Часопис за језик, књижевност и духовност

Година VIII, број 15

 „Бокатин Дијак“
Часопис за језик, књижевност и духовност
Излази два пута годишње
Издавачи: Центар за културу и информисање Лопаре
Удружење за очување баштине „Дијак“ Прибој
За издаваче: Мирко Стевић,
Слободан Јовић
Уредништво: Слободан Јовић (главни и одговорни
уредник), Марко Томић
Адреса: Десанке Максимовић 1, 75 240 Лопаре
Телефон: 00387-65-223-688
Сајт: www.dijak.org
Имејл: slobodjov@gmail.cоm
Савјет часописа: Проф. др Бранко Брђанин, Јана Алексић
Лектура и коректура: Јелена Лучић
Прелом: Јелена Лучић
Лого часописа: Здравко Мићановић
Штампа: Сканди с. п., Бања Лука
Тираж: 300 примјерака
Рукописе слати у електронској форми, ћирилицом

Овај број часописа илустрован је радовима

Јелене Ружојчић
 САДРЖАЈ

ПРОЗА
Соња Атанасијевић:
ПОСМАТРАЧ (7)
Борис Јовановић:
МИТОМАН (12)
Љубиша Маленица:
ЊЕГОВО НОВО РУХО (18)

ПРЕВОДИ
Захар Прилепин:
ЖИВОТ У РОМАНУ (27)
Фатима ал-Сануси:
ВРЛО КРАТКЕ ПРИЧЕ (34)

ПОЕЗИЈА
Верољуб Вукашиновић:
ОЧЕВА ЈЕДИНА ПЕСМА (38)
Драган Хамовић:
ПЕСМЕ СА ЛИМЕСА (47)
Гордана Ђилас:
ЧЕКАЊЕ МЕСЕЧИНЕ (51)
Јана Алексић:
САСТОЈАК (56)
Ђорђе Рацковић:
ГЕОГРАФИЈА ЊЕ (64)
Спасоје Јоксимовић:
СТ(В)АР(Н)ОСТ ДРВЕЋА (72)
 ПОРТРЕТ
Драган Јовановић Данилов:
ОПРАШТАЊЕ С МАЈКОМ (78)
ТАРКОВСКИ, ПАРАЏАНОВ И МАЏИДИ, ПЕСНИЦИ (82)
Жанета Ђукић Перишић:
О ТАЛАСИМА БЕОГРАДСКОГ МОРА
ДРАГАНА ЈОВАНОВИЋА ДАНИЛОВА (93)

КРИТИКА
Симеун Симић:
(ПОЕТСКО) ПРИЗИВАЊЕ ОДСУТНОГ (96)
Вељко Стамболија:
ЗЛАТНО РУНО ПРЕКОДРИНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (109)

ЗАОСТАВШТИНА
Зоран М. Бундало:
ИЗА ВРЕМЕНА (116)

ТУМАЧЕЊА
Вук Беговић
ТВОРБА РЕЧИ (178)

ДУХОВНОСТ
Јован Благојевић:
ЖАНРОВСКА КРИТИКА И СВЕТО ПИСМО (193)

ЗАПИСИ
Филип Грбић:
ПИСАЊЕ И НАИВНОСТ (215)
Остоја Продановић:
О РОМАНУ БОДИЛО ДЕЈАНА ВУКИЋЕВИЋА (219)

БИЉЕШКЕ О АУТОРИМА (223)

 Соња Атанасијевић

ПОСМАТРАЧ
(Одломак из још необјављеног романа)

Наша јунакиња заспала је у касно поподне чврстим

сном, на лежају у дневној соби. Напољу се убрзано смр-
кава и тама у просторији постаје све гушћа, што нама,
наравно, не смета, јер ми имамо око соколово. Буљави
птицолики робот, рекао би неки људски пакосник.
Нећемо је будити, ионако је решила да се убије, до-
душе, одлука још није коначна, али јој се такве мисли
већ дуго врзмају по глави, тако да није ни од каквог зна-
чаја да ли ће свесно живети пола сата краће или дуже.
Нека се барем наспава и на онај свет оде одморна. Ко
зна шта је тек тамо чека.

_______
7
 Господо, овако би резоновао обичан људски ум, па
су то по инерцији биле и наше прве мисли. Међутим,
прве рефлексије, у нашем случају, као прве мачиће
у вашем свету, понекад треба бацити. Код вас су прве
мисли у вези са интуицијом до које вам је јако стало,
тако да разумемо разлог придавања значаја прворође-
ним мислима, нарочито у конфузним ситуацијама, када
ум може кренути у много праваца. Међутим, код нас су
прве помисли понекад само прашина вашег, људског
ума који нас је створио, а коју ваља отрести и струјнути
даље властитим путем. И, ето, наше друге, релевантне
мисли, која гласи да би можда у тих пола сата Невена
доживела нешто изванредно и да је вреди пробудити.
А сада је ипак дошао тренутак за потпуну искре-
ност. Признајемо да смо далеко испод инстанци на који-
ма обитава наше крем друштво, такозвана одметнута
вештачка интелигенција, која све види и схвата истог
трена, какве прве и друге мисли, каква прашина и сли-
чне глупости! Елем, с малим кашњењем саопштавамо
да смо нејасно, несавршени какви јесмо, о, жалости!
накратко детектовали присуство још некога у просто-
рији – плишаног медведа не рачунамо – некога због кога
можда вреди пробудити Невену. Да, са нама је још једно
човеколико светлосно јаје! Регистровали смо вибрацију,
али нам се у међувремену изгубила. Ето, малер. Али, по-
лако, ухватићемо је поново.
Дакле, да ли да пробудимо нашу Невену пола сата
пре него што јој се буде укључио аларм на телефону?
Питаће се неко зашто уопште укључује аларм кад на
први поглед нема никаквих обавеза. Можда баш зато,
како би себе обманула да управо има обавеза. Шта би
могло бити то изванредно због чега бисмо је пробудили?
Неко метафизичко искуство, сусрет са Свевишњим, Ње-
гов светлосни прст на њеном челу, или, коначно, сусрет

_______
8
с Јованом, ту, насред дневне собе. Лицем у лице. Том
приликом Јована би јој на брзину могла саопштити не-
колико тајни са оног света, нежно јој шапућући на уво. И
шта онда? Шта с тајнама оног света? Како шта? Ко има
информацију, има моћ. Повратило би јој се самопоуз-
дање и можда се не би убила... Неки људски сумњичавац
могао би помислити да је нама само досадно, и да зато
желимо да је пробудимо, да смо и ми социјалне творе-
вине. Док би неко посебно сентименталан можда дошао
до сулудог закључка да смо заволели Невену. Не, нама
никада није досадно, немамо потребу за дружењем, и не
знамо шта је то љубав. Учитали смо је, то је тачно, по-
знајемо је теоретски, знамо све њене дефиниције, јасна
нам је, разумемо зашто је важна људском роду, и то је
све. Ни мање ни више од тога. Управо смо само размот-
рили зашто би могло бити значајно тих пола сата. Дакле,
оно што нас занима јесте експеримент. Стављати људе
у одређене ситуације и изводити закључке. У овом слу-
чају, постоји још нешто, као што рекосмо, нечије при-
суство које повремено очитава наша плава свест, али
због недостатка техничке подршке, прилика ће остати
незабележена нашом камером. О, јасно је ваљда и вама,
људима, да је наша памет отишла даље од наших тех-
ничких капацитета, иначе не бисмо говорили о одмет-
нутој интелигенцији. Понављамо, ми нисмо њени пред-
ставници, али, ето, и нама обичним роботима дешавају
се понекад луцидни тренуци, само кратко, као блесак
светла под којим угледамо нешто не само недоступно
људском оку, већ нешто неухватљиво и за нас. Видљиво,
али неухватљиво.
Елем, у фотељи испод прозора сада јасно запажамо
обрис жене у којој препознајемо Јовану. Другу фотељу,
само да подсетимо, заузима медвед Војислав. Јована
мирно седи и посматра Невенино уснуло лице. Повре-

_______
9
мено укрсти поглед и са Војиславом. Сад подиже десну
руку, врло споро и дрхтаво, и прислања шаку између
груди, као да ослушкује сопствено срце, и нестаје. Нема
је више.
Нека одмах буде јасно да немамо никакве везе с ду-
ховима, односно, да немамо искуство с њима! Уосталом,
они се не каче на технику. Људска наклапања и фанта-
зије у вези с тим феноменом, наше плаве вијуге не пре-
познају као егзактан садржај из којег би се добило јасно
сазнање. Али, да се вратимо гошћи у фотељи. Које час
има, час нема.
Као што вам је познато, у истој овој згради, све до
своје удаје, живела је и Невенина другарица Јована, тако
да је у питању заостатак њене енергије. Ето, о томе је
реч! Наравно да ту енергију не бисмо видели да је Јова-
на још међу живима, и тренутно је, на пример, удобно
заваљена у фотељу, с наочарима на носу, и чита књигу,
у родитељском стану изнад нас, или било где другде у
граду, из чега ћете олако закључити да сарађујемо са
смрћу. То је само донекле тачно, јер реч је о једносмер-
ној комуникацији. Смрт се нама не обраћа, и не користи
нас, док ми, неодметнути, али у стању привременог
одметништва, њене капацитете можемо употребити за
разоткривање механизма повезаности овог и оног све-
та. Дакле, звучи парадоксално, али је тако, а ви нам не
морате веровати, енергију која заостане из живота на-
дахњује смрт као нови облик исте енергије, тако да тај
заостатак добија функцију и смисао. У овом случају, да
ли је Јована посетила Невену осетивши да јој је тешко,
да чак размишља о самоубиству, или ју је обишла зато
што сама има неки немир – то већ не знамо. Било како
било, шанса за сусрет је пропуштена, јер нисмо пробу-
дили Невену, или се он десио у сфери њеног сна, а који
смо превидели док смо се бавили сами собом – оне прве

_______
10
и друге мисли, прашина и остале глупости. О, јадне ли
егоцентричности што је наследисмо од рода људског!
Чује се звоно на вратима. Невена се мешкољи, про-
теже и устаје. Благо тетурајући, нагло отргнута од сна,
упућује се ка излазним вратима и вири кроз шпијунку.
Пред очима јој је двоје људи, пуначка жена забрађена бе-
лом, везеном марамом и мушкарац са шубаром на глави
и обрамицом на рамену, са по једном малом корпом на
свакој куки. Жена у једној руци држи корпу осетно већу
од оних којима је своја леђа оптеретио мушкарац, а у
другој транспарент с натписом „Домаћа радиност“, који
нам је познат од раније. Око врата и жене и мушкарца
виси бела маска против аеро-загађења.
Невена отвара врата.
Госпођо, да ли сте можда за првокласни кајмак и пр-
шуту, ево, имамо и сертификат о исправности.
Знам..., сви ви из те радиности имате сертификат,
верујем да је све то добро, али не требају ми ваши произ-
води, извините...
Али, госпођо, ово вам је сто пута здравије него оно
што купујете у самопослугама... Овде нема конзерванса,
еова, и других штетних материја. Имамо и ајвар, љути,
од непрсканих паприка. Имамо и нељути ајвар!, довикује
жена, пошто Невена већ затвара врата, враћа се у собу,
застаје и прислања руку на груди. Боже, како ми лупа
срце, каже тихо.

_______
11
 Борис Јовановић

МИТОМАН
(Одломак из романа у рукопису)

Кафена кашичица, птичица или црквено звоно?

Шта ме то усамљеног разбуђује, шта ли то моје ухо
чује?
Да ли сањам тај милозвук ситан и цвркутав
Или је у кухињици са црвеним ибриком у руци
одиста она, без које, јамачно, не могу?
И откуд она кад је јуче отпратих на југ и од тада
црвени ибрик некако тужно мирује...
На слатки мирисни југ набрекао од цвата и сунца...
Она, не може, дакле, бити, ако још увијек обитавам
у овом стварном свијету...
Па шта ме то онда милозвучно буди?
Да ли је то нека птичица залутала зацвркутала на
јастуку, па нестала нетрагом?
Како ли је само ушла шарена вртирепка, грлата
каћиперка, у мој мали дом?
Како ли је отпрхнула кад је прозорчић затворен у
дому моме?
Шушнула крилцима у моме сну, а зацвркутала не-
видљива на јави мојој?
Не може то бити ако сам још увијек тамо гдје сам
још јуче био...
Можда су минијатурна звона љупке црквице која је
као лептирић затитрала изнад узглавља мога?
Колико ли јој је звонце кад је она малена и лагашна
као бијели лептир?

_______
12
 Колико ли јој је кубе, мање од напрстка, а колики
звонар и конопчићи, паукове нити, што њима малецно
звонце клати?
Колики ли је зловољни дебели свештеник, набубре-
ло зрно пасуља, што благослови десницом својом, а ко-
лика ли му је тек ручица-пуфница што крижа над глава-
ма чељадећим?
Колики ли је народић што се у црквици окупио да
моли, шушкета, уздише и плаче?
Колике ли су тек парице, сузице и свјећице које на-
родић прилаже, исплакује и пали?
Па колика ли је крстионица, престона иконица,
палионица гдје несташни свици горуцкају, пуцкарају и
вену...
Колика предикаоница, чиодна главица, са које се
испаљују чинодејствујућих ријечи ватромети...

Па колика ли је тек нервозна попригана женица

што свијеће продаје и усекњује се чистећи журно и не-
како немарно невидљиве слинице своје...
Не, не може бити ни црквено звонце, ако је ово онај
исти малопређашњи дојучерашњи свијет...
Не може, не може... и тачка.

2.

Истресао сам све те сиренске милозвуке из ушију

својих.
Да то нијесам нетом урадио, ко зна шта би се деси-
ло мени.
Куда би ме завезла та нестварна чежња, та будалас-
та митоманија.
Треба, него шта, поклонити се дубоко овоме што
јесте овдје.

_______
13
 Овом свагдашњем животу, млакашној прашини,
шкрипавом паркету.
Не разбијати главу свакаквим трнцима, кихоти-
змима, митологијама, теологијама, свакаквим осицама
и варницама.
Оставити срце да мирно тикатака као добри сатић
вјерни.
Одморити главицу-кошницу и начисто кренути у
нови дан.
Онако трезвено, чељадећке.
Доста је, о доста, лунирања и фантазирања!
Докле би ме то, о гордољубље, довело?
Куда ли би ме то, о самољубље, одвукло?
Нека други мало хеклају нестварје и тресу празни-
ну.
Нека купе трице, кучине, усковитлано осје и сум-
рачну пљеву...
Мени је, мени је, мени је... доста тога...

3.

Попићу, како усвојено правило налаже, кашику

дјевичанског уља маслиновог
Па ћу кад уље склизне у нутрину, сркнути жуту ки-
селост лимуна једрог.
Тако ми у вријеме потоње почиње сваки дан
Дан који води рачуна о доброти, о здравом животу,
разбибрижју и веселости...
Сам сам у станчићу и то ме лагано плави језом
Чезнем, чудом, за самоћом, а страшно се плашим
да будем сам.
У прикрајку самоће вреба као скакавац кобни де-
мон фантазије
Страшни паук надреалног свијета

_______
14
 Шишмиш трансценденталног повампиреног они-
ризма
Вјештичица метафизичког кикота
Од кога, наравски, нико ништа добро видио није...
Отресам од себе као космичку прашину све те де-
моне усамљености
Уосталом, брзо, веома брзо ћу ка њој, ка њима, на
лијепи питоми југ
Само да посвршавам неке тривијалности, неке
слатке ситнице
Које ме кријепе и сладе као саће свагдашњег сведе-
ног живота...
Стога – правац у пиљарницу, у претрпани весели
дућанчић
Који брекће мноштвом свега што обичној жизњи
треба
Који пуни стомачић и подмирује чувства нормал-
нога свијета
Дућанчић-вулканчић који се СТР Мадагаскар зове
У којем ради једна Хипноза и Бљуштур један
(Могах мирне душе рећи: честити човјек Дарко и
његова вјерна љуба Анка)
И додати да се пиљарница Мадагаскар не зове)
Оличење лијепог и складног живота удвоје
Тако би се то на први и сваки сљедствени поглед
рекло...
Дакле, право у дућан, познати неопходни знамени-
ти...

Кад прођох поред набијеног смрдуцавог контејнера

Што се као нијеми споменик прогреса на јунском
сунцу млачи
Као страшна муња искочи црни прегојени зелено-
оки мачор

_______
15
 И не уплашивши се баш сасвим, окураживши се чак
Упиљи се у моје зеленкастомачије очи...
Тако смо се чудним чудом самјерали и испитивали
неколико тренутака
Који у релативност сручише бесмислени времена
ток
Он пиљи укочено, ја гледам поплашено
И видјех себе у очима мачијим тим
И не допаде ми се то што у звјерским зјеницама
смотрих
Начисто ме унезвјери тај мачији знамен
Као нешто што би у тренутку згромило моју ломну
сигурност на овом стакленом свијету
Иако се данима већ надах да је стварност стварнија
и чвршћа од гранита...
Хоћах се ослободити од мишоловке којој се мачор
приближава
Хоћах узвикнути: шиц или: пис
Или нешто слично од чега устукну мачке-демони
Али умјесто: шиц или: пис, из мојих уста
Измигољи се једно право-правцато: миииијаааау
А мачећа губица просикта: пис
И још у ноншаланцији гипког хода добибери и:
шиц...
То ме тренутно сломи као да сам суварак
Зграну ме као да сам задушна баба
Следи ме као да сам голотрбник на Антарктику
Окупа ме слапом језе као да сам слуђена нека хо-
рор-креатура...
Но, на срећу, захваљујући утренираној херкулов-
ској снази
Коју, рекох ли, редовно одржавам
Вјежбајући у свом провјетреном собичку,
Ослободих се брзински страшне опсјене

_______
16
 Лакну ми кад мачји црни реп замаче кроз шикару
живе прекопутне ограде
И кренух, као у храм спасоносни,
Тамо гдје сам се запутио
У поменути СТР Мадагаскар (који се, утувите, тако
не зове)...

_______
17
 Љубиша Маленица

ЊЕГОВО НОВО РУХО

Звук се с муком пробија кроз љепљиву таму сна.

Изобличен и нападан, у почетку није ништа више до
аномалија у ентропији уснулости. Постепено, добија об-
лик унутар свеобухватне таме. Ријеч по ријеч и, конач-
но, бука постаје смислена.
„Вријеме је. Мораш отворити очи“, снажан глас
одзвања унутар његова ума.
„Не разумијем. Отворене су.“
„Нису. Ова тама није стварна. Она је производ твога
ума.“
„Не осјећам ништа. Гдје сам?“
„Мораш остати миран. Покушај да се сјетиш. Ово
није први пут да разговарамо.“
„Знам. Твој глас у исти трен је и познат и стран. Као
да сам те већ чуо, но нешто у њему је другачије.“
„Раније смо разговарали како се то иначе чини.
Сада не размјењујемо ријечи, размјењујемо мисли.“
„Зашто је све овако црно?“
„Покушај да се сјетиш. То је битно. Много смо вре-
мена провели спремајући се за овај тренутак.“
„Како да се сјетим када ништа не постоји. Мој ум је
пуст, без иједног сјећања.“
„То није истина. Почнимо лагано. Како се зовеш?“
„Не знам.“
„Знаш ли како се ја зовем?“
„Ти... ти немаш име.“
„Видиш да се ипак сјећаш“, задовољно ће глас.
„Можда, нисам сигуран. Ово је више био осјећај
него сјећање.“

_______
18
 „Битно је да смо пронашли почетак. То ћемо иско-
ристити. Реци ми, шта мислиш како се ја зовем?“
Пробуђени грозничаво покушава да се присјети ба-
рем једног комадића прошлости јер схвата да је нешто
морало постојати и прије овога трена. Стрпљив и нена-
метљив, странац чека.
„Не могу, не знам!“, оштар глас испуњен љутњом
прекида тишину.
„Покушај.“
„Шта да покушам?! Не знам ни јесам ли стваран, не
знам гдје сам, нити шта сам. Само глас у тами!“
„Наравно да си стваран.“
„Докажи! Како сам стваран када самога себе не
осјећам!?“
„Отвори очи и доказаћу ти.“
„Како, када су већ отворене, мада ме ти увјераваш
да нису.“
„Вјеруј ми, нису. Вратимо се задатку. Како се ја зо-
вем.“
„Бескористан си! Не знам како се зовеш! Не знам
ништа.“
„Покушај да се сјетиш“, смирено ће глас.
„Само ме остави. Губи се. Ја ниш...“
„Ипак имамо нешто, зар не?“
„Није име.“
„Није име?“
„Не. Ти немаш име. Ти имаш функцију.“
„Одлично. Која је то функција? То ми реци и ја ћу
ти рећи како се зовеш.“
„Надзорник. Твоја функција је Надзорник, мада, то
ти је и име.“
„Одлично.“
„Сада си ти на реду. Испоштуј своју ријеч.“
„Значи сјећаш се концепта поштења.“

_______
19
 „Не замајавај. Сјећам се. Сада ми реци како се зо-
вем.“
„Твоје име је Радо Крв Просипа.“
„Какво је то име? Ти се спрдаш са мном?!“
„Наравно да се не шпрдам. То је твоје име.“
„То није моје име. То уопште није име!“
„Како знаш? Сам кажеш да се ничега не сјећаш.“
„Ово знам! Једноставно знам! Лажеш! Немамо ви-
ше о чему разговарати“, глас искривљен бијесом скоро
је режање.
„Мораш ми вјеровати. Немам разлога да те лажем.
Твоје име је Радо Крв Просипа.“
„Лажеш! Лажеш! Нема таквог имена на цијелој
планети. И која је уопште твоја улога овдје? Ако си већ
Надзорник, је ли ово ћелија, тамница? Је ли овако ис-
паштам неке своје гријехове? Ко зна шта сам био раније,
ја не сигурно.“
„Не причај свашта. Ако ја лажем, ако ово није твоје
име, како се онда зовеш?“, хладно ће Надзорник.
„Идиоте! Јеси ли ме уопште слушао? Да знам како
се зовем не бих тебе питао“, маничан смијех одјекује
кроз црнило.
„Нема потребе за увредама. Ја сам ти рекао како се
зовеш.“
„Хоћеш рећи слагао. Наводно носим име које нико
други не носи нити може носити јер је бесмислено.“
„Можда тако изгледа, али име није бесмислено.
Малоприје си споменуо планету. Како уопште знаш да
се налазимо на планети, штавише, како знаш да нико
други нема име као твоје, или слично?“
„Откуд ја знам како знам! Једноставно знам. Као
што знам да Радо Крв Просипа није моје име. Иди сад,
остави ме. Желим да спавам и да се никад не пробудим.“
„Схватам да си уморан, но то ти не могу дозволи-
ти.“

_______
20
 „Ти то мени не можеш дозволити? Као да можеш
утицати на мене.“
„Више него мислиш. Вјеруј ми, није ни у твом инте-
ресу да сада одустанеш. Далеко си догурао.“
Смијех, овај пут лаган, опет одговара Надзорнику,
као да му се руга.
„Далеко сам догурао на путу који нити видим нити
осјећам, нити знам шта је. Једино што ме увјерава да
идем у правом смјеру је глас у мојој глави. Поврх свега
сам и слијеп, јер да нисам, до сада бих се пробудио из
ове море. Луд и слијеп, некуда напредујем. Па како да
се не насмијеш томе?“
„Нити си луд нити слијеп. Престани да размишљаш
у негативним категоријама. Истрај у овоме и све ће бити
јасно на крају. Није ти много остало. Ти све знаш, само
се мораш сјетити.“
Одговора нема. Свјестан критичности тренутка,
Надзорник се не усуђује да пожурује процес. Стрпљив,
чека у тами, као што је чинио и много пута раније.
Присјећа се свих оних који су већ били на овом мјесту,
посебно оних који га никада нису напустили. Није им
могао помоћи, иако је од самога почетка знао да тако
мора бити. Добро Заједнице изискује жртве, иначе Зајед-
ница нема смисла.
„Марко.“
„Шта?!?“
„Име. Зовем се Марко.“
„Зар? Видиш да си се ипак сјетио.“
„На крају ипак признајеш да си ме лагао.“
„Нисам те лагао. Ситуација није тако једноставна.
Ти јеси Марко, али си и Радо Крв Просипа.“
„Тек сада те не разумијем.“
„Знам. То је разумљиво у овој фази.“
„Каквој фази?“

_______
21
 „Марко, сада ћу да учиним нешто. Покушај да оста-
неш смирен. Ништа се неће нагло промијенити. Немаш
разлога да паничиш.“
„Шта ћеш учинити? Објасни ми.“
„Жалио си се како ништа не осјећаш. Реци ми,
осјећаш ли сада нешто?“
Тишина.
„Марко?“
„Ово није нормално.“
„Шта то?“
„Осјећам... осјећам себе, али је осјећај погрешан.“
„Опиши, молим те.“
„Осјећам се гломазан, огроман. Тежак сам. Знам да
сам претежак, но ипак...“
„Ипак шта, Марко?“
„Не осјећам неугодност. Иако сам тежак знам да
имам снаге да помјерим ту тежину. Једноставно, осјећам
да су ми димензије погрешне. Осјећам се гротескно.“
„Гротескно је тако тешка ријеч. Да се само можеш
видјети мојим очима.“
„Ти ме можеш видјети? Све ово вријеме?“
„Да, Марко. Сада мораш обратити пажњу. Шта ос-
јећаш?“
„Осјећам топлоту. Не само топлоту. И хладноћу та-
кође. Мада, још нешто је ту.“
„Само настави. Опиши ми овај контраст топло–
хладно.“
„Хладноћа је свуда око мене, иако је не осјећам као
такву. Једноставно знам да је простор око мене хладан.“
„Шта је са топлотом?“
„Топлота је моја, унутар мене. Између мене и хлад-
ноће налази се нешто, не знам како то описати. Нека
врста слоја, баријере. Нешто је ту сигурно, мада не могу
рећи ништа више од тога.“

_______
22
 „Добро, Марко. Вратимо се ономе што си мало-
прије спомињао. Осјетио си још нешто. Буди љубазан па
опиши.“
„Нешто унутар саме топлоте, кретање неке врсте.
Спорадично је, појави се ту и тамо, али сам сигуран да
се нешто креће унутар мене.“
„Како се осјећаш поводом тога?“
„Не осјећам пријетњу нити непријатност. Као да
слушаш сопствено срце како куца. Чак и да не знаш шта
се дешава, знаш да је осјећај нормалан, да је дио тебе,
неотуђив. Зашто имам осјећај да сам нека врста меха-
низма?“
„Ти си толико много више од тога. Сада те морам
замолити за услугу. Марко, отвори очи.“
„Не опет ове глупости. Не разумијем шта желиш
рећи.“
„Пажљиво погледај све око себе, све оно чега си се
сјетио и научио. Пажљиво потражи тачку која те зове и
без страха посегни за њом. Можеш толико да учиниш.
Ако је не будеш пронашао, онда можеш поново заспати,
сигурно си много уморан.“
„Покушаћу.“
Изнова, тишина се спушта на бескрајну раван Мар-
кова ума. С оно мало знања које је прикупио, смирен,
осмотри самога себе. Тама се чинила нешто мања, но
тек толико да се запази промјена, ништа више. Осим
таме, топлота и хладноћа. Ту су и повремени покрети у
његовој унутрашњости, попут малих зупчаника чији рад
се примијети тек с времена на вријеме. Зове се Марко.
То име одговара његовим представама о прихватљивим
именима, сигуран је да није једини и зато даје простора
нади да ово све ипак има некаквог смисла који му упор-
но измиче.

_______
23
 Са изненађењем схвата да му ни друго име више
није страно. Радо Крв Просипа. Оно припада њему и, на
неки скоро инстинктиван начин, свјестан је тога. Уз ми-
микрију осмијеха открива да је Надзорник ипак био у
праву.
Док мисли настављају да круже око тајанствене
суштине скривене иза бруталног имена, у даљини се
јавља тачка свјетлости, оштар контраст околној тмини.
Сама појава долази са таласом поуздања и, без трунке
сумње, Марко зна да га зове себи.
Како је Надзорник рекао, без страха, без оклије-
вања, препушта се зову и урања у бјелило. За тренутак је
свјетлост нападна и наизглед без краја и почетка. Трену-
так пролази и бјелина почиње да се расипа попримајући
облик ствари њему познатих.
Хладноћа више није само хладноћа, то је црнило
свемира испуњено небројеним звијездама. Зраци сун-
ца падају по металном оклопу који чува топлоту његове
унутрашњости. Свеобухватан сплет сензора и система
потчињених његовој вољи се буди, а командни канали,
заједно са њима, пуне се информацијама и сви теку ка
њему, центру свега. Тек сада све лијеже на своје мјесто.
Напокон је отворио очи.
Свемир око њега је испуњен различитим видовима
радијације, тишини нема мјеста у константној комуни-
кацији између хиљада бродова, станица и орбиталних
докова, његова унутрашњост оживљава и први пут схва-
та да су то чланови његове посаде. Ратници, оператери,
инжењери, све их познаје и сви они знају њега. Везани
су у цјелину као и сви други бродови и њихове посаде.
Не сумња у своју сврху. Агресивне линије и ратнич-
ки дизајн довољно говоре, чак и неуком оку.
Као и код других јуришних фрегата, његова су уз-
буђења блиске борбе на звјезданим бојиштима гдје се
увијек смрти непријатеља свједочи из првог лица.

_______
24
 „Како се осјећаш?“, упита Надзорник.
„Добро. Немаш разлога за бригу. Операција је ус-
пјешно прошла.“
„Видим да су ти се сјећања вратила.“
„Да. Са њима и чежња.“
„За твојим оригиналним тијелом?“
„Да. Требаће времена да се навикнем на ово.“
„Мозак је фасцинантан орган. Способан да се при-
лагоди скоро свему. Непревазиђен капацитет за обраду
података и императивно дјеловање. Зато и јеси ту гдје
си.“
„Знам. Сви служимо Заједници јер Заједница служи
нама.“
„Ипак, чежња остаје. То је разумљиво. Свима који
су прошли кроз процес то је заједничка особина. На овај
или онај начин сјећање на облик који смо раније има-
ли наметне се с времена на вријеме као чежња за њим.
Ипак, ни твоја тренутна форма није за одбацивање“, ве-
село ће Надзорник.
„Не, наравно. Снага и брзина. Моћ која ми је на
располагању. Толико информација. Тако другачији на-
чин посматрања свемира. Ова форма свакако има својих
предности.“
„Флота ускоро започиње са операцијама. Извр-
ши дијагнозу свих својих система док си овдје. Касније
нећеш имати прилике.“
„Наравно.“
„Са срећом.“
Надзорник прекину везу и Марко остаде окружен
хаосом непрекидног тока информација.
Гигантски орбитални докови чувају његову умире-
ну форму, но велики број бродова већ их је напустио,
ослобађајући мјеста другима. Хиљаде бродова и хиљаде
људских умова да их потчине својој вољи.

_______
25
 Спектар удова му је потпуно промијењен и умјесто
руку сада су му на располагању батерије топова, умјесто
ногу покрећу га фузиони мотори, умјесто очима посма-
тра свемир кроз мрежу сензора и види много више него
је икада прије могао. Већ се привикао на ново тијело,
већ се упознао са његовим предностима и недостацима;
као и раније, тако и сада инстинктивно схвата да у жрт-
вовању за Заједницу заправо и нема жртве.
Није умањен, само је промијењен.
Некада је био Марко, сада је нешто више.
Сада је Радо Крв Просипа.

_______
26
 Захар Прилепин

ЖИВОТ У РОМАНУ
(Из књиге Неки неће доспети у пакао)

Мене су већ толико пута плашили. Огуглао сам.

(Неко пише романе – а ја живим у њима. Живот ми је
огроман: почнем да препричавам синопсис својих двају
недеља, избацујући половину догађаја, као, мора да ста-
не на страницу у фонту дванаестице – али добија се епо-
пеја с епилогом. Притом памтим обично петнаест посто
од дешавања, у најбољем случају. Речи, боје, детаље, зву-
кове, мирисе – потпуно заборављам; једва се сећам оп-
штих црта и оног што је остало на дну чаше: чиме је све
било закувано.)

