Јован Корнаракис ОСНОВЕ

ПСИХОЛОГИЈЕ ТРЕЗВОУМЉА;
ПОДВИЖНИЧКА ПСИХОЛОГИЈА
1. Демонска психологија
Сви трезвоумни оци, без изузетка, при свести стално држе чињеницу постојања демона и њихову систематску реакцију
на подвижников напор који за циљ има морално и духовно усавршавање. Ђаво је за њих непорецива реалност. Он је
главни противник у њиховој духовној борби. Зато је фундаментални карактер те борбе дијалошки. Борба се углавном
заподева између трезвоумнога оца и демона. Та чињеница представља најличније искуство сваког трезвоумног борца.
Та констатација објашњава напор трезвоумних отаца да пажљивим проучавањем ђаволових дејства формулишу
оригиналну, посебно за наше доба, „демонску психологију“. Познавање исте је саставни део психологије трезвоумља.
Рекло би се да је без ње психологија лишена свога дистинктивног обележја.
Демони су, по трезвоумним оцима, нематеријални, т.ј. бестелесни . Ту нематеријалност, међутим, не треба схватати,
разуме се, у апсолутном смислу. После пада, они немају ону ангеоску нематеријалност који су имали до њега. „Били су и
они некада умовима, а оставши без оне невештаствености и тананости, примио је сваки од њих извесну претилост,
отеловивши се по чину и дејству, којим је дејствено добио каквоћу“.   Зато су међу лукавим „неки као тананији, а неки
вештаственији; који су тананији, ратују са душом, а други поробљују плот распусним утехама“. Природа демона, дакле,
доводи се у директну везу и са природом дела које чине. Како ћемо видети, њима је могуће да се појаве као ангели, али
нису лишени способности да се преобразе; на пример, демони жудне жеље „неки пут се преображавају у свиње, а неки
пут у магарце“.  Тако демони по својој природи нису сасвим нематеријални. Када је реч о њиховом облику, може се
уопштено рећи да „они обликују наш ум, а пре се може рећи да се обликују по нама самима и нападају према навици
страсти која је у души преовладала и делује“.
Борба ђавола са човеком покреће се из његове мржње према Богу. Ђаво „мрзи Бога и пошто не може са Њим, ратује са
нама који смо по Његовом лику, мислећи да се тиме освети Богу, а нас налази послушнима својој вољи“.   Та се мржња
снажно испољава кроз неуморни напор сатанин да по сваку цену изазове неуспех у духовној борби трезвоумног оца и да
овлада његовом душом. Зато подвижник мора непрестано да пребива у трезвењу, да „бди“, уколико заиста жели спасење
своје душе. То „бдење“ свакако је потребно, ако се узме у обзир чињеница да демони не нападају душу само споља. Они
владају посебном способношћу да улазе у саму човекову душу. Већ је у одељку о души наглашено да њу трезвоумни оци
сматрају простором. Ући у њу демонима је увек лако, посебно када духовни борац не бдије. Тврдња да „лукави демони,
пошто уђу у душу, подстичу је на опака дела, прељубе, убиства, отимачине, светотатства и слично, а то су све дела
демонска“  опште је искуство трезвоумних отаца.
Свакако је умесно питање откуда демони улазе у душу и, када уђу, где пребивају. У вези са тим, чула се обично
представљају као врата кроз која они у њу улазе. „Ко је успео да победи чула и ко је душу ослободио од везе са чулима,
успео је да је огради да ђаво не уђе у њу путем чула.“  А када уђу, демони остају „око удова срца“. Не унутар срца или
ума, него углавном у плоти. Јер ђаво, „пошто не може да се због присуства благодати угнезди, као пре, у уму
подвижника, он како се гнезди у телу налеће на влажност, да би њом лако намамио душу.“  До крштења, демони се „као
змије гнезде у дубини срца“. Али после крштења, „они се размиле по деловима срца и претворе у греховне страсти“.
Чињеница је у сваком случају да демони после крштења могу да уђу у душу човекову и да је наведу и на најбогомрскије
страсти.
На основу онога што је већ речено о природи демона, види се да је сваки демон погодан само за одређени вид страсти
или греха. Не делују сви демони на исти начин, нити стварају у души исте страсти. „Сваки демон по унутрашњој
сопственој погодности наводи на једно или друго искушење. Један твори зло, а други је сквернији и погоднији за другу
врсту зла“ . Постоје, дакле, категорије демона. Обично сваком греху или страсти одговара и по један демон. Али
најважнијим демонима углавном се сматрају демон прождрљивости, среброљубља, плотске насладе, сујете и лењости.
