Људи и демони

Анђели су бића жива, разумна, бестелесна, способна за славословља, бесмртна. Анђели су

бића ограничена временом и простором и, према томе, имају свој спољашњи изглед.
Сама реч анђео у преводу са грчког значи гласник, весник. Овај назив анђели су добили од
карактера свог служења, усмереног на спасење људског рода.

Демони су непријатељи људског рода и њихов задатак је да доведу човека до вечне смрти.
Они покушавају да убаце човеку своје мисли, и учине га да прихвати њихове представе и
виђења. Њихов глас се човеку увек чини као да долази „изнутра". Због свог отпадања од Бога
демонске силе не могу ништа да створе, већ могу само да руше.

Човек, налазећи се између анђела и демона, сам од себе чини једног надмоћнијим од
другог, слободном вољом бирајући учитеља од те двојице. Добри анђео указује помислима
на духовна блага и врлине, а други показује материјална задовољства од којих нема никакве
наде у добро. Коначни избор добра и зла увек је препуштен самом човеку.

У случају прихватања стране анђела светлости, хришћанин уз помоћ благодати лако

побеђује палог духа. Свети Оци и учитељи Цркве показују нам следећа средства за борбу
против ђавола: веру, реч Божију, призивање имена Христа Спаситеља, страх Божији,
смирење, трезвеност, молитву, крсно знамење.

Ова средства сваки хришћанин може непосредно да употребљава у борби против демона;
постоје још и таква којима се можемо користити кроз свештенослужитеља: то је покајање
сa причешћем Светим Христовом Тајнама и заклињања која се читају над човеком који
пати од нечистих духова.

Ђаво, пали духови и узроци њиховог пада

Све док је ђаво био анђео, светао и свет, он је обитавао на небу. Међутим, на небу је дошло
до несрећног преокрета и многобројни сабор анђела се одвојио од светог сабора небеских
сила и постао скуп мрачних демона.

Први виновник греха и родоначелник зла јесте ђаво, Јер ђаво греши од почетка (1. Јн. 3,8).
Пре њега нико није грешио. Он није сагрешио од природе. Напротив, будући створен као
добар, по властитој слободној вољи постао је ђаво, стекавши себи име по својим делима
(ђаво у преводу значи клеветник, а сатана значи противник).

Након збацивања злих духова са неба у област ваздушну, њима је потпуно постао
недоступан свет небеских житеља и зато је сва њихова злобна пажња усмерена искључиво на
земљу како би међу људима сејали зло. Демони ништа не могу да учине Творцу, зато су сву
своју злобу усмерили на човека који представља лик Божији и, знајући да Господ воли Своје
створење, теже да што је могуће више нашкоде предмету Његове љубави. Зло представља
насушну потребну демона који ни о чему не мисле осим зла, и ни у чему не налазе мир или
насладу осим зле делатности. Осећање добра, као и царство Божије, њима је мрско.
Пали духови су се сурвали с висине духовног достојанства; они су упали у телесно
мудровање више него људи. У људима је добро помешано са злом и зато је оно нечисто; у
палим духовима преовлађује и делује само зло. Њихов највећи грех је помамна мржња
према Богу која се изражава страшним и непрестаним богохуљењем. Они су се погордили
да су изнад самог Бога. Покорност Богу, која је природна тварима, они су претворили у
непрекидно супротстављање, у непомирљиво непријатељство. Због тога је њихов пад дубок
и рана вечне смрти којом су они погођени неисцељива је. Суштинска страст палих духова
је гордост; они налазе уживања у свим врстама греха и непрестано пребивају у њима.
Немајући могућност да остварују плотске грехе телесно, они их чине у машти и осећањима,
и труде се да у грех увуку људе како би од њихових тела начинили оруђа за грех.

Они нас увлаче у разноврсна угађања телу, у користољубље и славољубље, сликајући пред
нама предмете тих страсти најзаводљивијим сликама. Зато највећег од њих, ђавола, и
називају старим сликаром.

Спољашњи изглед, телесни састав и својства палих духова

Пали анђели, или како их још називају - пали духови, зли духови поднебесја, духови злобе,
бесови, демони, ђаволи - спадају у анђеле и носе у себи сва својства анђеоске природе.