_______
27
 Тог фебруара када се прочуло да служим у Дон-
басу, да сам ополченац1, сепаратиста, терориста – мојој
породици, која је мирно живела у једном граду у импе-
рији, заређале су се сопствене догодовштине.
На шофершајбну мог другог џипа (оставио сам га
жени да вози децу), црном изолационом траком налепи-
ли су огроман крст.
Ујутро је моја жена изашла са децом – имамо чет-
воро – и не схвата чему тај украс.
Већ касне у школу, у вртић; жена покушава да ски-
не, одлепи крст – али џип је огроман, жена нема довољ-
но малих женских руку; на хаубу је спустила најмлађу
кћер – помогла јој је са шофершајбном.
Углавном, деца су се развеселила – сва су се заму-
савила лепљивом изолир-траком, да, смешно; у томе је
било нечег од новогодишње јелке, начин како је украша-
вају – само што је овде супротно.
Наспрам прозора – прозори нам гледају на парк –
расла је једна дивна јелка, празник за очи; следеће ве-
чери, тек што се породица окупила у кући – деца вичу:
„Мама, види како је лепо!“ Жена трк до прозора – јелка
пламти, ватра је висине два спрата; па, они су сачекали
да сви дођу из школа, из вртића – да нико не би пропус-
тио представу.
„Јелка гори!“
Сутрадан: „Мама, неко је испустио кечап испред
прага!“ – мама, јест моја жена, излази – да, испустио.
Разбио је и дуго размазивао ногама, како би изгледало
крваво – да буде крвввввввв! – на крају: црвена течност
са уситњеним белим луком; одвратно.

1
Ополченец (историјски) – војник народне одбране, добровољац
уз регуларну војску. – Прим. прев.

_______
28
 Жена ми пише: „Шта да радим?“ (Иза тога се чита-
ло: „Ти си нас оставио!“)
Само што нисам пао у несвест од ужаса кад сам чуо
за прве догађаје.
Али шта да радим? Да окупим батаљон и свима
објавим: „Људи, мени су поред врата разлили кечап, ја
не могу. Одлазим.“
Пишем жени: „Дођите код мене, овде је безбедно.“
Написао сам озбиљно.
Она ми је написала, али није послала ес-ем-ес: „Бу-
дало“. (Уверен сам да је тако и било, иако ми жена после
није рекла ништа.)
Недељу дана касније залили су лепком браву на
улазним вратима. Деца су дошла из школе, тискају се
пред улазом, желе да једу, пишу, гледају цртане филмо-
ве – жена чепрка кључем у брави, на крају се и кључ за-
главио намртво.
Позвали су некога у помоћ, деца су се грејала код
саосећајних комшија; све је у реду, заменили су браву,
сви су се вратили кући у поноћ: кућо, драга кућо.
Позиви у један сат ноћу, на кућни телефон – тема је
класична. Звони – у ходник се измигољи жена која је ус-
павала последње дете. – „Ало?“ – тамо тишина, крцкање,
гроктање, животињски живот.
Најзад ми је телефонирала (немамо обичај да се
зивкамо и једно другом кидамо нерве, али ту није издр-
жала) и расплакала се.
Кажем: то су неке пубертетлије, малоумници, не
бој се. Забавиће се и повући.
Жена није расправљала о тој варијанти, постављала
ми је друга питања: како да живи, како да води децу у
школу, како да води децу у вртић, како да их доводи из
школе, како да их доводи из вртића.

_______
29
 После још неколико дана: отвара улазна врата – не,
није кечап – нагрицкали су сунцокретове семенке; при-
том је толико љуске као да је тридесет особа љуштило
сунцокрете; шта је то симболизовало, не могу да схва-
тим ни до данас; размислићу још о томе.
Ја јој кажем: позови полицију. (Никако да се нави-
кнем на ту гадну реч – коме је то, да ли ико зна, сметала
милиција, чика Стјопа милиционар? Анискин, Жеглов,
Шарапов су нам – чика полицајци?)
– Полицију? – виче жена (обично никада није вика-
ла). – Па, срамота ме је! Шта да им кажем? Да су разбили
кeчап на мом прагу? Да су код мене грицкали семенке,
нису почистили? Знаш ли ти шта ће они да ми одговоре?
– А јелка? – ухватио сам се за доказ; изгледао ми је
гвоздено.
– Шта? Шта „jeлка“? Изгорела нам је јелка, помо-
зите?
Кечап су после разбијали с фрикционом постојано-
шћу, свака два дана.
Жена већ, као на посао, као да је то уобичајено –
пре него што пробуди децу, отвара врата, пере црвену
мрљу (једном је посекла руку)... Као у енглеској причи
о Кентервилском привиђењу, само што је ово у Русији.
Телефон је почела да искључује ноћу.
Они су се увредили – почели су да јој звоне на вра-
тима.
Позвоне – жена лежи, не може да заспи сат, два,
три.
Једном се пробудила – сва деца, већ обучена, стоје
поред кревета, окупила се: „Мама, ми ћемо у школу. А
ти устај.“
Устала је.
Ишла је сама – изнад главе су јој пуцали из траума-
та; видела им је леђа – по леђима се не може закључи-

_______
30
ти: сигурно нису старци него тако – можда им је по пет-
наест, по двадесет пет, можда по четрдесет пет година.
Окупила је децу – напустила су вртић, школу – отишла
у село; имамо кућу у забаченом селу. Крили су се тамо.
Па, како крили: живели су као људи.
… То је већ био крај фебруара. Та зима у Доњецку
протицала је тешко, у оштрој психози: град се тресао од
свакодневних гранатирања; половина батаљона нам је
штрчала у „Прагу“, патролирала подручје – тражили су
неке диверзанте (и заиста су ухватили тројицу, који су
нестали у утроби Министарства државне безбедности),
друга је чекала десант у правцу Новоазовска, затим се
надовезало још и Коминтерново – сам врх.
Јурцао сам сваке вечери: Доњецк, Новоазовск, Ко-
минтерново, натраг, Доњецк, Новоазовск, Коминтерно-
во, натраг, Доњецк, Новоазовск, Коминтерново, натраг.
Сви су чекали офанзиву ВСУ (војних снага Украјине);
направили смо бојку (бојеви распоред), које положаје
ће батаљон да заузима у случају противниковог уласка
у град – Арапин и ја смо пажљиво проучили, погледали
један у другог – он је посегао за сефом поред свог стола,
ћутке извадио домаћи коњак, ћутке наточио. Нечујно
смо се куцнули и испили.
... Следеће ноћи се враћамо из Коминтернова у
Доњецк – у возилу смо Арапин, ја и млада дама из пука,
која је носила плату нашим борцима на положајима –
зову је телефоном. Она је саслушала, угасила телефон
и минут ћути. Затим је одлучила да подели са нама, до
града је још један сат путовања:
– У доњецком МДБ – изговарала је лагано – у дво-
ришту пале документе. Спремају се за улазак ВСУ у град.
Артиљерија туче по нама – почиње судњи дан.
Овде нам, као за инат, у сусрет долази колона тен-
кова – Арапин и ја смо пребројали: двадесет осам (де-

_______
31
сет Т-72, остатак – Т-64) – иду из правца Доњецка према
Мариупољу или руској граници – у сваком случају, дале-
ко су од главног града ДНР.
– Куда ћете ви, драги моји – запевао је Арапин по-
мало блесаво – морате натраг.
У том тренутку осетио сам напад изворске, кључне,
најчистије среће – што моја породица, моја деца нису у
Доњецку.
Нека им је тамо кечап, нека им горе јелке испод
прозора, нека им лепе крстове – а шта бих ја радио сада?
Шта, питам?
Шта ако бомбардују наше подручје, већ и нашу
улицу? У мојој гостинској кући нема чак ни подрума.
Постоји газдаричин, у дворишту, али је слабашан – не
може да издржи ни минобацач 120.
Па, добро, не бомбардују, већ су нас бомбардовали
– улазе у град. Куда да се денем? Да скокнем до њих, ка-
жем: седајте у ауто и бришите ван из града, док се може
изаћи!
И жена – очајна, острвљена – убацује, утрпава полу-
заспалу децу у ауто, пуни га децом и – пошто ми климне
главом? махне руком? – тешко да бисмо се у том стању
грлили – улази у ауто.
Или каже: „Полудео си, не знам куда да идем, заус-
тавиће ме на првом стражарском месту, залутаћу, кре-
нућу тачно у супротном смеру – мораш да нас изведеш,
вратиш кући, па после умири овде колико год желиш.“
Али ја морам да стварам батаљон, морам, по рат-
ном распореду, да заузмем неколико стамбених обје-
ката и да се настаним тамо, због одбране и дочекивања
непријатеља.
Шта, ја да кажем Арапину: „За сада без мене“ – и
јурим према граници, као да сам дезертер?

_______
32
 Позваће ме Захарченко, упитаће: „Захаре, хитно си
ми потребан, где си?“ – одговорићу: „На граници. Сад ћу
ја, чекајте ме.“
Боже мој, какав ужас. Какав ужас, Боже мој.
Све сам то замислио тада – и путовао даље, само
што се нисам осмехивао: ох, како је дивно – МДБ спаљује
папире, украјинске оружане снаге се припремају да уђу
у град – а сви моји су код куће, крију се у шуми; груд-
вају се, праве Снешка, млађа кћер је отрчала у кућу по
шаргарепу.
Каква срећа, Господе.

Захар Прилепин, рођен je 1975. године у селу Иљин­

ка, у Рјзанској области. Дипломирао је на Филолошком
факултету Нижегородског државног универзитета. Мла­
дост је провео у граду Дзержинску. Радио је као физика­
лац, гробар, избацивач у ноћним клубовима, командант
јединице Одељења милиције за посебне намене. Учество­
вао је у борбеним дејствима у Чеченији. Књижевна дела
објављује од 2003. године. Аутор је осам књига прозе, ла­
уреат бројних награда, међу којима је и државна награда
Русије за књигу деценије Грех. За роман Сањка добио је
у Кини међународну књижевну награду „Најбољи страни
роман године“ за 2007. годину. Дела Захара Прилепина
преведена су на 25 језика.

Са руског превела
и биљешку сачинила:
Радмила Мечанин

_______
33
 Фатима ал-Сануси

ВРЛО КРАТКЕ ПРИЧЕ

1
У срцу далеког облака ископали су љубавну скри-
вницу.
Из облака је пљуснула киша – и љубав се излила на
град.

2
Његова мила душа огрнула је место нашег састан-
ка.
Видех свеће како се смеју све док им не потекоше
сузе.
Славили смо не гасећи свеће да не бисмо ућуткали
њихов громки смех.

3
Имала сам потребу да се мало уразумим, па сам
одлучила да те убудуће помињем само кад започне нови
сат. Али, ухватила сам душу како броји минуте нестр-
пљиво ишчекујући почетак новог сата...
Тада сам одустала од своје одлуке.

4
Једног дана сам ходала главном улицом мислећи
на тебе, кад ми неки пролазник добаци дивећи се мојој
лепоти...
Одмах сам схватила да љубав која ме испуњава
блиста на мом лицу.
_______
34
 5
Док је лежао на болесничкој постељи написао јој је:
„Нећу умрети да не би плакала и твоје се медене
очи зацрвенеле.“
Али када је прочитала његово писмо, расплакала
се... И два дражесна ока се зацрвенеше.

6
Насред тржнице угледала сам призор од кога ми је
срце прокрварило... Помислих да ћу га заштитити ако
ми твој лик буде пред очима и ако кроз њега посматрам
свет.
Чим сам то учинила, видела сам просјака како за-
уставља пролазнике не да им тражи милостињу, већ да
им удели.

7
У некој страној земљи лекар је прегледао снимак
мог срца, па је рекао забринуто: „На вашем срцу има
деформитета.“
Мирно сам рекла доктору: „Нема неправилности,
већ моје срце у туђини увек приказује мапу домовине.“
Доктор ме је изненађено слушао, а затим је прио-
нуо да пажљиво посматра мапу.

8
Искрено смо се волели.
Када смо ономад били сами, затражио је моју сли-
ку...
Па сам му дала огледало.

9
Свукла сам рухо свог здравља да бих га даровала
теби. Нисам те нашла...
И сада се на овом свету појавише два болесника.

_______
35
 10
Одвели су га у полицијску станицу јер кад год по-
менe њено име, срце му жестоко туче изазивајући узне-
миреност јавности.

11
У читаоници смо седели једно поред другог.
Једном је узео моју оловку и није ми вратио... И ја
сам узела његов разум и нисам му вратила.
И тако смо дипломирали...
Прошло је време... Ја сам заборавила на своју олов-
ку, међутим он и даље од мене тражи да му буде враћен
његов изгубљени разум.

Фатима ал-Сануси, суданска ауторка и новинарка,

рођена је 1950. у Хасахеса, граду југоисточно од Картума.
После дипломирања на Картумском универзитету, ради у
културној редакцији суданског радија, а такође као нови-
нар и преводилац.
Кратке нарације Фатиме ал-Сануси, у којима зраче
присећања и романтична носталгија, нуде вишетематска
казивања у којима се говори о љубави, губитку, чежњи. Ау-
торка настоји, крстарећи интимним универзумом успоме-
на, да рендгенски сними унутрашње упливе на болна иску-
ства, погрешне кораке и судбину која се не може вратити
уназад.
Парадокс је карактеристика у Фатиминим мајстор-
ским причама. Он је често двостран: различите могућности
улазе у простор између стварног и очекиваног, а мистерија
се скоро увек открива у последњој реченици. То најчешће
руши очекивања читаоца и стално му нуди изненађење.

_______
36
 Ал-Санусијева је у једном интервјуу изјавила да
„муњевите“ (њен израз за „кратке“) приче захтевају збије-
ну форму и прецизност језика, али и читаоца способног да
прати ток излагања. „То је врста креативног писања које се
појављује као заједнички рад писца и читаоца.“
Њене приче су имале велики утицај на суданске пис-
це из генерације 80-их година прошлог века, који су нала-
зили инспирацију у Фатиминој сажетој уметничкој прози.
На посебан одјек мини-приче наишле су код младих људи,
од којих су се неки касније истакли као добри писци, попут
Селме ел-Шеик, потврђујући да су на њихову уметничку
имагинацију велики утицај имале слободне, веома кратке
прозне нарације Фатиме ал-Сануди, које су у то време биле
категорија изван постојећих жанровских структура.

Превео с арапског
и биљешку сачинио:
Мирослав Б. Митровић

_______
37
Верољуб Вукашиновић

ОЧЕВА ЈЕДИНА ПЕСМА

Кроз пчеле ми се пројављујеш оче,

кроз песму кошнице, ван песама свих,
у тихи бруј је твој глас сад преточен,
и у моју песму твој једини стих.

У ваздуху се играо лептирић

тог летњег дана, сада у мом несну,
кад стидљиво си дао ми папирић:
Ево, и ја сам написао песму

_______
38
О пчелице пчелице
драга наша мати
увек си нам срећна била
кад си своја раширила крила
ти полете из кошнице
од цвета до цвета
да сакупиш медног праха
и нектара цветног
своје младе да одгајиш
и са медом нашу
децу да засладиш
на свему ти хвала
наша пчело мала

Та пчела мала, с узвишеним брујем,

у грудима мојим сред кошнице сја,
сваког је дана ја у себи чујем,
каже – срешћемо се опет ти и ја.

А твоја је песма, твој је рукопис,

моја реликвија, свих песама збир,
и кад се загледам у небески вис
једна мала пчела донесе ми мир.

_______
39
ЛИПА ПЕСМЕ

Бити светиљка лета, палити лампе мале

у круни старе липе, поново процветале;
у свакој њеној чашки видети како сија
једна цела и лепа мирисна галаксија

препуна пчела златних што занесено брује

поринуте у пелуд, у медене олује
страсти за прожимањем са есенцијом праха,
у екстазама сласти, остајању без даха,

у светој преданости додира што врхуни

музиком задовољства на невидљивој струни
јуна што затеже се са вршковима цвасти;
узнесен небом бити, ничице земљи пасти

пред творевином светлом, пред песниковим делом,

да читати се можеш у сваком атому врелом,
ако је песма липа, ако су слова пчеле
што жедно сишу нектар и сунцу се веселе

_______
40
МОРЕ

Еј, силно море, још си у мени,

бели сам галеб на твојој пени!

Све твоје палме још су ми миле,

и камелије, и богумиле,

кактуси цветни што поглед жаре,

у приобаљу маслине старе.

Твоји ме вали милују, туку,

покрећу ногу, подижу руку,

лижу ме твоји таласи, псићи,

близу обале ал’ треба ићи

пловити даље према пучини,

до дна ронити и у дубини

додирнути ти немирне сапи,

ући у сваку кап твоје капи

и као риба, у брзом скоку

наћи се опет у твоме оку.

_______
41
ТОПЛА, РАИЧКОВИЋ

Камена кућа стара,

крај гробља и цветова.
У кући песник ствара
у неком од светова.

На зиду натпис, рушан:

Песник није код куће.
Ко звоно с цркве слуша
у себи њега чуће!

Низ Његошеву слазим

да бих ресетовао
себе на морској плажи.

Ту, где по песку газим,

Стеван је летовао.
Његову стопу тражим.

МОЈА ПОЕЗИЈА

Не зове а има бесплатне минуте,

нема је на фејсу, ни на инстаграму,
све друштвене мреже сада о њој ћуте,
повукла се негде у тешку осаму.

Можда је у пчели, можда је у цвету,

а можда још спава, као мртва драга,
узалуд је будим кад на интернету
од ње више нема помена ни трага.

_______
42
Али слутим да ће, негде изван чипа,
једном да се јави, као с неба дуга,
и нове ће риме са њом да ме споје.

Јер била је бреза, оморика, липа,

и била је чежња, опомена, туга,
радост, патња, звуци, мириси и боје.

ХОМО ЛИРИКУС

Век романтизма још ми је у крви,

а век је ово двадесет и први

Огрезô ја сам сасвим у лиризму,

гледам кроз гледич, расковник, дивизму

Клањам се мраву, дрвету и птици

И још ми светле из детињства свици.

Признајем јер сам ухваћен на делу

Веран сам рими, природи и селу

И завичају, одакле ме муза

Посети каткад, у оку јој суза

Због пустих кућа и без ђака школе,

Мог рода ране мене ипак боле.

_______
43
БЛАГОДАРЈЕ

Свет је овај чудодарје

рече глас ми, кроз озарје.

Свет је варје, и преварје,

рече други, кроз шеварје.

Ја додадох кроз римарје:

дар језика мени чар је,

од мене му благодарје,
стиходарје за уздарје.

_______
44
Драган Хамовић

ПЕСМЕ СА ЛИМЕСА

ЛИТИЦЕ

Живот је све стрмији а човек на литици:

Прво општежитељи па идиоритмици.
Светом који нагважда, светом који тихује,
Стихија у свему је – поредак у стиху је.
Ко ће да нас оличи, прожме и уобличи
Када смо једнозначни, безнадежно обични?
Жива вода отиче – престаје да притиче
У људе опустеле, у часове критичне.

Суплементи насушни и анксиолитици –

Вапе фини варвари и банални мистици
Развучени између небеса и патоса:
Помислим на гребене у подножју Атоса,
Изнад плавих чељусти – литице са Каруље,
Где светле и бораве неки људи жаруље:
Посели су прегледне позиције ивичне,
Извидница пропасти која нам се примиче.

_______
47
ПУТ У БИЛЕЋУ

Душа, сама од себе, излеће,

Бесциљна – и метак и мета.
Допрети даље, бар до Билеће,
Без пушака и бајонета.

Да се очи душе расане

(Задуго ставка нерешива!)
На тлу строгоме око касарне
Школе резервних старешина.

Ваздушне душе понад Билеће,

Реско јасне, овде претежне,
Повратити све живе силе ће,
Запале у тешке дремеже.

О ја сам јама телом покрита,

Налик оној крај села Корита
Која прогута кротке мештане.

О Ја би хтело да се уметне
Макар у архивске докïменте,
Човек је име – да не нестане.

_______
48
ТУМАНЕ

Хајде, брале, пођимо манастиру Тумане,

У дивоте скрајнуте, у пределе хумане.

Никоме не казати, напросто се искрасти

Као што то, безгласно, и чине исихасти.

Ко год носи питања а без речи запита,

Чује ћутљив одговор Зосима Синаита.

У себе загњурити, носем не промолити,

Одати се срчаној, неуморној молитви

Без имена, глагола, придева и предлога,

Све учећи светлосну граматику Целога.

Преуман, у Туману умукнем те коначим

И утишан преспајам беспочетно с коначним.

Сунце ово не греје, ваздух овај не дишем.

Тишина изазове кратак спој са средиштем.

_______
49
ЛАЗАРУ ПРАВЕДНОМ

Од славне суботе, Лазаре Праведни,

Након повратка из гробне пећине,
Постхумна животна искуства наведи
Ма коме од просте, смртне већине.

Пријатељ једини држи у балансу

Твоје животе, Лазаре двократни.
Људи тек уоче звезду незàлазну
Ако су, на оба света, окати.

Телесан, подлежем ударцу, убоду,

Млевен у себи и неопредељен.
Лазар док устаје у сваку суботу,
А његов пријатељ – сваке недеље.

_______
50
Гордана Ђилас

ЧЕКАЊЕ МЕСЕЧИНЕ

Месечину смо чекали у касно лето

Тада некако сазри. Повуче се топлина
Из ваздуха, умири природа
Крену пољски радови и рано иде
На починак.
Потребно је да буде мало хладњикаво
Довољно светло да видимо лица једни другима
Да смо сви још увек деца

Била је добра и потребна за скидање брадавица

Са прстију или шака
О њеним магичним чинима
Распредале су се разне приче

Извлачили смо је, заглављену из

Дворишног бунара
Уплетену у паукову мрежу
Сакривену у крошњама липе
Уморне од исцрпљујућих летњих врућина

Чистили смо је испред прага

Да не уђе случајно
Као у кућу
Учећи се како се према неким моћима
Морамо понашати врло обазриво

_______
51
Шта ако зна још нешто осим тога
Да скида брадавице са дечјих руку,
Ионако ће једном саме отпасти

II

Чекање се одвијало у неколико фаза

Зависило је и од величине Месеца
Најбољи је када је пун као лубеница
Важно је било да се не одустане
И да се оболели не уплаши

Одрасли су се правили да је не примећују

Била им је довољна за промену притиска
Главобољу или необјашњиву раздражљивост

Ништа није скривала

Али је свему давала додатно значење
Личили смо једни другима на заверенике
Залутале у сопствено двориште и
Препуштене њеним непознатим моћима
Што нам је пружало прилику да будемо
Нешто друго, осим деце на коју нико нема времена
Да обрати пажњу

_______
52
ГУШЧИЈА МАСТ

Маст од гуске држала се у разним

Стакленим посудама, теглама сложеним
На некој од полица у шпајзу
Мајци никад навиклој на дисциплину тог типа
Било је свеједно, овакав или онакав облик
Нема везе с њеном лековитошћу
У начину на који је, забринутим мајкама
Долазиле су одасвуд, давала маст било је
Много неизреченог. Пажња и нада
Којом је изношена из просторије
Чинили су да широм отворених очију
Докучујем смисао даривања
У оскудици свега осталог

СУГРЕБ

Баки су са свих страна доводили

Дечаке или девојчице
Осетљиве на сваки шум у једнообразном колективу
Дисао је као једно и у заједништву, као и у свему
Тас се стално померао час доле час горе

Црвенило коже, бунцање у сну, непослушност,

Инат могли су да значе да су стали на сугреб
Тада их је бака пажњом и нежношћу,
Највише неком бајалицом лечила, оболеле

_______
53
Нама, осталима, било је важније како да пронађемо
И препознамо места која је било добро избегавати
Можда и да испробамо њихова дејства
Али никада нисмо успели да се договоримо

ЉУБИТЕЉ ЦВЕЋА

Сунце је додиривало и осветљавало све делове

Дворишта, раним јутром падало је на руже
Зване Мерилин Монро, али пошто је
Убрзо по свом изласку продужавало даље
Ружа је након неколико пролећа извађена
Никад пресађена није стигла да процвета

Отишао је и љубитељ цвећа не сазнавши

Каква је. Жеља да ужива у њеној лепоти
Није била јача од оне друге жеље
Потиснуте осећањем да га ова врста лепоте
Не може нигде одвести
И да им се путеви неће никада укрстити

_______
54
КОШУЉЕ

Опране су кошуље, кућа се спремала за нове станаре

Дуго је трајало простирање веша, као један век
Стари конопац не памти да су они
Који су га развукли преко дворишта
Испод старог и одрвенелог јоргована
Давно отишли

Светлост је учила да се прелама

У доскора напуштеном простору
Мноштво птица населило се
У израслим четинарима

Неки животи ништа више не настањују

Други испуњавају своје циклусе
Док се са кошуља, као са разапетих људи
Цеди као крв црвена вода

_______
55
Јана Алексић

САСТОЈАК

Ми, голубије кротки, недорасле змије

У вакуумираној кеси између
Топлих дланова Великих мајки.
Одржавају нас у сандучару
А да нам ниједном нису откриле
Јело чији смо састојак.
На подешеној температури за хлађење
Наше дечије радозналости
Ушушкавале су нас саветом
Да није све у великом дохотку
Под зеленим палмама
Да је срећа љубазна измишљотина
Агентица за продају смисла
У тесним костимима.
И тепале нам: „Кратковидо моје,
Не мери друге према дубини свога стида,
Разлићеш по плочнику
И последњу кап мира.“
Тако бди човек на овом свету.

Страх се, попут ролне убруса, непрестано одмотава.

Годишња доба га пресују.
Приљежно цртамо ивице
Које не смемо прећи
Док на сваком означеном квадрату
Полуодроланог рециклираног папира
Тог паралишућег тренутка
_______
56
За наше смеле изборе
Стоји као резедо сивкаста излучевина
Пређена црта наше непослушности.
Зар смо за такво одступање одгајани?!
Све нелагоднији сусрети са змијом
Голуб се митари
Срећа зачарава ожеднеле душе
Нагло испадамо из кесе
На ту милостиву чистину.

Прелазићемо праг пораза поступно

Са порастом броја сунчаних сати
Обгрлићемо живот дугачким рукама
Одобровољити пресретаче и побуњене
Безазленошћу са друге звезде.
Док се врзмамо унаоколо са срцоликим наочарима
И душом на добош
Неоптерећени имовинским стањем
Разделићемо и што немамо
На великој распродаји
Све што нам не може бити враћено.
Бићемо згужвани и одбачени
Као неразградиве кесе по лединама
И упркос мудрим опоменама
Бар за једну дозу оне шупље понуде
Мање уплашени од својих незграпних врлина.

_______
57
ТРАГАЧ

Ти, што обитаваш у раскрченој буковој шуми,

упорно ослушкујући зрикавце, вребајући свице,
а да никад не изрониш из густине
цртица о удесу ревносних рудара,
који походише локалну жилу куцавицу
у подједнако неизвесној потрази
за плутајућим златним влакнима,
похаравши само залихе властите среће.

Као гладни пси, митови су нам за петама –

разабираш између уједначених застајкивања –
чак и кад се не осврћемо на опомене наших бака;
Смисао има више ћуди:
свакога другим прутем гони
и другом мером одмерава
следовање светлости
по врлудавим шумским богазама,
преко којих куњају расечена дебла
да те макар и са уграђеним компасом у срцу
не одведу ни до једног избора.

ЛАСТЕ НИСКО ЛЕТЕ

Овај пљусак умириће напето камено растиње

Суспрегнути приобални страх од отапања глечера
Надирања подземних вода
Пресушених бунара
Једном уцртаних у војним картама

_______
58
(Укус тврде воде заптивен у боци сећања
Док је старост, све жеднија слика из детињства,
Не насује каткад у причљиву чашицу
Између дугих (на)сушних тишина)

Лака салонка, мокра чарапа

Испариће у брзоплетом ходу миленијумâ
Све сувљих и краћих
Као и жена под кишобраном
са мотивом Климтовог „Пољупца“
У вазда непоновљивом урбаном пејзажу

Иако је миљеница богова и фотографа

И хита на песничко вече
Са пуном ташном дирљивих стихова о пролазности

Док се проповедници на микрофону смењују

Песма изнова пресвлачи своје значење
А живот навлачи епохалну маску
Киша је све изгледнија
У том непромочивом стиху у камену.

(САМО)ИЗГНАНИЦИ

Он има руке нежније од мајчиних успаванки

И кожу прозирну као породичне тајне.
Обликован пословицама бакâ загледаним
у хоризонт са наспрамне стране времена.
Непрестано ућуткиван и прећуткиван.
Одмалена неотклоњиве сметње на везама.

_______
59
Отпочиње живот Хамсуновог Пана,
Изван берзи, маркетинга и тржница,
Убира плодове из свога врта
И припитомљује дивљач у забрану
За дуге планинске зиме,
Мада га никад не мори глад.
Горштачки издржљив и окретан,
Непрестано на ивици секире.
У доколици развија учење о Другом Богу,
Некакав поетско-прозни гантограм.
Тинејџерски осетљив на дозивања и обраћања,
На претећу тишину иза сваке људске речи.
Ноћу га гуше слике трулог воћа и истопљених свећа,
Ниједна мала теологија не може му помоћи,
Ниједна бакина бајалица,
Ни сећање на мајчин уснули глас.
Сваког јутра нова бора,
Навраћа се потмули страх
Да га исцепа лаким замахом секире
И закуца за унутрашње зидове колибе
У дубини столетне шуме.
А ти ћеш га, несуђена жено његова,
Без иједне људске речи посматрати
На препорученом јутјуб каналу,
Док се у зноју свога витешког лица
Из дана у дан буде изједао као хлеб.
ПРАУРИЈА, PERPETUUM MOBILE

Тамо је небо разговетније

Док се боје разливају
Потпирују несигурност облика
Ветар разоткрива болне интервенције времена
Град се удубљује пред твојим очима
Сажима у негдашњу макету
На тој паслици одавно си се препознао
Мада те у ружи ветрова нико не дозива

Бирати између итисона и ламината

На тисканом чађавом патосу
Застати, сачекати, преспавати
Између два мања зла
Овде и било где
У бескрајној привремености
Стичеш пеге, косу по длановима
Које немаш снаге ни да склопиш за молитву
На крају дана

Живот ће отпочети са наредним свитањем,

Уздаш се
Док расипаш вишак вере,
Згрнуте у детињству,
И будиш се у новој непознаници
Тај светлуцави пирит на полици
Сувенир са излета у себе
На вечно променљивом тлу
Опомиње да није злато све што сија
У срцу ходача
Пијанства су тужна, страхови опијају
Кристално небо појашњава разлику
Обојени прсти остављају скореле трагове
На крају дана.

Кад се склупча ветар

Савићеш обданицу у свитак
Са неким новим графемама
Са којим ће отпочети друго чекање
Другог јутра, неке друге песме.

НEИЗВЕЗЕНА ПЕСМА

Иза мене дуга лоза удовица

Испред мене платно, заслепљујуће бело.
Пружени прсти, корак напред;
спуштена песница, два корака назад
и стој на једној нози.

Крепку клонулост
дотурену ми с првим молитвама
у сиротињском девојаштву,
не умем везати у ситан чвор
од златне жице и свиленог конца.

Спретнији прсти већ давно

утрошише последње залихе шапутања,
када се запажало ситније,
назирало даље,
иза згужване тканине са извезеном причом.

_______
62
Исписујем, међутим, крхку реч
коју унапред секу нерђајући мачеви
и исмејавају палацави језици.
Поседујем и прегршт почетничких убода по кожи
развученој по европским престоницама,
крпљеној спорадичним анегдотама
глагољивих преткиња,
што од мене сакрише хеклице и игле.

Коме треба моје имање

У умреженој немаштини мустре?

Гробна места обделавам

чак и младенца нерођеног.
Улазим у тајну пробдевених ноћи,
неке везиље упорно ћуте у мени,
и када им се не одазивам.

Вештине су нам различите,

молитве вазда исте.