Они најчешће нападају душу и настоје да је поробе.
Како, међутим, демони нападају и наводе душу на то да је страсти поробе? Општи ток тога процеса открива међу првима
Максим Исповедник, када каже: „Од страсти које леже у души, демони узимају поводе да их покрену на страсне
помисли. Затим, борећи се кроз њих са умом, приморавају га да се сагласи да учини грех; победивши га у томе, уводе у
њега мислени грех; а пошто то учине, као заробљеника воде га на само греховно дело. После тога, коначно,
опустошивши душу кроз помисли, одлазе са њима, а у уму остаје само мислена слика греха“.   У овоме опису демонскога
напада, разликују се следећи стадији. Прво демони подижу страсне помисли, којима „присиљавају“ ум да се „сагласи да
учини грех“. Ради се, дакле, о почетном стадију напада, којим демони покушавају да сломе морални отпор душе и да
овладају њоме. Резултат тога је, ако се циљ постигне, други стадијум демонскога напада. У њему душа, која је подлегла
страсним помислима, чини „умни грех“. Она умно усваја и испуњава демонске помисли. Тиме је лако да буде одведена
као заробљеник на само почињење греха, што представља трећи стадијум демонскога напада. Њему, коначно, следи
четврти стадијум, који се углавном манифестује као трајно стање, јер се у њему ради о чувању слике греха у уму. На тај
начин окончан је процес демонскога напада, који се завршава чином и задржавањем греха у уму.
Али тај пут који демони следе у пракси поприма различите видове, који показују лукавост демона и са каквом лакоћом
верни који не бдије може да буде од њих поробљен. Смицалице лукавога бројне су, а начини и методе обмане већ
небројени. Пре свега, демон сваки покушај чини неосетно, односно тако да га душа не примети. Он гледа да нападне и
овлада изненада. Тако „нити се маштање претвара у мислену слику, нити страст делује без скривене демонске силе“.   На
пример, демон блуда „неприметно лови ум у покушају да га наведе на похотну сласт, а затим кроз врата сећања долази
тиховатељу и како распаљује тело, тако и уму представља различите срамне слике. И тиме га изазива да се сагласи са
грехом“.  Свакако, ту тактику демон не следи увек, јер неки пут метод његовога напада умногоме зависи и од предмета
напада, природе, т.ј. карактера личности трезвоумнога борца. Често „онај који се стара да држи чисту молитву од демона
чује буку, ударце, гласове и псовке“ , јер демон ће и тај начин напада употребити, када зна да је то погодније у датом
случају. Демон уз то може и да напада не само када је човек у будном стању, него и док спава. Тада, будући да је ум због
сна несмотрен, он покреће памћење. Од њега он прима представе, које преноси у ум који због сна не може да пружи
отпор. Тако и у сну он заплиће душу у мреже греха.
Уз то, демони су, као горе у случају демона блуда, у стању да мењају топлоту тела „додиром“.   Та промена „у уму
изазива помисли“ и „разне слике“. Он се тако испуњава грешним помислима и представама и бива наведен на умно
усвајање греха. А то усвајање лакше се дешава кроз додир, јер њим се изазива плотско распаљивање. Оно углавном
олакшава да у уму овлада и превагне нерационални елемент. Грешне представе „јачају“ на неки начин животињском и
нерационалном силом плоти и демонски напад постаје јачи.
Али демони познају и користе и друге начине и смицалице. Њихово лукавство је неограничено. На пример, могуће је да
један демон одглуми „врлину“. „Врло је вешт, како ми се чини“, каже Евагрије Монах, „демон среброљубља и маштовит
да обмане. Он често, раздражен сталним одбијањем, узима на себе лик штедљивца и сиромахољупца… и тако постепено
обманувши душу, свлада је помислима среброљубља и преда демону сујете.“  Такође, и ово је лукавство уобичајено и
познато опитним трезвоумним оцима, демон се претвара да напушта борбу са душом и да се бесповратно повлачи. Ако
трезвоумни отац у то поверује и попусти у одбрани и у рату против њега, овај се враћа и осваја душу у стању немара.
Тада је његова победа сигурна. Многи трезвоумни оци тврде да „завидљиви демони често скривају од нас и ублажавају
мисаони рат који воде са нама… како би нас, када не бринемо, изненада напали и уграбили ум и опет нас учинили
немарнима у разуму. Циљ који не престаје да их занима је да нашем срцу никако не допусте да припази на себе, јер знају
какво благо оно у себи држи“.  Коначно, лукави демони често убацују наводно благочастиве помисли, које подстичу
човека да се моли и бори против њих. И пошто успеју у томе, они се повлаче и остављају га на миру. Али то чине да би
духовнога борца заплели у мреже умишљености.  Јер у том случају он се погорди што је у стању да побеђује помисли и
да у демонима изазива страх. А управо то је грех.
