. године, оформљен
је и смер за безбедност на основним академским студијама и полицијско-
безбедносни смер на основним струковним студијама.
Buzan, B., Hansen, L.: The Evolution of International Security Studies, Cambridge University Press, Cambridge, 2009, pp. 1–7,
13–16; Collins, A.: Uvod: Što su sigurnosne studije, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura,
Zagreb, 2010, str. 15−25; Waever, O., Buzan, B.: Nakon povratka teoriji: prošlost, sadašnjost i budućnost sigurnosnih studija,
Реч је о појединим високошколским установама које имају ускостручна усмерења на основним студијама
(нпр., Правни факултет Универзитета у Новом Саду – смер Унутрашњи послови, Правни факултет
Универзитета у Крагујевцу – смер Национална безбедност) и на дипломским академским студијама
(Факултет политичких наука Универзитета у Београду – смер Међународна безбедност) итд.
На Академији постоји и као стручно тело функционише Катедра

безбедносних наука. Све научне дисциплине у оквиру ње сврстане су у уже
научне области безбедносних наука и безбедности у ванредним ситуацијама.
Једна од наставно-научних дисциплина на оба нивоа студија је и национална
безбедност. Осим тога, на специјалистичким академским студијама оформљен
је смер Национална безбедност – Тероризам и антитероризам који је, без
оправданих разлога, укинут две године након оснивања.
Национална безбедност је самостална, јединствена и синтетичка
теоријско-емпиријска наставно-научна дисциплина у оквиру које се изучавају
закономерности безбедности друштва и државе, односно остваривање,
одржавање, унапређење и заштита њихових виталних вредности и интереса од
разних угрожавања која долазе споља или настају унутар њих. Истовремено је
и фундаментална (тежи стицању нових сазнања и проширивању постојећег
фонда научног знања) и у извесној мери примењена дисциплина (тежи
изналажењу решења конкретних безбедносних проблема) јер се дотиче реалних
безбедносних појава, процеса и стања. Са оваквим научним предметом, као и
својственом методологијом, језиком и теоријом, национална безбедност је први
пут конципирана и уведена на студије Криминалистичко-полицијске академије.
Опречна тумачења по којима је то војна, правна или политиколошка
дисциплина су неоснована, јер њену самосталност потврђују њени научни
конституенси.
Реално се очекује да ће се ова дисциплина годинама изучавати у
полицијском школству, али и у оквиру студија безбедности других
високошколских установа у свету, у којима ће се вероватно формирати и
посебни смерови за националну безбедност. Ову тезу потврђује и права
„револуција“ у преквалификовању високошколских установа за образовање
у области безбедности.9
2. Научни конституенси националне безбедности

Наука је систем научног знања, односно уређен, повезан, обухватан,
променљив скуп научних чињеница, искуствених генерализација, научних
закона и научних теорија, заснованих на одређеним принципима.10
Критери-јуми по којима се систем научног знања дистанцира од оног који
то није јесу основни научни конституенси – сопствени и јединствени
предмет, теорија, језик и метод науке.
Иако се у извесној мери ослања на знања и достигнућа других наука,
национална безбедност применом извесне методологије научног истражи-вања
и коришћењем јединственог појмовно-категоријалног апарата изучава
законитости у достизању, унапређењу и заштити виталних друштвених и
Види – Croft, S.: What Future for Security Studies?, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge,
London– New York, 2008, pp. 499–511. Неспорно је да студије безбедности постају све значајније. Међутим, приметна
је и „хиперпродукција псеудотеоретичара безбедности“, али и слабљење квалитета обучености кадра са дипломама
стеченим на студијама безбедности, што ствара непотребну и нелојалну конкуренцију на
тржиштима знања и рада сектора безбедности.
Ристић, Ж.: Увод у методологију истраживања, Факултет народне одбране, Београд, 1983, стр. 1.
државних вредности и интереса. Јединствени предмет, методи, језик и теорија

учинили су националну безбедност самосталном научном дисциплином.
2.1. Предмет националне безбедности

Предмет науке је део стварности ка којем су усмерени истраживачки
напори и о којем се, применом одређених истраживачких правила, настоји
формирати систем научног знања. Постоје схватања по којима се готово сва
питања друштвеног и државног живота, али и појава и процеса у природи и
техничким системима могу посматрати као предмет безбедносних дисциплина.
Овакво ширење предмета безбедности некритичким „побезбе-дњавањем“
феномена из спољног света је научно неоправдано и друштвено несврсисходно.
С друге стране, постоје схватања по којима су то само оне појаве које имају
одређени позитивни или негативни утицај на извесне вредности и интересе (тзв.
безбедносне појаве), којем се и ми приклањамо.
ĄᜀĀᜀĀ најширем смислу, предмет националне безбедности
је безбедност друштва и државе, односно остваривање, одржавање,
унапређење и заштита њихових виталних вредности и интереса од разних
угрожавања која долазе споља или настају унутар њих.
ĄᜀĀᜀĀ ужем смислу, то су извори, облици, носиоци и
последице угрожавања референтних вредности друштва и државе, затим
функција, организација и систем којим држава и друштво штите вредности
појединца, друштва, државе и међународне заједнице, као и механизми
партиципирања националних кадровских, нормативних, организационих и
функционалних ресурса у међународној и глобалној безбедности.
Конкретније, у оквиру националне безбедности изучавају се:
методолошке основе и научни конституенси националне безбедности;
појмовно одређење безбедности и концепти безбедности; појмовно
одређење угрожавања безбедности, структура и класифи-
кација угрожавајућих појава; савремено поимање националне
безбедности, државни и национални
интереси, вредности и циљеви; теоријска схватања националне
безбедности и однос са тзв. поједи-
начном, међународном, глобалном и приватном безбедношћу; угрожавање
националне безбедности појавама природног, техничко-
технолошког и људског порекла; безбедност као функција државе и
национални систем безбедности и
систем безбедности Републике Србије.
Иако су овако постављени предмет и теорија националне безбедности
оригинални и својствени искључиво овој, а у одређеној мери и неколицини
сродних наставно-научних дисциплина (основи безбедности, систем
безбедности, теорија и систем безбедности), мора се признати да су извесна
научна знања, теоријске поставке и методолошко-истраживачке компоненте
преузети и прилагођени из других наука и дисциплина. То националној
безбедности даје карактер мултидисциплинарности и интердисципли-
нарности и потврђује неопходност мултисекторског приступа у

истраживању и унапређењу безбедности.
По својој природи, предмет националне безбедности је сродан и у
директној је вези са другим дисциплинама из уже области безбедносних
наука, попут основа безбедности, међународне безбедности, методике
обавештајног рада, система безбедности, теорије и система безбедности,
тероризма и политичког насиља, односно са дисциплинама из уже научне
области безбедности у ванредним ситуацијама као што су безбедност у
ванредним ситуацијама, еколошка безбедност, кризни менаџмент и друге.
Такође, очигледне су и корелације са предметима научних дисциплина из
других ужих научних области попут безбедносног менаџмента, система
обезбеђења лица и имовине, организованог криминала, економског
криминала, високотехнолошког криминала, безбедности државне границе,
безбедности података и информација итд.
Осим тога, предмет националне безбедности је у односу сродности и
додиривања са дисциплинама из научних области које нису уско сродне
безбедносним наукама. На пример, очигледна је веза са уставним правом,
теоријом државе и права, историјом државе и права, политичким системима
међународним јавним правом у делу предмета којим се дефинишу основне
детерминанте националне безбедности (држава, нација), државне и националне
вредности (суверенитет, територијални интегритет, независност, слободе и
права грађана, правни поредак), национални систем безбедности (организација
државне власти) и међународна сарадња у домену безбедности. Уз то, знања о
извесним угрожавањима националне безбедности која долазе споља, као и
механизмима њиховог спречавања и сузбијања, те реалност односа држава, веза
је са предметом науке о међународним односима.
Неспоран је и однос националне безбедности са дисциплинама из
области казненог права (кривично право, прекршајно право, привредно
преступно право, међународно кривично право), и то у делу предмета који
се односи на правну квалификацију појава угрожавања безбедности и
правосудни систем као део националног система безбедности.
Истовремено, материја етиолошке, феноменолошке и последичне
димензије појава угрожавања безбедности људског порекла, као и
механизама социјалне реакције на злочин додирује се са предметима
криминологије, социјалне патологије и криминалистике, првенствено
криминалистичке методике. Део предмета о војним изазовима и претњама
безбедности, као и о механизмима одбране земље, у тесној је вези са војним
наукама и тзв. правом одбране, ратним и хуманитарним правом.
Осим тога, национална безбедност је повезана и са дисциплинама из
домена економских наука (у сферама тзв. економске безбедности и јавних
финансија), социјалних наука (у сфери тзв. социјалне безбедности),
политичких наука (у сферама управљања системом безбедности и тзв. цивилне
и војне дипломатије), социолошких наука (у сферама тзв. појединачне,
социјеталне и људске безбедности), природних наука (у сферама тзв. еколошке
и биобезбедности), техничко-технолошких наука (у сферама
тзв. информационе безбедности, енергетске безбедности, спречавања и

сузбијања техничко-технолошких катастрофа и високотехнолошког
криминала) и другим. Најзад, у сфери научног истраживања, очигледна је
веза са философским и социолошким наукама.
Национална безбедност је, свакако, повезана и са мноштвом других
наставних и научних дисциплина. Због динамике безбедносне стварности
временом ће сигурно остварити сарадњу и са другим дисциплинама, а
последица таквог стања биће проширивање њеног предмета.
2.2. Теорија националне безбедности

Теорија националне безбедности може да се посматра као основни
конституенс наставно-научне дисциплине и као скуп знања у оквиру шире
научне концепције или гледишта на одређени део безбедносне стварности.
Из првог угла, теорија националне безбедности је уопштен,
једноставан, синтетизован, објашњавајући, информативни, проверљив,
променљив и примењив систем знања и закључака добијених применом
логичких операција, провером хипотеза и емпиријским генерализацијама.
Њима се, у оквирима омеђеним предметом науке, објашњавају развојне и
релационе законитости које владају међу чињеницама, појавама и
процесима које позитивно или негативно утичу на заштићене друштвене и
државне вредности и интересе, усмерава и развија безбедносна пракса и
омогућава сагледавање и предвиђање безбедносних појава.
том смислу, теорија националне безбедности се начелно састоји из
више (под)теорија – учења о неким сегментима предмета националне
безбедности (нпр., теорије функције безбедности, организације безбедности,
угрожавања безбедности, система безбедности, безбедносног менаџмента итд.).
Поред тога, ситуацију усложњава многострукост вредности којима је
неопходно пружити заштиту, о чему такође постоји више теорија (теорија
појединачне, људске, еколошке, енергетске, социјалне безбедности итд.).
Уколико се посматра у другом смислу, теорија националне безбед-
ности подразумева цело учење или делове учења (закључака и тврдњи)
одређених истраживачких праваца и школа. То учење се не мора генерално
односити на националну безбедност, већ на неке њене делове, у контексту
доминантног предмета интересовања истраживачког правца. На пример,
поједине „школе међународних односа“ одређене делове својих учења
посвећују проблему националне безбедности. Значи, национална безбедност
није превасходна преокупација истраживачке школе; истовремено, део знања
који је њој посвећен не односи се на целокупни обим и садржај појма
националне безбедности, већ само на онај који је интересантан из аспекта
међународних односа. Следи краћи приказ неких од њих.11
Приказ истраживачких праваца и школа наведен је на основу текстова: Симић, Д. Р.: Наука о безбедности – савремени
приступи безбедности, Службени лист СРЈ и Факултет политичких наука, Београд, 2002, стр. 55–57; Terriff, T., Croft, S., James,
L., Morgan, P. M.: Security Studies Today, Polity Press, Cambridge, 2001, p. 29–114; Jackson, R., Sørenson, G.: Introduction to
International Relations, Oxford University Press Inc., New York, 1999, pp. 67–270; Weaver, O.: The Rise and Fall of the Inter-
Paradigm Debate, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp.
Први истраживачки правац познатији је као реализам. У оквиру

њега постоји више приступа. Најстарији од њих, класични-доктринарни
реализам, заснован је на идеји и концепцији „вестфалске државе“ по којем
су државе национални чиниоци који се самостално старају о својој
безбедности и благостању. Држава се доживљава као главни актер
међународних односа који су, по својој природи, анархични, неизвесни и
неповерљиви. Да би заштитила своју безбедност, која се своди на њен
опстанак, држава мора непрекидно да увећава своју моћ и одржава „борбени
став“. Моћ државе је полуга њене безбедности, а увећање моћи њен
врхунски интерес. Њена сила ограничена је силом других држава.
Следећи је неореалистички приступ. У оквиру њега постоје две
струје. Према првој, која је познатија као структурни реализам, национална
безбедност сматра се производом структуре међународних односа. Они су
анархични, а анархија је трајна и у будућности ће, као и у прошлости,
вероватно бити насилна. Мултилатерални баланс моћи не сматра се
гарантом безбедности, а нестанак равнотеже снага који је био успостављен
током хладног рата узроковао је многе конфликте, пре свега етничке, верске
и националистичке. Савремене међународне односе карактерише
„надметање у безбедности“ које се у крајњем случају ослања на рат. Стога
је боље да се државе ослоне на „сарадњу у безбедности“ која ће се заснивати
на заједничким интересима, а не на рату.
Друга струја у оквиру овог приступа познатија је као контигентни
(зависни) реализам. Идеје њеног учења заснивају се на тезама да би за
безбедност држава корисније било да сарађују, него да се надмећу, односно да
се национални интереси штите успостављањем равнотеже између
безбедносних претњи и сопствене моћи. Безбедност је приоритетни циљ државе
који се остварује таквим односом моћи у међународном систему који отклања
ризике од агресије. Стога би држава морала да уважава принцип „стратешке
безбедносне рачунице“ који се ослања на обрасце „нултог збира користи и
штете“ од понашања у међународним односима и на интересима безбедности
суседа и ширег окружења. Увећање моћи ради унапређења властите
безбедности умањује безбедност других и доводи до сличних противмера
других држава, што ствара извесну „безбедносну дилему“. Значи,
успостављање равнотеже између способности државе и претњи по безбедност
није могуће, те је лажна и нада кроз борбу за моћ.
Теоретичари у оквиру другог истраживачког правца познатијег као
либерални институционализам намењују институцијама главну улогу у очувању
међународне безбедности. Они пропагирају „рачвање безбедности“ уважавајући
више нивоа безбедности (појединац, друштво, држава, међународна заједница,
планета), затим субјекте безбедности који постоје и делују ван државног сектора
395–404; Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008, pp. 1–129; Стајић, Љ.,
Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура, Драганић, Београд, 2005; Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.:
Безбедносна култура младих – како безбедно живети, Драганић, Београд, 2006; Peoples, C., Vaughan-Williams, N.: Critical
Security Studies – An introduction, Routledge – Taylor & Francis Group, London and New York, 2010.
(тзв. недржавни сектор безбедности) и међународну сарадњу у безбедности. У

оквиру овог истраживачког правца присутно је више учења.
Учења тзв. демократске теорије мира пропагира став по којем се
ширењем демократије унапређују и сви нивои безбедности. Демократија се
сматра и основним извором мира. У том смислу, од великог значаја за
безбедност је управо унутрашње – национално право. Иако потенцира
ненасилна средства, овај правац не одбацује ни реалистичка учења.
оквиру учења тзв. одбрамбеног интернационализма заступа се теза о
„економији страха“ која је заснована на „глобалним давањима и примањима“
светској политици. Према њој, државе су приморане да се баве одређеним
питањима у међународним односима и без своје воље. Истовремено, одређени
унутрашњи проблеми решавају се међународном политиком по принципу:
„нађи јаког савезника и уз његову помоћ реши свој проблем“.
Учење о колективној безбедности инсистира на ефикаснијем систему
„регулисаног институционализованог баланса“, односно на стварању поверења
између држава уместо претераног уређивања националне безбедности. Овај модел
заснован је на три постулата: државе се морају одрећи војне силе у преправљању
status quo; национални интереси морају да буду у функцији интереса међународне
заједнице и државе морају веровати једне другима.
Поборници треће групе тзв. критичких приступа безбедности
одбацују појам анархије као основну детерминанту међународних односа а
референтним објектима безбедности, уместо државе, сматрају друштвене групе
и појединце. Уз то, наглашавају значај недржавних субјеката безбедности, као
и невојне видове безбедности. Претње безбедности уочавају се, пре свега, у
„структурном насиљу код којег насилник није препознатљив, а које постоји кад
год су људи под таквим утицајем да је њихова соматска и ментална потреба
испод њихове могуће реализације“. С друге стране, социјални
конструктивисти не поричу стање анархије у међународним односима, као ни
да је увећање властите моћи одговор на сумњу у искрене намере других држава
(тзв. егзистенцијални грч). Превазилажење сумњи доводи до мирољубивог
решавања сукоба у оквиру безбедносне заједнице држава која је заснована на
узајамном поверењу. Феминистичка струја указује на значај превазилажења
дискриминације и занемаривања женског пола приликом решавања
безбедносних проблема, првенствено као најмасовнијих жртава и избеглица
ратова. Постмодерно промишљање безбедности указује на немогућност
дефинисања јединствених правила у одвијању и тумачењу појава од значаја за
безбедност, те апострофира њихову релативност. Поједностављење и
редуковање стварности с циљем стварања теорија може да буде опасно. Најзад,
присталице школе глобалног друштва заступају тезу да је систем суверених
држава уступио место глобалном друштву које обухвата појединце, друштвене
групе, народе итд. Реч је о идеји стварања светске заједнице појединаца коју ће
подржавати тзв. заједничко право човечанства, односно светско право. Указују
и на опасност глобалних безбедносних изазова и претњи.
Теорија безбедносне културе указује на значај личног морално

допустивог, законитог, одговорног, непрекидног и правовременог понашања
достизању и заштити сопствених, туђих и колективних вредности и
интереса. Извесном (само)едукацијом појединци и колективи оспособљавају се
да се о виталним вредностима и интересима самостално старају, да
благовремено уочавају безбедносне претње, да спрече њихов настанак, а ако
настану – да самостално, колективно или алармирањем одређених субјеката
безбедности спрече наступање штетне последице, односно да правовремено и
правилно отклоне наступелу последицу. Безбедносна култура је првенствено
значајна из аспекта управљања државом (безбедносно-политичка култура),
управљања системом безбедности (безбедносно-организациона култура),
одређених професија, пре свега субјеката безбедности (професионална
безбедносна култура), и целокупног друштва (масовна безбедносна култура –
тзв. безбедносно самоорганизовање друштва) и државе (култура националне
безбедности). Манифестује се и као тзв. саобраћајна, еколошка, економска,
здравствена и у другим видовима.
Значај теорије безбедности недвосмислено се везује за безбедносну
праксу. Наиме, ефикасност у решавању безбедносних проблема добрим делом
је условљена резултатима научноистраживачког рада: успешна заштита
друштвених вредности и интереса, тј. ефикасно спречавање и сузбијање појава
угрожавања безбедности и санирања деструктивних последица резултанта је
закључака научног истраживања њихових етиолошких, феноменолошких и
последичних обележја и научно пројектоване, те на бази тога нормативно
дефинисане друштвене реакције на угрожавајуће појаве.
Значи, стратешки циљ теорије безбедности је да се применом правила
методологије научног истраживања пронађу одговарајуће и ефикасне
безбедносне стратегије, политике и методике заштите виталних друштвених
вредности и интереса. Из овога се види да је значај теорије националне
безбедности најмање трострук: научни, који се огледа у континуираном развоју
фонда научног знања из области безбедности и, практични, који се огледа у
изналажењу модела за решавање конкретних безбедносних проблема,
унапређењу безбедносне праксе и достизању оптималног стања безбедности.
Њихова спона је педагошки значај, који се огледа у едукацији будућих и
актуелних припадника система безбедности да применом теорије решавају
конкретне проблеме и унапређују безбедносну праксу, одашиљући повратну
информацију којом се унапређује теорија, али и у едукацији грађана развијањем
њихове безбедносне културе.
Због континуирано забрињавајуће динамике безбедносне стварности,
пред теоријом националне безбедности је озбиљна мисија континуираног
истраживања: сложеног – мултикаузалног порекла многих појава угрожавања
безбедности, што захтева тзв. глокални истраживачки приступ који уважава
динамику локалног социокултурног амбијента и његовог дијалектичког односа
са глобалним безбедносним контекстом; феноменолошке димензије
безбедносних појава које су мултиманифестне, сложеног процеса реализације,
уз тенденцију сталне метаморфозе; квантитета и квалитета последица
угрожавајућих појава; интеракције и кумулативног дејства разних појава

угрожавања безбедности; тенденција злоупотребе савремених научних
достигнућа при нападању заштићених вредности и интереса; могућности
конципирања и иновирања Стратегије националне безбедности и других
посебних и појединачних, пре свега, превентивних безбедносних стратегија;
праваца реформе националног система безбедности, могућности замене
традиционалних метода савременим методима и средствима и унапређења
модела стручног усавршавања кадра; начина искорењивања незаконитог
поступања субјеката безбедности; праваца унапређења сарадње субјеката
безбедности на националном и наднационалном нивоу итд.
Тенденције развоја теорије националне безбедности паралелно су
усмерене према два правца: ка интеграцији научних знања у оквиру јединствене
и самосталне наставно-научне дисциплине, односно ка партикуларизацији у
теорије више различитих дисциплина у оквиру којих се проучавају поједини
делови теорије и предмета националне безбедности. Оправданост прве
тенденције је у озбиљном устоличавању нове научне дисциплине која има
сопствени предмет, теорију, језик и метод, а оправданост друге тенденције је у
потреби формирања посебнијих и опширнијих фондова научног знања који су
у функцији специјализације субјеката безбедности за решавање појединих
видова савремених безбедносних проблема.
поред све израженије тенденције партикуларизације, национална
безбедност ће сигурно још дуго бити основна (фундаментално-применљива)
дисциплина из које се црпу научни конституенси изведених дисциплина.
2.3. Језик националне безбедности

Као научно-наставна дисциплина, национална безбедност има
развијен појмовно-категоријални апарат. Њега чине струкован језик и
појмови из језика комплементарних дисциплина.
Наиме, безбедносне науке имају, иако не у потпуности „заокружен“,
али у доброј мери разрађен, само њима својствен појмовно-категоријални
апарат (тзв. спецификован – струкован језик). Он је, свакако, компонента
њиховог идентитета. Овом приликом ће неки од њих бити само поменути, а
касније и детаљније елаборирани: безбедност, стање безбедности, организација
безбедности, функција безбедности, систем безбедности, субјекти безбедности,
снаге безбедности, послови безбедности, задаци безбедности, мере
безбедности, активности безбедности, угрожавање безбе-дности, извори
угрожавања безбедности, носиоци угрожавања безбедности, вид и облик
угрожавања безбедности, објект угрожавања безбедности, последица
угрожавања безбедности, референтне вредности, референтни интереси, изазов
безбедности, ризик безбедности, претња безбедности, концепти безбедности,
појединачна безбедност, људска безбедност, соција-телна безбедност,
национална безбедност, међународна безбедност, регионал-на безбедност,
глобална безбедност итд.
Истовремено, област теорије и праксе националне безбедности је

толико широка, интердисциплинарна и мултидисциплинарна, да ју је некад
тешко јасно разграничити од других научних области, попут криминолошке,
правне, војне, политиколошке итд. У том смислу, национална безбедност
користи њихов језик, стручну терминологију и појмовна одређења.
Како је област безбедности веома динамична, то и језик
безбедносних наука карактерише стална појава нових и „хибридних“
(модификовање појединих или комбиновање постојећих) појмова, те
континуирана потреба за ревизијом и допуном.
Приликом употребе језика безбедносних наука често долази до
извесних проблема. Наиме, иако су многи појмови из области безбедности
дефинисани међународним правом, националним законодавством, домаћим
иностраним научним и стручним радовима, конвенционално одређени
праксом сектора безбедности, па чак и извесним лексиконима12, може се
слободно говорити о извесној терминолошкој збрци, разилажењу или
узајамном зближавању.
Наиме, готово је уобичајена пракса обележавања истих појава
различитим терминима, обележавања различитих појава истим терминима,
стварања непотребних синонима и хомонима, те коришћења ненаучног
појмовно-категоријалног апарата. Стога постоји оправдана потреба да се
дефинишу и дистанцирају значења термина који се могу срести у теорији и
пракси безбедности. На том путу неопходно је утврдити етиолошку и
феноменолошку природу категорија које се дефинишу, етимолошко
значење термина и синтагми који се користе за њихово обележавање и
разјаснити дилеме око битних разлика сличних безбедносних појава и
њиховог терминолошког уобличавања.
Језик науке је од великог значаја за безбедносну праксу. Збрка која
настаје неправилним терминолошким означавањем појава безбедности
искривљује слику о стварном стању и проблемима, онемогућава реално
сагледавање њихових трендова и умањује ефикасност система безбедности.
Познавање и правилно коришћење појмовно-категоријалног апарата
неопхо-дно је за основну и недвосмислену комуникацију и за избегавање
забуна, заблуда и вишеструких стандарда приликом третирања
безбедносних појава, а указује и на развијеност безбедносне културе.
2.4. Методи истраживања безбедносних појава
Научни метод је начин помоћу којег се стиче, проверава и развија
научно сазнање. Научно је свако знање које је опште, истинито, објективно,
прецизно, систематично, проверљиво и елемент је система знања одређене
науке. Основне функције научног метода обухватају откривање и доказивање
нових научних тврдњи, практично проверавање и оцењивање научног знања,
Пионирске и, за сада једине покушаје да се код нас израде лексикони безбедности, учинили су: Ђорђевић, О.: Лексикон
безбедности, Привредапублик, Београд, 1989. и Радуловић, Р. Б.: Лексикон безбедности и заштите,
Правни факултет, Нови Сад, 1994.
самоисправљање (напуштање или преиначавање) сопствених тврдњи науке и

усмеравање истраживача у односу на објекте стварности која се проучава.13
Научно истраживање је систематски, објективни, критички,
контролисани и репликативни процес стицања нових информација
неопходних за идентификацију и решавање проблема у науци и другим
областима човековог рада. Настанком, развојем и сазнајном вредношћу
метода сазнања и техничких поступака научног истраживања, као и
проучавањем компоненти научног истраживања и структуре научног знања,
бави се методологија (научног) истраживања.14
методологији истраживања безбедносних појава користе се
општи истраживачки методи, пре свега опште логичке операције суђења и
закључивања, односно индукција, дедукција, анализа, синтеза, аналогија,
генерализација, као и принципи формалне логике (принципи идентитета,
непротивречности, искључења трећег, довољног разлога) како би се дошло
до извесних научних описа (дескрипција), научних класификација
(типологизација), научних објашњења (експланација), научних закона и
евентуалних научних предвиђања.15
Затим, користе се методи превасходно друштвених наука, јер већину
безбедносних феномена чине друштвене појаве. У мањој мери се користе
методи природних и техничко-технолошких наука, када је потребно истражити
безбедносне појаве такве природе. Наравно, ови су методи прилагођени
потребама безбедносних наука и природи безбедносних појава.
истраживању појава безбедности могућа је примена више
научних метода, па ће у делу текста који следи бити представљени они који
су за то, из разних разлога, најприкладнији.
Метод увида у постојеће писане изворе (тзв. анализа садржаја) је
незаобилазан у проучавању сваког научног проблема. Нарочито су значајни
научна методологија, подаци, знања и закључци ранијих истраживања
истородних проблема. Ограничења у примени овог метода повезана су са
малим бројем писаних извора о многим безбедносним феноменима.
Метод секундарне анализе података погодан је за сагледавање обима,
структуре, често и квалитативних својстава (последица у виду материјалне
штете, угрожавања здравља лица и сл.) тзв. масовних безбедносно-
интересантних појава, које су већ истражене. У том смислу, погодна је употреба
статистичког метода, превасходно за квантитативно сагледавање
угрожавајућих појава према њиховим елементима (виду и облику испољавања,
последици, носиоцу угрожавања, мотиву и сл.), уз уважавање извесних
временских и просторних параметара. На основу резултата истраживања могу
се идентификовати тзв. неуралгичне тачке (територијална
Ристић, Ж.: Исто, стр. 91–96.

Исто, стр. 100, 99.
Опширније, у – Мијалковић, С.: О методологији истраживања у области безбедносних наука, Безбједност – полиција
– грађани, бр. 3–4/2010, Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Бања Лука, 2010, стр. 361–371. У
теорији безбедности често се наглашава да су научни циљеви дескриптивни (описивачки), аналитички (анализа
проблема sui generis) и прескриптивни (изналажење решења проблема уз ослонац на предвиђање). Prins, G.: Notes
toward the Definition of Global Security, American Behavioral Scientist, No. 6, May 1995, p. 821.
дистрибуција појава) или „неуралгични термини“ (временска дистрибуција

појава) у којима је угрожавање безбедности, по обиму или по одређеним
садржајима, интензивније.
Међутим, примена овог метода скопчана је са извесним тешкоћама.
Прво, могу се сагледати само појаве угрожавања које су познате и чија је
последица видљива; степен „тамне бројке“ знатно је већи. Даље, могу се
сагледати само појаве које су евидентиране. Често се о многим појавама не воде
посебне евиденције, а тамо где и постоје, најчешће нису ажурне. Неке од њих
нису централизоване не само на нивоу државе већ ни на локалном нивоу.
Најзад, примена овог метода захтева постојање извесних стандардизованих
критеријума на основу којих би се безбедносне појаве класификовале.
Метод посматрања погодан је за непосредно чулно опажање одређених
елемената угрожавајућих појава. Посматрач је у ситуацији да прати развојни ток
појаве, односно да уочава њене узроке, актере, понашање актера и последице.
Посматрање са учествовањем подразумева да истраживач учествује
реализовању безбедносне појаве. Овај метод је погодан за посматрање
понашања учесника неких масовних појава (нпр., грађанских нереда, насиља на
спортским приредбама и сл.). Посматрач може и да снима појаву (аудио или
аудио-видео) и да касније вишеструко анализира садржај записа.
Примена овог метода такође подразумева извесна ограничења.
Многе појаве се не могу посматрати јер се одвијају тајно, без присуства
трећих лица. Затим, у многим ситуацијама посматрач (нарочито уколико је
припадник система безбедности) неће дозволити наступање последица само
да би конкретну појаву сагледао у њеном тоталитету. Такође, и видно поље
посматрача је ограничено позицијом са које посматра појаву. Може се
догодити да се уочи последица угрожавања, а не и развој појаве, или
обрнуто. Разлог томе је и брзина којом се одвијају догађаји.
Метод испитивања погодан је за непосредно или посредно
добијање информација, података, вредносних ставова и судова од већег
броја лица. У оквиру њега примењује се више техника истраживања:
интервјуисање, анкетирање, тестирање.
а) Интервјуисање је непосредна комуникација истраживача и лица – извора
информација. Интервју може бити неусмерени (близак слободном разговору) или
усмерени (према строго планираним и прецизним питањима); индивидуални (један
испитивач интервјуише једног испитаника), групни (један или више испитивача
интервјуишу више испитаника) и колективни (испитаник је колектив) 16. За
добијање што објективнијих података примењује се тзв. дубински интервју,
детаљнији и обимнији усмерени разговор. Такви се интервјуи често спроводе и са
одређеним фокус групама, које са безбедносним појавама „везује“ слично
субјективно искуство (актери, жртве или посматрачи).
б) Анкетирање је прикупљање података од већег броја лица који писано
или усмено одговарају на више конкретних питања. Она могу да буду
формулисана тако да се од испитаника захтева да дају свој одговор на питање,
Милошевић, Н., Милојевић, С.: Основи методологије безбедносних наука, Полицијска академија, Београд,
2001, стр. 240.
да допуне започету констатацију, да изаберу један од више понуђених одговора

или да на скали одређеног опсега обележе ниво тачности констатације или
квалитета неке појаве. Анкетни листови, односно скале морају се конципирати
тако да добијеним подацима може да се стекне што потпунија слика о предмету
истраживања. Примена скала је погодна за оцену међуљудских односа у
службама безбедности или између њих и грађана (тзв. социометријски метод)
и квалитета и интензитета њиховог односа према угрожавајућим појавама.
Скалирањем17, које може да представља варијацију комбинације метода
мерења и испитивања техником анкетирања, могу се мерити (бројањем,
рангирањем, рангирањем уз утврђивање разлике међу скалним вредностима)
извесни садржаји из области стварања и угрожавања безбедности (нпр.,
рангирање метода којима се решава неки безбедносни проблем на основу
степена њихове ефикасности).
в) Тестирање лица може да се користи за проверу одређених знања
испитаника о појавама угрожавања безбедности и њихових способности да у
конкретним ситуацијама правилно реагују како би је спречили или сузбили.
Овом техником се може утврдити ниво стручности и обучености лица и њихове
безбедносне културе. Уколико после тестирања следи едукација испитаника,
пожељно је поновити тестирање. Компарацијом резултата добиће се закључци
о ефектима едукације и правцима њеног унапређења.
Методом испитивања могу се прикупити драгоцени подаци. У
одређеним ситуацијама, то је и једини начин за стицање сазнања о безбедносној
појави. Међутим, примена сваке од наведених техника подразумева извесна
ограничења. Могуће је да интервјуисано или анкетирано лице не буде
објективно, односно да прећути одређена сазнања због страха од кажњавања
или од етикетирања или „одмазде“. Због тога би анкета, уколико је анонимна,
требало да буде извор објективнијих података. Овим техникама се само
делимично сагледава ниво стручности и безбедносне културе лица.
Посебан вид испитивања су тзв. студије самооптуживања и студије
о жртвама. Студије самооптуживања су испитивања респондената о
њиховом учешћу у извршењу кривичних или других кажњивих дела,
обично у одређеном периоду. Таква испитивања су нарочито погодна за
истраживање „тамне бројке“ криминалитета. Студије о жртвама спроводе
се ради утврђивања званично нерегистроване виктимизираности
анкетираних лица, односно утврђивања да ли су одређена лица, обично у
одређеном периоду, била жртве неке угрожавајуће појаве.18
За проучавање одређених безбедносних проблема погодан је метод
случаја (познатији као студија случаја). Најпогоднији су тзв. живи случајеви
(случајеви у току), док анализа минулог (окончаног) случаја представља
реконструкцију ситуације.19 Прикупљањем свих релевантних и доступних
података могуће је свестрано и целовито сагледавање конкретних
Goode, W. J., Hatt, P. K.: Методи социјалног истраживања, Југословенски завод за проучавање школских и просветних
питања, Београд, 1966, стр. 219–278.
Игњатовић, Ђ.: Криминологија, Номос, Београд, 1998, стр. 92–96.
Милосављевић, С., Радосављевић, И.: Репетиторијум из методологије друштвених истраживања, Београд, 1988, стр. 200–
205.
безбедносних појава, њихових битних елемената и развојне димензије.

Значај овог метода почива на претпоставци понављања одређених
сегмената одвијања угрожавајућих појава и праксе националног система
безбедности. Због тога је најбоље применити метод вишеструког случаја.
Једна од варијанти овог метода је и тзв. лонгитудинално истраживање, тј.
проучавање конкретног безбедносног феномена у дужем периоду.
Примена експеримента, као метода посматрања појава и процеса у
контролисаним условима одређеног вештачки изазваног стања, ограничена је
истраживању појава стварања и угрожавања безбедности.20 Одређене појаве
се могу изазвати вештачки, као нпр., војна мобилизација становништва ради
утврђивања мотивисаности, брзине и ефикасности за учешће у одбрани земље.
Међутим, експериментисање је незаконито, нехумано и неетичко у случају
неких појава (нпр., терористички напад, оружана агресија итд.).
Компаративном методом могуће је упоредно сагледавање
безбедносних феномена са одређене временске и/или просторне дистанце.
Тако се могу упоређивати стања безбедности једне земље у различитом
времену (тзв. историјско-компаративни метод); стања безбедности у
различитим георегијама једне или више држава (тзв. просторно-
компаративни метод) итд.
Све већа сложеност и тајност одвијања угрожавајућих појава, али и
метода и послова безбедности онемогућују или ограничавају примену многих
од наведених истраживачких метода. Због тога треба комбиновати више метода
и ангажовати тимове стручњака разних профила. Тиме би се повећала
објективност и прецизност научног сазнања. У том смислу, истраживање
безбедносних феномена захтева мултисекторски (мултидисциплинарни и
интердисциплинарни) и системско-структурални приступ.
Листа научних метода и техника истраживања појава (не)безбедности
свакако није коначна. С обзиром на ограничене финансијске могућности наших
истраживача, ови методи су можда најприкладнији, а с обзиром на сиромашну
праксу оваквих научних истраживања, најадекватнији.
2.4.1. Извори података о безбедносним појавама
истраживању безбедносних појава могу да се користе разни извори
података. Могућност њиховог коришћења зависи од више фактора, пре свега
од тога да ли је појава позната или није откривена; да ли о њој постоје писани
трагови; да ли су активни и/или пасивни актери појаве, односно сведоци по
„виђењу и чувењу“ спремни да сарађују са истраживачем; да ли стручне службе
националног система безбедности имају овлашћење да издају саопштења и
изводе из својих евиденција; да ли су припадници сектора безбедности спремни
да сарађују са истраживачем; ако су спремни, да ли имају обавезу чувања
службене тајне; затим, проблеми у вези са конспиративношћу у погледу
систематизације послова, задатака, кадровске структуре и актуелних задатака;
доступност база података страних служби
Упореди са – Шушњић, Ђ.: Критика социолошке методе – Увод у методологију друштвених наука, Градина, 1973,
стр. 65–68.
безбедности и међународних организација; утицај политике на рад служби

безбедности и научноистраживачких институција итд.
Због сложености проблема који се истражују, неопходно је
комплементарно коришћење већег броја извора, и то како постојећих, тако
и оних који се стварају за потребе самих истраживања.
Од већ постојећих извора података најпогоднији су:
прописи међународног, националног и упоредног права, као и
подзаконски акти субјеката система безбедности;
стручни и научни радови о безбедносним појавама које су
обрађене из безбедносног, али и из аспекта других дисциплина
(криминологије, казненог права, међународног права, међународних
односа, војних наука, криминалистике итд.);
садржаји електронских и писаних медија, нарочито званична
саопштења државних и других органа и институција за јавност, односно
резултати тзв. истраживачког новинарства; веома су значајни документарни
и играни филмови који су засновани на истинитим догађајима, односно на
историографској и (ауто)биографској писаној грађи, као и сведочења
(интервјуи) актера појединих безбедносних појава;
институционални подаци које друштво ствара независно од
научних интереса, а који се односе на:
квантитативно праћење појава од значаја за безбедност, пре свега,
евиденције и статистички извештаји државних органа (владе, парламента,
полиције, обавештајних служби, војске, правосудних органа итд.), невладиних
организација, органа других држава и међународних организација и
документа из архива поменутих државних институција,
међународних, невладиних и других струковних организација.
Извори података који се непосредно стварају за потребе
истраживања биле би шире искуствене евиденције које се не исцрпљују из
постојећих извора, већ се стварају непосредним ангажовањем истраживача.
Пре свега, реч је о:
грађанима, првенствено онима који су имали лично или
посредно искуство у вези са неком безбедносном појавом;
радницима државних органа и органа локалне самоуправе;
политичкој елити, посебно у вези са питањима од стратешког
значаја за безбедност (развој система безбедности, међународна
безбедносна сарадња, политика и стратегија безбедности итд.);
службеницима међународних организација;
припадницима служби безбедности других земаља;
припадницима недржавног сектора безбедности (као и записима
заштитних камера или уређаја за аудио надзирање простора);
активистима невладиних организација;
медијским радницима, нарочито ако се баве тзв. истраживачким
новинарством и
научним радницима (радницима високошколских установа,

научних института, државних органа, невладиних организација,
самосталним истражива-чима) и другим изворима.
Поузданост података и научних извора је различита. Исто тако, често
се и подаци о истим појавама разликују уколико су добијени из различитих
извора или различитим методима. Резултати истраживања биће поузданији
уколико су подаци добијени из већег броја извора и различитим методима.
Научна истраживања од значаја за националну безбедност

Научно истраживање безбедносних појава је процес објективног
сагледавања њихових развојних, манифестних и последичних димензија
применом правила методологије научног истраживања.
Начелно, у сектору безбедности спроводе се два типа истраживања.
Оперативна истраживања спроводе стручна тела служби безбедности у оквиру
редовних послова аналитике или с циљем решавања конкретних безбедносних
проблема. Иако се често спроводе одређеним научним методама, не предузимају се
у научне сврхе. Научна истраживања спроводе се
оквиру научних пројеката за унапређење стања безбедности или с циљем
отклањања конкретних негативних појава на одређеном простору, и
заснована су на методологији научног истраживања.21
Реч је о сложеном процесу који подразумева идентификовање извесног
научног проблема, дефинисање проблема истраживања, постављање хипотеза,
извођење логичких последица хипотеза, избор истраживачке стратегије и нацрта
истраживања, развијање мерних и осталих средстава истраживања, одређивање
популације и бирање узорка, извођење истраживања и прикупљање података,
обраду и анализу прикупљених података, тумачење резултата истраживања и
извођење закључака, писање извештаја о истраживању.22 Следи осврт на
круцијалне делове и стадијуме научног истраживања.
Предмет истраживања су појаве, процеси и стања ка којима је усмерена
пажња истраживача. То су најчешће узроци угрожавања и услови који погодују
њиховом развоју, носиоци угрожавања, облици угрожавања, вредности које се
нападају и последице угрожавања, односно механизми заштите (субјекти, снаге,
активности, мере и послови безбедности) вредности и интереса.
Проблем истраживања је питање (непостојање знања) чији ће
одговор (резултати истраживања) попунити постојећу празнину у систему
научног знања. То су најчешће полемичне корелације (однос, утицај)
извесних фактора у процесу стварања или угрожавања безбедности.
Хипотеза истраживања је претпостављени јасан, прецизан,
недвосмислен, вероватан и проверљив одговор на проблем истраживања,
односно пробно (хипотетичко) решење правилно уоченог, постављеног и
формулисаног проблема истраживања.
Види – Извори, технике и технологије прикупљања информација за потребе корисника обавештајних

података, Образовно-истраживачки центар Безбедносно-информативне агенције, Београд, 2004.
Ристић, Ж.: Исто, стр. 100–120.
Циљеви истраживања су теоријски (унапређење фонда научног

знања) и/или практични (решавање практичног безбедносног проблема).
Обрада података и информација који су прикупљени научним
методама подразумева њихову анализу, синтезу, индукцију, дедукцију,
генерализацију и укрштање с циљем извођења закључака о њиховој
корелацији и међуутицају, односно о најпогоднијем начину за решавање
научног проблема.
Резултати истраживања су закључци до којих се дошло обрадом
података који су прикупљени извесним истраживачким методама. Њиме
може да се потврди, а може и да се оповргне или да се не одговори на
постављену хипотезу.
Научноистраживачки рад је веома значајан за решавање проблема
безбедности. Међутим, код нас је годинама заступљен став да „теоријом треба
да се баве теоретичари, а праксом практичари, те да теорија често и нема баш
везе са праксом“. Реч је о предрасуди чије су последице по безбедност често
озбиљне и дугорочне, јер су теорија и пракса безбедности у односу међуутицаја
и међузависности, те једна другу допуњују и унапређују. Потреба за „применом
науке у пракси безбедности“ је неспорна и очигледна.
Наиме, многи актуелни проблеми безбедности прате друштво од његовог
настанка. Истовремено, јављају се модификована угрожавања (нпр., транснационални
организовани криминал), потпуно нове претње (нпр., пролиферација оружја за масовно
уништавање, високотехнолошки криминал, кријумчарење генетског материјала итд.), а
приметна је и „ренесанса“ угрожавајућих појава које су сматране „реликтом
прошлости“ (нпр., трговина људима). Очигледно је да је угрожавање безбедности
човека константа, да је стање идеалне безбедности немогуће достићи, али и да је
безбедносне изазове
претње донекле могуће контролисати. Један од услова за то је и њихова
свеобухватна спознаја, као и идентификација механизама помоћу којих
могу да се контролишу, што је један од циљева наука безбедности.
Даље, унапређење безбедности је изузетно комплексно. Ни један
модел нити стратегија решавања безбедносних проблема нису апсолутно ни
трајно ефикасни. Решавање мултикаузалних проблема безбедности који
постоје годинама, па и вековима је спор и дуг процес који захтева корениту
реформу националних и наднационалних безбедносних механизама, те
нове капацитете и културу безбедности до чијих се ефикасних модела
долази научним истраживањима.
Такође, конципирање универзалних образаца ефикасног решавања
проблема безбедности је немогуће. Ово првенствено стога што је безбедносна
проблематика добрим делом рефлексија стања и промена у друштву, односно
политичког, нормативног, моралног, економског, социјалног и укупног стања
безбедности у земљи и окружењу. Истовремено, безбедносна проблематика се
разликује од земље до земље, па некада није ни приближно уједначена у
различитим крајевима једне државе. Основ за превазилажење таквих проблема
такође се крије у резултатима научних истраживања.
Најзад, модел који је у једном тренутку осигуравао оптималну

безбедност и успешно решавање безбедносних проблема сигурно неће заувек
бити једнако ефикасан. Неопходно је да се континуирано ревидира у складу са
новим безбедносним потребама, које се утврђују научним методама.
Допринос науке решавању безбедносних проблема је уочљив у бројним
магистарским тезама, докторским дисертацијама, монографијама, студијама,
зборницима радова, научним и стручним часописима, документа-рним
филмовима, предавањима, семинарима, научним конференцијама и сличним
научно-образовним активностима. Од посебног су значаја научни пројекти који
се реализују у оквиру појединих института, високошколских установа,
владиних и невладиних организација. Многе од ових пројеката, неретко,
финансирају министарство надлежно за науку, државни сектор безбедности,
међународне организације. У њиховој реализацији и рецензирању често
учествују и носиоци највиших научних титула и звања, што резултатима
истраживања даје нарочит легитимитет.
Међутим, резултати наведених истраживања се ретко када озбиљно
разматрају, а још ређе имплементирају у правни поредак и безбедносну праксу.
Тиме се занемарује њихов друштвени значај и оправданост реализовања. Таква
пракса је неозбиљна и, нажалост, увелико присутна и код нас, те сви имамо
обавезу да уложимо напоре како бисмо је променили.
3. 1. Најчешћи проблеми у истраживању безбедносних појава

Истраживање безбедносних појава је, услед њихове комплексне
природе, повезано са бројним тешкоћама. Најчешћи проблеми који
отежавају истраживачке напоре су:
недовољна научна знања о појединим безбедносним, пре свега,
угрожавајућим појавама и механизмима супротстављања таквим појавама;
оскудност референтне литературе (нарочито на српском језику)
као последица претходног проблема;
конфузија у дефинисању и вишеструкост стандарда у квалификовању
безбедносних појава, што је делимично последица мањкавости појмовно-
категоријалног апарата, али и непрофесионализма и утицаја политичког фактора на
рад националних и наднационалних безбедносних механизама;
ограниченост извора и доступности података, и то махом на
званичне податке владиних, међувладиних и невладиних организација,
односно на постојећу, скромну литературу;
непрецизност постојећих емпиријских података услед велике
тамне бројке и неразвијености механизама и стандарда аналитичког
истраживања безбедносних појава;
различитост, па и контрадикторност података о неким
безбедносним појавама који потичу из различитих извора;
поверљива природа многих података;
непотребно мистификовање (‘вео тајне’) деловања безбедносних

служби, као последица конспиративности у њиховом раду, али и њихове
сензационализације у медијима и популарној литератури;
тешкоће посматрања појединих безбедносних појава независно
од других појава, због њихове интеракције и динамичне природе;
немогућност манифестовања безбедносних појава у апсолутној
истоветности, што отежава њихово описивање и објашњавање и захтева
проучавање већег броја догађаја у дужем периоду;
неразвијена методологија научног истраживања безбедносних
појава, мали број реализованих истраживања и још мање публикација у
којима је дат методолошки оквир спроведених истраживања;
непостојање методологије за прецизну оцену ефеката предузетих
мера, послова и активности безбедности, нарочито превентивних;
недовољна материјална улагања у научноистраживачки рад;
изражена нетолерантност и неосновано потцењивање туђег
научноистраживачког рада у „науци и пракси“ безбедности;
потенцијална угроженост личне безбедности истраживача и многи
други.
Истакнуте су само суштинске тешкоће у истраживању безбедносних
појава. Свакако да постоје и друге, али и да је реално очекивати нове
проблеме због изузетне динамичности безбедности.
БЕЗБЕДНОСТ
Појам безбедности
1.1. Логичка анализа безбедности
Човечанство је „окупирано безбедношћу“ и „опседнуто трагањем за
њеним унапређењем“. Иако механизми за заштиту безбедности никада нису
били развијенији, друштво се никада није осећало рањивијим. Често се
поставља питање: шта је безбедност и шта значи бити безбедан? Још чешће
се питамо да ли уопште и треба постављати оваква питања јер је много тога,
само по себи, јасно. Међутим, да ли је тако?
Неспорно је да је безбедност једна од основних људских потреба:
непобитна гаранција опстанка, напретка и благостања, економске сигурности
могућности, хуманости и поретка; слободног живота без страха или
тешкоћа; универзално добро на које сви имају право, али и свечано обећање
политичких лидера којима је безбедност људи „прва обавеза“, најважнији циљ
у унутрашњој и спољној политици; спремност да се успостави јака веза између
појединца и света, државе и грађанина, да се превазиђу страхови и
несигурности које носи свакодневни живот, као и огромне просторне, културне,
економске и геополитичке сложености савременог човечанства. Укратко, то је
један од „најтврдоглавијих и најтрајних снова модерног доба јер није стабилна
појава и почива на несигурности и патњи.“1
Међутим, опседнутост безбедношћу није продукт модерног друштва.
Од како је „протеран из раја“, човек је морао сам себи да обезбеди услове за
опстанак, тј. за преживљавање и продужетак врсте, у условима који су често
били крајње сурови (по принципу – ако се сам не сачуваш, нико те сачувати
неће). Задовољавајући нагон за самоодржањем, у почетку инстинктивно (тзв.
биолошка програмираност јединке), а касније и рационално, човек је морао да
стиче и развија извесне вештине, да удружује напоре с другима, али је почео и
да се понаша на начин којим угрожава опстанак других.
Значи, трагање за безбедношћу је од инстинкта (нагона), који је биолошка
категорија, постало циљана и сврсисходна „свесна“ психолошко-материјална
појава, односно појединачни и колективни рад, функција, организована делатност,
занимање. Постајући цивилизацијска и културолошка тековина, постало је и
конкурентно и с опречним циљевима у односу на друге појединце и колективе.
Трагање за безбедношћу је континуиран и бесконачан процес, а безбедност
спознајна појава, неспорна и универзална потреба. То је циљ којем тежи човек, а у
метафизичком смислу – и биљни и животињски свет.
Burke, A.: Исто, стр. 1.

Суштина и филозофија безбедности од увек су исте, само су се мењали

природа и облици угрожавања, као и стратегије човековог реаговања на њих.
Некад су то биле само појаве природног порекла попут глади, суше, поплава,
земљотреса, опасних животиња, епидемија заразних и смртоносних болести
итд. Временом је највећа претња човеку постао други човек који је водио
ратове, освајао и експлоатисао друге, убијао их итд. Данас су то још и
последице техничко-технолошког развоја: загађивање животне средине,
технолошки акциденти, вештачки генерисане заразне и смртоносне болести,
оружје за масовно уништавање, геофизичко оружје итд. Неспорно је да су
опречни феномени безбедности и угрожавања безбедности највернији
историјски пратиоци човека, те да су стари колико и он.
Готово да нема речи као што је „безбедност“, која се више користи у
савременом животу, а да је појам који се њоме означава истовремено мање
одређен и јасан. Подједнако је употребљавају теоретичари безбедности, али и
политичари, државници, представници међународних организација и
невладиног сектора, индустријалци, пољопривредници, медицинари, еколози,
просветари, правници, економисти, метеоролози, грађани..., да не говоримо о
полицајцима, војницима, обавештајцима, судијама и сличним професијама.
Тако долазимо до закључка да је одређење безбедности мултидефини-
цијско и неуниверзално. Сви схватају или назиру његово значење, а мало ко уме да
га сажето изложи и образложи. Неспорно је да, у најопштијем смислу, безбедност
постоји када постоји и несметано се испољава (достиже се, развија и унапређује,
може да се ужива) оно што је (за нас) вредно и значајно, и када је такво стање
очигледно извесно, предвидиво2 и контролисано, што подразумева и (нашу)
способност да га заштитимо од нежељених утицаја.
Значи, безбедност се може сматрати процесом, а пре свега (жељеним)
производом тог процеса – стањем. Бити безбедан значи бити заштићен од
утицаја нежељених појава, и осећати се заштићеним (сигурним, без страха) у
предвидивом и контролисаном амбијенту. Безбедност је резултанта односа-
баланса између стварне и потенцијалне угрожености референтних вредности
интереса и постојећих капацитета (људских, материјалних, организационих
функционалних) који их штите. Апсолутна безбедност је идеална
категорија. Речју, безбедност је симбиоза безопасности (одсуство претњи) и
сигурности (одсуство страха) у односу на извесне вредности и интересе.
истом обиму се употребљава и синтагма „угрожавање безбедности“.
Иако је њено одређење супротно појму безбедности (па је и њено разумевање
условљено разумевањем безбедности), изгледа јасније. Генерално, угрожавање
безбедности постоји увек када се доводи у питање постојање, испољавање и
уживање оног што је (за нас) вредно и значајно, односно када се на референтним
вредностима јављају или се могу јавити нежељене промене или се не могу
(делимично или у потпуности) несметано уживати. Значи, и
„Потреба за безбедношћу заснива се на тежњи ка предвидљивости, извесности у погледу судбине најважнијих добара
вредности којима личност и ужа или шира заједница располажу или им стреме.“ Димитријевић, В.: Безбедност и политичка
заједница, Појам безбедности у међународним односима, Савез удружења правника Југославије, Београд, 1973, стр. 7–38, у:
Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 19.
БЕЗБЕДНОСТ 25
угрожавање безбедности је процес (деструкција, разарање вредности), али и

стање које је његова последица (небезбедност, угроженост, несигурност).
БЕЗБЕДНОСТ НЕБЕЗБЕДНОСТ
(ЗАШТИЋЕНОСТ, СИГУРНОСТ) (УГРОЖЕНОСТ, НЕСИГУРНОСТ)
СТВАРАЊЕ ВРЕДНОСТИ РАЗАРАЊЕ

(ЗАШТИТА) И (УГРОЖАВАЊЕ)
БЕЗБЕДНОСТИ ИНТЕРЕСИ БЕЗБЕДНОСТИ
Слика 1 - Заштита и угрожавање безбедности – безбедност и небезбедност

По логици изложеног, безбедност је потреба, процес – делатност
и функција, затим стање, па организација и најзад, одсуство
угрожавајућих појава и страха (безопасност и сигурност), а у њеном
средишту су извесне вредности и интереси. Међутим, прва дилема на коју
наилазимо јесте о чијој безбедности, односно о чијим, каквим и којим
вредностима и интересима говоримо, као и о каквим и којим појавама
угрожавања је реч и ко је дужан да им се супротстави. Без претенциозности
да дамо револуционарне и универзалне одговоре на ова питања, настојаћемо
да аналитички изложимо досадашње теоријске домете у поимању
безбедности и да образложимо концепте безбедности.
1.2. Етимолошка анализа безбедности
Претпоставља се да реч „безбедност“, чије је „значење вишесмислено
еластичано“3, вуче корене од грчког израза asphaleia (ΑΣΦΑΛΕΙΑ) који је
заправо негација речи sphallo, што у преводу значи – грешка, узрок пропасти,
пропадање, саплитање, пораз, збуњеност, разочарање. Самим тим, asphaleia
значи избегавање грешке, (узрока)пропасти, пораза, разочарања4, што у
пренесеном значењу подразумева владање ситуацијом, спречавање пропасти,
извесност победе, победу, просперитет, присебност, срећу и слично. Овом речју
се првенствено означава понашање, активност, функција човека којим се
ствара жељено стање у његовом окружењу. Ова реч је у основи термина
„асфалиалогија“, којим се већ означавају науке о безбедности.5
Истовремено, за безбедност се у латинском језику користи(о) израз
securitas, securus, securatis који је изведен из кованице sine cura (sine – без и
cura/curio – невоља, забринутост, опрезност, пажња, патња, бол, зебња,
жалост, туга). Тако кованица sine cura (sinecure) значи: без забринутости,
The Oxford Companion to Politics of the World, Oxford University Press, Oxford, 1993, pp. 820–821.
Dillon, M.: Исто, стр. 123–128; шире тумачење ове тезе види у: Бајагић, М.: Основи безбедности,
Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2007, стр. 10.
Види: Мојаноски, Ц.: Дилеми во дефинирањето на методологијата на асфалиалогијата, Безбедност, еколошка
безбедност и предизвиците на Република Македонија, Факултет за безбедност, Скопје, 2010, стр. 15.
слободу од (одсуство) бриге, без невоље, мирноћу, мир. Истовремено, израз

securus значи сигуран, безбрижан, поуздан, неустрашив, уверен, сталан, чврст,
одан, истинит (se cura – без муке). Израз securitas означава безбрижност,
слободу од (одсуство) опасности, сталоженост, одсуство душевног
узнемиравања, мирноћу или мирноћу свести, спокојство, али и сигурност,
извесност, самопоуздање, неустрашивост, заштићеност.6 Значи, латински
корен речи „безбедност“ упоредо означава стање људског унутрашњег мира
(субјективна димензија), али и стање жељеног окружења човека које му
доноси унутрашњи мир (објективна димензија безбедности).
Из поменутих латинских речи изведени су изрази за безбедност у
многим језицима. Свакако да су најприсутнији изрази securе и safe, односно
security и safety из енглеског језика. Иако се сматрају синонимима, израз security
односи се на функцију, организацију, субјект-систем и стање безбедности
(безбедност, сигурност, осећање сигурности, обезбеђење, безбедносна
делатност и субјект који је врши), док се изразом securе, поред стања (сигуран,
безбедан), означава још и функција – објективна димензија безбедности
(обезбедити, осигурати, зајемчити). Изрази safe (сеф, сигуран, безбедан, читав,
опрезан, осећај сигурности) и safety (безбедност, сигурност, спас, осигурач,
сигурносни) се превасходно користе за означавање стања безбедности, односно
субјективног доживљаја безбедности.7 Многе службе безбедности у свету у
свом називу и његовом званичном преводу на енглески језик користе реч
security.
Слично је са обележавањем безбедности у француском језику где се
користе речи sécurité и sûreté, у немачком језику – sicher и sicheirheit којима се
означавају још и поузданост, извесност и безопасност, у румунском језику
securitate, албанском siguri, у шпанском seguridad, а у италијанском sicurezza. У
руском и бугарском језику користе се речи „безопасност“ и „сигурност“. У
хрватском и бошњачком говорном подручју користи се израз „сигурност“. Он би
требало да буде еквивалент изразу „безбедност“ у српском језику. Међутим, у
српском језику „сигурност“ и „безбедност“ нису апсолутни синоними.
Термин „сигурност“ се у српском језику користи првенствено за
означавање стања безбедности, и то превасходно субјективног доживљаја
заштићености појединца, окружења, личних и друштвених вредности од
угрожавајућих појава. Најчешће се користи за означавање субјективне
димензије безбедности, тј. пројекције објективног стања на психолошку
раван личности. Њиме се означава стање душевног мира, спокојства,
задовољства и среће појединца и колектива, као последице објективних
чињеница и околности које су повољне по виталне вредности. Значи,
појединац може да се осећа мање или више сигурно(им) или несигурно(им),
зависно од тога да ли сматра да су вредности које су значајне за друштво, а
посредно и за њега, сигурне или несигурне.
Упореди: Dillon, M.: Исто, стр. 125–128; Бајагић, М.: Исто; Маслеша, Р.: Теорије и системи сигурности, Магистрат,
Сарајево, 2001, стр. 4.
Benson, M.: An English–Serbocroatian Dictionary, Просвета, Београд, 1993, стр. 559, 546.
Сигурност је тесно повезана са слободом, у смислу спокојства због

извесности достизања и уживања вредности: „сигурност је базична и
елементарна потреба која се односи на спокојство и слободу од брига или,
како је то назвао Цицерон, одсуство страховања које мора постојати да би
живот био испуњен.“ Сигурност је увек била главно средство слободе, што
потврђује и теза Бенџамина Френклина да „они који се одричу своје личне
слободе зарад увећања безбедности – не заслужују ни једно ни друго.“8
Извесност, као детерминанта сигурности, условљена је корелацијом
психолошких и материјалних компоненти безбедности: „безбедност је повезана
са осећајем неизвесности живота и идентитета и тежњом да се они обезбеде, те
има очигледно психолошке и духовне импликације. Истовремено, безбедност
је повезана са осигуравањем стечених материјалних добара. Реч је
„природном“ процесу који почиње од предвиђања могућих проблема,
стварања услова да се преброде уколико наступе и доспева до специфичног
спречавања сваког другог могућег стварног или претпостављеног ризика.
Процеси стварања и спречавања разарања безбедности су укорењени у
страху појединца и у стрепњи од смрти.“9
Сигурност је резултанта објективне и субјективне димензије
безбедности. Објективно стање безбедности може да буде различито од
субјективног доживљаја појединца: присуство или одсуство угрожавајуће
појаве не мора да буде реално, већ умишљено; односно, у истој животној
ситуацији неко се може осећати безбедним, а неко небезбедним, што зависи
од личног става према ситуацији.10
Значи, сигурност је извесност и предвидљивост, односно самопо-
уздање и степен објективне вероватноће (поуздање) који гарантују насту-
пање жељеног стања у погледу извесних вредности, тј. владање
ситуацијом које неутралише страх.
Уколико се именица сигурност претвори у глагол – осигурати,
добија се назив за радње, послове и активности којима се „производе“
сигурност и безбедност. Значи, осигурањем се означава функција, која у
свом ширем смислу подразумева и субјект који је врши (појединац, група,
организација, систем), а речју „(не)сигурност“ означава се психолошки
доживљај стања које је настало (не)вршењем те функције.
Најзад, дошли смо и до речи „безбедност“. У нашој земљи не постоји
јединствено схватање појма безбедности, а ни порекла и значења овог термина.
Принципи научног истраживања упућују нас на то да у етимо-лошком
тумачењу критички прихватамо значење појма неке појаве у другим
језицима. Значи, приказана одређења појма безбедности у грчком и
„Оба процеса могу достићи чак дисфункционалне, контрапродуктивне и патолошке нивое. Оба процеса се преплићу
укрштају у разноликим сразмерама унутар сваке различите особе, културе, ситуације.“ Liotta, P. H., Oven, T.: Смисао
симболизам: Европа преузима људску безбедност, Људска безбедност, број 1, Факултет
безбедности, Београд, 2007, стр. 10, 12.
Tullio, F.: Људска безбедност: скривени психо-социјални корени тероризма и нуклеарна претња,
Људска безбедност, број 1, Факултет безбедности, Београд, 2007, стр. 35.
Ову тезу потврђују и психолошке науке: „сигурност је осећање превасходно емоционалне сигурности које делимично
зависи од објективних околности, а више од субјективног стања појединца и његове околине“. Крстић, Д.:
Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996, стр. 592.
латинском језику не смеју се доводити у некритичку недвосмислену

корелацију са речју „безбедност“ у српском језику, јер се језици често
развијају независно једни од других. Ова су тумачења својственија
германској и романској групи језика, који су сроднији латинском језику.
Очигледно је да је реч „безбедност“ сложеница чији су корени без и
бедност – бедно. Без подразумева одсуство, односно негацију феномена који
се обележава делом сложене речи која следи. Корен другог дела ове сложене
речи је „беда“, чиме се у српском језику, у најширем смислу, означавају
сиромаштво, оскудност, болест, недаћа, пропаст, пораз, немаштина, штета,
туга, немоћ, безнађе, онеспособљеност, рат, ропство, тлачење, насиље, зло,
страх и слично. Значи, „негацијом негација“ може се закључити да безбедност
подразумева опстанак, развој, имућност, здравље, ситост, победу, остварење
циљева, срећу, мир, слободу, правду, морал, културу, неповредивост,
доминацију, владање ситуацијом (само)поуздање, одсуство страха – сигурност,
односно одсуство опасности које доводе у питање њихово остваривање и
постојање – безопасност. У савременом српском жаргону (сленгу) речју
„бедак“ означава се непожељно стање ствари као последица проблема који је
уперен против личне вредности или интересе.
Аналогно упоредној анализи именице сигурност и њене глаголске
верзије, може се закључити да се именицом безбедност пре свега означава
стање, а глаголом обезбедити делатност, односно функција и њен носилац.
Речју „обезбеђење“ се данас најчешће означавају механизми (службе,
организације, делатности) заштите објеката и личности од угрожавања.
честој теоријској и оперативној употреби је и реч „заштита“. Њоме
се, пре свега, означава делатност којом се спречава и сузбија деструкција
извесних вредности. Стање које настаје као продукт заштите је заштићеност,
што је делимични синоним безбедности. Ово стога што поред заштићености,
безбедност подразумева и достизање, унапређење и уживање вредности.
Данас се термином „заштита“ обележавају одређени подсистеми и
послови националног система безбедности који се старају о безбедности
грађана, имовине и животне средине у ситуацијама природних, техничко-
технололшких и ратних разарања. Реч је о службама и функцији цивилне
заштите, службама заштите и спасавања лица и имовине, службама за физичко-
техничку заштиту лица и имовине, службама заштите (безбедности
ĄᜀĀᜀĀ здравља) на раду итд.
Интересантно је одређење појмова безбедности, небезбедности и
заштите у црквенословенском језику. Наиме, у готово свим православним
молитвама (за пример је узет крај Велике Јектеније у литургији из
Службеника Српске православне цркве) садржане су молбе Богу за заштиту
од разног зла. То у верзији молитве на српском (македонском и бугарском)
језику свештеници изговарају као „...избави њега и нас од сваке жалости,
гнева, беде и нужде“. При том, неки свештеници уместо речи жало сти, а
други уместо беде, помињу опасност, што би био њихов синоним. Такође,
уместо речи избави користе се речи заштити или спаси.
Даље, Молитва господња (Оче наш) завршава реченицом „...и не уведи нас
у искушење, но избави нас од злога“. У верзији на црквенословенском језику
помиње се лукавго – лукавство, лукави, зли. Њоме се обележава ђаво, односно, све
што је лоше, зло, а оно долази од ђавола који узрокује ратове, земљотресе, поплаве,
пожаре, (смртне) грехове и друге људске несреће и опасности.
Мисија свих религија је да човека сачува од себе, другог човека и
опасности које владају светом, тако што га усмерава ка безгрешном животу,
указујући му на то шта је добро а шта лоше, не би ли га „припремила за вечни
загробни живот“. Стога се слободно може рећи да је (метафизички и у
пренесеном значењу), основна идеја религије заправо развијање извесне
безбедносне културе, а њен циљ – безбедност људске душе.
Најзад, у теорији и пракси безбедносних наука у ширем смислу, у
употреби су и речи „одбрана“, „мир“, „слобода“ и „стабилност“. Према
традиционалном схватању, „безбедност има две димензије: избегавање рата
(негативна димензија) и изградња мира (позитивна димензија)“.11 Значи,
одбрана и мир су недвосмислено повезани са безбедношћу.
Речју одбрана означава се подсистем националног система безбедности
који обухвата субјекте државног и недржавног, војног и цивилног сектора који
друштвене вредности штите од оружаних – војних претњи и напада, али и
потфункција националне безбедности коју они врше. Осим тога, постоје и
наднационални механизми – војни савези, намењени одбрани земаља чланица
(колективна одбрана). Одбрана је функција, организација и систем заштите
виталних друштвених вредности (пре свега становништва, уставног поретка,
суверенитета и територијалног интегритета) оружаним и неоружаним
средствима (војна и цивилна одбрана) од претњи војног карактера. Значи,
одбрана је поткатегорија безбедности.
Многи теоретичари безбедности заступају тезу по којој је безбедност
заправо продукт заштите и одбране референтних вредности, исказујући је при
том формулом заштита + одбрана = безбедност. Овакво схватање је
делимично исправно, због ограничења која проистичу из наведених разлика
између безбедности и заштите и одбране. На овој тези изграђен је нови научно-
теоријски приступ синтетичком проучавању ова три феномена у оквиру
Дефендологије, науке о заштити, безбедности и одбрани.12
Речју мир се традиционално означава стање непостојања рата и ратних
опасности, али и стање одсуства других безбедносних претњи попут оружане
побуне, тероризма масовних размера или озбиљнијих социјалних потреса и
конфликата. Иако ће о њему касније бити више речи, нагласићемо
Hyde-Price, A.: „Beware the Jabberwock!“: Security Studies in the Twenty-First Century, Europe’s New Security Challenges (eds.
Gartner, H., Hyde-Price, A., Reiter, E.), Lynne Reinner Publishers, Boulder, London, 2001. pp. 27–54, у:
Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 114.
Од лат. defendo, defendere, defendi, defensum – одбити, спречити, бранити, штитити и logos – наука. Филактологија је
синоним дефендологији (грч. fhylax, phylaktos), али је својственија медицини (profilaksis – превенција). Из области
дефендологије на Балкану су већ написани и први уџбеници: Вејновић, Д., Шикман, М.: Дефендологија – друштвени
аспекти безбједности модерне државе, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2007 (види стр. 11 и 17);
Спасески, Ј., Аслимовски, П.: Дефендологија – учење за безбедноста, заштитата, одбраната и мирот, Педагошки
факултет Универзитет „Св. Климент Охридски“ – Битола, Битола, 2002; Котовчевски, М.: Национална безбедност
на Република Македонија (I, II и III), Македонска цивилизација, Скопје, 2000.
то да је мир продукт (безбедност као стање) хармоничног живљења друштва и

коегзистенције држава, али и избегавања рата, употребе превентивне дипло-
матије и других ненасилних средстава у потенцијално конфликтним и
конфликтним ситуацијама, односно одржавања, стварања и/или изградње мира
војним и невојним средствима (безбедност као функција) од стране грађана,
друштвених група, држава, међународних организација и других механизама
међународне заједнице (безбедност као организација и систем).
Савремени појам мира је ужи од појма безбедности и схвата се као тзв.
позитиван и демократски мир. Позитиван мир је одсуство насиља унутар
држава и између њих, односно идеалан поредак без структурног насиља које
утиче на сиромаштво, неједнакост, зависност и угроженост. Демократски мир
је склоност државе у којој постоји демократска владавина закона и цивилна
контрола војске да прави компромисе у унутрашњој и спољној политици,
односно да решава конфликте мирољубивим путем. Као такав, представља везу
између унутрашње и спољне безбедности државе.13
Значи, „мир је нешто више од одсуства рата: то је и одсуство страха
од одсуства правде, али и поштовање свих људских потреба као и услов да
сила, у свим својим облицима, није инструмент националне или
интернационалне политике“.14
Слобода је могућност несметаног и независног остваривања биоло-
шких, материјалних и духовних потреба и афирмација појединаца и коле-ктива.
Антипод слободи је ропство у најширем смислу, којим се ове мо-гућности
ограничавају или искључују. Очигледно је да су и одбрана и заштита
функцији мира, а њихов продукт је слобода. То је, дакле, једна од
поткатегорија и услова безбедности: „државе су, као и људи, безбедни у мери у
којој су слободни. Без њихове слободе, нема ни њихове безбедности“.15
Термином „стабилност“ се, пре свега, обележава (редовно, оптимално,
пожељно) стање безбедности, тј. равнотежа и хармонија, продукт
заштићености, регуларно функционисање, те остваривање жељеног и
планираног стања и развоја појединих друштвених вредности попут економије
(економска стабилност), финансија (финансијска стабилност), политике
(политичка стабилност), енергетике (енергетска стабилност), међународне
политике и односа (међународна – регионална стабилност) итд., али и
хармонија унутар одређених колектива (нпр., стабилна породица, локална
заједница, међуетнички и међуверски односи итд.).
Нестабилност је нарушена стабилност референтних вредности.
Неутралише се делатношћу извесних субјеката (стабилизација, нормали-
зација) који често и нису субјекти безбедности у ужем смислу (нпр., економски,
финансијски, енергетски субјекти). Субјекти од којих претежно
зависи стабилност одређених вредности називају се и фактором
Tanner, F.: Семантика у безбедности: исте речи – различито значење, Људска безбедност 1 (ур.
Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 26–27.
Boyd, R.: Род и питања људске безбедности: изграђивање програма истраживачке акције, Људска
безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005, стр. 41.
Waltz, K. N.: Theory of International Politics, Addison Wesley, Reading, 1979, pp. 112–113.
стабилности. Стабилност и безбедност су делимични синоними: стабилност је

инструментална поткатегорија безбедности, али и њен крајњи продукт.
СЕКЈУРИТИЗАЦИЈА
ПОЛИТИЗАЦИЈА
ПОЈАВЕ
„НЕПОЛИТИЗОВАНА ДАВАЊЕ ПОЈАВИ
ПОЈАВА“ БЕЗБЕДНОСНОГ ЗНАЧАЈА
ДЕПОЛИТИЗАЦИЈА
ПОЈАВЕ
ДЕСЕКЈУРИТИЗАЦИЈА
Слика 2 – Процес секјуритизације и десекјуритизације

Наведене тезе оправдавају и савремени трендови у „партикуларизацији
поимања безбедности“ која проистиче из немогућности јединственог сагледавања
свеукупне секјуритизације (securitization – „побезбедњавање“, довођење у
недвосмислену оправдану и сврсисходну корелацију са безбедношћу, односно
давање одређеној појави безбедносног значаја) многих сфера живота човека,
друштва, држава и међународне заједнице. Иако се у теорији непрекидно указује
на опасност од „безобалне и неселективне секјуритизације“, у пракси се све чешће
говори о политичкој безбедности грађана, економској и социјалној безбедности
грађана, енергетској, информационој, индустријској, прехрамбеној, здравственој,
нуклеарној, еколошкој безбедности, безбедности становања, индустријској
безбедности, индустрији безбедности итд. С тим у вези, многе појаве почеле су да
се доводе у везу са угрожавањем ових сфера безбедности (нпр., сиромаштво,
незапосленост, угрожавање животне средине, илегалне миграције итд.).16
Речју, готово све може да се посматра кроз призму безбедности: говори се о

безбедности „свега“; истовремено, „све“ је у функцији безбедности, односно „све
Према Теорији секјуритизације, када се створи потреба да се појава посматра као безбедносни феномен, неопходно је да постоји
политичка воља да му се додели безбедносни значај. Значи, пут секјуритизације је следећи: појава којој претходно није даван
политички значај (неполитизована појава) добија политичку пажњу (политизација појаве кроз тзв. политички говор-
манифест који је упућен релевантној публици да је неко или нешто егзистенцијална претња референтном објекту) после чега
постаје безбедносно значајна (секјуритизација), због чега друштво на њу реагује извесним безбедносним мерама. Процес
десекјуритизације је обрнутног смера. Секјуритизација може да буде успешна и неуспешна, у зависности од тога да ли публика
прихвата говорни чин спроводитеља секјуритизације. Види – Buzan, B., Weaver, O., Wilde, J, de.: Security – A New Framework
for Analysis, Lynne Rienner Publishers, London, 1998, pp. 5–26. Слика 2 преузета је и прилагођена са стр. 23 истог текста. На
пример, изражене миграције, нарочито масовне илегалне миграције, постају претња националном идентитету, економији и
јавној безбедности (језику, култури, религији, тржишту рада и запослености итд.), а тиме и националној безбедности. Због
тога државе реагују рестриктивним миграционим политикама. С друге стране, Бушов рат у Ираку је пример неуспешне
секјуритизације јер нема легитимитет многих земаља и народа у свету. Emmers, R.: Sekuritizacija, Suvremene sigurnosne studije
(prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 133–150.
је безбедност и безбедност је свима неопходна“. Супротно, десекјуритизација

(desecuritization) је престанак сматрања одређене појаве безбедносно значајном. 17
Из приказане логичке и етимолошке анализе може се закључити да је
безбедност несметано (неорганизовано и/или организовано, планско и/или
стихијско) достизање, развој и уживање извесних вредности и интереса, одсуство
појава које би то довеле у питање (заштићеност и безопасност), те одсуство
страха да ће се то догодити (спокојство, сигурност), као продукт предвидивости,
извесности и организационо-функционалних способности да се контролише развој
појава које су конструктивне или деструктивне по референтне вредности и
интересе. Значи, вредности и интереси су очигледно централна категорија
безбедности, али и параметар њеног дефинисања.
1.3. Референтне вредности и интереси

Вредности18 су идеална својства извесних предмета, друштвених
појава, процеса и садржаја свести које им људи (појединачно и/или
колективно) придају, а које их чини пожељним јер им омогућавају
задовољење потреба, побољшавају живот, односно уживају у њима.
Достизању и уживању у вредностима се тежи, мада се неке од њих
често не могу достићи или се не прихватају и одбацују. Вредности могу да
буду материјалне и духовне. Релативно су трајне и динамичне појаве,
условљене историјским, културолошким, религијским, идеолошким,
географским, вре-менским и другим критеријумима, због чега се и
разликују међу државама и друштвеним групама (вредносни системи).19
Међутим, и поред очигледног плуралитета и различитости, може се
говорити о неким универзалним вредностима, које су својствене највећем
делу човечанства. Вредности које имају релативно трајан и велики значај за
човека као појединца или колектив, називају се друштвеним. Витална је
друштвена вредност која је од пресудног значаја за опстанак и развој
појединих референтних објеката безбедности.
Друштвене вредности и интереси својствени одређеним објектима
безбедности, односно нивоима анализе безбедности (појединац, друштвене
групе и друштво, држава, међународна заједница, човечанство и планета)
називају се референтним вредностима и интересима. Стога и могу условно
да се поделе на индивидуалне, друштвене, државне и националне,
међународне и глобалне – човечанске вредности.
Индивидуалне вредности се везују за несметаност задовољења
основних животних и биолошких потреба, могућност несметаног обезбеђења
услова и средстава за живот, неприкосновеност менталног и физичког
17 На пример, у многим земљама је евиденатан аболиционистички приступ сексуалном раду кроз тзв. декриминализацију
(губљење обележја кривичног дела и прекршаја брисањем из казнених прописа) и легализацију проституције (давање статуса
легалног занимања, уз могућност остваривања права која проистичу из права на рад).
Инспирисано текстом: Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура младих, стр.
17–20. Аутор текста је Мијалковић, С.
„Безбедним ће се сматрати поседник краћег списка битних вредности којих се никако не може лишити, ако је још и
склон да верује да има мањи број субјеката који их желе угрозити. Несигурним се осећа онај ко полаже на много
неприкосновених вредности и сумњичаво гледа на свет који га окружује“. Димитријевић, В.: Исто, стр. 37–38.
интегритета, достојанства и личне имовине, те слободно испољавање воље,

духа и самоафирмације појединца.
Вредности појединца се генерално исказују кроз концепт људских
права. Реч је о „скупу принципа, стандарда и норми којима је циљ заштита
човека, његовог достојанства и обезбеђење животних услова који му
омогућавају да задовољи и развије своје духовне и биолошке потребе“.
Представљају посебан тип природних права јер се изводе из природног стања.
Истовремено, почивају на моралној визији људске природе и проистичу из
урођеног достојанства људске личности. Људска права су: универзална
(поседује их свако и важе свуда у свету); неотуђива (не могу се одузети нити
ограничити, осим у случајевима који су унапред предвиђени законом, односно
ограничена су правима других чланова друштва) и стичу се рођењем.20
Реч је о минимуму општих претпоставки које је потребно испунити
да би се сваком људском бићу обезбедила лична безбедност. Како су људска
права у тесној корелацији са опстанком, односно животом и квалитетом
живљења, безбедност човека би се могла одредити и као заштићеност од
угрожавања његових људских права и слобода.21
Вредности колектива (група) су својствене појединим друштвеним
групама, односно мањинама попут националних група и мањина, избеглица,
интерно расељених лица, особа са инвалидитетом, родних, полних,
професионалних, сексуалних и других мањина. Свака група има своје специ-
фичне вредности које се, генерално и збирно, називају идентитетом.
Операционализацијом идентитета, долази се до конкретних вредности
као што су језик, култура, религија, верски обреди, народни обичаји
веровања, форме удруживања по етничком, расном, полном, родном,
политичком или критеријуму географског порекла и сексуалног опредељења
друге, по којима се разликују од других колектива. Због тога њени
припадници (појединачно или колективно) неретко постају мете разних
угрожавања од стране носилаца других идентитета.
Националне вредности су од значаја за целокупно друштво и
државу. У најширем смислу, могу да се поистовете са њиховом
безбедношћу. Уже посматрано, то су:
опстанак државе и нације, пре свега одржање њихових консти-
тутивних елемената и бића;
квалитет живота народа и нације и социјално благостање;
уставни и правни поредак државе, односно системом правних
прописа регулисани државни и друштвени живот, процеси и односи;
јавни поредак, ред и мир, којим се штите јавни и лични интереси и
вредности, те остварује хармоничан (су)живот појединаца, група и мањина;
економски просперитет, енергетска стабилност и информациони
ресурси, који су основа квалитета живота, функционисања друштва и
државног апарата, те опстанка државе и нације;
Аврамов, С., Крећа, М.: Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд, 1999, стр. 305.
Истовремено, безбедност појединца подразумева и његову заштићеност од угрожавајућих природних
и техничко-технолошких појава, коју концепт људских права „не покрива“.
политичка стабилност и национално јединство, односно легална и

легитимна власт, одсуство политичких турбуленција које могу да угрозе
вредности и интересе, и јединство народа и нације у опредељивању о
питањима значајним за националне вредности и интересе;
територијални интегритет по коме све административне области
државе функционишу као целина, искључујући могућност нелегалног и
нелегитимног одвајања дела територије;
суверенитет којим држава на својој територији сама несметано
уређује унутрашњи поредак и врши законодавну, извршну и судску власт,
без утицаја политичких, економских или војних центара моћи унутар и
изван своје територије и самостално одлучује о својој будућности и улози у
међународној заједници;
национални понос и достојанство, односно част и углед које
држава црпи из своје историје, традиције и међународног права;
национални идентитет, односно посебности по којима се државе
и нације међусобно разликују;
здрава животна средина и друге вредности.
Међународне вредности су својствене међународном систему и поретку.
Прокламују их државе у оквиру међународне заједнице, односно кроз међународне
организације и савезе држава. Индивидуалне вредности, вредности група и
националне вредности уједно су и вредности међународне заједнице, зато што их
она многим међународним документима и актима промовише, гарантује
интервенише уколико су угрожене. Најзначајније међународне
вредности су: међународни мир и безбедност, те опстанак
човечанства; међународно пријатељство, односно искрена сарадња
и (свеколики)
пријатељски међудржавни и међунационални политички, економски,
културни, социјални, хуманитарни, војни и други односи;
искрена међународна помоћ угроженим државама и народима;
међудржавна и међунационална толеранција и уважавање, те
поштовање различитости, права, части, угледа, достојанства и осталих
вредности других;
међународно право, стандарди и принципи којима су дефинисане
вредности појединаца, држава и међународне заједнице и начини њиховог
очувања и унапређивања;
међународна правда, којом се међународни правни поредак штити
од свеколиког угрожавања, чиме се гарантује остваривање међународних и
осталих вредности;
међународни поредак, заснован на систему наведених вредности и
друге.
Најзад, као глобалне (човечанске, планетарне) вредности, поред
наведених, могу да се издвоје још и:
опстанак људске врсте, демографска стабилност и подмлађивање
човечанства;
квалитет живљења и здравља светског становништва, које је све

више угрожено недостатком хране и воде и новим болестима (сида, птичји
грип, антракс, SARS, свињски грип);
здрава животна средина и нови (обновљиви) извори енергије;
безбедност космичког пространства, пре свега од нерационалног
коришћења, злоупотреба у војне сврхе и загађивања;
стабилна и прогресивна светска привреда, заснована на
недискрими-нацији, неексплоатацији и равномерној географској
заступљености и развијености;
контролисаност ширења оружја за масовно уништавање и појава
којима се масовно угрожава безбедност људи (НХБ тероризам);
глобална безбедносна култура и етика засновани на компромисно
дефинисаним универзалним вредностима, мирољубивој коегзистенцији и
толеранцији и друге.
ГЛОБАЛНЕ ВРЕДНОСТИ
ВРЕДНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
ДРЖАВНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ВРЕДНОСТИ
ВРЕДНОСТИ КОЛЕКТИВА
(ДРУШТВА, ГРУПА И МАЊИНА)
ВРЕДНОСТИ ПОЈЕДИНЦА
Слика 3 -Класификација виталних вредности − нивои анализе безбедности

Поменуте вредности су у односу зависности и допуњавања:
вредности виших нивоа анализе конзумирају вредности нижих нивоа, а
стање вредности нижих нивоа рефлектује се на квалитет вредности виших
нивоа, и обрнуто.22 Безбедност на овим нивоима анализе је угрожена увек
када је угрожена нека од представљених вредности из њиховог фокуса.
Интерес се налази у средишту разматрања о појединцу, друштвеним
групама, али и о настанку, природи и функцији државе. Латински корен ове
речи (interesum, interese) значи учествовати у нечему, бити заинтересован за
нешто. Модерно, проширено поимање интереса обухвата и категорије попут
вредности, ставова, очекивања и тежњи; речју, интерес је мотивациони фактор,
регулатор појединачног и колективног понашања, синоним за потребу и тесно
је везан за вредности. У одређењу интереса треба поћи од потреба и циља оног
о чијим интересима се расправља. Од преовлађујуће свести, система вредности
и идеја зависи и дефинисање интереса и
На пример, уколико је у одређеном међународном региону ратом нарушен мир, онда су угрожене и националне вредности,
што се свакако одражава и на заштићеност вредности група и права појединаца, и обнуто: нарушавањем слобода и права
појединца у неком региону дестабилизује се држава, а тиме и међународни регион којем она припада.
приоритета у њиховом достизању; истовремено, интереси покрећу друштвено

понашање, али и повратно редефинишу систем вредности и идеја.23
Значи, интереси су рефлексија пројектованих потреба за достизањем,
уживањем, заштитом и унапређењем одређених вредности, који их детерминишу
у чијој су функцији. Генерално, интерес је тежња ка достизању и остварењу
конкретних циљева, планова, идеја, који рађају нове интересе. 24 Очување и
унапређење виталних вредности један је од доминантних интереса сваког рефе-
рентног објекта безбедности. Међутим, „листа интереса“ је често много шира.
Однос националних вредности и интереса је каузалан, али није увек
двосмеран. Начелно, интереси земље могу да буду угрожени, а да
истовремено нису угрожене њене виталне вредности, и обрнуто.25
Истовремено, субјекти праве хијерархију приоритета и значаја личних
интереса. Тако се некад на путу остваривања претежних интереса свесно
пристаје на штету по друге интересе.26 Најзад, неретко појединци или
интересне групе личне интересе представљају као опште.27
Значи, интереси и вредности могу, али и не морају да се подударају.
Генерално, појам интереса је ужег обима од појма вредности када подразумева
корист, добитак којим се унапређује квалитет постојећих, али може да буде и
ширег обима, када се њиме остварују нове вредности. Такође, виталне
вредности су база из које се црпу потенцијали за реализовање интереса.
Уколико се и не подударају, сигурно су комплементарне категорије.
Друштвене вредности и интереси одржавају групе, друштво и државу у
целини, чине их стабилнијим, компактнијим и усмеравају њихово деловање ка
заједничком напретку. Жељене вредности и интереси могу да буду снажан
чинилац промена. Такође, временом долази до промена у вредносном систему
друштва, па се одређене вредности одбацују, мењају или се прихватају нове,
односно може доћи до промене у хијерархији интереса. Најзад, национални
интереси често су пројекција владајуће друштвене групе, тј. носилаца
политичке власти, што се увек не подудара са општим интересима народа.
1.4. Безбедносна појава

Безбедносна појава је фокус предмета безбедносних наука. Стога је
непостојање свеобухватне и савремене дефиниције њеног појма нелогичност
Живковић, М.: Теорија државе и права – Теорија државе, Полицијска академија, Београд, 1995, стр. 205–206.
На пример, витални циљ једне друштвене групе може да буде отцепљење дела територије државе у којој
живи, те проглашавање независности или припајање трећој држави. Остварењем тог интереса „рађају“ се
циљеви достизања, заштите и унапређења вредности које су карактеристичне за државу итд.
На пример, економско-енергетски је интерес једне земље да прошири листу земаља којим испоручује
енергенте. Уколико у томе не успе, угрожени су њени интереси, али не и њене виталне вредности. Међутим,
уколико од нових аранжмана зависи повећање бруто националног дохотка, а тиме и политичка позиција у
међународном региону, јачање економске снаге земље и унапређење животног стандарада становништва,
онда неиспуњење овог интереса представља ризик по националну безбедност.
На пример, склапа се штетан или недовољно користан енергетски споразум са државом која ће нам на
међународној сцени пружити неопходну подршку за хитну реализацију наших виталних политичких интереса.
На пример, држава склапа штетан или недовољно користан енергетски споразум са страном
компанијом чији је сувласник државник који иницира склапање аранжмана
која је, нажалост, изражена у домаћој теорији. Досадашња настојања да се

дефинише нису свеобухватна и превасходно су људскоцентричног карактера. 28
Међутим, савремена безбедносна пракса указује на све већу
заступљеност појава којима се угрожава безбедност и које су, све чешће,
изазване природним појавама и/или дисфункцијом техничко-технолошких
система. Чињеница је да САД, суперсила са најразвијенијим системом
безбедности није успела да спречи и обузда налет серије рушилачких урагана
(под називом Катрин) који су је крајем августа 2005. године „бацили на колена“
разоривши Алабаму, Флориду, Луизијану и Мисисипи. Велики број људских
жртава, материјална штета, експанзија криминала и неефикасност органа
формалне социјалне контроле резултирали су проглашењем ванредног стања и
ангажовањем војске и националне гарде ради завођења јавног реда. Слично се
догодило и у лето 2011. године (ураган Ајрин). Такође, експлозија нуклеарне
електране у Чернобиљу 1986. године је, поред енормне материјалне штете,
резултирала масовним миграцијама, смрћу и болешћу становништва, као и
трајном деградацијом животне средине СССР, док је готово у свим земљама
Евроазије дошло до загађења животне средине. У отклањању последица тог
техничко-технолошког акцидента ангажован је целокупни систем безбедности
велесиле, који се показао ефикасним у вођењу „хладног рата“, односно одбрани
земље од оружаног напада, специјалног рата и унутрашњег непријатеља.
Слично је било и са серијом земљотреса и цунамијем који су погодили Јапан
2011. године, причинивши велике људске губитке, материјалну штету и
хаварију на нуклеарној електрани Фукушима.
Истовремено, многе појаве људског, природног и техничко-
технолошког порекла умногоме доприносе достизању, уживању, развоју и
заштити појединих вредности и интереса.
Из наведених примера може се закључити да се обим појма
безбедносне појаве нужно проширио новим садржајима, чиме су
обухваћени сви аспекти савременог поимања безбедности, уважавајући
појаве угрожавања, али и појаве које доприносе заштити и унапређењу
безбедности. Значи, безбедносна је свака појава (субјект, радња, збивање
и/или стање) која врши позитиван или негативан утицај на безбедност,
односно на заштићеност референтних вредности појединца, друштва,
државе и/или међународне заједнице.
Значи, све безбедносне појаве се могу разврстати у две групе, као:
појаве стварања безбедности и
појаве разарања безбедности.29
„Безбедносна појава је динамичан склоп односа и процеса у земљи којима се обезбеђује људска сигурност и
несметано остваривање произвољне делатности грађана, односно стварање материјалних и друштвених вредности“.
Радуловић, Р. Б.: Исто, стр. 46–47. Ово одређење је уско органичено, пре свега на појаве људског порекла које су
смештене у (данас веома сужене) националне оквире и у функцији су безбедности људи и њиховог економског и
духовног развоја. У тренутку, такво схватање је било општеприхваћено, имајући у виду социјалистичко уређење
државе и владајућу идеологију.
Упореди са – Радуловић, Р. Б.: Исто; Ковачевић, С.: Основи безбедности и одбране – одабрана предавања, Виша школа
унутрашњих послова, Београд, 1996, стр. 60–61.
Реч је о неспорној подели на безбедносно-конструктивне, односно

појаве достизања, заштите и унапређења безбедности, и на безбедносно-
деструктивне, тј. појаве угрожавања безбедности.
Безбедносне појаве се сагледавају у корелацији безбедносних
чињеница, ситуација и амбијената с којима су тесно повезане, али од којих
се појмовно разли-кују.
Безбедносне чињенице су оцене утврђеног и објективног стања
безбедности, односно угрожавања безбедности. Њима се утврђују квалитет и
ефекти безбедносних појава, који могу да буду позитивни и негативни по стање
безбедности. Разликују се од индикатора безбедносних појава по томе што су
индикатори уочљиве ознаке или симболи у процесу остваривања безбедности 30,
што значи да се њима утврђује постојање и квалитет безбедносних појава. Да би се
безбедносне чињенице уочиле, оцениле и квалификовале неопходно је ослања-ње
на безбедносну теорију која се, с друге стране, допуњује искуственим сазнањи-ма.
Према томе, безбедносна чињеница је ужег обима од безбедносне појаве и указује
на квалитет, значај и утицај безбедносне појаве на референтне вредности.
Безбедносна ситуација је скуп угрожавајућих елемената који се
појединачно или скупно одражавају на стање безбедности у конкретном времену и
простору.31 Чине је сви извори, носиоци, облици и последице разних угрожавања
безбедности, омеђени извесним временским и просторним границама. Може да се
односи на заштићеност/угроженост конкретне средине, групе или свих вредности.
Према томе, безбедносна ситуација је безбедносна категорија која је шира од
безбедносне појаве, и која обухвата постојање и деловање више безбедносних
појава чија је резултанта, односно продукт, управо безбедносна ситуација.
Најзад, безбедносни амбијент је укупност одређеног геопростора и на
њему заступљених културолошких, политичких, војних, економских и других
прилика и околности које су од значаја за заштићеност извесних вредности и добара
тиме што доприносе стварању или угрожавању безбедности. Тако се неки
амбијенти могу окарактерисати као хармонични, други као неуралгични
(конфликтни или потенцијално конфликтни), еколошки небезбедни (загађена
животна средина, трусни, подложни поплавама, клизиштима итд.) и слично.
Безбедносни амбијент је такође ширег обима и садржаја од безбедносне појаве.
Појаве стварања безбедности сагледавају се кроз призму система и
културе безбедности чија је функција да организују и спроводе заштиту
референтних вредности од многобројних појава угрожавања безбедности
које теже њиховом разарању.
Преовлађујућа одређења безбедности

теорији безбедносних, а ни у литератури сродних наука, не постоји
јединствено одређење безбедности. Традиционално, у домаћој доктрини и теорији
Упореди са – Радуловић, Р. Б.: Исто, стр. 47.

О традиционалном поимању безбедносне ситуације, види – Ђорђевић, О.: Исто, стр. 32.
безбедност се одређује као „стање, функција, организација и систем,

односно као све то заједно“.32
Често је и одређење безбедности као вредности, потребе и интереса.
Схватање безбедности као вредности у доброј мери је исправно, али само када
се безбедност посматра у онтолошком – метафизичком смислу, као идеална
категорија, односно као универзална, узвишена, „вредност свих вредности“.
Ово стога што се, практично, безбедност не може посматрати независно од
конкретних вредности, јер подразумева и стање њихове заштићености:
безбедност је највиши циљ; само ако им је осигуран опстанак, појединци, групе,
друштва и државе оствариће остале вредности и циљеве.33
То истовремено значи да безбедност није ни појединачни интерес:
интересом може да се сматра достизање и унапређивање безбедности,
односно заштићености појединих референтних вредности.
Најзад, неспорно је да је безбедност једна од основних, урођених
инстинктивних потреба појединца и колектива, без чијег је задовољења
опстанак немогућ. Њиме се апострофира субјективна – психолошка
димензија безбедности, односно лични значај извесних вредности и
мотивисаност за њиховим достизањем, заштитом и уживањем.
2.1. Безбедност као стање
Као стање, безбедност је објективно одсуство опасности по
референтне вредности и интересе, али и присуство услова за њихово
несметано достизање, развој и уживање. Најчешће је (али и не мора да буде)
резултат функције, организације и система безбедности.
Идеално стање заштићености и остваривости вредности и интереса је
немогуће, што не искључује потребу непрекидне тежње ка њеном достизању.
Ово због константног деловања одређених опасности, макар и оних које не
доводе у питање опстанак вредности, али ограничавају или ометају њихово
несметано уживање. Стога је и апсолутна безбедност, као стање идеално
контролисане опасности по референтне субјекте и вредности, фикција.
том смислу, безбедност се може сагледати у опсегу „од идеалне
безбедности до идеалне небезбедности“, тј. од идеалне заштићености
референтних вредности до њиховог уништења или тоталног негирања. Реч је
две обрнуто сразмерне и комплементарне димензије једне замишљене
целине: што је безбедност већа, небезбедност је мања, и обрнуто.
Стајић, Љ.: Основи безбедности, Полицијска академија, Београд, 2003, стр. 22.
„Одређење безбедности као једне од виталних вредности било је типично за период после Другог светског рата.
Безбедност није схватана као примарни циљ свих држава у свако доба, него као једна од неколико државних
вредности, чији је значај зависио од државне политике. Међутим, касније је безбедност тумачена као вредност која
проистиче и има смисла само док је у функцији других вредности које је важно очувати и заштитити од претњи.“
Baldwin, D. A.: Security Studies and the End of the Cold War, World Politics, Vol. 48, No 1, 1996, p. 127, 121.
БЕЗБЕДНОСТ НЕБЕЗБЕДНОСТ
АПСОЛУТНА АПСОЛУТНА
НЕБЕЗБЕДНОСТ БЕЗБЕДНОСТ
Слика 4 - Стање безбедности
Стање безбедности је релативна и динамична појава коју детерми-нишу
извесни стандарди безбедности, који су различити у односу на временску и
просторну дистанцу. Појаве које су некад сматране угрожа-вајућим, данас се не
доживљавају тако (нпр., хомосексуализам), и обрнуто (нпр., крвна освета); или,
исте појаве се у неким земљама сматрају деструктивним, а у другим не (нпр.,
бављење проституцијом). „Третман“ одређених појава зависи од безбедносних
стандарда који су плод традиције, праксе, културе, права итд., али и ставова
појединаца или колектива.
Као стање, безбедност се исказује описно, речима попут: „стабилна“,
„нестабилна“, „задовољавајућа“, „незадовољавајућа“, „повољна“, „неповољна“,
„угрожена“, „ризична“, „сложена“, „нејасна“ и слично. То такође захтева постојање
извесних стандарда, односно критеријума и индикатора на основу којих се
дескриптивно одређују конкретни нивои стања безбедности у друштву и држави. У
зависности од њиховог квалитета, предузимају се и конкретне безбедносне мере и
послови на заштити друштвених вредности. Међутим, прецизни стандарди овакве
врсте у многим земљама, као и у нашој, не постоје; обично су начелни и заснивају
се на искуственим безбедносним проценама и на научним анализама стручних,
овлашћених и одговорних лица, па „вишеструки стандарди“ у овој сфери и нису
непознаница.
Значи, безбедност је безопасност и повољан (оптималан) квалита-
тиван статус референтних вредности и интереса. Иако је исправно, ово
одређење је несвеобухватно јер се усредсређује на заштићеност вредности
и интереса као продукт, а не и на субјекте и процесе који му претходе.
Најзад, за безбедност „није довољно одсуство опасности, већ и присуство
осећаја сигурности.“34
Snow, D. M.: National Security for a New Era – Globalization and Geopolitics After Iraq, Pearson-longman, New York, 2008, p. 166.
2.2. Безбедност као функција

Безбедност је и активност, деловање, делатност, процес, односно
понашање усмерено ка достизању, заштити и унапређењу референтних
вредности и интереса. У том смислу, безбедност је легитимна и легална
(само)заштитна мисија појединца, друштва, државе и међународне заједнице,
заснована на њиховим личним потребама за опстанком и развојем. Битне
компоненте функције безбедности су безбедносни циљеви, безбедносно
деловање и ефекти дејстава, а њена филозофија – постављање извесних
вредности и интереса као циљева који се достижу извесним понашањем.
Свако има инстинктивну потребу да се самостално, сопственим
понашањем и поступцима стара о личној безбедности. Такође, има
природну, моралну и законску обавезу да брине о својим потомцима.
Најзад, свако би требало да се стара и о безбедности других и да не омета
уживање вредности и остварење њихових интереса.
Осим тога, сваки грађанин је дужан да се стара и о безбедности државе.
У одређеним ситуацијама је и законски обавезан да се у томе лично активно
ангажује (нпр., у одбрани земље) или да томе пасивно доприноси (избегавањем
сарадње са непријатељем земље, са окупационим снагама и сл.). Такође, нико
нема право да призна страну власт на територији своје земље, капитулацију
земље, отцепљење дела територије итд.
одређеним ситуацијама законодавац је грађанима омогућио да сами
одлуче хоће ли се лично ангажовати у реализацији функције безбедности,
рачунајући на њихов морал, (само)свест, патриотизам, безбедносну културу
(нпр., учешће на референдуму на којем се одлучује о питањима која су од
непосредног значаја за безбедност друштва и земље, као што су отцепљење
дела територије, уједињење с другом државом, ступање у одређене војне,
економске и сличне савезе и уније; пријављивање извршиоца кривичног дела
за које не постоји законска обавеза грађана да га пријави и сл.).
Даље, остваривање и заштита безбедности је једна од основних
функција сваке државе, што је и једна од идеја њеног настанка. За разлику од
грађана који у одређеним ситуацијама сами одлучују о томе хоће ли се
ангажовати у заштити одређених вредности и интереса, држава има законску
обавезу да непрекидно остварује функцију безбедности. То се начелно
новелира уставним актом земље, а потом и серијом закона. Држава формира
органе који су специјализовани за реализовање функције безбедности. Управо
овде се јављају две опречне тенденције: изградња јединствене функције
безбедности наспрам диференцирања мноштва потфункција по критеријуму
стручности и специјализације у обављању одређених послова безбедности.
Најзад, евидентна је и („нејединствена“) функција међународне и глобалне
безбедности коју по сличном „кључу“ реализују државе, међународна
заједница, а неретко и појединци и друштвени колективи.
Значи, безбедност је достизање стања предвидивости и контроле над
појавама и процесима који су усмерени ка референтним вредностима и
интересима, на рачун неизвесности и нежељених догађаја. Овакво схватање је
такође исправно, али и несвеобухватно јер истиче динамичну компоненту

безбедности. Сагледавајући је у материјалном, акционом смислу, занемарује
чињеницу да оптимална безбедност уопште не мора да буде продукт циљаног
људског деловања, већ простог одсуства опасности, рачунајући и оне које
долазе из природе и које човек тешко може да контролише.
2.3. Безбедност као организација

Безбедност је и организован субјект који организовано штити извесне
вредности и интересе и организовано се супротставља угрожавајућим појавама.
Овај приступ се ослања на схватање безбедности као функције: организација и
настаје да би вршила неку функцију, односно делатност.35 Истовремено,
функција је појава ширег обима јер може да се реализује и мимо организације.
Основни разлог организовања у безбедности је немогућност појединца да
самостално решава безбедносне проблеме.
ФУНКЦИЈА
(ДЕЛАТНОСТ,
АКТИВНОСТ, РАД,
МИСИЈА)
ОРГАНИЗАЦИЈА ШТИЋЕНЕ
(СУБЈЕКТ СА ВРЕДНОСТИ
СТРУКТУРОМ) РЕФЕРЕНТНОГ
ОБЈЕКТА
Слика 5 - Организација и функција безбедности
Организација је колективно, синхронизовано деловање више
појединаца и група, с вертикалном и хоризонталном структуром, поделом
надлежности, послова и задатака, формирана да по унапред дефинисаним
правилима остварује извесне циљеве. У њеном фокусу је човек, односно људи
који обављају одређене делатности. Има извесну структуру, као релативно
постојан однос између елемената целине, односно поредак који је најпогоднији
за достизање њених циљева. Карактерише је и колективна свест
заједничким вредностима и интересима који се заједнички штите, а
која је детерминисана извесним (неписаним и писаним; неправним,
правним и етичким) правилима понашања.
Битна детерминанта овог схватања је структура функције
безбедности, односно хоризонтално и вертикално дистанцирање различитих
врста делатности у оквиру функције једне организације. Реч је о тзв. подели
рада између појединих делова организације, односно о партикуларизацији и
специјализацији функције безбедности (потфункције безбедности).
На пример, обавештајна служба се код нас традиционално поима у материјалном смислу, као функција безбедности –
обавештајна делатност и у формалном смислу, као организација безбедности – специјализована служба безбедности.
Милошевић, М.: Систем државне безбедности, Полицијска академија, Београд, 2001, стр. 22.
ФУНКЦИОНАЛНО
ПРОСТИРАЊЕ –
„ЛИНИЈСКИ ПРИНЦИП“
ТЕРИТОРИЈАЛНО
ПРОСТИРАЊЕ –
„ПРОСТОРНИ ПРИНЦИП“
Слика 6 - Архитектура (простирање) организације безбедности

Осим традиционалне специјализације у безбедности (војска, полиција,
обавештајне службе), приметно је и формирање нових специјализо-ваних
организација које обављају различите послове безбедности, нова зани-мања, па
и „приватизација“ неких потфункција безбедности од стране не-државних
субјеката. Мотиви су економског карактера: стицање добити пружањем
заштите и других безбедносних услуга заинтересованим рефере-нтним
објектима (тзв. приватна безбедност, индустрија безбедности). Најзад,
приметни су разни облици организовања држава и недржавних субјеката за
вршење функције безбедности на међународном нивоу.36
Ово одређење безбедности је исправно, али и несвеобухватно:
организација не мора да буде ефикасна и да производи жељено стање
безбедности; организација безбедности може да производи и небезбедност.37
2.4. Безбедност као систем
Безбедност је и систем, хармонична целина способна да самостално
функционише у извесном временском и просторном окружењу, састављена од
више хоризонтално, вертикално и дијагонално повезаних потцелина
(подсистеми и микросистеми – организације безбедности), које врше конкретне
делатности (функције безбедности) чија збирна резултанта има за циљ
несметано достизање, уживање и свеобухватну заштићеност вредности и
интереса од угрожавања (стање безбедности).
Другим речима, систем безбедности је складно деловање више
организација безбедности које обављају специфичне (пот)функције
безбедности, што резултира извесним стањем безбедности. Значи, овај
приступ заснован је на збирном схватању безбедности као функције,
На пример, војне организације и блокови, облици полицијске сарадње, транснационалне безбедносне

компаније и агенције, међународне асоцијације националних недржавних сектора безбедности и слично.
На пример, полиција, обавештајне службе, правосудни органи и војска у тоталитарним државама спроводе терор
над становништвом и противницима режима.
организације и стања. При том, функција и организација чине

методолошки(акциони) ниво безбедности (субјекти, активности и средства –
одговор на питања ко делује, на који начин, којим средствима, с којим циљем),
стање безбедности је његов продукт (одговор на питања шта смо добили,
да ли смо то желели, шта смо изгубили).
Архитектура система безбедности је слична пирамиди и чини је
више подсистема и микросистема – организација. Они реализују функцију
безбедности по просторном критеријуму (територијални принцип), по
критеријуму врсте (пот)функције – послова безбедности (линијски принцип),
односно њиховом комбинацијом. Начелно, елементи система безбедности у
ширем смислу су субјекти и снаге, функција, послови, активности и мере
безбедности.
Попут организација, и системе безбедности могу да формирају
грађани и други субјекти недржавног сектора, државе на националном
(национални систем безбедности) и на наднационалном нивоу (наднаци-
онални безбедносни системи и механизми).
Слика 7 - Идеализована шема система безбедности – Умрежени подсистеми и

микросистеми (организације)
Да би се сматрао системом сваки, па и систем безбедности, мора да буде
функционалан, тј. да остварује сврху свог постојања (да ради и да производи
жељене резултате). Системи безбедности су сложени и начелно се састоје од
више системских и организационо-функционалних компоненти.
Системски ниво обухвата декларативну компоненту којом се
дефинишу потребе оснивања, сврха, циљеви и делатности система; пројектну
компоненту којом се систем конципира и организује; кадровску компоненту;

материјално-техничку компоненту, односно финансијска и техничка средства
и опрему; нормативно-правну и културолошку компоненту којом се уређују
остале компоненте и тзв. корективно-иновативну компоненту, којом се
унапређују елементи система безбедности.
Организационо-функционални ниво обухвата номинативну
компоненту којом се конкретним подсистемима безбедности, у оквиру
додељених потфункција, налаже извршење конкретних послова и задатака;
методолошку компоненту (у ужем смислу) у оквиру које се врши избор
постојећих или конструишу нове превентивне и репресивне стратегије и
тактике реализовања функције безбедности; делатну компоненту којом се
функција безбедности непосредно реализује; аналитичко-прогностичку
компоненту која подржава све остале потфункције безбедности и
контролну компоненту којом се „изнутра“ и „споља“ контролише деловање
система безбедности.
Схватање безбедности као система је исправно и свеобухватно јер
обједињује сва претходна одређења.
2.5. Приступи дефинисању појма безбедности
Очигледно је да су у дефинисању појма безбедности присутни
бројни приступи и схватања који могу различито да се класификују. Прва је
подела на тзв.:
инструменталистичке приступе, у оквиру којих се безбедност
дефинише као функција, организација и систем, односно као све то заједно;
статусне приступе, у оквиру којих се безбедност дефинише као
стање (статус) заштићености референтних вредности и интереса и
инструменталистичко-статусне приступе који су засновани на
комбинацији претходна два приступа.
Следећа подела је на:
субјективистичке (бихевиоралне) приступе, у оквиру којих се
безбедност дефинише као субјективна пројекција (оцена, доживљај, стање
личног душевног мира, спокојства и задовољства због...) остваривости и
заштићености вредности и интереса, односно као субјективна пројекција
објективног стања, које и не мора да буде тачно због субјективизма
процењивача38 или због „тамне бројке“ угрожавајућих појава (непостојање
доказа о постојању претње није доказ њеног непостојања);
објективистичке (материјалне) приступе, у оквиру којих се
безбедност дефинише као објективно стање непостојања опасности по
вредности и интересе тако да они могу несметано да се остварују и развијају;
субјективистичко-објективистичке приступе, због несвеобухватности
претходна два. Наиме, субјективна перцепција безбедности је искуствена
категорија заснована на спознаји стварности. Стога може да буде различита код
„Присуство или одсуство безбедности углавном је ствар субјективног искуства човека.“ Lammers, E.: Refugees,
Gender and Human Security – A Theoretical Introduction and Annotated Bibliography, International Books, Utrecht, 1999, p. 49.
различитих појединаца и група: оно што је за неке вредност и интерес, не мора да

буде и за друге; субјективни критеријуми по којима појединци оцењују стање
безбедности могу такође да се разликују; субјективни доживљај појединца уопште
не мора да буде истоветан са објективним стањем стварности па неко може да се
осећа небезбедним иако је ситуација стабилна и контролисана; најзад, сагледавање
стања заштићености референтних вредности и интереса могуће је само кроз
субјективни доживљај и оцену. Комбиновањем ова два приступа уважавају се и
стање стварности и њено субјективно доживљавање: „у објективном смислу,
безбедност је одсуство претњи по стечене вредности, а у субјективном смислу
одсуство страха да ће бити нападнуте“39 и
дискурзивни приступ, који се заснива на недостацима субјекти-
вистичко-објективистичког приступа, тј. на могућем неподударању објективне
стварности и субјективних доживљаја, због чега је неопходна интерсубјективна
процена државних званичника којом ће се одредити шта је безбедност, а кроз
„секјуритизацију“ и шта је угрожавање безбедности.40
Даље, сви приступи безбедности могу да се поделе на:
позитивистичке (оптимистичке) приступе, у оквиру којих се
наводи „шта безбедност јесте“, односно жељено стање вредности;
негативистичке (песимистичке) приступе, у оквиру којих се наводи „шта
безбедност није“ и где се, по тзв. елиминационо-номенклатурном принципу,
наглашава неопходност одсуства опасности по поједине вредности и интересе и
позитивистичко-негативистичке приступе, који су непотребни, па
предност дајемо позитивистичким приступима, док су негативистички
приступи погодни за њихово образлагање и допуну.
Схватања безбедности могу да се поделе и на тзв.:
милитаристичка схватања, у оквиру којих централно место заузима
употреба војних снага, средстава и метода у заштити виталних вредности
друштва од оружаних (војних) претњи и угрожавања, али и заштита оружаних
снага од различитих опасности (тзв. војна безбедност41) и
постмилитаристичка схватања, у оквиру којих се, поред војних снага,
наглашава и значај грађана, невојног и недржавног сектора безбедности у
заштити безбедности од свеколиког, па и невојног угрожавања.
Иако су првопоменута, традиционална схватања безбедности у савременим
условима генерално превазиђена, још увек се сматрају незаобилазним – ultima ratio
стратегијама заштите виталних вредности државе. Другопоменута схватања су
одраз „приватизације“ функције безбедности, те активирања појединца и
недржавних актера у њеној реализацији.
Wolfers, A.: National Security as an ambiguous symbol, Discord and Collaboration, Johns Hopkins University Press, Baltimore,
1962. Наведено према: Таталовић, С.: Национална и међународна сигурност, Политичка култура, Загреб, 2006, стр. 11.
Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 32–35.
Војна безбедност је перципирање стварне слободе од војних претњи и коришћење организованог војног насиља у политичке
сврхе. Субјекти војне безбедности су државе или аспиранти – изазивачи државне моћи (нпр., побуњеници). Војна безбедност
се постиже на више начина: одвраћањем, одбраном, балансирањем, прикључивањем победничкој страни, промовисањем
мирољубивих идеологија, решавањем сукоба (позитивни мир), споразумима, империјалном и неоимперијалном доминацијом,
те етничким чишћењем и геноцидом. Herring, E.: Vojna sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička
kultura, Zagreb, 2010, str. 154−155. У ужем смислу, подразумева безбедност (обавештајну и безбедносну заштиту) оружаних
снага од свеколиког угрожавања.
Постоје и схватања безбедности којима се операционализују

претходна одређења, а то су одређења:
уског контекста безбедности, и то: државоцентричног карактера, у
којима централно место заузимају традиционалне вредности државе које се
штите од војних претњи других држава и међународног карактера, у којима се
промовишу вредности међународне заједнице и безбедност међународних
региона, које државе од војних претњи штите посредством међународних
односа, сарадње или преко извесних међународних организација;
проширеног контекста безбедности, у оквиру којих се национална
и међународна безбедност штите још и од невојних претњи, и од
недржавних угрожавајућих актера и
продубљеног контекста безбедности, која промовишу вредности и
интересе појединца, друштвених група и мањина, нација, глобалног друштва, али
друге вредности које су различите од традиционалних: физички и
ментални интегритет, образовање и здравље појединца, култура, идентитет,
национално јединство, економија, енергија, квалитет живљења, здрава
животна средина, опстанак живота на планети итд.42
Прва два приступа спадају у тзв. традиционалне приступе безбед-
ности, на којима су почивали и тзв. традиционални концепти националне и
међународне безбедности. Временом је дошло до њиховог вертикалног и
хоризонталног ширења, што је условило и настанак нових, савремених
концепата безбедности.43
Најзад, сва одређења безбедности могу да се поделе на доктринарна
(теоријска), нормативна, садржана у извесним документима међународног
и националног значаја и на оперативна схватања која заступају
припадници појединих субјеката безбедности.
Ради илустрације ових навода, представљамо нека од
многобројних одређења појма безбедности.
Безбедност је својство неког реалног друштвеног, природног или
техничког субјекта (бића, творевине или ствари) испољено као
успостављено, одржавано и унапређено стање и(или) вредност, а која се
изражава кроз испуњеност минимума одређених (безбедносних) стандарда
својствених том субјекту, а што му омогућава реалну основу за опстанак,
раст и развој без обзира на носиоце, облике, време и место угрожавања44.
Безбедност је заштита од нечег лошег што би се могло десити у
будућности, као и стање у којем се неко осећа срећним, безбедним и
ослобођеним бриге45.
Безбедност је одсуство претњи и способност да се одврати претња46.
Упореди – Hough, P.: Understanding Global Security, Routledge, London–New York, 2008, pp. 6−12.
Реч је, пре свега, о тзв. („човекоцентричној“) појединачној, социјеталној, људској и глобалној безбедности, односно о
економској, еколошкој, енергетској, социјалној, културној и другим сферама поменутих нивоа безбедности. Тако се
у последње време све више говори о здравственој, прехрамбеној, социјалној, еколошкој, безбедности на раду,
нуклеарној, информационој, космичкој, економској, приватној безбедности итд.
Стајић, Љ.: Основи система безбедности са основама истраживања безбедносних појава, стр. 28.
Oberleitner, G.: Људска права и безбедност – две куле?, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво,
Београд, 2006, стр. 14.
Симић, Р. Д.: Исто, стр. 25.
Безбедност је опште стање у којем појединачни грађани живе у

слободи, миру и сигурности; потпуно учествују у процесу владавине;
уживају заштиту фундаменталних права; имају приступ ресурсима и
основним животним потребама и насељавају животну средину која није
штетна за њихово здравље и добробит 47.
Безбедност је слобода без претњи. У међународном систему,
безбедност је способност држава и друштава да очувају независну
самобитност и функционални интегритет48.
Безбедност је отклањање свих активности и пропуштања која
угрожавају лица, јавни поредак, објекте или дати простор. С обзиром на
заштићена добра и вредности разликујемо: личну безбедност (остварује се кроз
личне слободе и права и економску сигурност), државну безбедност (вредности
државе и јавног поретка), безбедност саобраћаја (на путевима, у ваздуху, на
рекама и морима), безбедност објеката (законом се одређују објекти од значаја
за државу и грађане), безбедност простора (законска заштита делова територије
од посебног значаја – забрањене зоне) и безбедност података (законом се
дефинишу врста података који се штите, начин и степен њихове заштите –
заштићени подаци). Безбедност може да се тумачи као функција коју врше
органи и субјекти који су за то овлашћени законом; као стање, на основу
података о активностима носилаца угрожавајућих делатности утврђује се
степен угрожености и као служба, органи(зација) чија је дужност да, вршећи
послове из своје надлежности, применом одговарајућих метода и мера, отклања
делатности којима се угрожава поредак49.
– Безбедност у најширем политичко-правном смислу обухвата мере
и активности чувања и заштите од угрожавања независности и интегритета
једне земље (државе, нације) и унутрашњег уставног и правног поретка. У
првом случају реч је о спољној, а у другом о унутрашњој безбедности.
Према објекту заштите, разликују се државна безбедност; општа (јавна),
колективна, лична безбедност; имовинска безбедност. Некад се термин
„безбедност“ изједначава с изразом „сигурност“, што није исто, а у неким
језицима не постоје оба термина, већ само један, по правилу „сигурност“
(security, securité)50.
– Безбедност или сигурност је стање онога који је осигуран и
обезбеђен од опасности. То може да се односи на човека и на било коју
друштвену целину, укључујући природну околину и средства са којима се
свакодневно долази у додир у процесу живота и рада. Безбедност је и жељено
стање система које се постиже елиминисањем претњи и ризика који долазе из
система и изван њега. У најопштијем смислу подразумева слободу од страха,
претњи и физичког насиља. Међутим, безбедност укључује и моралне,
идеолошке и нормативне елементе. У питању је друштвено конструисан
Hank, D.: Људска безбедност: важност и импликације, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране,
Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era,
Lynne Rienner Publishers, Boulder–Colorado, 1991, pp. 18–19.
Ђорђевић, О.: Исто, стр. 34.
Мала политичка енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1966, стр. 96.
концепт који стиче специфично значење само унутар датог социјалног

контекста. Безбедност државе је израз њене одбрамбене способности да
заштити највише државне и националне вредности, интересе и циљеве. Реч је
активности преко које се, на правним и политичким основама, организује
спровођење мера и функционисање државе ради заштите њене независности,
суверенитета, интегритета, уставом утврђеног поретка и личне и имовинске
сигурности грађана. То је регуларна функција друштвеног поретка и посебна
област друштвене поделе рада. (Национална) безбедност подразумева заштиту
државе и народа од свих облика неоружаног и оружаног угрожавања, као и
стварање повољних услова за реализовање националних вредности и интереса.
Одсуство рата и војних конфликата само по себи не осигурава међународни мир
и безбедност. Невојни извори, нестабилност у економији, у социјалној,
хуманитарној и еколошкој сфери постали су опасност по мир и безбедност.51
Треба разликовати безбедност државе од безбедности друштва, уз
истицање да је основни критеријум њихове дистинкције суверенитет
државе наспрам идентитета друштва. У бити оба феномена је егзистенција
или преживљавање: држава која изгуби суверенитет престаје да буде
држава, а друштво које изгуби идентитет престаје да постоји као суверена
јединка. Раздвајање државне и друштвене безбедности треба схватити у
смислу два организациона центра безбедности, али у епицентру дилеме
остаје држава, било да је реч о социјалном виду безбедности било о
међународном. Држава пружа легитимитет и заштиту друштва, али је и
кључна карика у приступу безбедности као наднационалној појави52.
Државна безбедност је примена и коришћење метода, мера и радњи
органа, служби и политичких субјеката којима се спречавају, онемогућују и чине
безопасним носиоци делатности које угрожавају државу, као и установе које се
непосредно ангажују на пословима заштите државе (службе безбедности)53.
Државна безбедности обухвата превенцију тзв. политичких
кривичних дела, откривање њиховог припремања и предупређивање њиховог
извршења, затим откривање извршених дела ове врсте и хватање и гоњење
њихових извршилаца, укључујући све врсте делатности и мера да се наведени
циљеви остваре. Према томе одакле угрожавање долази, безбедност државе се
дели на спољну и унутрашњу, али спољна безбедност може да буде угрожена и
делатностима физичког или другог напада који долази споља54.
Национална безбедност је делатност националних држава којом
оне, у складу са својим друштвеним могућностима у садашњости и
будућности, узимајући глобалне промене и развој, штите властити
идентитет, опстанак и интересе55.
Ковач, М.: Стратегијска и доктринарна документа националне безбедности – Теоријске основе, Свет књиге,
Београд, 2003, стр. 39, 69–70, 10, 14.
Аврамов, С.: Безбедност у XXI веку, Зборник радова СИМВОН, Београд, 2001, стр. 432.
Ђорђевић, О.: Исто, стр. 86–87.
Мала политичка енциклопедија, стр. 96.
Одређење Hewedy, A. Наведено према: Симић, Д. Р.: Исто, стр. 30.
Безбедност је стање у коме државе сматрају да нема опасности од

војног напада, политичког притиска или економске присиле, тако да могу
слободно да се развијају и напредују56.
Општа безбедност обухвата заштиту личних, имовинских, политичких
других права и слобода човека и грађанина од криминалног ускраћивања
њиховог коришћења. Личне слободе и права обухватају заштиту живота,
интегритета и неприкосновености личности, затим неповредивост стана, тајност
писама и других средстава везе, слободу кретања и настањивања и других личних,
па и политичких права. Под заштитом имовинских права подразумева се
обезбеђење постојећих имовинскоправних односа, заштита имовинских права
грађана од крађе, разбојништва и разних самовласних прибављања имовинских
права и сваког нарушавања имовинских права појединца57.
Безбедност људи подразумева обезбеђивање животног језгра, тј.
стање минималног скупа животних услова. Људи чији су услови живота изнад
минималног степена могу живети у релативно неразвијеним условима, али они
и тада имају основни ниво безбедности који им омогућава да планирају и раде
за бољу будућност. Минимални скуп услова за безбедан живот може бити
објективно одређен постављањем „прагова“ (стандарда) за договорене
индикаторе у сваком од одабраних области безбедности људи. За лице се каже
да је безбедно ако су његови услови живота, у свакој области, изнад прага.
Обрнуто, падање испод прага, у било којој области, ставља лице у стање
небезбедности. Прагови, односно минимуми стандарда безбедности, временом
могу да се мењају тако што ће се повећавати или смањивати.58
Настојања да се безбедност дефинише на универзалан начин су тешко
остварива, што потврђује непостојање општеприхваћене дефиниције.
Плуралитет приступа у дефинисању безбедности потврђује да, иако су сви
исправни, појединачно нису довољни за њено свеобухватно сагледавање.
Истовремено, рађају се нове идеје и погледи као продукт потреба за
обухватнијом заштитом нових вредности и сфера друштвеног живота који
раније нису били предмет озбиљније заштите, или заштите традиционалних
вредности новим методама, од стране нових актера. Томе свакако доприноси
развој теоријске мисли научних дисциплина које се традиционално нису
бавиле безбедношћу.
3. Концепти безбедности
3.1. Појам концепта безбедности
Концепти безбедности су теоријски и практични модели заштите и
унапређења референтних вредности и интереса појединих категорија објеката
безбедности. Безбедност је динамична појава, па се мењају и концепцијска
Дефиниција ОУН из 1986. године, у: Conception de la séсurité, Série d’études 14, Publication des Nations Unies, 1986,
А/40/553. Наведено према: Стајић, Љ.: Основи безбедности, стр. 25.
King, G., Murray, C. J. L.: Rethinking Human Security, Political Science Quarterly, Vol. 116, No. 4, The Academy
of Political Science, New York, 2001/2002, pp. 585–610.
опредељења у погледу вредности, опасности које им прете, као и субјеката,

начина и средства њихове заштите.59
Настали су на основу релевантне безбедносне праксе, ради њеног
унапређења. Такође, постојала је и потреба да се отклоне бројне мањкавости
и недоречености у одређењу појма безбедности. Према томе, концепти
безбедности су продукт, али и средство безбедносне теорије и праксе, а
њихова вредност је идејно-иновативна и инструментална. Називају се још
и нивоима (анализе) безбедности.
Настојања да се безбедност дефинише универзално као „одсуство
претњи по стечене вредности, односно одсуство страха да те вредности
могу да буду нападнуте“, намећу извесне дилеме: чије вредности могу да
буду угрожене; које су то вредности; ко би их могао напасти; чији би страх
требало рачунати; како направити разлику између искреног (иако можда
неутемељеног) и лажног страха и да ли одсуство претњи и/или страха треба
разумети у апсолутном или у релативном смислу?60
Питање „тачне“ дефиниције и изградње једног „суштински потврђеног
концепта“ безбедности вероватно је узалудно. Пре би се могло говорити о
теоријским конструкцијама које су мање или више корисне или релевантне, али
које не могу да буду ни потпуно тачне ни потпуно нетачне. Истовремено,
узалудно је и немогуће посматрати поједине нивое безбедности независно од
осталих, јер су међуутицајни и међузависни. Генерално, појам безбедности
може да се дефинише и шири дуж различитих „оса“, давањем одговора на
наведена питања и њиховим концентрисањем у одређене логички заокружене
и складне мисаоне целине. Пре свега, реч је о питањима:
чија безбедност, којим се идентификују тзв. референтни објекти
безбедности, а то могу да буду појединац, друштвене групе, држава,
међународни систем и човечанство са планетом;
безбедност чега, којим се указује на вредности и интересе
референтних објеката који су предмет заштите због њихове потенцијалне
или реалне угрожености;
безбедност од кога/од чега, којим се идентификују извори, носиоци и
облици угрожавања вредности референтних објеката, који могу да буду природног,
људског и техничко-технолошког порекла. Начелно, исте вредности могу да буду
угрожене различитим појавама, и обрнуто: један тип појава најчешће угрожава
више различитих вредности једног или више референтних објеката;
ко пружа безбедност?, којим се указује на субјекте безбедности
који штите вредности и интересе референтних објеката и
На пример, у „фокусу тзв. хладноратовске (државоцентричне-Вестфалијанске) безбедности су: територија и границе државе;
спољна безбедност државе; војни фактор безбедности; људски фактор; релација Исток–Запад; спремност државе за акцију и
централна улога државе у безбедности. У средишту тзв. постхладноратовске безбедности су: појединци и заједнице;
унутрашња безбедност државе и транснационална безбедност; мултидимензионални фактори безбедности; природни и
енвиронментални фактори; глобална безбедност; превентивна и ревитализациона улога државе, уз појаву недржавних
субјеката безбедности.“ Law, D. M.: Људска безбедност и реформа сектора безбедности, десет година после, Људска
Мøller, B.: Национална, социјетална и људска безбедност – Општа разматрања са приказом балканског случаја, Људска
на који начин се пружа/остварује безбедност, којим се

идентификују начелне методологије (методи, средства, делатности)
заштите референтних вредности и интереса.61
Анализом наведених питања или њихових ширих верзија (нпр., безбедност
за кога, безбедност за које вредности, колико безбедности, безбедност од којих
претњи, којим средствима до безбедности, по којој цени и
ком периоду)62 закључујемо да су концепти заправо збирно тумачење
безбедности као функције (на који начин се пружа/остварује безбедност),
организације и система (ко пружа безбедност), фокусираних око стања
остваривости и заштићености вредности појединих објеката безбедности
(чија безбедност, безбедност чега и безбедност од кога/од чега).
Логично је да у средишту безбедности буду човек као појединац и
колектив, држава, међународна заједница и човечанство са планетом Земљом.
Стога и можемо да говоримо о безбедности људи, државе, међународној и
глобалној безбедности. Ови нивои анализе су у извесној корелацији па су сви,
на свој начин, значајни за одржање, заштиту и унапређење националне
безбедности, из које су и изведени. Најзад, ни један од њих не негира остале,
као ни вредности и интересе који се у оквиру њих промовишу.
3.2. Безбедност човека

Човек је најнижи и најважнији „ниво“ анализе безбедности. Чак су и
идеје осталих концепата безбедности, бар индиректно, усмерене ка безбедности
човека. Ово стога што човек егзистира у извесном социјалном, државном и
међународном окружењу. Зато је и безбедност појединца услов безбедности
друштва и државе, али и човечанства, односно националне и глобалне
безбедности. Безбедност човека може да се анализира на више нивоа, као
безбедност појединца, друштвених колектива и човечанства.
3.2.1. Безбедност појединца
Фокус концепта безбедности појединца (индивидуе), или тзв. индивидуалне
– појединачне безбедности (individual security) је човек – појединац. Стога се назива
још и „човеко(људско, хумано)центричним“ концептом. Човек је природно,
друштвено и разумно биће, па има широк спектар личних потреба, вредности и
интереса којима континуирано треба пружати заштиту.63 Истовремено, појединац
је најнижи – основни ниво анализе безбедности без којег су остали, виши нивои
анализе, бесмислени.64
Безбедност појединца је извесност задовољења његових потреба,
остваривања и заштите личних, али и референтних вредности осталих нивоа
анализе, те осећај личне сигурности. Мисли се, пре свега, на могућност
несметаног задовољења основних физиолошких потреба (исхрана, кретање,
Прилагођено из: Мøller, B.: Исто, стр. 39, 41–42; Kolodziej, E. A.: Исто, стр. 16–22.
Baldwin,D.A.:The Concept of Security, Review of International Studies, No 23, British International Studies
Association,1997,pp.12–17.
То симболично потврђује позната Русоова максима по којој се „човек рађа слободан, а свуда је у оковима“. Rousseau, J-J.:
The Social Contract, E. P. Dutton, New York, 1950, p. 3.
Buzan, B.: Исто, стр. 49.
одмор, здравље, биолошка репродукција, што је најчешће условљено радом и

прибављањем средстава за живот), на неприкосновеност (неповредивост)
менталног и физичког интегритета и личне имовине, слободно одлучивање,
понашање и испољавање духа и самоафирмације. Реч је о продукту
инстинктивних потреба, стечених рефлекса и искуствених доживљаја.
Укратко, то је стање личног (физичког, менталног и здравственог)
интегритета и материјално-егзистенцијалног (имовинског, економског и
социјалног) статуса појединца и његове породице, односно заштићеност
„идентитета и суверенитета појединца“. Може се посматрати на најмање
два нивоа, и то као одсуство страха од угрожености, односно као одсуство
природних, друштвених или техничко-технолошких опасности. Могуће су
четири комбинације присуства и одсуства опасности и страха, а њихов
резултат су безбедност, небезбедност и две полемичне ситуације.
ОПАСНОСТ СТРАХ
(ОБЈЕКТИВНА (СУБЈЕКТИВНА СТАЊЕ
ДИМЕНЗИЈА ДИМЕНЗИЈА БЕЗБЕДНОСТИ ПОЈЕДИНЦА
БЕЗБЕДНОСТИ) БЕЗБЕДНОСТИ)
+ + БЕЗБЕДАН
ОСЕЋА СЕ БЕЗБЕДНО, ИАКО
+ – ЈЕ ОБЈЕКТИВНО НЕБЕЗБЕДАН
НЕ ОСЕЋА СЕ БЕЗБЕДНО,
– + ИАКО ЈЕ ОБЈЕКТИВНО
БЕЗБЕДАН
– – НЕБЕЗБЕДАН
Табела 1 - Стање безбедности појединца
Безбедност човека је стање заштићености човека од опасности, угро-
жавања и повређивања његове личности, права и имовине. Безбедним се могу
назвати они грађани које у остваривању својих слобода и права, било личних,
било имовинских, противправно не ометају и не онемогућавају друга лица.
Према томе, безбедност појединца је извесност остваривања слобода и права
грађана. Без безбедности нема индивидуалне људске слободе, и обрнуто.65
Очигледно је да је концепт безбедности појединца детерминисан
људским слободама и правима. То су легална права која свако лице, као биће
поседује. Она су универзална и припадају свима, без обзира на разлике у раси,
полу, вери, етничкој припадности и уверењима. Коришћење тих права нема
ограничења осим оних која обезбеђују иста права другим члановима друштва,
оних која су искључиво одређена уставом и законима. Концепт људских
права тежи свеобухватности, односно регулисању слобода и права у готово
свим сферама живота човека.
Генерално, према историјском развоју и садржају, основна људска
права се деле на: основна грађанска и политичка права, основна економска,
социјална и културна права и на права солидарности. Осим тога, људска права
се у односу на то ко је њихов носилац деле на индивидуална права, која
Милетић, С.: Појмовник полицијског права, Службени гласник, Београд, 2001, стр. 1–3.
припадају искључиво појединцу и на колективна права, која припадају

одређеним националним, етничким, верским и другим групама и мањинама.66
Најзад, међународно ратно и хуманитарно право примењују се у оружаним
сукобима. Реч је о тзв. Хашком праву којим се регулишу правила употребе
оружаних снага и наоружања у ратним дејствима и о тзв. Женевском праву
којим се регулишу права и начин поступања оружаних снага према цивилном
становништву, бродоломницима, рањеницима и болесницима, ратним
заробљеницима, санитетском и верском особљу, цивилним,
културним и верским објектима.
Значи, људска права не подразумевају ништа друго до одређен стан-
дард, односно минимум општих претпоставки које је потребно испунити да
би се сваком људском бићу обезбедио минимум личне безбедности.
Истовремено, веза између угрожавања безбедности појединца и кршења људ-
ских права је очигледна: лична безбедност појединца постоји када су живот,
физички интегритет, достојанство, здравље, политички, социјални и економ-
ски положај у друштву, правна сигурност, слобода изражавања, мисли и уве-
рења, али и други релевантни чиниоци у том степену заштићени да се људско
биће може несметано развијати и слободно испољавати своју личност.67
Безбедност појединца и остваривање његових права условљени су
без-бедношћу државе и групе којој припада, правним поретком, владавином
права и функцијом безбедности. Осим тога, она је и предмет самозаштите,
што значи да је појединац дужан да се о њој и сам стара. Такође, о његовој
безбедности старају се и други појединци, и то активно, доприносећи
заштити његових вредности и пасивно, уздржавајући се од њиховог
угрожавања. Значи, безбедност појединца је директно сразмерна степену
развоја безбедносне културе у друштву.
Најзад, о безбедности појединца стара се и међународна заједница,
прописујући међународне стандарде остваривања и заштите људских права
и интервенишући у ситуацијама када их држава нарушава или када није у
стању да их заштити (дипломатским средствима; средствима политичке,
економске и војне принуде, и кривичноправним средствима).
Приступ безбедности појединца заснован на слободама и правима
рађа извесне дилеме у „четвороуглу појединац – друштво – држава –
међународна заједница“: ширење слобода и права појединца ограничено је
слободама и правима других; држава је дужна да омогући појединцима да
уживају слободе и права; у вршењу функције безбедности држава нужно
задире у њих; људске слободе и права су загарантовани међународним
правом. Овде се рађају најмање три дилеме: како омогућити појединцу да
ужива своје, а онемогућити му да угрожава туђе слободе и права; како да
Стајић, Љ.: Исто, стр. 328–329. Види: Универзална декларација о људским правима, Организација Уједињених
нација, од 10. децембра 1948. године; European Convenction for the Protection of Human Rights and Fundamental
Freedoms, Protocol No. 11, Rome, 4. 11. 1950; Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Службени лист
СФРЈ, број 17/1971; Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Службени лист СФРЈ, број
17/1981 и друге изворе људских права. О појединим људским правима конкретније у делу књиге − IV. 2. 3. 7. Људске
слободе и права.
Стајић, Љ.: Исто, стр. 323.
држава реализује заштитну функцију, а да при том нелегитимно не задре у

слободе и права човека и да ли држава може да уочи и санкционише све
случајеве угрожавања безбедности појединца? Одговор је: демократска држава
томе тежи кроз свој правни систем, владавину права и систем безбедности.
Међутим, ко гарантује да ће се држава придржавати свог правног система, да
ће национални систем безбедности тежити оптимизацији своје функције,
односно да ће међународне организације и заједница уочити систематско или
појединачно кршење људских права и реаговати? Неспорно је само то да
држава за појединца ствара безбедност, али и небезбедност.
Неспорно је и то да се разним угрожавајућим појавама крше многа
људска права. Осим тога, кршење неких од њих узрокује нове угрожавајуће
појаве, али и изазива деструктивне реакције угрожених појединаца. С правом
се може рећи да је кршење људских права и узрок и последица угрожавања
безбедности. Чињеница да је „један од највећих актуелних проблема у сфери
безбедности људи управо немогућност мобилисања укупне светске јавности да
подржи и унапреди људска права“68 рађа нову забринутост: пасивност према
заштити људских права доприноси њиховом кршењу и угрожавању
безбедности појединца и колектива.
Најзад, између људских права и безбедности човека не стоји знак
једнакости јер се људска права, за разлику од безбедности човека, ослањају
на корелативне дужности. Људска безбедност је шира појава која обухвата
људска права, али и однос према претњама којима се људска права не баве
примарно (нпр., природне катастрофе, болести, глад, сиромаштво). Значи,
људска права су нормативни оквир безбедности човека, али нису њена
искључива компонента. Речју, испуњеност људских права је неопходан, али
не и довољан услов безбедности појединца.
3.2.2. Безбедност људи
Следећи ниво безбедности човека познатији је као концепт људске
– хумане безбедности (human security). У његовом фокусу су појединци и
колективи који су изложени (превасходно невојним) директним и
индиректним претњама које потичу од државних и недржавних актера.
Концепт људске безбедности карактеришу три струје.69
Према првој, људска безбедност је остваривост широког распона
различитих људских права. Приступ је заснован на владавини права и
настоји да ојача нормативни међународни и национални оквир, правосудни
систем и утицај међународних организација у погледу дефинисања и
наметања државама стандарда људских права. Безбедност људи штите
кривични судови, односно Међународни кривични суд.
Други је приступ заснован на хуманитарној основи, па су сигурност
народа (одсуство страха), тј. основна лична права, укључујући право на
Ogura, K.: A Pacific Perspective, The New Challenges to International, National and Human Security
Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004, p. 59.
Наведено према – Hampson, F. O.: Вишезначност појма људске безбедности, Људска безбедност, број 1, Факултет
цивилне одбране, Београд, 2003, стр. 12–13, 29. Слика је преузета из истог текста, стр. 11; види и – Hampson, F. O.:
Human Security, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008, pp. 229–243.
опстанак, највиши циљ међународних интервенција. Рат је највећа претња људима,

у којем претежно страдају „неборци“, које је од насиља дужна да штити
међународна заједница. Приступ је касније проширен (тзв. интегрални приступ
људској безбедности) тако што су, поред конфликтних и ванредних ситуација, и
„економска беда, социјална неправда и политички притисци“ прихваћени за претње
људима. Њега су „заокружиле“ Уједињене нације 1992. године заузевши став да су
и „невојни извори нестабилности у области привреде, друштва, хуманитарног рада
и екологије постали претње миру, а тиме
безбедности“. Циљеви и заштита људске безбедности повезани су са
војном интервенцијом, хуманитарном помоћи и помоћи у ванредним
ситуацијама, постконфликтном изградњом мира и спречавањем сукоба.
Најшире је схватање људске безбедности као „одрживог људског развоја“,
односно као остваривања, заштите и унапређења економских, социјалних и права
на животну средину. При том, „људски развој је шири појам
подразумева процес ширења опсега људских избора (слобода од
ускраћености), а људска безбедност значи да те изборе људи могу да врше у
сигурности и слободи (слобода од страха)“. Највећим претњама човеку сматрају се
болести попут сиде, трговина дрогом, тероризам, глобално сиромаштво и
деградирана животна средина. Ови проблеми нису локални ни државни, већ
глобални, а добрим делом потичу од економске и социјалне неједнакости и
недостатка социјалне правде у међународним односима. Људска безбедност се
штити мерама прерасподеле богатства и прихода између богатих и сиромашних
новим партиципаторним структурама власти на локалном, државном и
глобалном нивоу.
Слика 8 - Три димензије људске безбедности

Људска безбедност се најчешће схвата у духу UNDP-овог Извештаја о
људском развоју из 1994. године, где се одређује као „опстанак и дигнитет човека
кроз слободу од страха (насиља) и слободу од ускраћености (сиромаштва)“,
односно као „безбедност људи од свих могућих облика угрожавања, првенствено
од претњи животу, здрављу, зарађивању, личној безбедности и људском
достојанству“. У том смислу, састоји се од најмање два атрибута: слободе од
хроничних претњи безбедности, као што су глад, болести
угњетавање, и заштите од изненадних и штетних поремећаја тока
свакодневног живота (на радном месту, у кући или у суседству).70
United Nations Development Program, Human Devepoment Report, Oxford University Press, New York, 1994, pp. 25−33.
Битне детерминанте људске безбедности су: економија, животна

средина и друштво, а њене сфере:
економска безбедност, тј. довољан и предвидив доходак, предвидиво
запослење, безбедност и здравље на раду, социјално осигурање, задовољство
нивоом дохотка, диспаритет дохотка и компетитивност;
безбедност животне средине, односно њена заштита од
загађености и деградације, као и несметан приступ санитарно исправној
води, чист ваздух и незагађен земљишни екосистем;
здравствена безбедност, тј. заштићеност људи од болести и
инфекција, доступност и квалитет здравствене заштите, здравствени статус
људи, развијеност система здравствене заштите;
прехрамбена безбедност, кроз физичку и економску доступност
хране, односно доступност и квалитет прехрамбених артикала и куповну моћ;
образовање, односно могућност људи да се образују, ниво
образованости, корелација образованости и могућности запослења, развијеност
националног образовног система, иновације и актуелност curriculumа;
социјална сигурност, тј. стабилност породице, квалитет становања,
квалитет живота у локалној заједници, безбедност културног идентитета, ефекти
етичког кодекса заједница, развијеност и слобода медија и комуникација, слобода
ефекти синдикалног организовања;
политичка и институционална безбедност, које обухватају
развијеност и заштићеност људских права, утицај политике на квалитет
живота грађана и утицај органа формалне социјалне контроле (пре свега,
војних и полицијских снага, обавештајних служби и правосудног система)
на безбедност људи и
лична и колективна безбедност, односно одсуство насиља и
злостављања, заштићеност људи од криминала и аутодеструктивних појава,
безбедност учествовања у саобраћају итд.71
На основу ових индикатора развијен је индекс људског развоја
(UNDP HDI) којим се мере способности земаља да осигурају безбедност
свом становништву, односно безбедност становништва: здравље и животни
век, степен образованости и ниво животног стандарда. То овај концепт чини
практично применљивим и друштвено корисним.
Генерално, људска безбедност је резултанта концепата безбедности
појединца, друштвене и глобалне безбедности. Иако се често оспорава и сматра
„вештачким хибридом“ компоненти осталих концепата безбедности, наишао је
на многе позитивне критике научних институција, влада, невладиних и
међувладиних организација, који га и практично спроводе.72 Неспорни су
његов конструктивизам, хумана идеја и практична димензија.
Међутим, овај концепт безбедности је неколико пута злоупотребљен:
инструментализовани НАТО је оружано напао више суверених држава (нпр.,
Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2004, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005, стр. 11–12.
Види – Ђорђевић, И.: Реализација концепта људске безбедности у пракси, Људска безбедност, број 1, Факултет
цивилне одбране, Београд, 2004, стр. 115–122; Bähr, К.: Redefining Security in a World of Global Threats – An Outline of the
Debate about Three Different Concepts: Tradional Security, Broadened Security and Human Security,
Heinrich Böll Foundation North America, Policy Paper 22, Washington, 2003, pp. 8–12.
СРЈ) под „маском хуманитарног милитаристичког интервенционизма“.