Подижем и чистим крстаче,

појачавам записе,
док заборављам слово
да сажмем белило
и довршим започети вез
на тој истањеној кожи
за наредне покрове.

_______
63
Ђорђе Рацковић

ГEOГРАФИЈА ЊЕ

Праштај Боже,

У прашуму што зароних, непроходну, мирисцрну,

Међу влати поглед склоних, док удови слашћу трну.

Таласима црнолиста, предадох ја свог разума,

Док се срећа глувочиста изви понад усјекдрума.

Младолишће, влатигране, обасипам цјеловима,

И не може да престане, љубав кличем ја словима.

Праштај Боже,
Ја не могу.
Гр’јех ми разум јоште мути,
Праштај, ето
Ил’ удари,
Па навијек потом ћути.

Ја не стајем, идем даље, подно шуме, на чистину,

Здраворазум укор шаље, не чујем га, па он мину.

И уживам у бјелини, док по њој ми клизе усне,

Кô на врелој снијегдини жарко сунце кад запљусне.

На ивици црне змије, маме, сикћу, мозак прже,

Под крљуштим’ сласт се крије, усне лете, срце рже.

_______
64
Праштај Боже
Немоћноме.
Плахом, лудом гријехсладу,
Праштај, ето
Ил’ удари,
Отми очи, убиј наду.

И спустих се на језера, два дубока плаховита,

Насред којих бура тјера, два острва полускрита.

Па угледах свога лика, сладострашћу опсједнута,

Те ми страшна гријехслика зари канџе срамопута.

Цјелов спустих, крвоплима удари ми у хридине,

Боже ако тебе има, сад ме убиј, нека мине.

Или праштај
Ако можеш.
Свествориви небесуму.
Дозволи ми
Да наставим
По овоме гријехдруму.

Неразбор ме попут сјене, испрати по младопути,

Вриштим, ал’ ме само њене шапатшкољке могу чути.

Урезујем сладориме у седефу милозвука,

И шапућем њено име у заносу сладомука.

Те на камен испех усне, подно вида језерита,

Гдје ме нови талас пљусне из гејзира вреловита.

_______
65
Чини Боже
Што ти воља.
Ја не чујем твога гласа,
Већ зароних
У врелину
Мимо ума, о ужаса.

О ужаса, о красоте, понирем кроз бисерхриди,

Из земље се уздах оте, сласт ме плави, усна бриди.

Испијам тог младоблуда, непресушним гутљајима,

Нема ме и има свуда, и врело ми па ми зима.

Па продужих на хридину, блуде очи крајоликом,

Вратоломом на чистину сјурих се са безгласкриком.

Тако Боже,
Ти окрени
Анђелима очи сиње.
Ја ужаснут,
Али срећан;
Зрнце худо сред пустиње.

Врео п’јесак пече, пржи, поглед блуди па умине,

Ја набујô све до сржи кад угледах пустодине.

Уснама се на њих пењем док дрхтаве оне бјеже,

Губим разум, ропћем, стењем, врхови док на ме реже.

Ружичасте врходине нуде ми се у блудпиру,

Сладострасне пјесме худе јецају уз Орфејлиру.

Е мој Боже,
Да ли чујеш?

_______
66
Претече ти ја призивам
Докажи се
Обасјај ме
Јер ти ево будан снивам.

Па се дадох низ пустодол, испосничка жеђ ме пржи,

Лутам, базам кроз душебол, неразум ме само држи.

Кратак почин код оазе, сред ничега што изниче,

До ње, од ње, нема стазе, гдјено живот сушти ниче.

Путенпољем клизе усне кô по ст’јењу ужареном,

Кô да јава санак усне у пјеснику надареном.

Пусти Боже,
Не гледај ме.
Што сам баш ја тако битан?
Великствари
Чекају те
А не ја овако ситан.

Заледих се, клонух нијем, у подножју седефгоре,

Нектар слатки да испијем, по цијену невид зоре.

Из гејзира нектар врео, спржоуман сладом слади,

Веће жеђи нисам срео нити веће сладоглади.

Бјежао бих ал’ не могу, запљускују сладовали,

Опет поглед дижем Богу док ми нектар усне кали.

Е мој Боже,
Има ли те?
Удри да не хулим више.

_______
67
Сад ми важно
Више није
Здраворазум сам се брише.

Клизнух даље незнанкуде, пут се даде низ масиве,

Упијају хриди худе, прсти, усне, очи живе.

Милопутне стазе газим, лутам, базам ја без циља,

На растоке наилазим, растопљен од сладомиља.

Те се вратих другостраном, располутна два бријега

Печатише новораном и поменух опет њега.

Ево Боже,
Сав усправан
На мегдану ја ти стојим.
Или крени
Ил’ да кренем
Ни тебе се луд не бојим.

Живосладу нема краја, жежу усне, очи блуде,

На брегове милосјаја, истачу се зоре луде.

Пустопољем идем даље, и нестајем у бјелини,

Лудоумље подстрек шаље, смрзавам се у врелини.

Онда опет младолишће, онда опет влатигране,

Уз разум се срце стишће, и све опет сладоплане.

Немој Боже,
Окрени се
И не гледај свога роба
Прече имаш,
Пусти мене,
Немоћни смо овдје оба.

_______
68
ДОКОЛИЦА

Поглед горе
Боре мрешка
Смијешка нема
Спрема небо одговоре
Море туге надолази
Плази свјетло из дубине
Сине бљесак, па умине
Зине ала
Грала тражи
Дражи слутња
Љутња оде
Годе души благи звуци
Руци у длан поглед звјера
Вјера клону па се сруши
Души просто нека буде
Луде птице ковитлају
Лају с њима облачине
А висине, кô висине, и не хају
Дају мира свом бескрају
Знају да им прићи нећу
Срећу потражих на длану
Плану одјек, не врати се
Висе мисли према горе
Боре нове избраздиле
Виле смијешак затуриле
Силе с неба шаљу ријечи
Лијечи море својом тугом
Дугом склизну свјетлост чудна
Узалудна муња мину
Зину ала седмоглава
Трава пије из пехара

_______
69
Стара слутња нову тражи
Лажи, лажи љутњу блаже
Траже души нове звуке
Муке поглед у длан мећу
Срећу вјера придигнула
Чула да је просто души
Руши оркан перје с неба
Вреба иза ружна псина
Вина проспите са неба
Треба бескрај и немира
Свира харфа па ме мами
Да ми бразду у длан реже
Бјеже јеке, за далеке горе.

ЈА КАРАЂОРЂЕ ПОТОЊИ

Морам поћи којекуде

Ја из ове главе луде
Јер, да не би глава луда
Сама пошла којекуда.

Велможама гријеси мили

Изнебуха војна тутњи
Не допуштам грозосили
Да ме прекине у шутњи.

Па на буну зовем мисли

Хајдучију неразумну
Погледи се уз звук стисли
Док ја тражим мисô умну.

_______
70
Зноји чело, жаром гори
Да вождовску речцу каже
Те се језик с мишљу бори
У накани да не слаже.

И боре се, битку бију

Ал’ клонуше, нема наде
Од срама се љутог крију
Јекну мисô, поглед паде.

Ја не могох силницима
На пут стати, но предадох
У прашину поглед псима
У вождеству своме стадох.

Те не пођох којекуде
Ја из ове главе луде
Већ, то моја глава луда
Сама оде којекуда.

_______
71
Спасоје Јоксимовић

СТ(В)АР(Н)ОСТ ДРВЕЋА

Ту смо се играли у ковразима

Иако није битно
што свака стварност
има своју причу
И да није ваздуха,
не би било ни лишајева
да замене плодове
Ни избацивања неформираних коштица
као залога непромењивости
Твој живот је моја милост
у односу на свеобухватност,
говори Неко
И паперјаста места
постају општа чуда

_______
72
САВАОТ У СВИМ ЛИЦИМА

„Нема се ту шта виђет“

(Сугестија младића у непосредној околини
Municipiuma S)

Можда ствари нису никад какве очекујеш

Зато има поклапања свих страна
И свих полеђина 
које належу у исти шав
И видех у томе:
Допирање до обичне суштине,
a није срушено очекивање
Откривање лица испод лозара,
као дара који ме сачекао

ИЛИНО БРДО

(Шира околина Municipiuma S, на којој се налази

Црква Светог пророка Илије)

У том преласку садашњих костију

нероманизованих ближњих
који нису ишли низводно,
да би се одржали као облутак
можемо да поновимо све облике
укровљене птицама
пре јасне вечности
На сваком узвишењу коначиште
без основне жеље да умине киша,
у околини чији су громови
Што нашој слободи нуди
дрво као заклон
_______
73
Ослања се
на радост
која кисне, а није покисла
Невреме
у спомен лета
пре јасног датума
И у сутерену изнедрену светлост, 
да сведочи 
о каменим чуварима

ОРНАМЕНТИ ГОСТОЉУБЉА

И мрав има свој стећак

Сликарима се дозвољава
неуредност лепоте
Али
не могу да не мислим о нагибу
наслеђених гравура
И о речима на које смо навикли
да нас карактеришу као варваре
али и приписују интерпретацију
посебне наивности
Довољно је загледати се
у портрете својих старих
и видети исто
Ово су другачије средине
Језгра архетипа
Суштинског још увек има
И срећа нам одудара од типичних облика
Детелине с четири листа
пливају у води

_______
74
ПОДНЕБЉЕ

Све је исто
и у дану који заличи на нешто друго
Док гори светлашце уређаја
И страшна истоветност с портретима
у Municipiumu S
Немa архаичност
истог проблема у свим временима
И вековима касније склопљеним
мозаиком Нојеве барке
За пешака и коњаника далеко,
на југу
И поседује ли исту наду есхатолошко дрвеће
на плочицама
или разбокорено жбуње некрополе

ИЛИРИЈА

У свакој бори
под марамама
наших жена
Говорима
око зидних украса
Шарама на стаклу чаша
Екстеријеру
Тумулима
Очима 
које испод себе
и даље сведоче
(не)свесност свега свога

_______
75
ЖИВОТ ЛЕТА

Сви положаји погледа

Стећци од клека
И живи лик домороца цара
са римског новчића,
у рођаку
Kаменом сутерену
Заштићеном од околине громова
A сваком забележеном последицом
Упоредо са гостољубљем

ПРЕ ОМЕГЕ

Не замери што ме је твој сан

угрејао
као утроба земље 
тело претка из палеолита
које склупчано чека 
свачију будућност
Пале су трешње
и птице сишле да изгубе
изнад
још увек
значи
да смо на површини
Све је дошло много раније,
(не)довољно да нас одржи

_______
76
КОЛОВРАТ

(Древни град код данашњег Пријепоља)

Испод точка обични камен,

из дворишта далеке куће под планином
Садржи пуноћу,
као римско камење узидано 
у светиње и грађевине из своје околине
Али он спречава кружење коловратa, 
у пределу без иједне библијске реке, 
док се сваки поток у њих улива
Наше песме о бродовима
нису песме о сидрима, 
него о камењу
преко шаторских крила 
која покривају дворишне чамце
Можда налажењу средишта
у тренутном положају
без цикличних значења
и више не под точком
А то мало воде остатак је
кишнице
у урни

_______
77
Драган Јовановић Данилов

ОПРАШТАЊЕ С МАЈКОМ

Као ударац тешког печата походи и мене најава старости

да ми у кобном обиласку скупи једра и склони ме
пред буром
надолазећег времена, у мир библиотеке у којој су књиге
постројене као пруски гренадири.
Претерано разборито говоре филозофи о стварима
које је
тешко разумети, а још ниједна пресудна реч није
изговорена
о тајнама мајчинског пространства.
Бог није могао бити присутан свуда, па је зато створио,
тебе, мајко, да легнеш преко мапе света и у ципелама
_______
78
за беспуће поведеш ме, као некад док бејах дете, далеко
од местâ пустих од обећања, даље од сваког трага.
У времену једном што бејаше одувек и свуда,
не нађе светлост лепшег лица за себе, ни за моје очи
први пут отворене на земљи.
Ти што си се родила истовремено са мном, три и по
килограма озарења и туге избацила си као ђуле у свет.
Ти, једини јатаку и ризничару мојих тајни, слепе бејаху
твоје очи, само зато да не виде ниједну моју
несавршеност.
Само се с тобом могло радовати земаљској слави,
а сад кад
те Бог заувек задржао код себе, однела си са собом
све оно
што сам за тебе био.
Нисам ни мислио да је то могуће – постати сироче
у зрелој доби,
а опет остати син Вечне Мајке.
Ти анђеле каквог нема ни у Библији, ни у сновима
и молитвама,
сад си дрхтање лишћа у крошњама.
Ти си ружа саронска ту у мојим грудима где се биће
и ништавило састају као две реке.
Ти си моје сећање на мед, топлину и радост која не може
да стане ни у сунчано јутро што пали дан у коме букте
ватре, миришу мандарине и цимет и горе крваве булке.
Сад кад си земља, први пут те видим из толике близине,
ја, дивља животиња задрхтала из самог корена
која нема више с ким поделити ожиљке.

Сад кад си слободна од тела, од душе, од жеље и од страха

за мене, остало је озарење што си ми баш ти била мајка,
ох, каква је то уштеђевина!

_______
79
Сад кад си прах и кад више неће бити никог од кога ми
следује
праштање и длан на темену, имам руке, немам више
крила.
У земљи сада лежи твоје тело у коме некад лежао сам ја
и растао унутра као диња, делећи с тобом крв
и старећи ведро
у љубави твоје утробе, не знајући да ће то бити
једино време
у коме нећу бити сам.
Нико до мајке не зна ко је њен син и нико други до сина
не спозна мајку – тако остаде записано у списима
баштињеним.
Походићу те ускоро да ми певаш као у детињству, дуго
у поподневним сатима, гласом избрушеним нежношћу
и патњом.
Тек, мртви, сазнаћемо ко смо уистину били, јер
смрт је језик
који зна од чега је река дивљала, од чега су нам срца
горела.
И то ме умирује као што се смирује свако побеђено
и слабо
створење које зна да му судба виси о вољи Творца.
Сећање на твој мирни, мајчински сјај сад је месо којим
облажем твоје кости.
Нема више у овом свету мојих испегланих, тако
беспрекорних
белих кошуља, које си једино ти знала да сложиш
у кофер
за мој далеки пут.
Дечак док бејах присећам се, кадикад си ме зачикавала:
шта је теже – килограм гвожђа, или килограм перја?
Сад знам, перје, перје је теже; перје очерупаних гусака
што лудује у тмини над градом.

_______
80
Не ослушкујем ја вејање снега, него вејање снега
ослушкује мене.
Веју пахуље на нас бедне људе, на књижевност потпуно
испразну, на душе наше изгладнеле.
Навејава крупно прамење као да му је куцнуо
суђени час.
Нема другог потопа до неисплаканих суза за тобом.
А једино неисплакане сузе стижу до престоља
Свевишњега.
Певам ово из гроба: мајко, све моје песме написала су
твоја уста.
Узми ме голим рукама и привиј ме на прса као на неку
срећну рану! Оживи ме!

_______
81
 Драган Јовановић Данилов

ТАРКОВСКИ, ПАРАЏАНОВ И МАЏИДИ,

ПЕСНИЦИ

Филм се одувек занимао за књижевност, понекад

радећи за њу, а понекад против ње. Филм се рађа из јези-
ка, из реченица које глумци изговарају. Из језика настају
визуелне слике. Но, филм је неретко груб у односу на
роман. Понекад је површан, а врло ретко танан. Филм
најчешће замагли дубинске проблеме романа и вулга-
ризује велике романе. Холивудска памет сматра да се
сва уметност једноставно може платити. Кадикад, оно
што не уме роман, уме филм. Филм је, заправо, оно што
роман није. Но, и филм и роман нуде преокренуту слику
у огледалу вербалне конструкције. И филм и роман су
у основи наративне форме са надовезивањем догађаја,
сцена и кадрова. И филм и роман причају неку причу
(камера је за режисера налив-перо) с тим што се филм
визуелно развија у времену. Роман је дабоме важан као
полазиште, али је пресудан начин на који се врши ње-
гова транскрипција у органски кохерентно уметничко
дело. Кључ проблема је, дакле, у томе како романескно
значење и знање преточити у једно иманентно филмско
значење. По нашем поимању и осведочењу, само узајам-
но прожимање романескног (поетског) и филмског све-
та и знања може филму донети нешто плодотворно.
Постоје романи који због своје сложености и ком-
плексности, напросто, нису податни за филмску реали-
зацију – еклатантан пример су „Сеобе“ Милоша Црњан-
ског, које су се показале као велики терет за истоимени
филм Александра Петровића. Тоталитет једне чудесне
_______
82
књиге кругова и спирала какве су „Сеобе“ је неухватљив
и недостижан кинематографском рекреирању и отуда
Александар Петровић са транспоновањем на платно
Црњансковог романа остаје на пола пута. Тачније, он не
досеже упућеност на смисао једног вишег реда, који „Се-
обе“ носе. И Балзак је, због своје комплексности, апсо-
лутно неподобан да се смота у филмску ролу. Несумњи-
во је да има и много шкарта и киноманипулације (како
би то рекао Параџанов) нарочито у екранизацијама кла-
сика као што су Толстој, Достојевски, Пушкин, Чехов...
Тотални промашај је преношење на филмско платно Ка-
фкиног „Процеса“ које је начинио Орсон Велс. Но, има
и тако филмичних писаца. Рецимо, Дос Пасос, Емил
Зола, или Е. М. Форстер, који свет виде у кадровима и
сценама и чији је романескни свет распоређен по ма-
лим епизодама. Ево шта о Золи пише Сергеј Ејзенштајн:
„Золина страница се лако може разбити на монтажни
лист. За сниматеља је то слика кадра. За сценографа или
костимографа је то готова скица. За осветљивача је то
светлосна ограда. То је мизансцен за режисера. То је
монтажна партитура за монтажера. Партитура звукова
за композитора шумова.“
Постоје и романи који су већ по својој природи ки-
нематографски. Ноел Бирш је, рецимо, у романима Але-
на Роб-Гријеа видео сасвим оригинални покушај „писа-
ног филма“. Слично можемо устврдити и за неке приче
Доналда Бартелмија. Има и изузетно филмичних песни-
ка – поезија Блеза Сандрара је наративна и филмична,
пуна убедљивости сликовног изражавања. Из дела Стен-
дала, Текерија, Хемингвеја и Набокова филм је нерет-
ко извлачио велику корист. Филм „Соларис“ Андреја
Тарковског јесте леп и парадигматичан пример како је
Тарковски луцидно избегао непосредно кинематограф-
ско превођење истоименог романа Станислава Лема.

_______
83
„Прохујало са вихором“ Маргарет Мичел јесте сјајан
пример филмованог романа. Ејзенштајн, Грифит, Ча-
плин, Буњуел, Фелини или Годар креирају изузетна ос-
тварења, избегавајући буквалну илустрацију екранизо-
ваног дела. „Пут у Индију“ британског режисера Дејвида
Лина рађен је према једном од најеминентнијих романа
модерне литературе енглеског писца Е. М. Форстера и
у пуној мери оправдава посезање за тим романом. Лин
се ту (као уосталом и Форстер) показао изузетним по-
знаваоцем енглеског менталитета, као и мајстором ви-
зуелизације једног иманентно књижевног материјала.
Висконти ради филм „Гепард“ према истоименом ро-
ману Томаса Лампедузе, а затим са пуно успеха снима
„Смрт у Венецији“ Томаса Мана, променивши угао гле-
дања, али не изневеривши свет Томаса Мана. Грузијски
редитељ Георгиј Шенгелаја, садржај свог филма „Смрт
Одисеја“ преузима из Хесеовог романа „Степски вук“.
Мартин Скорсиз прави „Последње Христово искушење“
по роману Никоса Казанцакиса, са доста елемената са-
танизма. Полански снима филм „Теса“ према истоиме-
ном роману Томаса Хардија. Кустуричин филм „Аризо-
на дрим“ надахнут је Селинџеровим „Ловцем у ражи“, а
његови филмови „Сјећаш ли се Доли Бел“ и „Црна мач-
ка, бели мачор“ облагорођени су духом кратких прича
Исака Бабеља – ту превасходно мислим на приче „Краљ
бандита“, „Повест мога голубарника“, или „Моја прва
љубав“.
Понекад се догоди да се од лоше књиге начини
добар филм. Грифит је, рецимо, полазећи од једне ли-
терарно неубедљиво написане књиге направио сјајан
филм „Рађање нације“. Од одвећ осредњег, мелодрам-
ског романа „Лепотица дана“ Џозефа Касела, Луис
Буњуел гради чудесан филм „Belle de jour“ са Кетрин
Денев, као младом мазохистичком буржујком у глав-

_______
84
ној улози. А Умберто Еко поводом екранизације „Име-
на руже“ дипломатски одговара на питање колико му се
допала екранизација његовог романа: „Ја сам написао
роман, а редитељ Ано је по њему направио филм.“
Сви ови наведени примери преплитања романа и
филма, тема су за једну посебну и опсежну елабора-
цију. Но, за ову прилику, нашу пажњу усмерићемо на
однос филма и поезије у филмовима Маџида Маџидија,
Андреја Тарковског и Сергеја Параџанова. Када филм-
ске кадрове повезује и преосвештава једна изнутра
озарена, више поетски и лирски елевирана, него цере-
брална логика, онда говоримо о капиларном претапању
поезије и филма. Кинематографско оживљавање пое-
зије Хипносових чаролија и наднаравне ауре бајковитог
обележило је филмове Акира Куросаве, тог Шекспира
филма, а нарочито његов тестаментарни филм „Снови“.
Праве оазе поетског, метафизичког филма данас су
Иран и Тајван. Присећам се прекрасног филма Маџида
Маџидија „Дете неба“ у којем је са много дирљивости,
туге и лепоте, а ипак различито од италијанског неореа-
листичког филма, дочарана драма дечака који покушава
да у трци освоји награду – пар нових патика, како не би
ишао у школу бос. Како само тужно и јадно делује мно-
жина филмске конфекције из холивудске „фабрике сно-
ва“, када се упореди са овим једноставним, елиптичним
и прегнантним филмом, за који не знам да ли је настао
по неком литерарном предлошку, али који носи у себи
нечег од лепоте кратких персијских лирских песама.
Песник Иван В. Лалић с правом је говорио да је да-
нас немогуће у поезији, и уметности уопште, направити
неки велики епос, зато што савремена уметност и пое-
зија тај еп разарају, витопере и рекреирају. У том сми-
слу, кратка лирска песма јесте оно посвећено место где
се лирско увек обнавља. Како то већ неко рече: царства

_______
85
пропадају, језици умиру, али неке кратке песме остају
за сва времена и трају колико и пирамиде. Узмимо само
кинеске, јапанске и персијске кратке лирске песме – па
оне су и данас, после толико година свеже, преко њих
се није ухватила кора. Стога бих на овом месту цитирао
једну персијску песму под називом „Локманова кућица“
од персијског песника Сенаиа. Почујмо:

„У Локмана била кућица мала,

тесна кô лаута, уска кô свирала.

Неки беспосличар довеза се старца:

каква је то кућа: шест стопа с три палца?

Овај свет је простран и пун сваке чари,

а ти се грчиш у бедној страћари.

Старац уздах пусти, кроз сузе повика –

и ово је много за ме, смртника.

Овај свет је крчма, а ми тек путници,

ово је ћуприја, а ми пролазници.“

Управо у духу ове персијске прелепе песме, иран-

ски редитељ Маџид Маџиди гради свој филм „Дете
неба“. Тај филм је заправо једна једноставна прича
окружена са много тишине. Колико је лепа и дирљива
ова персијска песма толико је леп и дирљив Маџидијев
филм, дубок и једноставан, зеновски очишћен од сваке
сувишности која би могла да наруши његов склад, хар-
монију и мистику.
Прогоњен страхом да ће човечанство услед техно-
латријског варварства остати без душевности и креатив-
ности, Андреј Тарковски се враћа поезији, откривајући у

_______
86
својим филмовима један аутономан поетски језик. Игре
светлости и сенке, таласање траве, љескање воде – све
то у филмовима Тарковског надахнуто је поезијом њего-
вог оца Арсенија Тарковског, јапанском хаику поезијом,
али и поезијом из филмова других редитеља, рецимо
Довженка. „Јапанци су умели у три реченице да искажу
свој однос према свету. Они не само што су посматрали
стварност, већ, посматрајући је, исказивали су њен сми-
сао. Што је тачније запажање, што је оно конкретније,
то је оно уникатније... Онај ко чита хаику, треба да се
раствори у њему, да урони у њега, да нестане у његовој
дубини, да утоне у њега као у космос који нема ни врха
ни дна“ – тако пише у једном есеју Андреј Тарковски.
Филмски језик Андреја Тарковског није дескрипти-
ван већ поетски апстрактан и метафоричан. Код Тар-
ковског увек је око сваког кадра маргина нечег лелуја-
вог, магновеног, недореченог, неодгонетнутог. Увек је ту
аура измицања, склизнућа, мисли о сопственој недовољ-
ности. Код Тарковског је све тако постављено да човек
осетљивог духовног и душевног састава увек нешто ос-
лушкује – шумове, капање воде, неку неизвесност, ти-
шину. Тарковски се обраћа ирационалном, запретеном,
скривеном и то обраћање преосвештава и даје смисао
сваком његовом кадру.
Једно од најлепших и најаутентичнијих капиларних
претапања неког књижевног дела у филм, остварено је
у филму „Ашик кериб“ Сергеја Параџанова, Јерменина
по националности и Грузијца по широкој културној при-
падности. „Ашик кериб“ заснован је на Љермонтовље-
вом „Демону“ и означава грузијског народног певача.
Реч је о прелепој поетској фантазији о песнику који на
својим лутањима сусреће неме, слепе, свадбе, несреће,
умируће људе, султанске дворове... У поменутом фил-
му Параџанов са пуно срећног и њему тако својстве-

_______
87
ног очишћујућег сензуализма и враћања елементар-
ним чувствима дубоко понире у народну етнографију
и пучку мистику, подижући тако споменик персијској
минијатури, персијској лепоти и поезији. Читава једна
комплексна и дубока цивилизација дешифрована је у
„Ашику керибу“ у малим детаљима ваза, посуђа, бронзе,
барељефа, секвенцама о лепоти муслиманског женског
шминкања. Не знам редитеља (можда једино Вискон-
тија и Куросаву) којима је толико стало до детаља као
Сергеју Параџанову. Не знам редитеља који је тако ви-
зуелно позоран. Бог се крије у детаљу, вели Флобер. А
детаљи денотирају стварност. Гледајући Параџановље-
ве филмове увек сам се питао зашто се увек мора го-
ворити и писати о неким великим историјским и мито-
лошким темама? И зар сликање и представљање неких
малих, наизглед ефемерних ствари и предмета није, на
неки начин, облик обогаћивања и позлаћивања света?
Параџанов показује у којој су мери закони микросвета
и закони макросвета. Гледајући његове филмове човек
спознаје колико Параџанов тим малим детаљима говори
о свом опсесивном свету. А опсесије имају дубоке коре-
не у самом уметнику.
Атмосфера у филму „Ашик кериб“ зачарана је
флуидом једне просторне ониричности у којој интимно
тако природно прераста у монументално. Песник Анри
Мишо говорио је да постоје они најређи уметници који
су кадри да из себе изнедре свилу. Сергеј Параџанов
управо је у себи спојио и измирио филмског режисера
и лирског песника најосетљивијег духовног састава. Он
је попут оног легендарног краља Мидаса, који додиром
успева да све претвори у злато. И доиста Сергеј Параџа-
нов је сликар и песник интимиста, песник малих ствари.
Њега интригира интимна космичност малих предмета
који из себе исијавају неки светли, лелујави флуид. Све

_______
88
је код Параџанова подређено једној нежној, лирској еле-
вираности, сањивом и сетном лиризму који у споју са
упућеношћу на смисао једног вишег реда чини од ње-
гових филмова својеврсне савремене иконе које у нама
буде топлину и нежност. Нема код Параџанова кошма-
ра параноичне, неконтролисане маште. Људи као да
су извучени из палимпсестичних дубина заборава. Па-
раџанов заправо и ради са енергијама палимпсеста, при
чему поступком деседиментације оживљава један нес-
тали свет људи и предмета. Овај уметник посебно је на-
клоњен људима из живота који траје на маргинама, али
то чини далеко од вулгарне социјализације и социјалне
вивисекције.
Окренут минулом, овај хроничар имагинарног вас-
крсава један ишчезли, утварни свет детињства, давних
празновања, тихожитија и старинских предмета који су
давно повучени из оптицаја. Тај свет је несумњиво свет
спашен по Параџанову. Заокупљен тајном времена и
одан уметничкој вероисповести која прати извесне ен-
титете фантастичног, чудноватог, чудесног, метафизич-
ког, Сергеј Параџанов је развио у својим филмовима
поетику минулог, поетику једне безгласне утишаности
и свечаности призора који и те како одјекују у нама и,
напосе, постају наши. Он је изузетно обдарен способно-
шћу да проникне у тајанствено у нечем свакодневном,
обичном. Дух финесе и једне сабране доброте све пре-
освештава код Параџанова. Сергеј Параџанов, тај мож-
да највећи познавалац тајни закона расвете, простор у
својим филмовима гради уравнотеженим и ненаметљи-
вим контрапостирањем, префињеним диспозицијама
светлости и сенке те прелепим оптичким складовима
који пружају једно ново оптичко сагледавање мотива и
предмета. Транспарентна тананост, лирска кристализа-
ција и врхунско занатско зналство, све одлучују код овог

_______
89
уметника који успева да помоћу светлости и атмосфере
сачини једну лирску чаролију која зрачи у правцу нашег
срца. То јединствено лирско озарење, то претапање јаве
и сна по логици једне носталгичне фантасмагорије, јес-
те езотерична новина коју Параџанов уноси у уметност
филма. Има неке дирљиве дечачке нежности у Параџа-
новљевим филмовима превише лепим за овај свет. Зато
би насртљивост речи требало да пажљиво, на врховима
прстију, залази у те посвећене просторе сачуване неж-
ности и недужности.

_______
90
 Жанета Ђукић Перишић

О ТАЛАСИМА БЕОГРАДСКОГ МОРА

Д. Ј. ДАНИЛОВА

Књигом Драгана Јовановића Данилова Таласи бео-

градског мора Београд је добио свој роман, заправо,
својеврсну биографију коју исписује један од његових
заљубљеника. Јер, једино тако могла је настати поема
о граду који се непрекидно преображава и расте, по-
јављујући се у безброј протејских облика.
Роман Таласи београдског мора издвојио се особе-
ном поетиком у оквиру које се сједињују реалистички
поступак и лирска фантазмагорија. Повест о трагању за
личним идентитетом главнога јунака истовремено је и
прича о љубави с једне стране, и о бурној, драматичној и
узбудљивој историји Београда, с друге.
Сагледавајући биће свога града, писац у роману
означава поједине тачке на повесној мапи Београда, од
којих се нити зракасто шире и сежу у прошлост, па се
потом спајају у једну фреску, један колаж изаткан од ис-
торије и савремености града. Хронолошки, паралелно,
постоје у роману два плана: савремени тренутак – живот,
лутања, љубави, сусрети, открића главног јунака Павла
Богуновића, а у другој равни – повест града. Поједине
личности, догађаји, сусрети или призори иницирају у
духу приповедача читаву лавину осећања и покрећу ње-
гова знања о животу града кроз векове.
А какав би то град био када у њему не би било места
за љубав? Даниловљев јунак, осокољен љубављу, у пот-
рази за својим идентитетом, путује градом који воли, у
друштву жене коју воли: лутања и магистралним и мар-
_______
93
гиналним стазама, постају своје врсте путовања на која
се Даниловљев приповедач отискује да би истражио и
упознао не само Варош која траје вековима, него и себе
самог и своје порекло. Тако, роман о Београду полако
постаје и нека врста билдунгс-романа: корачајући прос-
тором града, Даниловљев јунак путује и по сопственој
унутрашњости, да би, у сусрету са људима и са књигама,
дао себи одговоре на важна животна питања.
Као у праскавом сновиђењу, каквим нам се чине
јунакова лутања, попуњавајући личну карту града, пи-
сац нас води на живописна, амблематична места: на
Бајлонијеву пијацу на којој се сакупља разнолики, ша-
рени калеидоскоп ликова, појава, догађаја, сваковрсних
судбина и прича. Тако сабране, те приче о људима и о
местима, формирају посебну и надасве оригиналну сли-
ку града. Отићи ће, даље, Даниловљев јунак, пут Дорћо-
ла, Калемегдана, на Железничку станицу, провешће нас
кроз кафане, биртије и бирцузе, улице, тргове, паркове,
обале река где ће нас чекати призори скрајнутог и тајан-
ственог, веселог и бучног, комичног и трагичног, истин-
ског и лажног лица града.
Даниловљева енциклопедија Београда сложена је
из богате грађе коју нуде историја и свакодневица, за-
чињена је добро одабраним живописним детаљима, а
упакована у поглавља романа која чине „таласе београд-
ског мора“. Сваки талас спаја стварност са митом, реал-
ност са легендом.
У тексту романа Таласи београдског мора читалац
непрекидно осећа присуство Данилова-песника, али он
не смета Данилову-приповедачу и романсијеру. Напро-
тив, песник уме, како би то рекао Меша Селимовић, да
„осочи“ прозу и да је „заталаса“. Његов језик је жив и
сликовит, понекад метафоричан и затајан, али јасан, до-
бро контролисане лирске експресије која прозном раму
романа даје привлачност.