У сваком случају, међутим, сасвим посебан утисак изазива појављивање демона у божанском или људском обличју. Он
има способност да се појављује у било којем облику. Пошто, дакле, демони не владају степеном телесности човека који
не може да пређе своје границе, увек су у стању да приме обличје које може да послужи њиховим циљевима. У вези са
тиме, та њихова способност може да се доведе у везу са способношћу ума да машта, којом он представља себи било који
облик. „Јер демони добијају облик који хоће, као и људски ум, који исто поприма облик према лику ствари о којој
размишља“.  Тако се демони могу представити као ангели  или као сам Бог.  Њима, тако, не представља потешкоћу да
узму било које божанско обличје да би обманули. Често се појављују као људи и то као Етиопљани, односно тамнопути.
Други пут је, опет, могуће да се појаве као светлост, ватра или било који облик или боја   или, како је већ речено, као
неке животиње, магарци или свиње.
Трезвоумни Оци, који имају дубоко знање о тим способностима демона, препоручују обазривост приликом виђења.
„Гледај да те лукави демони не обману ма каквим виђењем, него остани прибран, обрати се Богу у молитви, да би те, ако
је то од Њега, просветлио.“  Тај опрез, који се ослања на богато искуство трезвоумних Отаца у вези са тим, јасно
показује да разликовање демонских и божанских виђења често није лако. По Дијадоху, епископу фотичком, виђења која
долазе од Бога током снова „не мењају облике, не изазивају страх, не наводе на смех или изненадну тугу, него души
прилазе са благошћу и испуњавају је духовном радошћу.“  Потпуно се супротно дешава са демонским маштањима. „Они
не остају у једном истом обличју и свој лик не остављају дуго постојаним. То је зато што немају произвољење и не могу
дуго бити задовољни оним што су употребили само ради обмане. Притом, они много говоре и прете још више, често
узимајући на себе обличје војника. Неки пут душу нападају и уз вику“. Али осим тих објективних разлика, исти
трезвоумни отац одређује и неке субјективне претпоставке које, узму ли се у обзир, могу да помогну у правилној
процени виђења. Те су претпоставке овладавање страстима и умом, приликом чега он почиње „осетније од божанске
светлости да дејствује“ и „сав постаје светао“. Без тих претпоставки, увек је лако изводљива демонска обмана која може
да има погубне последице за духовни живот трезвоумног оца.
Али, како је и природно, демони нису свемоћни. Ако и нападају силовито и користе мноштво метода и смицалица,
свеједно је могуће неутрализовати све њихове нападе. Главна средства у томе су: 1) призивање имена Исусовог или
Бога. То је често ефикасно. „Монаше, немој да из немара уснеш на смрт, него именом Исусовим шибај непријатеље“ ; 2)
исповест, у случају чега је сила Тајне очигледна, и 3) самоиспитивање или самоанализа, о којој је већ било речи. Њом
„ће помисао бити уништена, будући разложена на то шта је; и демон ће побећи од тебе, чим се твоја мисао од тога
познања дохвати висине“.  Коначно, врло је карактеристична чињеница да је одступање демона од душе неки пут
праћено чулним манифестацијама. На пример, у једном случају исповешћу је утекао демон који „рањава“ и „гле, виде се
сила која из мога крила изађе као сјај огња и испуни кућу смрадом, тако да су присутни мислили да је то што гори
гомила ђубрета“.  И по Евагрију, „победи тога демона следи најдубљи сан и умртвљење веђа са великим хлађењем,
небројено зевање и отежала плећа“.
2. Психологија страсти
Како се дало видети на основу претходно реченога, „страст“, као душевна болест или грешно стање душе, чини
фундаментални појам комплетног система трезвоумне психологије. Ратовање са страшћу или страстима чини први
стадијум духовне борбе трезвоумног оца. Пошто савлада страсти и дође у стање бестрашћа, он углавном може да оконча
свој духовни напор мистичким доживљајем и сјединењем са Богом. Али сав ток борбе са страшћу пун је потешкоћа и
живо показује огромне духовне напоре које трезвоумни треба да уложи, како би успешно окончао тај свој напор. Ова
последња констатација лако следује и из психолошке анализе страсти по трезвоумним оцима.