Они су тела фина, етарска, као што су напротив, наша земаљска тела врло материјална и
груба. Материја од које се састоје духови далеко је префињенија од материје људског тела.
Управо из тог разлога су духови у својим дејствима далеко слободнији, и у способностима
далеко развијенији него људи. Способност да брзо савладавају простор имају не само
анђели, него и демони. Анђели, попут душе, имају: удове, главу, очи, уста, груди, руке, ноге,
косу - једном речју, потпуни изглед видљивог човека у телу.

Лепота врлине и Божија благодат сијају на лицима светих анђела; док очајничка злоба чини
карактер палих анђела; њихова лица су слична наказним лицима злочинаца међу људима.
Kада би им Бог само дозволио да нам покажу свој страшни и одвратни лик, ми бисмо
полудели. Наше грубо материјално тело нам служи као спасоносна преграда која нас штити
од непосредног виђења демона које би могли довести до лудила оне који их угледају.
Демони су унаказили себе уништавањем добра у себи, рађањем и развојем зла у себи.
То се одразило и на њиховом спољашњем изгледу. Из тог разлога Свето Писмо их назива
зверима, а главног од њих змијом (Отк. 12,9).

Начини деловања злих духова на људе

Сву своју злобу и мржњу демони су усмерили на човека који је лик Божији. Сви њихови
напори су усмерени томе да погубе што је већи број људских душа и низведу их у ад.

У борби против човека пали духови делују на његово тело, на мисаону, осећајну и
вољну сферу. Поред тога, демони могу и да физички овладавају људским телом.
Демони улазе у унутрашњост човековог тела својим гасовитим бићем, слично као што у
тело улази ваздух. Ушавши у човека, демон се не меша с душом, већ борави у телу, насилно
господарећи душом и телом. Ушавши у човека, демони изазивају страшно помрачење
разумних осећања душе.
Нечисти духови продиру у тело оних који су њима опседнути овладавши најпре
њиховим умовима и помислима. Скинувши са умова одећу страха Божијег и сећања на
Бога, зли духови их нападају као на ненаоружане и лишене Божије помоћи и заштите и зато
они бивају лако побеђени, и најзад, праве у њима трајно обитавалиште.

Један од главних начина деловања нечистих духова на људе јесте њихово деловање на
мисаону сферу путем уношења различитих греховних помисли. Налазећи се ван
домашаја човекових телесних чула, демони, делујући на његов ум, уносе у њега различите
помисли које човек, који не води духовни живот, прихвата као своје. А ако их прихвата и
слаже се с њима, тиме постаје проводник туђе зле воље која постепено њиме овладава. На
неискусне и немоћне нападају најслабији духови, а када ови буду побеђени, шаљу се они
"јачи", али то се догађа у мери умножавања духовних моћи војника Христовог.

Демони се разликују по степену зла и моћи, вршећи различита служења. Неки од њих се
наслађују нечистим и срамним похотама, неки воле богохуљење, неки гнев и бес, неки се
теше тугом, неки таштином и гордошћу. Они имају својеврсну „специјализацију", налазећи
се у злу, имају извесну слободу да бирају зло које је њима најпријатније. Од те страсти они и
живе, труде се да је распале у човеку како би кроз то добили приступ његовој души и
телу. На тај начин демони се хране и јачају на рачун човекове енергије која се
трансформише у страсно уживање, претварајући његову животну силу у своје
напајање. Будући отпали од Бога, Источника живота, зли духови нису повезани на Извор и
немају сопствену животну енергију те морају да је отимају од других живих бића. Страстан
и грехољубив човек је за пале духове изврсна хранљива средина. Распирујући у њему
енергију страсти која прождире његове животне силе, демон се храни и јача, док
човек духовно умире. После тога, овладавши грешником, пали дух користи његово тело као
инструмент за добијање веће насладе страшћу и увлачење других људи у исти грех. Ето
зашто је страстан и грехољубив човек буквално облепљен демонима.