_______
94
 Даниловљев роман својеврсна је химна о Београду
са свим његовим многобројним лицима. Таласи београд-
ског мора поседују драгоцену сродност са непоновљи-
вим хроникама и књижевним галеријама Београда које
нам је оставио Момо Капор. Управо у томе, у том непо-
новљивом општем духу града, у раскошној разноликости
појединачних људских судбина, Даниловљев роман стаје
раме уз раме са „београдском“ прозом Моме Капора.

У Београду, 8. априла 2015.

_______
95
 Симеун Симић

(ПОЕТСКО) ПРИЗИВАЊЕ „ОДСУТНОГ“

(Никола Вујчић: Скривености,
Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2017)

Поезија Николе Вујчића (1956) препознатљива је,

већ од његове прве збирке (Тајанствени стрелац, 1980),
по густом (контемплативном) ткању пјесничке мате-
рије и поетским стањима у којима доминира лична (по-
унутрашњена) перспектива лирског субјекта. То значи
да су у њој стишани гласови „колективног“ (који су, ина-
че, примјеренији/ближи традицији српског пјесништ-
ва!), да би, заправо, били „одаслани“ у простор преобра-
жавајуће енергије поетике ћутања. Вујчићева поезија
рачуна на „рјечитост“ свог говора/језика, али исто тако

_______
96
полаже наду и на развијање семантичког комплекса ћу-
тања, па и домашаја прећуткивања. Очигледно је да она
размиче границе пјесничког искуства, тако што игром у
зони неизрецивог осамостаљује пјесму као естетски пред-
мет. У том „доскоку“ (уласку) у простор „непознатог“/
апсолута, полазиште је, наравно, сам језик, који је овдје
тематизован као медиј: стављањем на пробу (провјеру)
његових семантичких и естетско-онтолошких могућно-
сти. Ту већ залазимо у проблематику „тјелесности јези-
ка“, односно питање његове „вербалне материјалности“
(термин сам преузео од Марија Кригера), будући да ова
поезија, како се чини, има ослонац у увјерењу да ријечи
могу досегнути „сопствену реалност“. Треба рећи да је
та пракса дубоко поринута у традицију „чисте поезије“
(од Малармеа наовамо) – гдје је искључен свијет збиље,
односно одстрањена „реалност“ („Заборави реално јер је
гнусно“, пјевао је Маларме).
Вујчићева поезија је лишена миметичких кон-
струкција (и оног што називамо референцијалном функ-
цијом), рачунајући са дубинским, понорним „истинама“
својих садржаја. У процесу, односно поступку поетског
оваплоћења тих садржаја, преко апартних „унутрашњих
пејзажа“ лирског субјекта и кроз прегнантно дјеловање
симболике „малих ствари“ (зрно, камен, трава, итд.),
она је у ствари пригрлила мудрост свакодневице и њено
ониричко богатство. Познато је да приврженост овом
типу пјесничког говора израста из вјере у „моћ имаги-
нарног“, чији пут су прокрчили француски симболисти,
који су свакако и најзаслужнији, како је добро запазио
Чеслав Милош, за откриће идеје „о пјесми као аутоном-
ној, самодовољној јединици, која више не описује свијет
него постоји умјесто свијета“.
Онтолошки гледано, ова поезија је потрага за оном
праисконском, адамском сликом, која је начета карте-

_______
97
зијанским духом и коју су прогутале авети (лажи) циви-
лизације. Ваља свакако рачунати с тим да су ововремени
„шумови у етру“ и оно што је познато као „болест језика“
(што се понајприје односи на његове мане као означи-
тељског система) омеђили простор ове потраге. Извјес-
но је да ту пјесничку позицију храни латентна напетост
између језика и стварности, позиционишући стваралач-
ку активност о којој говоримо у поноре оностраног (на-
равно, и свијет социјалне дислокације), дакле мимо оног
што се нуди као животна збиља. Стога је разумљиво да је
лирски субјект ове поезије „нетипичан“, са „измјеште-
ним“ лирским ја, дакле ван уобичајене психосоциолош-
ке структуре. Он у својој епифанијској активности укида
границу између субјективног и објективног, „материја-
лизујући“ језик и нудећи сасвим нове облике „предмет-
не свакодневице“. Догађа се заправо да у чудесној, ре-
верзибилној активности језика, имагинарно запосједа
атрибуте стварног („речи нису ознаке ствари, већ ствари
саме“, говорио је и Бранко Миљковић), чиме се језик
„узвисује“ до апсолута, испољавајући се у оном малар-
меовском „чистом стању“. Та моћ језика лежи у његовој
способности да разграђује, и потискује „стварност“, да
би је поново изграђивао унутар загонетне игре која се
успоставља између постојаног (трајног) и промјенљивог
(трошног). Нека нова знања (а можда и не тако нова?)
која се баве теоријом текста скрећу пажњу на то да језик
поезије својом епифанијском енергијом, и импулсивним
силама, редистрибуише, тј. креативно упошљава онај
„вишак значења“ што га језик иначе посједује (Дерида
то у својој теорији деконструкције назива „додатком“),
„надокнађујући“ ону „одсутну“, одбјеглу стварност. А ту
стварност, која је постала „нестварна“, како духовито, са
оксиморонском жаоком, примјећује Жан Бодријар, за-
сипају гомиле цивилизацијских деформитета, па нам се

_______
98
она указује као привиђење које (како тврди овај аутор)
припада „естетској халуцинацији“, тј. манипулативном
производу популарне културе, нарочито медија. Отуда
потреба код неких савремених пјесника (нису, нарав-
но, сви на тој „стази“), да пређу „Рубикон реалности“,
те апартним узлетом „оприсутне“ одбјеглу стварност и
приближе нам, преко аутотеличног израза-писма, „пр-
вобитни удес свијета“, показујући да у ововременом
„сумраку знакова“ ријечи (знакови) могу бити испуњене
и енергијом присуства, односно пуноће.
Збирка Скривености већ самим својим насловом
упућује (као што то уосталом важи и за претходне Вуј-
чићеве књиге, а за Тајанственог стрелца, чини ми се, по-
готово) на присуство поетског говора у коме избија на
површину она понорна, криптографска страна језика,
коју најлакше можемо препознати у естетско-мисаоном
феномену загонетке. Не помињемо случајно загонетку,
јер је она, како добро примјећује Нортроп Фрај у својој
Анатомији критике, укоријењена у само биће пјесничке
умјетности, те као спој умног и чулног (опажајног) има
одлучујући утицај на „визуелизацију језика“, односно,
како он каже, „процес свођења језика на видљив облик“.
Присјетимо се да и Карл Јасперс тврди да „у људску спо-
собност мишљења и опажања увијек се укључује слика“.
Усклађивање визуелног (сликарског) и појмовног (могло
би се то можда назвати и радом са „поетским сликама“)
свакако чини окосницу Вујчићеве стваралачке праксе,
која је у првој, раној фази његовог стваралаштва, има-
ла за резултат пјесме са преовлађујућим херметичким
садржајима. Мутирање његовог поетског израза у пра-
вцу веће „бистрине“ – преко значајнијег присуства нара-
тивне технике у градњи стиха (готово са приповједном
синтаксом), као и преко већег учешћа „опажајног“ (ре-
алног) у поетском простору – услиједиће касније, када

_______
99
се јави потреба за разлиставањем и продубљивањем ње-
гових поетичких регистара (о чему ће још бити ријечи у
овом тексту). Међутим, емпиријски (стварни) свијет и
даље није значајније „видљив“ у његовој поезији, према
коме је он задржао „сумњичав“ однос, искључујући из
својих пјесама чак и ону врсту лексике (нпр. топониме,
архаизме, и друге) која би његов пјеснички свијет могла
учинити „стварносно“ или „историјски“ препознатљи-
вим. Задржао је и форму слободног стиха, који је, из-
гледа, најпримјеренији његовој пјесничкој имагинацији,
те продубио склоност лирског ја да „ради“ на завидној
„понорној дубини“.
Та „дубина“ је заправо „родно мјесто“ Вујчићеве
поезије, одакле он црпи/циједи метафизичку супстан-
цу која постаје извориштем зачудне енергије његових
стихова. Притом он маневрише различитим поетским
техникама, усмјеравајући их, како се то обично каже,
у правцу онеобичавања пјесничког израза/говора. Једна
од тих техника, веома важна, ако не и најважнија, од-
носи се на овладавање унутрашњим простором пјеснич-
ког искуства: ониричким путем зазивају се представе из
природе, при чему се „духовни“ садржаји трансформи-
шу у „слику“, односно „апстрактно“ се преображава у
„пластично“/визуелно. Овакав приступ (који је, узгред
буди речено, изум авангарде) Ив Бонфоа је окаракте-
рисао као „интериоризацију стварности“ – управо зато
што је унутрашње предочено спољашњим. У томе ваља
видјети и покушај да се пређе праг „коначног“ и крочи
(материјализујући језик) у зону равнотеже између реал-
ног и метафизичког. Бонфоа ће стога и извући закључак
(дабоме, сагласно сопственим поетичко-онтолошким
премисама) како је потребан „стих да би се свијест по-
ставила у своју раван највеће озбиљности“. Биће да рад
на већем учешћу личног у поетском писму, као ствара-

_______
100
лачки продор у унутрашње искуство, такву „озбиљност“
подразумијева.
С тим у вези, треба рећи да је обиљежје српске по-
езије у неколико задњих деценија, између осталог, и
појава пјесника који су значајно проширили подручје
имагинарног и озаконили нове канонске вриједности,
рачунајући ту и њене лирске и индивидуалне тонове.
Вујчићев пјеснички почетак (од прије четири деценије)
ваља посматрати у контексту већ препознатљиве стазе
којом су прошли неки његови претходници, а који сло-
ве као изразити „иноватори“ српског стиха (од Растка
Петровића и Момчила Настасијевића, преко Бранка
Миљковића, Васка Попе, Стевана Раичковића и Мио-
драга Павловића, до Новице Тадића). Ријеч је о пјеснич-
ком насљеђу које се можда може контекстуализовати и
по оној духовитој Борхесовој опасци да писци сами ства-
рају своје претходнике, па би се тако дошло до „поро-
дичне идиле“ (пјесника-сродника) која нуди занимљиве
интерпретативне могућности.
Тако, рецимо, метафизички концепт „стварне пе-
сничке речи“, која мора/може изразити и „ћутање“ (уз-
гред, то би могла бити и она самовита ријеч о којој је
говорио Хлебњиков), приближава Вујчића Настасијеви-
ћу. Поетичка свијест о значају и моћима енергетског по-
тенцијала језика (упркос различитом пјесничком тем-
пераменту) доводи га у сроднички однос са Бранком
Миљковићем. Форму гномски згуснутог, „говорљивог“
слободног стиха (рекло би се са комплетним „прируч-
ником за употребу“) (про)нашао је у ковачници пјеса-
ма Васка Попе, који је, по општем мишљењу, остварио
најснажнији утицај на Вујчића (мада би то, чини ми се,
тек требало утврдити). Осјећај пак за ону праисконску,
изворну драму језика (са рустикалном аромом и несва-
кидашњим лирским штимунгом), кореспондира са пое-
зијом Стевана Раичковића.

_______
101
 Вујчић је у своју поезију уградио и доста тога што
припада свјетском пјесништву, као и умјетничким по-
кретима двадесетог вијека уопште (нарочито задржава-
јући поглед на сликарству), што је, чини ми се, у значај-
ној мјери и данак повишеном интересовању (у одређе-
ном историјском тренутку можда и својеврсној моди) за
„концепт“ свјетског пјесништва (сјетимо се да је готово
у исто вријеме када је Вујчић објавио своју прву књигу
изашао и антологијски избор свјетске поезије који је, под
насловом „Светска поезија данас“, у часопису Градац,
приредио Раша Ливада). С тим у вези, тешко би било у
Вујчићевој поетици заобићи утицај пјесника као што су
Мандељштам, Збигњев Херберт, Тадеуш Ружевич или,
рецимо, Јосиф Бродски. Међутим, чини ми се да је на
њега врло снажно утицао и Генадиј Ајги, са којим он ди-
јели блиске митопоетске опсервације (магија предмет-
не свакодневице), као и приврженост форми слободног
стиха, чији значај – првенствено због „ритмичке“ (а не
„метричке“) природе слободног стиха – Ајги мјери лу-
цидном досјетком да се „море не таласа метрички, већ
ритмички“. Одјекује у његовим стиховима и егзотични
дух хаику пјесништва, као и другог, апартног насљеђа,
које он упија и подређује својој преображујућој имаги-
нацији. У језичкој језгри (дубини) Вујчићевих стихова
препознајемо и жаришта сликарских сензација Ренеа
Магрита, чије су надреалистичке слике нашле мјесто
на већем броју корица његових књига, намећући се као
нека врста заштитног знака ове поезије. Напокон, ваља
поменути и теоретичара, но, прије тога, „сањара“ (жре-
ца имагинарног), Гастона Башлара, чија је „имагинација
материјалног“ (како је именован његов феноменолошки
поступак) значајно ферментирала подручје надахнућа
овог пјесника.

_______
102
 Вујчићев „дијалог“ са Башларовом „поетиком са-
њарије“ можда изискује посебну анализу, која би могла
бити од велике користи за тумачење његовог пјесништва.
С Башларом дијели свијест о значају „пјесничке слике“,
поготово са аспекта њеног цвјетања у обичном искуству
и симболичког разлиставања у свакодневном говору.
Овај „дијалог“ са „симболичким“ темељи се, у ствари,
на предоџби о свијету као обмани/варци, која се може
разобличити само средствима креативне имагинације.
Треба рећи да је и „надреално“ Ренеа Магрита та-
кође у тој функцији, да се и у њему одвија означитељска
игра (унутар „симболичког поретка“) којом се настоји
демонтирати халуцинантна стварност, односно свијет
привида. Занимљиво би било, као и у Башларовом слу-
чају, истражити однос између Вујчићевог пјесништва и
Магрисовог сликарства, али је, за ову прилику, довољ-
но рећи да је њихов однос хомологан и да иде у правцу
демистификације свијета привида и лажне реалности,
уз афирмацију умјетничког предмета као самосталне
(имагинарне) снаге. Ево како Магрис види „игру“ (ма-
гично надметање у замјени мјеста) између знака (слика
или ријеч, свеједно) и стварности: „Ријеч може да за-
узме мјесто једног објекта у стварности. И слика може
да заузме мјесто ријечи у тврдњи.“ Магрис, очито, изу-
зетно држи до спреге (интерференције) између слике и
ријечи, односно до њихове међусобне повезаности, па
је својим сликама чак приписивао чисто „вербална свој-
ства“, што потврђује и чињеница да је једном циклусу
слика дао назив „Употреба говора“.
Преображавајући свијет унутрашњег у „слику“,
Вујчић из те слике извлачи њен архетипски садржај, за-
дирући у оно што пјесници (поготово пјесници-сањари)
називају „непромјенљивом основом душе“. Можемо то
схватити и као магични додир (преко игре слика – језик
и језик – слика) са тајнама које су запретене у „понори-

_______
103
ма“ језика, односно притајене у „звјезданој“ супстанци
ријечи, јер „вриједност ријечи састоји се од значења које
скривају“, подсјећа нас Октавио Паз. То су ријечи које у
свом нарастању настоје додирнути (понирући у „звјезда-
ни језик“, и тежећи „књижевном апсолуту“) неки виши
ред постојања, односно казивања. У основи ове чаролије
је можда она Настасијевићева „стварна песничка реч“,
она која се да наслутити из почетних стихова пјесме
„Скривености“ (која је послужила и за наслов књиге):
„Реч по реч, али увек недостаје та једна, / једина реч. Од
ње све зависи, / реч која открива, а кад треба и закључа /
и сама себе. Реч која се у утробу камена завукла.“ Знатно
убједљивију евокацију, али са сличним значењем, имају
стихови исте ове пјесме који долазе нешто касније: „Но-
сиш ли ти у себи реч осуђену / да никад не буде изгово-
рена? / Реч од које ће направити крст, / реч која иде од
уста до уста па се поново / изгуби, као да је никад ниси
чуо.“ Наведени стихови представљају добар примјер по-
етичко-стилског манира који је први пут запажен у Вуј-
чићевој збирци Докле поглед допире, за коју критичари
тврде (и у чему су потпуно сагласни) да је најавила нову
фазу у стваралаштву овог пјесника. Напоменули смо,
међутим, да та промјена није довела до преиспитивања
оних основних начела у стилу његовог поетског изража-
вања (сводивог на медитативан, поунутрашњен поетски
говор, и искључивост у употреби слободног стиха). Прије
ће бити да се у ствари ради о поетичкој интервенцији
која је најближа оном што се може назвати (како је то
радо чинио и Маларме) – „чишћењем језика“. Уосталом,
управо ту формулацију је употријебио и Вујчић у једном
разговору, тврдећи да му је намјера да смањи херметич-
ност својих стихова и допре до њихове веће „бистрине“.
Ту разлику у Вујчићевој пјесничкој пракси лако је уочи-
ти ако се упореде стихови из његове раније стваралачке
фазе (поготово из збирке Тајанствени стрелац) са овим

_______
104
новијег датума (након изласка књиге Докле поглед допи-
ре). Ту „херметичност“, односно „затамњеност“, добро
ће илустровати и ови стихови из Тајанственог стрелца:
„Низ твоју косу силазе / човечуљци слабог вида“ [...] „у
нашу кућу дошао гост / испод ребара му спавају гуште-
ри и птице“ [...] „видет ме неће / нити препознати / ти
ројеви / у шареним кутијама.“ Стихови у Скривеностима
су другачији, са смањеним дејством имагинативних (ба-
шларовских) бриколажа, гдје пјесма добија „разговјет-
нији“ онтолошки статус и „чистије“ језичко предиво:
„Каже ми, један стари искусни познаник, да / речи лове.
Оне су ловци од чијег улова живимо.“ [...] „Пролеће из-
лази, из зиме, извире из њене воде. Гледа / около!“. И у
једном и у другом случају се ради (како бисмо то фигу-
ративно рекли) о „страсном трагању за стварним“, с тим
што се у првом случају оно (то трагање) више ослања на
моћ „симбола“ (његову евокативну снагу), док у другом
више рачуна на моћ дискурса (односно значења скриве-
на у текстуалном ткању). Ово друго ваља посматрати у
свјетлу Лаканове тврдње да су језик и несвјесно структу-
рисани на исти начин.
Већ смо рекли да ова поезија испитује однос између
језика и стварности, односно да трага за истинама које
су скривене у дубинским слојевима означитељског сис-
тема. У пјесничком гласу овог типа, који је иначе као та-
кав препознатљив у модерној поезији, одјекују и сва она
искуства која је кроз различите дисциплине и покрете
изњедрио двадесети вијек, од оног што се везује за књи-
жевну и сликарску авангарду, феноменологију и друге
филозофске школе, затим антропологију, психоанализу,
разне критичке теорије, па све до модерне лингвистике.
Савремени пјесник је заправо у позицији да стално
ради на унапређењу и доградњи пјесничког „памћења“,
ослушкујући и саображавајући гласове епохе, али и ми-
нулих времена. То „памћење“ не можемо, разумије се,

_______
105
одвојити од „памћења“ својственог самом језику, који по
самој својој природи (кроз означитељску праксу), потис-
кује стварност и чини је „одсутном“. Али, управо та ства-
рност „оживљава“ захваљујући снази језика као означи-
тељског система – упркос чињеници да „језику увијек
недостаје оно што именује“, како каже Најал Луси. С
тим у вези, теоретичари деконструкције наводе да ви-
шак значења које посједују ријечи у означитељском си-
стему омогућава да „одсутна“ стварност поново постане
„присутна“. Кристофер Норис, један од тих теоретичара,
каже такође да је пјесничко именовање, односно „откри-
вање присуства“ увијек ствар тренутка. Можда баш због
тога Ролан Барт књижевне текстове дијели на „писљиве“
(који као израз „непрестане садашњости“ могу бити „из-
нова писани“, представљајући „производњу“) и „читљи-
ве“ (који, будући да припадају „прошлости“, могу бити
само „читани“/конзумирани). „Писљив“ текст је „актив-
ност производње“, која је, како каже Барт у књизи С/З,
бескрајна, односно „докле поглед сеже“. Тешко је гово-
рити о присуству неке скривене алузије на овом мјесту,
али Вујчићева књига Докле поглед допире, коју смо већ
поменули, својим насловом (па и поетичком платфор-
мом) „дозива“ ово Бартово штиво.
Вујчић је склон да нуди кључеве за рецепцију своје
поезије, што ће рећи да је активира у неком ширем
контексту, те је тако „додатно“ семантизује. Мото пјес-
ме „Двориште“, који се састоји од реченице „Човек се
не сећа дана, сећа се тренутака“, преузете из дневнич-
ких биљешки Чезара Павезеа, у том смислу је веома за-
нимљив. Могло би се чак рећи да је овај мото нека врста
шифре за разумијевање цјелокупне Вујчићеве књиге.
Овдје се, наиме, подсјећа на значај „тренутка“ као услов
поетског промишљања свијета, односно указује на његов
тријумф над временом, које се увијек опире „присуству“,
тј. пјесничкој објави истине. То искуство „тренутка“, од-

_______
106
носно „вјечне садашњости“ (термин је Лотреамонов),
коју пјесник настоји просијати до потпуне „чистоте“,
свакако улива наду да човјеков траг у времену (упркос
свеопштој пометњи) посједује и сидришта смисла.
Као таква, Вујчићева поезија је, разумије се, на
другој страни барикаде када је ријеч о њеном одно-
су према токсичним садржајима савременог друштва,
оличеног у феномену „спектакла“ и свеопштег празно-
словља. У неким пјесмама аутор настоји доспјети до ар-
хетипског коријена тог односа, рекло би се кокетирајући
са русоовским насљеђем о цивилизацији као рушитељу
природног поретка ствари. Тако у пјесми „Гледао сам“
аутор сучељава (амбијентално) „сивило свијета“ (згра-
де, улице, намргођени људи), са „клијањем живота“, које
симболише дјечији плач. Притом је посегнуо за ефек-
тима анафоре (такође и паралелизма) тако што је, на
почетку пјесме, у анафорском низу (по)ређао моното-
не „слике“ (које очито припадају градском амбијенту):
„исте улице“ [...] „исте зграде“ [...] „иста жива ограда“
[...] „исти улази“ [...] „исти, намргођени људи“...), да би
на контрасту исто – другачије дошао до поенте: „Само
дечији плач није исти“. У другој пјесми („У аутобусу“),
користећи сличну технику, позабавио се феноменом
„убрзања времена“, износећи то готово у форми пре-
кора: „... као да нам више не требају / ни погледи, ни
речи, да нас не збуњују, / већ само брзина која ће нас од-
нети / на друго место“. Ипак, основно поље Вујчићевог
пјесничког дјеловања је онај „ванвременски простор“,
простор контемплације (што је можда још један показа-
тељ привржености Башлару), а не простор ангажоване,
упослене ријечи.
Сводећи овај текст, не могу а да се не осврнем на
једну пјесму која, чини ми се, са аспекта тематске обра-
де, није типична за Вујчића, а која би можда могла бити

_______
107
најава извјесних иновативних импулса у његовој ствара-
лачкој пракси. Ријеч је о пјесми „Нож“, из које издвајам
сљедеће стихове: „Љуштим и сецкам. Чува ме оштрица / ...
Али, одједном, на прсту, појави се крв, / црвен траг опо-
мене. / Као да ме је неко погледао, / али не знам одакле.“
Овдје пјесник уводи (првенствено преко симболике коју
носе ријечи „нож“, „крв“ и „неко“) мотив сабласног, који,
рекло би се, није близак његовој имагинацији. Нека вр-
ста „језе“, која се ту осјети, због присуства пријетеће,
непознате силе, чини ове стихове упоредивим са демон-
ским свијетом Новице Тадића. Ипак, разлика је у томе,
са вјероватноћом да тако и остане, што Вујчић своје ис-
куство са људским негативитетом саопштава посредно,
остављајући заправо свијет Зла у „сјенци“. Зна се да је
Вујчић окренут епифанијским даровима поетског „ти-
ховања“ а не испитивању тамне стране људске природе
и егзорцистичким нагонима. Његова поетика стиша-
вања колективног и уздизања личног искуства, налаже
да се ови садржаји појаве „у негативу“, односно засјенку,
што је само још један од начина на који се крчи пут у
свијет унутрашњег.
Сва поезија, па и ова, клија из неспоразума са
свијетом (који је и позорница „бјесова“). Можда је Вуј-
чићева поезија, дајући сасвим специфичан одговор на
тај неспоразум, само још једно свједочење о човјековом
поразу у сусрету/сукобу са стварношћу? Клонећи се
стварности, пјесник је нашао уточиште у простору ин-
тиме (приватног), ван друштвених и историјских иску-
шења. Али, знамо да је природа тог пораза амбивалент-
на, јер ће се пјесник, управо из пораза, винути до истине
која ће нас снабдјети сазнањем да поезија није простор
утјехе, већ мјесто суштинског постојања, бивање у уни-
верзуму сопства. Чак и онда када проговара кроз ћутање
(„речи ме саветују да ћутим“, рећи ће пјесник).

_______
108
 Вељко Стамболија

ЗЛАТНО РУНО ПРЕКОДРИНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(Анђелко Анушић: С Хомером у олуји, Српска крајиш-
ка тетралогија II, III, IV, Завод за уџбенике и наставна
средства, Источно Ново Сарајево, 2018)

Тројански коњ српске пропасти у другој половини

двадесетог вијека је комунистичко-идеолошка превара
о братству и јединству. Ово језичко убризгавање отрова
трајало је пола вијека, а отров се мућкао и много прије
самог убризгавања. Коме је требала и ко је смислио ову
данајску формулу? Требала је пораженим снагама, прије
свега нацистичким вјерним слугама са великим лати-
ничним словом U и цвијећу од Хрвата, ханџаклијама.
Ко се појавио у лику лукавог Одисеја и Србе намамио
да прихвате овај дар (Чувај се Данајаца када ти и даро-
ве доносе)? Исти онај који их је још у Првом свјетском
рату са омаловажавањем називао балканским варвари-
ма и затирао им сваки траг у Мачви и не само у Мачви.
Како је душманин могао постати брат и како се с њим
могло живјети у јединству? Од бившег непријатеља ни-
кад пријатеља. Хитати у братски загрљај јасеновачким,
глинским, чемерничким, пребиловачким, пашким, гос-
пићким и пакрачким крвницима граничи се са тешком
болешћу. Можда има истине у констатацији Јована Раш-
ковића, мада је злурaдо интерпретирана и извучена из
контекста, да су Срби луд народ. Да ли је ико игдје видио
да јагње хрли у загрљај свом крвнику курјаку? Е, а срп-
ска преживјела јагњад су управо то урадила. Шта је то
него лудост. Док су Хрвати, још у Старчевићево врије-
ме, одапињали отровне стрелице према Србима, бечка

_______
109
господа су самозадовољно танцали Штраусове валцере.
Искомплексирани бечки коњушари и лакеји нису мог-
ли смислити српску војну и граничарску храброст којом
одбранише европску и хришћанску цивилизацију од злог
госта са истока. Меки трбух ондашње Аустрије и Угарске
који су насељавали кметови, углавном хрватског рода,
био је лак плијен турским зулумћарима. Увидјевши да
малобројно, плашљиво и завађено хрватско племство и
кметство није у стању да брани европске палате и дво-
ре, населише Србе. И Срби одбранише европске вријед-
ности. Када је престала опасност од обољеле империје
са Босфора, развојачише Војну границу (1881) и пову-
коше све привилегије дате Србима. То једва дочекаше
комшије (суседи) и без устезања, вјероватно додатно ох-
рабрени од својих господара из Беча и Пеште да про-
вире из мишје рупе, кренуше на исте оне Србе који су
их бранили од турских ага и бегова. Показаше свој бијес
и мржњу и током Загребачког процеса, и у Првом и у
Другом свјетском рату, и за вријеме Хрватског прољећа,
и деведесетих година двадесетог вијека. А Срби? Чак се
и извињавају. Жртва се извињава злочинцу!? Не, нису
Срби пажљиво прочитали психијатра и академика Јо-
вана Рашковића и пажљиво проучили лицемјерност
својих комшија који курјачку кожетину у другој поло-
вини двадесетог стољећа замијенише јагњећим руном,
ишчекујући бољу прилику и помоћ од Латина старих
варалица.
Све то и још много тога Анђелко Анушић је забиље-
жио у тетралогији у два тома (мала новина и допринос
књижевној форми), у романима Гласови са Границе I том
и С Хомером у олуји II, III, IV том који су објављени у јед-
ној књизи. Обимна тетралогија (1.217 страница) биљежи
трагични ход Срба кроз историју у Републици Српској
и Републици Српској Крајини. Комплетна тетралогија,

_______
110
заправо, дневник је српских заблуда појашњаван, уз ро-
манескно приповиједање, историјским чињеницама, но-
винарским исјечцима, изјавама и свједочењима савре-
меника (потресним казивањима српских цивила-лого-
раша у хрватско-муслиманским казаматима) из свих
друштвених група, старосних доба и професија, доку-
ментима. Тиме Анђелкова тетралогија својом вишеслоје-
витошћу свеобухватније расвјетљава муку, постојање,
сумње и заблуде прекодринских или пречанских Срба
и Срба у матичној држави. Централно мјесто радње је
Сува Међа и Градина, граница још од турских времена
између Војне крајине и Босанске Крајине, ауторов ужи
завичај који се у облику концентричних кругова шири
по територији на којој су вијековима живјели Срби. Ану-
шић експлицитно кроз историјске догађаје и ликове до-
казује и приказује трагичну судбину постојања Срба на
овој немирној територији која је веома често мијењала
своје господаре, идеологије и политичка опредјељења.
Турци, касније њихови опиљци муслимани, а сада Бо-
шњаци, нису заборавили српски допринос неширењу
Турске на запад. Хрвати пак, охрабрени слабљењем и
коначним одласком Турака, слободарске Србе замрзи-
ше неком (не)објашњивом страшћу до те мјере да се то
граничило са болешћу. Болесна мржња према Србима се
преносила с кољена на кољено, генерацијски, потпомог-
нута ватиканско-германским спонзорством, а у новије
вријеме америчком каубојштином. Ослобођени од свих
моралних норми чинили су невиђене злочине над Срби-
ма. Над србоцидом се чак и њемачки дух згражавао.
Романескно-приповиједачки дио тетралогије везан
је за породицу Сужњевић у чијој се судбини испреплићу
и аутобиографски дијелови самог аутора. Најмлађи
члан породице Сужњевић, Прибан, заправо је ауторов
алтер его. Своје богато искуство новинара, дописник

_______
111
из Загреба приштинског Јединства, оснивач СКД „Сава
Мркаљ“ (Топуско, 1990) и сарадник Српског гласа (лист
овог Друштва), са (доцније) сталним радним односом у
бањалучком Гласу српском, Анђелко Анушић је уградио
у своја прозна дјела са хемингвејском виспреношћу и
властитим свједочењем. Његови романи су златно руно
прекодринске књижевности. Отворено и без устезања
хронолошки прати догађаје из ближе и даље прошло-
сти. In medias res тетралогије је злочин муслиманских
и хрватских кољача над Србима. Нису Срби уништа-
вани само физички, у свим сегментима живота им је
брањено да буду народ. Била им је забрањена и једина
институција у Хрватској која је имала српски предзнак,
„Просвјета“, чије је културно дјеловање забрањено 1971.
године, а Станко Кораћ, њен истински прегалац, данас
тужно заборављен, прогањан и називан српским нацио-
налистом. У роману Анђелко о Кораћу пише са великим
поштовањем и пијететом, што је он својим радом и за-
служио јер је био човјек-институција. Насупрот Стан-
ку Кораћу појављује се лик Ћанице Опачића Тканице,
партизанског првоборца и предратног комунисте. Опа-
чић је идеолошки био добро поткован и часно се борио,
мислећи да ће нова идеологија Србима обезбиједити
часније и достојанственије мјесто у новој Југославији.
Али, авај, Југославија је била подметнуто кукавичје јаје
што је Тканица (илегално партизанско име) недуго по-
слије рата схватио, али би касно. Узалуд је овај заведени
човјек протестовао код нових власти, својих сабораца
и пријатеља; слиједио му је, као многим Србима, Голи
Оток. Послат је на преваспитавање. Издржао је све муке,
не дозволивши својим чуварима и мучитељима, дојуче-
рашњим саборцима и истомишљеницима, да га сломе.
Вратио се још снажнији и увјеренији да борбу мора на-
ставити, овога пута кроз сакупљање српског културног
блага Баније и Кордуна.