Пре свега, страст, као зло и грех, не чини природно стање душе, него „покрет душе мимо природе“ . У целокупном
склопу функција и осталих стања душе, страст заузима положај некаквог страног душевног садржаја који се не може
прилагодити осталима. Али тај покрет душе мимо природе или бесловесан није на неки начин „нелични“ душевни
садржај. Он има личносност. То се лако да схватити, ако се узме у обзир чињеница да је страст углавном „страсна
помисао“. Не тек неки покрет душе, него помисао или представа као „испуњена“ душевном силом која проистиче или из
гневног или из жељног дела душе. Иначе, и у ономе што је већ речено довољно је наглашено да је срж сваке страсти
углавном „страсна“ помисао која опет, према трезвоумним оцима, у већиним случајева проистиче из одговарајућег
демонског дејства. У сваком случају, међутим, треба правити разлику између страсти, као душевнога стања, и делатног
греха. „Јер није страст што и учињен грех; него једно је једно, а друго друго. Страст је оно што се креће у души, а
грешни чин је оно што се види по телу. Тако су сластољубље, среброљубље и славољубље погубне душевне страсти, а
блуд, многостицање и неправда грешна дела плоти“.  То разликовање је утолико важно, што духовни борац који има
страсти и ратује са њима не греши заиста, уколико не дође до „дејственог /актуалног/ греха“, т.ј. чина.
Али како се страсти изазивају? Нема сумње око тога да се узроци страсти налазе унутра. Општи трезвоумни аксиом је да
„страсти претходе демонима, а демони следе страсти“.  Дакле, због прародитељског греха душа је изгубила чистоту.
Зато у њеној унутрашњости увек треба тражити почетке страсти. Већ је речено да страсти ничу углавном на тлу чула и
сећања , мада се чини да већина трезвоумних отаца прихвата као главни повод „чулно“ или „ствари“. Јер многи од њих
прихватају да „некоме страсти могу да не додијавају, ако ствари нема, па достигне извесно бестрашће; а ако се ствари
поново појаве, страсти сместа растроје ум“.  „Без чулне ствари, страсти нема“.  И то зато што оне ум најлакше
провоцирају „појављивањима“. Будући да је својство ума не само да сам путем уобразиље ствара представе, него и да их
из спољашњости хвата, чулне ствари му пружају обиље прилика да распали у души већ постојеће страсти.
Конкретније, оно што узрокује стварање страсти, када се споља пружи прилика путем чула, јесте настојање ума на
„појавама“ (представама) ствари. „Јер ум током маштања, следећи чувством појаве чулних ствари, ствара нечисте
страсти“.  То настојање ума показује да је он већ поробљен чулним и да се сагласио са тим да почини грех. Страсна
помисао утврдила је у њему своје место и тако је страст већ сасвим неоспорна реалност. Зато опит уверава трезвоумне
оце да „пошто у души потраје страсна помисао, настаје такозвана страст“.  Страсне помисли које изненада и „криомице“
улазе у душу, а не могу да се у њој утврде због њеног моралног отпора и одбране, не могу да изазову стање страсти.
После овога, међутим, поставља се питање како се страсна помисао може утврдити у души и створити страст. Стадији
тога процеса једнаки су онима у обичном греху. Дакле, „прво је прилог, затим спајање, потом саглашавање, па
поробљеност, те страст која се чини по навици и понављањем“.  Прилог, по светом оцу, може бити „проста помисао“
или „слика ствари која се случајно родила у срцу и потом обрела у уму“. Према томе, он може да долази изнутра или
споља. Њему следи спајање, које није ништа друго до „страсни или бестрасни разговор са оним што се јавило“. Тај
стадијум је најважнији, јер стварање страсти углавном ће зависити од става који ће ум заузети према прилогу. Прилог
још није грех, а утолико пре није страст. Испуњавању овога последњег углавном доприноси ум. „Без мислене силе у
уму, страст никако не може стећи облик“.  Неопходан материјал за стварање страсти само ум може да пружи, будући да
чак и када прилог делује путем представа, оне морају проћи посебну обраду ума да би се формирала страст. У сваком
случају, ако у критичном стадијуму спајања ум буде поражен, следи његово саглашавање, односно „одобравање
виђенога са насладом душе“. Тако долази до поробљавања душе, а пошто проведе неко време у томе стању, ствара се
страст, јер „страшћу се углавном зове оно што дуже време проведе страсно се гнездећи у души“.