Оружана агресија приказивана је као „борба за људску безбедност“ и
оправдавана кроз тзв. концепт међународне сарадње у безбедности.
3.2.3. Друштвена безбедност
Концепт друштвене, односно тзв. социјеталне безбедности (societal
security) за објекте заштите има друштвене групе, тј. људске колективе које
карактеришу заједнички идентитет, вредности и интереси. Настао је на
„недостацима и недореченостима“ концепта националне безбедности који
недржавним актерима није посвећивао заслужену пажњу. Заборављало се да су
многобројне претње националној безбедности истовремено и претње безбедности
друштва. С друге стране, безбедност држава неодвојиво је везана за суверенитет, а
безбедност друштва за његов идентитет. Опстанак државе је питање одржања
суверенитета, а опстанак друштва је питање опстанка идентитета. Кад изгуби
суверенитет, држава је нестала, а кад изгуби идентитет, друштво није преживело.
Тако је идентитет оправдано постао безбедносно питање, питање високе политике
која је конструисала концепт социјеталне безбедности.73
Истовремено, „паралелни процес интеграције и фрагментације (тзв.
фрагмеграција) по економским, регионалним, етничким и религиозним
критеријумима који карактерише савремени свет упућује на потребе
посвећивања веће пажње концепту друштвене безбедности, чак и његовог
постављања у центар безбедносних анализа не само на етно-националном
већ на нивоу глобалног друштва“.74
Значи, витална вредност људских колектива је идентитет. То је
истоветност у битним, одређујућим својствима. У психологији личности,
идентитет је свесни или несвесни доживљај суштинске самоистоветности
и континуитета властитог ја током дужег времена, без обзира на његове
мене у различитим периодима и околностима. Осећање личног идентитета
засновано је на два истовремена запажања: запажања самоистоветности и
непрекидности човековог постојања у времену и простору и опажања
чињенице да други људи то запажају и признају. То је схватање суштинске
самоистоветности, непроменљивости неке количине или скупа, без обзира
на промену облика или распореда чланова.75
Према томе, социјетална безбедност је безбедност људских колектива
које детерминише заједнички идентитет (уже), односно национални идентитет
и јединство (шире одређење), због којих појединце и колективе
Weaver, O.: European Security Identities 2000, European Security Identities (eds. Burgess, P., Tunander, O.), PRIO Report
2/2000, Oslo, pp. 29–55, у: Реформа сектора безбедности, (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003,
стр. 366, 368; види и – Monahan, T.: Surveillance and Security, Routledge, London, 2008; Gough, S., Stables, A.: Sustainability
and Security within Liberal Societies, Routledge, London, 2008; McSweeney, B.: Security, Identity and
Interests – A Sociology of International Relations, Cambridge University Press, Cambridge, 1999.
Baylis, J.: International and Global Security in the Post-Cold War Era, The Globalization of World Politics (eds. Baylis, J., Smith,
S.), Oxford Press, New York, 2001, pp. 253–276, у: Реформа сектора безбедности, (ур. Хаџић, М.),
Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 71–72.
Идентитет (лат. identitas – истоветност, идентичност, подударност, једнакост) представља одговор на кључно питање
упућено самом себи – ко сам ја? Различити субјекти могу да буду идентични уколико имају једнаке одређујуће
особине. Идентитет се развија кроз више стадијума и подложан је променама. Требјешанин, Ж.: Речник психологије,
Стубови културе, Београд, 2001, стр. 179, 226–227.
угрожавају други појединци и колективи којима је својствен други

идентитет.
Истовремено, угрожавање социјеталне безбедности је угрожавање
идентитета (нпр., ускраћивање права на слободу вероисповести), угрожавање
манифестације идентитета (нпр., рушење верских и културних објеката и
историјских споменика), односно угрожавање појединаца и колектива због
њиховог идентитета (нпр., дискриминација, физичко насиље, тероризам или
рат против припадника друге етничке или верске групе).
Конкретније, „социјетална безбедност је могућност друштва да
опстане и задржи свој суштински карактер под променљивим условима и
могућим или постојећим претњама. Реч је о одрживости традиционалних
видова језика, културе, облика удруживања, верских и националних
идентитета и обичаја, а све то у оквиру прихватљивих услова за развој“.76
Критеријум идентитета није само национална припадност, већ и
верска, етничка, расна припадност, припадност социјалним групама и
слојевима, политичка оријентисаност, географски критеријуми (порекло,
место живљења) итд. У новије време, наметнула су се и питања безбедности
припадника сексуалних мањина, али и родно и полно засноване
небезбедности.77 Значи, идентитети могу да буду традиционални и
новоконструисани (новостворени), што упућује на променљивост садржаја
социјеталне безбедности.
Правни оквир социјеталне безбедности, између осталог, може се наћи
Општој декларацији о правима човека:
свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово
право укључује слободу промене вероисповести или уверења и слободу да
човек, било сам било у заједници с другим, јавно или приватно, манифестује
своју веру или уверење подучавањем, обичајима, молитвом и обредом;
свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и
право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и право да тражи, прима и
шири обавештења и идеје било којим средствима и без обзира на границе;
свако има право на слободу мирног окупљања и удруживања;
нико не може бити приморан да припада неком удружењу.78
Од докумената новијег датума, ваља поменути Оквирну
Конвенцију Савета Европе о вредности културног наслеђа за друштво у
којој су се стране потписнице сагласиле да ће унапређивати заједничко
наслеђе Европе које се састоји од:
свих облика културног наслеђа у Европи који чине заједнички
извор сећања, разумевања, идентитета, кохезије, стваралаштва;
Мøller, B.: Исто, стр. 52; види и – Шкорић, М., Соколовска, В., Лазар, Ж.: Традиција – језик – идентитет, Филозофски
факултет Универзитета у Новом Саду, Нови Сад, 2008; Дивјак, С.: Проблем идентитета: културно,
етничко, национално и индивидуално, Службени гласник, Београд, 2006.
Опширније, у – Kennedy-Pipe, C.: Rod i sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.),
Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 97–113.
Чланови 18–20. Текст Декларације представљен је у – Хаџи–Видановић, В., Милановић, М.: Међународно јавно право
– збирка докумената, Београдски центар за људска права, Београд, 2005, стр. 102–105.
идеале, принципе и вредности, проистекле из искустава стечених

кроз напредак и сукобе из прошлости, који негују развој мирољубивог и
стабилног друштва, заснованог на поштовању људских права, демократије
и владавини права.
тим у вези, стране потписнице признају да:
сви, појединачно или колективно, имају право да уживају
добробит културног наслеђа и доприносе његовом богаћењу;
сви, појединачно или колективно, имају обавезу да поштују
културно наслеђе других на исти начин као и сoпствено наслеђе, а самим
тим и заједничко наслеђе Европе;
остваривање права на културно наслеђе може да подлеже само
оним ограничењима која су нужна у демократском друштву ради заштите
јавног интереса, права и слобода других.79
Устав Србије80 и у овом делу следи међународне норме и стандарде.
Наиме, њиме се (члан 43) јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести,
право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене
према сопственом избору. Такође, Устав (чл. 78–79) забрањује и насилну
асимилацију припадника националних мањина, као и вештачко мењање
националног састава становништва на подручјима где припадници националних
мањина живе традиционално и у знатном броју. Даље, Уставом (чл. 47–49) се
гарантује слобода и право изражавања националне припадности. Најзад, забрањено
је и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге
неравноправности, мржње и нетрпељивости.
За социјеталну безбедност се везују многе теорије, попут биолошких,
сукоба цивилизација, културног империјализма, културне предоминације,
новог светског поретка итд. Доводи се и у везу са бројним угрожавајућим
појавама, попут апартхејда, сегрегације, (нео)расизма и ксенофобије, етничких
верских конфликата; демографских експлозија и имплозија; добровољних и
присилних – легалних и илегалних миграција; „етничког чишћења“ и геноцида;
политицида; културоцида; етноцида; урбацида; насилне асимилације
мањинског становништва, миграната или националних мањина; верског и
идеолошког фанатизма и екстремизма; националистичког екстремизма и
сепаратизма; економског расизма; неоколонијализма и претензија ка
територијама других држава; дискриминације и насиља према полним, родним
и сексуалним мањинама итд.
Један од већих проблема социјеталне безбедности је и бујање
националистичких сила које доводе до раздора између етничких, верских и
културних група. Уколико резултира насиљем или другим видом тешког
„Културно наслеђе“ је скуп ресурса наслеђених из прошлости, које људи идентификују, независно од власништва над
њима, као одраз и израз непрекидно еволуирајућих вредности, уверења, знања и традиција. Оно обухвата све видове
животне средине настале интеракцијом човека и простора током времена; „заједница повезана наслеђем“ је скуп
појединаца који вреднују одређене аспекте културног наслеђа које желе да, у оквиру јавног деловања, одрже и
пренесу на будуће генерације. Види чл. 2–4 Оквирне Конвенције Савета Европе о вредности културног наслеђа за
друштво, Службени гласник РС, број 1/2010. Види и: Стојковић, Б.: Европски културни идентитет, Службени
гласник, Београд, 2008; Мејер, Т.: Идентитет Европе – јединствена душа Европске уније? (прев. Пржуљ, Ј.),
Албатрос плус и Службени гласник, Београд, 2009.
Устав Републике Србије, Службени гласник РС, број 83/2006.
угрожавања, рађа се дилема социјеталне безбедности у оквиру које се „безбедност

једне групе претвара у угрожавање безбедности друге групе“. Продукт таквог стања
неретко су етничка чишћења, геноцид и урбацид (уништавање градова). Ако такво
стање резултира борбом за отцепљење, оно прети да прерасте и у питање политичке
безбедности државних система, односно националне безбедности. Угрожавања су
већа у ситуацијама тзв. ефекта бабушке (уситњавања већих територијално-
политичких целина), који производи тежње ка све већој фрагментацији, па чак и до
малих, тешко одрживих политичких ентитета. Проблеми раздора једне заједнице
најчешће имају тенденцију интернационализације, нарочито када угњетавана и
обесправљена етничка група тражи помоћ и подршку „матичне државе“ или
међународне заједнице. То актуелизује и бројне нерешене територијалне
неспоразуме, што може да подстакне освајачке ратове, етничка чишћења и
геноцид.81
Уз то, неретко је изражен и проблем културоцида, тзв. културног
чишћења, злочина против кохезије групе коју карактерише једна култура, с
циљем уништавања друштвеног идентитета.82 Назива се још и етноцидом
(уништавање етничког идентитета). Циљ тога може да буде и превођење при-
падника једне нације у другу (асимилација), односно превођење припадника
једне вере у другу (прозелитизам) или њихово расељавање са одређене
територије које, уколико је комбиновано са масовним убијањем оних који не
желе да се раселе или асимилирају (геноцид), прераста у етничко чишћење.
Слично томе, неке друштвене групе остварују општу превласт (предоминацију)
над другим групама, уз изражену националну неравноправ-ност и
привилегованији положај у односу на њих (хегемонија).
Проблем социјеталне безбедности је све израженији у Европи. „Нације
постхладноратовској Европи су рањиве на нов начин. Ако се нација или културна
група раније осећала угроженом (имиграцијом, страним производима и идејама,
међународном сарадњом) могла је да зове државу у помоћ: да тражи рестриктивну
имиграциону политику, да спроводи протекционистичку економску политику и да
се повуче из нежељене сарадње. То данас одудара од правила и идеје Европске
уније83, што за последицу има нове безбедносне изазове и претње који се
фокусирају око идентитета. То су: страх да ће европска будућност постати као
европска прошлост у којој би интеграције потисле ренационализација и
балансирање моћи; страх од интеграција и потреба да се брани национални
идентитет; глобализација и имигранти као претња националном идентитету;
етнички сукоби који би довели до дезинтеграције Европе и питање традиционалне
безбедности државе. Значи, културе се данас
Мøller, B.: Исто, стр. 54–55. Види и − Херман, Е., С., Питерсон, Д.: Политика геноцида, Весна Инфо, Београд, 2010; Roe,
P.: Ethnic Violence and the Societal Security Dilemma, Routledge, London, 2005.
Не предузима се према припадницима друштвене групе расељавањем, асимилирањем и убијањем, већ
против манифестација друштвене културе, нпр., уништавањем верских објеката, културних
споменика, библиотека, музеја, гробаља итд. Roe, P.: Društvena sigurnost, Suvremene sigurnosne studije
(prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 197.
Контрола граница, а делимично и економска политика, данас су функције Европске уније, док су многе
друге интеракције постале теже заустављиве. Стога нације више немају могућност да траже од држава
да решава таква питања, јер их држава не контролише – осим ако нација не захтева да држава спроведе
драстичније мере које крше тренутна правила Уније и уназађују интеграције.
могу одбранити једино културом. Ако се сматра да је идентитет угрожен

интернационализацијом и европеизацијом, мора се ојачати национални
израз. Култура је постала безбедносна политика.“84
Концепт тзв. социјеталне, односно друштвене безбедности је спона,
прелаз од традиционалне државоцентричне безбедности ка (човеко-
центричној) безбедности појединца.
3.3. Безбедност државе – традиционални концепт
националне безбедности
Безбедност државе (state security), односно концепт националне
безбедности (national security) спада у тзв. традиционалне приступе
безбедности. У његовом средишту је „опстанак“ суверене државе, тј. њена
територија и независност које се штите војним капацитетима и способношћу да
се одврати војна агресија или да јој се успешно одговори.85
Концепт националне безбедности заснован је на Доктрини о
неповредивости суверенитета која датира од Аугсбуршког мира из 1555. године
којим је владар добио право да одлучује о религији своје земље (cuius regio, eius
religio – чија је област, његова је и религија). Ово право је потврђено
ревидирано Прашким миром 1635. и Вестфалским миром 1648. године којим
је окончан Тридесетогодишњи верски рат у Европи између католика и
протестаната.86 После тога, европски владари су одбијали да признају
секуларну власт Римокатоличке цркве, замењујући систем папске власти из
средњег века географски и политички одвојеним државама које нису
признавале никакву вишу власт. Новоослобођеним земљама дата су иста
законска права: територија под њиховом искључивом контролом, неограничена
контрола у питањима домаће политике и слобода вођења спољне политике и
закључивања споразума са другим државама. Световне вође католичких држава
могли су да игноришу папски позив на војну контра-реформаторску политику.
Концепт државног суверенитета по коме нико није изнад државе, подразумева
политички ауторитет заснован на територији и аутономији. Територијалност
је право искључивог политичког ауторитета над одређеним географским
простором (унутрашња сувереност), а аутономност значи да ниједан спољни
фактор – као што је друга држава – нема ауторитет унутар граница дефинисане
државе (спољна сувереност).87
Weaver, O.: European Security Identities 2000, стр. 371–372, 384–385.

О развоју концепта националне безбедности опширније, у – Мијалковић, С.: Национална безбедност – од вестфалског до
постхладноратовског концепта, Војно дело, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2009, стр. 55– 73.
Сукоб око вере и превласти Светог Римског царства, те Папе као врховног суверена који влада на основу
божанског права изазвао је грађански рат у Бохемији 1618. године, који се проширио Европом. Реч је о
последњем феудалном и првом рату суверене државе.
Види – Nye J. S. Jr.: Understanding International Conflicts: An Introduction to Theory and History, Longman, New York, 1999,
p. 207; Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Светска политика – тренд и трансформација, Центар за студије Југоисточне Европе,
Факултет политичких наука и Дипломатска академија МСП СЦГ, Београд, 2006, стр. 121; Holsti, K. J.:
States and Statehood, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New
York, 2006, p. 17–23; Heywood, A.: Political Ideas and Concepts – An Introduction, MacMilan Press LTD,
London, 1994, p. 49; Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 23–26.
Овај концепт безбедности је један од доминирајућих од

Вестфалског мира, од када су суверене државе ексклузивни актери и
„провајдери“ безбедности на државном и међународном нивоу. Стога се
назива још државоцентричним и ортодоксним. Данас су, осим државе, за
безбедност значајни и многи други субјекти који делују на унутрашњој, али
и на међународној сцени попут појединаца, друштвених и приватних
колектива, невладиних организација, међународних организација итд. (тзв.
недржавни, субнационални и транснационални актери).
фокусу традиционалног концепта националне безбедности су виталне
државне вредности (суверенитет, територијални интегритет, политичка незави-
сност, опстанак државе и национално јединство) и државни интереси у анархи-
чној (нестабилној и конфликтној) спољној политици који су најчешће супротни
интересима других држава, и које је требало штитити од директних војних и
субверзивних, па и нуклеарних претњи (тзв. концепт националних вредности и
спољнополитичких интереса). Примарно средство заштите држава је њена моћ.
Она се генерално сводила на војну и обавештајну, а потом и на економску моћ, као
и на приступање државе одређеним савезима чиме би стечена моћ превази-шла
величину и деструктивност потенцијалних и активних претњи њој (страте-гија
одвраћања) или њеним савезницама (стратегија проширеног одвраћања).
За безбедност државе традиционално се користи синтагма
„национална безбедност“, без обзира на дистинкцију појмова држава и
нација. Сматра се да је њу први употребио Волтер Липман (Walter Lippman)
1943. године у својој књизи Америчка спољна политика88, што је после
Другог светског рата постао стандардни назив овог концепта безбедности.
Њена употреба није била потпуно исправна, с обзиром на то да се њоме
обележавала безбедност државе. Стога је и назив државна безбедност, који
се мање користио, заправо био коректнији јер се њиме обележава
безбедност државних вредности и интереса, пре свега суверенитета,
опстанка државе и друштва, уставног уређења и поретка власти. Ово због
тога што је феномен нације најчешће ширег (географског) обима од државе
и што државе и не морају да буду националне, односно да се територијално
подударају са простирањем нација.
Брига за свакодневну безбедност људи стављана је у други план, била
је занемаривана или се о неким њеним аспектима „стидљиво полемисало“.
Највеће претње и опасности по националну безбедност су оружани напад споља
и различити облици „субверзија изнутра, потпомогнути споља“ (и обрнуто), а
не економски, социјални, еколошки, образовни, здравствени, прехрамбени,
проблеми физичке безбедности и други проблеми људи. У том смислу,
безбедност је поистовећивана са тзв. спољном безбедношћу земље, а грађани су
били инструмент у функцији безбедности, односно одбране земље.
Дипломатија, обавештајна и војно-одбрамбена делатност биле су
примарне функције националне безбедности. Зато је и највећи део
Таталовић, С.: Исто, стр. 143. Интересантно је поменути да је у саставу обавештајно-безбедносног система Краљевине
Југославије деловала Дирекција националне безбедности, у склопу Министарства унутрашњих дела, што оповргава ову
тврдњу!
националних организационих, кадровских, техничких и материјалних ресурса

био у функцији обавештајних служби и оружаних снага. Друштвене вредности
штићене су агресивном обавештајном, одлучном контра-обавештајном и
перфидном субверзивном делатношћу, односно спремношћу да се употреби,
претњом употребе и употребом војске и специјализованих војних снага. Ово
нарочито у периоду хладног рата, када су САД, СССР и њихове коалиције
настојали да војно надмаше супарника, промовишу и наметну свету сопствено
друштвено-економско уређење и вредности.
Безбедност је поистовећивана са „довољном војном способношћу и
борбеном готовошћу“ којим би држава победила у евентуалном рату за
заштиту својих вредности и интереса. Увећање војне моћи и реализација
националних интереса супарничке државе сматрани су непосредном
претњом по сопствене вредности, интересе и безбедност. Стање које се
укратко може описати старом максимом: „најбољи мир је припрема за
вођење рата“, изродило је тзв. безбедносну и одбрамбену дилему.
Безбедносна дилема је питање сврсисходности трке у наоружавању:
увећање моћи једне државе с циљем осигурања од напада, доминације или
разарања које би предузели други, нужно узрокује да и друге државе увећавају
своју моћ. То, због међусобног неповерења и страха, доводи у питање
оправданост континуираног надметања у наоружавању држава ради одвраћања
од могућег напада, и ствара осећај небезбедности. Уз то, дилему намећу и
питања: да ли су војне припреме усмерене ка дефанзивним (увећање
безбедности државе у неизвесном свету) или ка офанзивним циљевима
(промена постојећег стања с циљем остварења одређене предности у
међународној заједници). Док трком у наоружању наводно увећавају сопствену
безбедност, државе стварају осећај небезбедности других земаља и изазивају
општу несигурност. Трка у наоружавању је најочигледнија манифестација
спирале међународне небезбедности која, уз то, безбедност чини веома скупом.
Најопаснија је тзв. нуклеарна безбедносна дилема и опасност од „нуклеарног
холокауста“. Безбедносна дилема превазилажена је, пре свега, концептом
колективне безбедности, али и равнотежом снага који је, због нуклеарне
безбедносне дилеме, називан равнотежом страха.89
Одбрамбена дилема проистиче из оружане силе која се развија ради
обезбеђења и одбране територијалног интегритета и суверенитета државе.
Наоружавање погодује развоју две претње: једна произлази из чињенице
постојања оружја и доводи до развоја одбрамбене дилеме, док другу генерише
чињеница да оружје поседују и друге државе у међународној заједници, што
ствара безбедносну дилему. Одбрамбена дилема је страх од рата, што се
изједначује са страхом од пораза у рату који потиче из карактера савремених
(великодометних и масовнодеструктивних) војних средстава чије дејство није
Таталовић, С.: Исто, стр. 232–233; Jervis, R.: The Spiral of International Insecurity, Perspectives on World Politics (eds. Little, R.,
Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 54–55. Види и – Schwartz, D. N.: NATO’s Nuclear Dilemmas, Brooklings
Institution, Washington DC, 1983; Jervis, R.: The Utility of Nuclear Deterence, The Use of Force – Military Power and
International Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004, pp. 94–100.
ограничено на војне капацитете, већ погађа целокупно друштво и цивилну

инфраструктуру дубоко иза линије фронта.90
Поред војне, економска моћ је била једнака гаранција националној
безбедности: прво, економска моћ је у знатној мери „променљива“ и лако се
трансформише у војну моћ – новцем се купује оружје, а радна снага може да се
преусмери из цивилне сфере ка војној индустрији и војној служби, па се
богатство изједначује са потенцијалом за војну мобилизацију; друго, економска
моћ је функционална замена за војну моћ и може да се користи у сврху војних
напада и одбране. Економски ратови, блокаде и санкције воде се
циљем онеспособљавања привреде противничке земље, а посредно и њеног
војног потенцијала; економска моћ у случају економског рата државу чини
неповредивом. Због тога је „економска самодовољност“ (довољност
сопствених сировинских и производних капацитета и довољно сопствено
тржиште) средство успешне одбране, тј. националне безбедности.91
У неким социјалистичким земљама, паника од „спољног“ и
„унутрашњег непријатеља“ условила је развој „тоталног шпијунирања“,
тоталитарних – диктаторских режима, разрачунавања са политичким
неистомишљеницима, неповерење у међународне организације и безбедносне
механизме међународне заједнице, стварање војних савеза и блокова. Идеја и
појам националне безбедности неретко су поистовећивани са безбедношћу
владајуће политичке олигархије, односно режима. У таквим ситуацијама, поред
војних снага, стуб националне безбедности била је политичка полиција,
продукт њеног деловања – државна репресија и национална депресија.
Истовремено, приметно је слабљење механизама јавне безбедности,
односно заштите безбедности грађана. Пажња полицијских и правосудних
система често је генерално била усмерена ка спречавању и сузбијању
политичког криминала и деловања тзв. унутрашњег непријатеља државе. То
је свакако условило развој криминала свих врста, првенствено економског
и организованог, што се итекако одразило на безбедност државе, али и
појединца. Људске слободе и права у многим земљама не само да су
занемаривани него су били објект структурног насиља, тј. систематског и
безобзирног угрожавања и кршења. Тако је безбедност државе јачала на
рачун безбедности људи.
Док су многе државе јачале своју „спољну безбедност“, урушиле су се
изнутра услед акумулације кризе у свим сферама друштвеног живота.
Испоставило се да су највеће претње по националну безбедност заправо
етнички и верски национализам, политичка превирања, повећање обима
(организованог) криминала, друштвено нејединство, експанзија еколошких
претњи, економске и социјалне противречности и кризе које су, нажалост, често
прерастале и у сурове оружане конфликте. Такву су судбину доживеле махом
државе реалсоцијализма чији национални системи безбедности нису били
способни и спремни да одговоре новим изазовима и претњама. Резултат тога су
грађански ратови, грађанске револуције, насилне промене политичке
Таталовић, С.: Исто, стр. 233–234; Buzan, B.: Исто, стр. 271–276.
Мøller, B.: Исто, стр. 44–45.
власти и распади држава. Примери који аргументују ову тезу су свежи: СССР,
Чехословачка, Румунија, Албанија, „друга и трећа Југославија“, Србија.
нашој земљи, национална безбедност је до почетка трећег
миленијума поистовећивана са тзв. спољном безбедношћу државе коју је
требало штитити војним и невојним средствима од оружаних напада споља.
Безбедност је, пре свега, сагледавана из угла државе као субјекта хаотичних
међународних односа која се бори за свој физички опстанак. Превасходно је
коришћена синтагма „државна безбедност“, под чим се подразумевала
безбедност уставног поретка од политичког криминала, безбедност државе од
спољне агресије и субверзивног деловања, односно безбедност режима и
поретка власти, а неретко и безбедност владајуће класе. Стога је и сваки
покушај напада или напад на режим на власти и њихове интересе сматран
угрожавањем безбедности државе. У том смислу, појам државне безбедности
имао је знатно ужи обим и садржај од савременог поимања националне
безбедности, јер није обухватао категорије безбедности појединца и
друштвених група, њихових слобода и људских права, живота и имовине,
демократских институција, али ни недржавни сектор безбедности, који су
сматрани сфером тзв. јавне безбедности. По том критеријуму је и у
министарствима (секретаријатима) надлежним за унутрашње послове
постојала бипартидна организациона подела на тзв. секторе (службе, ресоре)
јавне и државне безбедности.
Јавна безбедност је стање заштићености јавног поретка, односно
интереса и вредности људи у држави. Јавни поредак је укупност јавних
интереса зајемчених и заштићених правним системом, без обзира на то да ли је
реч о општим интересима (јавни ред и мир и сл.) или појединачним правима
(личне слободе, права, имовина и сл.). У првом реду, реч је о безбедности
грађана и странаца на нашој територији, тј. о заштити живота, личне и
имовинске сигурности људи, јавног реда и мира, поретка друштвених,
социјалних и економских институција и људских слобода и права чије се
повреде кривично, привреднопреступно или прекршајно санкционишу.92
Синтагма „државна безбедност“ данас је често предмет политичких
малверзација. Наиме, они који је злоупотребљавају настоје да, као у прошлости,
државу идентификују с „гарнитуром на власти“. Истовремено, иако је
подразумевала и стање заштићености од тзв. политичког криминала који је усмерен
ка подривању уставног поретка, многи ову синтагму неодвојиво везују за нашу
обавештајну службу.93 Она је, осим заштите националних вредности и интереса, у
прошлости имала и извесне атрибуте политичке полиције, односно штитила је
интересе политичке олигархије и кршила слободе и права грађана и политичких
неистомишљеника. Стога се и многи згражавају при самом помену државне
безбедности. Данас се национална безбедност генерално доживљава као безбедност
грађана и државе, али и свих сфера државног и друштвеног живота.
Упореди: Милошевић, М.: Исто, стр. 4.
Реч је о Служби (СДБ), касније Ресору државне безбедности (РДБ), чије су претече Одељење за
заштиту народа (ОЗНА) и Управа државне безбедности (УДБ). Данас је то Безбедносно-информативна
агенција која је савремена обавештајна служба и која легално и легитимно штити вредности и интересе
грађана, државе и међународне заједнице.
ери глобализације и сведимензионалних међународних

интеграција, државе постепено губе нека своја онтолошка обележја и
функције. Тиме се доводе у питање и сврха њиховог постојања и
оправданост традиционалног концепта националне безбедности.94
И поред тога, државе ће вероватно још дуго остати примарни видови
организовања друштава и кључни фактори међународне безбедности.
Чињеница је да су опстанак државе, национални опстанак, територија,
политичка независност и физичко самоодржање крунске вредности којих се
ниједна држава и нација у свету неће својевољно у потпуности одрећи. Стога је
реално очекивати да ће овај концепт, у свом проширеном и измењеном облику,
и даље oпстајати, а да ће државе своје вредности, интересе и безбедност
примарно дефинисати у националним оквирима.
3.4. Међународна безбедност

Међународна безбедност је безбедност међународног поретка и
заједнице, односно безбедност у односима држава и у међународним
регионима. Промишљања о овом нивоу анализе заснована су на потреби да се
стабилизују, контролишу и учине безбедним анархични међудржавни односи,
који су продукт немогућности контролисања развоја моћи и примене силе,
односно регулационих немоћи међународних институција. Њега су узроковале
државе асиметричне политичке, економске и војне моћи које настоје да остваре
међусобно опречне интересе. Може да се посматра на планетарном
(планетарна, светска безбедност), континенталним (континентална
безбедност) и на регионалним нивоима (регионална безбедност).95
Односи међу државама крећу се од сарадње, преко надметања до
сукоба, па се и међународна безбедност увек достизала кроз два модела:
конфликтни (властита безбедност као добро за које се државе надмећу) и
кооперативни (властита безбедност као заједнички циљ држава).96
Традиционално, примарни предмет међународних односа, међународног
права, а тиме и међународне безбедности јесте етиологија и контрола силе
као форме међународне комуникације.97
Значи, сила је константа међународних односа; променљиви су само
њен интензитет и форме (отворена или прикривена; војна, политичка и/или
Иако је приметан пораст непријатељстава и конфликата на „трећемиленијумској“ међународној сцени, сведоци смо
„укидања граница“ у Европи, стварања јединственог тржишта производње, капитала, робе и услуга, све хомогеније
међународно-регионалне политике, раста толеранције међу традиционално супротстављеним народима и државама,
преношења неких традиционалних ексклузивно-државних надлежности на наднационалне и невладине ентитете,
стварања заједничких оружаних снага, унапређења модела полицијске сарадње, све веће сарадње на пољу
безбедности и почетка развоја јединствених наднационалних система безбедности.
Опширније, у – Мијалковић С.: Безбеденост државе и концепти међународне безбедности, Дефендологија, број 25–26,
Дефендологија центар, Бања Лука, 2009, стр. 69–83. Види и – Keohane, R.: Power and Governance in a
Partially Globalized World, Routledge, London–New York, 2002.
Таталовић, С.: Исто, стр. 228.
Овакав приступ оправдава „утисак да се у сваком веку, као да је у питању природан закон, појављује једна земља
која поседује моћ и вољу, као и интелектуалну и моралну снагу, да у складу са сопственим системом вредности
обликује читав међународни поредак, да утиче на међународне односе, уплиће се у унутрашње ствари других држава,
намеће сопствене вредности, да се ангажује изван својих граница“. Kissinger, H.: Дипломатија I, Верзал Прес,
економска; непосредна или посредна – посредством трећих актера или на

територији трећих земаља; легитимна или нелегитимна, односно легална и
нелегална итд.). Често „моћније државе“ злоупотребљавају спорне
ситуације у међународним односима, „жмурећи пред аргуменитма и
уступцима слабијих“, не би ли нашле поводе да употребом силе реализују
сопствене интересе. Осећајући се позваним да се старају о безбедности
међународног поретка, инструментализују и заобилазе међународне
организације и међународно право, те применом силе наводно спречавају
хуманитарне катастрофе које узрокују тзв. недемократски режими. Тако
остварују и експлоататорску економску доминацију над слабим земљама
које губе свој „економски суверенитет“ (тзв. (нео)империјализам), али и
одвраћају пажњу домаће јавности од унутардржавних проблема и
повећавају национално јединство (тзв. диверзиона теорија рата98).
Даље, вођене идејом остваривања својих интереса по сваку цену или
бојећи се за свој опстанак, државе често занемарују значај ненасилних
метода међународног општења. Најзад, употреба силе као ultima ratio
средства за одбрану националних вредности од угрожавања је легална и
легитимна. Стога „моћ државе“ може да има хегемонистички (освајајући,
субверзивни, агресорски), али и превентивни (одвраћајући), реактивни
(одбрамбени, заштитинички) и репресивни (кажњавајући) значај.
Очигледно је да се ниво међународне безбедности нужно ослања и
надограђује на ниво националне безбедности. Међутим, међународна
безбедност није прост збир безбедности држава, као основних субјеката
међународне заједнице. Она захтева изградњу извесног система међународних
вредности које ће државе и други међународни актери уважавати.
Чињеница да је примена силе у међународним односима била
константна у прошлости, наводи нас на закључак да ће је вероватно бити и
у будућности. Свесне тога, државе су настојале да је спрече и контролишу,
некада тзв. традиционалним, а данас савременим концептима међународне
3.4.1. Традиционални концепти међународне безбедности
3.4.1.1. Равнотежа снага

Моћ државе је традиционално средство очувања и заштите њених
вредности и интереса. Како увећање моћи једне умањује безбедност друге
државе, „кључ“ међународне безбедности пронађен је у равнотежи снага –
моћи (balance of power), односно у успостављању приближно једнаког односа
снага између супротстављених држава или група држава. Вођен идејом да ће се
„мир и стабилност највероватније одржати када је војна снага распоређена тако
да ниједна сила нити блок не могу да доминирају другима“99, овај
О овој теорији опширније у – Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 131.
Мала политичка енциклопедија, стр. 1 022. Види и – Giplin, R.: War and Change in World Politics, Princeton University
Press, Princeton-New York, 1981; Holsti, K. J.: Peace and War – Armed Conflicts and International Order from 1648 to 1989,
Cambridge University Press, Cambridge, 1991; Аврамовић, Н.: НАТО, међународни поредак и интереси, Правни живот
– часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 1 023–1 037.
концепт је био популаран до Првог светског рата, а у периоду хладног рата

спречио је Трећи светски рат.
Равнотежа снага се заснива на рачуници по којој се моћ једне државе
или савеза држава не може обуздати ничим другим до моћи друге државе
или савеза. Нагомилана моћ ће се неизбежно употребити на уштрб других,
без обзира на могуће супротне изјаве, чак и искрене намере њеног носиоца.
Посредник несразмерно велике моћи има на располагању средства да
оствари најшири круг спољнополитичких циљева. Доступност средстава
утицаће чак и на проширење тих циљева, тако да ће вредности других
субјеката бити угрожене. Једини начин да до тога не дође јесте спречавање
премоћи стварањем одговарајуће количине противмоћи.100
Идеја овог концепта је у успостављању структуре међународне
заједнице у којој су државе приближно исте моћи, чиме би започињање рата
било бесмислено због велике неизвесности његовог исхода. Реч је о
стратегији спречавања конфликата између држава приближно истих
територија, демографске, војне и економске моћи, односно с приближно
моћним савезницима. Модели равнотеже снага су биполарни и
мултиполарни, а њихов циљ је превазилажење безбедносне дилеме.
Иронично је, међутим, то да је до успостављања баланса моћи најчешће
долазило после ратова, како би се спречило оживљавање непријатељстава.
Успостављајући равнотежу увећавањем моћи једних или слабљењем моћи других,
територије појединих земаља су прекрајане (увећаване или смањиване), поједине
државе су добијале статус неутралних у сукобу (тампон државе), делови
територија су (де)милитаризовани, смањивани су или увећавани војни капацитети
држава, склапани су и оснаживани или растурани и ослабљивани војни савези итд.
То се неретко чинило приликом склапања примирја или на извесним мировним
конференцијама, уз посредовање трећих држава.
Равнотежа моћи је карактеристична за европску безбедност,
нарочито од XVII до XX века. Хладноратовски систем такође се заснивао
на биполарној равнотежи снага, односно на равнотежи страха као
последици нуклеарне безбедносне дилеме. Овај поредак називан је још и
равнотежом претњи, јер његов циљ није био да једна држава и савез буду
једнако моћни као и противници, већ да њихова моћ може да одговори
претњама, односно да их одврати. То је допринело развијању програма тзв.
кризног менаџмента који је, као нови механизам међународне безбедности,
адекватан одговор за већи број изазова и претњи.101
распадом биполарне равнотеже и престанком хладног рата (ако је
уопште престао), Европа се припремала за повратак на мултиполарни систем
који од Вестфалске државе рађа конфликт за конфликтом. Забринутост за
међународну безбедност изродила је извесне носталгије за хладним ратом
Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Основи теорије међународних односа, Службени лист СФРЈ, Београд, 1977, стр. 312.
НАТО и Западноевропска унија већ су колективну одбрану у доброј мери допунили механизмима
кризног менаџмента. У њима учествују и извесни недржавни актери, у: раном упозоравању на
опасности, превенцији и решавању конфликата; управљању кризама; изградњи и одржавању мира, као
и тзв. постконфликтној рехабилитацији страна у конфликту. Види – Fink, S.: Crisis Menagement –
Planing for the Inevitable, iUniverse, Lincoln, 2002.
који је многима почео да недостаје.102 Супротно, многи су униполарни свет

сматрали мирољубивим, због немогућности избијања великог рата између
блокова.103 Најзад, настојећи да кроз извесне безбедносне режиме превазиђу
нуклеарну безбедносну дилему, светске „суперсиле“ (САД и РФ) ни на прагу
трећег миленијума не напуштају равнотежу снага. Данас је називају
равнотежом интереса која се огледа у споразумном ограничавању нуклеарних
војних капацитета с циљем успостављања што трајнијег мира.104
Оснаживањем држава и савеза „расту и апетити“ за међународним
утицајем, што нарушава успостављене равнотеже. Стога практична
примена овог концепта није дугорочна, па су потребе за ефикаснијим
механизмима међународне безбедности оправдане. Од почетка прошлог
века, равнотежa моћи je све чешће критикована, док је колективној
безбедности даван све већи значај, нарочито после Другог светског рата.
3.4.1.2. Колективна безбедност

Концепт колективне безбедности (collective security) заснива се на
проширеном традиционалном концепту националне безбедности и на
извесним међународним уговорима: безбедност земаља уговорница, чије су
традиционалне вредности неприкосновене, унапређује се мирним
решавањем спорова, колективним (наддржавним) одговором на војне
нападе појединих земаља чланица на друге, тако што земљу-агресора
застрашују, а земљу-жртву бране, као и колективним одговором на друге
безбедносне проблеме које чланице не могу саме да реше.
Почива на принципу уређеног, институционализованог реаговања
„свих против једног“, чиме се обезбеђује већи ниво мира и стабилности него
нерегулисано балансирање моћи засновано на становишту „свако за себе“.
Државе су вољне да се повинују одређеним нормама и правилима понашања
зарад одржавања међународног мира и стабилности и да се, када је то
неопходно, удруже да зауставе агресију.105
Реч је о сваком заједничком, двостраном или вишестраном иступању
држава ради одбране суверенитета и територијалног интегритета једне или
више страна уговорница против заједничког непријатеља, уз елиминисање рата
као средства за решавање међународних спорова. Због изузетно штетних
последица рата, ова установа међународног права добила је универзални
карактер који се огледа у општој забрани рата у међународним односима и у
ࣰ‫ ؀‬䌀ᜀᣰ 쀀쬀쐁츀뼀 ̄∀ ñကӰЀ Mearsheimer, J. J.: Why We Will Soon Miss The Cold War, The Atlantic Monthly, Vol.
226, No. 2, 1990, p. 35. Види и – Mearsheimer, J.: The Tragedy of Great Power Politics, Norton, New York, 2001.
ࣰ‫ ؀‬䌀ᜀᣰ 쀀쬀쐁츀뼀 ̄∀ ñကӰЀ Wohlforth, W. C.: The Stability of a Unipolar World, Perspectives on World Politics
(eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, p. 103.
ࣰ‫ ؀‬䌀ᜀᣰ 쀀쬀쐁츀뼀 ̄∀ ñကӰЀ Потписујући још један у низу споразума о смањењу стратешког нуклеарног
наоружања START почетком 2010. године, председници САД и РФ нагласили су да „суперсиле улазе у еру
равнотеже интереса, а то су заједнички напори на одржавању мира кроз нуклеарно разоружавање и контролу
развоја нуклеарних програма у свету“. Тиме се одржава и извесна равнотежа снага, пре свега споразумним
ограничавањем нуклеарних војних капацитета великих сила, те спречавањем да и друге земље постану нуклеарне
силе, чиме би свет био „још мултиполарнији“.
ࣰ‫ ؀‬䌀ᜀᣰ 쀀쬀쐁츀뼀 ̄∀ ñကӰЀ
Kupchan, C. A., Kupchan, C. A.: The Promise of Collective Security, International Security,
Vol. 20, No. 1, 1995, pp. 52–53.
стварању светске организације држава (Уједињене нације) за мирно

решавање спорова и очување међународног мира.106
Насупрот војним савезима који су усмерени против спољне војне
претње, колективна безбедност је глобално оријентисана, ка одвраћању
држава од агресије и кршења међународног права. Државе задржавају
потпуну контролу над својим спољним политикама. Актуелни опсег
сарадње око остваривања колективне безбедности је у опсегу од тзв.
универзалних аранжмана који укључују све државе света, до споразума
главних сила данашњице чије занимање за очување мира може да буде
глобално или ограничено на појединачне регионе. Тако су оформљени
Европски споразум, Лига (Друштво) народа, Уједињене нације и
мултилатерална дипломатија која је институционализована у регионалним
организацијама (Удружење нација Југоисточне Азије, Организација
афричког јединства, Организација за европску безбедност и сарадњу).107
Уједињене нације су једини постојећи универзални механизам
колективне безбедности. Циљ јој је да спречава безбедносне проблеме у
међународним односима, да их решава и да посредује у њиховом мирном
решавању, уз пуно уважавање суверене једнакости и националне
безбедности земаља-чланица и неприкосновености њихових унутрашњих
надлежности, осим у мери у којој је то неопходно за успостављање
међународног мира и безбедности. Такође, организација би требало да
учествује и у решавању других – невојних проблема, чак и на позив земаља-
чланица. Конкретније, циљеви Уједињених нација су да:
одрже међународни мир и безбедност, и у ту сврху да предузимају
ефикасне колективне мере ради спречавања и отклањања претњи миру и
сузбијања аката агресије и других повреда мира, као и да, у складу с начелима
правде и међународног права, мирним средствима сређују и решавају
међународне спорове или ситуације које би могле довести до повреда мира;
развијају пријатељске односе међу нацијама који ће бити засновани
на поштовању начела равноправности и самоопредељења народа, као и да
предузимају друге одговарајуће мере ради учвршћења општег мира;
постижу међународну сарадњу решавањем међународних
проблема економске, социјалне, културне и хуманитарне природе, и
унапређују и подстичу поштовање права и основних слобода сваког човека
без обзира на расу, пол, језик или веру и
постану седиште за усклађивање акција предузетих ради
постизања ових заједничких циљева.108
Идеје колективног одговора на војне изазове и претње националној и
међународној безбедности временом је проширен и на решавање економских,
социјалних и других безбедносних проблема. Настојања да се успостави нови
међународни-економски поредак такође има епитете колективне безбедности.
Мала политичка енциклопедија, стр. 503–504.

Опширније, у – Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: International Relations and World Politics – Security, Economy, Identity, Prentice Hall,
New Jersey, 1997, pp. 186–195.
Члан 1 Повеље Уједињених нација, Службени лист ДФЈ, број 69/1945.
Наиме, Декларацијом Уједињених нација о успостављању новог

међународног економског поретка констатовано је да је „проблем сировина
и економског развоја у свету могуће решити успостављањем новог
међународног економског поретка који ће се заснивати на правичности,
сувереној једнакости, међузависности, заједничком интересу и сарадњи
свих земаља, без обзира на њихов економски и друштвени поредак. Циљ је
уклањање неједнакости, исправљање постојећих неправди и омогућавање
да се уклони све већи јаз између развијених земаља и земаља у развоју, и
обезбеди стално убрзање економског и друштвеног развоја у миру и
правичности за садашњу и будућу генерацију.“
Постојећи међународни економски поредак био је у непосредном
сукобу са постојећим развојем у сфери међународних политичких и
економских односа, те га је требало унапредити по принципима: суверене
једнакости, права на самоопредељење, неприхватљивости присвајања туђих
територија силом, поштовања територијалног интегритета и неуплитања у
унутрашње послове других држава; најшире сарадње земаља на принципу
правичности; равноправног учешћа свих земаља у решавању светских
економских проблема и посвећивања посебне пажње сиромашним,
неразвијеним земљама и земљама које су погођене природним катастрофама
или економским кризама; слободе држава да уводе економски и друштвени
систем који им највише одговара, без опасности да буду изложене дискри-
минацији; перманентног суверенитета држава над сопственим природним
изворима и сувереног права да регулишу економске активности на својој
територији, с циљем заштите природних ресурса од исцрпљења; реституције и
обештећења државама, територијама и народима за штете које су причињене
експлоатацијом њихових природних и других извора под окупацијом, страном
и колонијалном доминацијом или под режимом апартхејда; ослобођења таквих
држава и успостављања ефективне контроле над природ-ним изворима;
сувереног права држава да надзиру активности транснаци-оналних компанија
које послују на њиховим територијама; успостављања правилног односа између
цена сировина, полупроизвода и производа који земље у развоју извозе и
сировина, полупроизвода, производа и производне технологије коју увозе;
пружања ефективне помоћи земљама у развоју од целокупне међународне
заједнице без политичког и војног условљавања; омогућавања земљама у
развоју приступа и трансферa науке и технологије.109
Неспоран је допринос универзалног система колективне
безбедности досадашњем одржавању међународног мира и безбедности.
Међутим, организација Уједињених нација је у озбиљној је кризи. Поједине
велике силе је систематски инструментализују, игноришу и потцењују, а
међународна правда којој се посредством ње тежи, све је чешће
селективна.110 Зато многе земље и заговарају њену реорганизацију.
Ова декларација сматрана је једном од најважнијих основа за заснивање економских односа између земаља и нација, у оквиру
Уједињених нација и под њеним старатељством. Крећа, М.: Практикум за међународно јавно право, Полицијска академија,
Београд, 1997, стр. 147–148.
Један од „најсвежијих“ потврда ове тезе јесте и унилатерална војна интервенција НАТО против Србије 1999. године која је,
због наводног спречавања хуманитарне катастрофе, изведена без одлуке Савета безбедности Уједињених
Најзад, колективну безбедност треба разликовати од колективне одбране.

Реч је о војном савезу суверених држава које су се удружиле ради одбране својих
чланица од спољних војних напада (оружане агресије). Државе чланице учествују
колективном војном одговору на оружану претњу или напад који је усмерен
према било којој чланици савеза. Најпознатији механизми колективне одбране
су НАТО и Организација Америчких Држава.111 Слично томе, чланице
Уједињених нација имају право на колективну самоодбрану.
3.4.1.3. Светска влада

теорији међународних односа временом се дошло до закључка да се
сукоби у међународној заједници не могу решити нити превазићи све док се она
састоји из великог броја суверених држава које располажу сопственом независном
моћи и међу којима владају анархични односи. Сматрало се да такво стање треба
заменити образовањем једне снажне средишне установе, која би имала право да
доноси потребне одлуке и да их спроводи у дело. То би била влада целог света,
организованог као јединствена држава и отуда назив који се даје оваквом систему.
Према једном моделу, то би се постигло стварањем неке врсте светске федерације
постојећих држава у којем би оне задржале извесну самосталност, али би признале
врховништво наддржавних институција, пре свега
области примене превентивних мера и санкција против оних чланица које се
не би покоравале основној норми о забрани насилног наметања воље једне
државе другој. Други модел је стварање јединствене светске државе која ће
заменити и превазићи све постојеће државе и све становнике света довести у
непосредну везу са централном влашћу. То би се могло постићи
империјалистичким прошири-вањем власти једне постојеће државе на цео свет
његовим покоравањем, или добровољним уједињењем држава.112
Иако је ова идеја прогресивна, мало је вероватно да ће овакав
концепт икада практично заживети.
3.4.2. Савремени концепти међународне безбедности
Идеја безбедносног повезивања држава знатно је шира од старе максиме:
„ако не можеш да га победиш, oнда му се придружи“. Њена вредност је у настојању
држава да заједнички превазиђу традиционална ривалства у анархичним
међународним односима и да, достизањем безбедности савеза којим припадају,
осигурају и сопствену безбедност: одрицањем или (само)ограничавањем
сопствених на рачун заједничких интереса, „улaгања држава могу им се
вишеструко вратити“. То је суштина идеје заједничке безбедности.
нација. Тиме је, грубим кршењем међународног права и уплитањем у решавање унутрашњих проблема, заправо
извршена агресија на суверену државу која је, уз то, чланица Уједињених нација од њеног оснивања.
Сваки агресивни акт једне државе против територијалног интегритета или политичке независности било које америчке државе
треба сматрати агресивним актом против осталих америчких држава; уколико неповредивост или интегритет територије, или
суверенитет или политичка независност једне америчке државе буду угрожени оружаним нападом или неким агресивним
актом који није оружани напад, или услед неког ванконтиненталног конфликта или конфликта између две или више америчких
држава, или било каквим другим актом или ситуацијом којима би могао да буде доведен у опасност мир Америке, америчке
државе, сагласно принципима континенталне солидарности и колективне самоодбране, могу применити мере и поступак који
су предвиђени специјалним уговором за такве случајеве. Чланови 27 и 28 Повеље Организације Америчких Држава. Крећа,
М.: Исто, стр. 145–146.
Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 326–327.
Заједничка безбедност је механизам заснован на сврсисходности

замене конкурентности држава због њихове сопствене националне без-
бедности праксом којом се промовише безбедност свих држава. Безбедност се
ефикасније остварује у заједништву, него сопственом моћи ван њега.
Прихватање заједничке безбедности као организационог принципа у
настојањима смањивања ризика рата, ограничавања у наоружавању и
разоружавања значе да ће, генерално, сарадња заменити конфронтацију у
решавању конфликата интереса. То не захтева нестанак различитости између
нација. Циљ је да конфликтне ситуације не прерасту у рат или у припреме за
рат. Стога нације морају да схвате значај светског мира и дају му већи
приоритет него одбрани сопствених идеолошких или политичких позиција. На
овој идеји засновани су концепти колективне безбедности и одбране, али и
безбедносне заједнице, режима, комплекса и сарадње у безбедности.113
3.4.2.1. Безбедносна заједница

Безбедносна заједница (security community) заснива се на потреби
држава за успостављањем стабилне мирољубиве сарадње и удруживања,
односно на идеји интеграције држава у заједницу у којој би искреном,
толерантном, мирољубивом и конструктивном међународном сарадњом
елиминисале проблем „безбедносне дилеме“ и ратове као начин решавања
спорова и сукоба интереса. Властита безбедност се не достиже увећањем
војне моћи, већ удруживањем ради заједничког решавања проблема и
отклањања безбедносних претњи.114
безбедносној заједници, државе очекују од других чланица да не
употребљавају силу и не прете њеном употребом при решавању спорова. Таква се
заједница развија кроз свеобухватну нагодбу и споразумевање које помаже и
подупире учвршћивање заједничких норми и вредности. Ово непрекидно
заједничко деловање појачано је сарадњом, која даље развија заједничке норме а
оне, после тога, стварају узајамно деловање у позитивној повратној спрези.
Последица безбедносне заједнице је сарадња у безбедности.115
Суштина овог концепта је осећај заједништва, узајамних симпатија међу
народима и приврженост институцијама и пракси које су довољно снажно
широко прихваћене да би омогућиле дугорочне „мирне размене“ између народа.
Услов убрзања интегративних процеса је унапређење свести која омогућава
заједнички живот у заједници који се заснива на поверењу, блискости и
вишедимензионалној повезаности, превазилазећи традиционалну анархичност
међународних односа и спремност употребе силе ради заштите националних
интереса. Сматра се да се лични интереси пре могу остварити уздржавањем од
примене силе него вођењем ратова и сукобљавањем, те да мир
Baylis, J.: Исто, стр. 80; Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 102–103; Johansen, R. C.: Building World Security: The Need for
Strengthened International Institutions, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s
Press, New York, 1998, p. 387.
Симић, Д. Р.: Исто, стр. 45. Види и – Security Communities (eds. Adler, E., Barnett, M.):, Cambridge University Press,
Cambridge, 1998.
Cohen, R., Mihalka, M.: Сарадња у безбедности: нови хоризонти за међународни поредак, Расправе ЦЏМ
број 3, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал СЦГ, Београд, 2005, стр. 31.
унутар заједнице доноси добит, нарочито економску. Овакве заједнице могуће је

идентификовати у односима нордијских земаља и чланицама Европске уније које
су се одрекле дела свог суверенитета у корист институција Уније која има једну
економију и заједничку валуту. Истовремено, приметне су и у односима Америке,
Канаде и Аустралије, односно Америке и западне Европе и Америке и Јапана, и у
доброј мери између чланица ASEAN (Удружење југоисточних нација Азије), које су
зарад регионалне безбедности ривалство замениле сарадњом.116
Могуће је разликовати два типа безбедносних заједница:
амалгамирану, где се више држава удружује стварањем заједничких установа
плуралистичку, као лабавији облик односа између држава чији се
вредносни системи међусобно не искључују, а заједнички идентитет им
омогућава висок ниво веза и сарадње, размене мишљења и блискости у
односима. Значи, безбедносна заједница не захтева постојање формалних
савеза и пратећих институционалних оквира.117
Мало је вероватно да би безбедносна заједница већег броја земаља
била функционална: прво, тешко је приволети већи број земаља на искрену
сарадњу и самоограничавање у реализацији сопствених интереса; друго, не
постоји гаранција да ће се најмоћније земље одрећи лидерства у заједници
и треће, увек ће постојати безбедносни проблеми међународних димензија
за чије решавање поједини чланови заједнице неће бити заинтересовани. То
указује на релативност одрживости овог концепта, на релативност
равноправности чланова заједнице и на релативност безбедности чланова
заједнице. Међутим, због неспорне прогресивности и продуктивности, овај
концепт треба даље развијати.
3.4.2.2. Безбедносни режим
Безбедност, па чак и постојање света, неизоставно зависе од
заједничких акција држава и њиховог међусобног суздржавања, што би
имало ефекте неофанзивне (дефанзивне, непровокативне) одбране. Овим
видом „партнерства за безбедност“, „заједничке, реципрочне или
кооперативне безбедности“, како се све називала стратегија заједничке
безбедности, настојало се изградњи извесних безбедносних режима
(security regime) којима би се превазишле безбедносне дилеме.118
Безбедносни режими су режими119 деловања држава у областима које
су значајне за националну и међународну безбедност, уз ограничења и на
Симић, Д. Р.: Исто, стр. 68; Cohen, R., Mihalka, M.: Исто, стр. 50; Бајагић, М.: Исто, стр. 85–86; Adler, E., Barnet, M.: A
Framework for the Study of Security Communities, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–
New York, 2006, pp. 204–212.
Схватање Deutch, K. Наведено према: Симић, Д. Р.: Исто, стр. 46–47.
Мøller, B.: Исто, стр. 46–47.
Генерално, режими су норме (диспозиција понашања и санкција у случају њеног кршења), правила (општа техничка упутства)
и процедуре (структурирани поступци и формати активности) извесног понашања и деловања, засновани на одређеним
принципима (опште смернице и правила којих се треба придржавати у деловању). Међународни су режими којима се регулише
или усклађује деловање или учешће више учесника у одређеним сферама међународног живота. Безбедносни су режими ради
унапређења безбедности референтних субјеката и објеката безбедности. Најзад, међународни безбедносни режими су
међународни режими ради унапређења безбедности земаља или других међународних актера који су их прихватили.
Синтагмом „безбедносни режим“, овде се заправо означава међународни безбедносни режим.
начин којим достизање сопствених националних интереса не шкоди

вредностима и интересима других држава, савеза држава или међународних
организација. Реч је о заједничком дефинисању извесних норми, правила,
процедура и принципа понашања у одређеној сфери међународне безбедности
(војној, економској, еколошкој, полицијској, правосудној итд.), најчешће кроз
форму међународних билатералних или мултилатералних уговора, које ће
поштовати све државе које су учествовале у њиховом конципирању или су их
касније добровољно прихватиле као обавезу.
Режим најчешће настаје када група држава сарађује у управљању
спорним питањима с циљем избегавања рата, настојећи да смање безбедносну
дилему тако што уз истовремено самостално деловање узимају у обзир и
понашање других.120 „Најзабрињавајући“ мотиви развоја овог концепта црпу
се из тзв. теорије екстерминизма, која је упозоравала на реалну опасност од
уништења човечанства и планете употребом нуклеарног и другог оружја за
масовно уништавање, до чега може доћи и грешком или идејом неког
поремећеног ума. Њоме је промовисана нуклеарна равнотежа, ограничења у
погледу развоја нуклеарних пројеката, уништавање, односно симетрично
смањивање оружја за масовно уништавање и контрола нуклеарног материјала
отпада (нуклеарна безбедност). С тим у вези, усвојено је више
међународних уговора о сарадњи у области контроле, неширења и
уништавања нуклеарног, хемијског и биолошког оружја. Такав је, нпр.,
Уговор о начелима која уређују делатност држава на истраживању и
искоришћавању свемира, укључујући Месец и остала небеска тела из 1967.
године којим се, између осталог, забрањује уношење нуклеарног и другог
оружја масовног уништавања у свемир, његово постављање на небеска тела,
као и стварање војних база или вршење војних вежби.121
Примери безбедносних режима су бројни, а многи од њих су
истовремено значајни у више сфера безбедности. Тако су режими у оквиру
надлежности Међународне агенције за примену атомске енергије, који су
успостављени „из страха од глобалне нуклеаризације безбедносне дилеме“,
на основу бројних уговора о спречавању ширења нуклеарног оружја и
неконтролисане производње и дистрибуције нуклеарних материја, од
изузетног значаја у сферама тзв. нуклеарне, енергетске, економске и
еколошке, а тиме и националне и међународне безбедности. Таква је и
серија споразума о смањењу стратешког офанзивног (нуклеарног)
наоружања који су познатији као SALT и START.122
Неспоран је значај овог концепта за националну и међународну
безбедност. Међутим, бројност проблема и комплексност међународне
безбедности захтевају успостављање и доследно спровођење већег броја
безбедносних режима, што се у историји више пута показало као илузија.
Baylis, J.: International and Global Security in the Post-Cold War Era, стр. 80; види – Keohane, R. O.: Cooperation and International
Regimes, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 81–89.
Милетић, А.: Рат, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 959.
Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 787; Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: Исто, стр. 195–214.
3.4.2.3. Безбедносни комплекс

Стварност међународне безбедности је често контрадикторна:
државе одређених региона су у „свакодневном животу“ нужно упућене на
разне видове сарадње; истовремено, чести су и сукоби због опречности
њихових интереса; уз то, безбедносни проблем једне државе неретко постаје
претња међународном региону; најзад, државе чешће веже и заједнички
безбедносни интерес или безбедносна претња. Такви проблеми се добрим
делом могу превазићи у оквиру безбедносног комплекса.
Безбедносни комплекс (security complex) је аранжман више држава
једног међународног региона у превазилажењу искључивих интереса
њихове националне безбедности и стварања извесне безбедносне хармоније
са државама непосредног окружења. Реч је о механизму тзв. регионалне
безбедности (regional security) у оквиру које се настоји превазилажењу
стереотипа историјских непријатељстава између суседа (територијалне
претензије, проблеми дефинисања државне границе; „наплата дуговања из
прошлих сукоба“; проблеми и сепаратистичке претензије етничких мањина;
проблеми саобраћаја, економије, еколошке безбедности и сл.) и изградњи
безбедносне међузависности.123
„Систем регионалне безбедности, односно безбедносни комплекс,
подразумева групу држава чије су примарне безбедносне бриге тако блиско
повезане да се национална безбедност једне од њих никако не може
посматрати одвојено од других. Генерално, безбедносни комплекс је
владавина економских фактора на којој почива војна, политичка и
социјетална димензија регионалне безбедности. Ово зато што савремене
безбедносне претње (пре свих безбедносна дилема) често делују на ширем-
регионалном подручју, па би и безбедносне интеракције са суседима морале
да имају највиши приоритет.“124
Реч је о моделима превазилажења безбедносних проблема са којима се
поједине државе суочавају на регионалном нивоу, те идеји унапређења
управљања сопственом безбедношћу. Актери регионалне безбедности су
географски и судбински повезане државе у датом међународном региону (нпр.,
Шведска и Финска; чланице Арапске лиге; чланице Магреба итд.).125
Безбедносни комплекс, као и у случајевима равнотеже снага, постоји и
функционише без обзира на то да ли га учесници препознају. Они свакако
препознају одређене претње по сопствену безбедност. Истовремено, свеснији
су претњи које им долазе од других држава, него претњи које они њима упућују.
Ипак, вероватно неће препознати нити у потпуности схватити, целокупни
шаблон чији су саставни део. Уколико се комплекс и препозна, свакако ће
утицати на политику учесника тиме што ће их учинити свеснијим ширег
релацијског контекста њихових безбедносних проблема и аранжмана.
Безбедносни комплекс може бити нижег нивоа, када се састоји од локалних
држава чија се моћ не протеже даље од њихових локалних суседа, или се
Упореди са – Buzan, B.: Исто, стр. 187–190.
Исто, стр. 190, 201, 191.
Бајагић, М.: Исто, стр. 94, 96.
уопште не протеже, и вишег нивоа, када укључује велике силе чија моћ може
да се протеже много даље од граница њихове непосредне околине (нпр., САД
РФ) или је њихова моћ довољно велика да изврши утицај на неколико
регија, које услед њихове велике географске површине, заправо
представљају „локално окружење“ (нпр., Кина и РФ).126
Овакав вид достизања међународне безбедности упућује државе на
заједничко решавање заједничких безбедносних проблема. Тиме се
превазилазе постојећа (па и традиционална) ривалства, поједине мање
„моћне државе“ могу да остваре интересе које у томе саме не би успеле а
моћније државе, зарад мира у региону, пристају на уступке који иду „на
терет учинковитости самосталног остварења националних интереса“.
3.4.2.4. Сарадња у безбедности

Сарадња у безбедности (cooperative security) или кооперативна
безбедност је нови приступ у достизању, очувању и унапређењу
безбедности помоћу сарадње или кроз сарадњу, на рачун традиционалног
надметања држава у повећању сопствене моћи и деловања у кључу
„безбедносне дилеме“. Иако сарадња у безбедности није нов појам, он се
користи да би се овај приступ разликовао од познатих облика сарадње
између држава (савези, пактови, равнотежа снага, колективна одбрана,
колективна безбедност). Његова основа су вредносно-интересна блискост и
свест о заједничкој будућности заинтересованих страна, развијање културе
узајамног поверења и дуготрајне сарадње, добровољност, добронамерност
и транспарентност између држава.127
Практично, сарадња у безбедности је политика којом владе
одражавају становишта о бившим противницима као и о могућим
супарницима у тренутним и будућим међу-односима, и којом се тежи
прилагођавању сопственог понашања мање конфликтним обрасцима. Реч је
о политици развијања узајамног поверења, односно мирољубивог
понашања избегавањем насиља или претњи, активним залагањем за
преговоре, тражењем нових практичних решења и обавезивањем на
превентивне мере. При том, поверење подразумева „веровање у добру вољу
стране с којом смо у односу, способност и поузданост једне стране да ће
испунити очекивања друге стране која у њу има поверење“.128
Генерално, постоје два типа поверења129:
поверење на бази реципроцитета којим државе селективно развијају
висок ниво унапред познатих, реципрочних и непрекидних односа, водећи се
Исто, стр. 94–96; Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 176–182.
Симић, Д. Р.: Исто, стр. 35, 83.
„Када имамо поверење у неког ми верујемо да он говори истину; да ради за нашу добробит и да зна да рачунамо на њега; да
поседује способност да истраје у својим обећањима и да постоји доследност између његових речи и дела (обавеза испуњења
очекивања стране која у њега има поверење). Дакле, што је јаче наше веровање у сваку од ових димензија, то је јаче укупно
поверење у другу страну.“ Бајагић, М.: Нови концепт безбедности: сарадња у безбедности (Cooperative Security), Безбедност,
број 6, МУП РС, Београд, 2004, стр. 822.
Исто, стр. 822–824.
идејом да не треба оштетити страну која помаже и доноси корист, због чега се
уздржавају од поступака који могу да јој штете и граде однос поверења и
поверење засновано на изградњи заједничког идентитета (иденти-
фикацији) односно, на претпоставци да људи који деле заједничке идентитете
(порекло, језик, историју, културу, религију, традиционално пријатељство итд.)
генерално имају наглашено разумевање међусобних жеља и интереса, што доводи
до изградње јаког поверења и сарадње. Срдачност и оданост доводе до искреног
понашања према другој страни, чак и до превазилажења захтева реципроцитета,
што ове облике поверења чини дубљим и ширим него оне из прве групе. Поступак
изградње поверења у XXI веку захтева прво развој поверења на бази
реципроцитета, а потом и његово постепено трансформисање и проширење у
поверење засновано на изградњи заједничког идентитета.
Структуру концепта сарадње у безбедности чине „четири прстена“:
појединачна безбедност, колективна одбрана, колективна безбедност и
унапређење и ширење стабилности (тзв. Коенови прстенови). У центру
концепта је потреба за поштовањем безбедности човека, како у земљама-
чланицама савеза, тако и у другим државама. Угрожавање појединачне
безбедности у једној земљи доживљава се и као угрожавање безбедности у
другим деловима глобализованог света, што подстиче државе да интервенишу
не би ли заштитили жртве, а казнили оне који их угрожавају. О другом и трећем
прстену већ је било речи: њиме се државе-чланице система штите од
угрожавања безбедности које настаје унутар система, односно које долази
споља. Најзад, последњи прстен указује на то да није довољно очувати и
унапредити унутрашњу безбедност земаља чланица система, већ да се мора
заузети активан однос према ближем и ширем окружењу како би се унапредила
и ширила стабилност. Ово стога што угрожавање безбедности у окружењу
може да се рефлектује на безбедност у државама-чланицама система сарадње у
безбедности, па би требало спречити и сузбити свако насиље, уз уважавање
принципа немешања у унутрашња питања суверених држава и под надзором
надлежних међународних организација.130
Кооперативна безбедност повезује колективну безбедност са
широким мултидимензионалим приступом безбедности: наглашава
уверавање пре него одвраћање; укључујућа је пре него искључујућа; није
ограничавајућа по питању чланства; фаворизује мултилатерализам над
билатерализмом; не фаворизује војна решења над невојним; подразумева да
су државе првенствени субјекти безбедносног система, али прихвата важну
улогу недржавних субјеката; не захтева стварање формалних безбедносних
установа, али их и не одбија и надасве истиче стваралачке навике дијалога
на мултилатералном нивоу.131
Један од модалитета овог концепта познатији је као индиректни приступ
државној безбедности. Његова суштина је у поспешивању међузависности
Cohen, R., Mihalka, M.: Исто, стр. 3–17. Ово последње је био један од изговора за опстанак НАТО-а после распада
Варшавског уговора.
Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, DCAF–Inter-Parliamentary Union– CCMR,
Belgrade, 2000, p. 17.
држава, чак и до тачке интеграције, решавањем проблема мотивације за агресивност, и

то искључиво невојним средствима. Због тога се ова стратегија сврстава у сферу тзв.
меке безбедности (soft security), на рачун решавања проблема међународне и
националне безбедности војним средствима (тзв. тврда безбедност
– hard security). Тако мрежа заједничке међузависности може да послужи као
моћна препрека рату. Одличан пример је Европска унија чији су зачеци у
Европској заједници за угаљ и челик и у Европској економској заједници које,
осим економских мотива, све време трагају за миром. Данас је Европска унија
стабилна безбедносна заједница у којој традиционалне безбедносне бриге
земаља-чланица одлазе у заборав, што је чини зоном стабилног мира.132
Сарадња у безбедности је итекако развијена кроз пројекат Шенгенског
споразума као концепта одрицања дела суверенитета држава-чланица у корист
безбедносне заједнице која ће извесним безбедносним режимом строго
контролисати спољне границе Уније што, уз развијено поверење, доводи до
„укидања“ унутрашњих граница чланица споразума.
НАТО је најфункционалнији модел сарадње у безбедности у којем
доминира војна (одбрамбена) компонента и принципи колективне безбед-ности
и одбране, уз промовисање појединачне, социјеталне и националне
безбедности.133 Истовремено, Организација за Европску безбедност и сарадњу
делом функционише на принципу сарадње у безбедности, пре свега у сфери
превентивне дипломатије, одржавања, стварања и изградње мира.134
Малo је вероватно да ће концепт сарадње у безбедности наживети на
глобалном нивоу. Разлога је више: мало је вероватно да ће традиционално
супротстављене државе изградити поверење до те мере да сарађују у
безбедности; повећањем броја учесника у сарадњи смањује се вероватноћа
доследног поштовања безбедносних режима; у мултиетничком, мулти-
културалној и мултиконфесионалном свету готово је немогуће засновати
поверење на идентитету; криза Уједињених нација потврђује да је мало
вероватно стварање универзалне организације у оквиру које је могућа
дугорочна искрена сарадња држава; „промена власти“ у многим земљама могла
би довести у питање континуитет успостављених односа и сарадње; могуће су
злоупотребе механизама сарадње у безбедности135 итд.
3.5. Глобална безбедност
Планета Земља никад није била „мања“ и несумњиво ће сваким даном бити
„све мања“. Сведимензионална глобализација од појединца ствара „становника
глобалног села“. Друштва и државе никад нису били толико зависни
Мøller, B.: Исто, стр. 49.
„НАТО је успешно решио више конфликата унутар система (између земаља-чланица), а учествовао је и у решавању сукоба
између земаља које нису његове чланице (у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији); унапређивао је безбедност у
окружењу стварањем Северноатланског савета за сарадњу, Евроатланског савета за партнерство, сталног заједничког савета
НАТО-Русија, заједничке комисије НАТО-Украјина, средоземног дијалога, Програма партнерство за мир; управљањем
кризама остварује, одржава и унапређује стабилност изван територија држава-чланица; развио је програм за спречавање
ширења оружја за масовно уништавање итд.“ Симић, Д. Р.: Исто, стр. 99.
Такозване 4p activities – preventive diplomacy, peacekeeping, peacemaking, peacebuilding.
На пример, оружана агресија на СРЈ ради наводне „заштите појединачне, људске и социјеталне
безбедности, успостављања и ширења мира и стабилности у региону“.
упућени једни на друге. Глобализација није заобишла ни питање безбедности.

Можда је исправније рећи да питање безбедности није заобишло ниједну сферу
нити аспект глобалног света: глобализација савременог света праћена је тежњом да
се глобализује безбедност и очигледном глобализацијом небезбедности.
То је условило развој идеје „светских интереса, као компромиса
наслеђеног државно-сувереног система и нарастајуће међузависности људи у
заштити од уништавања услова за цивилизован живот на планети, као и
контроле и арбитрирања националних, субнационалних и транснационалних
конфликата који прете да угрозе безбедност човечанства“. Питање је само
колико ће стварни светски интереси бити предмет искрене и озбиљне дебате и
колико ће промовисани светски интереси уистину бити светски, а не на
глобалном нивоу пројектовани национални интереси моћних држава.136
постхладноратовском поимању глобалне безбедности није било
консензуса о агенди безбедносних претњи. Очигледно је да нису сва
безбедносна питања глобална, као и да нису сви глобални проблеми
безбедносни. Међутим, неспорно је да су нове безбедносне претње настајале на
релацијама људска моћ–сиромаштво–загађење–планета. Очигледно је да оне не
угрожавају националну безбедност једне земље, друштвену безбедност једне
групе или безбедност конкретног појединца, већ угрожавају човека, биљни и
животињски свет међународних регија, континената, па и планете. Студије о
глобалној безбедности виделе су коначно јединство света у заједничкој
рањивости човечанства на своја дела, поготово неконтролисаног јуриша
технологије. Доминантне претње значе да би се човечанство и биосфера могли
уништити глобалним нуклеарним ратом, деструкцијом нуклеарних електрана и
хемијских погона, применом прљаве технологије, али
експлозијом природног прираштаја светског становништва која изазива
пренасељеност планете, као и оскудицом здраве хране и воде. Оваквим
изазовима и претњама неопходан је заједнички одговор човечанства. Први
корак на том путу свакако је стварање нове глобалне самосвести, која је у
исто време интелектуална и институционална, и без које човечанство себи
гарантује само глобалну небезбедност.137 Очигледан је „помак од динамике
старе безбедносне дилеме ка новој људској дилеми.“138
Генерално, дошло је до интернационализације и до глобализације
проблема појединачне, друштвене и националне безбедности. Неколико је
разлога таквог стања.
Прво, евидентна је интернационализација деловања носилаца
угрожавања безбедности који су традиционално „оперисали“ на националном
нивоу тако што су своје активности проширили и на територије других земаља
или су успоставили спрегу са тамошњим „колегама“ (нпр., организовани
криминал, тероризам, високотехнолошки криминал).
Brown, S.: World Interests and the Changing Dimensions of Security, World Security – Chalenges for a New Century (eds.
Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp. 10–11.
Види – Prins, G.: Исто, стр. 817–829.
Liotta, P. H.: Нове дилеме, старе препреке: будућност људске безбедности, Људска безбедност, број 2,
Факултет цивилне одбране, Београд, 2004, стр. 31.
Друго, природа неких безбедносних проблема је таква да не познају

националне границе, односно не могу да се спрече и сузбију на традиционалан
начин – војним и полицијским средствима. Пре свега, реч је о:
регионалним сукобима и ратовима, као и бројним унутрашњим
сукобима са негативним реперкусијама по међународну заједницу;
глобалном тероризму и транснационалном организованом
криминалу;
масовном угрожавању људских слобода и права дела светског
становништва, нарочито у земљама тзв. трећег света и неким земљама тзв.
бившег источног лагера;
деградацији животне средине (загађивање земљишта, воде и ваздуха,
појава озонских рупа, глобално загревање, исцрпљивање природних ресурса –
производних сировина итд.), што узрокује оскудицу здраве пијаће воде и хране;
економском развоју богатих на рачун осиромашења и загађивања
животне средине неразвијених (мултинационалне компаније све чешће
експлоатишу ресурсе, радну снагу и загађују животну средину сиромашних –
неразвијених и земаља у развоју, које стичу минималну економску корист.
„Неоколонијализам“ је продукт економске глобализације);
експанзији угрожавања здравствене безбедности светског
становништва и, пре свега, ширењу савремених болести и зараза (нпр., сида,
SARS, птичји и свињски грип, антракс)139;
све деструктивнијим технолошким акцидентима и природним
непогодама (нпр., индустријске хаварије, нуклеарни акциденти, суше,
поплаве, земљотреси, цунамији, пожари);
опречним проблемима демографског развоја140 („демографске
експлозије“ у сиромашним земљама и „демографске имплозије“ у богатим
државама, неконтролисане миграције и пренасељеност територија, старење
и одумирање неких етничких група, несразмера између бројности
популације и националних ресурса за егзистенцију друштава итд.);
експанзији светског сиромаштва и глобалној поларизацији на
„сиромашни југ и исток“ и „богати север и запад“, између којих се јављају
све већа нетрпељивост и нетолеранција;
опасностима од ширења оружја за масовно уништавање (НХБО),
неконтролисаног промета опасних материја, „нуклеарних проба“,
„нуклеарног рата“ и „постмодерног и мега“ тероризма и
других безбедносних проблема који могу да буду универзални
(погађају целу Земљу и човечанство и донекле су решиви – нпр., ефекат
стаклене баште) и глобални (погађају већи део светског становништва и
тешко су решиви – нпр., истребљење прашума)141.
Савремене болести нису само претњама људској, већ и националној и глобалној безбедности. Види – Elbe, S.: HIV/AIDS i
sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 376–391.
Опширније, у – Кенеди, П.: Припрема за XXI век, Службени лист СРЈ, Београд, 1997, стр. 37–62.
Као витални светски интереси, у теорији се често помињу: опстанак човечанства; редукција убијања и
другог бруталног поступања према људима; обезбеђење здравих животних услова за све људе; заштита
људских права; очување културне разноликости; очување природних услова животне средине на
планети; повећање одговорности (урачунљиво понашање). Brown, S.: Исто, стр. 11–14.
Уз то, евидентна је интернационализација деструктивног деловања

појединих неформалних друштвених група (масонске ложе, деструктивне
секте, „нове религије“, удружења богатих и „моћних“ привредника, удружења
бивших политичара и друга тајна друштва). Оне постају озбиљни лобистички
центри и неформални центри финансијске и политичке моћи који утичу на
одлуке влада, међународних организација, националних и међународних
економских, спортских, културних, научних и других субјеката. Њихови су
интереси често опречни интересима човечанства.
Упоредо са освајањем планете, човек је освојио и космички простор.
Осим увида у збивања на Земљи (GPS) и научноистраживачких побуда,
неспорна су и настојања појединих великих сила да „наоружају свемир“
инсталирајући нуклеарно оружје на својим сателитима, космичким рампама
и станицама. Присуство човека у свемиру загадило је васиону. Питање је
времена када ће човекова активност у космосу и њени (нус)продукти
постати још већа опасност за живот на земљи. То оправдава тенденцију
развоја новог концепта космичке безбедности.
Уз то, треба очекивати да ће се ратови, територијална освајања и
обавештајно-економске субверзије с циљем контролисања појединих влада у
будућности водити ради запоседања извора питке воде, нафте и природног гаса,
руда и других енергената, чистог ваздуха, јефтиних производних сировина и радне
снаге. Сведоци смо и спорења великих сила око права на присуство и
експлоатисање природних ресурса испод вечитог леда Арктика и Антарктика.
Треће, приметна је интеракција многих угрожавајућих појава, што
ствара нову негативну енергију и производи нове деструктивне ефекте на
које многе државе не могу самостално да одговоре, јер за то нису
материјално, организационо ни функционално способне. То захтева
свеколику а, пре свега, сарадњу држава на пољу безбедности.
Најзад, приметна је и глобализација функције (али не и система)
безбедности у оквиру међувладиних и невладиних организација, експертских
тела и специјализованих удружења и агенција. У том смислу, неопходна је и
изградња глобалне безбедносне културе и етике, заснованих на тзв. глокалном
приступу. Њиме ће се уважити стање и динамика контекста локалног подручја
и њихов дијалектички узрочно-последични однос са глобалним светом по
принципу мисли глобално – делуј локално, односно, све што радиш на локалном
нивоу, одражава се на глобални ниво, и обрнуто.
Значи, глобална безбедност је безбедност човечанства од све
деструктивнијих изазова, ризика и претњи планетарних димензија којима
су непрекидно изложени, а који се могу превазићи само конструктивном
сарадњом држава које ће националне интересе подредити човечанским –
планетарним. Реч је о концепту који није до краја разрађен и уобличен, али
који у центар свог интересовања ставља потребе, вредности и интересе
човечанства кроз синтезу међународне безбедности и универзалног нивоа
људске безбедности, с нагласком на проблеме савремене економије,
квалитета живота, животне средине и оружја за масовно уништавање.
Истовремено, и даље није устројен систем заштите глобалне безбед-

ности, па се о њој старају државе, националне и међународне (међувладине и
невладине) организације и бројна међународна струковна и експертска тела,
али и појединци и друштвене групе. Стога идеја безбедности човечанства
искључује или ограничава деловање појединих држава са позиције силе ради
себичног остварења националних интереса по сваку цену, и захтева националну
толеранцију, поштовање међународног права и режима, искрену политичку
вољу, одговорност, самоконтролу и уступке у корист добробити човечанства,
те развој глобалне безбедносне културе и етике.
3.6. Недржавни сектор безбедности

Иако није реч о концепту, већ о једном од сектора безбедности који
штити (али и угрожава) појединачну, друштвену, националну, па и
међународну и глобалну безбедност, неопходно му је посветити пажњу.142
Слабљењем државоцентричног концепта безбедности после распада СФРЈ,
уз истовремени почетак друштвено-економске транзиције коју је пратио нагли раст
стопе криминалитета у друштву, бројна предузећа, али и поједини имућнији
грађани, криминалци, „бизнисмени“, естрадни уметници, јавне личности и
политичари почели су да ангажују стручна лица која су их штитила. Заштита коју
је раније ексклузивно пружала држава замењена је услугама приватних предузећа
и агенција за физичко-техничко обезбеђење, од којих су многа радила илегално или
под видом приватних детективских канцеларија.
Такође, долази до експанзије претњи којима држава традиционално
није поклањала дужну пажњу (нпр., трговина људима, насиље у породици,
насиље на радном месту, родно и полно засновано насиље итд.), што је
условило развој невладиних организација које су настојале да их спрече,
сузбију и да помогну жртвама.
свету постоји више врста наведених субјеката, а њиховим
оснивањем створен је нов, недржавни сектор безбедности, који се често
означава и синтагмом „приватна безбедност“. Реч је о систему (у Србији је то
само скуп) профитних и непрофитних субјеката које су основали недржавни
актери који заинтересованима пружају тражене безбедносне услуге.
Профитни субјекти недржавног сектора безбедности, по
принципима тржишне економије, пружају безбедносне услуге у домену
појединачне, људске, јавне, државне, па и међународне безбедности,
односно из сфера енергетске, економске, информационе, еколошке и војне
безбедности. То су приватне безбедносне компаније (агенције, предузећа),
односно привредни субјекти који су регистровани да заинтересованим
Овај сектор безбедности је у свету веома развијен. Опширније, у – Мијалковић, С.: О недржавном сектору националног
система безбедности – инострана и домаћа искуства, Страни правни живот, број 2, Институт за упоредно право, Београд,
2010, стр. 251–270. Види и – Nemeth, C.: Private Security & the Investigative Process, Butterworth-Heinemann, Woburn, 2000;
Button, M.: Private Policing, Willan Publishing, Devon, 2002; Cunningham, W, C., Taylor, T. H.: Private Security and Police in
America – The Hallcrest Report, Portland, 1985; Johnson, B. R.: Principles of Security Management, Prentice Hall, New Jersey, 2004;
Brown, S. K.: Private Investigating, Alpha Books, Indianapolis, 2003; Chambers, C.: The Private Investigator Handbook: The Do-It-
Yourself Guide to Protect Yourself, Get Justice, or Get Even, Penguin Group, New York, 2005; Tillman. N. M.: Private Investigation
101 – How To Become A Private Investigator, Norma Tillman Enterprises, Nashville 2006.
физичким и правним лицима, државним институцијама, међувладиним и

невладиним организацијама нуде безбедносне услуге. Значи, реч је о тзв.
недржавним провајдерима безбедности, који комерцијалним пружањем
безбедносних услуга задовољавају безбедносне потребе различитих
категорија клијената. Називају се још и индустријом безбедности.
Непрофитни субјекти недржавног сектора безбедности су разне
невладине организације: хуманитарне организације, удружења грађана,
добровољна струковна удружења и слични субјекти који доприносе
решавању многих безбедносних проблема, пре свега појединаца и
друштвених група, при чему од корисника услуга не стичу профит.
Комерцијално пружање безбедносних услуга обухвата ангажовање
„плаћеника“, војни менаџмент и консалтинг; заштиту безбедности лица и
имовине; детективску делатност и пружање других безбедносних услуга.
Приватне компаније за војни менаџмент, консалтинг и услуге су
регистроване агенције које послују као и друге приватне економске компаније,
тим што се ослањају на војни менаџмент. Запослени, пре свега
руководиоци, најчешће су бивши припадници елитних војних и
полицијских снага који су по окончању професионалне каријере своја
знања, вештине и специјалност понудили приватним компанијама.
Услуге које пружају су различите: од обуке припадника приватних
служби за обезбеђење лица, имовине и пословања у ванредним ситуацијама
(тренажне услуге), израде и дистрибуције оружја и војне опреме (производна
делатност) и снабдевања клијената уређајима за личну заштиту и заштиту
других лица, имовине и објеката (трговинске услуге), преко пружања услуга
обезбеђења у ванредним ситуацијама (службе обезбеђења), до непосредног
учешћа у оружаним сукобима у оквиру званичних оружаних снага, паравојних
формација, за извођење специјалних борбених дејстава (плаћеничка војска) и
стратешког консалтинга, пројектовања и управљања борбеним дејствима,
друштвеним кризама, конфликтима и насилним превратима (најамнички војни
и кризни штабови).
Приватне војне компаније често за рачун држава делују у кризним
ситуацијама (нпр., у Ираку, Авганистану). Тако се „легализују“ традиционалне
плаћеничке, па и паравојне групације које делују нетранспарентно, ван закона и без
надзора. Ангажовање бивших „криминалних војника“ оправдава се све већом
„потребом приватизације насиља“ у решавању конфликтних и високоризичних
ситуација. Приватизација безбедности је исплатив и трајан посао, али и тренд у
свету где све више влада жели да смањи ризик губитака људи и „политичке
трошкове“ учествовањем у ратним операцијама, тако што ангажују максимално
спремне, мотивисане, опремљене и дискретне компаније. Када је такав тренд у
сфери тврде – војне димензије безбедности, сасвим је јасно да је на глобалном
плану бар исто толико непоколебљив у мекој безбедности, која се односи на
полицијски и обавештајни рад.143
Фатић, А.: Приватне безбедносне комапаније, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом
криминалу, број 4, Центар за безбедносне студије, Београд, 2007, стр. 7–8; Avant, D. D.: Private Security, Security Studies –
Услуге заштите безбедности лица и имовине обухватају физичко-

техничко обезбеђење лица, имовине и пословања у редовним и опасним
ситуацијама или на критичним инсталацијама. Исте агенције истовремено
врше обуку и издају лиценце за рад у овом подсектору тзв. приватне
безбедности, али и обезбеђују заштитну опрему и уређаје. Радијус њиховог
ангажовања је ужи него надлежност приватних компанија за војни
менаџмент, консалтинг и услуге.144 Механизми заштите субјеката
економско-енергетског сектора називају се корпоративном безбедношћу.
Детективска – истражитељска делатност обухвата пружање неких
безбедносних услуга које су традиционално у надлежности полицијских
служби, попут трагања за несталим лицима, проналажење изгубљених или
украдених ствари, прикупљање информација и обавештења, безбедносне
провере лица, расветљавање кривичних дела која се гоне по приватној тужби
службеној дужности, али и неких (веома „осетљивих“ и често
„нелегалних“) радњи попут тајног праћења, надзирања и снимања лица,
добављање туђих пословних, службених и економских тајни итд.
Генерално, све истражитељске делатности могу да се класификују у
„брачне истраге, породичне истраге, парничне истраге, истраге дисциплине на
раду и истраге осигурања. Конкретније, реч је о истрагама утврђивања
ванбрачних веза, нестанка члана породице, пратњи и присмотри деце,
утврђивању контакта родитеља и деце када је то судски забрањено, истражне
услуге у оквиру парница, прикупљање доказа за потребе одбране оптуженог,
истраживање дисциплине на раду, истраживање оправданости захтева за
накнаду штете, утврђивање стварног имовинског стања лица итд.“145
Овлашћења која имају приватни детективи, у земљама у којима је то законски
нормирано, рестриктивнија су од овлашћења полиције.
земљама глобалног Запада и Севера, многи послови безбедности
поверени су недржавном сектору. Реч је, пре свега, о пословима обезбеђења
лица, имовине и пословања; портирској служби; техничкој заштити; контроли
приступа објектима и кретања у објектима; заштити тајних података;
приватним заводским установама за извршење кривичних санкција; примени
локалног законодавства на основу уговора са локалним властима.
неким земљама недржавни сектор безбедности има овлашћења да
истражује одређене безбедносне проблеме који су традиционално у
надлежности државног сектора безбедности, попут: истраживања превара и
сумњивих финансијских трансакција; криминалистичких истрага и истрага
прошлости запослених; заштите здравља и безбедности запослених; затворске
службе и транспортовања затвореника; превенције криминала против
корпорација; интерних истрага; обезбеђења лука, аеродрома, резиденцијских
објеката и комерцијалних установа; безбедности паркиралишта; реаговања у
случајевима алармирања провала; кућних патрола; надгледања безбедности
An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008, pp. 441–445; Maggio, E. J.: Private Security in
the 21st Century – Concepts and Applications, Jones and Bartlett Publishers, Sudbury, 2009, pp. 350–352.
Савић, А., Стајић, Љ.: Основи цивилне безбедности, USEE, Нови Сад, 2006, стр. 53.
Кесић, З.: Место и улога недржавног сектора у контроли криминалитета (магистарска теза), Криминалистичко-
полицијска академија, Београд, 2008, стр. 61–63.
саобраћаја; истрага саобраћајних незгода; истраживања крађа моторних возила

других видова угрожавања имовине и лица за рачун осигуравајућих
друштава; обезбеђења транспорта новца, злата и других вредности; заштите од
пожара; детективске делатности; електронског и видео надзора објеката и
отвореног простора; одржавања реда на јавним скуповима (редарска служба)
итд. Најзад, многе безбедносне компаније пружају услуге заштите безбедности
дипломата и највиших представника државне власти, обезбеђују државне
границе, пружају извесне безбедносне услуге министарствима одбране,
унутрашњих и спољних послова, економије, енергетике.146
Такође, приватне безбедносне компаније су потенцијални
заштитници слобода и права клијената које могу да угрозе криминалци,
сличне компаније или службе безбедности. Клијентима се пружају услуге
контраобавештајне заштите од неовлашћеног праћења или пресретања
комуникација, уклањања прислушних уређаја и видео уређаја за праћење,
заштите при кретању и обављању пословних трансакција, спречавања
интрузивног обавештајног рада усмереног према њима итд.147
Субјекти недржавног сектора безбедности су у идеалној позицији да
учествују у реализовању различитих стратегија безбедности у локалној заједници
кроз извесно полицијско деловање, познатије као полисинг. Реч је о социјалној
функцији коју врше бројне институције, установе, органи и удружења с циљем
осигурања безбедности и социјалног реда у одређеној средини, и то мерама и
активностима које су у складу с постављеним циљем. То је један од аспеката
социјалне контроле који обједињује системе надзора, комбиноване с претњом
санкцијама у случају нарушавања социјалног реда, с превасходним циљем да се
социјални ред одржи безбедним од спољашњег и унутрашњег угрожавања. 148
Полицијско деловање се дели на тзв. јавно (public policing), које
врши (државна) полиција и приватно (private policing), које спроводе
недржавни актери. Најпознатији вид јавног полисинга на локалном нивоу је
„рад полиције у заједници“ (тзв. community policing).149
„Приватни полисинг“ се одређује двојако. У ширем смислу, то је орга-
низовано деловање добровољног и комерцијално усмереног недржавног
особља, чије примарне делатности укључују супротстављање криминалном
понашању. Чине га: полицијско деловање грађана; приватно обезбеђење и
приватна истражитељска (детективска) делатност. У ужем смислу, то је
Maggio, E. J.: Исто, стр. 40–41; Murray, T., McKim, E.: Полиција и сектор приватне безбедности: Шта
доноси будућност, Безбедност, број 4, МУП РС, Београд, 2003, стр. 635–646; Савић, А., Стајић, Љ.:
Исто. стр. 53; види и – Collins, P. A., Ricks, T. A., Van Meter, C. W.: Principles of Security and Crime
Prevention, Anderson Publishing Co., Cincinnati, 2000.
Фатић, А.: Исто, стр. 11.
По томе се разликује од знатно ширег концепта формалне и неформалне социјалне контроле коју обухвата готово све што
доприноси (директно или индиректно) одржању социјалног реда и мира (од државних служби безбедности и правосуђа до
школа, удружења родитеља, цркве, омладинских клубова, медија итд.). Кесић, З.: Исто, стр. 29.
Вршење послова безбедности на подручју локалне заједнице омогућава свакодневно сусретање с грађанима
и размену обавештајних информација, што је основа превентивне и проактивне безбедносно-
криминалистичке делатности у функцији појединачне, људске и националне безбедности. Опширније, у –
Симоновић, Б.: Рад полиције у заједници (Community Policing), Бања Лука, 2006; Вуковић, С.: Стратегије
деловања полиције у превенцији криминалитета на подручју локалне заједнице (докторска дисертација),
Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2008.
скуп правно утемељених делатности, професионалног типа, ван оквира

надлежности државних органа, које су организоване ради пружања одређених
услуга заштите личне и имовинске сигурности грађана. Обухватају: уговорно
обезбеђење – делатности приватних предузећа за пружање услуга физичко-
техничког обезбеђења на уговорној основи; унутрашње (сопствено)
обезбеђење приватних предузећа и приватну истражитељску делатност.150
ПОЛИЦИЈСКО
ДЕЛОВАЊЕ
ПРИВАТНО ЈАВНО
ПОЛИЦИЈСКО ПОЛИЦИЈСКО
ДЕЛОВАЊЕ ДЕЛОВАЊЕ
ПОЛИЦИЈСКО ПРИВАТНО ПРИВАТНА

ДЕЛОВАЊЕ ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ИСТРАЖИТЕЉСКА
ГРАЂАНА ДЕЛАТНОСТ
УГОВОРНА
ДЕЛАТНОСТ
СОПСТВЕНА
ДЕЛАТНОСТ
СИСТЕМ ПОВЕРЕНЕ
ТРАДИЦИОНАЛНИ ЗАШТИТЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
ОБЛИЦИ
ВИГИЛАНТИЗАМ
ГРАЂАНИ
ДОБРОВОЉЦИ
САВРЕМЕНИ СУСЕДСКО
ОБЛИЦИ НАДЗИРАЊЕ
ПАТРОЛЕ ГРАЂАНА
Слика 9 - Видови приватног полицијског деловања

Међутим, евидентне су и слабости приватног полицијског деловања,
пре свега: занемаривање јавног интереса, угрожавање људских права
(нарушавањем приватности и прекорачењем и злоупотребом овлашћења),
неформалне везе са извесним деструктивним и потенцијално деструктивним
Кесић, З.: Исто. Слика 9 је преузета са стр. 30.

друштвеним групама (организовани криминал, парамилитарни покрети,

политичке структуре) и ограниченост деловања на међународном нивоу.151
Приказани инострани трендови у организовању и функционисању
недржавног сектора безбедности све више постају део безбедносне стварности
Србије. Међутим, иако су с почетка новог миленијума формирани Српско
удружење предузетника у приватној безбедности и Удружење професионалаца
области приватне безбедности при Привредној комори Србије, наш
недржавни сектор безбедности још увек не функционише као систем. Један од
главних разлога је правна нерегулисаност. Истовремено, функционише без
нарочито уређене везе са државним сектором безбедности, с којим нема
дефинисану сарадњу у реализовању функције безбедности. То је обесхра-
брујуће, имајући у виду то да услуге недржавног сектора у свету све више
постају алтернатива државном сектору безбедности у заштити приватних, али
и јавних – државних, па и међународних и глобалних интереса и вредности.
Исто, стр. 94–101.

УГРОЖАВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ
ПОЈАМ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ
Проблеми одређења угрожавања безбедности слични су
проблемима дефинисања безбедности, јер је реч о комплементарним и
дијаметралним категоријама. Уопштено, угрожавање безбедности (не-
безбедност) је супротност – антипод безбедности. Реч је о свим појавама
и процесима које су деструктивне по референтне вредности и интересе јер
онемогућавају или отежавају њихово достизање, постојање (одржање и
опстанак), уживање и развој, као и о насталим последицама.
Угрожавање безбедности се у разним наукама и сферама природне
и друштвене стварности различито тумачи и одређује. У социолошком и
криминолошком смислу, појаве небезбедности људског порекла одређују се
као социјалне девијације, злочини и делинквенција.
Социјалне девијације обухватају понашања људи која у значајнијој
мери одступају од друштвених норми и изазивају неодобравање. Злочин је
појединачно криминално понашање којим се крши кривични закон и
манифестује се чињењем или нечињењем. Делинквенција је укупност у
правном поретку забрањених дела – деликата (кривична дела, прекршаји,
привредни преступи и дисциплинске кривице)1.
Кривично дело је свако дело које је законом предвиђено као кривично дело,
које је противправно и које је скривљено. Нема кривичног дела уколико је
искључена противправност или кривица, иако постоје сва обележја кривичног дела
одређена законом. Може се извршити чињењем (предузимањем радње која је
забрањена и производи штетну последицу) и/или нечињењем (пропуштањем да се
предузме одређено чињење на које обавезује закон). Нечињењем може бити
учињено и кривично дело које је законом одређено као чињење, уколико је
учинилац пропуштањем дужног чињења остварио обележја тог кривичног дела. 2
Пратећи светске трендове у кривичном праву, у Србији је почетком трећег
миленијума инкриминисана кривична одговорност правног лица. 3
Прекршаји су повреде јавног поретка утврђене законом или другим
прописима, за које су прописане прекршајне казне и заштитне мере. Ове појаве
су друштвено штетне, јер ремете одређену друштвену дисциплину. Њима се
угрожава јавна безбедност, односно безбедност појединца и друштва и, у
одређеној мери, безбедност државе. Извршилац прекршаја може да буде
физичко лице, правно лице и одговорно лице у правном лицу.
Игњатовић, Ђ.: Исто, стр. 4, 36–38.

Види чл. 14–25, 43, 64, 91, 94–95 Кривичног законика Републике Србије, Службени гласник
Републике Србије, број 85/2005, са каснијим изменама и допунама.
Тиме је правазиђен традиционални принцип по којем само физичко лице може да буде кривично одговорно.
Види – Закон о одговорности правних лица за кривична дела, Службени гласник РС, број 97/2008.
Привредни преступи су друштвено штетне повреде прописа о

привредном и финансијском пословању које су проузроковале или су могле
узроковати теже последице, а прописом надлежног органа инкриминисани су
као привредни преступи.4 Извршилац привредних преступа може да буде
правно лице и одговорно лице у правном лицу. Њима се угрожава економска
безбедност земље, односно привредни и финансијски односи националних и
наднационалних субјеката, а посредно и егзистенцијална безбедност људи.
Дисциплинске кривице су повреде интерних прописа којима правна
лица (организације и институције) нормирају правила понашања
запослених. Чине их појединци који због тога сносе дисциплинску
одговорност и дисциплинску санкцију.
Очигледно је да све девијантне појаве нису истовремено и злочини
(нпр., облици самоугрожавања људи попут алкохолизма, наркоманије,
самоповређивања, самоубиства), као и да је појам злочина ужи од појма
делинквенције. Осим тога, одређене кривичноправне инкриминације негде се
не доживљавају као девијантне: иако је убиство у свакој модерној држави
инкриминисано као кривично дело, у неким срединама крвна освета је и даље
морално допустиво, па и обавезујуће средство друштвене регулације. То је чини
легитимним, али не и легалним чином. Даље, појам угрожавања безбедности
људског порекла је шири појам од појма делинквенције, јер обухвата и
поступке лица која нису одговорна (нпр., убиство које је учинио душевни
болесник), али и деструкције знатно ширег обима (нпр., политички, економски
и војни притисци на државу). Најзад, овим одређењем занемарују се
деструкције природног и техничко-технолошког порекла.
Доктрина и теорија одбране и цивилне заштите свако угрожавање
људи, материјалних добара и животне средине сврстава у:
природне (елементарне) опасности и несреће, које се деле на
литосферске (земљотреси и клизишта), атмосферске (ветар, град,
изванредно велике количине кише, снег, магла), хидросферске (поплаве,
морски таласи – цунами, лавине) и биосферске (суше, епидемије);
техничко-технолошке опасности које се манифестују као појаве
праћене јонизујућим зрачењем, хемијске контаминације и удеси у хемијској
индустрији, пожари, саобраћајне незгоде и несреће на раду и
ратне опасности и несреће, које се манифестују као оружана дејства са
копна, ваздуха и мора, односно природне и техничко-технолошке несреће изазване
ратним дејствима.5 Ово одређење, очигледно, не познаје делинквенцију.
природним и техничким наукама, све угрожавајуће појаве настале
деловањем природних феномена и техничко-технолошких система називају се
акцидентима, удесима, катастрофама и катаклизмама. Реч је о изненадним,
предвидивим или непредвидивим ванредним догађајима који могу да изазову
мање или веће последице по здравље људи, биљног и животињског света,
материјалних и културних добара и животне средине: акцидент је несрећа
Ђорђевић, Ђ.: Прекршајно право, Полицијска академија, Београд, 2004, стр. 27–29, 9.
Јаковљевић, В., Ђармати, Ш.: Цивилна заштита у Савезној Републици Југославији, Студентски трг,
Београд, 1998, стр, 49.
УГРОЖАВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ 93
код које је број људских жртава од једне до сто; удес је несрећа у којој је
број погинулих, повређених или угрожених од хиљаду до десет хиљада;
катастрофа је несрећа у којој је погинуло, повређено или угрожено више
од десет хиљада људи; најзад, катаклизма подразумева тотално разорена
подручја без преживелих или са незнатним бројем преживелих људи.6 Ово,
као ни одређење које следи, не уважава деструкције људског порекла.
Угрожавајуће техничко-технолошке појаве називају се удесима. То су
поједини ванредни догађаји или низ догађаја изазваних пожаром, експлозијом или
неконтролисаним ослобађањем, изливањем или растурањем опасних, гасовитих,
течних или чврстих материја који могу да угрозе живот и здравље људи и животну
средину. С обзиром на место настанка и обим негативних последица, сврставају се
у шест нивоа: ниво опасних инсталација, ниво инду-стријског комплекса,
општински, регионални, национални и међународни ниво.7
Свако угрожавање људског живота и материјалних добара у техничким
наукама класификовано је као: спонтано, односно изазвано природним силама
(земљотреси, вулканске ерупције, пад метеора и комета, поплаве, клизишта и
др.); изазвано, тј. настало разним случајним догађајима у индустрији или у
окружењу (пожари, експлозије, истицање опасних хеми-калија и слично) и
вештачко које је узроковао човек, односно политика (ратови, тероризам,
саботаже, диверзије и друге сличне појаве)8.
Као синоними угрожавања безбедности, у теорији и пракси
безбедности и здравља на раду користе се термини опасност и ризик. Опасност
је све што може да изазове штету по одређене вредности (по људе, људске
творевине, природу, државу и међународну заједницу). Штетна последица је
поремећај квантитативних и квалитативних својстава вредности који доводи у
питање њихово постојање и функционалност. Ризик је вероватноћа наступања
штетне последице у случају излагања опасностима.
традиционалној теорији безбедности, синтагмом „ванредне
ситуације“ означавају се случајеви погоршавања услова живота и здравља
грађана, причињавања већих материјалних штета и угрожавања животне
средине чије отклањање и нормализација стања захтевају велике људске и
материјалне потенцијале, а настали су услед:
елементарних непогода (земљотрес, поплава, бујица, олуја, јака
киша, електрично пражњење и град, суша, снежни нанос и лавина,
нагомилавање леда на водотоку, одроњавање и клизање земљишта);
техничко-технолошких несрећа (пожар, експлозија, хаварија,
саобраћајни удес, удес у рудницима и тунелима, хаварија на
електроенергетским постројењима, нафтним и гасним постројењима,
телекомуникационим и информационим системима) и
Исто, стр. 51.

7 Исто.
8
Карабасил, Д., Ловрековић, З., Билић, И.: Основна правила за преживљавање, Десета Међународна
конференција заштите од пожара и експлозија ЗОП 2006 и ICFP, Виша техничка школа – Институт за
технологију заштите у Новом Саду, Нови Сад, 2006, стр. 495.
дејстава опасних материја и других стања опасности

(јонизујуће зрачење, епидемије заразних људских, сточних и биљних
болести, појава штеточина и сл.).
савременој теорији и пракси безбедности у ванредним
ситуацијама користи се више појмова којима се обележавају поједини
видови и облици угрожавања безбедности9, и то:
ванредна ситуација – стање када су ризици и претње или последице
катастрофа, ванредних догађаја и других опасности по становништво, животну
средину и материјална добра таквог обима и интензитета да њихов настанак или
последице није могуће спречити или отклонити редовним деловањем надлежних
органа и служби, због чега је за њихово ублажавање и отклањање неопходно
употребити посебне мере, снаге и средства, уз појачан режим рада;
елементарна непогода – догађај хидрометеоролошког, геолошког или
биолошког порекла, проузрокован деловањем природних сила (земљотрес, поплава,
бујица, олуја, јаке кише, атмосферска пражњења, град, суша, одроњавање или клизање
земљишта, снежни наноси и лавина, екстремне температуре ваздуха, нагомилавање
леда на водотоку, епидемија заразних болести, епидемија сточних заразних болести и
појава штеточина и друге природне појаве већих размера) које могу да угрозе здравље
и живот људи или да проузрокују штету већег обима;
техничко-технолошка несрећа (удес) – изненадни и неконтролисани
догађај или низ догађаја који је измакао контроли приликом управљања
одређеним средствима за рад и приликом поступања са опасним материјама у
производњи, употрeби, транспорту, промету, преради, складиштењу и
одлагању, као што су пожар, експлозија, хаварија, саобраћајни удес у
друмском, речном, железничком и авио саобраћају, удес у рудницима и
тунелима, застој рада жичара за транспорт људи, рушење брана, хаварија на
електроенергетским, нафтним и гасним постројењима, акциденти при
руковању радиоактивним и нуклеарним материјама, а чије последице
угрожавају безбедност и животе људи, материјална добра и животну средину;
катастрофа – елементарна непогода или друга несрећа и догађај
који величином, интензитетом и неочекиваношћу угрожава здравље и
животе већег броја људи, материјалнa добра и животну средину, а чији
настанак није могуће спречити или отклонити редовним деловањем
надлежних служби, органа државне управе и јединица локалне самоуправе,
као и несрећа настала ратним разарањем или тероризмом;
ванредни догађај – несрећа изазвана елементарном непогодом и
другим несрећама, која може да угрози здравље и животе људи и животну
средину, а чије је последице могуће спречити или отклонити редовним
деловањем надлежних органа и служби;
ризик – вероватноћа да ће се несрећa појавити у одређеном
раздобљу, околностима и са одређеним негативним последицама;
oпасност – активност или стање, која може да доведе до губитка
живота, повреде или негативних утицаја на здравље људи и животну средину.
Закон о ванредним ситуацијама, Службени гласник РС, број 111/2009.

Представљена одређења појма угрожавања безбедности су тачна,

али су по свом обиму и садржају непотпуна: односе се само на угрожавање
појединих видова или врста вредности; дотичу се само етиолошке и/или
последичне димензије појединих облика и видова угрожавања, односно
њиховог теоријско-практичног третмана из аспекта појединих наука или
струка; ни једно од њих није свеобухватно јер не уважава све појаве
природног, техничко-технолошког и људског порекла.
Неспорно је да је реч о појавама које су опречне систему безбедности,
његовој функцији и стању којем тежи. Уз то, сагледавањем ових констатација
кроз граматику српског језика закључујемо да се синтагмом „угрожавање
безбедности“ истовремено означава именица, али и радња (глагол) коју
одређени субјекат врши над неким објектом, збивање у објективном свету које
производи извесне последице, као и стање граматичког објекта. Речју, то су
дешавања, догађаји и процеси урушавања или уништавања вредности, а њихове
последице представљају посебно стање нарушене безбедности.
Генерално, угрожавање безбедности је појава природног, људског
или техничко-технолошког порекла која производи или може да произведе
штетне последице по референтне вредности и интересе.
Конкретније, појаве угрожавања безбедности су радње (активности
човека) и/или збивања (природне појаве и процеси и/или дисфункција техничко-
технолошких система) таквог трајања и интензитета да производе или могу
да произведу штетне последице по референтне вредности
интересе појединца, друштва, државе и/или међународне заједнице
(стања нарушене безбедности).10 То су све појаве које су активно или
потенцијално деструктивне по вредности и интересе јер онемогућавају
њихово несметано достизање, уживање и развој. Уз то, сваку вредност
може да угрози више различитих претњи, али и један тип претњи може
да угрози више различитих вредности.
Појаве угрожавања безбедности чешће настају и делују независно
од наше свести о њиховом постојању. Уз то, код многих од њих је видљива
само последица, па непостојање доказа о постојању угрожавајуће појаве
није доказ њеног непостојања.
2. СТРУКТУРА ПОЈАВА УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ

Појаве угрожавања безбедности се, начелно, састоје од више
елемената, односно карактеришу је: извор угрожавања, носилац
угрожавања, вид и облик угрожавања, објект угрожавања са референтним
вредностима које се нападају, последица и повратно дејство последице на
извор и носиоца угрожавања.
Инспирација за ово одређење је схватање по којем је „угрожавање безбедности друштвена појава или
понашање настало деловањем човека (појединачно или групно), природе или техничких система у
дужем периоду које су значајнијег обима, при чему настају или могу настати штетне последице по
интегритет човека, његову слободу, имовину и здравље, као и по интегритет и субјективитет државе и
њених институција, вредности које она штити, као и вредности међународне заједнице.“ Стајић, Љ.:
Основи система безбедности са основама истраживања безбедносних појава, стр. 52.
ПОСЛЕДИЦА Х ПОСЛЕДИЦА 2
ИЗВОР
УГРОЖАВАЊА
ОБЈЕКТ ‚
ОБЛИК УГРОЖАВАЊА
УГРОЖАВАЊА С РЕФЕРЕНТНИМ
ВРЕДНОСТИМА
НОСИЛАЦ
УГРОЖАВАЊА
ПОСЛЕДИЦА 1
Слика 10 - Идеализована структура појава угрожавања безбедности
2.1. Извори угрожавања безбедности

Извори угрожавања безбедности су појаве или процеси који
самостално или у међусобној комбинацији и интеракцији доводе до настанка
развоја угрожавајуће појаве. Реч је о тзв. етиолошкој димензији
безбедносних проблема, коју треба сагледати из аспекта неопходних и
довољних услова односно фактора.11
Из аспекта безбедносних наука, треба разликовати узроке, услове и
поводе угрожавања.
Узрок угрожавања безбедности су појаве или процеси чије
постојање нужно доводи до угрожавања заштићених добара и вредности.
Може бити довољан, када непосредно ствара појаву угрожавања и
недовољан, када угрожавање ствара заједно са другим узроцима, што није
случај уколико делује самостално. На пример, узрок смрти лица приликом
терористичког напада је дејство експлозивне направе активиране у његовој
близини; за изазивање дифузне експлозије неопходно је да простор буде
затворен, да постоји извор експлозивног гаса, да се постигне екплозивна
концентрација гаса и да постоји иницијатор експлозије. Све су то неопходни
услови, али и недовољни да самостално произведу експлозију.
Услови су појаве или процеси који непосредно не узрокују појаву
угрожавања, али доприносе, погодују њеном настанку и развоју. Појаве
угрожавања би постојале и да нема ових фактора, али у њиховом присуству
лакше и брже настају и развијају се. На пример, организовани криминал је
Неки фактор је неопходан услов настанка и развоја појаве ако се та појава никад не дешава а да се претходно или
истовремено није појавио тај фактор; фактор је довољан услов настанка и развоја појаве ако се та појава увек јави
када се јави и поменути фактор; најзад, неки фактор је неопходан и довољан услов настанка и развоја појаве ако се та
појава никад не појављује а да се претходно или истовремено није појавио поменути фактор, и истовремено се увек
јавља кад се тај фактор појави. Неки етиолошки фактор може да буде неопходан, али не и довољан услов неке појаве,
у случају да је он део неког ширег сплета услова од којих зависи настанак и развој те појаве. С друге стране, неки
етиолошки фактор може да буде довољан, али не и неопходан услов неке појаве, када до настанка и развоја неке
појаве осим тог фактора може да доведе и постојање и деловање неког другог независног фактора. Види – Милић,
В.: Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна сресдтва, Београд, 1996, стр. 319.
проблем сваке државе. Међутим, његовом развоју умногоме погодују

сиромаштво, економска транзиција, друштвена дезорганизација итд.
Најзад, повод је изговор за предузимање угрожавајућих појава људског
порекла. Њиме се оправдава наводни легалитет, односно легитимитет
деструктивног деловања. На пример, повод Аустроугарске монархије да
започне Први светски рат 1914. године било је убиство престолонаследника
Франца Фердинанда у Сарајеву, односно неиспуњавање услова из ултиматума
које је монархија поставила Србији и Босни и Херцеговини у погледу личног
учешћа у истрази тог злочина, чиме би се зашло у суверенитет Србије. Прави
разлози били су сасвим другачији: територијалне претензије према Србији и
Босни и Херцеговини, односно идеали територијалног проширења ка истоку и
изласка на Егејско море.12
Извори угрожавања безбедности могу да буду природни, друштвени и
техничко-технолошки. Природни извори угрожавања су клима, територија
и/или географски положај животног станишта друштва и државе (у ужем
смислу), односно штетни ефекти деградиране животне средине (у ширем
смислу, нпр., деловање киселих киша, ерозије земљишта, космичког зрачења и
глобалног отопљавања услед оштећења озонског омотача итд.).
Деструктивно људско понашање детерминисано је условима живота
носиоца угрожавања, његовим сукобима са самим собом, са другим лицима и
колективима. Најчешће је резултат конфликата појединачних или друштве-них
интереса, несклада између жеља, потреба и могућности њиховог задовољавања,
резултат неког потреса или излаз из кризе, негативно решење конфликтне или
стресогене ситуације, акт непромишљености или пројектоване болесне
имагинације или халуцинације.13 Значи, људска деструктивност узрокована је
и условљена многим егзогеним – објективним факторима (фактори спољног
света, тј. ужег или ширег социјалног амбијента) и ендогеним – субјективним
факторима (психолошке црте, здравље и лични систем вредности, потреба и
интереса).
Најзад, дисфункција техничко-технолошких система такође узрокује
или условљава многа угрожавања заштићених вредности на свим нивоима
анализе безбедности. Овде свакако треба разликовати дисфункцију система
насталу „саму од себе“ (кваром, хаваријом, отказивањем подсистема...) у
односу на дисфункцију условљену људским фактором (намерним или
ненамерним деловањем) или природним непогодама.
Готово све појаве и процеси људског, природног или техничко-
технолошког карактера, како конструктивни тако и деструктивни, имају
мултифакторско − мултикаузално порекло. То значи да њихов настанак и
развој готово увек узрокује и условљава више различитих фактора.
Иначе, идеја о оружаном разрачунавању са Србијом потекла је још почетком ХХ века на Бечком двору, а
Аустроугарска монархија се горко кајала што је пропустила два јака повода за то 1906. године приликом
Царинског рата са Србијом, односно 1908. године када је извршена анексија Босне и Херцеговине. Ускоро је
почео рат светских размера у којем су учествовале тридесет три земље са око седамдесет четири милиона
војника. Њиме су се решавала многа важна светска и европска питања, а Србија се нашла у средишту ратног
вртлога у којем је вођена битка око циљева који нису били њени. Види – Вилић, Г.: Церска битка, Центар за
културу „Вук Караџић“, Лозница, 2005, стр. 5– 14.
Јовановић, Љ.: Кривично право I – Општи део, Полицијска академија, Београд, 1995, стр. 89.
2.2. Носиоци угрожавања безбедности

Носилац угрожавања безбедности је субјект који својом радњом
или пропуштањем радње реализује угрожавајућу појаву. Иако подсећа на
појам делинквента, ширег је обима и садржаја. Њоме се означава:
појединац, који самостално предузима недозвољену радњу (нпр.,
убиство) или пропушта радњу коју је обавезан да предузме (нпр., лекар не
лечи пацијента, мајка не храни бебу);
група (криминална или терористичка група, политички покрет,
деструктивна секта, рушилачка маса у грађанским нередима и сл.);
правно лице или организација (нпр., као извршилац прекршаја,
привредног преступа или кривичног дела);
држава, када угрожавање спроводи цела државна администрација
(нпр., диктатуром, репресивним законодавством, терорисањем становништва,
насилним исељавањем људи, дискриминацијом припадника националних
мањина) или поједини државни органи (нпр., учествовањем специјалних
полицијских и војних снага у извођењу терористичких аката на територији
других земаља, необјективним суђењем извршиоцима кривичних дела који су
сарадници или противници власти, непружањем кривичноправне помоћи
домаћем држављанину којем се суди у иностранству итд.);
међународна организација и међународна заједница, који предузимају
одређене мере према појединцима (нпр., неосновано суђење и осуђивање невиних
појединаца за ратне злочине, ослобађање од одговорности и преблаго кажњавање
ратних злочинаца, непружање међународне кривичноправне заштите лицу којем су
нарушена права на правду у његовој земљи и сл.), друштвеним групама (нпр.,
неиздавањем виза за улазак у земљу припадницима одређених националних
групација или социјалних слојева, непружањем финансијске или друге помоћи
угроженим лицима и жртвама појединих кривичних дела) и државама (нпр.,
политичким, војним и економским притисцима, признавањем државног статуса
територијама под контролом сепаратиста, мешањем у рад државних органа,
спровођењем деструктивне психолошко-пропагандне делатности, војном
интервенцијом или агресијом итд.).
Носиоци угрожавања безбедности могу да буду бивши, активни
(актуелни) и потенцијални (будући).
2.3. Облици и видови угрожавања безбедности
Реч је о формама манифестовања угрожавајућих појава. Облик
угрожавања безбедности је манифестација деструктивне појаве која се по
обележјима и специфичностима (на основу којих се идентификује и
квалификује – индиције, индикатори) разликује од других, па и сличних
појава (нпр., тероризам од силовања, техничко-технолошког акцидента,
диверзије и саботаже). Његови појавни облици такође могу да се међусобно
разликују (нпр., тероризам убиством, активирањем експлозивне направе,
„диплоотмицом“, „писмом–бомбом“ итд.).
Вид угрожавања безбедности је скуп више различитих облика

угрожавања безбедности који имају заједничка доминантна обележја. Тако су,
нпр., организована трговина људима, организовано кријумчарење миграната,
наркотика и возила облици организованог криминала; даље, организовани,
ситуациони, конвенционални, криминал белог оковратника и корпорацијски
криминал су видови имовинског криминала; имовински, политички, привредни
и еколошки криминал су најопштији видови криминала. Видови угрожавања
безбедности најширег обима су: војна и невојна угрожавања; угрожавања
природног, људског или техничко-технолошког порекла; спољна и унутрашња
угрожавања; изазови, ризици и претње безбедности итд.
Поједина угрожавања је тешко идентификовати јер су често
„невидљиве“. Истовремено, појава која је идентификована као угрожавајућа
уопште не мора то да буде, па чак и ако се настале последице на први поглед
могу довести с њом у везу.14 Најзад, последица угрожавања безбедности може
да буде продукт неке друге, а не деструктивне појаве за коју се веже.15
2.4. Објект угрожавања безбедности и његове вредности
Објект угрожавања безбедности је референтни објект према којем је,
у конкретном случају, усмерена деструкција или над којим се спроводи процес
угрожавања (непосредни), као и објект или вредност који „трпи“ њене
последице (посредни). На пример, непосредни објект угрожавања код
шпијунаже су тајни документи, док се посредно угрожавају лица, планиране
активности, тајни задаци, економске тајне које се у њима помињу; односно,
плаћањем фалсификованим новцем непосредно се угрожава продавац, а
посредно и финансијски систем земље; страдањем председника државе или
владе у саобраћајној незгоди, осим живота и тела као вредности појединца,
угрожава се и национална безбедност.
Осим тога, објект угрожавања може да буде циљани (селективни,
одабран) и случајни (неселективни, насумични – нпр., постављањем
експлозивне направе на јавном месту страдају случајни пролазници;
колатерални, који страда заједно са непосредним објектом угрожавања –
нпр., убиством штићене личности убија се и његов телохранитељ, односно
када страда вредност према којој није усмерен напад – нпр., при оружаном
разбојништву, осим имовине и живота, угрожава се и здравље жртве).
Избор објекта угрожавања зависи од намера и циљева носиоца
угрожавања. Начелно, угрожавање безбедности јавља се на релацијама
појединац према самом себи (самоугрожавање, аутодеструкција), појединац –
појединац, појединац – друштвене групе, појединац – држава, појединац –
међународна организација или заједница, друштвене групе – друштвене групе,
Упореди – Buzan, B.: Societal Security, State Security and Internationalisation, Identity, Migration and the New Security Agenda in
Europe, Pinter Publishers, London, 1993, p. 43. На пример, смрт лица које је учествовало у саобраћајној незгоди није последица
незгоде, већ је заправо до незгоде дошло јер је возач преминуо услед инфаркта док је управљао возилом.
На пример, узрок смрти лица које је пронађено на дну језера није утопљење, већ убиство угушењем или
дављењем, након чега је леш бачен у воду.
друштвене групе – држава, друштвене групе – међународна организација

или заједница, држава – држава, држава – међународна организација или
заједница, међународна организација – међународна организација, и сви
модалитети поменутих релација посматрани у супротном смеру, као и
њихове комбинације. Најзад, сви они могу да буду угрожени и појавама
природног и техничко-технолошког порекла.
2.5. Последице угрожавања безбедности
Последице угрожавања безбедности су квантитативне и квалитативне
промене на референтним објектима и њиховим вредностима, као и душевне-
менталне реакције човека које су настале дејством угрожавајуће појаве.
кривичноправном смислу16, последице кривичног дела могу да буду
повреде и угрожавања. Последице повреде састоје се у уништењу или оштећењу
неког добра, а последице угрожавања у стварању опасности за извесно добро.
Та опасност може бити конкретна (ако је стварно наступила опасност по неко
добро, односно ако је могућност наступања повреде била тако великог степена
да је постојала вероватноћа њеног наступања) и/или апстрактна (када за неко
добро није наступила опасност, али је постојала извесна могућност да наступи).
Последица може да буде главна, ка чијем је проузроковању усмерена радња
извршења и/или споредна, која настаје узгредно, уз главну последицу због
повезаности објекта напада или њиховог ближег односа (нпр., последица
атентата на Фалконеа, најпознатијег судије у процесу против италијанске
мафије, јесте и смрт лица из његове пратње; у терористичком нападу на
председника Македоније Кира Глигорова погинуло је лице из његове пратње; у
атентату на премијера Србије др Зорана Ђинђића, рањен је његов пратилац),
односно претходна, која претходи главној последици као нужан услов за њено
наступање (нпр., претпоставља се да су раније подводне нуклеарне пробе
довеле до серије снажних земљотреса, а да је то узроковало цунами који је
крајем 2004. године погодио земље Јужне Азије; да би уцењивали државну
власт, терористи отму лице) и/или накнадна, као резултат главне последице
(нпр., једна од последица потписивања Кумановског споразума јесте повлачење
српских снага безбедности са Косова
Метохије. Последица тога је да су функцију одржавања јавног реда
преузеле међународне снаге безбедности, што је довело до бујања
криминала свих врста, превасходно организованог, али и створило услове
за нелегално проглашење тзв. Републике Косово).
Такође, последице могу да буду примарне, које се огледају у
нарушавању вредности које се директно нападају и секундарне, којима се
посредно угрожавају неке „више вредности“. На пример, терористичким
нападом на цивиле примарно се угрожавају живот и имовина грађана, а
секундарно и уставно уређење и безбедност државе. Најзад, секундарне
последице могу се манифестовати и као тзв. повратно дејство последице на
извор и носиоца угрожавања.
Јовановић, Љ.: Исто, стр. 116–117.
Неретко се разним облицима угрожавања безбедности производе исте

последице и ефекти (нпр., материјална штета и страх грађана као последица
тероризма, диверзије или саботаже). Такође, иста последице може да буде
продукт различитих начина реализовања појединих угрожавајућих појава (нпр.,
саботажа на неком енергетском или производном систему може да буде
последица његовог механичког оштећења, непрописног напајања, непошто-
вања режима његовог одмора итд.).
2.6. Повратно дејство последице на извор и носиоца угрожавања

Појава угрожавања безбедности, односно њене последице, имају
извесно дејство на извор и носиоца угрожавања. Оваква корелација
приметна је на најмање два нивоа.
Уколико не наступи штетна последица, угрожавање ће се
највероватније поновити, с обзиром на то да нису задовољени мотиви
носилаца угрожавања. Наступањем последица задовољавају се потребе,
настојања и мотиви, односно делимично се или у потпуности остварују
циљеви носилаца угрожавања. Таква стања могу да буду идентични,
модифи-ковани или потпуно нов извор будућих угрожавајућих појава.
На пример, терористичка група је, ради остваривања одређених
сецесионистичких циљева, извршила више терористичких напада. С обзиром
на то да њени захтеви нису испуњени, група ће наставити са терористичким
активностима док не оствари своје циљеве; или, испуњени захтеви за
отцепљење дела територије земље охрабрују терористичку групу да, у истом
циљу, настави са истим активностима против владе суседне државе на чијој
територији живи становништво истог етничког порекла као терористи; и, на
територији која се отцепила од матичне земље услед екстремног сецесионизма,
терористичка организација преузима власт и „новонастала држава постаје
царство организованог криминала“. Тиме је „идеологија за добијањем
самосталне државе“ замењена „идеологијом противправног профита“, што је
узрок настанка и услов развоја многих организованих криминалних
активности. Овај аспект повратног дејства последице на узрок односи се
искључиво на угрожавајуће појаве људског порекла.
Истовремено, „повратно дејство“ је и последица реакције друштва
на угрожавајућу појаву. Неформална, а пре свега формална социјална
реакција на злочин има за циљ отклањање извора угрожавања, или барем
њихово контролисање. Будући да систем безбедности настоји да спречи
настанак деструктивних појава, носиоци угрожавања мењају методе,
повећавајући степен организованости и тајност деловања. Неефикасност
система безбедности подстиче и охрабрује носиоце угрожавања.
На пример, терористички напади на цивилно становништво условили
су жестоку реакцију система безбедности којом је ухапшено и лишено живота
више терориста. Организација наставља са нападима на амбасаде, па дејствује
на територијама земаља које су савезнице угрожене државе у борби против
тероризма. Тамо напада становништво, државне органе и привредне објекте.
На почетку серије напада, терористички акти су били мање деструктивни и

без „саможртвовања“ терориста, док су временом постали деструктивнији,
са већим бројем цивилних жртава, већом материјалном штетом, при чему је
страдао и већи број терориста „самоубица“; после вишеструког загађивања
животне средине отклоњени су недостаци и неправилности на производним
системима хемијске индустрије како би се спречило поновно испуштање
штетних материја; после поплава због изливања реке, изграђени су
одбрамбени насипи.
КАРАКТЕРИСТИКЕ САВРЕМЕНИХ ПОЈАВА

УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ
Савремене појаве угрожавања безбедности одликују бројне кара-
ктеристике. Неке од њих својствене су већем броју угрожавајућих појава:
противправност, неморалност, мултикаузалност, мултиманифестност,
индикативност, индивидуалност, динамичност, еластичност, интерактивност,
(не)мерљивост, (не)предвидивост, вишеструкост стандарда квалификовања и
третирања, деструктивност, сложеност и недовољна истраженост.
Противправност је противност правним нормама позитивног
међународног и унутрашњег права, а противзаконитост је противност
нормама законских прописа. Многе деструктивне појаве инкриминисане су
као кривична дела, прекршаји или привредни преступи којима се штите
извесне друштвене вредности. Ова карактеристика је, као и неморалност,
својствена угрожавајућим појавама људског порекла.
Морална је обавеза сваког да поштује све вредности као и да, у
границама закона и личних могућности, допринесе спречавању настанка било
какве угрожавајуће појаве, да је осуди и да допринесе отклањању насталих
последица и пружи помоћ жртвама. Неморално је свако супротно понашање.
Појаве угрожавања безбедности су најчешће мултикаузалне, односно
мултифакторске природе, што је један од разлога њихове „имуности“ на
реакцију друштва и система безбедности. Немогућност апсолутног отклањања
узрока и услова угрожавајућих појава доказује и чињеница да су многе од њих
верни пратилац друштва кроз све епохе његовог развоја.
Мултиманифестност подразумева присуство бројних угрожавајућих
појава, као и мултиваријантност њиховог испољавања. Стога се и класификују
извесне облике и видове, ради лакшег идентификовања и квалификовања.
Индикативност је тесно повезана са манифестношћу угрожавања, а обе су у
функцији процене и прогнозе стања безбедности.
Индикативност је могућност идентификације и квалификације појаве,
те њене диференцијације од других, па и истородних угрожавајућих појава.
Чини је скуп битних индикатора (показатеља, индиција) који су носиоци
извесних обележја (карактеристика, особина) својствених свакој од њих. На
пример, у зависности од мотива, убиство председника државе или владе може
да има значај насиља у породици, насиља према највишем представнику
државне власти, (међународног) тероризма, убиства из нехата
итд. У материјалном смислу, последица је иста – смрт човека. Међутим, у

безбедносном смислу, ови случајеви су различити и производе различите
последице по националну безбедност.
Индивидуалност је немогућност понављања појаве у апсолутној
истоветности, чак и при истим условима и околностима; свака појава разликује
од било које друге, па и истоврсне појаве. Последица је специфичности њених
конститутивних елемената, али и фактора из окружења. Између истородних
угрожавајућих појава природног и техничко-технолошког порекла те разлике
су мање него између угрожавања људског порекла. На пример, готово сви
земљотреси производе штетне последице исте врсте, само се разликују по
интензитету; то се односи и на све хаварије у нафтној индустрији (људске
жртве, материјална штета, деградација животне средине). Међутим, када је реч
о, нпр., извођењу терористичких аката – актери, догађаји и последице могу бити
веома различити.
Динамичност угрожавања је последица динамичности друштва, али и
повратног дејства последице на изворе и носиоце угрожавања. На пример, једна
од последица развоја информационих технологија је и појава
високотехнолошког криминала, који је у ближој прошлости био непознаница;
„светски трендови“ у тероризму непрекидно се мењају, и то од напада
експлозивним направама, преко отмица политичара и ваздухоплова од стране
неколицине терориста до ангажовања више десетина хиљада терориста
организованих у (пара)војне формације17, кибертероризма и мегатероризма.
Еластичност је друга страна динамичности угрожавања. Подразу-мева
могућност њиховог прилагођавања стању актуелних друштвених појава
промена, што доприноси њиховом опстанку и развоју, упркос настојањима
система безбедности да их неутралише. На пример, жртве трговине људима су
крајем деведесетих година прошлог века и на почетку новог миленијума у
нашој земљи експлоатисане претежно сексуално, кроз проституцију и
порнографију у јавним кућама и стриптиз баровима. Ефикасност државних
органа у контроли ове појаве била је мала, што је довело до њене екпанзије.
Реорганизација и специјализација појединих субјеката безбедности резул-
тирали су драстичним смањивањем обима ових појава. Међутим, ефикасност је
била привид јер је експлоатација жртава померена из јавних објеката у приватне
станове и куће, и почело се са упражњавањем других видова експлоатације
(трговина децом ради усвојења, сексуалне експлоатације или просјачења;
трговина женама ради склапања бракова).
Појаве угрожавања безбедности су у извесном односу интеракције
и комбинације са другим сличним или истоврсним појавама. Стога је често
тешко разлучити последицу једне појаве по заштићене вредности од
последица које настају деловањем других појава. Овај однос је мулти-
варијантан, и може да буде тзв. нула однос, паралелан и непосредан.
Терористи све чешће носе униформе, имају чинове и војне ознаке, користе формацијско војно наоружање и опрему,
имају војни ланац руковођења и командовања, користе речи „војска“ и „армија“ у свом називу (нпр., ОВК, АНА),
прете оружјем за масовно уништавање итд.
Код нула односа не постоји веза између појава угрожавања

безбедности; оне се одвијају независно и не утичу једна на другу.
Паралелан однос постоји када се више појава одвија упоредо, у исто
време и од стране истог носиоца, али реализација једних не зависи од
реализације других појава (нпр., организована криминална група
кријумчари илегалне мигранте и упоредо са тим, истовремено и истим
каналима, кријумчари и оружје и наркотике).
Непосредан однос угрожавајућих појава постоји у ситуацијама када је
једна појава у директној функцији настанка и развоја друге појаве. Тај однос
може да буде „лабав“ и „чврст“, независан и зависан. Независан однос постоји
ситуацијама када је једна појава у функцији друге појаве, али тај однос није
неопходан за постојање друге појаве. На пример, противправно стеченим
профитом од трговине људима финансирају се терористичке групе, при чему се
чешће финансирају из многих других извора, што тероризам не чини зависним
од трговине људима. Зависан однос постојаће када је једна угрожавајућа појава
у каузалном односу с другом угрожавајућом појавом. На пример, кријумчарење
људи узрокује илегални боравак лица на територији друге земље, трговина
људима узрокује кршење великог броја људских права; фалсификовање
исправа је у функцији илегалних миграција итд.
деструктивности (штетности) угрожавајућих појава је било речи.
Осврнућемо се на њихов интензитет и трајање, као услове/параметре који их
чине деструктивним. Наиме, угрожавајућа појава мора да буде извесног
интензитета да би наступила штетна последица. На пример, земљотрес може да
буде слаб и да не узрокује људске и имовинске губитке. Истовремено,
деструктивност некада захтева извесно трајање појаве. На пример, киша
погодује пољопривреди и животној средини. Међутим, уколико пада данима,
последице могу да буду катастрофалне. Ови се параметри превасходно односе
на појаве природног и/или техничко-технолошког порекла. С друге стране,
наступање штетне последице није услов постојања угрожавања људског
порекла. На пример, уколико у тренутку активирања експлозивне направе на
јавном месту није било лица, па нема људских жртава ни материјалне штете, у
кривичноправном смислу извршено је кривично дело Тероризам, исто као и кад
би било страдалих. Интензитет и трајање појаве утичу на степен
деструктивности, не и на њено постојање.
(Не)мерљивост угрожавајућих појава је (не)могућност објективног
сагледавања њиховог обима, садржаја и ефеката. Ово својство није типично за
сваку појаву и може да буде потпуна, делимична и немогућа. Потпуна
мерљивост подразумева постојање методологије помоћу које се, на основу
прецизно утврђених и уочљивих индикатора, могу сагледати обим, садржај и
ефекти угрожавајућих појава. На пример, разрађена је методологија за праћење
трендова неких природних појава или техничко-технолошких акцидената,
откривених кривичних дела, прекршаја, привредних преступа итд. Међутим,
ефекте многих појава веома је тешко сагледати. На пример, готово је немогуће
у потпуности сагледати све последице економске блокаде и војне агресије на
СРЈ, ефекте стварног стања криминала итд.
(Не)предвидивост је (не)могућност сагледавања развоја обима и

садржаја конкретних видова и облика угрожавања безбедности у будућој
временској и просторној димензији. У неким ситуацијама, појаве се могу
предвидети, и то са већим степеном извесности њиховог наступања. На
пример, развијени су механизми за праћење неких природних феномена као
што су урагани, земљотреси, глобално отопљавање. Појаве угрожавања
људског порекла се донекле могу предвидети, нпр., грађански нереди
навијачке публике приликом одржавања неких високоризичних спортских
манифестација и политичких митинга, оружана агресија, оружана побуна и
слично. Међутим, могућност процене и предвиђања метода, средстава и
поступака појединаца или криминалних група у реализацији њихове
деструктивне делатности знатно је ограничена.18
Једно од битнијих обележја у третирању савремених угрожавајућих
појава је и вишеструкост стандарда њиховог квалификовања.19 Неретка је
примена тзв. двоструких стандарда у односу према истим појавама. На
пример, поједине државе Ирску републиканску армију сматрају терористичком
организацијом, а њене активности тероризмом; истовремено, тзв.
Ослободилачку војску Косова сматрају покретом за национално ослобођење, а
њихове активности борбом за права угрожене, потлачене и обесправљене
албанске националне мањине. Такође, неретко је и поистовећивање различитих
угрожавајућих појава. На пример, на почетку трећег миленијума многи нису
разликовали трговину људима од кријумчарења миграната и проституције,
иако су разлике очигледне.
Наведене карактеристике указују на сложеност савремених
угрожавајућих појава. Последица тога је отежано утврђивање законитости
у њиховом развоју што, истовремено, отежава напоре система безбедности
на њиховом спречавању и сузбијању. Најзад, једно од битних обележја
многих безбедносних појава је и њихова недовољна истраженост.
Осим наведених, у безбедносној пракси се могу уочити и следеће
одлике већине савремених угрожавајућих појава.
Организованост, као све организованије деловање више носилаца
угрожавања. Евидентна је у фазама припреме деструктивних делатности, у
њиховом извођењу и после тога, с циљем експлоатације насталих последица
или ради сопствене заштите од откривања и санкционисања.
Масовност. Уочљив је тренд по коме је масовност угрожавајућих
појава обрнуто сразмерна степену њихове деструктивности: најзаступљеније су
појаве са нижим степеном штетности, док су најдеструктивније појаве, на
срећу, најмање заступљене. Истовремено, укупни ефекти појава које су
масовније не морају да буду деструктивнији него ефекти мање заступљених
појава (нпр., однос штетних ефеката имовинског криминала у неком региону
света и хаварија на нуклеарној електрани).
На пример, иако су познати чланови криминалне групе, њихове криминалне активности и modus operandi,
тешко је предвидети време и место извршења кривичног дела.
Овде није реч о својству појава, него о карактеристици односа друштва према њима. Наиме, многи појединци, па и
колективи, често погрешно тумаче и квалификују угрожавајућу појаву, што због незнања и нестручности,
непостојања сазнања о чињеницама неопходним за њено квалификовање, што због намерне необјективности.
Константно повећање обима и садржаја угрожавајућих појава, као

и броја њихових носилаца. Реч је о карактеристици својственој појавама
угрожавања људског порекла, али све више и природним и техничко-
технолошким угрожавањима. Осим тога, уочљиво је и константно појављивање
нових облика угрожавања (нпр., кријумчарење генетског или нуклеарног
материјала, птичји и свињски грип, SARS и сл.), али и реституција давно
заборављених деструкција (нпр., трговина људима).
Распрострањеност. Нема државе ни друштва који нису суочени са
неким угрожавањима природног, друштвеног или техничко-технолошког
карактера. Ове појаве нису подједнако географски заступљене. На пример, у
неким централноазијским земљама тероризам је „свакодневна“ појава док је,
нпр., у земљама Централне Европе знатно мање заступљен.
Интернационалност. Све више угрожавајућих појава се
припрема у једној, а реализује у другој држави; носиоци угрожавања су лица
из више земаља, или су из једне а делују на подручју више држава;
вредности које се нападају налазе се на територији стране земље или
припадају другој земљи или међународној организацији, последице
наступају на територијама више земаља итд. Бројне су природне и
техничко-технолошке појаве које угрожавају читаве међународне регионе.
Мобилност, која се огледа у лакој и брзој просторној покретљивости
носилаца угрожавања којима су доступна савремена саобраћајна и
телекомуникациона средства. Тако, нпр., појединац може помоћу рачунара, из
спаваће собе, да пребаци новац са туђег рачуна у страној банци на свој рачун у
банци треће државе и да истог дана у четвртој земљи подигне новац. Као последице
мобилности, јављају се латентност и тамна бројка.
Велика профитабилност, противправним прибављањем
енормних средстава. Тако је организовани криминал постао неформални
центар транснационалне финансијске моћи. Затим, главни профитери
глобализације и „превентивних и хуманитарних“ интервенција војних сила
су поједине мултинационалне корпорације. Евидентне су и многе
финансијске малверзације челника међународних организација итд.
Пораст деструктивности, односно све веће штетне последице по
безбедност међународне заједнице, државе, друштва и појединаца. На пример,
мете терористичких напада у XX веку најчешће су били појединци
(представници државне власти) или групе (полиција, војска, цивилно
становништво), док су данас све чешће колективи (напад на Светски
трговински центар, тероризам масовних размера на Косову и Метохији где је
нападнуто целокупно становништво и државна администрација и сл.).
Насилност, тесно повезана са деструктивношћу, односи се првенствено
на све бруталнију реализацију угрожавања. Подразумева пораст насилничког
криминала (насиља у породици, на улици, на послу, али и све суровије извршење
кривичних дела попут разбојништва, разбојничке крађе, сексуалних и политичких
деликата итд.) и обимнију употребу насилних метода у решавању друштвених
конфликата (све је више насиља заснованог на
националној, етничкој, верској или расној основи, као и примене силе у

међународним односима).
Латентност, тајност деловања носилаца угрожавања безбедности,
која доводи до њихове „невидљивости“ и стварања привида да не постоје.
Велика тамна бројка која, као последица латентности, подразумева
да велики број угрожавајућих појава остаје непознат субјектима безбедности.
Појаве могу да спадају у област тамне бројке, али да не буду латентне20.
Недовољна ефикасност националне и међународне неформалне и
формалне социјалне реакције, која се јавља као последица наведених
карактеристика, и друге.
Поменута својства су значајна из аспекта безбедносних наука. Њиме
се не исцрпљују могућности издвајања других обележја савремених
угрожавајућих појава.
КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЈАВА
УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ
На основу доминантних етиолошких, феноменолошких и последичних
обележја, угрожавајуће појаве је могуће класификовати у извесне видове
(групе). Оправданост класификовања је вишеструка и огледа се у:
дистанцирању угрожавајућих појава између себе; ефикаснијем
идентификовању и прогнозирању угрожавања безбедности; успешнијем
идентификовању узрочно–последичних веза појединих угрожавајућих појава;
омогућавању конципирања стратегија за супротстављање угрожавајућим
појавама, али и већој економичности јер је једном обухватнијом стратегијом
могуће решавати више истородних безбедносних проблема; унапређењу
менаџмента у системима безбедности и, пре свега, организационој и
функционалној специјализацији подсистема и микросистема безбедности за
решавање конкретних група безбедносних проблема итд.
Угрожавајуће појаве могу се класификовати на основу више
критеријума. Генерално, према етиолошкој димензији (пореклу), постоје:
угрожавајуће појаве природног порекла;
угрожавајуће појаве људског порекла;
угрожавајуће појаве техничко-технолошког порекла
и угрожавајуће појаве комбинованог порекла.
Према објекту – мети угрожавања, могуће разликовати:
угрожавања безбедности појединца;
угрожавања безбедности људских колектива и
друштва; угрожавања националне безбедности;
угрожавања међународне безбедности;
угрожавања глобалне безбедности и
појаве вишеструког (комбинованог) угрожавајућег ефекта.
На пример, често за случајеве насиља у породици зна родбина, пријатељи и суседи жртве, а реакција органа формалне
социјалне контроле изостаје због тога што насиље нико није пријавио.
Уколико се за критеријум класификације узме однос (релација)

носиоца и објекта угрожавања, могуће их је поделити на:
аутодеструктивне (самоугрожавајуће) појаве и
деструктивне (угрожавајуће) појаве.
Према критеријуму свести и воље носиоца угрожавајућих
активности, оба вида поменутих појава могу да се манифестују као:
појаве ненамерне (случајне, задесне)
(ауто)деструкције и појаве намерне (ауто)деструкције,
које уз то могу да буду: планиране и непланиране
(спонтане, ситуационе, афективне).
обзиром на масовност употребе војног наоружања и
материјално-техничких средства, могуће је разликовати:
појаве угрожавања безбедности војног (оружаног) карактера и
појаве угрожавања безбедности невојног (неоружаног)
карактера, а према томе да ли настају унутар земље или долазе ван њене
територије могуће је разликовати:
унутрашње угрожавање безбедности
и спољно угрожавање безбедности.
Према обиму (захвату) носиоца, односно објекта угрожавања,
могуће је разликовати:
појаве индивидуалног угрожавања и
појаве масовног (групног, пункталног и колективног)
угрожавања, а према конкретности објекта угрожавања, односно
усмерености деструкције ка мети, могуће је разликовати:
појаве селективног (усмереног) угрожавања и
појаве неселективног (насумичног и колатералног) угрожавања.
обзиром на могућност превазилажења наступеле последице,
могуће је разликовати:
угрожавања са поправљивим последицама;
угрожавања са делимично поправљивим последицама
и угрожавања са непоправљивим последицама.
Према извесности настанка, све угрожавајуће појаве могу да се поделе на:
извесна угрожавања безбедности и
потенцијална угрожавања безбедности, а према томе коликог
су трајања на:
тренутна (привремена) угрожавања и
трајна (лонгитудинална, продужена) угрожавања безбедности.
Према циљу, све појаве угрожавања безбедности могу да се поделе на:
угрожавања безбедности са отвореним (недвосмисленим, јасним)
циљем;
угрожавања безбедности са прикривеним циљем (симулована
угрожавања), а према јавности испољавања на:
отворено испољена угрожавања безбедности
и прикривена угрожавања безбедности.
обзиром на корелацију намере носиоца угрожавања и мете –

објекта угрожавања, постоје:
– непосредно угрожавање (мета угрожавања је крајњи циљ
носиоца угрожавања) и
– посредно угрожавање (нападом на мету угрожавања посредно се
напада нека друга вредност, нпр., код саботаже се непосредно нападају
индустријска постројења, а посредно држава) и друге поделе.
4.1. Изазови, ризици и претње безбедности
Иако је реч о само једној од могућих класификација, која долази из
англосаксонске безбедносне теорије и праксе, она се код нас увелико
„одомаћила“ потискујући остале, па и традиционалне поделе угрожавајућих
појава на оружане и неоружане, спољне и унутрашње. Реч је о
класификацији на изазове, ризике и претње безбедности.
Оваква типологизација нема практичну оправданост уколико је
национални систем безбедности званичним прописом није номенклатурно и
прецизно дефинисао. Иначе, угрожавања су градирана према критеријумима
интензитета деструктивности и извесности наступања. Конкретније:
– изазови безбедности су појаве чија су штетност и извесност
наступања реални али, на наведеној скали појава, најмање вероватни. То су
природне појаве, друштвени односи и техничко-технолошки процеси чије
је постојање (само по себи) деструктивно, у границама је толерантне
прихватљивости јер не угрожава озбиљно виталне вредности, али је
вероватно да би у будућности могло да произведе (узрокује или допринесе)
појаве угрожавања безбедности са знатно озбиљнијим и тежим
последицама. Реч је о угрожавајућим феноменима са највећим степеном
општости и најнижим интензитетом непосредне деструктивности.
обзиром на то да представљају тзв. апстрактну опасност, по
својој природи ови су феномени заправо извори угрожавања безбедности.21
Чињеница да се од наведених нивоа угрожавајућих појава најспорије
развијају, указује на то да их је лакше благовремено идентификовати и
спречити, односно контролисати;
– ризици безбедности (итал. risico – опасност, излагање опасности)
су конкретнији безбедносни феномени чија је реалност и извесност
наступања већа. Реч је о скупу природних, друштвених и/или техничко-
технолошких чиниоца, околности, процеса и односа који, самостално или у
интеракцији, могу али и не морају да доведу до процеса и последице
угрожавања безбедности. То су угрожавајуће појаве са нижим степеном
општости и већом дозом деструктивности него безбедносни изазови. С
обзиром на то да представљају конкретнију опасност, могу се описати и као
спона, односно метармофоза изазова у претње безбедности.
Тако се често расправља о демографским изазовима, еколошким изазовима, изазовима сиромаштва,
изазовима етничког, верског, расног и културног идентитета, изазовима друштвено-економских и
политичких транзиција, изазовима глобализације, изазовима миграција, изазовима реформи сектора
безбедности, изазовима безбедности саобраћаја итд.
Ризици обухватају знатно шири опсег проблема безбедности него

што су традиционалне претње, или чак много општији појам изазова. То је
све оно што није ни изазов, а ни претња безбедности. Ризик подразумева
ситуације неизвесности и несигурности и повезан је с вероватноћом
излагања физичкој/материјалној и психолошкој/нематеријалној штети и
повређивању, као посебан облик опасности и хазарда (излагања
опасностима) по појединца, колективе и референтне вредности. Тесно је
повезан са опасностима, излагању опасностима, вероватноћом,
евентуалношћу и случајношћу на једној, и губитком и штетом (или
добитком) на другој страни. У савременом друштву, ризик је
мултидимензионални континуум, повезан са ситуацијама које су скалиране
од апсолутно прихватљивих до апсолутно неприхватљивих.22
Најзаступљенијим ризицима сматрају се употреба застареле и
прљаве индустријске технологије, нестабилне нуклеарне електране,
транспортовање опасних материја, порозност државних граница, појава
нових болести и епидемијских зараза људи, биљака и животиња, масовни
увоз и употреба застарелих моторних возила, економска и енергетска
зависност државе, политичко организовање екстремно настројених
опортуниста државне политике и њихова подршка од стране других држава-
истомишљеника, климатске промене, несавршености механизма
контролисаног промета нуклеарних, хемијских и биолошких материја итд.;
– претње безбедности су конкретне појаве чије је наступање најмање
неизвесно, а штетни ефекти неспорни и, на скали појава које посматрамо,
највећи. Реч је о широком спектру појава које су реалност савремене
свакодневице, у којима конкретан носилац угрожавања безбедности напада
вредности конкретног објекта угрожавања. Најопасније су, свакако, оружана
агресија, војна интервенција, оружана побуна, економске санкције, субверзивна
дејства, тероризам и организовани криминал.
Реч је о угрожавајућим појавама најнижег степена општости и највеће
дозе деструктивности. Будући да представљају тзв. конкретну опасност, као и
да их карактеришу посебна обележја по којима се идентификују, претња
безбедности је заправо облик угрожавања безбедности.
У безбедносној теорији и пракси, конкретни угрожавајући
феномени најчешће се обележавају комбиновањем два или више наведених
критеријума класификовања. Тако су у оперативној употреби синтагме
„унутрашњи невојни изазови“, „спољне војне претње“, „ризици и претње
националној безбедности“, „изазови безбедности појединца“ итд.
Denney, D.: Risk and Society, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2005, pp. 9–10.
IV САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ
ТРАНЗИЦИЈА ТРАДИЦИОНАЛНОГ У САВРЕМЕНИ
КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
Бројне светске турбуленције у постхладноратовској ери уздрмале су улогу
државе на међународној сцени, али је нису учиниле превазиђеном: иако мање
доминантан, међународни систем је и даље моћан; државе се мењају, али не
ишчезавају; државни суверенитет је „еродирао“, али се још снажно брани; владе су
ослабиле, али су и даље утицајне; јавност је захтевна, али је чешће повладљива;
границе још увек спречавају уљезе, али су порозније; иако је евидентна
сведимензионална отуђеност појединаца и група, територијалност је велика
преокупација многих народа.1 Међутим, бројне промене у државном
друштвеном животу, а пре свега квалитативне промене у природи и обиму
кретања преко националних граница, стварање међународних унија којима
државe преносе извесне надлежности и давање све већег значаја
међународном праву, створили су тзв. поствестфалску државу.2
Безбедносна стварност поствестфалске државе се променила: приступ
националној безбедности је реконструисан уважавањем стварности
међународне безбедности која обухвата безбедност система држава, а не само
појединих држава-нација; то је променило и агенду безбедносних претњи од
искључиво војних (пре свега, глобални или нуклеарни рат) ка ширем спектру
других, попут оних који се односе на животну средину, миграције и род;
национална безбедност је деконструисана јер се нација и држава најчешће
географски не подударају, и фокус националне безбедности је релоциран са
државе на појединце и заједнице као примарне референте безбедности.3
Иако постоје схватања по којима ће „моћ, интереси и материјално
богатство држава као полуге њихове безбедности још дуго бити важни фактори
међународног живота“4, уочљива су три приступа проширењу традиционалног
Rosenau, J. N.: The Dinamism of a Turbulent World, World Security – Chalenges for a New Century (eds.
Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp. 18–21.
National Security Cultures – Patterns of Global Governance (eds. Kirchner, E. J., Sperling, J.), Routledge,
London and New York, 2010, pp. 2–3.
Shaw, M.: The Development of “Common-Risk” Society: A Theoretical Overview, Military and Society in 21st Century Europe –
A Comparative Analysis (eds. Kuhlman, J., Callaghan, J.) Transaction Publisher, LIT, Hamburg, 2000, pp. 13–26, у: Реформа
сектора безбедности, (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 186; Snow, D. M.: Исто, стр. 1–13. Ову
тезу потврђује и афера „WikiLeaks“ с краја 2010. године. Наиме, тада је на сајту ове организације обелодањено мноштво тајних
докумената Пентагона из којих се види да су бројни подводни каблови, сателити, луке, нафтоводи, гасоводи, рудници,
рафинерије, лабораторије, хемијска и фармако-индустрија, бране и сличне вредности које се налазе широм света од виталног
значаја за безбедност САД, те да би њихова дисфункција или уништење, поред угрожавања безбедности земаља у којима се
налазе и чије су власништво, угрозила и националну безбедност САД.
Wendt, A. E.: Social Theory of International Politics, Cambridge University Press, Cambridge, 1999, p. 41.
концепта националне безбедности. Први приступ захтева превазилажење

схватања по којем је војна агресија највећа претња националној безбедности
кроз укључивање нових, ширих потенцијалних претњи попут негативног
економског развоја, еколошке деградације, нарушавања људских права,
угрожавања демократије и великих миграционих кретања. Други приступ
подразумева ширење садржаја безбедности укључујући бројне аспекте
индивидуалног, преко регионалног до глобалног нивоа безбедносних питања.
Најзад, трећи приступ темељи се на традиционалном државоцентричном
приступу безбедности уз укључивање нових форми и садржаја (заједничке,
колективне и кооперативне) безбедности.5
Неспорно је да се национална безбедност мора посматрати на три нивоа и
кроз неколико подручја људске делатности. Нивои посматрања су појединачни,
државни (национални) и међународни, док сфере људске делатности укључују
најмање војно, политичко, привредно, социјално и подручје заштите животне
средине. Државни ниво је најбитнији, будући да одређује остала два нивоа: у
савременим условима, стандардна јединица безбедности је суверена територијална
држава. Подручја битна за националну безбедност су: војно, које укључује
офанзивне и дефанзивне способности државе; политичко, кроз бригу државе да
осигура стабилност, систем власти и идеологију која је легитимише; привредно, тј.
могућности приступа природним богатствима, тржишту и финансијама који
одређују прихватљив ниво благостања; социјално, које одређује постојеће услове и
еволуцију традиције, културе, језика, националног идентитета и обичаја и заштите
животне средине које укључује бригу о биосфери од које зависе сви људски
подухвати.6
Ширење садржаја националне безбедности рефлектовало се на
међународну и глобалну безбедност: између два референтна објекта – државе и
народа, успоставља се дијалектички однос, као и између унутрашњих и
спољних претњи овим објектима и између механизама њихове заштите.
Савремена национална безбедност постаје средњи пут између традиционалних
државоцентричних и људскоцентричних приступа безбедности. Безбедност
људи обухвата ширу идеју безбедности, од искључивог очувања безбедности
државе (државна сувереност), до безбедности појединца (индивидуална
сувереност). Држава је кључна у заштити људске безбедности, јер нема
безбедности државе ако њен народ није безбедан. Истовремено, и држава и
људска безбедност су главни садржај међународних обавеза и предмет
интересовања и напора међуна-родних организација и држава у њиховим
односима. Тако закључујемо да су људска, државна и међународна безбедност
тесно повезане, а да једино државе поседују капацитете да их све заштите.
Државоцентрични и људскоцентрични приступи безбедности су неопходни,
али не и самодовољни да реше савремене безбедносне проблеме.
Људскоцентрична допуњава државоцентричну безбедност тиме што је
усредсређена на људе и
Таталовић, С.: Исто, стр. 8.

Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era, стр. 19–20.
САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ 113
бави се облицима небезбедности који нису претње безбедности државе.

Њих допуњују концепти међународне и глобалне безбедности.7
Уз то, препознавање претњи националном опстанку и добробити
није више ограничено на војну област; обим претњи уважио је и људска
права, животну средину, економију, болести, криминал и социјалну
неправду и неједнакости. Последица тога је проширење овог концепта у
односу на природу и врсте угрожавајућих појава, као и методологије
њиховог спречавања и сузбијања, и то: од војних ка невојним изазовима,
ризицима и претњама безбедности; од војних ка невојним механизмима
супротстављања безбедносним проблемима; од појединачног деловања
држава ка здруженим одговорима на безбедносне проблеме и од заштите
територије и суверености ка заштити заједничких вредности.8
Ови фактора, а између осталог и криза тзв. унутрашње безбедности
држава, учинили су у многоме неодрживим традиционални концепт
националне безбедности. Тако је његов фокус нужно проширен:
„на горе“, ка међународној и глобалној безбедности;
„на доле“, ка друштвеној, људској и појединачној безбедности и
„бочно“ („хоризонтално“), ка културној, политичкој, економској,
еколошкој, здравственој, енергетској, информационој, прехрамбеној и
другим сферама безбедности.9
Начин проширења
Степен Назив
проширења концепта Чија безбедност? Безбедност чега? Безбедност од кога
Вредност под
ризиком или чега?
суверенитет, друге државе
без проширења национална држава територијални (поддржавне
безбедност интегритет јединице)
национално државе,
нације,
знатно и социјетална друштвене јединство, нације,
наниже безбедност групе идентитет, мигранти,
преживљавање друге културе
појединачна и држава,
појединци,
радикално и људска људска преживљавање, глобализација,
наниже безбедност врста квалитет живота природа
безбедност
ултра- животне екосистем одрживост људска врста
радикално средине
међународни мир, држава,
радикално и међународна међународни међународни међународни савези
навише безбедност региони поредак и организације
људска врста,
ултра- глобална човечанство, преживљавање, природне и
радикално и безбедност планета квалитет живота, технолошке
навише животна средина катастрофе
Табела 2 - Проширење традиционалног концепта националне безбедности10
Kerr, P.: Развој дијалектичког односа између државоцентричне и људскоцентичне безбедности, Људска безбедност 2
(ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 22, 35–39, 45. И поред ових аргумената, многе
државе су и даље склоније државоцентричном приступу, уважавајући безбедност људи. Види –
Slaughter, A-M.: A North American Perspective, The New Challenges to International, National and Human
Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004, p. 9, 19.
Baldwin, D. A.: Исто; Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 10–13; види и – Johnson, T. A.: National
Security Issues in Science, Law and Technology, Routledge, London, 2008.
Упореди са: Alkire, S.: Концептуални оквир за људску безбедност, Људска безбедност 1 (ур. Дулић, Д.), Фонд за
отворено друштво, Београд, 2006, стр. 109; види и – Clark, I.: The Post Cold War Order – The Spoils of
Peace, Oxford University Press, Oxford, 2001.
Садржаји ширења традиционалног концепта националне безбедности

„на доле и бочно“, механизми њихове заштите, али и партиципирање државе
међународној и глобалној безбедности, те ослањање на међународне
безбедносне механизме у заштити националних вредности, конституенси су
савременог концепта (тзв. обухватне – интегралне) националне безбедности.
ДЕТЕРМИНАНТЕ САВРЕМЕНОГ КОНЦЕПТА

Обухватно сагледавање савременог концепта националне
безбедности захтева да прво дефинишемо његове детерминанте (држава,
нација, њихове вредности и интереси, као и механизми њихове заштите –
првенствено моћ државе и национални систем безбедности), а затим и
његове компоненте и однос са другим нивоима безбедности.
2.1. Држава
Држава је субјект међународног права који поседује следеће
квалификације: перманентно становништво; утврђену територију; владу
(суверену власт) и капацитет да уђе у односе са другим државама.11 У ужем
смислу, држава је власт и правни поредак организованог друштва, као и
целина апарата власти политичког и бирократског апарата који врши
функцију политичког организовања и регулисања друштва. Значи, држава
је заједница људи настањена на једној територији и организована сагласно
једном правном поретку који има карактер оригинерности. То је територи-
јална заједница људи с врховном влашћу.12
Слика 11 - Конститутивни елементи државе

Територија је геопростор на којем се држава протеже, на којем живи
становништво и у оквиру којег и над којим се простире државна власт.
Обухвата земљиште, водене површине, ваздушни простор изнад, као и простор
испод земљине површине. У састав територије улазе и острва, а некад
Преузето (и измењено и допуњено) из: Мøller, B.: Исто, стр. 42.
Члан 1 Конвенције о правима и дужностима држава. Наведено према: Крећа, М.: Исто стр. 37.
Марковић, Р.: Уставно право и политичке институције, Службени гласник, Београд, 1995, стр. 177; Huggins, R.: The
Nature of the State, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.),
Routledge, London, 1997, pp. 265–285.
делови територије који су физички одвојени територијама других

држава.13 Територија државе је омеђена државном границом, односно
територијама других земаља.
Становништво државе су људи који живе на њеној територији и који
су подвргнути државној власти (у ширем смислу), односно сви њени
држављани (у ужем смислу). Назива се још и народом, што у политичком
смислу подразумева скуп свих људи који потпадају под једну државну власт.
Међутим, народ је у етничко-културном смислу заједница људи заснована на
заједничком етничком пореклу, културном јединству, политичкој традицији и
политичким интересима. Такав народ се назива нацијом или народношћу.14
Битан услов државности је постојаност становништва, односно његова стална
настањеност на једној територији. Зато номади немају државу.
Највећи део становништва државе су њени држављани. Држављанство
је лична веза појединца са државом и подразумева политичко-правну
припадност појединца држави. Држављани не морају да живе у земљи чије
држављанство поседују (аполити). Лица могу да имају и двојна
држављанства, а могуће је да буду и без држављанства (апатриди).
Државна власт је део становништва који уз помоћ своје идеолошке,
политичке и економске надмоћи над остатком становништва, ослањајући се на
државни апарат принуде, организује и спроводи живот државе и становништва.
Као функција, државна власт начелно подразумева доследно спровођење
националног правног поретка и прихваћених норми и стандарда међународног
права, уз претњу легалне употребе легитимних средства принуде. Наравно,
могући су и тоталитарни, недемократски, диктаторски режими у којима је
апарат принуде у функцији нелегалних и нелегитимних интереса групе на
власти. Генерално, у држави једни владају (власт, чувари поретка), други се
покоравају (потчињени власти и поретку).15
Држава власт се простире над становништвом, у оквиру територије и
над њом. Над територијом се испољава кроз специфично јавноправно стварно
право над територијом, а над становништвом као јавно, политичко право
заповедања.16 У формалном смислу, државна власт је систем државних органа
који поседују апарат физичке принуде, а у функционалном – део становништва
који спроводи национални правни поредак.
Значи, држава је правно-политички организовано друштво које је
настањено и живи на одређеној територији, у границама дефинисаним
међународним правом, над којима се спроводи јединствена државна власт.
На пример, Аљаска од главнице територије САД.

Живковић. М.: Исто, стр. 239.
Пошто се неких функција, као што су војна и полицијска, државе вероватно никад неће одрећи, тезе „о бесмртности
државе националне безбедности“ сматрају се умногоме оправданим. Матић, М.: Држава, Енциклопедија политичке
културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 273.
Живковић. М.: Исто, стр. 239, 245.
2.2. Нација
Нација17 је облик шире људске заједнице која настаје по основу
заједничког живота мноштва људи на одређеној територији. Њени
припадници обично имају заједничко етничко порекло, језик, културу, а
најчешће и заједничку религију, на основу чега стичу (националну) свест о
блискости и припадности истом националном идентитету. Без заједничког
језика и на њему изграђене духовне културе, нема елементарног (спо)разу-
мевања, што језик чини основним објективним елементом националног
заједништва и основним супстратом јединствене, специфичне националне
културе. Народ, под чим се превасходно подразумевају старији облици
етничких заједница, разликује се од нације која је модернији облик
друштвене заједнице заснован на економском и културном јединству и
осећајима повезаности и солидарности. Према другом схватању, између
народа и нације готово и да нема суштинских разлика.18
Значи, суштинска обележја нације су национална свест и култура, тј.
национални идентитет који се, између осталог, заснива на заједничким
националним вредностима и интересима и спремности да се штите. Једну
нацију може да чини становништво заједничког или различитог етничког
порекла (различити народи) које живи у једној држави и које повезује снажан
национални идентитет (нпр., америчка нација). Даље, припадници једног
народа који живе у више различитих држава често се интегришу у више
различитих нација. Најзад, припадници једног народа који живе у једној
држави, а немају јединствени национални идентитет и регионално су,
политички, културно или на други начин партикулисани, не чине нацију.
Нација и држава се често концепцијски поистовећују, што је
изражено у случају националне државе: то је држава једне нације, тј.
једног или више народа са заједничким националним идентитетом. У њој
живе и мање групе које се идентификују као припадници других нација
(националне мањине). Национална држава „подразумева подударање
географског простирања државе и нације.“19
На поистовећивање државе и нације упућују и схватања неких
еминентних научних установа: као личност међународног права, нација треба
да поседује становништво, територију, владу која представља суверену вољу,
моћ да уђе у односе са другим нацијама и такав степен цивилизације који јој
омогућава да се придржава принципа међународног права.20
Реч нација потиче од латинског глагола nasci што значи родити се. Настала је на европским универзитетима у
средњем веку и означавала је групе студената који су дошли да студирају из исте регије или покрајине. Реч народ
потиче од речи demos, изведенице од deme, што су биле земљишне јединице чији су власници demoti сачињавали
demos. Демократија није подразумевала владавину народа, него само оних слободних који су учествовали у својини
земље. Соколовић, Џ.: Нација против народа, Библиотека XX век, Београд, 2006, стр. 8; види и – Вркатић, Л.: Појам
и биће српске нације, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци–Нови Сад, 2004.
Живковић, М.: Исто, стр. 260.
Schwarzmantel, J.: The State ih the Contemporary Society – An Introduction, Harvester Wheatsheaf, Hertfordshire, 1994, p.
12. Стварање неких од њих имало је крваву (геноцидну) историју међуетничких и међуверских конфликата, а неке
су базиране на мирољубивој коегзистенцији мултиетничког становништва.
Крећа, М.: Исто, стр. 37. Међутим, многе државе нису националне, већ мултинационалног састава, са више народа
и националних мањина.
Најзад, намеће се питање судбине нације у ери сведимензионалне

глобализације, европских интеграција и настојања да се створи „светски и
европски грађанин“. Иако се очекује да нације изгубе значај који имају,
бреме међунационалних сукоба из прошлости Европе и национални
идентитети успоравају стварање „европске нације“. Чињеница да је процес
стварања нација сложен и дуготрајан, упућује на то да ће и њихово
превазилажење бити споро и дуготрајно, те да ће још дуго бити реалност
европског живота. Истовремено, намеће се питање опстанка многих нација
које, због негативног природног прираштаја, старе и нестају.21
2.3. Државне и националне вредности
Сва друштва, нарочито мултиетничка, мултикултурална и
мултиконфесионална, без обзира на то да ли живе у „простој“ (унитарној) или
„сложеној“ (федералној, конфедералној) држави, карактеришу партикуларне,
али и доминантне вредности и интереси. Уколико додамо још и вредности и
интересе државе, може се говорити о њиховом правом плуралитету.
Националне и државне вредности су прокламоване и гарантоване правним
поретком (уставно-правна концепција безбедности), док су национални
државни интереси плод опредељења највиших политичких одлучилаца
(политичко-стратегијска концепција безбедности). Њиховом генерализацијом и
апстраховањем на ниво националне безбедности, могуће је идентификовати и
дистанцирати тзв. стратешке и остале вредности и интересе.
Стратешке вредности су од виталног значаја за опстанак и развој
друштва и државе. Њихово угрожавање довело би у питање постојање државе
као међународног субјекта, али и егзистенцију, па и опстанак друштва.
Начелно, могу да се поделе у четири групе: „опстанак, територијални
интегритет, политичка самосталност и квалитет живота“.22
Операционализацијом ових, идентификујемо виталне вредности мањег степена
општости (али не и значаја), попут: мира и слободе, права и безбедности
грађана и друштвених група; националног јединства, достојанства, поноса и
идентитета; здраве животне средине; енергетске стабилности, економског и
социјалног просперитета; информационих ресурса; уставног и правног поретка,
владавине права и правне сигурности итд.
Остале друштвене вредности не спадају у групу тзв. виталних –
стратешких вредности. Оне нису мање важне нити су секундарног значаја,
већ су својствене другим нивоима безбедности.
Поражавајућа је демографска статистика Срба: у односу на стање од пре једног века, Турака је више за 400%, Албанаца за
700%, Румуна за 45%, Бугара за 38%, а Грка за 35%. Једино Срба данас има мање него пре 100 година. Просечна породица у
Србији је трочлана, а просечан брачни пар има 0, 85 деце. Србија има највећи морталитет, а најмањи наталитет у Европи, због
чега је Срба сваке године мање за 20 000. Године 1950., после Финаца, Срби су били најздравији народ у Европи; данас су
физички најболеснији. У Србији има више оних који су старији од 65 година, него оних који су млађи од 15 година. Просечна
старост становништва креће се у опсегу година шесте деценије, а просечна дужина живота је око 73−74 године. Око 72%
српских села је „умрло“. Претпоставља се да ван матице, широм света, живи око 4 000 000 Срба. Из документарне ТВ емисије
(назив емисије аутору није познат) која је у марту 2011. године емитована на Првом програму Радио Телевије Републике
Српске.
Димитријевић, В.: Исто, стр. 29–35.
обзиром на круцијални и суштински значај друштвених вредности у

поимању, доживљавању и уживању безбедности, државе настоје да их заштите
својим правним поретком, ослањајући се и на механизме државне принуде.
Највиши ниво правне промоције и заштите државних и националних вредности
је уставни акт, који се операционализује казненим (кривичним, прекршајним и
привреднопреступним) правом.
У кривичноправном смислу, друштвене вредности су објект заштите
појединих кривичних дела. Заштитни објекат је добро или интерес (друштвени
односи и/или друштвени интереси) коме се пружа кривичноправна заштита од
повреде или угрожавања кривичним делом. Избор добара или интереса којима ће
се пружити заштита зависи од потреба сваке државе.23 Заштитни објект може да
буде општи и групни. Општи заштитни објект су човек, држава и добра зашти-
ћена међународним правом. Групни заштитни објект чине поједине вредности
које се нападају групом кривичних дела: живот и тело људи; слободе и права човека
и грађанина; изборна права грађана; права по основу рада; част и углед човека,
друштвених група, државе, страних држава и међународних органи-зација; полна
слобода човека; брак и породица; интелектуална својина; имовина; привредни и
финансијски систем земље; здравље људи; животна средина; општа сигурност
људи и имовине; безбедност јавног саобраћаја; безбедност рачунарских података;
уставно уређење и безбедност Републике Србије; функционисање и углед државних
органа; функционисање правосудног система; јавни ред и мир; правни саобраћај;
службена дужност; човечност и друга добра заштићена међународним правом;
функционисање, углед и наоружање Војске Србије итд.
Вредности које се штите инкриминисањем прекршаја су јавни ред и
мир, право јавног окупљања грађана, безбедност саобраћаја, девизно посло-
вање, царинска безбедност, спољнотрговинско пословање и друге, а
привредних преступа – порески систем, царински систем, девизно
пословање, спољнотрговинско пословање, кредитно пословање итд.
Према Стратегији националне безбедности Републике Србије, основне
националне вредности су, пре свега: независност, суверенитет, територијални
интегритет, слобода, једнакост, изградња и очување мира, владавина права,
демократија, социјална правда, људска права и слободе, национална, расна и верска
равноправност и равноправност полова, неповредивост имовине и очување
животне средине. Националне вредности штите се остваривањем националних
интереса, о чему се стара национални систем безбедности. 24
2.3.1. Опстанак државе и друштва
Опстанак је најчешће помињана и најопштија вредност и интерес
око које се у прошлости, али и данас, концентрише концепт националне
безбедности. Реч је о природном нагону појединца и колектива и потреби
државе да преживе, одрже свој идентитет и развију се. То је услов за дости-
зање, развој и уживање осталих вредности.
Јовановић, Љ.: Исто, стр. 98.

Види главу III – Национални интереси у области безбедности. Стратегија националне безбедности Републике
Србије, Београд, април 2009. године (са званичног сајта Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs).
Из аспекта националне безбедности, опстанак има три димензије:

опстанак државе, и то као суверене политичке заједнице која се својим
идентитетом разликује од истоврсних творевина у међународном систему, односно
као система организоване власти који, као самостални субјект међународног права
и међународних односа, настоји да не изгуби свој идентитет
не постане део неке друге или више других држава, или се не распадне на
више нових држава од којих ниједна неће бити исто што је била и до тада.
То, међутим, није интерес целокупног друштва или режима на власти који
неретко теже да живе у другој држави;
национални опстанак, као опстанак националне свести и
националног идентитета људских колектива, у случају неподударања
националне с државном јединицом. Често се тежње ка образовању националне
државе противе опстанку државе која у потпуности не удовољава том захтеву.
Наравно, ни ово не мора да буде интерес свих припадника нације који
својевољно теже да постану делови других културно и економски развијенијих
нација или нација у којима доминира друга вероисповест и
физичко самоодржање, које се не своди на даљи живот државе
или нације као организације, односно заједнице и посебног обележја, него
на физичко преживљавање групе људи, било да су то становници једне
земље било да су припадници једне нације. Развојем оружја за масовно
уништавање и „геноцидне праксе“ повећана је опасност од физичког
уништавања (истребљивања) етничких група.25
Опстанак, као и друге виталне вредности, штите се, пре свега,
самоодржањем, али и многобројним поменутим механизмима међународне
безбедности. Самоодржање је право државе да предузме све потребне мере
политичког, економског или социјалног карактера, унутар постојећег правног
поретка, како би обезбедила своју егзистенцију. Пре свега, реч је о праву на
самоодбрану које претпоставља противправан акт, односно одговор на оружани
напад, повреду територијалног суверенитета и политичке независности и праву на
самозаштиту, које се предузима у случајевима нужде која може да буде последица
разних околности (епидемије, елементарне непогоде, угрожавање животне средине,
технолошки акциденти итд.)26.
Могуће ненасилне стратегије преживљавања државе и друштва су
„стварање регионалне хегемоније“, „поседовање максималног богатства“,
„геопросторна надмоћ“ (величина и положај територије, многољудност) и
„нуклеарна супериорност“. Као стратегије за стицање моћи издвајају се рат,
уцењивање, „завади па владај“ („завади два непријатеља па подржи свог
пријатеља“, односно „изнури обојицу сталним помагањем слабијег“). Осим ових,
познате су и стратегије „балансирања моћи“, „сваљивања одговорности на друге“,
„подстицање другог да свали одговорност на трећег“, стратегије које треба
избегавати (стратегије „попуштања“ и „придруживања већини“) итд.27
Димитријевић, В.: Исто, стр. 29–31; Jackson, R. H.: Continuity and Change in the States System, Perspectives on World Politics
(eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 36–44.
Аврамов, С., Крећа, М.: Исто, стр. 99.
Mearsheimer, J. J.: Strategies for Survival, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.),
Routledge, London–New York, 2006, pp. 62–71.
2.3.2. Територијални интегритет

Територијални интегритет је неприкосновеност целовитости
државне територије, односно њена недељивост (недопустивост отцепљења
дела или делова територије) мимо воље државе и њених грађана. Заштита
ове вредности један је од услова опстанка државе и друштва.
Територија је један од основних конституенаса државе као
друштвено-политичке заједнице и субјекта међународног права и односа.
Многе земље облик своје територије сматрају „жигом“, знаком
препознавања који се неретко налази и на националној застави и грбу.
Свака претензија на део територије суверене државе сматра се
озбиљном увредом националног идентитета, поноса и достојанства, и
озбиљном претњом по националну безбедност. Најчешће је реч о тежњи
екстремних мањина за отцепљењем и државама суседима које теже да присвоје
делове територија који су некада били у њиховом саставу или под њиховом
окупацијом, на којима живи становништво пореклом са њихове територије, на
којима се налазе природна блага, уколико део територије има велики војни и
политичко-стратегијски значај итд. Свако продирање на територију суверене
државе кршењем правила међународног права сматра се повредом тзв.
територијалног суверенитета.
Истовремено, могуће је и угрожавање екстериторијалности, међу-
народноправне фикције по којој се одређена лица или зграде које припадају
страним државама на територији земље домаћина изузимају од њене власти
и јурисдикције и третирају као да су ван њене територије.28 Тако се и
непосредним физичким нападима на дипломатско-конзуларне објекте
посредно напада територија државе коју представљају.
Приметне су и територијалне претензије неких великих сила на територије
малих и сиромашних земаља. С обзиром на недвосмисленост међународног права
у погледу територијалног интегритета и вероватне осуде међународне заједнице у
случају окупације, неке силе прибегавају примени неоколонијалистичких
стратегија: изазивају кризе на територијама других држава и њима вешто
управљају, за шта је неопходно и непосредно присуство њихових оружаних снага
и мировних мисија. Тако се, кроз наводну борбу за људска права, против
међународног тероризма, недемократских режима, спречавања хуманитарних
катастрофа и слично, осигурава присуство на терито-ријама трећих држава, стичу
извесне геополитичке и геостратешке позиције, односно омогућава експлоатација
јефтине радне снаге и природних сировина.
Један од озбиљнијих проблема будућности је и територијално
освајање свемира, пре свега Месеца и Марса, као и подводног простора
Арктика и Антарктика, о чему се већ воде жустре полемике.
Најзад, важно је поменути и питање односа територијалног интегритета
државног суверенитета с правом народа на самоопредељење до отцепљења. Ово
право се прокламује Повељом Уједињених нација, Међународним пактом о

грађанским и политичким правима, Завршним актом Конференције о

Европској безбедности и сарадњи и бројним другим документима.
Декларацијом о начелима међународног права о пријатељским
односима и сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација ово право
је прецизно одређено.29 Наиме, прокламује се принцип равноправности и
самоопредељења народа, који подразумева да сви народи имају право да одреде
свој политички статус, потпуно слободно и без страног мешања, и да наставе
свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава дужна да ово
право поштује. Доминантни облици угрожавања овог права су подвргавање
народа страном потчињавању, доминацији или експлоатацији, као и одрицање
основних људских права. Стварање суверене и независне државе, слободно
удруживање и интеграција са неким независним државама или успостављање
било ког другог политичког поретка који је један народ слободно одабрао,
представља за тај народ начин вршења његовог права на самоопредељење.
Свака је држава дужна да се уздржи од прибегавања свим принудним мерама
којима би се народи лишавали свог права на самоопредељење. Наведено не
може да се тумачи као овлашћење или подстицај било какве акције која би
имала за циљ да разори или угрози, потпуно или делимично, територијални
интегритет, политичку независност и национално јединство било које суверене
и независне државе која се понаша по начелу равноправности и
самоопредељења народа и којим управља демократски изабрана влада.
тим у вези, државе учеснице Конференције о европској безбедности
сарадњи сматрају међусобно неповредивим све своје границе, као и границе
свих држава у Европи, и обавезале су се да ће се уздржавати од сваког насртаја
или чина запоседања и узурпирања дела или читаве територије било које
државе учеснице (принцип неповредивости граница). Такође, обавезале су се да
ће поштовати територијални интегритет других држава и да ће се уздржавати
од сваке акције која је несагласна циљевима и начелима Повеље Уједињених
нација која је уперена против територијалног интегритета, политичке
независности или јединства било које државе учеснице, а нарочито од сваке
такве акције која представља претњу силом или употребу силе. Уздржаваће се
и од тога да територију друге државе учине предметом војне окупације или
других мера непосредне или посредне употребе силе супротно међународном
праву, или предметом присвајања путем таквих мера или претње њима.
Ниједна таква окупација нити присвајање неће се признати као законити
(принцип територијалног интегритета државе)30.
Ово је право више пута злоупотребљавано, криво тумачено и
злонамерно примењивано, што је резултирало нарушавањем територијалног
интегритета и суверенитета држава оружаним побунама, тероризмом, војним
интервенцијама, самопрокламовањем нових држава и одвајањем делова
Текст Декларације види, у – Уједињене нације и савремени свет, Савез удружења за Уједињене нације,
Принципи III и IV Декларације о принципима којима се државе учеснице руководе у међусобним односима
која је саставни део Завршног акта Конференције о безбедности и сарадњи у Европи. Види – 30 година ОЕБС-
а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005, стр. 28.
државних територија. Међународна политика којом се штите интереси

великих сила и центара политичке и економске моћи, често је „изнад
међународног права“ и неприкосновености територије и суверенитета
сиромашних и „малих“ држава.31
Наш Устав прокламује јединственост и недељивост територије
Републике Србије, као и неповредивост граница које се могу променити
искључиво у поступку који је предвиђен за промену Устава (члан 8).
Неприкосновеност државне територије штити се и Кривичним закоником:
Повреду територијалног суверенитета чини свако ко кршећи правила
међународног права продре на територију Србије (члан 318), а Угрожавање
територијалне целине (члан 307) онај ко силом или на други противуставан
начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те
територије припоји другој држави.
2.3.3. Политичка самосталност
Политичка самосталност (суверенитет, независност) је један од
конститутивних елемената и ексклузивних својстава државе, па је неспоран
стратешки значај ове вредности. Сувереност је настала с Вестфалском државом,
када се базирала на сили, односно државном апарату принуде и страху грађана
других држава, који је продукт свести о њеним могућностима и моћи.32
Државна власт и држава су суверене када нису потчињене нити
подвлашћене никаквој вишој власти унутар државе нити ван ње. Друге
организације које врше власт унутар државе изведене су из државне власти,
а једино државна власт црпе снагу и важност своје власти искључиво из себе
саме, једино је њена власт изворна, самооправдана, монополна,
супремативна над свим другим властима, односно оригинерна. Независност
државне власти је правна могућност државе да сопственом одлуком одреди
оквир своје надлежности и интервенције, те да примени неопходне мере да
га заштити. Сувереност условно може да буде33:
спољна, као независност државне власти у односу са другим
државама (принцип равноправности држава у међународном поретку –
међународноправни субјективитет), односно као правна слобода од сваког
спољног мешања у погледу решавања унутрашњих питања и реализовања
спољнополитичких одлука. У односима са другим државама, чијим захтевима
није дужна да се повинује, сувереност државе изражава се као независност;
унутрашња, као супрематија државне власти у односу на све друге
власти и институције на њеној територији, односно као ексклузивно право
одлучивања о условима под којима постоје и о начинима на којима
То је потврђено и крајем јула 2010. године када Међународни суд правде „није утврдио да су у случају
самопрокламовања Републике Косово повређене одредбе међународног јавног права“. Позивајући се
на међународна документа која су представљена у овом делу текста, Народна скупштина Републике
Србије донела је Одлуку о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и
територијалног интегритета Републике Србије, Службени гласник РС, број 51/2010.
Отуда се држава традиционално поимала као „основна организација у глобалном друштву која располаже
територијом, сувереном влашћу, апаратом принуде и служи за заштиту интереса владајуће класе“.
Поред независности, државна власт је и непрекидна и недељива. Марковић, Р.: Исто, стр. 178−179.
функционишу субјекти и организације на њеној територији, као и

ексклузивно право санкционисања повреда државног поретка и
интегрална, као синтеза унутрашње и спољне суверености.
Спољна сувереност је заснована на међународном праву и може да
постоји и кад је унутрашња сувереност диспутована. Стога јој се и придаје
већи значај као државној вредности.34
Сувереност може да се посматра и као правна, коју ауторитети црпе
из националног права и која се протеже у оквиру њега и као политичка, која
се заснива на дистрибуцији (пре свега, политичке) моћи у друштву. У првом
случају реч је о de jure, у другом о de facto суверенитету; први је заснован
на ауторитету, а други на моћи.35
Осим тога, може се говорити и о суверености народа, који вољом
појединаца од којих свако поседује део суверености бира представнике
државне власти да владају у име целог народа, задржавајући право да их
опозове, односно о суверености нације, по чијој вољи се бира државна
власт. Национална сувереност логички води ка представничкој демократији
(владавина нације посредством представника) док је народна сувереност,
која не искључује представничку владавину, много ближа непосредној или
полунепосредној демократији (народ и/или нација као бирачко тело).
Најчешћа је, међутим, тзв. сувереност политичких тела (парламента и/или
извршне власти). Суверена власт треба да буде легална и легитимна.
Легална је када су институције власти организоване и врше власт сагласно
позитивним законима. Легитимна је када је то постала одлуком или
пристанком већине народа, по одређеним процедуралним правилима,
сагласно вишим начелима правде, демократије, једнакости.36
Најзад, ваља поменути и тзв. обједињени суверенитет, односно правну
власт коју су међувладиној организацији (нпр., Европској унији) дали њени
чланови да доноси колективне одлуке које се односе на посебне аспекте јавне
политике, који су традиционално у надлежности суверене државе.37
Начелно, сувереност је ограничена вољом већине друштва, односно
националним и међународним правним поретком. Сувереност једне гране
власти (законодавне, извршне и судске) ограничена је сувереношћу других
грана државне власти. У федералној држави, државе чланице ограничене су
сувереношћу федерације (вертикална органиченост суверенитета) и осталих
федералних јединица (хоризонтална ограниченост суверенитета).
Суштински, сувереност је ограничена суверенитетом других држава. Најзад,
апсолутна сувереност готово и да не постоји: економскa, еколошка,
информациона и безбедносна међузависност у глобализованом свету
доприносе да владе не могу да имају апсолутну контролу над унутрашњим
дешавањима. У том смислу, међузависне су и државе које су политички
Heywood, A.: Исто, стр. 54–56.

Марковић, Р.: Исто, стр. 182–186, 192–193.
Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 251.
опоненти. То утиче на промену садржаја суверенитета, не и на његов крај,

како се ове промене често тумаче.38
Суверенитет држава гарантује се међународним и националним
правом. Декларацијом о начелима међународног права о пријатељским
односима и сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација
промовише се и принцип суверене једнакости држава. По њему, државе
имају једнака права и дужности и равноправни су чланови међународне
заједнице независно од разлика економске, социјалне, политичке или неке
друге природе. По овом принципу, државе су правно једнаке; свака држава
ужива неотуђива права својствена пуном суверенитету; свака држава је
дужна да поштује личност осталих држава; територијални интегритет и
политичка независност државе су неповредиви; свака држава има право да
слободно бира и развија свој политички, социјални, економски и културни
поредак и свака држава је дужна да испуњава потпуно и савесно своје
међународне обавезе и да живи у миру са осталим државама.
Истом Декларацијом промовише се и принцип о дужности држава да не
интервенишу у послове који спадају у националну надлежност других држава.
Ниједна држава нема право да интервенише, непосредно или посредно, из било ког
разлога у унутрашње или спољне послове неке друге државе. Не само оружана
интервенција, већ и сваки други облик мешања или свака претња, уперена против
личности државе или против њених политичких, економских и културних
елемената, супротни су међународном праву. Даље, ниједна држава не може да
примени нити да подржи употребу мера економске, политичке или сваке друге
принуде како би присилила неку другу државу да јој се потчини у вршењу својих
суверених права или да добије од ње користи било које врсте. Такође, све државе
треба да се уздрже од организовања, помагања, подржавања, подстицања или
толерисања оружаних субверзија или терористичких активности, које имају за циљ
да насиљем промене режим у другој држави, као
да интервенишу у унутрашњим сукобима у другој држави. Употреба силе с
циљем лишавања народа слободе и њиховог идентитета представља кршење
њихових неотуђивих права и принципа неинтервенције. Свака држава има
право да бира свој политички, економски, друштвени и културни поредак без
мешања, у било ком облику, било које друге државе.39
Уставом Републике Србије (члан 2) наглашава се да сувереност потиче од
грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих
слободно изабраних представника, као и да ниједан државни орган, политичка
организација, група или појединац не може да присвоји сувереност од грађана, нити
да успостави власт мимо слободно изражене воље грађана.
О дилемема суверенитета данас, види – Rosamond, B.: Politics Above the Nation-State, Politics – An Introduction (eds.
Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997, pp. 453–457; Waltz, K. N.:
Globalization and Governance, International Politics: Enduring Concepts and Contemporary Issues (eds. Art, R. J., Jervis,
R.), Lоngman, New York, 2003, pp. 354–365; Krasner, S. D.: State Power and the Structure of International Trade,
Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, pp. 72–80.
Стога су и бесмислене конструкције „о надгледаној независности“ које су у прошлости сервиране нашој
држави као модел решавања „косметског проблема“. Статус „више од аутономије, мање од независности“
једног дела територије суверене државе је преседан у историји државе и права. Стога и вређа национално
достојанство и угрожава националну безбедност суверене државе.
Кривичним закоником (члан 305) инкриминисано је кривично дело

Угрожавање независности које чини онај ко на противуставан начин покуша
да доведе Србију у положај потчињености или зависности према некој другој
држави. Такође, кривично дело Признавање капитулације или окупације (члан
306) чини грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или
прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела.
Мноштво је питања која се данас намећу у погледу суверенитета: да ли су
суверене државе које су се, као чланице међународних организација (нпр., Европске
уније), одрекле дела своје надлежности и функција које су традицио-нално епитет
суверених држава; да ли су суверене државе које допуштају да се на њиховој
територији стационирају стране војске и оснивају војне базе (нпр., чланице НАТО);
колико су суверене (марионетске) државе које послушно извр-шавају захтеве
моћних држава (патрона); шта је са „савременим“ протекторатима, вазалима,
несамоуправним територијама и територијама под старатељством 40; како избећи
актуелна глобалистичка кретања која теже превазилажењу и губљењу граница и
суверенитета држава у традиционалном смислу и ступању на међународну сцену
носилаца крупног транснационалног капитала итд.?
Одговоре на део питања могуће је наћи у идеји тзв. преношења
суверенитета држава на савезе и међународне организације чије су чланице, која
не подразумева и то да државе постају несуверене или ограничено суверене: „ко је
видео државу са две трећине суверенитета? Где је одабрани суверенитет отишао?
Да ли је међувладина организација постала једну трећину суверена? Не, државе
могу да редефинишу значење и, поготово, ширину суверености. Међутим, и даље
су 100% суверене – због тога што је суверенитет заснован на препознавању државе
као субјекта у заједници држава. Колективно редефинисање суверенитета односи
се на две ствари: на шта држава полаже право сопствене контроле и на шта се таква
контрола више не односи. У одређеним областима државног и друштвеног живота,
држава остаје последњи ауторитет, што је и даље чини сувереном. Суверенитет је
форма; садржај се временом мења“.41
Као ексклузивно право државе, суверенитет је апаратом принуде
осигурана највиша државна власт над територијом и становништвом, која је
независна од фактора и центара моћи и видова власти који делују унутар и ван
ње и која је у вођењу унутрашње и спољне политике независна у односу на
друге државе с којима је равноправна у међународним односима. Својствена је
само највишим органима државне власти (парламенту, влади и/или шефу
државе), суштински државним органима који је непосредно врше, а посредно и
становништву. Релативност суверености проистиче из њене правне ограни-
чености националним и међународним правом и принципом поделе државне
власти, односно сувереном једнакошћу држава на међународној сцени.
Протекторат је однос између двеју држава, у коме се слабија држава, најчешће под притиском силе, ставља
под туторство јаче државе. На основу међународног уговора којим се дефинише узајамни однос уговорних
снага, држава протектор штити и заступа интересе државе под протекторатом на међународном плану,
односно управља на одређеном унутрашњем плану (војна команда, правосуђе). Вазална држава је знатно
већег степена зависности него протекторат, заснована на унутрашњем правном акту. Србија је, пошто је
султан хатишерифом из 1830. године признао унутрашњу аутономију, била вазална држава до Берлинског
конгреса 1878. године. Аврамов, С., Крећа, М.: Исто, стр. 138–140.
Weaver, O.: European Security Identities 2000, стр. 374–378.
2.3.4. Квалитет живота

Квалитет живота се, пре свега, односи на стандард живљења,
постигнут степен економског развоја и могућности њиховог даљег развоја,
односно на социјални развој и тзв. социјалну безбедност. Мисли се на
благостање, односно на друштвени живот у обиљу и правилну расподелу
друштвеног богатства, што је повезано и са правдом. Такође, реч је и о праву
народа да самостално располаже својим природним богатствима, као и о
развијеним људским слободама и правима.42
Животни стандард обухвата услове живота и рада човека: запосленост
социјалну структуру становништва, исхрану, одевање, снабдевање потрошним
добрима, образовање, здравствене услове, социјалну сигурност, услове становања
и снабдевеност комуналном инфраструктуром, саобраћајне услове, културне
услове који укључују одмор, разоноду и културни живот. Конкретније, животни
услови обухватају личну и колективну потрошњу. Лична потрошња остварује се
појединачним трошењем материјалних добара, чиме се обезбеђује материјална
егзистенција људи, док се колективна потрошња остварује заједничким
коришћењем услуга које пружају бројне институције. Друго подручје животног
стандарда су радни услови, тј. однос радног времена, услова радног места и
слободног времена и зараде. Општи фактори животног стандарда су производња,
потребе становништва и односи између производње
потрошње који су опредељени друштвено-економским системом и
политикама економског и социјалног развоја.43
Социјални развој обухвата активности социјалне заштите помоћу
којих се обезбеђује минимум стандарда живота одређеним категоријама
становништва (ужа концепција), односно све активности од којих зависи
животни стандард и тзв. социјално благостање (шира концепција). Реч је о
унапређењу материјалног, културног и других нивоа друштва у целини.
Социјални прогрес се не постиже само елиминисањем глади, сиромаштва и
незбринутости, већ сталним унапређењем општих услова живота. Његов
основни циљ је стварање пропорције између производње, економског и
материјалног развоја, с једне стране, и животног стандарда становништва, с
друге стране. Социјални развој зависи од три фактора: степена економског
развитка, друштвено-економског система и метода социјалног развоја44, а у
функцији је социјалне безбедности која се достиже још и социјалном
заштитом и социјалним осигурањем од социјалних ризика.
Социјална безбедност (сигурност) подразумева свеобухватне
гаранције грађанима против одређених ризика чијим се наступањем смањују
или губе професионалне способности, снижава животни стандард или се
намећу обавезе и терети. Тиме се тежи друштвеном стању у коме успешно
делује известан спој друштвених и законских мера, чији је основни циљ да
створе, у корист грађана и заједнице, неку врсту гаранција против одређених
Димитријевић, В.: Исто, стр. 34; Тадић, Љ.: Политиколошки лексикон, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,
1996, стр. 25.
Економска и пословна енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1994, стр. 1 779.
Исто, стр. 1 436–1 437.
ризика који стоје пред сваким од њих, попут болести, материнства,

инвалидности, старости, незапослености, несреће на раду итд. Социјална
безбедност „индицира на онај комплекс активности које врши заједницa
(пoсредством јавних служби) како би грађанима осигурала благостање,
односно физичку добробит, морални и интелектуални развој, гарантовала
средства која су довољна за задовољење животних потреба у било којој фази
живота, али и средства која ће их заштитити од свих главних ризика
(социјалне несигурности) који их могу погодити у животу и друштвеној
заједници“. Обезбеђује се заштитом социјално угрожених лица и обавеза је
тзв. социјалне заштите.45
Социјална заштита подразумева пружање одговарајуће помоћи
појединцима или групи у савладавању тешкоћа које су изазване биолошким
факторима (малолетство, старост), друштвеним узроцима (делинквенција),
елементарним непогодама, повредом, болестима, инвалидношћу. Остварује се
социјалном политиком државе. У савременим условима социјалног развоја,
социјална сигурност добила је шире значење: не само отклањање последица
социјалне угрожености, већ и отклањање њених узрока, с циљем достизања
социјалног благостања. Због тога је интегрисана у готово све области
друштвеног живота и рада. Фактори који нарушавају социјалну сигурност су
лични (болест, старост, слабљење радне способности), технолошки (губици
радних места, одумирање одређених занимања), макроекономски, социјални и
политички фактори (несигурност развоја, промене у друштвеном систему),
микроекономски и социјални разлози (положај предузећа, расподела дохотка).
Због њиховог дејства социјална сигурност се јавља као циљ и резултат укупног
социјалног развоја.46
Социјално осигурање обухвата систем мера и активности којима се
становништво обезбеђује од ризика: болести (здравствено осигурање),
старости (пензијско осигурање) и инвалидности (инвалидско осигурање). Реч
је о методу заштите лица погођених одређеним социјалним случајем,
издвојеним, диференцираним социјалним ризиком (осигураним случајем,
социјалном незгодом). Из овог метода развио се механизам социјалног
обезбеђења који обухвата све случајеве социјалних ризика, све становништво
као могуће кориснике социјалне заштите, известан систем (државни
подсистем), са јасним и блажим критеријумима за остваривање права социјалне
заштите. Израстањем социјалног обезбеђења у јавни сервис који се
Недељковић, Љ.: Осигурање за случај незапoслености у Србији (магистарска теза), Правни факултет
Универзитета у Београду, Београд, 2007, стр. 16.
Економска и пословна енциклопедија, стр. 1 432. У Републици Србији, социјална заштита је организована друштвена
делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у
друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености.
Циљеви социјалне заштите су: достизање и одржавање минималне материјалне сигурности и независности појединца
и породице у задовољавању животних потреба; обезбеђење доступности услуга и остваривање права у социјалној
заштити; стварање једнаке могућности за самостални живот и подстицање на социјалну укљученост; очување и
унапређење породичних односа, као и унапређење породичне, родне и међугенерацијске солидарности и
предупређивање злостављања, занемаривања или експлоатације и отклањање њихових последица. Види − Закон о
социјалној заштити, Службени гласник РС, број 24/2011.
добрим делом финансира из државног буџета, социјална политика

издиференцирала се у једну од државних политика.47
Сматра се да су социјално осигурање (обезбеђење) и социјална
сигурност „два назива која покривају исту садржину“, са заједничком
тежњом „организовања превенције појава социјалне несигурности
(социјалних ризика), пружања помоћи, заштите и сигурности онима који се
нађу у тим стањима, које они сами не могу поднети ни савладати“.48
Социјални ризици (заштићени ризик, осигурани ризик) су случајеви
који могу да задесе осигурано лице у животу и раду, а који би имали за
последицу да то лице, у целини или делимично, буде лишено прихода од свог
рада, услед догађаја независних од његове воље, као што су болест, повреда на
раду, незапосленост и друго, или да су му због тога наметнути већи или нови
терети, тј. повећане потребе, које он тешко може да поднесе, а чије наступање
изазива нужну заштиту од стране друштвене заједнице.49
Осим наведеног, „квалитет живота тесно је повезан и са одсуством
страха од економске усамљености, претераног усељавања и бекства
домаћих стручњака и интелигенције, али и са одсуством страха од пада
животног стандарда испод минимума егзистенције, што прети опстанку
државе у исконском смислу људске смрти и неплодности. С таквим су
опасностима пре скопчани мали и неразвијени народи“.50
Значи, социјална безбедност има за циљ да се пронађу средства и
начини којима би се могло помоћи свим члановима друштва у достизању
њихове сигурности против различитих ризика који би ограничили,
уништили или умањили њихову радну способност, односно лишили их
средстава за опстанак, или би отежали услове живота. Реч је о извесној
социјалној обавези и функцији савремене државе. Унапређењем квалитета
живота становништва задовољавају се интереси социјалне правде, ствара се
социјални мир, доприноси јавном миру, односно безбедности појединца и
бројних колектива, а тиме и националној безбедности.
Томе, свакако, тежи и наша земља: Уставом Републике Србије (чл. 66–
сваком се гарантује право на заштиту физичког и психичког здравља,
социјална заштита, пензијско осигурање и образовање.51 Истовремено,
социјална политика је компонента политике националне безбедности
Републике Србије.52 Најзад, Република Србија остварује и међународну
сарадњу на пољу социјалне сигурности.53
Мала политичка енциклопедија, стр. 1 163–1 164.

Шундерић, Б.: Право Међународне организације рада, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд,
2001, стр. 535.
У основи, то није „само будући и неизвестан догађај који не зависи у потпуности од воље појединца,
већ и реализовани догађај који умањује средства за егзистенцију и стандард живота лица, односно
намеће му несразмерне терете у односу и у поређењу са осталим грађанима“. Недељковић, Љ.: Исто.
Димитријевић, В.: Исто, стр, 35.
Види и – Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, Службени лист СФРЈ, број 17/1981.
Види главу IV. Стратегије националне безбедности Републике Србије – Политика националне безбедности.
На пример, види: Закон о потврђивању споразума између Републике Србије и Републике Турске о
социјалној сигурности, Службени гласник – Међународни уговори, број 1/2010.
2.3.5. Мир и слобода

Мир је стање позитивног, кооперативног, конструктивног и ненасилног односа
између људи, тј. између појединаца, нација, друштвених група, слојева и класа, а не
само непостојање сукоба или насиља. Нужан је услов и основна претпо-ставка за
очување низа позитивних вредности, процеса, односа и институција као што су
разумевање, толеранција, сарадња, пријатељство, развој, демократија, влада-вина
закона, социјална држава, квалитет живљења. За људе је мир, од постанка човечанства,
био једна од најцењенијих вредности јер је његова супротност – рат – подразумевао
страдања, смрт, па и нестанак целокупних друштава и народа. 54
Ово није само национална, већ је и међународна вредност: то је
стање у односима између субјеката међународних односа, у првом реду
држава, у коме је примена силе напуштена, искључена и онемогућена, те
претежу ненасилна и ефикасна средства за постизање општеприхваћених
циљева и за решавање сукоба између циљева који нису такви.55
Ово друштвено стање по правилу настаје после рата, као престанак
непријатељстава међу државама или нацијама. У том смислу, мир недвосмислено
подразумева присуство слободе. Слобода у друштву значи ограничавање насиља
које друштво може да врши над појединцем и групама, а прекорачење ове границе
оправдавало би отпор насиљу. То је процес ослобађања од свих односа у којима је
човек понижено, поробљено, угњетено и презрено биће. Слобода је човекова
могућност да остварује материјалне и духовне потребе и људске квалитете.56 У
најширем смислу, треба је схватити као поменуту слободу од страха и
ускраћености појединаца (индивидуалне слободе), колектива (слободе група) и на
националном нивоу (слобода народа/нације).
држави, мир постоји када унутар ње нема (оружаних) сукоба
између друштвених група, односно када држава није у ратном сукобу са
другим државама. Уз то, у безбедносној теорији и пракси конструисана је и
категорија јавни ред и мир, који представља хармонично стање
свакодневног несметаног функционисања и остваривања вредности,
слобода и интереса друштва, пре свега, на јавним местима.57
Стање не–мира, односно конфликата и ратова прате велике жртве и
деструкције материјалних средстава, насеља, животне средине, државе и
угрожавање међународне заједнице и међународних односа. Само у миру,
људи могу несметано да уживају у сопственим, националним и
међународним вредностима, да остваре своје слободе и интересе, и да
партципирају у остваривању интереса отаџбине. Исто важи и за државу.
Због тога су људи од вајкада настојали да очувају мир. Традиционални
савремени концепти националне и међународне безбедности, као и многи
светски мировни покрети, настали су првенствено с циљем спречавања
нарушавања мира и његове изградње тамо где је нарушен.
Лихт, С.: Мир, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр. 668.
Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто, стр. 224.
Тадић, Љ.: Исто, стр. 132, 197.
Мир и јавни ред и мир су у односу општег према посебном.
2.3.6. Правни поредак и владавина права

Правни поредак је систем правних прописа којима се уређују живот и
понашање државе и друштва, чиме се штите друштвене вредности. Чини га
систем правних норми (правни систем) и људско понашање по тим нормама.
Прва је компонента нормативна, а друга делатна. Значи, правни поредак се
састоји од правних норми као правила о понашању и из правних аката којима
се стварају правне норме или се постављају услови за њихово примењивање.
Фактичан елемент правног поретка су људске материјалне радње којима се
правне норме примењују.58
Правна норма садржи диспозицију (дозволу, наредбу или забрану
понашања) и санкцију (одмазду због непоступања према захтевима
диспозиције). Ово се подједнако односи и на појединца и на државу.
Суштина правног поретка је сликовито представљена максимама по којима
„човек може да чини све што није забрањено, а држава само оно што је
унапред дозвољено. Понашање појединца ограничено је његовим
дужностима и слободама и правима других, а понашање државе строго је
дозвољено и условљено правном нормом“.
Правни систем је скуп свих општих правних норми једног позитивног
права сређених према њиховој садржини. Реч је о мноштву норми донетих у
најразличитијим правним актима. Најчешће је систематизован у више грана
права: уставно право, управно право, судско право, радно право, лично и
породично право, грађанско право, привредно право, кривично право,
међународно јавно и међународно приватно право.59
Уставни поредак је државно и друштвено уређење, односно поредак
организације и функција државе и свеколиког живота друштва који су, као такви,
начелно дефинисани и гарантовани уставним актом државе, а разрађени и под
претњом санкције осигурани националним правним поретком (законима и
подзаконским прописима владе и органа локалне самоуправе). Уставним актом се
најчешће дефинишу назив државе, носиоци суверености, државна територија,
главни град, државна обележја, органи власти и њихове дужности и одговорно-сти,
прокламују се владавина права, људске слободе и права, економски и јавно-
финансијски поредак земље, надлежности државе, уређење власти (надлежности,
дужности и одговорности парламента, владе, председника, државне управе,
оружаних снага, правосуђа, уставног суда, заштитника права грађана итд.),
територијално уређење државе, принципи уставности и законитости, мере
безбедности (ванредно стање, ратно стање), процедуре за промену устава итд.
Правни поредак је од изузетног значаја за безбедност, јер се њиме
прецизирају: виталне и остале националне и државне вредности; субјекти
безбедности (организација, надлежност, послови, задаци и мере безбедности,
дужности, овлашћења, одговорност, контрола) и начини (процедуре, средства
технике) достизања, заштите и унапређења свих друштвених вредности;
начини спровођења државних функција (законодавна, извршна, судска) и
Мала политичка енциклопедија, стр. 917–918.

Исто.
функционисања великих друштвених система (образовног, здравственог,

социјалног, привредног, енергетског, информативног итд.); национална
платформа (вредности, интереси, циљеви, капацитети) за активно учешће у
међународним односима и достизању, заштити и унапређењу националне,
међународне и глобалне безбедности итд.
Владавина права је апсолутна доминација унапред дефинисаних и
познатих, недвосмислених и примењиваних норми правног система над
самовољом државне власти и других субјеката. Реч је о извесној гаранцији
правне заштите грађана и државе од незаконитог поступања појединаца,
друштвених субјеката и државе. Због тога што је право највиши ниво и извор
друштвене регулације, државе у којим „влада“ право називају се правним
државама, а грађани и институције осећају извесну правну сигурност.
Конкретније, владавина права је супротност владарској самовољи. У
правној држави, власт не може да се од случаја до случаја понаша по слободном
нахођењу, већ мора да поступа на основу објективно постојећих апстрактних
правила, садржаних у законима. Постојање правних норми омогућава
грађанима предвидивост и извесност, тј. да предвиде последице свог понашања
и смање страх од самовоље и неизвесности.60
Неспоран је велики значај правног поретка и владавине права за
живот друштва и државе, те за заштиту њихових вредности и интереса. Без
њих, друштво би било „анархична скупина у којем владају закони јачих,
неизвесност и несигурност, речју – небезбедност“. Незамислива је
савремена демократска држава без правног поретка и владавине права, што
оправдава њихов статус виталних вредности.
Владавина права је основна претпоставка Устава Републике Србије (чл. 3,
194 и 196) и почива на неотуђивим људским правима. Остварује се слободним
непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права,
поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и
закону. Правни поредак Србије је јединствен. Устав је највиши правни акт, а
сви закони и други општи акти морају да буду сагласни Уставу, а подзаконски
акти законима. Потврђени међународни уговори који нису супротни Уставу и
општеприхваћена правила међународног права део су правног поретка
Републике Србије. Закони и други општи акти који су донети у Србији не смеју
бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и
општеприхваћеним правилима међународног права, објављују се пре ступања
на снагу и генерално не могу да имају повратно дејство.
2.3.7. Људске слободе и права
Концепт људских слобода и права је, што смо већ потврдили,
доминантна вредност око које је конципирана безбедност појединца. Уз то,
чињенице да је становништво (мноштво појединаца) један од конститутивних
елемената државе и да су људска права обавезан супстрат устава и правног
поретка демократских друштава, недвосмислено потврђује и њихов значај
Димитријевић, В., Рачић, О., Ђерић, В., Папић, Т., Петровић, В., Обрадовић, С.: Основи
међународног јавног права, Београдски центар за људска права, Београд, 2005, стр. 189.
националне и државне вредности. Уз то, пажњу коју им кроз међународно

право и интервенционизам придаје међународна заједница, указује и да је
реч о међународној и глобалној вредности.
Наша земља је потписала и ратификовала мноштво међународних
докумената о основним људским правима и слободама, чиме се обавезала
на њихову заштиту. Њихове одредбе имплементирала је у Устав и законе.
Устав Републике Србије (чл. 18–22) декларише људска и мањинска
права и слободе. Државна гаранција непосредне примене људских права
зајемчених Уставом и међународним правом и стандардима; јемство
неотуђивости људских и мањинских права, очувања људског достојанства и
остварења пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном
и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права; могућност
ограничавања људских и мањинских права законом, уз допуштење Устава, у
сврхе које су прописане Уставом и у минималном обиму који је неопходан да
би се задовољила сврха ограничавања права; немогућност смањивања
достигнутог нивоа људских и мањинских права; забрана дискриминације,
непосредне или посредне, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола,
националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести,
политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и
психичког или физичког инвалидитета; једнакост свих пред Уставом и законом,
једнакост права законске заштите, без дискриминације; национална и
међународна судска заштита повређених или ускраћених људских и мањинских
права и слобода зајемчених Уставом, основна су начела људских и мањинских
права и слобода.
Као основна људска права и слободе (чл. 23–74) гарантују се
достојанство и слободан развој личности, право на живот, неповредивост
физичког и психичког интегритета, забрана ропства, положаја сличног ропству
и принудног рада, право на слободу и безбедност, право на правично суђење,
посебна права окривљеног, правна сигурност у казненом праву, право на
рехабилитацију и накнаду штете, право на једнаку заштиту права и на правно
средство, право на правну личност, право на држављанство, слобода кретања,
неповредивост стана, тајност писама и других средстава општења, заштита
података о личности, слобода мисли, савести и вероисповести, права цркве и
верских заједница, приговор савести, слобода мишљења и изражавања, слобода
изражавања националне припадности, слобода медија, право на обавештеност,
изборно право, право на учешће у управљању јавним пословима, слобода
окупљања, слобода удруживања, право на петицију, право на уточиште, право
на имовину, право наслеђивања, право на рад, право на штрајк, право на
закључење брака и равноправност супружника, слобода одлучивања о рађању,
права детета, права и дужности родитеља; права на посебну заштиту породице,
мајке, самохраног родитеља и детета, право на правну помоћ, здравствена
заштита, социјална заштита, право на пензијско осигурање, право на
образовање, аутономија универзитета, слобода научног и уметничког
стварања, здрава животна средина.
Поред ових, посебно се јемче (индивидуална или колективна) права

припадника националних мањина (чл. 75–81): права заштите колективних
идентитета, забрана дискриминације националних мањина, равноправност у
вођењу јавних послова, забрана насилне асимилације, право на очување
посебности, право на удруживање и на сарадњу са сународницима.
Уставом су предвиђени и услови за ограничења људских права (члан
16): људска и мањинска права која су зајемчена Уставом могу законом да буду
ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав
допушта, у обиму који је неопходан да се уставна сврха ограничења задовољи
демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права.
Достигнути ниво људских и мањинских права не може да се смањује. При
ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито
судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава,
важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу
ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха
ограничења постигне мањим ограничењем права.
Свако има право на судску заштиту ако му је повређено или
ускраћено неко људско или мањинско право које је зајемчено Уставом, као
и право на уклањање последица које су повредом настале. Грађани имају
право да се обрате и међународним институцијама ради заштите својих
слобода и права зајемчених Уставом (члан 22).
Очигледно је да наша држава људским слободама и правима
нормативно даје значај вредности појединца и колектива, али и државне,
националне и међународне вредности. Штити их и Кривичним закоником,
како бројним кривичним делима, тако и групом Кривичних дела против
слобода и права човека и грађанина (глава XIV). Најзад, политика заштите
људских слобода и права интегрална је компонента политике националне
безбедности Републике Србије.61
2.3.8. Национална привреда и енергетика
Национална привреда (економија) и енергетика неопходне су за
опстанак, развој, функционисање и напредак државе и друштва. Неспоран
је њихов значај за социјалну безбедност грађана и развој националног
система безбедности. Реч је о две комплементарне и зависне категорије, па
се стога могу сматрати једном од виталних државних и националних
вредности. Истовремено, економска и енергетска политика интегралне су
компоненте политике националне безбедности.62
Ово нису просте, већ вредности и интереси који се састоје од више њих,
а то су: кадар (запослени и клијенти); пословни простор (производни и
Исто. Ово, али и ограниченост и необновљивост већине извора енергије, као и континуирана потенцијална
угроженост националне економије и енергетике (природним појавама, техничко-технолошким акцидентима
и деструктивним људским понашањем), условило је развој теоријске мисли и праксе економске и енергетске
безбедности. Види: Мијалковић, С., Бошковић, Г.: Угрожавање корпоративне безбедности и последице по
националну безбедност, Корпоратива безбједност – ризици, пријетње и мере заштите, Факултет за
безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010, стр. 287–294.
продајни простор, просторије менаџмента свих нивоа); средства за

производњу и производи (сировинска основа, средства за рад и производи);
пословна политика и механизми ’топ-менаџмента’; пословање и пословни
обичаји; интелектуална својина, пословне и економске тајне;
информациони и комуникациони ресурси и профит.
Привреда земље обухвата низ делатности којима се остварују
производња и расподела добара и обављају услуге неопходне за живот људи и
функционисање друштва и државе. Производња је услов опстанка друштва и
покретач којим се задовољавају људске потребе за добрима и услугама које се
непрекидно изнова рађају и умножавају. Циљ производње је потрошња, тј.
задовољење људских и друштвених потреба. Расподела је нужни посредник
између производње и потрошње, којом се одређује количина производа и
услуга за задовољење потреба појединаца, група и заједница, као и за
настављање и ширење процеса производње. Она се обавља непосредно и
посредно, кроз разне форме размене и промета. Тржиште је простор на којем
се одвија слободна размена рада и средстава, и промет производа и услуга.63
Односи који владају у процесу производње и расподеле спадају у ред
важнијих друштвених односа јер одређују вертикалну стратификацију и
политичко уређење друштва. То је и разлог што се не препуштају стихији, већ
се организовано уређују и усмеравају. Тако систематски уређени односи, који
се заснивају над одређеним власништвом над средствима за производњу, чине
привредни систем земље. То је специфичан комплекс институција и људских
односа у оквиру којих се користе дефицитни ресурси с циљем задовољења
разноврсних приватних и друштвених потреба за робом и услугама. Привредни
систем наше земље заснива се на друштвеној, државној и приватној својини над
средствима за производњу.64
Енергетски систем земље обухвата скуп свих капацитета, односно
извора и производних механизама за добијање и дистрибуцију енергије. Пре
свега, мисли се на искоришћавање природних (тзв. алтернативних) извора
енергије (сунчеве светлости и топлоте, рада ветра, кретања и топлоте воде),
односно на вађење, прераду, дистрибуцију и експлоатацију природних
енергетских сировина (руда, гас, нафта и нафтни деривати),
термомеханичку и нуклеарну енергију.
Енергетика у ширем значењу представља читаву привредну делатност
оквиру које се експлоатишу енергетски извори, производи комерцијална
енергија и обавља њена дистрибуција. С обзиром на универзалност примене
енергије у свим врстама производње и широкој потрошњи, енергетици се даје
примат у економском развоју. Највећи потрошач енергије је индустрија, па
саобраћај, потом широка потрошња, пољопривреда и комунална потрошња.
Једна од најозбиљнијих опасности њиховом несметаном функционисању је тзв.
енергетска криза. Реч је о кризи у снабдевању привредне и друштвене
Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Кривично право – посебни део, Полицијска академија, Београд, 2002, стр. 195, 197.
Економска и пословна енциклопедија, стр. 1 209–1 210. Према Уставу (члан 82), економско уређење у Републици
Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности
привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине. Република Србија је јединствено
привредно подручје са јединственим тржиштем робе, рада, капитала и услуга.
потрошње довољним количинама енергије уз приступачне цене. Најчешће

је узрокована природним факторима (ограниченост и исцрпљеност
ресурса), неравномерном расподелом између произвођача и потрошача
енергије, политичким факторима у које спадају различити интереси и
несугласице између земаља произвођача и земаља потрошача енергије,
неусклађеност односа између економски развијених земаља и оних које су
економски неразвијене и слично.65
обзиром на поменути значај, друштва и државе штите националну
привреду и енергетику од дисфункције, стагнације и регресије, као и од свих
угрожавања која су уперена против друштвених односа у процесу производње
расподеле. То се постиже националном економском и енергетском
политиком и казненим законодавством.
Економска политика је скуп активности државе којима се усмерава
понашање привредних субјеката и корисника њихових производа и услуга
ради остваривања одређених, унапред постављених циљева у одређеном
периоду. Држава остварује извесну контролу над функционисањем
привреде. Циљеви су привредни раст и развој, стабилност тржишта и цена,
равнотежа у размени робе и услуга са иностранством, и што већи степен
запослености радно способног становништва. Привредни раст и развој су
раст личне потрошње и побољшавање услова живота и рада становништва
уопште, развој појединих привредних грана, привредних региона,
отклањање секторске неравнотеже.66
Стога је и оправдан приступ по којем је „економска безбедност очување
структуралног интегритета и способности стварања просперитета и интереса
политичко-економског ентитета у контексту различитих спољних ризика и
претњи с којима се суочава у међународном економском поретку. Два су
дискурса: микроекономска безбедност (појединци, породице, локална
заједница) и макроекономска безбедност (држава)“.67
Национални енергетски систем је очигледно у функцији привредног
система, али и осталих државних ресора и сфера друштвеног живота. Због
тога, а првенствено због значаја за систем безбедности, развој и заштита
привредног и енергетског система свакако су витални национални
приоритети и интереси сваке модерне државе, које теже економској и
енергетској стабилности, самосталности и безбедности.
Економска и енергетска безбедност је заштићеност економских и
енергетских потенцијала од физичког угрожавања, као и одсуство опасности
које могу да угрозе економску и енергетску стабилност и самосталност.
Економска и пословна енциклопедија, стр. 363.

Од економске безбедности треба разликовати везу економије и безбедности, која може да буде тројака и укључује:
економику војне безбедности (војно-безбедносну економику – наменске, производне, техничко-индустријске,
инфраструктурне и трошковне аспекте подршке војној способности), подређивање економске политике интересима
безбедносне политике (примена спољнополитичких економских мера као подршка остваривању спољнопилитичких
циљева) и подређивање безбедносне политике економским интересима (стварање света који је безбедан за ширење
капиталистичких активности (држава хегемона)). Dent, C. M.: Ekonomska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije
(prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 233−234, 236.
Економска и енергетска стабилност подразумевају редовно,

регуларно функционисање економског и енергетског система, односно
остваривање жељеног и планираног стања економског и енергетског
развоја, као и њихову перманентну заштићеност и заштићеност интереса
њихових потрошача. При том, енергетска стабилност обухвата енергетску
ефикасност и енергетску доступност.
Енергетска ефикасност је сигурно и ефикасно снабдевање грађана и
других корисника енергијом, односно повећање доступности и ефикасности
снабдевања корисника енергије и модернизација енергетског система
(инфраструктуре и инсталација) чиме се повећава ефикасност употребе
енергије, побољшава функционално и здравствено окружење корисника и
смањује локални и глобални утицај на животну средину. У ужем смислу, то је
енергетска рационалност, односно задовољење енергетских потреба
конзумената уз минимални утрошак енергије или употребом алтернативних
енергената (јефтинији и обновљиви извори енергије). Енергетска доступност
је могућност физичке доступности потребне количине и врсте енергије
корисницима, по цени која не угрожава квалитет живота.
Економска и енергетска самосталност подразумевају националну
независност од страних економија (увоза), међународних донација и помоћи,
као и независност од испорука енерг(ената)ије од стране других држава и
међународних организација. Реч је о економској и енергетској независности,
односно самодовољности, која је национални интерес многих земаља.68
Наравно, такве тежње не би требало да прерасту у тзв. економски и
енергетски национализам (изолационизам), привредну и енергетску
аутократију уз одрицање од увоза и извоза. То је ризик по националну
безбедност, с обзиром на потребе успостављања јединственог међународног
економског и енергетског поретка у оквиру којег би се, по јасно дефинисаним
правилима, размењивали економски и енергетски ресурси и производи. Ово
тим пре што се зна да економски неразвијене и енергетски зависне нације и
државе немају капацитете и моћ да равноправно иступају у међународним
односима, попут богатих и развијених земаља. Стога су и подложније
уступцима на притиске и уцене, што се рефлектује на све нивое безбедности у
држави. Ово, пре свега, због могућности наступања енергетске кризе
(немогућности задовољавања основних потреба за енергентима и енергијом), а
потом и привредне кризе као њене последице.
Најзад, економска и енергетска зависност је неопходност да држава
своје економске потребе и потребе за енергентима и енергијом задовољава
увозом. Реч је о озбиљном ризику наступања економске и енергетске кризе која
би се манифестовала немогућношћу задовољавања основних потреба за
Како је природних енергената све мање, научници многих држава трагају за новим изворима и облицима енергије. То
свакако стимулише и развој индустријске шпијунаже, али и неоколонијалистичких аспирација великих сила које под
формом хуманитарног интервенционизма запоседају и бескрупулозно експлоатишу нафтна поља на подручју
централне Евроазије.
енергентима, те привредном кризом и кризом националне безбедности као

њеним последицама.69
Економска и енергетска безбедност умногоме су условљене нивоом
информационог развоја и безбедности, односно технолошког развоја земље.
Дигитализација и аутоматизација производних и енергетских постројења су
очигледна премиса развоја економске и енергетске моћи земље. И обрнуто:
сиромашне земље нису у материјалној могућности да посвете већу пажњу
технолошком развоју, па су оријентисане ка традиционалним техникама
производње. Тако богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији,
што додатно повећава јаз између „богатог севера и запада“ и „сиромашног југа
и истока“.
Од политичко-безбедносне стабилности земаља економских извозница
извозница енергије зависи и безбедност земаља увозница. Истовремено,
економска и енергетска зависност земаља могу да се злоупотребе за примену
разних облика силе, попут економских санкција и политичких условљавања. Из
тога следи да су економски и енергетски независне земље истовремено и
безбедније, али и да национална економска и енергетска безбедност неретко
зависе од политичке вештине влада. Значи, економска и енергетска зависност
рефлектују се на политичку моћ државе и безбедносне су претње држави и
грађанима – енергетска криза изазива економску кризу, што изазива политичку
кризу. Геолошки и географски фактори у директној су корелацији са
међународном економијом, трговином енергијом и дипломатијом, а тиме и са
националном и међународном безбедношћу.
Најзад, енергетску безбедност је неопходно посматрати и из угла
тзв. нуклеарне безбедности (употреба нуклеарних материја у складу са
међународним и националним нормативама и стандардима, безбедност од
неовлашћеног коришћења нуклеарних материја и нуклеарне енергије,
безбедност од дисфункције нуклеарних и других постројења у којима се
користе нуклеарне материје и енергија) и еколошке безбедности, чије
угрожавање може да буде последица дисфункције енергетских система.
Енергетски систем земље је један од доминантних сектора
националне економије и безбедности. Водећи међународни субјекти
енергетску безбедност сматрају једним од кључних елемената глобалних
односа, али и интеграцијском компонентом у функцији њихове
безбедности. Због неравно-мерне геопросторне заступљености извора
енергије, енергетика је геострате-шки и геополитички фактор.70
„Економско и енергетско повезивање“ земаља склапањем различитих
трговинско-услужних аранжмана уједно је и један од метода „повезивања
држава и нација кроз економију и енергију“, што је неспоран гарант
„Енергетска, односно „привредна криза“ која је с нафтним шоком почетком седамдесетих година прошлога века
задесила многе земље, као последица нафтног ембарга којег су после рата на Средњем истоку увеле арапске земље,
буквално су поистовећиване са кризом националне безбедности држава погођених ембаргом“. Hampson, F. O.: Исто,
стр. 9; упореди са: Obama, B.: Threats to U. S. Energy Security Jeopardize National Security, National Security (ed. Haugen,
D. M.), GALE, Detroit, 2008, pp. 30–40. Слично се догодило и 2009. и 2010. године када је Русија прекинула испоруку
гаса европским државама због енергетског спора са Украјином.
Mitchell, J: Risks of Import Dependency, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives,
Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 40.
националне и регионалне, односно политичке и геополитичке безбедности.

Између осталог, интеграција земаља Западног Балкана у Европску унију зависи
и од њихове способности прихватања и поштовања стандарда у области
енергетике.71 Супротно, међудржавни економски и енергетски спорови могу да
резултирају озбиљним конфликтима. Ово је посебан безбедносни проблем за
Европу која је највећи светски увозник нафте и гаса, па је и логично да је
енергетска безбедност прва брига Европске уније.72
Истовремено, трага се за алтернативним и обновљивим изворима
енергије (нпр., употреба хидрогена и етанола као погонских горива,
производња биодизела на бази биљних уља итд.), а тежња је и да се повећа
енергетска ефикасност свих потрошача енергије (развој технологије која ће
мањом количином енергије постизати исте или веће учинке). Ове теме су од
великог значаја за Србију, између осталог и због тога што смо ми држава
која, да би створила хиљаду долара бруто домаћег производа, троши око
седам пута више енергије него земље Европске уније.73
„Енергетска брига“ је сваким даном све већа: готово све залихе нафте
чија је експлоатација јефтина (око 60% познатих светских залиха) леже испод
пустињског песка малог броја муслиманских земаља око Персијског залива.
Осим зависности од блискоисточне нафте, посебну забринутост представља
чињеница да се на том тлу развија нови глобални тероризам. Уз то, просечни
Европљанин користи двоструко више енергије него човек на Глобалном југу, а
Канађанин и Американац чак шест пута више. Такође, цена нафте је моћан
инструмент дипломатије принуде. Свет није суочен са несташицом нафте, него
са чињеницом да су нафтне резерве концентрисане у малом броју земаља. Уз
то, предвиђа се да ће се светске енергетске потребе удвостручити у следећих
неколико деценија, али се истовремено не предвиђа удвостручење њене
производње. Очигледно је да ће ресурси у заједничком власништву и њихово
очување бити кључна безбедносна брига у XXI веку.74
Значај економског и енергетског система за националну безбедност је
неспоран, јер је неспорно да су најбогатије нације уједно и најбезбедније, а да
су најсиромашнији народи уједно и најнебезбеднији.75 Вишак вредности који
се ствара у процесу производње неопходан је за организовање и функциони-
сање државног апарата, пре свега, националног система безбедности који је
један од највећих буџетских корисника. По економској моћи земље мери се и
њена моћ у међународним односима, јер директно условљава војну и полити-
Martin, W.: Security and Energy, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program
of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 12.
Данас се увозом обезбеђује око 50% потрошње енергије, а процењује се да ће 2030. године достићи ниво од 70%. Највише
енергената увози се из региона Персијског залива, Русије и Северне Африке. Европски савет је овај проблем окарактерисао
као глобални безбедносни изазов. Безбедна Европа у бољем свету – Европска стратегија безбедности, International and
Security Affairs Centre, Београд, 2006, стр. 6. Ова теза је потврђена и крајем 2008. године када је „свет запао у озбиљну и дубоку
економску рецесију“, а министри земаља чланица Европске уније једногласно констатовали да је енергетска безбедност прва
брига Европске уније и приоритет Европске енергетске заједнице.
Види: Bisconti, G: The U. S. Energy Plan and the Challenges of Oil Market, Energy & Security: Global Challenges –
Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 32.
Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 544–552; Rogers, P.: Mirovne studije, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 59.
Hough, P.: Исто, стр. 92.
чку моћ. Сиромашне земље су „слаби“, а богате земље „јаки“ играчи на

међу-народној сцени. Стога је неспорно да су економска и енергетска моћ
битне детерминанте националне безбедности.
2.3.9. Национални информациони ресурси
Национални информациони ресурси обухватају тоталитет информационог
знања (о савременим информационим технологијама и њиховој употреби, као и
дигитализовано знање из других сфера друштвене делатности и свести), информационе
материјално-техничке капацитете и инфраструктуру у поседу нације, као и њихово
партиципирање у глобалним информационим процесима и односима. Основа су
националне информационе моћи, засноване на степену технолошког развоја
(технолошка моћ), односно на стратешкој предности у односу на друге државе коју
субјекти безбедности достижу правовременим и објективним обавештајним подацима и
информацијама (информациона моћ у ужем смислу).
Очигледан је значај и утицај информационе технологије на све сфере
савременог живота. Суочавајући појединце, друштва, нације, државе и
међународну заједницу са изазовима адаптирања, иновирања и реаговања на
прилике и могућности које им се указују, информациона технологија врши
неумитну трансформацију (информациона револуција) из индустријског у
информатичко друштво, најављујући нову дигиталну еру. „Све што се ради –
аутоматизује се, све што вреди – дигитализује се“. Готово сва догађања
укључиваће коришћење рачунара, а најразноврсније друштвене вредности, у
опсегу од минорних до виталних, трансформисаће се у тзв. кибердобра. Улога
значај информационих система у раду савремене државне управе (e-
government), пословања, здравства, научно-образовног рада, система
националне безбедности и одбране су неспорни и пресудни. Истовремено,
повећана је њихова рањивост од разних појава које теже њиховој деструкцији.
Стога је неспорно да су национални информациони ресурси у функцији осталих
друштвених вредности, али и да су сами постали вредност савременог друштва.
Због тога им се и мора пружити стратешка заштита.76
Савремено, технолошко-информационо доба је помакло средиште
националних вредности и интереса који попримају нову форму, садржај и
значај. Традиционално поимање концепције заштите и остваривања државних
и националних вредности и интереса засноване на одређеним стратегијама,
кроз извесну политику и посредством одређених средства, радикално је
измењено: вредност информације повећана је у савременој глобалној
економији, због чега је прерасла у нову вредност и постала стратешко
национално добро; интелектуални капитал и интелектуални рад добијају
превагу над материјалним капиталом и физичким радом, а националне
економије су, више него икада, зависне од информационих система; глобалне
информационе мреже олакшавају међународну економску
Петровић, С.: О неопходности националне стратегије заштите кибер-простора, Наука – Безбедност – Полиција, број 2,
Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2006, стр. 3–28; види и – Technologies of (In)Security – The Surveillance of
Everyday Life (eds. Aas, K. F., Gundhus, H. O., Lomell, H. M.), Routledge, London, 2008; Jordan, T., Taylor, P.: Hacktivism and
Cyberwars – Rebels with a Cause?, Routledge, London, 2008.
сарадњу која је, нарочито у делокругу мултинационалних компанија, све

независнија од националних влада, чиме традиционални суверенитет држава-
нација губи значај; информационо доба подиже важност политичких над
безбедносним интересима, а технолошки неототалитаризам озбиљно угрожава
старе тоталитарне режиме – технологија савременог доба пред-ставља оруђе
превентивне дипломатије које помаже у промоцији људских права и
демократије; економска безбедност и просперитет држава зависе од
мултинационалних компанија које посредством информационе технологије
искоришћавају националне државе једне против других у потрази за већим
профитом при чему их, због интернационалне сфере деловања, није могуће
позвати на националну одговорност, нити је могуће суверено контролисати
светско тржиште; киберпростор постао је ново поље ратовања и тероризма, а
суверене нације које немају сателите више не могу да следе сопствене интересе
путем ратова (оружја информационог доба поништавају војни принцип масе;
киберратовање не захтева бојно поље нити посебно обучене војне јединице;
тешко је приметити почетну офанзиву која долази „ниоткуда“ и бранити се од
ње, при чему се непријатељ физички не уништава, већ парализује и
контролише); дигитализовано знање је богатство које може само да се увећава,
не и да се троши; владе које преузимају вођство у обликовању информационих
мрежа и лоцирају чворове међународних мрежа унутар својих граница стичу
огромне погодности и предности на међународној економској, политичкој,
телекомуникационој и „другим сценама“, а тиме и у сфери националне
безбедности итд.77
Данас је остваривање националних вредности и интереса заправо
концепција употребе знања која подразумева циљеве кооперативне и
динамичне конкуренције на међународној сцени, контролу мрежних
чворова међународних комуникација и организацијску прилагодљивост, и
захтева ресурсе у виду вредних информација побољшаних искуством. Стога
су и безбедност и интегритет киберпростора важни и витални национални
интереси. То условљава измене у досадашњем поимању стратегија
националне безбедности које морају да уваже информациону димензију
живота друштава, држава и међународне заједнице.78
Данашња успешна концепција безбедности захтева уравнотежење циљева,
начина и средстава концепцијске употребе дигитализованог знања. Без обзира на
то да ли употребљавамо политичке, економске, војне или информа-ционе елементе
националне моћи, државним и националним стратешким циљевима најбоље се
служи кроз сaрадњу у обликовању робусних информацио-них мрежа које промичу
динамичку конкуренцију и побољшавају заједничко деловање. С обзиром на
информациону глобалну међузависност, државе ће
77
Националне вриједности и национални интереси у информацијском добу, http://zaklada-
hanzekovic.ijf.hr/2003/slucaj.pdf; Maggio, E. J.: Исто, стр. 301–324. Види и – Keohane, R. O., Nye, J. S. Jr.: Power,
Interdependence and the Information age, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge,
London–New York, 2006, pp. 187–194; Karatzogianni, A.: The Politics of Cyberconflict, Routledge, London, 2008;
Williams, M.: Virtually Criminal, Routledge, London, 2008; Derian, J. D.: Virtuous War – Mapping the Military-
Industrial-Media-Entertainment Network, Routledge, New York, 2009.
Националне вриједности и национални интереси у информацијском добу.
тежити да буду примарне архитекте и посредници у мрежним операцијама.

Информационе мреже ће бити пожељна мета напада многих носилаца угро-
жавања безбедности, што ће представљати истовремени напад на појединца,
државу, међународну заједницу, односно друге (првенствено привредне)
субјекте који се протежу на овим нивоима. Уравнотежење националних
циљева, начина и средстава за њихово достизање, као и концепцијска употреба
знања, први су корак ка правим стратешким одлукама у сфери националне
безбедности у новом информационом добу.79
Савремено поимање националне, али и других нивоа безбедности
незамисливо је без сектора тзв. информационе безбедности. То није само
један од сектора безбедности, већ је и пресек свих сфера безбедности у
којима информационе технологије заузимају важно место. Информациона
безбедност је, дакле, интегрална компонента националне безбедности која
подразумева стање заштићености животно важних вредности и интереса
личности, друштва и државе у информационој сфери од спољашњих и
унутрашњих опасности (ризика), односно стање заштићености
информационе средине друштва које омогућава њено формирање,
коришћење и развој у интересу грађана, организација и државе.80
Конкретније, информациона безбедност је заштићеност националних
информационих ресурса и потенцијала од физичког угрожавања, уз одсуство
опасности које могу да угрозе информациону стабилност и самосталност.
Информациона стабилност је редовно, регуларно функционисање
информационих система националних субјеката, уз постојање услова да се
они развијају и остварују жељене и планиране циљеве, као и њихова
перманентну заштићеност и заштићеност интереса корисника њихових
услуга. Значи, информациона стабилност подразумева информациону
ефикасност и информациону доступност.
Информациона ефикасност је сигурно и ефикасно функционисање
информационих система државних и недржавних актера и њихово
правовремено снабдевање неопходним информационим и електронским
производима. Информациона доступност је могућност физичке доступности
потребних електронских производа који су похрањени у сопственим
електронским базама или у базама умрежених субјеката. Условљена је
степеном информационе самосталности, односно независности државних и
Исто.
Шездесетих година прошлога века у САД је развијен концепт тзв. комуникационе безбедности (COMSEC –
communication security). Са појавом рачунара седамдесетих година, развијен је и концепт компјутерске безбедности
(COMPUSEC – computer security). Крајем осамдесетих година, COMSEC и COMPUSEC су обједињени у
информациону безбедност (INFOSEC – information security), чиме се настојало интегрисању раније одвојених сфера
безбедности особља, компјутерске безбедности, комуникационе безбедности и оперативне безбедности. Акценат
информационе безбедности стављен је на спречавању неауторизованог приступа информационим системима, чиме
су гарантовани поверљивост, интегритет и расположивост информација, као и спречавање лишавања услуга
ауторизованих корисника, укључујући неопходне мере детекције, документовања и отклањања таквих претњи.
Истовремено, информациона гаранција (IA – information assurance) подразумева аутентичност и непорицљивост
информација која, за разлику од информационе безбедности, обухвата и оперативност и осетљивост на време,
односно детекцију и реакцију на којима се заснива концепт информационог ратовања и одбрамбених информационих
операција (DIO – defensive information operations). Петровић, Л.: Информациона сигурност у савременом свету, Инфо
М – Часопис за информационе технологије и мултимедијалне системе, број 24, Факултет организационих наука,
Београд, 2007, стр. 10–11.
недржавних актера од иностраних информационих ресурса. Стога је

информациона самодовољност витални национални и државни интерес
многих друштава и земаља. Супротно, информациона зависност од „увоза“,
као и могућност наступања информационе кризе због немогућности
задовољавања информационих потреба (чак ни „увозом“), озбиљни су
ризици по националну безбедност.81
Због све већег значаја информационих технологија за савремено
човечанство, реално је очекивати предоминацију овог сектора националне
безбедности у догледној будућности. Истовремено, приметни су зачеци
концепата регионалне и универзалне информационе безбедности.82
2.3.10. Здрава животна средина
Здрава животна средина је значајна за живот човека, његово здравље,
исхрану, ментални и физички развој, привредну делатност, рекреацију,
креативност и самоафирмацију, стварање културних вредности итд. Повезана
је са националним и међународним економско-енергетским и
јавнофинансијским сектором, али и људским правима, те укупном
националном, међународном и глобалном политиком и безбедношћу.
Истовремено, није омеђена државним границама, па последице њеног
угрожавања могу да поприме међународне, континенталне и глобалне размере.
Све то чини је важним изазовом међународних односа.
Очигледна је корелација између животне средине и безбедности
појединца, друштва, државе и међународне заједнице. Зато не чуди што се
сфера њене заштите и унапређења, односно спречавања, санирања и сузбијања
последица њене деградације назива еколошком безбедношћу. Реч је о значајном
сектору глобалне и људске безбедности, односно о садржају тзв. бочног
ширења истраживачког поља националне безбедности.83
Синтагма „еколошка безбедност“ је релативно нова у језику
безбедносних наука. Почела је да се користи када је Генерална скупштина
Уједињених нација 1987. године, на предлог председника СССР-а Михаила
Горбачова и као реакцију на чернобиљску катастрофу, усвојила Резолуцију о
међународној еколошкој безбедности. Светска комисија за животну околину и
развој (тзв. Брундтландова комисија) је у свом извештају „Наша заједничка
будућност“ исте године предложила да се „појам безбедности, који се
традиционално схвата у светлу политичких и националних претњи
суверенитету, прошири тако да укључи и све веће утицаје еколошких изазова,
притисака и претњи на локалном, националном, регионалном и глобалном
О концепту информационе безбедности опширније, у – Мијалковић, С., Арежина-Ђерић, В., Бошковић, Г.:
Корелација информационе и националне безбедности, Злоупотреба информационих технологија и заштита –
ЗИТЕХ ‘10, ИТ Вештак – Удружење вештака за информационе технологије, Београд, 2010, стр. 1–16.
Реч је о доношењу серије међународних аката и формирању међународних организација и специјализованих агенција за
заштиту информационих ресурса, под окриљем Европске уније, Савета Европе, Азијско-пацифичке кооперације, Организације
америчких држава и Уједињених нација. Опширније, у – Васић, Д.: Информациони рат и међународно право, Правни живот
– часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 1 051–1 069.
Опширније, у – Barnett, J.: Ekološka sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb,
2010, str. 210−232.
нивоу“.84 Разлог томе је што се ефекти „чернобиљског синдрома“ могу

исказати као – „акцидент било где, значи акцидент свуда“!85
Еколошка безбедност је интегрална компонента безбедности
појединца, друштва, државе и међународне заједнице, а резултанта је
узрочно-последичних односа појава стварања и угрожавања безбедности, с
једне стране, и животне средине, с друге стране. Животну средину чини
геопростор у којем човек битише, односно земљиште, вода, ваздух, макро и
микро биљни и животињски свет и инфраструктура коју је створио човек.
Овако схваћена, еколошка безбедност има две компоненте:
безбедност животне средине, тј. њена заштита, одржање и
унапређење (заштита животне средине), односно њено угрожавање
појавама природног, људског и/или техничко-технолошког порекла (ризици
и претње животној средини) и
безбедност живог света (људи, држава, међународне заједнице и
планете), односно угрожавање њихове безбедности појавама деградиране
животне средине (еколошки ризици и претње).
ЕКОЛОШКА
БЕЗБЕДНОСТ ЖИВОГ СВЕТА
(ЉУДИ,
ЖИВОТНЕ ДРЖАВА,
СРЕДИНЕ РЕГИОНА,
ПЛАНЕТЕ)
Слика 12 - Компоненте еколошке безбедности

Значи, еколошка безбедност је мултифакторски, вишеслојни,
вишезначни и вишесадржајни феномен. Појаве угрожавања животне средине
истовремено су изазови, ризици и претње по вредности и интересе који су
референтни објект заштите више различитих концепата безбедности. Такво
стање условљава и комплексност безбедносних механизама за превенцију и
сузбијање еколошких проблема, односно за отклањање насталих последица. На
првом месту, то је еколошка политика државе и њен нормативни систем,
односно систем заштите животне средине.
Еколошка политика (екополитика – укрштање екологије и политике) је
организована друштвена делатност којом се, посредством државе и
84
UNEP: Report of World Commision on Environment and Development – Our Common Future,
www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?DocumentlD=100&ArticlelD=1691&l=en. „Еколошка безбедност је сложен
процес супротстављања угрожавањима из било ког извора и било које врсте компонената природне целине укључујући и
људско друштво, при чему се остварује оптимални степен заштићености од опасности по егзистен-цијалне потребе и интересе.
Односи се на све компоненте које чине укупност планетарног и ванпланетарног, живог и неживог света.“ Арежина-Ђерић, В.:
Проблеми мерења еколошке безбедности, МТС Гајић, Београд, 2010, стр. 172.
Skinner, R.: Is the Canary Nodding Off?, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program
of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 25.
друштвених, посебно политичких организација, усмерава однос друштва

према природи, с циљем заштите и унапређивања човекове животне
средине. Одређена је политичким и економско–социјалним принципима:
политички принципи еколошке политике омогућују
функционисање еколошке политике (принцип демократичности, јавности,
добровољности, активности и преговарања), на рачун настојања која је коче
(недемократичност, тајност, присила, неактивност и конфронтирање);
еколошко-социјални принципи еколошке политике су усаглашавање
привредног развоја са еколошким могућностима, употреба достигнућа научно-
технолошког прогреса у складу са захтевима очувања еколошке равнотеже,
стварање система потреба чије задовољавање неће доводити до деградације
животне средине и планирање природног прираштаја становништва у мери у којој
га природни системи и технологија могу подржати, а да у социјалном и природном
систему не долази до великих промена и последица.86 Еколошка политика је
елемент политике националне безбедности Републике Србије. 87
Истовремено, еколошка безбедност се не може и не сме посматрати
независно од економског и енергетског система земље, а тиме и националне
безбедности: за економску и енергетску политику Србије је веома значајно
успостављање везе између економског раста, енергетских ресурса и заштите
животне средине. Зато држава спроводи политику доношења националних
прописа, усвајања међународних докумената, прописа и стандарда, формира и
ангажује специјализоване органе и тела којима настоји да заштити и унапреди
животну средину. То непосредно и неспорно потврђује да је здрава животна
средина витална национална и државна вредност.
Једна од глобалних стратегија заштите животне средине познатија
је као одрживи развој. Она подразумева конципирање и спровођење
прогресивне националне и међународне економске, социјалне и еколошке
политике с циљем ефикасног унапређења животног стандарда (националног
и светског) становништва, развоја свих сфера друштвеног живота и
задовољавања актуелних потреба на начин којим се не угрожавају животна
средина и природни ресурси који ће и будућим генерацијама омогућити да
задовоље своје потребе.
Најзад, поменућемо и две нове идеје: енвиронменталну безбедност
(концепција по којој су претње глобалним животним системима подједнако
опасне као и оружани сукоби) која се усредсређује на прекограничну природу
изазова у очувању животне средине, чиме се нарушава економско благостање
држава и квалитет живота које све владе желе својим грађанима88, као и
еколошку интелигенцију, учење о посредном утицају деградиране животне
средине на личну безбедност људи посредством хране коју свакодневно
конзумирају и производа које користе.89

Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 541; Dalby, S.: Environmetal Security, University of Minnesota, Minneappolis, 2002.
Големан, Д.: Еколошка интелигенција – познавање скривених утицаја онога што купујемо (превод: Цвијановић,
И.), Геополитка издаваштво, Београд, 2010.
Према нашем Уставу (члан 74), свако има право на здраву животну
средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању. Свако, а
посебно Република Србија и аутономне покрајине, одговоран је за заштиту
животне средине; свако је дужан да чува и побољшава животну средину.90
2.3.11. Национално јединство и политичка стабилност
Национално јединство не подразумева етничку, верску, расну,
сталежну или сличну хомогеност становништва. Напротив, реч је о контину-
ираној тежњи ка изградњи јединствене друштвене свести и уједињавању
друштвених снага и процеса (идеја, ставова, мишљења, захтева, одлука и
акција) свих, по много чему различитих друштвених група у оквиру нације
(народа, становништва), који су заштитнички и прогресивно усмерени ка
виталним државним и националним вредностима и интересима.
Ова вредност је у функцији достизања осталих вредности и интереса.
Неопходна је за вођење унутрашње политике и за решавање унутрашњих
националних проблема. Нарочито је важна у сфери спољне политике
реализовања државних и националних интереса. У том смислу, битна је
приликом доношења важних државних одлука од којих може да зависи развој,
па и опстанак осталих вредности и интереса државе и друштва.
Стање националног јединства је у многим друштвима далеко од
жељеног. Највећи камен спотицања у његовом достизању је непостојање
јединственог националног идентитета, али и одсуство толеранције између
друштвених група и доминантних политичких струја које промовишу
различите вредности и интересе, као и недовољно присутни и изражени
национални понос и достојанство. Такво стање не само да може да доведе
до националне и политичке неслоге, већ и до озбиљних унутрашњих и
међународних конфликата.
Стога би се национално јединство могло дефинисати и као сагласност
компромис већине у друштву у погледу успостављ(ених)ања система
виталних државних и националних вредности и интереса, као и у погледу
приоритета и начина њиховог достизања, очувања и унапређења. Истовремено,
политичко јединство је све то, али на нивоу заступљених (макар већине
доминантних) политичких струја. То значи и да би одлуке и потези највиших
политичких одлучилаца, нарочито уколико је реч о питањима од виталног
друштвеног и државног значаја, свој легитимитет требало да црпу из подршке
већине становништва коју би, ако је то неопходно
могуће, требало верификовати на демократском референдуму.
Везивно ткиво националног јединства управо су национални
идентитет, национална култура и идеологија. У том смислу, велику улогу у
достизању националног и политичког јединства имају домаћи, а неретко и
страни политички ауторитети, ауторитети из света науке, уметности, културе,
С циљем унапређења еколошке безбедности, наша земља настоји да прати светске трендове у тзв.
зеленом законодавству. Уз то, Кривичним закоником Републике Србије (глава XXIV) инкриминисана
је група Кривичних дела против животне средине.
књижевности, спорта, медији. Они свакако могу да буду и фактори

политичке стабилности, која је продукт националног јединства.
Политичка стабилност, као одсуство озбиљних политичких
турбуленција (неслоге, превирања и сукоба), битан је услов за развој и
достизање готово свих друштвених вредности. Чести политички потреси
изазвани раздорима унутар националне политике дестабилишу друге сфере
друштвеног и државног живота.91
Проглашавање и прихватање националног интереса као највишег и
апсолутно приоритетног, и грађење националног јединства и политичке слоге
око тог интереса, те хомогенизација нација на тој основи, има далекосежне
политичке реперкусије. Међутим, идеолошко хомогенизовање нације око
јединственог националног интереса може да се покаже као врло ефикасан
инструмент транспоновања унутрашњих конфликата и сукоба интереса на
спољни план. Такав национални и политички програм може да резултира
привидом потпуне хармоније интереса унутар нације и да доведе до сукоба
интереса са другим нацијама на међународном плану.92
Историји нису непознати случајеви у којима је национално јединство
постизано идеолошко-политичком индоктринацијом маса и потенцијалних
политичких ауторитета о непријатељству других нација, те о потреби
јединственог реаговања ради заштите националних вредности и интереса.
Циљеви политичких елита у таквим ситуацијама су заправо били да, око
фетишизираног и апсолутизованог националног интереса, најнепосредније
јачају неконтролисану и апсолутизовану власт над нацијом.93 Управо због тога,
национално јединство као државна и национална вредност морала би да
оствари тесну кохабитацију са националном толеранцијом.
2.3.12. Национална толеранција
Толеранција је трпељивост другачијих мњења и мишљења, нарочито
религиозних убеђења, политичких и филозофских погледа. То је слобода
савести, али и слобода онога ко мисли другачије. Стога помаже развитку
хуманости и мирољубивом решавању друштвених и личних сукоба. Могућа је
само у демократском и плуралистичком друштву. То није незаинтересованост
равнодушност према свету и друштву, него аутономна критичка свест која
је способна да у тренуцима сукоба са разумевањем прати и поштује мисли
и осећаје других, да у поступцима с другим има обзира и да та обзирност
представља аутономан чин.94
Национална толеранција је, према томе, трпељивост једне државе и
друштва и уважавање политичких, економских, религијских, културних и
осталих различитости других држава и њихових друштава, као и трпељивост
На пример, утичу на макроекономску стабилност, тако што су главни репер страним инвеститорима
приликом економског улагања, утичу на потражњу или на цене акција на берзи и тржишту некретнина итд.
Пашић, Н.: Нација и национализам, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена
администрација, Београд, 1993, стр. 714, 719.
Исто.
Тадић, Љ.: Исто, стр. 213–214.
уважавање различитости између друштвених група унутар државе или

нације. Најчешће се заснива на принципу реципроцитета.95
Продукт националне толеранције је тзв. унутрашња и међународна
мирољубива коегзистенција друштвених група и нација које су различитог
идентитета, а која се заснива на међусобном уважавању различитости,
попустљивости и трпељивости. Наравно, попустљивост и трпељивост нису
бесконачне, већ су ограничене националним поносом и достојанством.
Одсуство толеранције најчешће доводи до различитих конфликата, па
отворених сукоба. Историји није непознато етикетирање појединих
народа као (не)толерантних или (не)конфликтних. Због тога се на изградњи
националне толеранције мора континуирано радити, пре свега,
унапређењем културе, објективним приступом религији, пацификацијом
идеологије и искорењивањем екстремног национализма.
домаћој теорији безбедносних наука национална толеранција, а
ни национално јединство, понос и достојанство, нису квалификовани као
националне вредности. Можда је и то један од разлога због којих је у својој
прошлости српски народ, доследан свом националном поносу и
достојанству, био испровоциран и увучен у многе конфликте.
Уставом Републике Србије (члан 81) апострофирана је дужност
државе да у области образовања, културе и информисања подстиче дух
толеранције и међукултурног дијалога, као и да предузима ефикасне мере
за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим
људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички,
културни, језички или верски идентитет.
2.3.13. Национални понос и достојанство
Понос је лично схватање о релативно високој вредности своје
личности, њених улога и статусних обележја.96 Реч је о субјективној појави,
осећају који је заснован на самооцени (самовредновању).
Национални понос је пријатно осећање самозадовољства и
самопоштовања које се јавља у ситуацији када појединац, друштво и/или
држава неким својим ставом, одлуком или поступком оставе позитиван утисак
и изазову поштовање, одобравање и дивљење других појединаца, група,
друштава, држава и наднационалних ентитета, а истовремено и сами себе
доживљавају као вредне, као личности/бића чије је владање у складу са
властитим идеалним ја. Антиципација је заслужене похвале, подршке и
признања средине, а као национална емоција везана је за самооцену.97
Национална свест и духовност које проистичу из националне културе
религије, национална културна и научна заоставштина и допринос светској
културној и научној баштини, као и заслуге државе и друштва у унапређењу
међународног мира, безбедности, сарадње и свеколиког напретка, доприносе
Реципрочност толеранције једне државе, нације или групе значи да она зависи од толеранције других држава,
нација, етничких, верских, расних и других група.
Крстић, Д.: Исто, стр. 483.
Упореди – Требјешанин, Ж.: Исто, стр. 350.
изградњи националног поноса. Снажан национални идентитет подстиче

појединце и групе да се с поносом идентификују као припадници одређене
нације. Тако „национални понос изграђује моралну обавезу да се помаже земљи
и нацији“.98 Истовремено, национални понос је и продукт уздржаности,
односно неутралности по питањима које се дотичног друштва и државе не тичу,
као и постизања личног успеха уважавањем позитивних прописа, стандарда и
режима и на начин којим се не стичу непријатељи.
Понос може да буде објективно заснован, када га конституишу
реалне вредности, односно необјективан, када је творевина необјективне
самооцене, намерног или случајног погрешног самовредновања заснованог
на злоби, заблуди, незнању или одсуству виности.
Објективно заснован национални понос је резултат искреног и
самопрегорног ангажовања друштва и државе у остваривању националних и
међународних вредности. Уважавање напора и труда државе од стране
субјеката међународних односа доприноси изградњи националног поноса, што
подстиче свеколики национални прогрес. Међутим, често су национални
напори и њихови резултати оспоравани или негативно оцењени што, осим
слабљења националног поноса, доводи и до пада националног морала и
мотивације или до вишедимензионалне националне стагнације/регресије.
Необјективно заснован национални понос може да добије
предимензиониране форме и да омета међугрупне, међунационалне и
међудржавне односе. Често подстиче национално потцењивање других
држава и нација и стварање слике о њима као мање вредним члановима
међународне заједнице које треба игнорисати, изопштити из устаљених
међународних токова, „преваспитати“ применом широког спектра
отвореног или латентног међународног насиља или уништити.
За разлику од националног поноса, који је превасходно субјективна
појава, национално достојанство је детерминисано и извесним објективним
факторима. Реч је о части, угледу и општем међународном положају који једна
држава и нација заузимају на међународном плану. Значи, национално
достојанство је неприкосновеност части, угледа, међународног положаја и
осталих виталних националних вредности и интереса, односно њихово
уважавање и поштовање од стране других нација и држава.
Односно, национално достојанство је доследност у поштовању и
заштити сопствених и уважавању туђих друштвених и државних вредности
и интереса, што подразумева и непопустљивост пред појавама и процесима
који их угрожавају. То у одређеним ситуацијама може да изроди велике
морално-безбедносне дилеме: да ли непопустљиво држати до националног
достојанства, по цену да тиме национална безбедност ипак буде угрожена
нападом на друге друштвене вредности?
Истовремено, историји је познато недостојанствено поступање неких
држава које су се, зарад личних интереса, стављале на страну земаља агресора
у сукобима који са њима нису имали никакве везе, односно које су увек биле
Духачек, А.: Успон и пад југословенске обавештајне службе – исповест обавештајца, Grafopress, Београд, 1992, стр. 167.
савезници јачих, немилосрдно експлоатисале „невољу дојучерашњих

земаља пријатеља“, мешале се у унутрашња питања трећих држава,
реаговале када за то нису биле позване итд., зарад личних интереса. Реч је о
тзв. превртљивим – недостојанственим државама.
Част и углед су моралне компоненте човекове и националне
личности, које се изражавају на појединачном, групном, националном и
међународном нивоу. Без њих нема, нити може бити човека, нације и
државе, јер су оне одраз њихових свеукупних вредности. С обзиром на то
да су саставни део националне личности, напад на њих је и напад на
национални интегритет. Осим тога, част и углед су и категорије које су
међусобно нераздвојне јер представљају два израза истих вредности:
– част је скуп нематеријалних вредности које наведени ентитети
поседују својим постојањем, и унутрашњи је одраз њихових вредности;
– углед је јавно признање појединцу, групи, нацији и држави за њихове
напоре и поступке у погледу достизања, заштите и унапређења националних и
међународних вредности. Као одраз нематеријалних вредности, стиче се
историјском акумулацијом квалитета личног ангажовања
резултата који су проистекли из тих ангажовања.99
Небројено је примера повреда части и достојанства нација и држава
у домаћој и светској историји: увреде, клевете, уцене, условљавања,
потцењивања, игнорисања и слични поступци држава, међународних
организација, неформалних друштвених група итд. Познате су и бројне
бескомпромисне решености да се национални понос и достојанство заштите
по сваку цену.100
Угрожавање националног поноса и достојанства иницирају извесне
процесе националног задовољења увређених држава. Некада су за то довољни
дипломатија и (национално) извињење, некада арбитража треће државе,
међународне организације или другог међународног ауторитета, а некада се
национално достојанство брани и применом оружане силе. Избор из не тако
Упореди са – Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Исто, стр. 135–137.

Нећемо се обазирати на скорашње догађаје, с обзиром на то да о њима суд историје још нема јединствен став (нпр., догађаји
који су претходили НАТО агресији на СРЈ). Уместо тога, осврнућемо се на догађај од пре једног века. Када су припадници
„Младе Босне“ убили Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године, Аустроугарска монархија је оптужила Србију за
саучесништво у атентату и упутила јој ултиматум 23. јуна исте године дајући четрдесетосмочасовни рок српској Влади да га
прихвати или одбије. Ултиматум је био „најстрашнији документ који је дипломатија икада сачинила“, а његов садржај такав
да га ни једна суверена држава не би прихватила. Имао је десет тачака и захтевао је од српске владе да се обавеже на следеће:
да се забране све публикације са текстовима против интереса Аустроугарске; да се распусте народна одбрана и друга удружења
која раде против Аустроугарске; да се из наставе у школама избаци све што служи пропаганди против Аустрогарске; да се из
војске уклоне сва лица која су крива за пропаганду против Аустроугарске; да се у Србији прими сарадња краљевске владе ради
угушивања превратничког покрета против територијалног интегритета Аустроугарске монархије; да се отвори судска истрага
над оним присталицама у завери које се налазе на српској територији, а да органи аустроугарске владе узму учешће у овој
истрази; да се одмах притвори мајор Воја Танкосић и службеник Милан Цигановић, као саучесници у атентату; да се спречи
дотурање оружја преко границе и да се отпусте и казне лица која су атентаторима омогућила прелаз преко границе; да се
обавести аустроугарска влада о непријатељским изјавама српских представника у иностранству после атентата и да се одмах
извести Беч о извршењу ових мера. Српска влада је у року од два дана припремила свој одговор на ултиматум прихватајући
све захтеве осим непосредног учешћа аустроугарских органа у истрази поводом атентата у Сарајеву, после чега је
монархистичка влада одмах прекинула дипломатске односе са Србијом. Црногорски краљ Никола поручио је 27. јула српском
регенту: „Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и
независност народну... Судбина Србије је и наша судбина.“ Исход Првог светског рата, који је тада започет, свима је добро
познат. Вилић, Г.: Исто, стр. 9–12.
широког опсега метода националног задовољења умногоме је условљен

националном моћи и политиком, механизмима међународне безбедности, али
националном толеранцијом и спремношћу супротне стране на сарадњу.
Најзад, национални понос и достојанство су објект самопоштовања и
поштовања. Неадекватним понашањем државе и друштва наводни
национални понос и достојанство прерастају у националну срамоту, и
сигурно неће изазвати поштовање других.
Нашим Кривичним закоником санкционише се свако ко јавно изложи
порузи нашу земљу, заставу, грб или химну (члан 173), односно ко јавно изложи
порузи лице или групу због припадности одређеној раси, боји коже, вери,
националности, етничког порекла или неког другог личног својства (члан 174), али
и онај ко јавно изложи порузи страну државу, њену заставу, грб или химну, односно
међународну организацију чија је Србија члан (члан 175).
2.3.14. Национални идентитет
Национални идентитет је једна од традиционалних крунских
друштвених вредности. Његова повезаност и делимична подударност са
националним менталитетом и културом значајна је за социјални, полити-чки
и економски развој, демократизацију, владавину права, међународне односе и
друге факторе безбедности људи и држава. Међутим, глобали-зацијски токови
у другој половини XX века довели су у питање његов значај.101
одређењу националног идентитета мора се поћи од појмова
идентитета и етницитета, уз уважавање изложених знања о социјеталној
безбедности, појму нације и односа националне и других нивоа безбедности.
Етницитет (етничка група) је део друштва који се од његове
већине разликује у некој комбинацији следећих одредница: језик, вера, раса
и земља порекла с њеном културом. Тако себе виде и доживљавају и њени
припадници. Они суделују у заједничким активностима изграђеним око
(стварног или митског) заједничког порекла или културе. Етнички
идентитет је „осећај и ознака припадности етничкој групи“.102
Дакле, национални идентитет је део социјалног идентитета, односно
скуп свих обележја националног бића – државе и њеног друштва које живи
унутар и ван ње а које се са њом поистовећује, по којима се недвосмислено
препознају и разликују од других држава и њихових друштава. Истовремено,
то су и субјективни осећаји блискости и припадности држави и друштву, те
осећаји дужности промовисања, унапређења и заштите друштвених и
Евидентна је забринутост многих европских народа од могућег губљења идентитета, па је ово питање почело да се разматра
из угла круцијалних фактора друштвене и националне безбедности, односно као „озбиљна невојна претња безбедности
нације“. Weaver, O.: European Security Identities 2000, стр. 369; види и – Култура је важна – како вредности уобличавају људски
живот (ур. Harrison, L. E., Huntigton, S. P.), Плато, Београд, 2004; Смит, А. Д.: Национални идентитет (превод: Ђорђевић,
С.), XX век, Београд, 2010.
Хараламбос, M., Холборн, M.: Социологија: Теме и перспективе, Голден маркетинг, Загреб, 2002, стр. 223, 273. Овде ваља
направити дистинкцију између етничког идентитета (повезаност појединца и групе са етницитетом), социјалног
идентитета (повезаност са идентитетом друштвене групе) и културног иденитета (повезаност са културом друштва) који,
уз то, могу да буду персонални и колективни идентитети. Опширније, у – Коковић, Д.: Процеси интеграције, регионализам
и очување културног идентитета, Социолошки преглед, број 1–2, Социолошко друштво Србије и Институт за криминолошка
и социолошка истраживања у Београду, Београд, 2002, стр. 164−165.
државних вредности и интереса. Реч је о рационалном и емотивном

поистовећивању јединке и група са глобалним националним колективом.
Реч је о јединствености која је, када је реч о другим нацијама и
народима, непоновљива у апсолутној истоветности. Његова оригиналност
(тзв. самоистоветност) чини га различитим и од националних идентитета
сродних друштава, али и од националних мањина у држави. Истовремено,
евидентна је истоветност идентитета дијаспоре са матичном нацијом.
Функција националног идентитета је, осим националног јединства, и
препознатљивост националног бића (друштва и државе), односно појединца
као припадника одређене нације или држављанина конкретне земље. Тиме
појединац задовољава одређене егзистенцијалне потребе, осећа се делом
целине, сигурнијим и са извеснијом будућношћу. Због тога „озбиљне државе и
озбиљна друштва држе до свог националног идентитета“ и атак на њега
доживљавају као напад на своју личност, друштво и државу. То је управо веза
са националним поносом и достојанством. Осим тога, циљ националног
идентитета је и превазилажење различитости међу члановима друштва
стварањем свести о припадности једној нацији која има јединствене вредности
и интересе. Због тога се назива још и националним осећањем.103
Истовремено, сматра се и „одбрамбеним механизмом“ домицилног
становништва од легалних и илегалних миграција, односно миграната од
тихе или масовне асимилације. У таквим ситуацијама могу да се развију
ксенофобија и расизам, што може да изазове одређена деструктивна
понашања (тероризам, грађански рат, геноцид, етничка чишћења).
Идеални су идентитети који су резултанта и компромис етничких,
верских, расних, културних, политичких, економских и других
(под)идентитета унутар друштва и нације. Што су друштва и нације хомо-
геније по наведеним критеријума, а становништво толерантније, то је и
национални идентитет складнији (тзв. хомогени национални идентитети).
Супротно, постоје и тзв. хетерогени су национални идентитети.104
Интеракцијом више идентитета могу да настану и нови, мешовити, тзв.
хибридни идентитети.
Такође, све идентитете је могуће поделити и на традиционалне, који
постоје вековима и на конструисане, који најчешће настају у процесу
стварања националних (псеудо)држава или савеза држава (нпр., идентитет
тзв. нације косовских Албанца и идентитет грађанина Европске уније).
Детерминанте (одреднице, фактори) националног идентитета су
бројне. Оне су истовремено и његове компоненте, односно форме кроз које
се манифестује. Генерално, могу да се поделе на субјективне и објективне.
„Платон је у својој Републици навео да будућим грађанима треба рећи да су рођени од тла свога града, који је у ствари њихова
мајка, и да су њихови земљаци њихова браћа – другачији по природи од синова других градова. Мит о Мајци Земљи или о
отаџбини је сматран неопходним да би се направила основа за идентитет града, за његово јединство и јединственост.“ Hassner,
P.: Obstinate and Obsolete: Non-Territorial Transnational Forces versus European Territorial State, Geopolitics in Post-Wall Europe:
Security, Territory and Identity (eds. Tunander, O., Baev, P., Einagel, V. I.), PRIO-Oslo, Sage Publications, Thousand Oaks, London-
New Delhi, 1997, p. 57.
Хетерогени су идентитети у мултиетничким, мултиконфесионалним, идеолошки фрагментираним и регионално
партикулисаним друштвима. Тада је најбоља хомогенизација националног идентитета на бази савремених
демократских тековина и институције грађанства.
Субјективни чиниоци националног идентитета превасходно се манифестују

кроз тзв. типично понашање, односно кроз тзв. национални менталитет,
карактер и темперамент. Пре свега, реч је о језику, култури, обичајима,
религији, васпитању, образовању, уметности, идеологији, националној кухињи
и сличним облицима друштвене свести и активности. Објективни чиниоци су
државно и друштвено уређење, односно правни поредак, државна
администрација, подела власти, економско уређење, улога у међународним
односима, однос унутрашњих политичких снага, развијеност демократије,
улога у бившим и актуелним конфликтима и слично.
Национални идентитет може да буде објект самоидентификације
(самооцене) и идентификације (оцене других). Самоидентификација је свест о
припадности конкретном националном ентитету и о потребама промовисања,
заштите и унапређења националних вредности и интереса. То је одговор на питање
које упућујемо сами себи о томе ко смо и какви смо. Самоидентификацију
самовредновање идентитета често прати необјективност, односно
снижавање критеријума вредновања, чиме себе оцењујемо бољима него што
заправо јесмо. То значи да о себи мислимо и настојимо да се прикажемо
онаквим каквим желимо да нас други доживе. Ова димензија националног
идентитета назива се још и унутрашњим идентитетом.
Истовремено, национални идентитет вреднују други, и то најчешће
поређењем са собом или са трећима. Ово вредновање је такође често
необјективно, јер је оптерећено предрасудама, догађајима из историје,
идеологијом, политиком, стањем у међународним односима итд. Тако
национални идентитет постоји чак и уколико га појединци и групе нису
свесни (спољни идентитет).
Национални идентитет је заправо резултанта унутрашњег и
спољног идентитета. То је трајан, али динамичан феномен који настаје
социјализа-цијом личности. До промене (транзиције) идентитета долази
због промена чинилаца који га детерминишу. У зависности од брзине,
обима и значаја промена, транзиције националног идентитета могу да буду
еволутивне и брзе, односно незнатне и суштинске. Криза и конфузија
националног идентитета су његова „посебна стања“.
Криза идентитета је промењен доживљај самог себе, осећање
несигурности, деперсонализације, а конфузија идентитета збрка у
доживљавању властитог идентитета, несигурност у погледу идентитета, соци-
јалног статуса, социјалне улоге, као и властите вредности у очима других.105
Нови, конструисани идентитет, који нема историјско-културолошко упориште
за који се залаже мањи број лица је тзв. фантомски идентитет.
Појединце и групе најчешће карактерише више (под)идентитета који су
плод регионалне, политичке, економске, етничке, професионалне, расне и друге
партикуларизације становништва. Плуралитет доминирајућих (под)идентитета
неретко доводи до конфликата, а чест је узрок неједнакости, дискриминације,
тлачења, кршења људских слобода и права итд.
Требјешанин, Ж.: Лексикон психоанализе, Матица Српска, Нови Сад, 2003, стр. 88.
Под нарастајућим утицајем економске, медијске и глобализације

миграција долази и до глобализације културе. Стварање универзалног –
глобалног идентитета довело би до одумирања националних идентитета.
Иако је мало вероватно да ће до тога икада доћи, приметна је делимична
регионализација идентитета. Вероватније је да ће настати европски
хибридни идентитет него идентитет глобалног села.
Значи, национални идентитет је позитивна категорија и витална
вредност (патриотизам). Он се промовише у оквиру тзв. културног
национализма106 и разликује се од колективног и индивидуалног деструк-
тивног (радикалног) национализма. Стога очување сопственог идентитета
захтева толеранцију и уважавање других идентитета и њиховог природног
права да се несметано испољавају.
Због функције препознатљивости и веза с националним поносом и
достојанством, сматрамо да ће национални идентитет још дуго бити једна од
виталних вредности многих друштава и држава.107 Због тога га се оне, без обзира
на све израженије тенденције интеграције, глобализације и универзализације, неће
одрећи ни својевољно, нити под притиском, чак ни тамо где њихова промена
изгледа најизвеснија (нпр., у земљама Европске уније). 108
2.4. Државни и национални интереси

Уопштено, интерес је далекосежна усмереност воље, пажње и
делатности појединаца или колектива ка важном циљу. Достизањем
интереса задовољавају се одређене потребе материјалне или духовне
природе. У правној науци често се користи израз „општи интерес“, који је
недовољно јасно одређен или се под њим скрива интерес државе, односно
државне идеологије. Изрази „посебни“ и „појединачни интереси“ најчешће
имају економско или правно значење и важење. Они су легитимни ако не
вређају општи интерес или интерес других.109
Као политичка појава, интерес је политички изражена или освешћена
потреба, чији садржај битно зависи од система вредности његовог заштитника.
Значи, интереси су тесно повезани са потребама и вредностима: интерес
претпоставља, али и производи потребу, вредности утичу на садржај и физиономију
интереса, а интереси значајно учествују у формирању, одржавању
Културни национализам је идеја одбране културе културом, тј. стварање снажног осећаја
самоидентификације наглашавањем заједничких обележја попут језика, вере, историје и умањивањеем
значаја осталих веза који би могле да угрозе то јединство. Функционише унутар постојећих држава, с
циљем унапређења, а не рушења постојећег поретка. Roe, P.: Isto, str. 200.
„Импулс заштите идентитета – културног, политичког као и економског, од урушавања од стране других је снажан. Људи по
природи теже изолационизму и изградњи колективног живота који неће бити контаминиран контактима са другима.“ Waltz,
K. N.: Structural Realism after the Cold War, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New
York, 2006, p. 93.
„Европске интеграције праћене су озбиљном дилемом: полемично је да ли би данас грађани дали живот за своју
земљу, која све више губи моћ и кредибилитет. Сумња се да државе данас код грађана имају мање ауторитета него
пре Другог светског рата. И поред тога, национална држава је, као последица историје и начина васпитања, још увек
јак чинилац националних идентитета и културне диференцијације од других. Стога национални идентитети још увек
имају превагу над европским идентитетом.“ Bohas, H-A.: A New Middle Age: a Post-Westphalian approach to the
European Union, Research Conference of the European Union Center of California, Claremont, 2003, pp. 6–7.
Тадић, Љ.: Исто, стр. 78–79.
промени система вредности. То су основне оријентације које су везане за

одређене фундаменталне услове могуће репродукције и самоконституисања
људског рода. Нису усмерене ка задовољавању непосредно емпиријских
потреба, него ка решавању системских потреба уопште.110
Реч је о релационој категорији која има политиколошке,
филозофске, економске, психолошке и друге димензије, којом се исказују
извесни друштвени односи. Постоје индивидуални интереси, интереси
људских заједница, организација, држава, међународних ентитета. Често
се „прерушавају“, нарочито у сфери националне и међународне политике
где, због повезаности са системом вредности, носе и извесне идеолошке
садржаје. Са политиком су чврсто повезани, као што је и политика „до грла
у интересима“. Полемично је шта су, у ствари, лични, а шта заједнички
(национални и државни) интереси, ко их и како заступа у процесу
политичког одлучивања, каква је хијерархија интереса и како се преко
државног механизма утврђује и остварује унутрашња и спољна национална
политика као синтеза интереса који постоје у друштву.111
Друштвене групе у држави се, између осталог, диференцирају и на
бази њихових интереса. Они су ретко идејна и идеолошка пројекција свих
чланова друштвене групе, већ најчешће његове доминантне већине, тј.
владајуће елите, друштвеног слоја који је стекао позиције у државној
власти. Зато је и ретка тзв. интересна хомогеност друштва; чешћа је
декларација интереса доминантних друштвених слојева.
Значи, друштвене и националне интересе најчешће дефинишу
појединци из владајуће структуре, који одређују и форму њиховог прокла-
мовања. С обзиром на то да политички интереси неминовно садрже и
идеолошке елементе, они се нужно идеологизују. Ретко када се појављују
као голи материјални, економски, политички или други интереси, већ као
прерађени и „обучени у рухо“ политичких идеологија и нормативних
критеријума који им пружају легитимацију. Различити интереси, а пре
свега, економски, материјални, тежња ка моћи и господарству, религиозни
и други интереси јављају се као најснажнији мотиви политичких акција.
Зато се политика дефинише и као процес непрекидног испољавања,
агрегације, сучељавања, борбе и синтезе различитих социјалних интереса.
Феномено-логија (поларизованих, груписаних) интереса у друштву
суштински изражава његову структуру, па сукоби доминантних
(религиозних, националних, класних, професионалних) група идентификују
и главне типове интереса и интересних сукоба.112
Дакле, дефинисање националних интереса је, због могућности њиховог
„фалсификовања“, проблематично. Генерално, национални интерес је
операционализација основних потреба нације или државе и непосредно се или
посредно односи на њихову безбедност. Витални национални интерес је
Павловић, В.: Интерес, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр.
428–429.
Исто.
Живковић, М.: Исто, стр. 206–207.
корист, добит, погодност од посебног – круцијалног значаја за опстанак и

развој нације. Остали су национални интереси чијим се нереализовањем и
недостизањем не доводе у питање опстанак и развој нације.
Витални национални интереси (попут самоочувања, заштите
суверенитета, територијалног и националног интегритета, војне безбедности)
ретко су кад предмет преговарања и ради њихове заштите нација и држава су
спремне да ангажују све расположиве снаге. То су најопштија програмска
опредељења државних органа и релевантних политичких субјеката у погледу
остваривања и заштите највиших друштвених вредности и потреба. Артику-
лишући националне интересе, држава исказује основне претпоставке свог
опстанка и просперитета. Национални интереси се операционализацију
националним циљевима различитих нивоа општости. Преко њих се исказује оно
што се може остварити са реалном вероватноћом. То су јасно дефинисане
артикулисане намере нације које народ и држава теже да реализују преко
политика, ангажујући при том расположиве духовне и материјалне ресурсе.113
Значи, национални циљ је активан однос према националном интересу,
национални интерес је активан однос према националној вредности. Вредности
одражавају идеале, а интереси пут ка њима. Реализовањем интереса достиже се,
ужива или штити вредност. Истовремено, интереси државе не морају да се
поклапају са њеним вредностима, односно остваривањем интереса једних могу да
се угрозе вредности и интереси других.114 То значи да, иако су вредности и
интереси легитимни и легални, могу да се остваре и на нелегитиман и нелегалан
начин. Најзад, национални интерес може да буде и неморалан и нелегалан, кад
држава његовим достизањем свесно угрожава своје становништво, друштвену
групу, другу државу или међународну заједницу. 115
дефинисању националних интереса, државе су начелно
ограничене међународним правом и поретком. Тако и положај државе на
међународној сцени указује на то како су њени национални интереси
дефинисани и условљава њену спољну политику. Међутим, национални
интерес умногоме зависи од типа унутрашњег уређења државе.116
Сви интереси у друштву могу да се поделе на интересе-циљеве
(субјективистички приступ интересима који подразумевају одређена стања
свести, осећања, жеља и хтења која су неодвојива од психолошке мотивације
појединца) и интересе-средства (објективистички приступ интересима по
којима они постоје независно од субјеката и њиховог сазнања); на идеалне и
материјалне; на универзалне (опште – јавне, националне, међународне,
глобалне) и партикуларне (групне, појединачне)117. Национални интереси се
Ковач, М.: Исто, стр. 31, 33, 37.
На пример, екплоататорском економијом моћне државе остварују своје економске интересе на штету сиромашних земаља,
што свакако није демократска вредност. Или, оружаном побуном, сепаратисти теже отцепљењу дела територије суверене
државе на којој живе. Тако се, реализовањем њихових интереса за стварањем сопствених вредности (нова држава са сувереном
влашћу над отцепљеном територијом), угрожавају вредности и интереси државе-матице.
Види – Hough, P.: Исто, стр. 4

На пример, унутрашње уређење које високо вреднује економско благостање и ставља јак акценат на трговину, или које сматра
да су ратови против других демократија незаконити, дефинише своје националне интересе другачије од деспотске државе која
има сличан положај у међународном систему. Nye, J. S. Jr.: Исто, стр. 46–47.
Павловић, В.: Исто, стр. 433–434.
деле још и на политичке, економске, војне, социјалне, културне, научно-

образовне, енергетске, еколошке, демографске, информационе, безбедносне
интересе итд.
Нажалост, многе државе, па и међународне организације, функцио-
нишу по моделу интересних група и фракција које њима управљају. Тиме
настоје да личне и групне интересе прикажу као националне, међународне
или универзалне. У томе, на још већу жалост, често и успевају. Тако форму
и садржај националних интереса најчешће одређују носиоци економске и
политичке моћи. „Дисхармонија и опречност интереса често доводе до
сукоба интереса који прерастају у сукобе субјеката који их протежирају.“118
У том смислу, може се говорити о:
унутрашњим сукобима интереса, који се одвијају између
недржавних (нпр., између припадника две етничке мањине), односно
између државних и недржавних субјеката унутар држава (нпр., између
власти и опозиције, националне мањине или верске групе);
међународним сукобима интереса, који се одвијају између
недржавних субјеката из две или више земаља (нпр., између припадника две
супротстављене струје једне религије) или између државних субјеката једне и
недржавних субјеката друге земље (нпр., сукоби интереса владе једне земље и
непријатељске емиграције и њихових присталица у страној земљи) и
међудржавним сукобима интереса, који се одвијају између
државних субјеката две или више земаља.
Компромисом интереса супротстављених страна спречавају се и
решавају конфликти. Исход сукоба интереса условљен је капацитетом моћи
супротстављених страна, њихових коалиционих партнера и пријатељски
настројених центара моћи, пре свега, држава и међународних организација.
Начелно, сукоб интереса на националном нивоу требало би да регулише
држава, у оквиру правног поретка, док би међународне конфликте требало
да решавају механизми међународне безбедности.119
Србија је, као и друге државе, увек настојала да реализује своје
националне и државне интересе, превасходно ненасилним средствима.
Истовремено, више је пута била принуђена да штити сопствене интересе
које су други нападали. Најзад, треба поменути и то да све до 2009. године,
када је усвојена Стратегија националне безбедности Републике Србије,
нисмо имали јасно и прецизно дефинисане националне и државне интересе
чијем бисмо достизању систематски тежили.
данашњим, тешким временима за Србију која је политички нестабилна и
(предугој) економској транзицији, као интереси од виталног значаја (национални
приоритети) могли би да се издвоје: очување територијалне целокупности;
успостављање пуног суверенитета над територијом Косова и Метохије; европска
Galtung, J.: A Structural Theory of Imperialism, Perspectives on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London– New
York, 2006, pp. 232–233.
Овде се опет рађа проблем интересних центара, а то је да државну регулацију најчешће врше елите које имају
политичку моћ и власт, или страни центри моћи који их контролишу. Исто је и са механизмима међународне
безбедности у оквиру којих се, такође често, грубо крше међународно право, па и примена разних облика
силе, чиме се недопустиво задире у националне интересе и вредности појединих земаља.
будућност Србије и пријем у евроатлантске интеграције (у Европску унију и НАТО);

унапређење односа са Русијом и осталим земљама, али и са чланицама Европске уније
и САД; унапређење положаја у оквиру међународних организација, пре свега, у
Уједињеним нацијама; помирење и унапређење односа са суседима; уна-пређење
социјалне контроле криминала, пре свега, тероризма, организованог криминала и
корупције; економски развој и унапређење енергетске стабилности; унапређење
квалитета животне средине; демографски развој; развој науке, технике
образовања; враћања државног дуга повериоцима и смањивање обима
задужености грађана код страних банака и други.
Да би се ови национални интереси реализовали, неопходно је испунити
и одређене националне обавезе (који су такође врста националних интереса,
односно националних приоритета), пре свега: усагласити национално
законодавство са међународним правом и стандардима, првенствено са
нормативним системом Европске уније; омогућити грађанима да неометано
остварују своја права; заштитити права националних мањина; окончати
сарадњу са Хашким трибуналом; заштитити имовину других држава
страних држављана у Србији; испунити друге легалне и легитимне
обавезе на које нам указује међународна заједница и друго.
Према Стратегији националне безбедности Републике Србије120,
националне вредности штите се остваривањем националних интереса.
Интереси Републике Србије израз су виталних вредности и потреба грађана,
народа и државе и произилазе из највиших вредности које су утврђене Уставом
Републике Србије. Обухватају све области друштвеног живота и у сагласности
су са универзалним вредностима и стремљењима демократских друштава
савременог света. Заштита националних интереса је општи циљ и смисао
постојања и функционисања система националне безбедности. Национални
интереси Републике Србије у области безбедности су:
очување суверенитета, независности и територијалне
целовитости Републике Србије;
очување унутрашње стабилности, владавине права и развој
демократије и демократских институција, као и интеграција у Европску
унију и друге међународне структуре;
заштита живота и имовине грађана Републике Србије;
економски развој, уз очување животне средине и природних
ресурса; стварање мирног, стабилног и сигурног безбедносног
окружења; очување и развој међународног поретка;
стално одржавање и учвршћивање везе Срба који живе и раде у
иностранству са матичном државом, унапређење културних, економских и
других облика сарадње са њима и подржавање очувања њиховог
националног и културног идентитета.
Стратегијом се наглашава и да Република Србија својим националним
интересима дефинише основне претпоставке за заштиту сопствених
Види главу III. Стратегије – Национални интереси у области безбедности. О промишљањима о

савременим националним интересима Републике Србије, види и – Словић, Д.: Српски национални
интереси, Plato-Books и Финекс, Београд, 2010.
националних вредности, уз уважавање интереса других држава у региону и свету.