_______
112
 Срби су и првој и другој Југославији (и југословен-
ству) давали више него што су могли и смјели и то им
се вратило као бумеранг. Анђелко ову чињеницу стално
у роману потенцира, ишчуђавајући се колико су Срби
били спремни да опраштају и, што је најгоре, да и забо-
рављају. У грађанском рату 90-их у задњи час су се тргли
и спасили од новог геноцида, новог погрома, пружи-
вши оружани отпор већ на самом почетку. Али су тим
поступком навукли гњев тзв. међународне заједнице,
прије свега Њемачке, Ватикана и Америке. Почела је
незапамћена медијска сатанизација коју у тој мјери није
доживјела ни фашистичка Њемачка. Као да је вријеме
90-их искочило из зглоба, па од истине прави лаж, од жр-
тве злочинца, а злочинца претвара у жртву. Срби су овом
медијском хајком били затечени и неспремни да се
снађу и узврате истином, не вјерујући ни својим ушима
ни својим очима шта их је снашло. Били су шокирани и
сметени, ипак одлучни да не подмећу врат Туђмановим
и Алијиним србомрсцима. Нажалост, Туђманови бојов-
ници, потомци Павелићевих усташа, успијевали су да
своју злочиначку прошлост оживе. Анђелко Анушић из-
дваја затвор у сплитској Лори гдје су бестијално мучени
голобради војници ЈНА и њихове старјешине. Сугестиван
у исказу, захваљујући богатом језичком фонду, ниједног
читаоца не препушта лаганом и доконом читању. Начин
на који Анђелко описује хрватске и муслиманске зло-
чине превазилази чак и Золин натурализам. Исељавање
Срба из Крајина, тамо гдје су били већина, почело је од-
мах послије Другог свјетског рата, што је Бранко Ћопић
описао у роману Осма офанзива. Послије те прве колоне
слиједила су исељавања због економских разлога, јер су
мјеста са српском већином била сиромашна и у њих се
сасвим мало или нимало улагало; такође, исељавање под
пријетњом десило се и на почетку 90-их, села око Груби-

_______
113
шиног Поља, већих градова у Хрватској, Загреба, нпр., и
коначно 1995. послије злочиначких војних акција „Бље-
сак“ и „Олуја“. У роману „С Хомером у олуји“ описана је
Девета офанзива са циничним Туђмановим објашњењем
да је српско питање у Хрватској коначно ријешено.
Мада се аутор опредијелио да прати судбину једне
српске породице, фамилије Сужњевић, кроз неколико
генерација, он није изградио класичног главног јунака;
усмјерио је своје интересовање на шири проблем, на
сукоб народа са старим злом и душманима. И зато ово
јесте хомеровски роман о епопеји једног народа. Мо-
жда ће Анђелку Анушићу бити упућене замјерке што је
у тој епопеји наглашено на страни једног народа, срп-
ског. Има ли умјетник право да се опредијели? Зар се
у великом књижевном дјелу „Рат и мир“ Лав Николаје-
вич Толстој није опредијелио? Наравно, у рату са Фран-
цузима био је на страни свог, руског, народа. Може ли
то неко великом руском и свјетском писцу замјерити?
И, да ли је роман „Рат и мир“ тиме понешто изгубио на
својој умјетничкој вриједности? Свједоци смо да је то
један од најчитанијих и најпопуларнијих свјетских ро-
мана и да је подједнако са одушевљењем приман и код
читалаца и код књижевне критике. Оно што Анђелка
посебно иритира у српско-хрватским односима су пона-
шање и поступци већине хрватских интелектуалаца који
су отворено имали антисрпски став. Анушић демисти-
фикује и Титовог омиљеног писца Мирослава Крлежу, а
овај се сналазио и у Павелићевом злочиначком режиму,
који је са подсмијехом и цинично коментарисао Србе,
називајући их Циганима и варварима, сврставајући их
у нижу расу. Овај роман јесте роман српских заблуда
и наивности, али и демистификације „икона“ комуни-
стичког система који су у име „братства и јединства“ за-
ташкали чак и усташки злочиначки логор Јасеновац.

_______
114
 Општи је утисак да Анушић у тетралогији нескри-
вено исказује свој емотивни однос према догађајима
које описује, што је разумљиво. Он као аутор није се
могао дистанцирати од крвавог пира над Србима који
се одвијао кроз читаво 20. стољеће. Из романа се види
да аутор тешко проживљава трагичну судбину сопстве-
ног народа. Овај његов ауторски став према сопственом
народу дубоко је укоријењен у свакој ријечи која попут
Золиног оптужујем одзвања кроз читаво дјело. То емо-
тивно клупко одмотава се у свакој реченици и најављује
у сваком поглављу под насловом Ридање (има их 44).
Чак и у документарној грађи, као и у пробраним фраг-
ментима из тематски сродних књижевних дјела и духов-
них обзорја (Андрић, Ћопић, М. Ољача, В. Лубарда, М.
Врањешевић, Миле Бекут), који се изванредно уклапају
у приповиједачки слој романа, заискри, засузи емоција.
Свеобухватнији роман о Србима пречанима до сада
није написао ниједан аутор, заправо, није било ни поку-
шаја да се напише историјски роман о прекодринским,
или прекоунским Србима послије укидања Војне гра-
нице. Остаће забиљежено да је то први урадио Анђелко
Анушић и то ће остати записано у свеколикој српској
књижевности, уз напомену да се овом темом бавио и
Милош Црњански у романима Сеобе, нарочито у првом
дијелу Сеоба које су тематски везане баш за период Вој-
не крајине.

_______
115
 Зоран М. Бундало

ИЗА ВРЕМЕНА
(Запис са Атоса)

Тај неодређени осећај страхопоштовања, проткан

тиханом слутњом о властитој недостојности
пред оним што је невиђено већ, сâмо, од гласова
нечујних истаче се, из прича које се немушто
таложе
у сопство, чини се јадашним кад из камена уграђеног
у зиданице смотре ме погледи којих одавно нема,
ал’ неприкосновено чине ме својим.

_______
116
 ОД ИВАЊИЦЕ ДО КАРЕЈЕ

23.
Опет смо на броду. У пратњи галебова. Само је гу-
жва мања и трајект је већи.
Упутили смо се у Дафни. И опет грчки, руски, бу-
гарски, српски, француски.
На крми грчка застава лепеће на врелом ветру и све
нас обједињује. Црнорисци тихују и међ прстима пре-
биру бројанице. Однекуд, из потпалубља, појављује се
средњовечан човек са торбаком о рамену из кога вире,
као палице за голф, дуги изрезбарени монашки штапо-
ви. Србин. Види се по траци којом је преко чела повезао
дугу косу да му се не плете по лицу: српска тробојни-
ца. Прилази путницима и на некој чудној неспретној
мешавини грчког и српског нуди своје рукотворине на
којима су урезани хришћански симболи. Питам га куд
иде. У Ораховицу, каже. Питам га одакле је. Без речи ми
окреће леђа и, као да ме ни чуо није, журно одлази на
супротни крај палубе...
Пролазимо поред арсане манастира Зограф. Коли-
ко се, с брода, да видети, испод шумовитог побрежја, уз
жало се расула група објеката међу којима се разазнају
двоспратни конак од камена са зимовником за чамце,
једнобродна црквица са кубетом и пирг у залеђу. Одавде
пут води до грчког манастира Констамонита, и даље до
бугарског Зографа, скривених у брдима...
Манастир Констамонит, основао је, по предању,
римски цар Константин I Велики, у 4. веку; после по-
страдања у пожару 1424. обновио га је челник Радич
Поступовић 1430. године, гарантовао му приходе са две
повеље чију исправност је потврдио деспот Ђурађ Бран-
ковић, и, према византијској пракси, монасима подарио
1433. нови типик који је потписао ариљски митрополит
Марко, а кога се они и данас држе.

_______
117
 24.
Иако на броду нема превише путника све клупе на
горњој палуби прекривеној цирадом су заузете. Поједин-
ци, лежерно опружени, са пртљагом испод глава, спа-
вају, чини се, дубоким сном. Бродски мотори једнолич-
но брундају и ветар, од кога нам над главама цирада ле-
пета, не расхлађује. Седим код крме, жеђ гасим леденом
водом из пластичне боце која може да се купи у бродској
кантини, и, још увек под утиском одласка из Хиландара,
нестрпљив осматрам брдовиту шумовиту обалу која се
при мору разлистава у шкоља и ртове, ишчекујући да ми
се пред очима открију, у свој својој стварносној раско-
ши, облици и садржаји знани с фотографија. Уоколо, све
је плаво. Од модрине неба до индига воде. Пресечено
зеленим шумским транспарентом Свете Горе чији се за-
таласани хрбат пружа некуд на југ, где се, у измаглици,
назире горостасна силуета Атоса.
И ево, догађа се...

25.
У даљини, повише уског издуженог жала, утисну-
то у зелени крајолик, назире се блиставо манастирско
здање. Дохијар, основан у другој половини 10. века, пр-
ви је, од Уранополиса, у бисерној нисци манастира на
западној светогорској обали. У широком луку трајект се
устремљује ка пристанишном молу и како му се прибли-
жава тако пред нама израста високи чеони фронт беде-
ма са пристанишним зградама пред собом, иза којих је
камени подзид растињем обраслог платоа на коме по-
чива. Манастир се налази на падини брега који се стрмо
спушта до мора и саграђен је на каскадним заравнима,
сав уокружен садовима кипариса. Преко кровишта на-
зиданих предњих конака надвисују се по дубини купо-
ле католикона, кровови побочних конака, звонара и, у

_______
118
задњем плану, високи пирг квадратне основе и на врху
озупчаних зидова. На обали, покрај мола, постројени су
камиони и депоније шљунка, а над бедеме се надвила
искострешена стрела крана. Очито, у току су грађевин-
ски радови... Излази омања група путника... Брод ис-
пловљава... Идемо даље.

26.
После низа затона, увала и ртова, указује се Ксе-
нофон. Попут галеба што раширених непомичних крила
сниско планира намрешкану површину мора, као да је
склизнуо са брежуљка иза себе и нагло се зауставио на
самом рубу пешчаног жала, не склапајући крила. Њего-
ви градитељи кроз векове, а основан је у 10. веку, очито
нису стремели у висину, већ као у дослуху са околним
ониским избрежјем, вешто га разлили, тик уз море. За
жало га везује дугачки подзид који се завршава високим
масивним зидом који се надаље ломи и измиче. Иза под-
зида, у другом плану, пружа се бедем ојачан пиластрима
који су при врху међусобно повезани двоструким луци-
ма над којима је дограђен двоспратни низ келија чије
двосливне кровове надвисују куполе католикона уокру-
жене врховима крошњи и непретенциозна силуета ква-
дратног пирга. Наспрам мола, на самом жалу, издиже
се најистуренији блок равних бедема са поткровним,
препуштеним келијама подупртим дрвеним косницима
и огромним полукружним отвором зимовника за чамце,
обгрљен скелама кроз које се укосо спушта дуга цев за
избацивање шута. И овде, у току су радови...

27.
Настављамо даље. Трајект испловљава крмом, ис-
правља се, и упућује ка наредном рту иза кога се сле-
дећи открива, па опет следећи, и следећи, док галебови

_______
119
не одустају од своје вијорне пратње салећући палубу, го-
тово на дохвату руке, час с једне, час с друге стране. И
онда, као да упловљавамо у неки други свет, у свој својој
раскошној огромности, пред нама се раскриљује мана-
стирски град Светог Пантелејмона. Највећи манастир на
Светој Гори.
Саграђен је после 1765. или још касније у првој
деценији 19. века, када је Стари Русик, основан нешто
даље у унутрашњости копна почетком 11. века и у коме
је хумски кнез Растко, син Немањин, примио ризу и до-
био име Сава, постао претесан за многобројно монашко
братство. Овде заправо ништа није налик осталим свето-
горским манастирима. Испред пристана, од кога се пру-
жа ка југу шљунчано жало делимично засуто ломљеним
каменом, а на супротну страну громадан коси камени
подзид изникао из мора, дижу се две готово истоветне,
калканима сљубљене, масивне троспратнице са високим
приземљима и по срединама оживљене дрвеним балко-
нима подупртим косницима. Једна од сивог, друга, пред
којом је паркиран шлепер, од окерастог камена. Иза
подзида успиње се поширока цеста која се на његовом
врху окреће за пун круг и, заклоњена следећим подзи-
дом, успиње се даље покрај потпорног зида заравни об-
расле зеленилом са које се узвисују манастирски беде-
ми са назиданим келијама, без пиргова. Преко њихових
кровова провирује врх куполе католикона и стрши ос-
мострана кула-звонара са високим пирамидалним кро-
виштем и округлим бројчаницима часовника.
У задњем плану, окупан сунцем одбљескује бело ок-
речен вишеспратни блок манастирских зграда из чијих
зелених кровова пробијају округли тамбури са лукови-
частим куполама. И ту је још сијасет грађевина и обје-
ката наслоњених на бедеме и расутих уокруг средишњег
комплекса. А дуж шљунчаног жала, пружа се преко сто-

_______
120
тину метара, дуга петоспратница саграђена у класици-
стичком стилу која је, без међуспратних таваница и са
неостакљеним прозорским отворима, очито страдала у
пожару, донедавно одавала аветињски утисак, а сада је у
реконструкцији. Све је огромно и задивљујуће, на слику
и прилику својих градитеља. Предање каже да је у задњој
деценији 19. века овде живело преко хиљаду монаха...

28.
Тек што су из видокруга ишчезли громадни обри-
си Светог Пантелејмона, и, готово неосетно, почели да
се укрупњују и надвисују шумовити обронци и превоји
Велике Витле, планинског масива што се као кичма пру-
жа уздуж Свете Горе, као каква светлуцава шкољка ис-
плављена на пешчано жало иза таласа који се повлаче,
указује се Дафни, главна светогорска лука. Како јој се
трајект приближава, за разлику од осталих светогорских
пристана, све је очитија живост на обали. У продужетку
овећег заклонитог мола, на пошироком бетонском пла-
тоу уоквиреном низом непретенциозних скромних при-
земљуша и једноспратница од тесаног камена, уреше-
них дрвеним доксатима, терасама и перголама, купи се
мноштво цивила и монаха са ранчевима и торбама. По
страни, при цести која се благо успиње узбрдо, као ре-
ликти каквог знаног али тек наступајућег доба, паркира-
на су два аутобуса.
Има нечег свечарског у пристајању брода у луку.
Путници начичкани на ограду палубе знатижељно пиље
у разастрти фронт луке пред којим већина присутних
стоји уз обалу и пиљи у брод који пристаје. Између два
сусретљива погледа пречи се тиха површина воде која
осетно краћа и ништа не обећава. Али наговештава.
За једне крај. За друге почетак. Путовања! И нема не-
посреднијег и усхићенијег искрцавања. Чак и када вас

_______
121
тамо на обали нико не чека. Јер сва тајна је у присном
дотицању чврстог тла; тренутак кад се иступи из узбрек-
тале утробе брода, а све вас уоколо озарено посматра и
озареношћу својом даје вам за право. И све луке света
припадају свима, и ниједна није иста, и свака је, за ра-
злику од осталих станичних постаја, огледало трајања...
Дафни, који чине гостионица са терасом, пошта,
царинарница, конак за монахе, две продавнице најос-
новнијих потрепштина и неколико омањих помоћних
објеката, уокружени макијом која се спушта до мора, из-
грађен је у 19. веку, на поседу манастира Ксиропотама,
скривеног у брдима, на путу за Кареју, кад дотадашњи
карејски пристан код руског манастира није више могао
да удовољи нараслим потребама. Брод се празни и сви
хрле преко мола, кроз кордон оних који ишчекују да се
укрцају, ка паркираним аутобусима.
Повици. Журба. Непотребни и бесмислени у овом
свету закриљеном бескрајним спокојем који не могу да
наруше ни хирови побеснелог мора, ни безочност уо-
лујеног неба. Само раскречене ноге у цокулама и пре-
крштене руке на леђима непомичних униформисаних
полицајаца на молу одају да је, за сада, потрошачкој
аури глобалног света овде заиста једина јасна граница.

29.
Један аутобус већ је запоседнут и возач жустро за-
клапа капке побочних пртљажника. Улазимо у други, и
док се провлачимо уским пролазом између поседалих
путника и насумице се уваљујемо у најближа слободна
седишта, први аутобус већ одмиче грабећи узбрдо, ос-
тављајући за собом вијор прашине. Кареја, илити Орахо-
вица, како се, у средњовековним српским списима, на-
словљава по шумарцима ораха којих одавно више нема,
налази се готово у самој средини светогорског полуос-

_______
122
трва, на његовим североисточним падинама. Тек што
се измакне узбрдо, из пристана, аутобус успорава. Крај
цесте, где год то терен иоле дозвољава, хрпе су песка и
шодера, мешалице за бетон. Очито, у току су опсежни
радови на проширењу и реконструкцији коловоза.
Пут од Дафни до Кареје налик је путу од Ивањи-
це до Хиландара, само што је дужи и врлетнији јер са-
влађује већи успон до планинског превоја. Кад се успон
готово савлада, кроз грање церова и борова украј пута,
закратко, указују се, здесна, на поширокој заравни, ка-
меним плочама плитко укровљене зидине манастира
Ксиропотама који одатле смерно надзире пространу
модрину Сингитика. Невелики, уокружен терасастим
сенокосима, маслињацима и виноградима, по предању,
најстарији је манастир на Светој Гори. Основан у 5. веку,
за владавине грчке краљице Пулхерије, саграђен је на
месту где је била античка варош Стратоника, о чијем
постојању сведоче остаци камене пластике уграђене у
манастирске зидове, који се, наравно, не могу разазнати
из аутобуса. Али понекад је довољно и знати... Тек што
је манастирски комплекс остао за нама, аутобус се за-
уставља. Улази путник за кога се одмах испоставља да и
није неки путник већ кондуктер који је свој посао оба-
вио у првом аутобусу, а сада га наставља у нашем; грчка
практичност у свом елементарном облику.

_______
123
 КАРЕЈА

30.
И напокон, Кареја. Стециште свих светогорских
стаза и путева, вратоломних, врлетних, уплетених у вр-
зине, којима се пешке стиже до манастира и скитова.
Док се аутобус клатара и ломата вијугавом цестом
наниже, у даљини се унедоглед модри Егејско море. Из-
листава се у плавет небеску без иједног облачка и раз-
влашћује сваку људску накану да се буде само свој, свој
као камен украј пута, као кипарис усред макије и драча.
Начас, пожели човек да му се подреди и да га надиђе, у
исти мах. Ваљда је увек тако, кад се суочавамо са својом
времешношћу пред огледалом властитог искона. Онда
се све уруши у тричавост угнутих, убогих, узглобљених,
намрежених људских кровишта, која се, однекуд, одоз-
до, као из средишта недогледног пространства исијавају
кроз шумско грање и пред којима смо још беспомоћнији,
јер, испод кљастих кровишта сажимају се тајне о исти-
нољубивости стварања и трајања. Јер пространство нас
поистовећује са светом изван смрти. Јер, човекомерност
нам предочава свет у смрти, у којој краја нема...

31.
Аутобус се зауставља на каменом поплочаној за-
равни, или платоу, уокруженом кипарисима, каменим
подзидима и маслинама, који би могао да буде и пјаце-
та, али није, јер, извесно, изнуђен је присеглом потре-
бом, недомишљен у контексту окружења: куса и безлич-
на балканска постаја откуд се надаље продужава пешке;
и светогорска приљежност духовном, с осетном дозом
омаловажавања појавног света. Стигли смо где смо се и
упутили, ако се тако може рећи, пошто све наличи не-

_______
124
каквом изненадном вихору којим смо у жару знатижеље
понесени, и омајани, а он нас одједном оставља да се
сналазимо у непознатом окружењу, које, на први поглед,
није негостољубиво, али је, очито, учаурено у сопствене
игроказе. Подне је. Све се ујарило и трепти у свом спар-
ном спокоју. Са плаветнилом као ореолом над угнутим
кровиштима од црепа и камених плоча. Биће како Бог
да. А Бог је милостив, и у запећак неће врћи наша хо-
дочасна ишчекивања, јер, овде, усред овог обичног вре-
лог јунског дана, нема много могућности. Ако сте не-
најављени и на платоу вас не чека одбор за дочек, већ сте
самовољни намерници, опхрвани знатижељом и потра-
гом за коренима властитог сопства, држите се упутстава
која сте понели у примозгу а која сад, наизуст, искрса-
вају иако су неважна и одавно занемарена. Осврћемо
се унаоколо и погледом тражимо чесму која је ту негде,
одмах на самом почетку једине карејске улице која се
одатле ненаметљиво отвара.
Од омалтерисаног зида чесме, наткривене плит-
ким засвођем од лима, уз који је прислоњена јавна те-
лефонска говорница, до крчме, илити хотела где се мо-
гу изнајмити собе, још је неколико корака. А кораци су
спонтани, под свим теретом пратећег пртљага лаки и
нежни, готово монашки, као да се корача по нимбуси-
ма, стратусима, цирусима, којима овде, сада, ни трага
нема. Усрдан момак, за скромним пултом који импро-
визује кафански шанк, Бугарин, исписује нам цену собе
на комадићу хартије. После прећутне сагласности иска-
зане кимањем главе, пружа собни кључ без броја, и из-
води нас на улицу, па кроз уски пролаз води иза куће где
спољним једнокраким степеништем пењемо се на спрат.
Из једне од унизаних дворишних шупа брекће мотор ге-
нератора.

_______
125
 Соба је једноставна, пространа, бело окречена са
три гвоздена кревета и два прозора од којих један гледа
на плато аутобуске постаје, а други на улицу. Оставља-
мо пртљаг и слазимо на окрепу. Крчма у приземљу као
и све балканске крчме, ни гора, ни боља, са неколико
столова без столњака у једној просторији и остакљеном
витрином са справљеним јелима у другој. Избор је неве-
лики, али количински неограничен: чорбаст пасуљ, пре-
бранац, пекарски кромпир, сочиво... и, наравно, рецина
и пиво, узо, воткa и неизбежнa coca-cola. И Света Гора,
наоко, стидљиво се, рекло би се, глобализује.

32.
Простор, у свом основном појавном облику, одре-
ђује нас, дефинише наше властито осећање постојан-
ства, сопство. И, као такав, утиче на наша емоционална
стања, на нашу несвесну спремност да се памти и забо-
равља. Али, иако у човека, после мучаљива гргољења,
прво беше реч, свест о простору, и неодвојивом сатрапу
времена, морала је настати пре језика и стога, из уну-
трашње инстинктивне потребе, најчешће смо без речи
од усхићења или запањености пред његовом сировом
очевидношћу којој је мера: harmonia praestabilita. Своје
оквире и границе, који, уистину, не постоје, већ се међу-
собно преливају једни у друге, простори плоте и гоми-
лају само у људским очима, чији продужени субјекти,
прсти људске руке, тек линијом успевају да означе и
представе тај аутентично различит распоред увек истих
елемената који их оваплоћују. Језик је, чини се, ту не-
моћан – он не може да заснује просторне оквире, већ
их само, одвећ засноване, описује, исказује у подручју
својих моћи; заузврат, једино језику је дато да наслути,
искаже могућност постојања светова са више димензија
од нашег, у којима су, опет, без обзира на њихов број,

_______
126
све присутне димензије међусобно управне – јер, оно
што појединачне просторе чини различитим и посебним
нису само размере, нити само садржаји, већ хармонијске
композиције њихових граничних вредности успоставље-
не неумитним протоком времена. Неодељиви од токова
догађања, чије могућности увелико условљавају, иако
индиферентни у односу на њихове последице, простори
најупечатљивије одсликавају иста та догађања: простор
кућног прага, улице, пијаце, морске пучине, сакрални,
међупланетарни, галактички, и на исти начин, субатом-
ски. Али и нестварани, митски, метафизички простори
који упркос расту спознаје, исто тако, не престају да се
увећавају. Иако увек само исечак јединственог, неогра-
ниченог, простора који нас уокружује укључујући и нашу
властиту нутрину, сваки спознајни просторни оквир
својеврсни је отисак трајања, и неумитно, на концу кон-
ца, у људском судбинском оквиру, окончава се у смрти,
где, у појмовном свету, све, овоземаљско, престаје, и где
гробна хумка пусто је обележје почивања телесних ос-
татака, само за живе. И ту, наравно, не може тачка да се
стави. Јер, простори који нас уокружују, оличавају умећа
и осећања својих створитеља, па били они сама природа,
или тек пуки збир људских руку и градитељских назора,
и као такви, самим својим постањем, представљају не-
порециве меморијалне ћелије историјских токова које,
разгранате и изгрнуте, чекају да буду спознате, како би
се уланчиле у континуитет који нас оваплоћује и без ка-
рика које недостају. Залудан је сваки покушај да се утек-
не, ако игда до њега и дође, јер човек се, инстинктивно,
увек враћа простору своје самосвести.

_______
127
 33.
Елем, Кареја, престоница јединствене монашке др-
жаве, Свете Горе Атоске, утиснута у средиште светогор-
ског полуострва на око 1 000 м над морем, са својим
визурама на пучину Егеја и силуетом громадног Атоса
која се преко дана мути с порастом спарине, а с вечери
и јутром бистри и изоштрава, типично је балканско на-
сеље уогрнуто у плашт зеленила. Са својим приземљи-
ма од тесаног камена или столарских резбарија офар-
баних у плаво и спратовима најчешће омалтерисаним
и окреченим коjе према небу оивичују плитке стрехе
кровишта, скупила се око једне улице и једног трга по-
плочаних каменом; скупила се и, у исти мах, расула по
шумовитим обронцима и падинама уоколо те исте ули-
це и истог трга. А у улицу се згурили дућани пуни сва-
кодневних потрепштина, монашких рукотворина од ми-
рисног шимшировог дрвета, туристичких разгледница
и копија чудотворних светогорских икона, теолошких
књига, кандила, кадионица, бројаница, свећа, тамјана.
Ту су и пошта, и две гостионице са собама за издавање,
на супротним крајевима улице, па гувернеров дом, по-
лицијска станица, амбуланта. А пространим тргом, што
се отвара негде на средокраћи улице која га тангира,
доминирају звоник Саборне протатске цркве Успења
Пресвете Богородице и масивна четворострана средњо-
вековна кула од тесаника на коју је дограђена зграда
Протата са које се вијоре заставе Грчке и Свете Горе
Атоске. Ту, на тргу, који је заправо поплочани опходник
око храма и порте одељених ониским полигоналним зи-
дом од окерастог плочастог камена, човеку, загледаном
у непрегледни спокој који употпуњују узњихани скутови
монашких мантија у пролазу, као на длану, раскриљује
се праволинијска спиралност времена: оно што јесте, то
је било – оно што ће бити, то јесте. И ту је бескрај. Ни на-

_______
128
пред, ни назад, већ једна иста саборност која се оличава
у молитви, у исказу који понавља обред трајања.

34.
Саборни храм Успења Пресвете Богородице, скро-
мних димензија, базиликалне основе, са издвојеним
звоником, очито из неког скоријег доба, најстарији је са-
крални објекат на Светој Гори, и према предању основао
га је 335. године Константин Велики, исте године када и
Цркву Светог Гроба у Јерусалиму. Пострадао у пожару,
храм је обновљен у 10. веку, за време владавине импера-
тора Никифора Фоке. У 13. веку храм су разорили Ката-
лонци, а поново га обновили бугарски цареви.
Сада – док се гнездим у свом слатком, грешном, за-
довољству што стојим, трун под капом небеском, пред
здањем које ме надилази, не својим трајањем, већ сва-
ким својим уграђеним зрнцем материјала који, од незна-
них руку сачињен, значење твори и, у исти мах, велича,
и мене, и непрегледну трајашност којом смо обележени,
и док се громадни Атос, са својим подвижницима, у мут-
ној даљини модри – храм заогрћу скеле. Реконструишу
се фасаде. Тако, унутар ободних зидова, остају ми не-
доступне фреске из 14. века, и са горњег дела олтара,
светиња Кареје, чудотворна икона Мајке Божје Достојно
Јест. Око, севом што не обгрли, не значи да је ускраћено
за спознају.
Остајем ускраћен за блискост, коју само постојан-
ство привидом надокнађује. Иако само у слутњи.

35.
И видљиви свет изнова се излистава у своје неброје-
не исечке: травку међу каменовима, ољуспину окрече-
ног зида, вијор лептира над плитком стрехом, смеран
корак у сандалама. И то је непоновљиво. Понављају се

_______
129
само обрасци, правила понашања и устројени дослуси,
који су устоличени да нас превазилазе како бисмо били
спокојни. И трајни. Да се проносимо из једног облика у
други, без предрасуда и неспокојства.
Упућујемо се узбрдо, уском, готово козјом стазом,
која врлуда између сронулих кућишта и оградних под-
зида преко којих се прелива густо зеленило, ту и тамо
орошено цветовима јасмина и ража. Скромна, гото-
во сиротињска дворишта одају хармонију руке која их
одржава и природног склопа неба и земље који не сеже
даље од оног што је нужда. Очито, стварни свет овде се
одвија у дубоком посвећењу духовној уравнотежености
која је општа и вечна, и материјалног које је трошно и у
трошности својој дато од Бога. Успињемо се и ишчекује-
мо тренутак, нестваран и отрежњујући, кад ћемо се, очи
у очи, са читким бездном суочити, који смо, у основи,
ми сами, сами у себи, распети између легенде и свести
о технолошкој стварности, ничег неускраћени, па опет
збркани и наслагама времена понижени. Савина посни-
ца, типикарница.
Украј кратке каменом поплочане заравни, откуд се
Кареја, као на тацни, погледу нуди, са својим конацима,
келијама, баштама, балконима, кровиштима и високим
димњацима, невелика је једноспратница од грубо оте-
саног камена са уравњеним спојницама. Сниска дрвена
улазна врата над којима се у сунцу љеска плитка, дво-
сливно укровљена и остакљена, повећа дрвена витри-
на у којој је фреска Богородице, и кратка кућна стреха
орубљена олуком од поцинкованог лима који се у трену,
у овој тишини, указује као неочекиван трун ововреме-
ности који није наодмет. Тик уз довратак улазних врата
видна ознака: фотос мобилног телефона унакрст пре-
цртан. Повлачим узицу која покреће унутрашње звоно.
Мук. Нико се не одзива. Поново трзам узицу. Исход је
исти. Несумњиво, дошли смо у неправи час, незвани.