Како се лако да разумети, страст која се ствара у души, као формирано душевно стање, налази се у одређеном односу
према разним душевним функцијама. Тако, „сећање прво у ум доноси просту помисао, и када прође време, покреће се
страст.“  На неки начин, ум почетни материјал за стварање страсти узима из сећања. Оно, као посебна душевна
способност за чување, оживљавање и препознавање представа које су оставиле утисак у души, често прво пружа
представе потребне за формирање страсти, када је провоцирано спољашњим или унутрашњим надражајима. Пошто
страст већ настане, посебним дејством ума, дакле сећањем, она тада „заслепи разум и не даје му да погледа у зраке
истине, нити да разлучи добро од зла“.  Тако слаби способност ума за вредносне процене и он није у стању да остане
веран божанским истинама. Али то значи да страшћу слаби нарочито воља, која не може да постојано остане
приљубљена Божјој вољи која представља конкретни израз божанских истина, које се односе на човеков морални и
духовни живот. У сваком случају, међутим, страст се везује и за остале главне душевне функције, а посебно за „гнев“ и
„похотну жељу“. И то пре свега за њих, будући да душевни динамизам страсти проистиче углавном из њих. Али, како је
већ наглашено, страст се везује и са чулом. Његов допринос стварању страсти од фундаменталнога је значаја. „Јер чуло
које се сплело са вештаством и обликом чини страст, а умртвљује и одбацује оно што је по природи. Јер страст и
природа, по смислу бића никада једна са другом не постоје заједно“.  Чула, ствари (материја) и представе (облици),
заједно чине страст, која је садржај стран природи душе. А посебно чуло доприноси стварању страсти из малопре
поменутих делова душе, т.ј. гневног и жељног. „Неке страсти су из гневног, неке из жељног дела душе, а и једне и друге
покрећу се чулима.“
3. Борба против страсти
Дубока свест о душегубној моћи страсти трезвоумне оце наводи на потребу да се са њом систематски боре. Са страстима
се треба борити да би се душа очистила и да би се учинила способном да доживи мистичко сјединење са Богом или
Исусом. Пошто, дакле, страсти господаре душом, она не може да стекне најсуштинскију претпоставку тога мистичког
сјединења, а то је ум чист и свет. Јер, на пример, „када се душа смућује гневом или се помути преједањем или се
помрачи силном тугом, ум не може да чува сећање на Бога. Сав помрачен љутим страстима, он се сасвим отуђује од
сопственога осећања.“  Најважнији орган мистичког доживљаја, ум, како је већ речено, кроз подвиг треба да стигне до
„безобличности“, испражњен од помисли или каквих других облика или садржаја. Тек у том случају, по трезвоумним
оцима, он влада својим природним осећањем и стањем. Иначе је „туђ сопственом осећању“ и не може да послужи делу
моралног и духовног усавршавања. Према томе, ратовање са страстима нужно претходи сваком другом покушају да се
доживи мистичко сјединење са Богом.
Али борба са страстима није једноставан посао. Она представља озбиљан и сложен напор, који се углавном окончава уз
Божју помоћ и укрепљење. А почиње не како се појаве страсти, него много пре њих. Трезвоумни отац бори се против
страсти превентивно. Дакле, бори се са њима пре него што оне постану трајним духовним стањем. У том превентивном
напору помажу му, пре свега, две најважније врлине које истовремено чине „техничка“ средства у свој његовој духовној
борби – „расуђивање“ и „трезвење“.
Расуђивање, по готово општем исповедању трезвоумних отаца, „висока је тврђава и царица међу осталим врлинама“. 
Јер расуђивање је и посебна способност душе захваљујући којој је трезвоумни отац у сваком часу у стању да зна шта
хоће, шта је дужан да учини и како да то учини. То је духовни компас који сигурно показује правилни пут, али и чврсто
кормило које успешно усмерава душу ка луци њенога одредишта. Ко има расуђивање нити претерује, нити чини друге
грешке. „Јер оно учи човека да, остављајући се претеривања на свакој страни, ступа царским путем; и да не допушта да
буде покраден здесна неумереним уздржавањем, нити да слева буде заведен немаром и раслабљеношћу.“ Мера која се
добија расуђивањем у свему чини, што је разумљиво, најбољу одбрану против сваке страсти. Јер „крајности такође
шкоде; и претеривање у посту, и насићеност стомака… знамо и неке који су били побеђени претераним постом и оне
који су се спотакли о страст прождрљивости“. Али расуђивање посебно доприноси успеху превентивне борбе против
страсти, јер „у ономе који га има рађа способност да види унапред… јер тај предвиђа непријатељеве скривене смицалице
и унапред одсеца прилике за њих“.  Та видовитост је посебна душевна способност, која одаје душевну сабраност и
просветљеност. Све душевне функције и силе међусобно чине склад и природно сарађују са „самодршцем“ и
„господарем“ помисли – умом. Управо тај душевни склад обезбеђује и јасноћу ума, који је и „око“ душе. Тако је душа у
стању да предвиди сваки демонски прилог и да успешно реагује против греха, који увек прети да у њој утврди трајну
страст.