Њено опредељење је да развија и унапређује добросуседске односе, активно
учествује у заштити вредности које дели са државама укљученим у процес
европских интеграција, великим силама и другим државама савременог света, у
складу са сопственим националним интересима. Одлучна је да употреби све
расположиве капацитете и ресурсе за заштиту својих националних интереса.
Динамичност друштва и безбедности, као и друштвених и
безбедносних потреба условљавају и динамику националних интереса.121 Стога
се разликују актуелни, будући, реализовани и превазиђени интереси; општи,
посебни и појединачни интереси; приоритетни и мање приоритетни
интереси; краткорочни, средњерочни и дугорочни интереси итд.
Однос националних интереса и (националне) безбедности веома је сложен.
Конкретније, безбедност државе која нема дефинисане националне интересе није
извесна; достизањем националних интереса штите се и унапређују националне
вредности, а тиме и национална безбедност; нереализовањем националних
интереса, не морају да буду угрожени националне вредности и национална
безбедност; (не)реализовањем сопствених интереса, држава може да угрози
безбедност, вредности и интересе других држава и недржавних актера; национални
интерес, уколико је лажно прокламован (лобирањем интересних група), може да
угрози и безбедност државе која га наводно прокламује; плуралитет интереса често
доводи до опречности интереса која ствара конфликте између њихових
пропагатора.
Стога, да би се избегле замке необјективног пропагирања и нелегитимног
незаконитог реализовања, национални интереси би, између осталог, морали да се
заснивају на националним вредностима, на реалним безбедносним потребама
друштва и државе и на националном и међународном праву; не би смели да
угрожавају вредности других актера на домаћој и међународној сцени; требало би
их прокламовати стратегијом националне безбедности, односно бројним другим
националним стратегијама, које би морале да буду плод мултидисциплинарног
научноистраживачког рада; неопходна је транспарентност у раду државних органа
и недржавних субјеката који реализују националне интересе, која би била
комбинована са мерама ефикасне антикорупцијске политике; неопходно је
унапредити људске слободе и права и механизме њихове заштите; о потребама и
начину реализовања националних интереса којима би се довели у питање
интегритет или опстанак појединих националних вредности, требало би тражити
мишљење грађана на референдуму; унапређењем међународних односа и
приступањем државе међународним организацијама повећава се извесност
реализовања националних интереса; развијањем безбедносне културе, посебно
политичке културе и толеранције умањује се могућност ескалације унутрашњих и
међународни конфликата између пропагатора различитих интереса итд.
Наведени национални интереси Републике Србије били су актуелни у тренутку настајања ове књиге и доношења
Стратегије националне безбедности.
2.5. Моћ државе

Националну безбедност умногоме детерминишу моћ и потенцијал
државе. Моћ је њена способност да изнуди извесно понашање друге државе
или субјеката према којима је моћ усмерена. Потенцијал су капацитети
државе на којима почива њена моћ.122
Моћ државе у савременом свету није више пресудно одређена само
величином територије, бројем становника, војном моћи, богатством у тзв.
грубим сировинама и изворима енергије. Значајни извори моћи су и степен
техничко-технолошког развоја, образовна и старосна структура становништва,
али и утицај на доношење одлука у међународним организацијама. Даље, нови
видови испољавања моћи државе су и привлачност културних добара,
идеологије, начина размишљања и живота итд. Речју, моћ се црпи из
привлачности укупног цивилизацијског обрасца. Тако „тврду моћ“ (hard power),
која је оличена у војној моћи, све више потискују економско-финансијска, те-
хничко-технолошка, комуникацијско-информативна, политичка и својеврсна
демократско-друштвена моћ („мека моћ“ – soft power). Међутим, нова невојна
димензија безбедности свакако још дуго неће у потпуности искључити војна
средства у промишљању безбедности.123
Моћ земље је продукт више видова моћи, који се базирају на свим
наведеним националним и државним вредностима. Генерално, то су:
војна моћ, тј. поседовање мобилних и обучених људских и респективних
материјалних војних капацитета који су способни да у сукобу са противничком снагом
извојују победу и покоре га, наметајући му вољу своје владе;
економско-енергетска моћ, односно поседовање сировинских,
стручних кадровских, производних, енергетских, финансијских и сличних
капацитета који државу чине богатом, а њеним грађанима гарантују
задовољавајући животни стандард. Такве државе су и војно, технолошки и
културно моћне, и утицајне у међународним односима;
моћ знања и технолошко-информациона моћ, као континуирани развој
науке, технике и технологије којим се унапређују образовни, производни,
комуникацијски, истраживачки и животни процеси, али и војна и економска моћ
земље. Информациона моћ, коју поседују земље са развијенијом информационом
технологијом унапређује технолошку моћ и омогућава им контролу чворова
транснационалних комуникација и електронског саобраћаја;
културна моћ, тј. развијеност културе, традиције, националне
свести, националног идентитета и безбедносне културе, чиме друштво
постаје модерна, сложна и хармонична целина способна да се одупре
безбедносним проблемима и да свој допринос њиховом решавању;
политичка моћ, која се јавља као резултанта наведених типова моћи
државе, а огледа се у способности државе да доминира или да бар равноправно
Види – Nye, J. S. Jr.: Limits of American Power, Political Science, Vol. 117, No. 4., The Academy of Political Science, New York,
2002/2003, p. 548; Art, R. J.: The Fungibility of Force, The Use of Force – Military Power and International Politics, (eds. Art, R. J.,
Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004, pp. 3–22.
Симић, Д. Р.: Исто, стр. 37–38.
учествује у збивањима на међународној сцени, тј. у односима са другим

државама и субјектима међународних односа.124
Ове врсте моћи директно зависе од демографског потенцијала
државе.125 Реч је о тзв. биомоћи нације, чија је сврха и предупређење извесних
безбедносних ризика и претњи који „долазе од становништва“: илегалне
миграције, (транснационални) организовани криминал, (међународни)
тероризам, међународне епидемије заразних болести итд.126
Такође, моћ државе зависи и од геостратешког и геополитичког
положаја земље; историје државе и права и друштвене традиције; географско-
климатских фактора; политике, политичког система и политичке културе;
дистрибуције моћи, интересних сфера и интересних група у друштву;
идеологије, односно религије, културе и морала; међународних односа итд.
САВРЕМЕНО ОДРЕЂЕЊЕ
3.1. Појам националне безбедности
Национална безбедност данас обухвата безбедност друштва (без обзира
на етничко, верско, расно и идеолошко опредељење његових чланова) и
безбедност државе, али и њихово партиципирање у међународној и глобалној
безбедности. Реч је о извесном стању заштићености њихових виталних
вредности и интереса које се оптимизује функцијом војног и цивилног,
државног и недржавног сектора националног система безбедности, уз
ослањање на видове међународне сарадње у безбедности и на бројне
међународне (невладине и међувладине) актере.
Националне и државне вредности и интереси штите се од широке
лепезе угрожавајућих појава (данас, пре свега, од криминала, тероризма,
унутрашњих оружаних сукоба, еколошких и социјалних претњи, природних
и техничко-технолошких несрећа), а не доминантно од оружане агресије,
политичких, војних и економских притисака или субверзивних делатности
других држава. Значајна сфера заштитне функције је превенција
угрожавајућих појава (тзв. смањивање опасности).
О сличном приступу види – Бжежински, З.: Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001, стр. 28–29.
Мисли се на број становника, посматран са становишта биолошке репродукције, потенцијалног броја запослених,
броја војних обвезника и слично. Мастило, Н.: Речник савремене српске географске терминологије, Географски
факултет Универзитета у Београду, Београд, 2001, стр. 97.
Биомоћ нације се односи на бројност популације као фактор политичке и безбедносне стратегије држава, који се
контролише тзв. менаџментом популације: вођењем правилне демографске и миграционе политике, затим политике
социјеталне, здравствене, социјалне и образовне безбедности, али и биоинжињерингом, на који се ослањају богате
земље. Старање државе о својој биомоћи назива се биополитиком, што је компонента политике националне
безбедности. Веза биомоћи државе и националне безбедности је биометрија (форензички метод идентификације лица
на бази индивидуалних биолошких и психолошких карактеристика) којом се, надзирањем становништва
посредством: ДНК отисака, биометријских пасоша, личних карти и возачких дозвола, платниих картица, паметних
система видео надзора итд., идентификују конкретна лица на основу јединствених физичких и правних обележја,
односно идентификују потенцијални носиоци угрожавања безбедности на основу сумњивог понашања. Види – Dillon,
M., Reid, J.: Global Liberal Governance – Biopolitics, Security and War, Milenium – Journal of International Studies, No 30,
2001, pp. 41–66.
заштити националне безбедности учествују субјекти свих нивоа

безбедности: појединци, друштво, држава, међународна заједница. Државе
и даље једине имају све капацитете (људске, материјално-техничке и
организационе) за заштиту свих нивоа безбедности од највећег броја
изазова, ризика и претњи.
Најзад, једно од битнијих обележја појма националне безбедности јесте
његова „отвореност по којој, зависно од промене околности, времена и места,
укључује и искључује поједине нове и неке старе вредности“. Традиционалне
вредности националне безбедности представљане су као опстанак у најширем
значењу, опстанак државе, национални опстанак, физичко самоодржање,
територијални интегритет, политичка самосталност, квалитет живота, национални
идентитет, национални интерес. На прагу трећег миленијума, као виталне
вредности националне безбедности издвајају се и безбедност грађана, здравствена,
економска, еколошка и социјална безбедност.127
Значи, национална безбедност је стање несметаног остваривања,
развоја, уживања и оптималне заштићености националних и државних
вредности и интереса које се достиже, одржава и унапређује функцијом
безбедности грађана, националног система безбедности и наднационалним
безбедносним механизмима, као и одсуство (појединачног, групног и
колективног) страха од њиховог угрожавања, те колективни осећај
спокојства, извесност и контрола над развојем будућих појава и догађаја
од значаја за живот друштва и државе.
НАЦИОНАЛНА
НАЦИОНАЛНИ НАЦИОНАЛНЕ СТАЊЕ

ВРЕДНОСТИ И НАЦИОНАЛНЕ
СИСТЕМ ИНТЕРЕСИ БЕЗБЕДНОСТИ
ОРГАНИЗАЦИЈА ФУНКЦИЈА
НАЦИОНАЛНЕ НАЦИОНАЛНЕ
БЕЗБЕДНОСТИ БЕЗБЕДНОСТИ
БЕЗБЕДНОСНА
КУЛТУРА
Слика 13 - Идеализована ‘архитектура’ националне безбедности
Симић, Д. Р.: Исто, стр. 30.

Илуструјући изнете наводе, представљамо нека традиционална и

савремена одређења националне безбедности. Традиционално, под
национа-лном безбедношћу подразумева се128:
унутрашња и спољна безбедност државе, односно безбедност
државе у односу на унутрашње и спољне опасности и угрожавање. Реч је о
глобалној безбедности која осигурава опстанак и нормално функционисање
државе са свим елементима њене независности, слободе и територијалне
целокупности, те уставног поретка;
заштита и несметано функционисање основних вредности датог
друштва. Има свој унутрашњи и међународни вид. Унутрашња безбедност
означава несметано функционисање друштвено-економског и политичког
система и очување јавног реда и мира. Међународни вид појма безбедности
подразумева заштиту територијалног суверенитета и интегритета;
одсуство било каквог страха од напада, угрожавања интереса или
претње друге државе или других држава;
способност државе (нације) да своје унутрашње вредности
заштити од спољних опасности;
укупност политичких, војних и привредних напора које
предузима влада како би остварила интересе на међународном плану.
Подразумева непостојање страха од напада, угрожавања интереса или
претње друге државе или држава. Готово сваки међународни проблем могао
би да буде претња националној безбедности;
функција националних држава помоћу које, у складу с властитим
могућностима сада и у будућности, поштујући глобалне промене и развој у
свету, штите властити идентитет, опстанак и интересе;
државна безбедност подразумева заштиту државног јединства,
унутрашње стабилности правног и политичког система и друштвене заједнице
у целини. Тако схваћена, државна безбедност је саставни део много ширег и
сложенијег појма безбедности државе и њених грађана која не обухвата само
безбедност државног апарата као хијерархијске организације састављене од
индивидуалних и колективних носилаца власти (држава у ужем смислу), већ и
заштићеност територије и становништва обухваћених једном државном
организацијом (држава у ширем смислу).
Према савременим (проширеним) схватањима, национална
безбедност је129:
одлика самосталне и суверене државе која предузима одговорност за
властиту безбедност, одговорност за глобалну безбедност, као и за безбедност
Прва четири одређења наведена су према: Маслеша, Р.: Исто, стр. 37–38. Реч је о дефиницијама (по редоследу приказивања):
Јаворовић, Б.: Полиција и сигурност, Загреб, 1997, број 1–2; Ђорђевић, Н.: Безбедност и Југославија, Загреб, 1985; Bourguin,
M.: Le probleme de la securité internationale, Recuil des Cours da L’ Academie de droit International, 1934; Benkowitz и Becket,
International Encyclopedia of the Social Sciences, vol. XI, 1968; пета је дефиниција – Таталовић, С.: Исто, стр. 144, а шеста –
Hewedy, A.: Militarization and Security in the Midle East, Printer Publishers, London, 1989, наведена према Таталовићу, стр. 145;
последње је одређење – Милошевић, М.: Исто, стр. 3.
Прва три одређења су наведена према – Маслеша, Р.: Исто, стр. 37–38. Реч је о дефиницијама (по редоследу
приказивања): Анжић, А.: Сугурносни систем Словеније, Љубљана, 1997; Гризолд, А.: Међународна сигурност, ФПЗ,
Загреб, 1988 и 1998; Вукадиновић, Р.: Међународни политички односи, Загреб, 1990; четврто је одређење – Таталовић,
С.: Исто, стр. 146–147, пето – Ковачевић, С.: Исто, стр. 96, а шесто – Милетић, С.: Исто, стр. 6.
свог народа, а састоји се од безбедности националног окружења, заштите

живота људи, заштите личног и другог интереса, заштите људских права и
слобода, одбране и успостављања националне безбедности, уређења
темељних функција друштва и безбедности животне средине;
настојање националне државе да осигура свим члановима друштва
безбедност од угрожавања споља (интервенције, напади, окупације, блокаде и др.)
унутар држава (угрожавање реда и мира, од криминала итд.). То је
безбедност политичког народа која подразумева безбедност националне
територије; заштиту живота људи и њихове имовине; заштиту и очување
националне суверености; функционисање основних делатности друштва
(економске, политичке, социјалне, културне, еколошке...);
физички опстанак једне државе и њеног становништва заједно са
основним атрибутима независности и сталним материјалним
просперитетом државе;
одређено стање (постигнуто или предвидиво) безбедности;
функционално подручје деловања различитих стручних институција заједно са
укупним настојањима усмереним ка постизању националних циљева и
интереса, те институције безбедности повезане у систем. Национална
безбедност треба да осигура стање у којем ће бити обезбеђена слобода државе
и друштва, територијални интегритет и суверенитет државе у оквирима
међународно прихваћених аранжмана, људске слободе и права грађана,
политичка и социјална стабилност друштва и државе, стабилан економски
развој и функционисање правне државе, стабилан јавни поредак и лична
сигурност грађана, те здрави и стабилни еколошки услови;
стање у коме не постоји угрожавање основних вредности на
којима се заснива опстанак, развој и просперитет одређене националне
заједнице, као и права националних мањина и етничких група које уживају
у одређеној држави, призната по међународним критеријумима и нормама;
безбедност грађана је један од два основна облика безбедности који се
остварује предузимањем мера и активности на заштити живота, личне и имовинске
сигурности грађана и обављањем других послова заштите безбедности грађана.
Безбедност државе се остварује предузимањем мера и активности на заштити
безбедности државе и на откривању и спречавању делатности усмерених ка
подривању или рушењу уставом утврђеног поретка. Безбедност је правно
уређиваним и обезбеђиваним друштвеним односима успостављено, одржавано и
унапређивано стање у држави које омогућава ефективну заштићеност државе и
грађана који у њој живе од свих (спољашњих и унутрашњих) противправних аката
(активности) којима се угрожава уставни поредак, сувереност, независност и
територијална целокупност државе, рад државних органа, обављање привредних и
друштвених делатности и остваривање слобода, права и дужности човека и
грађанина.
Најзад, следе одређења која се по стилу разликују од претходних130:
Прва је дефиниција W. Lippmana, а друга B. Buzana. Наведено према: Симић, Д.: Исто, стр. 29; трећа је дефиниција Кегли, Ч.
В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 373, 655, 876; следи одређење Савић, А.: Национална безбедност, Криминалистичко-полицијска
академија, Београд, 2007, стр. 59, па Петровић, С.: Исто, стр. 3–28.
једна нација је безбедна све док не мора да жртвује легитимне

интересе (виталне вредности) како би избегла рат, а ако је нападнута,
способна је да их одбрани победом у једном таквом сукобу;
у случају безбедности, разговор се води о тежњи ка слободи без
претњи. Када се ова расправа тиче међународног система, безбедност се
односи на способност државе и друштва да очувају независну самобитност
и њихов функционални интегритет;
национална безбедност је психолошка слобода земље од страха да
ће држава бити неспособна да се одупре претњама њеном опстанку и
националним вредностима које потичу из иностранства или из саме земље;
национална безбедност је унутрашња и спољна безбедност у
односу на безбедносне изазове, ризике и претње, с једне стране, и
активности специјализованих институција и система националне
безбедности у остваривању државне самобитности и заштите виталних
националних интереса, уз поштовање владавине права, с друге стране;
национална безбедност је обезбеђење заштите појединца,
друштва и државе од екстерних и интерних претњи политичке, економске,
социјалне, војне, еколошке, информационе и друге природе у светлу
постојећих ресурса и потенцијала.
Реч је само о неким од бројних одређења националне безбедности
која, свакако, не искључују друге погледе на овај концепт.
3.2. Компоненте националне безбедности
Идеја о компонентама националне безбедности најпре асоцира на
структуру функције (група потфункција), стања и/или система (група
подсистема и субјеката) националне безбедности.131 Стање националне
безбедности је квалитативан статус виталних друштвених вредности и
интереса који је остварен у одређеним сферама и секторима друштвеног и
државног живота. Тако је, уважавањем различитих критеријума, могуће
идентификовати више компоненти националне безбедности. Најопштија и
најстарија је подела на:
унутрашњу безбедност
и спољну безбедност.
Унутрашња безбедност је заштићеност виталних друштвених
вредности и интереса унутар граница земље, од угрожавајућих појава које
првенствено настају изнутра или су комбиноване (потпомогнуте) са
угрожавајућим факторима који долазе споља. Мисли се, пре свега, на
уставно уређење, политички, социјални и економски систем, људске
слободе и права и животну средину.
Спољна безбедност је заштићеност виталних друштвених вредности и
интереса државе као субјекта међународних односа, од угрожавања које делују
(Пот)функције, подсистеми и субјекти националне безбедности заправо су компоненте националног

система безбедности, па ће им пажња бити посвећена у делу књиге о националном систему безбедности.
на међународној сцени. Реч је о заштићености суверенитета, територијалног

интегритета и спољнополитичких интереса.
Међутим, ово се схватање мора узети с резервом. Прво, многе
угрожавајуће појаве настају истовременим, комбинованим или
синхронизованим деловањем угрожавајућих фактора споља и изнутра.
Друго, многе од њих су, без обзира на то да ли долазе споља или изнутра,
истовремено деструктивне по више различитих традиционалних
референтних вредности спољне и унутрашње безбедности државе.
Уколико се за критеријум дефинисања и дистинкције компоненти
националне безбедности узме сфера друштвеног и државног живота у оквиру
које се достижу, уживају и штите виталне државне и националне вредности,
може се говорити о компонентама (видовима, сферама, секторима):
мира и слободе (безбедности од војних изазова и
претњи); безбедности националног суверенитета;
безбедности територије;
безбедности политичког система и политичке
независности; безбедности правног поретка;
економске безбедности; енергетске безбедности;
информационе безбедности;
социјалне безбедности;
еколошке безбедности и
безбедности националног идентитета, поноса, части и достојанства.
обзиром на референтне објекте безбедности, такође је могуће
разликовати више компоненти националне безбедности, и то:
сектор безбедности појединца;
сектор безбедности друштвених (етничких, верских, расних, родних,
полних, сексуалних, културних, вршњачких и других) група и мањина;
сектор безбедности целокупног друштва, рачунајући и
безбедност његових чланова који живе у другим државама;
сектор безбедности државе и
сектор партиципирања државе у међународној и глобалној
Структурирање и приказивање националне безбедности као
сложеног феномена који је састављен од више компоненти, учињен је из
дидактичко-педагошких и теоријских разлога. Практично, ове су сфере
толико испреплетане, међуутицајне и међузависне да их је тешко јасно
дистанцирати.132 Угрожавањем појединих, угрожавају се и друге
компоненте националне безбедности.133
Истовремено, национална безбедност је генерално угрожена кад год је
угрожена било која њена компонента. Уз то, строге границе између
надлежности појединих субјеката безбедности који се традиционално старају
тзв. спољној безбедности земље (нпр., војска, органи спољне политике),
На пример, однос економске са политичком, социјалном или еколошком сфером националне безбедности.
На пример, угрожавањем економске, угрожава се и социјална компонента националне безбедности.
односно о њеној унутрашњој безбедности (нпр., полиција), данас су готово

превазиђене. Томе умногоме доприноси и експанзија тзв. недржавног сектора
безбедности. Значи, исправно је говорити само о свеобухватној, тј. Инте-
гралној националној безбедности, као „заокруженој“ (потпуној), јединственој и
недељивој категорији, која обухвата све наведене компоненте.134
3.3. Дилема око терминолошког одређења националне безбедности
Терминолошко обележавање националне безбедности намеће
извесне дилеме: да ли је исправније користити синтагму „државна
безбедност“ или синтагму „национална безбедност“? Дилема се мора
разрешити на нивоима етимолошке (семантичке) анализе обеју синтагми
(државна, национална – придев; безбедност – именица), односно анализе
безбедносних феномена који су њима обележени у пракси.
За етимолошку дистинкцију ових синтагми неопходно је да се на
кратко вратимо на одређење појмова држава и нација. „Буквална“ анализа
ширег значења синтагме „државна безбедност“ упућује на то да се њоме
означава безбедност конститутивних елемената државе: безбедност
становништва, безбедност државне територије, безбедност и независност
политичке власти, као и безбедност државних капацитета којима се улази у
односе с другим државама.
Анализа значења синтагме „национална безбедност“ упућује на најмање
два приступа. Према првом, по коме је нација облик шире људске заједнице која
настаје по основу заједничког живота и идентитета људи на истој територији,
национална безбедност једнако је безбедност нације. Међутим, безбедност нације
неодвојиво је повезана са безбедношћу социокултурног амбијента у којем нација
егзистира, а то не мора да буде (национална) држава, са једном сувереном влашћу.
Иако се то изричито не наглашава, национална безбедност би подразумевала
безбедност нације (народа) која најчешће не живи у једној држави. У том смислу,
појам националне безбедности је ширег географског обима од државе, и простире
се тамо где и национални идентитет.135 Значи, безбедност једне нације зависи од
безбедности свих држава у којима живе њени припадници. Други је приступ по
којем се нација и држава поистовећују, односно по којем из аспекта међународног
права и односа имају идентичне конститутивне елементе. У том случају, безбедност
нације поистовећује се са безбедношћу државе у оквирима државног суверенитета
и територијалног интегритета (безбедност нације једнако је безбедност националне
државе). Прву концепцију националне
134У англосаксонској теорији безбедности, овакав приступ назива се обухватном националном безбедношћу
(comprehensive security) јер, поред традиционалних војних, уважава и савремене економске, политичке и
еколошке претње националној безбедности. Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 136.
То потврђује и чињеница да „мали проценат светске популације живи у етнички хомогеним државама и да се само двадесетак
земаља, претежно са не више од пола милиона становника, може назвати националним државама. Тек неколико њих са више
од десет милиона становника су хомогене националне државе“. Scherrer, C. P.: Towards a comprehensive Analysis of Ethnicity
and Mass Violence: Types, Dynamics, Characteristics and Trends, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds. Wiberg, H., Scherrer, C. P.),
Ashgate, Aldershot, UK, 1999, pp. 52–88, у: Реформа сектора безбедности, стр. 325–326.
безбедности заступају велике силе, које имају довољно националне моћи да

своје интересе штите широм планете, док другу концепцију заступају
остале и тзв. слабе и неуспешне државе.
Синтагмом „државна безбедност“ наглашава се безбедност државе,
што подразумева и безбедност становништва које живи унутар њене
територије и под њеном је влашћу. Синтагмом „национална безбедност“
наглашава се безбедност нације (народа, становништва), што изричито не
искључује и безбедност државе – глобалне организације у оквиру које
нација егзистира. Значи, иако нису апсолутни синоними, јер се у
етимолошком смислу обими и садржаји појмова национална безбедност и
државна безбедност разликују, између ових синтагми се условно може
ставити знак једнакости. Генерално, њима се обележава безбедност државе
и друштва – становништва које у њој живи, а неретко и припадника нације
који живе ван граница домицилне државе.
безбедносној пракси, али и у теорији „источног лагера“, током
хладног рата претежно се користила синтагма „државна безбедност“. Њоме
је првенствено обележавана тзв. спољна безбедност државе, односно
безбедност од војних напада који би угрозили суверенитет, независност и
територијални интегритет земље, као и немешање у унутрашња питања и
послове држава. У ужем смислу, реч је о стању заштићености државе од
политичког криминала, као и о организацији и функцији државног система
који му се супротставља. У најужем смислу, државна безбедност је
безбедност режима136, односно политичког поретка, структуре и носилаца
власти, а неретко и владајуће класе као непосредно шире категорије.
Паралелно, у англосаксонској безбедносној пракси претежно се
користила синтагма „национална безбедност“ под којом се, првенствено,
подразумевао опстанак државе, односно извесност остваривања нацио-
налних интереса у спољној политици, као и одсуство војних претњи и
страха које оне узрокују, а неретко и тзв. унутрашња безбедност државе.
Истовремено, под државном безбедношћу подразумевала се физичка
„безбедност од војних напада, политичка аутономија од других држава и
међународних центара моћи, национални (економски, друштвени,
образовни, политички итд.) напредак и власт – способност управљања
Безбедност режима је стање у којем су владајуће елите безбедне од насилних изазова њиховој владавини. Израженији је у
тоталитарним државама (где елите настојањем успостављања учинковитије власти узрокују изазове свом ауторитету од
стране моћних група у друштву) и у слабим (пропалим) државама (у којима је, због слабих институционалних капацитета,
капацитета принуде и националне кохезије, опасност од унутрашњих угрожавања безбедности као што су сиромаштво, глад,
друштвено насиље, политичка нестабилност, пролиферација оружја, криминал, тероризам, друштвени слом, економска
пропаст, загађење животне средине, епидемије, насилна промена власти, оружана побуна, отцепљење дела територије, устанак,
геноцид, војна диктатура и сл., већа од спољних претњи држави). Опасност од слома државе због безбедносних проблема који
делују изнутра назива се дилемом небезбедности која, за разлику од безбедносне дилеме с којим се суочавају јаке и развије
државе, погађа сиромашније и неразвијене државе. Небезбедност у слабим државама последица је историјског процеса
изградње државе, структуре и процеса постојећег међународног поретка и безбедносних стратегија које су прихватиле елите
слабих држава. Jackson, R.: Sigurnost režima, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010,
str. 172−173, 187. Види и – Collapsed States – The Disintegration and Restoration of Legitimate Authority (ed. Zartmen, I. W.), Lynne
Rienner, Boulder, 1995.
властитим подручјем, као и моћ и легитимитет задобијања послушности и

гушења непослушности.“137
нашој земљи, као што је речено, у прошлости је била заступљенија
употреба синтагме „државна безбедност“, под којом се генерално, неоправдано
и сувише уско, истовремено подразумевала спољна безбедност земље,
безбедност поретка власти и групе на власти, односно заштићеност државе и
уставног уређења од политичког криминала. Сваки облик политичког
криминала, али и напада на режим, сматран је угрожавањем државне
безбедности. То је стављало знак једнакости између овог концепта
обавештајне службе, која је примарно била задужена за супротстављање
политичком криминалу. Савременије поимање државне безбедности
подразумева „заштиту безбедности државе и откривање или спречавање
делатности усмерених ка подривању или рушењу уставом утврђеног
поретка“138, што је шири приступ. Значи, државна безбедност је ужег обима
садржаја, поткатегорија је и конституенс националне безбедности.
После промена власти и државног поретка почетком XXI века,
синтагма „национална безбедност“ преовладала је у домаћој оперативној и
научној употреби, и њоме се обележава свеобухватна (интегрална)
друштвена и државна безбедност.
Генерално, синтагма „национална безбедност“ недвосмислено указује
на то да је објект безбедности нација и намеће питање веза нације и државе.
Уколико се нација и држава просторно подударају, сврха државе огледа се у
заштити и омогућавању изражавања независног културног ентитета.139
Међутим, мало је националних држава, па су обим и садржај синтагме
„национална безбедност“ недовољни да би означили савремено поимање овог
концепта. Зато се и користи симболично, у пренесеном значењу, за означавање
безбедности државе и друштва (становништва и нације).
Ово потврђује и следећа кратка компаративна анализа синтагми
„државна безбедност“ и „национална безбедност“: „полазећи од теза (ноторних
чињеница) да је безбедност најмање спорни циљ државне политике; да не
постоји увек сагласност целог становништва у погледу основних добара која
никако не смеју бити угрожена; да је још мања вероватноћа сагласности око
извора опасности и начина којима се треба штитити; да постоји тежња код
доносилаца одлука (елите) да се класни, групни, чак и лични интереси
представе као национални; да постоји, некада већа а некада мања, могућност да
личност одлучиоца (његова несигурност) „обоји“ одлуке о претходним
питањима; да страним државама није свеједно какав је режим на власти, те да
ниједан режим није равнодушан према томе да ли му иностранство даје или не
даје подршку, могу се извести следећи закључци:
Morgan, P.: Sigurnost u međunarodnoj politici, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb,
2010, str. 30−31.
Милетић, С.: Исто, стр. 16.
Нација је веза између државе и друштва. Ако претпоставимо да држава штити културни ентитет, онда су живот и култура
значајни национални безбедносни приоритети. Buzan, B.: The Idea of the State and National Security, Perspectives on World
Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006, p. 29–30.
национална безбедност је у стварности скоро истоветна с

државном безбедношћу: оне се бране од угрожавања споља и изнутра,
према томе одакле елити на власти долази опасност, па се и мере заштите
државе, кроз заштиту заједничких вредности, неретко приказују као мере
заштите нације (друштва, народа);
при томе је врло тешко разликовати употребу од злоупотребе: разни
политички потези се предузимају и промене се догађају под изговором заштите
националних вредности и интереса од угрожавања, иако њихов мотив може да
буде и заштита интереса елите на власти или, неретко, и друге државе. Јавно
пропагирање идеје националне безбедности, те акције и промене којима се
осигуравају слобода, безбедност и моћ друштва и државе, наићи ће на подршку
грађана. У последњем случају, то ће подржати и друге државе, уколико је то
мотивисано њиховом безбедношћу или интересима.“140
За потребе ове научне дисциплине користиће се синтагма „национална
безбедност“, под којом ће се подразумевати безбедност и заштита друштва
(становништва и нације) и државе од свеколиког (војног и невојног, унутрашњег
спољног) угрожавања, као и њихово партиципирање у сферама
међународне и глобалне безбедности.
ОДНОС НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ И

ДРУГИХ КОНЦЕПАТА БЕЗБЕДНОСТИ
Одређење концепта националне безбедности „заокружићемо“ његовим
односом са осталим нивоима безбедности. Иако је, генерално, реч о концептима у
чијем се средишту налазе различити референтни објекти, вредности и интереси,
између њих постоје извесне узрочно-последичне везе. Тако унапређење или
угрожавање једног од њих доприноси унапређењу или угрожавању других нивоа
безбедности. Истовремено, одређивањем било којег од њих као значајнијег,
неправедно се потцењују остали нивои безбедности.
Концепт интегралне националне безбедности уважава све објекте и
њихове вредности и „раскрсница“ је компромисних и толерантних веза свих
нивоа безбедности: држава је једини константни гарант безбедности јер за
то има неопходне кадровске, организационе и материјалне капацитете, па
се и безбедност државе простире од државе и нације према појединцу,
односно од државе (преко њених односа са другим државама) ка
међународној и глобалној безбедности.
4.1. Однос националне безбедности и безбедности људи
Однос безбедности људи и безбедности државе је мултиваријантан:
прво, држава је дужна да појединцу и групама осигура безбедност јер је на то
обавезују међународни и национални правни поредак; истовремено, држава
често нарушава безбедност појединаца и група, ограничавајући им слободе и
права или толеришући такву праксу (репресивним законодавством и праксом
Димитријевић, В.: Исто, стр. 40–43.
владе, толерисањем злоупотреба и прекорачења овлашћења појединих

државних службеника итд.); угрожавање безбедности државе као међу-
народног субјекта рефлектује се, макар посредно, на безбедност („ни
кривог, ни дужног“) појединца; најзад, безбедност људи, као једног од
основних конституенаса државе, услов је њене безбедности.
Без помоћи државе, човек не може себи да осигура задовољавајући
ниво безбедности. Својство и жеља неких људи да задиру у туђе слободе и
права и да при том крше прописе, захтева делатност државе на спречавању
су-коба међу људима и одржавању безбедности. С једне стране, то је
потреба чо-века, а с друге стране задатак, одговорност и друштвени циљ
државе.141 Нормирајући друштвене процесе и односе и контролишући
њихово спровођење, држава штити безбедност појединца.
Однос појединца и државе чини низ права и обавеза. Појединац има право
и дужност да самоиницијативно и самоодговорно, у границама личних могућности
и правног поретка, штити безбедност државе, међународне вредности, личну
безбедност и безбедност других. Истовремено, дужан је да поштује национално
право, па и да се на захтев државе ангажује у заштити националне безбедности
(нпр., војна, радна и материјална обавеза у одбрани земље и у ванредним
ситуацијама). Као порески обвезник, он истовремено од државе очекује да му она
гарантује безбедност и да заштити његове вредности, слободе и права. Стога је
неопходно да држава има развијен правни поредак који је сагласан међународном
праву, развијен систем безбедности, али и вољу политичких одлучилаца и
управљачког нивоа система безбедности да штите све грађана и њихове вредности
у свим сферама друштвеног живота. Истовремено, „национална безбедност је
уврежена у државној и националној посебности и идентитету, у припадању
политичкој заједници, коју човек осећа као своју и онда када жели да је мења и
побољшава. Од ње очекује личну безбедност. Национална безбедност је стање које
се жели из тог јаког разлога.“142
Исто је и у погледу односа појединца и међународног поретка. Ово
нарочито у сфери међународне гаранције људских слобода и права и њихове
кривичноправне заштите, односно кривичне одговорности за злочине против
добара и вредности заштићених међународним правом (геноцид, ратни злочин),
када појединац постаје субјект међународног права и међународних односа.
Идеалне су ситуације у којима се интереси националне безбедности
подударају са идејом безбедности људи или када је држава довољно моћна да
несметано штити своје интересе, али и политички коректна и економски снажна
да заштити вредности и интересе човека. Међутим, у историји се често рађала
дилема приоритета: државна безбедност или безбедност људи? Неспорно је
борба за државне интересе може да угрози безбедност људи.143
Милетић, С.: Исто, стр. 1–3.
„Ова особина и ово осећање нису вечити, нити се код свих људи и у свим срединама испољавају на исти начин. Али,
несумљиво је да је постојање националне државе код већине политички свесних људи данашњице један од најважнијих услова
за достојно битисање и да је мотив одбране такве државе или борбе да се она створи, распрострањен широм Земљине кугле.“
Димитријевић, В.: Безбедност и политичка заједница, стр. 42–43.
На пример, неправилном прерасподелом националног богатства у корист државе, занемаривањем економске и
социјалне сигурности грађана, вођењем ратова са другим државама, кажњавањем државе економским санкцијама
због кршења међународног права, инсталирањем тоталитарних и терорских режима који апарат принуде
Истовремено, овакви, али и други проблеми тзв. појединачне, људске и

социјеталне безбедности144 могу да кулминирају конфликтом, па и оружаним
насиљем, што за државу постаје проблем националне безбедности.
Интервенција међународне заједнице против државе која угрожава људску или
социјеталну безбедност може да има ефекте угрожавања националне
безбедности. Исто је и са помоћи држава матица својим сународницима којима
су у другим државама угрожена људска и/или социјетална безбедност.
обрнуто, помоћ других држава земљи чија је национална безбедност
угрожена насиљем појединих мањина, може да се протумачи као
угрожавање људске или социјеталне безбедности.
Жртве су појединци чије су личне вредности и добра угрожени.
Национални систем безбедности је дужан да заштити безбедност појединца од
угрожавања (виктимизације). Међутим, због ограничене предвидивости
настанка угрожавајућих појава, држава често није у могућности да то спречи.
Истовремено, жртве често бивају секундарно виктимизиране. Реч је о
неадекватној реакцији националног система безбедности који жртву сматра
преступником одређених прописа, или јој ускраћује одређене видове заштите,
помоћи и подршке које јој гарантују национално и међународно право. Тиме
она по други пут постаје жртва (нпр., странац-жртва трговине људима бива
осуђен због илегалног боравка у земљи и протеран). Даљи неадекватан третман
жртава од стране система безбедности може да услови терцијарну
виктимизацију, односно ревиктимизацију. Реч је о томе да жртва опет бива
угрожена истом или другом деструктивном појавом (нпр., жртва која је
избављена из мрежа трговине људима поново постаје жртва трговине људима
јер јој држава није пружила никакву заштиту, помоћ и подршку), односно
прибегава самоугрожавању (алкохолизам, наркоманија, самоубиство као
„једини излази из проблема“). Организација за европску безбедност и сарадњу
и Пакт за стабилност југоисточне Европе сматрају да државе крше људска
права жртава тиме што ништа не предузимају да би заштитиле њихову
безбедност, или тиме што своје законодавство употребљавају против њих.145
Генерално, однос безбедности човека и државе је четворострук:
појединац може да се осећа безбедно, иако држава није безбедна; појединац
може да се осећа небезбедним, иако је држава генерално безбедна; и појединац
и држава могу истовремено да буду безбедни и небезбедни.
Појединац штити безбедност државе, али је и угрожава, што важи и
за однос државе према појединцу: „држава је главни извор безбедности и
небезбедности појединца. Како моћ државе расте, она постаје већи извор
опасности за појединца. Њена стабилност не долази само од њене
цетрализоване моћи, него и од разумевања грађана да је задирање моћне
злоупотребљавају против свог народа или против других држава, политичким прогоном
неистомишљеника и припадника националних мањина и онемогућавањем да остваре своја права итд.
На пример, тежња националних мањина да се територијално припоје држави матици, систематско насиље једне групе
над другом, тежње појединих група које су нелегитимне и супротне међународном и националном праву, борба за
социјална и економска права итд.
Kartusch, A.: Reference Guide for Anti–Trafficking Legislative Rewiew with Particular Emphasis on South Eastern Europe,
Ludwig Boltzmann Institute of Human Rights, OSCE/ODIHR, Warshaw, 2001, p. 14.
државе са развијеним поретком у њихову безбедност мање зло него кад то

чини држава која је мање моћна и има неразвијенији поредак. Степен
преваге националне безбедности над безбедношћу појединца зависи од тога
да ли је реч о тзв. минималној држави (држава која почива на вољи грађана
да се њима влада и која, старајући се о сопственим вредностима и
националној безбедности, полази од вредности и безбедности појединца)
или о тзв. максималној држави (држава и нација – чешће владајуће класе,
имају сопствене вредности и интересе који су изнад вредности и интереса
појединаца). Тако се претње појединцу које долазе од стране државе могу
класификовати у четири групе, на:
оне које настају из домаћег законодавства, као резултат
непримереног или претераног чувања реда („злоупотребљена или мањкава
правда“ – неефикасни механизми формалне социјалне контроле злочина);
оне које настају из политичких немира, односно борбе за контролу
институција државе (разни облици политичког насиља попут тероризма,
ванредног стања, грађанских ратова, грађанских нереда и др.);
оне које произлазе из спољне политичке безбедности државе (агресија,
инвазија, мешање у унутрашње ствари, санкције, учешће грађана у рату и др.) и
оне које се односе на комплекс људских права (угрожавање
безбедности појединца од стране државе непоштовањем међународних
стандарда људских права, што често узрокује угрожавање националне
безбедности од стране међународне заједнице)“.146
Истовремено, овај се однос може посматрати и у супротном
правцу. Претње по државу које долазе од појединца могу да се поделе на:
противдржавне активности појединаца и субдржавних група
(атентати, тероризам, државни удар, сепаратизам, револуције и др.);
„петоколонашке“ активности грађана у корист интереса других
држава;
широки политички притисци, захтеви и ограничења од стране
грађана (јавног мнења, националистичких и религијских покрета,
невладиних организација) према држави (носиоцима политичке власти) и
улога коју појединци играју као лидери државе (тежња појединаца
и група да лична виђења и пројекције државног живота и безбедносне
политике постану државне)147.
Остваривањем, заштитом и унапређењем људских права, али и заштитом,
помоћи и подршком појединцу у свим случајевима када је угрожен, штити се
безбедност појединца. Дужност државе да заштити личну, имовинску, економску,
еколошку, прехрамбену, социјалну, политичку, образовну, безбед-ност идентитета
и безбедност у ванредним ситуацијама људског, природног и техничко-
технолошког порекла, директна је веза националне безбедности са безбедношћу
човека. Она постоји и у супротном смеру: појединац је дужан да, у границама
закона и личних могућности, штити националну безбедност.
Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era, стр. 39–40, 44–48.
Исто, стр. 52–54.
Безбедност појединца и друштва данас су интегралне компоненте

националне безбедности, а заштита безбедности човека – једна од
потфункција националне безбедности. Истовремено, безбедност појединца
је резултанта свих нивоа безбедности, остваривости људских слобода и
права и испуњавања његових правних дужности.
4.2. Однос националне безбедности са међународном и
глобалном безбедношћу
Однос националне и виших нивоа безбедности заснива се на чињеници
да је држава један од доминантних субјеката међународних односа
међународног права, а тиме и међународне и глобалне безбедности. Уз то,
безбедност државе је збирно стање њене тзв. унутрашње и спољне
безбедности, као и стања безбедности на међународном нивоу.
Државе су често суочене с дилемом: национална или међународна
безбедност? Иако је значај оба нивоа безбедности неспоран за државу и
друштво, мало је вероватно да ће нека држава занемарити сопствене
вредности, интересе и безбедност за рачун вредности, интереса и
безбедности међународне заједнице или региона. Пре је могуће говорити о
извесном делимичном самоограничавању државе у погледу њиховог
достизања и безусловне заштите, у ситуацијама када би то могло да угрози
друге државе или међународну заједницу.
Суштина међународне безбедности је, као што смо нагласили, трагање
за безбедношћу међународног поретка и заједнице, односно за безбедношћу у
међународним односима и регионима. Она се, у крајњем случају, своди на
безбедност држава које су чланице међународне заједнице, а тиме и на
безбедност њихових конститутивних елемената, пре свега, човека. Од
понашања и стања безбедности држава зависе безбедност других држава,
међународна и глобална безбедност, и обрнуто.
Вишедимензионална међуповезаност држава савременог света
доприноси да угрожавање националне безбедности једне државе утиче на
националну безбедност друге државе која није непосредно погођена
угрожавајућом појавом. Даље, иако се своди на безбедност држава које чине
међународни регион или заједницу, међународна безбедност није истовремено
прост збир њихових националних безбедности. Напротив, могуће су ситуације
„редовног стања“ националне безбедности држава, уз истовремено нарушену
међународну безбедност у њиховом непосредном или даљем окружењу. У исто
време, могући су и супротни сценарији: национална безбедност једне земље је
угрожена док је стање међународне безбедности, па
безбедности њеног региона, стабилно.
Штитећи своје вредности и интересе, државе некада случајно или
(зло)намерно, па и веома грубо повређују и поткопавају вредности и
онемогућавају реализовање интереса других држава. Примери за то су бројни,
крећу се у опсегу од отворених (јавних – претње, уцене) до тајних
(перфидних – специјалне обавештајне операције), односно од невојних (нпр.,
економски бојкот), па до крајње окрутних (нпр., оружана агресија). Сукоби

између држава, без обзира на њихов облик, интензитет и озбиљност последица,
готово се увек рефлектују на регионалну, а некад и на безбедност ширег
геопростора. Стога је понашање државе на начин којим се не задире у
вредности и интересе других држава, уз развијање међународне сарадње,
поверења и толеранције, основни услов међународне безбедности.
Идеја спречавања „анархије и аномије“ на међународној сцени
операционализована је дефинисањем извесних правила понашања у међу-
односима. Тако је и настало међународно право, као последица трагања за
ефикаснијим начинима спречавања и регулисања међународних сукоба.
Касније су створени међународноправни механизми за легалне међународне
интервенције, постављени критеријуми оправданости и неоправданости
оружаног сукоба, дефинисан основ за примену права државе на самоодбрану
итд. Временом, предмет интересовања међународног права постале су и друге
сфере међународног живота (нпр., економска, саобраћајна, миграциона,
енергетска итд.). На „репертоару“ међународног права посебно се истиче
област људских права, као и регулисање положаја појединца и појединих
друштвених група унутар државе. Најзад, иако најмлађа област, међународно
кривично право од свега неколико конституисаних кривичних дела,
инкриминисало је одређена деструктивна понашања државе према другим
државама и друштвеним групама.148
Међународно јавно право делује међу државама – сувереним
јединкама које се манифестују преко актуелне власти. Из тих разлога дуго није
задирало у унутрашњи живот државе. Међутим, данас су многе традиционално
унутрашње „работе“ државе у сфери интересовања међународног права, како
са становишта људских права тако и са становишта санкционисања
међународно-неприхватљивих режима.149 Значи, данас се међународна
заједница стара и о нивоима тзв. појединачне, људске и социјеталне
безбедности, што нужно задире у сферу националне безбедности.
Међународноправни допринос превенцији унутрашњих и
међународних конфликата је евидентан. Томе су допринели и заједнички
поглед, приступ и стратегије деловања великог броја држава, а посебно
механизми колективне безбедности и колективне одбране. Државе су се
„везале“ за међународне организације посредством којих решавају своје
проблеме. Тиме су механизми међународне безбедности стављени у
функцију националне безбедности. Осим тога, повезивање држава ради
очувања њихове безбедности свакако се директно рефлектује на
међународну безбедност, што потврђују и идеје безбедносне заједнице,
режима и комплекса, односно сарадње у безбедности.
Однос националне и глобалне безбедности готово је идентичан. Изнета
теза по којој ће Земља, захваљујући сведимензионалној глобализацији,
Тако је формиран и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, чијим су Статутом дефинисана извесна кривична
дела. Опширније, у – The Activity of ICTY and National War Crimes Judiciary, (ed. Bandović, I.), Belgrade Center for Human Rights,
Belgrade, 2005.
На пример, прогон или дискриминација на политичкој, верској, расној, етничкој, родној, полној или другој основи,
тоталитарни режими и диктатуре и слично.
сваким даном бити „све мања“, указује на реалност континуиране

потенцијалне угрожености националне безбедности било које државе
ефектима деструктивне појаве која се развија на територијама држава које
су удаљене хиљадама километара. Конкретније, проблем Чернобиља или
Козлодуја нису само проблеми земаља бившег СССР-а и Бугарске, већ и
многих других земаља. Идентичног су значаја проблеми неконтролисаног
ширења оружја за масовно уништавање, али и цунамија који су последица
подводних и подземних нуклеарних проба. Најзад, не смемо заборавити
HIV, птичји и свињски грип, SARS, недостатак енергената, пијаће воде, глад
и болести узроковане деградацијом животне средине итд.
Значи, национална безбедност је у функцији глобалне безбедности
и обрнуто. Превазилажењем глобалних изазова, ризика и претњи од стране
држава на националном нивоу, доприноси се сопственој безбедности,
безбедности других држава и глобалној безбедности; њиховим развојем на
националном нивоу угрожавају се сви нивои безбедности. Потенцијална
угроженост човечанства све деструктивнијим појавама планетарних
димензија може се превазићи само искреном сарадњом држава које морају
да ограниче реализовање личних интереса. Њихово усмеравање ка
заједничким, универзалним вредностима и интересима тренутно је могуће
само у оквиру међународних организација, институција и тела, односно
посредством међународног права и стандарда.
Да закључимо: национална и међународна безбедност су
комплементарне категорије. Иако се могу посматрати независно једна од
друге, иако су могуће ситуације у којима угрожена национална безбедност
не дестабилизује међународну безбедност и обрнуто, ови феномени су
најчешће у односу међуутицаја и међузависности. Спона националне и
међународне безбедности су међународно право, међународни односи и
међународне организације, односно безбедност људи.
Слична је ситуација и у погледу односа националне и глобалне
безбедности: у интересу је држава да савесно партиципирају у решавању
проблема глобалне безбедности, јер то очигледно има позитивне повратне
ефекте по националну безбедност, али и по безбедност људи. И обрнуто,
нарушавање глобалне безбедности од стране једне државе штетно ће деловати
по безбедност других држава и њихових грађана, иако је њихов личан
однос према глобалној безбедности савестан.
Зато је неопходно да се снаге, напори и средства који су традиционално
у функцији милитаризоване националне безбедности пре-усмере ка решавању
проблема међународне и глобалне безбедности. Уна-пређивањем безбедности
човечанства и међународног поретка, унапредиће се
безбедност држава и људи. Спона националне са међународном и
глобалном безбедношћу је безбедност људи.
4.3. Однос националне безбедности и

недржавног сектора безбедности
Развој недржавног сектора безбедности је реалност Србије. Процењује
се да у нашој земљи има више припадника разних приватних служби
обезбеђења него полицајаца, с тенденцијом сталног повећања њиховог броја.
Зато и забрињава неадекватан однос државе према овом сектору безбедности.
Необјашњиви су пропусти државе да регулише и стави под
институционалну контролу овако важан сектор безбедности. Непостојањем
закона којим се уређују оснивање, организација и функције субјеката
недржавног сектора безбедности, и непостојање специјализованих механизама
и тела за његову контролу, стварају се могућности за разне злоупотребе, пре
свега за корупцију, нелојалну конкуренцију на тржишту безбедносних услуга и
учешће у криминалним радњама што се, у крајњем случају, рефлектује на
безбедност грађана и државе. Осим тога, реч је о подсектору безбедности који
има респективне кадровске и материјално-техничке потенцијале. Стога би
умрежавање државног и недржавног сектора безбедности имало позитивне
ефекте и по безбедност физичких и правних лица, али и по безбедност друштва
и државе. Допринело би се и ефикаснијој превенцији и сузбијању криминала,
што је традиционална надлежност државног сектора безбедности.150
Следећи проблем је умногоме последица првог проблема: непостојање
јасне законске регулативе и ефикасне контроле недржавног сектора
безбедности ствара велике могућности за незаконито деловање појединаца, па
правних лица из овог сектора. Неспорно је да су неке агенције за приватно
обезбеђење у власништву лица која су (ин)директно повезана са
организованим, привредним и еколошким криминалом. Такве агенције су
често у функцији пружања услуга обезбеђења лицима из криминалне
средине, односно служе као „средство за вршење неких кривичних дела“
попут уцена, изнуда, претњи, рекетирања, отмица итд.151
Посебно је осетљиво питање ангажовања бивших, а неретко и активних
припадника националног система безбедности, пре свега, полицијских и војних
службеника. Поседовање стручних знања и вештина, психофизичких способности,
искуства са ратишта и у раду са законским преступницима, службеног оружја,
легитимације и значке, службене униформе, познанства у државном сектору
безбедности, али и оперативних упоришта у криминалном миљеу, приступ базама
података одређених државних органа, приступ извесним савременим техничким
средствима за надзор лица итд., полицајце посебно препоручује за ангажовање у
овом сектору. Осим што су неспојиви са службеном дужношћу, такви поступци
често имају обележја неких кривичних
Укидање Закона о основама система самозаштите из 1973. и 1986. године, створен је правни вакуум за оснивање и деловање
приватних безбедносних компанија. Од тада се примењују прописи о оснивању приватних предузећа, кривично
законодавство, кривичнопроцесно законодавство, законодавство из области оружја и муниције, безбедности саобраћаја,
полиције итд.
Рељановић, М.: Приватне снаге обезбеђења, Борба против организованог криминала у Србији – Од
постојећег законодавства до свеобухватног предлога реформе, Институт за упоредно право Београд и Одсек
за упоредно и кривично право Универзитета у Фиренци, UNICRI, Београд, 2008, стр. 78–79.
дела, попут злоупотребе службеног положаја, одавања службене тајне,

непријављивања извршеног кривичног дела или лица као извршиоца дела
итд. Они су, неретко, и у улози посредника или курира који превози дрогу,
оружје, кријумчарене мигранте, цигарете, нафту и слично, или су
непосредно обезбеђење „мафијашких босова“. Тако чувари националне
безбедности делују против националних и друштвених интереса.
једне стране, држава би морала да донесе законе којима прописује
услове оснивања субјеката недржавног сектора безбедности; њихову надлежност,
овлашћења и дужности, нарочито у погледу услова и начина примене средстава
принуде и средстава којима се задире у право лица на приватност; начин обављања
послова безбедности; начин стицања и продужавања лиценци за рад; начин
контроле и управног надзора њиховог рада
санкционисања за повреду прописа националног права; услове и начин пријема
лица у радни однос, њиховог евидентирања и остваривања права из области радног,
здравственог и социјалног права; начин безбедносних, здравствених и провера
психофизичких способности кандидата и припадника приватних безбедносних
компанија, као и механизме контроле над овим видовима провера; едукацију
будућих припадника недржавног сектора безбедности; услове стицања, начин
издавања (временско и просторно) важење
услове под којима се одузима лиценца за рад правним и физичким лицима;
начин вођења службене, пословне и финансијске документације; начин
опремања правних лица и њихових радника; однос недржавног и државног
сектора безбедности итд. Тиме би се деловање субјеката недржавног сектора
безбедности унификовало, односно попримило би формално обележје једне од
потфункција безбедности унутар државе, и то првенствено оне која је усмерена
ка заштити једног дела тзв. јавне и приватне безбедности.152
друге стране, требало би развијати безбедносну, професионалну и
пословну културу припадника, првенствено руководилаца недржавног сектора
безбедности. Повећањем самоодговорности, развиће се свест о неопходности
деловања у општем интересу и у духу закона, али и самоиници-јативност у
личном доприносу заштите и унапређења одређених друштвених вредности и
интереса, те безбедности грађана и државе. Обавештајне информације и подаци
до којих се свакодневно долази могу да користе спречавању и сузбијању
угрожавања националне безбедности и безбедности људи. Истовремено, морају
се унапредити механизми заштите људских слобода и права од „задирања у
приватни живот грађана“.
Очигледна је потреба да ови сектори безбедности успоставе чвршће везе у
решавању проблема безбедности људи и државе. Први корак ка стварању
озбиљнијег партнерства је доношење закона којима ће се регулисати „живот“
недржавног сектора и његов однос са државним сектором безбедности. 153
Проблем правне нерегулисаности организације и функције недржавног сектора безбедности често се

везује за деловање лобистичких група преко којих се „саботира“ скупштински рад. Крајњи мотив је
искључиво финансијски, односно онемогућавање праћења, контроле и опорезивања капитала стеченог
пружањем безбедносних услуга. Тиме се угрожава и финансијска безбедност државе.
Опширније, у – Павловић, Г.: Право приватне безбједности – упоредна студија, Дефендологија
центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2011.
V УГРОЖАВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ
БЕЗБЕДНОСТИ
1. ПОЈАМ УГРОЖАВАЊА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
За разлику од традиционалног приступа националној безбедности
по коме су војне претње и субверзије највеће опасности по виталне државне
вредности и интересе, данас су безбедносни изазови, ризици и претње
државним и националним вредностима „пре унутрашњи, него спољни и пре
невојни, него војни; пре долазе од недржавних актера, него од суверених
држава“.1 Данас доминирају политичке претње (унутрашња нестабилност,
„неуспешне државе“, тероризам, кршење људских права итд.), економске
претње (сиромаштво, растући јаз између сиромашних и богатих,
међународне финансијске рецесије, утицај неформалних центара
финансијске моћи, пиратерија итд.), човеком изазване еколошке претње
(нуклеарне катастрофе, планетарни еколошки проблеми, деградација
земљишта и воде, мањак хране и других природних ресурса итд.) и
друштвене претње (сукоб мањине и већине, пренасељеност, организовани
криминал, илегалне миграције, инфективне болести и заразе итд.). То је
условило померање пажње са тзв. војне ка тзв. обухватној безбедности.2
ОБЈЕКТИ УГРОЖАВАЊА
ПРЕТЊЕ друштвене владе /
појединци свет
групе државе
криминал, ратни злочини, НХБ
од појединаца злочини из тероризам
мржње тероризам тероризам
тероризам, тероризам,
од друштвених злочини из НХБ
геноцид, грађански рат,
група мржње тероризам
културоцид оружана побуна
угрожавање геноцид, рат, економске
од влада политицид, нуклеарни рат
људских права културоцид санкције
сиромаштво,
глобалног индустријски глобално
домашаја акциденти, загревање глобално загревање
загађење
заразе, природне
нељудског катастрофе, астероид,
природне
порекла индустријски пад комете
катастрофе акциденти,
Табела 3 - Доминантне савремене безбедносне претње3
Terriff, T., Croft, S., James, L., Morgan, P. M.: Исто, стр. 135.
Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, стр. 16.
3
Преузето (и измењено и допуњено) из: Hough, P.: Исто, стр. 18.
Значи, угрожавање националне безбедности обухвата дејство и

последице свих угрожавајућих појава које су усмерене против виталних
друштвених и државних, односно националних вредности и интереса.
Конкретније, то су све радње, збивања и појаве људског, природног
и техничко-технолошког порекла које за последицу имају или могу да имају
онемогућавање или отежавање несметаног достизања и уживања
државних и националних вредности и интереса или деградирање њиховог
оптималног стања, што резултира страхом од њиховог угрожавања,
колективним осећајем неспокојства, неизвесности и одсуства контроле
над развојем будућих појава и догађаја од значаја за друштво и државу.
Према домаћем праву, угрожавања (националне) безбедности
начелно се деле на:
војне изазове, ризике и претње безбедности који се испољавају као:
агресија, оружана побуна и други облици употребом оружане силе, и на
невојне изазове, ризике и претње безбедности који се испољавају
као: тероризам, организовани криминал, корупција, елементарне непогоде,
техничко-технолошке и друге несреће и опасности.4
Стратегијом националне безбедности Републике Србије5
идентификовани су доминантни изазови, ризици и претње безбедности државе,
као и проблеми безбедности међународног (глобалног и регионалног)
окружења који угрожавају стабилност наше земље, других земаља и региона.
Најизраженијим изазовима, ризицима и претњама безбедности
глобалног окружења сматрају се: регионални и локални сукоби, етнички и
верски екстремизам, тероризам, организовани криминал, пролиферација
оружја за масовно уништење и илегалне миграције, макроекономски
поремећаји и кризе, социјални немири, као и све израженији дефицит
енергетских ресурса. Посебно је опасна пракса превентивних напада и
интервенционизма у унутрашње ствари суверених држава, кршењем
Повеље Уједињених нација. Проблеми безбедности су, из претежно војне
сфере, очигледно проширени и на друге димензије безбедности, пре свега,
на економску, енергетску, социјеталну и еколошку. Уз то и све више постају
непредвидиви, асиметрични и транснационални.
Доминантни проблеми европске безбедности су, пре свега:
тероризам, организовани криминал, ширење оружја за масовно уништење,
eтнички и верски екстремизми и илегалне миграције. Они су најизраженији
у југоисточној Европи.
Безбедност Републике Србије данас је умногоме побољшана у односу
на последњу деценију XX века чему је знатно допринела њена проевропска
политичка оријентација. Ово, као и тежња начелно истим цивилизацијским
вредностима и интеграцијама свих земаља региона, смањило је могућност ди-
ректне претње или агресије на Републику Србију. Оружани сукоби били би
могући једино у случају глобалне и региoналне кризе, што је данас мало веро-
ватно због изграђених механизама међународне безбедности.
Члан 4, ст. 1, т. 10–11 Закона о одбрани.
Види главу I. – Безбедносно окружење и главу II. – Изазови, ризици и претње безбедности.
УГРОЖАВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ 181
Доминантни извор нестабилности Републике Србије је безбедносна

ситуација на територији Аутономне покрајине Косова и Метохије, настала
успостављањем међународног статуса и нелегалним самопрокламовањем
„Републике Косово“. Њу карактеришу: страх и општа несигурност узроковани
етнички мотивисаним насиљем над припадницима српског народа и мањинских
етничких заједница, спора изградња демократских институција и демократске
политичке културе и односа, непоштовање основних људских права, ускраћивање
слободе кретања, експанзија организованог криминала (првенстве-но
наркокриминала, трговине оружјем и људима, илегалних миграција), узурпација и
уништавање приватне имовине и културно-историјског наслеђа и отежан процес
повратка прогнаних и интерно расељених лица.
Осим овог изазова, најизраженији су безбедносни изазови, ризици и претње
попут: тероризма, оружане побуне, спорова уз употребу оружја, сепара-тизма, разних
облика организованог криминала, етничке и верске нетолеранције и екстремизма,
обавештајне делатности других држава, пролиферације оружја за масовно уништење,
корупције, проблема економског развоја, енергетске небезбед-ности, неравномерног
привредног и демографског развоја, нерешеног статуса и тешког положаја избеглих,
прогнаних и интерно расељених лица, недовршеног процеса разграничења између
држава некадашње СФРЈ, неконтролисаног трошења природних ресурса и угрожавања
животне средине, последица елементарних непогода и техничких и технолошких
несрећа, као и угрожавања животне средине
здравља грађана, опасности повезаних са појављивањем и ширењем
инфективних болести код људи и зараза код животиња, наркоманије, деструкти-
вног деловања појединих верских секти и култова, високотехнолошког криминала
угрожавања информационих и телекомуникационих система и промена климе.
Најзад, у стратегији је наглашено и то да је, с мањом или већом
вероватноћом испољавања и препознавања, могућа и злоупотреба нових
технологија и научних достигнућа у области информатике, генетског
инжење-ринга, медицине, метеорологије и других научних области.
СТЕПЕН ИНТЕНЗИТЕТА
Р. Б. РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ краткорочни средњорочни дугорочни
1. Велики оружани сукоби НИЗАК НИЗАК НИЗАК
2. Регионални неспоразуми и сукоби НИЗАК НИЗАК НИЗАК
3. Војне интервенције НИЗАК НИЗАК НИЗАК
4. Оружане побуне ВИСОК СРЕДЊИ НИЗАК
5. Тероризам ВИСОК СРЕДЊИ СРЕДЊИ
6. Етничке напетости ВИСОК СРЕДЊИ НИЗАК
7. Национални и верски екстремизам ВИСОК СРЕДЊИ СРЕДЊИ
8. Организовани криминал ВИСОК СРЕДЊИ СРЕДЊИ
Природне и индустријске катастрофе и
9. ВИСОК СРЕДЊИ СРЕДЊИ
епидемије већих размера
10. Илегалне миграције становништва СРЕДЊИ СРЕДЊИ СРЕДЊИ
Табела 4 - Процена ризика и претњи по безбедност Републике Србије 6
Угрожавања означена од 1 до 3 спадају у тзв. спољна, од 6 до 8 у унутрашња, а остала могу да буду и

спољна и унутрашња. Јанковић, Д.: Реформа обавештајно-безбедносног система, Министарство
одбране Републике Србије, Београд, 3. децембар 2007 (интерни документ).
Ова класификација је начелна и обухвата само доминантне

безбедносне проблеме. Следи краћи осврт на неке од њих, као и на неке који
овом класификацијом нису обухваћени. Посебна пажња биће посвећена
организованом криминалу и тероризму, као највећим невојним претњама
безбедности многих земаља у постхладноратовској ери.
ВОЈНИ РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ

НАЦИОНАЛНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ
Војне ризике и претње националној безбедности карактерише
претња да ће се употребити или масовна употреба конвенционалног
наоружања, па и оружја за масовно уништавање, чиме се угрожава
безбедност државе и становништва.
Ове појаве угрожавања безбедности чине оружана агресија,
оружана интервенција и оружани притисци, који долазе споља (изван
земље) и оружана побуна и грађански рат који се одвијају унутар земље.7
Реч је о угрожавајућим појавама људског порекла које се називају још
оружаним (спољним и унутрашњим) облицима угрожавања националне
безбедности, односно колективним насиљем.8
2.1. Оружана агресија
Оружана агресија је једно од најдеструктивнијих угрожавања
националне безбедности. Пре њеног дефинисања, неопходно је учинити
осврт на нека поимања рата.
Рат је најжешћи и најокрутнији сукоб међу политичким
заједницама, с циљем да се непријатељ уништи или принуди да прихвати
наметнуте услове мира. Последица је антагонистичких односа који владају
светом. По Клаузевицу, то је продужетак политике насилним средствима;
сукоб великих интереса који се решава крвљу.9
Реч је о најоштријем облику друштвених сукоба у коме,
непосредном употребом оружане силе између држава, њихових савеза или
организација, покушавају да се остваре одређени политички циљеви
победом над про-тивничком страном и њеним принуђивањем да прихвати
услове победника. Грађански ратови, који се воде унутар једне државе, не
сматрају се ратом у међународноправном смислу.
Општепознати су ефекти ратова по виталне друштвене вредности и
интересе и дугорочна страдања становништва, инфраструктуре, привреде, па и
поремећаје у међународним односима. Довољно је истаћи то да све више
Заступљена су схватања да је и тероризам војна претња безбедности када поприми масовне размере
(тзв. масовни тероризам који има размере оружане побуне или унутрашњег – грађанског рата).
Поред војних претњи, колективно насиље подразумева и сва остала „организована убијања“, попут политицида,
тероризма, сукобљавања организованих криминалниг група итд.
Тадић, Љ.: Исто, стр. 182.
страдају цивили и цивилна инфраструктура: у Првом светском рату 92%

жртава били су војници, а данас су то у истој мери цивили.10
Ратови се деле на премодерне, модерне и постмодерне. Премодерне
ратове су у давној прошлости водили плаћеници и непрофесионални војници, за
рачун кланова, племена, феудалаца и властелина, против супарничких војника, из
економских разлога (користољубља), унутар и ван држава, без правила ратовања
осим витешких принципа и уз употребу примитивног оружја. Модерни ратови су
тзв. међународни (међудржавни) агресорски ратови од којих се државе бране
механизмима националне одбране. У њима ратују регрути и професионални
војници, у име и за рачун државе, против војника и цивила, због политичких циљева
(територија, суверенитет), ван своје државе, при чему постоје извесни принципи
вођења ратова, закони и обичаји ратовања, уз употребу конвенционалног
наоружања и оружја за масовно уништавање. Постмодерни ратови се деле на
колективне ратове и унутрашње (унутардржавне) ратове. Колективне ратове воде
интернационалне или супранационалне институције у форми безбедносних
кампања или хуманитарних интервенција. У њима ратују регрути и професионални
војници, за рачун глобалних или регионалних органи-зација, против војника и
цивила, из политичких разлога (заштита међународног права или људских права),
унутар држава као и ван својих држава, уважавајући извесне принципе вођења
ратова, законе и обичаје ратовања, високософисти-цираним оружјем и инфо-
системима. Унутрашње ратове воде милиције, терористи, регрути, па и деца, за
рачун нације, етничке или верске групе, против цивила, у корист појединца или
група, унутар и ван држава, користећи герилске или терористичке методе, лако
наоружање и компјутерске вирусе.11
Интересантна је још једна типологија масовног оружаног насиља
(конфликти високог интензитета у којима има најмање хиљаду жртава):
антирежимски ратови (политичко-идеолошки конфликти између држава и
побуњеника); етно-националистички конфликти (у различитим формама,
најчешће као унутардржавни конфликт државе и националних група, ређе
међудржавни конфликти); међудржавни конфликти (држава против државе
као традиционални тип рата); деколонизациони ратови или окупације страних
држава; међуетнички конфликти (између различитих, претежно недржавних
актера, док је унутаретнички конфликт сукоб фракција унутар једне етничке
заједнице); ратови гангова (недржавни криминални актери, посебно у
ситуацијама државног колапса); геноцид (од државе организовано
За последњих три хиљаде триста година, у свету је само двеста година прошло без ратова. Током пет и по
хиљада година историје водило се преко четрнаест и по хиљада ратова у којима је погинуло око четири
милијарде људи. У Првом светском рату убијено је близу десет милиона људи, а око двадесет милиона је
рањено или осакаћено. У Другом светском рату погинуло је више од педесет пет милиона људи, од тога
двадесет пет милиона цивила, а рањено је тридесет пет милиона људи. Милетић, А.: Рат, Исто, стр. 953–955;
у оружаним сукобима после Хладног рата страдало је пет милиона људи. Дулић, Д.: Мировне и хуманитарне
операције, Факултет безбедности и Службени гласник, Београд, 2008, стр. 39.
Møler, B.: The Faces of War, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds. Wiberg, H., Scherrer, C. P.), Ashgate, Aldershot, UK, 1999,
pp. 15–35, у: Реформа сектора безбедности, стр. 303–323. Види и – Gray, C. H.: Postmodern War –
The New Politics of Conflict, Routledge, London, 1997.
масовно убијање људи који припадају другој етничкој, верској или расној групи
и други злочини против човечности) и комбиновани типови насиља.12
Најпознатије су поделе на нападачке (агресорске) и одбрамбене ратове
(дефанзивне), односно на регионалне и светске, ограничене и тоталне,
конвенционалне и неконвенционалне (нуклеарне, хемијске и биолошке),
праведне и неправедне (уз „прљави рат“ као крајње неправедан), специјални
рат (рат без оружаног рата) и хладни рат. Познат је и феномен тзв. светих
ратова (нпр., џихад) против неверника, односно припадника друге вере.13
Превентивни рат се предузима против државе за коју се сматра да се
са њом, пре или касније, мора ратовати. Реч је о брзом првом удару којим се
непријатељ поражава пре него што буде у стању да организује одговор и
одмазду, односно о „ударити по непријатељу радије него се ослонити на
одвраћање и спутавање.“ Овај „метод“ је нарочито заступљен у америчкој
пракси националне безбедности после 11. септембра 2001. године, као
стратегија неутралисања „озбиљних, реалних и извесних претњи“. Легитими-
ше се као „право на индивидуалну и колективну самоодбрану од застрашу-
јућих напада који су претња међународном миру и безбедности, које се наводно
заснива на Повељи Уједињених нација“. Изводи се употребом сопствених и
коалиционих војних снага против држава које су наводно подржавале и
спонзорисале међународни тероризам, односно пружале уточиште
терористима и незаконито развијале програме оружја за масовно уништавање
(Авганистан, Ирак). Многи теоретичари тврде да је превентивна војна акција
могућа само по одлуци Савета безбедности Уједињених нација, и то у духу
Повеље Уједињених нација.14
друге стране, многи су мишљења да превентивна употреба силе,
мотивисана било којим разлогом (самоодбрана, борба против тероризма,
спречавање хуманитарних катастрофа итд.) нема правну утемељеност у
одредбама савременог међународног права, и да је „акт агресије“. Његова
подврста је предухитрујући (преемптивни) рат који се изненада почиње
како би се предухитрио непосредно очекивани непријатељски напад, када
може да се сматра актом самоодбране.15
Рат с ограниченим циљем је примена веће мере принуде да би се
тражено добро одузело од његовог држаоца. Принуда се употребљава само
Scherrer, C. P.: Исто, стр. 332–334, 340; види и – Brown, M. E.: The Causes of Internal Conflict, World Security – Chalenges for a
New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp. 180–199.
Милетић, А.: Исто, стр. 958.
На основу члана 42 Повеље: „када мере које не повлаче употребу силе нису уродиле плодом, може се предузети таква
акција ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама која је потребна ради одржања или успостављања
међународног мира и безбедности“, а у вези са чланом 39: „Савет безбедности утврђује да ли постоји претња миру,
повреда мира или агресија и даје препоруке или одлучује које ће се мере предузети да би се одржали или успоставили
међународни мир и безбедност“.
На пример, Шестодневни рат – напад Израела на Сирију и Египат 1967. године када су ове две земље нагомилавале оружане
снаге на граници са Израелом спремајући се да га нападну). Милетић, А.: Исто; Bildt, C.: A European Perspective: Peace and
War in the World after Westphalia – Some Reflections on the Challenges of a Changing International Order, The New Challenges to
International, National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004, pp. 21–54; Honig, J. W.: New
Conflicts: Risk and Chalenges, Europe’s New Security Challenges (eds. Gärtner, H., Hyde-Price, A., Reiter, E.), Lynne Reinner
Publisher, Boulder, London, 2001, pp. 91–110, у: Реформа сектора безбедности, стр. 210–215, 219.
док се од државе не одузме жељено добро или док се не изнуде одређени

уступци. Обично је у питању комад територије, који је насилно окупиран.16
Ограничени рат је један од видова рата с ограниченим циљем, али сваки
рат с ограниченим циљем није уједно и ограничени рат. Реч је о рату који се води
отворено или слабо прикривено између оружаних снага супротстављених држава,
али се при том поштују извесна (најчешће прећутно прихваћена) ограничења која
често иду даље од ограничења која намеће ратно право.17
Хладни рат је посебан тип међународних односа који је настао после
Другог светског рата, у условима постојања суперсила и око њих окупљених
идеолошких блокова са амбицијама сваке од њих да обезбеди истовремено
сопствену превласт у свету и друштвено-економски систем и идеологију који
она оваплоћује и представља. Хладноратовски сукоб је глобалан, светски,
изузетно дубок и оштар, јер није пуко супарништво истоврсних сила у оквиру
политике силе, већ искључивих идеолошких противника. Међутим, због
постојања атомског оружја на обе стране и могућег узајамног уништења у
случају врућег рата, рат међу њима све време остаје хладан. Он се води свим
средствима осим непосредног оружаног сукоба основних противника.18
посредном (Proxy) ратовању страна у сукобу не учествује директно,
већ посредно, тако што спонзорише рат против свог непријатеља (нпр., САД и
СССР када је СССР окупирала Авганистан), односно две или више
непријатељских страна спонзоришу по једну страну у сукобу (нпр.,
Арапско-Израелски спор).19
Најзад, агресија (лат. aggressiо – напасти, приступити) значи напад с
циљем освајања, употреба силе у међународним односима. Реч је о тежњи да се
нанесе штета, да се наметне принуда и изазове смрт. Ратна пустошења и
усмрћивања, нарочито злочини геноцида, примери су окрутне агресивности.
међудржавним односима, агресија потиче из природе антагонистичких,
непомирљиво супротстављених друштава.20
Конкретније, агресија је напад оружаних или других снага једне државе
или савеза држава на суверенитет, територијалну целокупност или политичку
независност друге државе, с циљем оспоравања права на опстанак државе,
отцепљење територије, промене друштвено-економског система итд. Чланом 2
Повеље Уједињених нација државе се упућују на то да своје спорове решавају
мирним путем којим се не угрожавају међународни мир и безбед-ност, односно да
се уздрже од претњи силом или употребе силе које су уперене против
територијалног интегритета и политичке независности друге државе. Чланом 51
Повеље прокламује се неотуђиво право државе на индивидуалну и

Ограничења се најчешће односе на простор на којем ће се водити рат, на војна средства и наоружање
(избегавање употребе оружја за масовно уништавање) итд. У безбедносној теорији присутна су
мишљења да овакви ратови више не постоје. Исто, стр. 294; Honig, J. W.: Исто, стр. 223.
Милетић, А.: Исто, стр. 960; глобални мир током хладног рата праћен је са више од 100 локалних и регионалних
ратова широм света, у којима је погинуло више од 20 милиона, а повређено више од 50 милиона људи. Такође, крај
хладног рата појачао је нестабилност на Кавказу, Балкану, у Африци и у централној Евроазији. Види – Vestad, A.:
Globalni hladni rat – Intervencije u trećem svetu i oblikovanje našeg doba (prev. Ješić, A.), Arhipelag, Beograd, 2008.
Види – Hough, P.: Исто, стр. 26.
Тадић, Љ.: Исто, стр. 5.
колективну самоодбрану... док Савет безбедности не предузме неопходне

мере да очува међународни мир и безбедност.
Операционализујући ове одредбе, Генерална скупштина Уједињених
нација је Резолуцијом 3314 (XXIX) од 14. децембра 1974. године прецизирала да је
агресија: инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге
државе или свака војна окупација произишла из тога, или свака анексија територије
друге државе употребом силе; бомбардовање територије једне државе од стране
оружаних снага друге државе или употреба било каквог оружја од једне државе
против територије друге државе; блокада лука или обала једне државе од оружаних
снага друге државе; напад оружаних снага једне државе на копнене, поморске или
ваздухопловне снаге, поморску или ваздушну флоту друге државе; употреба
оружаних снага једне државе, које се налазе на територији друге државе,
пристанком државе пријема, противно условима предвиђеним у споразуму,
или продужење њиховог присуства на тој територији после истека споразума;
акција једне државе која своју територију стави на располагање другој држави
ради коришћења за извршење акта агресије против треће државе; упућивање од
једне државе или у име ње оружаних банди, група, нерегуларних војника и
најамника, који против друге државе врше акте оружане силе тако озбиљно, да
се изједначују са већ поменутим актима, или пак значајно учешће у томе (члан
2). Савет безбедности Уједињених нација може да одлучи да се и други акти
сматрају агресијом у смислу Повеље Уједињених нација (члан 3)21.
Најзад, у пракси Међународног кривичног суда, агресија је одређена
као недозвољена употреба силе једне државе против територијалног
интегритета, суверенитета и политичке независности друге државе.22
Државе различито реагују на агресију, и то вођењем самосталних одбрам-
бених ратова, акцијом механизама колективне одбране и колективне безбедности,
или стратегијом попуштања (одрицањем од освете и чињењем уступака држави
агресору како би се агресија окончала). Евидентне су манипулације великих сила и
међународних организација које оне контролишу по кључу двојаких стандарда
помоћу којих се идентичне ситуације оружаних конфликата некада квалификују
као оружана агресија, геноцид и етничко чишћење, а некада као
противпобуњеничка дејства, акт индивидуалне или колективне самоодбране,
превентивни рат, мировна операција, хуманитарна интервенција итд. 23
2.2. Оружана интервенција

најширем смислу, интервенција је спољна акција којом се утиче на
унутрашње ствари суверене државе. Интервенције могу да буду различите, од
мање насилних попут политичких говора који утичу на унутрашњу политику,

Ово одређење, свакако, има бројне недостатке. Види: Барјактаровић, Д.: Фрагментацијом права до
дефиниције агресије, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13, Удружење
правника Србије, Београд, 2009, стр. 1 042.
Види – Hitchens, C.: The Trial of Henry Kissinger, Verso, London–New York, 2001; Prins, G.: The Heart of War – On Power,
Conflict and Obligation in the Twenty-first Century, Routledge, London and New York, 2002; Раичевић, Н.:
Резолуције Савета безбедности и легалност НАТО интервенције у Југославији, Правни живот – часопис за
правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 1 071−1 084.
економске сарадње и помоћи, подмићивања, те слања војних саветника и

подршке опозицији до ограничених војних акција, војне инвазије или
окупације као њених бруталнијих видова.24
Оружана интервенција је недозвољено мешање у унутрашње ствари
једне државе применом оружане силе, којим се негирају њена сувереност и
самосталност. Реч је о једном од најекстремнијих видова примене силе у
међународним односима који подразумева слање сопствених оружаних снага
страну државу како би се наметнуо жељени политички исход. То је
отворена или прикривена примена силе којој прибегава једна земља или
више њих, прелазећи при том границу земље како би утицале на начин
вршења власти и политику коју та земља спроводи.25
Представља најгрубље кршење принципа неинтервенционизма –
немешања у унутрашње послове суверених држава. У последње време
изражен је феномен тзв. селективног интервенционизма, што значи да се у
готово идентичним ситуацијама у неким државама војно и хуманитарно
интервенише, а у некима се не интервенише.
Доминантни облик оружане интервенције је оружана помоћ стране
државе једној страни у унутрашњем сукобу, било да се распламсао, да је тек у
зачетку било да се изазива интервенцијом. У зависности од интереса
интервенијента (а то је најчешће проширивање сфера сопственог утицаја),
његове оружане снаге настоје да одбране постојећу владу од побуњеника или
да овима помогну да ту владу свргну. Сила која интервенише жели да постигне
своје циљеве без опасности да буде оглашена за агресора: она формално не
примењује принуду на субјект међународних односа у целини, већ само на
један њен део. Уз то, често тврди да нема намеру да окрњи територијални
интегритет државе у којој интервенише. Овакво улажење у државу може се
замаглити низом правних и стварних нејасноћа и изговора с намером да се
збуни јавно мњење и паралише рад међународних организација које штите
међународну безбедност.26
Посебан вид оружане интервенције је тзв. хуманитарна интервенција.
Предузима се с циљем стварног или наводног избављења из животне опасности
групе људи које страна влада угрожава или није у стању да штити, без обзира
на то јесу ли њени држављани, чиме се нарушава принцип немешања у
унутрашња питања државе. Иако Савету безбедности Уједињених нација није
per se дато право да примени силу у хуманитарне сврхе, основ тога чини
поменута интерпретација Повеље по којој се проблем не може решити другим
средствима, због чега представља претњу по међународни мир и безбедност.27
Хуманитарне војне интервенције треба разликовати од хуманитаризма –
помагања жртвама ратова од стране невојних (хуманитарних) организација. Реч
је о појави која изазива велике моралне дилеме, а оправданост њене примене
оштре полемике.
Nye J. S.: Исто, стр. 147–150. Види и – Чомски, Н.: Интервенције (прев. Џуверовић, В.), Рубикон, Нови Сад, 2008.
Исто.
Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: Исто, стр. 155; Clarke, J. L.: Улоге и мисије војних и безбедносних снага у 21.
веку, Расправе ЦЏМ број 7, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал Србија и Црна Гора, Београд, 2006.
Иза хуманитарно-војне интервенције могу да се крију агресорски

мотиви. Ово тим пре што не постоји недвосмислен правни основ за поједи-
начну хуманитарну интервенцију, па се интервенисти позивају на идеју тзв.
праведног рата и спречавања хуманитарне катастрофе заштитом људских
права војним средствима. Истовремено, суверенитет и суверена једнакост
држава су неприкосновени, као и забрана мешања у њихова унутрашња
питања. Зато се свако интервенисање мимо Уједињених нација, без
сагласности легитимне власти земље према којој се интервенише и без
примене минималних средстава силе, уколико није реч о самоодбрани,
традиционално сматра угрожавањем националне безбедности. Проблем је
тим већи уколико земља против које се интервенише није извршила
агресију на другу државу. Уз то, могући су и контрапродукти, попут
појачавања одмазде јаче стране у сукобу према слабијим, односно страдање
цивилног становништва од убојних средстава интервенијента, што се често
иронично назива колатералном штетом.
Упоредо с наведеном, у савременој безбедносној теорији и пракси
све више се заступа теза по којој је дужност сваке државе да реагује кроз
хуманитарну интервенцију чак и када масовно угрожавање безбедности
људи у другој држави не угрожава њену безбедност и када за то није донета
одлука у Уједињеним нацијама. Она се образлаже тиме да „општи интерес
хуманости мора да буде изнад суверенитета држава“, да „сувереност
појединца мора да буде испред суверености држава“, односно да „људска
права морају да буду изнад права држава“.28 Реч је о ширењу и
унапређивању стабилности и безбедности, тј. о последњем од тзв. Коенових
прстенова из концепта сарадње у безбедности.
Значи, војна операција чија је примарна сврха ублажавање људских
страдања разликује се од очувања мира чији је главни циљ надгледање
спровођења политичких и војних договора; и од благостања у ширем смислу,
коме је ублажавање људских патњи секундарни циљ у односу на стратешка,
економска и политичка питања. Војни циљеви у хуманитарним интервенци-
јама пре су заштита људи него започињање борбе с непријатељем. Хумани-
тарне интервенције су по дефиницији дефанзивне и неескалаторне. У њиховом
средишту је човек, а не друга држава. Реч је о новом облику војних акција чији
је циљ највеће могуће смањење броја жртава на свим сукобљеним странама, чак
и ако то подразумева довођење у опасност живота војника.29
савременој теорији безбедности постоје критеријуми који морално
легитимишу хуманитарно-војну интервенцију: широко распрострањено и
тешко кршење људских права; мултилатерална акција; доминантан
хуманитарни мотив; ограничено дејство и пропорционалност ситуацији;
ограниченост циља на заустављање повреде људских права; поштовање
самоодређења (вредности и институције земље према којој се интервенише);
бољи исход у односу на пређашње стање; исцрпљеност других лекова;
Liotta, P. H.: Исто, стр. 35, 37.

Regehr, E.: Одбрана и људска безбедност, Људска безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003, стр. 75– 77.
неспособност или неспремност владе да предузме акције које би поправиле

ситуацију; давање потпуног објашњења јавности и међународној заједници;
подршка акције од стране оних којима је помоћ намењена; подршка држава у
региону; велика вероватноћа успеха; мапирана транзиција од постконфликтне
ситуације ка изградњи мира; придржавање норми међународног хуманитарног
права током интервенције.30
Једну хуманитарно-војну интервенцију, како то (злонамерно)
коментарише део међународне заједнице, извео је НАТО 1999. у
Југославији. Разлог је био наводно спречавање хуманитарне катастрофе која
је претила албанском живљу на Космету. Наша земља и део међународне
заједнице тај догађај оквалификовали су као оружану агресију против
суверене државе, којом се задире у њена унутрашња питања. Њоме су само
продубљени постојећи проблеми: „ефектом бумеранга“, хуманитарна
катастрофа је ескалирала.31
2.3. Војни притисци
Принуда према држави је средство које искључује њена
опредељења: она се не наводи на жељено понашање, него је на то приморава
или жељене поступке уместо ње предузима принудитељ. У стварности,
принуда је комбинација непосредног физичког притиска с тешким
претњама, срачунатим на то да субјекте потпуно онеспособе за отпор. Стога
одсечне границе између принуде и дејства тешке претње или казне нема.
Међународноправна забрана примене силе у међународним односима не
подразумева да примене силе нема. Као политика силе, она је константа
међународних односа.32
Принуда може да буде војна – оружана, политичка и економска.
Оружана принуда манифестује се као застрашивање, самопомоћ и изнуда.
Застрашивање је претња употребом инструмената за разарање –
оружаном силом. Као и код сваке претње, очекује се постизање циља без
извршења, што је примарно обележје стратегије застрашивања. Њен циљ је
да се непосредно погоди воља противника, а да се при том не упушта у
пробу употребе силе. Проналаском нуклеарног оружја, методе
застрашивања постале су уверљивије и ефикасније.33
Примена силе испољава се као самопомоћ када принудитељ сам, уместо
принуђеног, постиже жељену промену. Најблажи пример самопомоћи је свршени
чин (fait accompli), који се остварује када принудитељ својевољно и без ичијег
пристанка мења постојеће стање, не наилазећи при том ни на какав отпор. Он тиме
ситуацију нагло окреће у своју корист, јер се оштећена страна од
Дулић, Д.: Исто, стр. 291–295. Види и – Kerr, P.: Ljudska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 119–122.
Очигледно је да се данас интервенише селективно (тзв. селективна правда), при чему се не реагује на озбиљне
страхоте какве су се, нпр., догодиле у Руанди 1994. године, или у Драфуну и Источном Конгу 2007. године. Уз то,
само копнене интервенције кроз заузимање територије и успостављање функционалне полиције и администрације по
међународном праву могу да буду у функцији безбедности људи. Regehr, E.: Исто, стр. 73–77.
браниоца претвара у нападача, те ради повраћаја мора да примени већу меру

принуде. Понекад се учињено не може сасвим ни исправити. Принудитељ се
онда нада да ће време легализовати промену. Низ узастопних свршених чинова
назива се тактиком саламе или маневром артичоке и састоји се у бирању
слабих места, њиховом изненадном запоседању, па коришћењу других
средстава (аргументи, обећања) ради консолидације стеченог.34
Самопомоћ се замењује изнудом када се принудно не присваја
конкретан, опипљив предмет, подложан физичком захватању и одвојив од
осталих односа с принуђеним, већ се појављује потреба да се скрши воља
друге стране, да се она примора на поступке које једино она може сама да
предузме. Изнуда није усредсређена на непосредно одузимање и она
претњом да ће угрозити противникова добра треба да доведе до жељеног
понашања. Са гледишта принуђивача, принуда је успела ако после извесног
времена супротна страна, у суштини непромењена, пристане на захтеве које
у почетку није прихватила. Ако то није могуће, принуђивач ће настојати да
код принуђеног изазове такве промене, које ће избацити на површину
његове одлучиоце који су спремни да му попусте. 35
последње време, принуда се примењује ради свргавања влада тзв.
недемократских (заправо непослушних) режима, обезбеђивања војног
присуства на територијама других држава, предоминације у привредама
малих држава и експлоатисања њихових ресурса, ради спречавања стварних
или наводних хуманитарних катастрофа итд.
Војни притисци се манифестују као: отворено условљавање земаља
против којих су усмерени, непосредно застрашивање употребом војне силе,
индиректно застрашивање масовном војном мобилизацијом, извођењем војних
вежби и меневара, прекомерним наоружавањем сопствене војске, пријемом у
војне блокове и савезе суседа или непријатеља земље која се застрашује,
гомилањем војних снага у пограничним зонама итд.
Најзад, у контексту војних притисака често се употребљава и синтагма
„дипломатија принуде“, којом се тежи решавању криза и оружаних сукоба без
прибегавања свеобухватном рату, и то претњама силом или ограниченом
употребом силе како би се утицало на противника да заустави или поништи
последице већ предузетих акција. Реч је о реактивним претњама као одговор на
акције непријатеља (нпр., повлачење са окупиране територије друге државе).
Због тога је ужег обима и садржаја од принуде која за циљ има још и
непријатељеву акцију (нпр., одрицање дела своје територије), односно од
стратегије одвраћања која за циљ има спречавање нежељене акције (нпр.,
Исто, стр. 257. Такав је, нажалост, пример једностраног проглашења независности Косова. То се догодило после војне
интервенције НАТО, након повачења српских снага безбедности са Космета, у условима претходно издејствоване ограничене
суверености Србије над делом своје територије, у присуству НАТО војних снага и већ формираних тзв. снага безбедности
Косова. Независност су признале поједине државе, махом оне које су учествовале у бомбардовању Србије. Неке од њих
упозоравале су Србију да према Космету мора да се односи као према сувереној држави, а неки званичници међународних
организација пропагирали су идеју и да би Србију требало принудити да призна независност Косова.
Исто, стр. 258. На пример, под претњом употребе силе, од државе се захтева да потпише споразум о формирању војне базе и
стационирању страних (међународних) војних снага на својој територији. Пошто актуелна власт то одбија, изнуђивач пружа
подршку опозицији која долази на власт (помагање у насилном преврату) и удовољава захтевима изнуђивача.
одустајање од оружане агресије) и од бруталне силе (силе пуних размера)

која за циљ има поражавање противника (нпр., када употреба ограничене
силе у оквиру дипломатије принуде није дала резултате).36
2.4. Оружана побуна
Побуна је масовна акција индивидуално и по броју неодређене групе
људи ради насилног обарања неког друштвеног или државног система или ради
супротстављања неком органу или некој мери државне власти. То је оштар
облик политичке борбе и до ње долази због заоштрених социјалних односа и
грубих поступака државне власти, а повод јој је често и нека крајње
непопуларна мера власти. Побуном се често назива и сукоб неке национално
потлачене етничке групе са државом или националном заједницом у којој живи
или чак облик отпора империјалистичкој и колонијалној политици. Побуна је
оружана ако су њени учесници, сви или делимично, снабдевени оружјем или
оруђима подобним за напад и одбрану. Ако побуну поведе војска, онда је то
војна побуна.37
Реч је о облику политичке борбе која је најчешће националистички,
сепаратистички, религиозно-фундаменталистички или социјално мотивисана
која у условима унутрашње нестабилности државе прераста у политичко
насиље отвореном и масовном применом оружане силе или уз спремност да
се употреби. У домаћем кривичном законодавству, оружана побуна је
сврстана у групу Кривичних дела против уставног уређења и безбедности
Републике Србије. Оружану побуну (члан 311 КЗ РС) извршиће онај ко
учествује у оружаној побуни која је управљена на угрожавање уставног
уређења, безбедности или територијалне целине Србије. Организатор
побуне је посебно кривично одговоран и теже се кажњава.
Оружану побуну треба разликовати од грађанске непослушности, тј.
отвореног негодовања против државне власти кроз пасивну резистенцију (отпор)
одбијање сарадње са органима власти. Изражава се у бојкоту државних
органа, одбијању плаћања пореза и организовању мирних демонстрација.38
Циљ оружане побуне може да буде радикалан – насилни преврат, а ређе
ограничен, када се од владе тражи испуњење извесних захтева. У сваком
случају, циљ је насилна промена уставног уређења или поретка власти, чиме се
напада на виталне вредности друштва и државе. Често је циљ отцепљење дела
територије суверене државе на којој живе побуњеници (сепаратистичке
побуде: лат. separatio – одвајање, издвајање), како би живели самостално или
како би се припојили другој држави. У том смислу, често се злоупотребљава
елаборирано право народа на самоопредељење.
Доминантни узроци оружане побуне су у незадовољству великих
друштвених група, пре свега, због неравномерне расподеле богатства унутар
друштва, затим неравномеран људски развој, међуетничка нетрпељивост
Jakobsen, P. V.: Diplomacija prinude, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb,
2010, str. 260.
(националшовинизам и клерошовинизам) итд. Такви се мотиви неретко

комбинују са идеологијом, религијом, традицијом, политиком, економским
интересима, међународним односима, интересима других земаља итд.
Структура реализовања оружаних побуна је сложена.39 Начелно,
оружана побуна има своју латентну, ескалациону и фазу експлоатације
ефеката оружане побуне.
латентној фази, побуњеници се тајно повезују и организују по
идеолошком или етничком критеријуму. Њихово повезивање, планирање и
активности често координира опозициона политичка партија, струја, покрет.
Неретко им у томе помажу и друге државе и њихове обавештајне службе.
Први задатак организованих побуњеника је стварање и ширење
идеологије незадовољства ради придобијања што ширих маса. То се постиже
идеолошко-политичком индоктринацијом, односно средствима масовне
пропаганде, грађанским протестима и нередима, искоришћавањем постојећих
или формирањем екстремистичких политичких партија које ће политичким
акцијама настојати да обезбеде легитимитет побуњеничких дејстава.
Следећи потез је подривање легитимитета владе и грађење сопственог
легитимитета. За то је потребно придобити међународну заједницу, матичну
државу (уколико побуну организују припадници националних мањина) или
друге, по могућству „моћне државе“ које ће их подржати. То се постиже
пропагандом, лобирањем, корупцијом, искоришћавањем њихових геопо-
литичких и неоимперијалистичких претензија итд. Они ће, уколико је побуна
њиховом интересу, највероватније обезбедити и финансијска средства,
наоружање, обучити побуњенике, повести медијски рат и на друге начине
оправдавати поступке побуњеника. Материјално-техничка средства често се
обезбеђују и донацијама становништва и дијаспоре, односно донацијама
организованог криминала. Најзад, учестале су спорадичне оружане акције
побуњеника, најчешће према институцијама државне власти и њеним
представницима. Оне би требало да укажу на њихову спремност да примене
оружано насиље и на неспособност владе да контролише стање безбедности.
Наредна фаза је ескалација побуне. Карактерише је масовна
употреба или претња употребом оружја, а најчешће вођење тзв. герилског,
па и отвореног рата (примена герилске, а неретко и терористичке тактике
као део шире – помоћне тактике побуњеника)40, успостављање контроле над
одређеном територијом, заузимање објеката кључних институција државне
власти, заузимање медија, успостављање контроле над војском и полицијом
или преговарање како би се избегли масовни људски губици.
Последњи корак је, свакако, експлоатација насталог стања којим се
реализују циљеви побуњеника, односно мења уставни поредак и успоставља
Често се приказује као: латентна побуна, герилски рат и отворени рат. Овде треба правити разлику између
тероризма и оружане побуне, која се огледа у томе што побуњеника бројчано има знатно више и битан елемент
њихове тактике је заузимање и успостављање контроле над делом територије. Котовчевски, М.: Унутрашња оружана
побуна, Наука – Безбедност – Полиција, број 1, Полицијска академија, Београд, 2006, стр. 150.
нова власт. Ово, наравно, под условом да је побуна успела јер се оне често
сурово гуше.41
Оружане побуне су често подржане или узроковане тајним акцијама
страних обавештајних служби (побуњеничка дејства). Обавештајне службе,
неретко, пружају помоћ владама у противпобуњеничким дејствима. Оружане
побуне нису непознаница српској историји.42
2.5. Грађански рат
Грађански рат је оружана борба између класних, националних,
политичких или других антагонистичких друштвених група унутар једне
државе, за остварење извесних политичких и економских циљева. Јавља се
као последица нагомиланих и нерешених социјалних, економских,
политичких и других противуречности у друштву. Реч је о тзв. унутрашњим
– ратовима четврте генерације.
Од оружаног устанка разликује се дужим трајањем и бољом
организацијом зараћених страна, које располажу својим снагама,
командовањем, територијом итд. Може да се води за напредне или назадне
циљеве, за промену и обарање или очување постојећег система, односно за
његов повратак ако је оборен. То је био најоштрији облик класне борбе у
преломним периодима смене друштвених система. Готово све велике
револуције у историји одвијале су се у форми грађанског рата.43
Методе ратовања су различите, зависно од времена и услова под којима су
грађански ратови вођени. Ретко се завршавају компромисом, а воде се док једна
страна не извојева одлучну победу и на успостави своју власт. Свим средствима
(оружаним и политичким) води се борба за придобијање становни-штва,
укључујући и борбу за наклоност оружаних снага, за освајањем или задржа-вањем
стратегијских важних положаја, економских и саобраћајних центара.
Некад је важна успешна примена тактике уличних борби,
успостављање властитих и кидање противничких веза, пресецање
комуникација, умешно коришћење дезинформација. Ако се не постигне брзо
решење, могућа је промена наклоности становништва према зараћеним
странама, а повећавају се могућности за евентуалну интервенцију споља.
Грађански ратови одликују се оштрином и безобзирношћу у погледу
средстава и начина борбе. Ни унутрашње ни међународно ратно право нису се,
све до новијег времена бавили питањем заштите извесних хуманих начела у
грађанском рату, а стварна ратна пракса у разно доба и у разним земљама,
Страх од неуспеха побуњеника, што се односи и на насилни преврат државним ударом или пучем,
давно је симболично представљен максимом „ил’ пуковник, ил’ покојник“.
Најпознатија од њих свакако је Тимочка буна 1883. године. Њу су организовали радикали, тенденциозним тумачењем одлуке
краља Милана Обреновића да модернизује наоружање српских војника. Наводна намера да од народа одузме старо оружје и
замени га новим протумачена је као њихово разоружавање. Побуна је крваво угушена. У научној и стручној јавности постоје
спорења око тога да ли су догађаји на Косову и Метохији који су претходили НАТО агресији 1999. године заправо оружана
побуна која је прерасла из бројних терористичких акција или тероризам масовних размера.
Грађански ратови су се јављали често у историји људског друштва, нпр., Спартаков устанак, Француска
револуција, Амерички грађански рат, грађански рат у Русији, Кинеска револуција, Шпански грађански рат.
Део текста о грађанском рату прилагођен је са: http://sr.wikipedia.org.
била је врло разнолика. Ратни обичаји су мање поштовани него у

међународним ратовима.44
Грађански рат је по обележјима сличан оружаној побуни, а по
деструкцијама оружаној агресији. Критеријуми по којима се грађански рат
разликује од оружане побуне су првенствено интензитет оружаних акција и обим
ангажованих снага, а потом и трајање акција и њихов територијални опсег. Према
Допунском протоколу уз Женевске конвенције од 1949. године, отпадничке
оружане снаге или друге организоване наоружане групе налазе се под одговорном
командом и имају контролу над делом територије која им омогућава да воде
непрекидне и усмерене војне операције. Реч је о организованом оружаном сукобу
који по својим обележјима и последицама може да буде веома сличан или чак
истоветан међународним сукобима. Мотиви и циљеви грађанског рата могу да буду
идентични мотивима и циљевима оружане побуне. За разлику од агресије (која је
међународна појава), оба вида угрожавања безбедности су унутрашња ствар
државе, осим уколико побуњеници од легалне владе не издејствују признање
својства ратујуће стране. Данас су грађански ратови све чешће последица тзв.
индиректне агресије других држава које подржавају политичке струје које теже
променама уставног уређења, државне политике или власти. Иако су грађански
ратови начелно унутрашња ствар, право интервенције Уједињених нација постоји
уколико унутрашње стање у једној земљи или унутрашњи немири прете да наруше
међународни мир или да прерасту у међународни сукоб, уколико интервенција има
за циљ да потпомогне остварење права на самоопредељење народа под
колонијалном доминацијом, како би се спречиле масовне жртве. Интервенише се
кроз колективне притиске доношењем резолуција, добрим услугама и мирењем,
упућивањем осматрачких мисија у зоне сукоба, слањем економске и техничке
помоћи, па и применом принудних мера у виду упућивања оружаних снага. 45 Осим
тога, у оваквим случајевима међународна заједница све чешће прибегава војно-
хуманитарним интервенцијама.
Грађански ратови могу да буду сецесионистички (за отцепљење дела
територије државе), револуционарни и контрареволуционарни, међунационални
или међуетнички, међуверски, династички и мешовити. Најчешће су
етнополитичког карактера, усмерени против социјеталне безбедности супарничке
групе, при чему се угрожавају људска и национална, а некад и међуна-родна
безбедност. Најзаступљенији су видови савремених оружаних конфликата.
НЕВОЈНИ РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ

НАЦИОНАЛНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ
Невојни ризици и претње националној безбедности су појаве
угрожавања безбедности које не карактерише масовна употреба оружја нити
претња његовом употребом. Иако се неки од њих спроводе оружјем, таква
44 Тек је Женевском конвенцијом из 1949. године децидно забрањено да се у грађанском рату врши насиље
над оружаним противником, убијање или мучење затвореника, узимање талаца, изрицање и извршавање
казни без предходног суђења, неприхватање и нелечење заробљеника и други нехумани поступци. Исто.
Аврамов, С., Крећа, М.: Исто, стр. 612–615.
употреба није масовна и није усмерена против целокупног или већег дела
становништва.
ову групу спадају појаве угрожавања безбедности природног,
техничко-технолошког и људског порекла. Генерално, могу да настану
унутар земље (унутрашње угрожавање), могу да дођу изван земље (спољно
угрожавање), или да настану комбиновано. Називају се још и „неоружаним“
облицима угрожавања безбедности.46
3.1. Угрожавање националне безбедности
појавама природног порекла
Деструкције које долазе од природе (деловањем природних појава)
најстарији су видови угрожавања безбедности људи, њихових материјалних
и културно-цивилизацијских творевина и животне средине. С обзиром на то
да су их „на људе слали богови“, вековима су доживљаване као „божја воља
од које нема спаса“.
Данас, када су природне опасности спознате, човек улаже велике
напоре да им се ефикасно супротстави тако што благовремено предвиђа њихов
настанак, адекватно реагује током њиховог одигравања, спречава настанак
штетних последица, настале последице ефикасно санира, а угрожене вредности
ревитализује. То је постала и функција националног система безбе-дности.
Неке од њих могуће је у извесној мери и спречити, с обзиром на то да је њихов
узрочник човек, због свог неодговорног понашања према животној средини. И
поред тога, жртве и штете су велике.47
Појаве угрожавања безбедности природног порекла називају се још
и елементарним непогодама. Ове појаве су, начелно, полиморфног
карактера (две појаве истог порекла и интензитета најчешће стварају
различите укупне последице), прати их феномен паралелизма (погађа само
одређене геопросторне зоне у којима битно мења услове живота и животне
средине) и специфичних, најчешће масовних последица (социјалне,
здравствене, материјалне и еколошке).48
Све природне – елементарне опасности могу да се поделе на:
сеизмолошке опасности, које су последице директних промена
структуре земљине коре и тла. Оне се манифестују као:
а) земљотреси, тј. подрхтавање тла које за последицу има (потенцијалну,
делимичну или потпуну) деструкцију свега што се налази на површини земљишта
и испод њега (људи, грађевинске инфраструктуре, природних објеката, биљног и
животињског света). У свету се годишње у просеку региструје око сто хиљада
потреса. Процењује се да је у прошлом веку до два милиона људи у свету страдало
од последица земљотреса. Могу да буду
Упореди са – Chalk, P.: Non-military Security and Global Order, Macmilan Press, Basingstoke-London, 2000.
Према званичним подацима Уједињених нација, током 2008. године око двеста тридесет хиљада људи
погинуло је у природним непогодама широм света. Око двеста једанаест милиона људи било је угрожено, а
причињена штета достигла је износ од око сто осамдесет једну милијарду долара.
Јаковљевић, В., Ђармати, Ш.: Исто, стр. 55–58. Класификација која следи преузета је са стр. 59–94; види и – Blaikie, M.,
Cannon, T., Davis, I., Wisner, B.: At Risk – Natural Hazards, Peopleʼ s Vulnerability and Disaster, Routledge, London–New
York, 2005; Smith, K.: Environmental Hazards – Assessing Risk and Reducing Disaster, Routledge, London–New York, 2001.
природни и вештачки изазвани. Природни су тектонски земљотреси (покрет

земљине коре), вулкански земљотреси, урвински земљотреси (одроњавањем
великих маса земљине коре са сводова или страна пространих подземних
шупљина или пећина) и дубински земљотреси (жаришта су им дубоко изнад
доње границе чврсте земљине коре – триста до седамсто километара).
Вештачке земљотресе изазива човек неконтролисаним захватима. Могу да
буду техноизостатички (изазвани градњом великих хидросистема,
интензивном експлоатацијом нафте и флуида), техновариденски (услед вађења
великих количина руда без засипања) и техносеизмички (услед веома јаких
експлозија, нпр., нуклеарних проба). Земљотреси, најчешће дубински,
изазивају цунамије, велике рушилачке таласе на океанима и у мору;
клизишта, односно померање великих количина земљишта и огромних
маса стена на већој површини. Настају због промене напона у тлу услед осцилација
подземних вода или смањења отпорности тла на смицање због промене њихове
густине и влажности слојева. Бројни су примери клизишта у свету који су
узроковали масовне људске губитке и материјалну штету;
атмосферске – метеоролошке непогоде, односно природни
екстреми који услед осетљивости урбаних средина и природних
потенцијала озбиљно угрожавају људски живот и узрокују велике штете.
Реч је о орканским ударима ветра, граду, интензивним електричним
пражњењима, изванредно великим количинама кише, изванредно високим
снежним покривачима, јаким маглама, јаким инверзијама, поледицама;
хидросферске непогоде, тј. разне деструкције које изазива вода.
Манифестују се као поплаве (преливање воде изван природних или
вештачких граница, односно немогућност природног задржавања или
инфилтрације дотока воде) које настају услед падавина, појава леда на
рекама, водостаја, клизишта, рушења брана на акумулацијама итд. и
биосферске непогоде, односно наношење великих штета људима
и другим живим организмима – представницима биљног и животињског
света, услед грубог нарушавања животних услова или због појаве заразних
болести ширих размера. Манифестују се као:
а) епидемије, тј. пораст обољења узрокованих заразним болестима,
неуобичајених по броју случајева, времену, месту и захваћеном становништву,
затим неуобичајено повећање броја обољења са компликацијама или смртним
исходом, појава нових болести или болести које се дуго нису појављивале, или
појава већег броја обољења чији је узрок непознат. Постају елементарна непогода
када доведу до поремећаја у функционисању животних активности
делатности;
б) епизоотије, тј. неуобичајено повећање обољења животиња од
заразних болести, уз могућност узроковања велике материјалне штете и
в) суше, тј. изостанак довољних количина падавина у одређеном
раздобљу да се онемогућава нормалан развој пољопривредних култура, што
узрокује мањак приноса и материјалну штету.
Посебна врста опасности долази из свемира, као космичко зрачење,

пад метеора или опасност од судара Планете са астероидом.49
Многе од наведених појава су готово свакодневне. Међутим, њихова
деструктивност (на срећу) најчешће није толика да угрожава безбедност људи,
државе или међународних региона. Угрожавајући ефекти, пре свега, зависе од
интензитета појаве, од њеног трајања, односно од обима и локације на којој
се одиграва. Тако, нпр., дуготрајно падање кише или земљотрес који су
удаљени од насељених места, путних инфраструктура, обрадивог земљишта,
иако су по природи деструктивни, не морају непосредно да их угрозе.
3.2. Угрожавање националне безбедности појавама људског порекла
3.2.1. Политички притисци
Политички притисци су злоупотреба механизама политичке моћи,
одлучивања и утицаја према циљној држави ради постизања циљева оног ко
притиске врши или их подстиче. Најчешће се предузимају да би се изнудиле
политичке одлуке и ставови о потребама и начинима решавања важног
унутрашњег или међународног безбедносног питања, односно добијања
одређених политичких уступака (у смислу политичких промена државног
уређења, политике или владе, испуњења конкретних захтева) покоравањем
руководства државе тзв. политиком застрашивања и условљавања.
Спроводе се непосредно или посредно. Непосредно, спроводе их
државе или савези држава који за то имају „капацитете“, односно политичку
моћ коју црпу из војне и економске моћи. Посредно, спроводе их слабије
државе које се „због скромних капацитета крију“ иза јачих држава или
савеза држава којима припадају. Слично, међународне организације се
често инструментализују, контролишу и злоупотребљавају за вршење
притисака према појединим државама.
Најчешће се манифестују као јавне изјаве, претње, упозорења и
условљавања, препоруке, савети и упутства високих званичника држава,
међународних организација, међународних мисија, преговарачких и
посматрачких тела на јавним форумима, дебатама, састанцима, заседањима
скупштинских тела међународних организација, дипломатским састанцима
која су, најчешће, медијски праћена. Тако се, на „елегантан и учтив начин,
отворено или у симболичној форми“, одашиљу поруке које имају ефекте
политичких притисака.
За „легализовање“ политичких притисака, односно за њихово
приказивање као легалних метода, па чак и мера које су за циљну државу
корисне јер јој помажу да реши унутрашње проблеме, користе се тзв. двојаки
стандарди. Они се огледају у различитом тумачењу норми међународног
Претпоставља се да је пре 65 милиона година на Земљу пао астероид који је направио кратер дужине 250 km
у данашњем Мексичком заливу и узроковао изумирање диносауруса. У близини реке Тунгуска, у Сибиру,
1908. године пао је метор пречника око 20m, који је уништио све на површини од око 1 000 km², што је на
том простору условило и трајну промену климе. Hough, P.: Исто, стр. 199−200.
права и различитом реаговању на истоветне случајеве из безбедносне

праксе различитих држава.
Методи политичких притисака су разноврсни и, у најкраћем, могу
се свести на:
интернационализацију унутрашњих питања под формом заштите
људских права;
политику „двојаких стандарда“;
наметање и пружање тзв. добрих услуга, преко посредничких
група, комисија и медијатора;
захтеве за промену устава;
захтеве за стварање система власти у складу са интересима центара
моћи;
политику „штапа и
шаргарепе“; уцене;
осуду од међународних организација и институција;
суспензију или искључење из међународних организација
(статус тзв. празне столице);
суспензију или прекид дипломатских односа;
редефинисање улоге међународних
организација; „политику преседана“; „право
на интервенцију“;
„превентивну дипломатију“ као легализацију међународног
интервен-ционизма50 итд.
Пракса политичког условљавања је таква да се држави постављају
захтеви које она не жели или не може олако и у потпуности да прихвати.
Уколико их прихвати, намећу се нови – „озбиљнији“ захтеви. У супротном,
сваки следећи захтев је по њу све штетнији. Најзад, временом се прелази на
друге облике примене силе, па су политички притисци увертира за економске
притиске, субверзивно деловање и војне притиске и интервенције.
3.2.2. Мере економске принуде
Етиологија и циљеви примене мера економске принуде готово су
исти као код оружаних и политичких притисака. Различита је њихова
феноменологија, односно методи примене. Оваква угрожавања националне
безбедности спадају у вид тзв. спољних-неоружаних (невојних) безбед-
носних претњи.51
Мере економске принуде подразумевају да једна или више земаља,
односно међународне организације застрашују земљу или групу земаља
стављањем до знања да ће им забранити увоз робе, услуга, права и капитала,
њихов извоз или и једно и друго, односно онемогућити располагање њиховим
средствима у иностранству (економски притисци) или изричу и
Савић, А.: Увод у државну безбедност, ВШУП, Београд, 2000, стр. 152–153.
Ефекти мера економске принуде једнаки су последицама светске економске кризе која је неспорно
угрозила економску, а тиме и националну безбедност многих држава, па и довела у питање опстанак
Европске уније. Упореди са – Елзесер, Ј.: Национална држава и феномен глобализације – како можемо
да се спасимо из светске економске кризе (прев. Блануша, Б.), Јасен, Београд, 2009.
спроводе мере забране увоза и/или извоза и располагања имовином у

иностранству (економске санкције), како би се оне кроз могуће или стварне
економске штете и осиромашење принудиле на политичке уступке који се
од њих захтевају.
Економски притисци се манифестују као претња и политика
условљавања – уцењивање и изнуђивање. С тим у вези, држави и њеним
привредним субјектима отежава се сарадња, усложњавају и отежавају се
услови под којима може да учествује у међународној привреди, отежава јој
се добијање финансијских повластица или кредита код међународних
финансијских институција, отказују се закључени уговори, нуде штетни
уговори, захтевају се посебне, додатне и неуобичајене гаранције за
обезбеђивање извршења уговора, замрзавају јој се средства и имовина у
иностранству, ограничава се режим ваздушног и воденог саобраћаја и
транспорта итд.
Економске санкције се најчешће манифестују као:
ембарго, када се земљи онемогућава увоз;
бојкот, када се земљи онемогућава извоз и
економска блокада, у случајевима истовремене примене мера ембарга и
бојкота.
Мере међународне економске принуде у жаргону се називају ембаргом.
Ембарго у најширем смислу представља забрану, а у међународним односима
представља забрану пловидбе и трговине с одређеном земљом или земљама. Може
да буде цивилни и агресивни. Цивилни ембарго је наредба којом одређена држава
забрањује пловидбу бродовима који плове под њеном заставом да пристају у
одређена инострана пристаништа и обављају трговину са датом земљом.
Агресивним се, међутим, сматра ембарго кад се фактички спроводи економска
блокада одређене земље и када се приступ у страна пристаништа не спречава само
грађанском дисциплином држављана одређене земље него и припадницима других
застава спречава приступ у одређена пристаништа.52
Најзад, многе националне економије изложене су и економској –
привредној шпијунажи − обавештајном раду који спроводе или организују и
координирају стране обавештајне службе конспиративним или тзв. легалним
методима, како би се домогле знања других држава из сфера науке, технологије,
производње. Истовремено се примењују и знатно уже активности индустријске
шпијунаже кроз противправно прикупљање сазна-ња у сфери нових открића,
проналазака или патената и технолошких процеса
производњи које врше приватна лица или предузећа за своје потребе или за
рачун других невладиних ентитета. „Економска шпијунажа“ користи се и ради
подривања економског система стране државе (економске субверзије) на основу
познавања података о њеној снази, правцима развоја и слабостима.53
Економску шпијунажу, која се обавља искључиво на нелегалан начин, треба разликовати од економског обавештајног рада
који се спроводи и тзв. легалним методама, али и од стране актера који нису обавештајне службе. Тако економска обавештајна
делатност обухвата скуп координираних акција истраживања, обраде и дистрибуције, ради њихове експлоатације,
информација које су корисне за економске актере. Ове различите акције воде се са свим гаранцијама неопходне заштите за
очување баштине националне економије, у најбољим условима квалитета, рокова и цена. Таква,
Сличне ефекте имају и тзв. економски протекционизам и економски

изолационизам. У првом случају државе, желећи да „заштите“ сопствено
тржиште, код свог становништва и предузећа фаворизују куповину домаћих,
позивајући на бојкот страних производа и сировина. Други случај подразумева
економску политику самодовољности, по којој је држава способна или настоји
да произведе све што је потребно да задовољи потребе становништва и
државног апарата, који су способни да буду потрошач свега тога, тако јој нису
потребни ни увоз ни извоз.
Последице економске принуде често су погубне по економски
систем земље (пад производње, застаревање производне технологије,
губљење пословних аранжмана у иностранству и стратешких ино-партнера,
немогућност набавке производних сировина и продаје производа, вештачко
стварање економске зависности), а посредно и по квалитет живота у земљи
(пад друштвеног производа и бруто националног дохотка, сиромаштво,
незапосленост), војну и одбрамбену моћ земље, унутрашњу безбедност
(социјални немири, притисци на владу, пораст и интернационализација
криминала) итд. Осим тога, штете и земљама са којима санкционисана
држава има економске односе.54
3.2.3. Организовани криминал
3.2.3.1. Појам организованог криминала

Уз тероризам, организовани криминал је најозбиљнија невојна прет-
ња човечанству. Готово ниједна држава није „имуна на ову пошаст“.
Нарочито му погодује „клима сиромашних земаља“ и друштвено-економска
транзиција: осиромашење држава и слабљење социјалних програма довели
су до криминализације друштава у земљама транзиције, и то не само ширих
друштвених слојева, већ и партијских и политичких структура, правосудних
органа и органа државне управе. Његова експанзија учинила га је четвртим
сектором светске привреде чији годишњи бруто приход чини 20%
вредности глобалне трговине.55
ширем смислу, то су облици криминалног деловања које одликује
постојање криминалних организација и организованог приступа у вршењу
кривичних дела, с циљем прибављања противправне имовинске користи. У ужем
смислу, то су облици организованог криминалног деловања код којих су
економска обавештајна делатност је у функцији економског развоја привредних предузећа, као појединачних
економских субјеката који егзистирају на пољу домаћег и страних тржишта, али и државе на нивоу
дефинисања ефикасне националне економске политике и стратегије. Стога се и дели на микроекономску и
макроекономску обавештајну делатност. Петровић, З. П.: Економска шпијунажа, Драслар партнер, Центар
Југоисток и Институт за политичке студије у Београду, Београд, 2005, стр. 5–14; Петковић, Т.: Пословна
шпијунажа и економско ратовање, Public Triton, Београд, 2006.
Нерадо се сећамо примера из скорије историје (1992–1995) у којем је Савезна Република Југославија
била жртва најбескрупулознијих економских санкција које су умногоме и дугорочно уназадиле
привреду и стандард живота у земљи. После промене власти у Србији 2000. године, наш изнурени и
осиромашени економски систем се кроз процес приватизације нашао на удару компанија и
инвеститора из земаља које су према нама примењивале мере економске принуде и оружане агресије.
После агрикултурног, индустријског и услужног сектора. Марковић, С.: Моћнији од ЦИА, Институт за
геополитичке студије, Београд, 2002, стр. 56.
успостављене везе између шефова криминалних организација и појединаца

из структуре државне власти.56
Очигледно је реч о деловању разних облика криминалног удруживања.
„Организована криминална групација или криминална органи-зација је тајно
удружење више лица, која испуњава потребне услове утврђене писаним или
неписаним правилима којима се уређује функционисање орга-низације и
пристаје на строго поштовање тих услова, која је основана ради
професионалног и по правилу планског вршења кривичних дела, и то тако да
организација буде трајног карактера, а с циљем континуираног стицања имо-
винске користи или моћи, те остварења монопола на одређеном подручју (због
чега је склона уништењу конкуренције); заснована на хијерархијским
принципима и уз строгу дисциплину својих чланова, по правилу и на принци-
пима специјализације и поделе рада у вршењу криминалних активности, мада
је организација, по правилу, истовремено укључена и у одређене легалне ак-
тивности (у оквиру чега такође постоји специјализација и подела рада у окви-
ру њеног чланства); она је поред тога, начелно неидеолошког карактера, с тим
да практикује разноврсне видове насиља, те наглашено испољава спремност да
га употреби како у односу на спољно окружење, тако и према члановима који
прекрше њена правила (сопствени систем санкционисања), а посебно на-стоји
да коруптивним методама оствари директан или индиректан утицај на органе
државне власти, ради омогућавања или олакшавања сопственог дело-вања и
ширења непосредног или посредног утицаја.“57
Реч је о трајном криминалном подухвату који се рационално обавља
ради профита од нелегалних активности, а његово трајно постојање одржава се
коришћењем силе, претњама, контролом монопола и/или корумпирањем јавних
службеника. Дакле, примарни елементи организованог криминала су:
постојање трајне криминалне организације; рационално криминално делова-
ње; стицање профита као крајњи циљ криминалног деловања и коришћење силе
или претњи и прибегавање корупцији ради реализовања циљева и очува-ња
имунитета од примене права.58
3.2.3.2. Манифестовање организованог криминала
Форме организованог криминалног деловања су бројне. Начелно,
мо-гу да се разврстају у две групе:
кривично дело организовања криминалне групе – удружења (које се
ја-вља у два облика: организовање злочиначког удружења за шта је одговоран
орга-низатор, и приступање и деловање у оквиру злочиначког удружење, за шта
су кривично одговорни сви чланови криминалног удружења) и
скуп кривичних дела која чине припадници криминалног
удружења.59 Злочини из друге групе могу да се поделе на:
Бошковић, Мићо: Организовани криминалитет, Полицијска академија, Београд, 1998, стр. 7.

Шкулић, М.: Организовани криминалитет, Досије, Београд, 2003, стр. 46.
Albanese, J. S.: The Causes of Organized Crime, Journal of Contemprorary Criminal Justice, Thousand Oaks, No 4/2000, p. 413.
Шкулић, М.: Исто, стр. 58.
криминал тзв. првог прстена, који је усмерен ка стицању

противправ-не имовинске користи, због чега се назива и крими бизнис. Реч
је о доминантној групи кривичних дела међу којима се издвајају
кријумчарење оружја, дроге, ауто-мобила и илегалних миграната, трговина
људима, проституција, изнуде, рекет, економски криминал и друга;
криминал тзв. другог прстена, усмерен ка застрашивању, успоставља-
њу монополског положаја на одређеној територији или илегалном тржишту и
елиминисању опасности по криминално удружење (претње, уцене, убиства, ко-
рупција, фалсификовање исправа и сл.). Циљ му је омогућавање несметаног вр-
шења „крими бизниса“. Због улоге помоћног или неопходног средства у стицању
профита, може се назвати још и инструменталним криминалом;
криминал тзв. трећег прстена има за циљ уклањање последица и
онемогућавање откривања „крими бизниса“ и „инструменталног криминала“.
Избегавање кривичне одговорности захтева уништавање предмета, трагова, доказа
и средстава кривичних дела, односно застрашивање, поткупљивање или убиство
сведока, полицајаца, тужилаца и судија. Најчешће вршена кривична дела су прање
новца, утаја пореза, фалсификовање исправа, корупција, принуда, уцена, убиство и
слично. Стога може да се назове још и криминалом прања криминала и
тзв. колатералне деликте60 које чланови организоване криминалне
групе чине независно од циља постојања и деловања групе (нпр., незаконито
набављање, ношење и држање ватреног оружја, силовање, насилничко понашање
сл.).
Савремени организовани криминал све више поприма међународне
димензије, чиме стиче способност да и споља утиче на безбедност и
стабилност државе. Очигледно је да је еволуирао, те да га на прагу XXI века
одликују:
умрежавање криминалних група у националним границама – тзв.
криминална кооперација;
„подизање“ активности појединих криминалних група или мрежа
са националног на наднационални ниво – тзв. интернационализација
криминалних активности;
успостављање партнерства криминалних група и мрежа из једне
земље са криминалним групама и мрежама које делују на подручју других
земаља – тзв. интернационализација криминалне кооперације;
стварање транснационалних илегалних тржишта организованог
криминала, тзв. глобализација криминалних тржишта и
све већа деструктивност по вредности и интересе појединца,
друштва, држава и међународне заједнице.
Осим деловања у ширим географским оквирима61, приметан проблем
многих националних система безбедности је и тај што криминалне
Милошевић, М.: Организовани криминал, Службени лист СЦГ, Београд, 2003, стр. 16.
Према Конвенцији Уједињених нација против транснационалног организованог криминала (Службени лист СРЈ –
Међународни уговори, број 6/2001, чл. 2–3), организовани криминал је скуп кривичних дела групе за организовани криминал,
под којом се подразумева организована група од три или више лица, која постоји у извесном периоду и која делује споразумно
с циљем чињења једног или више тешких злочина или кривичних дела утврђених у складу са датом конвенцијом (то су
кривична дела за која је запрећена казна затвора од најмање четири године или тежа казна), ради
организације не ограничавају свој „делокруг“ на одређене „послове“.