У борби против нас демони не познају склоност наших срдаца, не могу да читају наше
мисли, него из речи које ми изговарамо у разговору, из поступака спољашњег човека у
разговорима, устајања, седења, хода, погледа - сагледавају наше унутрашње стање да би
за време молитве помрачивали наш ум злим помислима које одговарају нашим
страственим склоностима. Ђаво не зна оно што је у нашим мислима зато што то
искључиво припада сили Божијој; али по телесним покретима он лови наше мисли. Види
ли, на пример, да неко гледа и ужива очима у туђој лепоти, одмах га подстиче на прељубу.
Угледа ли онога ко је побеђиван стомакоугађањем? Одмах му живописно приказује страсти
које изазива стомакоугађање и подстиче га да његова намера буде спроведена у дело.

Зашто многи људи не осећају демонски утицај? Да би човек осећао на себи додир духа
таме, треба и сам да буде светао, а грешник је тама. На чистој белој хаљини и мала мрља
одмах се примећује, а на црној хаљини се не примећују ни најцрње велике мрље. У души
светлој и чистој, било каква мисао коју је бацио ђаво одмах производи пометњу, тежину и
бол у срцу, а у души грешника, мрачној и упрљаној, и само његово присуство је неприметно.
Таквој неприметности помаже дух злобе свим силама: јер каква му је корист да буде
приметан? Да допушта да га људи непосредно осећају? То би значило да учини да беже од
њега. Зато се он, тирански владајући грешником, истовремено труди да га држи у незнању и
заблуди како, тобоже, делује сам од себе и како је у свему савршено слободан.
Узроци због којих Господ допушта постојање злих духова

Ђаво је остао, као што је и био, створење које се налази у потпуној власти Творца Kоји
недокучивим Промислом Својим није уништио њега и његове хорде, него их још увек
привремено трпи. Ђаво је са својим слугама постао оруђе Творца, другим речима, „зло
помаже добру рђавим намерама". За људе је ђаво постао оруђе искушења, којим они
постају искушавани и којим се одвајају верни Христу од љубитеља греха. Искушења и
помисли показују слободу наше самовоље и чистоту срца. Јер Бог не приморава човека на
спасење, него даје свима могућност да се боре против ђавола, или да ступе с њим у савез.
Ђаво не може ни на који начин да овлада нама у потпуности: ако ђаво овлада некима, то је
само зато што су они по сопственој слободној вољи дозволили да овлада њима без отпора.

Савремени окултизам

Савремени човек је похитао духовном животу и одмах му на све стране нуде нову духовну
храну - окултизам. Ненаоружан хришћанском вером, познавањем Светог Писма и
пророчанстава о будућности света, савремени човек није у стању да правилно оцени окултна
учења која му се намећу. Гладан духовне хране, он похлепно гута сваки мистични отров који
му обећава одређене снаге. Тиме се користе ловци на душе који хоће да васпитају нови
тип људи „сa окултним моћима". У последње време код многих људи су почеле да се
појављују необичне способности, лечење биопољем, телепатија и телекинеза, видовитост...

Пали анђели, због тога што су некада били анђели, посвећени су у тајне битија. Они су
сачували та знања после свог пада. Због тога демони покушавају да потчине себи човека,
привлачећи његову пажњу и занимање за себе путем откривања неких „тајних" знања и
давања својим следбеницима натприродних способности. Овладавши тим тајним
магијским знањима, човек стиче моћ да делује на околне људе и стихије света, али
при томе постаје потпуни роб нечистих духова од којих је добио те дарове. Зато и
њихови следбеници уносе у свет разорну силу, приињавају другим људима зло, и погубно
делују на материјални свет. Због свог отпадања од Бога Творца духови таме су лишени
способности да стварају и могу уносити у свет само рушење, те зато и њихови
следбеници доносе само зло другим људима. Пали духови могу да дају својим
служитељима посебну демонску врсту енергије, aли услед своје деструктивне
суштине, демони на послетку уништавају и своје следбенике.

Фиксирајући на нечему пажњу, човек се својим биопољем пружа према датом

објекту и ступа у контакт са њим. Таква је наша природа. Где je пажња – тамо тече и
енергија. Читајући књигу, ми на невидљив начин успостављамо везу сa њеним аутором и са
стањем душе у којем се он налазио у тренутку стварања дела. Читалац је у стању да улази у
исте мисли и осећања, а они који су посебно осетљиви, чак и да доживљавају исте осећаје.