„Трезвење“, као духовни подвижнички напор превентивне борбе са страстима, не чини просто будност. То је „упорно
подбадање помисли и њихово стајање на вратима срца; ум лоповске помисли које долазе гледа и чује шта говоре, шта
чине ти крвници и које обличје узимају демони у покушају да га у њему маштањем преваре“.  То је, дакле, „чување ума“,
при чему душа није просто у стању одбране, него готовости за напад. Први покрет демонскога прилога души
неутрализује се истога часа призивањем Исуса Христа. Трезвеноумни отац не бдије да би се одбранио, него да би ушао у
траг намерама и кретањима непријатељевим и да би он њега напао пре него што се овоме буде дало да освоји територију
његове душе. „Агресивни“ карактер трезвења види се и по начину трезвења на који указује Исихије Презвитер, када
каже: „Један је начин трезвења – неодступно гледати на маштање или прилог, јер сатана не може без маште створити
помисли и представити их уму ради обмане“.  Он указује и на друге начине који на први поглед имају дефанзивни
карактер. Ипак, ради се о борбеним и агресивним напорима душе да омете стварање неке душевне страсти. Тако од
других начина трезвења он помиње: 1) „срце увек држати у дубоком миру и тиховању од сваке помисли и молити се“, 2)
„непрестано у смирењу молити Господа Исуса Христа за помоћ“ и 3) „непрестано имати у души сећање на смрт“.
Осим тога, по овом трезвоумном оцу сав напор трезвења дели се на неколико стадија или степеница. Почетни стадијум
чини вежбање у трезвењу. Зато трезвоумни отац углавном настоји на томе да огради „извор злих помисли и дела“. Тај
његов напор ствара „неку природну усредоточеност трезвења“, односно стање „непрекидног трезвења“, у којем ум стиче
способност да „види помисли одмах док настају у уму“. Том другом стадијуму следи трећи, у којем је трезвоумни отац у
стању да све стадије духовне борбе гледа „спокојно, по каквоћи“. Коначно, за овим стадијима долази „постојана Исусова
молитва и непојамни слатки мир ума и стање које Исус дарује“. Тај последњи степен трезвења душу чини неосетљивом
за сваки демонски прилог који за циљ има да душу пороби страстима. Трезвоумни подвижник који тако живи у Исусу
Христу њима никада не може бити овладан, јер благодаћу и силом Исусовом, како је већ речено, сваки демонски прилог
неутрализује се у самом зачетку. Зато је увек оправдано свештено одушевљење са којим се о овој заиста светој врлини
изражавају трезвоумни оци који су се искусили у њој. „Трезвење се умесно назива путем које води у Царство, и у оно
унутра нас, и у будуће; а умним делањем се зове, јер дотерује и убељује нарави ума и страсно претвара у бестрасно; оно
личи на светла враташца кроз која Бог провирује да би се показао уму.“
Али како је трезвоумни подвижник дужан да се бори са демонским или страсним помислима, којима се дало да уђу у
његов душевни простор и прете да створе душевне страсти? Грешне помисли које су тек ушле у душу он може ефикасно
неутрализовати „противљењем“ или „противсловљем“. То није ништа друго до гневно осуђивање и одгоњење страсне
помисли. Трезвоумни отац је дужан да се, чим се она појави, суочи са њом са „савршеном мржњом“.   Његова реакција на
то треба да је енергична. Свако друго суочавање остаје безуспешно и неефикасно. Јер, како учи трезвоумно искуство,
„гнев је по природи међу страстима ума. И без гнева, човеку не бива ни чистоте, ако се не разгневи на све што
непријатељ сеје у њега“ . Управо се зато трезвоумни отац позива да са демонима који убацују помисли суочи са
„гневним противљењем“  или „да их до бола мрзи“  и „одсеца их мачем молитве и божанствене науке“.  Разуме се, то
противљење мора обавезно бити праћено и призивањем имена Исусовога, јер је само тада могуће у потпуности
неутралисати демонски прилог. Сам гнев није довољан. „Када познаш помисао, успротиви јој се и одмах призови Христа
на освету. А слатки Исус, још док Му ти говориш, рећи ће ти: Ево Ме у помоћ теби.“   И једно и друго (и противљење и
призивање) свакако је неопходно, јер „противљење им запушава уста, а призивање изгони помисли из срца“.