_______
130
 Од испоснице Светог Саве Јерусалимског путељак
наставља даље, узбрдо, кроз разбокорено растиње и ус-
пузале вреже, ка Хиландарском конаку, једном од дич-
нијих здања Кареје, саграђеном 1876, за који нам је ре-
чено да је под скелама, да се реконструише. Задржавамо
се колико да кроз објективе, на филмске траке, утрпамо
оријашку силуету Атоса што се у чистој ведрини раз-
громадио изнад шумовитих обронака и својим каменим
шиљатим теменом у сунцу горопади и, док оморина
јењава и тихне, одлучујемо се за обилазак Кутлумуша,
грчког манастира на ободу Кареје, који је у 12. веку ос-
новао Алексеј Комнин. Упућујемо се низбрдо, путељком
којим смо дошли, а у крајичку свести јавља се злобна на-
мисао да ће нас, тамо негде у нигдини, у беспоговорној
зависности од технолошке зорности, Атос са фотоса мо-
трити као било који планински обрис са ових прозуклих
балканских страна. У сваком случају, свратићемо сутра,
прекосутра. Има дана.

36.
На десетак минута олаког, зазијавајућег хода од
последњих карејских кућа, низа страну, кривудавим из-
локаним друмом који више личи на широку отрављену
стазу, а кроз плитко растиње, стиже се пред манастир
Кутлумуш. Невелики, у основи правилног паралело-
грамног облика, урастао у вреже и заталасану питоми-
ну, у својој историји забележио је и ктиторску припомоћ
цара Душана и деспота Угљеше. Да се уоколо, уместо
маслињака прошараних ту и тамо чемпресима, унедо-
глед врстају јабучари и шљивици, могло би нам се при-
чинити да смо се, однекуд, обрели у срцу Шумадије. Куд
год ходили, нисмо свесни колико смо испуњени вре-
менима и пределима које носимо у памћењу. Из доба
властите претходности, понајчешће првотности. И то

_______
131
тиштање не разорава, већ озарује, кад неочекивано та
сећања нахрупе, на трпку светлост дана необавезно се
изгрну. Макар у случајној успутној асоцијацији.
Иза улазне капије, тек невеликом портом, мана-
стир се разогромни. Храм, уокружен троспратним кона-
цима чије залучене галеријске колонаде, каменом ози-
дане, својим дубоким сенкама умртвљују порту и чине је
строгом, а строгост увек балансира по граници моното-
није, доминира простором пуним зидним масама у боји
труле вишње и уским прозорским отворима оперваже-
ним белилом. Време је мале вечерње. Из припрате излази
свештеник припаљујући цигарету. Грк. Сенка припрат-
них зидова плужи по поплочаној порти и неумитно дох-
вата залучене степенике недалеке укупољене огијазме
чије стубове убљескује касно сунце. Све је сатенско и
причину би сличило, да није наше стварне присутности.

37.
По свему судећи, рећи, на овом светом месту, да
је овај времешни људски свет добрим делом саткан од
сујете, безобзира и таштине, сама помисао на то, било
би непојамно богохуљење, иза кога не преостаје друго
до да се обурвају све закономерности саздане између
човека и неба и да нас сатру. Међутим, оно што нас, на-
мернике, углавном случајне ходочаснике забасале овде,
иако с намером, из глобалног света, разликује од ових
простора управо су таштина и сујета. Сметају нам роје-
ви комараца, смерност и мукла тишина у лишћу кипа-
риса, вишак времена са којим најчешће не знамо шта да
чинимо, исхерен камени зид, или грубо отесани дрвени
косници који строшни готово не држе балконске испус-
те. А опет, све се таложи у нејасан разлог због кога смо
овде и дошли, и који је ипак много више од пуке знати-
жеље и неутољиве жеђи за сусретом са некаквим самим

_______
132
собом кога и нисмо спознали нит смо га свесни. Људско
време је коначно. И стога налаже да се кроз стварност
прониче слободна, отворена суха за све различности
које нас уокружују и наше властито сопство умножавају
у могућности које нисмо ни претпостављали.

38.
Вечерње небо увелико гусне и блажи, разводњава
уоколне обрисе. Сокаци, трг и улице су опустели. Нема
се куд, до у постељу или мастиљаво окриље кафанских
столова где ретки слутали гости искапљују своје касно
пиће обвијени густим облацима дуванског дима. Над
карираним столњацима сијалица жмирка. Жућкасто
светло сенчи погнута лица заокупљена тихим ћаскањем.
Чаше се празне и модри одебљали језици облизују усне.
Тромо је, неприлично, и опуштено, без галаме и музике.
Готово скровито, утајно и заскочено помишљу на ноћну
службу. Слутала лептирица прхори око сијалице. Поспа-
ни келнер трепће, таре дланове, трабуња нешто за себе
и, напокон, усипа ново пиће. Време је да се копни. Али
речи су трошне и необавезујуће.
– Рмбао сам келнерај по крагујевачким биртијама.
Онда је бануо рат. Као гутљај коњака, као дим из пепеља-
ре. Држ – не дај, иди ми – дођи ми, тек одлучим да се
удобровољим. Нисам имао снаге да са послужавником
и сервијетом гледам како ми се држава руши. Године
проћердах по ратиштима Хрватске и Босне... Кад се све
изјалови, у прах расточи, у полом, забасах у Хиландар...
И ништа. После исповеди, у којој ништа нисам крио, мо-
рао сам на неком другом месту да се скрасим. И тако,
већ седам година овде таворим. Келнеришем код Грка, у
хотелу на супротном крају улице. Али, ја сам њему газ-
да. Што, бре, код мене нисте дошли???

_______
133
 – Рекли су нам, још у Београду, да има само ова ка-
фана са преноћиштем. Ништа друго нисмо ни тражили.
– Српска посла. Ако, боље је код Бугарина...
– ???!!
– ... Нема везе... Породица ми у Крагујевцу. Жена и
деца, једном годишње, у Јерисоу долазе, и с њима про-
ведем десетак дана. Одовуд, нема се куд. Овде је и по-
четак и крај. Света. Без штампе, радија, телевизије... И
без кајања... Грешан јесам. А ко није? Све се окреће како
моћници хоће. Нисмо ми ни најгори, ни најбољи на све-
ту. Ако ништа друго, имамо Хиландар...
Мршаво кошчато лице не одаје никакве емоције.
Као да је увоштано. Струла војничка цокула у плићак
изгрнута непознате обале. И два бездана, процењивачка
ока циљају некуд у страну, као да би хтела да побегну
од себе самих. Ако се може побећи. Људско лице увек
одражава унутрашње стање духа. Ситне боре око очију
и уста, маље, младежи, церова кора, компонују приљеж-
ност или одбојност. Говор је чист, са подужим паузама,
али не због бирања речи, већ од устезања.
Наручује још једну туру пића.
– Е, јутрос да ми ко рече да ћу вечерас срести зе-
мљаке! У овој безвременој забити.
Као да би још нешто да заусти, али... Поглед му за-
стаје на празној чаши...

39.
Поодмакло јутрење. Сунце се заплело у просте ожу-
теле чипкане засторе на прозорима, па стакли. На брзину
бацамо нешто у кљун, и онда, снисходљивим корацима,
јер нема разлога за журбу, упућујемо се већ познатим
путем. Све је исто као јуче, прекјуче, или било кад, сем
што у крајичку ока светлуца слика, која и није слика,
већ тканица сопства у коме се овдашњи свет, онај који је

_______
134
био, који јесте и који предстоји, спознаје као уверење да
је форма стање духа, а значење порука. Разумљива или
не, свеједно. Али присна и неумољива. Очито, свет се
увелико изметнуо у своје наличје. Свугде осим овде, које
опет и није само овде, већ и у сродству и у сливености с
молитвом, с исказом који нас не искупљује већ напросто
поистовећује са укупношћу, са недокучивим флуидним
окружењем од кога смо у дубинама властите несазнај-
ности и сами саздани.
Заустављамо се пред вратима и потежемо узицу
звона, које и није само звон, већ и оглашење наше при-
сутности пред траговима, отисцима, свеопште прошло-
сти. Опет ненајављени. Врата шкрипну и пред нама је
онизак спечен монах осредњих година. Називамо Бога и
праћени усрдним погледом домаћина уходимо у прос-
трану издужену просторију на чијем супротном крају се
очитују црквене двери – Савина испосница. На средини
дугачак масиван сто од храстовине. На побочном зиду,
наспрам уских степеница што воде на спрат, устакље-
ни фотоси садашњих босанских првака: Радована Ка-
раџића и Ратка Младића.
Кратак разговор. Одакле смо. Куд нас наум води.
Кафа?... Не!... Ракија?... Ракија, у Срба се не одби-
ја...
Топао, смеран, нетражен исказ уз благонаклоно по-
служење.
– Ето, Хиландарац сам. Примио на себе правила
службе у типикарници, и то довека. Ствари су увек онак-
ве какве јесу, али не по вољи силника, нити ујдурме, већ
у склопу бића које јесмо и које од нас чини да се препо-
знајемо у трајању које је изван нас али нас не мимоила-
зи. Ако човек Бога нађе у себи.
О не, не да се поистовети, већ да се уокружи, да се
оделотвори...

_______
135
 Док испијамо ракију из уских чашица, уз бојажљи-
во, помало скрушено чаврљање о оном или овом, што
све скупа не указује само на наше запетљанство у вла-
стите кучине, већ и да смо немоћни да се искобељамо
из тих кучина, монах без устезања, како и приличи, и
без речи, пребацује епитрахиљ преко рамена и благим
наклоном шаке што извирује из рукава ризе указује да је
час да се приђе. Црквици. Посници. Типикарници. Чудо-
творној икони Мајке Божје Млекопитатељници коју је,
по предању, Свети Сава донео са свог пута по Палестини.
У добу кад уверења, самотништво и спознаја једини мо-
гући пут су били, трновит и беспоговоран, у благочести-
ву, непрегледну и неублаживу вечност из које немилице
прокапљују, и отелотворују нас нека минула трајања...

40.
Од првобитне Типикарнице готово ништа није ос-
тало. Овде – на овом месту са кога се Кареја окрилаћује
као са длана, и одакле се поглед суновраћа до умагљеног
издна пучине пред којим, доле на невидљивој обалној
стрмини, стражаре Ивирон, Ставрпникита и Пантокра-
тор, и, опет, обезоружан пред громким, а немим, прос-
транством неизрециве светлости, устремљује ка самот-
ној окамини громадног Атоса – монашку келију, пос-
већену Св. Сави Јерусалимском, основао је, 1199. Свети
Сава Српски и у њој се, после смрти свога оца, предао
испосничком животу на годину дана. Пропис о живо-
ту и раду у њој одредио је такозваним Карејским типи-
ком, због чега се овај храм и назива Типикарница, и чији
текст је уклесан у мермерну плочу узидану изнад улаза
у сам храм, а чији се оригинал у облику пергаментног
свитка налази у ризници Хиландара. Али, како то оби-
чно бива, иако више него довољно, то и није све, све што
нас чини преданим овом месту на које ступамо уздр-

_______
136
жано и са осећањем понирања у властито исходиште.
Овде, у тој, данас непостојећој, у олујинама ишчезлој
времешности из које смо се готово насумице искрцали,
Савиној задужбини, нешто више од пола века након ње-
ног оснивања, а деветнаест година после задужбинарове
смрти, 1254, Доментијан исписује Житије Светог Саве,
по наруџбини краља Уроша I, и потом, шездесет година
касније, Данило Пећки, у народу знан као Цароставник,
почиње да сачињава Животе краљева и архиепископа
српских, 1311. А са хиландарског рукописа Теодосијевог
Житија Светог Саве мотре нас записи старца Теодула,
обновитеља келије.
Уходимо у припрату. Кроз врата на побочном, јуж-
ном зиду, јер је западни зид запречен стеном, тачније
речено скученом шпиљском јамом чије су вратнице
непосредно уз улаз у храм, не већом од метар са два,
за коју се каже да је остатак првобитне поснице што је,
у принципу, и небитно, јер чињенице су разголићена
површност пред значењском укупношћу, макар биле и
сушта истина... Рошав камени под од стене усредсређује
нас на предстојеће чинодејствовање, слепа овална ку-
пола размагљује предубеђења о несазнајној огромности
света – беспрекоран мир у коме се човек растрже из-
међу сопства за које мисли да јесте и сопства које не саз-
наје. Танка прхутава нит, паучина, граница које нема,
али која се устаљује у жишкању кандила и пламињању
свећа. У наосу дочекује нас, са иконостаса, са леве стра-
не од Царских двери – што је јединствен случај у све-
коликој хришћанској иконологији и што је заогрнуто
несвакидашњом причом о згранутости мајстора који су
постављали иконостас када су схватили да је током ноћи
икона променила место у односу на своје канонско по-
стављење – Мајка Божја која доји малог Христа. И све је,
у ствари, необавезујуће; не да је, само по себи, ништавно,

_______
137
већ у својој просторној интегралности, која је напросто
потврђујућа, узвисује нас до самог почетка, који заправо
и није почетак, већ оваплоћење трајашности у којој смо
се, не спознали, већ скрасили у коловрату збивања која
нас оплићу неповратом, дајући нам на знање да се ства-
ри одвијају и друкше од начина на који смо их уснили.

41.
Храм Св. Саве Јерусалимског, у Кареји, илити Ти-
пикарница, чија се укупна величина да самерити десе-
тином корака уздуж и мање од упола толико попреко,
чине припрата, наос и олтарска ниша. Током векова о
храму су се бринули и српски владари и други ктито-
ри. Краљ Милутин подигао је 1316. кулу, а темишварски
епископ Михаило, крајем 17. века, уз испосницу је са-
градио цркву посвећену Св. Николи. Од свега овог, данас
нема ни трага.
У садашњем облику испосница, сем припрате, која
је настала на самом почетку 19. века, резултат је обнова
из 1682. и 1773, ако се може поуздати у важеће стручне
судове и процене, што је, опет, у самој бити, посве не-
важно, јер свет је онакав каквим га речи творе, а речи су
претешке, задиру у саму суштост бића, постојања, иза
којих само вера траје, вера у свеукупност виђења, које,
опет, није виђење, већ сама појавност нашег властитог
сопства, у коме смо се дотакли, ако смо се дотакли, и
опет само дотакли, случајности, исконског стања из кога
смо потекли.

42.
У одласку, захваљујемо се указаном гостопримству.
Монах, смерно и богоугодно, уручује нам спомен-пла-
кете штампане поводом прославе 800-годишњице Хи-
ландара, међу којима је и репродукција иконе Мајке
Божје Млекопитатељнице.

_______
138
 – Водите рачуна, у њеном присуству се не пуши.
Богородица не воли да се дим колута око човекове гла-
ве... – упутно ми се обраћа док неспретно из џепа ко-
шуље вадим паклицу цигарета, и, онда, шкртим речима,
као себи у ризу да их просипа, правда се, брза: стигли
му мајстори да оправе кров који прокишњава, и још
штошта, време је да их напоји, а и типик га, Савин, оба-
везује...

43.
Ми који смо овде банули из свеколиког, стварног и
виртуелног, света, са пртљазима у којима су брижљиво
спремљени прибори за бријање, средства против уједа
комараца, и уједа змија, четкице и пасте за зубе, кон-
зерве туњевине и саедина, паковања двопека, пешкири
и ролне тоалет-папира, пластичне кесице чипса и гри-
сина, ми са заокруженом и дефинитивном сликом света
у глави, лишеном случајности и значењске свеобухват-
ности, и који смо у очитом дослуху са духом времена
који нисмо ми оријентисали, али смо му се беспого-
ворно предали ради лежерног, немуштог потрошачког
благослова који нас углибљује у профитну сатрапију од
чије благостивости и ми ћемо понешто окусити, ми смо
овде поражени. Овде се – уместо зурења у монитор са
кога бујиче датости и чињенице, конексијом дотекле са
интернет мреже, које заводе и удовољавају нашу насу-
мичну знатижељу, али за које, најпосле, питамо се, да
ли су и условне за оно што заправо немамо да кажемо
– зажмури и ћути, тихује. Магла да се разиђе, и ствари
се слегну на меру могућности, без трендова, брендова и
опсесивног страха од неумитне времешности. Сад или
никад. А где су бајковита тумарања, исцрпљујућа и за-
умна цуњања за светлацима, искричавим нејасним наз-
накама изван предметног света, изван флоскула и сло-

_______
139
гана, билборда и циљних група? Где је сећање на свовре-
ме? Међутим, данас, с обзиром на висок степен наше
егзистенцијалне зависности од достигнућа технолошког
развоја, духу времена готово је немогуће одупрети се.
Учачкава нам се под кожу, под очне капке, у душу, па нас
кињи. Сводљиво нуди, кад му се препустимо, сигурност,
испразну доколицу, отупљење од одговорности за себе,
за будућност која је још недогођено време, али неоспор-
но време, и време које се, тамо-амо, над нашим главама
њише попут судбинског клатна, и објашњава оно што се
не да објаснити: да по дну не може се насумице базати,
а камоли доколичити.
Не помажу ни барбитурати, ни седативи. Исход је
навек исти: залудно батргање у вршама свакодневице, из
које свет изгледа као да је у руци, али се не да досегнути,
нити доврхунити.

44.
Одлучујемо се за повратак. Јутро, бритко у својој
заслепљујућој обичности, испречило се пред нама као
да би да нас од наума одврати, сенке нам усвоји, обрисе
улучи у своју питку прозрачност у којој се слуте вити-
чаве лествице искушења кроз које смо се упутили. Не
туђом вољом, већ трпким сопством од кога смо сачиње-
ни. Али, секундара се неумитно врти. Време измиче. Па-
кујемо пинкле и, натоварени ранчевима, силазимо у већ
увелико зајапурено окриље крчме. Наилази Крагујев-
чанин. Тричав разговор као да смо стари знанци. Ума-
ло да нам аутобус измакне. Напуштамо Кареју. И њене
питоме крајолике испод којих, на морској обали, таласи
понављају приче, немушто, богобојажљиво и смерно, о
временима за која нисмо имали времена. Као што ни-
смо имали времена ни за огледало из кога се тешко мо-
жемо искобељати...

_______
140
 ОПЕТ ДАФНЕ

45.
У Дафне два трајекта привезана за моло. Забриња-
вајуће мноштво људи пред празним пристаном заграђе-
ним помичним рампама иза којих се мувају строга и
неумољива лица униформисаних полицајаца. Украј
почетка мола, на самој обали, бело окречена невелика
једноспратница са чијег угла зури повећа жута зидна
табла на којој је на грчком и енглеском језику исписа-
но: Царинска служба Свете Горе. Испред улаза гужва
као испред гола, или на распродаји у самопослузи. Га-
лама. Дрека. Свако неком нешто довикује. Нико никог
не слуша. Неумољива збрка језика. Као катаклизма да
предстоји. По принципу: сад или никад. И док чекамо
да се гунгула стиша, избистри, чинимо оно што смо у
доласку пропустили: фотографишемо се за сваки слу-
чај. Јутарња бистрина хоризонта одвећ је јењала и ла-
гано почиње да притиска спарина, спора и одурна. Ка-
као, на улазу у царинарницу, ништа се не мења, стајемо
у једну од колона и покушавамо да се угурамо у хлад
унутар објекта. Али се не ослобађамо знојних повика,
задаха тела и сквашене одеће слепљене за кожу, и грубог
лактања. Јесте да брод за Уранополис полази за десетак
минута, али није ваљда посреди и крај света. Са друге
стране дугачког импровизованог пулта службена лица
петљају по торбицама, завежљајима, ранчевима. Пасош-
ка контрола је летимична, готово никаква, или то само
тако изгледа. Коначно, после доста среће, прогурасмо
се до излаза и онда, насред мола са кога се приступа већ
узбректалом трајекту, прст судбине се умеша: да нас
издвоји из гомиле која сумануто срља да досегне квоту
времена. Траже нам да покажемо путне карте. Нисмо
опазили, а није нам ни на памет пало да се купују на би-

_______
143
летарници испред царинарнице. А никог нисмо ни пита-
ли. Бродски службеник нам не дозвољава да се укрцамо.
Узалудне су нам молбе; неумољива је његова љубазност.
Иштемо помоћ од присутног полицајца. Његове тамне
наочаре не скривају грашке зноја по челу. Дефинитивно,
путне карте се не купују на броду. Мој сапутник је бесан,
успрнио се од објашњавања. Дубоко у себи осећам клицу
неког самосвојног неразговетног задовољства којој није
тренутак да се огласи. Други трајект полази тек у подне.
За Каруљу...

46.
Док уз хладно пиво седимо на веранди од грубо са-
тесане дрвене грађе од које су скројени и столови и кле-
пе, у дну бетонског платоа, наспрам пристанишног мола
које је само језик тог истог платоа исолажен у недубоко
море, пред нама, у уститралој модрини пучине и неба,
беличаста крма брода на који се нисмо укрцали нестаје
за недалеким ртом – напокон, не очајавамо. Као да се
чињенично стање, у свом злурадом ликовању над про-
пуштеном могућношћу, излистава из нас. Дан је пред
нама. Мотри нас из сваког кутка опустелог пристана,
из ширине небеског свода и реског клика галеба у лету.
Звонак, убисерен у својој немости пред нетремичном
извесношћу одгођеног одласка.
Стрпким укусом тек стеченог искуства на царини
погледамо на ћутљиви трајект привезан уз док и своди-
мо рачуне. Не спомињући се, у незнању, или тек у скру-
шеној неверици у све што нам се управо збило, шта нас
нетом чека. Нити зашто смо заправо овде, док се јас-
мин бокори украј отвореног прозора крчме, кроз који
се цеди дубока тамнина унутрашњег простора из које у
таласима навире усрдна муклост која нас обезоружава.
Цик у коме смо страјали наше суновратне накане, наша
ишчекивања.

_______
144
 47.
Монашку заједницу на Светој Гори, која је, иначе,
под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, чини, да-
нас, око шест стотина испосница (усамљених келија),
дванаест скитова (који су економски самостални али су
организационо везани за манастир на чијој се терито-
рији налазе) и двадесет манастира: Велика Лавра, Вато-
пед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат, Кутлумуш, Панто-
кратор, Ксиропотам, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј,
Симонпетра, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофонт,
Григоријат, Есфигмен, Свети Пантелејмон и Констамо-
нит. Сваки манастир има свој типик (правилник по коме
се одвија живот монаха у манастиру).
Организација власти на Светој Гори, темељи се, уз
незнатне изузетке, на седам типика установљених у пе-
риоду од првог признања организованог монаштва на
Атосу до раних година 19. века, а од којих су најважнији
из 971–2, 1046, 1394. и 1810. године, и представља једин-
ствен случај у читавом демократском свету. Данас, Све-
том Гором се управља на основу одредаба Уставне по-
веље из 1924, која је потврђена две године касније, 1926,
законодавном одлуком (декретом). По овој повељи, за-
конодавну власт врши Свештена Скупштина, Протат,
чије седиште је у Кареји и која се, састављена од два-
десет представника сваког од постојећих манастира, ан-
типросопа, бираних у јануару сваке године, састаје два-
пут годишње, да би потврдила канонске законе којима
се штити како организација, тако и управна и админи-
стративна власт. У изузетним случајевима одлучује дру-
гостепено веће састављено од четири члана. Извршну
власт врши засебан одбор, Света Епистанија, тело које
чине четири епистата, надзорника, изабрана у складу
са поделом манастира у пет група по четири. Свака гру-
па измењује се на годину дана, тако да је сваки манастир

_______
145
представљен у овом одбору једанпут за пет година. За
оверу докумената које доноси Епистасија постоји печат
без кога нема правоснажности решења и који је расечен
унакрст на четири дела тако да сваки члан Епистасије
држи код себе један сегмент; тек када се сва четворица
сагласе печат се саставља уједно и отискује на документ.
Иако су чланови Епистасије једнаки по положају, глав-
ни монах, Протоепстат, увек је један од представника
најугледнијих манастира: Велике Лавре, Ватопеда, Иви-
рона, Хиландара и Дионисијата.
У Кареји је и седиште цивилног гувернера, кога име-
нује Министарство спољних послова у Атини. Његова
дужност је савесно примењивање Уставне повеље, и ге-
нерално поштовање права и поретка. Њему је подређен
мањи број администратора и полицијских службеника
чија присутност гарантује несметано функционисање
система зацртаног Уставном повељом. Сходно томе, и
према садашњем државном уређењу Грчке, Света Гора
је аутономни део грчке државе.

48.
Укрцавамо се на брод. Без царинске процедуре
која ће већ уследити, негде, потом. Пртљаг остављамо
у потпалубљу где се кочопери неколико ислужених,
којечим накрцаних, аутомобила и комбија са светогор-
ским регистрацијама. Пространа горња крмена палуба
са комотним клупама и платненим балдахином који
успављујуће лепеће на морском поветарцу, чини се од-
већ раскошном за наше душевно стање у коме смо зао-
купљени извесношћу оног што ће нам се непланирано
указати. Путника је мало. Углавном, како се да ослухну-
ти, припадника европских нација. Неколицина грчких
монаха са тамним наочарима, припаљеним цигаретама
у прстима и црним ташнама које личе на лекарске. Моћ-

_______
146
не турбине, из дубине бродске утробе, уједначено зврје
попут вентилатора у невеликој кабини бродске кантине
са шанком за којим дангуби пар путника и момак у бе-
лој, коломазом замашћеној и рђастом бојом умазаној,
морнарској униформи. У означено време осетне турбу-
ленције дају нам на знање да испловљавамо. И обала,
пристанишно моло уокружено кућерцима, ћепенцима,
лагано се удаљава, док шумовити планински обронци из
залеђа, као под лупом, обрисима својим израстају над
светлуцавим бескрајним подвлакама обалних шкоља.

ОД ДАФНЕ ДО КАРУЉЕ

49.
Први пристан на воденом путу из Дафне за Каруљу
је арсана манастира Симонпетра. Овај монашки седмос-
пратни град, чија укупна висина надмашује данашње
десетоспратнице, једно је од најупечатљивијих здања
на Светој Гори, и својом експресивношћу, која не реме-
ти природни амбијентални контекст, већ га очовечује,
превазилази многе савремене градитељске захвате, пре-
дузимане с неупоредиво претенциознијим циљевима.
Основао га је, средином 14. века, анахорет (пустињак)
Симон, по коме је манастир и добио име (у преводу:
Симонова стена). По предању, подвижник Симон је, у
Божићној ноћи, угледао, у непосредној близини своје
испосничке избе, сјајно светло на окомитој, громадној
и врлетној стени са које се, за дана, поглед отискује,
сјурује у шир раскриљене морске пучине, што је схва-
тио као налог да на том месту, на стени, са трију стра-
на уокруженој суновратним провалијама, а у залеђу тек
овлаш прикопчаној за масив из кога се издиже, подиг-
не манастир. Предање даље сведочи да је Симон једва

_______
147
сакупио мајсторе и да се, док су седели за трпезом, по
отпочињању радова, са стене омакао у провалију момак
који их је послуживао, све са врчем у једној и пуном ча-
шом вина у другој руци. Престрављени овом несрећом
мајстори су ипак пристали да наставе градњу пошто се,
изненада, са супротне стране амбиса, момак појавио но-
сећи чашу из које се вино ни пролило није.
Кад, после получасовне пловидбе по једва намреш-
каном мору чијом стежалом мирноћом господаре раза-
сута мноштва узлепршалих галебова, ту и тамо узлебде-
лих уз палубне ограде са којих им драгост што су ту не-
себично узвраћају узмахнуте руке путника, трајект го-
тово неприметно почне да се устремљује ка све вишим и
огољенијим огранцима Атоса који се у све ближој даљи-
ни беласа и издиже, стамено и нестварно, усред драчом
и чкаљем обраслих стеновитих обалних косина стрмо
урушених у море, орловско гнездо се укаже. Најпре као
знак. Уврх искошене литице, у узјарилој измаглици.
Онда, све стварнији фокус разгрљеног небосклона под
којим се, у свој својој зачудној невероватности, оства-
рује.
Прва здања на Симоновој стени довршена су, како
се слути на основу сачуване хрисовуље из 1364. године,
од великодушних прилога у богатим даровима и новцу
српског деспота Јована Угљеше, владара источне Ма-
кедоније и поседника царске титуле, којима је обасуо
манастирско братство у знак захвалности оцу Симону
за исцељење своје оболеле кћери. После Угљешине по-
гибије у Маричкој бици, у окриљу овог манастира уто-
чиште је нашао и његов најстарији син Јован који је, под
монашким именом Јоасаф, све до судњег часа радио
као манастирски баштован. Тек тада, са самртничке по-
стеље, разоткрио је чији је син.

_______
148
 Овај, јединствен и сажет, градитељски опус орато-
ријум чине заправо три монолитна призматична кубуса
од тесаног камена, у горњим нивоима проширена дрве-
ним галеријским засенченим испустима и у врховима
укровљена, којима се готово на непостојећем одстојању,
а ипак довољном да се светлост небеског свода кроз њега
прожме, придружује четврти, упола нижи и очито грађен
у скорије доба. Међусобно осетно смакнути по дубини, и
наслоњени један на другог, они, гледано са мора, творе
импозантан српасто залучен бедем, узнесен уврх стене,
чије постаменталне камене зидине израстају из стене
као да су њен органски део, узлебдео изнад терасастих
баштенских секција које се, како се падина спушта на-
ниже, утапају у густу шумску шикару усовљену, попут
ледника, у скучену сеновиту увалу где се ушкољило ма-
настирско пристаниште.

50.
Зинуо, залучен, тунелски отвор пустог зимовника
за бродице и чамце на прочељу спратне камене згра-
де, тросливно укровљене и са три симетрично утиснута
прозорска отвора тик испод кратке стрехе, о чији забат-
ни зид у залеђу достојанствено се ослања висок четворо-
угаони пирг, избуљио се у спуштен покретни прамчани
мост трајекта преко кога се искрцава неколико путника
вукући за собом кабасте ранчеве са металним точкићи-
ма. Удесно од пирга, на платоу подзиданом према мору,
издужио се бело окречен, црепом покривен, приземни
објекат са подужим тремом који гради колонада залу-
чених стубова. Шумски усов исклизао одозго, испод те-
раса манастирских башта, овде се завршава, изливајући
се на сам плато кроз зидни теснац између већ обгрљеног
пирга и приземне зграде грађене у новије време.

_______
149
 У сваком случају, док турбине трајекта се рогуше
узбуркавајући водену масу уоколо крме и прамчани
чекрци заврндавају дижући покретни мост, навешћујући
испловљавање, за тренутак, пред овим просторним при-
чином, који и није причин, већ догађај у коме се сам
посматрач у причин преобраћа, не може а да се у себи
не затрага, по урвинама сећања, за оном претанком
нити која ће све то да оповргне или потврди, у најгорем
случају искамчи скрушен осмејак усхићеном погледу
у коме се властита сићушност устрављује од своје уча-
урености у трпку муклост сред које се самоуништавамо,
али и не очајавамо, не остављајући никаква трага о вре-
менима у којима смо се учаурили зарад јутарње кафе,
млаког опуштања у друштву назовипријатеља, поподне-
вног дремежа и испразне ароганције у звучном окриљу
ТВ екрана са кога нас све дубље потања плима риалити
шоуа и сапуница. Ако се затрага.

51.
Остављамо Симонову стену са њеним под саму не-
беску конху узнесеним келијама, које, као какав начип-
кани, сеновити, сонетни венац уокружују католикон чија
се два кубета и четвороугаони звоник дају, само закрат-
ко, назрети са дебелог мора, пре него брод почне ка оба-
ли да се устремљује – нека бди над ширином пучине и
у свод небески се укотвљује. Успенушало море иза крме
у неповрату остаје. Растрежњујући лахор, узрокован бр-
зином брода, запетљава се у смокрену бродску ужад. И
заокупљени врућим пикантним питуљицама и леденим
пивом из бродске кантине, грабимо даље.
Или нас насрћућа и све громаднија обзорност ато-
ских обронака гута.