Управо ово својство људске природе и јесте разлог што Свети Оци препоручују стално
читање Еванђеља и светоотачких књига, jер на тај начин читалац општи сa Богом, Духом
Светим и светима, улазећи у њихове мисли и осећања, сам се духовно обогаћује и узраста.
Осим тога, осећајући читање својих дела, свети се моле за оне који их читају.
Ето зашто је штетно читати литературу коју су написали острашћени и неочишћени
људи, литературу од које се човек може заразити њиховим страстима, а тим више, демонску
литературу (учитеља јоге, на пример). Kроз овакве текстове читалац се отвара и ступа у
контакт сa нечистим духовима.

Поред сугерисања различитих слика и представа, пали духови се служе и хипнозом,

односно насиљем над човековом психом. Kада су људи изведени из душевне равнотеже
бесмислицама и противречностима и напрежу ум тражећи смисао, они се изузетно широко
отварају за преношење мисли, за прихватање сугестије. Ово је метод хипнотизирања.

Мистични корени злочинаштва

О трагичном утицају безбожништва, материјализма и окултизма на савремено друштво

очигледно сведочи нагли пораст злочина и самоубистава. Научници, психолози и
социолози који заступају материјалистичке ставове нису у стању да објасне природу овог
феномена. Углавном материјално обезбеђени људи, из споља срећних породица, потпуно
неочекивано за околину врше страшан, крвав злочин. У чему је узрок? Где су корени? -
нагађају научници који одричу постојање душе и невидљивог света. А узрок се налази
управо у човековој души и у одређеним утицајима који потичу из невидљивог света.

„Свето место празно не бива" и ниједан извор не даје слану и слатку воду, те човек не
може заузимати неутралну позицију у духовном свету. Дакле он мора да стане или уз
добро или уз зло, или уз Бога, или уз ђавола.

Човек који не зна Бога и Његове заповести, по правилу, живи у свету по закону сопствених
страсти. Он тежи да чини оно што хоће, оно што му пружа задовољство. А то је углавном
задовољење својих телесно-душевних потреба. То значи: да добро поједе и попије, да
има што више различитих љубавних веза, да има много новца, да има престижан постао, да
ужива поштовање, славу и слично. Све те жеље које нису обуздане тежњом према Богу, које
нису потчињене општем главном циљу духовног савршенства, хиперболизују се, постају
циљ сам за себе и претварају се у страсти. Видокруг интересовања човековог живота
практично се сужава на задовољење главне страсти или више страсти: пића, блуда,
гомилања новца и ствари, владања другима итд.

Демони на све могуће начине теже да појачају човекове страсти, јер кроз њих, као кроз
канал својствен њиховој природи, добијају приступ грешниковој души. Сваки демон има
своју „специјализацију", воли да пребива у одређеној средини, хранећи се и јачајући на
рачун енергије страсти. Једна врста демона распаљује похоту, друга наводи на пијанство,
трећа изазива гнев и тако даље.

Демони приањају како за човекову мисаону сферу (убацујући му разне мисли и

представе), тако и за чулну (изазивајући у човеку осећања похоте, раздражљивости, гнева,
туге, очајања…). Зато је сваки хришћанин који жели да води духовни живот дужан да буде
трезвеноуман, то јест, да се пажљиво односи према свим мислима и осећањима и
жељама које му навиру. Недопустиво је слепо покоравање свим својим осећањима и
жељама.
Kод људи неверника, код нехришћана, моралној оријентацији у животу преостаје само глас
савести и добро је ако он није извитоперен и није онемогућен неправилним васпитањем и
греховним животом. Етимолошки реч савест се дешифрује као заједничка вест (савест,
са-знање), знање које је дато у заједници, које се дели. Та савест је у почетку дата читавом
људском роду, и свака новорођена индивидуа њоме је обдарена. Савест је глас Божији у
души човека, духовно-морална срж која га штити од пропасти. Ако човек, не
обазирући се на укоре своје савести, продужава да чини зло, глас савести под дејством греха
слаби, а затим и сасвим ишчезава, а личност губи сваку духовно-етичку оријентацију.