Разуме се да је та „насилна“ реакција на страсне и демонске помисли педагошки и психолошки утемељена и да је у
складу са природом душе, али и духовном борбом. Када Господ, на пример, наглашава да свако ко погледа жену са
жељом већ је починио прељубу у своме срцу (Мт. 5, 28), Он поништава разлику између просте интелектуалне прераде и
чина у смислу вредности греха, учећи да се у оба случаја ради о „равноснажном“ греху. Дакле, ко има тек помисли и не
приступа греху „дејствено /актуално/“, не може да тврди да не греши. Зато при самој појави демонске помисли он мора
да реагује одлучно. Осим тога, противљење демонском прилогу психолошки је у највећој мери оправдано, јер, будући да
се дешава на почетку појаве страсне помисли, са једне стране навикава душу на неку врсту рефлексног одговора на те
надражаје, а са друге стране психолошки не даје никакву могућност да се та помисао утврди у душевној сфери. Тако се
противљење показује као успешни начин суочавања са страстима у самом зачетку.
Коначно, када страст из било којега разлога освоји територију душе, са њом је могуће борити се не само мистеријским
средствима Цркве, него и психолошком методом, која би се могла назвати „психоанализом* страсти“. Већ смо нешто
слично видели у случају борбе са демонском помишљу. И отуда је главни објективни циљ „психоаналитичке“ методе
анализа узрочне везе саставних елемената страсти и њено раскринкравање (те везе). По трезвоумној психологији, ово
последње „истањује“ и обеснажује страст.
Како у вези са тиме каже Максим Исповедник , свака страст састоји се обично из трију елемената, односно 1) нечег
чулног, 2) чула, 3) природне силе, као што је, на пример, гнев или жеља. Ко, дакле, хоће да се бори са неком страшћу
која је изазвана нечим чулним, дужан је да разлучи ова три основна елемента страсти и да сваки размотри изоловано,
односно без његовога односа према осталима. Том логичком обрадом развејава се пре свега „страсно расположење
према чулу и чулном“ и сасвим нестаје и само „просто маштање“ о страсти. А пошто се и у случају страсти ради о
демонском дејству, са њом се успешно ваља борити анализом/сагледавањем душе, јер, како каже Евагрије Монах,
„разматрање тих ствари сасвим разједе демона и нагони на бекство цело његово пучиште“.   Откривање демонских
намера и дејстава од стране ума осујећује његове њихове мрске замисли и нагони га (демона) на бежање. Под
рефлектором умнога познања њему је немогуће да настави своје дело.
4. Бестрашће
Сав напор ратовања са страстима увек је усмерен ка стварању онога душевног стања, које се зове бестрашће. 
Трезвоумни отац дужан је да у непрестаном подвижничком напору доспе до онога стања, у ком више ниједна страст не
може да нађе место ослонца у његовој души. Јасно, постизање бестрашћа није увек лако, али свакако је неопходна
претпоставка даљег духовног напредовања и посебно мистичког доживљаја и зато сваки трезвоумни отац по сваку цену
мора да овлада њиме и да га сачува.
А шта управо значи бестрашће? Како га трезвоумни оци схватају? Под термином „бестрашће“ трезвоумни оци разумеју
непрестану душевну чистоту и посебно неначетост душе од демонских прилога или страсних помисли које се унутра
подижу. Јер истинским бестрашћем „влада не онај који је час узнемираван страстима, а час спокојан и миран, него онај
ко непрестано ужива у бестрашћу и остаје непокретан када су и присутни узроци страсти; а посебно онај ко не страда ни
од помисли на њих.“  Према томе, бестрашће није само уздржавање од „дејствених /актуалних/ греха“, које се уопште
зове уздржање , него и потпуно изагнање страсних помисли из разума. А ко где сретне и једно и друго, има пред собом
„знак највећег и првог бестрашћа“.
Конкретније, бестрашће има следеће карактеристике: 1) „постојано усхођење у срце простих мисли о стварима и док је
тело будно, и у сну“ , т.ј. бестрасно израњање из дубина душе сваке врсте помисли и представа. А ради се заиста о
„знаку крајњега бестрашћа“, када се то дешава не само „док је тело будно“, него „и у сну“, јер током сна слободно
деловање садржаја несвесног открива природу душевнога садржаја уопште и у овом случају сведочи о „апсолутној“
душевној чистоти; 2) остаје се „непокренутим стварју и сећањем на њу“ , када се појави ствар или нешто чулно. Речено
је већ да је стварање страсти узроковано у великој мери чулним или чулима. А ако некога не изазивају или не надражују
спољни надражаји, он влада истинским бестрашћем. Обе карактеристике бестрашћа показују да је „бестрашће
непобедивост“.  Тачније, „бестрашће није нератовање са демонима, него када се ратује са њим, да се остане
непобеђеним“ ; 3) не бити у часу молитве узнемираван од „помисли о свету“ и 4) душа остаје у мирном стању и
„непокретна на зло“.