Некадашњу специјализацију за поједине видове злочина заменило је тзв.
сваштарење, односно могућност да се више различитих врста илегалне
„робе и услуга добије или наручи“ на једном месту.
Приметно је и појављивање нових облика криминала који нису
типични за „стару мафију“, попут илегалне трговине црвеном живом,
нуклеарним материјалом и отпадом, биолошким агенсима, генетским
материјалом, људским ткивима и органима, појава високотехнолошког
криминала итд. Истовремено, дошло је и до реституције неких облика
угрожавања безбедности који су сматрани превазиђеним, искорењеним и
давно заборављеним, попут трговине људима.
Очигледан је и повишен степен друштвене опасности због
интеракције и стицаја више кривичних дела, прекршаја и привредних
преступа у којима учествује више појединаца, група, правних лица, па и
припадника државних органа и међународних организација. Многи облици
криминала су повезани, испреплетани и у (ин)директној корелацији62, па је
организовани криминал је све чешћи „трансмисиони“, фактор повезивања
различитих безбедносних претњи.
Илегално стечен профит је баснослован, што криминална удружења
мотивише и охрабрује да прошире своја „пословања“. У ту сврху, развијена
је извесна криминална економија: механизми извршења кривичних дела
детаљно су разрађени како би профит био максималан, а губици, лични
напори и ризик минимални (тзв. економичност злочина). То се „покрива“
тзв. (писаним или неписаним) криминалним књиговодством којим се
евидентирају улагања, издаци, губици, зараде, дуговања итд.
Видови савременог организованог криминала су бројни, а међу њима
су израженији: економски и корпорацијски криминал, наркомафија,
кријумчарење оружја, трговина људима, кријумчарење миграната, „секс
мафија“ (проституција, порно-мафија), аутомафија, крађа и кријумчарење
старина и уметнина, коцкарска мафија, урбанистичка и грађевинска мафија,
трансплантациона мафија, беби-мафија, фармакомафија, погребна мафија,
фалсификовање новца и хартија од вредности, рекет, разбојништва, криминал
војних структура, просветна мафија, друмска мафија, стечајна мафија,
царинска мафија, дуванска мафија, нафтна мафија, струјна мафија,
задобијања, посредно или непосредно, финансијске или друге материјалне користи. Поред групе за
организовани криминал, Конвенцијом се дефинише и организована група која представља групу која није
случајно формирана ради непосредног извршења кривичних дела, и која не мора да има формално
дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства или развијену структуру. Уз то, кривично дело је
транснационалне природе уколико је: учињено у више држава; учињено у једној држави, али је већи део
припрема, планирања, руковођења или контроле обављен у некој другој држави; учињено у једној држави,
али је у њега укључена група за организовани криминал која се бави криминалним активностима у више
држава; учињено у једној држави, али су битне последице наступиле у некој другој држави.
На пример, приликом кријумчарења украдених аутомобила кријумчаре се оружје, дрога и људи, од тако стеченог
профита финансирају се терористичке организације у чему, поред криминалних група, учествују и представници
обавештајних служби и различитих хуманитарних организација. Арнаудовски, Љ.: Мегусловсност и мегузависност
на тероризмот и организираниот криминалитет, Годишник на Факултетот на безбедност, Скопје, 2002, стр. 92.
ђубретарска мафија, просветна мафија и још многи други.63 Организовани

криминал инфилтриран је у готово све сфере друштвеног и државног
живота, па се реално очекује „развој нових крими бизниса“.
3.2.3.3. Еволуција и нове угрожавајуће димензије организованог криминала
За разлику од некадашњег организованог криминала чији је
примарни мотив био стицање профита, данашњи криминалци имају и друге
аспирације. Финансијска моћ и позиције у политичком, привредном и
локалном сектору користе се за ваниституционалне, ванправне, неетичке и
друге утицаје на државу, односно за узимање положаја у друштву који се не
могу стећи учествовањем у регуларним демократским процесима. Нова
„негативна енергија“ организованог криминала угрожава безбедност
многих земаља, па и међународне заједнице.
Приметна је веза организованог криминала са политичком и
економском елитом и многим друштвима, али и са новим центрима
финансијске моћи (тзв. тајкуни), односно са извесним облицима
политичког, економског и еколошког криминала.
За легализацију илегалног профита и за оснивање и приватизацију
привредних субјеката неопходна је помоћ из структура државне
администрације. Реч је о представницима државних органа власти на свим
нивоима (из владе, министарстава, полиције, судства, тужилаштва,
привредних структура) који за противуслуге и новац помажу криминалним
групама. Њихови припадници су заштићени од државне репресије, и то
избегавањем кривичног гоњења, изрицањем ослобађајућих, условних или
минималних пресуда и скраћивањем казни затвора. Најопаснији су
случајеви криминализације појединих, па и већине чланова владе (тзв.
државни криминал). Одлуке високе политике могу да штите, па и да
стимулишу делатности организованог криминала, чиме постају
„квазилегалне“ и имуне од санкција унутрашњег права. Таква је пракса
присутна у многим земљама.
Зато су и јасна настојања организованог криминала да се инфи-лтрира
у политички систем земље, што чини финансирањем предизборних кампања
извесних политичких струја, односно корупцијом или застрашивањем
гласачког тела и политичких фактора. Тиме се економска моћ трансформише у
политичку, постигнуте политичке позиције користе за увећање економске
моћи, а „прљави“ капитал легализује и „оплођује“.64
Посебно забрињава инфилтрација организованог криминала у
(међународне) невладине организације и злоупотреба њихових финан-
Термин „мафија“ коришћен је у жаргону, као синоним за вид организоване криминалне делатности. Иначе, Mafia је
само једна од бројних (итало-америчких) криминалних организација чији је назив узет као синоним за организовани
криминал и његове носиоце.
Пракса криминалних синдиката да се инфилтрирају у државни апарат, да га контролишу посредством корупције и да купују
политички утицај, односно пракса ослањања носилаца политичке власти на организовани криминал ради личног богаћења,
разрачунавања са политичким противницима и сличних злоупотреба власти, назива се мафиократијом.
сијских средстава за илегалне, али и легалне делатности, пре свега, кроз

разне тендере.
Уочљива је и веза криминалних група са бившим и актуелним
припадницима, па и руководиоцима државних снага безбедности. На
пример, знања и вештине које су стекли на обуци и у оружаним
конфликтима широм бивше СФРЈ, и поседовање најсавременије опреме и
оружја омогућили су непрофесионалним појединцима стицање извесног
„рејтинга“ у криминалном миљеу, који су вешто „уновчили“. Услуге су
различите, од пружања физичког обезбеђења, „спровођења“ кроз
полицијске рације и контроле, транспортовања предмета кривичних дела,
преко „саботирања“ истрага и кривичних поступака, до неутралисања
опасности и конкуренције хапшењем, убиствима итд.65
Приметно је да организовани криминал спроводи и деструктивну
психолошко-пропагандну делатност преко медија (радио, телевизија,
новине) које на разне начине оснива, финансира и контролише. Тиме се
врши известан притисак на јавно мнење, на законодавне, извршне и судске
органе, на супарнике из криминалног миљеа, на потенцијалне сведоке итд.
Организовани криминал је посебно деструктиван по економско-
финансијску безбедност државе и друштва. Привредни и буџетски систем
трпе огромну штету због сиве економије, прања новца и утаје пореза, што
ствара социјалну напетост, незадовољство, политичку нестабилност,
буџетски дефицит. Привилеговањем положаја криминалних група у
приватизацији привредних субјеката угрожава се и економска и социјална
безбедност запослених и њихових породица. „Несрећа“ је већа уколико се
тако присвојени капитал изнесе из земље.
Неке међународне криминалне организације поседују капитал који је
већи од националних бруто доходака или буџета многих земаља. То им
омогућава да спречавају транзицију ка демократији, ограничавају лична права
слободе, спречавају економију отвореног тржишта и легалне стране
инвестиције, ограничавају слободне изборе и слободу штампе, те да прете
финансијској безбедности земаља. Према подацима MMF-а, обим профита стеченог
организованим криминалним активностима у свету порастао је са осамдесет пет
милијарди америчких долара у 1988. години на импозантних пет хиљада милијарди
долара у 1998. години. Процењује се да је у 2006. години вредност опраног новца
организованог криминала износила око хиљаду и по милијарди долара, односно
између 2 и 5 процената глобалног производа.66 Према другим подацима, на крају
XX века, „глобални бруто криминални производ“ достигао је износ од трилион
америчких долара. То је, с изузетком
Ове наводе потврђује убиство српског премијера др Зорана Ђинђића 12. марта 2003. године које је
извршила криминална група у чијем су се саставу налазили командант и помоћник команданта
Јединице за специјалне операције Безбедносно-информативне агенције Републике Србије, што је
између осталог, довело и до распуштања и укидања Јединице. Види – Маринковић, Д.: Борба против
организованог криминалитета у Републици Србији у периоду транзиције, Криминалитет у
транзицији: феноменологија, превенција и државна реакција, ИКСИ, Београд, 2007, стр. 467–469.
Hough, P.: Исто, стр. 230; види и – Williams, P.: Transnational Criminal Organizations and International Security, World
Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, p. 252.
САД и Јапана, више него бруто друштвени производ било које суверене
државе на планети.67
Даље, организовани криминал је неретко ослонац и логистика домаћим
и страним обавештајним службама у извршавању задатака и „прљавих“
послова. Подршка се креће у распону од класичног прикупљања обавештајних
података, преко организовања илегалних улазака у земљу и излазака из ње
припадницима и сарадницима обавештајних служби, добављања
фалсификованих докумената, уступања веза и оперативних позиција у
структурама државне администрације, до набавке и достављања оружја и
експлозивних направа за спровођење или самог спровођења сувберзивних
активности (атентати, отмице и сл.). Због тога не изненађује чињеница да су у
прошлости многи криминалци имали „службене легитимације и значке тајних
полиција“. Честа је и спрега организованог са политичким криминалом, чему
ће бити посвећена посебна пажња.68
Деловање организованог криминала је у последње време све
деструктивније по животну средину (еколошка мафија). Кријумчарење нуклеарног,
хемијског или другог опасног материјала и отпада, биолошких агенаса, ракетног
горива, нафте и њихово складиштење на недозвољеним местима или на недозвољен
начин, озбиљан су вид еколошког криминала.69 Исти су ефекти накнадног
коришћења прокријумчарених опасних материја у терористичке сврхе (тзв. прљаве
бомбе) или акциденталних ситуација при нестручном руковању и неправилном
транспортовању. Осим тога, кријумчарење ретких биљних и животињских врста,
такође је уносан „крими бизнис“.
Приметна је и динамичност структуре криминалних група:
традиционално пирамидално устројство, са строгом хијерархијом и поделом
дужности сменило је више малих „пирамида“ повезаних заједничким
интересима, у виду тзв. криминалних мрежа. То је одговор на све енергичније
напоре државе да искорени криминал, односно прилагођавање потребама
нових криминалних делатности. Ово знатно „успорава“ функцију националног
система безбедности: временом долази до поделе послова и територије међу
„уситњеним“ криминалним групама које настоје да увећају своју моћ;
разоткривањем једне, остале криминалне групе су заштићене; међусобна
оружана разрачунавања усложњавају укупну безбедносну проблематику; мања
је вероватноћа разоткривања малих криминалних група;
Симић, Д. Р.: Исто, стр. 40. У САД трилион је милион на други степен, односно десет на дванаестом степену. У
нашој земљи то је десет на осамнаестом степену.
Примери за то су такође бројни. Свакако да је један од интересантнијих случај у којем је италијанска Mafia,
преко својих обавештајних и кријумчарских капацитета, утицала на исход Другог светског рата. Наиме,
чланови мафијашког синдиката су по наређењу Лакија Лучана организовали посебну службу безбедности на
њујоркшким доковима, како би спречили инфилтрацију шпијуна у Америку. Истовремено, Мафија на
Сицилији активно је помагала искрцавање савезника на ово острво 1943. године, служећи као водичи кроз
тежак планински терен Сицилије и као ефикасна обавештајна служба за потребе америчке војске. Опширније,
у – Мијалковић, С.: Обавештајне структуре терористичких и криминалних организација, Наука – безбедност
– полиција, број 2, Криминалистичко–полицијска академија, Београд, 2010, стр. 101–114.
Интересантна је и тзв. ђубретарска мафија која се инфилтрирала у локалне или у национални систем заштите животне
средине. Кроз форму легалних предузећа, криминалне групе и организације обављају послове прикупљања, складиштења и
рециклаже смећа, управљају финансијским фондовима и ненаменски троше средства која су намењена заштити животне
средине, манипулишу на тендерима и у приватизацији комуналних предузећа итд.
долази до одвајања легалних финансијских управљачких делатности од

оних које су повезане с криминалним делатностима итд.
Док се организовани криминал крајем прошлог века развијао и
интернационализовао, системи безбедности многих земаља нису били
способни да му на прави начин одговоре.70 Такво стање је захтевало
доношење нове и адекватне законске регулативе која се односила на
инкриминисање појединих облика и садржаја криминалних активности, као
и на реорганизацију државних органа који су добили „проширена и нова
овлашћења“. Дотле су причињене велике штете, а огромна средства која су
уложена у реформу система безбедности нису променила „сценарио у којем
је он корак иза организованог криминала“.
3.2.3.4. Последице организованог криминала по националну безбедност
Организовани криминал је један од највећих транснационалних
безбедносних проблема постхладноратовске ере. Сматра се све озбиљнијом
претњом правној држави, демократији, владавини права, међународном миру
стабилности. Код све већег броја земаља расте политички приоритет за
решавање овог проблема. Иако се, према неким схватањима, томе мора
приступити примарно или искључиво из аспекта националне безбедности и
заштите националних интереса, нипошто се не смеју занемарити интереси
и вредности људске и међународне безбедности.71
Негативни ефекти организованог криминала манифестују се кроз
најмање три димензије државног и друштвеног живота: људску, економску
и безбедносну (у ужем смислу)72:
људска димензија везана је за кршење људских права многих директних
индиректних жртава организованог криминала. Многе државе још нису
конципирале посебне стратегије за превенцију и сузбијање организованог
криминала, односно за заштиту људских права потенцијалних и актуелних жрта-ва,
што најчешће условљава примарну, секундарну и терцијарну виктимизацију;
економска димензија односи се на штету коју организовани
криминал наноси појединцу, друштву, држави и међународној заједници,
што додатно продубљује неповољне чиниоце економске транзиције који су
узрок и услов ње-говог настанка и
безбедносна димензија односи се на успоравање процеса
демократиза-ције тзв. транзицијских друштава, подривање демократских
институција и влада-вине права, и стварање бројних социоекономских
проблема. Слабе и корумпира-не државне институције и неодговарајућа
законска легислатива онемогућују вла-дама успешно супротстављање овом
проблему, што изнутра и споља угрожава националну безбедност.
Као и у већини бивших земаља реалсоцијализма, и органи формалне социјалне контроле наше земље нису
били организационо и функционално спремни да благовремено и правовремено реагују. Разлог томе је и тај
што је у социјалистичким земљама, традиционално, негирано постојање организованог криминала, уз
образложење да је он продукт капиталистичких друштава у којима владају социјалне неједнакости.
Piccarelli, J. T.: Transnational Organized Crime, Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–
New York, 2008, pp. 462–464.
Мијалковић, С.: Трговина људима, БеоСинг, Београд, 2005, стр. 247–248.
На спољно-политичком плану, организовани криминал може инди-

ректно да подстакне дезинтеграцију, онемогућавање или отежавање интегра-
ције државе у одређене међународне институције и организације, увођење од-
ређених облика санкција, интервенције међународне заједнице или великих
сила којима се угрожава интегритет земље као и осуду међународне заједнице
због тога што је влада неспособна да му се супротстави, не жели да то учини
или га подржава. Последице по безбедност државе истоветне су последицама
политичких и економских притисака.
На унутрашњем плану државе, ефекти организованог криминала су
изузетно сложени, латентни и неретко представљају стратегијски ризик по
националну безбедност и безбедност грађана услед:
дестабилизације економије и тржишта илегалним тржиштима која
ремете односе „понуде и тражње“ робе и услуга који су „ослобођени пореза“;
угрожавања функционалности одређених државних ресора јер је
умрежавање постојећих и формирање нових криминалних организација и
тржишта штетно по одређене националне функције, пре свега, по
економску, социјалну, здравствену, образовну...;
умрежавања организованог и других видова криминала.
Најопаснија је свакако веза са политичким криминалом, кроз финансирање
терористичких гру-па, оружаних побуна, субверзивне делатности,
деструктивне психолошко-пропа-гандне делатности итд.;
инфилтрације организованог криминала у политички систем
земље, што урушава демократске институције и владавину права, а код
грађана изазива неповерење у власт;
економске дестабилизације државе због утаје пореза и прања
новца, чиме се подривају економска и финансијска безбедност;
скромнијег прилива средстава у буџет држава као последице
утаје пореза, чиме се осиромашују социјални, здравствени и пензиони
фондови, али и буџети служби безбедности;
демографске дестабилизације државе, услед деградације животне
средине и нарушавања економске и социјалне сигурности породице;
повећања расизма и ксенофобије, јер присуство илегалних миграната,
страних жртава трговине људима и припадника страних криминалних организација
ствара нове и развија постојеће националистичке и расистичке струје које могу да
резултирају насилничким и политичким криминалом;
повећања корупције у јавном сектору, нарочито ради контролисања
политичких одлучилаца и умањивања способности кривичноправног система.
Корупција је „добра инвестиција и режијски трошак криминалне тактике“;
дестабилизације сектора унутрашњег економског инвестирања.
Не-достатак правне сигурности и развијен организовани криминал главни
су разло-зи обесхрабривања страних инвеститора да улажу средства у
националну еко-номију;
потребе за великим буџетским издвајањима ради ефикасније социјалне
контроле организованог криминала. Сложене акције на превентивном, репресив-
ном и плану заштите и помоћи жртвама од стране владиног и невладиног сектора
захтевају велика буџетска издвајања. Потребан обим таквих издвајања, без
угрожавања финансијске стабилности, себи може да приушти мали број држава;
дестабилизације породице као основне јединице друштва. Слабљење
моћи државе у њеном економском, образовном и социјалном сектору директно се
одражава на способност грађана да задовоље своје свакодневне личне и поро-дичне
потребе, што подрива институције брака и породице;
пораста кршења људских слобода и права, што условљавају
наведене последице;
неефикасног функционисања међународних тела и институција
у зе-мљи – више пута је доказано да припадници одређених међународних
организа-ција и тела надлежних за решавање унутрашњих конфликата
тесно сарађују са организованим криминалом, што доводи у питање
њихову ефикасност и сврсис-ходност и друго.73
Генерално, организовани криминал може да угрози националну без-
бедност у економском, демографском, јавно-безбедносном, финансијском,
социјалном и другим секторима, односно њен социјални мир, јединство и
ми-ран суживот народа и националних мањина, што се рефлектује и на
остале нивое безбедности.
3.2.4. Економски криминал
Економски криминал обухвата криминално понашање и делатности
које настају у економским односима и у вези са тим односима у привредној
и ванпривредној делатности, усмерени су против економског система без
обзира на заступљене облике својине, а као такви су инкриминисани
кривичним законодавством.74 Реч је о све значајнијем сектору организова-
ног криминала.
Нелегално акумулирана економска моћ је снажна полуга ширења утицаја у
свим сферама друштвеног живота, нарочито за остваривање криминалних
циљева инфилтрацијом у легалне економске токове.
Савремене криминалне организације су профитно оријентисане и тржишно
устројене што им, уз комбинацију криминалних метода и метода савремених
пословних организација, омогућава професионалност и ефикасност у деловању.
Евидентан је продор организованог криминала у економске активности, односно
вршење кривичних дела економског криминала са елементима организованости.
Продор у легалне економске токове омогућава „учење“ и злоупотребу техника
савременог пословања, доприноси софистицираности деловања и ширења сфера
утицаја. То потврђује већ изнету тезу по којој се економска моћ организованог
криминала користи за стицање политичке моћи, а политичка моћ се повратно
користи за остваривање криминалних циљева. Тако економски криминал постаје
претња националној и међународној безбедности. С његовом
интернационализацијом, последице су све штетније јер се брзо прилагођава
условима међународног економског окружења. То му пружа погодности приступа
светским финансијским токовима, различитим криминалним тржиштима, офшор
финансијским центрима и ствара могућности за процену сопственог ризика од
кривичног гоњења за поједине категорије учињених или планираних злочина. 76
„Прљави новац“ омогућава укључивање криминалних организација у
легалне економске активности и корупцију органа власти. Тиме се прикривају
криминална делатност и природа, порекло и постојање нелегално стечених
средстава, тј. омогућава се несметано коришћење криминалног профита.
Последица тога је угрожавање економског система и тржишне конкуренције, те
утицај на економске, политичке и друштвене токове на националном и
међународном плану. Коришћењем легалних пословних структура и
прихватањем правила понашања у пословном свету, структура криминалних
организација постаје слична структури легалних пословних субјеката. Неретко
су легалне пословне организације под притиском конкуренције из подземља,
услед чега бивају принуђене да користе нелегалне методе. Реч је о феномену
симбиозе организованог криминала са криминалом „белог оковра-тника“ и
„криминалних корпорација“.77
Види – Paoli, L.: The Banco Ambrosiano Case: An Investigation into the Underestimation of the Relations Between
Organized and Economic Crime, Crime, Law and Social Change, No. 23, Springer, Netherlands, 1995, pp. 345–364.
Бошковић, Г.: Организовани економски криминалитет као глобални сигурносни изазов, Криминалистичке теме, број
1–2, Факултет криминалистичких наука, Сарајево, 2007.
Shelly, L. I.: Transnational Organized Crime: An Imminent Threat to the Nation State, Columbia Journal of
International Affairs, No. 48, Columbia University, New York, 1995, p. 464.
Бошковић, Г.: Организовани криминалитет и легално пословање, Организовани криминалитет
стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005, стр. 596.
Економски криминал је претња многим земљама које привати-

зацијом спроводе привредне реформе. Криминалне организације су
способне да из аукција избаце легитимне купце предузећа у државном
власништву, јер нуде више (прљавог) новца и користе уцене, насиље и
корупцију. Откупом предузећа криминалци повећавају свој потенцијал за
додатне криминалне активности и корупцију, а земљи ускраћују легитимно
тржишно засновано предузеће које плаћа порезе.
Приходи од економског криминала вешто се провлаче кроз
националне и међународне финансијске системе, које ефикасно урушавају.
Посебно су значајне економске и социјалне консеквенце у земљама у
транзицији. Њихова тржишта су најчешће мала и подложнија поремећајима
који могу да настану услед криминалних активности. Рањивост им је
израженија због: недовољно изграђених институција економско-
финансијског система; незнања финансијских институција да примене мере
за идентификовање и спречавање прикривања порекла и улагања
криминалног профита; малог степена имплементације мера за сузбијање
организованог криминала или њихове недовољне, односно селективне
имплементације; неефикасних казни, укључујући одредбе о конфискацији
незаконито стечених прихода које се тешко спроводе и ниског степена
обучености и стручности органа надлежних за сузбијање економског
криминала који, најчешће, нису довољно развијени.78
Економски криминал генерише још више криминала и корупције,
повећавајући степен коришћења мита на „кључним капијама система“, као што су
радници и управа финансијских институција, правници и рачуновође,
законодавство, агенције за имплементацију закона, супервизијске институције,
полицијске власти, тужиоци и судови. Негативно утиче на финансијску безбедност
земље и стабилност финансијских институција, првенствено банкарског сектора,
фирми за хартије од вредности, осигуравајућих друштава и фирми за инвестициони
менаџмент. Губитак профитабилног пословања; проблеми с ликвидношћу кроз
повлачење средстава; прекидање кореспондентних банкарских опција; трошкови
истраживања проблема; одузимање средстава и кажњавање; губици код зајмова;
смањење укупне вредности акција финансијских институција; угрожена репутација
у погледу пословне праксе, губитак поверења у интегритет институције и престанак
пословања, само су неке од његових последица.79
Коришћењем пословних субјеката који изгледају легитимно и наводно
се баве легалним пословањем (тзв. фасадне компаније – нису активне и не
налазе се на адреси на којој су регистроване), мешају се илегална и легална
средства како би се „маскирали“ приходи који су добијени на незаконит начин.
„Прљав новац“ се користи за субвенционирање производа и услуга, чак и по
ценама које су ниже од тржишних. Њихов једини циљ је да
Bartlett, B. L.: Negative Effects of Money Laundering on Economic Development, Economic Research
Report for Asian Development Bank, Asian Development Bank, Manila, 2002, p. 31.
Bosworth-Davis, R.: Living with the Law: A Survey of Money Laundering Reporting Officers and Their Attitudes towards
the Money Laundering Regulations, Journal of Money Laundering Control, Vol. 1, No. 3, Emerald Group Publishing Limited,
Bingley UK, 1998, pp. 257–262.
очувају, заштите и легализују незаконита средства, а не да производе с

профитом. Последице су да легитимна предузећа тешко могу да им буду
конкурентна. Истовремено, криминални профит се користи за
контролисање целих индустрија или сектора привреде одређених земаља,
што повећава монетарну и економску нестабилност земаља. Продор
организованог криминала у легалне финансијске токове омогућава њихово
коришћење за избегавање плаћања пореза, чиме се земљи ускраћују
приходи и причињава материјална штета.
Репутација неких земаља да су уточишта за организовани криминал и
прање новца условљава знатне негативне последице по њихов развој. Стране
финансијске институције могу да ограниче своје трансакције с њиховим
институцијама, могу да подвргну те трансакције додатном опрезу или могу да
прекину економске односе. Чак и легална предузећа и пословни подухвати из
тих земаља могу да трпе због смањене доступности светским тржиштима или
доступности по вишој цени због додатног степена опреза у односу на њихово
власништво, организацију или системе контроле. Свака земља која је позната
по томе да не предузима мере за сузбијање организованог економског
криминала теже ће привући стране инвеститоре, а и подршка страних влада ће
вероватно бити озбиљно ограничена.80
Генерално, негативни ефекти економског криминала најчешће се
испољавају кроз:
повећање степена криминала и корупције у друштву;
непоштену конкуренцију легалним привредним субјектима, што
доводи до њиховог слабљења;
смањење пореских прихода услед кретања новца нелегалним
финансијским токовима;
нарушену репутацију земље у међународним оквирима;
слабљење финансијских институција и рушење њиховог кредиби-
литета;
компромитовану економију и приватни сектор
и оштећене напоре везане за приватизацију.81
Најзаступљеније активности у области економског криминала у нашој
земљи односе се на несавестан рад у привредном пословању, злоупотребу
овлашћења у привреди, недозвољену трговину, пореску утају, злоупотребу
службеног положаја, несавестан рад у служби, фалсификовање службене
исправе, проневеру, примање мита, давање мита, корупцију у органима управе,
у јавним набавкама, у поступку приватизације и друга кривична дела против
привреде и службене дужности. У Србији је економски криминал веома
развијен, најисплативији и најмање ризичан вид криминала.82
Courakis, N.: Financial Crime Today: Greece as a European Case Study, European Journal on Criminal Policy and
Research, 9(2) Summer, Springer, Netherlands, 2001, p. 212.
Бошковић, Г.: Ефекти продора организованог криминала у легалне економске токове, Ревија за
безбедност, број 7, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008, стр. 38.
Бошковић, Г.: Методи сузбијања организованог криминалитета у области привредно-финансијског пословања
(докторска дисертација), Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац, 2007, стр. 133–158.
Поред заштите економског система као виталне вредности друштва,

позитивни ефекти супротстављања економском криминалу огледају се и у
спречавању и сузбијању умрежених видова криминала и корупције, у унапређењу
стабилности финансијских институција и тржишта, позитивном економском
развоју и репутацији у светској заједници, унапређењу техника управљања ризиком
за финансијске институције и повећању степена интегритета тржишта.
Превазилажење ових изазова националне безбедности захтева већи степен
координације и сарадње полиције, банкарских система, царине, специјализованих
тела за спречавање прања новца, девизног инспектората, финансијске полиције,
тржишне инспекције и других субјеката безбедности.
3.2.5. Угрожавање националног енергетског система
Због значаја за функционисање државе и друштва, као и због своје
номиналне и употребне вредности, енергетски потенцијали сваке земље су
„пожељна и примамљива“ мета разних носилаца угрожавања безбедности.
И поред развијене архитектуре националних система безбедности и сектора
за безбедност енергетских система, њихова гломазност и просторна
распрострањеност, без могућности апсолутног физичко-техничког надзора
и контроле, чини их „лаком метом“.
Угрожавања и дисфункције енергетског (и економског) система су
различите, као и њихове примарне и секундарне штетне последице.
Начелно, могу да се поделе на она која настају унутар система
(унутрашња), на она која долазе споља (спољна) и на угрожавања
комбинованог порекла (комбинована).
Од безбедносних претњи унутрашњег порекла најзаступљеније су
материјалне штете, оштећења и дисфункције које настају случајно, услед
нерада и немара запослених, одговорних и руководећих лица. Свакако да су
опаснија угрожавања која су продукт свесног и намерног деловања човека.
Њихов опсег је велики, од крађа радне опреме и материјала, преко разних
облика економског криминала (корупција, злоупотреба службеног
положаја, фалсификовање пословне документације, склапање штетних
уговора, злоупотребе у области магацинског пословања, фиктивна
међународна трговина, фиктивно и непотребно посредовање приватних
предузећа у купопродаји енергената и енергије, утаја пореза, стварање
монополског положаја и нелојалне конкуренције на тржишту, изазивање
вештачког стечаја, злоупотребе у процесу приватизације итд.), до саботажа,
као облика политичког криминала.
Спољна угрожавања енергетских система такође су различита.
Најзаступљенија су свакако она из сфере имовинског криминала (крађа енергената
и енергије, оштећења и крађе са енергетских водова и инсталација), али није
непознато ни угрожавање политичким криминалом. У том смислу, у свету је познат
феномен тзв. нафтног тероризма који, уколико има међународне димензије и
масовне последице, може да узрокује тзв. нафтни шок постмодерне генерације.
Њиме се угрожавају економско-енергетска тржишта и односи земаља увозница-
извозница енергената и изазива
дисфункција капацитета за транспортовање енергије на копну, мору и у

ваздуху. Нису занемариви ни случајеви пиратства на мору који могу да буду
лукративно и политички мотивисани, као ни напади на персонал који је
ангажован у енергетском сектору.83
Ефекте угрожавања енергетских подсистема приликом оружане
агресије или оружане интервенције није ни потребно коментарисати. Ово
нарочито у случајевима агресија које су „нафтно мотивисане“84, односно
које су плод империјалних „геопетролних“ амбиција, а остварују се лукаво
осмишљеним хуманитарним интервенционизмом.
Већи део ових видова и облика угрожавања енергетског система може
да има и комбиновано порекло. Међу њима се свакако издвајају разни видови
компјутерског и других форми високотехнолошког криминала85: неовлашћен
упад у информациони систем енергетског система; копирање, преиначавање,
физичка крађа или уништавање пословних података; намерно изазивање
дисфункције енергетских система; индустријска шпијунажа; преусмеравање
финансијских средстава на приватне рачуне; навођење одређених параметара
енергетских система на „самоуништавање“; извођење компјутерских саботажа,
диверзија и терористичких напада и многи други. Такође, није ретко ни
угрожавање енергената (најчешће нафте, нафтиних деривата и природног гаса)
у саобраћају, приликом њиховог транспортовања.
Најзад, до угрожавања енергетских система долази и услед природних
катастрофа и елементарних непогода (земљотреси, поплаве, клизишта и сл.) и
техничко-технолошких акцидената (пожари, експлозије, хаварије), када
последице по безбедност људи, односно по енергетску, економску, еколошку,
националну, па и међународну безбедност, могу да буду несагледиве.86
Последице угрожавања енергетских система су различите по облику
и интензитету, па их је и бесмислено набрајати и описивати. Из аспекта
националне безбедности, пригодна је њихова подела према значају штетних
ефеката на примарне, секундарне и терцијарне.
Примарне последице односе се на материјалну штету насталу
уништавањем сировина, уништавањем или оштећењем готових производа
и престанком производње (измакла добит), на материјалну штету на самим
енергетским системима и подсистемима, на њихову техничку
дисфункционалност, као и на угрожавање здравља и безбедности на раду.
Секундарне последице односе се на све последице које настају као
ефекти насталих примарних последица а огледају се, пре свега, у деградацији
Најпогодније мете терористичких напада на енергетске системе су бензинске/гасне станице,

нафтоводи/гасоводи, транспорна средства (бродови, камиони-цистерне). Korin, A.: Protection of Key
Energy Infrastructure, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic
Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, pp. 46–49.
Савремени ратови су и „енергетски мотивисани“ и воде се због запоседања извора нафте и природног гаса. Vondra, A., Martin,
W. M.: Introduction to Energy & Security, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspectives, Program of Atlantic
Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, p. 8; Галоа, П. М.: Крв петрола – Босна, Наш дом, Београд, 1996.
Упореди – Eagan, R.: The Risks Assessment Methodology, Energy & Security: Global Challenges – Regional
Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, pp. 42–44.
Види – Тајни извештај Пентагона о клими – Сценарио нагле климатске промене и њене импликације по безбедност
Земље, Службени гласник, Београд, 2008, стр. 9−13.
животне средине, угрожавању живота и здравља људи у већем обиму и на

већем простору, угрожавању квалитета живота, дисфункцији појединих
сектора привреде и државног система, потенцијалном угрожавању
спољнополитичке безбедности земље итд.
Најзад, терцијарне последице су најчешће материјално-
финансијског карактера, односно трошкови санације насталих примарних и
секундарних последица.
Посебни видови угрожавања енергетске безбедности манифестују се
као неадекватна, погрешна, па и злонамерна енергетска политика на
међународном и унутрашњем плану. Реч је о злоупотребама у међународној
трговини, економско-енергетском условљавању, уценама и притисцима,
економским санкцијама, неоколонијалистичким стратегијама великих сила на
међународном, односно недоступности или ограничене физичке доступности
енергије грађанима и правним лицима и великих цена енергије на националном
нивоу. Истовремено, контролом ових сектора може да се спроводи терор над
становништвом, односно да се манипулише грађанима, па
државама и међународном заједницом. Најзад, енергетска политика
може да буде средство међународне политике.87
Енергетски и економски систем су и у недвосмисленој корелацији са
социјалним, еколошким, одбрамбеним и уопште сектором националне и
међународне политике и безбедности. Њихов значај, али и рањивост,
оправдавају потребе константне посебне заштите. Држава се донекле, али у
недовољној мери стара о енергетској безбедности. Међутим, неопходно је
развити интегралне секторе безбедности енергетских система и подсистема,
који ће се заснивати на комбинованој примени традиционалних мера физичког,
техничког, противпожарног и противдиверзионог обезбеђења, али
савремених метода криминалистичке, електронске, сателитске и
контраобавештајне заштите. Пре тога, потребно је усвојити законске и
подзаконске прописе којим би се дефинисале организационе и
функционалне детерминанте недржавног сектора безбедности.
Истовремено, неопходно је развити методологију и софтвере за
ефикасну анализу безбедносних ризика и претњи унутар енергетског система
изван њега, али и сарадњу унутрашњег сектора за безбедност енергетских
подсистема са субјектима националног система безбедности, релевантним
научноистраживачким институцијама, локалном заједницом и са
међународним специјализованим институцијама и организацијама.
Најзад, посебан значај у заштити и унапређењу економско-
енергетског система има безбедносна култура, и то како запослених (профе-
сионална), тако и грађана (масовна безбедносна култура) и државе (култура
националне безбедности).
87
То је самозвано „државно руководство Косова“ више пута учинило, онемогућавајући неалбанском
живљу коришћење електричне енергије и услуга градских топлана. Штитећи националне интересе,
Русија је у тзв. Руско-украјинском спору прекинула испоруку гаса Украјини почетком 2009. и у 2010.
години, што је угрозило и безбедност многих европских држава.
Ради ефикасније заштите ових вредности, развијен је сектор тзв.

корпоративне безбедности, односно безбедности привредно-енергетских
корпорација. Он обухвата самостално или комбиновано деловање
специјализованих служби корпорација и субјеката недржавног и државног
сектора безбедности у сферама: физичког и/или техничког обезбеђења лица,
имовине и пословања; безбедности (физичка, техничка и контраобавештајна
заштита) интелектуалне својине и права која из ње проистичу, пословних и
других тајних података; противпожарне и противдиверзионе заштите;
безбедности кадра, материјално-техничких система и пословања у ванредним
ситуацијама узрокованих људским, природним и техничко-технолошким
факторима и заштите животне средине. Тиме се реализују два глобална циља
корпоративне безбедности: заштита сопствених интереса и унапређење личне
позиције у домаћем и међународном конкурентном привредном окружењу, и
омогућава друштву и држави да задовоље своје потребе.
3.2.6. криминал
3.2.6.1. Појам политичког насиља, екстремизма и политичког криминала

Насиље је негативан утицај на основне људске потребе (опстанак,
здравље, опскрбљеност, идентитет, слобода), који ограничава потенцијалну
могућност њиховог задовољења, а који се може избећи. Код директног
(персоналног) насиља препознаје се насилник, а код структурног насиља нема
препознатљивог насилника. Уз то, културно насиље су сви аспекти културе који
се користе за оправдање или легитимацију директног или структурног насиља.
Не постоје насилне културе, које толеришу или подстичу насиље, само културе
насиља (угњетавања кроз религију, идеологију итд.).88
Политичко насиље је вид друштвеног насиља, директна или
индиректна (латентна) примене силе у сфери политике и политичког, тј.
директна или индиректна примена силе над свешћу, телом, животом, вољом
или материјалним добрима стварног или потенцијалног, односно
претпостављеног политичког противника. Генерално, насиље може да буде
физичко и психичко, односно директно и индиректно; структурално (насиље
различитих структура друштва над другим структурама) и институционално
(злочини злоупотребе власти); индивидуално и колективно; масовно и
пунктално; тренутно и дуготрајно; рационално и ирационално; свесно и
несвесно итд. Политичко насиље манифестује се као претња силом, принуда,
притисак, психофизичко злостављање, политичко убиство (усмерено ка
политичару, не ка систему), атентат и диверзија, насилни протести, побуне,
нереди, немири, тероризам, субвенција, репресија, терор, устанак и рат.89
Доминантни корени политичког насиља су у екстремизму (лат.
extremum – крајност, искључивост). У ширем смислу, то је свако политичко
Схватање по Јохану Галтунгу. Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 123–129; Док насиље не престане, Anti Trafficking Center,
Симеуновић, Д.: Насиље, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена
администрација, Београд, 1993, стр. 735–736.
схватање и понашање (појединаца, група, организација) који драстично

одступају од онога што је прихватљиво и законито у политичким односима и
надметањима унутар демократског друштва. У ужем смислу, то је свако
схватање и понашање која карактеришу неумереност и искључивост у
постављању политичких циљева и спремност на употребу насиља и уопште
најгрубљих метода и средстава ради остварења сопствених циљева.90
Из аспекта националне безбедности, политички екстремизам може
да се манифестује као91:
тоталитаризам, идеологија и пракса широког и насилног мешања
државе или друге организације у друштвене односе, што за последицу има
тотално подређивање свих чинилаца друштвеног живота (од појединца, преко
породице, до осталих облика друштвеног повезивања), у свим областима
друштвеног живота од привреде и политике до културе, уметности и религије.
Тоталитарне организације и покрети имају за циљ насилан долазак на власт и
успостављање тоталне контроле над друштвом. Ауторитаризам је вид
тоталитаризма који спроводе ауторитети на власти (тзв. ауторитет одозго са
послушношћу одоздо)92. Ауторитарни режими спроводе терор „законитом
производњом неправа јер је право слушкиња политике и њених моћника,
уместо правне државе постоји партијска држава, а уместо владавине права –
владавина правом. То за последицу има повреду људских права, конфискацију
и национализацију имовине, некажњено кршење закона од стране високих
функционера, злоупотребу моћи, изборну крађу, политичке ликвидације, ратне
злочине“93;
националшовинизам и сепаратизам су екстремизми у односима
припадника различитих нација. Националшовинизам (екстремни или
ултранационализам) је појава некритичког величања своје нације уз отворено
потцењивање, вређање и распиривање мржње према другим нацијама. У условима
рата или већег насиља, постаје нацизам. Манифестује се као сепаратизам, тј. тежња
ка издвајању једне нације из одређене вишенационалне заједнице, чиме долази до
њеног цепања. Класични сепаратизам има за циљ издвајање једног дела
вишенационалне државе у самосталну државу. Уколико издвајање има за циљ
припајање другој држави, реч је о иредентизму. Најзад, унитаризам представља
покушаје вештачког уједињавања двеју или више нација
једну заједничку (над)нацију, занемарујући различитости и тежње ка
самосталном животу94;
Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Основи државне безбедности, Образовно истраживачки центар РДБ МУП РС,
Београд, 1998, стр. 73. Види и – Коршунова, О. Н.: Преступления экстремитского характера,
Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2006.
Реч је о идеологији (традиционалној или савременој) која се најчешће промовише предањима „с колена на колено“,
деловањем легалних и нелегалних организација и удружења грађана, политичким манифестима и говорима на јавним
скуповима, у медијима, на гробовима и пред споменицима идеолошким вођама и страдалницима који су промовисали
дотичну идеологију (тзв. политички олтари, идеолошка светилишта, због чега се локације гробова таквих личности
често држе у строгој тајности – нпр., гроб ђенерала Драже Михајловића) итд.
На основу текста Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Исто, стр. 73–80.
Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1996/97, стр. 90–91.
Тркуља, Ј.: Рехабилитација политичких осуђеника и кажњеника у Србији, Правна ријеч часопис за правну теорију и
праксу, број 15, Удружење правника Републике Српске, Бања Лука, 2008, стр. 479.
Тркуља, Ј.: Освајање демократије – Оглед о посткомунизму, Синг-Логос, Београд, 1995, стр. 44–53; види и: Wehler, H-
U.: Nacionalizam – Povijest, oblici, posljedice, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2005.
клерошовинизам и верски фанатизам. Клеро(верски)шовинизам је

злоупотреба вере и цркве у политичке сврхе и некритичко величање своје религије
и вере, уз отворено потцењивање, вређање и распиривање мржње према
припадницима друге религије и вере, као и ради превођења верника у своју веру
(прозелитизам).95 Нарочито је опасан у комбинацији са националним шовини-
змом, када често води у међуверске сукобе, тј. грађанске ратове (нпр., у некада-
шњој Босни и Херцеговини). Верски фанатизам је вршење тешких злочина услед
заслепљености деструктивном (псеудо)верском идеологијом и шовинизмом;
идеолошко-страначки шовинизам је распиривање нетрпељивости
међу грађанима која је мотивисана идеолошко-страначком припадношћу, што
узрокује разне сукобе између припадника различитих политичких опција;
регионални партикуларизам (регионални шовинизам или
сепаратизам) је издвајање појединих региона једне државе у засебне целине,
што је могуће независније од средишта државе и других региона, независно од
националне и религијске припадности становништва које живи у региону и
мафијашко-гангстерски екстремизам чији је носилац
организовани криминал.96
Значи, политичко насиље недвосмислено упућује на троугао у којем су
екстремизам, односно политичка или друга идеолошка мотивисаност
насилника, затим насиље или претња његовом употребом и државно уређење
национална безбедност као мете према којој је усмерен. Политички
криминал је, очигледно, само један од видова политичког насиља, а
екстремизам његов етиолошки фактор.
Под политичким криминалом се, у кривичноправном смислу,
подразумева група кривичних дела против уставног уређења и безбедности
државе. Њих одликују извесне субјективне и објективне посебности.
Субјективни елемент ових кривичних дела је намера извршилаца да угрозе
уставно уређење и безбедност државе (политички мотиви, побуде), а
објективни елемент да се предузетим општеопасним радњама нападају
вредности од значаја за државу и друштво: економски и политички систем,
организација државне власти и безбедност државе које се одражавају кроз
њен суверенитет и територијални интегритет.97
Према безбедносно-криминолошкој теорији, политички криминал
чине специфични облици кривичних дела која су извршена из политичких
Назива се још и религијским национализмом. То је форма политизовања религије, по којој је религија основа за
политичко просуђивање и идентитет, и по којој је политика религијска обавеза. Кључни елементи за одређивање
религијског национализма су: политизовање религије и религизовање политике, супремација колективног над
индивидуалним идентитетом и агресивна дистинкција (нетолеранција) у односу на друге и другачије, тоталитарност
и екстремизам, алтернативна визија уређења друштвеног поретка и радикална измена места и улоге чланова у
друштву. Абазовић, Д.: За нацију и бога – социолошко одређење религијског национализма, Магистрат и Центар за
интердисциплинарне постдипломске студије Универзитета у Сарајеву, Сарајево, 2006, стр. 17, 22−23.
Почетком друге декаде трећег миленијума, доминантне унутрашње ектремистичке групе у Републици Србији су:
навијачке групе (хулигани), које делују са позиције ултранационализма и које подржавају поједини центри политичке
моћи, а финансирају извесне криминалне организације; десничарске (екстремно националистичке и неонацистичке),
левичарске (ултралевичарске антиглобалистичке, антикапиталистичке и студентске групе које се наводно залажу за
социјалну правду) и анархистичке групе (групе које руше поредак, неретко повезане са левичарским фракцијама –
анархосиндикалисти); екстремни Вахабисти који делују са позиције екстремног-изворног исламизма (чак и против
припадника Исламске заједнице) и организоване криминалне групе.
Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Исто, стр. 9.
побуда и угрожавају спољну и унутрашњу безбедност државе, као и све

криминалне активности које се врше из идеолошких или политичких
разлога унутар или изван државе.98
Овај вид злочина карактеришу две групе кривичних дела:
дела којима се угрожава унутрашња или спољна безбедност
земље („сваки напад на државу схваћену као власт“), а која су кривичним
законодавством означена као политички деликти, најчешће против уставног
уређења и безбедности земље, и
дела која представљају злочине злоупотребе моћи, и то:
а) „криминал владајућих“ попут противзаконитог богаћења,
коришћења власти за спречавање кривичног прогона за оваква дела
обезбеђивањем имунитета и обрачун са политичким противницима
употребом забрањених средстава и
б) „злочини из идеолошких разлога“ у које спадају злочини тајне
полиције који су усмерени против опозиције влади и с циљем контроле
политичких активности унутар државе и изван ње; кршење људских права
политичких противника незаконитим прогоном и репресијом; геноцид над
националним или етничким групама; злочини полиције; незаконито
праћење, прислушкивање и екпериментисање.99
Због побуда, перфидности и последица по виталне националне
вредности и интересе и неретке интернационалности иза које стоје стране
владе, политички и идеолошки покрети или центри неформалне политичке
или економске моћи, савремени системи безбедности организују посебне
субјекте, снабдевају их посебним овлашћењима и специјализују за супро-
тстављање политичком криминалу.
3.2.6.2. Тероризам
3.2.6.2.1. Појам тероризма

Тероризам (лат. terror – интензиван страх, ужас; фр. terrere – сејање
страха) је метод смишљене и систематске употребе насиља с циљем развијања
страха код људи и представника власти, ради остваривања личних политичких
и других идеолошких циљева. Изложеност грађана опасности
Савић, А.: Исто, стр. 29.

Игњатовић, Ђ.: Криминологија, стр. 216–217; Савић, А.: Национална безбеддност, стр. 26–27.
Кривична дела из области политичког криминала код нас су махом концентрисана у XXVIII глави Кривичног
законика као Кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије: Угрожавање независности,
Признавање капитулације или окупације, Угрожавање територијалне целине, Напад на уставно уређење, Позивање на
насилну промену уставног уређења, Убиство представника највиших државних органа, Оружана побуна, Тероризам,
Диверзија, Саботажа, Шпијунажа, Одавање државне тајне, Изазивање националне, расне и верске мржње
нетрпељивости, Повреда територијалног суверенитета, Удруживање ради противуставне делатности
, Припремање дела против уставног уређења и безбедности Србије (члан 320) и Тешка дела против
уставног уређења и безбедности Србије.
Осим тога, извесна политички мотивисана кривична дела, као и кривична дела из ширег одређења политичког
криминала могу да се подведу под неке од инкриминација из група кривичних дела против: живота и тела, слобода и
права човека и грађанина, изборних права, части и угледа, здравља људи, животне средине, опште сигурности људи и
имовине, безбедности јавног саобраћаја, безбедности рачунарских података, државних органа, правосуђа, јавног реда
мира, правног саобраћаја, службене дужности, човечности и других добара заштићених
међународним правом, Војске Србије.
ствара осећај небезбедности, слабости, немоћи, неспокојства и неповерења

у државну власт која је дужна да им осигура мир и безбедност. То је и циљ
терориста: да акцијама насиља према недужнима привуку пажњу домаће и
светске јавности и застраше је или придобију за остварење интереса и
циљева које прокламују, како би та иста јавност извршила притисак на
државу да удовољи захтевима терориста.
На суштину и природу ове појаве у доброј мери указују и узроци и
услови њеног настанка (тзв. теризмогени фактори). Објективно, најчешће су
то извесне амбијенталне противречности и проблеми који угрожавају
безбедност појединаца или друштвених група, онемогућавајући им задовољење
фундаменталних људских потреба (непоштовање савремених демократских
тековина; терор политичке власти над народом или мањинама; криза
политичких, економских и социјалних институција; немогућност несметаног
испољавања етничких, верских и расних обележја – културна и друга
предоминација и угњетавање; сепаратистичке тежње група; хегемонистичке
претензије групе на територију друге државе; сиромаштво; дискриминација по
разним основама; изражени националшовинизам и верски фанатизам; спорови
око граница и државне територије итд.).
Субјективни фактори су екстремистичка убеђења да се постојећи
објективни проблеми могу решити искључиво применом насиља: да се
добије оно што је неправедно ускраћено – земља, слобода, људска права,
равноправност; да се поново успоставе идентитет, статус или легитимни
посед тамо где су угрожени или изгубљени; да се заштите живот, част,
углед и опстанак тамо где су угрожени или лоше третирани; да се поврате
права, привилегије и вредности тамо где су одузети итд. Примарни циљ
терориста је остваривање прокламованих интереса и вредности располо-
живим средствима. Секундарни циљеви су промовисање прокламованих
вредности у земљи и иностранству, враћање заслуженог престижа, стварање
бољих животних прилика, обезбеђивање савезника и пријатеља, прогре-
сивно слабљење противника итд. Најзад, коначни циљеви су пуно самоодре-
ђивање и међународно признавање статуса.100
Значи, тероризам је смишљена, сврсисходна и често организована и
систематска употреба насиља и застрашивања ради стварања или
искоришћавања атмосфере страха грађана и носилаца власти, с циљем
прокламовања извесних идеолошких, најчешће политичких вредности, циљева
или интереса и присиљавања државних власти да удовоље захтевима
терориста. Циљеви терориста могу да буду и легитимни, али је тероризам
као средство њиховог достизања незаконито и морално недопустиво.
ширем смислу, то је напад на живот и тело појединца или мање групе
људи ради постизања политичких промена. Уколико је циљ напада да се уклони
политички одлучилац који се сматра искључиво и првенствено
Whittaker, D. A.: Terrorists and Terrorism in the Contemprorary World, Routledge, London, 2004, pp. 51–52; Wilkinson, P.: Why
Modern Terrorism? Differentiating Types and Distinguishing Ideological Motivations, The New Global Terrorism: Characteristics,
Causes, Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003, pp. 107–138; Crenshaw, M.: The Causes of Terrorism, The
New Global Terrorism: Characteristics, Causes, Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003, pp. 92–105.
одговорним за известан политички курс или стил, реч је о политичком убиству.

Овакви акти насиља често нису спектакуларни, а неретко настоје да се прикажу
као ненасилна смрт. Уколико је пак непосредна жртва напада политички мање
значајна или сасвим безначајна, реч је о тероризму у ужем смислу речи, који
има за циљ да изазове страх и пометњу у широј владајућој групи и у
становништву, да скрене пажњу на присуство снага у чије име терористи
иступају, да охрабри њихове потенцијалне савезнике и тако сам или уз помоћ
других средстава, омогући постизање постављених циљева.101
Реч је о сложеном облику организованог, индивидуалног и ређе
институционализованог политичког насиља, обележеног застрашујућим
брахијално-физичким и психолошким методама политичке борбе којима се обично
у време политичких и економских криза, а ређе и у условима остварене економске
и политичке стабилности једног друштва, систематски покушавају остварити
велики циљеви. Као вид индивидуалног, нелегитимног и неинституционалног
насиља, тероризам је увек окренут против одређених институција неког друштва,
односно државе. Уколико је вид камуфлираног државног насиља, чак и када је
формално-правно легалан, не налази легитимне основе у релевантном правном и
етичком кодексу међународне заједнице.102
Под одређеним условима, у духу Женевског права, тероризам може да
буде и ратни злочин. Реч је о ситуацијама када се врши против цивила који
имају статус заштићених лица, без обзира на то да ли их врше оружане снаге
зараћених страна против лица која се могу наћи на територији зараћене стране
као интернирци, или на окупираној територији у међународним оружаним
сукобима, односно против цивилних лица или лица која су престала да
учествују у унутрашњем оружаном сукобу. Може да буде и злочин против
човечности, под условом да су део распрострањене или систематичне праксе
уперене против цивила и да извршиоци знају да су њихова криминална дела део
општег или систематског обрасца понашања (убистава, истребљивања,
мучења...). Уколико такву праксу спроводе репресивни режими користећи
ресурсе нације за елиминисање циљних друштвених група које живе унутар
државе, реч је о тзв. домаћем геноцидном тероризму.103
Од тероризма треба разликовати терор(страховладу) и герилу. Терор је
политичко насиље усмерено „одозго на доле“, а тероризам је насиље усмерено
„одоздо на горе“: терору преко државе прибегава владајућа већина, или онај
њен део који у рукама има државни апарат не би ли се што дуже одржали,
достигли своје интересе и разрачунали с противницима, а тероризму
прибегавају слабији према власти, не би ли од ње изнудили извесне уступке;
терор је систематска примена насиља којим се ствара општи осећај
несигурности становништва и колективна свест да свако може постати жртва
режима, а да при том онај који спроводи терор остане некажњен. Најчешће се
састоји у немилосрдном прогањању политичких противника или угледних
Симеуновић, Д.: Исто, стр. 736.
Cassese, A.: Међународно кривично право, Београдски центар за људска права, Београд, 2005, стр. 145–148; Martin, G.:
Understanding Terrorism – Challenges, Perspectives, and Issues, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2006, pp.
138–145.
људи који би то могли да буду, и у суровом гушењу најмањих знакова

непослушности или критике. Реч је о својеврсном методу владања. Тероризам
терор су видови насиља, идеолошко-политички су мотивисани и
производе жељени страх.104
Страховлада (државно насиље) је поредак опречан модерној
демократској држави у којој држава ограничено примењује насиље само у
ситуацијама, на начин и од стране специјализованих субјеката који су за то
предвиђени законом. Подразумева непредвидиву примену насиља, односно
упадљиву и сталну претњу насиљем од стране државних органа. Присутне су
шире формулације кривичноправних норми које се свесно злоупотребљавају,
нема независног судства, санкционисање по аналогији, бруталност полиције и
војске, давање војсци полицијских надлежности, тотална шпијунажа и
потказивање међу грађанима, масовна емиграција, казнени и радни логори,
општа сумњичавост, колективна параноја, грч, неизвесност и анксиозност.105
Посебна метода „страховладе“ је политицид, масовно и систематско убијање
политичких и социјалних опонената (класни непријатељи, дисиденти,
националисти итд.) од стране радикалних владиних и невладиних снага, без
обзира на њихово национално, етничко или религијско опредељење.106
Герила је облик оружане борбе против становника, покрета, државе
агресора, омрзнутог режима или државе, који изводе наоружане групе, мали
одреди или припадници специјалних јединица ради психолошког притиска,
физичког и материјалног исцрпљивања непријатеља и стварања услова за ширу
мобилизацију маса и прерастање у више облике оружане борбе. Примењује се
тактика препада, заседе, напада на транспорте, удара по комуникацијама и
слично. Градска герила обухвата наоружане групе, мотивисане идејно-
политичким разлозима, које припадају илегалној скупини или покрету који,
атентатима, диверзијама, саботажама и киднаповањима појединаца на градском
простору, врше психолошки притисак на непријатеља
настоје да остваре своје политичке циљеве.107
Герила се од тероризма разликује по томе што, начелно, представља
закониту борбу против страног завојевача-окупатора; има ширу подршку
становништва проистеклу из незадовољства због ропске потчињености, што
представља извор великог броја регрута добровољаца; герилци су дужни да
поштују ратно право; циљ им је национално-грађанско ослобођење.108
Тероризам може да прерасте у герилу, када се терористичке групе омасове,
Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Исто.

Димитријевић, В.: Страховлада – оглед о људским правима и државном терору, Досије, Београд, 1997, стр. 115–127. Познати
примери терора су нацистички у Немачкој, стаљинистички у СССР-у, режим Пиночеа у Чилеу, режим војне хунте у
Аргентини, Чаушесков у Румунији, Садамов у Ираку, Титов у Југославији итд.
Процењује се да је за 75 година прошлог века у свету убијено више од 62 милиона политичких и социјалних
опонената, од тога у Стаљинистичком Совјетском Савезу 49, 5 милиона класних непријатеља и дисидената;
у Маоистичкој Кини око 35 милиона класних непријатеља; у националистичкој Кини 10, 2 милиона
комуниста итд. Опширније, у – Hough, P.: Исто, стр. 124−125.
Ђорђевић, О.: Исто, стр. 114, 119; о етиологији и феноменологији гериле опширније, у – Че Гевара, Е.: Герилско
ратовање, IPS Media, Београд, 2008.
Вилић, Д., Тодоровић, Б.: Тероризмом у нови светски поредак, Графомарк, Београд, 1999, стр. 31–45.
почну јавно да се приказују и да делују у униформама, с наоружањем.

Герилска дејства могу да прерасту у оружану побуну.109
домаћем кривичном праву, терористичке активности могу да се
санкционишу кроз више инкриминација. Кривично дело Тероризам (члан
312 КЗ РС, из групе Кривичних дела против уставног уређења и
безбедности Републике Србије) извршиће онај ко у намери угрожавања
уставног уређења или безбедности Србије изазове експлозију или пожар
или предузме неку другу општеопасну радњу или изврши отмицу неког
лица, узимање талаца или самовољно лишавање слободе или други акт
насиља или прети предузимањем какве општеопасне радње или употребом
нуклеарног, хемијског, бактериолошког или другог општеопасног средства
и тиме изазове осећање страха или несигурности код грађана.
групи Кривичних дела против човечности и других добара
заштићених међународним правом инкриминисана су три вида терори-
стичког деловања.
Кривично дело Међународни тероризам (члан 391 КЗ РС) извршиће
онај ко у намери да нашкоди страној држави или међународној
организацији, изврши отмицу неког лица или неко друго насиље, изазове
експлозију или пожар или предузме друге општеопасне радње или прети
употребом нуклеарног, хемијског, бактериолошког или другог сличног
средства. Тежи облици дела постојаће уколико је том приликом наступила
смрт једног или више лица, уколико је дело извршено од стране
организоване криминалне групе или ако је његов учинилац неко лице са
умишљајем лишио живота. Најзад, кажњава се и припрема извршења
наведених облика међународног тероризма која се састоји у набављању или
оспособљавању средстава за извршење кривичног дела, у отклањању
препрека за извршење кривичног дела, договарању, планирању или
организовању са другим извршења кривичног дела или у другим радњама
којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела.
Кривично дело Узимање талаца (члан 392 КЗ РС) извршиће онај ко
отме неко лице и прети да ће га убити, повредити или задржати као таоца у
намери да принуди неку државу или међународну организацију да нешто
учини или не учини. Тежи облици дела идентични су као код кривичног
дела Међународни тероризам.
Најзад, кривично дело Финансирање тероризма (члан 393 КЗ РС)
извршиће онај ко непосредно или посредно обезбеђује или прикупља
средства намењена за потпуно или делимично финансирање вршења
кривичних дела Тероризам, Међународни тероризам и Узимање талаца, као
и онај ко подстрекава и помаже у обезбеђењу или прикупљању средстава за
њихово извршење, без обзира на то да ли су извршена, односно да ли су
средства коришћена за извршење тих дела.110
Генерално, „борци за слободу“ од терориста се разликују по циљу коме теже (грађанска слобода) и метама напада
(оружане снаге и државни органи), док се терористи идентификују по средствима која користе (насиље и страх),
најчешће према метама у тзв. цивилном сектору.
Такође, терористички напади се често манифестују и као нека од Кривичних дела против безбедности јавног
саобраћаја (Угрожавање саобраћаја опасном радњом и опасним средством (члан 290), Угрожавање безбедности
3.2.6.2.2. Карактеристике тероризма

Као доминантне карактеристике ове динамичне појаве могу да се
издвоје:
мултикаузална природа, тј. узрокованост од стране више
субјективно-објективних теризмогених фактора;
мултиманифестност – мултиваријантност појавних облика
тероризма која је „ограничена маштом терориста“;
употреба насиља, и то физичког (физичке снаге, ватреног оружја,
експлозивних направа, отрова, радиоактивних материја и сл.), а неретко и разних
облика менталне манипулације и индоктринације (према јавности, али и према
жртвама отмица које су се после „испирања мозга“ придружиле терористичким
организацијама, што треба разликовати од „штокхолмског синдрома“);
разноврсност жртава, од оних које су уплетене у политичко-
идеолошки проблем (циљане – селективне жртве), до оних које с тим
немају никакве везе (недужни грађани као деперсонализација државе – тзв.
деперсонализоване жртве);
ефекат изненађења, па чак и када се терористички напади
очекују, избор мете, времена, места и начина напада изненађују државу,
домаћу и међународну јавност, чиме се ствара неизвесност, несигурност,
паника и страх да је свако потенцијална жртва;
идеолошко-политичка мотивисаност (ради остварења одређених
политичких, верских, расних, социјалних и/или других циљева, који на
крају постају политички проблем);
преношење извесне поруке прокламовањем одређених циљева и
интереса и упозоравањем на последице у случају њиховог неиспуњења;
тиме се мобилише јавност, ствара јавно мњење и реафирмише нарушено
достојанство извесних друштвених група111;
симболичност, тиме што се нападом на непосредне жртве (цивили
као „симбол“) симболизује напад на стварну мету политичког насиља (држава);
осим тога, жртве се доживљавају и као „ствар“, у случајевима отмица када су у
току преговора са државом „предмет размене“112;
очекивани ефекти и реакције („ментална агресија“ продуковањем
панике, страха и других психичких реакција власти, домаће и стране јавности,
те реакција медија који их „рекламирају и промовишу“, реакција државе која
их осуђује, попушта им или води бескомпромисну политику, реакција грађана
који осуђују или подржавају државно руководство, реакција других држава и
међународних субјеката итд.);
систематичност – циљно, планирано и организовано деловање;
ваздушног саобраћаја (члан 291), Угрожавање безбедности ваздушног саобраћаја насиљем (члан 292),
Отмица ваздухоплова, брода и другог превозног средства (члан 293), Пиратство (члан 294) и Тешка
дела против безбедности јавног саобраћаја (члан 297)).
„Одјек“ поруке је већи уколико је реч о „важној жртви“ – политичар, бизнисмен, функционер
међународне организације, затим уколико је дело извршено на локацији од нарочитог значаја –
амбасада, зграда владе или међународне организације, пловило или ваздухоплов у међународном
саобраћају, ако је терористички чин спектакуларнији итд.
Преговара се за политичке уступке, за новац или превозно средство, за пуштање на слободу политичких затвореника
– тзв. терористи ослободиоци, ради освете – тзв. терористи осветници, ради добијања публицитета и слично.
неморалност и противзаконитост;
економичност (скромним средствима до масовних жртава,
велике материјалне штете и одјека у јавности);
разноврсност објеката напада (готово да нема објекта који не
може да буде мета терористичког напада);
сложеност проблема, која је последица наведених обележја, као
и сложеност механизама његове превенције и сузбијања.
теорији безбедносних наука се, као одреднице савременог
тероризма (по којима се разликује од традиционалног), могу издвојити:
глобалност (границе више нису баријере тероризму); леталност (промена
тактике којом се некада тежило узнемиравању јавности импресивним жестоким
акцијама, новом тактиком убијања што већег броја цивила и застрашивања што
већег броја људи); знатно већа координираност терориста
већи обим насиља; бришу се класичне границе између тероризма и
објављеног рата међу државама; употреба најразвијеније технологије и
усмереност ка уништавању најразвијеније технологије која угрожава свету
традицију терориста; организују га и спроводе транснационалне
завереничке мреже; спроводе га фанатични екстремисти жељни што већег
уништавања, уз примену самоубилачких метода, неспремни за преговоре и
компромисе, као и велика мржња према мети.113
Ваља нагласити и то да савремени тероризам битно мења своја
обележја, те да све мање подсећа на тероризам прошлога века: све је већи број
терористичких организација и појединаца-терориста; све су учесталији
терористички акти са смртним исходом; жртве су све масовније а материјална
штета све већа; циљеви су све радикалнији, попут распада држава или
уништења целих друштвених (етничких, верских, расних, социјалних...) група;
све су већи напори терористичких организација да дођу у посед оружја за
масовно уништавање, због чега је оправдан све већи страх од њихове употребе;
све више терористичких акција има међународне димензије; терористички акти
су све организованији и спектакуларнији; терористичке организације имају све
већи број чланова; све је већа спрега између тероризма
организованог криминала; терористички акти су све више усмерени ка
цивилном становништву итд.
3.2.6.2.3. Манифестовање тероризма
Тероризам се манифестује терористичким актима који се реализују на
разне начине, а најчешће као: оружани напади на објекте и лица и убиства (тзв.
атентати); подметање и активирање експлозивних направа; изазивање пожара;
употреба отрова, штетних гасова, хемијских или других опасних материја;
отмица лица, возила, бродова или ваздухоплова, те узимање талаца
киднаповање; слање „писма-бомби“, употреба „аутомобила – бомби“,
„живих бомби“; претње терористичким нападом, лажне дојаве и узбуне и
Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Исто, стр. 632; види и – Лунеев, В. В.: Тенденции терроризма и уголовно-правовая борьба с ним,
Государство и право, Наука, Москва, 6/2002, стр. 35–39. Превод објављен у: Погледи – одабрани текстови из стране
криминалистичко-безбедносне литературе, број 1, Полицијска академија, Београд, 2003, стр. 22.
слично. Следе неке од најзаступљенијих класификација тероризма које,

свакако, не искључују друге типологизације.
„Класични“ (традиционални, старомодни, емоционални) терористи
примарно су заинтересовани да одузму што више невиних живота или да ударе
на симболе савремене демократске државе, како би што лакше и ефикасније
остварили своје политичке циљеве. Поред цивила, њихове најчешће мете су:
финансијске институције (чиме изазивају максимум материјалне штете на
економско-финансијским тржиштима и економску кризу у банкарском
сектору); енергетски и водоводни капацитети (причињавајући економску
штету и масовно угрожавајући здравствену безбедност људи. „Пожељне мете
енергетских терориста“ су нафтоводи, рафинерије и магацини; гасоводи и гасне
станице; нафтне и гасне платформе; танкери са нафтом и гасом;
високонапонски трансформатори; нуклеарне електране; хидроелектране;
термоелектране и велики резервоари воде); симболи политичке моћи (зграде
парламента, председничке и премијерске палате и резиденције, владине зграде,
објекти правосуђа итд.) и симболи војне моћи (министарства одбране и
унутрашњих послова, војне базе итд.).
За разлику од њих, ‘рационални/калкулишући’ терористи теже да
причине што већу економску штету и угрозе квалитет живота, настојећи да
поштеде људски живот. Довољно им је да се недвосмислено схвати и јасно
пренесе политичка порука. Генерално, усмерен је против националних и
међународних економско-енергетских система, чиме „енергетски
тероризам“ постаје „моћно економско и политичко оружје“.114
Објекти напада могу да буду селективни и неселективни (случајни).
Селективне жртве се пажљиво и с разлогом бирају. То су „жртве са професио-
налним ризиком“ – дипломате, политичари, представници државних органа,
високи полицијски или војни официри, судије, тужиоци, представници стране
државе или међународне организације, верски поглавари итд.). Неселективне
жртве су насумично изабране, јер су се „у погрешно време нашле на погрешном
месту“ – у авиону, возу, банци или школи, у тренутку када су терористи
извршили напад. У првом случају, терористи прво бирају жртву, а онда и време
и место напада; у другом случају је обрнуто.115 Типске жртве су делимично
селективне, а делимично неселективне: нису изабране поименично, већ
искључиво због своје припадности некој друштвеној групи (нпр., припадници
конкретне етничке, верске, расне, политичке или професионалне групе –
полицајци, војници, припадници међународних снага безбедности)116.
Колатералне жртве су у тренутку терористичког напада биле у близини или у
друштву селективних и типских жртава.
Такође, мете напада могу да буду индивидуалне и групне (ЕТА), односно
масовне (Ал Каида). У првом случају то су селективне или типске, а
Опширније, у – Vaňous, J.: Security of Energy Supplies – Policy Paper, Energy & Security: Global Challenges – Regional
Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005, pp. 98–105.
Кларин, М: Таоци, НИН и Политика, Београд, 1979, стр. 48–49.
Крајем октобра 2008. године, баскијска терористичка група ЕТА поставила је и активирала експлозивну направу на паркингу
Универзитета у Навари, у граду Памплона на северу Шпаније. Јавности је саопштила да ће убудуће деловати против
насумично одабраних академаца и наставника.
остала два неселективне или типске жртве. Према томе да ли

терористички акт изводи појединац или група-организација, тероризам се
дели на појединачни и групни.
Према могућности разрешавања конфликтне ситуације између
терориста и оног против кога су напади уперени (отклањањем узрока,
минимизирањем насиља), тероризам може да буде заустављив (обуздан) и
незаустављив (необуздан).117
обзиром на личну безбедност и тактику извођача терористичког
напада, тероризам може да се подели на тзв. промишљени (који изводе
терористи који не желе да буду ухваћени односно убијени) и самоубилачки
тероризам (који изводе политички, верски, националистички и други
фанатици, користећи конвенционалне или импровизоване експлозивне
направе, не марећи за свој живот. Због слободе у избору времена, места и
мете напада, називају се још и „паметним бомбама“). Средишњу, умерену
тактику користи тзв. активни стрелац који, користећи ватрено, ређе хладно
оружје или оруђе погодно за напад, убија што више невиних људи око себе,
најчешће на јавном месту (на улици, у школи, у цркви, у средствима јавног
превоза, у самоуслузи, на спортском стадиону итд.).118
Тероризам може да буде тзв. непосредни и наручени (плаћенички). У
другом случају, терористичке нападе за рачун наручилаца изводе плаћеници.119
Постоји и подела тероризма на непосредни, применом политичког насиља
према носиоцима власти или њиховим представницима и на посредни,
дискредитовањем владе доказивањем њене неспособности да заштити
становништво, његова добра и да подржи законе и поредак.120
обзиром на уређеност георегије у којој се терористички акти
планирају, припремају и изводе, али и у којој терористи бораве, скривају се
и обучавају, тероризам може да буде урбани и рурални.
Истовремено, према географском нивоу припреме и извођења напада,
те простирања последица, тероризам може да буде унутрашњи и међународног
значаја. Унутрашњи је терористички акт који се планира, организује и одвија
унутар граница једне државе, његови извршиоци су домаћи држављани, а
нападнуте вредности имају национални значај. Супротно томе, код тероризма
међународног значаја неки од наведених елемената има карактер иностраности
или се напада вредност друге државе или вредност која ужива
међународноправну заштиту. Овај вид тероризма може да буде:
транснационални, који изводе аутономни недржавни субјекти ради утицаја на
групу која је шира од непосредних жртава и када због држављанства или
непосредне везе терориста, места извршења, природе институционалних или
људских жртава, њени оквири прелазе националне
Wilkinson, P.: Terrorism Versus Democracy – The Liberal State Response, Routledge, London–New York, 2006, p. 4.
Николов, В.: Тактическо обучение нс полицейските служители по системата за тренировка FX® за противодействие на
феномените „активен срелац“ и „терорист самоубиец“, Бюлетин, брой 23, Министерство на вътрешните работи, Академия,
Факултет „Полиция“, София, 2007, стр. 163–164.
Терористичке акте „наручивао“ је Пабло Ескобар, вођа познатог наркокартела у Колумбији. Види –
Bowden, M.: Lov na Eskobara – potera za najvećim svetskim odmetnikom, Premaks Group, Beograd, 2002.
Милошевић, М.: Одбрана од тероризма, Свет књиге, Београд, 2005, стр. 11.
границе и међудржавни, који непосредно или посредно изводе или у коме

учествују државе, односно обавештајне службе у склопу субверзивних
операција.121
За разлику од антидржавног тероризма којем прибегавају
противници политичког режима и државног уређења (тзв. фракцијски
тероризам), постоји и продржавни (прорежимски) тероризам којим се
подржава владајући режим, као и државни (режимски) тероризам као
систематска примена терористичких аката од стране специјализованих
државних органа, ради сламања или спутавања активности одређених
појединаца, друштвених група или режима у земљи и иностранству. Овакве
методе користе државе у борби против ослободилачких или герилских
покрета.122 Ова форма тероризма „одозго на доле“ представља вид „државне
спољне или унутрашње политике“.123
Уз то, неке државе су покровитељи терориста (државни
спонзорисани тероризам) тако што подстичу и помажу терористима у
реализацији њихових намера, односно иницирају и наручују терористичке
акте, те преко припадника својих војних и тајних служби у њима
непосредно учествују. Најчешће је реч о „тзв. идеолошкој, финансијској,
војној (обука и наоружавање) и оперативној (обезбеђивање
фалсификованих исправа и докумената, специјалног оружја, сигурних
уточишта) подршци, иницирању терористичких напада и директном
учествовању у терористичким акцијама.“124
Посебан вид државног тероризма је познатији као тероризам
сурогат рата (у борби против других нација): земље којима се, из разних
разлога, не исплати да уђу у отворени конвенционални рат који се све чешће
сматра превазиђеним, застарелим, скупим и забрањеним међународним
правом, могу се послужити терористичким групама или терористичком
тактиком као инструментом политичког притиска који је део
неконвенционалног ратовања.125
Према корелацији активних и пасивних субјеката терористичког
напада, тероризам може да се подели у четири вида: држава против државе
(међу-државни тероризам, на прикривен или отворен начин); држава против
недржавног субјекта (када режим настоји да неутралише политичке
Мијалковић, С., Милошевић, М.: Обавјештајно безбједносна дјелатност и службе, Висока школа унутрашњих
послова, Бања Лука, 2011, стр. 283−286; Хофман, Б.: Унутрашњи тероризам, Народна књига, Београд, 2000.
На пример, француске власти су 1956. године отеле авион у коме су се налазили Бен Бела и још четворица високих
функционера алжирског Фронта националног ослобођења (FLN), који су затим постали нека врста талаца у француским
затворима, до завршетка алжирске револуције. Током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века, известан број војних
режима у Латинској Америци је слао снаге безбедности да систематски киднапују и убијају хиљаде правих или осумњичених
дисидената, све у име „националне безбедности“. Кларин, М.: Исто, стр. 22; Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: Исто, стр. 162; види
и – Moysey, S. P.: The Road to Balcombe Street – The IRA Reign of Terror in London, Routledge, London, 2008.
Martin, G.: Understanding Terrorism – Challenges, Perspectives, and Issues, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New
Delhi, 2006, pp. 110–111.
Martin, G.: Исто, стр. 125.
На пример, пошто рат против САД очигледно није био исплатив, Иран је 1979. године прибегао сурогату рата тако што су
наводни „наоружани револуционарни демонстранти-студенти“ у центру Техерана упали у америчку амбасаду и заробили
дипломатско особље (тзв. диплоотмица), служећи се таоцима као инструментом политичког притиска на Вашингтон, с циљем
да се изнуди изручење бившег иранског шаха Мохамеда Рези Пахлавија коме су САД пружиле уточиште после свргавања.
Кларин, М.: Исто, стр. 9–13.
противнике); недржавни субјекти против државе и недржавни субјекти

против недржавних субјеката (борба између политичких противника за
власт и премоћ, не и против оних на власти)126.
руској теорији безбедности присутна је подела тероризма у три
вида, са више облика, и то: политички тероризам (идеолошки, класни,
сепаратистички, етнички, субверзивни и еколошки), религиозни тероризам
(међурелигијски, међуконфесионални, унутарконфесионални и секташки) и
криминални тероризам (из користољубља којег примењују носиоци општег
криминала, политички и религиозни)127.
Према мотивима, тероризам може да буде: националистички (изводе га
етничке групе с циљем стицања независности или отцепљења територије
државе у којој живе – сепаратистички, или ради припајања другој држави –
унитаристички); религиозни (спроводе га верски заслепљене и индоктриниране
групе с циљем утемељења религиозних друштвених вредности); превратнички
или идеолошки (изводе га радикалне групе које теже промени власти,
политичког и друштвено-економског поретка) и емигрантски (врше га
емигранти против земље из које потичу, ради промене политичког, економског
или социјалног стања)128.
Ако се у извођењу терористичких напада користи оружје за масовно
уништавање, може се говорити о нуклеарном, хемијском, биолошком или
комбинованом тероризму. Заједнички назив за ове видове тероризма, али и за
терористичке акте којима се узрокује смрт већег броја лица, огромна
материјална штета и реакције светске јавности је супер(мега)тероризам,
односно постиндустријски тероризам. Оваквих напада, на срећу, готово да
није било.129 Већа је вероватноћа израде и употребе „прљаве бомбе“.130
Биотероризам може да се манифестује као тзв. агротероризам чије су
мете пољопривреда и извори хране, тј. биљке и животиње које се користе у
прехрамбене сврхе (зооцидни и фитоцидни облик), односно као геноцидни
(против људи) и екоцидни тероризам (против животне средине)131.
Савић, А.: Од традицоналног ка постмодерном тероризму, Безбедност, број 5, МУП РС, Београд, 2004, стр. 662–663.
Дикаев, С. У.: Террор, терроризм и преступления террористического характера, Юридический центр Пресс, Санкт-
Петербург, 2006, стр. 77–100.
Стајић, Љ.: Основи безбедности, стр. 235.
Најпознатији су акти хемијског и биолошког тероризма у Токију од стране секте Аум Шинрикјо
почетком деведесетих година прошлога века (испуштање сарина и антракса у ваздух и у токијски
метро) и биолошког тероризма у САД непосредно после терористичких аката изведених 11. септембра
2001. године (слање антракс-писама).
Реч је о направи аматерске израде са класичним експлозивним пуњењем око којег су складиштени нуклеарни,
хемијски или биолошки отпад или друге материје. Ефекти нису разорни као код формацијског оружја за
масовно уништење, али се експлозијом ове материје распршују и контаминирају шири простор, што узрокује
озбиљне еколошке, здравствене, па и смртне последице.
Parachini, Ј.: Preface: WMD Terrorism: As Terrorism Evolves, Is Agriculture a Likely Target?, Agro-Terrorism: What Is the Threat?
(eds. Cameron, G., Pate, J.), Center for Global Security Research – Livermore, Center for Nonproliferation Studies – Monterey,
Proceedings of a Workshop Held at Cornell University, Ithaca, New York, November 12–13, 2000, p. VI; Јовић, Р., Савић, А.:
Биотероризам – биолошки рат – биолошко оружје, Институт за политичке студије, Београд, 2004, стр. 89.
Страх од биотероризма на западу допринео је колективном осећају „небезбедног друштва“, у којем је опасност од
биотерористичког напада реална, а сваки појединац – намерни или ненамерни потенцијални терориста. При томе су
терористи, за разлику од хладноратовских непријатеља (стране или савезничке војске), „невидљиви“ све до њиховог
напада, који такође може бити „невидљив“ (изазивање епидемија заразних и смртних болести). Грађани, који и не
знају да су заражени, потенцијална су опасност по безбедност, тј. носиоци небезбедности (тзв. опасна тела). Стога је
развијен концепт тзв. био-безбедности, тј. безбедносних режима (специјализовани субјекти који спроводе мере
безбедности: профилирање, биометријску идентификацију лица, полиграфско тестирање, лекарске прегледе,
Постмодерни (високотехнолошки) тероризам подразумева

злоупотребу савремених технологија у терористичке сврхе. Његов посебан
вид је кибер (компјутерски) тероризам, тј. извођење терористичких напада
посредством савремених информационих технологија.132
Збирни назив за нуклеарни, хемијски, биолошки, кибертероризам и
тероризам уз употребу високософистицираног оружја и материјала за
масовно уништавање је технолошки – неконвенционални тероризам. Од
традиционалног – конвенционалног тероризма разликује га употреба
високе технологије у припремању и извођењу дејстава.133
Један од специфичнијих видова је тзв. компромисни тероризам. У
ужем смислу, реч је о обрачунавању страних служби безбедности са
политичким противницима који су нашли азил у другој држави, уз
злоупотребу погодности дипломатских функција и гостопримства државе
акредитације.134 У ширем смислу, реч је о терористичком нападу који је
организација или група усмерила против једне државе, захтевајући при том
да им трећа држава (која није непосредно погођена терористичким актом)
испуни политичке захтеве.135
Специфичан је и феномен тзв. наркотероризма. У неправом значењу,
то је финансирање терористичких активности профитом стеченим трговином
наркотицима. У правом смислу, реч је о настојањима наркокартела
(наркомафије) да стекну политичку моћ, због чега прибегавају (непосредним
или плаћеничким) терористичким актима не би ли се разрачунали са
постојећим режимом на власти на чије место претендују.
Такође, несвакидашњи су и следећи видови тероризма који, уз то, имају
и необичне називе. Први је тзв. еколошки тероризам (екотероризам) који се
предузима из истих разлога као и други видови тероризма, с тим што за
последицу има угрожавање или претњу угрожавањем животне средине у већем
обиму или већег интензитета. Угрожавањем еколошке безбедност, угрожавају
се људска, национална и, у зависности од обима и простирања еколошке
деградације, међународна и глобална безбедност.
Следећи је тзв. зелени тероризам. Реч је о терористичким нападима
које предузимају одређене формалне или неформалне друштвене групе које се
залажу за права животиња, очувања животне средине, шума, вода, ваздуха и
слично. Политизовање традиционално-неполитичких питања доводи и до
екстремистичког понашања појединаца и група. Циљ им је уско ограничен, па
се и назива тероризмом једног (уског) циља: применом насиља указује се на
конкретне еколошке проблеме и врши притисак на органе власти како би
обавештајно-безбедносни рад итд.) којима се спречавају и сузбијају биотерористички напади, односно идентификује,
изолује и спречава улаз „биотерориста“ и „опасних тела“ у државу. Buzan, B., Hansen, L.: Исто, стр. 228, 249.
Види – Rogers, M.: The Psycholophy of Cyber-Terrorism, Terrorist, Victims and Society (ed. Silke, A.), John Wiley&Sons Ltd.,
Chichester, 2003, pp. 77–93.
Дойков, Н.: Технологичен тероризъм, Академия на МВР, София, 2007, стр. 17.
Милошевић, М.: Исто, стр. 233.
На пример, терористи из државе А у држави Б отму амбасадора државе Ц, захтевајући при том да држава Д пусти на слободу
одређене политичке затворенике. Овде се рачуна на то да ће међудржавна солидарност повећати извесност успеха терориста.
иницирали доношење законских прописа којим би се они решили. Најчешће

не узрокује људске жртве.136
Најзад, чест је и тзв. телефонски тероризам, па су многе земље
кривично инкриминисале и саму претњу употребом тероризма и захтевање
политичких уступака уз претњу тероризмом путем средстава „жичане“, а
данас и бежичне комуникације (телефон, интернет, пејџер).
Уколико се за критеријум узме политичка оријентација терориста,
тероризам се дели на револуционарни (леви, левичарски, црвени) и
реакционарни (десни, црни, бели). Могуће су и друге поделе
(вигилантистички, агитациони, демонстративни, „евротероризам“ и сл.).137
Нарастајући транснационални, односно постмодерни тероризам,
обогаћен новим формама испољавања и оличен у екстремном радикалном
религијском, посебно исламистичком фундаментализму, на прагу трећег
миленијума попримио је глобални карактер и претворио се у највећу претњу
светској безбедности. Зато га многи називају глобалним тероризмом.138 Њега
одликују глобално простирање појединих терористичких организација и мрежа
и њихова изражена мобилност, те глобални ефекти терористичких напада који
имају тенденцију примене оружја за масовно уништавање.
Најзад, ваља поменути и то да су терористички напади у безбедносној
пракси најчешће комбинација неких од наведених „чистих“ облика тероризма.
Такође, намеће се питање: какав се тероризам може очекивати у будућности?
Реално се очекује да ће терористичке нападе претежно изводити појединци или
мале групе наоружане простим аутоматским оружјем, управо због његове
велике распрострањености и доступности. Осим тога, реална је употреба малих
бомби, конвенционалних (војних) и из „кућне радиности“ (тзв.
импровизованих). Следећи (виши) ниво терористичких опасности долази од
професионално обучених група опремљених конвенционалним наоружањем
средње класе које користе „ауто-бомбе“ (путнички аутомобил или камион
напуњен конвенционалним експлозивом), пројектиле земља-ваздух (типа
Stinger) и топлотно и инфрацрвено навођене пројектиле за напад на цивилне
војне ваздухоплове, ручне бацаче ракета и слично оружје. Најзад, трећи
ниво опасности долази од високо обучених група опремљених оружјем за
масовно уништавање које би користиле нуклеарно, хемијско или биолошко
оружје, пре „прљаве бомбе“ него војноформацијско оружје.139
зависности од терористичких стратегија, и држава ће заузети став о
„тврђем“ или „мекшем“ антитерористичком деловању, те применити
помирљиву стратегију (чињење извесних уступака терористима у замену за
На пример, „очување станишта риса“ био је мотив организације Фронт за ослобођење земље да у октобру 1988. године
подметне пожар у познатом скијалишту у Вејлу, у држави Колорадо, причинивши штету од дванаест милиона долара. Двадесет
пет активиста организације за заштиту животиња је својим бомбашким нападима и подметањем пожара уништавало имовину,
али не и људе. У Кембриџу је на исти начин уништена лабораторија у којој су обављана истраживања на животињама, што је
проузроковало губитке милиона фунти. Harmon, C. C.: Terrorism Today: Current Trend and Future Threats, Terrorism Today, Frank
Cass, London, Portland, OR, 2000, pp. 137–185, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО,
Београд, 2003, стр. 236–238; Wilkinson, P.: Исто,стр. 4.
Милошевић, М.: Исто, стр. 219, 220.
Бајагић, М.: Основи безбедности, стр. 194.
Harmon, C. C.: Исто, стр. 251–262.
одустајање или прекид терористичких активности), преговарачку стратегију

(непосредно или посредовано преговарање с терористима, која и не морају да
резултирају уступцима) или непопустљиву стратегију (решавање проблемске
ситуације одбијањем захтева терориста или без икаквог преговарања)140.
Последња од ових стратегија познатија је и као војно-полицијска
антитерористичка стратегија (лишење слободе терориста и ослобађање
и заштита жртава, најчешће талаца, уз примену средстава принуде –
стратегија нулте толеранције), док је стратегија одмазде према
терористима њена варијанта која се примењује пошто су терористи
извршили акт насиља, а неретко и „побегли од правде“ (тзв. стратегија
освете). Превентивне стратегије су првенствено засноване на обавештајној
делатности, а неретко и на тзв. превентивним ратовима.
Генерално, све оне могу да се сврстају у два вида супротстављања
тероризму, и то у: антитероризам, који представља систем (дефанзивних –
превентивних и репресивних) мера, радњи и поступака које предузимају
државе с циљем заштите лица и имовине од тероризма на својој територији, и
контратероризам, који обухвата примену офанзивних мера с циљем
одвраћања, спречавања и сузбијања савременог тероризма, и изван
територије сопствене државе.141
3.2.6.2.4. Структура терористичких групација
Структура и масовност терористичких група зависе, пре свега, од
њихове величине, циљева и доминантне терористичке тактике. Познати су
случајеви терориста појединаца и парова, преко група од неколико чланова,
до организација које по броју, структури, формацији, наоружању, тактици
деловања, обележјима и односима са субјектима из других држава имају сва
обележја војски.
Генерално, терористичке групације могу да се поделе: према
степену организованости на просте (неорганизоване) групе, организоване
групе и терористичке организације; по карактеру циљева на политичке,
националсепаратистичке, националистичке, религиозне и криминалне
(класични криминал који прибегава терористичким методама); према кара-
ктеру деловања на тајне, организоване по војним принципима и високо-
софистициране; према подручју деловања на регионалне, међурегионалне и
међународне итд.142
односу на пол и род, терористи могу да буду мушкарци, жене и деца.
Мушкарци су најчешћи терористи. Све је више жена самоубица међу
Кларин, М.: Исто, стр. 73; види и: Terrorism – Crime, Justice and Punishment (Gaines, A. G., gen. ed. Sarat, A.),
Chelsea House Publishers, Philadelphia, 2001.
Kotovchevski, M., Bozinovska, S.: English-Macedonian Dictionary of Intelligence Terminology, Faculty of Philosophy Studies,
Skopje, 2007, p. 11. Присутни су и приступи супротстављања тероризму као рату (одмазда и казна кроз превентивне ударе и
убиства терориста), тероризму као злочину (лишење слободе и суђење терористима) и тероризму као болести
(дијагностификовање узрока и њихово превенирање). Lutz, B., Lutz, J.: Terorizam, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 346.
Преступления террористической направленности (науч. ред. Коршунова, О. Н.), Юридический центр Пресс, Санкт-
Петербург, 2003, стр. 142–149; види и – Kaplan, J.: Terrorist Groups and the New Tribalism, Routledge, London, 2008.
муслиманским терористима, али и деце (10–15 година), нарочито у

редовима палестинских терориста.143
Традиционални тип организовања терориста је систем тројки и
петорки и систем ћелија (огранака).
Тројке и петорке су систем више повезаних група од три или пет
терориста који делују као самосталне, одвојене целине. Најчешће се
међусобно познају, а само један од њих комуницира са руководством
организације или руководиоцем суседних групица.
Ћелије су најчешће изоловане „испоставе“ терористичких организација у
другим земљама, у којима су инсталиране и спремне за извршење задатака. Њихови
руководиоци су блиски највишем руководству организације, с којима комуни-цирају на
разне, тајне начине. Најчешће не одржавају контакте са другим ћелијама, за чије
постојање некад и не знају. У просеку имају до десетак људи, али могу да буду и веће.
Реч је о најнижој и најжртвованијој структури терористичке организације.
Групе ћелија формирају стуб, као полуаутономни конгломерат ћелија, са
разноликим специјалностима и једном командном структуром. Примарна функција
стуба је терористичка подршка, пошто се његови саставни делови могу
организовати тако да пружају подршку терористичким операцијама ћелија.144
Генерално, веће терористичке организације устројене на војним
принципима имају тзв. бирократски тип организације са врховним, средњим
надзорним нивоом руковођења, као и непосредним извршиоцима (нпр.,
ОВК). У свом саставу имају (генерал)штабове, команде, бирое, бордове,
комитете и извесна политичка тела.
Следећи је тзв. тип хијерархијске пирамиде (нпр., ИРА). Начелно га
чини ниво тврдокорног вођства (врх пирамиде), активног кадра, активних
следбеника (припадници исте идеологије који не чине акте насиља, већ
помажу финансијски, у опреми, уступањем скровишта), пасивних
следбеника (наклоњени терористима, пружају финансијску и логистичку
подршку) и становништва (ширење идеологије и пропаганде, вршење
политичког притиска на власт, извор будућих регрута – база пирамиде).
Најзад, многе, а пре свега, глобалне терористичке организације, имају тзв.
циркуларни (целуларни) систем организовања (нпр., Ал Каида)145. У центру
организације је вођство, око којег је концентрисано више тројки и петорки, односно
ћелија. Од њега крећу све линије руковођења, због чега има утицај и непосредну
контролу над оперативним деловима организације. Оваква структура побољшава
оперативну ефикасност и тактичку флексибилност организације. Вођство је
активно умешано у све активности организације, што јача унутрашњу лојалност.
Повећан је и степен анонимности, јер се унутрашња комуникација најчешће одвија
преко вођства. Оваква структура омогућава лаку територијалну поделу послова и
специјализацију у предузимању терористичких акција.
Види – Female Terrorism and Militancy – Agency, Utility and Organization, (ed. Ness, C. D.), Routledge, London, 2008.
Шикман, М.: Тероризам – актуелни и могући облици, ВШУП, Бања Лука, 2006, стр. 99.
Бошковић, Г., Мијалковић, С.: Доминантни модели криминалног организовања, Наука – Безбедност – Полиција, број 1,
Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2008, стр. 92–93; бирократски, пирамидални и циркуларни тип
организације елаборирани су на основу: Terrorists Organizations – Interdicting Terrorists Organizations, US Department of State,
Diplomatic Security Service, Antiterrorism Assistance Program, Lesson No 4, April 2004.
Терористичке групе и организације себи дају називе који одају

утисак праведних, слободољубивих, мучених, угњетаваних, обесправљених
група које се боре за своја права (национални, патриотски или
ослободилачки покрети, војске, армије, фронтови итд.).
условима савременог окружења неопходна им је брза и сигурна
комуникација која им омогућава да брзо доносе правовремене одлуке, не би
ли их што хитније спровели. Уобичајена је употреба телефона и рачунара
(интернет, стеганографија). Сигурност групе захтева кодиране поруке,
фразе и сигнале које одашиљу терористи-везисти или преношење усмених
и писаних порука преко курира, коме је то једина улога у групи.
Најзад, ваља поменути и то да терористичке организације имају
извесну логистичку подршку и финансијере. Неке дотирају становништво,
богати појединци, приватни предузетници, хуманитарне и верске организације,
неке се ослањају на организовани криминал, а неке спонзоришу државе,
односно њихове обавештајне службе. Многе од њих имају званична политичка
крила која иступају у јавности, а неретко су и чланови парла-мента.146 Често су
и „фанови“ појединих медија или контролишу неке од њих.
Обука терористе зависи од врсте групације којој припада. Креће се у опсегу од
тзв. пешадијске обуке (код масовних терористичких организација с војном структуром)
до тзв. специјалистичке, какву пролазе припадници обавештајних служби, војних и
специјалних јединица. Најчешће је спроводе искусни терористи, плаћеници или
припадници специјализованих јединица обавештајних служби, диверзантских војних
или специјалних антитерористичких полицијских јединица. Обухвата обуку у руковању
ватреним и хладним оружјем, експлозивом, борила-чким вештинама, пливању и
роњењу, падобранству, крађи и управљању возилима, употреби средстава везе, тактици
праћења и избегавања праћења, издржљивости при ислеђивању и мучењу, пружања прве
помоћи, фалсификовању исправа и прерушавању итд. Због тога терористи спадају у ред
најбоље обучених, најспосо-бнијих, најсналажљивијих, најиздржљивијих и
„најнеухватљивијих“ криминалаца.
3.2.6.2.5. Последице тероризма

Већина последица тероризма по националну безбедност готово су
идентичне последицама организованог криминала (нпр., демографска деста-
билизација државе, повећање корупције у јавном сектору, угрожавање
функционалности појединих државних ресора, угрожавање људских слобода
права итд.). Остале последице су сличне и манифестују се као:
угрожавање живота људи, односно њихово повређивање и смрт
у терористичким нападима;
угрожавање здравствене безбедности људи, кроз масовне осећаје
несигурности и страха и континуирани (серијски) стрес, што се умногоме
одражава на физичко и ментално здравље и доприноси ефекту тзв.
параноичног становништва;
Оширније, у – Мијалковић, С., Ђиновић, Р.: Симбиоза организованог криминала, тероризма и политике на Косову и Метохији
као изазов и претња националној и регионалној безбедности, Космет – Гордијев чвор (прир. Ћирић, Ј.), Институт за упоредно
право, Београд, 2008, стр. 167–192.
угрожавање животне средине, биљног и животињског света, јер

су деградација животне средине, епидемије и епизоотије потенцијалне
последице тзв. еколошког и био-тероризма, што се одражава и на
безбедност људи, подстиче емиграцију и угрожава пољопривреду и
прехрамбену индустрију, а тиме и прехрамбену безбедност људи;
дестабилизацију економије и економског инвестирања, јер су неурал-
гична подручја несигурна за стране инвестиције, што условљава пад производње,
раст незапослености и сиромаштва и развој „сиве економије“. Осим тога, терори-
зам је неретко усмерен према националној економији (економски тероризам), и то
против индустријских капацитета, туристичких дестинација и објеката, међу-
народног и унутрашњег (друмског, железничког, водног и ваздушног) саобраћаја;
угрожавање енергетске безбедности земље (енергетски
тероризам) нападом на енергетске инсталације и дестимулисањем
инвеститора и извозника енергије;
угрожавање социјалне безбедности, као последице угрожавања живота
здравствене безбедности становништва и дестабилизације економије;
угрожавање финансијске стабилности државе, као последице
угрожавања националне економије и енергетике, али и великих буџетских
издва-јања за супротстављање тероризму;
повећање националног и верског национализма и тензија,
полариза-цијом и фрагментацијом друштва по етничким, верским, расним,
социјалним и политичким критеријумима и продубљивањем старих и
рађањем нових нетрпељи-вости и мржњи;
експанзија тзв. медијског криминала, односно терористичких
аката условљених подстицајима масовних медија и деструктивном
психолошко-пропагандном делатношћу којима се политичко насиље
приказује као легитимно средство за остваривање политичких циљева, пред
којима попуштају механизми контроле и самоконтроле екстремиста;
умрежавање тероризма и других видова криминала и повезивање
терориста са обавештајним службама непријатељских држава;
стварање неповерења грађана у државу и државне органе, који
су често немоћни и недовољно ефикасни на пољу антитероризма;
стварање неповерења грађана и државе у међународне органе и инсти-
туције које могу да буду неефикасне у пружању међународне помоћи, које могу да
толеришу терористичке активности појединих група и држава које их спонзоришу
које могу да санкционишу државу која је неефикасна на пољу антитероризма;
урушавање међународних односа и имиџа (угледа) земље на
међународној сцени, нарочито у случајевима међународног тероризма, због
стављања других земаља или међународних организација на страну
терориста или због непружања помоћи угроженој држави, услед осуде
државе због неефикасности њеног система безбедности и друго.147
Опширније, у – Милашиновић, Р., Мијалковић, С.: Тероризам као савремена безбедносна претња, Супротстављање
тероризму – међународни стандарди и правна регулатива, Висока школа унутрашњих послова и Hanns Seidel Stiftung, Бања
Лука, 2011, стр. 1−16.
3.2.6.3. Диверзија
Диверзија (лат. diversio – одвраћање, скретање пажње, промена правца) је
смишљена, прикривена и неочекивана акција појединаца, група или организација,
државних органа или оружаних снага у миру и рату, који употребљавају експлозив
ради уништавања људи, наношења материјалне штете или постизања политичких
и психолошких ефеката. У многим војскама и обавештајним службама постоје
специјалне диверзантске јединице, мада диверзијама прибегавају и друге групе и
организације, емигрантске и илегалне групе. Разликују се политичке (идеолошке)
диверзије (пропагандни напади ради наношења политичке штете држави или
покрету), психолошке диверзије (ради узнемиравања грађана), економске диверзије
(ради изазивања штете и поремећаја
привреди) и војне диверзије (коју врше војне јединице у ратним условима).148
политичком смислу, диверзија је одвраћање пажње противника,
заваравање трага и намере, акт иза којег се крије прави акт који се припрема и
за који први служи као камуфлажа. У војној терминологији, диверзија је напад
леђа или на споредном правцу, као и активности усмерене ка уништавању и
оштећењу објеката или материјалних залиха у намери подривања политичког
система, привредног потенцијала, одбрамбене моћи земље итд. Конкретно,
може се састојати у рушењу, паљењу, оштећењу, демонтирању и сличном
угрожавању индустријских постројења, саобраћајних и других комуникација
(пруга, мостова, путева, телефонских и телеграфских водова и постројења),
водовода, брана, далековода, складишта, сакупљених или ускладиштених
материјала, хране. У међународним односима, свако продирање наоружаних
групица из једне земље на територију друге земље, сматра се диверзијом.149
Према домаћем праву, диверзију (члан 313 КЗ РС) ће извршити онај
ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије
рушењем, паљењем или на други начин уништи или оштети индустријски,
пољопри-вредни или други привредни објекат, саобраћајно средство, уређај
или постројење, уређај система везе, уређај јавне употребе за воду, топлоту,
гас или енергију, брану, складиште, зграду или какав други објекат који има
већи значај за безбедност или снабдевање грађана, за привреду или за
функци-онисање јавних служби.
Од тероризма, који је усмерен ка невиним жртвама и ради изазивања
страха, диверзија се разликује по томе што је усмерена ка инфраструктури
привреде и јавних служби. Технике њиховог извођења неретко су исте.
3.2.6.4. Саботажа
Саботажа је смишљено и прикривено изазивање материјалне
штете радним организацијама и привреди, нападом на привредна добра од
стране појединаца или група који раде на објектима на којима се чини
штета. Саботери својим радом и нерадом изазивају што већу и ширу штету
Ђорђевић, О.: Исто, стр. 74. Овакво, оперативно схватање је делимично превазиђено када је реч о психолошким
диверзијама, које се не разликују од тероризма.
приказујући је као последицу случајности, непажње, немара, јавашлука или

лошег материјала. Посебни облици саботаже су изазивање епидемије
заразних болести људи, животиња и биљака.150
Битна одлика саботаже, по чему се разликује од тероризма и диверзије,
јесте да саботер ради у организацији у којој изводи саботажу. Његов modus
operandi је различит, од намерног изазивања кварова, преко намерног
непредузимања мера контроле рада постројења, до изнуривања машина и
уређаја непрекидним радом. Тако се саботажа вешто прикрива наводном
нестручношћу радника, случајем, нерадом и немаром, тежњом да се постигну
што бољи резултати рада, застарелошћу машина и уређаја итд.
Саботаже су опасније уколико се изводе на системима од виталног
значаја за функционисање друштва (нпр., енергетски системи), чија би
дисфункција могла да изазове озбиљне последице (нпр., хаварија
нуклеарног постројења, индустрије за прераду хемикалија или нафте), која
би могла да ослаби национални систем безбедности (нпр., саботаже у војној
индустрији) итд. Посебан вид су тзв. логичке саботаже делимичним или
потпуним брисањем, мењањем или уносом погрешних података у
информационе мреже поменутих система. У случају рата и предстојећег
рата, саботажа је један од доминантних начина деловања пете колоне.
Према домаћем праву, саботажу (члан 314 КЗ РС) ће извршити онај ко
намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије на
прикривен, подмукао или други сличан начин, у вршењу службене
дужности или радне обавезе, проузрокује штету која прелази износ од
милион петсто хиљада динара за државни орган или организацију у којој
ради или за други државни орган или другу организацију.
3.2.6.5. Насилни преврат
Насилни преврат је насилна промена државне власти, уставног и
друштвеног поретка. Манифестује се као државни удар, пуч или револуција,
а најчешће се ослања на грађански рат, оружану побуну, тероризам, масовне
грађанске нереде, испољавање грађанске непослушности или субверзивна
дејства обавештајних служби. Може да буде увертира у дубље друштвене
промене. Врше га завереници који су тајно организовани. Често нема
карактер војне претње.
Државни удар је противуставно насилно преузимање власти од стране
шефа државе, појединаца или група из вишег државног апарата. Спроводи се уз
ослањање на оружане снаге, а неретко и на моћне обавештајне службе. Њима
се не мења државни поредак, већ само носиоци власти.151
То је акт изненадне промене или покушаја промене актуелне власти од
стране оних који у њој већ врше извесну политичку или војно-политичку функцију
(војни удар). Врши се „одозго“ и у горњим сферама власти, по чему се разликује од
револуције која, сем суштинске промене система, претпоставља

покрет „одоздо“ и учествовање ширих маса. По правилу, мења се владајући

персонал, општа политичка оријентација и неке политичке институције, па
и друштвени поредак. Некад је излаз из самовлашћа и тираније, али је по
правилу знак и пратилац политичких криза, друштвено-политичких
противречности и лабилних унутрашњих равнотежа. Могу да га инспиришу
и спољне силе и фактори.152
Пуч је вид насилног преврата који се од државног удара разликује
једино по томе што га спроводе групе које не потичу са врха државног
апарата. Технике извођења државних удара и пучева су сличне: заузимање
стратешких центара власти као што су државне институције, радио и ТВ
станице, институције од виталног значаја за живот (енергија, вода,
саобраћај и др.); завођење полицијског часа и других превентивних мера
(забране окупљања, увођење радне обавезе) ради онемогућавања
потенцијалног отпора; забрана рада политичких партија итд.153
Последица револуције најчешће је промена уставног поретка и
државно-друштвеног уређења. Извесност успешности револуције је већа
уколико револуционари придобију војно и полицијско руководство. После
преврата, заслужни руководиоци војно-полицијских и других структура
награђују се поверавањем извесних државних ресора, „заслуженим
местима“ у влади и другим високим државним телима.
3.2.6.6. Субверзивна дејства
Рат је једно од традиционалних средстава решавања међудржавних
спорова. Међутим, „није највеће умеће побеђивати у биткама – најбоље је
победити непријатеља без борбе“.154 С обзиром на то да ни победа у
биткама никада није апсолутно извесна, за постизања истих циљева
развијени су извесни концепти „вођења ратова без оружане борбе“.
Субверзија (лат. subversio – разарање, рушење, преврат) је скуп
делатности који треба да подрију (дестабилизују) државу и да доведу до
промене њеног устројства, односно друштвено-политичког и уставног
поретка, или бар владе. Субверзивне делатности се често ослањају на одане
групе унутар земље, помоћу којих се представљају као унутрашње, а не
спољашње. Субверзанти се искључиво равнају према интересима страног
налогодавца.155 Значи, реч је о сложеном облику институционализованог
насиља, које карактеришу индиректна и директна примена силе, односно,
настојање и реализација максимизираног продора таквих глобалних
идеолошких, економских и културних образаца и односа по укупан профил
друштва и битних друштвених и привредних усмерења, све до начина
индивидуалног и колективног живота, који омогућавају реализовање
стратешког циља субверзаната.156
Делић, М. В.: Обавештајна делатност, МУП РС, Београд, 1996, стр. 189.
„Кад се покрене велика војска и рат одужи у недоглед, држава ће осиромашити, а народ бити исцрпљен.“ Tzu, S.:
Умеће ратовања (превод Марошан, З.), Global Book, Нови Сад, 1995, стр. 28, 103.
Симеуновић, Д.: Политичко насиље, Радничка штампа, Београд, 1989, стр. 134.
ширем смислу, то је организована подривачка делатност из

иностранства против политичког и друштвеног уређења државе или њених
политичких, економских или правних установа. Може да буде отворена или
тајна, непосредна или посредна, а крајњи циљ јој је промена носилаца
власти, уставног или друштвеног система. Облици субверзије су различити,
од психолошко-пропагандних до терористичких и побуњеничких
активности. Забрањена је међународним правом.157
Реч је о систему осмишљених, планских и организованих
активности државе, покрета или групе – организације у миру и у рату, која
се спроводи тајно, директно или индиректно, ради рушења и уништења
државе или покрета. Годинама је синоним за субверзију био специјални рат,
под чим је подразумеван скуп организованих, координираних политичких,
дипло-матских, економских, психолошко-пропагандних, обавештајно-
субверзивних, терористичких, а често и војних акција, мера и поступака које
једна или више држава предузимају против друге земље.158 Генерално, реч
је о тзв. вођењу рата без рата, које обухвата тзв. медијски рат, тајне акције
обавештајних служби, дипломатски рат и дискредитацију, економски рат и
свеколико понижавање државе.
Од субверзивне делатности треба разликовати тзв. стратегију
доминације, која је знатно ширег обима и садржаја. Реч је о „способности
државе или групе држава да доминирају и контролишу друге државе, посебно
мање и слабије, или регионе, као и међународне процесе, а не само да утичу на
њих; свеприсуство, а не само утицај.“159 Значи, субверзија је у функцији
стратегије доминације, а примењује се како би се циљана држава ослабила у
сваком смислу, како би се изазвала криза преко које ће се управљати њеним
поступцима, односно како би се успоставила послушна (марионетска) власт.
Субверзивне-превратничке активности су, генерално, акције које на
прикривен начин спроводи нека влада или институција једне земље с циљем
утицаја на политику друге владе или институције, не откривајући своје учешће
њима. Дијапазон ових утицаја је широк, од изнуђивања макар и пасивног
држања владе неке земље према спољнополитичким активностима земље-
носиоца тајних операција, преко вазалне подршке тим активностима, до
потпуног потчињавања воље влада. Најчешће субверзивне активности су:
обавештајна и индоктринарна деловања стварањем агентурних мрежа и
политичких истомишљеника; подстицање, припрема или извођење
државних удара или пучева; организовање и извођење саботажа; подизање
оружаних побуна; герилска и терористичка дејства; изазивање привредне
дестабилизације земље; политичка дестабилизација земље подстицањем
унутрашњег међуверског и међуетничког антагонизма; корумпирање и

Ђорђевић, О.: Исто, стр. 459, 440; Делић, М. В.: Исто, стр. 163. Назива се још и стратегијом посредног наступања,
сукобом ниског интензитета, тајним или специјалним операцијама, субверзивним необавештајним дејствима,
пузајућом агресијом.
Николиш, Д.: Стратегија доминације, Радничка штампа, Београд, 1985, стр. 11.
уцењивање високих функционера власти и медија; тајно наоружавање и

обука паравојних састава и подстицање оружане побуне итд.160
Субверзивна дејства најчешће изводи више државних органа, док
тајне субверзивне акције изводе стране обавештајне службе или снаге за
извођење специјалних дејстава (специјалне – тајне операције), уз ослањање
на тзв. унутрашњег непријатеља – политичке покрете, партије,
организације, ектремистичке етничке и верске групе, опозицију и
политичке непријатеље владе (групе и фракције).
Светској јавности се пласира фалсификовано чињенично стање по коме
су створени услови за наводно спречавање тзв. хуманитарних катастрофа,
започињу се мировни процеси, а неретко се и војно интервенише. Крајњи
циљеви ангажовања „држава миротвораца“ заправо су геополитички,
геостратегијски, хегемонистички и експлоататорски, у чему им помаже нова
„демократска власт“ коју су инсталирали субверзанти. Таква је стратегија
познатија и као изазивање и управљање кризама.
Субверзивна дејства обухватају низ облика војне, политичке и
економске принуде. Како је о овим видовима угрожавања националне
безбедности већ било речи, овом приликом пажња ће бити посвећена
деструктивној психолошко-пропагандној делатности и субверзивним –
тајним акцијама обавештајних служби.
3.2.6.6.1. Деструктивна психолошко-пропагандна делатност
најширем смислу, пропаганда (лат. propagare – ширење идеја,
уверења и учења) је сваки систематски напор да се мање или веће групе
људи (адресати – објекти пропаганде) придобију за став који одговара
ономе који тај напор предузима (адресанту – субјекту пропаганде). Тиме се
баве државе, политичке странке, цркве, привредна предузећа, а неретко и
посебно опремљене службе које запошљавају нарочито обучено особље
(пропагандисти). Када је реч о државама, такве службе су често у саставу
државног апарата (управе), тесно повезаног са електронским и писаним
медијима, и више су или мање централизоване. Оне остварују тесну
сарадњу са извесним предузећима, организацијама и појединцима ван
државне управе, као што су новинско-издавачке куће, предузећа за
производњу филмова, радио и телевизијске станице, удружења грађана и
поједини публицисти и уметници, који не морају да буду у државном
власништву или служби. Државни апарат често утиче на њихов рад, тако
што их подстиче (финансира) или ограничава (цензурише)161. Најопаснија
су психолошко-пропагандна дејстава обавештајних служби.
Пропагандна делатност је организована и смишљена активност и
техника спровођења ширења мишљења, идеја и расположења да би их људи
Тодоровић, Б., Вилић, Д.: Кризе – Изазивање и управљање кризама, Графомарк и Институт за савремену историју,
Београд, 1997, стр, 63–65.
усвојили и убудуће поступали у складу са њима.162 Пропагандна порука

мора да има формалне и садржинске одлике: приступачност, упадљивост,
јасноћу, језгровитост, атрактивност, убедљивост, како би изазвала масовне
емотивне реакције становништва, држава и влада.163
Психолошка дејства представљају планирано, координирано и
смишљено коришћење пропаганде и других облика активности којима се утиче
у жељеном правцу на свест, мишљење и морал народа. Манифестују се као
психолошке операције и психолошки рат. Психолошке операције се изводе
тајним и прикривеним методама у тежњи да се избегне отворени сукоб с
нападнутом земљом, док се код психолошког рата не бирају методи и средства
да би се отворено постигли што јачи психолошки ефекти.164
Субверзивна пропаганда су планске, организоване и смишљене
активности ширења идеолошко-политичких, привредних, културних и
других идеја, мишљења и поступака, који су усмерени ка придобијању за
политику и циљеве који су супротни актуелним опредељењима нападнуте
земље, с циљем стварања основних услова за угрожавање и рушење
постојећег уставног поретка. Спроводе је обавештајне службе, односно
њихове специјализоване јединице и сарадници. Може да буде бела (познат
извор, најчешће држави орган), сива (прикривен извор, комбинација истина
и лажи) и црна пропаганда (извор непознат или фингиран, пласирају се
лажи), затим писана, усмена и визуелна; директна (отворена) и дифузна
(тешко уочљива); агитациона (везана за конкретну акцију) и
индоктринациона (дугорочно наметање ставова); политичка, војна и
економска, научна, верска и спортска; унутрашња и спољна; ратна и
мирнодопска; ширење подривачких, застрашујућих, обмањивачких гласина
и гласина жеља; манипулисање ефектом величине итд.165
Посебан вид психолошко-пропагандне делатности је тзв.
идеолошко-политичка индоктринација дуготрајним, програмираним,
систематским и циљаним ширењем учења, утицаја и манипулацијом свешћу
људи (преко верских, образовних, научних, политичких, медијских и
других специјализованих институција), наметањем „обојених“ мишљења и
идеја, не би ли се код аудиторијума изградили ставови и идеологија о
исправности мисаоних конструкција које им се сервирају. Најлакше је
индоктринирати оног ко је на „ивици идеолошког опредељења.“ Тако се
постепено „праве“ будући терористи, „издајници“ своје земље,
превратници, шпијуни, агенти од утицаја, ратни злочинци итд.
Деструктивна психолошко-пропагандна делатност манифестује се и
као медијски рат. Реч је о збиру техника психолошког притиска који
употребљавају политички лобији, организације и појединци за сопствене
политичке циљеве, користећи средства масовног информисања против
Може да се спроводи у разним сферама друштвеног живота, па разликујемо политичку, економску, културну,
еколошку, (а)теистичку, спортску и другу пропаганду. Исаковић, З.: Увод у пропаганду, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 1991, стр. 72–135.
Требјешанин, Ж.: Речник психологије, стр. 377; Ђурић, Д.: Исто, стр. 410.
Ђорђевић, О.: Основи државне безбедности, ВШУП, Београд, 1987, стр. 113.
Милошевић, М.: Исто, стр. 192–194.
изабране циљне групе у властитој земљи или у другим земљама, током великог
раздобља. Злоупотребом медија манипулише се другима тиме што им се
„ставља у уста“ оно о чему најчешће не знају ништа, тако да показују постојање
неке жеље, тражње, што, у ствари, одређују они који то и нуде. 166
Најзад, посебан вид пропаганде је спиновање (обмањивање,
манипулисање), којим се будући или прошли догађаји интерпретирају у
времену, на месту и на начин којим ће се јавно мњење или друга циљна
група убедити „за или против“ некога или нечега, а у корист стварних
циљева пропагатора поруке и уз избегавање његовог лошег публицитета.
Спиновањем се баве тзв. спин доктори (портпароли или саветници високих
државних званичника за односе са јавношћу, политички саветници и
саветници за безбедност, писци политичких текстова и говора, по струци
најчешће психолози, политиколози, новинари итд.).167
Од пропаганде, свакако, треба разликовати моралну панику. То је
социјални феномен претеране реакције медија, субјеката безбедности,
државних и међународних институција или шире јавности на деловање
појединаца или друштвених група, које може да буде и тривијалне природе,
али се опажа као реалан друштвени проблем и озбиљна претња основним
вредностима заједнице, што ствара (лажни и претерани) осећај опште
угрожености.168
3.2.6.6.2. Субверзивна дејства обавештајних служби
Обавештајна служба је специјализована организација државног апарата
која специфичним методама и средствима спроводи обавештајне, безбедносне,
субверзивне и друге активности, с циљем заштите националне безбедности и
реализације националних стратешких циљева, као и заштите сопствених
интереса. Значи, поред обавештајних активности (прикупљање обавештајних
података о тајнама противника с циљем реализовања виталних националних
интереса), безбедносних активности (контраобавештајне активности на
заштити тајних података сопствене државе, заштити виталних државних органа
и институција и спречавању деловања противничких обавештајних служби на
домаћој територији; заштита уставног поретка; обезбеђење одређених
личности и објеката и противтеро-
Стајић, Љ.: Исто, стр. 153; види и – Barsamain, D., Čomski, N.: Propaganda i javno mnjenje – Razgovori sa Noamom
Čomskim (prev. Malović, Lj.), Rubikon, Novi Sad, 2006; Ђурић, Д.: Новинарска енциклопедија, БМГ, Београд, 1997, стр.
396–397.
Спиновање се састоји од селективног приказивања чињеница које иду у прилог циљевима пропагатора, коришћењем
„еуфемизама“ за приказивање „недоказаних истина“ (непроверљиве или тешко проверљиве информације),
објављивање лоше вести заједно са више добрих вести (сахрањивање лоших вести), чување добрих вести за њихово
објављивање у тренутку у којем је неопходно скренути пажњу јавности са лоших вести (психолошка диверзија),
политички говори који садрже резултате потајног испитивања ставова јавног мњења о предмету политичког говора,
како би јавност чула оно што „воли да чује“ (вербално повлађивање) итд.
Овде није реч о намерном деструктивном деловању против циљне групе, већ о представљању проблема на начин којим се
омасовљава осећај несигурности услед његовог постојања. Савремена морална панка најчешће је последица утицаја медија на
формирање јавног мњења (паника, осуда или страх од болести лудих крава, птичјег и свињског грипа, интернет педофилије,
организованог криминала, тероризма, светске економске кризе итд.), мада је реч о веома старом феномену (нпр., манија
прогона вештица и вампира која је условила лов на вештице, инквизицију итд.). Опширније, у – Кораћ, С.: Морална паника и
организовани криминал, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, година IV, број 2,
Центар за безбедносне студије, Београд, 2010, стр. 132–149.
ристичка дејства), обавештајне службе примењују и тзв. субверзивна дејства

која се неретко везују за поступке примене силе у међународним односима.169
Тајне акције обавештајних служби реализују се методама:
агената од утицаја, најчешће политичара, новинара, официра,
дипломата, пословних људи, истакнутих стручњака, забављача, владиних
функционера, политичких лидера у власти и опозицији који из идеолошких
побуда или веровања да својој земљи чине добро, раде за страну земљу. С
обзиром на то да је реч о појединцима који ће временом у својој земљи постати
значајне личности, па и високи државни званичници, предмет су детаљне и
веште процене и селекције обавештајних служби. Када постану утицајни,
службе ће их активирати и инструисати у повлачењу политичких потеза и
доношењу политичких одлука, рачунајући на њихову идеологију, схватања о
потреби везивања будућности своје државе за страну земљу, уцењујући их
компромитујућим материјалом из приватног живота, рачунајући на њихову
осветољубивост, среброљубље и слично;
фракција и група, тако што се дискретним помагањем опозиционим
групама и фракцијама у организационом, функционалном, финансијском и
другом смислу тежи њиховој афирмацији у систему политичке власти, како би
се преко њих утицало на вршење и обликовање политичких процеса. Овај метод
се користи за изазивање и управљање друштвеним кризама злоупотребом
постојећих друштвених проблема како би се сломио постојећи и успоставио
нови режим, али и за превратничка дејства организовањем или помагањем у
изненадном рушењу политичке власти, при чему се дестабилизација земље
користи за државни удар, пуч или оружану побуну;
пласирања информација и дезинформација (преко медија, агената од
утицаја и на други начин) ради дискредитовања одређеног функционера или
стицања поверења јавности у њега, с циљем вршења утицаја на владајуће снаге;
фалсификата „лажирањем“ поверљивих докумената, мемоара,
сведочења пребега и других докумената с циљем дискредитовања одређене
државе, покрета, режима, појединаца из врха власти или ради придобијања
савезника и
насиља и претњи насиљем (тзв. специјалне операције и побуњеничка
дејства), где се, ради остваривања циљева тајних, субверзивних дејстава,
директно или индиректно примењују или подржавају одређени видови
политичког насиља: тероризам, диверзија, саботажа, оружана побуна,
грађански рат, изазивање међународне војне интервенције.170
Мијалковић, С., Милошевић, М.: Исто, стр. 15−18, 320. Практичне аспекте ових делатности обавештајних служби
види, у – Ронин, Р.: Обавештајни рад, Службени гласник и Факултет безбедности Универзитета у Београду, Београд,
2009.
На основу текста: Тодоровић, Б., Вилић, Д.: Исто, стр. 67–74; Савић, А.: Национална безбедност, стр. 151–157. О случајевима
примене неких од наведених метода опширније, у – Mилашиновић, Р.: Тајне паралеле – обавештајна служба у међународним
односима, 4. јул, Београд, 1981; Mилашиновић, Р.: ЦИА, моћ и политика, Биротехника, Загреб, 1984; Andrew, C.: For the
President’s Eyes Only – Secret Intelligence and the American Presidency from Washington to Bush, Harper Colins Publishers, London,
1996; Маршал, Т.: Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији, Самиздат Б– 92, Београд, 2002; Nuechterlein, D. E.:
Defiant Superpower – The New American Hegemony, Potomac Books inc., Washington DC, 2005; Кинзер, С.: Свргавање – пучеви,
револуције и инвазије: Како је Америка мењала режиме, од Хаваја до Ирака, Политика, Београд, 2006; Петковић, М. В.:
Шпијунажа – Приручник за неупућене, Књига-комерц, Београд, 2008;
Од мноштва активности обавештајних служби треба разликовати

шпијунажу (ухођење), илегалну конспиративну активност обавештајне службе,
која се састоји у тајном или потајном (прикривеном), односно на преваран
начин извршеном прикупљању тајних података о страним државама, војним
блоковима и међународним организацијама. Подразумева прикупљање
података агентурним методом, уз обавезни елемент иностраности.
Субверзивном шпијунажом сматра се необавештајна активност чији је циљ
изазивање разних облика страха, дефетизма и неповерења у сврсисходност
пружања отпора оним снагама које предузимају такву подривачку делатност.
Карактерише је изузетна агресивност и мешање у унутрашње ствари других
земаља ради њихове дестабилизације.171
Одлуку о избору и примени субверзивних метода доносе искусни
експерти за извођење тајних акција, на основу темељних обавештајних
истраживања, резултата обавештајних студија, процена и одлуке извесних
политичких ауторитета. До конкретних циљева често је могуће доћи на
више начина или комбинованом применом више (и)легалних метода,
субјеката, снага и средстава.
3.2.6.7. Корелација политичког и организованог криминала
Неспорно је да између ова два феномена постоје разлике и сличности:
ужем одређењу, организовани криминал је делатност криминалних
групација заснована на извесној сарадњи са представницима државне
власти; истовремено, политички криминал у ширем смислу подразумева и
тзв. криминал владајућих као вид злочина злоупотребе моћи, који обухвата
и бављење носилаца власти (организованим) криминалом. Настојаћемо да
елаборирамо њихову дихотомију и корелацију осветљавајући однос
тероризма и организованог криминала.172
Чињеница је да традиционална разлика између терориста и
криминалаца ишчезава. Криминалци у појединим случајевима прибегавају
политичком насиљу да би заплашили владине службенике, а терористи
прибегавају методама организованог криминала не би ли стекли профит. И
једни и други настоје да се баве политиком или да стекну политички утицај не
би ли заштитили своје циљеве и интересе. Примери за то су бројни: атентати на
судије који су судили припадницима сицилијанске мафије, терористичка
Мијалковски, М.: Обавештајне и безбедносне службе, Факултет безбедности Универзитета у
Београду и Службени гласник, Београд, 2009, стр. 122–137.
Мијалковић, С., Милошевић, М.: Исто, стр. 139. Према нашем праву, шпијун је лице које тајне војне, економске или службене
податке или документе саопшти, преда или учини доступним страној држави, страној организацији или лицу које им служи.
Оно тиме чини кривично дело Шпијунажа (члан 315 КЗ РС). Тежи облик дела учиниће лице које за страну државу или
организацију ствара обавештајну службу у Србији или њом руководи. Најтежи облик овог кривичног дела постојаће ако су
извршењем претходна два облика дела наступиле тешке последице за безбедност, економску или војну моћ земље. Посебне
облике овог кривичног дела извршиће онај ко ступи у страну обавештајну службу, прикупља за њу податке или на други начин
помаже њен рад, односно онај ко прибавља тајне податке или документе у намери да их саопшти или преда страној држави,
страној организацији или лицу које им служи.
Честа је веза организованог криминала са тероризмом, односно са организаторима и учесницима у политичким
убиствима, оружаним побунама, диверзијама, саботажама, насилним превратима итд. Тероризам је узет као
специфичан и најзаступљенији пример. Види – Мијалковић, С.: Дихотомија организованог криминала и тероризма
из угла националне безбедности, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом криминалу,
број 12, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008, стр. 39–45.
„бомбашка пракса“ картела „Меделина“ ради приморавања владе да промени

екстрадициону политику итд. Супротно, „Светлећа стаза“ у Перуу профитирала
је штитећи узгајиваче и дистрибутере дроге од владиних снага, а Војска Шана
из Бурме је током више година прерасла из револуционарне организације у
нешто више од групе препродаваца дроге.173
Међутим, иако се често заступа теза да је тероризам један од видова
организованог криминала, са сигурношћу можемо закључити да њихова
релација може да буде искључиво на нивоу повезаности, не и поклапања.
Наиме, организовани криминал је вид имовинског – класичног криминала,
лукративног и неидеолошког карактера, док су мотиви и циљеви „политичких
криминалаца“ идеолошко-политички. Терористи поткопавају државу,
нападајући власт, а организовани криминал тежи да „тихо оствари свој
профит“, придобијајући, корумпирајући и застрашујући носиоце власти.
Веза између организованог криминала и тероризма постоји у
случајевима када:
организовани криминал својим илегално стеченим профитом
финансира терористичке групације, или преко фасадних предузећа и оф-шор
компанија посредује у финансијским трансакцијама терориста и финансијера;
организовани криминал кријумчари наоружање и опрему за
потребе терористичких покрета, односно кријумчари стране плаћенике и
терористе до земље у којој делује терористичка организација;
терористичке организације, самостално или у сарадњи са
криминалним групама, предузимају извесне организоване криминалне
активности, како би обезбедиле материјална и војна средстава за извођење
терористичких аката;
организовани криминал, са израженим политичким аспирацијама,
прибегава тероризму како би непосредно дошао или довео своју „политичку
струју“ на власт.
Спрега организованог криминала и тероризма је најчешће функцио-
нална, када се организовани криминал ставља у функцију тероризма.
Истовремено, веза може да буде и инструментална, када се терористичке
групе баве организованим криминалом, и обрнуто – када организовани
криминал предузима терористичке активности. Без обзира на то што се у
одређеним ситуацијама исти субјекти баве и тероризмом и организованим
криминалом, „линија“ између та два вида криминалних делатности, као и
виности, умишљаја и кривичне одговорности извршилаца кривичних дела,
јасна је и недвосмислена.
Добро организоване и велике криминалне групе често тероришу
локално становништво, представнике привреде и локалних власти
спровођењем „друштвене регулације прописивањем норми понашања“,
„спровођењем правде“, континуираним застрашивањем, кажњавањем
Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: Исто, стр. 173–175; Friedrichs, J.: Fighting Terrorism and Drugs – Europe and International Police
Cooperation, Routledge, London, 2008. Свакако да су и терористи криминалци. Овде је само термин „криминалци“ коришћен
за означавање злочинаца који се баве организованим криминалом, као видом имовинског криминала.
непослушних, рекетирањем грађана у замену за извесну заштиту итд.

Међутим, оваква пракса не може се поистоветити с тероризмом.
Иначе, конфликтне ситуације, нарочито оне које су ескалирале оружаним
насиљем (оружане агресије, грађански ратови, оружане побуне, тероризам
масовних размера) подстичу развој организованог криминала. На подручјима
захваћеним ратом, поред званичних и редовних јединица оружаних снага, делују и
разне паравојне и терористичке формације које су основале или у чијим су
редовима целе криминалне групе. Поред учешћа у оружаној борби, овакве
формације неретко криминално делују вршећи крађе, тешке крађе, изнуде,
разбојништва и разбојничке крађе, отмице, рекет и слично. Исте групе неретко
грубо крше међународно ратно и хуманитарно право, па нису ретки случајеви
приписивања ратних злочина организованим криминалним групама које делују под
„маском“ патриотских добровољачких јединица.
Однос организованог криминала и тероризма је једна од варијанти
односа организованог криминала и друштва. Наиме, ова корелација може
да буде: симбиотска, када између државе и друштва постоји повезаност или
међузависност; паразитска, када се криминал преко корупције увлачи у
друштво и власт како би штитио своје интересе и стање насиља, у којем се
ради постизања својих циљева припадници организованог криминала,
коришћењем терористичке тактике, сукобљавају са друштвом и владом.
Последица тога је губљење реда и закона у друштву, подривање поверења
у државне органе, што узрокује губитак државног легитимитета.174
Поменути наркотероризам је најбољи пример симбиозе организованог
криминала и тероризма. Иначе, одредница наркотероризам везује се за серију
терористичких активности кријумчара дроге, побуњених герилских трупа и
парамилитарних јединица сељака које су, као вид посебног унутрашњег сукоба,
угрозили суверенитет државе и националну безбедност, али и безбедност
међународних региона. У питању је била ескалација насиља традиционалних
револуционарних група у Колумбији, осамдесетих година прошлога века (нпр.,
Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia – Револуционарне оружане снаге
Колумбије и Sendero Luminozo – Светлећа стаза) због трговине дрогом. Криминалне
мреже у контексту герилских, ослободилачких и сецесионистичких покрета
подржавају тероризам због тога што он дестабилизује власт, омогућава
„симбиотски“ однос друштва и криминала и увећава им финансијску моћ.
Седамдесетих година прошлога века ствара се спона између побуњеничко-
терористичких и организованих криминалних група у Либану и Златном троуглу.
Наркотероризам није био само проблем кршења кривичног закона, већ и највећи
узрок политичких сукоба, јер су криминалци желели да преузму власт у име борбе
за једнакост у социјалној револуцији. Организовани криминал и терористи
преузимају на себе одређивање главних интереса државе и користе агресивни
национализам, а кључ за успех или пропаст наркопобуњеничког језгра је
Bibes, P.: Transnational organized Crime and Terrorism, Journal of Contemprorary Criminal Justice, August, 2001, у: Погледи
– одабрани текстови из стране криминалистичко-безбедносне литературе, број 2, Полицијска
академија, Београд, 2003, стр. 22; Giraldo, J., Trinkunas, H.: Transnacionalni kriminal, Suvremene
sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 408−408.
стварање легитимитета. Модус наркотероризма је, између осталог, и уништавање

противника употребом насиља ради избегавања кривичне одговорности, стицања
финансијске користи и промене власти. Примарне последице тога су убијени
министри, полицајци, судије, новинари, председнички кандидати, отмице,
саботаже изборних кампања, бомбардовање инсталација које припадају струјним
компанијама, рекетирање сељака–узгајивача коке и производних лабораторија,
систематска контрола друштва употребом тероризма, учешће трговаца дрогом у
градским владама и законодавној власти, корумпирање политичара новцем
стеченим трговином дрогом. Секундарне последице су вишеструке, од слабљења
државе, губљења поверења у министарства „силе“, пада политичког кредибилитета
земље у међународној заједници, повећања економ-ског ризика за страна улагања,
масовног урушавања људских права и слобода, до урушавања економске,
енергетске и социјалне безбедности, друштвено-економских последица услед
пласирања „прљавог новца“ у легалне послове (нпр., куповином земље утичу на
стопу запослености, инфлацију, миграције људи, а увођењем паравојних формација
угрожавају уставна права) и геноцида.175
Исправност изнетих теза потврђују корелације албанског организова-ног
криминала са терористичком тзв. Ослободилачком војском Косова и Албанском
националном армијом, али и мноштвом других терористичких организација које
делују на Космету, а које имају атрибуте наркотероризма. 176 Наиме, албански
организовани криминал је пружао и пружа финансијску помоћ овим
организацијама од профита стеченог кријумчарењем дроге, оружја
крадених аутомобила, кријумчарењем миграната, трговином људима,
проституцијом и рекетирањем привредника и становништва у земљи и
иностранству; наоружава их прокријумчареним оружјем из Албаније и других
земаља; кријумчари терористе „добровољце“ и „плаћенике“ из исламских земаља
на Косово и Метохију. Осим тога, истим средствима финансира се откуп кућа и
имања неалбанског становништва; приватизација српских предузећа и лобирање и
корумпирање представника међународних организација за независност наше јужне
покрајине. Најзад, анархија која је настала експанзијом тероризма омогућила је
даљи развој организованог криминала.
друге стране, после обуставе масовних терористичких операција,
из редова терористичких организација регрутовани су чланови, па и
„босови криминалних организација мафијашког типа“. Истовремено,
неколико њих постали су „елитни политичари“, па и највиши функционери
„псеудодржаве“ Косово, док су припадници терористичких и криминалних
група постали припадници и руководиоци (псеудо)система безбедности
Републике Косово. То доказује да су организовани криминал и тероризам на
Космету суплементарне категорије.
Кумулативни ефекти деструктивног деловања организованог
криминала и тероризма, које подржавају поједине националне политичке
струје и центри међународног политичког одлучивања, свакако да
Исто, стр. 17–27.

Мијалковић, С., Ђиновић, Р.: Исто; Ћирић. Ј.: Косово и Метохија – идеално место за организовани криминал,
Космет – Гордијев чвор (прир. Ћирић, Ј.), Институт за упоредно право, Београд, 2008, стр. 193–215.
вишеструко превазилазе њихове појединачне ефекте. Ово тим пре што

организовани криминал и тероризам постају неформални центри
финансијске и политичке моћи који, злоупотребљавајући званично
деловање легалних политичких организација, уз систематску корупцију,
теже да прерасту у међународне центре моћи. То доказује да спрега
организованог криминала, тероризма и политике има капацитете и моћ
којима угрожава националну, па и регионалну безбедност.
„Логистику“ самосталног, нелегалног и нелегитимног проглашења
независности тзв. Републике Косово чине најмање четири нивоа: идеолошки
ниво, односно вековна тежња за стварањем „велике Албаније“ која је укорењена
у колективну етничко-верску и политичку свест; финансијски ниво, који је
обезбедио организовани криминал; политички ниво, који је осигурало
терористичко деловање многобројних илегалних организација и њихова
званична политичка крила, и лобистички ниво, чији су носиоци стране владе,
међувладине и невладине организације и међународне снаге које су подржале
идеје политичког нивоа за отцепљење Космета, халапљиво експлоатишући
плодове финансијског нивоа.
Најзад, посебно забрињавају претензије криминалних и терористи-
чких група на територије Македоније, Црне Горе и Грчке, односно на
геопростор централне Србије у подручју Бујановца, Прешева и Медвеђе, као и
на Рашку област, чиме би се у потпуности остварио сан о „великој Албанији“
„зеленој трансверзали“. У томе ће се свакако ослањати на помоћ
исламистичког тероризма, тзв. беле Ал Каиде и међународног организованог
криминала. Ситуација неће моћи да се контролише, с обзиром на то да је Космет
већ постао „царство тероризма и организованог криминала у Европи“.
Међународна заједница, пре свих Европска унија, схватиће да су „отворили
Пандорину кутију“, али грешке ће, бојимо се, бити непоправљиве.
Неспорно је да савремене претње националној безбедности, попут
тероризма или организованог криминала, не егзистирају унутар граница
појединих држава. У ери све веће глобалне међузависности, државе су
свесне да такве претње слабе њихов ауторитет и поткопавају развитак
глобалног грађанског друштва. Због тога су у њиховом супротстављању
нужно упућене на међународну сарадњу. Најзад, борба против тероризма је
често и супротстављање организованом криминалу, и обрнуто.177
3.2.7. Еколошки ризици и претње
Еколошки ризик је ризик за биолошки опстанак човека и његове
животне средине, који настаје из процеса загађивања животне средине.178
Аналогно томе, еколошка претња је појава којом се у значајнијем обиму
угрожава животна средина, при чему се настале последице рефлектују на
безбедност човека, државе, међународних региона или планете.
То потврђује и све интензивнија примена традиционалних обавештајних метода у супротстављању организованом криминалу
кроз тзв. специјалне истражне технике, као и ангажовање обавештајних служби које се традиционално супротстављају
политичком криминалу.
То су „продужеци“ претњи (последице угрожавања) животној

средини, о чему је већ било речи. Ширег су обима и садржаја од често
коришћене синтагме „загађивање животне средине“, под чим се
подразумева „уношење у неку средину или јављање у њој материја које
непосредно или посредно узрокују погоршање квалитета те средине на
начин који је штетан за човека и друге организме“.179 Симболично се
називају и опасностима без видљивог непријатеља.
Промене природног окружења могу да буду изазване природним
законима, услед промене јачине магнетног поља, тектонских промена,
поплава, суша, клизишта, земљотреса, цунамија, ерупција вулкана, урагана
и торнада, осцилације нагиба ротационе осе Земље итд.
Даље, еколошке промене изазване су и активностима људи (што
обухвата и појаве техничко-технолошког порекла) јесу: климатске промене;
промене у атмосфери кроз смањење озонског омотача; повећање оскудице
залиха питке воде и загађење водних ресурса; промене у својствима и
функцијама земљишта, укључујући флору и фауну – смањење биолошке
разноврсности, повећање оскудице плодног земљишта, неконтролисана сеча
шума и повећање тражње одређених енергената. Ове промене доводе до
глобалног загревања, отопљавања глечера, ледника и вечитог леда, повећања
нивоа мора, глобалног повећања кишних падавина и киселих киша, урагана и
тропских олуја, суша, тропских болести, ефекта стаклене баште итд.180
Генерално, сви проблеми на релацији угрожавање животне средине –
национална безбедност могу се описати као: оскудност или недовољност животне
средине као узрок политичке нестабилности и конфликата; деградација животне
средине као последица рата или припреме за рат; деградација животне средине као
претња људском здрављу и благостању и интервенционизам на пољу ублажавања
деградације животне средине који може узроковати рушење врховне власти, што
такође може бити питање безбедности, узимајући у обзир традиционалну
забринутост за државну независност и аутономију.181
Претње и изазови с којима ће многе земље морати да се суоче у блиској
будућности укључују: повећан број становника; оштећење озонског омотача;
климатске промене због емисије гасова с ефектом стаклене баште (промена
интензитета падавина) и глобално загревање; неадекватно управљање
радиоактивним отпадом (питање нуклеарне безбедности); природне
катастрофе: поплаве, клизишта, земљотреси; загађење нафтом и цурења;
недостатак и загађење површинских и подземних вода; повећано коришћење
међународних река; ерозија земљишта; нестајање шума; губитак
биодиверзитета; загађења животне средине идустријским развојем; одлагање
опасног отпада; безбедност хране; „еколошке миграције и избеглице“;
Мастило, Н.: Исто, стр. 131.

Арежина, В.: Еколошке миграције, Политичка ревија – часопис за политикологију, комуникологију и примењену
политику, број 4, Институт за политичке студије, Београд, 2006, стр. 970–974.
Terriff, T., Croft, S., James, L., Morgan, P. M.: Исто, стр. 118.
експанзија сиромаштва и повећање разлика и јаза између богатих и

сиромашних182, као и еколошка дискриминација.183
Истовремено, најзаступљенији видови угрожавања животне средине у
Републици Србији су: неконтролисано експлоатисање природних ресурса;
неодговарајуће складиштење отпадних вода и гасова, чврстог и опасног отпада;
употреба застареле и прљаве технологије; несистематичан мониторинг животне
средине; природне непогоде и инфилтрација организованог криминала у
послове складиштења и рециклирања отпада.
Последице угрожавања животне средине су различите, а могу да
буду материјалне и нематеријалне, односно поправљиве и непоправљиве.
Код материјалних последица настало чињенично стање може се
квантификује у новчаном износу. Настала штета може да буде:
директна, тј. номинална штета на конкретној вредности или добру (нпр.,
вредност уништене пшенице на поплављеном или изгорелом житном пољу,
вредност јелена-мете криволоваца, вредност рибе која је угинула загађењем реке);
Слика 14 - Животна средина као објект и извор угрожавања безбедности

измакла добит, која би се остварила да није настала појава која је
узроковала директну штету (нпр., вредност туристичко-ловачког
аранжмана странца који би платио одстрел јелена капиталца, вредност
рибљег фонда који би настао размножавањем угинуле рибе) и
индиректна, као рефлексија директне штете и измакле добити на
животни стандард становништва и економски систем земље (нпр., пропадање
пољопривреде, туризма, одређених видова индустрије као што је индустрија воде,
Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2005–2006, Фонд за отворено друштво, Београд, 2007, стр. 78;
види и – Shiva, V.: Water Wars – Privatisation, Pollution and Profit, South End Press, Brooklin–Cambridge, 2002.
Реч је о недвосмисленом непропорционалном односу између социо-економског статуса друштвене групе или других негових
карактеристика (раса, порекло, кутура) и услова живота, односно квалитета природног окружења које дата група настањује.
Један од драстичнијих облика диоскриминације је еколошки (енвиронментални) расизам, тј. расна дискриминација приликом
доношења политичких одлука у области животне средине и спровођења регулација и закона. Доминантни узроци ове појаве
су дискриминаторско деловање државе и доминантних друштвених група и начин на који живе дискриминисане друштвене
групе због чега себе доводе у неповољан положај у односу на квалитет окружења у којем живе. Опширније, у – Бошковић,
Милица: Друштвене околности развоја концепта еколошке правде, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број
13, Удружење правника Србије, Београд, 2009, стр. 67−75.
прераде шумских плодова и лековитог биља итд., што условљава сиромаштво

становништва, али и негативан тренд националног дохотка и буџета).
Нематеријалне штете се не могу аутоматски квантификовати и
изразити у новчаним јединицама, иако су њихови ефекти у крајњу руку
такође финансијски. Реч је о:
загађењу појединих или свих конституенаса животне средине (нпр., у
Србији је 80% пољопривредног земљишта захваћено ерозијом, а 25% земљишта
захваћено је јачом ерозијом изазваном људским активностима; до пре тридесетак
година већина површинских и подземних вода припадало је првој класи квалитета,
док је данас, осим једног дела вода које се могу класификовати у другу класу,
већина вода треће класе; ваздух је загађен од индустрије, термоелектрана, топлана
и саобраћаја, а ваздух у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Бору, Шапцу и
Панчеву је нездрав; прекомерна загађеност земљишта, воде и ваздуха доводи и до
контаминације намирница које се користе за исхрану људи и животиња, пре свега,
хемијским агенсима и јонизујућим зрачењем)184;
угрожавању здравља људи, при чему ефекти деградиране животне
средине по здравље људи могу да буду токсични, мутагени, канцерогени и
тератогени (утврђена је веза између појединих видова загађења животне средине
развоја алергија, болести респираторних органа (нос, грло, плућа), болести
органа за варење, болести лимфних жлезда, развоја канцера или мутације ћелија).
Даље, све последице угрожавања животне средине могу да буду:
поправљиве, и то у неком краћем периоду (краткорочне
последице) или дужем периоду (дугорочне последице), делимично или у
потпуности (нпр., пошумљавање терена на којима су опустошене шуме,
обнављање животињских фондова) и
непоправљиве у догледно време, као у случајевима нуклеарних
или хемијских катастрофа.
Према подручју на којем се простиру, последице угрожавања
животне средине могу да буду локалне, на регионалном, на националном, на
нивоу међународних региона и глобалне.
Ефекти угрожавања животне средине по националну безбедност су
вишеструки а, пре свега, рефлектују се на (кроз):
економски систем земље. Употреба прљавих технологија и
непоштовање стандарда у заштитити животне средине, под притисцима
инспекција и страних инвеститора, доводе до обуставе процеса производње,
ограничених страних улагања, успоравања процеса приватизације итд.;
сектор социјалног и здравственог осигурања, због издатака за
лечење болести изазваних нездравом животном средином;
међународне односе, условљавајући озбиљне дипломатске, па и оружане
сукобе, пре свега са суседним земљама које трпе последице деградације животне
средине на нашој територији. Истовремено, неравномерна геопросторна
заступљеност природних добара може да услови конфликте мотивисане новом
међународном прерасподелом природних ресурса;
Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2004, стр. 88–95, 126.