Човек који не води хришћански начин живота, налази се беспомоћан пред деловањем
нечистих духова који продиру у душу и овладавају њом. Резултат тога је да човек постаје
опседнут, то јест, покорно испуњава вољу демона, често на начин који он не примећује.
Степен човекове опседнутости директно је пропорционална степену његове страсности која
на свом врхунцу прелази у бесомучност, стање када човек уопште више не влада својим
телом, речима и поступцима. Веза између душе и тела се нарушава, туђа зла воља пробија и
телом почиње да командује нечисти дух. Многобројне примере оваквих случајева налазимо
у Јеванђељу (Мт. 8,16; 15,28; Лк. 6,18; 13,11).

Други узрок опседнутости скрива се у бављењу окултизмом у свим његовим његовим

облицима. Занимање и бављење астрологијом, магијом, екстрасензориком, контакт с
полтергајстом, НЛО и ванземаљцима, отвара човека за мистични контакт и утицај духова
злобе, што на крају доводи до опседнутости „контактера" и њихове духовне пропасти.

Демон не напушта човека који му се предао, све док га или не учини сличним себи,
или не доведе до самоубиства. Ову тезу добро потврђује наш савремени живот. У судској
психијатрији се користи термин фикс-идеја, који се другачије тумачи и као „присилна
радња". Ево шта читамо тим поводом у уџбенику Судскe психијатријe: „У поремећаје воље
могу се убројати импулсивна стања која се карактеришу настанком несавладивих и тешко
савладивих подстицаја за чињење поступака без претходне одлуке. Импулсивна стања и
поступци често имају карактер бесмислених, немотивисаних, агресивних и рушилачких
чинова, које болесник доживљава као потчињавање туђој вољи". Али ако се злочин врши
упркос својој вољи, под несавладивим утицајем нечег што јој је очигледно туђе, то јест, туђе
воље, поставља се питање чија је то воља? Није ли то воља духа кога називамо злим?

Човек који није ''покривен'' хришћанском вером, Светим Тајнама и молитвом,

постаје незаштићен и пред мрежама искушења које су пред њега постављене. Он
упада у ову или ону мистичну клопку и, живећи у овом свету по закону својих страсти,
вешто бива управљан од нечистог демона.

Ма колико страшно звучале те речи, већина људи нашег друштва су зомбији. То значи да су
то људи који покорно извршавају вољу нечистог духа који их опседа или се уселио у њих
и који их често доводи до страшних злочина и самоубиства. При томе је мера опседнутости
директно пропорционална човековој oстрашћености и безверју. У човеков ум доспевају
наређења које издаје неки глас који је тај човек већ давно почео да сматра својим
сопственим гласом, привикао се на њега и изједначио га са својом сопственом
свешћу, чије хирове се већ навикао да испуњава без икакве контроле и одговорности.
Глас савести код тих људи је потпуно глув. Хришћанске вере, која би могла да заустави
злодело, нема. Нема чак ни најмање унутарње борбе против безумне помисли. Постоји само
потпуна покорност злочиначкој вољи која подстиче на страшан злочин. Све то говори о
стању потпуне опседнутости ових људи. То и није чудно. Америка и Европа се гуше од
бездуховности. Истински православних хришћана тамо је изузетно мало. Служење идолу
страсти постало је темељ целокупног живота. Окултизам, магија и култ источњачких
религија постали су необично и широко распрострањени и популарни. Због тога је оваква
бесомучност за многе грађане Запада постала норма. Тако да се на духовном плану од њих
немамо чему научити.

Закључак

Од постанка света води се борба нечистих духова против људског рода, борба на живот
и смрт. Резултат те борбе је вечни блажени живот у Христу - победницима или вечна
мука у аду, припремљена „сатани и анђелима његовим" (Мт. 25,34,41), дакле - побеђенима.

Анђели се налазе у непрестаној и неуморној бризи о нашој судбини: анђели светлости

улажу све напоре да бисмо ми, за време нашег земаљског путовања, припремили и
заслужили вечно блаженство, а анђели таме улажу све напоре да нас са собом одвуку у
паклену провалију. Води се страшан и непрекидан рат на земљи: сa једне стране се боре
свети анђели и православни благочастиви хришћани, а сa друге анђели таме и људи који су
им се потчинили. Предмет рата је вечна судбина људи у загробном животу.