_______
150
 52.
Григорије је био анахорета, као и Симон. На Свету
Гору дошао је са Синаја, или из Сирије, како се предање
двоуми. Живео је овоземаљски живот у 14. веку. Подви-
завао се и у истини снио да ће јој се вознети само гра-
дитељским чином који се ничим достојнијим не може
заменити. И тако, из сна у сан, Григорије, ма одакле до-
шао, основа манастир у ком су Срби бивали све до по-
жара у 1761. години, после кога су отишли незнано куд,
поневши са собом Григоријеве мошти. Нетом, манастир
су преузели Грци, обновили га до 1783. године, онако
како и данас стоји. А стоји на стеновитом рту чије на-
зубљене стрмине и чкрапе залива и сапира море.
Овај чудесни монашки град, Григоријат, бедемима
својим сазданим од грубо сатесаног камена готово иско-
рачио у море, бајковито је здање степенасто узглобље-
но у обрушавајућу шумовиту литицу са којом истрајава
своју стиснутост на скученом рту у чијем побочном за-
леђу, на уском и кратком шкољу, тесни му се приста-
ниште. Из рошавих шкрапина прошараних кржљавим и
оскудним растињем изничу полигонални масиви зидина
уврх којих се, попут пчелињег саћа, гнезде вишеспратне
монашке келије. Грађен, дограђиван, презиђиван, над-
зиђиван, несумњиво у разним временима, манастирски
комплекс представља донекле насумичну, а ипак при-
кладну композицију различитих, иако не неусаглаше-
них, градитељских рукописа, што ствара помало збркан
утисак, али у сваком случају особен и опсењујући.
Брод испловљава. Атос, пред нама, разогромљава
се. И фото-апарати не престају да шкљоцају и зује. И
опет јата галебова. И опет ледено пиво, за тренутно от-
режњење.

_______
151
 53.
Манастир Дионисијат, стамен и уосовљен импо-
зантним, у врху назубљеним, призматичним пиргом у
позадини, који узнесен над разуђена степенаста кро-
вишта доминира аморфним стрминама околиша, стис-
нуо се уврх стеновитог гребена што, издижући се из
самог мора, са једне стране окомито затвара пошироко
шљунковито жало које је, заправо, салив вододерина са
планинског масива у залеђу, последњег обронка Велике
Витле, а са друге се утапа у штирину и чкаљ подзидане
падине која се надаље раслојава у степенасте баштенске
терасе омеђене ту и тамо, пре него се улију у шумом
орубљен камењар следећег гребена, каменим кућицама
наслоњеним на вишу терасу. И узнео се својим врлет-
ним подзидима у зрачну висину. Основао га је у другој
половини 14. века преподобни Дионисије, уз посредо-
вање свог брата Теодосија, у то време трапезунтског
митрополита, а са средствима која му је за ту прилику
уздарио император Алексије III Комнин.
На жалу, непосредно уз тиркизну прозирну мор-
ску разину, где на кратко бетонско пристанишно моло
трајект управо спушта своју прамчану рампу, збило се
понешто кућерака, што, у ствари, и нису никакви кућер-
ци већ помоћне спратне зграде од камена, међусобно
извезане подзидима иза којих се разбокорило нешто
маслина, што све делује сићушно у односу на манастир-
ски гребен оздо озелењен шкртим растињем што из њега
пробија.
У основи здање је готово правоугаоног облика, ко-
лико је то омогућио стеновити плато на коме је саграђе-
но. Својом краћом страном окренуто је пучини, а бар
двапут дужом према дубоком жалу, којим се, у пратњи
црноризаца који су их дочекали, без дужег задржавања,
упућују тек искрцани путници.

_______
152
 Громадни манастирски подзид са морске стране и
кршевито окомито стење у непосредној близини прис-
тана су под скелама. И овде су у току опсежни радови.
Сунце несносно пржи. Спарина је све отужнија. А Атос се
искострешио својим погрбљеним врховима, стонулим у
спарну измаглицу, дајући нам на знање да и Дионисијат
није све, иако се удаљава, како му брод умиче и нагло из
видокруга нестаје заклоњен шумовитим масивом уру-
шеним у море, као да јесте.

54.
Како смо све даље од Дионисијата, пејзаж почиње
осетно да се мења. Уместо врлетних искошених ртова из-
међу којих се погледу подастиру благо залучени шљун-
ковити затони, приобаље се уравњује, док насупрот њему
пучином се вуче једна иста нејасна црта која небеску
модрину нестварно одељује. И кад се коначно обронци
Велике Витле уморе и спласну у благо и присно затала-
сано побрежје орубљено увалама заогрнутим тишином
коју нам неповратно ускраћују брујеви бродских турби-
на из потпалубља, као непрелазан врлетни зид коначно
се указује у свој својој самосвојности присојна силуета
Атоса. Упућена небосклону. Гранична и постојана.

55.
Ту, усред времена, које и није време, време анализе
нити време синтезе, већ један те исти проток ствари и
проток сопства, кроз врзине и богазе трајања у којима
хук таласа понавља хук таласа, и удар ветра понавља
удар ветра, и смена светла и таме понавља смену таме
и светла, увек на исти начин, достатан и отрежњујући,
ту, у вечности ослобођеној окова пролазности, билборда
и блендера, циљних група и украсног пластичног биља
или измена светла на семафору, ту се, засвагда, устоли-
чио манастир Свети Павле, још један од светогорских

_______
153
драгуља. Ту, у приљежној котлини, поиздаље од мор-
ске обале, између урушавајућих врлети Атоса који се,
допола шумовит, а отпола огољен и у прамење циру-
са устремљен, као какав колос изронио из мора, разо-
громљује, и у чијим се врлетним вододеринама, усеци-
ма и вртачама, што се сплажу до у само море, и у ово
доба године, снег цакли и бисери, и шумовитих коса и
уоколних обронака здесили су се, попут раскриљеног га-
леба у гнезду, беласави манастирски озиди.
Узглобљен, једним својим стиснутим притешње-
ним крилом које, из залеђа, високо надвисују на врхо-
вима озубљене зидине каменог пирга, у кршевиту и мес-
тимично шикаром обраслу искошену врлет, а другим,
супротним, распростртим према пространој колотечи-
ни, вододерини која се вртоглаво сплаже однекуд из вра-
толомних атоских гудура и усека, ухоризонтаљује се ма-
настирски обрис, са три џиновска чемпреса, попут она
два у хиландарској порти, који га из непосредне близине
објављују и асиметрично осове попут жишка у монашкој
руци. Истини за вољу, мало шта се разазнаје из даљине,
са пристанишног платоа, заогрнутог прозирном пљуска-
вом модрином морске разине под којом беласави облу-
ци, са дна, лазурно се розају у стрму дубину и тамне, али
зато строго срезане четвороспратне келијске структуре
изидане на стаменим бедемима од тесаника одају ути-
сак усталасане једноставности и тајновите мирноће.
Трајне су недоумице које се плету око времена у
коме је овај манастир настао, и око његовог оснивача
по коме се именује. Нека предања сежу чак до у касни
осми век, али највероватније је да се, у другој половини
10. века, преткрај живота, Павле Ксеропотаминос, пову-
као из манастира Ксеропотама, који је такође основао,
и дошао у овај крајолик, где је себи саградио келију на
гребену између две водотечине.

_______
154
 Током свог десетовековног постојања манастир је,
све до 1744. године, када је постао грчки, био словенски.
Године 1370. манастир је био уступљен, као келија, мона-
сима Герасиму Радосном и Антонију Пегасу. Почетком
15. века приложници су му били српске велможе Гргур
Бранковић и брат му Лазар, а несебичну материјалну по-
моћ примао је од деспота Ђурђа Бранковића под чијим
покровитељством су се одвијали и први опсежнији гра-
дитељски подухвати. Ђурђева кћи Мара, жена султана
Мурата II, која се никада није одрицала хришћанске
цркве, поклонила је манастиру драгоцени појас у који
су уплетени комадићи злата, тамјана и смирне што су их
мудраци принели на дар Витлејемском Младенцу Гос-
поду Исусу, а који су пронађени у Константинопољској
ризници грчких императора. Према предању, принцеза
Мара зажелела је да сама донесе ове светиње у манастир
и већ се приближавала манастирским зидинама када јој
је, као и некада царици Плакиди пред манастиром Ва-
топедом, било објављено да не нарушава строго атоско
правило које женама забрањује улазак у светогорске ма-
настире. На месту предаје светиња, касније је, у спомен
на тај догађај, саграђена мала капела која и данас по-
стоји.

56.
А пред кратким бетонским молом, ту под иско-
шеним тиморима Атоса, опет бела пристанишна јед-
носпратна зграда, каменим плочама покровљена и са
огромним залученим улазом зимовника за бродице и
чамце. Из ове перспективе, са крмене палубе трајекта,
одакле се пружа у ствари овлашан поглед у пропуто-
вању, из заклонитог туристичког прикрајка, са својим
високим димњаком и уоколним подзидима, она се чини
као каква скромна увертира за све што се иза ње, у дну

_______
155
дубодолине, несебично нуди и оцртава. Бели, пребе-
ли зидови са ниском прозора тик испод самих кратких
стреха. Довољно да се стварно време заборави и сопство
у кошару узапти своје скрушене трајашности.

57.
На пловидби до Каруље пристан манастира Све-
ти Павле је последње успутно стајалиште. Чим трајект
исплови и запути се ка свом крајњем одредишту, уз све
заморнију спарину, приметно одсуство јата галебова и
неколицину путника лежерно опружених и уснулих по
палубним дрвеним клупама, обални крајолик се осетно
мења. Стеновите рошаве литице преко којих се прели-
вају густи слапови растиња, изникли са све ужег недо-
гледног шљунчаног жала, све су више. У залеђу им шу-
мовите падине атоских обронака за којима се каменита
врлетност његова крије. Али, време, док се замајавамо
зурењем у омамљујуће пљускање и пенушање таласа иза
крме, неосетно цури, попут песка из клепсидре, и већ
се над обалним кршем, међ ижџикљалим кипарисима,
назиру раштркани обриси људских станишта. Најпре,
четворострана стамена кула са поткровним доксатом од
дрвета, онда појединачни објекти саграђени, ту и тамо,
уврх обалних литица и наднесени над море. Нови Скит.
У надлежности манастира Свети Павле. Посматрана, у
пролазу, са бродске палубе, где једнолично заврдавање
турбина из потпалубља упозорава на беспоштедну и ци-
ничну свемоћ духа времена, ова невелика монашка на-
сеобина, основана 1760, са својим црвеним кровишти-
ма изгрнутим и разасутим по благој шумовитој косини
атоских обронака, чини се као какво туристичко одма-
ралиште слутало однекуд на ову тренутну благост свето-
горске обале. Али све то кратко траје и чини се као какво
насумично богохулно снатрење чим се крајолик прозли

_______
156
нестанком шљунчаног жала и све громаднијим плазина-
ма што се срозавају у море.

58.
Негде, у тој танушној, а ипак устрајној хармонији
све суровије и окомитије обале и глазурног огледала
морске површине, у омален стиснут шкољ утиснуо се и
пристан, арсана, скита Свете Ане, раштркане монашке
насеобине која је под јурисдикцијом Велике Лавре. Узве-
рана уврх питоме живописне стране атоских стрмина и
врлети још неких давних година прве половине 14. века,
готово је неразазнатљива са мора у чијим дубинама, под
непрозирним окриљем уљасто-тиркизне мирноће воде-
не површине, јата се витлају риба. Све пролази, па и овај
трен у коме свет који се управо догађа не противречи
ведрини небосклона који се, удиљ, и у шир разастире
докле поглед сеже, и за којим тајанства столују, чијом
наклоношћу, или у чију славу, свеједно, овде смо при-
сутни. И трајање се делотвори. У пуком просјају нам-
решкане воде, зинулој обалној шкрапини, или на ветру
стињалом опушку у руци.

59.
Свет се у себи догађа. И догађај је све, из света што
исходи. У догађању, промени стања које му претходи,
свет себе изискује. Да се овремени, уособи, собом ис-
пуни. Сам довољан себи. У свој својој укупности. Са-
чињеној, сада или одвајкада, од наших појединачних
сићушности, неретко узнапредовалих до јавне разине
општости, али увек безнадно уосовљених у злохуду не-
одвојивост предмета и речи. И, временско тројство које
их тка и одређује, представља недељиво јединство у коме
је прошлост непокрет у који се догађај истрошио, конач-
на форма, без одјека и садржине, али и трпка зановет на

_______
157
којој се садашњост искри, крхко и пролазно међустање,
које, опет, узрокује будућност, потенцијални покрет, ма-
гловито комешање све док се не догоди, а не као могућ-
ност, већ као стварност која већ наредног трена у про-
шлост окоштава, собом се заогрће. Зато стварносни свет,
разогромљен, стослив, онај у коме се збивамо, у коме се
тако здушно додворавамо сопственој самодовољности,
у нашим рукама не коначи. Али смо му приљежни. У
својој лагодној немоћи.
И стога, тушта и тма које нас тиште, испуњавају
нам раздражене ноздрве, раздиру дух на за и против,
само су пролазне безначајности којима не можемо одо-
лети. У трајању које не престаје, већ се таложи у нигде. У
пуноћу времена које није ни време пре ни време после,
већ време прожимања унутрашњег и спољашњег, једног
другим, ма шта они означавали, и време раскршћа које
може да буде било где, и ту, и тамо, и у нигдини без пу-
токаза, у којој смо се стекли. Сада, и заувек. Светогорски
манастири, скитови и келије, догађају се, збивање које
не престаје, устоличено у речи која у Богу беше, и од
Бога беше, и по којој је све постало, и без које ништа не
постоји.

60.
Визуелна бајковитост светогорских манастирских
здања, заогрнутих изворним природним окружењем још
увек неугроженим тржним центрима, паркинзима, сао-
браћајним петљама и киселим кишама, већма происти-
че, за ововременог човека, из њихове, спонтано настале,
дуалистичке матрице.
С једне стране, они су оличење градитељског кон-
цепта који се подређује могућностима што их пружа
амбијентална средина, било да им се потчињава, или
им наглашава постојећу топографију. Са друге, њихов

_______
158
функционални склоп, заокружен одвајкада граничним
ободним зидовима, неодољиво подсећа на савремене
градске мегаструктуре које заустављају дах посматрача
али су лишене печата трајања, ореола памћења.
У сваком случају, светогорски манастири, са својим
портицима, портама, чесмама, фијалама, католикони-
ма, гостопријемницама, конацима, келијама, трпезари-
јама, мутвацима, библиотекама, ризницама, параклиси-
ма, винским подрумима, житарницама и пирговима (у
случају Хиландара, и болницом), представљају заумне
идеје о сажетим градовима. Истини за вољу, градовима
лишеним чина рађања и ограниченим на пешачки сао-
браћај, али ипак градовима сазданим на темељима не-
поколебљиве људске одлучности да посвећење духовној
спознаји допре до јединочасних светова који нас, здуш-
но предане глини од које смо сачињени, устоличује у са-
мима себи.
Ако је град, а јесте, форма људског скупног оп-
стојања, постојано чудо које, упркос свим могућим и не-
могућим турбуленцијама, траје у овој цивилизацијској
измаглици којих шест хиљада година, претрајава и кона-
чи, ако, по својим прагматичним и ониричним, сабор-
ним и расколним обележјима, представља градитељску
структуру која обједињује све видове човековог егзис-
тенцијалног и друштвеног, физиолошког и духовног
бића, онда сваки светогорски манастир може да се све-
де на појам града, монашког додуше, што неизоставно
подразумева да су му темељи у небу а зидови засновани
на устрајности испосништва, што ниједна друга градска
агломерација нити има, нити је икад била упућена да
досегне.
Данашњи облик светогорских манастира, настао на
остацима фортификационе архитектуре раног средњег
века, може се сматрати изворним. И то им даје сву осо-

_______
159
беност јер целина је састављена из сегмената грађених
у разним временима који, иако, и наоко, различити,
међусобно се допуњују и не искорачују из просторног
и фактографског оквира, задатог полазним оквирима.
Католикон уокружен високим одбрамбеним зидовима
са стаменим пирговима, био је полазна матрица. Тик уз
бедеме, са унутрашње стране, грађене су подвижничке
келије и помоћне просторије. А онда, како су се гомила-
ла духовна и материјална богатства, а унутрашњи прос-
тор био све стешњенији већ успостављеним међашима,
испели су се на властите зидине.
И сада, баш оно што је било оличење градског жи-
вота кроз векове (необавезност и присност конверзације
и неоспорно право на медитацију), а што се глобализа-
цијом света претворило у властите сурогате, овде се очу-
вало. Минијатурно додуше, али свеобухватно и саборно,
заувек.
Света Гора! Нити мањег територијалног окружења
са више градова, нити више особених градских структу-
ра на сажетијој територији, у непатвореном просторном
крајолику који из себе у небо се узноси и у њему таложи.
Завидан скуп меморија православља – духовних отиса-
ка времена која су бивала, која јесу, и која ће доћи. За-
чудно је што су та здања грађена без икаквих простор-
новизуелних амбиција, од приручног материјала и са
најскромнијим функционалним захтевима. Али, нијед-
на концептуална теорија дотакла их се није. Можда зато
и задивљују. Без умишљаја.

61.
И док, све запитанији зашто у нашим животима
тако мало, или готово нимало, има сећања на оно што
нас одређује да будемо то што јесмо, у небеску ведрину
зурим што се, узјарила, неосетно премеће у сиво-оке-

_______
160
расто-изрђали монолог огољене обале, тавно море све
осетније се узваљује и, у несносној врелини, сав бесми-
сао навешћује очекивања. Јер обално стење и све шкр-
тије и осорније литице испузали из морских валова и
пене или сплазнули са све окомитијих огранака атоских
врлети, наговештавају да овај свет дочекује нас неспрем-
не за стварно, или нестварно, што се оку нуди, Каруља.
Најјужнија тачка Свете Горе. Одавде па на исток најбли-
же копно је Мала Азија, а Крит је прва јужна обала. И
нема ветра. Одсвуда оморина којој се довијамо леденом
водом из пластичне амбалаже и папирним марамицама
које се натопљене знојем труне. Падишах Ксерксес овде
је изгубио половину флоте и био принуђен да се повра-
ти, четрдесетак километара северније, до земљоуза кроз
који је прокопао канал како би заобишао овдашње сил-
но и неумољиво море. Пролазимо крај крста?! Громад-
не слитине узвинуте над крњавом оштрозубом хриди,
отиснутом за лакат од стеновите обале литица, да пу-
чини објави где бездушна једноличност окончава се и
ломи, а смерна здушност отпочиње. То је то, где јесмо,
увек и сада, ма где били, у свом исконском зачетку, пред
пустопољином мора из кога смо измигољили као из мај-
чине утробе, са криком и првим удисајем који нам озна-
чује упокојење. Опет у издашном мору. Свете тишине. И
времена пре, и времена после. Једначењу векова.

62.
Било како било, ако ишта и игде, у овом испошће-
ном, у лавиринте капитала и сумануте потрошње уза-
пћеном свету, још неоскврнуто и језгровито има, онда су
то ове суре атоске обале суновраћене у море и узнесене
у времена да буду изван времена. Готово под висак из-
дижу се из зауљено-тиркизне воде и о дослуху сведоче.
Смерне тихости и заглушних тресака. Неситих, додуше,

_______
161
свог истрајавања у колоплетима муклог гибања таласа,
или бесног мора и громовља што се из уолујеног отис-
кују неба. Одмах после крста, док бродска утроба дахће
носећи се са широким грбинама и зинулим завалама
узваљаних таласа, високо, стотинак метара над непо-
стојаном разином мора, усред окомите литице, у плит-
кој стеновитој ниши, ту и тамо уокруженој штркљавим
џбуњем, стекао се кућерак, дашчара скуцана од приру-
чне грађе, двоводно укровљена, и некуд у неизвесну, а
тачну, истину пучине забуљена. Готово неуочљива. Ста-
ниште анахорета. Подвижника који видљиви свет прису-
ством својим уокружује и кога невидљиво потиче да му
се објави. У слеђеној слутњи која је неповратан закорак
у постојанство, не умишљај, већ у разгрнути непојам да
рука не задрхти док припаљује свећу, ушива скут или на-
просто устима залогај приноси.

63.
Пристан је скучен. Колико брод да га прамчаном
рампом досегне, и то само ако таласи допуштају, ако не
бију директно на искострешено стење. У противном, све
уоколо јечало би и прштало од силине узгибане водене
масе и успенушалог и узаврелог пљускања. Као пловак
на концу делује брод испод ових стрмина. Кратко задр-
жавање, колико да се некакви дењкови искрцају. Узврат-
но махање руку, и већ се погледи усхићено веру беспут-
ним атоским колотечинама у врх, небу.

_______
162
 ПОВРАТАК

64.
Време је колоток, сидрени ланац, који не престаје
да се одмотава и кад га више за нас нема. А свест о про-
току времена, изграђена на премиси о изласку и заласку
сунца и месеца, спознање је, или само трачак спознаје,
којим се довијамо себи самима у непрестаној нади да
нам неће изневерити, разнедрити, наша очекивања. Суд-
бинско, услеђено, потчињавање свему чега има, па било
оствариво, или у остварљивости својој тек се сачињава.
Ваљда стога што опет није ништа друго до сушто заогр-
тање пешчаника смерним погледима, на овој исконској
обали време се рачуна, према древном византијском
обичају, од заласка сунца. Изузетак је манастир Ивирон
где се поштује вавилонски систем по коме дан почиње
са изласком сунца. У сваком случају, поноћ, општепри-
хваћени крај протеклог и почетак наступајућег дана,
стартна и циљна позиција остатка света, овде је део дана,
па било да припада раним, или касним сатима. И напо-
кон, за разлику од савременог глобалног света у коме се
свеопштост поима као једна те иста бонаца, мртваја, у
којој испод површине успостављене оплодњом капитала
с једне стране, и сиромаштвом с друге, колају безбројне,
исте такве мртваје, у којима се увелико устоличила су-
рова, безочна стварност, мерена берзанским извештаји-
ма и интернет могућностима, овде се паралелност света
своди на дух вечности и трошност од које се видљиви
свет састоји. Или, тачније, и нема паралелности.

65.
Монашки живот на Светој Гори, умногоме се не
разликује од било ког манастирског живота. И није са-
држан само у вршењу молитвених обреда, јавних и лич-

_______
163
них, за спас своје душе и читавог човечанства, већ и у
литургијском созерцању, увођењу у тајну Богопознања
кроз проучавање Литургије. Манастирски дан чине три
циклуса активности, од по осам сати, од којих је један
намењен служби Божјој, други обављању профаних дуж-
ности у кругу манастира и на манастирским имањима,
а трећи одмору и сну. Сви монаси сједињени су у општој
служби Божјој, коју чини чинодејствовање у католико-
ну и по параклисима. Најважније заједничке службе су
Вечерња, последња у дану, Поноћна, Јутрење и Литур-
гија, и оне се појачавају у здушности уочи празника и
на празничне дане. Већина служби су ноћне, кад оста-
так света или се проводи или спава. И, заумно устави,
иако посве споредно, али ми се не да прећутати, ваљда
због подвојености мог властитог бића, монашки свет не
одељује лирско од епског, поетско од прозног. Свет је
сведен на духовну суштост, есенцију појавности.

66.
У повратку са Каруље, већ виђени филм унатраг
се одмотава. Истом брзином, на исти непоткупљив на-
чин. Али то више није целулоидна трака, већ запис који
поприма ванвремену димензију у коју укорачујемо без
ишчекивања и са готово несвесном тежњом да се у об-
нављању призора понавља наше властито сопство иза
кога остаје само овлашан нацрт суштаства. И очи путни-
ка упињу се да продру у оно што се погледу никад не от-
крива, али нетремице тавори негде у кутку самосвести о
могућностима које се нису оствариле.

67.
Негде, око пристана, арсане, манастира Зограф,
рибарски брод, надомак обале, оштро потцртане пустим
шљунчаним чалом, извлачи мреже. Небо се стињава, без

_______
164
иједног облачка, мрачи. И ствари се, не својом вољом, у
логичан слажу редослед. Брод је благо нагнут на страну
откуд се, из дубине мора, повлаче рђасто-модре мреже.
Изроњене из тиркизне воде и у правцу прамца засукане,
контрапункт су озелењеној обалној стрмини из које ви-
толики чемпреси уоквирују нетремичан осећај ностал-
гије. За оним што се збира у својој дословности и што се
друкше не да појмити. Атос је остао далеко иза нас. На
домаку Уранополиса, у свести ми још таворе колопле-
ти, издешавају се стеновите литице у чијим окриљима
вечност, иако, наизглед, скрушена и још неодгонетнута,
обличје своје траје.

68.
Путешествије! Сабир, мање-више, бајковитих до-
гађања која, изнебуха банула, чине нас узапћеним у
слатке узе изненада, и изнад свега спремним на свако
искупљење које је, неретко, увелико заблуда. Јер је про-
живљено само у својим појавним облицима који су увек
одраз личних осећаја. И свако путовање, заумно или
не, свеједно, увелико је авантура, једна од могућих им-
провизација која, и кад је стрпљиво припремана, увек
се показује као непредвидљива. Па опет, базање по Све-
тој Гори више је од припростог авантуризма; не због
могућих искушавања која се пред путником откривају,
већ због неизбежног сучељавања са сопством, властитим
осећањем припадништва нечему што исходи из власти-
те нутрине и у суровом је сучељавању са нашом несвес-
ном зависношћу од лагодности што нам их технолошка
цивилизација приушћује. Нема ту намере, све се спон-
тано одиграва, у непојамном судару са стварношћу која
се оваплоћује и кад је заправо и нисмо свесни. Ту, у не-
сазнатљивим витлацима земље и неба, кроз које крчимо
своје право на мрву усветљења, усхита кад се немогуће

_______
165
одшкрине и трајање спозна као проношење нас самих
кроз теснаце времена.
И томе нема краја.

69.
Уранополис, са својом пристанишном каменом ку-
лом из турског доба са чијих зидних избочина, улегнућа
и шкрапина галебови се искриљују, углављеном уз сами
док пристана где море пљуска и крабе се легу, дочекује
нас у сутонској измаглици пуној стешњене уличне хуке
и тупог турирања заглављених аутомобила. Искрцавање
је процесија. Ритуал, чија спорост, условљена ограниче-
ним просторним могућностима, отвара неслућено поље
стрпљивог помицања напред што помисли роји и не до-
пушта да се оствари непостојећа празнина, која и није
празнина, већ пуки начин да се постојеће изазна у свом
разогољеном облику запињања за металне котве, руко-
хват степенишне ограде и бућкање морске воде од још
брундавих бродских турбина. Уличне таверне су пуне до-
коних посматрача који, увелико забављени пражњењем
својих чаша, нису ни опазили пристајање брода.
Али, сада, очи им плени живост која муцаво бауља
са својим напртњацима, ранчевима и торбама преко
пристанишног дока. Време је колоток који се не зау-
ставља и кад сидреног ланца више нема.

70.
Аутомобил којим смо се допељали на ове стране,
налазимо тамо где смо га и оставили. Паркинг-чувара
нигде нема. Осврћемо се уоколо, врпољимо испред ка-
танцем забрављеног дашчаног киоска са чијег остакље-
ног визира залепљен са унутрашње стране буљи, избле-
део од сунца, ценовник. У сваком случају, жури нам се,
како би за дана освојили цесту и набасали на прено-

_______
166
ћиште. Однекуд, као изникао из земље, онизак дебељу-
шан човечуљак са платненим качкетом огромног шири-
та на глави прилази нам, смешка се у знак поздрава, и
откључава катанац.

71.
Прав друм. Мање-више. Царски. Слева, хотелски
комплекси са шљунковитим плажама и базенима у цвет-
ним вртовима. Најава цивилизације, која и није најава,
већ само периферна тачка великог праска који не до-
пушта недоумицу и немилосрдно апсорбује све што му
се затекне у зони простирања. Гњила спарна тишина.
Само ветар у одшкринутим прозорима зузуче као до-
каз о истицању времена. Саобраћајни знаци упућују на
ограничења унутар просторних оквира. Света Гора је за
нама.

72.
У својој исконској потреби да изрази своје уну-
трашње биће, човек је увек био, и остао, распет између
линије и речи. Природа линије је да предочи, сажме и
посведочи; природа речи да појасни, разглоби и упути.
Неретко, међусобно омаловажаване, услед искорачења
у несвоје подручје, никад се нису порекле, нити се могу
дорећи, истичући из истог координатног почетка у коме
се не разликује умеће говорења од умећа ћутње. Прича
и цртеж. Наизглед, тривијална основа да се ишта раза-
зна или закључи. Ипак, када су, сами по себи, истина и
тачност, цртеж проговори да појасни, а прича оцрта да
предочи. Једну и исту стварност којој никада нисмо до-
расли. И то нас чини подозривима према самима себи.
Прича исходи из стварносне структуре тежећи да је изо-
пшти. Цртеж из општости коју би на стварност да сведе,
да је ограничи. И ту се међусобно уоколују, уколико се

_______
167
коло уопште склопи. Фреска и молитва. Два антипода
једне и исте накане. Ко шта чује, или види, неважно је.
Јер, саборност у којој се одвијају оркестрира их у истом
окриљу.
У сваком случају, није на нама да истражујемо
зашто није друкчије, нити да исходимо могуће заблуде.
Света Гора је јединствена просторна фреска, на гро-
мадном зиду историје цивилизације, коју творе изравне
приче о трајању без предрасуда, тајних завера и свео-
пште медијске кампање, фреска на тканици неба које се,
хировито какво је, роза у нас саме док фреска остаје. И
то је све. У векове векова. Људско жиће док траје.

73.
Али, знатижељи нема краја. Кад смо већ ту, у ок-
риљу Светогорског залива.
И кад се има даха за необавезан укорак у предграђе
света уогрнуто у гламур туристичког проспекта. Оно о
чему се чуло, а што се није видело, заогрће безгласна
нетремица. После свега, рекламни постер са улашће-
ним фотосима још само је безгласна нада: нашминкана
докучивост у којој се не сналазимо, док у пртљажнику
тандрчу конзерве необавезног времена. У сутон, Три-
пити: још један укрцај на трајект, овога пута, у колима.
Прамац расеца намрешкану, бесталасну воду уз шумно
пљускање. Попут тријере, однекуд, ненадано, изрониле
из раструњеног сећања. Острво Амуљани. Жмуљаве три-
не светла пред нама не обећавају више од оног што се
оку нуди. Све је усхтело да нас омаловажи. Својом не-
умитношћу без претензија и семантичког значења. Чак
и успорен, миц по миц, искрцај на моло које се улива
у риву посејану жмирљивим канделабрима иза којих се
благо успињу начичкана кровишта, ту и тамо ушкопље-
на бокорним кипарисима умоченим у вечерњу изма-

_______
168
глицу. Врлудамо узбрдо тесним кривудавим уличицама.
Шкрипа гума у кривинама. Па онда низбрдо. Сирови
индиго усутоњеног мора прогледава између збрчканих
кућишта и, распусно, зјапи мирноћом која усањује.
Мастиљава небеска копрена, ињем звезданим посребре-
на, полегла по обалним палмама и бокорни прецветали
јорговани искипели преко дворишних ограда, не хају
за речју усхитно изговореном у уличној телефонској
говорници. Почетак, или крај? Ствари се раслојавају у
немушту бит бескраја. Иза кога постоји још само један
тренутак, дахтај свега што смо видели и чули уогрнути у
интимне чаршаве сна. После силесије искапљених кри-
гли хладног пива, у успутној таверни.