укључивање у одређене облике међународних интеграција које је,

неретко, условљено прихватањем и задовољењем стандарда заштите и
квалитета животне средине;
буџетски систем земље, јер су често за санирање последица
нарушене животне средине (санационе пројекте) неопходна велика
финансијска издвајања185;
развијање тзв. еколошке мафије, и то криминализацијом постојећих
легалних структура (појединци и групе из комуналних предузећа, локалне
самоуправе, републичких органа) кроз ненаменско трошење фондова намењених
унапређењу животне средине (за изградњу путева, вртића, болница, за
финансирање предизборних кампања) или „сливањем средстава на приватне
рачуне“, односно развијањем криминалних група чије се деловање рефлектује на
квалитет животне средине. Реч је, пре свега, о учешћу организованог криминала у
приватизацији комуналног сектора, о грађевинској, урбанистичкој, царинској,
нафтној, ђубретарској и другим „мафијама“.
Слика 15 - Последице климатских промена по националну безбедност186

Деградација животне средине и недостатак ресурса на локалном и
регионалном плану могу да допринесу, створе или појачају опасност по
националну безбедност изазивањем политичке нестабилности или насилних
сукоба. С тим у вези, евидентна је потреба ангажовања оружаних снага у
заштити безбедности од еколошких опасности, односно у санацији еколошких
штета. Услов еколошке безбедности је интеракција друштвених система и
система животне средине, у којем сви појединци имају равноправан и разуман
приступ добрима која проистичу из животне средине и у којем постоје
механизми за решавање еколошких криза и конфликата. Конфликти који могу
да настану у вези са питањима животне средине односе се на сукобе повезане
са масовним легалним и илегалним миграцијама (тзв. еколошке миграције);
оскудицом и заузимањем ресурса и еколошком маргинализацијом и еколошке
конфликте услед фундаменталних глобалних еколошких промена.187
На пример, за унапређење животне средине у 2008. години издвојено је око 0, 4 до 0, 3% буџета Србије, што
је „исувише скромна инвестиција“
Сједињене Америчке Државе раде озбиљне анализе утицаја угрожене животне средине по националну безбедност и, с тим у
вези, конципирају стратегију заштите националних вредности и интереса од негативних последица. Слика преузета из: Тајни
извештај Пентагона о клими, стр. 13.
Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2005–2006, стр. 77; Homer-Dixon, T. F.: Environment, Scarcity and
Violence, Princeton University Press, Princeton–Oxford, 1999, pp. 12–16; Homer-Dixon, T.: Environmental Scarcity and Intergroup
Conflict, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp.
351–359.
Проблеми еколошке безбедности су веома актуелизовани у Европској

унији. Процењено је да ће климатске промене и глобално загревање убрзати
суочавање Европске уније са питањима безбедности, од енергетске кризе до
масовних миграција, укључујући тероризам и радикализацију насиља у свету,
посебно у регионима Африке, Јужне Азије и Латинске Америке. Осим што су
озбиљни безбедносни ризици, климатске промене су и мултипликатори претњи
јер доприносе заоштравању постојећих трендова тензија и нестабилности.
Непосредно се одражавају на европске интересе а, кроз велике патње
сиромашних у јужној Азији, на Блиском истоку, у централној Азији и Латинској
Америци (чије ће последице осетити и Европа), и на глобалну безбедност.
Последица таквог стања су конфликти око контроле ресурса, економске штете
и ризик за прибрежне градове и инфраструктуру, губитак територија и
погранични сукоби и миграције изазване климатским променама. Посебна
опасност везана је за дестабилизацију слабих и тзв. пропалих држава,
прекомерним увећањем притисака у условима ограничених могућности са
којима се суочавају владе тих земаља у обезбеђивању неопходних животних
услова за становништво, што би се рефлектовало и на међународне регионе.
Најзад, није невероватна ни криза мултилатералног система уз продубљивање
конфликата између изазивача кризе и оних погођених кризом, на релацији
Север–Југ.188
Наведене тезе потврђују и бројни илустративни примери. 189 За последњих
сто година количина угљен-диоксида у атмосфери повећала се за четвртину. Како
он „упија“ дуготаласно зрачење, почела је да расте просечна температура у нижим
слојевима атмосфере (ефекат стаклене баште). Током последњег века
температура је у просеку порасла за око 0,7 °C. Уколико се настави са загађивањем
ваздуха овом динамиком, за педесет година температура би се могла повећати чак
за два до три степена. То ће условити отопљавање „вечитог леда“ и повећање нивоа
светског мора, који се за последњих сто година повећао за око петнаест
центиметара. Све ово условљава
друге промене. У северној хемисфери из године у годину пролеће долази све
раније, а високе температуре се задржавају до касно у јесен. То убрзава животни
импулс животиња и узрокује њихову миграцију. Многе животиње ће у будућности
мутирати, многе нестати, а појавиће се низ врста које нису постојале. Претпоставља
се да ће многе, данас плодне области, за само неколико деценија постати пустиње.
Неке постојеће пустиње (нпр., Гоби) ће се удвостручити, а неке мање плодне
северне области постаће плодније. Плодно земљиште помера се ка северу Земље,
што условљава и кретање животиња.190
Иако нема глобалног недостатка воде за планету у целини, број региона
са недостатком воде је све већи, а употреба воде у ХХ веку расла је
Из Извештаја о климатским променама и међународној безбедности Високoг представника Европске уније

за спољну и безбедносну политику и Европске комисије од 14. марта 2008. Прошић, С.: Безбедност и животна
средина, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 9, том I, Удружење правника Србије,
Београд, 2008, стр. 499– 505.
Види – Schwartz, P., Randall, D.: An Abrupt Climate Change Scenario and Its Implications for United States National Security,
California Institute Of Technology Pasadena CA JET Propulsion Lab, 2003.
Наведено према: Еко лист, број 3, Зелени круг, Бачки Петровац, 2007, стр. 21–24.
двоструко брже него раст становништва. Недостатак воде јавља се када количина
воде која се преузима из језера, река или из подземних вода није довољна за
потребе, било људске, било екосистема. Сматра се да у некој земљи или региону
постоји недостатак воде када је на том простору доступност воде
земљи испод хиљаду кубних метара. Процене Уједињених нација указују на
то да ће се 2025. године највероватније око две милијарде људи суочити са
несташицом воде, а око две трећине човечанства због тога може бити под
стресом. Процењује се да данас око милијарду сто милиона људи уопште нема
приступ води за пиће, да две и по милијарде људи нема одговарајући водовод
и канализацију, да сваке године од осам до петнаест милиона људи умре од
болести узрокованих неисправном водом, што је десетоструко више од броја
жртава у ратовима широм света. Дневно умре око шест хиљада деце због
болести изазваних употребом загађене воде. Само око две милијарде и шесто
милиона људи на планети ужива минималне санитарне услове. Процењује се да
је за преполовљавање броја људи који немају приступ пијаћој води и
санитаријама неопходно улагање у износу између седам и по милијарди и
двадесет пет милијарди долара годишње.
Суше које су погодиле Европу током последње три деценије коштале
су економију европских земаља око сто четрдесет милијарди долара. Топлотни
талас 2003. године однео је око двадесет једну хиљаду живота и причинио
штету од дванаест милијарди долара. Последице суше огледају се и
све учесталијим пожарима већих размера (Србија, Грчка, Бугарска,
Румунија, Хрватска), паду нивоа река што доводи до мање производње
електричне енергије, штете у пољопривреди, веће издатке за државно
субвенционирање насталих штета, угрожавање туризма итд.
Државне власти Малдива су крајем 2008. године одлучиле да
издвајају део годишњих прихода од туризма у износу од милијарду долара
како би „купили нову домовину“. Климатске промене прете да око триста
педесет хиљада становника који насељавају око двеста педесет, од укупно
хиљаду сто деведесет два острва које чине ову државу, учине еколошким
избеглицама. Према процени Међународног панела за климатске промене,
ниво светског мора могао би да се повећа за педесет девет центиметара до
краја овог века, што би озбиљно угрозило острва Малдивија која су висока
само метар и по. Индија и Шри Ланка су земље од којих би требало да се
купи део територије коју би настанили, првенствено због културне
блискости народа. То би био први случај у историји да се целокупно
становништво неке државе мирно пресели на територију других држава.
Сличну судбину дели и група острва Картерет (Папуа Нова Гвинеја) која су
до 2009. године остала без 60 % територије. Осим животног простора, слана
вода је потопила пољопривредно земљиште и изворе пијаће воде.
Наведене тезе и представљени подаци недвосмислено потврђују везу
еколошке и националне безбедности, односно непосредну везу између
деградације животне средине и угрожавања виталних националних вредности
и интереса. Многа угрожавања животне средине, али и ефекти угрожене
животне средине по човека, државу и међународну заједницу могли би да се
успешно контролишу да за то постоји политичка воља. Стога је неопходно

да држава посвети већу пажњу еколошкој безбедности. С тим у вези,
неопходно је развити/унапредити: интегралне секторе заштите животне
средине, подржане „новим зеленим законодавством“ у духу међународног
права и стандарда; развити методологију и софтвере за ефикасну анализу
еколошких ризика и претњи; сарадњу националних субјеката еколошке
безбедности са релевантним научноистраживачким институцијама,
локалном заједницом и са међународним специјализованим институцијама
и организацијама; безбедносну културу итд.
Међутим, иако еколошки ризици и претње неспорно угрожавају
безбедност појединца и државе, не смеју се сматрати искључиво проблемом
националне, већ и међународне и глобалне безбедности.191
3.3. Угрожавање националне безбедности појавама
техничко-технолошког порекла
Живот већег дела модерног човечанства готово је незамислив без
техничко-технолошких достигнућа која су у функцији економског
просперитета и квалитета живота. Међутим, и за њих, нажалост, као и за
ватру и воду, важи стара максима да су „добре слуге, а зли господари“. Ово
су „најмлађе“ појаве угрожавања безбедности.
Начелно, све техничко-технолошке опасности могу да се
класификују као192:
техничко-технолошке опасности праћене јонизујућим зрачењем и
изворима зрачења природног и вештачког порекла, које долази од пробних
нуклеарних експлозија и незгода с нуклеарним оружјем, нуклеарних
енергетских реактора, нуклеарних истраживачких реактора, постројења за
прераду и производњу нуклеарног горива, одлагалишта за радиоактивни отпад
и материјале, незнања и неопрезног руковања радиоактивним материјалом, као
и дисфункције наведених технолошких система193;
хемијска контаминација воде, ваздуха и тла до чега долази деловањем
широког спектра појава и материја којима се загађују вода (спирањем са
пољопривредних или индустријских површина кишом или отопљеним снегом,
таложењем аероседимената, отпадним водама и хемијским хаваријама), ваздух
(природним и антропогеним материјама у гасовитом, течном и чврстом стању,
односно јонизујућим зрачењем) и површине земљишта (индустријским и
металуршким постројењима, урбаним агломерацијама, саобраћајним средствима
пољопривредом); удеси у хемијској индустрији, односно у производним
и другим
погонима у којима се производе или употребљавају опасне супстанце, у
Deudney, D.: Environmental Security – A Critique, Contested Grounds – Security and Conflict in the New Environmental
Politics (eds. Deudney, D., Maththews, R.), Suny Press, New York, 1999, pp. 193–194.
Јаковљевић, В., Ђармати, Ш.: Исто, стр. 95–135; Hough, P.: Исто, стр. 211−227.
Почетком 2009. године у свету је било 443 нуклеарна реактора. У непосредном окружењу Србије, у полупречнику од само
шест стотина километара, налазе се четири нуклеарне електране, и то: Пакс у Мађарској (235 km), Козлодуј у Бугарској (290
km), Кршко у Словенији (410 km) и Црна Вода у Румунији (605 km). Акцидент на свакој од њих угрозио би националну
безбедност Републике Србије.
индустријским и другим складиштима опасних супстанци, на средствима и

путевима за превоз опасних материја и у стовариштима, односно
складиштима опасних материја;
нестручно одлагање чврстог отпада, тако да многе депоније, нарочито
ако су лоциране близу насеља, угрожавају безбедност људи пожарима,
експлозијама гасова који настају распадањем материја отпада, задимљавањем
околине, смрадом депоније и контаминацијом животне средине;
пожари, који могу да настану услед дејства природних појава (сунце,
муња), техничких феномена (грешке на далеководима и инсталацијама,
прегрејавање система итд.) и људског фактора (намерно, ненамерно) у стамбеним
насељима, на пољопривредним добрима, у индустријским комплексима, шумама
пољима где могу да узрокују велике људске и материјалне губитке; саобраћајне
незгоде у друмском, железничком, авионском и саобраћају
на води и рударске несреће, које настају услед дејства рудничких гасова,
експлозија угљене прашине, продора воде и житких материјала у руднике,

пожара ендогеног и егзогеног порекла, изненадних избоја гаса и материјала
и агресивне минералне прашине.
Готово све што је речено за појаве угрожавања безбедности
природног порекла у погледу њиховог интензитета, трајања, обима и
локације на којој се одигравају, односи се и на деструктивне појаве
техничко-технолошке природе. Примера је такође небројено.194
Најпознатији је Чернобиљски акцидент из 26. априла 1986. године када је експлодирао један нуклеарни реактор у
Атомској електроцентрали Лењин. Тада је у атмосферу избачен радиоактивни облак на висину од пет хиљада метара,
одакле га је струјање ваздуха разносило на све стране света. У години акцидента, од последица зрачења умрло је
тридесет једно лице, у болници је на лечењу задржано сто девесет седам лица, а више стотина особа је опасно
озрачено. У зони од тридесет километара од места акцидента евакуисано је око сто шеснаест хиљада људи. Озрачен
је биљни и животињски свет. Свет, првенствено Европа, био је у великој паници и страху од зрачења и загађења
животне средине, хране и воде. Ђорђевић, О.: Исто, стр. 10.
VI НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ
1. БЕЗБЕДНОСТ КАО ФУНКЦИЈА ДРЖАВЕ И ДРУШТВА
1.1. Безбедност као функција државе
Појам државне функције тумачи се у субјективном смислу, као циљ,
смисао или задатак који се поставља пред државу и у објективном смислу,
као улога државе у друштву и дејство које се тиме производи, без обзира на
циљ и задатак који се пред њу постављају. Присутно је више одређења
државне функције:
према синтетичком гледишту, држава има једну функцију
општедруштвеног карактера и од општег интереса, са мноштвом потфункција:
правда, слобода, култура, национална моћ, индивидуалне слободе, заштита
правног поретка, заштита од других држава, опште добро, односно осигурање
виталних друштвених и државних вредности: мира, реда, сигурности и
поретка, што подразумева и рационалност, економичност и правду. Као таква,
државна функција је „формулисање, наметање и очување друштвеног поретка
политичким средствима, пре свега, правом, идеологијом и физичком силом
(духовном и физичком доминацијом)“;
према аналитичким схватањима, функција државе има партикуларни
карактер. Сматра се да држава обавља одређену функцију када долази до
оформљења посебних органа за неку област делатности у којој се систематски,
опсежно и трајно интервенише. Класично схватање упућује на постојање тзв.
спољне и унутрашње функције државе. Спољна је функција заштите друштва од
напада других држава – безбедност нације (обухвата војну и спољнополитичку
функцију), а унутрашња заштите појединца и његове сигурности унутар државе –
безбедност појединца и његових права (нормативна, полицијска и правосудна, али
и привредна, саобраћајна, техничка, комунална, информативна и друге функције).
Готово су идентична схватања по којима је функција државе обезбеђење поретка и
сигурности не само споља него и изнутра;
према традиционалном аналитичко-правном схватању, државне
функције се деле на законодавну, извршну и судску (тријалистичке
теорије), односно на доношење правних норми и њихово извршавање
(дуалистичке теорије), тј. на две главне – законодавну и владавинску и две
изведене функције – управну и судску (квадриалистичке теорије);
према схватању државне функције као средства регулације и
доминације, државна функција је формулисање, наметање и очување друштвеног
поретка, и то: а) у функцији општег добра, заснована на компромису и оптималној
равнотежи интереса различитих друштвених слојева и група (друштвена
регулација); б) као плод доминације интереса одређених друштвених
слојева и група (доминација политичке и економске моћи), односно в) заснованог

на заштити интереса доминантних група и општих интереса друштва, јер се они
умногоме подударају (релативно јединство интересне и регулативне функције).
том смислу, може се говорити о функцијама регулације, контроле и
дистрибуције, односно о потфункцијама потицаја, подупирања, рестрикције и
санкционисања у оквиру регулативно-дистрибутивне функције државе и
према савременој теорији државе и права, „функција државе је
политичка функција која обухвата делатности политичког конституисања и
политичке репродукције друштва, интегрисања друштва, регулисања
друштвених односа и друштвених сукоба, дистрибуције права, дужности и
добара у друштву, усмеравања друштва. Тиме се остварују друштвене
вредности мира, реда, сигурности, поретка, правичности, делотворности,
економичности и целисходности. Генералну функцију државе могуће је
класификовати на потфункције према критеријуму друштвене вредности
која се остварује одређеном делатношћу“.1
Државна функција је заправо делатност државе која је усмерена ка
вршењу државне власти, а организована је и предодређена за остваривање
једног циља. Делатности државе које стреме различитим правним циљевима су
функције државе, а делатности које стреме једном правном циљу образују једну
функцију државе. Државна власт врши се бројним и различитим облицима
делатности државе, тј. државних органа чији су коначни изрази различити
(стварање апстрактних одредаба, конкретних наредби или вршење
материјалних радњи), па су отуда и различите функције државе.2
Код нас је традиционално заступљена трипартидна подела власти на
законодавну, извршну и судску. Доводећи их у корелацију са безбедношћу,
може се закључити да се законодавном функцијом доносе прописи којима
се гарантује неприкосновеност вредности појединца, друштва, државе и
међународне заједнице и (организује и спроводи) њихова заштита под
претњом санкције овлашћених и одговорних државних органа; извршном
функцијом се кроз спровођење прописа омогућава достизање, уживање и
заштита извесних вредности и најзад, судском функцијом се расветљавају
догађаји којима се угрожавају вредности, односно утврђује кривица и
санкционишу кривци.
Осим органа државне власти, функцију безбедности посредно остварују и
јавне службе (нпр., здравство, саобраћај, електропривреда, привреда итд.), али и
многи субјекти недржавног сектора (невладине организације, предузећа, удружења
итд.) и грађани. Њихове делатности су највећим делом регулисане законима и
подлежу надзору органа извршне и судске власти.
Очигледно је да је најопштија функција државе заправо функција
безбедности, те да је основна идеја политичко-територијалног организовања
друштава у државе заправо непрекидно трагање за безбедношћу појединца,
колектива и државе од опасности које настају унутар њих и/или долазе споља.
Према: Живковић, М.: Исто, стр. 298–306.

2
Марковић, Р.: Исто, стр. 198.
НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ 259
Уколико се сагледају појединачне функције које произлазе из

конкретнијих циљева и делатности државе и њених органа, може се
идентификовати више државних функција, нпр., политичка, економска,
финансијска, образовна, саобраћајна, здравствена, техничка (јавне службе),
информативна, нормативна, извршна, правосудна, одбрамбена, полицијска,
спољнополитичка итд. Циљ неких од њих директно је безбедност човека,
друштва, државе и међународне заједнице (функције безбедности у ужем
смислу), док су остале, које примарно имају други циљ, у функцији
поменутих нивоа безбедности (инструменталне – потфункције
безбедности у ширем смислу). До њихове синергије и координације долази
у оквиру националног система безбедности.
1.2. Безбедност и стратегија државе
Стратегија3 државе (тзв. национална, тотална, висока, генерална,
општа стратегија) је релативно нова врста националних програма који се не
односе само на рат и сферу одбране (традиционални модел), него на
реализовање свих државних функција у миру и рату, односно на начине доласка
државе до жељених циљева. Чини је практично деловање засновано на општем
програмском становишту о правцима развоја и опстанка друштва којим се
утврђују највиша добра, вредности, интереси и циљеви, узимајући у обзир
интрадржавне и интердржавне односе, начин изградње политичке, економске и
војне моћи и усмеравање националних ресурса у тим односима.4
Реч је о општем и интегралном програмском становишту за достизање,
очување, заштиту и успешан развој виталних националних и државних вредности
и интереса, уз ангажовање целокупних умних, духовних и мате-ријалних
потенцијала државе, кроз остваривање дефинисаних циљева у мирнодопским и
ванредним околностима. Представља скуп исказа у форми правила, начела и норми
који се користе у доношењу дугорочних управљачких акција у функцији развоја и
заштите државе и друштва. Практично, то је општа идеја о реалном и/или
виртуелном усмеравању моћи државе ради заштите и достизања највиших
националних и државних интереса.5
Стратегија државе реализује се кроз посебне и појединачне
стратегије којима се дефинишу национални и државни циљеви које треба
достићи на путу очувања и унапређења појединих државних вредности и
реализовања конкретних интереса.
Значи, посебним стратегијама операционализују се поједини делови
државне стратегије, а појединачним стратегијама разрађују се посебне
стратегије. Појединачне стратегије операционализују се извесним националним
акционим плановима, односно државним пројектима у оквиру више државних
ресора, кроз тзв. мултисекторски приступ. То се односи и на
Стратегија (грч. stratós, stratiá – војска и agein, ago – водити; strategos – војсковођа) је скуп делатности
које су међусобно повезане ради постизања одређеног циља. То је сваки брижљиво утврђен пројекат
усмерен ка постављеном циљу. Тадић, Љ.: Исто, стр. 202–203.
Ковач, М.: Исто, стр. 9–10.
5
Исто, стр. 16, 26.
тзв. посебне стратегије, уколико нису разрађене појединачним стратегијама.

Национални циљеви указују на то „шта треба достићи, чему тежити“, а посебне
и појединачне стратегије, као и национални планови акције и пројекти указују
на то „како их достићи“. Акциона и управљачка компонента
реализовању националних циљева назива се националном (економском,
војном, технолошком, образовном... безбедносном... итд.) политиком.6
СТРАТЕГИЈА
ДРЖАВЕ
ПОЛИТИЧКА СТРАТЕГИЈА
СТРАТЕГИЈА РЕСУРСА
ЕКОНОМСКА ЕНЕРГЕТСКА
СТРАТЕГИЈА СТРАТЕГИЈА
СОЦИЈАЛНА НАУЧНА
ЕКОЛОШКА ОБРАЗОВНА
ДЕМОГРАФСКА ИНФОРМАТИВНА
... САОБРАЋАЈНА
БЕЗБЕДНОСНА
КОНТРОЛЕ ОДБРАНЕ
КРИМИНАЛА
ВОЈНА
...
ПОСТУПАЊА У
ВАН. СИТ.
Слика 16 - Стратегија државе и тзв. посебне државне стратегије

Стратегија може, али не мора да постоји у писаном облику. Ако је
писана, не мора да буде у форми јединственог документа. Њена суштина је
у свести о потребама развоја друштвеног и државног живота, и у визији
ефикасних модела достизања просперитета. Истовремено је и динамична, а
њене промене зависе од свеколиких промена у држави и међународном
окружењу, односно од динамике безбедносних и других националних
потреба. Стога је неопходно да се стално преиспитује (мониторинг и
евалуација) и ревидира.
Начелно, националну стратегију конципирају носиоци највише
политичке власти, а верификују политичке и друштвене снаге. Међутим, у
На пример, национални интереси у погледу привредног развоја земље начелно се дефинишу стратегијом привредног развоја.
Она се операционализује посебним стратегијама развоја у доминантним секторима привреде (нпр., у пољопривредном,
индустријском, услужном). Даље, свака од њих операционализује се појединачним стратегијама. Тако би се стратегија развоја
услужног сектора привреде разрадила стратегијама развоја планинског туризма, бањског туризма, приморског туризма,
туризма на археолошким и историјским локалитетима, угоститељства итд. Најзад, ове би се стратегије операционализовале
одређеним акционим плановима или пројектима (нпр., рестаурацијом историјских споменика из средњег века, организовањем
културно-уметничких програма и колонија итд.). Важно је нагласити да би ове стратегије требало „умрежити“ са другим
стратегијама, нпр., са саобраћајном, енергетском итд.
њеној изради требало би да учествују научно-образовне установе, експерти-

појединци и други интелектуално-духовни потенцијали. То се често
поверава мултидисциплинарним тимовима научних института, академијама
наука, универзитетским и стручним установама, а ређе тзв. владиним
експертским (чиновничким) групама и војним академијама.
Стратегија подразумева јасан став владе да достигне одређене
циљеве, признање да постоје проблеми и исказивање воље да се они реше.
Стога је то и јаван документ. Наравно, неки њени делови могу да буду
познати мањем кругу људи на високим државним положајима.
Идеја стратегије је независна и изнад сваке политичке опције, јер
промовише виталне друштвене вредности и интересе. Зато мора да има
известан континуитет. То значи да се са променом „гарнитуре на власти“
наставља са започетим реализовањем идеја националног просперитета, које
су некада неговане годинама, па и вековима.
1.3. Политика и стратегија националне безбедности
Унапређење националне безбедности и ефикасно супротстављање
изазовима, ризицима и претњама држави и друштву захтевају стратешко
планирање и организовање субјеката, снага, мера, послова и активности
националног система безбедности, и ослањање на механизме међународне
помоћи и сарадње. Зато „озбиљне државе“ конципирањем политике и
стратегије националне безбедности операционализују државну стратегију у
погледу заштите виталних вредности и интереса.
Свака политика, па и безбедносна, јесте „уметност владања“.
Безбедносна политика је управљачка и конкретна делатност политичких
субјеката, усмерена ка достизању што вишег степена националне безбе-
дности.7 То је скуп правила у складу са којима се безбедност разлучује од
небезбедности, те помоћу којих се специфичним дејствима (мерама и акти-
вностима) небезбедност пригушује на рачун безбедности.8 У ширем смислу,
чини је више националних политика: спољна, одбрамбена, економска,
социјална, еколошка, здравствена, енергетска, образовна и друге политике,
којима се реализују тзв. посебне државне стратегије.
Политика националне безбедности је владин приступ безбедности,
њена очекивања и напори ка њиховом достизању. Укључује крупне одлуке у
безбедносном сектору које утичу на спољну и унутрашњу безбедност државе и
друштва. Заснива се на извесном прихваћеном доктринарно-практичном
приступу безбедности, а развија се у оквиру међународног и националног права
и политичко-стратегијских докумената. Није утемељена само на схватању
потреба и приоритета националне безбедности; на њу утичу и разни спољни
чиниоци, притисци и обавезе. Стога је динамична и подлеже сталном
Anžič, A.: Varnostni sistem Republike Slovenije, стр. 38.

8
преиспитивању.9 Безбедносна политика креира стратегију националне

безбедности; истовремено, њен је продукт, али и средство њене реализације.
Начелно, два су приступа креирању безбедносне политике. Први је
одређен локацијом безбедносног проблема (држава, друштво, групе) и
инструментима њиховог решавања (принуда или преговори). Комбиновањем
ових варијабли добија се шест типова безбедносних политика, и то: политика
решавања међудржавних сукоба; политика решавања унутардржавних
конфликата; политика спречавања криминализације националне економије;
политика избегавања колапса слабих или пропадајућих држава; политика
институционализације демократских норми и институција на регионалном
нивоу и политика изградње ефективног система регионалне политике. Ове
безбедносне политике неретко се преклапају и комбиновано спроводе, јер је и
безбедносна ситуација често скопчана са више безбедносних проблема.
Други приступ безбедносној политици заснива се на институционалном
нормативном оквиру којим се подржавају мултилатералне мировне мисије,
мировне операције и операције наметања мира у пре-конфликтним и
постконфликтним регијама. Он има бројне добре стране, али искључује интерне
функције безбедносне политике усмерене ка цивилном друштву. Таква безбедносна
политика има две функције – изградња институција и решавање конфликата, и
обухвата два сета инструмената – преговоре (економија, политика
дипломатија) и принудна средства (војно интервенисање и полицијске
активности). Генерално, четири су доминантна типа безбедносне политике, и то:
политика осигураности, усмерена ка постконфликтној реконструкцији и изградњи
поверења страна у сукобу, најчешће механизмима полицијске делатно-сти и
пограничних послова, постконфликтног мониторинга и помоћи у економ-ској
реконструкцији; политика превенције, контролом наоружања и пролифе-рације
оружја, као техничком помоћи у политичкој и економској реформи, од
успостављања цивилно-војних односа до побољшања могућности за демократско
управљање и развоја тржишне економије; политика заштите, као интерни и
мултилатерални напори да се употпуне традиционалне функције заштите друштва
од претњи здравственој безбедности, прекограничних претњи, терори-зма,
организованог криминала и деградације животне средине и политика присиле,
којом се унилатералним, билатералним и мултилатералним војним
интервенисањем решавају конфликти. И ове се политике неретко комбинују. 10
Безбедносна политика остварује се кроз: правни систем, стратегију
националне безбедности и друге стратегије, националне планове акција,
свакодневну и тзв. ad hoc политику у хитним ситуацијама, политичке одлуке
извесних државних органа (председника, владе, парламента, министарстава),
одлуке управљачких структура националног система безбедности заснованим
на инструкцијама државних органа или на законским овлашћењима, механизме
међународне сарадње итд. Стога је и очигледно да је реч о заузимању јасног
државног курса према важном питању од значаја за националну, а све чешће и
за међународну безбедност.
Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, p. 27. 10
Опширније, у – National Security Cultures – Patterns of Global Governance, стр. 8–10.
Стратегија националне безбедности је систем комплементарних

норми из области државних стратегија које се непосредно односе на систем
безбедности и на реализовање специфичних безбедносних функција државе у
политичкој, економској, правној, технолошкој, едукативној, информативној,
војној, верској и другим областима државног живота. То је целовит и релативно
трајан програм, чијом реализацијом треба да се оствари спољна и унутрашња
безбедност државе у миру и рату, кроз ефикасно супротстављање безбедносним
изазовима, ризицима и претњама. Другим речима, то је скуп исказа у форми
правила, принципа и норми, који се користе у доношењу дугорочних
управљачких акција у националном систему безбедности, ради заштите
националних и државних вредности и интереса.11 Треба је разликовати од
стратегије одбране и војне стратегије.12
Стратегија националне безбедности Републике Србије је највиши
стратешки документ чијом се реализацијом штите национални интереси
Републике Србије од изазова, ризика и претњи безбедности у различитим
областима друштвеног живота.13
Полазне премисе, основне детерминанте и конституенси, а
истовремено и продукти стратегије националне безбедности јесу:
национални интереси, као најопштија програмска опредељења
највиших државних органа ради достизања и заштите националних
вредности и потреба (нпр., интерес националне безбедности су демографска
стабилност и развој);
национални циљеви, односно прецизно дефинисана и артикулисана
намера државе усмерена ка остваривању националних интереса (нпр.,
стимулисање демографског развоја унапређењем животног стандарда
становништва, економског развоја, демократије и владавине права, права
мањина, социјалне безбедности грађана, затим очувањем идентитета,
стимулисањем наталитета становништва, спречавањем емиграције итд.);
национална политика, под којом се подразумева широк опсег
мера и активности које усваја и предузима власт државе, у разним сферама
државног и друштвеног живота, на националном и међународном нивоу,
ради остваривања дефинисаних националних интереса и циљева;
безбедносни интереси, тј. опредељења највиших државних органа о
заштити виталних и других вредности. Њиховим достизањем стварају се
претпоставке за слободан, праведан и стабилан политички, економски, културни
социјални развој, уз сарадњу са другим демократским државама, међународним
организацијама и институцијама (нпр., територијални интегритет и суверенитет
Ковач, М.: Исто, стр. 82, 72.
Стратегија одбране (подсистем стратегије државе и стратегије националне безбедности) је програмско становиште о
ангажовању свих националних субјеката, капацитета и ресурса у одбрани виталних друштвених и државних
вредности и интереса од војних претњи. Реализује је више субјеката војног и невојног, државног и
недржавног сектора националног система безбедности и наднационалних безбедносних механизама, а
не само војска као традиционални носилац функције одбране.
Војна стратегија (подсистем стратегије државе и стратегије одбране) је програмско становиште о начину
остваривања уставне улоге војске у заштити националних вредности и интереса, односно основне смернице
за припрему и ангажовање војске, укључујући и смернице за припрему осталих сегмената друштва чије је
деловање у функцији остваривања њене основне улоге. Ковач, М.: Исто, стр. 50.
Члан 4, став 1, тачка 14 Закона о одбрани.
Србије у односу на Космет се, као национална вредност, остварује

реализовањем извесних безбедносних интереса: повратак наших снага
безбедности на Космет; повратак других државних органа; успостављање
контролисаног и оптималног стања безбедности; успостављање владавине
права; повратак расељеног становништва; повратак отете имовине
расељеним лицима; нормализација економије и друштвеног живота итд.);
безбедносни циљеви су у функцији реализовања безбедносних
интереса. Формулишу се у области спољне политике, економије, унутрашње
безбедности, одбране, образовања, науке, културе итд., па су основа за
формулисање и спровођење безбедносне политике у тим друштвеним сферама
(нпр., поменути безбедносни интереси оствариће се достизањем више
безбедносних циљева: лобирањем код међународних организација и других
влада да подрже наше напоре; убеђивањем представника албанског живља да
прихвате компромисна решења која нуди наша влада; обезбеђивањем подршке
домаће и иностране јавности; формирањем стабилне владе са јединственим
конструктивним ставовима о начинима решавања косметског проблема;
пријемом Србије у евроатланске интеграције итд.);
безбедносна политика, као конкретне мере и активности државних
органа и институција које се предузимају у разним областима друштвеног
живота ради остваривања безбедносних циљева и интереса. Као инструмент
стратегије националне безбедности, то је сложен и трајан процес који се
реализује кроз скоро све сегменте државних функција на спољном и
унутрашњем плану, а не само кроз спољну, одбрамбену и војну политику које
су својственије традиционалном концепту националне безбедности.14 Зато је у
њеном конципирању и спровођењу неопходан консензус свих релевантних
политичких снага, заснован на објективним безбедносним проценама и
национална одбрана, под чим се подразумева комплекс
активности усмерених ка одбијању и елиминисању свих облика и метода
оружаног и неоружаног угрожавања безбедности земље.15
Не постоје правила о структури и садржају стратегија националне
безбедности. Различите су, од сложених штива са разгранатом структуром
до неформалних стилова у којима се износе национални ставови.
Генерално, њима се укратко процењује постојеће стање националне
безбедности, процењују се његов развој и евентуална угроженост и креирају
смернице за одговор на потенцијалне опасности и претње.
Начелно, стратегија националне безбедности садржи:
увод – стратегијске основе националне безбедности, у којем се
указује на потребу и разлоге израде документа, његову намену, значај, сврху
и смисао, дефиниције основних појмова;
безбедносни изазови, ризици и претње, у којем се дефинише стање
стратегијског безбедносног окружења. Наводе се актуелни и потенцијални
Безбедносна и одбрамбена политика земље зависе од њеног војно-политичког и геостратегијског положаја, а
нарочито од њених међународних друштвено-политичких и економских односа. Истовремено, зависе и од
врсте и распрострањености државних интереса, као и постојећих и потенцијалних изазова, ризика и претњи.
На основу текста – Ковач, М.: Исто, стр. 70–71, 125–126, 132–133. Последња синтагма се користи у
најопштијем смислу, за означавање функције националне безбедности (примедба С. М.).
изазови, ризици и претње људског, природног и техничко-технолошког

порекла на глобалном, регионалном и државном нивоу, уз наглашавање
оних које се (ин)директно рефлектују на виталне вредности и интересе;
национални безбедносни интереси;
национални безбедносни циљеви;
национални систем безбедности (структура и функционисање) и
обавезе државних подсистема у реализацији стратегије националне безбедности;
управљање системом и у систему безбедности (место, улога и
задаци државних установа и институција) ради унапређења његове
ефикасности, што подразумева и остваривање извесних облика међународне
сарадње и партиципирања у наднационалним безбедносним механизмима.16
Израда стратегијског документа најчешће је у надлежности владе,
за чији га рачун припрема неко стручно тело које је најчешће састављено
„од практичара и теоретичара“ безбедности, одбране, права, политике,
међународних односа и слично. Најчешће га усваја парламент, ређе влада,
а примењује се од тренутка ступања на снагу, по објављивању у службеном
гласилу. Садржај документа, у оквирима својих надлежности, буквално
реализују сви субјекти националног система безбедности кроз поменуте
националне политике. Осим тога, многи елементи стратегије националне
безбедности садржани су у бројним другим стратегијама.
Стратегија националне безбедности остварује се и кроз више тзв.
безбедносних подстратегија које су, начелно, усмерене ка одређеним
субјектима безбедности (нпр., стратегија реформе оружаних снага), ка
решавању одређених видова или облика безбедносних проблема (нпр.,
стратегија супротстављања организованом криминалу, односно трговини
људима), ка реализовању одређене функције безбедности која је у
надлежности више субјеката безбедности (нпр., стратегија безбедности
државне границе), ка интеграцији у облик међународне сарадње (нпр.,
стратегија придруживања Европској унији, НАТО и сл.).
Изражена је дилема о томе шта је старије, стратегија безбедности
или безбедносна политика. Одговор зависи од приступа: према једном
схватању, безбедносна политика је шира категорија на основу које се и
конципира стратегија националне безбедности; према другом схватању,
безбедносна политика је ужи појам којим се заправо реализује стратегија
националне безбедности. Оба приступа су тачна. Реч је о директно и
обострано сразмерним категоријама: од степена развијености безбедносне
културе и безбедносне политике зависи и концепт стратегије националне
безбедности; обрнуто, садржај стратегије националне безбедности дефинише
оквире безбедносне политике у реализовању њених битних одредница. То су
комплементарне (допуњујуће) категорије, управо због њихове динами-чности
која је последица турбулентне и динамичне безбедносне стварности, као и због
тога што су неке детерминанте политике и стратегије националне безбедности
познате само њиховим креаторима и реализаторима. Зато је
Исто, стр. 130–131.

најбоље користити синтагму „концепција безбедности“, која обухвата

безбедносну стратегију и политику.
На крају, ваља нагласити да је Србија тек у априлу 2009. године
сачинила предлог јединствено дефинисаног и кодификованог документа
стратегије националне безбедности.17
Стратегија националне безбедности Републике Србије18 је најважнији
највиши стратешки документ којим се утврђују основе политике
безбедности у заштити националних интереса Републике Србије. Њоме се
анализирају, идентификују и дефинишу:
глобално, регионално и безбедносно окружење Републике Србије;
изазови, ризици и претње националној безбедности Републике
Србије; национални интереси у области безбедности; циљеви,
основна начела и елементи политике националне
безбедности; структура, начела функционисања и одговорности у систему
безбедности и материјална и друга средства за њену

реализацију.
Политика националне безбедности19 је део укупне државне политике
спроводи се кроз усклађен програм мера и активности које држава
предузима ради достизања циљева политике националне безбедности.
Њеном реализацијом стварају се претпоставке за политички, економски,
социјални, културни и укупни друштвени развој Републике Србије.
Циљеви политике националне безбедности Републике Србије су
јачање одговарајућих институција и спровођење ефикасних мера и
активности на безбедносном плану ради заштите националних интереса и
успешно превентивно деловање и савладавање изазова, ризика и претњи
безбедности. То подразумева развој политички и економски стабилног и
просперитетног друштва, учешће у изградњи повољног безбедносног
окружења на регионалном и глобалном нивоу кроз укључивање у европске
интеграције и остале регионалне и међународне структуре и сарадњу са
другим демократским друштвима.
Политика националне безбедности Републике Србије заснива се на
начелима превенције, права на одбрану, компатибилности, недељивости
безбедности и одговорности. Њене основне компоненте су спољна политика,
политика одбране, политика унутрашње безбедности, економска политика,
Он је био предмет жустрих јавних научних и скупштинских полемика и критика, од тога да га је

сачинио некомпетентан тим до тога да га одликују бројни терминолошки, логички, садржински и
функционални недостаци. Ипак, предлог стратегије је усвојен.
Види увод Стратегије. Полазиште Стратегије националне безбедности чине суверенитет и територијални интегритет
Републике Србије, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавина права, поштовање
људских и мањинских права, европска спољнoполитичка оријентација и унапређење сарадње са најутицајнијим
субјектима међународне заједнице и државама у региону. Стратегија националне безбедности потврђује
приврженост Републике Србије општим демократским вредностима, међународном праву и поштовању сопствене
државотворне традиције. Опредељења исказана у Стратегији националне безбедности изражавају спремност
Републике Србије да у оквиру Организације уједињених нација, европских и других међународних организација и
регионалних структура, доприноси изградњи и унапређењу сопствене, регионалне и глобалне безбедности. Поједини
делови Стратегије приказани су у другим деловима књиге.
Види главу IV. Стратегије – Политика националне безбедности.
социјална политика и политике у другим областима друштвеног живота. Уз

то, унапређење образовања, науке, научноистраживачког рада, заштите
животне средине, културе и других области друштвеног живота, као и
њихово усклађивање са стандардима Европске уније, имају стратешки
значај за заштиту националних интереса.
Значи, у домаћој безбедносној пракси, стратегијом безбедности
дефинишу се смернице безбедносне политике, а безбедносном политиком
реализује се стратегија безбедности.
1.4. Безбедносна култура
Дубоке друштвене промене у економској, социјалној, правној,
политичкој и моралној сфери живота светског, па и нашег друштва током
последњих неколико деценија створиле су нове околности у којима се
одвијају догађаји од значаја за националну безбедност. Осећај несигурности
никада није био јачи иако организација, функција и системи безбедности
никада нису били развијенији.
Традиционално схватање по коме је држава ексклузивни „провајдер“
безбедности увелико се напушта, што отвара поље новој филозофији безбедности
у којој недржавни сектор и тзв. безбедносно самоорганизовање друштва играју све
значајнију улогу. Државни сектор безбедности данас делује све селективније,
усредсређујући се на „опаснија“ угрожавања, док се различитим облицима
организовања друштву све више препушта да се само штити од других, „мање
опасних“ појава. Наравно, није реч о посебним и неповезаним субјектима и
њиховим једнократним акцијама, већ напротив – о систему који, кроз континуирани
процес и сарадњу више државних и недржавних актера, реализује функцију
безбедности. Тиме се ствара нова култура безбедности која има, пре свега,
превентивни циљ и значај и у којој учествују сви субјекти локалне заједнице. На
нивоу микротериторије државе, безбедносна култура је и најпродуктивнија. 20
Безбедност и култура су категорије које се нужно допуњују и граде
одређен однос међузависности. Ако се култура дефинише као скуп
универзалних вредности на основу којих човек одређује свој положај у
друштву и свету, а безбедност као заштита и заштићеност тих вредности,
јасне су њихова повезаност и условљеност.
Генерално, безбедносна култура је понашање којим се ствара
безбедност или доприноси безбедности, односно понашање којим се не
угрожава или не доприноси угрожавању безбедност.
Конкретније, безбедносна култура је скуп усвојених ставова, знања,
вештина и правила из области безбедности, испољених као понашање и
процес, о потреби, начинима и средствима заштите личних, друштвених,
Види – Мијалковић С.: О корелацији културе и националне безбедности, Култура полиса – часопис за
неговање демократске политичке културе, број 11/12, Удружење за политичке науке Србије – Огранак
у Новом Саду и Графомаркетинг, Нови Сад, 2009, стр. 601–617.
националних и међународних вредности од свих извора, облика и носилаца

угрожавања без обзира на место или време њиховог испољавања.21
Значи, безбедносна култура је понашање вођено свешћу о
неопходности супротстављања појавама угрожавања безбедности, и то:
отклањањем етиолошких фактора; самосталном акцијом против актера
угрожавања, уколико се тиме не угрожава сопствена безбедност или
безбедност других; благовременим алармирањем релевантних субјеката
националног система безбедности; самосталном акцијом или алармирањем
субјекта безбедности који ће спречити настанак штетне последице,
ублажити, отклонити или онемогућити развој настале штетне последице,
као и што ефикасније ревитализовати нападнуте вредности.
односу на порекло и на носиоце, безбедносна култура може да се
подели на индивидуалну, масовну, професионалну и културу националне
безбедности, а у проширеном контексту и на културу међународне и
глобалне безбедности.
Индивидуална је безбедносна култура појединца, односно
микроколектива попут породице, суседства. Стиче се васпитањем у породици,
развија и изграђује кроз процес едукације и самоедукације. Њена основна
функција је заштита сопствених (ко се сам чува, и Бог га чува), али и
индивидуалних, породичних и вредности лица из непосредног окружења и
друштва (љуби ближњег свог, како себе самог).
Масовна безбедносна култура је резултанта безбедносне културе
друштва, и њен „просек“ је једно од битних обележја културе, менталитета и
идентитета нације. По њој се друштва одређују као мање или више безбедносно
(само)одговорна. Значај безбедносне културе грађана у заштити националне
безбедности најбоље се исказује дескрипцијом елемената појма грађанина који
подразумевају одговорност за себе и друге; свест о властитим задацима и
правима; солидарност; смисао за заједништво и дељење; непри-хватање
непоштења; жељу да се живот и безбедност у заједници побољшају; дух
инвентивности, смелости и ризика; размишљање праћено акцијом и
промишљену акцију вођену идејом унапређења референтних вредности.
Професионална безбедносна култура је својствена професијама.
Стиче се њиховим дуготрајним обављањем. Њена функција је заштита
вредности професионалних колектива, али и заштита и унапређење општих
вредности и интереса и вредности других појединаца и група с којима
професије долазе у контакт. С тим у вези, нарочито је интересантна
безбедносна култура припадника националног система безбедности.
систему безбедности, безбедносна култура обухвата скуп формалних и
неформалних професионалних норми и вредности које делују унутар безбедносне
организације, а у функцији су безбедносних послова, задатака и мера. Реч је о
специфичном систему вредности, посебном језику и идеологији који су различити
од других друштвених система, а који помажу да се унесе ред у свакодневни рад
органа безбедности и усвоје заједнички стандарди извршавања
Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура, стр. 29–30.
опасних послова. Безбедносна култура помаже да се дефинишу односи

између припадника служби безбедности, као и према спољном окружењу и
другим друштвеним системима. Детерминишу је извесни принципи, пре
свега: законитости, моралности, хуманости, доследности, одговорности,
непрекидности и правовремености, али и љубав према професији.22
Безбедносна култура припадника служби безбедности обухвата свест о
законским обавезама, ставове о начину њиховог извршавања, писана и
неписана правила понашања према окружењу, претпостављеним старешинама
колегама, специфичан етички кодекс „правила“ друштвених односа унутар
субјекта безбедности, односа према носиоцима угрожавања безбедности,
развијен механизам за превентивно и репресивно деловање у односу на појаве
и носиоце угрожавајућих појава, као и сопствене безбедности и безбедности
својих колега. Реч је о трајној и динамичној творевини која се изграђује током
школовања и професионалне обуке, а унапређује самоедукацијом, стручним
усавршавањем и радним искуством. Са годинама проведеним у служби,
професионална безбедносна култура морала би да буде све изграђенија.
Међутим, неретко предрасуде, препотентност, илузије о стручности,
осећај неустрашивости и искуство које се стиче дугогодишњим радом управо
доприносе рутинском, шаблонском обављању послова, при чему се заборавља
на немогућност понављања у апсолутној истоветности две (не)безбедносне
појаве. Последица тога нису само слабији резултати и пропусти у раду, већ и
потенцијално (ин)директно угрожавање заштићених вредности друштва, самих
припадника служби безбедности и грађана.
Из аспекта управљања државом и националним системом безбедности
(стратешки управљачки ниво), посебно значајан вид безбедносне културе је
политичка култура. Реч је о сету вредности, убеђења и ставова у оквиру којих
функционише политички систем. Политичка култура подстиче извесна
политичка деловања, чиме се утиче на стабилност политичког система, који је
важна детерминанта националног система безбедности.23
Најзад, културу националне безбедности чине синергични ефекти
свих нивоа безбедносне културе у заштити националних и државних
вредности и интереса. У ширем смислу, реч је о конструктивном деловању
на бази изграђене свести појединаца, колектива, службеника државног
апарата и националног система безбедности о вредностима којима је
неопходно пружити заштиту, њиховом значају, неопходности и
механизмима њихове заштите на појединачном и друштвеном плану, у
оквиру реалне друштвене стварности и стања међународне безбедности.
Конкретније, култура националне безбедности је модел националне
безбедносне политике, тј. односа националних власти према структурној
позицији државе у међународном систему, пре свега из аспеката: субјективног
разумевања објективних претњи по националну безбедност, инструмената
Љубављу према професији превазилази се позната Макијавелијева максима у вези са вршењем
државничких дужности: „ко се одриче своје удобности због туђе, сâм губи, а други му неће рећи
хвала“. Макијавели, Н.: Владалац, Дерета (превео Ристић, М. Т.), Београд, 2002, стр. 5.
Rosamond, B.: Political Culture, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner,
J.), Routledge, London, 1997, pp. 77–80.
идентификовања тих претњи и склоности и способности ка унилатералном или

мултилатералном деловању. Одређују је четири детерминанте: поглед државе на
спољашње окружење; национални идентитет; инструменталне преференције и
интеракцијске преференције. Државе са различитим безбедносним културама теже
ће се сложити око тога шта чини претњу и око адекватних средстава за њихово
ублажавање. Два су доминантна типа културе националне безбедности:
поствестфалски модел који доводи до међународне сарадње у безбедности, и
вестфалска варијанта која може (а не мора) да је омета.24
Детерминанте културе Поствестфалске
националне Вестфалске државе државе
безбедности
кооперативни
односи се на консензус компетитивни међународни систем
елита о потчињености међународни систем са либералнијим
Поглед на динамици заснован на сувереној и односом државе
спољашње међународног система,
значај и одрживост територијалној држави; према суверености и
територији;
окружење државног суверенитета међудржавна потенцирање
и одређење интеракција је у великој
благостања; изражена
безбедносних претњи. мери „нулта сума“ међудржавна
интеракција
„егоистично“ денационализација
начин на који одређивање националног
националне елите националних интереса интереса; национално
Идентитет дефинишу vis-a vis и дефинисање нације је уграђено у шире
колективно „МИ“
супротно „некој другој“ пре
спољашњи свет која представља него у супротност
егзистенцијалну
претњу „неком другом“
директна и
преферирани реалистични извори индиректна
Инстру- инструменти државне моћи, нарочито институционална
менталне политике који могу да
се ослањају на „тврду“ ослањање на принудне моћ, преферирање
ослањања на
преференције или на „меку“ моћ инструменте државне преговарачке
државе политике инструменте државне
политике
преферирање
мултилатералне
преферирање преферирање сарадње унутар
унилатералне, унилатерализма, до институција, до
Интеракцијске билатералне или условног и негирања суверених
прерогатива са циљем
преференције мултилатералне привременог оснаживања
сарадње у решавању билатерализма или институционалних
безбедносних претњи мултилатерализма пре него
националних
активности
Табела 5 - Културе националне безбедности
Култура националне безбедности је конституенс националног
идентитета, јер представља јединствен однос државе и друштва према својој
безбедности (национални безбедносни идентитет). Укратко, то је специфичан
модел – стил (само)заштите државе. Степен њене развијености
National Security Cultures – Patterns of Global Governance, стр. 11–13. Табела је прилагођена из истог дела, стр. 12. Види и
– The Culture of National Security – Norms and Identity in World Politics (ed. Katzenstein, P. J.), Columbia
University Press, New York, 1996; Cultures of Insecurity: States, Communities and the Production of Danger (eds.
Weldes, J., Laffey, M., Gusterson, H., Duvall, R.), University of Minesota Press, Minneappolis, 1999.
истовремено репрезентује и укупни културни и демократски ниво

појединих држава и друштава. Безбедносну стварност одликује плуралитет
култура националне безбедности.
Најзад, условно се може говорити и о култури међународне и
глобалне безбедности, што би представљало доминантне моделе понашања
недржавних, државних и међународних актера унутар концепата кроз које
се остварују ови нивои безбедности.
Са становишта заштите државних и националних вредности и интереса,
безбедносна култура је апсолутно позитивна категорија. Она подразумева
равноправност и поштовање вредности и безбедности других; инвентивност у
превенцији и решавању безбедносних проблема; стандарди-зацију вредности
дефинисаних безбедносном културом; одликује појединца, колективе, глобално
друштво и државу; циљ јој је да сачува вредности друштва, да их заштити и умањи
последице угрожавања од појединачног до глобалног нивоа. Изражена је њена
превентивна и проактивна улога у одвраћању, спречавању и/или предупређењу
појава и субјеката који могу да угрозе извесне вредности. Очигледно да је
безбедносна култура умногоме последица социјалног и историјског наслеђа.
Истовремено, неспоран је њен иновативан и креативан значај у решавању проблема
на свим нивоима безбедности.
ПОЈАМ НАЦИОНАЛНОГ СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ

одређивању националног система безбедности морају се уважити
схватања безбедности као функције, организације, система и стања, као и
одређења државе, њене организације и функција. Национални систем
безбедности је „производ“, резултанта њихових односа. Његов оснивач је
држава, којој и припада и која га контролише, те се стога и назива
државним, односно националним системом безбедности.25
Национални систем безбедности, у ширем смислу, обухвата све
потенцијале (природне, људске, материјално-техничке, нормативно-
политичке и институционалне ресурсе) једне земље, који су ангажовани на
очувању виталних националних и државних, али и међународних и глобалних
вредности и интереса. У ужем смислу, то су само делови ових ресурса који
су специјализовани и професионално, легално и легитимно, директно или
индиректно, реализују функцију националне безбедности.
Конкретније, национални систем безбедности је форма организовања и
функционисања државе и друштва у спровођењу превентивних, репресивних и
санационих мера и радњи којима се националне вредности и интереси
достижу/остварују, унапређују, омогућава њихово уживање и штите од безбедно-сних
изазова, ризика и претњи, односно ревитализују уколико су угрожени.
Национални систем безбедности састоји се од својих хоризонтално и
вертикално постављених подсистема и микросистема безбедности, између
којих постоје одређене организационе и функционалне везе. Подсистеми и
Синтагме „национални систем безбедности“ и „систем националне безбедности“ често се користе као синоними.
Употреба првонаведене синтагме је правилнија, јер се њоме јасно означава припадност система држави (генитив).
микросистеми о којима је реч најчешће су државни органи, јавне службе

или други недржавни (невладини) субјекти. У организационом смислу, то
је део државне и друштвене организације, а у функционалном смислу,
инструмент за достизање и заштиту њихових вредности и интереса.
Елементи система безбедности у ширем смислу су: носиоци, субјекти
снаге, функција, послови, активности и мере безбедности и безбедносна
култура.26
Носиоци националног система безбедности су основа, база
организације и функционисања система безбедности. То су држава, која се
безбедносним изазовима и претњама супротставља организовано; друштво
(грађани) које им се супротставља првенствено кроз неорганизоване форме и
недржавни сектор који допуњава функцију безбедности државе и друштва.
Осим тога, носиоцем система безбедности, у извесној мери, може да се сматра
међународна заједница,27 која прописује међународноправне стандарде
у области безбедности и кроз различите видове сарадње у безбедности.
Субјекти безбедности су државни апарат, недржавни субјекти,
међувладини капацитети и грађани, односно службе, организације, органи, тела
институције који редовном делатношћу директно или индиректно остварују
функцију безбедности или доприносе њеној реализацији. Деле се на: конвенцио-
налне, неконвенционалне и остале – суплементарне субјекте безбедности:
конвенционални субјекти безбедности координирањем безбедносне
политике и обављањем редовне делатности директно остварују функцију
безбедности. Реч је о извесним управљачким безбедносним телима
(конвенционални субјекти безбедности у ширем смислу, односно установе
безбедносно-политичког карактера попут савета, борда, бироа, одбора
националне безбедности или сличних тела које чине највиши политички
функционери и руководиоци служби безбедности, а који управљају и
координирају реализацијом безбедносне стратегије и политике и делимично је
креирају) и професионалним безбедносним институцијама (конвенционални
субјекти безбедности у ужем смислу који непосредно реализују функцију
безбедности – јавна и тајна полиција, органи иностраних послова, војска,
органи заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, царина, инспекције,
тужилаштво, суд и органи надлежни за извршење кривичних санкција).
Они су организовани, опремљени и одговорни за професионалну
заштиту свих нивоа безбедности. Због улоге и значаја коју имају у реализацији
функције безбедности, њихова организација, надлежности и функционисање
правно су дефинисани и уређени. Тако оснивање, структура, циљеви,
активности, послови и задаци, статус припадника (права, овлашћења,
дужности, привилегије, имунитет и одговорност), пријем нових припадника у
радни однос, обука, усавршавање и престанак радног односа, унутрашња
комуникација (информациони системи и базе података, права и ограничења
Упореди са: Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура, стр. 135–136; Ковачевић, С.: Исто, стр.
46–47; Стајић, Љ.: Основи система безбедности са основама истраживања безбедносних појава, стр. 304.
На пример, кроз механизме старатељства над одређеним државама или њиховим територијама, помоћи
неразвијеним државама итд., односно кроз механизме савремених концепата међународне безбедности.
њиховог коришћења, нивои и механизми заштите података, извештавање и

информисање) и комуникација према окружењу (према другим субјектима
безбедности и према јавности); системи и механизми унутрашње и спољне
контроле; облици међународне сарадње или деловање у оквиру
међународних тела и институција и слично имају упориште у међународном
праву и уставном акту земље, а прецизирани су бројним законима и
операцио-нализовани мноштвом подзаконских прописа;
неконвенционални субјекти обављањем своје редовне делатности,
колективно или преко специјализованих тела (одбора, савета, комисија и сл.)
индиректно реализују функцију безбедности (Народна скупштина, Влада,
председник Републике). Ови субјекти директно омогућују и подржавају рад
конвенционалних субјеката и на тај начин индиректно остварују функцију
безбедности. Они стварају нормативно-правни основ за деловање система
безбедности, управљају системом безбедности, координирају рад појединих
субјеката безбедности и контролишу њихово функционисање, што је у
функцији остваривања оптималног стања безбедности у друштву и
суплементарни субјекти обављањем редовне делатности доприносе
реализацији функције безбедности (локална заједница и органи локалне само-
управе, јавне службе, предузећа и друге организације, невладине организације,
васпитно-образовни систем, црква и грађани). Њихова првенствена улога у
друштву је услужна, васпитно-образовна, религиозна, односно пружање помоћи
грађанима у реализацији њихових права. Они нису намењени, организовани нити
опремљени да се приоритетно и професионално баве безбедношћу.
Снаге су посебно организоване, обучене, опремљене и овлашћене
организационе јединице конвенционалних субјеката безбедности које
непосредно реализују одређену групу послова безбедности (нпр., специјалне
антитерористичке и противдиверзионе јединице, жандармерија, хеликоптерска
јединица, рониоци, спасилачке и ватрогасне јединице итд.).
Функција безбедности је „најопштија мисија“ друштва и државе на
заштити сопственог опстанка, унапређењу егзистенције и достизању,
заштити и развоју личних и виталних вредности и интереса као основног и
крајњег циља. Остварује се реализацијом одређених активности, послова и
мера безбедности, у оквиру извесне безбедносне стратегије и политике,
односно понашањем грађана сагласно принципима безбедносне културе.
Активности су елемент система безбедности којима се омогућава
функционисање система на два нивоа: на унутрашњем, с циљем
конципирања, организовања, успостављања, функционисања и унапређења
самог система безбедности (системске активности) и на спољном, ради
неутралисања угрожавајућих појава, одржавања и унапређења стања
безбедности (функционалне активности – радње и поступци којима се
реализују послови безбедности).
Послови су делови функције (потфункције) националне безбедности
чија је реализација у надлежности појединих субјеката и снага безбедности.
Њима се остварују циљеви система безбедности. Дефинишу се законом (нпр.,
унутрашњи послови, спољни послови, послови одбране итд.).
Мере безбедности су радње и поступци које систем безбедности предузима

одређеним, по виталне вредности друштва угрожавајућим ситуацијама, с циљем
преласка субјеката и снага безбедности из редовног у стање повишене готовости за
неутралисање постојећих или наступајућих опасности (нпр., проглашавање ванред-ног
или ратног стања, приправност, мобилизација итд.). Опште мере предузимају сви или
већина субјеката безбедности када је то неопходно за заштиту виталних друштвених
вредности (нпр., у случају ратног или ванредног стања). Посебне мере предузимају
поједини државни органи ради извршавања конкретних безбедносних задатака (нпр.,
полиција и обавештајне службе предузимају мере тајног оптичког и аудио надзора лица
ради расветљавања најтежих кривичних дела).
Безбедносна култура, како националне безбедности и професионална,
тако и масовна и индивидуална (тзв. самоорганизовање цивилног друштва) је,
уз правни систем, подршка свим наведеним елементима система безбедности.
Национални систем безбедности је, генерално, структуриран у нивое:
концепције безбедности (безбедносна стратегија и политика, тј.
култура националне безбедности), која обухвата функцију, активности,
послове и мере безбедности, као и стратегију и политичко одлучивање за
њихову примену на националном и међународном нивоу;
безбедносне структуре, коју заправо чине носиоци, субјекти и
снаге безбедности;
безбедносног самоорганизовања цивилног друштва, који је
пандан масовној и индивидуалној безбедносној култури и
међународне сарадње у сфери безбедности.28
Ефикасно функционисање националног система безбедности
захтева уважавање извесних начела, и то:
свеобухватности, сагледавањем свих аспеката изазова, ризика и
претњи у држави и њеном окружењу;
кооперативности, сарадњом свих субјекта безбедности на
националном нивоу и националног система безбедности са
наднационалним безбедносним механизмима
јединства, изградњом и функционисањем система безбедности
као складне целине, са јединственим идентитетом;
ефикасности, као способности благовременог идентификовања појава
угрожавања безбедности и правовременог превентивног и репресивног деловања;
еластичности, односно способности брзог прилагођавања без-
бедносној ситуацији;
интероперабилности, тј. структурној и функционалној
усклађености националног система безбедности са стандардима
регионалних и глобалних безбедносних интеграција;
савремености, у смислу опремљености снага система безбедности и
примене савремених метода и мера које омогућавају остваривање циљева
система и професионалности, тј. потребе да послове у систему безбедности
обавља стручни и компетентан кадар.29
Упореди са – Таталовић, С.: Исто, стр. 151.
Ковач, М.: Исто, стр. 140.
БЕЗБЕДНОСНА КУЛТУРА И ТРАДИЦИЈА

– ИНДИВИДУАЛНА, МАСОВНА И ПРОФЕСИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСНА КУЛТУРА
– ТРАДИЦИЈА ОРГАНИЗАЦИЈЕ И ФУНКЦИЈЕ БЕЗБЕДНОСТИ
КОНЦЕПЦИЈА (КУЛТУРА) НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

– ПРАВНИ СИСТЕМ (НАЦИОНАЛНО И МЕЂУНАРОДНО ПРАВО)
– СТРАТЕГИЈА И ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
УПРАВЉАЧКА БЕЗБЕДНОСНА ТЕЛА
(ВИСОКА ТЕЛА МЕШОВИТОГ ПОЛИТИЧКО-ПРОФЕСИОНАЛНОГ САСТАВА)
КОНВЕНЦИОНАЛНИ НЕКОНВЕНЦИОНАЛНИ СУПЛЕМЕНТАРНИ

СУБЈЕКТИ СУБЈЕКТИ СУБЈЕКТИ
БЕЗБЕДНОСТИ БЕЗБЕДНОСТИ БЕЗБЕДНОСТИ
ПАРТИЦИПИРАЊЕ У МЕЂУНАРОДНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ

– САМОСТАЛНО АНГАЖОВАЊЕ
– У ОКВИРУ МЕЂУНАРОДНИХ АРАНЖМАНА
Слика 17 - Начелна структура националног система безбедности

Међу њима свакако доминирају принципи законитости и
етичности, односно организовања и функционисања система безбедности
и његових субјеката уважавањем принципа, норми и стандарда
међународног и националног права и професионалне етике. Најзад,
принципом непрекидности наглашава се потреба непрекидног вршења
функције безбедности, због константне потенцијалне или активне
изложености референтних вредности различитим угрожавањима.
Осим националних, системи безбедности могу да буду и
наднационални и субнационални. Наднационални су системи безбедности
извесних коалиција држава, засновани на међународном уговору или
споразуму, у оквиру којих се остварује сарадња националних система
безбедности или појединих служби безбедности земаља-чланица (нпр.,
војна и обавештајна сарадња у оквиру НАТО). Није реч о јединственом
институцио-нализованом систему или служби безбедности.
Субнационални су заправо „псеудо системи и службе безбедности“ које
успостављају политички покрети (нпр., обавештајни елементи ционистичког
покрета Shai из којег је касније формиран безбедносно-обавештајни систем
Израела), опозиционе политичке партије (нпр., обавештајни елементи у оквиру
Комунистичке партије у предратној Југославији), емигрантске организације (нпр.,
Организација украјинских националиста – антибољшевички блок народа
СР Немачкој седамседестих година прошлога века), ослободилачки покрети,
терористичке организације (нпр., обавештајни елементи албанског
терористичког покрета из којих је почетком овог века израсла тзв. Косовска

национална информативна служба KŠIK), ради остварења циљева којима теже.
случају доласка на власт, такве службе се најчешће „легализују“ и формално-
правно институционализују постајући званичне државне службе. Осим тога, познат
је и феномен субнационалног организовања као „простирања ван саме службе
безбедности“ тако што обавештајне службе инсталирају своје представнике у
дипломатска и конзуларна представништва, представништва медијских агенција,
туристичких и спортских организација итд.30 Међутим, постоје и схватања да ово
последње није вид субнационалног простирања службе. Уместо тога,
субнационалним простирањем сматра се учешће свих државних органа,
организација и појединаца у обавештајној и безбедносној делатности, а по основу
нормативног регулисања или поштовања традиције.31
Наднационални системи безбедности, у смислу јединствених система
безбедности група држава, још увек не постоје. Зато је исправније користити
синтагму већег степена општости попут „наднационални безбедносни механи-зми“
(међународна полицијска, војна, царинска, инспекцијска и друга сарадња).
Национални систем безбедности је динамичан. У зависности од
безбедносних потреба, међународног права, стандарда међународне
сарадње и интеграција или светских трендова организовања система
безбедности, подложан је реформи (реформа – транзиција система
безбедности). Истовремено је и инертан, јер настоји да одоли реформама.
КОМПОНЕНТЕ НАЦИОНАЛНОГ
СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ
Системи безбедности могу да буду мање сложени и сложенији, у
зависности од тога да ли су државе просте (унитарне) или сложене (федерације,
конфедерације). То, такође, зависи и од сложености „националне
међународне безбедносне проблематике“: мултиманифестност и већи број
деструктивнијих безбедносних претњи захтева постојање више релативно
самосталних специјализованих субјеката безбедности. Најзад, зависи и од моћи
земље, па моћније државе имају развијеније системе безбедности.
Традиционално, национални систем безбедности чини пет сектора:
војни, полицијски (јавна и тајна полиција), правосудни, спољнополитички и
економски што је, из аспекта модерне државе, само једно – уже одређење.
Како смо све угрожавајуће појаве поделили на невојне и војне, тако и
компоненте националног система безбедности могу да се поделе на цивилни и
Види: Савић, А.: Увод у државну безбедност, стр. 77–81.

„На пример, законска обавеза свих грађана, органа и организација да доставе своја безбедносно-интересантна сазнања
надлежним органима присутна је у Грчкој, Израелу и другим земљама, али је била најизраженија у бившем СССР
кроз тзв. систем протокола. Традиција да грађани у Великој Британији самоиницијативно прикупљају податке поти-че још
из времена колонијализма, а они осим моралне, имају и законску обавезу да податке од значаја за безбедност своје земље до
којих дођу у иностранству доставе најближем британском дипломатском или квазидипломатском представништву. Полазећи
од тога, британска Служба безбедности (MI 5) је успоставила посебну телефонску линију преко које грађани достављају
податке, а за идентично решење определиле су се и службе још неких земаља (нпр. Ру-мунија). Слично томе, у САД постоје
јавни уреди CIA (Domestic Collection Division) којим грађани могу да доставе своја запажања из иностранства која сматрају
интересантним.“ Милошевић, М.: Исто, стр. 44–45.
војни сектор безбедности. Истовремено, мора се уважити и чињеница да се сви

субјекти безбедности, поред поделе на конвенционалне, неконвенцио-налне и
суплементарне, уважавајући критеријум оснивача и сфере деловања, могу
сврстати у државни и недржавни сектор безбедности. Ово су шира одређења
компоненти националног система безбедности.
традиционално организованим националним системима
безбедно-сти јасно су дистанцирани:
војни сектор безбедности (који чине војска, војна полиција, војне
службе безбедности, цивилна одбрана и заштита, војно правосуђе, а неретко и
војни систем социјалног и здравственог осигурања и војно здравство) и
цивилни сектор безбедности (који чине остали субјекти безбедности,
пре свега, полиција, обавештајне службе, правосуђе, органи за извршење
кривичних санкција, инспекције, царина и други субјекти цивилног друштва.).
Таква структура је добрим делом заступљена и у савременим системима
безбедности, уз укидање грубих подела појединих надлежности војног и цивил-ног
сектора безбедности (нпр., у супротстављању тероризму, организованом
криминалу, техничко-технолошким опасностима, природним непогодама и сл.).
После Другог светског рата у државама глобалног Запада нагло се
развио недржавни сектор безбедности. Такве тенденције у земљама источног
лагера приметне су знатно касније. Иако је поље њиховог деловања првобитно
било усмерено ка заштити референтних вредности које су превасходна брига
тзв. цивилног сектора безбедности, временом су почели да врше и извесне војне
функције у оквиру тзв. приватних безбедносних компанија за војни менаџмент,
консалтинг и пружање војних услуга. Тако је недржавни сектор, који је обављао
неке функције цивилног сектора безбедности, попримио атрибуте државног-
војног сектора безбедности. Међутим, ова тенденција у нашој земљи још није
практично заживела.
Значи, данас је израженија деоба на:
државни сектор безбедности (субјекти и снаге које оснива држава) и
недржавни сектор безбедности (субјекти и снаге недржавних актера).
МЕЂУНАРОДНИ МЕЂУНАРОДНИ
ВОЈНО-ДРЖАВНИ ВОЈНО-НЕДРЖАВНИ
СЕКТОР ВОЈНИ СЕКТОР
БЕЗБЕДНОСТИ СЕКТОР БЕЗБЕДНОСТИ
НЕДРЖАВНИ
ДРЖАВНИ
СЕКТОР
СЕКТОР
МЕЂУНАРОДНИ ЦИВИЛНИ МЕЂУНАРОДНИ

ДРЖАВНО- СЕКТОР ЦИВИЛНО-
ЦИВИЛНИ БЕЗБЕДНОСТИ НЕДРЖАВНИ
СЕКТОР СЕКТОР
БЕЗБЕДНОСТИ БЕЗБЕДНОСТИ
Слика 18 - Компоненте националног система безбедности

систему безбедности неких земаља приметни су и субјекти

међународног сектора безбедности, како цивилног, тако и војног, како
међувладиног, тако и невладиног сектора (нпр., војно-цивилне мировне мисије,
војне компаније у улози мировне мисије, представници институција
међународне полицијске и војне сарадње, органи међународног старатељства,
представници међународних невладиних хуманитарних организација итд.).
Национални систем безбедности је подсистем државе и друштва који
обухвата субјекте и функције државног и недржавног, цивилног и војног сектора
безбедности којима се штите друштвене и државне вредности и интереси од војних
и невојних безбедносних изазова, ризика и претњи. С њим се најчешће неоправдано
поистовећују системи одбране, унутрашње и спољне безбедности.
Систем одбране само је један од подсистема националног система
безбедности. Њиме се од војних безбедносних претњи бране национални
суверенитет, уставни поредак, територијални интегритет, независност и
становништво, пружа помоћ цивилним властима и становништву у
отклањању последица ванредних ситуација које угрожавају људске животе,
животну средину и материјална добра у већем обиму, али и учествује у
изградњи и очувању мира и безбедности у свету и у заштити међународних
и националних вредности на територијама других држава учешћем у
међународним војним, мировним и хуманитарним операцијама под
окриљем међународних организација и у духу међународног права. Чине га
тзв. војна одбрана (оружане снаге и њене специјализоване формације) и
цивилна одбрана (цивилна заштита, државни органи, органи локалне
заједнице, јавне службе, привредне и друге установе и појединци који у
одбрани земље учествују невојним методама).32
Систем унутрашње безбедности је систем субјеката који се старају о
заштити државног уређења, унутрашњег јавног поретка и безбедности људи од
свеколиког неоружаног и оружаног угрожавања које претежно настаје унутар
државе (криминал, природне непогоде, техничко-технолошке опасности итд.)
и од неких невојних претњи које долазе споља (нпр., прекогранични криминал,
заразне болести итд.). Чини га више подсистема (нпр., сектор унутрашњих
послова, национални правосудни систем итд.).
Систем спољне безбедности је традиционални назив за војну,
обавештајну и дипломатску функцију чија је превасходна мисија заштита
безбедности државе и друштва од војних, политичких, субверзивних и
економских претњи које долазе споља, од других држава, међународних
организација и недржавних актера.
Савремене националне системе безбедности чине тзв. вертикални и
хоризонтални подсистеми. Вертикални подсистеми се „протежу од врха до дна
државне организације“ и најчешће су концентрисани у оквиру појединих државних
ресора (министарство одбране, правосуђа, унутрашњих послова итд.).
Оба сектора одбране вођени су националним правом, стратегијом и политиком националне безбедности, стратегијом и
политиком одбране и војном доктрином, уважавајући међународно, пре свега, Хашко и Женевско (ратно и хуманитарно)
право.
Хоризонтални подсистеми националног система безбедности

намењени су супротстављању појединим видовима угрожавања националне
безбедности. Чини их више постојећих или новоформираних субјеката
безбедности или више организационих јединица из више вертикалних под-
система националне безбедности, повезаних у известан систем (нпр., систем
безбедности државне границе чине специјализоване јединице полиције, царине
и инспекције; систем супротстављања организованом и високо-технолошком
криминалу чине специјализоване јединице полиције, тужила-штва, судова и
органа за извршење кривичних санкција итд.).
Хоризонтални подсистеми безбедности могу да буду формално –
јединствено институционализовани, тј. дефинисани, организовани и уређени
јединственим законским, ређе стратегијским прописом који се може разрађи-
вати и допуњавати законским и подзаконским прописима, односно
подстратегијама и акционим плановима. Такви су, нпр., национални системи
супротстављања организованом криминалу, високотехнолошком криминалу,
ратним злочинима, безбедности државне границе итд.
Остали хоризонтални подсистеми функционишу координираним
деловањем више субјеката безбедности (нпр., Савет Владе Републике Србије за
борбу против трговине људима, Национални координатор за борбу против
трговине људима и Републички тим за борбу против трговине људима
координирају радом мноштвом субјеката безбедности. Међутим, јединствено
институционализовани систем супротстављања трговини људима не постоји
јер су организација и функционисање наведених субјеката регулисани
подзаконским прописима; деловање појединих субјеката регулисано је
посебним законима; не постоји јединствен законски пропис којим се регулишу
њихова права, обавезе и координација активности итд.).
Најзад, национални систем безбедности неретко је елемент неког од
поменутих наднационалних безбедносних механизама.
Национални системи безбедности могу да буду функционални и
нефункционални (делимично и потпуно). Систем безбедности је моћан и
ефикасан колико је моћна и ефикасна његова најслабија тачка (компонента).
4. ФУНКЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Начелно, функцију националне безбедности чине две потфункције:
функција достизања, развоја и унапређења друштвених и државних вредности и
интереса и функција контроле безбедносних изазова, ризика и претњи.
Достизање, развој и унапређење друштвених и државних вредности и
интереса усмерено је ка омогућавању несметаног функционисања друштвеног
државног живота, односно ка остварењу вредности и интереса на одређеним
нивоима безбедности (појединца, друштва, државе, међународне заједнице).
Остварује се реализовањем безбедносне политике у најширем смислу
(економском, еколошком, социјалном, образовном, политиком технолошког
развоја итд.). Реч је о ангажовању свих националних потенцијала, првенствено
неконвенционалних и суплементарних субјеката безбедности.
Контрола безбедносних изазова, ризика и претњи спада у приоритетне

интересе и циљеве модерне државе. Остварују је првенствено конвенционални
субјекти безбедности реализовањем безбедносне политике у ужем смислу
(криминалном, казненом, одбрамбеном, спољном политиком итд.).
Чињеница да су савремени безбедносни проблеми природног, људског
и техничко-технолошког порекла, и да су често изузетно сложени, образлаже
сложеност механизама њиховог решавања. Генерално, угрожа-вајуће појаве
контролишу се акцијама супротстављања, односно спречавањем њиховог
настанка, сузбијањем наступелог проблема и отклањањем штетних последица.
При том се свакако мора задовољити принцип законитости и правна сигурност
објеката и носилаца угрожавања безбедности, односно вредности које су
нападнуте. Значи, ова се функција састоји од потфункција:
спречавања настанка, односно превенције безбедносних изазова,
ризика и претњи;
сузбијања угрожавајућих појава, санкционисања и контроле носилаца
угрожавања, односно сузбијања безбедносних изазова, ризика и претњи и
отклањања штетних последица и заштите, помоћи и унапређења
положаја жртава, односно санације и ревитализације угрожених вредности.
ПРЕВЕНЦИЈА
БЕЗБЕДНОСНИХ
ИЗАЗОВА, РИЗИКА
ДОСТИЗАЊЕ, И ПРЕТЊИ
РАЗВОЈ И
УНАПРЕЂЕЊЕ
РЕФЕРЕНТНИХ
ВРЕДНОСТИ И
ИНТЕРЕСА
СУЗБИЈАЊЕ
ИЗАЗОВА, РИЗИКА
И ПРЕТЊИ
КОНТРОЛА
ИЗАЗОВА,
РИЗИКА
И ПРЕТЊИ
САНАЦИЈА И
РЕВИТАЛИЗАЦИЈА
УГРОЖЕНИХ
РЕФЕРЕНТНИХ
ВРЕДНОСТИ
Слика 19 - Начелна структура функције националне безбедности

Операционализацијом и сагледавањем односа потфункција нацио-
налне безбедности, може се закључити:
функција националне безбедности се непрекидно реализује, без обзира
на то да ли је друштво хармонично (без озбиљнијих угрожавања) или аномично
(озбиљно угрожено).33 У достизању референтних вредности и интереса

махом се користе методе које не одликује примена организоване државне
силе, док је примена апарата принуде доминантно средство контроле
безбедносних изазова, ризика и претњи;
тешко је диференцирати димензије превенције, сузбијања
угрожавајућих појава и санације и ревитализације угрожених вредности.
Активности система безбедности су „вишеефектне“, па поједине фазе имају
само израженији превентивни, односно репресивни карактер или карактер
санације и ревитализације;
тешко је степеновати значај наведених сфера супротстављања
угрожавајућим појавама. Систем безбедности се мора водити идејом преношења
тежишта са репресивног на превентивно деловање, односно активности треба да
усмери ка узроцима, чиме ће се умањити потреба за бављењем последицом;
поменуте сфере супротстављања безбедносним изазовима, ризицима и
претњама су у специфичном односу међуутицаја и међузависности, јер произлазе
једне из других, тј. једне су у функцији других34;
наведене сфере су комплементарне и чине целину: изостављањем неке
од њих, реакција система безбедности била би непотпуна; ефикасност сваке од њих
утиче на ефикасност целокупне функције националне безбедности;
због специфичности поменутих димензија функције националне
безбедности, реаговање система безбедности захтева ангажовање више
субјеката владиног, међувладиног и невладиног сектора и примену активности
и мера безбедности заснованих на националном и међународном позитивном
праву, достигнућима домаће и иностране безбедносне теорије и праксе и
уважавању социјалних, политичких, економских, моралних, васпитно-
образовних, односно укупних безбедносних услова;
функција безбедности је својеврстан „затворени круг чији се
почетак и крај поклапају у превенцији“. Стога би превенција угрожавања
морала да буде примарна потфункција система безбедности.
Значи, функција националне безбедности обухвата достизање, развој
унапређење националних вредности и интереса и контролу безбедносних
изазова, ризика и претњи деловањем субјеката националног система
безбедности, односно посредством механизама сарадње система
безбедности више земаља или међународних организација.35
Критеријум поделе на две групе потфункција су њихове доминантне посебности и обележја која су
својствена поменутим „типовима друштвеног стања“.
Тако нпр., репресивно деловање, осим „задовољења интереса правде“, има и превентивне ефекте, а крајњи
циљ санације и ревитализације угрожених вредности јесте превенција њиховог поновног угрожавања итд.
У безбедносној пракси, у медијима, у литератури и у појединим правним и стратегијским актима често се за
супротстављање угрожавајућим појавама користи реч „борба“ (нпр., борба против организованог криминала). Овај
термин је својствен решавању изазова, ризика и претњи оружаног, војног карактера, не и невојним безбедносним
проблемима. Осим тога, реч је о термину који има превасходно репресивни призвук, истиче идеју сузбијања,
отклањања штетних последица угрожавајуће појаве, чиме се у други план стављају (или чак занемарују) превентивна,
санациона и ревитализациона димензија. Уместо речи борба, прикладније је користити реч „супротстављање“, који
је заједнички садржалац свих сфера решавања безбедносних проблема.
КОНТРОЛА НАЦИОНАЛНОГ
СИСТЕМА БЕЗБЕДНОСТИ
Под контролом националног система безбедности подразумевају се
механизми увида у начин реализовања и степен реализованости активности,
мера и послова појединих субјеката безбедности, као и механизми
отклањања уочених недостатака.
Циљ контроле је увид у правилност и ефикасност обављања функције
безбедности, као и у њихову корелацију са „квалитетом“ стања безбедности. То
подразумева: утврђивање чињеница у погледу поштовања законских
надлежности, дужности, овлашћења, ограничења и одговорности у
реализовању активности, послова и мера безбедности, односно поштовања
процедура које су предвиђене подзаконским и интерним прописима у
предузимању службених мера и радњи према лицима (носиоци, жртве и
сведоци појава угрожавања безбедности), према појавама угрожавања
безбедности и њиховим последицама уколико оне нису људског порекла (нпр.,
у случају пожара, земљотреса, хаварије), према другим субјектима безбедности
на националном нивоу и у оквиру пројеката међународне сарадње, као и у
случајевима притужби домаћих и страних грађана, организација, правних лица
и државних органа на рад субјекта безбедности.
Резултат контроле је утврђивање неправилности у реализацији
функције безбедности, идентификовање и санкционисање одговорних за
пропусте и грешке, награђивање оних који су унапредили безбедност, као и
идентификовање нових безбедносних потреба и недостатака у методологији
реализовања функције безбедности, те предлагање модела за њену
иновацију и прилагођавање новој безбедносној стварности.
Значај контроле је неспоран: њоме се унапређује стање безбедности,
односно спречавају, сузбијању и санирају последице нелегалног и
нелегитимног вршења функције безбедности, што је нарочито значајно у
државном сектору безбедности чији су субјекти овлашћени да задиру у
људске слободе и права.
Овде свакако треба нагласити и то да механизми контроле
конвенционалних, неконвенционалних и суплементарних субјеката безбед-
ности нису исти, односно да се разликују механизми контроле субјеката
државног и недржавног сектора безбедности. Стога ће даља пажња бити
посвећена првенствено контроли конвенционалних субјеката, односно
служби безбедности.
Субјекти безбедности се контролишу механизмима тзв. унутрашње
– интерне контроле, коју спроводе стручни органи који су у саставу самих
субјеката (сектор унутрашње контроле, генерални инспекторат итд.) и
механизмима тзв. спољне – екстерне контроле, коју спроводе стручни
органи који нису у саставу субјеката чији се рад контролише. Спољна
контрола субјеката државног сектора безбедности назива се још и цивилном
контролом сектора безбедности.
Цивилну контролу система безбедности спроводе државни органи, и то:

парламент, почев од тога што доноси уставни акт којим се прокламују
државно уређење, друштвене вредности и основе система (субјекти, послови и
мере) безбедности који их штити, преко конципирања безбедносне политике
доношењем мноштва законских прописа, усвајањем стратегијских докумената и
ратификацијом међународних уговора, усвајања буџета субјеката безбедности и
буџетске контроле, посланичких питања и интерпелације, до формирања
специјализованих тела (тзв. одбора, најчешће за безбедност, одбрану, контролу
служби безбедности) и именовања омбудсмана или генералног инспектора који су
овлашћени да остварују непосредну контролу над радом појединих субјеката
безбедности, разматрања извештаја које подносе руководиоци служби безбедности,
као и спровођења тзв. парламентарних истрага (анкетне комисије) које
расветљавају поједине проблеме националне безбедности. Осим што се на овај
начин дефинишу систем и политика безбедности, над њима се неспорно врши и
известан надзор;
органи извршне власти, пре свега, Влада, спровођењем безбедносне
политике, контролом над њеним и над спровођењем законских и стратегијских
аката из области националне безбедности у оквиру рада појединих
министарстава (органа државне управе, првенствено конвенционалних
субјеката безбедности) преко стручних тела (одбора, најчешће за правни систем
или државне органе), те иницирањем законских прописа. Осим тога, и поједини
органи државне управе овлашћени су да контролишу рад извесних субјеката
безбедности (нпр., полиција контролише рад приватних безбедносних агенција
у сфери набавке, држања и употребе ватреног оружја, или врши инспекцијски
надзор спровођења мера противпожарне заштите у јавним установама и
привредним субјектима итд.) и
правосудни органи, пре свега, у оцени законитости појединих мера и
радњи које су предузели припадници субјеката безбедности у реализовању
функције безбедности, ради заштите грађана од злоупотреба и прекорачења
овлашћења државних службеника (кривични поступак). Осим тога, судски
органи најчешће издају одобрења за примену савремених безбедносних метода
и средстава којима се задире у слободе и права грађана (нпр., тајно оптичко и
звучно снимање лица, средстава комуникација, одступање од права на
неповредивост стана и пошиљке итд.). Такође, судски органи контролишу и рад
субјеката безбедности у доношењу решења и других управних аката којима се
одлучује о одређеним правима грађана (управни спор). Најзад, законитост рада
државних органа оцењује се и у поступку судске заштите имовинских и других
права грађана која су повређена приликом поступања државних органа
(грађански – парнични поступак)36.
Упореди са: Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices; Драгишић, З.:
Безбедносни менаџмент, Службени гласник и Факултет безбедности, Београд, 2007, стр. 145–161.
VII НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
1. БЕЗБЕДНОСТ КАО ФУНКЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Република Србија уређује и обезбеђује1: сувереност, независност,
територијалну целовитост и безбедност државе, њен међународни положај и
односе са другим државама и међународним организацијама; остваривање и
заштиту слобода и права грађана; уставност и законитост; поступак пред
судовима и другим државним органима; одговорност и санкције за повреду
слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других
прописа и општих аката; амнестије и помиловања за кривична дела;
територијалну организацију Републике Србије; систем локалне самоуправе;
одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана; мере за случај
ванредног стања; систем преласка границе и контроле прекограничног промета
роба, услуга и путничког саобраћаја; положај странаца и страних правних лица;
јединствено тржиште; правни положај привредних субјеката; систем обављања
појединих привредних и других делатности; робне резерве; монетарни,
банкарски, девизни и царински систем; економске и кредитне односе са
иностранством; порески систем; својинске и облигационе односе и заштиту
свих облика својине; систем у области радних односа, заштите на раду,
запошљавања, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности;
друге економске и социјалне односе од општег интереса; одрживи развој;
систем заштите и унапређења животне средине; заштиту и унапређивање
биљног и животињског света; производњу, промет и превоз оружја, отровних,
запаљивих, експлозивних, радиоактивних и других опасних материја; систем у
областима здравства, социјалне заштите, борачке и инвалидске заштите, бриге
о деци, образовања, културе и заштите културних добара, спорта, јавног
информисања; систем јавних служби; контролу законитости располагања
средствима правних лица; финансијску ревизију јавних средстава; прикупљање
статистичких и других података од општег интереса; развој земље, политику и
мере подстицања равномерног развоја појединих њених делова; организацију и
коришћење простора; научно-технолошки развој; режим и безбедност у свим
врстама саобраћаја; празнике и одликовања Републике Србије; финансирање
остваривања права и дужности наше земље, утврђених Уставом и законом;
организацију, надлежност и рад републичких органа и друге надлежности од
интереса за земљу.
Уставом Републике Србије (члан 97) дефинисане су надлежности државе. Оне се у највећој мери
односе на заштиту националне, али и осталих нивоа безбедности.
Националну безбедност Србија штити системом безбедности.

Према Стратегији националне безбедности Републике Србије2, национални
систем безбедности је нормативно уређена, структурна и функционална
целина надлежних државних органа, органа државне управе и безбедносно-
обавештајног система, као и других субјеката чија делатност доприноси
заштити националних интереса Републике Србије.
ширем смислу, чине га органи законодавне, извршне и судске
власти: Народна скупштина, председник Републике Србије, Савет за
националну безбедност, Влада, судови и тужилаштва.
ужем смислу, чине га: систем одбране, снаге Министарства
унутрашњих послова, безбедносно-обавештајни систем и привремено
формирани органи и координациона тела за поједине кризе.
Најзад, послове националне безбедности обављају и институције
надлежне за образовање, научну делатност и заштиту животне средине,
заштитник грађана, органи јединица локалне самоуправе, субјекти из области
приватног обезбеђења, организације цивилног друштва, медији, правна лица
грађани који доприносе остваривању циљева националне безбедности.
Функционисање националног система безбедности Републике Србије
остварује се уз уважавање начела: уставности и законитости, јединства,
непрекидности, поузданости, професионалности, прилагодљивости,
ефикас-ности, непристрасности и политичке неутралности, као и
отворености за контролу, у складу са законом.
2. НЕКОНВЕНЦИОНАЛНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ

2.1. Народна скупштина
Парламент доноси законе којима се организује и реализује функција
безбедности, односно декларишу и штите друштвене и државне вредности. Реч је
тзв. материјалним законима, којима се оснивају органи, одређује надлежност,
руковођење, контрола рада, права, дужности и одговорност субјеката безбедно-сти;
процесним законима, којима се регулишу питања из области државног и
друштвеног живота, као и остваривање права и дужности грађана која су у вези са
реализацијом послова безбедности и мешовитим законима. Осим тога, парламент
спроводи извесну контролу рада субјеката безбедности.
Републици Србији, носилац уставотворне и законодавне власти је
Народна скупштина, која је истовремено и највише представничко тело.
Надлежна је да: доноси и мења Устав, одлучује о промени државне границе,
расписује републички референдум, потврђује међународне уговоре, одлучује о
рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање, надзире рад служби
безбедности, доноси законе и друге опште акте, усваја стратегију одбране,
усваја буџет и завршни рачун Републике Србије, даје амнестију за кривична
дела, бира и разрешава одређене државне функционере итд.3
Види главу V. Стратегије – Систем националне безбедности.

3
Чланови 98–99 Устава Републике Србије.
НАЦИОНАЛНИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 287
За разматрање и претресање питања из надлежности Народне

скупштине, предлагање аката, као и сагледавања стања вођења политике,
извршавања закона, других прописа и општих аката, те ради утврђивања
чињеница о појединим појавама и догађајима, Народна скупштина образује
стална (одбори) и привремена радна тела (анкетни одбори и комисије).4 Сви
одбори су значајни из неког аспекта националне безбедности. Међу њима
се, свакако, издвајају Одбор за одбрану и унутрашње послове и Одбор за
контролу служби безбедности.
Одбор за одбрану и унутрашње послове има 17 чланова. Он разматра:
предлог закона и другог општег акта из области: војне, радне и материјалне обавезе,
мобилизације, ванредног и ратног стања, статусних и других питања
професионалних припадника Војске Србије, војног школства, међународне
сарадње у области одбране и војне сарадње; одржавања јавног реда и мира,
окупљања грађана; безбедности саобраћаја на путевима; безбедности државне
границе и контроле преласка границе и кретања и боравка у граничном појасу;
боравка странаца; промета и превоза оружја, муниције, експлозивних и других
опасних материја из делокруга министарства надлежног за унутрашње послове;
заштите од пожара; држављанства; јединственог матичног броја грађана;
пребивалишта и боравишта грађана; личне карте; путне исправе; међународне
помоћи и других облика међународне сарадње у области унутрашњих послова,
укључујући и реадмисију; илегалне миграције; азила; затим, друга питања која се
односе на: Војску Србије, одбрану Републике Србије, производњу, промет и превоз
наоружања и војне опреме и упућивање припадника Војске Србије и других снага
одбране у мултинационалне операције ван граница Републике Србије; стратегију
националне безбедности и стратегију одбране; питања у вези
остваривањем парламентарне контроле Војске Србије и одбрамбеног
система; предлог буџета Војске Србије и контролу трошења тих средстава;
извештај Министарства одбране матичном Одбору Народне скупштине;
питања из области јавне и државне безбедности; извештај о раду
Министарства унутрашњих послова о стању безбедности у Републици
Србији и друга питања из области одбране и унутрашњих послова.
Одбор за контролу служби безбедности има 9 чланова и он: надзире
уставност и законитост рада служби безбедности; надзире усклађеност рада
служби безбедности са стратегијом националне безбедности, стратегијом
одбране и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије; надзире
поштовање политичке, идеолошке и интересне неутралности у раду служби
безбедности; надзире законитост примене посебних поступака и мера за тајно
прикупљање података; разматра предлог буџетских средстава потребних за рад
служби безбедности и надзире законитост трошења буџетских и других
средстава за рад; разматра и усваја извештаје о раду служби безбедности;
разматра предлоге закона, других прописа и општих аката из надлежности
служби; покреће иницијативе и подноси предлоге закона из надлежности
служби; разматра предлоге, петиције и представке грађана који су упућени
Пословник Народне скупштине, Службени гласник РС, број 21/2010 (чл. 41–46, 49, 66, 68–82).
Народној скупштини у вези са радом служби безбедности и предлаже мере за

њихово решавање и о томе обавештава подносиоца; утврђује чињенице о
утврђеним незаконитостима или неправилностима у раду служби безбедности
њихових припадника и о томе доноси закључке и извештава Народну
скупштину о својим закључцима и предлозима.
области одбране, Народна скупштина доноси законе, друга општа
акта и остварује цивилну контролу Војске Србије, односно: одлучује о рату и
миру и проглашава ратно и ванредно стање; усваја Стратегију националне
безбедности Републике Србије, Стратегију одбране Републике Србије и
Дугорочни план развоја система одбране Републике Србије; доноси законе о
потврђивању међународних уговора у области одбране и војне сарадње;
прописује мере одступања од људских и мањинских права у ратном и
ванредном стању; усваја годишњи извештај Владе о стању припрема за
одбрану; одлучује о употреби Војске Србије ван граница земље; одлучује о
учешћу особља цивилне заштите и запослених у органима државне управе у
хуманитарним и другим активностима у иностранству; одлучује о висини
средстава за финансирање потреба одбране; разматра остваривање Плана
одбране Републике Србије; надзире рад служби безбедности и обавља друге
послове одређене законом.5
2.2. Председник Републике
Председник Републике6 изражава државно јединство Републике
Србије. У његовој надлежности је да: представља Републику Србију у
земљи и иностранству; указом проглашава законе; предлаже Народној
скупштини кандидата за председника Владе и носиоце одређених функција;
поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу
предлога Владе; прима акредитивна и опозивна писма страних
дипломатских представника; даје помиловања и одликовања и врши и друге
послове одређене Уставом. У складу са законом, командује Војском и
поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.7
погледу одбране земље, председник има овлашћења и дужност да:
Народној скупштини, заједно с Владом, подноси предлог за проглашење ратног
и ванредног стања; даје сагласност на нацрт Стратегијског прегледа одбране
Републике Србије; усваја Доктрину Војске Србије, на основу предлога
министра одбране; наређује спровођење Плана одбране Републике Србије;
утврђује основе мирнодопске и ратне организације Војске Србије; усваја План
мобилизације Војске; наређује спровођење мера приправности, општу и
делимичну мобилизацију; усваја План употребе војске и наређује њену
употребу; одлучује о упућивању припадника војске у мултинационалне
операције, на основу одлуке Народне скупштине; доноси смернице за
Чланови 9 и 11 Закона о одбрани.

Генерално, председник државе представља државу у домаћој и страној јавности. Његова функција и овлашћења зависе
од унутрашњег уређења државе и од тога како је изабран на функцију (председнички, полупредседнички или
парламентарни систем). У савременим државама, он је најчешће носилац извршне функције државне власти.
Види чл. 111–112 Устава Републике Србије.
изградњу оперативне и функционалне способности Војске Србије;

поставља и разрешава начелника Генералштаба Војске Србије; доноси
правила употребе Војске Србије и друга правила којима се уређују
унутрашњи ред и правила службе у Војсци Србије итд. За обављање
наведених послова, председник образује војни кабинет и доноси указе,
директиве, наређења, наредбе, смернице, одлуке, правила и друга акта.
Најзад, добра пракса институције председника Републике је
формирање сталних, повремених и привремених експертских група за
решавање извесних проблема националне безбедности.8
Поступци, одлуке и захтеви председника државе рефлектују се на
безбедност државе и грађана. Тим пре што је један од главних промотера,
иницијатора и реализатора националних интереса, због чега и координира
рад државних органа и пропагира национално и политичко јединство.
2.3. Влада
Влада је носилац извршне власти у Републици Србији. У њеној
надлежности је да: утврђује и води политику; извршава законе и друге опште
акте Народне скупштине; доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања
закона; предлаже Народној скупштини законе и друге опште акте и даје о њима
мишљење кад их поднесе други предлагач; усмерава и усклађује рад органа
државне управе, врши надзор њиховог рада и друге послове одређене Уставом
и законом. Влада је одговорна Народној скупштини за политику Републике
Србије, за извршавање закона и других општих аката скупштине и за рад органа
државне управе.9 Чине је министри који управљају одређеним државним
ресорима, као и министри без портфеља.
Влада такође образује одборе и комисије као своја стална радна тела, и
то: Одбор за односе са иностранством, Одбор за привреду и финансије, Одбор
за јавне службе и Одбор за правни систем и државне органе.10 Иако су сви
значајни за националну безбедност, овом приликом поменућемо само
последњи. Одбор за правни систем и државне органе разматра питања која се
односе на: одбрану; унутрашње послове; уређење правосуђа; поступак пред
државним органима; кривично, прекршајно и привреднопреступно
законодавство; државну управу; територијалну организацију Републике
Србије; територијалну аутономију; локалну самоуправу; међународну правну
помоћ; уређење и начин рада Владе; државне симболе; референдум и изборе за
републичке органе; наслеђивање; статистику; дијаспору; односе са Српском
православном црквом и верским заједницама и остала питања у вези са правним
системом и државним органима.
области одбране земље, Влада има бројне дужности и овлашћења
којима утврђује и води политику одбране, предлаже и извршава прописе
На пример, почетком 2010. године, аутор ове књиге био је члан ad hoc стручне консултативне групе
председника Републике Србије за решавање проблема националне безбедности.
Чланови 122–124 Устава. Упореди са Законом о Влади, Службени гласник РС, бр. 55/2005. са каснијим изменам и
допунама.
Пословник Владе, Службени гласник РС, број 100/2005. са каснијим изменама и допунама.
Народне скупштине који се односе на одбрану.11 С тим у вези, Влада разматра

израђује предлоге аката које доноси председник Републике, односно доноси
подзаконске прописе којима се разрађују акти председника Републике као и
друге акте којима се регулишу бројни послови, мере и активности војне и
цивилне одбране у мирнодопским, ванредним и ратним околностима.
ратном и ванредном стању, Влада спроводи одлуке Народне
скупштине и председника Републике које се односе на: функционисање
државних органа, органа аутономних покрајина, органа јединица локалне
самоуправе, привредних друштава, других правних лица и предузетника на
територији Републике Србије; прелазак државних органа с мирнодопске на
организацију која је утврђена за ратно и ванредно стање и њихово функцио-
нисање према плановима одбране и предузимање мера за извршавање
међународних обавеза у погледу поступања с ратним заробљеницима,
страним држављанима и њиховом имовином.
3. КОНВЕНЦИОНАЛНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ

3.1. Безбедносно-обавештајни систем
Безбедносно-обавештајни систем је укупност обавештајних и
безбедносних служби и других установа државе које су ангажоване да
прикупљају, процењују и дистрибуирају обавештајне податке, као и да
извршавају друге захтеве који им се ставе у надлежност.12
Безбедносно-обавештајни систем Републике Србије чине управљачка
безбедносна тела и службе безбедности.13 Крунско управљачко тело нацио-
налног безбедносно-обавештајног система је Савет за националну безбедност
Републике Србије који разматра питања од значаја за националну безбедност.
Рад служби безбедности оперативно усклађује Биро за координацију рада
служби безбедности, који и извршава закључке Савета.
Службе безбедности су Безбедносно-информативна агенција, као
аутономна организација и Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна
агенција, као органи управе у саставу Министарства одбране. Оне имају статус
правних лица и уважавају извесна начела деловања: службе делују на основу и
оквиру Устава, закона, других прописа и општих аката, Стратегије
националне безбедности, Стратегије одбране и утврђене безбедносно-
обавештајне политике Републике Србије; припадници служби безбедности
су дужни да поступају у складу с Уставом, законом, другим прописима и
општим актима, према правилима струке, непристрасно и политички
неутрално; они не смеју да буду чланови политичких странака.
Чланови 12–13 Закона о одбрани.

Ђорђевић, О.: Основи државне безбедности, стр. 33. Види и – Taylor, S. A.: Uloga obavještajne djelatnosti u nacionalnoj
sigurnosti, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010, str. 284−308.
Безбедносно-обавештајни систем Републике Србије, односно организација, надлежност, усмеравање и
усклађивање рада служби безбедности, као и надзор њиховог рада уређени су Законом о основама уређења
служби безбедности Републике Србије (Службени гласник РС, број 116/2007, чл. 1–4). Њиме се, мимо њега,
забрањује оснивање и рад служби безбедности.
Њихов рад је под демократском цивилном контролом Народне

скупштине, председника Републике, Владе, Савета за националну
безбедност, других државних органа и јавности.
3.1.1. Савет за националну безбедност Републике Србије
Савет за националну безбедност Републике Србије14 обавља послове
задатке из области националне безбедности, тако што: разматра питања
из области одбране, унутрашњих послова и рада служби безбедности;
разматра међусобну сарадњу органа надлежних за одбрану, за унутрашње
послове и служби безбедности и њихову сарадњу с другим надлежним
државним органима, као и сарадњу са органима и службама безбедности
страних држава и међународних организација; предлаже надлежним
државним органима мере за унапређење националне безбедности; разматра
предлоге за унапређење националне безбедности које му упућују органи
надлежни за одбрану, за унутрашње послове, службе безбедности и други
надлежни државни органи; разматра питања из делокруга органа државне
управе, аутономних покрајина, општина, градова и града Београда као и
друга питања од значаја за националну безбедност.
Ово тело усмерава и усклађује рад служби безбедности тако што:
разматра обавештајно-безбедносне процене и доноси закључке којима одређује
приоритете националне безбедности, начине њихове заштите и усмерава
остваривање националних интереса који се спроводе обавештајно-
безбедносном делатношћу; доноси закључке у вези са радом служби
безбедности и Бироа за координацију; доноси закључке којима усмерава и
усклађује рад служби безбедности и којима усмерава сарадњу служби
безбедности са сличним службама страних држава и међународних
организација; доноси закључке којима усклађује делатности државних органа
које су посвећене међународној сарадњи у области националне безбедности и
одбране; прати извршавање сопствених закључака; даје мишљења о
предлозима годишњих и средњорочних планова рада служби безбедности; даје
мишљења Влади о предлозима буџета служби безбедности, прати реализацију
одобрених буџетских средстава и даје мишљење Влади о предлогу за
постављење и разрешење директора служби безбедности. Најзад, стара се о
усаглашеној примени прописа и стандарда за заштиту података о личности, као
и других прописа којима се штите људска права која могу да буду угрожена
разменом информација или другим оперативним радњама.
Састав Савета је мултисекторски. Чине га председник Републике,
председник Владе, министар одбране, министар унутрашњих послова,
министар правде, начелник Генералштаба Војске Србије и директори служби
безбедности. Секретар Савета учествује у његовом раду без права
одлучивања. Он се стара се о извршавању закључака Савета и обавља друге
послове који су одређени Пословником и другим актима Савета. Шеф кабинета
председника Републике је секретар Савета по положају.
Види чл. 5–10 Закона о основама уређења служби безбедности Републике Србије и Одлуку о Савету за
националну безбедност Републике Србије, Влада Републике Србије, 05 Бр.: 02-2866/2007 од 31. маја 2007.
Надлежни државни органи дужни су да, у складу са својим уставним и

законским положајем, сарађују са Саветом у питањима из његове надлежности, а
пре свега, у извршењу његових закључака. У супротном, Савет може да позове
руководиоца државног органа да предузме све мере које су предвиђене законом да
би државни орган успоставио сарадњу са Саветом или извршио његов закључак.
Канцеларија Савета за националну безбедност

и заштиту тајних података
Канцеларију Савета за националну безбедност и заштиту тајних
података оснива Влада Србије за обављање стручних, административних и других
послова за потребе Савета за националну безбедност, а нарочито: послова у вези са
сазивањем и припремањем седница Савета; стручних послова
вези са праћењем спровођења смерница и закључака Савета; послова
административно-техничке подршке Бироу за координацију; чувања и
стављања на увид члановима Савета извештаја и других аката Савета и
других послова по налогу Савета и секретара Савета.15
Овим телом руководи директор Канцеларије Савета, кога поставља и
разрешава Влада, по прибављеном мишљењу Савета за националну безбедност.
Он се поставља на пет година и одговоран је Влади и председнику Владе.
Канцеларија Савета има заменика директора, кога такође поставља Влада, на
предлог директора Канцеларије Савета, на време од пет година.16
Канцеларија Савета за националну безбедност и заштиту тајних података
има одређене надлежности и обавља послове у вези са спровођењем, контролом
примене и надзором спровођења Закона о тајности података.17 С тим у вези,
Канцеларија Савета: поступа по захтевима за издавање сертификата и дозвола за
приступ тајним подацима; обезбеђује примену стандарда и прописа у области
заштите тајних података; стара се о извршавању прихваћених међународних
обавеза и закључених међународних споразума између Републике Србије и других
држава, односно међународних органа и организација у области заштите тајних
података и сарађује са одговарајућим органима страних држава и међународних
организација; израђује и води Централни регистар страних тајних података;
предлаже обрасце безбедносног упитника, препоруке, сертификате и дозволе за
будуће кориснике тајних података; води евиденцију о издатим сертификатима,
односно дозволама; организује обуку корисника тајних података
складу са стандардима и прописима; предлаже Влади план заштите тајних
података за ванредне и хитне случајеве; опозива тајност податка у складу са
законом; после престанка постојања органа јавне власти који немају правног
следбеника, обавља послове заштите тајних података, односно, задужује други
орган јавне власти за чување и коришћење тих података; сарађује са органима
јавне власти у спровођењу закона у оквиру своје надлежности.
Уредба о оснивању Канцеларије Савета за националну безбедност, Службени гласник РС, број 12/2009. Назив овог тела је
после доношења Закона о тајности података (Службени гласник РС, број 104/2009) промењен у Канцеларија Савета за
националну безбедност и заштиту тајних података.
Ови државни службеници на положају не могу да буду чланови политике партије. Директор Канцеларије
Савета подноси Влади годишњи извештај о активностима у оквиру надлежности Канцеларије Савета.
Службени гласник РС, број 104/2009. Види чл. 86–96.
3.1.2. Биро за координацију рада служби безбедности

Биро за координацију рада служби безбедности 18 оперативно усклађује
рад служби безбедности и извршава закључке Савета за које је надлежан. Утврђује
задатке који се извршавају оперативним усклађивањем делатности служби
безбедности, као и служби безбедности и других државних органа, те с тим у вези
координира њихове активности и утврђује начин оперативног усклађивања у
појединим случајевима; оснива мешовите радне групе за оперативне задатке који
се извршавају оперативним усклађивањем делатности
утврђује њихове задатке; анализира резултате оперативног усклађивања
и о томе по потреби, а најмање једном у шест месеци, извештава Савет.
Рад Бироа подробније се уређује Пословником Савета. Ово тело чине
директори служби безбедности и секретар Савета. У његовом раду могу по позиву
да учествују представници Министарства спољних послова, директор полиције и
начелници управа полиције, републички јавни тужилац, директор Управе царина и
руководиоци других државних органа, организација и институција.
3.1.3. Надзор служби безбедности
Надзор рада служби безбедности19 заснива се на начелима:
подређености и одговорности служби безбедности изабраним властима
Републике Србије; политичке, идеолошке и интересне неутралности служби
безбедности; обавезе служби безбедности да информишу јавност о извршавању
задатака; дужности носилаца надзора рада служби безбедности да обавештавају
јавност о резултатима надзора; професионалне одговорности
оперативне самосталности припадника служби безбедности у
извршавању задатака и одговорности руководилаца служби за рад служби.
Народна скупштина обавља надзор рада служби безбедности непосредно
и преко Одбора за контролу служби безбедности, о чијем је мандату било речи. С
тим у вези, директор службе безбедности је дужан да се одазове позиву за седницу
Одбора. Ако је у томе спречен, дужан је да на седницу упути свог заменика,
односно овлашћеног представника. Осим тога, најмање једном у току редовног
заседања Народне скупштине, директор службе безбедности подноси Одбору
извештај о раду службе (редовни извештај). То ће учинити и по потреби или на
захтев Одбора (ванредни извештај).
На захтев Одбора, директор службе безбедности дужан је да члановима
Одбора омогући приступ у просторије службе, дозволи им увид у документацију,
пружи податке и информације о раду службе и одговори на њихова питања у вези
са радом службе (непосредни надзор). Чланови Одбора не могу од служби
безбедности да траже податке о: идентитету садашњих и бивших сарадника службе;
припадницима службе са прикривеним идентитетом; трећим лицима којима би
откривање тих података могло да штети; методама прибављања обавештајних и
безбедносних података; акцијама које су у току; начину примене посебних
поступака и мера; подацима и информацијама које су прибављене разменом са
страним службама и међународним организацијама и тајним
Види чл. 11–14 Закона о основама уређења служби безбедности Републике Србије.
Види чл. 15–21 истог Закона.
подацима и информацијама других државних органа у поседу службе.

Чланови Одбора и лица која учествују у његовом раду дужни су да по
престанку своје функције штите и чувају поверљиве информације до којих
дођу у раду Одбора. У ту сврху потписује се изјава о обавези чувања тајне.
Контрола служби безбедности предвиђа се и посебним законима
којима су оне основане. Тако, поред Народне скупштине, контролу рада
Безбедносно-информативне агенције спроводи и генерални инспектор.20
Такође, надзор и контролу рада Војнобезбедносне агенције и
Војнообавештајне агенције, поред Народне скупштине и Владе, спроводе и
генерални инспектор и унутрашња контрола.
Генерални инспектор надзире примену начела политичке, идеолошке
интересне неутралности у раду агенција и њихових припадника; надзире
законитост примене посебних поступака и мера за тајно прикупљање
података; надзире законитост трошења буџетских и других средстава за рад;
даје мишљење на нацрте закона, других прописа и општих аката из
надлежности агенција; утврђује чињенице о уоченим незаконитостима или
неправилностима у раду агенција и њихових припадника; подноси извештај
министру одбране о резултатима надзора са предлогом мера.21
Унутрашња контрола агенција врши контролу законитости рада и
примене овлашћења њихових припадника. Руководилац унутрашње контроле
је непосредно потчињен директору Агенције, коме редовно подноси извештаје
о раду и о евентуалним злоупотребама и неправилностима у раду Агенције. Он
је дужан да обавести генералног инспектора, а по потреби и надлежни одбор
Народне скупштине, када има сазнања да директор Агенције није отклонио
незаконитост или неправилност у раду коју је утврдила унутрашња контрола.
На захтев унутрашње контроле, а по одлуци директора Агенције, припадник
Агенције је обавезан да се подвргне безбедносној провери, провери
психофизичке способности, провери здравственог стања, полиграфском
тестирању и другим проверама.
Грађанин који сматра да су му појединачним актом или радњом
агенција повређена или ускраћена људска права или слободе, ради заштите
својих права може да се обрати генералном инспектору, односно органима
и институцијама Републике Србије. За штету коју агенције проузрокују
физичким и правним лицима својим незаконитим или неправилним радом
одговара Република Србија.
Службе безбедности обавештавају јавност о свом раду преко
органа којима достављају извештаје, на начин којим се не угрожавају права
грађана, национална безбедност и други интереси Републике Србије. То
могу да чине и непосредно, о појединим безбедносним појавама и
догађајима (јавни надзор).
Овај институт уведен је новим Правилником о организацији и систематизацији радних места у БИА из 2004.
године, ради побољшања унутрашње контроле рада. Са званичног сајта Агенције: www.bia.gov.rs.
Генералног инспектора поставља Влада на период од пет година, на предлог министра одбране, уз мишљење Савета за
националну безбедност. Не може да буде члан политичке странке, нити да обавља другу јавну функцију. За рад је одговоран
министру одбране. О спроведеној контроли најмање једном годишње подноси извештај надлежном одбору Народне
скупштине.
3.1.4. Безбедносно-информативна агенција
3.1.4.1. Делокруг и организација Агенције

Безбедносно-информативна агенција је посебна организација у чијој
су надлежности послови: заштите безбедности Републике Србије и откривање
спречавање делатности усмерених ка подривању или рушењу Уставом
утврђеног поретка, као и послови истраживања, прикупљања, обраде и
процене безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за
безбедност Републике Србије и информисања надлежних државних органа
о тим подацима и други послови у складу са законом.22
Тако, делокруг рада Агенције начелно обухвата:
контраобавештајне послове (прикупљање, анализирање, обрада
и оцењивање података о деловању страних обавештајних служби и
појединих лица, група и организација на територији Републике Србије, које
је усмерено против безбедности земље);
обавештајне послове (деловањем у иностранству и у земљи
прикупљају се, анализирају, обрађују и оцењују подаци политичке,
економске, безбедносне и војне природе, који се односе на стране државе,
политичке, војне и економске савезе и организације, који указују на намере
и могућности тајног угрожавања безбедности Републике Србије) и
друге послове безбедности (сузбијање организованог криминала,
кривичних дела с елементима иностраног, унутрашњег и међународног
тероризма и најтежих кривичних дела против човечности, међународног
права и Уставом утврђеног поретка).23
Деловање Агенције засновано је на начелима уставности,
законитости, поштовања људских права и основних слобода, сразмерности
у примени овлашћења, тајности, субординације, професионализма,
објективности, селективности и рационалности. У обављању послова из
свог делокруга Агенција остварује сарадњу са другим државним органима
и службама, као и са органима, организацијама и службама других држава
и међународних организација, у складу са смерницама Владе и
безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије.
Радом Агенције руководи директор, кога поставља и разрешава Влада.
Организацију Агенције чине регионални огранци, тј. територијални центри (ЦБИА)
и одељења (хоризонтална структура), односно централа и управе у седишту
Агенције (вертикална структура). Конкретније, централу Агенције чине
Kонтраобавештајна управа, Oбавештајна управа, Управа за аналитику, Управа за
технику, Управа за заштиту државних органа, Управа за обезбеђење, Управа за
систем веза и информатику, Управа за кадровске и финансијске послове и Управа
за међународну сарадњу. У саставу Агенције су
Институт безбедности, Образовно-истраживачки центар и Санитет.
Види чл. 1–6, 20–23. Закона о Безбедносно-информативној агенцији, Службени гласник РС, број 42/2002., са
каснијим изменама и допунама.
Са званичног сајта Агенције: www.bia.gov.rs. Слика 20. је преузета са истог сајта.
Слика 20 - Организација Безбедносно-информативне агенције

погледу права, дужности и одговорности из радног односа, на
припаднике Агенције примењују се прописи који важе за раднике МУП-а.
Они не могу да буду чланови политичких стран ака и немају право на
синдикално организовање и штрајк.
Припадник Агенције своје својство доказује службеном легитима-
цијом. Дужан је да послове и задатке који су му одређени извршава у складу
са законом, другим прописом и општим актом, налогом директора, односно
непосредно надређеног руководиоца у Агенцији. Самосталан је у раду, за
шта је лично одговоран. Дужан је да чува податке Агенције који
представљају државну, војну, службену или пословну тајну, методе, мере и
радње које представљају или садрже коју од ових тајни, као и друге податке
чије би саопштавање начинило штету по интересе физичких или правних
лица или за успешан рад Агенције. Ова обавеза прихвата се приликом
пријема на рад, и важи по престанку рада у Агенцији. Од обавезе чувања
тајне може га ослободити директор Агенције.
3.1.4.2. Послови и овлашћења припадника Агенције

обављању послова из своје надлежности Агенција примењује
одговарајуће оперативне методе, мере и радње, као и одговарајућа оперативно-
техничка средства којима се обезбеђује прикупљање података и обавештења.
Њихова примена заснива се на закону и прописима који су донети у складу са
законом, о чему одлучује директор Агенције или лице које он овласти. 24
обављању послова безбедности, припадници Агенције овлашћени су
да од државних и других органа, правних и физичких лица траже и добију
Види чл. 9–16 Закона о Безбедносно-информативној агенцији.

обавештења, податке и стручну помоћ. На то нико не може да буде принуђен, а

њихово ускраћивање мора да буде оправдано разлозима који су утврђени законом.
Агенција обрађује, чува и користи прикупљене информације и
документацију о пословима из своје надлежности, о чему води одговарајуће
евиденције и обезбеђује заштиту њихове тајности.
Одређени припадници Агенције у откривању, праћењу, документо-
вању, спречавању, сузбијању и пресецању делатности организација и лица која
су усмерена ка вршењу организованог криминала и кривичних дела са
елементом иностраности, унутрашњег и међународног тероризма и најтежих
облика кривичних дела против човечности, међународног права и против
Уставом утврђеног поретка и безбедности Републике примењују извесна
овлашћења. Она су утврђена законом и другим прописима које примењују
овлашћена службена лица и радници на одређеним дужностима МУП-а.
Из разлога безбедности Републике Србије, директор Агенције може
својим решењем, на основу претходне одлуке Врховног касационог суда
Србије, да одреди да се према одређеним физичким и правним лицима
предузму мере којима се одступа од начела неповредивости тајне писама и
других средстава општења. Ово у ситуацијама кад разлози хитности то
захтевају, а посебно у случајевима унутрашњег и међународног тероризма.
посебним околностима безбедности Републике Србије, Агенција
може да преузме и непосредно обави послове који су у надлежности МУП-
а. Одлуку о томе споразумно доносе директор Агенције и министар
унутрашњих послова. Припадници Агенције ће ове послове обављати под
условима, на начин и у складу са прописима које примењују овлашћена
службена лица и радници на одређеним дужностима МУП-а.
3.1.5. Војне службе безбедности
Безбедноснo-обавештајне послове од значаја за одбрану обављају
Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција. Као органи
управе у саставу Министарства одбране, агенције су део јединственог
безбедносно-обавештајног система Републике Србије.25
Агенције имају статус правног лица. Самосталне су у обављању
послова и политички, идеолошки и интересно су неутралне. Међусобно
сарађују и размењују податке, али сарађују и размењују податке и са
надлежним органима, организацијама, службама и телима Републике
Србије, као и са службама безбедности других држава и међународних
организација. Агенције редовно, а по потреби и на захтев, достављају
извештаје, информације и процене од значаја за одбрану председнику
Републике, министру одбране и начелнику Генералштаба Војске Србије.26
Радом Агенција руководе директори који за свој рад одговарају
министру одбране. Они имају заменике, који за свој рад одговарају директору.
Надлежност, послови, задаци, овлашћења, надзор и контрола Војнобезбедносне агенције и
Војнообавештајне агенције, сарадња и друга питања од значаја за њихов рад уређени су Законом о
Војнобезбедноснoj агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени гласник РС, број 88/2009.
Право на обавештење и увид у податке не односи се на поменуте податке чији се увид ускраћује и
члановима надлежног Одбора Народне скупштине који врше надзор рада служби безбедности.
Директоре Агенција и њихове заменике поставља и разрешава председник

Републике указом на предлог министра одбране, ако је реч о
професионалном војном лицу, односно Влада на предлог министра одбране,
у складу са законом којим се уређује положај државних службеника. Они се
постављају на период од пет година и не могу да буду чланови политичких
странака, нити да обављају другу јавну функцију.
Припадници Агенција су професионални припадници Војске Србије,
државни службеници и намештеници. Они су дужни да извршавају налоге
директора Агенције или непосредно претпостављеног и да га извештавају о свом
раду. У обављању службених дужности су самостални, лично су одговорни за
незаконито поступање и не смеју да изражавају и заступају своја политичка
уверења. Припадници Агенција који у свом раду примењују овлашћења прописана
законом су овлашћена службена лица. Њихов статус, као и обим овлашћења,
прописује министар одбране. Они имају службену легитимацију са значком, док
остали припадници Агенција имају само службену легитимацију. Припадник
Агенције је дужан да и после престанка рада у Агенцији штити тајност службених
података и докумената којима је имао приступ, тајност идентитета припадника
Агенције, лица са којима је успостављена тајна сарадња, као и других извора
података и начина прикупљања података.
Осим Агенција, у Министарству одбране постоје још три обавештајне
компоненте. То су војна изасланства, Војна полиција и Управа за обавештајно-
извиђачке послове, специјална и електронска дејства (тзв. Ј–2).
Војна изасланства су војна представништва наше земље у другим
државама.
Војна полиција спречавајући и сузбијајући извршење кривичних
дела против Војске и од стране припадника Војске, долази и до
обавештајних информација и података.
Управа за обавештајно-извиђачке послове, специјална и електронска
дејства обавља следеће послове: планирање, организовање, руковођење и кон-
трола реализовања обавештајно-извиђачких и специјалних задатака, као и елек-
тронских и противелектронских дејстава у Војсци; израда системских докумената,
планирање, организовање, руковођење и реализација обавештајног обезбеђења
Војске; прикупљање и обрада података добијених извиђањем; израда и дистри-
буција обавештајних информација заинтересованим корисницима; планирање и
организовање обавештајне и контраобавештајне обуке у Генералштабу и коман-
дама, јединицама и установама Војске; обука, борбена готовост, планирање разво-
ја извиђачких и јединица за електронско извиђање и противелектронска дејстава.
Најзад, одговорна је и за планирање, организовање и координацију рада с Војно-
обавештајном агенцијом и сродним службама.
3.1.5.1. Војнобезбедносна агенција

Војнобезбедносна агенција је надлежна за безбедносну и
контраобаве-штајну заштиту Министарства одбране и Војске Србије и
обавља опште-безбедносне, контраобавештајне и остале послове и
задатке од значаја за одбрану Републике Србије.
оквиру општебезбедносних послова, Војнобезбедносна агенција у

Министарству одбране и Војсци Србије: врши процену безбедносних ризика који
могу да угрозе њихово функционисање; планира, организује и контролише
безбедносну заштиту снага, објеката и средстава; планира, организује и
контролише мере безбедности у реализацији задатака, послова и активности;
примењује и контролише примену мера заштите тајности података; врши
безбедносне провере; издаје безбедносне сертификате (дозволе и одобрења); врши
послове из области индустријске безбедности; врши послове безбедности
информационих система и рачунарских мрежа, система веза и криптозаштите;
учествује у безбедносној заштити других субјеката система одбране; обавља друге
општебезбедносне послове и задатке.
Слика 21 - Организација Војнобезбедносне агенције27

Даље, у оквиру контраобавештајних послова и задатака,
Војнобезбедносна агенција: открива, прати и онемогућава обавештајно
деловање, субверзивне и друге активности страних држава, страних
организација, група или лица усмерених против Министарства одбране и
Војске Србије; открива, прати и онемогућава унутрашњи и међународни
тероризам, екстремизам и друге облике организованог насиља усмерених
против Министарства одбране и Војске Србије; открива, истражује и
документује кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике
Србије, кривична дела против човечности и других добара заштићених
међународним правом, кривична дела организованог криминала, кривично
дело прање новца, као и кривична дела корупције (злоупотреба службеног
положаја, трговина утицајем, примање мита и давање мита) и ако нису резултат
деловања организоване криминалне групе, унутар Министарства одбране и
Војске Србије; открива, истражује и документује кривична дела
Митровић, М., Милутиновић, М. С.: Информатор о систему одбране Републике Србије, Институт за
стратегијска истраживања Министарства одбране Републике Србије и ОЕБС, Београд, 2011, стр. 56.
одавање пословне тајне од интереса за одбрану, неовлашћеног приступа

заштићеном рачунару, рачунарској мрежи и електронској обради података,
одавање службене тајне и одавање војне тајне;28 планира, организује и
спроводи контраобавештајну заштиту Министарства одбране и Војске Србије
контраобавештајну заштиту њихових тајних података; прикупља,
анализира, обрађује и процењује контраобавештајне податке из своје
надлежности и обавља и друге контраобавештајне послове и задатке.
Најзад, у оквиру тзв. осталих послова и задатака Војнобезбедносна
агенција: планира, организује и спроводи унутрашњу контролу рада припадника
Агенције; планира школовање и организује специјалистичке курсеве и центре за
обуку својих припадника, врши научна истраживања, формира архиве и објављује
сопствена издања; сарађује и размењује податке са службама, организацијама и
институцијама које се баве пословима безбедности, као и са безбедносним
службама других земаља; обрађује, проверава, сређује, процењује и штити
прикупљене податке и информације од неовлашћеног откривања, давања, мењања,
коришћења, губитка или уништавања; обезбеђује и штити своје снаге, припаднике
и објекте од противправних радњи и претњи; штити опрему и средства која користи
у раду од неовлашћеног приступа; обавља безбедносну проверу кандидата за
пријем у радни однос у Министарство одбране и на службу у Војску Србије, као и
других лица која су од значаја за обављање послова из њене надлежности у сарадњи
са Безбедносно-информативном агенцијом и полицијом; планира опремање и врши
набавку ствари за своје потребе и обавља и друге послове из своје надлежности.
3.1.5.2. Војнообавештајна агенција

Војнообавештајна агенција је надлежна за обављање обавештајних
послова од значаја за одбрану који се односе на прикупљање, анализу, процену,
заштиту и достављање података и информација о потенцијалним и реалним
опасностима, активностима, плановима или намерама страних држава и њихових
оружаних снага, међународних организација, група и појединаца. Реч је о подацима
и информацијама које су војног, војно-политичког, војно-економског карактера и о
другим подацима и информацијама које се односе на појаве пролиферације
наоружања и војне опреме и претње тероризмом, а усмерене су према систему
одбране Републике Србије.
погледу послова и задатака, у оквиру своје надлежности Војно-
обавештајна агенција: прикупља и проверава податке и информације, обрађује их,
анализира, процењује и доставља надлежним органима; сарађује и размењује
информације и податке са службама, организацијама и институцијама Републике
Србије које се баве безбедносно-обавештајним пословима, као и са службама
других земаља и организација у складу са утврђеном безбедносно-обавештајном
политиком, међународним уговорима и преузетим обавезама; чува прикупљене
Ако су прве четири од наведених група активности усмерене према Министарству одбране и Војсци Србије, а од
стране лица која нису њихови припадници, Агенција своје активности и мере на плану њиховог откривања, праћења
и онемогућавања, односно истраживања и документовања предузима уз обавезну сарадњу са Безбедносно-
информативном агенцијом или полицијом, са којима заједно утврђује начин даљег поступања.
податке и информације у складу са законом, подзаконским актима и штити их од

неовлашћеног откривања, давања, коришћења, губитка или уништавања; планира,
организује и спроводи безбедносну заштиту својих активности, лица, објеката и
докумената; организује безбедносну заштиту објеката Министарства одбране и
Војске Србије у иностранству и лица која су од стране Министарства одбране и
Војске Србије службено упућена у иностранство; штити опрему и средства која
користи у раду од неовлашћеног приступа; прибавља, развија и користи
информационе системе, системе веза и системе за пренос података, као и средства
за заштиту информација; организује обуку припадника Агенције, организује
специјалистичке курсеве, врши истраживања, формира архиве и објављује
сопствена издања; планира, организује и спроводи унутрашњу контролу рада
припадника Агенције; захтева од надлежних служби безбедности безбедносне
провере правних и физичких лица када је то неопходно за обављање послова из
надлежности Агенције; планира опремање и врши набавку ствари за своје потребе
и обавља друге послове из своје надлежности.
Слика 22 - Организација Војнообавештајне агенције29
3.1.5.3. Овлашћења војних служби безбедности

Оперативци Војнобезбедносне агенције, генерално, имају две групе
овлашћења: прикупљање података и овлашћења у откривању, истраживању
и документовању кривичних дела.
оквиру својих надлежности, Војнобезбедносна агенција је
овлашћена да прикупља податке:
из јавних извора,
од физичких и правних лица,
од државних органа, организација и служби, као и од ималаца
јавних овлашћења и
применом посебних поступака и метода.
Од физичких лица Агенција прикупља податке само уз њихов
претходни пристанак. Државни органи, организације и службе, органи
аутономних покрајина, јединице локалне самоуправе, организације које
врше јавна овлашћења, Војска Србије и правна лица дужни су да
овлашћеним службеним лицима Агенције омогуће увид у регистре, збирке
података, електронске базе података и другу службену документацију.30
Митровић, М., Милутиновић, М. С.: Исто, стр. 57.
Ово се не односи на службе безбедности и полицију, са којима се размена података врши у складу са законима
којима су уређене службе безбедности и полиција.
оквиру своје надлежности, Агенција је овлашћена да тајно прикупља

податке применом посебних поступака и мера. То се чини превасходно у
превентивне сврхе, када подаци не могу да се прикупе на други начин или је њихово
прикупљање у вези са несразмерним ризиком по живот и здравље људи
имовину, односно са несразмерним трошковима. Увек ће се применити
мера којом се мање задире у Уставом зајемчена људска права и слободе.
Посебни поступци и мере тајног прикупљања података су: тајна сарадња
са физичким лицима; оперативни продор у организације, групе и институције; тајно
прибављање и откуп докумената и предмета; тајни увид у евиденције личних и са
њима повезаних података; тајно праћење и надзор лица на отвореном простору и
јавним местима уз коришћење техничких средстава; тајни електронски надзор
телекомуникација и информационих система ради прикупљања података о
телекомуникационом саобраћају и локацији корисника, без увида у њихов садржај;
тајно снимање и документовање разговора на отвореном и у затвореном простору
уз коришћење техничких средстава; тајни надзор садржине писама и других
средстава комуницирања, укључујући и тајни надзор садржаја телекомуникација и
информационих система; тајни надзор и снимање унутрашњости објеката,
затворених простора и предмета.31
Ако прикупљени подаци указују на припремање или извршење
кривичног дела за које се гони по службеној дужности, Агенција о основама
сумње обавештава надлежно јавно тужилаштво.
Поштанска, телеграфска и друга јавна предузећа, привредна друштва и
лица регистрована за послове телекомуникационих оператора, друге начине
преношења информација и послове доставе поштанских пошиљки дужни су да
обезбеде услове и да омогуће Агенцији примену мера тајног прикупљања података
и извршења посебних поступака и мера. Агенција има право на добијање
информација од телекомуникационих оператора о корисницима њихових услуга,
обављеној комуникацији, локацији са које се обавља и других података од значаја
за резултате примене посебних поступака и мера. Овлашћено службено лице
Агенције има приступ свим местима ради инсталирања уређаја за примену
посебних поступака и мера, у складу са налогом надлежног суда.
Ако безбедносни разлози то захтевају, Војнобезбедносна агенција може да:
користи податке, документа и средства која служе за прикривање идентитета
Агенције, идентитета њених припадника и физичких лица са којима је
успостављена тајна сарадња; користи пословне и стамбене просторије, као и друге
непокретности у својини Републике Србије; предузима и мере прикривања својине
над стварима и правним лицима, као и саме сврхе прикупљања података; уз
накнаду, тајно користи услуге физичких и правних лица; оснива правна лица и да
уређује њихов рад на начин који их не доводи у везу са Агенцијом.
Првих шест од наведених посебних поступака и мера предузимају се на основу налога директора Војнобезбедносне
агенције или лица коje он овласти; остали се предузимају на основу писаног и образложеног налога Врховног
касационог суда. Када разлози хитности то захтевају, а посебно у случајевима унутрашњег и међународног
тероризма, директор Агенције може да наложи почетак њихове примене уз претходно прибављену сагласност
надлежног судије. Уколико би неку од последњих 5 мера требало применити и према физичким лицима која нису
припадници Министарства одбране, Агенција је дужна да о томе одмах обавести Безбедносно-информативну
агенцију или полицију, са којом заједно утврђује начин даљег поступања.
откривању, истраживању и документовању кривичних дела: против

уставног уређења и безбедности Републике Србије, против човечности и других
добара заштићених међународним правом, организованог криминала, прања новца,
корупције (злоупотреба службеног положаја, трговина утицајем, примање мита и
давање мита) и ако нису резултат деловања организоване криминалне групе, унутар
Министарства одбране и Војске Србије; одавање пословне тајне од интереса за
одбрану, неовлашћеног приступа заштићеном рачунару, рачунарској мрежи и
електронској обради података, одавање службене тајне и одавање војне тајне, као и
поменута кривична дела која сузбија заједно са Безбедносно-информативном
агенцијом и полицијом, овлашћено службено лице Војнобезбедносне агенције има
следећа овлашћења: провера и утврђивање идентитета лица и идентификација
предмета; позивање; тражење обавештења; привремено одузимање предмета;
преглед простора, објеката и документације и противтерористички преглед;
опсервирање; прикупљање, обрада и коришћење личних података; полиграфско
тестирање; овлашћења полиције за вршење мера надзора и снимања телефонских и
других разговора или комуникација другим техничким средствима и оптичка
снимања лица и предузимање других мера и радњи, у складу са законом којим се
уређује кривични поступак.32
оквиру својих надлежности, Војнообавештајна агенција је
овлашћена да прикупља податке:
из јавних извора;
од физичких и правних лица;
разменом података са другим службама безбедности и
применом посебних поступака и мера.
Посебни поступци и мере за тајно прикупљање података су: тајна
сарадња са физичким и правним лицима ради прикупљања података и
информација из њене надлежности; тајно прибављање и откуп докумената и
предмета; оперативни продор у организације, институције и групе;
предузимање мера на прикривању идентитета и својине; оснивање правних
лица и уређење њиховог рада на начин који их не доводи у везу са Агенцијом;
прикривено коришћење имовине и услуга физичких и правних лица уз накнаду;
коришћење посебних докумената и средстава којима се штити Агенција, њени
припадници, просторије и средства. Предузимају се на основу налога директора
Војнообавештајне агенције или лица које он овласти.
Обе Агенције су овлашћене да установљавају и воде збирке и регистре
података из своје надлежности, који представљају тајне податке. Уколико дођу
посед података и информација из надлежности других служби
безбедности, дужне су да им те податке доставе.
Уколико би ова овлашћења требало применити према лицима која нису припадници Војске Србије и
запослени у Министарству одбране, Агенција о томе одмах обавештава Безбедносно-информативну
агенцију или полицију, са којима заједно утврђује начин даљег поступања.
Слика 23 - Организација Министарства унутрашњих послова Републике Србије33

Најзад, одређени припадници Агенција имају и тзв. посебна
овлашћења: овлашћено службено лице Војнобезбедносне агенције има
право и дужност да држи, носи и употребљава ватрено оружје у оквиру
прописаних надлежности; овлашћена службена лица обе агенције имају
право да користе средства за осматрање, снимање, навигацију и везу, као и
да се послуже саобраћајним средством и средством везе правног или
физичког лица; најзад, државни органи Републике Србије и правна лица
имају обавезу да овлашћеним службеним лицима обе агенције пруже
неопходну помоћ ради извршења задатака из њихове надлежности.
Види – Субошић, Д.: Организација и послови полиције, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2010.
3.2. Сектор унутрашњих послова

Послови безбедности, познатији као унутрашњи послови, у
надлежности су Министарства унутрашњих послова. Овај ресор значајан је за
несметано остваривање слобода и права грађана, права организација и
безбедности грађана и државе. Организација субјекта који се традиционално
стара о тзв. унутрашњој безбедности државе и грађана је сложена.
На челу Министарства је министар, коме у раду асистирају државни
секретар, помоћници министра, кабинет министра и секретаријат
Министарства на чијем је челу секретар Министарства.
Структуру Министарства чини пет великих целина: Дирекција
полиције, Сектор за аналитику, телекомуникационе и информационе
технологије, Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова,
Сектор унутрашње контроле и Сектор за ванредне ситуације.
Најзад, треба нагласити и то да у оквиру Министарства надлежног
за унутрашње послове поједине организационе јединице обављају
обавештајно-безбедносне послове – тзв. обавештајне компоненте МУП-а
(нпр., у оквиру Управе криминалистичке полиције, Граничне полиције,
Жандармерије, Специјалне антитерористичке јединице итд.).
3.2.1. Дирекција полиције
Дирекција полиције обавља законом утврђене полицијске и друге послове,
пружа подршку владавини права у демократском друштву и одговорна је за
безбедност. Обављањем полицијских послова полиција свима пружа заштиту права
и слобода. При том, полиција поједина права и слободе може да ограничи, али само
под условима и на начин који је утврђен Уставом и законом. 34
саставу Дирекције полиције су организационе јединице у седишту,
полицијска управа за град Београд, подручне полицијске управе и полицијске
станице. За обављање полицијских послова у седишту Дирекције полиције образују
се управе, у седишту полицијске управе за град Београд образују се управе и
полицијске станице у општинама, у седишту подручне полицијске управе образују
се одељења, а ван седишта – полицијске станице у општинама. Организационе
јединице у седишту образују се тако да су по линијском принципу радно повезане
са одговарајућим организационим јединицама и пословима подручних полицијских
управа и станица или тако да послове из свог делокруга обављају на читавом
подручју на којем је надлежно Министарство.
Дирекцијом полиције руководи директор полиције,
организационим јединицама у седишту и подручним полицијским управама
руководе начелници управа, а полицијским станицама – командири.
Ангажовање специјалних јединица полиције за посебне безбедносне
задатке могуће је уз претходно одобрење министра.
оквиру Дирекције полиције функционише више управа: Управа
криминалистичке полиције, Управа полиције, Управа за обезбеђење, Јединица
Због значаја за безбедност грађана и државе, организација и функција полиције регулисани су посебним
Законом о полицији, Службени гласник РС, број 101/2005 (види чл. 1, 20, 21, 4, 191).
за заштиту учесника у кривичном поступку, Управа саобраћајне полиције,

Управа граничне полиције, Управа за управне послове, Оперативни центар,
затим више специјалних јединица: Жандармерија, Специјална
антитерористи-чка јединица, Противтерористичка јединица и
Хеликоптерска јединица, као и Преговарачки тим МУП-а.
Дирекција полиције на територији Републике прати и анализира стање
безбедности, а нарочито појаве које погодују настајању и развоју криминала;
усклађује, усмерава и контролише рад подручних полицијских управа;
непосредно учествује у обављању одређених сложенијих послова из делокруга
подручних полицијских управа; обезбеђује спровођење међународних уговора
о полицијској сарадњи и других међународних аката за које је надлежна;
организује и спроводи криминалистичка вештачења; ствара потребне услове за
одржавање и подизање оспособљености и спремности полиције за деловање у
ванредним условима; у полицијским пословима доприноси безбедносно-
полицијској и наставно-научној активности.
Полицијске послове обављају полицијски службеници, односно
униформисани и неуниформисани запослени који примењују полицијска
овлашћења (овлашћенa службена лица) и запослени на посебним или одређеним
дужностима чији су послови у непосредној вези са полицијским пословима. Реч је
о пословима противпожарне заштите, издавања оружја, посебне регистрације и
издавање дозвола, издавања и евиденције поверљивих идентификационих
докумената, кривичних евиденција и других посебних евиденција, као и друге
послове који имају безбедносни и поверљиви карактер.
Министарство унутрашњих послова може да образује и помоћну полицију
за извршавање полицијских задатака у случајевима када треба надокнадити
ангажовање великог броја полицијских службеника за извршавање задатака
високог безбедносног ризика; у природним и другим несрећама; за обезбеђивање
државне границе; у другим случајевима кад је теже угрожена унутрашња
безбедност и у случајевима ванредног или ратног стања.
Надлежност, послови и овлашћења полиције

Полиција предузима мере из надлежности Министарства
унутрашњих послова ради остваривања јавне безбедности.35 Осим тога,
предузима и хитне мере које су неопходне за отклањање непосредне
опасности за људе и имовину, кад не могу да их правовремено предузму
други надлежни органи. Пружа и помоћ органима државне управе,
органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, правним и
физичким лицима у случају опште опасности изазване природним
непогодама, епидемијама или другим облицима угрожавања. Најзад, ако се
при извршењу аката државних органа и правних лица са јавним
овлашћењима основано очекује отпор, полиција ће им, на њихов писани
захтев, пружањем помоћи омогућити спровођење извршења (асистенција).
Види чл. 2–3, 10–13, 32–33, 6, 19, 187, 30–31, 35–38 Закона о полицији.
Конкретније, полицијски послови су:

безбедносна заштита живота, права, слобода и личног
интегритета лица, као и подршка владавини права;
безбедносна заштита имовине;
спречавање, откривање и расветљавање кривичних дела,
прекршаја и других деликата, други видови супротстављања криминалу и
отклањање његових организованих и других облика;
откривање и хватање извршилаца кривичних дела и прекршаја и
других лица за којима се трага и њихово привођење надлежним органима;
одржавање јавног реда, пружање помоћи у случају опасности и
пружање друге безбедносне помоћи онима којима је неопходна;
регулисање, контрола, пружање помоћи и надзор у саобраћају на
путевима;
обезбеђивање одређених јавних скупова, личности, органа,
објеката и простора;
надзор и обезбеђивање државне границе, контрола прелажења
државне границе, спровођење режима у граничном појасу и утврђивање и
решавање граничних инцидената и других повреда државне границе;
извршавање задатака утврђених прописима о странцима;
извршавање других задатака утврђених законом и подзаконским
актима.
Полицијски послови обављају се с циљем и тако да се сваком обезбеди
једнака заштита безбедности, права и слобода, примени закон и подржи
владавина права. Обављање полицијских послова заснива се на начелима
професионализма, сарадње, законитости у раду и сразмерности у примени
полицијских овлашћења, као и на принципу супсидијарности. У обављању
полицијских послова могу да се примењују само мере и средства принуде који
су предвиђени законом и којима се најпрофесионалнији резултат постиже без
непотребних штетних последица или губљења времена.
Ради обављања полицијских послова, Министарство овлашћеним
службеним лицима издаје службену значку и службену легитимацију, а
полицијским службеницима службену легитимацију. Овлашћено службено
лице има право и дужност да носи службено оружје и муницију, а полицијски
службеник може да носи оружје ако је то одређено у службеној легитимацији.
Ради остваривања безбедности људи и имовине, полиција у
предузимању мера сарађује са органима територијалне аутономије и
локалне самоуправе. Истовремено, полиција сарађује и са другим органима
и установама, невладиним и другим организацијама, мањинским и другим
организованим групама и самоорганизованим појединцима ради развијања
партнерства у спречавању или откривању деликата и њихових учинилаца и
остваривања других безбедносних циљева.
Министарство унутрашњих послова остварује и међународну сарадњу,
и то на нивоу министара, одређених представника министарстава и организује
међународну сарадњу за потребе полиције. На оперативном нивоу полиција
сарађује са иностраним и међународним полицијским службама, у
складу са међународним уговорима и принципом узајамности.36 На захтев

међународних организација или на основу међудржавних споразума чија је
Република Србија чланица или потписница, полиција може у иностранству
да учествује у извршавању полицијских или других мирнодопских задатака.
О томе одлучује Влада, на предлог министра.
Најзад, посебно је значајна сарадња полиције и Безбедносно-
информативне агенције. Министар и директор Агенције, на основу закона
којима се уређује надлежност ових субјеката безбедности, споразумно утврђују
обавезне облике и начин остваривања сарадње у питањима од интереса за
безбедност људи и имовине, односно за безбедност и уставни поредак
Републике Србије. Сарадња се нарочито односи на: међусобно обавештавање,
размену података и сазнања од значаја за извршавање задатака из надлежности
Министарства, односно Агенције; пружање непосредне физичке, стручне,
техничке и друге међусобне помоћи и предузимање заједничких мера и
активности од интереса за једновремену заштиту и остваривање безбедности
људи и имовине и безбедности Републике Србије.
обављању полицијских послова овлашћена службена лица имају
полицијска овлашћења која су утврђена Законом о полицији и другим законима,
то: упозорење и наређење; провера и утврђивање идентитета лица и
идентификација предмета; позивање; довођење; задржавање лица и привремено
ограничење слободе кретања; тражење обавештења; привремено одузимање
предмета; преглед простора, објеката и документације и против-терористички
преглед; заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава;
обезбеђење и преглед места догађаја; употреба туђег саобраћајног средства и
средства везе; пријем пријава о учињеном кривичном делу; јавно расписивање
награде; снимање на јавним местима; полиграфско тестирање; полицијско опсе-
рвирање; трагање за лицима и предметима; заштита жртава кривичних дела и
других лица; прикупљање, обрада и коришћење личних података; мере циљане
потраге; употреба средстава принуде.37
Приликом примене полицијских овлашћења, овлашћено службено лице
поступа у складу са законом и другим прописом и поштује стандарде постављене
Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, Основним
принципима Уједињених нација о употреби силе и ватреног оружја од стране
службених лица која спроводе закон, Европским кодексом полицијске етике и
другим међународним актима који се односе на полицију.
3.2.2. Контрола рада полиције и информисање о њеном раду
Полиција подлеже спољашњој и унутрашњој контроли, а дужна је
и да информише јавност о својим активностима.38
С тим у вези, полиција може да, на утврђени начин, размењује податке и обавештења, предузима заједнички утврђене мере
против тероризма, организованог криминала, илегалних миграција и других облика међународног криминала и нарушавања
безбедности границе, као и да обавља одређене полицијске послове у иностранству, у сарадњи са полицијама других држава.
Средства принуде обухватају примену: физичке снаге, службене палице, средстава за везивање, специјалних
возила, службених паса, службених коња, средстава за запречавање, уређаја за избацивање млазева воде,
хемијских средстава, посебних врста оружја и експлозивних средстава и ватреног оружја.
Види чл. 170–174, 180, 5 и 9 Закона о полицији.
Спољашњу контролу рада полиције врше Народна скупштина,

Влада, надлежни правосудни органи, органи државне управе надлежни за
одређене послове надзора и други законом овлашћени органи и тела. Ови
субјекти имају овлашћења да приступе одговарајућим информацијама,
контактирају са надлежним полицијским службеницима, да добију
одговоре на питања и друга законом утврђена права.
Унутрашњу контролу рада полиције спроводи Сектор унутрашње
контроле полиције. Њиме руководи начелник Сектора унутрашње контроле
који редовно и периодично подноси министру извештаје о раду Сектора.
Осим законитости, у фокусу контроле рада полиције су поштовање и
заштита људских права при извршавању полицијских задатака и примени
полицијских овлашћења. Поступа на основу предлога, притужби и
представки физичких и правних лица, поводом писаних обраћања
припадника полиције и по сопственој иницијативи, односно на основу
прикупљених обавештења и других сазнања.
Овај Сектор чини Биро Сектора унутрашње контроле и Управа за
послове унутрашње контроле полиције која има три одељења: Одељење за
криминалистичко-оперативне послове (Одсек за тајни звучни и оптички
надзор осумњиченог и Одсек за криминалистичко-оперативне послове),
Одељење за превентивно поступање, рад по представкама и аналитичко-
информатичке послове (Одсек за превентивно поступање и рад по
представкама и Одсек за аналитичко-информатичке послове) и Одељење за
координацију рада Центара са регионалним центрима у Београду, Новом
Саду, Нишу и Крагујевцу.
Њен основни циљ је супротстављање свим незаконитостима и непро-
фесионалним поступцима полицијских службеника, односно деполитизација,
декриминализација, децентрализација и демилитаризација полиције. Стога
свако има право да Министарству поднесе притужбу против полицијског
службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом
полицијског службеника повређена права или слободе.
Полиција је дужна да објективно информише јавност о својим
активностима, не откривајући поверљиве информације, као и да непосредно
информише појединце и правна лица о питањима из свог делокруга за чије
решавање постоји њихов основан интерес. Министар унутрашњих послова
једанпут годишње, а по захтеву Народне скупштине или указаној потреби и
чешће, Народној скупштини подноси извештај о раду Министарства и стању
безбедности у Републици Србији, а Одбору за одбрану и унутрашње послове,
на његов захтев, и извештаје о питањима из његовог делокруга.
3.3. Сектор спољне политике

Спољна политика је функција државе којом релевантни државни
органи настоје да остваре предност државе у односу на друге субјекте
међународног права и међународних односа, односно да контролишу развој
догађаја и унапреде лични положај у конкретној интересној међународној
ситуацији. У ширем смислу, то је и „потфункција“ националне,

међународне и глобалне безбедности у којој учествују национални,
међународни и недржавни актери.
Циљ спољне политике је унапређење односа с другим државама и
институцијама међународних интеграција и стицање дугорочне повољне
позиције у међународној политичкој, војној, обавештајној, економској,
информационој, културној и другим сферама, ради омогућавања што
несметанијег достизања и унапређења националних, савезничких или
универзалних вредности и интереса. У том смислу, држава може да буде
активна, тј. да предузима конкретне мере и поступке и пасивна, тј. да се
уздржава се од активних потеза, при чему крајњи резултат у обе ситуације
може да буде прогресиван или регресиван по сопствене, туђе или
међународне вредности и интересе.
Такође, реализација националних интереса може да буде
непосредна, када држава ангажује сопствене спољнополитичке капацитете
и посредна, када се с тим циљем ангажују друга држава, савези држава или
међународне организације. Мотиви посредника су различити, од личних
интереса, преко традиционално пријатељских односа, до тежњи ка
стабилности и безбедности одређених међународних региона.
Осим тога, спољна политика може да буде отворена, када се јасно
промовишу национални интереси и стављају до знања средства која ће се
употребити како би се они реализовали и закулисна, када се остварење
националних интереса крије иза спољнополитичких потеза који се наводно
предузимају с неким другим циљем. Најзад, може да буде и кооперативна
(конструктивна) и конфликтна (деструктивна).
Спољну политику утврђује Влада Републике Србије, а спроводи је
Министарство спољних послова и други органи државне управе.39
Стратегија националне безбедности Републике Србије спољну политику
препознаје као једну од компоненти политике националне безбедности.40
3.3.1. Министарство спољних послова
Министарство спољних послова координира спољнополитичким и
другим међународним активностима државних органа. У оквиру своје
надлежности обавља бројне послове, а између осталог: представља Републику
Србију у односима са другим државама, међународним организацијама,
међународним судовима и другим међународним институцијама, као и са
њиховим представништвима у Републици Србији; штити интересе Републике
Србије, њених држављана и правних лица у иностранству; предлаже Влади
спољну политику, успостављање и прекид дипломатских односа и званичне
представнике Републике Србије у иностранству; учествује у припремама за
учешће представника Републике Србије на међународним преговорима и
Област спољних (иностраних) послова Републике Србије уређена је Законом о спољним пословима,
Службени гласник РС, број 116/2007 (види чл. 1–5).
Приоритетни циљеви спољне политике у заштити интереса Републике Србије јесу: истрајавање у дипломатским напорима да
одбрани свој уставни поредак, убрзање процеса европских интеграција и развој добросуседских односа и регионалне сарадње
на западном Балкану. Види главу IV. Стратегије – Политика националне безбедности.
конференцијама; анализира међународни положај Републике Србије,

спољнополитичке аспекте одбране и националне безбедности; анализира и
предвиђа развој регионалних и глобалних односа и појава, нарочито у области
спољне политике, безбедности, међународног јавног и приватног права,
економије, екологије, просвете и културе и стања људских права; прикупља и
анализира информације страних медија које се односе на Републику Србију;
даје мишљење и припрема нацрте прописа из области спољних послова; тумачи
међународно право; предлаже Влади Стратегију развоја спољних послова и
спољне политике; припрема документацију, информације и анализе из области
спољне политике; учествује у преговорима, закључивању и потврђивању
међународних уговора и прати њихову примену; спроводи информативну
делатност у иностранству о националној политици; унапређује поштовање
људских и мањинских права исељеника, лица српског порекла и држављана
Републике Србије у иностранству; учествује у разграничењу са суседним
државама, израђује и чува документацију о државној граници; подстиче
научноистраживачки рад у области спољне политике и међународних односа;
обавља послове безбедности Министарства, дипломатско-конзуларних
представништава и запослених; у сарадњи са другим надлежним органима
обезбеђује учешће у међународним мисијама.41
3.3.2. Представничке и безбедносно-обавештајне компоненте
спољне политике
За потребе реализовања спољне политике, наша земља оснива одређена
представничка тела или именује појединце. Реч је о дипломатско-конзуларним
представништвима, културно-информативном центру, специјалној мисији,
специјалном изасланику и амбасадору на нерезиденцијалној основи. 42
Дипломатско-конзуларна представништва су сталне дипломатске
мисије и конзуларна представништва. Сталне дипломатске мисије су
амбасаде које се оснивају у другим државама и сталне мисије које се
оснивају при међународним организацијама. Врше репрезентативну и
спољнополитичку функцију на бази међународних уговора и дипломатске
праксе, као и конзуларну функцију.
Конзуларна представништва могу да буду основана у рангу генералних
конзулата, конзулата, вицеконзулата и конзуларних агенција, у зависности од
обима билатералних односа, економске сарадње и бројности дијаспоре. Врше
конзуларну функцију предвиђену међународним уговорима и дипломатско-
конзуларном праксом. Уколико у страној држави нема амбасаде Републике Србије
или она није у могућности да обавља своје дужности, конзуларно представништво
може да преузме одређене дипломатске функције.
Министарство спољних послова тесно сарађује са Народном скупштином тако што је обавештава о
најзначајнијим спољно-политичким активностима и другим релевантним питањима. Министар подноси
надлежном одбору Народне скупштине извештај о раду свог министарства, најмање два пута годишње. Пре
одласка на дипломатску дужност, амбасадори Републике Србије обављају разговор у Одбору за спољне
послове Народне скупштине. Чланови 28 и 30 Закона о спољним пословима.
Види чл. 7–12, 16–17 и 28–30 истог Закона.
Ради заштите интереса Републике Србије и њених држављана и

правних лица у државама у којима нема дипломатско-конзуларно
представништво, Република Србија може да закључи међународни уговор са
трећом државом која ће те интересе штитити посредством свог дипломатско-
конзуларног представништва, у складу са међународним правом и
дипломатском праксом. Истовремено, Република Србија може да закључи
међународни уговор о заштити интереса трећих држава и њихових грађана у
иностранству од стране дипломатско-конзуларних представништава.
Културно-информативни центар обавља послове јавне дипломатије из
делокруга Министарства надлежног за спољне послове и других органа државне
управе из области културе, с циљем повећања угледа Републике Србије.
Специјална мисија представља Републику Србију у страној држави,
односно при међународној организацији ради извршења посебних задатака.
Такође, министар за спољне послове може да именује свог специјалног
изасланика који привремено борави у страној држави или при међународној
организацији ради извршења посебних задатака.
Амбасадор на нерезиденцијалној основи може да буде акредитован у
једној или у више држава у којима Република Србија нема дипломатско-
конзуларна представништва.
структурама спољне политике постоје и извесне безбедносно-
обавештајне компоненте, и то: Одељење безбедности под надлежношћу
Генералног секретара Министарства спољних послова и Сектор за безбедносну
политику у оквиру којег функционишу Одељење за НАТО и Програм за мир,
Одељење за заједничку безбедносну и одбрамбену политику
безбедносне изазове и Одсек за контролу наоружања и војну сарадњу.43
3.4. Систем царинске безбедности
Систем царинске безбедности чине царински органи који спроводе
царински надзор и царинску контролу промета робе преко државне границе, с
циљем: заштите економских, фискалних и финансијских интереса Републике
Србије; заштите Републике Србије од незаконите и илегалне трговине; безбед-
ности и заштите људи и животне средине и олакшавања међународне трговине.44
Царински органи (Управа царина, царинарница и овлашћени царински
службеник) су државни органи Републике Србије који, контролишући
међународни промет робе, штите општу безбедност у ланцу трговине.
Царински надзор је скуп општих мера и радњи спровођења царинских
других прописа у односу на извесну робу, укључујући мере за обезбеђење
истоветности робе од приспећа на царинско подручје до окончања царинског
Законом о службама безбедности СРЈ (чл. 12–16, Службени лист СРЈ, број 37/2002. са каснијим изменама и допунама), биле
су предвиђене две безбедносно-обавештајне службе у оквиру Министарства надлежног за иностране послове. Реч је о Служби
за истраживање и документацију (СИД, спољна обавештајна служба) и Служби безбедности (СБ, служба за безбедносну,
противприслушну и контраобавештајну заштиту објеката и запослених). После најновијих законских промена, оне се не
сматрају делом безбедносно-обавештајног система Републике Србије.
Царински закон, Службени гласник РС, број 73/2003 (види, чл. 259–260, 262, 275–276). Ступањем на снагу
Царинског закона (Службени гласник РС, број 18/2010 – види чл. 2, чл. 5, став 1, т. 3, 11–12, 310) престао је
да важи Царински закон из 2003. године, осим његових чл. 252–329.
поступка (праћење и чување царинске робе, узимање узорака, проспеката,

фотографија или других података), стављање царинских обележја и оверу
прописаних докумената.
Царинска контрола обухвата радње, као што су преглед робе,
узимање узорака, контрола постојања и аутентичности документације,
преглед књиговодствених и других докумената, преглед превозних
средстава, преглед пртљага и друге робе коју лице носи са собом или на
себи и спровођење службених провера и сличних радњи, ради обезбеђивања
правилне примене царинских и других прописа.
Припадници царинских органа у вршењу службене дужности имају
одређена овлашћења, носе службене значке и могу да носе и употребе ватрено
оружје као и припадници полиције. Овлашћени царински службеник може, у
примени одредаба Царинског закона или других прописа који се односе на увоз,
извоз или транзит робе, да: до доласка овлашћеног службеног лица
Министарства унутрашњих послова привремено задржи лице за које постоје
основи сумње да је извршило кривично дело прописано Царинским законом;
прегледа пословне просторије, објекте, предмете, превозна средства, докуме-
нтацију, робу и лица, привремено одузме робу и средства којима је почињена
повреда прописа од лица за које постоје основи сумње да је свесно учествовало
у увозу, намеравало да извезе робу или је учествовало у увозу робе у
супротности са Царинским законом и другим прописима, и да спроводи
накнадне контроле увозних и извозних послова; остварује сарадњу
размењује информације са надлежним државним органима, јавним или
приватним организацијама; размењује информације о увозу, извозу или
транзиту робе са страним царинским администрацијама; врши испитивање
у име других царинских администрација, у случајевима када су почеле
кривично испитивање или су дошле до сазнања у вези са царинским
прекршајем, да прикупља и располаже информацијама потребним за вођење
поступка; предузима посебне радње ради откривања и спречавања
царинских прекршаја, привредних преступа и кривичних дела.
Ради обављања службених задатака, Управа царина може да
користи специјалну техничку опрему, службена возила опремљена
светлосним и звучним сигналима и посебно обучене животиње, а може да
затражи и помоћ органа унутрашњих послова и Војске Србије.
Директор и овлашћени линијски руководилац дужни су да
надлежном државном тужиоцу пријаве кривична дела која се гоне по
службеној дужности.
3.5. Правосудни систем
Правосудни систем Републике Србије чине судови и тужилаштва.
Органи за извршење кривичних санкција, који су у саставу Министарства
надлежног за правду, свакако су у функцији националне безбедности. Њихово
оснивање, организација, надлежност, уређење и састав дефинишу се законом.
Судска власт је јединствена на територији Републике Србије.

Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава,
закона и других општих аката, општеприхваћених правила међународног
права и потврђених међународних уговора. Расправљање пред судом је
јавно и може да се ограничи само у складу с Уставом.
Судска власт у Републици Србији припада судовима опште и
посебне надлежности. Не могу се оснивати привремени, преки или
ванредни судови. Врховни касациони суд је највиши суд у Републици
Србији, са седиштем у Београду.45
Јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони учиниоце
кривичних и других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности
законитости. Своју функцију врши на основу Устава, закона, потврђеног
међународног уговора и прописа донетог на основу закона. Његов рад је
такође независтан.46
Републичко јавно тужилаштво је највише јавно тужилаштво у
Републици Србији. Његову надлежност у оквиру права и дужности Републике
Србије спроводи републички јавни тужилац. Функцију јавног тужилаштва
врши јавни тужилац. Њега замењује заменик јавног тужиоца. Јавног тужиоца
заменике јавног тужиоца бира Народна скупштина, на предлог Владе.47
Органи надлежни за извршење кривичних санкција извршавају
кривичне санкције које је суд изрекао носиоцима угрожавања безбедности,
због штете коју су нанели или су могли нанети вредностима и интересима
који уживају кривичноправну заштиту. Због њиховог значаја за
безбедност48, сматрају се конвенционалним субјектима безбедности.
Иако функционише независно од правосудног система, осврнућемо се и на
Уставни суд. То је самосталан и независан државни орган који штити уставност и
законитост, људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне,
извршне и општеобавезујуће. Уставни суд одлучује о: сагласности закона и других
општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и
потврђеним међународним уговорима; сагласности потврђених међународних
уговора са Уставом; сагласности других општих аката са законом; сагласности
статута и општих аката аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе са
Уставом и законом; сагласности општих аката организација којима су поверена
јавна овлашћења, политичких странака, синдиката, удружења грађана и
колективних уговора са Уставом и законом; забрани рада политичке странке,
синдикалне организације или удружења грађана. Организација и рад Уставног суда
прецизира се посебним законом.49
Види чл. 142–143 Устава и Закон о уређењу судова, Службени гласник РС, број 116/2008, са
каснијим изменам и допунама.
Види – Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник РС, број 116/2008, са каснијим изменам и допунама.
Републички јавни тужилац одговоран је за рад јавног тужилаштва и за свој рад Народној скупштини. Јавни тужиоци
одговарају за рад јавног тужилаштва и за свој рад републичком јавном тужиоцу и Народној скупштини, а нижи јавни
тужиоци и непосредно вишем јавном тужиоцу. Заменици јавног тужиоца одговарају за свој рад јавном тужиоцу. Види
чл. 156–160 Устава.
Значај се огледа у заштити референтних вредности сталним надзором носилаца угрожавања
безбедности и наношењем „патњи“ због њихових недела, као и ресоцијализацијом ради њихове
реинтеграције у свакодневне друштвене токове после издржане казне.
Види чл. 166–167 Устава и Закон о Уставном суду, Службени гласник РС, број 109/2007.
3.6. Инспекцијски органи

Инспекцијски органи су специјализовани органи државне управе који врше
инспекцијски надзор спровођења одређених закона, подзаконских прописа и
општих аката и спровођења управних и других мера и радњи субјеката и
институција које подлежу управном надзору. Посредством инспекција држава
штити своје природне ресурсе, здравствену безбедност становништва и одржава
равнотежу на пољу финансија, на тржишту капитала, робе, услуга и рада,
безбедности саобраћаја, комуналне и граничне безбедности итд.
Инспекције се формирају законима којима се регулише одређена
област јавне делатности или службе. Организоване су у оквиру одређених
државних ресора, односно министарства и управа, и то:
министарство надлежно за послове правосуђа (управна инспекција);
министарство надлежно за финансије (буџетска, пореска инспекција);
министарство надлежно за просвету и спорт (просветна инспекција);
министарство надлежно за саобраћај (инспекције друмског,
железничког и речног саобраћаја); министарство надлежно за
економију (тржишна инспекција);
министарство надлежно за пољопривреду, шумарство и водопривреду
(пољопривредна, шумарска, водопривредна и рибарска инспекција);
министарство надлежно за туризам (туристичка инспекција);
министарство надлежно за заштиту животне средине
(урбанистичка, грађевинска, еколошка инспекција);
министарство надлежно за здравствену заштиту (санитарна,
здравствена, ветеринарска инспекција);
министарство надлежно за рад и социјална питања (инспекција
рада, заштите на раду);
на нивоу локалне самоуправе, постоје разне инспекције –
грађевинска, комунална, за путеве, друмски саобраћај и друге.50
Обављањем редовних послова и задатака, неке инспекције директно
доприносе заштити безбедности грађана и државе (нпр., фитосанитарна и
ветеринарска инспекција у оквиру система безбедности државне границе).
Друге пак током инспекцијског надзора могу да дођу до обавештајних
информација о неком носиоцу или облику угрожавања безбедности. Том
приликом га непосредно санкционишу или против њега подносе пријаву за
извршени прекршај, привредни преступ или кривично дело.51
3.7. Систем безбедности државне границе
3.7.1. Нови концепт безбедности државне границе
Граница Републике Србије је традиционално обезбеђивана војним
методама (стационарним и мобилним граничним војним пунктовима и
Наведено према – Савић, А.: Национална безбедност, стр. 34–35.

Кумулативни ефекат „ситнијих преступа“ по националну безбедност често је деструктивнији од
последица неких „озбиљнијих“ безбедносних претњи, па ни улога инспекцијских служби у заштити
националне безбедности није занемарива.
патролама), док је контрола прелажења државне границе (кретања људи и

промета робе и услуга) била у надлежности полиције, царинских и
инспекцијских органа. Међутим, унапређење безбедности у региону,
поуздано партнерство и интерес придруживања Европској унији, између
осталог, захтевају и редефинисање модела безбедности државне границе по
високим стандардима контроле спољних граница Европске уније.52
Актуелни проблеми националне и међународне безбедности, као и
амбиције Републике Србије ка учлањењу у Европску унију, захтевали су
напуштање традиционалног милитаристичког модела обезбеђења границе у
корист новог – концепта интегрисаног управљања државном границом од
стране више субјеката безбедности.53
Интегрисано управљање границом по стандардима Европске уније
подразумева отвореност граница за трговину и кретање лица, уз потпуно
поштовање људских права и слобода и затворености граница за све криминалне
друге активности које угрожавају стабилност у региону. Пре свега, реч је о
међународном организованом криминалу и међународном тероризму, од
којих се национална безбедност штити управо на државним границама.
Значи, послови безбедности државне границе морају се усмерити ка
сумњивим лицима, транспортним средствима и роби. То подразумева провере на
граничним прелазима и спречавање њиховог неконтролисаног уласка у земљу,
укључујући и питања азила и поступања према ухапшеним особама без докумената
у складу с међународним правом. Затим, ту су и послови у вези са разним видовима
повреда безбедности граница, укључујући спречавање кријумчарења робе, дрога,
оружја и лица, спречавање илегалних миграција и трговине људима, спречавање и
отклањање опасности од уношења болести које су заразне за људе, животиње и
биљке, појачана контрола појава које су повезане са међународним тероризмом,
заштита субјеката безбедности државне границе од појава ометања итд. Њихово
спречавање и сузбијање захтевају широк спектар мера и строге механизме
контроле.54
контексту наведених обавеза, Република Србија је извршила
реформу националних механизама заштите државне границе, граничне
контроле, обезбеђења државне границе и кретања и боравка странаца.55
Стандарди „европског модела“ безбедности државне границе дефинисани су, пре свега, Смерницама Европске
Комисије за интегрисано управљање границама за државе Западног Балкана, Шенгенским каталогом, Шенген
правним тековинама, као и потписаним међународним конвенцијама из области заштите људских права, права
азиланата и избеглица. Детаљније, у – Европско право за пограничну полицију, Westfal–Štopa, Либек, 2003.
Реформа концепта безбедности државне границе Републике Србије започета је конципирањем Националне стратегије
руковођења службама за обезбеђење и контролу прелажења државне границе Републике Србије (Одлука о
образовању Комисије за припрему и организацију Националне стратегије руковођења службама за обезбеђење и
контролу прелажења државне границе Републике Србије, Службени гласник РС, број 113/2004), Националне
стратегије за приступање Србије Европској унији (Влада Републике Србије, Канцеларија Владе Републике Србије за
придруживање Европској унији, Београд, јун 2005.) и Стратегије интегрисаног управљања границом у Републици
Србији (Влада Републике Србије, 05 број 28-402/2006. од 26. јануара 2006. године).
Европска унија је пренела контролу интерног кретања робе и лица са граничних прелаза на службе које делују на
територији сваке од држава-чланица. То значи да проблеме управљања границама треба решавати не само на
граници, већ и на целој територији земље, при чему је улога централних власти од посебног значаја.
Глобални и европски токови транснационалног организованог криминала и других претњи нису заобишли ни територију
Србије. Стање се није радикално променило ни пријемом наших суседа у Европску унију. Иако се очекивало да ће нас највећи
део „траса међународног криминала“ заобићи на путу ка коначној дестинацији јер су уласком у Мађарску, Бугарску или
Румунију већ на територији Европске уније, то се није догодило. То, као и амбиције
Заштита државне границе обухвата контролу прелажења државне

границе и обезбеђење државне границе с циљем: обезбеђења
неповредивости државне границе; спречавања и откривања кажњивих дела
и њихових извршилаца; заштите живота и здравља људи и животне средине
и спречавања илегалне миграције.
Гранична контрола је контрола лица и путних исправа, контрола
превозног средства и контрола ствари која се врши на подручју граничног
прелаза у вези са намераваним преласком државне границе или непосредно по
преласку државне границе и друга контрола промета лица, робе, услуга,
превозних средстава, животиња и биља преко државне границе.
Обезбеђење државне границе обухвата скуп мера, радњи и овлашћења
који се предузимају уз државну границу, на делу државне границе између
граничних прелаза и на граничним прелазима после редовног радног времена,
циљем спречавања недозвољеног прелажења државне границе и заштите
њене неповредивости.
3.7.2. Субјекти безбедности државне границе
Интегрисано управљање државном границом спроводе тзв. главне
граничне службе (Гранична полиција Министарства унутрашњих послова,
Управа царина Министарства надлежног за финансије и Ветеринарска и
Фитoсанитарна инспекција министарства надлежног за послове пољопри-
вреде, шумарства и водопривреде) и други државни органи који им пружају
системску подршку.
Гранична полиција је надлежна за послове контроле прелажења и
обезбеђења државне границе; сузбијања прекограничног криминала – посебно
илегалних миграција, трговине људима, кријумчарења опојних дрога, оружја,
забрањених супстанци и коришћења лажних и фалсификованих путних исправа;
криминалистичко-обавештајне послове прикупљања и анализе података о
прекограничном криминалу; откривања, праћења кретања и лишавања слободе
међународних извршилаца кривичних дела и терориста; контроле кретања и
боравка странаца; признавања азила; нормативно-правне послове; контроле
законитости у раду подручних организационих јединица; логистике итд.
Царина спроводи мере царинског надзора и контроле над царинском
робом; спроводи царински поступак; врши обрачун и наплату царине, других
увозних дажбина, пореза на додату вредност и акцизе за робу која се увози;
спроводи превентивну и накнадну царинску контролу; открива царинске
прекршаје и кривична дела; води првостепени и другостепени управни
поступак; врши девизно-валутну контролу уношења и изношења динарских и
девизних средстава у промету са иностранством; контролише уношење,
изношење и транзит робе за коју су прописане посебне мере ради сигурности,
заштите здравља људи и животне средине, заштићених биљних и живо-
пријема у Европску унију, условили су да се у у последњем кварталу 2008. године донесу Закон о заштити државне
границе (Службени гласник РС, број 97/2008, види чл. 1, 24, 48–49) којим се уређују организација и функција
националног система безбедности државне границе и Закон о странцима (Службени гласник РС, број 97/2008) којим
се уређују услови за улазак, кретање и боравак странаца и надлежност и послови органа државне управе Републике
Србије у вези са уласком, кретањем и боравком странаца на територији наше земље.
тињских врста, отпада, националног блага које има историјску, уметничку

или археолошку вредност, заштите прaва интелектуалне својине и друго;
обрађује или статистички прати податке о увозу и извозу и обавља итд.
Ветеринарска инспекција (Управа за ветерину) обавља послове
државне управе и стручне послове управљања системом заштите здравља и
добробити животиња, безбедности и квалитета хране животињског порекла
и хране за животиње и заштите здравља људи. Обавља послове
ветеринарско-санитарне контроле на граничним прелазима, у увозу,
транзиту и извозу животиња, производа животињског порекла, хране
животињског порекла, хране за животиње, ветеринарских лекова и
медицинских средстава и пратећих предмета итд.
Фитосанитарна инспекција (Управа за заштиту биља) обавља послове
државне управе и стручне послове управљања фитосанитарним системом
Републике Србије; процене ризика од уноса, појаве и ширења штетних организама;
развоја система брзог упозоравања о ризицима и претњама; контроле и прегледа
биља, биљних производа, средстава за заштиту
исхрану биља при увозу и извозу као и у транзиту са претоваром; надзора
производње, промета и коришћења семена, садног материјала, средстава за
заштиту и исхрану биља итд.
Системску подршку главним граничним службама, у оквирима својих
надлежности, пружа више државних органа, и то: министарство надлежно за
спољне послове, министарство надлежно за људска и мањинска права,
министарство у чијој су надлежност капиталне инвестиције, министарство
надлежно за државну управу и локалну самоуправу, министарство правде,
министарства надлежна за рад, запошљавање и социјалну политику,
Канцеларија Владе Републике Србије за придруживање Европској унији,
Републички завод за статистику, Републички завод за информатику и интернет
и Директорат цивилног ваздухопловства Србије.
Најзад, европски концепт безбедности државне границе
подразумева три стуба сарадње граничних служби:
сарадњу унутар појединих служби, и то различитих административних
нивоа, од седишта министарства до јединица ангажованих на граници и сарадњу
између појединих граничних прелаза или контролних станица унутар земље;
сарадњу између различитих служби, што обухвата координирано
деловање и усклађен рад граничних служби према јасно дефинисаним
надлежностима и процедурама, као и интеграцију информационих система
који покривају безбедност граница и
међународну сарадњу која се одвија као: локална сарадња граничних
служби с обе стране границе; билатерална сарадња суседних држава по питању
решавања статуса граничних прелаза, координације пограничних патрола,
формирања заједничких патрола, отварања заједничких канцеларија за везу и
размену информација, решавања проблема инфраструктуре и могућег стварања
заједничких механизама контроле; мултилатерална сарадња, усмерена ка
управљању границама разменом информација, с тим што се може проширити и
на заједничку, оперативну сарадњу и на формирање заједничких истражних

тимова, што доприноси делотворнијем спречавању пограничног криминала.56
3.8. Систем супротстављања организованом криминалу
и другим посебно тешким кривичним делима
Овај хоризонтални подсистем националне безбедности чине
субјекти из сектора унутрашњих послова, правосудног и безбедносно-
обавештајног система који су специјализовани да спречавају и сузбијају
кривична дела из области организованог криминала, корупције и друга
посебно тешка кривична дела и да пружају неопходну заштиту жртвама и
сведоцима ових кривичних дела.57 У његовој надлежности је сузбијање:
кривичних дела организованог криминала58;
кривичних дела против уставног уређења и безбедности Републике
Србије (Убиство представника највиших државних органа, Оружана побуна
Тероризам);
кривичних дела против службене дужности (Злоупотреба службеног
положаја, Трговина утицајем, Примање мита и Давање мита), када је окривљени,
односно лице којем се даје мито службено или одговорно лице које врши јавну
функцију на основу избора, именовања или постављења од стране Народне
скупштине, Владе, Високог савета судства или Државног већа тужилаца;
кривичног дела Злоупотреба службеног положаја, када вредност
прибављене имовинске користи прелази износ од двеста милиона динара;
кривичних дела Међународни тероризам и Финансирање тероризма;
кривичног дела Прање новца, ако имовина која је предмет прања новца
потиче из претходно наведених кривичних дела (изузев кривичних дела
против уставног уређења и безбедности Републике Србије) и
кривичних дела против државних органа (појединих облика Спречавања
службеног лица у вршењу службене радње и Напада на службено лице у вршењу
службене дужности) и кривичних дела против правосуђа (поједи-них облика
кривичних дела Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела, Давање лажног
исказа, Спречавање и ометање доказивања, Ометање правде, Повреда тајности
поступка и Бекство и омогућавање бекства лица лишеног сло-боде), ако су
извршена у вези са свим претходно наведеним кривичним делима. 59
56
Обављање послова безбедности државне границе и сарадња граничних служби умногоме је
условљено дефинисаношћу и географским обележјима тзв. зелене (копнене) границе и плаве (на
пловним рекама) границе, као и врстама и бројем граничних прелаза.
57
Формално је институционализован Законом о организацији и надлежности државних органа у
сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела. Овај Закон
донет је 2009. године (Службени гласник РС, број 72/2009) Законом о изменама и допунама Закона о
организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала (Службени
гласник РС, број 42/2002, 27/2003, 39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004, 45/2005 и 61/2005).
58
Организовани криминал је вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или
њених припадника. Под организованом криминалном групом подразумева се група од три или више
лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних
дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или
непосредно, финансијске или друге користи (чл. 3 овог закона).
Поменути законски пропис допуњују и разрађују Законик о кривичном поступку (Службени лист СРЈ, број 70/2001 са
каснијим изменама и допунама), Закон о јавном тужилаштву, Закон о уређењу судова, Закон о полицији, Закон о Безбедносно-
информативној агенцији, Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије и Закон о
Овај подсистем националне безбедности чини више субјеката. Служба

за борбу против организованог криминала има доминантну улогу у сузбијању
различитих видова организованог криминала.60 У обезбеђењу релевантних
доказа непосредно сарађује и поступа по инструкцијама Тужилаштва за
организовани криминал. На захтев Службе или Тужиоца за организовани
криминал, сви државни органи и организације имају обавезу да: без одлагања
омогуће употребу свих техничких средстава којима располажу; обезбеде
благовремено одазивање сваког свог припадника, односно запосленог,
укључујући и старешине органа и организација, ради давања обавештења и
саслушања у својству осумњиченог или сведока, и без одлагања предају служби
сваки писмени или други доказ који поседују, или на други уподобљени начин
саопште информације које могу да помогну у расветљавању кривичних дела
организованог криминала. Служба сарађује са осталим организационим
јединицама МУП-а, са Безбедносно-информативном агенцијом, Војно-безбед-
носном агенцијом и другим службама у земљи у чијој је надлежности
откривање, праћење, документовање, спречавање, сузбијање и пресецање
делатности организованог криминала.
Безбедносно-информативна агенција формира посебне
организационе јединице за обављање послова безбедности у вези са
откривањем, праћењем, документовањем, спречавањем, сузбијањем и
пресецањем делатности организација и лица усмерених ка вршењу
организованог криминала и кривичних дела с елементом иностраности... у
чему примењују овлашћења утврђена законом и другим прописима које
примењују овлашћена службена лица и радници на одређеним дужностима
Министарства надлежног за унутрашње послове, у складу са прописима о
унутрашњим пословима.61
Војнобезбедносна агенција открива, истражује и документује...
кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије,
кривична дела против човечности и других добара заштићених
међународним правом, кривична дела организованог криминала, кривично
дело прање новца, као и кривична дела корупције (злоупотреба службеног
положаја, трговина утицајем, примање мита и давање мита) и ако нису
резултат деловања организоване криминалне групе, унутар Министарства
одбране и Војске Србије.62
службама безбедности Савезне Републике Југославије, Царински закон, Кривични законик Републике
Србије, Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица
(Службени гласник РС, број 85/2005), Закон о програму заштите учесника у кривичном поступку (Службени
гласник РС, број 85/2005), Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против
високотехнолошког криминала (Службени гласник РС, број 61/2005), Закон о одузимању имовине
проистекле из кривичног дела (Службени гласник РС, број 97/2008), Закон о извршењу казне затвора за
кривична дела организованог криминала (Службени гласник РС, број 72/2009) и други прописи.
Крајем 2001. године, у седишту Министарства унутрашњих послова и у подручним полицијским управама
формиране су специјализоване јединице за супротстављање организованом криминалу. Реч је о Управи
(УБПОК), касније Служби за борбу против организованог криминала (СБПОК) која је припојена Управи
криминалистичке полиције. Она је наследница Поскока – специјализоване радне групе Управе
криминалистичке полиције која је систематизовала оперативне податке о идентификованим криминалним
групама које делују на подручју Србије, њиховим незаконитим делатностима, вођама и члановима.
Члан 12 Закона о Безбедносно-информативној агенцији.
Члан 6, ст. 2, т. 3 Закона о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији.

Закоником о кривичном поступку предвиђа се и да, осим органа

унутрашњих послова, мере за откривање и доказивање кривичних дела
организованог криминала и других посебно тешких кривичних дела може да
предузима и Безбедносно-информативна агенција и Војно-безбедносна
агенција (надзор и снимање телефонских и других разговора или комуникација,
пружање симулованих пословних услуга и пружање симулованих правних
послова, аутоматско рачунарско претраживање личних
других података и прикривени иследник; меру контролисане испоруке
спроводи орган унутрашњих послова или други надлежни орган који
одреди надлежни тужилац, што могу да буду и БИА и ВБА).
За кривична дела из области организованог криминала кривично
гоњење је у надлежности Тужилаштва за организовани криминал (тзв.
специјалног тужилаштва). На његовом челу је Тужилац за организовани
криминал (тзв. специјални тужилац), који координира рад Службе за
сузбијање организованог криминала и осталих државних органа у
преткривичном и кривичном поступку. Реч је о тужилаштву посебне
надлежности, за територију Републике Србије.63
Тужилац за организовани криминал има овлашћења да лиши
слободе све носиоце јавно-правних функција, укључујући председника
Републике, премијера и народног посланика, као и све пословне људе и
појединце без изузетка и ограничења. Такође је овлашћен да захтева од било
ког државног органа или организације да свог запосленог привремено упути
на рад у Тужилаштво за организовани криминал. Ради успешног извршења
задатака, специјално тужилаштво има на располагању неопходну
документацију МУП-а, БИА-е и других државних органа који у раду могу
да имају додира са сузбијањем организованог криминала.
Суђење за кривична дела организованог криминала у надлежности
је Посебних одељења надлежних судова, тзв. специјалног суда. Реч је о
Посебном одељењу Вишег суда и Посебном одељењу Апелационог суда.
Посебно одељење Вишег суда у Београду је стварно и месно надлежно за
вођење кривичних поступака за кривична дела организованог криминала, и
то као првостепени суд, док је за одлучивање у другом степену надлежно
Посебно одељење Апелационог суда у Београду. Сукоб надлежности између
редовних судова решава Врховни касациони суд.
Потреба унапређења безбедности притвореника којима се ставља на
терет извршење кривичних дела организованог криминала, као и њихове
неопходне изолације и обезбеђење присуства, у надлежности је Посебне
притворске јединице при Окружном затвору у Београду.
За извршење изречене казне затвора за кривична дела из области
организованог криминала, али и за кривична дела Тероризам и Међународни
тероризам, затим за кривична дела против човечности и других добара
заштићених међународним правом чије је сузбијање у надлежности
националног система за сузбијање ратних злочина, за тешка кршења
Види: Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник РС, број 116/2008, са каснијим изменама и допунама.
међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1.

јануара 1991. године која су наведена у Статуту Међународног кривичног суда за
бившу Југославију и за кривично дело Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног
дела, ако је извршено у вези са последње две наведене групе кривичних дела
образује се Посебно одељење за издржавање казне затвора за кривична дела
организованог криминала у казнено-поправном заводу затвореног типа са посебним
обезбеђењем, у оквиру којег постоји и Специјална затворска болница. Ови субјекти
основани су у оквиру Управе за извршење заводских санкција, министарства
надлежног за правосуђе.64
Законом о програму заштите учесника у кривичном поступку
дефинишу се смернице заштите осумњичених, окривљених, сведока
сарадника, сведока, оштећених, вештака и стручних лица, као и блиских
лица за које учесник у кривичном поступку захтева укључење у Програм
заштите. Он обухвата скуп мера чијом се применом штите живот, здравље,
физички интегритет, слобода или имовина заштићеног лица пре, у току или
после правноснажног окончања кривичног поступка. Спроводи се ако су
учесници у кривичном поступку и блиска лица услед давања исказа или
обавештења значајних за доказивање у кривичном поступку изложена
опасности по живот, здравље, физички интегритет, слободу или имовину, а
без тог исказа или обавештења било би знатно отежано или немогуће
доказивање у кривичним поступцима за кривична дела против уставног
уређења и безбедности Републике Србије, против човечности и других
добара заштићених међународним правом и организованог криминала.
Одлуку о укључењу (на предлог надлежног јавног тужиоца, истражног
судије или председника већа), продужењу, обустави и престанку Програма
заштите доноси Комисија за спровођење Програма заштите.65 Програм
заштите спроводи Јединица за заштиту – специјализована јединица
Министарства унутрашњих послова. У оквиру Програма заштите примењују се
мере: физичке заштите личности и имовине; промене пребивалишта или
премештања у другу заводску установу; прикривања идентитета и података о
власништву; промене идентитета и психолошке и правне помоћи, као и извесне
економске и социјалне помоћи.
Најзад, Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног
дела дефинисани су органи надлежни за откривање, одузимање и
управљање имовином проистеклом из кривичног дела (међу којима су и она
из области организованог криминала, против привреде и против
човечности и других добара заштићених међународним правом). То су
јавни тужилац, суд и два новоформирана органа:
Организациона јединица надлежна за финансијску истрагу, као
специјализована јединица Министарства унутрашњих послова која открива
Види: Закон о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала.

Њу чине један члан из реда судија Врховног касационог суда Србије кога именује председник Врховног
касационог суда Србије, један члан из реда заменика републичког јавног тужиоца и руководилац Јединице за
заштиту као члан Комисије по положају.
имовину проистеклу из кривичног дела, по службеној дужности или по

налогу јавног тужиоца и суда и
Дирекција за управљање одузетом имовином, као орган у саставу
Министарства правде који послове управљања, складиштења и располагања
имовином стеченом кривичним делима и из јемстава, послове процене и
евидентирања имовине, пружања међународне правне помоћи и друге
послове врши по службеној дужности или по налогу јавног тужиоца и суда.
Сви државни органи дужни су да сарађују са ова два субјекта.
3.9. Систем супротстављања високотехнолошком криминалу
Овај подсистем националне безбедности конципиран је поменутим
Законом о организацији и надлежности државних органа за борбу против
високотехнолошког криминала. Њиме се уређује образовање, организација,
надлежност и овлашћења посебних организационих јединица државних
органа ради откривања, кривичног гоњења и суђења за кривична дела
високотехнолошког криминала.
Под високотехнолошким криминалом подразумева се вршење
кривичних дела код којих се као објекат или средство извршења кривичних
дела јављају рачунари, рачунарски системи, рачунарске мреже, рачунарски
подаци, као и њихови производи у материјалном или електронском
(рачунарски програми и ауторска дела) облику, и то:
кривична дела против безбедности рачунарских података која су
инкриминисана Кривичним закоником (оштећење рачунарских података и
програма, рачунарска саботажа, прављење и уношење рачунарских вируса,
рачунарска превара, неовлашћени приступ заштићеном рачунару, рачунарској
мрежи и електронској обради података, спречавање и ограничавање приступа
јавној рачунарској мрежи, неовлашћено коришћење рачунара или рачунарске
мреже, прављење, набављање и давање другом средстaва за извршење
кривичних дела против безбедности рачунарских података);
кривична дела против интелектуалне својине, имовине и правног
саобраћаја и
кривична дела против слобода и права човека и грађанина, полне
слободе, јавног реда и мира и уставног уређења и безбедности Републике Србије.
Ради обављања унутрашњих послова у вези са сузбијањем
кривичних дела из области високотехнолошког криминала, образована је
Служба за борбу против високотехнолошког криминала која функционише
у оквиру Министарства унутрашњих послова. Служба поступа по захтевима
посебног тужиоца, у складу са законом.
За гоњење кривичних дела из области високотехнолошког криминала, за
територију Републике Србије месно је и стварно надлежно Више јавно тужилаштво
Београду. У оквиру њега образује се Посебно одељење за борбу против
високотехнолошког криминала. Његовим радом руководи посебни тужилац за
високотехнолошки криминал, који има права и дужности јавног тужиоца.
За поступање у предметима кривичних дела из области

високотехно-лошког криминала надлежан је Виши суд у Београду, за
територију Републике Србије. У оквиру њега образује се Веће за борбу
против високотехнолошког криминала које суди у првом степену. За
одлучивање у другом степену надлежан је Апелациони суд.
3.10. Систем сузбијања ратних злочина
Национални систем сузбијања ратних злочина66 надлежан је да
открива, кривично гони и суди за кривична дела која су извршена на
територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, без
обзира на држављанство учиниоца или жртве, и то за:
кривична дела из чл. 370–384 и чланови 385 и 386 Кривичног законика
(реч је о групи Кривичних дела против човечности и других добара заштићених
међународним правом у коју спадају геноцид, злочин против човечности, ратни
злочин против цивилног становништва, ратни злочин против рањеника и
болесника, ратни злочин против ратних заробљеника, организовање и подстицање
на извршење геноцида и ратних злочина, употреба недозвољених средстава борбе,
недозвољена производња, промет и држање оружја чија је употреба забрањена,
противправно убијање и рањавање непријатеља, противправно одузимање ствари
од убијених, повреда парламентара, сурово поступање с рањеницима, болесницима
и ратним заробљеницима, неоправдано одлагање репатријације ратних
заробљеника, уништавање културних добара, неспречавање вршења кривичних
дела против човечности и других добара заштићених међународним правом,
кршење санкција уведених од стране међународних организација, злоупотреба
међународних знакова и агресиван рат;
тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на
територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године која су наведена у
Статуту Међународног кривичног суда за бившу Југославију;
кривично дело Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног
дела, ако је извршено у вези са претходно наведеним кривичним делима.
Национални систем сузбијања ратних злочина чине Тужилаштво за
ратне злочине, Служба за откривање ратних злочина, Одељење за ратне
злочине Вишег суда у Београду и Посебна притворска јединица.
Тужилаштво за ратне злочине надлежно је за кривично гоњење у
првом степену и за поступак по правним лековима у предметима кривичних
дела из области ратних злочина. Овај орган је јединствен и месно је
надлежан за територију целе Србије. Седиште му је у Београду. Чине га
тужилац за ратне злочине, заменици тужиоца за ратне злочине (имају права
и дужности јавног тужиоца и његовог заменика) и запослени.
Образовање, организација, надлежност и овлашћења државних органа ради откривања, кривичног гоњења и суђења
за кривична дела ратних злочина дефинисан је Законом о организацији и надлежности државних органа у поступку
против учинилаца ратних злочина, Службени гласник РС, бр. 67/2003, са каснијим изменама и допунама. Осим тога,
Република Србија је донела и Закон о потврђивању Eвропске конвенције о незастаревању кривичних дела против
човечности и ратних злочина, Службени гласник РС – Међународни уговори, број 13/2010.
Сви државни органи и организације дужни су да на захтев тужиоца

за ратне злочине без одлагања омогуће употребу сваког техничког средства
којим располажу; обезбеде благовремено одазивање свог припадника,
односно запосленог, укључујући и старешине органа или организација,
ради давања обавештења и саслушања у својству осумњиченог или сведока
и да без одлагања предају свако писмено или други доказ који поседују, или
на други начин саопште информације које могу да помогну у откривању
учинилаца ратних злочина.
Служба за откривање ратних злочина је јединица Министарства
унутрашњих послова. Њени припадници откривају поменута кривична дела
и поступају по захтевима тужиоца за ратне злочине.
Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду суди у првом
степену за кривична дела у вези са ратним злочинима. За одлучивање у
другом степену надлежно је Одељење за ратне злочине Апелационог суда у
Београду. У Вишем суду у Београду образује се Служба за помоћ и подршку
оштећеним и сведоцима која обавља административно-техничке послове,
послове везане за помоћ и подршку оштећенима и сведоцима, као и послове
обезбеђења услова за примену процесних одредаба закона.
Најзад, Посебна притворска јединица образована је у Окружном
затвору у Београду, за издржавање притвора одређеног у кривичном
поступку за кривична дела из области ратних злочина.
поступку за кривична дела из области ратних злочина примењују
се посебне одредбе о поступку за кривична дела организованог криминала
Зако-ника о кривичном поступку, као и остале одредбе Законика о
кривичном поступку.67
случају када Међународни кривични суд за бившу Југославију, у
складу са својим Статутом и Правилима о поступку и доказима, уступи
одређени предмет Републици Србији, тужилац за ратне злочине ће
предузети кривично гоњење на основу чињеница на којима се заснивала
оптужба пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију.
Докази које је прикупио или извео Међународни кривични суд за
бившу Југославију могу се, после уступања, користити као докази у
кривичном поступку пред домаћим судом, под условом да су прикупљени
или изведени на начин предвиђен Статутом и Правилима о поступку и
доказима Међународног кривичног суда за бившу Југославију.
Мере заштите сведока или оштећеног које одређује Међународни
кривични суд за бившу Југославију остају на снази. На образложени
предлог заинтересованог лица, суд може да одлучи о заштити личних
података сведока или оштећеног.
Тако Суд може, на образложени предлог тужиоца за ратне злочине, да нареди надзор и снимање телефонских
и других разговора или комуникација другим техничким средствима и оптичка снимања лица за која постоје
основи сумње да су сама или са другим извршила ратни злочин. Ову меру спроводе органи унутрашњих
послова, Безбедносно-информативна агенција и Војнобезбедносна агенција. Ако није могуће обезбедити
присуство сведока или оштећеног на главном претресу, могу се саслушати преко видео конференцијске везе,
или посредством међународне кривичноправне помоћи.
Иначе, Међународни кривични суд (трибунал) за бившу Југославију

(МКТЈ) основан је Резолуцијом 827 Савета безбедности Уједињених нација из
маја 1993. године. Савет безбедности је усвојио и Статут Суда који је, уз
Правилник о поступку и доказима, основни правни акт за рад Трибунала.
Надлежност овог суда обухвата суђење за случајеве тешке повреде Женевских
конвенција за заштиту жртава рата из 1949. године; кршења закона и обичаја
ратовања; геноцида и злочина против човечности.68
Најзад, Република Србија је и формалноправно спремна на сарадњу
и успешно сарађује са Међународним кривичним судом.69
3.11. Финансијско-обавештајна служба
Управа за спречавање прања новца
Прање новца је процес прикривања незаконитог порекла новца или
имовине стечених криминалом.70 Наиме, криминалци непрекидно теже да
таква средства прикажу као да су стечена легалним путем, због чега врше
читав низ трансакција. У том процесу новац често мења свој облик и
пребацује се са једног на друго место, неретко и у иностранство. Тиме се
угрожавају економска безбедност и финансијска стабилност земље.
Неопходност специјализације субјеката безбедности за решавање овако
сложеног проблема условила је оснивање Управе за спречавање прања
новца, као финансијско обавештајне служба (ФОС – Financial Inteligence
Unit – FIU) која штити интегритет финансијског система Србије.71
Управа за спречавање прања новца је у саставу министарства
надлежног за послове финансија. Њоме руководи директор, кога поставља и
разрешава Влада Републике Србије, на предлог министра надлежног за послове
финансија. Управу чине три одељења и три групе, и то: Одељење за аналитику;
Одељење за истраживање сумњивих трансакција у оквиру којег функционишу
две групе: за истраживање сумњивих трансакција банака и
Трибунал је формиран је уз образложење да су тешка кршења међународног хуманитарног права и људских

права током оружаних сукоба на територији бивше Југославије претња међународном миру и безбедности,
те да би његово оснивање зауставило такве злочине и допринело успостављању и очувању мира у бившој
Југославији. Види – www.un.org/ictu.bhs/frames/faq.htm.
У другој половини 2009. године донет је Закон о сарадњи са Међународним кривичним судом (Службени гласник РС, број
72/2009). Њиме се дефинишу начин, обим и облици сарадње државних органа Републике Србије са међународним кривичним
судом, пружања правне помоћи том суду и извршења његових одлука, те особености поступка за кривична дела прописана
чланом 5. Статута Међународног кривичног суда, односно за кривична дела против човечности и других добара заштићених
међународним правом (Глава XXXIV Кривичног законика Републике Србије). Иначе, Међународни кривични суд је основан
Римским статутом Међународног кривичног суда који је усвојен у Риму, 17. јула 1998. године. Савезна Република Југославија
га је ратификовала Законом о потврђивању Римског статута Међународног кривичног суда, Службени лист СРЈ –
Међународни уговори, број 5/2001.
Конкретније, прање новца jе: конверзија или пренос имовине за коју се зна да је стечена извршењем кривичног дела, у намери
да се прикрије или нетачно прикаже њено незаконито порекло; прикривање или нетачно приказивање чињеница у вези са
имовином, са знањем да је та имовина стечена извршењем кривичног дела; стицање, држање или коришћење имовине са
знањем, у тренутку пријема, да је стечена извршењем кривичног дела; прикривање, у процесу својинске трансформације
предузећа и других правних лица, незаконито стечене друштвене или државне имовине и друштвеног или државног капитала.
Имовином се сматрају ствари (покретне и непокретне), новац, права, хартије од вредности и друге исправе којима се може
утврдити право својине и других права. Новцем се сматра готов новац, ефективни страни новац, депозити на рачунима
(динарски и девизни), као и друга средства плаћања.
Реч је о ресорној служби која функционише независно од националног безбедносно-обавештајног система. Основана је
Законом о спречавању прања новца (Службени гласник РС, број 107/2005, види чл. 2, 4, 12–26 и званични сајт Управе:
www.mfin.sr.gov.yu/src/119/ и www.apml.org.rs/index.php?lang=rs), о чијем се спровођењу стара.
осталих финансијских институција и за истраживање сумњивих трансакција на

тржишту капитала и хартија од вредности; Одељење за међународну и
унутрашњу сарадњу и Група за правне и материјално-финансијске послове.
надлежности Управе су послови:
прикупљања, обраде, анализирања и чувања података и
информација добијених од обвезника и државних органа;
праћења спровођења Закона о спречавању прања новца, предузимања
мера ради отклањања уочених неправилности у његовој примени, као и предлагања
министру измена и допуна овог и сродних прописа;
примања и тражења од надлежних државних органа података и
информација потребних да би се оценило да ли у вези са одређеном
трансакцијом или лицем постоји сумња да је реч о прању новца, података и
информација о поступцима у вези са прекршајима, привредним преступима
и кривичним делима која се односе на прање новца, као и о њиховим
извршиоцима (обвезници, друга правна и физичка лица) и тражење
података из кривичне евиденције и података о поднетим кривичним
пријавама од министарства надлежног за унутрашње послове;
сарадње са надлежним државним органима ради размене података и
информација од значаја за откривање и спречавање прања новца;
учествовања у изради листе показатеља (индикатора) за
препознавање сумњивих трансакција;
достављања надлежним државним органима података и информација
трансакцијама и лицима за које постоји сумња да перу новац; процене
података и информација које се односе на организовани
криминал и финансирање тероризма и оцене да ли у вези са конкретном
трансакцијом постоји сумња да је реч о прању новца;
билатералне и мултилатералне сарадње, размене података на
бази реципроцитета у области откривања и спречавања прања новца;
планирања и спровођења обуке запослених у Управи и
организовање семинара за обвезнике;
вођења евиденција података и информација итд.72
Ако Управа оцени да у вези с одређеним трансакцијама или лицима
постоји сумња о прању новца, може од обвезника да захтева податке о
имовинском стању и банкарским улозима, податке о инструментима
готовинског и безготовинског платног промета у земљи и иностранству, као и
Странком се сматра физичко лице, предузетник и правно лице које врши трансакцију, отвара рачун или успоставља пословну
сарадњу с обвезником. Обвезници су: банке и друге финансијске организације (штедионице, штедно-кредитне организације и
штедно-кредитне задруге); мењачи; предузећа поштанско-телефонско-телеграфског саобраћаја и друга предузећа и задруге;
осигуравајуће организације; инвестициони фондови и друге институције које послују на финансијском тржишту; берзе,
брокерско-дилерска друштва, кастоди банке, овлашћене банке за трговање хартијама од вредности и други субјекти који се
баве трансакцијама у вези са хартијама од вредности, племенитим металима и драгим камењем; приређивачи класичних и
посебних игара на срећу (казина, аутомат-клубови, кладионице), као и других игара на срећу; залагаонице. Осим тога, то су и
друга правна лица, предузетници и физичка лица која обављају послове који се односе на: управљање имовином за друга лица;
факторинг и форфетинг; лизинг; издавање платних картица и пословање тим картицама; промет непокретности; промет
уметничких предмета, антиквитета и других предмета веће вредности; промет аутомобила, пловила и других објеката веће
вредности; обраду и промет племенитих метала и драгог камења; организацију путовања; посредовање у преговорима у вези
са давањем кредита; посредовање и заступање у осигурању; организовање аукција.
друге податке и информације потребне за откривање и спречавање прања

новца. Обвезник је дужан да Управи, на њен захтев, без одлагања достави
тражену документацију или да јој омогући директан електронски приступ
подацима и информацијама. Даље, Управа може да изда налог којим се
привремено обуставља извршење трансакције за коју постоји сумња да је реч о
прању новца, о чему ће обавестити надлежне правосудне и инспекцијске
органе, као и органе унутрашњих послова, како би они предузели мере из
њихове надлежности. Обвезник је дужан да се придржава налога и инструкција
Управе. Такође, ако Управа оцени да у вези с одређеним трансакцијама или
лицима постоји сумња да је реч о прању новца, може обвезнику да изда налог
да прати све трансакције које иду преко конкретних рачуна. Обвезник је дужан
да, без одлагања, обавештава Управу о свакој трансакцији. Ова мера може да
траје до три месеца.
Надлежни правосудни, инспекцијски и органи унутрашњих послова
дужни су да одмах по пријему обавештења да постоји сумња о прању новца,
предузму мере у складу са својим овлашћењима и одмах о томе обавесте
Управу. Такође, ради оцене да ли у вези са одређеним трансакцијама или
лицима постоји сумња о прању новца, Управа може од државних органа,
организација и правних лица којима су поверена јавна овлашћења, да захтева
податке, информације и документацију који су потребни за откривање и
спречавање прања новца, што су они дужни да учине.73
Управа може, на иницијативу суда, јавног тужиоца, Народне банке
Србије, Министарства унутрашњих послова, министарства надлежног за
финансије, Агенције за приватизацију, Комисије за хартије од вредности и
других надлежних државних органа, да провери све трансакције и лица за које
постоји сумња да су повезани са прањем новца. Надлежни државни органи
дужни су да Управи редовно достављају податке и информације о поступцима
вези са прекршајима, привредним преступима и кривичним делима који се
односе на прање новца, као и о њиховим извршиоцима. Ако се оцени да у вези
с одређеном трансакцијом или лицем постоји сумња о прању новца, Управа ће
о томе обавестити надлежне државне органе, ради предузимања мера из њихове
надлежности. Најзад, Управа може да тражи податке, информације и
документацију потребну за откривање и спречавање прања новца од надлежних
органа страних држава или међународних организација, као и да им такве
податке доставља на њихов захтев или на своју иницијативу.
Министар надлежан за послове финансија дужан је да једном
годишње Влади подноси извештај о раду Управе за спречавање прања новца.
На међународном плану, Управа активно учествује у раду
MoneyVAL, комитета Савета Европе који окупља стручњаке за спречавање
прања новца. Од јула 2003. године, Управа је и члан међународног
удружења финансијских обавештајних служби – Egmount Group.74
Исто је и уколико се информације траже од адвоката, ортачког адвокатског друштва, предузећа за

ревизију, овлашћеног ревизора и правног или физичког лица које пружа књиговодствене услуге или
се бави пореским саветовањем.
www.mfin.sr.gov.yu/src/119/ и www.apml.org.rs/index.php?lang=rs.
Слика 24 - Организација Управе за спречавање прања новца75
3.12. Агенција за борбу против корупције

Агенција за борбу против корупције је субјект безбедности који је
специјализован за спречавање и сузбијање корупције.76 Реч је о самосталном и
независном државном органу, одговорном Народној скупштини.
Преузето из Информатора о раду Управе за спречавање прања новца, Управа за спречавање прања новца,
Основана је Законом о агенцији за борбу против корупције, Службени гласник РС, број 97/2008, са каснијим изменама
допунама. Види чл. 2–5, 7, 15, 25, 50–51. Корупција је однос који се заснива злоупотребом службеног, односно
друштвеног положаја или утицаја, у јавном или приватном сектору, с циљем стицања личне користи или користи за
другога; функционер је свако изабрано, постављено или именовано лице у органе Републике Србије, аутономне
покрајине, јединице локалне самоуправе и органе јавних предузећа, установа и других организација чији је оснивач
надлежности Агенције је да:

надзире спровођење и даје мишљења у вези са применом Националне
стратегије за борбу против корупције, Акционог плана за примену Националне
стратегије за борбу против корупције и секторских акционих планова;
покреће поступак и изриче мере (упозорење функционеру и
јавно објављивања препоруке за његово разрешење) због повреде Закона;
решава о сукобу интереса;
обавља послове у складу са законом којим је уређено
финансирање политичких странака;
даје мишљења и упутства за спровођење овог закона;
даје иницијативе за измену и доношење прописа у области борбе
против корупције;
прати и обавља послове који се односе на организовање
координације рада државних органа у борби против корупције;
води регистре функционера, њихове имовине и прихода;
пружа стручну помоћ у области борбе против корупције;
сарађује са другим државним органима у припреми прописа у
области борбе против корупције;
даје смернице за израду планова интегритета у јавном и
приватном сектору;
уводи и спроводи програме обуке о
корупцији; води посебне евиденције;
поступа по представкама правних и физичких лица;
организује истраживања, прати и анализира статистичке и друге
податке о стању корупције;
сарађује са научним организацијама и организацијама цивилног
друштва у спровођењу активности превенције корупције;
поступа по пријавама државних службеника, односно запослених у
органима Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе
органима јавних предузећа, установа и других организација чији је
оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне
самоуправе, односно органа привредних друштава чији је оснивач или члан
Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе
и запослених у државним органима и организацијама;
Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе и друго лице које бира Народна скупштина;
јавна функција је функција у овим органима која подразумева овлашћења руковођења, одлучивања, односно
доношења општих или појединачних аката; повезано лице је супружник или ванбрачни партнер функционера, крвни
сродник функционера у правој линији, односно у побочној линији закључно са другим степеном сродства, усвојитељ
или усвојеник функционера, као и свако друго правно или физичко лице које се према другим основама и
околностима може оправдано сматрати интересно повезаним са функционером; приватни интерес је било каква
корист или погодност за функционера или повезано лице; сукоб интереса је ситуација у којој функционер има
приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на поступање функционера у вршењу јавне
функције односно службене дужности, на начин који угрожава јавни интерес; поклон је новац, ствар, право и услуга
извршена без одговарајуће накнаде и свака друга корист која је дата функционеру или повезаном лицу у вези са
вршењем јавне функције; протоколарни поклон је поклон који функционер прими од стране државе, њеног органа
или организације, међународне организације или страног правног лица, који је примљен приликом службене посете
или у другим сличним приликама.
у сарадњи са надлежним државним органима прати међународну

сарадњу у области борбе против корупције итд.
Органи Агенције су Одбор и директор. Одбор Агенције бира и
разрешава директора Агенције, одлучује по жалбама на одлуке директора
којима се изричу мере у складу са Законом, усваја годишњи извештај о раду
Агенције који подноси Народној скупштини, врши надзор рада и
имовинског стања директора, предлаже буџетска средства за рад Агенције,
доноси пословник о свом раду и врши друге послове.77
Директор представља Агенцију, руководи радом, организује и
обезбеђује законито и ефикасно обављање послова Агенције, доноси одлуке
о повреди Закона о агенцији за борбу против корупције и изриче мере,
припрема годишњи извештај о раду Агенције, израђује предлог буџетских
средстава за рад Агенције, доноси опште и појединачне акте, одлучује о
правима, обавезама и одговорностима запослених у Агенцији, спроводи
одлуке Одбора Агенције и обавља друге послове одређене законом.
Агенција има заменика директора.
Агенција може да позове функционера, повезано лице, као и лице на
основу чије пријаве је покренут поступак ради прибављања информација,
те да тражи да доставе потребне податке, с циљем одлучивања о постојању
повреде Закона. Функционеру се мора дати могућност да се изјасни у
поступку пред Агенцијом.78
Агенција сарађује са државним органима и организацијама,
органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавним
службама и другим правним лицима. На захтев Агенције, они су дужни да
у року од петнаест дана доставе сва документа и информације које су јој
потребне за обављање послова из њене надлежности. Најзад, Агенција
учествује у координацији међународне сарадње у борби против корупције.
3.13. Комунална полиција
Комуналну полицију образује град, као унутрашњу организациону
јединицу у саставу органа градске управе. Њоме руководи начелник кога
распоређује начелник јединственог органа градске управе у чијем је саставу
комунална полиција. Послове комуналне полиције обављају комунални
полицајци. У комуналној полицији могу да се образују подручне
организационе јединице за једну или више градских општина или за
одређено подручје града. Њима руководе шефови јединица.79
Одбор Агенције Има девет чланова које бира Народна скупштина на предлог: Административног одбора
Народне скупштине; председника Републике; Владе; Врховног касационог суда; Државне ревизорске
институције; Заштитника грађана и Повереника за информације од јавног значаја, путем заједничког
договора; Социјално-економског савета; Адвокатске коморе Србије; Удружења новинара у Републици
Србији. На предлог директора, Одбор Агенције може да оснива саветодавна или радна тела Агенције.
Законом је предвиђено и кривично дело Непријављивање имовине или давање лажних података о имовини (члан 72). Њега
чини функционер који не пријави имовину Агенцији или даје лажне податке о имовини, у намери да прикрије податке о
имовини.
Основана је Законом о комуналној полицији, Службени гласник РС, број 51/2009.
надлежности комуналне полиције су комунално-полицијски и други

послови у складу са законом, стратешким планом градског већа и годишњим
планом рада комуналне полиције, које верификује скупштина града.
Конкретније, послови комуналне полиције су:
одржавање комуналног реда у областима: снабдевања водом; одвођења
отпадних и атмосферских вода; јавне чистоће; превоза и депоновања комуналног
другог отпада; локалних путева и улица; саобраћајних ознака и сигнализације;
паркирања; превоза путника у градском и приградском саобраћају; ауто-такси
превоза; постављања привремених пословних објеката; противпожарне заштите;
заштите од буке у животној средини; контроле радног времена субјеката надзора;
одржавања комуналних објеката, пијаца, гробаља, паркова, зелених и других јавних
површина, јавне расвете, стамбених и других објеката;
контрола над применом закона и других прописа и општих аката
из области комуналне и других делатности из надлежности града;
надзор у јавном градском, приградском и другом локалном
саобраћају, у складу са законом и прописима града;
заштита животне средине, културних добара, локалних путева,
улица и других јавних објеката од значаја за град;
подршка спровођењу прописа којима се обезбеђује несметано
одвијање живота у граду, очување градских добара и извршавање других
задатака из надлежности града (одржавање градског реда).
Oвај субјект пружа помоћ (асистенцију) надлежним органима града,
предузећима, организацијама и установама које на основу одлуке скупштине
града одлучују о појединим правима грађана, правних лица или других
странака, када по оцени надлежног органа града или овлашћене организације
постоје претпоставке да спровођење њихове извршне одлуке неће бити могуће
без присуства комуналних полицајаца или употребе средстава принуде.
Комунална полиција предузима хитне мере заштите животне
средине, заштите од елементарних и других непогода, заштите од пожара и
друге заштите из надлежности града, кад те мере не могу правовремено да
предузму други надлежни органи града и овлашћене организације. Такође,
у случају наступања ових опасности, комунална полиција учествује у
вршењу спасилачке функције и пружа помоћ другим органима, правним и
физичким лицима при отклањању последица.
обављању ових послова, комунални полицајац има извесна
овлашћења, и то: упозорење; усмено наређење; провера идентитета; довођење;
прегледање лица и предмета; привремено одузимање предмета; видео надзор;
употреба средстава принуде (физичке снаге, службене палице и средстава за
везивање). Такође, комунални полицајац може да изрекне мандатну казну, да
поднесе пријаву надлежном органу за учињено кривично дело, да поднесе
захтев за вођење прекршајног поступка и да обавести други надлежни орган да
предузме мере из своје надлежности. Ова овлашћења примењују се на исти
начин као и полицијска овлашћења. Најзад, комунални полицајци
употребљавају службена возила, службена пловила и посебну опрему.
Комунални полицајац носи службену униформу са ознакама, а поседује и

службену легитимацију. Изглед униформе и ознака на униформи прописује
скупштина града, док службену легитимацију издаје градоначелник.
обављању службене дужности, комунални полицајац има статус
службеног лица и ужива кривичноправну заштиту прописану законом.
Ометање или спречавање комуналног полицајца у обављању послова
комуналне полиције је прекршај који се новчано кажњава.
Комунална полиција сарађује са грађанима који јој подносе пријаве,
петиције и предлоге у вези са комуналним редом писменим путем,
електронском поштом, телефоном и непосредним усменим обраћањем.
Даље, овај орган сарађује и са градским инспекцијским службама
размењивањем обавештења и информација, пружањем међусобне
непосредне помоћи и предузимањем заједничких мера и активности. Најзад,
комунални полицајци у обављању послова и примени овлашћења сарађују
и са полицијом која им доставља личне податке за грађане, податке за
возила и друге податке из својих евиденција.
3.14. Систем одбране
Систем одбране Републике Србије чине снаге и субјекти одбране и
компоненте војне и цивилне одбране и цивилне заштите80:
систем одбране је део система националне безбедности и
јединствен облик организовања припрема за извршавање задатака одбране,
спровођења мера и радњи за рад грађана, државних органа, привредних
друштава и других правних лица за употребу Војске Србије и других снага
одбране у ратном и ванредном стању;
снаге одбране у ширем смислу су људски и материјални
потенцијали земље, а у ужем смислу то су законом дефинисане и
организоване структуре субјеката система одбране;
субјекти система одбране су: грађани, државни органи,
привредна друштва, друга правна лица, предузетници и Војска Србије;
војна одбрана је део одбране Републике Србије који обухвата
институције и активности на припреми и одбрани од војних изазова, ризика
и претњи безбедности;
цивилна одбрана је део јединственог система одбране, организован ради
успешног функционисања државних органа, органа аутономних покрајина
јединица локалне самоуправе, привредних друштава и других правних
лица, заштите и спасавања и обезбеђења услова за живот и рад грађана и
задовољења потреба снага одбране у ванредном и ратном стању;
цивилна заштита је организован систем чија је основна делатност
заштита, спасавање и отклањање последица елементарних непогода, техничко-
технолошких несрећа и других већих опасности које могу да угрозе
Као једна од значајнијих функција националног система безбедности, одбрана земље је регулисана Законом о
одбрани, Службени гласник РС, број 116/2007 са каснијим изменама и допунама. Види чл. 1; 4, став 1, т. 1–4; 2; 5–8.
становништво, материјална и културна добра и животну средину у миру и

ванредном и ратном стању.
Одбрана земље остварује се ангажовањем расположивих људских и
материјалних ресурса, а обезбеђује употребом Војске Србије и других снага
одбране на заштити суверености, независности, територијалне целовитости и
безбедности. Циљ је одвраћање од напада и супротстављање војним и невојним
изазовима, ризицима и претњама безбедности земље и заштита грађана,
материјалних добара и животне средине.
Одбрана Републике Србије спроводи се јединственим системом
организовања припрема грађана, државних органа, органа аутономних
покрајина, органа јединица локалне самоуправе, привредних друштава,
других правних лица и предузетника за извршавање задатака одбране и
употребу Војске Србије и других снага одбране у остваривању и очувању
безбедности Републике Србије и њених грађана. Спроводи се самостално, а
може да се спроводи и у сарадњи с другим државама у оквиру институција
система националне, регионалне и глобалне безбедности.81
Конкретније, одбрана земље остварује се: организовањем и припре-мањем
субјеката одбране за извршавање задатака у ратном и ванредном стању;
предузимањем мера и радњи за рад субјеката одбране и за употребу Војске Србије
и других снага одбране у ратном и ванредном стању до коначног отклањања или
престанка опасности за земљу; предузимањем мера и актив-ности на заштити и
спасавању људи и материјалних добара и животне средине у ратном и ванредном
стању и учешћем у мултинационалним операцијама.
Припрема за одбрану је право и дужност субјеката одбране да
планирају своје припреме за извршавање задатака одбране и предузимају
мере и радње за рад и за употребу Војске Србије и других снага одбране у
ратном и ванредном стању. Министарство одбране и Војска Србије
спроводе припреме за учешће у мултинационалним операцијама.
Сва министарства у Републици Србији извршавају законе из области
одбране, прописе за рад у ратном и ванредном стању, општа акта Народне
скупштине и Владе, задатке утврђене Планом одбране Републике Србије и
одговарају за поступање правних лица која су у њиховој надлежности.
Министарство унутрашњих послова има посебна права и дужности
области одбране, које се односе на: организовање, припремање и планирање
употребе Полиције у ратном и ванредном стању и за подршку Војсци Србије у
одбрани Републике Србије од војних и невојних изазова и претњи из
надлежности Војске Србије; утврђивање бројног састава и организације рада
С тим у вези, Република Србија остварује сарадњу с другим државама и међународним организацијама и
институцијама ради одбране сопствене безбедности, као и у изградњи и очувању мира у свету и извршава обавезе
које проистичу из чланства у Уједињеним нацијама и из потврђених међународних уговора. Република Србија
закључује бројне споразуме о размени и узајамној заштити поверљивих информација у области одбране, односно о
другим облицима сарадње и војне обуке. На пример, види: Споразум између Владе Републике Србије и Владе
Републике Бугарске о размени и узајамној заштити поверљивих информација у области одбране, Службени гласник
– Међународни уговори, број 1/2010; сет закона о сарадњи у области одбране и војној обуци између Владе Републике
Србије и Владе Републике Ирак, Владе Републике Македоније, Владе Републике Словеније, Владе Уједињеног
Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Владе Краљевине Норвешке, Владе Републике Португал, Владе
Савезне Републике Немачке итд. Види: Службени гласник – Међународни уговори, број 1/2010 итд.
полиције у ратном и ванредном стању; припремање мера безбедности и

заштите објеката од значаја за одбрану у ратном и ванредном стању;
ваздушно осматрање и јављање при обављању послова обезбеђења државне
границе итд.
Остали државни органи (судови, тужилаштва итд.) организују и
спроводе припреме за свој рад у ратном и ванредном стању и одговорни су
за ефикасан рад и примену прописа и заштиту гарантованих права и слобода
грађана у ратном и ванредном стању.
Органи аутономних покрајина и органи јединица локалне
самоуправе одговорни су за стање припрема за одбрану, као и за стање
припрема привредних друштава, других правних лица и предузетника преко
којих грађани непосредно задовољавају своје потребе или се реализују
задаци из Плана одбране Републике Србије.
Основни стратегијско-доктринарни документи у области одбране су:
Стратегија националне безбедности Републике Србије, Стратегија одбране
Републике Србије и Доктрина Војске Србије, а основни плански документи су:
Дугорочни план развоја система одбране Републике Србије, Стратегијски
преглед одбране Републике Србије и План одбране Републике Србије.
Стратегија одбране Републике Србије82 је основни стратешки
документ којим се усмерава ангажовање ресурса одбране и развој
нормативних, доктринарних и организацијских решења система одбране
Републике Србије. Њоме се анализира глобално, регионално и национално
безбедносно окружење; идентификују изазови, ризици и претње одбрани;
утврђују одбрамбени интереси и политика одбране Републике Србије;
конципира систем одбране и утврђују основна опредељења о планирању и
финансирању одбране.
Витални одбрамбени интереси Републике Србије су: очување
суверености, независности и територијалне целовитости Републике Србије и
заштита безбедности грађана; изградња поверења, унапређење безбедности и
стабилности у региону и сарадња и партнерство са међународним
безбедносним организацијама и институцијама демократских држава. Даље,
одбрамбени циљеви Републике Србије су: ефикасан систем одбране; мир и
повољно безбедносно окружење и интеграција у европске и друге међунаро-
дне безбедносне структуре и учешће у НАТО програму Пaртнерство за мир.
Ради достизања наведених циљева, реализују се задаци политике
одбране: трансформација и професионализација Војске Србије; изградња и
унапређење способности Војске Србије; реформа и изградња способности
институција цивилне одбране; ефикасно управљање системом одбране; учешће
у мултинационалним операцијама; ангажовање у активностима европске
безбедносне и одбрамбене политике; ангажовање у НАТО програму
Стратегија одбране Републике Србије, Београд, април 2009. године (са званичног сајта Владе Републике
Србије: www.srbija.gov.rs). Види Увод, главу III. – Одбрамбени интереси Републике Србије и главу IV.
Стратегије – Политика одбране Републике Србије. Реч је о јавном документу којим се домаћој и међународној
јавности представљају стратешка опредељења државе у области одбране.
Партнерство за мир и достизање интероперабилности са системима

одбране држава укључених у НАТО програм Партнерство за мир.
Припадници Војске Србије и других снага одбране дужни су да се увек
у свим околностима при извођењу борбених и неборбених операција
придржавају правила међународног хуманитарног права о поступању с
рањеницима и заробљеницима и заштити становништва и других правила тог права
и међународних стандарда о употреби силе, у складу с Уставом, законом
потврђеним међународним уговорима. Они имају право да одбију
наређење којим се од њих тражи поступање супротно Уставу, закону и
правилима међународног хуманитарног права.
3.14.1. Министарство одбране
Министарство одбране предлаже и спроводи политику одбране,
извршава законе и међународне уговоре, општа акта Народне скупштине,
Владе и акта председника Републике из области одбране.83
надлежности овог министарства су бројни послови који начелно могу да
се групишу као послови: процене ризика и претњи безбедности земље; израде
нацрта и предлога законских и подзаконских аката, међународних споразума,
стратегијских и доктринарних докумената, планова и извештаја из области
безбедности, одбране и војске; планирања, припремања и контроле мобилизације
снага и субјеката одбране за извршавање задатака војне, радне и материјалне
обавезе у ратном и ванредном стању као и извршавање одлука о упућивању
професионалних војних лица у мултинационалне операције и особља цивилне
заштите и запослених у органима државне управе у хуманитарне и друге операције
у иностранству; планирања и организовања цивилно-војних односа у области
одбране; осматрања, обавештавања и узбуњивања, као и планирања, организовања,
спровођења и контроле мера цивилне заштите; организовања, модернизације и
унапређења веза и криптозаштите и информатичких и телекомуникационих
система за потребе одбране; уређења и припреме терито-рије за потребе одбране;
истраживања, развоја, производње и промета наору-жања и војне опреме, опремања
и наоружавања Војске Србије и других снага одбране; планирања, управљања,
контроле и спровођења обавештајно-безбед-носних послова од значаја за одбрану;
образовног и научноистраживачког рада; доношења аката о организацији команди,
јединица и установа Војске Србије; образовања и укидања изасланстава одбране;
планирања, организовања, доно-шења правила и прописа и контроле заштите
ресурса одбране – заштите од пожара, безбедности на раду, здравља и заштите
животне средине; сарадње с осталим министарствима и другим органима државне
управе, органима аутоном-них покрајина и органима јединица локалне самоуправе
у припремању и спрово-ђењу планова одбране и извршавању задатака у одбрани;
заједнички цивилно-војни систем управљања ваздушним саобраћајем за потребе
одбране итд.
Интегрална компонента Министарства одбране је Генералштаб Војске
Србије. У складу са законом и овлашћењима председника Републике и министра
Види чл. 14, 15, 22–23 Закона о одбрани.

одбране, обавља послове који се односе на: израду функционалних доктрина и

других правила за употребу Војске Србије; израду Плана употребе Војске Србије;
израду Плана мобилизације Војске Србије; израду смерница за изградњу опера-
тивне и функционалне способности Војске Србије; припрему аката о организацији
команди, јединица и установа Војске Србије; организовање мера приправности на
основу аката председника Републике или министра одбране; друге послове
одређене законом и актима председника Републике и министра одбране.
оквиру Министарства одбране обављају се и инспекцијски послови у
вези са извршавањем закона у области одбране и од значаја за одбрану, прописа
који су донети на основу тих закона, као и планова и мера државних органа и
организација и Војске Србије. Обавља их Инспекторат одбране.84
Министарство одбране обавља и послове међународне сарадње у обла-сти
одбране и војне сарадње, у складу са законом и другим прописима који уре-ђују
међународну сарадњу и закључивање међународних уговора. Дипломатску
функцију у области одбране и Војске Србије обављају изасланства одбране.85
Слика 25 - Организација Министарства одбране86
Субјекти код којих је извршена контрола дужни су да поступе по налазима инспектората. О утврђеним
налазима, инспекторат одбране редовно извештава председника Републике и министра одбране.
Одлуку о њиховом образовању и укидању доноси министар одбране. Изасланике одбране поставља и
разрешава дужности министар одбране. У његовој је надлежности и утврђивање услова и поступка за
избор и упућивање изасланика одбране и Војске Србије, организације рада изасланстава одбране,
начин финансирања и активности у иностранству.
Са званичног сајта Министаства одбране РС: www.mod.gov.rs/cir/organizacija/index_cir.php.
3.14.2. Војска Србије

Војска је субјект одбране виталних државних и националних вредности
и интереса од оружаних напада споља или изнутра. Често се назива армијом,
под чим се подразумева тоталитет оружаних снага једне државе. Може да буде
професионална, попуњена на основу војне обавезе грађана, унајмљена или
комбинована, конвенционална или нуклеарна. Начелно, армије служе нацијама,
па се и називају националним. Склапањем војних савеза (попут НАТО),
формирају се међународне војне снаге које би требало да штите интересе и
вредности држава његових чланица.87
Војска Србије је организована оружана снага која брани Републику
Србију од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке
у складу с Уставом, законом и принципима међународног права који
регулишу употребу силе.88
Њену функционалну организацију чине Генералштаб Војске Србије и
мирнодопске и ратне формације (команде, јединице и установе). Генералштаб
је највиши стручни и штабни организациони део за припрему и употребу Војске
Србије у миру и у рату. Војска се структурно дели на родове и службе, родови
и службе на врсте, а врсте на специјалности. Поједини родови Војске Србије
групишу се у видове, односно у Копнену војску и Ваздухопловство и
противваздухопловну одбрану.
Војска се састоји од сталног и резервног састава. Стални састав чине
професионални припадници Војске Србије и војници на служењу војног рока. Резервни
састав чине резервни официри, резервни подофицири и војници у резерви. Овај састав
дели се на активну резерву и на пасивну резерву (војно способна лица која су млађа од
шездесет година). Припадници Војске Србије су војна лица (професионална војна лица,
војници на служењу војног рока и лица у резервном саставу док се налазе на војној
дужности у Војсци Србије, али и ученици и студенти војношколских установа) и
цивилна лица на служби у Војсци Србије.
Основна начела службе у Војсци Србије су да Војска врши надлежности на
основу Устава, закона, других прописа и општих аката и међународних уговора и
споразума које је закључила, односно којима је приступила Република Србија, у
складу са Стратегијом одбране, Доктрином Војске Србије
принципима међународног права који регулишу употребу силе. Војска
Србије је идеолошки, интересно и страначки неутрална. Унутрашњи односи у
Војсци Србије заснивају се на начелима субординације и једностарешинства.
Војска Србије обједињава све учеснике у оружаним операцијама и
командује свим снагама које изводе борбена дејства у ратном и ванредном
стању на основу закона, а у складу с Доктрином Војске Србије која је
Waitr, J.: Армија, Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1993, стр.
59, 62. Без обзира на нарастајући обим и интензитет међународних интеграција, које би требало да осигурају
међународни мир и безбедност, ниједна држава се неће одрећи својих оружаних снага. Армије ће неминовно
доживети трансформацију и модернизацију, уз све веће ослањање на научно-технолошки фактор и симетрично
смањивање ангажованости људског фактора. Истовремено, многе војске добијају нове задатке, попут
супротстављања тероризму или организованом криминалу, заштитe и спасавањa становништва од последица
елементарних непогода и технолошких акцидената итд.
Место и улога Војске у националном систему безбедности Републике Србије прецизирани су
Законом о Војсци Србије, Службени гласник РС, број 116/2007 (чл. 1–7, 12, 17–19, 29–30).
заснована на Стратегији одбране Републике Србије.89 Команде, јединице и

установе Војске Србије организују се и припремају за извршавање задатака
у миру, ратном и ванредном стању.
Ако су угрожени гранични појас, граница и живот људи и материјална
добра на том подручју, на заједнички предлог министра унутрашњих послова
министра одбране, уз сагласност председника Републике, Влада образује
полицијске и војне снаге за извршавање заједничких задатака. Тада су
полицијске и војне снаге потчињене старешини Војске Србије кога овласти
председник Републике, на заједнички предлог министра унутрашњих послова
министра одбране.
Ако наступе природне и друге несреће већих размера у којима су на
одређеној територији угрожени живот људи и њихова материјална добра, јединице
Војске Србије на захтев органа надлежних за заштиту и спасавање људи
материјалних добара, могу се ангажовати на пружању помоћи становништву.
Председник Републике или министар одбране могу да одлуче да
Војска Србије надлежном државном органу, односно организацији, органу
аутономних покрајина и органу јединица локалне самоуправе, на њихов
захтев, пружи помоћ ради заштите живота и безбедности људи и имовине,
заштите животне средине или из других разлога утврђених законом.
случају угрожавања мира и безбедности у свету, припадници Војске
Србије у складу са законом и одлуком Народне скупштине, могу да буду
упућени у мултинационалне операције ван граница Републике Србије. Оне
обухватају мисије и задатке у очувању националне, регионалне и глобалне
безбедности и мира у свету, и то: операције очувања, одржавања и изградње
мира у свету; операције спречавања сукоба и успостављања мира; заједничке
одбрамбене операције у складу са прописима о одбрани; операције пружања
помоћи у отклањању последица међународног тероризма и терористичких
напада већих размера; учествовање у хуманитарним операцијама у случају
природних, техничко-технолошких и еколошких несрећа већих размера и
пружање помоћи у кризним ситуацијама.90
Упућивање Војске Србије и других снага одбране у мултинационалне
операције заснива се на принципима: да је учешће припадника Војске Србије
других снага одбране у конкретној операцији у складу са Уставом Републике
Србије и међународним правом; да је учешће припадника Војске Србије и других
снага одбране у складу са националним безбедносним и одбрамбеним интересима
Републике Србије; да се активности Војске Србије и других снага одбране у вези са
учешћем у мултинационалним операцијама у јавности објективно представљају; да
је обезбеђена адекватна правна заштита учесника
Забрањено je свако паравојно организовање и удруживање за извршавање задатака у одбрани земље.

Такође, забрањена је и употреба Војске Србије у страначке, идеолошке и верске сврхе. Види чл. 30–
33, 37, 39–41 Закона о одбрани.
Хуманитарне операције подразумевају ангажовање припадника Војске Србије и других снага одбране на отклањању
ублажавању последица природних катастрофа, техничко-технолошких несрећа и других несрећа које
обимом и интензитетом угрожавају здравље и животе људи, материјална добра и животну средину, а
које није могуће отклонити ангажовањем органа државе на чијој је територији догађај настао. Види –
Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница
Републике Србије, Службени гласник РС, број 88/2009.
мултинационалним операцијама и поштовање уговорних обавеза у

погледу процена безбедносних ризика.
Систем командовања и руковођења Војском Србије је сложен. Осим
других бројних овлашћења у погледу регулисања организационе, нормативне и
кадровске компоненте, председник Републике одлучује о употреби војске и
командује њоме у миру и рату; наређује спровођење мера приправности војске
случају ратног или ванредног стања и наређује њену мобилизацију.
Министар одбране, осим бројних овлашћења којима се операциона-
лизују ингеренције председника над војском, координира и спроводи
одбрамбену политику и руководи војском; доноси формације и системати-
зације команди, јединица и установа војске; усваја план међународне војне
сарадње; предлаже председнику постављење, унапређење и разрешење високих
старешина, односно сам их поставља, унапређује и разрешава итд. Начелник
Генералштаба и старешине Војске Србије командују и руководе Војском
Србије у складу са законом и актима командовања претпостављених.
Војска Србије подлеже демократској и цивилној контроли употребе и
развоја, интерној и екстерној контроли трошкова за војне потребе, праћењу
стања и обавештавању јавности о стању припрема Војске Србије, обезбеђењу
слободног приступа информацијама од јавног значаја и утврђивању
одговорности за вршење војних дужности у складу са законом. Контролу врше
Народна скупштина, Заштитник грађана и други државни органи у складу са
својим надлежностима, грађани и јавност. Министар одбране уређује начин
обавештавања јавности о активностима Војске Србије.
3.14.3. Војна полиција
91
Војна полиција је специјализована компонента Војске Србије у чијој
су надлежности послови сузбијања криминалитета, контроле и одржавања
војног реда и дисциплине, обезбеђења најзначајнијих војних објеката,
одређених лица, докумената и наоружања, регулисања и контроле војног
путног саобраћаја, противтерористичке заштите у Министарству одбране и
Војсци Србије. Сматра се и обавештајном компонентом (не и службом) Војске
Србије. Послове полиције у Министарству одбране и Војсци Србије обављају
овлашћења примењују овлашћена службена лица Војне полиције.92
Овлашћена службена лица Војне полиције спроводе криминалисти-
чку обраду према запосленима у Министарству одбране и припадницима
Војске Србије за које постоје основи сумње да су у служби или у вези са служ-
бом извршили кривична дела за која се гони по службеној дужности, осим ако
законом није другачије одређено. У таквим ситуацијама имају обавезе и
овлашћења у складу са законом којим се уређује кривични поступак, законом
којим се уређује полиција и прописима донетим на основу тих закона.
Види члан 53 и 53а–53в Закона о Војсци Србије.

Министар одбране прописује која се лица сматрају овлашћеним службеним лицима Војне полиције, начин примене
овлашћења и обављање задатака и послова Војне полиције. Свој статус доказују службеном легитимацијом и значком.
Војна полиција може да се ангажује у пружању помоћи органима

унутрашњих послова (полиције) у миру и ванредном стању, на основу
захтева надлежног органа и по одобрењу министра одбране.
Такође, овај субјект безбедности може да примени службена овлашћења и
према цивилима у случајевима: када примењује овлашћења према лицима у
Министарству одбране и Војсци Србије која су се затекла са њима при извршењу
кривичног дела; ако их у рејону војних објеката, распореда војних јединица или у
њима затекне у вршењу преступа или кривичног дела; када обавља послове
обезбеђења војних објеката, одређених личности, наоружања и регулисања и
контроле војног путног саобраћаја; када пружа помоћ полицији на јавним местима
и у условима ванредног и ратног стања.93
Унутрашњу контролу рада Војне полиције, у погледу законитости
примене полицијских овлашћења, врши Војнополицијски инспектор. Њега
поставља и разрешава министар одбране, на предлог начелника
Генералштаба. Припадници Војне полиције су дужни да војнополицијском
инспектору омогуће да изврши контролу и да му у томе пруже потребну
стручну помоћ. При томе, војнополицијски инспектор не може да се меша
у ток појединих акција Војне полиције или да на други начин омета рад или
угрожава поверљивост војнополицијске акције.
вршењу контроле, Војнополицијски инспектор има овлашћење да:
оствари увид у списе, документацију и збирке података које у складу са својим
надлежностима прибавља, сачињава или издаје Војна полиција; узме изјаве од
припадника Војне полиције, оштећених лица и сведока; од Војне полиције и њених
припадника захтева достављање других података и информација из њихове
надлежности који су потребни у вршењу унутрашње контроле; оствари увид у
службене просторије које Војна полиција користи у свом раду; захтева атест и
техничке и друге податке о техничким средствима која користи Војна полиција и
захтева доказе о оспособљености припадника Војне полиције за употребу
техничких и других средстава која користи у свом раду.
3.15. Систем заштите и спасавања

Систем заштите и спасавања Републике Србије је интегрисани
механизам управљања и организовања субјеката система заштите и спасавања
на спровођењу превентивних и оперативних мера и на извршавању задатака
заштите и спасавања људи и добара од последица елементарних непогода и
других несрећа, укључујући и мере опоравка од тих последица.94
Основни задаци система заштите и спасавања су: програмирање и
планирање мера и активности заштите и спасавања; јачање отпорности
заједнице, отклањање могућих узрока угрожавања, смањење утицаја
елементарних непогода, спречавање других несрећа и умањење њихових
последица уколико до њих дође; израда и реализовање Националне стратегије
У таквим ситуацијама, као и у ситуацијама задржавања цивилног лица, Војна полиција ће одмах известити
најближи орган полиције. С потребном документацијом предаће им затечена или задржана лица на даљи поступак.
Овај подсистем националне безбедности институционализован је Законом о ванредним ситуацијама, Службени гласник РС,
број 111/2009. Види чл. 1–50. Надзор спровођења овог закона врши Министарство унутрашњих послова.
за заштиту и спасавање; спасавање и пружање помоћи предузимањем оперативних

активности с циљем спасавања људи, материјалних добара и животне средине;
ублажавање и отклањање непосредних последица елементар-них непогода и других
несрећа и успостављање неопходних услова за живот грађана на пострадалом
подручју; организовање, опремање и оспособљавање снага заштите и спасавања,
државних органа, привредних друштава, других правних лица и предузетника за
заштиту и спасавање; организовање и оспособљавање грађана за личну, узајамну и
колективну заштиту; сарадња са другим земљама и међународним организацијама
на пољу заштите и спасавања; управљање, руковођење и координација субјектима
и снагама система заштите и спасавања у ванредним ситуацијама итд.
Субјекти система заштите и спасавања су: органи државне
управе, органи аутономне покрајине и органи јединица локалне самоуправе;
привредна друштва, друга правна лица и предузетници; грађани, групе
грађана, удружења, професионалне и друге организације.
Снаге заштите и спасавања су: штабови за ванредне ситуације, јединице
цивилне заштите, ватрогасно-спасилачке јединице, полиција, Војска Србије и
субјекти чија је редовна делатност заштита и спасавање, као и привредна друштва
и друга правна лица, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања Србије и
удружења која су оспособљена и опремљена за заштиту и спасавање.
области заштите и спасавања, готово сви субјекти националног
система безбедности имају извесну улогу. Тако Народна скупштина усваја
Националну стратегију заштите и спасавања у ванредним ситуацијама.
Влада обезбеђује изградњу и развој система заштите и спасавања
Републике Србије и планско повезивање делова система и задатака у целину, а
нарочито: предлаже Националну стратегију заштите и спасавања у ванредним
ситуацијама; усваја Дугорочни план развоја система заштите и спасавања
Републике Србије; прати и координира спровођење мера заштите и спасавања у
ванредним ситуацијама; усваја Процену угрожености Републике Србије од
елементарних непогода и других несрећа; образује Републички штаб за ванредне
ситуације; именује команданта, начелника и чланове Републичког штаба за
ванредне ситуације; доноси Национални план заштите и спасавања у ванредним
ситуацијама; наређује општу мобилизацију јединица цивилне заштите и других
неопходних људских и материјалних ресурса система заштите
спасавања; прати и усмерава припреме за извршавање задатака заштите и
спасавања; доноси одлуку о пружању, тражењу и прихватању међународне
помоћи у области заштите и спасавања; извештава Народну скупштину о
ванредној ситуацији, о предузетим мерама и активностима система заштите
и спасавања и о проценама развоја ситуације.
Министарство унутрашњих послова предлаже и спроводи националну
политику заштите и спасавања, извршава потврђене међународне уговоре, законе,
и друге опште акте Народне скупштине и Владе. Оно, такође: израђује Нацрт
националне стратегије заштите и спасавања у ванредним ситуацијама; израђује
Предлог дугорочног плана развоја система заштите и спасавања; организује израду
Процене угрожености Републике Србије од елементарних
непогода и других несрећа; израђује предлог Националног плана заштите и

спасавања у ванредним ситуацијама Републике Србије; координира рад са свим
субјектима система заштите и спасавања по питањима организације, планирања,
припреме и спровођења мера и активности превенције и смањења ризика, заштите
и спасавања; организује систем осматрања, обавештавања, раног упозоравања и
узбуњивања на територији Републике Србије; обезбеђује учешће полиције и других
јединица Министарства у спровођењу мера и извршавању задатака заштите и
спасавања; припрема и спроводи безбедносну заштиту простора, инфраструктуре и
објеката од значаја за предузимање мера и извршавање задатака заштите и
спасавања; организује обучавање и проверу оперативне спремности штабова и
служби за ванредне ситуације, као и специјализованих јединица цивилне заштите,
у складу са програмима и плановима обуке; образује, организује и опрема
специјализоване јединице цивилне заштите за територију Републике Србије и
управне округе, организује и набавља, сервисира, одржава и складишти опрему за
потребе заштите и спасавања; организује и уклања, деактивира и уништава
неексплодирана убојна средстава; спроводи обуку и издаје уверења о
оспособљености кадрова за уклањање неексплодираних убојних средстава и издаје
овлашћења привредним друштвима и другим правним лицима за уклањање и
уништавање неекспло-дираних убојних средстава; образује Национални и
регионалне тренинг центре за заштиту и спасавање; припрема и доноси техничке
прописе за средства и опрему за заштиту и спасавање и, када му је поверено,
израђује предлоге српских стандарда за средства и опрему за заштиту и спасавање;
иницира и финансира научна истраживања у области заштите и спасавања; води
евиденције о људским
материјалним ресурсима за потребе заштите и спасавања и наређује њихову
делимичну мобилизацију; остварује међународну сарадњу у области заштите и
спасавања и смањења ризика од катастрофа; учествује у трагању и спасавању
приликом саобраћајних удеса у друмском, железничком, речном и ваздушном
саобраћају; врши надзор примене Закона о ванредним ситуацијама итд.
Министарство одбране обезбеђује учешће делова Министарства
одбране, команди, јединица и установа Војске Србије за пружање помоћи у
заштити и спасавању, у условима када друге снаге и средства система заштите
спасавања нису довољни за заштиту и спасавање људи, материјалних и
културних добара и животне средине од катастрофа изазваних утицајем
елементарних непогода и других несрећа. То чине на захтев Министарства
унутрашњих послова, под командом Министарства одбране.
Министарства, други органи и посебне организације Републике Србије, у
оквиру свог делокруга у области заштите и спасавања: организују, планирају
обезбеђују спровођење мера и извршавање задатака цивилне заштите и
предлажу мере и активности за њихово унапређење; врше стручне послове који
се односе на ангажовање служби, привредних друштава и других правних лица
у превенцији и заштити и спасавању од катастрофа; обавештавају надлежну
службу о подацима који су од значаја за планирање, организовање и
спровођење мера и задатака из области заштите и спасавања; учествују у изради
Процене угрожености Републике Србије; учествују у
изради и спроводе План заштите и спасавања у ванредним ситуацијама

Републике Србије итд.
Осим наведених субјеката, у спровођењу мера заштите и спасавања
значајну улогу имају и аутономна покрајина, локална самоуправа,
привредна друштва, правна лица и грађани.
Ванредна ситуација проглашава се одмах по сазнању за непосредну
опасност од њеног наступања или одмах по сазнању да је наступила. Може да
се прогласи за општину, град или град Београд95 и за део или целу територију
Републике Србије.96 На предлог надлежног штаба за ванредне ситуације,
одлуку о проглашењу ванредне ситуације за територију општине доноси
председник општине, за територију града и града Београда – градоначелник, а
за територију Републике Србије или за њен део – Влада.
Аналогно томе, заштитом и спасавањем у ванредним ситуацијама
руководе републички, покрајински, окружни, градски или општински штаб
за ванредне ситуације. Штаб чине командант, начелник и чланови штаба, а
у градском и општинском штабу и заменик команданта штаба.
Република Србија учествује у међународној сарадњи у области
заштите и спасавања, и то закључивањем међународних уговора, чланством
и учешћем у раду међународних организација, разменом безбедносних
података са другим државама и на друге начине.
3.15.1. Сектор за ванредне ситуације
Као посебна компонента Министарства унутрашњих послова
Републике Србије, Сектор за ванредне ситуације је оформљен 2006.
године, првобитно као Сектор за заштиту и спасавање.
оквиру Сектора обављају се послови нормативне, управне,
организационо-техничке, превентивне, превентивно-техничке, образовне и
информативно-васпитне природе. Надлежан је за организовање, планирање,
спровођење и контролу мера заштите животне средине, здравља и материјалних
добара грађана, очување услова неопходних за живот и припремање за
превладавање ситуације у условима пожара, елементарних непогода,
техничких и технолошких несрећа, дејстава опасних материја и других стања,
опасности већих размера које могу да угрозе здравље и животе људи и животну
средину или да проузрокују штету већег обима, као и пружање помоћи код
отклањања последица проузрокованих у ванредним ситуацијама. Службеници
Сектора су нарочито ангажовани на: изради и предлагању закона, норматива и
препорука који испуњавају захтеве Европске уније у области заштите и
спасавања у ванредним ситуацијама; успостављању институционалних,
организационих и персоналних услова за спровођење заштите и спасавања у
ванредним ситуацијама; предузимању превентивних
мера ради спречавања пожара и ублажавања последица елементарних
Ово ако постоји непосредна опасност да ће ванредна ситуација захватити или ако је већ захватила
део или целу територије општине, града и града Београда.
Ово ако је ванредна ситуација већ захватила најмање две општине или ако не постоје довољне могућности општине за
одговор у ванредној ситуацији.
непогода и техничко-технолошких несрећа, као и на превенцији угрожавања

здравља грађана услед дејства опасних материја и других стања опасности;
стручном оспособљавању припадника Сектора за ванредне ситуације итд.97
Слика 26 - Организација Сектора за ванредне ситуације

саставу Сектора за ванредне ситуације су:
Управа за превентивну заштиту (Одељење за спровођење
превен-тивних мера при изградњи објеката, Одељење за спровођење
превентивних мера при коришћењу објеката и Одељење за контролу
промета и превоза опасних материја);
Управа за ватрогасно-спасилачке јединице (Одељење за
материјално-техничко опремање ватрогасних и спасилачких јединица,
Одељење за контролу рада ватрогасних и спасилачких јединица и Одсек за
Здравствено психолошку превенцију);
Управа за управљање ризиком (Републички центар за обавештавање
(112), Одељење за осматрање, обавештавање, узбуњивање и телекомуникације,
Одељење за управљање ризиком од технолошких удеса и терористичких напада
и Одељење за управљање програмима и пројектима);
Управа за цивилну заштиту (Одељење за оперативно организационе
послове цивилне заштите, Одељење за стратешко планирање и координацију,
Одељење за техничку подршку и Одељење за НУС);
Национални тренинг центар за ванредне ситуације (Одељење за
специјалистичку обуку и усавршавање Сектора за ванредне ситуације и
Одељење за обуку цивилне заштите) и
97
Прилагођено са званичног сајта Министарства унутрашњих послова Републике Србије:
http://prezentacije.mup.gov.rs/svs/HTML/delatnost.html, одакле је преузета и слика организације Сектора.
Управа за ванредне ситуације у Београду (Одељење за спровођење

превентивних мера при изградњи објеката, Одељење за спровођење
превентивних мера при коришћењу објеката, Одељење за управљање ризиком
и цивилну заштиту, Одсек за управне послове, Одсек за техничку заштиту и
увиђаје, Одсек за контролу промета и превоза опасних материја и Ватрогасно-
спасилачка бригада) и Управе за ванредне ситуације у Новом Саду, Крагујевцу
и Нишу (Одељење за превентивну заштиту, Одељење за управљање ризиком и
цивилну заштиту и Ватрогасно-спасилачка бригада).
3.15.2. Цивилна заштита
Као део система заштите и спасавања, цивилна заштита се
организује, припрема и спроводи као систем заштите и спасавања људи
(хуманитарна активност), материјалних и културних добара од ратних и
других разарања, природних и техничко-технолошких несрећа и катастрофа
и других несрећа и опасности у миру и рату.98
Овај подсистем националне безбедности чине лична, узајамна и
колективна заштита; мере и задаци; повереници цивилне заштите, заменици
повереника и јединице цивилне заштите; систем осматрања, обавештавања и
узбуњивања; овлашћена и оспособљена правна лица, хуманитарне и друге
организације опремљене и оспособљене за заштиту и спасавање; скуп
активности које се односе на попуну, материјално опремање, обучавање,
оспособљавање, мобилизацију и активирање цивилне заштите.
Субјекти система заштите и спасавања у Републици Србији припремају
и спроводе мере цивилне заштите, а нарочито: превентивне мере; мере заштите
у случају непосредне опасности од елементарних непогода
других несрећа; мере заштите по наступању елементарних непогода и
других несрећа и мере ублажавања и отклањања непосредних последица од
елементарних непогода и других несрећа.
циљем заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара од
опасности изазваних елементарним непогодама и другим несрећама спроводе се
задаци цивилне заштите, и то: узбуњивање; евакуација; склањање и урбанистичке
мере заштите; збрињавање угрожених и настрадалих; радиолошка, хемијска и
биолошка заштита; заштита од техничко-технолошких несрећа; заштита од рушења
и спасавање из рушевина; заштита и спасавање од поплава и несрећа на води и под
водом; заштита и спасавање на неприступачним теренима; заштита и спасавање од
пожара и експлозија; заштита од неексплодираних убојних средстава; прва и
медицинска помоћ; асанација терена; очување добара битних за опстанак; хитно
успостављање неопходних служби од јавног интереса и други задаци и активности
у заштити и спасавању.
Ради обављања послова заштите и спасавања у насељеним местима,
делу насеља, стамбеним зградама и селима, привредним друштвима и другим
Цивилна заштита се спроводи у складу с важећим прописима, начелима и захтевима Женевских конвенција из 1949.
године, Допунских протокола уз Женевске конвенције и другим правилима међународног хуманитарног права, као
и потврђеним међународним уговорима. Реч је о хуманитарној и невојној активности од општег интереса за
Републику Србију. Види чл. 51–133 Закона о ванредним ситуацијама.
правним лицима и органима државне управе постављају се повереници

цивилне заштите и заменици повереника. Они се старају о спровођењу мера
задатака цивилне заштите, личне, узајамне и колективне заштите,
извршавању других задатака заштите и руководе јединицама цивилне
заштите опште намене.
Јединице цивилне заштите образују се, опремају и оспособљавају као
оперативне снаге за извршавање задатака цивилне заштите, и то као јединице
опште намене и специјализоване јединице цивилне заштите, тј. као: јединице за
заштиту од пожара; јединице за спасавање на води и под водом; јединице за
спасавање на неприступачним теренима; јединице за пружање прве помоћи;
јединице за откривање и уништавање неексплодираних убојних средстава;
јединице за радиолошку, хемијску и биолошку заштиту; јединице за спасавање из
рушевина; јединице за осматрање; јединице за узбуњивање; јединице за телекому-
никације; јединице за збрињавање и, по потреби, друге специјализоване јединице.
Најзад, систем осматрања, раног упозоравања, обавештавања и
узбуњивања надлежан је за правовремено откривање, праћење, прикупљање
података, анализу и прогнозу свих врста опасности које могу да угрозе
људе, животну средину, материјална и културна добра, као и за
информисање и упозоравање појединаца, заједница и организација које
могу да буду угрожене како би се припремили, правовремено реаговали и
смањили вероватноћу настанка штете и губитака.
Овај систем чине: Служба 112, органи државне управе, полиција, Војска
Србије, привредна друштва, службе од јавног интереса и друга правна лица која се
у оквиру своје редовне делатности баве осматрањем, евидентирањем, анализом
прогнозирањем одређених појава и стања у хидрометеорологији, сеизмологији,
заштити од пожара, водопривреди, хемијској и радиолошкој заштити, здравству,
пољопривреди, електропривреди, саобраћају и другим областима.
4. СУПЛЕМЕНТАРНИ СУБЈЕКТИ БЕЗБЕДНОСТИ

4.1. Локална заједница
Локална заједница се, преко органа локалне самоуправе, стара о
функционисању државе на њеном микро нивоу (општине), а од ефикасности
друштва на најнижем нивоу зависи и функционисање целе државе.99
Са системским променама у друштву и с преношењем све већег броја
надлежности државе на локални ниво, локална заједница и самоуправа добијају
све важнију улогу у друштвеном и државном животу. Један број проблема које
је раније решавала искључиво држава, сада захтева активно учешће грађана и
локалних структура. Проблем очувања и унапређења
Локална самоуправа је облик одлучивања и управљања локалним заједницама, на ужој територији,

непосредно од стране њених становника или преко њиховог представништва које они непосредно
бирају и других локалних органа. У Републици Србији, то су општине. Њих треба разликовати од
округа који су непосредно везани за државу и представљају подручје на којем се обављају одређени
послови државне управе ван седишта министарстава. Марковић, Р.: Исто, стр. 496–497. За потребе
овог уџбеника користиће се синтагма „локална заједница“, којом ће се означавати оба појма.
безбедности је један од њих. Њихова улога у реализацији функције

безбедности огледа се, између осталог, у: доношењу прописа којима се
штите вредности и интереси локалне заједнице; омогућавању несметаног
функцио-нисања јавних служби; унапређењу безбедности саобраћаја;
унапређењу хигијене јавних површина, здравствене безбедности
становништва и еколошке безбедности; организовању градских инспекција;
унапређењу социјалне и очувању социјеталне безбедности; заступању
интереса грађана код виших нивоа власти; сарадњи са другим локалним
заједницама у земљи и иностранству итд.
Ефикасност реализовања функције безбедности на локалном нивоу
условљена је његовим бројним „погодностима“: људи у локалној заједници сами
дефинишу своје потребе, вредности и интересе. Зато су и лично мотивисани да их
достигну, унапреде и заштите; у томе су упућени једни на друге и на службе
локалне заједнице; ефикаснија је идентификација и праћење безбедносно-
интересантних појава, а тиме и бржа реакција на проблеме; сарадња грађана и
институција је лакше остварива и успешнија, нарочито кроз програме и пројекте
који одговарају потребама локалне заједнице и у интересу су чланова заједнице;
лакши је ангажман расположивих (финансијских, просторних, кадровских,
институционалних и других) ресурса; веће су могућности унапређења масовне
безбедносне културе итд.
Локална заједница располаже извесним ресурсима који су у функцији
безбедности, или се могу ставити у њену функцију: људску инфраструктуру
(пријатељске, познаничке, суседске, колегијалне и друге везе људи);
друштвену инфраструктуру (расположивост неге, васпитања и образовања);
техничку инфраструктуру (водоводна, канализациона, телекомуникациона,
електрична итд.); економску инфраструктуру и инфраструктуру правила и
одлука (друштвених, религијских, правних, судских, политичких итд.)100.
обзиром на ове ресурсе, локалним самоуправама се поверавају
извесне дужности на пољу заштите и спасавања. Реч је о више функција
безбедности, и то: нормативној (доносе одлуке, планове и програме за
примену мера заштите и спасавања); организационој (организују и опремају
јединице цивилне заштите); финансијској (финансирају развој, изградњу и
извршавање задатака заштите и спасавања, развој цивилне заштите и
спровођење мера и задатака цивилне заштите на својој територији);
логистичкој (помажу и подржавају субјекте и снаге заштите и спасавања и
цивилне заштите) и процењивачкој (процењују могућности наступања
ванредних ситуација).101
Најзад, локалне самоуправе могу да формирају и извесна стална,
привремена или повремена радна тела (радну групу,комесаријат, форум, савет,
стручну службу) за безбедност града, која су саставни део градске управе.
Њихова надлежност ограничена је надлежношћу градова, без могућности
задирања у надлежности ширих територијалних јединица (округа,
Kapuy, K.: Значај локалног нивоа за људску безбедност, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за
отворено друштво, Београд, 2006, стр. 216.
Види чл. 15 Закона о ванредним ситуацијама.
покрајине, државе), изузев иницијатива које њима упућују. Оваква тела

чине стручњаци из области безбедности, представници органа локалне
самоуправе (градска управа, градска скупштина, градске службе),
представници политичких партија, удружења грађана и струковних
организација и субјеката безбедности. У њиховој надлежности је
предлагање политике безбедности града, односно предлагање начина
решавања конкретних безбедносних проблема, као и израда предлога за
дугорочно унапређење стања безбедности.102
Безбедност у локалној заједници је потреба свих који у њој живе.
Стога сви морају да буду партнери у креирању и реализацији локалне
безбедносне политике, односно у дефинисању безбедносних потреба,
могућности и начина њиховог ангажовања. Тиме се осигурава дугорочно
стварање жељеног стања безбедности.
4.2. Јавне службе, предузећа и друге организације
Јавне службе су установе, предузећа и други облици организовања
утврђени законом, који обављају делатности и послове којима се обезбеђује
остваривање права грађана, односно задовољавање потреба грађана и
организација, као и остваривање другог законом утврђеног интереса у
одређеним областима. Организују се као предузећа или установе, а од
предузећа и других организација разликују се по томе што су уређене законом
што обављају делатност од општег интереса. Предузећа се организују као
јавне службе у области јавног информисања, ПТТ саобраћаја, енергетике,
путева, комуналних услуга и слично, а установе у области образовања, културе,
науке, социјалне заштите, здравствене заштите итд.103
Предузећа и друге организације по правилу врше одређену
привредну, ванпривредну или стручну делатност. Њихов значај на пољу
безбедности је у томе што задовољавају одређене егзистенцијалне и друге
свакодневне потребе становништва. У томе се битно не разликују од улоге
и значаја јавних служби. Предузећа од посебног значаја за безбедност су и
поменуте приватне безбедносне компаније.
Јавне службе, предузећа и друге организације имају посебан значај за
одбрану земље.104 Привредна друштва, друга правна лица и предузетници
На пример, градоначелник Београда је крајем 2010. године, на основу закључка Скупштине града Београда, именовао чланове
Радне групе за утврђивање приоритета за повећање безбедности људи и имовине у граду Београду. Радна група, чији је члан
био и аутор ове књиге, на основу мултиметодског сагледавања безбедносне ситуације, сачинила је листу предлога за
унапређење стања безбедности у Београду (нпр., формирати Савет за безбедност града Београда, израдити Стратегију за
безбедност града Београда, унапредити степен безбедносне културе ученика у Београду, едуковати наставно особље
основних и средњих школа за унапређење безбедности ученика у школским објектима, унапредити безбедносну културу
грађана Београда превентивним мерама информативног карактра и основати информативни SOS сервис, унапредити
противпожарну заштиту стамбених и других објеката, унапредити сарадњу града Београда са мрежом недржавних
агенција за пружање безбедносних услуга, унапредити сарадњу градских органа и служби са Полицијском управом за град
Београд итд.). Извештај са закључцима и предлозима Радне групе упућен је градоначелнику и Скупштини града на усвајање,
а потом и градским службама на реализовање. О градским
општинским телима за безбедност опширније, у – Сигурне заједнице у Јужној Србији – Приручник
за безбедност у заједници, ОЕБС, Atos Consulting, 2007.
Марковић, Р.: Управно право, Службени гласник, Београд, 1995, стр. 139. Неспоран је значај јавних
служби у остваривању тзв. појединачне и људске безбедности.
Види чл. 62, 73–75 Закона о одбрани.
дужни су да у обављању својих делатности врше и послове одбране земље који се

односе на планирање, организовање, припремање и оспособљавање за рад
случају ратног и ванредног стања и одговорни су за обезбеђивање обима
производње и вршење услуга у делатностима за које су регистровани, на
нивоу утврђеном плановима одбране и одлукама надлежних органа. То се
нарочито односи на субјекте који се у оквиру своје делатности баве
пословима осматрања, обавештавања и узбуњивања, заштите и спасавања
људи и материјалних добара, односно производње, снабдевања
производима или пружања услуга од значаја за одбрану земље.
Правна лица у области друмског, железничког, ваздушног и
саобраћаја на унутрашњим пловним путевима и поштанско-телеграфско-
телефонског саобраћаја и други носиоци система веза, дужни су да за време
ратног или ванредног стања, као и при мобилизацији Војске Србије,
првенствено врше услуге које утврди Министарство одбране.
Правна лица која управљају шумама с посебном наменом за потребе
одбране земље, дужна су да при доношењу основа газдовања шумама
испуњавају захтеве које им постави Министарство одбране или други орган
који шуму користи за потребе одбране земље.
Правна лица у области јавног информисања, електронских и
штампаних медија, у оквиру своје редовне делатности, имају обавезу да
благовремено и истинито информишу грађане у ратном или ванредном
стању, у складу са законом и у складу с прописима о јавном информисању.
Најзад, привредна друштва и друга правна лица планирају и
обезбеђују средства за организовање, опремање, оспособљавање и
обучавање јединица цивилне заштите које оне образују, за организовање и
припремање личне, узајамне и колективне заштите и за спровођење мера и
задатака цивилне заштите својих запослених, материјалних и других
добара. Такође, институције и организације из области здравства, васпитно-
образовне делатности, социјалне заштите и других делатности које у оквиру
свог делокруга имају заштиту већег броја људи, дужна су да планирају,
организују и спроводе мере и задатке цивилне заштите, чак и за лица која
су корисници њихових услуга. 105
4.3. Невладине организације
Невладине организације су организације, групе и тела које се слободно
оснивају и делују независно од државе (недржавна опредељеност – идејна
аутономност), непрофитног су карактера и засноване су на добровољности и
добротворности чланства, као и других субјеката с којима сарађују.106 Ови
(недржавни) субјекти безбедности често помажу грађанима да остваре нека
своја права онда када држава, због своје политике или недостатака у
Види чл. 15–16 Закона о ванредним ситуацијама.

Павловић, З.: Међународне невладине организације и UNESCO, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића – Сремски Карловци и Правни факултет – Нови Сад, 1993, стр. 11–22. Види и – Пауновић,
Ж.: Невладине организације – прави и политички статус НВО у Србији, Београд, 2006.
законодавству, то није у могућности. Такође, невладине организације често

указују на одређен проблем у земљи и предлажу његово решавање.107
Неспоран је значај невладиних организација у заштити, односно
унапређењу: еколошке, здравствене и социјалне безбедности становништва;
права одређених категорија жртава кривичних дела (пружање помоћи жртвама
насиља у породици, жртвама трговине људима, избеглицама, гладним и
болесним лицима, жртвама оружаних конфликата, жртвама злоупотребе власти
и сл.); националног законодавства; међународне сарадње са другим државама
и сличним организацијама, што подразумева и лобирање код међународних
организација да се одређени проблеми брже реше; едукације становништва и
припадника државних органа за решавање безбедносних проблема; теоријске
мисли кроз издавачку делатност итд. Неретко организују хуманитарне акције и
друге добротворне манифестације, те пружају помоћ младим талентима. Имају
и запажену улогу на домаћој и међународној политичкој сцени. То је и разлог
више да се њихов утицај стави у функцију друштвених и државних вредности
и интереса.
Осим тога, све чешће је оснивање невладиних организација које у
свом називу имају реч „безбедност“.108
Међутим, некада невладине организације оснивају стране владе
како би биле ослонац или помоћ у деловању њихових субверзивних снага у
иностранству. Њихови објекти су погодни за шпијунске пунктове
обавештајних служби, од којих се често и финансирају. Учешћем у раду и
сарадњом са државним органима, неретко долазе до обавештајно-
интересантних података. Њихова улога у медијском рату и деструктивној
психолошко-пропагандној делатности може да буде велика. Исто тако, оне
могу да лобирају код међународних тела и институција да предузимају
одређене мере против влада које наводно крше људска права, пасивне су у
решавању проблема и слично. Отуда и „груба и несрећна“ подела
невладиних организација на „патриотске“ и „издајничке“.
Иако им није место у овом делу текста, поменућемо значај
међувладиних организација за националну безбедност. Реч је о институцијама
које су створиле и у којима учествују владе држава, а које им дају власт да
доносе колективне одлуке у вези са посебним међународним и глобалним
проблемима. Оне могу да буду универзалне (попут Организације уједињених
нација) и регионалне (Европска унија, Организација за европску безбедност и
сарадњу), односно цивилног (политичког, економског, еколошког, научног,
финансијског итд.) и војног карактера (НАТО). Оне су подједнако значајне за
безбедност појединаца, друштава, држава и међународне заједнице. Неретко
подржавају рад невладиних организација.
„Непобитна је чињеница да многи безбедносни ризици настају као, углавном индиректна, последица
политике државних органа, неефикасности политичких институција или неодговарајуће правне регулативе.
Ови недостаци су отворили простор за појављивање невладиних организација као новог субјекта
безбедности.“ Michael, S.: Улога невладиних организација у људској безбедности, Људска безбедност 2 (ур.
Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 192.
Наиме, приметна је права експанзија невладиних организација које у свом називу имају изрази:
„безбедност“, „национална безбедност“, „међународна безбедност“, „безбедносне студије“,
„безбедносна политика“, „институт безбедности“ итд.
Најзад, у припреми и спровођењу задатака из области заштите и

спасавања, у оквиру своје редовне делатности, учествују хуманитарне
организације и удружења. 109
4.4. Научно-образовни систем
Образовање становништва је у „директној корелацији са материјалним
благостањем људи и представља инвестирање у националну безбедност“. 110 Циљ
васпитно-образовне функције није само описмењавање, него и припрема младих за
будући (професионални) живот. Велики је значај образовног система
креирању опште и безбедносне културе, кроз едукативне програме који
наглашавају значај виталних вредности друштва и личних вредности
појединца, механизме њиховог угрожавања и методологију њихове заштите.
Основно и средње образовање су од суштинске важности за људску,
а посредно и за националну безбедност: неписменост је по себи вид дубоко
укорењене небезбедности; образовање је услов запослења; способност
неписмених да разумеју и позову се на своја законска права врло је
ограничена; неписменост пригушује политички глас слабих, чиме
непосредно доприноси њиховој небезбедности; образовање је у функцији
подстицања родне равноправности и недискриминације.111
Улога високог образовања такође је незаобилазна у сфери националне
безбедности. Наиме, многе високошколске установе директно едукују кадар за
рад у појединим субјектима безбедности (Криминалистичко-полицијска
академија, Војна академија, Факултет безбедности, Правни факултет и друге).
Такође, у оквиру њих реализују се многи научни пројекти, одржавају семинари
и научне конференције о темама које се директно или индиректно односе на
безбедност. Осим тога, факултети и научни институти имају капацитете за
израду нацрта и предлога законских, стратегијских и доктринарних докумената
из области безбедности, као и предлога за ревизију постојећих аката. Најзад,
све образовне установе би кроз редовне наставне програме морале да посвете
пажњу националним вредностима и интересима.
Најзад, национална академија наука и уметности, као независна и
научно супериорна институција сваке државе, несумњиво има потенцијале
за дефинисање националних вредности и интереса и стратегија њиховог
достизања, заштите и унапређења.112
нашој земљи потенцијали научно-образовних установа нису
довољно искоришћени у сврху националне безбедности, иако су
Стратегијом националне безбедности Републике Србије политика
образовања и развоја научноистраживачког рада декларисане као
компоненте политике националне безбедности.113
Види чл. 18 Закона о ванредним ситуацијама.
Из извештаја Харт-Радманове комисије за националну безбедност САД 2001. Alkire, S.: Исто, стр. 135.
Sen, A.: Oсновно образовање и људска безбедност, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво,
Београд, 2006, стр. 54–55.
Међутим, и такве су установе у свету биле злоупотребљавање у политичке сврхе, за реализовање интереса ужих
интересних група и политичке олигархије.
Види главу IV. Стратегије – Политика националне безбедности.
4.5. Црква
Религијска припадност једна је од „снажнијих“ одредница идентитета
социјеталне безбедности. Утицај религије и верских поглавара на вернике
може да буде велики. Стога је ова чињеница у прошлости, али и данас, често
злоупотребљавана. Основни проповедник и тумач религије је црква (у
пренесеном значењу, мисли се на „дом божји, заједницу оних који се
спасавају“, без обзира на то које су вере). Реч је о једној од институција у
коју грађани традиционално имају највише поверења.
Велики је значај и утицај цркве у креирању свести о друштвеним
вредностима, па и безбедносне културе грађана. Наиме, Стари и Нови завет
нису ништа друго до први „етички кодекс“ хришћанске религије.114 Две највеће
заповести (љуби господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом,
свом мисли својом и свом снагом својом и љуби ближњег својега као себе
самог) не представљају ништа друго до указивање на значај мирољубиве
коегзистенције са сународницима и суседима, уз уважавање одређених „виших
начела“ и главних хришћанских врлина (смерност, дарежљивост, морална
чистота, човекољубље и милосрђе, уздрживост, кроткост – трпељивост,
верност у вери и молитви). Десет божјих заповести (првенствено – не убиј, не
кради, не сведочи лажно, не пожели ништа што је туђе) и смртни греси
(гордост, среброљубље, разврат, завист, лакомство, пијанство, гнев, немарност
према свом вечном спасењу) између осталог, представљају идентификацију
најчешћих безбедносних проблема и извора (само)угрожавања у друштву,
указивање на њихову штетност и позивање на општу акцију усмерену ка
њиховом искорењивању.
Ни једна од великих религија у основним доктринарним учењима не
промовише зло, већ искључиво добро, на различите начине. Када би се сви
хришћани доследно придржавали Христовог учења, муслимани Курана, јудеји Торе
(Мојсијевог петокњижја) искоренила би се небезбедност која потиче од човека. С
тим у вези, могло би се рећи да је религија један од првих облика орга-низоване и
институционализоване превенције безбедносних изазова и претњи.
Међутим, религија и верске заједнице су често злоупотребљаване, па
су чак и саме биле извори и носиоци многих угрожавања безбедности. Историја
сведочи о разним верским и светим ратовима, крсташким походима, верском
тероризму, инквизицији итд. Ваља поменути и одређене деструктивне верске
секте које су озбиљни носиоци угрожавања безбедности људи, али и држава и
међународних региона (нпр., Аум Шинрикјо, која је прибегла биолошком и
хемијском тероризму, Фалун Гонг, која је отела кинески сателит, бројне
сатанистичке секте итд.) и екстремне милитантне религијске покрете који су
заправо политичке организације засноване на снажним религијским
уверењима, чији су чланови фанатично одани глобалној промоцији својих
веровања (нпр., глобална исламистичка организација Ал Каида, у нашој земљи
екстремни вахабизам итд.).
Попов, Р.: Универзитетски професор: какав треба да буде?, Универзитетски одбор Удружења
универзитетских професора и научника Србије у Новом Саду, Нови Сад, 2004, стр. 169.
Положај, оснивање, организација и функција цркава и верских

заједница у нашој земљи дефинисани су Уставом и посебним законом. Уставом
Републике Србије (чл. 11 и 44) предвиђа се световност држава. Цркве
верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може да се
успостави као државна или обавезна. Уставни суд може да забрани верску
заједницу ако њено деловање угрожава извесна људска права, јавну безбедност
и јавни ред, или ако изазива и подстиче верску, националну или расну
нетрпељивост. Верски субјекти у нашој земљи су традиционалне цркве
верске заједнице, конфесионалне заједнице и друге верске организације.115
4.6. Грађани
Нови облици угрожавања знатно отежавају рад државних снага и захтевају
лично ангажовање грађана у унапређењу стања безбедности. Зато појединци,
самостално или уз помоћ локалне заједнице, могу и морају да предузимају многе мере
и активности ради побољшања сопствене безбедности и безбедности других.
Да би прихватио исправно безбедносно понашање, појединац мора да буде
свестан да његова реакција на одређену претњу не ствара само позитивне ефекте по
његову, већ и по безбедност других. Затим, да његови поступци нису исправни само
зато што се то од њега очекује, већ због тога што реагује у интересу друштва коме
припада. И обрнуто: ако је друштво безбедније, а томе је свакако неко допринео,
безбеднији је и он. Тиме је он и мотивисан да се тако понаша.
Појединац мора увек да буде спреман да одговори на следећа питања:
Које вредности могу и морам сам да
штитим? Ко их може угрозити?
На који начин могу да буду угрожене?
Како могу да их заштитим?
Да ли су сва средства која ћу том приликом користити легална и
легитимна?
Како могу да унапредим личну безбедност кроз сарадњу са
полицијом, другим субјектима безбедности и грађанима?
Како могу да допринесем заштити вредности других лица,
друштва и државе?
Појединци морају да утичу једни на друге у успостављању и
прихватању одређених вредности и у инкорпорирању безбедносне културе
у општу културу. То се постиже комуникацијом и разменом знања и
искустава из области заштите и унапређења физичке, имовинске,
здравствене, економ-ске, еколошке и других видова безбедности.
Грађани имају посебна права и дужност у одбрани земље, првенствено да
извршавају војну, радну и материјалну обавезу, односно да учествују у цивилној
Традиционалне цркве су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет
стечен на основу посебних закона, и то: Српска православна црква, Римокатоличка црква, Словачка евангеличка
црква а. в., Реформатска хришћанска црква и Евангеличка хришћанска црква а. в. Традиционалне верске заједнице су
оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу
посебних закона, и то Исламска верска заједница и Јеврејска верска заједница. Конфесионалне заједнице су све оне
цркве и верске организације чији је правни статус у нашој земљи регулисан средином прошлога века. Члан 4, 10 и 16
Закона о црквама и верским заједницама, Службени гласник РС, број 36/2006.
заштити, у складу са законом, одлукама надлежних органа и плановима

одбране, или да буду распоређени на друге дужности од значаја за одбрану.116
Војна обавеза је право и дужност грађана да се припремају и
оспособља-вају за учешће у одбрани и заштити суверености, независности,
територијалне целовитости и безбедности Републике Србије. Војном обвезнику
који из верских, моралних или других оправданих разлога савести жели војну
обавезу да замени цивилном службом, омогућава се служење у цивилној
служби (тзв. цивилно служење војног рока због приговора савести). Регрути,
жене и лица у резервном саставу која су извршила цивилну службу или
одслужила војни рок без оружја, после обуставе обавезе служења војног рока,
могу добровољно да служе војни рок са оружјем.117
Радна обавеза уводи се у ратном и ванредном стању у државним
органима, органима аутономних покрајина, органима јединица локалне
самоуправе, привредним друштвима, другим правним лицима, као и
предузетницима. Састоји се у извршавању послова и задатака одбране, у складу
с Планом одбране Републике Србије. Овој обавези подлежу сви грађани који су
способни за рад, а имају између осамнаест и шездесет пет година (мушкарци),
односно до шездесет година (жене), и нису распоређени на служби у Војсци
Србије. Припадници органа унутрашњих послова радну обавезу извршавају у
том органу. У случају проглашења ратног или ванредног стања, лица која су у
радном односу дужна су да наставе обављање послова на свом радном месту,
ако нису позвана на службу у Војсци Србије или ако нису распоређена на друге
послове и задатке. Под одређеним условима, грађанин може да буде ослобођен
радне обавезе.
Материјална обавеза је право и дужност (власника ствари) грађана
Републике Србије, привредних друштава, других правних лица и
предузетника чије је седиште на територији Републике Србије, да покретне
и непокретне ствари којима располажу а које су према ратном распореду
одређене као ствари посебне намене за потребе одбране, Војске Србије и
цивилне заштите уступе на привремено коришћење уз накнаду државним
органима, Војсци Србије и цивилној заштити.
Грађани учествују и у заштити и спасавању, испуњавању материјалне
обавезе за потребе заштите и спасавања, обучавају се за личну, узајамну и
колективну заштиту, спроводе прописане и наређене мере и извршавају задатке
цивилне заштите. У том смислу, имају дужност да: прихвате распоред који им је
одређен при распоређивању у органе и јединице цивилне заштите; се одазову
позиву надлежног органа цивилне заштите; податке од значаја за заштиту и
спасавање без одлагања доставе надлежном органу; дају податке потребне за
вођење евиденција од значаја за заштиту и спасавање. У извршавању материјалне
обавезе грађани дају на коришћење надлежном органу за ванредне ситуације
Види чл. 47–61 и 76 Закона о одбрани, као и Закон о војној, радној и материјалној обавези, Службени гласник РС, број
88/2009 са каснијим изменама и допунама.
Цивилна служба је служба којом војни обвезник замењује служење војног рока са оружјем или без оружја, а која се извршава
у државним органима, организацијама, установама, јединицама и правним лицима одређеним решењем министра одбране,
као и служба у резервном саставу. Види: Закон о цивилној служби, Службени гласник РС, број 88/2009 са каснијим изменама
и допунама.
непокретне ствари, возила, машине, опрему, материјално-техничка и друга

материјална средства (вода, храна, медицинска опрема, лекови, одећа, обућа,
грађевински и други материјал), кад то захтевају потребе заштите и спасавања. 118
Најзад, разна удружења грађана програме свог рада могу да заснивају
на активностима у областима од значаја за одбрану и цивилну заштиту.
5. СТАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Начелно, стање националне безбедности може да буде „редовно“,
ванредно и ратно.
„Редовно стање националне безбедности“ је жаргонски израз који
се користи у структурама националног система безбедности. Њиме се
обележава стање безбедности у којем обим и интензитет деструктивности
појава угрожавања националне безбедности, односно угроженост
појединаца, друштва и државе не одударају сувише од „просечне“ –
свакодневно заступљене безбедносне проблематике, која генерално не
доводи у питање опстанак, остварење и уживање референтних вредности.
Мисли се подједнако на обим и на деструктивност појава угрожавања
природног, људског и техничко-технолошког порекла, односно појава војне и
невојне природе које настају унутар државе или долазе споља. Заправо, реч је
квантитативно-квалитативној резултанти (облика, обима и интензитета)
појава угрожавања безбедности и њиховом утицају на вредности и интересе
којима се пружа заштита.
Уколико обим и степен угрожености вредности и интереса превазилази
„просечни ниво“, у зависности од природе и ефеката угрожавања безбедности, као
мере безбедности могу да се прогласе ванредно или ратно стање:
ванредно стање је стање јавне опасности у којем је угрожен
опстанак државе или грађана, а последица је војних или невојних изазова,
ризика и претњи безбедности;
ратно стање је стање опасности у којем су оружаним деловањем
споља угрожени сувереност, независност и територијална целовитост земље,
односно мир у региону, што захтева мобилизацију снага и средстава за
119
одбрану. Када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, Народна
скупштина проглашава ванредно стање. Одлука о ванредном стању важи најдуже
деведесет дана. По истеку овог рока, Народна скупштина одлуку о ванредном
стању може да продужи за још деведесет дана, већином од укупног
броја народних посланика.
За време ванредног стања, Народна скупштина се састаје без
посебног позива и не може да буде распуштена. Проглашавајући ванредно
стање, Народна скупштина може да пропише мере којима се одступа од
Уставом зајемчених људских и мањинских права.
Види чл. 21 и 24 Закона о ванредним ситуацијама.

Члан 4, ст. 1, т. 6–7 Закона о одбрани. Због озбиљности и значаја ових мера безбедности, услови и
поступак проглашења и престанка ванредног стања и ратног стања дефинисани су Уставом Републике
Србије (чл. 200–202) и Законом о одбрани (чл. 10, 87–93).
Кад Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о

проглашењу ванредног стања доносе заједно председник Републике,
председник Народне скупштине и председник Владе, под истим условима као
и Народна скупштина. У истој ситуацији, мере којима се одступа од људских и
мањинских права може да пропише Влада, уредбом, уз супотпис председника
Републике. Мере одступања од људских и мањинских права које пропишу
Народна скупштина или Влада важе најдуже деведесет дана, а по истеку овог
рока могу да се обнове под истим условима.120
Ратно стање проглашава Народна скупштина. Када није у могућности
да се састане, одлуку о проглашењу ратног стања доносе заједно председник
Републике, председник Народне скупштине и председник Владе.
Проглашавајући ратно стање, Народна скупштина може да пропише
мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права.
Када Народна скупштина не може да се састане, мере одступања од Уставом
зајемчених људских и мањинских права заједно утврђују председник
Републике, председник Народне скупштине и председник Владе. Све мере
прописане у периоду ратног стања потврђује Народна скупштина када је у
могућности да се састане.
По проглашењу ванредног или ратног стања, дозвољена су
одступања од људских и мањинских права која су зајемчена Уставом, и то
само у обиму у којем је то неопходно. Мере одступања не смеју да доведу
до разлика у раси, полу, језику, вероисповести, националној припадности
или друштвеном пореклу. Одступања од људских и мањинских права
престају да важе престанком ванредног или ратног стања.121
6. МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ
Мере безбедности су скупови активности, радњи и поступака које
предузимају субјекти националног система безбедности (самостално или
сарадњи са другима) како би из стања свакодневног ангажовања
организационих, кадровских, материјалних, техничких и функционалних
капацитета прешли у стање веће спремности за извршавање безбедносних
послова и задатака који се по сложености и озбиљности разликују од
свакодневног – редовног ангажовања.
Кад одлуку о ванредном стању није донела Народна скупштина, она је потврђује у року од четрдесет осам сати од њеног
доношења, односно чим буде у могућности да се састане. Ако је Народна скупштина не потврди, одлука престаје да важи
завршетком њене прве седнице која се одржи по проглашењу ванредног стања. Кад мере којима се одступа од људских и
мањинских права није прописала Народна скупштина, Влада је дужна да уредбу о мерама одступања од људских и мањинских
права поднесе на потврду Народној скупштини у року од четрдесет осам сати од њеног доношења, односно чим Народна
скупштина буде у могућности да се састане. У супротном, мере одступања престају да важе двадесет четити сата од почетка
прве седнице Народне скупштине одржане по проглашењу ванредног стања.
Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу: права на достојанство и слободан развој личности, права на
живот, неповредивост физичког и психичког интегритета, забране ропства, положаја сличног ропству и принудног рада,
поступања с лицима лишеним слободе, права на правично суђење, правне сигурности у казненом праву, права на правну
личност, права на држављанство, слободе мисли, савести и вероисповести, приговора савести, слободе изражавања
националне припадности, забране изазивања расне, националне и верске мржње, права на закључење брака и равноправност
супружника, слободе одлучивања о рађању, права детета и забране насилне асимилације.
Циљ мера безбедности јесте спречавање наступања појава које могу

да угрозе националну безбедност, односно спремност да се што хитније и
на прави начин одговори на настале последице угрожавања (заштита и
спасавање становништва и добара, односно санација терена), уколико нису
благовремено и успешно спречене.
Осим проглашења ванредног или ратног стања, мерама безбедности сматра-ју
се и мере приправности, мера мобилизације и мера заштите тајних података.122
Ради спречавања и отклањања опасности које угрожавају
безбедност Републике Србије и њених грађана, председник Републике
наређује мере приправности и мобилизацију.
Влада наређује предузимање мера и радњи потребних за извршавање
обавеза Републике Србије преузетим чланством у Уједињеним нацијама и
потврђеним међународним уговорима у области одбране. Мисли се, пре свега,
на заштиту дипломатско-конзуларног особља и представништава, односно
омогућавање странцима да безбедно напусте земљу.
случају напада на земљу, сви грађани у земљи и иностранству,
команде, јединице и установе Војске Србије и представници државних органа
правних лица дужни су да одмах по сазнању, не чекајући позив или
наређење, поступе по свом утврђеном распореду и обавезама које су
утврђене Планом одбране Републике Србије.
На територији на којој је проглашено ванредно стање, сви субјекти
одбране дужни су да за време ванредног стања предузимају мере из оквира
својих надлежности, у складу с наредбама и другим актима председника
Републике, Владе и других надлежних органа.
Мобилизацијом субјекти система одбране из мирнодопске органи-
зације и стања прелазе на ратну организацију и услове рада као одговор на
изазове, ризике и претње безбедности земље. По обиму, мобилизација може
да буде општа или делимична, а саопштава се јавним оглашавањем или
појединачним позивом.
Општа мобилизација обухвата све субјекте система одбране којима су
обавезе у одбрани прописане и чија се ратна организација, као и материјална
средства потребна за одбрану земље, разликују од мирнодопских.
Делимична мобилизација обухвата потребан део субјеката одбране чија
се ратна организација разликује од мирнодопске, као и материјална средства
потребна за адекватан одговор на безбедносне изазове, ризике и претње.
Мобилизација се спроводи по Плану одбране Републике Србије.123
Аналогно војној мобилизацији, постоје и општа и делимична
мобилизација цивилне заштите којима се прелази на организацију и стање
Види чл. 94–102 Закона о одбрани.