При томе је неопходно истаћи да ђаво и његови „легиони" делују у савременом свету нешто
другачије него што су деловали хиљаде или чак стотину година раније. На челу са ђаволом
демони се непрестано прилагођавају нивоу духовног и интелектуалног развоја
човечанства, прилагођавају се новим историјским приликама. До доласка Исуса Христа
они су се палом човечанству јављали у облику „богова с неба" који се спуштају у блиставим
колима, говорили су кроз свештене животиње, захтевали поклоњење и жртвоприношења,
понекад чак и људска.

Међутим, лишени снаге да тирански владају људским родом захваљујући крсном

подвигу Спаситељевом, демони више немају власти над крштеним делом
човечанства, више не владају њиме, већ бивају побеђени од њега. То је изазвало промену
начина њихове борбе. Сада се они труде да преваре човека јављајући му се у обличју анђела
светлости, ванземаљског мудрог учитеља и наставника, нуде му различите гностичке и
философско-мистичне системе који носе отисак мудрости, али не божанске мудрости, већ
телесне, људске системе који на крају опет доводе до општења са сатаном.

Ђаволска искушења која су довела до пада прародитеље у рају настављају се и данас у

животу сваког човека. Позив „будите као богови", али без Бога, и даље звучи као горди
лајтмотив у кушању многих људи. Господ не даје духовне дарове, не даје силу исцељења и
дар прозорљивости, због греховности и нечистоте људи. Лукави демон пак одмах нуди своје
услуге у облику екстрасензорних способности, магије и астрологије. „Узмите, прихватите
их и бићете као богови" - поново обећава он. Али иза тога, као и пре, стоји лаж и обмана, а
оне који поверују чека горко разочарање и сурово ропство греху и сатани.
Због гордости и непријатељства према Богу нечисти духови су увек тежили томе да им пали
човек указује поклоњење које доликује Богу; a због своје лажљивости они су употребљавали
за достизање тог циља сва средства преваре и обмане. У данашње нерелигиозно и
еклектично време корисније им је да се не откривају, и да на све могуће начине подржавају
мишљење како наводно уопште не постоје, да је вера у постојање демона празна
предрасуда достојна сваког подсмеха и поруге. У овој етапи развоја човечанства палим
духовима је корисније да се јављају у обличју НЛО и „ванземаљаца", „старије браће по
разуму", спремних да помогну и усмере развој људи у одговарајућем правцу. Тиме је
изазвано такво обиље контактера НЛО, људи који стално одржавају везу с оностраним
ванземаљским светом, који одатле добијају упутства и поуке.

Истовремено људска изопаченост и неверовање чине људе у мистичном смислу

незаштићеним пред искушењима сатане и његових црних хорди. Осим тога, бум
окултизма и занимање за њега у многоме се намећу одозго. Врачевима, астролозима и
екстрасенсима у наше време дата je невиђена слобода. Уступају им се многобројне
новине и часописи, радио и телевизија. Oрганизују се у савезе, штампају вишетомне
приручнике о магији, и уопште не скривајући своје циљеве поручују: "Време инквизиције је
прошло: дошло је наше време". Све више људи кроз безбожје, порочност и страсност,
кроз бављење окултизмом постају проводници демонске воље која је усмерена
погибији човечанства.

Човек, макар једном ступио у контакт са демонима, својим напорима више не може да се
удаљи од њих. Он је духовно везан, душа му се налази у целости под демонским утицајем.
Само истинско црквено покајање, молитва, исповест и причешће могу спасти таквог човека.

Моћ молитве

Људи, незаштићени вером и благодаћу Божијом, бивају беспомоћни пред нечистом силом.

Међутим, при одлучном супротстављању и молитви, пали духови насилно ништа не

могу да учине и ишчезавају. Сва демонска дејства претварају се у прах у сукобу са силом
Божијом. Али за то је, пре свега, потребна хришћанска вера, пост, молитва, црквени
живот са исповешћу и причешћем.

Молитва која омогућава изливање благодати Светога Духа на човека и која га повезује с
Богом, спаљује демоне и они, не могући да трпе огањ благодати, сa крицима беже од
човека који се моли. Ето зашто је приликом сваког искушења потребно устајати на
молитву која нам даје помоћ Божију и с којом смо непобедиви!