Те карактеристике дају нејасну слику душевнога стања бестрашћа. Оно се не да у потпуности анализирати и прецизно
описати, јер јасно је да представља свезу тајинствених и светих доживљаја који се не дају изразити. У сваком случају,
Петар Дамаскин га одређује мање или више успешно, када каже да је „бестрашће свеза многих врлина и уместо душе
има Свети Дух“.  Та успела дефиниција потврђена је и „осећањем“ бестрашћа од стране трезвоумнога оца, када се оно
први пут код њега појави. „Када се неко делатно труди да испуни заповести, изненада се испуни неизрецивом и
неисказивом радошћу, тако да се измени неком чудном и неописивом променом и, као да је скинуо телесно бреме,
заборави на храну, сан и друге потребе природе; тада нека се зна да му је то Божја посета која у подвижницима ствара
чудесно умртвљење и кроз њега их уводи у стање бестелесних.“  Заиста, онај који се усавршио подвигом доживљава
неку „промену“ која је последица испуњености душе благодаћу Светога Духа.
Али до те надразумне промене, до савршенога бестрашћа, долази се постепено. Немогуће је изненада се променити.
Треба проћи кроз ниже стадије бестрашћа, да би се стигло до савршене промене. По Максиму Исповеднику , четири су
главна ступња бестрашћа. Први је „савршено уздржавање од дејствених зала“, избегавање да се учини грех. Реч је о
почетку бестрашћа у коме се налазе почетници у трезвоумном животу. Други ступањ је „потпуно у уму одбацивање
помисли о саглашавању на зло“. На том другом нивоу налазе се „они који са разлогом учествују у врлини“. Трећи степен
је „потпуна недирнутост жељама да се учини страст“, односно савршена некоснутост ма каквим демонским прилогом.
Коначно, четврти ступањ је „савршена очишћеност и од најтананијег маштања“. Тај последњи стадијум тиче се
„безобличности“ ума. Никаква помисао или облик нема више места у подвигом и молитвом очишћеноме уму. По
Никити Ститату, два су ступња. Први је стање умртвљења страсти и неделање плотских нагона. Тада се све силе душе
крећу „по природи“. Други је мирно стање душе, у којем ум постаје прозорљив и далековид. Прозорљив у „делима
Божјим, у виђењима добра, у откривењима тајни Божјих“. А далековид „у људским стварима, које долазе издалека и које
ће се тек збити“.
Разуме се, онај ко се бестрашћем изменио суочава се са сваким демонским прилогом и са сваком помишљу „бестрасно“.
Бестрашће не значи, пре свега, савршено ослобођење од страсти тога ко га је стекао. „Бестрашће није не осећати страсти,
него не примати их“.  Бестраснога страсти и демонске помисли још нападају, али, како је речено, он их силом бестрашћа
одбацује или их, радије, чини неделатним, односно таквима да не могу да имају ни најмањи утицај на њега. „Бестрасни
који страда и бори се са демонима и лукавим људима држи се као да страда неко други“.  Јер „када ум пређе
натприродним стварима, он бестрасно долази у додир са предметима страсти и испитује само њихове узроке и природу и
нелажно одређује њихова дејства и својства, немајући пристрашћа према њима и не приклањајући им се жељама
противно природи.“  Тако он кроз бестрашће стиче снагу да се са страстима суочи „хладнокрвно“, као неко трећи. И не
само са страстима и демонским помислима, него чак и са најуобичајенијим помислима. Бестраснога никаква помисао не
дира или потреса или осваја. Он се са њом суочава хладнокрвно и без икаквога благонаклоног или неблагонаклоног
расположења, „говорећи свакој помисли која му долази: ‘Не знам шта си, Бог зна јеси ли добра или не, а ја сам у Његове
руке полагао и полажем себе, јер Он се стара о мени'“.
Све ово довољно сведочи о томе да „је бестрашће спој многих врлина“ и да га заиста треба сматрати најнеопходнијом
претпоставком моралнога усавршавања и посебно мистичкога доживљаја. Једино бестрасни, како то разумеју
трезвоумни оци, може да се приближи Богу и осети Његово присуство у себи и ван себе. Пошто, дакле, постане
очишћеним сасудом благодати, бестрасник лако може да је задржи у својој души и да постане аутентичним
посвећеником у свете енергије божанскога присуства.