Делимична мобилизација субјеката система одбране и материјалних средстава за потребе одбране земље може да се
нареди ради провере спремности за извршење мобилизације, у оквиру планираних вежби и контроле организовања
припрема за одбрану. За грађане, државне органе, привредна друштва, друга правна лица и предузетнике, као и за
материјална средства делимичну мобилизацију наређује председник Владе, а за команде, јединице, установе и војне
обвезнике Војске Србије – старешине на командним дужностима у Војсци Србије које овласти председник
Републике. Спровођење мобилизације уређује се посебним прописом Владе.
оперативне готовости свих или појединих штабова и јединица за извршење

мера и задатака заштите и спасавања.124
Најзад, мере заштите тајних података подразумевају примену
посебних процедура и стандарда у заштити тајних података који су од
виталног значаја за безбедност Републике Србије и њених грађана.125
6.1. Безбедност тајних података
Традиционално, национални модел означавања тајних података од
значаја за безбедност државе и друштва, обухвата:
службену тајну (интерно, поверљиво и строго поверљиво);
војну тајну (интерно, поверљиво и строго поверљиво) и
државну тајну (тајна највишег степена поверљивости).
Реч је о подацима и документима који су законом, другим прописом
или одлуком надлежног органа донесеном на основу закона проглашени
тајном, а њиховим одавањем проузрокују се или би могле да се проузрокују
штетне последице. Ове категорије тајних података су и кривичноправно
заштићене.126 Новина у нашем систему безбедности је и јединствен систем
одређивања и заштите тајних података који су од интереса за националну и
јавну безбедност, одбрану, унутрашње и спољне послове Републике Србије.127
Податак од интереса за Републику Србију је сваки податак или
документ којим располаже орган јавне власти, који се односи на
територијални интегритет и сувереност, заштиту уставног поретка, људских
и мањинских права и слобода, националну и јавну безбедност, одбрану,
унутрашње послове и спољне послове.
Тајни податак је податак од интереса за Републику Србију који је
законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеном у
складу са законом, одређен и означен одређеним степеном тајности.
Страни тајни податак је податак који Републици Србији повери
страна држава или међународна организација уз обавезу да га чува као
тајни, као и тајни податак који настане у сарадњи Републике Србије са
другим државама, међународним организацијама и другим међународним
субјектима, у складу са закљученим међународним споразумом који је са
наведеним субјектима закључила Република Србија.128
Види чл. 124–127 Закона о ванредним ситуацијама.
Због њиховог нарочитог значаја за националну безбедност, биће им посвећена посебна пажња.
Кривичним закоником Републике Србије инкриминисана су кривична дела: Одавање државне тајне (чл. 316),
где се одаје државна тајна, а штетне последице односе на безбедност, одбрану или на политичке, војне или
економске интересе Србије; Одавање службене тајне (чл. 369), где се одаје службена тајна, а штетне
последице односе на службу и Одавање војне тајне (чл. 415), где се одаје војна тајна, а штетне последице
односе на Војску Србије, одбрану или безбедност земље. Најзад, кривичним делом Шпијунажа (чл. 315),
санкционише се одавање тајних војних, економских или службених података, а штетне последице односе на
безбедност, одбрану или на политичке, војне или економске интересе земље.
Поред организације и функције овог подсистема националне безбедности, Законом о тајности података уређена је и заштита
страних тајних података, приступ тајним подацима и престанак њихове тајности, надлежност органа и надзор спровођења
поступака у вези са заштитом тајних података, као и одговорност за неизвршавање законских обавеза и друга питања од
значаја за заштиту тајности података. Службени гласник РС, број 104/2009. Види чл. 1–2, 8– 21, 30–33, 37–47, 84–86.
Документ је сваки носач податка (папир, магнетни или оптички медиј, дискета, УСБ меморија, смарт картица,
компакт диск, микрофилм, видео и аудио запис и др.), на коме је записан или меморисан тајни податак. Орган јавне
Тајни подаци могу да се користе само у сврху због које су

прикупљени, у складу са законом. Лице које користи тајни податак, или
лице које се упознало са његовом садржином, дужно је да тај податак чува
без обзира на начин сазнања. Ова обавеза остаје и после престанка функције
или радног односа, односно престанка обављања дужности или чланства у
органу јавне власти или одговарајућем телу.
Као тајни податак може да се одреди податак од интереса за Републику
Србију чијим би откривањем неовлашћеном лицу настала штета, ако је потреба
заштите интереса Републике Србије претежнија од интереса за слободан приступ
информацијама од јавног значаја. Реч је о подацима који се односе на: нацио-налну
безбедност, јавну безбедност, односно на одбрамбене, спољнополитичке,
безбедносне и обавештајне послове органа јавне власти; односе Републике Србије
са другим државама, међународним организацијама и другим међународним
субјектима; системе, уређаје, пројекте, планове и структуре који су у вези са
претходне две групе података; научне, истраживачке, технолошке, економске и
финансијске послове који су такође у вези са прве две групе података.
Тајност податка, под условима и на начин утврђен законом, одређује
овлашћено лице: председник Народне скупштине; председник Републике;
председник Владе; руководилац органа јавне власти; изабрани, постављени или
именовани функционер органа јавне власти који је за одређивање тајних података
овлашћен законом, односно прописом донесеним на основу закона, или га је за то
писмено овластио руководилац органа јавне власти; лице запослено у органу јавне
власти које је за то писмено овластио руководилац тог органа.
Документ који садржи тајне податке означава се: ознаком степена
тајности; начином престанка тајности; подацима о овлашћеном лицу и
подацима о органу јавне власти.
зависности од процене потенцијалне штете по интересе
Републике Србије, одређује се степен тајности податка, и то:
државна тајна, који се одређује ради спречавања настанка
неотклоњиве тешке штете по интересе Републике Србије;
строго поверљиво, који се одређује ради спречавања настанка
тешке штете по интересе Републике Србије;
поверљиво, који се одређује ради спречавања настанка штете по
интересе Републике Србије;
власти је државни орган, орган територијалне аутономије, орган јединице локалне самоуправе, организација којој је
поверено вршење јавних овлашћења, као и правно лице које оснива државни орган или се финансира у целини,
односно у претежном делу из буџета, а који поступа са тајним подацима, односно који их ствара, прибавља, чува,
користи, размењује или на други начин обрађује. Штета је нарушавање интереса Републике Србије које је настало
као последица неовлашћеног приступа, откривања, уништавања и злоупотребе тајних података или као последица
друге радње обраде тајних података и страних тајних података. Руковалац тајним податком су физичко лице или
орган јавне власти који предузимају мере заштите тајних података у складу са законом. Корисник тајног податка је
држављанин Републике Србије или правно лице са седиштем у Републици Србији, коме је издат сертификат од стране
надлежног органа, односно страно физичко или правно лице коме је на основу закљученог међународног споразума
издата безбедносна дозвола за приступ тајним подацима, као и функционер органа јавне власти који на основу закона
има право приступа и коришћења тајних података без издавања сертификата. Безбедносни ризик је стварна могућност
нарушавања безбедности тајних података. Мере заштите су опште и посебне мере које се предузимају ради
спречавања настанка штете, oдносно мере које се односе на остваривање административне, информатичко-
телекомуникационе, персоналне и физичке безбедности тајних података и страних тајних података.
интерно, који се одређује ради спречавања настанка штете за

обављање задатака и послова органа јавне власти који их је одредио.129
Тајност података престаје: датумом који је утврђен у документу у коме је
садржан тајни податак; наступањем одређеног догађаја који је утврђен у доку-
менту у коме је садржан тајни податак; истеком законом одређеног рока (државна
тајна – 30 година; строго поверљиво – 15 година; поверљиво – 5 година и интер-
но – 2 године); опозивом тајности и ако је податак учињен доступним јавности.
Ако после истека рока постоје разлози да се податак и даље чува као тајни,
овлашћено лице може једном да продужи рок за престанак тајности, најдуже за
период утврђен за поједине степене тајности. С друге стране, у поступку опозива
тајности, податак престаје да буде тајни пре истека рока ако наступе чињенице и
околности услед којих податак престаје да буде од интереса за Републику Србију.
Због тога се периодично процењује тајност података.
Орган јавне власти, у складу са законом, успоставља систем поступака и
мера заштите тајних података према степену тајности, природи документа у коме
је садржан тајни податак и према процени претње за безбедност тајног податка.
Опште мере заштите тајних података обухватају: одређивање степена
тајности; процену претње за безбедност тајног податка; одређивање начина
коришћења и поступања са тајним податком; одређивање одговорног лица за
чување, коришћење, размену и друге радње обраде тајног податка; одређивање
руковаоца тајним подацима, укључујући и његову безбедносну проверу у
зависности од степена тајности податка; одређивање посебних зона, зграда и
просторија намењених заштити тајних података и страних тајних података; надзор
поступања са тајним податком; мере физичко-техничке заштите тајног податка,
укључујући и уградњу и постављање техничких средстава заштите, утврђивање
безбедносне зоне и заштиту ван безбедносне зоне; мере заштите информационо-
телекомуникационих система; мере криптозаштите; заштитни режим радних и
формацијских места, у оквиру акта о унутрашњем уређењу и систематизацији
радних места; утврђивање посебних програма образовања и обуке за потребе
обављања послова заштите тајних података и страних тајних података и друге
опште мере одређене законом.
Посебне мере заштите тајних података уређују се актом Владе, с
циљем ефикасне примене општих мера заштите тајних података. Могу да се
ближе уреде и актом надлежног министра, односно руководиоца посебне
организације, у складу са поменутим актом Владе.
Тајни подаци се чувају тако да је приступ тим подацима дозвољен само
овлашћеним корисницима. То, без издавања сертификата, на основу функције
с циљем обављања послова из њихове надлежности, имају председник
Народне скупштине, председник Републике и председник Владе. За остале
категорије корисника, спроводе се посебне процедуре за: приступ тајним
подацима без безбедносне провере и уз посебна овлашћења и дужности;
Ближе критеријуме за одређивање степена тајности одређује Влада, уз претходно прибављено мишљење Савета за националну
безбедност (државна тајна и строго поверљиво), односно на предлог надлежног министра или руководиоца органа јавне
власти (поверљиво и интерно). Аналогно наведеној градацији, ознаке степена тајности страних података, односно ознаке
степена тајности на енглеском језику су: top secret, secret, confidential и restricted. Податку може да се промени степен тајности.
приступ тајним подацима члановима надлежног одбора Народне скупштине;

приступ тајним подацима означеним степеном тајности „интерно“; приступ
страним тајним подацима; приступ тајним подацима физичких и правних лица;
издавање сертификата за приступ тајним подацима; достављање тајних
података уз обавезу чувања тајности; достављање тајних података на основу
уговорног односа. О тајним подацима воде се евиденције.
За унутрашњу контролу над спровођењем Закона о тајности података
одговоран је руководилац органа јавне власти, односно Канцеларија Савета за
националну безбедност и заштиту тајних података.
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ
БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ1
Београд, 2009. године
Стратегија националне безбедности Републике Србије, преузето са

званичног сајта Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs, 25. маја 2011. године.
УВОД
Стратегија националне безбедности Републике Србије (у даљем

тексту: Стратегија националне безбедности) представља најважнији
стратешки документ којим се утврђују основе политике безбедности у
Полазиште Стратегије националне безбедности чине суверенитет и
територијални интегритет Републике Србије, економски просперитет,
социјална стабилност, развој демократије и владавина права, поштовање
људских и мањинских права, европска спољнoполитичка оријентација и
унапређење сарадње са најутицајнијим субјектима међународне заједнице
и државама у региону.
Стратегија националне безбедности потврђује приврженост Републике
Србије општим демократским вредностима, међународном праву
поштовању сопствене државотворне традиције. Опредељења исказана у
Стратегији националне безбедности изражавају спремност Републике
Србије да у оквиру Организације уједињених нација, европских и других
међународних организација и регионалних структура, доприноси изградњи
и унапређењу сопствене, регионалне и глобалне безбедности.
Стратегија националне безбедности даје анализу окружења
Републике Србије, идентификује изазове, ризике и претње безбедности,
утврђује националне интересе, одређује циљеве, основна начела и елементе
политике националне безбедности и дефинише структуру, начела
функционисања и одговорности у оквиру система безбедности.
Стратегија националне безбедности представља основ за израду
стратегијских докумената у свим областима друштвеног живота и
функционисања државних органа и институција, ради очувања и заштите
безбедности грађана, друштва и државе.
Стратегија националне безбедности је јавни документ којим се
домаћој и међународној јавности представљају основна стратешка
опредељења Републике Србије у области безбедности.
I БЕЗБЕДНОСНО ОКРУЖЕЊЕ
1. Глобално окружење
Последњу деценију прошлог и почетак овог века обележилa су новa
безбедносна кретања у свету. Безбедност је из претежно војне сфере проширена
и на друге области, првенствено економску, енергетску, соције-талну и
еколошку безбедност, укључујући безбедност појединца и друштва у целини.
Престанак блоковске конфронтације, ширење демократије, стварање
мултиполарног света, интеграциони процеси у области безбедности и све
интензивнија економска и културна сарадња и међузависност смањују ризике
сукобљавања између држава, као и могућност избијања криза и конфликата.
Након окончања Хладног рата, ризик од војног сукоба глобалних
размера је знатно умањен. Свет је, међутим, и даље суочен са бројним
традиционалним и новим изазовима, ризицима и претњама безбедности.
Околности које доприносе све већем броју безбедносних ризика на
глобалном нивоу су, пре свега, велике разлике у степену економског и
културног развоја, чија су последица сиромаштво и социјална угроженост
дела становништва, што условљава настанак негативних демографских и
психо-социјалних појава. Регионални и локални сукоби, етнички и верски
екстремизам, тероризам, организовани криминал, пролиферација оружја за
масовно уништење и илегалне миграције, климатске промене и све
израженији дефицит енергетских ресурса угрожавају стабилност појединих
земаља и читавих региона, а такође и глобалну безбедност. Суштинска
одлика тих изазова, ризика и претњи јесте да они све више постају
непредвидиви, асиметрични и да имају транснационални карактер.
условима глобализоване економије, макроекономске последице
значајнијих поремећаја у функционисању финансијских тржишта у свету
одражавају се и на стање глобалне безбедности. Последице светске економске
кризе могу да доведу до преовладавања усконационалних интереса у систему
међународних економских односа и одлагања решавања приоритета глобалне
безбедности, да актуелизују опасност од социјалних немира и допринесу
урушавању унутрашње стабилности у појединим државама и интензивирања
улагања у војноиндустријски комплекс и наставка трке у наоружању.
Свет се суочава са изазовима које намеће грубо кршење Повеље УН и
општеприхваћених норми међународног права, а посебно мешањe у унутрашње
ствари суверених држава, као и концепција и пракса превентивног напада и
војног интервенционизма. Покушаји давања легитимитета стварању нових
државних творевина на територијама суверених држава, чланица ОУН,
нарушавају постојећи међународноправни поредак и знатно угрожавају опште
стање безбедности у свету. Политички, економски, културни и
војнобезбедносни односи у свету све више се одвијају у глобалном
мултиполарном и мултилатералном окружењу у којем се све наглашеније
испољава сложена међузависност држава.
СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
367
Транснационални и асиметрични карактер савремених изазова,

ризика и претњи безбедности утицали су на то да је безбедност недељива,
при чему је све очигледније да ниједна земља није у стању да самостално
решава све сложеније проблеме очувања и јачања националне безбедности.
Због тога се безбедност у савременим условима све више сагледава
глобално, а национална безбедност је све значајније повезана са стањем
безбедности у ближем и даљем окружењу.
Одговор на транснационално профилисане асиметричне претње налази се
у интеграцији националних система безбедности, јачању мултилатералних форума
безбедности и колективног система међународне безбедности, као кључних
чинилаца у обезбеђењу мира, стабилности и демо-кратског развоја држава
савременог света. У таквим околностима јача потреба за кооперативним приступом
у очувању и унапређењу безбедности заснованим на сарадњи и удруживању
безбедносних капацитета националних држава.
Напредак постигнут у спровођењу Заједничке спољне и безбедносне
политике ЕУ и укључивање европских одбрамбених снага у решавање
безбедносних проблема указују на све значајнију улогу ЕУ у хармонизацији
односа и интереса европских држава и преузимању дела заједничке
одговорности у креирању европске и глобалне безбедности.
2. Регионално окружење
Државе у региону југоисточне Европе прихватају и унапређују
вредности демократије, економске и друштвене стабилности и безбедности. У
складу са тим опредељењима, оне се залажу за дијалог, што умањује могућност
избијања сукоба и позитивно утиче на безбедносно окружење. Унапређење
регионалне безбедности се у све већој мери заснива на сарадњи и заједничким
и усаглашеним активностима у области безбедности, политике и економије и
другим областима које су усмерене на очување стабилности и предупређивање
криза у овом региону.
Наслеђени проблеми из прошлости, историјске противречности, као
последице сукобљавања народа и држава на простору југоисточне Европе,
а посебно на простору Балкана, у новијој историји и данас утичу на стање
безбедности у региону.
Геостратегијски положај југоисточне Европе, преко које пролазе
енергетски и комуникацијски правци повезујући развијене државе Европе са
регионима Кавказа, Каспијског басена, Блиског истока и Средоземља, значајно
и непосредно утиче и на стање безбедности држава европског континента.
Сукобљавање интереса држава у коришћењу транзитних праваца
располагању ресурсима може да доведе до настанка регионалних криза и
угрожавања безбедности и стабилности држава југоисточне Европе.
Ризици од избијања ратова и других оружаних сукоба на простору
југоисточне Европе, иако су смањени, нису елиминисани. Покушај ревизије
одредаба Дејтонског споразума, који би био у супротности са интересима било ког
конститутивног народа, дестабилизовао би безбедносну ситуацију у Босни
Херцеговини, а тиме и у региону.
Сепаратистичке тежње у региону су реална претња његовој

безбедности. По својој тежини и комплексности, као и негативним импли-
кацијама на унутрашњу стабилност држава у региону и њихово безбедносно
стање, посебно се издваја проблем покушаја отцепљења дела територије
Републике Србије путем једностраног проглашења независности Косова од
стране привремених институција Аутономне Покрајине Косово и Метохија.
Признавање тзв. Републике Косово од стране појединих држава у
непосредном окружењу Републике Србије, као и одређеног броја држава у
свету, неповољно се одражава на јачање мера поверења и сарадње и
успорава процес стабилизације на овим просторима.
Тероризам и експанзија организованог криминала, корупција,
недозвољена трговина наркотицима и оружјем, као и трговина људима, који
су најизраженији на Косову и Метохији, значајно оптерећују стање
безбедности у Југоисточној Европи. Неадекватно решавање повратка
избеглих, прогнаних и интерно расељених лица на простору бивше СФРЈ и
њихов незадовољавајући социјални статус чине безбедносну ситуацију у
региону још сложенијом.
Стање безбедности у региону карактеришу изражен национални,
верски и политички екстремизам и уништавање културног наслеђа, што,
поред постојећих економских и социјалних проблема и недовољно
изграђених државних институција, отежава процес брже и успешније
демократске транзиције држава у региону. Односе држава у региону такође
оптерећују повратак избеглица и враћање њихове имовине и проблеми
граница, као и одређени проблеми који произилазе из неодговарајуће
интегрисаности појединих мањинских заједница и група у шире друштвено
окружење. Због тога је интеграција овог региона у европске и друге
међународне безбедносне структуре отежана, што увећава опасност од
обнављања криза и оружаних сукоба.
таквим условима континуитет међународне подршке и војно и
безбедносно присуство са мандатом УН у региону може допринети
стабилизацији стања и спречити настајање конфликата и њихово прерастање
сукоб ширих размера.
Због сложеног карактера безбедности у региону, државе
југоисточне Европе су све више упућене на то да заједничким напорима
сузбијају негативне процесе који угрожавају њихову безбедност.
Изградњом заједничких механизама за превенцију ризика и претњи и за
управљање кризним ситуацијама остварују се претпоставке за бржу
демократску транзицију држава региона, чиме се стварају услови за
приближавање и прикључење свих држава тог региона Европској унији.
3. Безбедност Републике Србије
Демократски процеси и европска спољнополитичка оријентација
Републике Србије јачају њену међународну позицију и позитивно утичу на
креирање и унапређење политике сарадње и јачања мера поверења у региону.
На тој основи утврђена безбедносна политика Републике Србије чини је
369
значајним чиниоцем регионалне безбедносне сарадње и поузданим

партнером у међународним односима.
Република Србија је још увек суочена са значајним изазовима,
ризицима и претњама који угрожавају њену безбедност. Основна претња
безбедности јесте покушај отцепљења територије Аутономне Покрајине
Косово и Метохија. Безбедносна ситуација на Косову и Метохији је оптерећена
етнички мотивисаним актима насиља који доприносе стварању несигурности и
страха код припадника српског народа и мањинских етничких заједница. Спора
изградња демократских институција и демократске полити-чке културе и
односа на Косову и Метохији, непоштовање основних људских права,
ускраћивање слободе кретања, експанзија организованог криминала,
узурпација и уништавања приватне имовине и културно-историјског наслеђа
отежан процес повратка прогнаних и интерно расељених лица, као и
остали безбедносни проблеми који имају регионалне размере претварају
овај простор у главни извор нестабилности у Републици Србији.
Противправно проглашена независност Косова и неуспех
међународног цивилног и војног присуства у Аутономној Покрајини Косово
Метохија у успостављању мултиетничког, мултирелигијског и мулти-
културног грађанског друштва доприноси даљем јачању чинилаца који
испољавају негативан утицај на безбедност Републике Србије и
представљаће извор њене дуготрајне нестабилности.
На укупно безбедносно стање у Републици Србији у знатној мери
утичу последице вишегодишњег грађанског рата вођеног на просторима
некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
међународне изолације Савезне Републике Југославије и НАТО
бомбардовања, као и изражени проблеми транзиције.
Република Србија је, као и остале државе региона, суочена са
тероризмом, разним облицима организованог криминала, корупцијом,
нелегалном трговином наркотицима, деструктивним деловањем појединих
верских секти, трговином људима и финансијским и високотехнолошким
криминалом.
II ИЗАЗОВИ, РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Република Србија је опредељена да на основама развоја
демократских процеса, европске спољнополитичке оријентације и политике
сарадње и јачања мера поверења у региону изграђује сопствену безбедност
што је чини је значајним чиниоцем регионалне безбедносне сарадње и
поузданим партнером у међународним односима.
Без обзира на позитивне резултате у јачању безбедносног положаја
Републике Србије и даље постоје значајни изазови, ризици и претње њеној
безбедности. Последице вишегодишњег грађанског рата вођеног на просторима
некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, међународне
изолације Савезне Републике Југославије и НАТО бомбардовања, изражени
проблеми транзиције, као и кључни проблеми
глобалне и регионалне безбедности, у знатној мери се рефлектују на

безбедност Републике Србије и могу угрозити њену стабилност и мир.
Изазови, ризици и претње безбедности Републике Србије имају
комплексан карактер, па се са сличним садржајем, обимом и интензитетом
могу испољити на глобалном, регионалном и националном нивоу. Полазни
критеријум у разматрању и навођењу изазова ризика и претњи јесте тежина
последица по безбедност Републике Србије које би могле да настану у
случају њиховог испољавања.
Опасност од оружане агресије на Републику Србију значајно је
смањена, али није у потпуности искључена, а може да настане као последица
оружаних сукоба глобалног или регионалног карактера проузрокованих
супротстављеним интересима великих сила или држава у региону.
Сепаратистичке тежње појединих националистичких и верских
екстремистичких група представљају извор сталног безбедносног ризика и
директну претњу територијалној целовитости Републике Србије. Сепаратисти-
чка настојања дела албанске националне мањине на Косову и Метохији, која су
кулминирала противправним једностраним проглашењем независности
Косова, директна су претња територијалној целовитости Републике Србије и
један од најозбиљнијих безбедносних изазова у региону. Таква настојања могу
подстаћи ширење сепаратистичких идеја и тако постати фактор дестаби-
лизације у другим деловима Републике Србије и ширем региону.
Противправно једнострано проглашена независност Косова представља
највећу претњу безбедности Републике Србије. Наметање једностраног решења
супротно Повељи УН и међународном праву доприноси да тај простор постане
дуготрајни фактор нестабилности у региону. Поштовање људских и мањинских
права и спровођење демократских стандарда, нарочито у погледу безбедности и
заштите српског и другог неалбанског становништва, одрживог повратка
прогнаних и интерно расељених лица и децентрализације Косова и Метохије, не
остварује се у складу са прокламованим циљевима међународне заједнице.
Неповољан развој стања безбедности и примена „Свеобухватног предлога за
решење статуса Косова“ (Ахтисаријев план), који није прихваћен у Савету
безбедности Уједињених нација, може да изазове ескалацију насиља на Косову и
Метохији и постане извор ризика и претњи безбедности Републике Србије и
дестабилизације региона. Томе доприноси и формирање паравојних, тзв.
Косовских безбедносних снага које представљају озбиљну претњу постојећем
режиму регионалне контроле наоружања и угрожавају равнотежу у региону.
Безбедност Републике Србије може да буде угрожена и оружаном

побуном, као специфичним обликом оружаног сукоба мотивисаног
неуставном и насилном тежњом за променом граница. Такође, спорови уз
употребу оружја могу настати и као последица ескалације тероризма и
граничних, територијалних и других спорова.
Тероризам је један од највећих ризика и претњи за глобалну,
регионалну и националну безбедност. Савремени тероризам је глобалан по
свом обиму, а повезан је и са насилним верским екстремизмом. У условима
371
глобалног тероризма, Република Србија може бити мета терористичког

деловања, како непосредно тако и коришћењем њене територије за припрему
извођење терористичких акција у другим земљама. Са становишта
безбедносних ризика и претњи са којима се суочава Република Србија,
посебно је значајна веза тероризма са свим облицима организованог,
транснационалног и прекограничног криминала.
Пролиферација оружја за масовно уништење представља
потенцијално највећу претњу глобалној и европској безбедности, а самим тим
реалну претњу безбедности Републике Србије. Опасност да оружје за
масовно уништење дође у посед структура над којима држава нема
контролу, посебно терористичких група и појединаца, представља посебну
претњу безбедности.
Национални и верски екстремизам, који има корене у сукобима на
етничкој и верској основи у ближој и даљој прошлости, представља фактор
ризика и значајну претњу безбедности. Спорост у демократизацији
економских и политичких процеса може знатно допринети порасту
међуетничких тензија и њиховом потенцијалном прерастању у сукобе.
Обавештајна делатност коју стране обавештајне организације
спроводе кроз незаконито и прикривено деловање, представља реалну
претњу безбедности Републике Србије. Остварује се кроз слабљење њених
политичких, економских и безбедносних капацитета и кроз утицај на смер
и динамику друштвених процеса, супротно националним интересима.
Комбинација традиционалних обавештајних метода са средствима
софистицираних могућности отежава откривање њиховог деловања.
Организовани криминал на простору Републике Србије, а посебно на
Косову и Метохији, испољава се нарочито у областима недозвољене
трговине наркотицима, трговине људима и илегалних миграција, као и у
економско-финансијској сфери, пролиферацији конвенционалног оружја и
могућности пролиферације оружја за масовно уништење. По свом
карактеру, организовани криминал представља озбиљну претњу
безбедности и укупном развоју државе и друштва.
Корупција угрожава темељне вредности друштва и доводи до
опадања поверења у институције државе, отежавања спровођења
суштинских реформи, успоравања процеса транзиције, економског развоја,
прилива страних инвестиција и интеграционих процеса и до
дестабилизације прилика у земљи и региону.
Проблеми економског развоја Републике Србије услед вишегодишњих
економских санкција и уништења виталних објеката привредне и саобраћајне
инфраструктуре током НАТО бомбардовања имају за последицу бројне
неповољне друштвене појаве, које су по свом укупном учинку значајан фактор
ризика у процесу транзиције. Висока стопа незапослености и сиромаштво
знатног дела становништва, уз присуство великог броја прогнаних и интерно
расељених лица, потенцијална су жаришта озбиљних социјалних и политичких
тензија које могу произвести стање високог ризика. Одлазак високообразованог
кадра из земље, узрокован немогућношћу адекватног
запошљавања и вредновања рада, умањује изгледе за бржи економски и

сваки други опоравак земље ослањањем на сопствене ресурсе.
Енергетска међузависност и осетљивост инфраструктуре за
производњу и транспорт енергената, као и неизбежан тренд исцрпљивања
извора необновљивих енергетских ресурса, представљају реалну основу
угрожавања енергетске безбедности и реалан изазов стабилности и
безбедности Републике Србије.
Неравномеран привредни и демографски развој Републике Србије,
који је у прошлости био снажан извор криза, и даље представља ризик по
безбедност на овом простору. Различит степен привредне развијености
појединих региона, у спрези са њиховим демографским карактеристикама,
узрокује појаву већих миграција становништва из неразвијених ка
развијеним регионима; из подручја изразите пренасељености изазване
демографском експлозијом ка подручјима са израженом појавом
депопулације. Демографски трендови и миграције, поред социјалних
проблема и раста криминала, могу довести до пораста нестабилности и
настанка ризика и претњи безбедности Републике Србије.
Нерешен статус и тежак положај избеглих, прогнаних и интерно
расељених лица са простора Републике Хрватске, Републике Босне и Херцеговине
и Аутономне Покрајине Косово и Метохија, спора реализација њиховог повратка и
негарантовање безбедног опстанка, као и нерешавање судбине несталих са тих
простора отежавају нормализацију односа на простору некадашње СФРЈ и
представљају потенцијални извор нестабилности у региону.
Недовршен процес разграничења између држава некадашње СФРЈ
представља потенцијални извор сукоба и отежава успостављање пуне
сарадње између држава. Сваки покушај неадекватног решавања питања
права и заштите националних мањина у државама региона може бити
значајан извор нестабилности.
Неконтролисано трошење природних ресурса и угрожавање
животне средине већ је достигло озбиљне размере. То се првенствено
односи на прекомерну експлоатацију шума, неконтролисано располагање
енергетским потенцијалима, обрадивим земљиштем и изворима питке воде,
загађивање ваздуха, водених токова и земљишта и неконтролисано
одлагање отпада. Поред ненадокнадиве материјалне штете, таквим
поступањем изазивају се неповољне промене у макро и микро клими и
озбиљно угрожава право људи на живот у здравој средини.
Последице елементарних непогода и техничких и технолошких
несрећа, као и угрожавање животне средине и здравља грађана услед
радиолошке, хемијске и биолошке контаминације, стални су безбедносни
ризици за Републику Србију, њено становништво и материјална добра.
Значајан ризик представљају технолошке несреће у којима ефекти дејства
опасних материја могу захватити не само територију Републике Србије већ
и суседне државе. Животну средину додатно угрожавају и објекти са
високим степеном ризика у земљама региона, као и привредни објекти са
технологијом која не задовољава међународне еколошке стандарде.
373
Опасности повезане са појављивањем и ширењем инфективних

болести код људи и зараза код животиња представљају безбедносни ризик
који би у будућности могао бити све израженији.
Наркоманија, као све израженији друштвени проблем, добија и
карактер безбедносног проблема и утиче на пораст броја тешких кривичних
дела.
Деструктивно деловање појединих верских секти и култова на
породицу и друштво постаје све израженији проблем и добија карактер све
значајнијег безбедносног ризика.
Тенденција повећаног коришћења информационо-комуникационих
технологија праћена је константним повећањем ризика од високотехно-
лошког криминала и угрожавања информационих и телекомуникационих
система. Ризик у овом погледу постоји од угрожавања споља, али и у
могућности злоупотребе података о грађанима и правним лицима.
Промена климе на глобалном нивоу, посебно глобално загревање
негативно се одражава на промену биодиверзитета у екосистемима и
доводи до поремећаја у пољопривредној производњи на простору
Републике Србије, што би могло да има импликације на њену укупну
безбедност и економску стабилност.
Присутни су и други ризици и претње безбедности, са мањом или
већом вероватноћом испољавања и препознавања, као што су: злоупотреба
нових технологија и научних достигнућа у области информатике, генетског
инжењеринга, медицине, метеорологије и других научних области.
Специфичност ових безбедносних изазова, ризика и претњи јесте смањена
могућност њиховог благовременог откривања и превентивног деловања.
Изазови, ризици и претње безбедности на глобалном, регионалном и
националном нивоу стално се умножавају и мењају карактер, интензитет и
облике испољавања.
Садржај, обим и вероватноћа испољавања изазова, ризика и претњи
безбедности Републике Србије непосредно утичу на дефинисање политике
националне безбедности и изграђивање адекватних способности система
националне безбедности.
НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ
ОБЛАСТИ БЕЗБЕДНОСТИ
Интереси Републике Србије израз су виталних вредности и потреба
грађана, народа и државе и произилазе из највиших вредности које су
утврђене Уставом Републике Србије.
Република Србија основним националним вредностима сматра, пре
свега, независност, суверенитет и територијални интегритет, слободу,
једнакост, изградњу и очување мира, владавину права, демократију, социјалну
правду, људска права и слободе, националну, расну и верску равноправност и
равноправност полова, неповредивост имовине и очување животне средине.

Националне вредности штите се остваривањем националних интереса.
Национални интереси обухватају све области друштвеног живота и у
сагласности су са универзалним вредностима и стремљењима демократских
друштава савременог света. Заштита националних интереса је општи циљ и
смисао постојања и функционисања система националне безбедности.
Очување суверености, независности и територијалне целовитости
Републике Србије и националног, културног, верског и историјског
идентитета српског народа и националних мањина трајни су интереси свих
њених грађана.
Посебан значај за развој и напредак Републике Србије имају
очување унутрашње стабилности, владавина права и развој демократије и
демократских институција и интеграција у Европску унију и друге
међународне структуре.
Заштита живота и имовине грађана Републике Србије, њихових
слобода, једнакости, националне равноправности и равноправности полова,
социјална правда, људска и мањинска права и неповредивост приватног и
осталих облика својине представљају универзалне вредности које су
прихваћене као националне.
Економски развој, уз очување животне средине и природних
ресурса, представља услов за просперитет грађана и државе и заштиту
националних вредности.
Својом спољном политиком, унапређивањем сарадње са суседима и
изградњом заједничких капацитета и механизама за решавање
противречности, спорова и свих врста изазова, ризика и претњи на
регионалном и глобалном плану, Република Србија доприноси стварању
мирног, стабилног и сигурног безбедносног окружења.
Република Србија се залаже за очување и развој међународног поретка,
утемељеног на принципима правде, поштовања међународног права
политичке и државне равноправности. Као одговорна чланица
међународне заједнице, Република Србија поштује међународно право,
Повељу УН, Хелсиншки завршни акт и преузете обавезе и залаже се за
мирно решавање спорова између народа и држава.
Интерес Републике Србије јесте да стално одржава и учвршћује
везе Срба који живе и раде у иностранству са матичном државом,
унапређује културне, економске и друге облике сарадње са њима и
подржава очување њиховог националног и културног идентитета.
Својим националним интересима Република Србија дефинише основне
претпоставке за заштиту сопствених националних вредности, уз уважавање
интереса других држава у региону и свету. Њено опредељење јесте да развија и
унапређује добросуседске односе, активно учествује у заштити вредности које
дели са државама укљученим у процес европских интеграција, великим силама
и другим државама савременог света, у складу са сопственим националним
интересима. Република Србија је одлучна да употреби све расположиве
капацитете и ресурсе за заштиту својих националних интереса.
375
IV ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Политика националне безбедности представља део укупне државне
политике и спроводи се кроз усклађен програм мера и активности које држава
предузима ради достизања циљева политике националне безбедности. Њеном
реализацијом стварају се претпоставке за политички, економски, социјални,
културни и укупни друштвени развој Републике Србије.
1. Основа опредељења политике националне безбедности
Република Србија је привржена поштовању обавеза које проистичу из
Повеље УН, принципа Универзалне декларације о људским правима и
Хелсиншког завршног акта. Посебно наглашава уздржавање од претњи силом,
или употребе силе ради угрожавања територијалног интегритета или
независности било које државе, поштовање постојећих међународно признатих
граница и решавање спорова и отворених питања мирним путем.
Република Србија се залаже за поштовање међународног права, јачање
улоге ОУН, ОЕБС и ЕУ и за стварање механизама за очување безбедности у
свету, уз равноправно уважавање интереса свих држава, народа
етничких група. Сходно томе, не сматра, унапред, ниједну државу или
савез непријатељским.
заштити суверенитета и територијалне целовитости, Република
Србија је одлучна да употреби дипломатска, правна и сва друга легитимна
средства у складу са чврстим, уставно зацртаним опредељењем да никада
не призна одлуку привремених институција Аутономне Покрајине Косово
и Метохија о једностраном проглашењу независности.
Полазећи од уверења да је национална безбедност Републике Србије
уско повезана са безбедношћу региона југоисточне Европе и континента у
целини, Република Србија ће унапређивати односе са чланицама ЕУ, као и
чланицама и партнерима НАТО на основама непосредне, блиске и
дугорочне сарадње и заједничког деловања.
Уважавајући интерес очувања сопственог територијалног интегритета
суверенитета, Република Србија ће спољну и безбедносну политику у
највећој мери усклађивати са позицијама и деловањем ЕУ у свим
најважнијим питањима глобалног, европског и регионалног карактера.
Кроз процес европских интеграција, Република Србија изражава
спремност да изграђује капацитете и способности система националне
безбедности, у складу са стандардима и обавезама које произилазе из
Европске безбедносне и одбрамбене политике. Ступање на снагу
Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ омогућиће Републици
Србији да интензивира дијалог са ЕУ о питањима од заједничког интереса,
укључујући и безбедносно одбрамбена питања.
Приступањем НАТО програму Партнерство за мир Република Србија
потврђује своје дугорочно опредељење да пружа допринос заједничким
демократским вредностима и учвршћивању регионалне и глобалне безбедности.
Република Србија наглашава своје уверење да је активна и садржајна сарадња
свих држава западног Балкана са државама чланицама НАТО и Партнерства

за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона.
Република Србија је опредељена да развија и унапређује све аспекте
безбедности, а нарочито људску, социјеталну, енергетску, економску,
еколошку и друге садржаје интегралне безбедности Републике Србије.
Посебан значај посвећује стварању услова за унапређење људске
безбедности, која наглашава заштиту економске, еколошке, здравствене,
политичке и сваке друге безбедности појединца и заједнице. Владавина
права, транспарентност и одговорност представљају важне инструменте за
унапређење безбедности човека. Република Србија је посвећена
побољшању улоге и положаја жена у процесима одлучивања и јачању
државних механизама за обезбеђење равноправности полова.
Република Србија је опредељена да, због пораста утицаја енергије и
енергената на све садржаје друштвеног живота и кључне аспекте безбедности,
посвети посебну пажњу обезбеђењу енергетске безбедности у погледу
власничке структуре и изградње производних и инфраструктурних капацитета.
Успешно решавање питања енергетске безбедности је претпоставка за укупан
друштвени развој и задовољавање потреба грађана.
Република Србија је опредељена да, у складу са потребама и
могућностима, развија систем националне безбедности који је у стању да
адекватно одговори на ризике и претње безбедности, као и да учествује у
изградњи и унапређењу регионалне и глобалне безбедности.
Сагласно са променама чинилаца безбедности у стратегијском
окружењу и националним интересима, Република Србија ће опредељивати
садржај, обим и начин безбедносног организовања друштва и интеграције
у безбедносне структуре.
2. Циљеви политике националне безбедности
Циљеви политике националне безбедности јесу унапређење
безбедности грађана, друштва и државе, јачање институција националне
безбедности, превентивно деловање кроз спровођење ефикасних мера и
активности, као и адекватно решавање ризика и претњи безбедности ради
заштите националних интереса.
Развој политички и економски стабилног и просперитетног
друштва, учешће у изградњи повољног безбедносног окружења,
укључивање у европске интеграције и остале регионалне и међународне
структуре, као и сарадња са другим демократским друштвима, доприносе
остваривању циљева политике националне безбедности.
Остваривање тих циљева обезбеђује се спровођењем политике
националне безбедности у областима спољне политике, економске
политике, политике одбране, политике унутрашње безбедности, социјалне
политике и политика у другим областима друштвеног живота.
377
3. Основна начела политике националне безбедности

Утврђивање и спровођење политике националне безбедности
заснива се на уважавању следећих основних начела:
превенција – остварује се кроз одлучност у примени одговарајућих
мера Републике Србије за јачање националне безбедности кроз правовремену
идентификацију, прикупљање информација и предузимање активности за
спречавање и сузбијање узрока ризика и претњи безбедности;
право на одбрану – засновано је на основним правима и
суверености држава, у складу са Повељом УН, а укључује слободно
одлучивање о облику и начину остваривања националне безбедности, као и
о учешћу у регионалним и међународним безбедносним организацијама
уважавајући интересе Републике Србије;
компатибилност – подразумева усаглашеност делова система
националне безбедности и прихватање и спровођење међународних
стандарда у области безбедности;
недељивост безбедности – реализује се кроз активан допринос
општој безбедности, као и кроз сарадњу и партнерство са субјектима
међународних односа;
одговорност – остварује се кроз обавезе да се политика
националне безбедности реализује у складу са Уставом, законом и
преузетим међународним обавезама.
Елементи политике националне безбедности
Елементе политике националне безбедности чине спољна политика,
економска политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности,
политика заштите људских и мањинских права, социјална политика и
политике у другим областима друштвеног живота.
4.1. Спољна политика
Република Србија је трајно привржена демократији, индивидуалним
слободама, владавини права и слободном тржишту. Уверена је да је стабилност
и безбедност целокупног међународног поретка могуће остварити путем
сарадње, очувањем демократских вредности и поштовањем међународног
права. Спремна је да пружи свој непосредни допринос развоју мирних и
пријатељских односа, јачању институција, поштовању начела Повеље
Уједињених нација, Хелсиншког завршног акта, развоју економске сарадње и
тесној сарадњи на плану безбедности на европском простору.
Република Србија прихвата заједничке вредности демократских
друштава, засноване на толеранцији, поштовању различитости и социјалној
правди и свестрано подржава међународну и регионалну сарадњу, као
модел за усклађивање различитих интереса и решавање спорова између
народа, држава и култура.
Приоритетни циљеви спољне политике у заштити интереса Републике
Србије су: истрајавање у дипломатским напорима да одбрани свој
уставни поредак, убрзање процеса европских интеграција и развој

добросуседских односа и регионалне сарадње на западном Балкану.
Делујући у складу са Повељом Уједињених нација и основним нормама
међународног права, Република Србија ће наставити да штити свој суверенитет
територијални интегритет користећи сва расположива дипломатска и
правна средства. Заједно са међународном заједницом, државни органи
Републике Србије наставиће да доприносе стварању претпоставки за мирно
решавање кризе, у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН,
међународним правом и одредбама Устава Републике Србије.
Стратешки приоритет Републике Србије јесте убрзавање процеса
придруживања и приступања Европској унији. Република Србија ће
наставити са интензивним остваривањем политичких и економских
реформи друштва и њиховим усклађивањем са европским стандардима, као
и са испуњавањем других потребних услова на путу европских интеграција.
Основу активности интеграције Републике Србије у ЕУ представља
Национални програм за интеграцију.
Република Србија ће наставити да унапређује сарадњу и
успоставља квалитетније и садржајније односе са државама у региону
западног Балкана, као и да доприноси хармонизацији регионалних
секторских политика са законодавством ЕУ. У складу са Дејтонским
споразумом и уз пуно поштовање територијалног интегритета и
суверенитета Босне и Херцеговине, наставиће да развија посебне везе
са Републиком Српском.
Историјски блиске и свеобухватне везе Републике Србије са Руском
Федерацијом по питањима од ширег националног интереса ојачане су стратешким
партнерством у домену енергетике. Република Србија ће наставити процес јачања
билатералних односа, посебно у контексту придруживања ЕУ и јачања своје
регионалне позиције, што би створило оквир за нову димензију посебног односа
између Републике Србије и Руске Федерације.
Република Србија је опредељена да обнови традицију добрих
односа са Сједињеним Америчким Државама, дугу више од једног века,
током које су обе државе у више наврата заједно стајале у одбрани општих
вредности. Упркос разликама израженим кроз одлуку Сједињених
Америчких Држава да признају једнострано проглашену независност
Косова, Република Србија је спремна да унапређује односе са Сједињеним
Америчким Државама, у интересу консолидације демократије, стабилности
и просперитета на Западном Балкану.
Република Србија ће наставити да поклања посебну пажњу
продубљивању блиских веза са Народном Републиком Кином, Индијом и
Бразилом, као и са осталим традиционалним партнерима и значајним
факторима међународне заједнице.
Као један од оснивача Покрета несврстаних земаља, Република Србија је
решена да настави и развија односе са државама које припадају том покрету.
Сарадња са државама чланицама Покрета несврстаних земаља биће оснажена
активно промовисана ради значајног повећања свестране сарадње.
379
Република Србија се залаже за регионалну сарадњу у областима

заједничке обуке и ангажовања елемената система безбедности у
мултинационалним операцијама, управљању кризама и управљању границом,
супротстављању тероризму, организованом криминалу и корупцији,
илегалној миграцији и трговини људима, у заштити од елементарних
непогода и техничко-технолошких несрећа и у заштити животне средине,
природних ресурса и здравља грађана.
Ради очувања националне безбедности, поштовања релевантних
резолуција Савета безбедности УН, међународних конвенција и споразума,
Република Србија наставља доследно да спроводи важеће норме у области
непролиферације оружја за масовно уништење. У том контексту радиће на
даљем унапређењу националне регулативе у овој области.
складу са својим спољнополитичким циљевима и приоритетима,
Република Србија настоји да усклади своје активности и законодавство са
нормама Европске уније у области контроле наоружања, непролиферације
и извозне контроле наоружања и да доследно поштује међународне обавезе
и доследно их спроводи.
Република Србија ће наставити да спроводи Споразум о
подрегионалној контроли наоружања/Споразум из Фиренце 1996. (члан IV
Анекса 1-Б Дејтонског споразума), који је имао кључну улогу у
стабилизацији мира и унапређењу сарадње у тако важној области као што
је војна област. У том контексту залаже се за настављање процеса у вези са
даљим преузимањем власништва страна у примени овог споразума.
Активности на сузбијању нелегалне трговине и акумулирања вишкова
малог и лаког наоружања представљају континуирано опредељење Републике
Србије, која је витално заинтересована да отклони последице недавних
конфликата на њеним границама, као и сукоба са сецесионистичким и
терористичким снагама на Косову и Метохији током 90-тих. Република Србија
планира да у најскорије време усвоји националну стратегију и акциони план о
малом и лаком наоружању и унапреди своје законодавство у складу са
преузетим међународним обавезама.
4.2. Економска политика
Економска стабилност је основни предуслов за реализацију циљева
политике националне безбедности Републике Србије. Приоритет економске
политике јесте одржив развој са тенденцијом дугорочно експанзивног развоја и
висока стопа привредног раста, као значајна мера подршке јачању привредне
стабилности државе. Економски развој Републике Србије значајно је условљен
спољним факторима, што изискује потребу континуираног испуњавања
предуслова везаних за процесе придруживања и интеграције у Европску унију
и активно учешће у међународној економији и регионалним аранжманима.
Циљеви економске политике јесу развој и остваривање економске
стабилности државе и стварање услова за страна и домаћа улагања, као и за све
друге облике развоја међународне сарадње, укључујући и сарадњу са међунаро-
дним финансијским институцијама. Достизањем циљева економске политике
стварају се услови за унапређење животног стандарда грађана и ублажавање и

отклањање свих негативних економско-социјалних последица транзиције.
Динамичан и континуиран привредни развој и интензивирање
међународне привредне сарадње смањују вероватноћу настајања ризика и
претњи на националном и међународном плану. Привредни напредак се
обезбеђује сталним улагањем у инфраструктуру, индустријску и
пољопривредну производњу, развој високих технологија, као и у интензиван
развој научноистраживачких потенцијала, образовање и стварање адекватних
услова за рад високообразованог кадра. На овај начин обезбеђују се важне
претпоставке привредног развоја, конкурентност привреде, смањење
зависности од увоза и смањење спољног дуга. Стварањем сопствених
капацитета и преусмеравањем постојећих ресурса убрзавају се сви процеси који
институционално морају бити подржани кроз либерализацију економије
државе, подстицањем тржишних принципа пословања уз извршне законске
гаранције за слободан и коректан систем конкуренције и заштиту потрошача.
Један број тих процеса представља јачање банкарског система државе и система
осигурања и реосигурања, уз ниску стопу инфлације и одговарајуће мере
монетарне и фискалне политике.
Приоритети Републике Србије ради убрзаног економског развоја јесу
развој економије засноване на знању, смањење спољног и унутрашњег дуга,
приватизација друштвених предузећа и реструктурирање јавних предузећа, у
складу са националним интересима. Важна претпоставка безбедности јесте
смањење разлика у развијености региона, што је могуће остварити укључивањем
локалних самоуправа у опште трендове економске политике Републике Србије.
Стимулисање повратка становништва у економски недовољно развијена подручја,
спровођење мера за унапређење индустријске производње, пољопривреде и
трговине, као и развој саобраћајне инфраструктуре, значајно доприносе смањивању
разлика у регионалном развоју.
Важни предуслови за смањење стопе сиромаштва и незапослености и
учешћа сиве економије у укупној економији државе су и стимулисање развоја
малих и средњих предузећа, континуирана улагања у пољопривреду, развој
туризма и јачање институционалних и законских оквира везаних за квалитет
животне средине. Побољшање институционалне способности и овлашћења
државе у области економије, рационализација државне управе и борба против
корупције и организованог криминала чине неке од основних претпоставки за
унапређивање целокупног система националне безбедности.
Глобална економска криза и поремећаји на финансијском тржишту
значајно се рефлектују и на економију Републике Србије. Утврђивање
одговарајућих економских циљева и доношење економских мера за кризне
ситуације представљају значајан сегмент економске политике, релевантан за
безбедност Републике Србије. Правовременим економским мерама обезбеђује
се енергетска безбедност државе, која подразумева дивергентне правце
снабдевања, стабилност испорука и производње енергената, стварање неопхо-
дне аутономности и јачање регионалне позиције у снабдевању енергентима.
381
Циљ одговарајућих мера економске политике јесте да, у складу са

могућностима државе, подрже одбрамбене и безбедносне припреме, а у случају
угрожавања безбедности државе, да осигурају потребе становништва и
обезбеде логистичку подршку свим структурама у систему националне
безбедности. Да би ове мере биле правовремено предузете, значајно је
усаглашавање постојећих и доношење нових прописа који би утицали на
оперативност у реаговању државе у различитим ситуацијама.
4.3. Политика одбране
Политика одбране Републике Србије заснована је на интегралном и
мултилатералном приступу питањима одбране и безбедности. Република
Србија је опредељена за активно учешће у процесима сарадње и заједничког
деловања са другим државама и субјектима међународних односа у
изградњи националне, регионалне и глобалне безбедности. Политиком
одбране афирмише се концепт кооперативне безбедности.
Република Србија својом политиком одбране доприноси изградњи
по-требних способности за одбрану и заштиту националних интереса, као и
очувању мира и развијању повољног безбедносног окружења, уз
унапређивање односа са одговарајућим институцијама система колективне
безбедности и суседним и другим државама.
Циљеви политике одбране Републике Србије који проистичу из
стратегијских опредељења јесу ефикасан систем одбране, мир и повољно
безбедносно окружење и интеграција у европске и друге међународне
безбедносне структуре.
остваривању циљева политике одбране напори државних органа
усмерени су на реформу и изградњу ефикасног система одбране, његово
стабилно функционисање и на стварање услова за његову
интероперабилност са системима одбране држава укључених у европске
безбедносне структуре и НАТО програм Партнерство за мир.
складу са садржајем и динамиком процеса интеграције Републике
Србије у ЕУ изграђиваће се капацитети елемената система одбране за
извршавање обавеза у оквиру Европске безбедносне и одбрамбене политике.
Војска Србије је организована оружана снага која брани земљу од оружа-ног
угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке у складу са Уставом, законом и
принципима међународног права који регулишу употребу силе. У складу са Уставом и
спољнополитичким опредељењима државе, Војска Србије развија способности за
активан допринос изградњи повољног безбедносног окружења, партнерства и учешћа у
мултинационалним операцијама са мандатом УН, као и за подршку цивилним властима
у супротстављању претњама безбедности.
Демократска и цивилна контрола Војске Србије и других снага
одбране и транспарентност одбрамбених послова основа су за развој
савременог система одбране.
Опредељења политике одбране представљају основу за израду норма-
тивних, стратегијско-доктринарних и планских докумената, чијом се операциона-
лизацијом стварају услови за достизање дефинисаних циљева политике одбране.
4.4. Политика унутрашње безбедности

Политиком унутрашње безбедности обезбеђује се заштита
демократског политичког система, људских права и слобода, јавног реда и
мира и имовинске сигурности грађана и других друштвених вредности. У
остваривању политике унутрашње безбедности заједнички делују
законодавни, извршни и судски органи, уз ефикасну политику у привредној,
социјалној и здравственој области, као и другим областима које имају
утицај на унутрашњу безбедност.
За спровођење политике унутрашње безбедности посебан значај има
нормативна доградња делатности надлежних државних органа и других
субјеката који се баве пословима безбедности. Доношење одговарајућих
стратегија, благовремено прикупљање и размена података и информација,
координирање рада служби безбедности и јачање њихових организационих,
људских и материјалних капацитета представљају неопходан предуслов у
остваривању циљева политике унутрашње безбедности.
Све већу одговорност у спровођењу политике унутрашње
безбедности, заједно са државним и осталим органима и институцијама,
имају субјекти из области приватног обезбеђења чија делатност обухвата
заштиту безбедности појединаца, објеката и других материјалних добара
која није обухваћена заштитом надлежних државних органа. Од посебног
друштвеног значаја је да делатност субјеката из области приватног
обезбеђења буде у целости нормативно и доктринарно уређена.
Деловање државних и осталих органа и институција Републике
Србије у области унутрашње безбедности усмерено је на заштиту уставног
поретка, живота и имовине грађана, спречавање и сузбијање свих облика
тероризма, организованог, финансијског, економског и високотехнолошког
криминала, корупције, прања новца, трговине људима, наркоманије,
пролиферације конвенционалног наоружања и оружја за масовно
уништење, обавештајних и субверзивних делатности, као и других изазова,
ризика и претњи безбедности. За остваривање циљева политике унутрашње
безбедности посебан значај има стално унапређивање информативне и
превентивне делатности.
утврђивању политике унутрашње безбедности и одржавању јавног реда,
државни и остали органи и институције Републике Србије полазе од циљева који су
усмерени на поштовање и заштиту људских права и достојанства, као и на
професионално, непристрасно и транспарентно извршавање послова уз уважавање
обичајних, верских, културних и других особености етничких и других друштвених
група и специфичности локалних заједница.
Важну претпоставку остваривања и унапређења заштите живота и
имовине грађана, људских и мањинских права чини сарадња државних органа
са субјектима из области приватног обезбеђења и другим институцијама,
установама, локалним самоуправама, струковним удружењима, црквама и
верским заједницама, медијима, мањинским заједницама, организацијама
383
цивилног друштва и грађанима, чиме се развијају односи поверења,

изграђује и јача безбедност и решавају безбедносни проблеми.
Ефикасан рад правосудних органа у процесуирању свих кривичних
дела, а посебно оних којима се угрожавају уставни поредак и привредни
систем земље, основ је унапређења стања националне безбедности. Томе
доприноси и стално усавршавање законодавних решења, усклађивање
организационе структуре правосудних органа и континуирано образовање
и обука носилаца правосудних функција.
Имплементација Стратегије интегрисаног управљања границом Републике
Србије и Конвенције о полицијској сарадњи у Југоисточној Европи, кроз размену
података са државама у региону, координацију рада и јачање капацитета свих
граничних служби, омогућава бржи промет робе и људи преко границе, уз
истовремено спречавање прекограничног криминала и спречавање
сузбијање илегалних миграција. Таквим деловањем унапређује се ефикасност
надзора и обезбеђења државне границе, у складу са европским стандардима.
Значајну улогу у остваривању унутрашње безбедности имају изградња
јачање модерног и јединственог система заштите и спасавања. Развијањем
одговарајућих капацитета друштва за управљање кризама и организовањем
грађана и ефикасним системом информисања стварају се услови за ефикаснију
заштиту живота, здравља и имовине грађана и очување животне средине.
Посебно су значајне припреме за деловање у ванредним ситуацијама, за случаје
пожара, елементарних непогода, техничких и технолошких несрећа, дејства
опасних материја и других стања опасности.
Прихватање и примена међународних, пре свега европских, као и
националних стандарда у области безбедности, посебно у областима људске
безбедности и управљања ризиком, битно доприносе остваривању циљева
4.5. Политика заштите људских и мањинских права
Заштита људских и мањинских права представља цивилизацијску
вредност, основу националне безбедности и мерило демократског карактера
друштва и државе.
Политика у области људских и мањинских права Републике Србије
заснована је на одредбама Устава, Универзалне декларације о људским
правима, Међународног пакта о грађанским и политичким правима,
Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима,
Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода,
Оквирне конвенције за заштиту националних мањина Савета Европе и
других потврђених међународних уговора.
Поштовање прихваћених обавеза из области људских и мањинских
права и унапређивање правних оквира, који омогућавају надзор у функцији
спречавања повреда људских права и маргинализације грађана по основу
политичке, етничке и верске припадности, представља значајан аспект
унапређења националне безбедности.
Република Србија гарантује на својој територији сва индивидуална

и колективна права националних мањина. Залаже се и заступа обавезу
поштовања људских и мањинских права Срба у другим државама кроз
унапређење односа са тим државама, а у складу са релевантним
документима међународног права.
Полазећи од значаја међуетничке толеранције и међукултурног
дијалога, Република Србија предузима ефикасне мере за унапређење
узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе
на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или
верски идентитет. Република Србија је опредељена да развија сарадњу са
представницима мањина, као и матичним државама порекла мањина ради
унапређења њиховог положаја и њихових права.
4.6. Социјална политика
Социјална политика Републике Србије важан је сегмент политике
националне безбедности. Реформе које се реализују у Републици Србији
ради демократизације друштва и стабилизације привреде подразумевају
налажење нових решења за системско унапређење социјалне политике.
Основни циљ социјалне политике чине задовољавање потреба грађана,
заштита њихових права и унапређење њихове безбедности. Поред тога, циљеви
социјалне политике Републике Србије усмерени су на обезбеђење социјалне
заштите, смањење стопе незапослености, побољшање услова рада, образовање
и стално усавршавање људских ресурса. У оквиру социјалне политике посебна
пажња се посвећује повећању наталитета, побољшању демографске структуре
и заштити породице. Реализацијом пројектованих циљева социјалне политике
унапређује се брига о појединцу, његовој личној безбедности, а тиме и укупна
безбедност државе.
4.7. Политике у другим областима друштвеног живота
Унапређење образовања, науке, научноистраживачког рада,
заштите животне средине, културе и других области друштвеног живота,
као и њихово усклађивање са стандардима Европске уније, имају стратешки
значај за заштиту националних интереса.
Уважавајући све већи значај знања, политика образовања је усмерена
на организационе промене у систему образовања, које ће омогућити његову
знатно већу друштвену интегрисаност. На тај начин стварају се кључне
претпоставке за укупни друштвени развој и јачање свести о значају образовања
за националну безбедност. У остваривању тог циља неопходно је изграђивати
што повољније услове за рад наставничког и образовног кадра, на свим
нивоима организовања. Развијање безбедносне културе грађана, а посебно
младих, представља значајан основ унапређења националне безбедности. Кроз
процес образовања неопходно је обезбедити овладавање савременим знањима
и технологијама, као и стицање основа за самостално и континуирано учење
током радног века. Поред тога, образовање треба да допринесе формирању
идентитета и осећаја припадности Републици Србији.
385
Унапређење научноистраживачког рада и његово усклађивање са

друштвеним потребама доприноси развоју друштва. Значајан сегмент
политике научно-истраживачког рада усмерен је на побољшање
материјалних услова за истраживање и развој, као и на стварање услова за
усавршавање научноистраживачког кадра и заустављање његовог одласка
из земље. Посебан значај за остваривање и унапређење националне
безбедности има научно-истраживачки рад у области безбедности.
Политика технолошког развоја усмерена је на превазилажење
технолошког заостајања и достизање нивоа технолошке развијености који ће
бити у функцији развоја друштва и јачања националне безбедности. У том
смислу потребна је целовита интеграција у међународни систем комуникација
информација, уз развој стратешког партнерства са државама које су
носиоци савремених технологија. Развојем и усвајањем нових технологија
стварају се претпоставке за убрзан развој одбрамбене индустрије и њену
интеграцију у токове националне и међународне економије.
Услед озбиљног нарушавања животне средине, еколошка заштита
постаје све значајније подручје безбедности Републике Србије. Активности у
овој области усмеравају се на отклањање последица изазваних НАТО
бомбардовањем и на заштиту и очување природних ресурса који могу бити
угрожени неконтролисаном експлоатацијом. У достизању тог циља неопходно
је осигурати интегрисано управљање и контролу планског коришћења
природних ресурса и обезбедити поштовање међународних конвенција о
заштити животне средине и усвајање међународних стандарда у тој области.
Република Србија посвећује посебну пажњу здрављу својих грађана.
Изградњом и јачањем савременог здравственог система и његовог повезивања
са другим институцијама друштва стварају се претпоставке за спречавање
појава и ширења инфективних болести код људи и зараза код биљака и
животиња, као и за ефикасно отклањање последица које оне изазивају.
Богато културно и историјско наслеђе српског народа и грађана
Србије, као део светске културне баштине, представља и основу за заштиту
националних и културних вредности и доприноси јачању националне
безбедности, па га је потребно адекватно представити јавности и заштитити
пред међународним институцијама.
Унапређењем верских слобода и афирмацијом аутохтоне, историјским
развојем изграђене вишерелигијске структуре српског друштва, Република Србија
се афирмише као модерна, европска секуларна држава. Сарадњом државе са
црквама и верским заједницама, подржавањем међуверских дијалога
међусобне сарадње цркава и верских заједница, слаби се мотивација за
испољавање верског фанатизма и екстремизма, а подстиче се процес
хармонизације верских односа на принципима толеранције, разумевања,
поштовања и узајамне солидарности цркава и верских заједница, чиме се
јача социјална кохезија друштва, а тиме и национална безбедност државе.
Политике образовања, науке, културе, технолошког развоја и
заштите животне средине битан су сегмент политике националне
безбедности и значајно доприносе остваривању њених циљева.
V СИСТЕМ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

Систем националне безбедности представља нормативно, структурно
функционално уређену целину елемената чијом се делатношћу остварује
заштита националних интереса Републике Србије.
1. Структура система националне безбедности
Систем националне безбедности у ширем смислу чине највиши
органи законодавне, извршне и судске власти: Народна скупштина
Републике Србије, председник Републике Србије, Савет за националну
безбедност, Влада, судови и тужилаштва.
ужем смислу, систем националне безбедности чине: систем одбране,
снаге Министарства унутрашњих послова, безбедносно-обавештајни систем и
привремено формирани органи и координациона тела за поједине кризе.
Систем одбране представља јединствену, структурно уређену целину снага
субјеката одбране чији је основни циљ заштита интереса Републике Србије од
оружаног угрожавања споља. Војска Србије је основни субјект система одбране.
Снаге Министарства унутрашњих послова су део система националне
безбедности чији је циљ заштита националних интереса у домену унутрашње
безбедности. Полиција је основна снага Министарства унутрашњих послова.
Обавља послове заштите живота, личне и имовинске безбедности грађана,
обезбеђења државне границе, борбе против тероризма и оружаног угрожавања
изнутра и друге послове у складу са законом.
Безбедносно-обавештајни систем је функционално обједињен подсистем
националне безбедности Републике Србије који чине Безбедносно-информати-вна
агенција, Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција. Њихове
надлежности, делокруг рада, овлашћења, задаци, међусобни односи и сарадња, као
и демократска и цивилна контрола њиховог рада, регулишу се законом. Послове
усклађивања рада служби безбедности обавља Биро за координацију.
Послове из области националне безбедности обављају и органи
државне управе, институције надлежне за правосуђе, образовање и научну
делатност и заштиту животне средине, заштитник грађана, органи јединица
локалне самоуправе, субјекти из области приватног обезбеђења,
организације цивилног друштва, медији, правна лица и грађани који
доприносе оствари-вању циљева националне безбедности.
Управљање системом националне безбедности
Системом националне безбедности управљају државни органи као
носиоци законодавне и извршне власти, ради достизања најповољнијег
стања безбедности. Функције управљања системом су планирање,
организовање, наређивање, координација и контрола, и спроводе се у
складу са Уставом, законом и другим прописима.
Народна скупштина Републике Србије остварује свој утицај на све
делове система националне безбедности уставотворном и законодавном
387
делатношћу. Народна скупштина одлучује о рату и миру, доноси законе и

друге опште акте у области националне безбедности и надзире рад Владе и
других органа одговорних Народној скупштини, у складу са Уставом и
законом. Народна скупштина, преко Одбора за одбрану и безбедност,
остварује надзор и демократску и цивилну контролу над системом
Председник Републике Србије председава Саветом за националну без-
бедност и командује Војском Србије, у складу са Уставом и законом. Председник
Републике указује на одређена питања и проблеме из домена националне
безбедности, покреће њихово решавање и доноси акте из своје надлежности.
Влада усмерава и усклађује рад органа државне управе у домену
националне безбедности, у складу са Уставом и законом. Влада предлаже и
реализује политику националне безбедности, усмерава и усклађује
функционисање система националне безбедности, обезбеђује материјална
и финансијска средства за потребе система националне безбедности,
управља делатношћу државних органа, органа државне управе, установа и
правних лица у области остваривања националне безбедности, у складу са
Уставом и законом, и обезбеђује реализацију међународних уговора и
споразума у области националне безбедности.
Министар спољних послова, министар одбране, министар унутрашњих
послова и министар финансија подносе извештаје о стању безбедности из
домена својих надлежности Народној скупштини и Влади. Остали министри и
државни функционери, на захтев Владе, Народне скупштине Републике Србије
или према потреби, подносе извештаје из домена својих надлежности.
Директор Безбедносно-информативне агенције, директор Војнобезбедносне
агенције и директор Војнообавештајне агенције најмање једном годишње, у
току редовног заседања Народне скупштине, подносе редовни извештај о раду
службе Одбору за одбрану и безбедност, а по потреби и на захтев Одбора
достављају ванредни извештај.
Функционисањем система националне безбедности, заснованим на
спровођењу Устава, закона и других прописа, међусобној сарадњи и
компатибилности његових елемената, и сарадњом са системима
националне безбедности на глобалном и регионалном нивоу стварају се
услови за остваривање националних интереса Републике Србије.
3. Савет за националну безбедност
Савет за националну безбедност утврђује основе политике националне
безбедности и дефинише основне мере и активности на очувању
унапређењу националне безбедности и заштити виталних националних
интереса Републике Србије.
оквиру својих надлежности Савет за националну безбедност
разматра питања која су значајна за националну безбедност и функционисање
елемената система безбедности, њихову међусобну сарадњу и сарадњу са
другим надлежним органима државне управе, као и сарадњу са органима и
службама безбедности других држава и међународних организација. Поред
тога, разматра предлоге надлежних државних органа за област одбране и

унутрашње послове и службе безбедности, усмерава и усклађује рад елемената
система националне безбедности и предлаже мере за унапређење стања
безбедности и остваривање циљева политике националне безбедности.
Састав Савета за националну безбедност, поред председника
Републике Србије, чине највиши представници органа извршне власти и
представници кључних елемената система националне безбедности, као
што су Војска и безбедносно-обавештајни систем. У раду Савета за
националну безбедност, по потреби, учествују и руководиоци других
државних органа и институција и друга лица која нису чланови Савета.
Савет за националну безбедност прати, координира рад елемената
система националне безбедности, утврђује ниво успешности примене
Стратегије националне безбедности и предлаже адекватне мере за њено
иновирање, у складу са значајем промена чинилаца које је одређују.
Стручне и техничке услове рада Савета за националну безбедност
обезбеђује Канцеларија савета за националну безбедност.
Начела функционисања система
националне безбедности
Функционисање система националне безбедности остварује се уз уважавање
основних начела: уставности и законитости, јединства, непрекидности, поузданости,
професионалности, прилагодљивости, ефикасности, непристрасно-сти и политичке
неутралности, као и отворености за контролу, у складу са законом.
Систем националне безбедности је под демократском и цивилном кон-
тролом, коју спроводе Народна скупштина, председник Републике, Влада, Савет за
националну безбедност, други државни органи и јавност, у складу са законом.
Наведена начела функционисања система националне безбедности
заснована су на основним уставним и законским решењима, као и
међународно прихваћеним обавезама и стандардима чији је Република
Србија потписник или правни следбеник.
Специфичност функционисања појединих делова система
националне безбедности исказује се кроз посебна начела утврђена у
нормативним и доктринарним документима.
ЗАКЉУЧАК
Стратегија националне безбедности представља израз сагласности
релевантних политичких чинилаца, државних институција, организација
цивилног друштва и грађана при утврђивању општег приступа и начина
остваривања заштите националних интереса, у складу са актуелним и
процењеним изазовима, ризицима и претњама безбедности Републици Србији.
Стратегија је заснована на савременим теоријским сазнањима у
области безбедности, националним искуствима и безбедносним потребама
друштва, као и искуствима других држава у креирању система националне
безбедности и решавању ризика и претњи безбедности.
389
Стратегија националне безбедности је документ којим се

међународној и домаћој јавности транспарентно стављају на увид кључна
стратешка опредељења у јачању националне безбедности и изражава
опредељеност Републике Србије да активно доприноси изградњи и
унапређењу регионалне и глобалне безбедности.
Савремена друштвена кретања су обележена динамичним променама
међународним односима, које наговештавају да ће се, поред постојећих,
појављивати и нови изазови, ризици и претње безбедности, на које је
потребно правовремено и адекватно реаговати. Због тога, Стратегију
националне безбедности треба благовремено прилагођавати условима у
којима се имплементира, а у функцији заштите националних интереса.
Спровођење у дело ставова садржаних у Стратегији захтева
координирано ангажовање свих државних органа и других субјеката који се
баве пословима безбедности. На тај начин се остварује потпуно и интегрисано
функционисање система националне безбедности Републике Србије.
Стратегија националне безбедности Републике Србије је полазни
документ у којем су дате основе за уређење и остваривање функције
безбедности државе, кроз делатности на свим нивоима организовања
друштва. Она представља полазну основу за израду Стратегије спољне
политике, Стратегије економског развоја, Стратегије одбране, Стратегије
унутрашње безбедности, Стратегије социјалног развоја и стратегија у
другим областима друштвеног живота, као и за нормативно уређење
делатности у оквиру система националне безбедности.
Стратегија националне безбедности је динамичан документ и њено
стално унапређивање и прилагођавање је трајан задатак највиших надлежних
државних органа. Подршка јавности и друштвених институција је битан
предуслов за остваривање високог степена мобилности расположивих ресурса
и координације рада државних институција ради остваривања стратешких
циљева политике националне безбедности, а тиме и претпоставка
делотворности ове стратегије и свих изведених стратешких докумената.
4100309.042.doc/16
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
I. ПРАВНИ ОСНОВ ЗА ДОНОШЕЊЕ АКТА
Основ за усвајање Стратегије националне безбедности Републике
Србије је садржан у одредби члана 97. тач. 1. и 4, члану 99. став 1. тачка 7.
Устава Републике Србије и у одредби члана 9. став 2. тачка 2) Закона о
одбрани („Службени гласник РС“, број 116/07).
II. РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ АКТА
Стратегија националне безбедности Републике Србије је хијерархијски
највиши и најзначајнији стратегијски документ у области националне безбедности
који, између осталог, дефинише основе безбедносног организовања на највишем
државном нивоу. Како би дефинисала одговарајући безбедносни концепт,
Стратегија националне безбедности треба да процени међународно безбедносно
окружење, идентификује унутрашње и спољне ризике и претње, одреди националне
безбедносне интересе и циљеве, успостави основне параметре нацио-налне
безбедности и предвиди материјална и друга средства за своју реализацију.
Устав Републике Србије експлицитно се не изјашњава у вези са постојањем
и усвајањем Стратегије националне безбедности, али је Законом о одбрани
дефинисано да она представља свеобухватно безбедносно програмско становиште,
чијом реализацијом треба да се штите националне вредности и интереси у
различитим областима друштвеног живота грађана и државе. Стратегија
националне безбедности у суштини представља најопштији документ којим се
формулишу безбедносни циљеви у области спољне политике, економије, одбране,
унутрашње безбедности, образовања, културе и у другим областима друштвеног
живота и одређују основе система националне безбедности.
III. ОБЈАШЊЕЊЕ ДОКУМЕНТА
Стратегија националне безбедности Републике Србије представља
основни документ којим се утврђују основи политике безбедности у
Стратегија националне безбедности анализира окружење Републике
Србије, идентификује изазове, ризике и претње безбедности, одређује
националне интересе у области безбедности, као и циљеве, основна начела и
елементе политике националне безбедности и дефинише структуру, начела
функционисања и одговорности у оквиру система безбедности.
Поштовање људских права, економски просперитет, социјална
стабил-ност, развој демократије и владавина права, проевропска спољна
политика и унапређење односа и сарадње са најутицајнијим субјектима
међународне заједнице, суседним и осталим државама у региону чине
основно полазиште Стратегије националне безбедности Републике Србије.
391
Кључни ставови овог документа по питању глобалне безбедности су:

безбедност је из претежно војне сфере проширена и на друге
области, првенствено економску, енергетску, социјалну и еколошку;
регионални и локални сукоби, етнички и верски екстремизам, тероризам,
организовани криминал, пролиферација оружја за масовно уништење и илегалне
миграције, као и све израженији дефицит енергетских ресурса угрожавају стабилност
појединих земаља и читавих региона, а такође и глобалну безбедност;
суштинска одлика савремених изазова, ризика и претњи јесте да
они данас све више постају непредвидиви, асиметрични и да имају
транснационални карактер;
међународна заједница се суочава са изазовима које намеће пракса
превентивног напада и интервенционизма у унутрашње ствари суверених држава;
безбедност у савременим условима све више се третира глобално, а нацио-
нална безбедност је све значајније повезана са стањем безбедности у окружењу;
јача потреба за кооперативним приступом у очувању и унапређењу
безбедности заснованим на сарадњи и удруживању безбедносних
капацитета националних држава.
Кад је реч о регионалној безбедности у документу се наглашава:
да процеси интеграције у Европску заједницу позитивно утичу на
стабилизацију мира и безбедности у Југоисточној Европи и демократску
транзицију држава овог региона;
да су проблеми европске безбедности још увек најизраженији у
Југоисточној Европи;
да су најзначајнији проблеми безбедности тероризам, организовани
криминал, ширење оружја за масовно уништење, eтнички и верски екстремизми
илегалне миграције; да позитиван утицај на стабилизацију прилика у
региону југоисточне
Европе имају регионалне безбедносне иницијативе.
Када је реч о безбедности Републике Србије, констатује се да је она
значајно побољшана у односу на последњу деценију 20. века, ако се имају
у виду следеће чињенице:
проевропска политичка оријентација Републике Србије
позитивно се одражава на њену безбедност;
смањена је могућност директне претње или агресије на Републику
Србију, јер све земље региона, начелно, теже истим цивилизацијским
вредности-ма и интеграцијама;
оружани сукоби били би могући једино у случају глобалне и региoнал-
не кризе, што је на почетку 21. века мало вероватно због изграђених механизама за
њихово спречавање и решености међународне заједнице да их онемогући.
Основна претња безбедности са којом се Република Србија суочава јесте
безбедносна ситуација на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија.
Она је оптерећена етнички мотивисаним актима насиља који доприносе стварању
несигурности и страха код припадника српског народа и мањинских етничких
заједница. Спора изградња демократских институција и демократске политичке
културе и односа на Косову и Метохији, непоштовање основних људских права,
ускраћивање слободе кретања, експанзија организованог криминала,

узурпација и уништавања приватне имовине и културно-историјског наслеђа и
отежан процес повратка прогнаних и интерно расељених лица, као и остали
безбедносни пробле-ми који имају регионалне размере претварају овај простор
у главни извор нестабилности у Републици Србији.
Поред овог изазова препознати су и безбедносни изазови, ризици и претње
као што су: тероризам, сепаратизам, разни облици организованог крими-нала,
етничка и верска нетолеранција, обавештајна делатност, пролиферација оружја за
масовно уништење, корупција, проблеми економског развоја, енергетска
безбедност, неравномеран привредни и демографски развој, нерешен статус и тежак
положај избеглих, прогнаних и интерно расељених лица, недовршен процес
разграничења између држава некадашње СФРЈ, неконтролисано трошење природ-
них ресурса и угрожавање животне средине, последице елементарних непогода и
техничких и технолошких несрећа, као и угрожавање животне средине и здравља
грађана, опасности повезане са појављивањем и ширењем инфективних болести код
људи и зараза код животиња, наркоманија, деструктивно деловање појединих
верских секти и култова, високотехнолошки криминал и угрожавање инфор-
мационих и телекомуникационих система и промена климе.
трећем поглављу препознати су следећи национални интереси
Републике Србије у области безбедности:
очување суверенитета, независности и територијалне
целовитости Републике Србије;
очување унутрашње стабилности, владавина права и развој
демократије и демократских институција, као и интеграција у Европску
унију и друге међународне структуре;
заштита живота и имовине грађана Републике Србије;
економски развој, уз очување животне средине и природних
ресурса; стварање мирног, стабилног и сигурног безбедносног
окружења; очување и развој међународног поретка;
стално одржавање и учвршћивање везе Срба који живе и раде у
иностранству са матичном државом, унапређење културне, економске и
других облика сарадње са њима и подржавање очувања њиховог
националног и културног идентитета.
На основу анализе безбедносног окружења, процене изазова, ризика и
претњи, националних интереса и реалних могућности земље, те јасног опредељења
Републике Србије за прикључење европским интеграцијама, у документу је
утврђена политика националне безбедности. Она представља део укупне државне
политике и спроводи се кроз усклађен програм мера и активности које држава
предузима ради достизања циљева политике националне безбедности. Њеном
реализацијом стварају се претпоставке за политички, економски, културни и
свеукупни друштвени развој Републике Србије.
Циљеви политике националне безбедности јесу јачање одговарајућих ин-
ституција и спровођење ефикасних мера и активности на безбедносном плану ради
заштите националних интереса и успешно превентивно деловање и савладавање
изазова, ризика и претњи безбедности. То подразумева развој политички и еконо-
393
мски стабилног и просперитетног друштва, учешће у изградњи повољног

безбед-носног окружења на регионалном и глобалном нивоу кроз
укључивање у европске интеграције и остале регионалне и међународне
структуре и сарадњу са другим демократским друштвима.
Приликом дефинисања и спровођења политике националне
безбедности сви елементи система националне безбедности уважавају
следећа основна начела: превенцију, право на одбрану, компатибилност,
недељивост безбедности и одговорност.
Елементе политике националне безбедности чине спољна политика,
политика одбране, политика унутрашње безбедности, економска политика,
социјална политика и политике у другим областима друштвеног живота.
Према одредбама Стратегије, систем националне безбедности
представља нормативно уређену структурну и функционалну целину
надлежних државних органа, органа државне управе и безбедносно-
обавештајног система, као и других субјеката чија делатност доприноси
документу су прецизно утврђени начела функционисања, елементи
система националне безбедности са навођењем њихових надлежности.
Безбедносно-обавештајни систем је функционално обједињен подсистем
националне безбедности Републике Србије који чине Безбедносно-информативна
агенција, Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција. Законом се
регулишу њихове надлежности, делокруг рада, овлашћења, задаци, међусобни
односи и сарадња, као и демократска и цивилна контрола њиховог рада.
ширем смислу, део система националне безбедности чине и
органи државне управе, институције надлежне за правосуђе, образовање и
научну делатност и заштиту животне средине, органи јединица локалне
самоуправе и физичка и правна лица, који својом делатношћу доприносе
остваривању циљева националне безбедности, у складу са законом.
документу је као посебан сегмент система националне безбедности
наведен Савет за националну безбедност. Законом о основама уређења служби
безбедности дефинисано је да Савет разматра питања значајна за националну
безбедности и функционисање елемената система безбедности, њихову међусобну
сарадњу, сарадњу са другим надлежним државним органима, као и сарадњу са
органима и службама безбедности других држава и међународних организација.
Поред тога, разматра предлоге надлежних државних органа за област одбране,
унутрашњих послова и служби безбедности, усмерава и усклађује рад елемената
система националне безбедности и предлаже мере за унапређење стања
безбедности и остваривање циљева политике националне безбедности.
Систем националне безбедности је под цивилном и демократском
контролом.
Стратегија националне безбедности представља основ за израду
стратегијских докумената у свим областима друштвеног живота и
функционисања државних органа и институција, ради очувања и заштите
безбедности грађана, друштва и државе.
IV. ФИНАНСИЈСКА СРЕДСТВА ПОТРЕБНА ЗА СПРОВОЂЕЊЕ

За спровођење документа није потребно обезбедити додатна
средства у буџету Републике Србије.
ЛИТЕРАТУРА
Абазовић, Д.: За нацију и бога – социолошко одређење религијског
национализма, Магистрат и Центар за интердисциплинарне
постдипломске студије Универзитета у Сарајеву, Сарајево, 2006.
Avant, D. D.: Private Security, Security Studies – An Introduction (ed. Williams,
P.), Routledge, London–New York, 2008.
Аврамовић, Н.: НАТО, међународни поредак и интереси, Правни живот – часопис
за правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009.
Аврамов, С.: Безбедност у XXI веку, Зборник радова СИМВОН, Београд, 2001.
Аврамов, С., Крећа, М.: Међународно јавно право, Савремена
администрација, Београд, 1999.
Adler, E., Barnet, M.: A Framework for the Study of Security Communities, Perspectives
on World Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.
Albanese, J. S.: The Causes of Organized Crime, Journal of Contemprorary
Criminal Justice, Thou-sand Oaks, No 4/2000.
Alkire, S.: Концептуални оквир за људску безбедност, Људска безбедност 1
(ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006.
Andrew, C.: For the President’s Eyes Only – Secret Intelligence and the American
Presidency from Washington to Bush, Harper Colins Publishers, London, 1996.
10.Anžič, A.: Varnostni sistem Republike Slovenije, Časopisni zavod Uradni list
Republike Slovenije, Ljubljana, 1997.
11.Арбатов, А. Г.: Трансформација руске војне доктрине: Поуке са Косова и из
Чеченије, Расправе ЦЏМ број 2, Удружење дипломаца Центра Џорџ
Маршал Србија и Црна Гора, Београд, 2005.
12.Арежина, В.: Еколошке миграције, Политичка ревија – часопис за
политикологију, комуникологију и примењену политику, број 4, Институт
за политичке студије, Београд, 2006.
13.Арежина, В.: Фактори еколошке безбедности, Криминалистичке теме, бр.
1–2, Факултет криминалистичких наука, Сарајево, 2007.
14.Арежина-Ђерић, В.: Проблеми мерења еколошке безбедности, МТС Гајић, Београд, 2010.
15.Арнаудовски, Љ.: Мегусловсност и мегузависност на тероризмот и организираниот
криминалитет, Годишник на Факултетот на безбедност, Скопје, 2002.
16.Art, R. J.: The Fungibility of Force, The Use of Force – Military Power and International
Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004.
17.Бајагић, М.: Нови концепт безбедности: сарадња у безбедности (Cooperative
Security), Безбедност, број 6, МУП РС, Београд, 2004.
18.Бајагић, М.: Основи безбедности, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2007.
19.Baldwin, D. A.: Security Studies and the End of the Cold War, World Politics, Vol. 48, No 1, 1996.
20.Baldwin, D. A.: The Concept of Security, Review of International Studies, No 23,
British International Studies Association, 1997.
21.Барјактаровић, Д.: Фрагментацијом права до дефиниције агресије, Правни живот – часопис за
правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009.
22.Barnett, J.: Ekološka sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.
23.Barsamain, D., Čomski, N.: Propaganda i javno mnjenje – Razgovori sa Noamom Čomskim (prev.
Malović, Lj.), Rubikon, Novi Sad, 2006.
24.Bartlett, B. L.: Negative Effects of Money Laundering on Economic Development, Economic

Research Report for Asian Development Bank, Asian Development Bank, Manila, 2002.
25.Baylis, J.: International and Global Security in the Post-Cold War Era, The
Globalization of World Politics (eds. Baylis, J., Smith, S.), Oxford Press, New
York, 2001. pp. 253–276, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.),
Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003.
26.Bähr, К.: Redefining Security in a World of Global Threats – An Outline of the Debate
about Three Different Concepts: Tradional Security, Broadened Security and Human
Security, Heinrich Böll Foundation North America, Policy Paper 22, Washington, 2003.
27.Бжежински, З.: Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001.
28.Bibes, P.: Transnational organized Crime and Terrorism, Journal of Contemprorary Criminal
Justice, August, 2001, у: Погледи – одабрани текстови из стране криминалистичко-
безбедносне литературе, број 2, Полицијска академија, Београд, 2003.
29.Bildt, C.: A European Perspective: Peace and War in the World after Westphalia – Some Reflections
on the Challenges of a Changing International Order, The New Challenges to International, National
and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004.
30.Bisconti, G: The U. S. Energy Plan and the Challenges of Oil Market, Energy &
Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic
Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005.
Blaikie, M., Cannon, T., Davis, I., Wisner, B.: At Risk – Natural Hazards,
Peopleʼs Vulnerability and Disaster, Routledge, London–New York, 2005.
32.Bohas, H-A.: A New Middle Age: a Post-Westphalian approach to the European Union,
Research Conference of the European Union Center of California, Claremont, 2003.
33.Bosworth-Davis, R.: Living with the Law: A Survey of Money Laundering Reporting Officers
and Their Attitudes towards the Money Laundering Regulations, Journal of Money Laundering
Control, Vol. 1, No. 3, Emerald Group Publishing Limited, Bingley UK, 1998.
34.Boyd, R.: Род и питања људске безбедности: изграђивање програма истраживачке
акције, Људска безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005.
35.Bowden, M.: Lov na Eskobara – potera za najvećim svetskim odmetnikom,
Premaks Group, Beograd, 2002.
36.Бошковић, Г.: Организовани криминалитет и легално пословање, Организовани
криминалитет стање и мере заштите, Полицијска академија, Београд, 2005.
37.Бошковић, Г.: Организовани економски криминалитет као глобални сигурносни изазов,
Криминалистичке теме, број 1–2, Факултет криминалистичких наука, Сарајево, 2007.
38.Бошковић, Г.: Методи сузбијања организованог криминалитета у области
привредно-финансијског пословања (докторска дисертација), Правни
факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац, 2007.
39.Бошковић, Г., Мијалковић, С.: Доминантни модели криминалног организовања, Наука –
Безбедност – Полиција, број 1, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2008.
40.Бошковић, Г.: Ефекти продора организованог криминала у легалне економске токове,
Ревија за безбедност, број 7, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008.
41.Бошковић, Милица: Друштвене околности развоја концепта еколошке
правде, Правни живот – часопис за правну теорију и праксу, број 13,
Удружење правника Србије, Београд, 2009.
42.Бошковић, Мићо: Организовани криминалитет, Полицијска академија, Београд, 1998.
43.Бошковић, Мићо.: Криминалистика методика, Полицијска академија, Београд, 2005.
44.Brown, M. E.: The Causes of Internal Conflict, World Security – Chalenges for a New Century (eds.
Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998.
45.Brown, S.: World Interests and the Changing Dimensions of Security, World Security – Chalenges for
a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998.
46.Brown, S. K.: Private Investigating, Alpha Books, Indianapolis, 2003.
47.Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies
in the Post-Cold War Era, Lynne Rienner Publishers, Boulder–Colorado, 1991.
ЛИТЕРАТУРА 397
48.Buzan, B.: Societal Security, State Security and Internationalisation, Identity, Migration
and the New Security Agenda in Europe, Pinter Publishers, London, 1993.
49.Buzan, B., Weaver, O., Wilde, J, de.: Security – A New Framework for Analysis,
Lynne Rienner Publishers, London, 1998.
50.Buzan, B.: The Idea of the State and National Security, Perspectives on World
Politics (eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.
51.Buzan, B., Hansen, L.: The Evolution of International Security Studies,
Cambridge University Press, Cambridge, 2009.
52.Burke, A.: Aporias of Security, Alternatives: Global, Local, Political, Vol. 27, No. 1, 2002.
53.Button, M.: Private Policing, Willan Publishing, Devon, 2002.
54.Васић, Д.: Информациони рат и међународно право, Правни живот – часопис за
правну теорију и праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009.
55.Vaňous, J.: Security of Energy Supplies – Policy Paper, Energy & Security:
Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security
Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005.
56.Вејновић, Д., Шикман, М.: Дефендологија – друштвени аспекти безбједности
модерне државе, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2007.
57.Вилић, Д., Тодоровић, Б.: Тероризмом у нови светски поредак, Графомарк, Београд, 1999.
58.Viotti, P. R., Kauppi, M. V.: International Relations and World Politics – Security,
Economy, Identity, Prentice Hall, New Jersey, 1997.
59.Вркатић, Л.: Појам и биће српске нације, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, Сремски Карловци–Нови Сад, 2004.
60.Вуковић, С.: Стратегије деловања полиције у превенцији криминалитета
на подручју локалне заједнице (докторска дисертација), Правни факултет
Универзитета у Београду, Београд, 2008.
61.Waitr, J.: Армија, Енциклопедија политичке културе (група аутора),
Савремена администрација, Београд, 1993.
62.Waltz, K. N.: Theory of International Politics, Addison Wesley, Reading, 1979.
63.Waltz, K. N.: Structural Realism after the Cold War, Perspectives on World
64.Waltz, K. N.: Globalization and Governance, International Politics: Enduring Concepts
and Contemporary Issues (eds. Art, R. J., Jervis, R.), Lоngman, New York, 2003.
65.Weaver, O.: European Security Identities 2000, European Security Identities (eds. Burgess, P.,
Tunander, O.), PRIO Report 2/2000, Oslo, pp. 29–55, у: Реформа сектора безбедности (ур.
Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003.
66.Weaver, O.: The Rise and Fall of the Inter-Paradigm Debate, Perspectives on World Politics (eds.
Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.
67.Waever, O., Buzan, B.: Nakon povratka teoriji: prošlost, sadašnjost i budućnost sigurnosnih studija,
Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.
68.Wehler, H-U.: Nacionalizam – Povijest, oblici, posljedice, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2005.
69.Wendt, A. E.: Social Theory of International Politics, Cambridge University Press, Cambridge,
1999.
70.Wirtz, J.: Oružje za masovno uništenje, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
71.Vestad, A.: Globalni hladni rat – Intervencije u trećem svetu i oblikovanje našeg
doba (prev. Ješić, A.), Arhipelag, Beograd, 2008.
72.Williams, M.: Virtually Criminal, Routledge, London, 2008.
73.Williams, P.: Transnational Criminal Organizations and International Security,
World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani,
Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998.
74.Вилић, Г.: Церска битка, Центар за културу „Вук Караџић“, Лозница, 2005.
75.Wilkinson, P.: Why Modern Terrorism? Differentiating Types and Distinguishing
Ideological Motivations, The New Global Terrorism: Characteristics, Causes,
Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003.
76.Wilkinson, P.: Terrorism Versus Democracy – The Liberal State Response,

Routledge, London– New York, 2006.
77.Whittaker, D. A.: Terrorists and Terrorism in the Contemprorary World, Routledge, London,
2004.
78.Vondra, A., Martin, W. M.: Introduction to Energy & Security, Energy &
Security: Global Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic
Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005.
79.Wohlforth, W. C.: The Stability of a Unipolar World, Perspectives on World
80.Галоа, П. М.: Крв петрола – Босна, Наш дом, Београд, 1996.
81.Galtung, J.: A Structural Theory of Imperialism, Perspectives on World Politics
(eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.
82.Гаћиновић, Р.: Политичко насиље и глобализација, Драслар, Београд, 2008.
83.Giplin, R.: War and Change in World Politics, Princeton University Press, Princeton-New York,
1981.
84.Giraldo, J., Trinkunas, H.: Transnacionalni kriminal, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
85.Големан, Д.: Еколошка интелигенција – познавање скривених утицаја онога што
купујемо (превод: Цвијановић, И.), Геополитка издаваштво, Београд, 2010.
86.Goode, W. J., Hatt, P. K.: Методи социјалног истраживања, Југословенски
завод за проучавање школских и просветних питања, Београд, 1966.
87.Gough, S., Stables, A.: Sustainability and Security within Liberal Societies, Routledge, London,
2008.
88.Gray, C. H.: Postmodern War – The New Politics of Conflict, Routledge, London, 1997.
89.Dalby, S.: Environmetal Security, University of Minnesota, Minneappolis, 2002.
90.Делић, М. В.: Обавештајна делатност, МУП РС, Београд, 1996.
91.Denney, D.: Risk and Society, Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2005.
92.Dent, C. M.: Ekonomska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
93.Derian, J. D.: Virtuous War – Mapping the Military-Industrial-Media-
Entertainment Network, Routledge, New York, 2009.
94.Deudney, D.: Environmental Security – A Critique, Contested Grounds – Security
and Conflict in the New Environmental Politics (eds. Deudney, D., Maththews,
R.), Suny Press, New York, 1999.
95.Дивјак, С.: Проблем идентитета: културно, етничко, национално и
индивидуално, Службени гласник, Београд, 2006.
96.Дикаев, С. У.: Террор, терроризм и преступления террористического
характера, Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2006.
97.Димитријевић, В.: Безбедност и политичка заједница, Појам безбедности у
међународним односима, Савез удружења правника Југославије, Београд,
1973, стр. 7–38, у: Реформа сектора безбедности (ур. Хаџић, М.),
Институт Г 17 плус и Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2003.
98.Димитријевић, В., Стојановић, Р.: Основи теорије међународних односа,
Службени лист СФРЈ, Београд, 1977.
99.Димитријевић, В.: Страховлада – оглед о људским правима и државном
терору, Досије, Београд, 1997.
Димитријевић, В., Рачић, О., Ђерић, В., Папић, Т., Петровић, В., Обрадовић, С.: Основи
међународног јавног права, Београдски центар за људска права, Београд, 2005.
Dillon, M.: Politics of Security – Towards a Political Philosophy of Continental
Thought, Routledge, London–New York, 1996.
Dillon, M., Reid, J.: Global Liberal Governance – Biopolitics, Security and
War, Milenium – Journal of International Studies, No 30, 2001.
Дойков, Н.: Технологичен тероризъм, Академия на МВР, София, 2007.
Док насиље не престане, Anti Trafficking Center, Београд, 2005.
Драгишић, З.: Безбедносни менаџмент, Службени гласник и Факултет

безбедности, Београд, 2007.
Дулић, Д.: Мировне и хуманитарне операције, Факултет безбедности и
Службени гласник, Београд, 2008.
Духачек, А.: Успон и пад југословенске обавештајне службе – исповест
обавештајца, Grafopress, Београд, 1992.
Ђорђевић, Ђ.: Прекршајно право, Полицијска академија, Београд, 2004.
Ђорђевић, И.: Реализација концепта људске безбедности у пракси, Људска
безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004.
Ђорђевић, О.: Основи државне безбедности, ВШУП, Београд, 1987.
Eagan, R.: The Risks Assessment Methodology, Energy & Security: Global
Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies,
Prague Security Studies Institute, Prague, 2005.
Европско право за пограничну полицију, Westfal–Štopa, Либек, 2003.
Elbe, S.: HIV/AIDS i sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Елзесер, Ј.: Национална држава и феномен глобализације – како можемо да се
спасимо из светске економске кризе (прев. Блануша, Б.), Јасен, Београд, 2009.
Emmers, R.: Sekuritizacija, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins,
A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.
Живковић, М.: Теорија државе и права – Теорија државе, Полицијска
академија, Београд, 1995.
Игњатовић, Ђ.: Криминологија, Номос, Београд, 1998.
Извори међународног хуманитарног права, Југословенски црвени крст, Београд, 1999.
Извори, технике и технологије прикупљања информација за потребе
корисника обавештајних података, Образовно-истраживачки центар
Безбедносно информативне агенције, Београд, 2004.
Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2004, Факултет
цивилне одбране, Београд, 2005.
Индикатори људске безбедности у Србији – Извештај за 2005–2006, Фонд
за отворено друштво, Београд, 2007.
Исаковић, З.: Увод у пропаганду, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
Jakobsen, P. V.: Diplomacija prinude, Suvremene sigurnosne studije (prevod,
ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.
Јаковљевић, В., Ђармати, Ш.: Цивилна заштита у Савезној Републици
Југославији, Студентски трг, Београд, 1998.
Jackson, R., Sørenson, G.: Introduction to International Relations, Oxford
University Press Inc., New York, 1999.
Jackson, R. H.: Continuity and Change in the States System, Perspectives on World
Jackson, R.: Sigurnost režima, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Jervis, R.: The Utility of Nuclear Deterence, The Use of Force – Military Power and International
Politics, (eds. Art, R. J., Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004.
Jervis, R.: The Spiral of International Insecurity, Perspectives on World Politics
(eds. Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.
Јовановић, Љ.: Кривично право – општи део, Полицијска академија, Београд, 1995.
Јовановић, Љ., Јовашевић, Д.: Кривично право – посебни део, Полицијска
Јовић, Р., Савић, А.: Биотероризам – биолошки рат – биолошко оружје,
Институт за политичке студије, Београд, 2004.
Јончић, В.: Катастрофе и људска права, Правни живот – часопис за правну
теорију и праксу, број 14, Удружење правника Србије, Београд, 2009.
Jordan, T., Taylor, P.: Hacktivism and Cyberwars – Rebels with a Cause?,
Routledge, London, 2008.
Johansen, R. C.: Building World Security: The Need for Strengthened
International Institutions, World Security – Chalenges for a New Century (eds.
Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998.
Johnson, B. R.: Principles of Security Management, Prentice Hall, New Jersey, 2004.
Johnson, T. A.: National Security Issues in Science, Law and Technology,
Routledge, London, 2008.
Kaplan, J.: Terrorist Groups and the New Tribalism, Routledge, London, 2008.
Kapuy, K.: Значај локалног нивоа за људску безбедност, Људска
безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006.
Карабасил, Д., Ловрековић, З., Билић, И.: Основна правила за преживљавање, X.
Међународна конференција заштите од пожара и експлозија ЗОП 2006 и ICFP, Виша
техничка школа – Институт за технологију заштите у Новом Саду, Нови Сад, 2006.
Karatzogianni, A.: The Politics of Cyberconflict, Routledge, London, 2008,
Kartusch, A.: Reference Guide for Anti–Trafficking Legislative Rewiew with
Particular Emphasis on South Eastern Europe, Ludwig Boltzmann Institute of
Human Rights, OSCE/ODIHR, Warshaw, 2001.
Кегли, Ч. В., Виткоф, Ј. Р.: Светска политика – тренд и трансформација,
Центар за студије југоисточне Европе, Факултет политичких наука и
Дипломатска академија МСП СЦГ, Београд, 2006.
Кенеди, П.: Припрема за XXI век, Службени лист СРЈ, Београд, 1997.
Kennedy-Pipe, C.: Rod i sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Кесић, З.: Место и улога недржавног сектора у контроли криминалитета
(магистарска теза), Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2008.
Кесић, З.: Приватизација кажњавања: начин за превазилажење или
продубљивање кризе затварања, Страни правни живот, број 1, Институт
за упоредно право, Београд, 2010.
Keohane, R.: Power and Governance in a Partially Globalized World,
Routledge, London–New York, 2002.
Keohane, R. O.: Cooperation and International Regimes, Perspectives on World
Keohane, R. O., Nye, J. S. Jr.: Power, Interdependence and the Information age, Perspectives
Kerr, P.: Развој дијалектичког односа између државоцентричне и
људскоцентичне безбедности, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд
за отворено друштво, Београд, 2006.
Kerr, P.: Ljudska sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins,
Кешетовић, Ж.: Кризни менаџмент, Факултет безбедности–Службени
гласник, Београд, 2008.
King, G., Murray, C. J. L.: Rethinking Human Security, Political Science Quarterly,
Vol. 116, No. 4, The Academy of Political Science, New York, 2001/2002.
Кинзер, С.: Свргавање – пучеви, револуције и инвазије: Како је Америка
мењала режиме, од Хаваја до Ирака, Политика, Београд, 2006.
Kissinger, H.: Дипломатија I и II, Верзал Прес, Београд, 1999.
Kларин, М: Таоци, НИН и Политика, Београд, 1979.
Ковач, М.: Стратегијска и доктринарна документа националне
безбедности – Теоријске основе, Свет књиге, Београд, 2003.
Ковачевић, С.: Основи безбедности и одбране – одабрана предавања,
Виша школа унутрашњих послова, Београд, 1996.
Коковић, Д.: Процеси интеграције, регионализам и очување културног идентитета,

Социолошки преглед, број 1–2, Социолошко друштво Србије и Институт за
криминолошка и социолошка истраживања у Београду, Београд, 2002.
Кокољ, М.: Осврт на стање организованог криминалитета у неким државама
света, Организовани криминалитет и корупција, Српско удружење за
кривично право, Београд, 1996.
Kolodziej, E. A.: Security and International Relations, Cambridge University
Press, Cambridge, 2005.
Кораћ, С.: Морална паника и организовани криминал, Ревија за безбедност
– стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, година IV, број
2, Центар за безбедносне студије, Београд, 2010.
Korin, A.: Protection of Key Energy Infrastructure, Energy & Security: Global
Challenges – Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies,
Prague Security Studies Institute, Prague, 2005.
Коршунова, О. Н.: Преступления экстремитского характера,
Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2006.
Котовчевски, М.: Национална безбедност на Република Македонија (I, II и
III), Македонска цивилизација, Скопје, 2000.
Котовчевски, М.: Унутрашња оружана побуна, Наука – Безбедност –
Полиција, број 1, Полицијска академија, Београд, 2006.
Krasner, S. D.: State Power and the Structure of International Trade, Perspectives
Крећа, М.: Практикум за међународно јавно право, Полицијска академија, Београд, 1997.
Kupchan, C. A., Kupchan, C. A.: The Promise of Collective Security,
International Security, Vol. 20, No. 1, 1995.
Култура је важна – како вредности уобличавају људски живот (ур.
Harrison, L. E., Huntigton, S. P.), Плато, Београд, 2004.
Lammers, E.: Refugees, Gender and Human Security – A Theoretical
Introduction and Annotated Bibliography, International Books, Utrecht, 1999.
Law, D. M.: Људска безбедност и реформа сектора безбедности, десет година
после, Људска безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004.
Liotta, P. H.: Нове дилеме, старе препреке: будућност људске безбедности,
Људска безбедност, број 2, Факултет цивилне одбране, Београд, 2004.
Liotta, P. H., Oven, T.: Смисао и симболизам: Европа преузима људску
безбедност, Људска безбедност, број 1, Факултет безбедности, Београд, 2007.
Лихт, С.: Мир, Енциклопедија политичке културе (група аутора),
Лунеев, В. В.: Тенденции терроризма и уголовно-правовая борьба с ним, Государство и
право, Наука, Москва, 6/2002, у: Погледи – одабрани текстови из стране
криминалистичко-безбедносне литературе, број 1, Полицијска академија,
Београд, 2003.
Lutz, B., Lutz, J.: Terorizam, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins,
Maggio, E. J.: Private Security in the 21st Century – Concepts and
Applications, Jones and Bartlett Publishers, Sudbury, 2009.
Макијавели, Н.: Владалац, Дерета (превео Ристић, М. Т.), Београд, 2002.
Маринковић, Д.: Борба против организованог криминалитета у Републици Србији у
периоду транзиције, Криминалитет у транзицији: феноменологија,
превенција и државна реакција, ИКСИ, Београд, 2007.
Маринковић Д.: Специјализација државних органа у сузбијању
организованог криминала, Правна ријеч часопис за правну теорију и
праксу, број 19, Удружење правника Републике Српске, Бања Лука, 2009.
Марковић, Р.: Уставно право и политичке институције, Службени
гласник, Београд, 1995.
Марковић, Р.: Управно право, Службени гласник, Београд, 1995.

Марковић, С. И.: Моћнији од ЦИА, Институт за политичке студије, Београд, 2002.
Martin, G.: Understanding Terrorism – Challenges, Perspectives, and Issues,
Sage Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 2006.
Martin, W.: Security and Energy, Energy & Security: Global Challenges – Regional Perspecives,
Program of Atlantic Security Studies, Prague Security Studies Institute, Prague, 2005.
Маршал, Т.: Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији,
Самиздат Б–92, Београд, 2002.
Маслеша, Р.: Теорије и системи сигурности, Магистрат, Сарајево, 2001.
Матић, М.: Држава, Енциклопедија политичке културе (група аутора),
Mearsheimer, J. J.: Why We Will Soon Miss The Cold War, The Atlantic
Monthly, Vol. 226, No. 2, 1990.
Mearsheimer, J. J.: Strategies for Survival, Perspectives on World Politics (eds.
Little, R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.
Mearsheimer, J.: The Tragedy of Great Power Politics, Norton, New York, 2001.
Мејер, Т.: Идентитет Европе – јединствена душа Европске уније? (прев.
Пржуљ, Ј.), Албатрос плус и Службени гласник, Београд, 2009.
Мијалковић, С.: Организовани криминалитет као савремени безбедносни
проблем: осврт на карактеристике и тенденције, Криминалистичке теме,
број 3–4, Факултет кри-миналистичких наука, Сарајево, 2003.
Мијалковић, С.: Трговина људима, БеоСинг, Београд, 2005.
Мијалковић, С.: О кризи националног система безбедности Републике Србије,
Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и организованом
криминалу, број 5, Центар за безбедносне студије, Београд, 2007.
Мијалковић, С., Ђиновић, Р.: Симбиоза организованог криминала,
тероризма и политике на Косову и Метохији као изазов и претња
националној и регионалној безбедности, Космет – Гордијев чвор (прир.
Ћирић, Ј.), Институт за упоредно право, Београд, 2008.
Мијалковић, С.: Дихотомија организованог криминала и тероризма из угла
националне безбедности, Ревија за безбедност – стручни часопис о корупцији и
организованом криминалу, број 12, Центар за безбедносне студије, Београд, 2008.
Мијалковић С.: О корелацији културе и националне безбедности, Култура полиса –
часопис за неговање демократске политичке културе, број 11/12, Удружење за
политичке науке Србије – Огранак у Новом Саду и Графомаркетинг, Нови Сад, 2009.
Мијалковић С.: Безбеденост државе и концепти међународне безбедности,
Дефендологија, број 25–26, Дефендологија центар, Бања Лука, 2009.
Мијалковић, С.: Национална безбедност – од вестфалског до постхладноратовског
концепта, Војно дело, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2009.
Мијалковић, С.: Организовани криминал као претња националној
безбедности, Безбедност, бр. 1–2, Министарство унутрашњих послова
Републике Србије, Београд, 2009.
Мијалковић, С.: Национална безбедност, Криминалистичко-полицијска
Мијалковић, С., Арежина-Ђерић, В., Бошковић, Г.: Корелација
информационе и националне безбедности, Злоупотреба информационих
технологија и заштита – ЗИТЕХ ‘10, ИТ Вештак – Удружење вештака за
информационе технологије, Београд, 2010.
Мијалковић, С., Бошковић, Г.: Угрожавање корпоративне безбедности и последице
по националну безбедност, Корпратива безбједност – ризици, пријетње и мере
заштите, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010.
Мијалковић, С.: О недржавном сектору националног система безбедности
– инострана и домаћа искуства, Страни правни живот, број 2, Институт за
упоредно право, Београд, 2010.
Мијалковић, С.: О методологији истраживања у области безбедносних

наука, Безбједност – полиција – грађани, бр. 3–4/2010, Министарство
унутрашњих послова Републике Српске, Бања Лука, 2010.
Мијалковић, С.: Обавештајне структуре терористичких и криминалних
организација, Наука – безбедност – полиција, број 2, Криминалистичко–
полицијска академија, Београд, 2010.
Мијалковић, С., Милошевић, М.: Обавјештајно безбједносна дјелатност
и службе, Висока школа унутрашњих послова, Бања Лука, 2011.
Мијалковски, М.: Обавештајне и безбедносне службе, Факултет
безбедности Универзитета у Београду и Службени гласник, Београд, 2009.
Mилашиновић, Р.: Тајне паралеле – обавештајна служба у међународним
односима, 4. јул, Београд, 1981.
Mилашиновић, Р.: ЦИА, моћ и политика, Биротехника, Загреб, 1984.
Милашиновић, Р.: Ренесанса империјализма – савремена
империјалистичка стратегија, Југоарт, Загреб, 1987.
Милашиновић, Р., Милашиновић, С.: Увод у теорије конфликата,
Факултет цивилне одбране, Београд, 2004.
Милашиновић, Р., Мијалковић, С.: Тероризам као савремена безбедносна претња,
Супротстављање тероризму – међународни стандарди и правна регулатива,
Висока школа унутрашњих послова и Hanns Seidel Stiftung, Бања Лука, 2011.
Милетић, А.: Рат, Енциклопедија политичке културе (група аутора),
Милић, В.: Социолошки метод, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.
Милосављевић, С., Радосављевић, И.: Репетиторијум из методологије
друштвених истраживања, Београд, 1988.
Милошевић, Г., Мијалковић, С.: Национална економија као фактор националне
безбедности – „случај Србија“, Сузбијање криминала и европске интеграције,
Криминалистичко-полицијска академија и Hanns Seidel Stiftung, Београд, 2010.
Милошевић, М.: Систем државне безбедности, Полицијска академија, Београд, 2001.
Милошевић, М.: Организовани криминал, Службени лист СЦГ, Београд, 2003.
Милошевић, М.: Одбрана од тероризма, Свет књиге, Београд, 2005.
Милошевић, Н., Милојевић, С.: Основи методологије безбедносних наука,
Полицијска академија, Београд, 2001.
Mitchell, J: Risks of Import Dependency, Energy & Security: Global Challenges
– Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security
Studies Institute, Prague, 2005.
Michael, S.: Улога невладиних организација у људској безбедности, Људска
Мојаноски, Ц.: Дилеми во дефинирањето на методологијата на
асфалиалогијата, Безбедност, еколошка безбедност и предизвиците на
Република Македонија, Факултет за безбедност, Скопје, 2010.
Мøller, B.: Национална, социјетална и људска безбедност – Општа
разматрања са приказом балканског случаја, Људска безбедност (ур.
Дулић, Д.), број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003.
Møler, B.: The Faces of War, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds. Wiberg, H., Scherrer, C. P.),
Ashgate, Aldershot, UK, 1999, pp. 15–35, у: Реформа сектора безбедности (ур.
Morgan, P.: Sigurnost u međunarodnoj politici, Suvremene sigurnosne studije
(prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.
McSweeney, B.: Security, Identity and Interests – A Sociology of International
Relations, Cambridge University Press, Cambridge, 1999.
Monahan, T.: Surveillance and Security, Routledge, London, 2008.
Moysey, S. P.: The Road to Balcombe Street – The IRA Reign of Terror in
London, Routledge, London, 2008.
Murray, T., McKim, E.: Полиција и сектор приватне безбедности: Шта

доноси будућност, Безбедност, број 4, МУП РС, Београд, 2003.
Националне вриједности и национални интереси у информацијском добу,
http://zaklada-hanzekovic.ijf.hr/2003/slucaj.pdf.
National Security (ed. Haugen, D. M.), GALE, Detroit, 2008.
National Security Cultures – Patterns of Global Governance (eds. Kirchner, E.
J., Sperling, J.), Routledge, London and New York, 2010.
Недељковић, Љ.: Осигурање за случај незапoслености у Србији (магистарска
теза), Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2007.
Nemeth, C.: Private Security & the Investigative Process, Butterworth-
Heinemann, Woburn, 2000.
Николиш, Д.: Стратегија доминације, Радничка штампа, Београд, 1985.
Николов, В.: Тактическо обучение нс полицейските служители по системата за
тренировка FX® за противодействие на феномените „активен срелац“ и
„терорист самоубиец“, Бюлетин, брой 23, Министерство на вътрешните
работи, Академия, Факултет „Полиция“, София, 2007.
Nuechterlein, D. E.: Defiant Superpower – The New American Hegemony,
Potomac Books inc., Washington DC, 2005.
Nye J. S. Jr.: Understanding International Conflicts: An Introduction to Theory
and History, Longman, New York, 1999.
Nye, J. S. Jr.: Limits of American Power, Political Science, Vol. 117, No. 4.,
The Academy of Political Science, New York, 2002/2003.
Obama, B.: Threats to U. S. Energy Security Jeopardize National Security,
National Security (ed. Haugen, D. M.), GALE, Detroit, 2008.
Oberleitner, G.: Људска права и безбедност – две куле?, Људска
Ogura, K.: A Pacific Perspective, The New Challenges to International, National
and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004.
Павловић, В.: Интерес, Енциклопедија политичке културе (група аутора),
Павловић, Г.: Право приватне безбједности – упоредна студија, Дефендологија центар
за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2011.
Peoples, C., Vaughan-Williams, N.: Critical Security Studies – An introduction,
Routledge – Taylor & Francis Group, London and New York, 2010.
Петровић, З. П.: Економска шпијунажа, Драслар партнер, Центар
Југоисток и Институт за политичке студије у Београду, Београд, 2005.
Петровић, Л.: Информациона сигурност у савременом свету, Инфо М –
Часопис за информационе технологије и мултимедијалне системе, број 24,
Факултет организационих наука, Београд, 2007.
Петровић, С.: Компјутерски криминал, МУП РС, Београд, 2001.
Петровић, С.: О неопходности националне стратегије заштите кибер-простора, Наука –
Безбедност – Полиција, број 2, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2006.
Piccarelli, J. T.: Transnational Organized Crime, Security Studies – An
Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008.
Попов, Р.: Универзитетски професор: какав треба да буде?,
Универзитетски одбор Удружења универзитетских професора и научника
Србије у Новом Саду, Нови Сад, 2004.
Преступления террористической направленности (науч. ред. Коршунова,
О. Н.), Юридический центр Пресс, Санкт-Петербург, 2003.
Prins, G.: Notes toward the Definition of Global Security, American Behavioral
Scientist, No. 6, May 1995.
Prins, G.: The Heart of War – On Power, Conflict and Obligation in the
Twenty-first Century, Routledge, London and New York, 2002.
Прошић, С.: Безбедност и животна средина, Правни живот – часопис за правну

теорију и праксу, број 9, том I, Удружење правника Србије, Београд, 2008.
Раичевић, Н.: Резолуције Савета безбедности и легалност НАТО
интервенције у Југославији, Правни живот – часопис за правну теорију и
праксу, број 13, Удружење правника Србије, Београд, 2009.
Regehr, E.: Одбрана и људска безбедност, Људска безбедност, број 1,
Факултет цивилне одбране, Београд, 2003.
Рељановић, М.: Приватне снаге обезбеђења, Борба против организованог
криминала у Србији – Од постојећег законодавства до свеобухватног предлога
реформе, Институт за упоредно право Београд и Одсек за упоредно и кривично
право Универзитета у Фиренци, UNICRI, Београд, 2008.
Ристић, Ж.: Увод у методологију истраживања, Факултет народне
одбране, Београд, 1983.
Rogers, M.: The Psycholophy of Cyber-Terrorism, Terrorist, Victims and
Society (ed. Silke, A.), John Wiley&Sons Ltd., Chichester, 2003.
Rogers, P.: Mirovne studije, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins,
Roe, P.: Ethnic Violence and the Societal Security Dilemma, Routledge, London, 2005.
Roe, P.: Društvena sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur.
Ронин, Р.: Обавештајни рад, Службени гласник и Факултет безбедности
Rosamond, B.: Politics Above the Nation-State, Politics – An Introduction (eds. Axford,
B., Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997.
Rosamond, B.: Political Culture, Politics – An Introduction (eds. Axford, B., Browning,
G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997.
Rosenau, J. N.: The Dinamism of a Turbulent World, World Security – Chalenges for a
New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998.
Rousseau, J-J.: The Social Contract, E. P. Dutton, New York, 1950.
Савић, А., Делић, М., Илић, П.: Основи државне безбедности, Образовно
истраживачки центар РДБ МУП РС, Београд, 1998.
Савић, А.: Увод у државну безбедност, ВШУП, Београд, 2000.
Савић, А.: Од традиционалног ка постмодерном тероризму, Безбедност,
број 5, МУП РС, Београд, 2004.
Савић, А., Стајић, Љ.: Основи цивилне безбедности, USEE, Нови Сад, 2006.
Савић, А.: Национална безбедност, Криминалистичко-полицијска
Security Communities (eds. Adler, E., Barnett, M.):, Cambridge University
Sen, A.: Oсновно образовање и људска безбедност, Људска безбедност 2
(ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006.
Симеуновић, Д.: Политичко насиље, Радничка штампа, Београд, 1989.
Security Studies – An Introduction (ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008.
Симеуновић, Д.: Насиље, Енциклопедија политичке културе (група
аутора), Савремена администрација, Београд, 1993.
Симић, Д. Р.: Наука о безбедности – савремени приступи безбедности,
Службени лист СРЈ и Факултет политичких наука, Београд, 2002.
Симоновић, Б.: Рад полиције у заједници (Community Policing), Бања Лука, 2006.
Skinner, R.: Is the Canary Nodding Off?, Energy & Security: Global Challenges
– Regional Perspecives, Program of Atlantic Security Studies, Prague Security
Studies Institute, Prague, 2005.
Slaughter, A-M.: A North American Perspective, The New Challenges to International,
National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004.
Словић, Д.: Српски национални интереси, Plato-Books и Финекс, Београд, 2010.
Смит, А. Д.: Национални идентитет (превод: Ђорђевић, С.), XX век, Београд, 2010.
Smith, K.: Environmental Hazards – Assessing Risk and Reducing Disaster,
Routledge, London–New York, 2001.
Snow, D. M.: National Security for a New Era – Globalization and Geopolitics
After Iraq, Pearson-longman, New York, 2008.
Соколовић, Џ.: Нација против народа, Библиотека XX век, Београд, 2006.
Спасески, Ј., Аслимовски, П.: Дефендологија – учење за безбедноста,
заштитата, одбраната и мирот, Педагошки факултет Универзитет „Св.
Климент Охридски“ – Битола, Битола, 2002.
Стајић, Љ.: Основи безбедности, Полицијска академија, Београд, 2003.
Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура,
Драганић, Београд, 2005.
Стајић, Љ., Мијалковић, С., Станаревић, С.: Безбедносна култура младих
– како безбедно живети, Драганић, Београд, 2006.
Стајић, Љ.: Основи система безбедности са основама истраживања
безбедносних појава, Правни факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2008.
Стојковић, Б.: Европски културни идентитет, Службени гласник, Београд, 2008.
Субошић, Д.: Организација и послови полиције, Криминалистичко-
полицијска академија, Београд, 2010.
Shaw, M.: The Development of “Common-Risk” Society: A Theoretical Overview,
Military and Society in 21st Century Europe – A Comparative Analysis (eds. Kuhlman,
J., Callaghan, J.) Transaction Publisher, LIT, Hamburg, 2000, pp. 13–26, у: Реформа
сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003.
Shelly, L. I.: Transnational Organized Crime: An Imminent Threat to the Nation State,
Columbia Journal of International Affairs, No. 48, Columbia University, New York, 1995.
Shiva, V.: Water Wars – Privatisation, Pollution and Profit, South End Press,
Brooklin– Cambridge, 2002.
Scherrer, C. P.: Towards a comprehensive Analysis of Ethnicity and Mass Violence:
Types, Dynamics, Characteristics and Trends, Ethnicity and Intra-State Conflict (eds.
Wiberg, H., Scherrer, C. P.), Ashgate, Aldershot, UK, 1999, pp. 52–88, у: Реформа
сектора безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003.
Schmitt, M. N.: Противтероризам и употреба силе у међународним праву,
Расправе ЦЏМ број 5, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал Србија
и Црна Гора, Београд, 2005.
Schwartz, D. N.: NATO’s Nuclear Dilemmas, Brooklings Institution, Washington DC, 1983
Schwartz, P., Randall, D.: An Abrupt Climate Change Scenario and Its
Implications for United States National Security, California Institute Of
Technology Pasadena CA JET Propulsion Lab, 2003.
Schwarzmantel, J.: The State ih the Contemporary Society – An Introduction,
Harvester Wheatsheaf, Hertfordshire, 1994.
Tanner, F.: Семантика у безбедности: исте речи – различито значење, Људска
Таталовић, С.: Национална и међународна сигурност, Политичка култура, Загреб, 2006.
Taylor, S. A.: Uloga obavještajne djelatnosti u nacionalnoj sigurnosti, Suvremene
sigurnosne studije (prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.
Terriff, T., Croft, S., James, L., Morgan, P. M.: Security Studies Today, Polity
Terrorism – Crime, Justice and Punishment (Gaines, A. G., gen. ed. Sarat, A.),
Chelsea House Publishers, Philadelphia, 2001.
Technologies of (In)Security – The Surveillance of Everyday Life (eds. Aas, K.
F., Gundhus, H. O., Lomell, H. M.), Routledge, London, 2008.
Tillman. N. M.: Private Investigation 101 – How To Become A Private
Investigator, Norma Tillman Enterprises, Nashville 2006.
Тодоровић, Б., Вилић, Д.: Кризе – Изазивање и управљање кризама,

Графомарк и Институт за савремену историју, Београд, 1997.
Требјешанин, Ж.: Представа о детету у српској култури, Српска
књижевна задруга, Београд, 1991.
Тркуља, Ј.: Освајање демократије – Оглед о посткомунизму, Синг-Логос, Београд, 1995.
Тркуља, Ј.: Рехабилитација политичких осуђеника и кажњеника у Србији,
Правна ријеч часопис за правну теорију и праксу, број 15, Удружење
правника Републике Српске, Бања Лука, 2008.
Tullio, F.: Људска безбедност: скривени психо-социјални корени тероризма и нуклеарна
претња, Људска безбедност (ур. Дулић, Д.), број 1, Факултет безбедности, Београд, 2007.
The Culture of National Security – Norms and Identity in World Politics (ed.
Katzenstein, P. J.), Columbia University Press, New York, 1996.
The Use of Force – Military Power and International Politics, (eds. Art, R. J.,
Waltz, K. N.), Rowman&Littlefield Publishers Inc., Oxford, 2004.
Tzu, S.: Умеће ратовања (превод Марошан, З.), Global Book, Нови Сад, 1995.
Ћирић. Ј.: Косово и Метохија – идеално место за организовани криминал, Космет
– Гордијев чвор (прир. Ћирић, Ј.), Институт за упоредно право, Београд, 2008.
Фатић, А.: Приватне безбедносне компаније, Ревија за безбедност –
стручни часопис о корупцији и организованом криминалу, број 4, Центар за
безбедносне студије, Београд, 2007.
Female Terrorism and Militancy – Agency, Utility and Organization, (ed. Ness,
C. D.), Routledge, London, 2008.
Fink, S.: Crisis Menagement – Planing for the Inevitable, iUniverse, Lincoln, 2002.
Friedrichs, J.: Fighting Terrorism and Drugs – Europe and International Police
Cooperation, Routledge, London, 2008.
Fukuyama, F.: Америка на прекретници – Демократија, моћ и
неоконзервативно завештање (превод Глигорић, Б.), ЦИД, Подгорица, 2007.
Hampson, F. O.: Вишезначност појма људске безбедности, Људска
безбедност, број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2003.
Hampson, F. O.: Human Security, Security Studies – An Introduction (ed.
Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008.
Hank, D.: Људска безбедност: важност и импликације, Људска безбедност,
број 1, Факултет цивилне одбране, Београд, 2005.
Хараламбос, M., Холборн, M.: Социологија: Теме и перспективе, Голден
маркетинг, Загреб, 2002.
Harmon, C. C.: Terrorism Today: Current Trend and Future Threats, Terrorism Today, Frank
Cass, London, Portland, OR, 2000, pp. 137–185, у: Реформа сектора безбедности (ур.
Hassner, P.: Obstinate and Obsolete: Non-Territorial Transnational Forces versus European
Territorial State, Geopolitics in Post-Wall Europe: Security, Territory and
Identity (eds. Tunander, O., Baev, P., Einagel, V. I.), PRIO–Oslo, Sage
Publications, Thousand Oaks, London–New Delhi, 1997.
Хаџи-Видановић, В., Милановић, М.: Међународно јавно право – збирка
докумената, Београдски центар за људска права, Београд, 2005.
Херман, Е., С., Питерсон, Д.: Политика геноцида, Весна Инфо, Београд, 2010.
Herring, E.: Vojna sigurnost, Suvremene sigurnosne studije (prevod, ur. Collins,
Heywood, A.: Political Ideas and Concepts – An Introduction, MacMilan Press
LTD, London, 1994.
Hitchens, C.: The Trial of Henry Kissinger, Verso, London–New York, 2001.
Holsti, K. J.: Peace and War – Armed Conflicts and International Order from
1648 to 1989, Cambridge University Press, Cambridge, 1991.
Holsti, K. J.: States and Statehood, Perspectives on World Politics (eds. Little,
R., Smith, M.), Routledge, London–New York, 2006.
Homer-Dixon, T.: Environmental Scarcity and Intergroup Conflict, World Security – Chalenges for
a New Century (eds. Klare, M. T., Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998.
Homer-Dixon, T. F.: Environment, Scarcity and Violence, Princeton University
Press, Princeton–Oxford, 1999.
Honig, J. W.: New Conflicts: Risk and Chalenges, Europe’s New Security
Challenges (eds. Gärtner, H., Hyde-Price, A., Reiter, E.), Lynne Reinner
Publisher, Boulder, London, 2001, pp. 91–110, у: Реформа сектора
безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003.
Hough, P.: Understanding Global Security, Routledge, London–New York, 2008.
Хофман, Б.: Унутрашњи тероризам, Народна књига, Београд, 2000.
Huggins, R.: The Nature of the State, Politics – An Introduction (eds. Axford, B.,
Browning, G. K., Huggins, R., Rosamond, B., Turner, J.), Routledge, London, 1997.
Huntington, S. P.: Sukob civilizacija i preustroj svjetskog poretka, Izvori, Zagreb, 1997.
Hyde-Price, A.: „Beware the Jabberwock!“: Security Studies in the Twenty-First Century,
Europe’s New Security Challenges (eds. Gartner, H., Hyde-Price, A., Reiter, E.), Lynne
Reinner Publishers, Boulder, London, 2001. pp. 27–54, у: Реформа сектора
безбедности (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003.
Cassese, A.: Међународно кривично право, Београдски центар за људска
права, Београд, 2005.
Clark, I.: The Post Cold War Order – The Spoils of Peace, Oxford University Press, Oxford, 2001.
Clarke, J. L.: Улоге и мисије војних и безбедносних снага у 21. веку, Расправе ЦЏМ број
7, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал Србија и Црна Гора, Београд, 2006.
Cohen, R., Mihalka, M.: Сарадња у безбедности: нови хоризонти за међународни поредак,
Расправе ЦЏМ број 3, Удружење дипломаца Центра Џорџ Маршал СЦГ, Београд, 2005.
Collapsed States – The Disintegration and Restoration of Legitimate Authority
(ed. Zartmen, I. W.), Lynne Rienner, Boulder, 1995.
Collins, A.: Uvod: Što su sigurnosne studije, Suvremene sigurnosne studije
(prevod, ur. Collins, A.), Politička kultura, Zagreb, 2010.
Collins, P. A., Ricks, T. A., Van Meter, C. W.: Principles of Security and
Crime Prevention, Anderson Publishing Co., Cincinnati, 2000.
Contemporary Security Studies (ed. Collins, A.), Oxford University Press, Oxford, 2006.
Courakis, N.: Financial Crime Today: Greece as a European Case Study, European
Journal on Criminal Policy and Research, 9(2) Summer, Springer, Netherlands, 2001.
Crenshaw, M.: The Causes of Terrorism, The New Global Terrorism: Characteristics,
Causes, Control, (ed. Kegley, C. W. Jr.), Prentice Hall, New Jersey, 2003.
Croft, S.: What Future for Security Studies?, Security Studies – An Introduction
(ed. Williams, P.), Routledge, London–New York, 2008.
Cultures of Insecurity: States, Communities and the Production of Danger (eds. Weldes, J.,
Laffey, M., Gusterson, H., Duvall, R.), University of Minesota Press, Minneappolis, 1999.
Cunningham, W, C., Taylor, T. H.: Private Security and Police in America –
The Hallcrest Report, Portland, 1985.
Chalk, P.: Non-military Security and Global Order, Macmilan Press, Basingstoke-London, 2000.
Chambers, C.: The Private Investigator Handbook: The Do-It-Yourself Guide
to Protect Yourself, Get Justice, or Get Even, Penguin Group, New York, 2005.
Че Гевара, Е.: Герилско ратовање, IPS Media, Београд, 2008.
Чомски, Н.: Интервенције (прев. Џуверовић, В.), Рубикон, Нови Сад, 2008.
Шикман, М.: Тероризам – актуелни и могући облици, ВШУП, Бања Лука, 2006.
Шкорић, М., Соколовска, В., Лазар, Ж.: Традиција – језик – идентитет,
Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, Нови Сад, 2008.
Шкулић, М.: Организовани криминалитет, Досије, Београд, 2003.
Шундерић, Б.: Право Међународне организације рада, Правни факултет
Шушњић, Ђ.: Критика социолошке методе – Увод у методологију
друштвених наука, Градина, 1973.
ЛЕКСИКОНИ И РЕЧНИЦИ
Benson, M.: An English–Serbocroatian Dictionary, Просвета, Београд, 1993.
Вујаклија, М.: Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1996/97.
Ђорђевић, О.: Лексикон безбедности, Привредапублик, Београд, 1989.
Енциклопедија политичке културе (група аутора), Савремена
Економска и пословна енциклопедија (група аутора), Савремена
Ђурић, Д.: Новинарска енциклопедија, БМГ, Београд, 1997.
Kotovchevski, M., Bozinovska, S.: English-Macedonian Dictionary of
Intelligence Terminology, Faculty of Philosophy Studies, Skopje, 2007.
Крстић, Д.: Психолошки речник, Савремена администрација, Београд, 1996.
Мала политичка енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1966.
Мастило, Н.: Речник савремене српске географске терминологије,
Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2001.
Милетић, С.: Појмовник полицијског права, Службени гласник, Београд, 2001.
McLauglin, E., Muncie, J.: The Sage Dictionary of Criminology, SAGE
Publications London etc., 2001.
Политичка енциклопедија (група аутора), Савремена администрација, Београд, 1975.
Радуловић, Р. Б.: Лексикон безбедности и заштите, Правни факултет, Нови Сад, 1994.
Тадић, Љ.: Политиколошки лексикон, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 1996.
Требјешанин, Ж.: Речник психологије, Стубови културе, Београд, 2001.
Требјешанин, Ж.: Лексикон психоанализе, Матица Српска, Нови Сад, 2003.
The Oxford Companion to Politics of the World, Oxford University Press, Oxford, 1993.
ПРОПИСИ НАЦИОНАЛНОГ ПРАВА
Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана,
Службени гласник РС, број 36/1991, са каснијим изменама и допунама.
Закон о потврђивању Римског статута Међународног кривичног суда, Службени лист СРЈ
– Међународни уговори, број 5/2001.
Законик о кривичном поступку, Службени лист СРЈ, број 70/2001, са
каснијим изменама и допунама.
Закон о службама безбедности Савезне Републике Југославије, Службени
лист СРЈ, број 37/2002, са каснијим изменама и допунама.
Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог
криминала, Службени гласник РС, број 42/2002, са каснијим изменама и допунама.
Закон о Безбедносно-информативној агенцији, Службени гласник РС, број 42/2002.
Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца
ратних злочина, Службени гласник РС, бр. 67/2003, са каснијим изменама и допунама.
Царински закон, Службени гласник РС, број 73/2003, са каснијим изменама и допунама.
Одлука о образовању Комисије за припрему и организацију Националне
стратегије руковођења службама за обезбеђење и контролу прелажења
државне границе Републике Србије, Службени гласник РС, број 113/2004.
Закон о влади, Службени гласник РС, бр. 55/2005, са каснијим изменама и допунама.
Закон о организацији и надлежности државних органа за борбу против
високотехнолошког криминала, Службени гласник РС, број 61/2005.
Кривични законик Републике Србије, Службени гласник РС, број 85/2005.
Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној
заштити малолетних лица, Службени гласник РС, број 85/2005.
Закон о програму заштите учесника у кривичном поступку, Службени
гласник РС, број 85/2005.
Пословник Владе, Службени гласник РС, број 100/05 са каснијим изменама и допунама.
Закон о полицији, Службени гласник РС, број 101/2005.

Закон о прекршајима, Службени гласник РС, број 101/2005.
Закон о спречавању прања новца, Службени гласник РС, број 107/2005.
Закон о црквама и верским заједницама, Службени гласник РС, број 36/2006.
Законик о кривичном поступку, Службени лист РС, број 46/2006, са каснијим
изменама и допунама.
Устав Републике Србије, Службени гласник РС, број 83/2006.
Закон о Уставном суду, Службени гласник РС, број 109/2007.
Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Службени
Закон о одбрани, Службени гласник РС, број 116/2007.
Закон о војсци Србије, Службени гласник РС, број 116/2007.
Закон о спољним пословима, Службени гласник РС, број 116/2007.
Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Службени
Одлука о Савету за националну безбедност Републике Србије, Влада
Републике Србије, 05 Бр.: 02-2866/2007 од 31. маја 2007.
Закон о одговорности правних лица за кривична дела, Службени гласник РС,
број 97/2008.
Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Службени гласник
РС, број 97/2008.
Закон о заштити државне границе, Службени гласник РС, број 97/2008.
Закон о странцима, Службени гласник РС, број 97/2008.
Закон о агенцији за борбу против корупције, Службени гласник РС, број
97/2008, са каснијим изменам и допунама.
Закон о јавном тужилаштву, Службени гласник РС, број 116/2008 са каснијим
изменам и допунама.
Закон о уређењу судова, Службени гласник РС, број 116/2008 са каснијим
изменам и допунама.
Уредба о оснивању Канцеларије Савета за националну безбедност, Службени
Закон о комуналној полицији, Службени гласник РС, број 51/2009.
Закон о сарадњи са Међународним кривичним судом, Службени гласник РС,
број 72/2009.
Закон о изменама и допунама Кривичног законика, Службени гласник РС, број 72/2009.
Закон о изменама и допунама Законика о кривичном поступку, Службени
Закон о изменама и допунама Закона о организацији и надлежности државних органа у
сузбијању организованог криминала, Службени гласник РС, број 72/2009.
Закон о извршењу казне затвора за кривична дела организованог криминала,
Службени гласник РС, број 72/2009, са каснијим изменама и допунама.
Закон о Војнобезбедноснoj агенцији и Војнообавештајној агенцији, Службени
Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним
операцијама ван граница Републике Србије, Службени гласник РС, број 88/2009.
Закон о цивилној служби, Службени гласник РС, број 88/2009.
Закон о војној, радној и материјалној обавези, Службени гласник РС, број 88/2009.
Закон о тајности података, Службени гласник РС, број 104/2009.
Закон о ванредним ситуацијама, Службени гласник РС, број 111/2009.
Оквирна Конвенција Савета Европе о вредности културног наслеђа за
друштво, Службени гласник РС, број 1/2010.
Царински закон, Службени гласник РС, број 18/2010.
Закон о потврђивању Eвропске конвенције о незастаревању кривичних дела

против човечности и ратних злочина, Службени гласник РС –
Међународни уговори, број 13/2010.
Пословник Народне скупштине, Службени гласник РС, број 21/2010.
Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и
територијалног интегритета Републике Србије, Службени гласник РС, број 51/2010.
Закон о социјалној заштити, Службени гласник РС, број 24/2011.
МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ АКТИ
Повеља Уједињених нација, Службени лист ДФЈ, број 69/1945.
Универзална декларација о људским правима, Организација уједињених
нација, од 10. децембра 1948. године.
European Convenction for the Protection of Human Rights and Fundamental
Freedoms, Protocol No. 11, Rome, 4. 11. 1950.
Декларација о начелима међународног права о пријатељским односима и
сарадњи држава у складу с Повељом Уједињених нација, Уједињене нације и
савремени свет, Савез удружења за Уједињене нације, Београд, 1970.
Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Службени лист
СФРЈ, број 17/1971.
Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима,
Службени лист СФРЈ, број 17/1981.
European Code of Police Ethics (Rec (2001) 10), Council of Europe, Strasbourg, 14. January 2001.
Конвенција Уједињених нација против транснационалног организованог
криминала, Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 6/2001.
Завршни акт Конференције о безбедности и сарадњи у Европи, у: 30 година
ОЕБС-а: збирка одабраних докумената, Мисија ОЕБС у СЦГ, Београд, 2005.
Закон о потврђивању споразума између Републике Србије и Републике Турске о
социјалној сигурности, Службени гласник РС – Међународни уговори, број 1/2010.
ДОКУМЕНТИ
United Nations Development Program, Human Devepoment Report, Oxford
University Press, New York, 1994.
Parliamentary Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and
practices, DCAF– Inter-Parliamentary Union–CCMR, Belgrade, 2000.
Стратегија одбране Државне заједнице Србија и Црна Гора, Службени лист
СЦГ, број 55/2004.
Terrorists Organizations – Interdicting Terrorists Organizations, US Department of State,
Diplomatic Security Service, Antiterrorism Assistance Program, Lesson No 4, April 2004.
The Activity of ICTY and National War Crimes Judiciary, (ed. Bandović, I.),
Belgrade Center for Human Rights, Belgrade, 2005.
Национална стратегија за приступање Србије (и Црне Горе)Европској
унији, Влада Републике Србије, Канцеларија Владе Републике Србије за
придруживање Европској унији, Београд, јун 2005.
Безбедна Европа у бољем свету – Европска стратегија безбедности,
International and Security Affairs Centre, Београд, 2006.
Стратегија интегрисаног управљања границом у Републици Србији, Влада
Републике Србије, 05 број 28-402/2006. од 26. јануара 2006. године.
Јанковић, Д.: Реформа обавештајно-безбедносног система, Министарство
одбране Републике Србије, Београд, 3. децембар 2007 (интерни документ).
Сигурне заједнице у Јужној Србији – Приручник за безбедност у заједници,
ОЕБС, Atos Consulting, 2007.
Тајни извештај Пентагона о клими – Сценарио нагле климатске промене и њене
импликације по безбедност Земље, Службени гласник, Београд, 2008.
Стратегија националне безбедности Републике Србије, Београд, април 2009.

године (са званичног сајта Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs).
Стратегија одбране Републике Србије, Београд, април 2009. године (са
званичног сајта Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs).
Информатор о раду Управе за спречавање прања новца, Управа за спречавање
прања новца, Београд, 2010.
Митровић, М., Милутиновић, М. С.: Информатор о систему одбране
Републике Србије, Институт за стратегијска истраживања Министарства
одбране Републике Србије и ОЕБС, Београд, 2011.
UNEP: Report of World Commision on Environment and Development – Our Common
Future, www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?Docume-
ntlD=100&ArticlelD=1691&l=en.
ИНТЕРНЕТ
www.apml.org.rs
www.bgcentar.org.rs
www.bia.gov.rs
www.coe.int
www.dcaf.ch
ejt.sagepub.com
www.fpif.org
en.wikipedia.org
sr.wikipedia.org
www.europa.eu.int
www.europol.eu.int
www.interpol.int
www.legislationline.org
www.mitpressjournals.org
www.mod.gov.rs
www.mfin.gov.rs
www.mup.gov.rs
www.nap.edu
www.osce.org
www.palgrave-journals.com
www.parlament.gov.rs
www.portalargus.org
www.psqonline.org
www.secicenter.org
www.srbija.gov.rs
www.state.gov
www.transcrime.unitn.it
www.unece.org
www.un.org

Seminarski Rad Riminalistika

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Seminarski Rad Riminalistika

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ

©2011 Криминалистичко-полицијска академија, Београд

Предговор првом издању ..................................................................................... XIII

3.4.2.4. Сарадња у безбедности ......................................................... 78

4. ОДНОС НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ И ДРУГИХ

3.2.7. Еколошки ризици и претње ........................................................... 248

3.8. Систем супротстављања организованом криминалу и другим

Уџбеник сам писао под очигледним утицајем теоријског опуса и

Приступи дефинисању појма безбедности, Транзиција традиционалног у

Београд, мај 2011. Аутор

Корени теоријске мисли безбедносних наука приметни су у раном

прошлог века важи за „златно доба“ безбедносних студија. Коначно су се

На Академији постоји и као стручно тело функционише Катедра

2. Научни конституенси националне безбедности

државних вредности и интереса. Јединствени предмет, методи, језик и теорија

2.1. Предмет националне безбедности

нарности и потврђује неопходност мултисекторског приступа у

тзв. информационе безбедности, енергетске безбедности, спречавања и

2.2. Теорија националне безбедности

Први истраживачки правац познатији је као реализам. У оквиру

(тзв. недржавни сектор безбедности) и међународну сарадњу у безбедности. У

Теорија безбедносне културе указује на значај личног морално

угрожавајућих појава; интеракције и кумулативног дејства разних појава

2.3. Језик националне безбедности

Истовремено, област теорије и праксе националне безбедности је

самоисправљање (напуштање или преиначавање) сопствених тврдњи науке и

Ристић, Ж.: Исто, стр. 91–96.

дистрибуција појава) или „неуралгични термини“ (временска дистрибуција

да допуне започету констатацију, да изаберу један од више понуђених одговора

безбедносних појава, њихових битних елемената и развојне димензије.

безбедности и међународних организација; утицај политике на рад служби

научним радницима (радницима високошколских установа,

Научна истраживања од значаја за националну безбедност

Види – Извори, технике и технологије прикупљања информација за потребе корисника обавештајних

Циљеви истраживања су теоријски (унапређење фонда научног

Најзад, модел који је у једном тренутку осигуравао оптималну

3. 1. Најчешћи проблеми у истраживању безбедносних појава

непотребно мистификовање (‘вео тајне’) деловања безбедносних

Burke, A.: Исто, стр. 1.

Суштина и филозофија безбедности од увек су исте, само су се мењали

угрожавање безбедности је процес (деструкција, разарање вредности), али и

СТВАРАЊЕ ВРЕДНОСТИ РАЗАРАЊЕ

Слика 1 - Заштита и угрожавање безбедности – безбедност и небезбедност

слободу од (одсуство) бриге, без невоље, мирноћу, мир. Истовремено, израз

Сигурност је тесно повезана са слободом, у смислу спокојства због

латинском језику не смеју се доводити у некритичку недвосмислену

то да је мир продукт (безбедност као стање) хармоничног живљења друштва и

стабилности. Стабилност и безбедност су делимични синоними: стабилност је

Слика 2 – Процес секјуритизације и десекјуритизације

Речју, готово све може да се посматра кроз призму безбедности: говори се о

је безбедност и безбедност је свима неопходна“. Супротно, десекјуритизација

1.3. Референтне вредности и интереси

интегритета, достојанства и личне имовине, те слободно испољавање воље,

политичка стабилност и национално јединство, односно легална и

квалитет живљења и здравља светског становништва, које је све

ВРЕДНОСТИ МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

ДРЖАВНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ВРЕДНОСТИ

Слика 3 -Класификација виталних вредности − нивои анализе безбедности

приоритета у њиховом достизању; истовремено, интереси покрећу друштвено

1.4. Безбедносна појава

која је, нажалост, изражена у домаћој теорији. Досадашња настојања да се

Реч је о неспорној подели на безбедносно-конструктивне, односно

Преовлађујућа одређења безбедности