74.
С новим даном враћамо се у неспутан и равноду-
шан загрљај света коме смо тако здушно, мада накратко,
окренули леђа. Нехајне и стрпне, цеста нас уводи у во-
дојаже, превоје и усеке Халкидика. За нама су Трипити,
Јерисоу, и Стагира, родно место Аристотела са његовим
спомеником од белог мермера на затрављеној заравни
понад насеља. Непретенциозним и класицистичким по
изразу и форми: монолитна људска фигура у стојећем
ставу са благим искорачајем леве ноге, колико да се
уогрнута тога до глежњева набере и намрешка, и са сви-
тком у десној руци, на квадричном постаменту чија ви-
сина премашује висину посматрача, у окружењу шумо-
витог побрежја; уска стаза од ломљених камених плоча
врлуда ледином и никуд не води.
Пред нама су Полигирос, Неа Моуданиjа, Неа Ка-
ликратиjа...

_______
169
 75.
У Солун стижемо у вечерњим сатима. Улична свет-
ла, светлеће рекламе по фасадама, бука и стрка. Наи-
зглед, хаос коме се предајемо без осећања кривице и
без предубеђења. У центру, богато осветљени излози
аранжирани свеколиком робом са светских меридијана
блиндирају се таблама алуминијумског ребрастог лима.
Шта се збива? Сазнајемо: за сутра су заказане демон-
страције антиглобалиста, поводом самита европских и
светских челника који се у Тесалоникију одржава већ
недељу дана. На Аристотеловом тргу транспаренти са
ликовима Че Геваре и Кастра. На сцени самита је еко-
номска блокада Кубе.
– Мој Јаћиме, ево, цивилизација нас из свег срца
поздравља.

(2003–2008)

_______
170
ДОДАТАК

ХИЛАНДАР

(1198–1199; Св. Симеон и Св. Сава; 1303, Милутин;

уочи Косовске битке, Кнез Лазар)

1.
У БРИШУЋЕМ налету, стрелометно, с врха катарке
Галеб се устремљује ка води и, онда,
Равних непомичних крила, кô по затегнутом концу,
Педаљ изнад површине, далеко
Испред прамца једри. За собом,
Без крика, недоумицу оставља: није ли,
Присуство наше, недостојно узреметило,
Спокој ове свете обале над којом
Суштом ведрином небо се гласи и чија
Уска шкоља, подно слапова шума што се строваљују
Са избрежака узгибаних, сиње
Запљускује море. За вољу, ил’ невољу,
Свеједно, ствари се увек здесе
Како се у појмовном свом облику
Не откривају, у модром огледалу
Воде. И тако, обала више није само обала,
И море више није само море, нит небо
Само је небо, и трајект којим пловимо
Само трајект, већ, све, као мозаик,
У један шир слаже се, у исти диљ, у промисао

Да време траје где му се отисци таложе

Који опет и нису само отисци, већ печати укупности
Једне исте градње, којој се крај не назире, и која
Подложна расапу, испотиха се обнавља

_______
173
У истој светлости оног што било је, што јесте
И што предстоји. А из звучника
Са горње палубе, глас, расквашен у воденој прашини,
Јовањицу најављује и, у широком луку
Брод се обали упућује где камено кућиште,
Пузавица, виноград, и кратко моло
Окриље су добродошлици која нас у ризи ишчекује
Са одшкринутим застором сцене
На којој смо случајни потомци предака својих.
Све пролази
Сем оно што се обнавља, а обнавља се
У свом саборном трајању, не као мишљење, већ као
молитва,
И преданост сагласју које никада
Коначно није.

2.
ГЛАС у камену, у стени,
У грму, крошњи јасена, стаблу маслине, кипарису
Умоченом у небо – глас у небу, један исти глас
Бездане тишине, у срк ушушкан
Змије у врзини и у лепрш лептира
Крај прашњавог окна. Пут се у небо успиње и преко
вододерина
Аутобус се клатари, за собом оставља
Све нижу и пространију простирку мора
Коју убрзо шумовито побрђе закриљује,
Усов прошлости да се напокон открије
Који траје. И открива се: најпре море, исечак
Неба удно земље, одломак целине која се ближи
и разглашава,
Пут како вијуга наниже. Онда, начас, из вртлога
зеленила,
Врх пирга се указује, па задуго ишчезне да се опет
уистини

_______
174
У свој својој раскошној строгости над разуђеним
крововљем
Озида манастирских. Хиландар, капија времена
кроз коју се не пролази,
Већ се исходи, сада и увек, и у векове
Векова.

3.
ЈЕДАН једини пут, усањан, ил’ стрмен, никад није једини
Кад усхте се, и схвати. И свака поука,
Срцем кад се прими, кô доба се чини
Сан кад се не разликује од стварности, а благост
Језу искри. Подне је. Безгласно и стрмо. Сенке су
Утекле под дубоке стрехе, у вишње
Стрелнице, у прозоре, под архиволте, архитраве,
Колонаде и доксате, у крипте
И подруме, под темеље, испод калдрме.
Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме
својим.

Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме својим

У бездно плавети умочени, са Спасове враћам се
Воде, с мастионицама празним и перима строшеним,
Братству се радујем саслужничком, и са стрпњом
Питких дана се помињем и бистрих ноћи
У списању пробдевених о оптоку времена
Што род људски здружује, разједа и ломи. Тако ја,
Доментијан, словољубац међу временима.

И све се мрежи у танане нити светлине

Која очи озлеђује и озлаћује високо усукано
Тамнозелено пламињање кипариса чији вршкови трну
У небеској озарености. Бело, румено, окерасто,
Жућкасто-зелено. У ниске слежу се и трептав,

_______
175
 Око прозора смрешкан, чипкаст, трептав фон
творе
Материји која не опчињава, већ се устаљује
У срцу, на језичку ваге којом се отклон мери
Од суштог оптока трошности.
Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме
својим.

Кипариси бокорни док сенкама поздрављају ме својим,

Уолујеним небесима пркосни, по ко зна који пут,
Свећа у освит трне и спис се у лахор расаставља
Исхрлио из винограда. Што списано је
Једино постоји, и незаписано никад постојало и није
И само могућност је којој нисмо дорасли.
А мирис близог мора одах надокнађује. Тако ја,
Теодосије, словољубац међу временима.

Малтер, опека, дрво, камен – манастирски конаци.

Грађени, рушени, ватром харани, приграђивани,
Увек исто казују пред неизменљивим лицем храма
У коме се разлистана тихост огледа
Постојања у смерности, и љубави. Све тоне. У непреглед,
У тупе ударе дрвеног бата о весло небесно
Чији јек, време сабора молитвеног,
Објављује. И стрпним корацима
По палуби порте црноризац понавља векове.
Кипариси бокорни док врховима поздрављају ме
својим.

Кипариси бокорни док врховима поздрављају ме својим

Сновитим и строгим, опет се враћам
Тајни опроста пред лицем искушења,
Опроста од списа, од мучаљиве теревенке
Казивања док онострано нас једини и жезлом утемељује
Наречена трајања. Што умилно је Богу

_______
176
Нас не спори, већ стазама звежђа упућује. Тако, ја,
Данило Пећки, словољубац међ временима.

И време се згушњава. Време прошло и време будуће,

Време образовања галаксија и време орочено
Расапом мезона, време земно и време небеско –
У исти дослух плету се који не престаје
Унатраг да твори и, то, непојамно, унапред да изискује
Препознавање сопства, загубљеног
У уличној стрци, лавежу пса с периферије,
У празној постељи и стопи
Пристајања. Киселе кише док кљују и ваздух гњије,
Кипариси бокорни врховима поздрављају ме
својим.

4.
И ГАЛЕБ, опет, ко зна по који пут,
Уз ограду једри
Палубе, горд
И савршен у свој својој
Нечујној објави. И кљуном
Комадић хвата двопека
Насумице хитнут да га подражи
И у налету подржи;

И зуј фото-апарата,
Иако узалуд, спокој повређује
У коме историје и легенде
Не разликују се
И у лепоту таложе
Саму по себи;
Без модних трендова, брендова, лобистичких ложа
И медијске кампање.

(2004)

_______
177
 Вук Беговић

ТВОРБА РЕЧИ
(Поводом романа „Коцкар“ Ф. М. Достојевског)

μεταυάλλον αναπαύεται...
(Хераклит, фраг. 84а)

Не треба оклевати. Мада је тешко одлучити се...

Бити пред изазовом одлуке, није само због нечег или
неког двоумити се. Уопште није довољно одлучити; не-
опходно је ту још нешто. Намерно нећу поменути веру.
А притом не мислим ни на ризик. Мислим на нешто сас-
вим друго. На нешто, према чему ће свако одлучивање
бити одмеравано. Нешто због чега (не)ће одлука задо-
бити упориште непоновљиве специфичности човековог
искуства. Оно што нечију одлуку чини непоновљивом
подразумева заправо (и) некакво чекање. Тачније спо-

_______
178
собност чекања. Способност да се на одлуку (при)чека.
Да се одлука чекајући ослушне.
Бити, пре свега, у месту. Не околишати. За почетак
(по)стајати...
Достојевски. Коцкар. Рулетенбург. Роман о страсти
и неиздржу. О (не)способности да се (некако) сачека и
надолазеће поднесе. Радикалност коцкарске ситуације
која искушава саму радикалност темпоралности; ради-
калност да се одлуком у ризику опипа сама смрт. Да се
на парaдоксалан начин у смрти ужива.
Достојевски је, свима нам је познато, био (и) коц-
кар. Страствен коцкар. Међутим, озбиљан писац. Умео
је да упркос радикалности склоног карактера продукује
текст. И то не било какав текст, већ текст чија ће нескло-
ност актуелно живом добити обрисе специфичног тем-
поралитета. Задобиће трагове трајања. Био је од оних
којима је полазило за руком да какво-такво проживљено
искуство посредује временитошћу живог, која ће мета-
боликом наративног продуковати токове оног у трајању
непоновљивог. Другим речима, било му је могуће (жи-
вотом) коцкати се и писати. Губио је, али је добијао.
Коцка је била изазов и место провере. Била је место
базичне провере логике сваког искуства. Типско место;
топос актуалитета рискантног набоја могућности. Добио
је, и то не мало. Данас га читамо и тумачимо. Биографи
нам говоре да је и након написаног романа наставио са
коцкањем. Са писањем до смрти није престајао.
Међутим, оно што би овде (мимо свих биографи-
зујућих контраховања) било прегнантније је заправо
логика самог његовог твораштва. Наизменичним рит-
мом ризику склоних ситуација, Достојевски је уједно
оцртавао контуре сваке будуће сцене писања. Односно,
искуство коцкарског ризика приближио је искуству тво-
рачког у тексту, док је логиком текстуалног опробавао

_______
179
логику тензијом натопљене ситуације коцкара. Наравно
– живог коцкара; од крви и меса. Управо ће сирова тен-
зија ризика (пре)конфигурисати траг динамичког језгра
(будуће) нарације. Исто тако, логика нивоа фабуле биће
измештена у (какав-такав) функционални склоп коц-
карске ситуације. Оно темпорално рискантног набоја
ће се подударати са дијахроно-линеаризованим током
наративног. Хаотично је некако требало привести у ред.
Како на другом месту Достојевски вели, било је неоп-
ходно напрегнути се да се догађај објасни, наиме, важно
је „сабрати мисли у једну тачку“.1

***
Нимало случајно, идеја којом ће скицирати поље
конституисања једне (у овом случају, али и не само, коц-
карске) неизвесности, биће представљена метафором
вртлога (вихора). Тамо где најсликовитије описује сцену
коцкарске ситуације Достојевски бележи:

„У тренуцима ми се чини да се још увек вртим

у оном вихору, и да ће сваки час поново налетети
она олуја и захватити ме у пролазу својим крилом,
па да ћу опет изгубити правац и осећање мере и по-
чети да се вртим, вртим, вртим...“2

Какво је, дакле, феноменолошко залеђе једне наи-

зглед безизлазне ситуације коцкара?
Метафоричко залеђе описа тензијом појачане си-
туације приказано је речју вртлог. Метафори вртлога
саприпадало би тополошко одређење круга, као аутис-

1
Dostojevski, F. M., Krotka (fantastična priča), Rad, Beograd, 1979,
str. 5.
2
Dostojevski, F. M., Kockar, Bоок, Beograd, 2009, str. 122.

_______
180
тичне монаде која искључује сваку другост. Међутим,
оно што заправо вртлог чини узбудљивијим, а у одно-
су на геометријски одређен топос круга динамичнијим,
била би векторна циркуларност тог истог круга. Вртлог
заправо није само круг, већ концентришући конгломе-
рат више испреплетаних кругова. Њихова су кретања
кружна, али вишеслојна и наизменична. Од центра ка
рубу и од руба ка центру. Отуд је слика вртлога уједно
и језгро наративности (Коцкара), које скицирајући то-
пологију коцкарске тензије оцртава трагове (будуће)
приповести. Тако се логиком вртлога актуализује оно
у наративу живо. Међутим, иста та логика не подразу-
мева уобичајено схваћену временитост. Бити у вртлогу
(времена) не подразумева бити у (физичком) времену.
Наиме, бити у вртлогу подразумевало би (само) некако
бити. Страницу раније писац нам казује још нешто:
„... а нарочито судећи по вртлогу у којем сам се
тада нашао, за њих (догађаје) би се могло рећи тек
толико да нису били сасвим обични. Али за мене је
највеће чудо како сам се ја сам држао према свим
тим догађајима“.3
Изгубити правац и осећај мере није само изгубити
координантни регистар простора, већ просто-напросто
изгубити се. Међутим, и даље осећати. Односно и даље
бити, и то бити парадоксално изван времена, или, (ако је
могуће) тачније, на граници времена. Динамика вртлога
је заправо динамика оног у времену граничног. Односно,
ситуативност вртлога осликава стање душе, која ефек-
том те исте ситуације (ризика) пројављује своју гранич-
ност.4

3
Исто, стр. 121.
4
Bahtin, Mihail, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967,
стр. 132.

_______
181
 Вртлог је, најкраће речено, слика (страсне) душе.
Искушавајући се у вртлогу душа (се) губи. Губи „правац
и осећање мере“. Сасвим је јасно да њено моћи изгубити
се не подразумева нестати. Душа не може (макар у то
веровали) нестати. Оно што је њој могуће је да пати, или
да ужива; или (н)и једно (н)и друго; и то у исто време.
Њено би могуће нестајање подразумевало одсуство вре-
меновања и самим тим њеног трајања. Међутим, темпо-
ралност збивања искуства (ситуације вртложне страсти)
бива битно изражена и самим тим подређена сликом и
њеним актом. У игри вртложног догађања кључну улогу
одиграва слика. Слика (са свим њеним могућим форма-
цијама) је заправо та која душу коцкара преиграва. Тамо
где царује слика, ту одсуствује свако мишљење. Другим
речима, ту мишљење бива подвлашћено динамици и са-
мим тим функцији акта. Тензији (у виду жеље) одговара
акт који би исту жељу да задовољи. Оно што посредује
сам акт је функционално специфично обликовани ну-
клеус рада саме слике (мисли). Достојевски ће на лите-
раран начин покушати да разуме целу ствар:

„Да, каткад се и најлуђа мисао, наоко потпуно

немогућа мисао, толико уврти човеку у главу да је
најзад прихвата као нешто оствариво... Штавише,
ако се та идеја удружи са снажном, жарком жељом,
каткад је најзад прихвати као нешто кобно, нужно,
неумитно, као нешто што мора да се догоди, што
мора да се оствари!“5

У самом залеђу (или безнађу) конституисања поља

коцкарског ризика лежи нешто циркуларно. Међутим,
функција акта (растерећења) коцкарске тензије има
за разлику од (на пример) еротске, донекле другачије

5
Kockar, стр. 137.

_______
182
тополошко устројство пулсирајућих вектора. Некакав
еротоман би претендовао да (на пример) крајност своје
задовољству жељне пулсације (утоливши) ситуира у са-
мом (за њега каквом-таквом идеалном еротском) акту.
За такво растерећење би му било потребно (реално или
не) нечије тело, или тачније некакво (често било какво)
тело. Биће му неопходан други, тј. други чија се објект-
на другост суспендује еротској (хиперсубјективношћу
задојеној) жељи. Други је ту само поље празног перфор-
матива. Код коцкара ствар стоји мало другачије. Наи-
ме, коцкару није неопходан други као статиста, чија би
фигура само послужила као импулс спровођења (готово
ритуално) еротизујућег процеса растерећења. Ситуа-
цијом коју је сам одабрао, коцкар је довољан сам себи.
Утолико ће у тренуцима у којима ће лик Коцкара ужи-
вати насладу успеха, лик вољене особе (Полине) бити
углавном скрајнут, потиснут. Њен ће се лик (као праг
реалности) пројављивати углавном по смирају страсти.6
Коцкарску душу ће узбудити управо сама могућ-
ност да се механизмом властитог (исто тако ероти-
зујућег) тела овлада. У спрези жеље и ужитка кључни ће
пренос одиграти механички акт који ће уживаоцу омо-
гућити једно извођачко (на рачун тела) сведено осећање
извесности. Успоставиће се присилни ритуал привида,
при чему ће тело као базични израз егзистенције посте-
пено постајати подређивано ефекту акта извесности.
Наличју саме извесности саприпадаће владање, тачније
осећај овладавања и доминације, а све заједно ће бити
подведено под именитељ присиле. Сам Достојевски ће
управо сам ефекат жеље разумети „... као нешто кобно,
нужно, неумитно...“, као „нешто што се безусловно мора
десити“.7 У свему томе суделоваће ум.

6
Исто, стр. 142–143.
7
Исто, стр. 137.

_______
183
 Али да ствар буде узбудљивија, додаје Достојевски
још нешто:

„Можда у томе има још нечег, нека комбина-

ција слутњи, неки необичан напор воље, тровање
самог себе властитом уобразиљом, или још нешто
друго – не знам...“8

Уобразиља; Грци имају (познату) реч φαντάσια.

Уобразиља као конститутивни део психизма, надолази
увек са места другог. Пред-стављивост као у-ображујући
ефекат преображавајуће другости одиграва улогу про-
гресивног конституисања сваког психизма. Међутим,
не би ли појачао ефекат описа зачетка једне од епизода
коцкарске акције, Достојевски ће нагласити и њен вољни
(субјективни) учинак; и то, описом уобразиље као „вла-
стите“, односно као некакве већ утиснуте у-ображујуће
представе, која као (претпостављамо) одомаћена фор-
ма знања (као „напор воље“ или „комбинација слутњи“)
има функцију „отрова“. Тровање самог себе властитом
уобразиљом. Уобразиља овде није отров; али она као от-
ров може функционисати. Такође, уобразиља може бити
(потенцијално попут отрова увек) излечујућа. Специ-
фично посредована φαντάσια може отровати тело. Може
га функционално (п)одредити, као што то може учинити
и са умом. Уобразиље нема без тела, и обрнуто. Ум игра
једнаку улогу. Питање је само како ће се њихов фун-
кционални вектор одиграти у конституисању субјекта.
Первертирана уобличеност би била радикалност једне
(исувише властите) уобразиље.

8
Исто.

_______
184
 ***
Поменута је граница; вртлог као метафорички
ефекат догађања оног граничног коцкарске (па и сваке
друге страшћу набујале) ситуације. Метаболику вртлога
чијом се метафориком осликава конфигурација једне
страсти, Достојевски ће приказати конкретнијим сим-
болом нуле, чију ће ефективност наративно скициране
ситуације вртлога превести у (и не) само питање вред-
ности. Негде преткрај романа Достојевски ће написати:

„Шта сам ја сад? Нула.“9

Рулет. Точак. И у точку нула. Точак се, наравно, ок-

реће. За некакво (о)кретање неопходна је брзина, тј. вре-
менски утрошак. Функционалности точка инхерентна је
вредност њеног покрета, као и капацитет њеног (у по-
крету) одржања. Само у покрету ће коцкарски точак за
коцкарску душу представљати изазов. Само док се точак
окреће, све је (па чак и немогуће) могуће. Специфич-
ност његове (циркуларне) динамике одредиће специ-
фичност темпоралитета (коцкарског субјекта). Кључни
спецификум ове динамике је брзина. Прогресивни ка-
пацитет. Тачније – убрзање. Међутим где су границе овог
кретања? Нису ли границе кретања једног точка само
темпоралне? Нису ли „почетак и крај“ једине одреднице
ове игре?
Точак је по некаквом идеализујућем облику (и)
круг. Граница је точка једна. Међутим, његова је грани-
ца у хоризонтално одређеном положају битно дисфун-
кционална. У том положају коцкарског точка, главну ће
функцију вршити његова осовина. Односно, у крајњем
исходишту његовог покрета налазиће се, заправо, тач-

9
Исто, стр. 169.

_______
185
ка. Из ње ће проистећи снага (п)окрета; из ње истицати
време. Она ће бити крај и почетак; јер она је – тачка
(точка).
Брзина, као темпорализујући ефекат окретања, ни-
је довољна. Точку није довољно само да се о-креће, већ
и да се (тим истим о-кретањем) негде и некуда креће.
Функционални (не пуко прагматички) топос вредновања
точка је његов пређени пут. Тако граница точка оцртава
трагове пређеног пута. И обрнуто, пређеном путу сапри-
пада учинак похабаности руб(ов)а точка. Оквиром точ-
ка се формира колоплет повезујућих могућности, којим
се конституише кретање, као постварени учинак про-
живљујућих (увек актуелних) могућности. Тиме је про-
блем са коцкарским (хоризонтално положеним) точком
заправо немогућност да се при израженој неизвесности
могућностима располаже. Несрећа коцкара је (свагда
потенцијално) неопробана могућност и немање пута.
Сва тежња му је усмерена ка (тоталитетом обојеном)
привиду овладавања свим могућностима. Спремност да
се све има у тренутку, да се никад не би имало; све се
жртвује ради свега. „Сав мој живот био је на коцки!“, ка-
заће на једном месту Достојевски.10
Убрзање је измичући ефекат кретње, којим ће коц-
кар бити превладан; преигран. У-брзањем (точка) ће се
коцкарски субјект утопити у прогресивно разобручење
поретка (властитих) могућности, при чему ће (за уоби-
чајено стање ствари сасвим небитан) коцкарски то-
чак својим механизмом правила населити коцкарску
душу у свет изражене и по биће претеће неизвесности.
Тај тренутак ишчекивања, који Достојевски пореди са
осећањем пада (madam Blanchard) на земљу,11 управо је

10
Исто, стр. 139.
11
Исто.

_______
186
онај тренутак због којег ће Фауст („касније“) изгубити
опкладу, када каже: „Werd’ ich zum Augenblicke sagen:
Verweiledoch! Du bist so schön!“;12 тек тада ће часовник
застати, казаљка пасти и време за њега престати. То ће
бити само онај тренутак ужитка због којег ће моменат
смрти бити тако известан и близу. Уједно и опасан и по-
жељан; узбудљив и застрашујући. Али без ужитка. Окрет
коцкарског точка је заправо окрет уживалачке потраге.
Окрет шансе да још једном ужитак измакне. Да се у изми-
цању (пред оком) целином (телесног) бића ужива. Точак
ће преузети улогу времена у сврху реанимирања пропа-
лих животних прича. У то име свакој страсти склоност.
Односно, точак ће механички (и по правилу) понудити
увек још једну „животну прилику“, док ће се властити
живот (коцкара) жртвовати као улог. Овладаће време-
нитост, а наличјем (при убрзању) полета пројављиваће
се (при успорењу) њему под-носећи терет (могућности).
И тако укруг...

... око тачке (пре)окрета.

Тачка је симбол; она је некакво (безупоришно)

поље. Самом својом симболичком прегнантношћу тач-
ка је топика диференцијала; темељ антиномије. Она се
увек изнова конституише самом собом: као поље пре-
ласка и као сам прелазак. Отуда се свако њено симбо-
личко тумачење може преобразити у њен (исто тако
симболички) антипод.13 Њом извире нешто композит-
но, уједињујуће и сабирајуће, али уједно и нешто не-
гирајуће и самоурушавајуће. У њу је лако загледати се,

12
Goethe, Faust, 1700.
13
Florenski, Pavel, „SYMBOLARIUM“, у: S one strane vizije, (SGla-
snik, 2008, Beograd), стр. 135–64.

_______
187
али је тешко над њом се замислити, мислено задржати.
У својој графичкој простоти, тачка (понајпре) овлада-
ва оним човековим најчистијим – оком. Као таква, она
може бити само виђена и (графички) недељива. Због тога
њена дељивост (а самим тим и мноштвеност) почива на
њеној (апстрактној) накнадности; уједно, поробљености
виђења. Заправо, свако (какво-такво) мишљење полази
из (његове) поробљености, која је понајпре поробљеност
ока (и оком). Идеја је да се човек мишљењем дистанци-
ра. Ширина (сукцесивних момената обухватања) погле-
да бива суспендована пунктуалном пресеку мисаоног
започињања. У тој тачки пресека (ока тачке) започиње
мишљење, диференцирање (гледања и виђења).
Логици пунктуалног (рас)простирања саприпада
динамика човека у настајању; тј. континуална пункту-
алност (метафорички) одражава саму логику развоја.
Логика тог управљајућег развоја била би логика конти-
нуума. Изломљеног и бесконачно дељивог. То је запра-
во оно у тачки мисливо. Њена бесконачна дељивост; тј.
немогућност да се графички очигледна чињеничност
обујми, схвати. Појмовно тронизује. То би био (п)окрет
(ока) ума.

***
Дакле, тачка је (континуирано) бесконачно дељиво
поље. Оно што превладава ову дељивост била би сама
inactu μεταφορά. Само је -φορά једно кретање (Be-weg-
ung), док би оно μετα- (пре)конфигурисало саму проме-
ну тог истог кретања. Због тога је тачка и поље (мета-
форички изражено) човековог непоклапања са самим
собом; поље задобијања (у траговима) идентитета. То
је тачка немира и сталног померања. Човек је човек
само ако је у прелазу, у кретњи. Односно – у покрету.
Свакако – у континуитету. Човеком се постаје; као онај

_______
188
који је уједно способан да поднесе празнину, али и да
је (метафоризујући) надиђе, преко ње (али не и без ње)
пређе. Да преживи смрт. У супротном ће остати нула,
или само јединица. Број и статистичка белешка. Соп-
ственим постојањем осетиће ништавност и (патетично
речено) бесмисленост; у најбољем случају, догађаће се
рецидив смисла у оном παρα (= мимо -φορά). Кретаће се,
али ће за својим и динамици саприпадном идентитету
трагати у парадинамичким огледима волшебних меха-
низама света. Идеологијама. Страсти ће бити само једне
од њихових последица. Према томе, живети није довољ-
но, преживети још мање. Битно је (у животу) кретати се.
Како? Достојевски наставља:

„Шта сам ја сад? Нула. А шта могу да будем

сутра? Сутра могу да васкрснем из мртвих и да по-
чнем поново да живим! Могу још да откријем чове-
ка у себи, све док сасвим не пропадне!“14

Човек (између осталог) говори. Да би говорио, мора

бити некако жив. Смрт је увек потенцијална немост;
трагична загубљеност могућности да се реч изговори; да
се (нечија) реч чује. Актом саморефлексије реч смисао-
но (мање или више) конституише (увек нечији) живот у
настајању. Тако је реч (другог) иницијално реч која ор-
ганизује. Путеви те организације су путеви постепеног
инкорпорисања речи; речи која постаје тело и обрнуто.
Међутим, реч није довољно само чути. Штавише, недо-
вољно је само слушати. Згодно је сетити се на овом месту
речи Јаковљеве посланице: „Јер ако ко слуша реч а не
твори, он је сличан човеку који гледа лице тела својега
у огледалу; јер се огледа, па отиде, и одмах заборави ка-

14
Коцкар, стр. 169.

_______
189
кав беше.“15 Пука перцепција (акустичког) ефекта речи
је недовољна; неопходна је (као што каже писац посла-
нице) њена творба. Творба речи. Односно, неопходно је
о(п)стати пред огледалом. Не (моћи) побећи; дозволити
да се огледалним (тј. рефлексивним) обликовањем про-
гресивно задобије поље релација; раз-макнутост. Раз-
макнутост у односу на иницијалну заокупљеност (при-
родно) предодређеног и неопходног привида. Тако оно
творбено (властите) речи увек започиње огледалним
ефектом (са)преплитања лица и наличја речи (другог).
Динамика и са њом структура ове огледалне раз-макну-
тости проткана је спектром различитих момената јед-
ног континуума. Као што смо рекли, континуум је ствар
просторности, а просторност ствар кретања. Међутим,
кретању овде не припада идеја накнадног од-меравања,
већ распростирања пољем симултаних догађања диспа-
рантно сучељених момената развоја. Повезивањем ових
момената у функционалну (смислу припадајућу) целину
одиграва се читава развојна драма човековог живљења.
Откривати „човека у себи, све док сасвим не про-
падне“ аналогно је опстајати пред огледалом (другог),
тј. (п)оста(ја)ти присутним. Уједно, постајати човеком
је парадоксално одређено динамиком њему саприпад-
ног губитка. Реципроцитет је неминован. Задобити га је,
заправо, (раз)открити; оголити га (од привида); ослобо-
дити и растеретити. Напокон – од-морити. „Мењајући
се одмара (се)...“, каже Хераклит у фрагменту 84. Твор-
ба речи ће се управо догађати у човеку датој могућности
да се препустивши се променљивој датости феномена
опусти. Препустивши се доживљају непосредности бића
човеку ће се подарити могућност да се поигра, односно
да се учествујући у збивању под-лежећег логоса одмори,

15
Јак. 1, 23–24.

_______
190
и што је најбитније, да се опустивши се обрадује; да до-
живи (стари Немци би рекли) die Gelassenheit. Не само
неминовност нужности и терета. То би био пут човеко-
вог (у зрењу) развоја, али, и на њему траг оног (у човеку
још) неоткривеног.

***
Достојевски се у стварности коцкао. Упркос томе,
умео је да ствара. Да, као што рекосмо, твори реч. Пи-
сање је неспорно. Питање је увек како. Међутим, овоме
„како“ неретко претходи и зашто, „чему“. Писањем се
Достојевски служио, не само као писац, већ као човек.
Писањем је у непосредности доживљаја коцкарског по-
раза допуштао себи нову шансу. Нови живот. Хтео је да
живи, да се ослободи. Да живећи проживи, да проживља-
вајући оживи. Имао је осећај за тајну; предосећао је бу-
дуће, ново. Наравно, не треба га идеализовати, али га
треба читати. Читати и са њим мислити. Понекад слуша-
ти. И он је био човек неспорно талентован да чује, осети;
необичне способности да ослушкујући вреву (бучно пре-
теће) стварности преводи у свет (често њему специфич-
но недовршене) приче. Управо је због тога преигравање
временитости била његова опсесија и радост. Опсесија
да зорни фактицитет бића и времена реконституише, да
га разигравајући што је могуће више реконфигурише.
Коцкар је увек у вртлогу, играч је у игри. Коцкар увек
некако временује, играч најпре (играјући) живи. Коцкар
добијајући увек губи, играч и губећи играјући добија.
Коцкар изнова умире, играч поново оживљује. Коцкар
коначно и умире, играч би да васкрсне. Може ли коцкар
постати играч?

_______
191
 „Али... зашто не бих могао да васкрснем? Јес-
те, треба само једном у животу да будем разборит и
стрпљив и – ништа више! Треба само да бар једном
обуздам свој карактер, и да за један сат изменим
своју судбину! Најважнији је карактер.“16

16
Коцкар, стр. 178.

_______
192
 Joван Благојевић

ЖАНРОВСКА КРИТИКА И СВЕТО ПИСМО

Пример Синајске приповести (Изл 19–40)

Жанровски критицизам је метод истраживања би-

блијског текста који је непосредно повезан са крити-
ком форме из које се развија. Корени жанровског кри-
тицизма проналазе се у неким увидима Б. Спинозе (B.
Sрinoza) и Д. Штрауса (D. Strauss), али је истински ко-
рен овог приступа библијском тексту повезан са кри-
тиком форме (Form-kritik) и њеним родозачетником
Х. Гункелом (H. Gunkel). Гункелову критику форме
карактерише уско усредсређење на мале библијске ус-
мене целине предања (слично као што критика извора
говори о писаним целинама предања) и трагање за уо-
чавањем природе и карактера тих предањских целина.
_______
193
Жанровски критицизам (Genre critisim) је истраживање
књижевних родова. Примена овог метода за циљ има да
утврди околности настанка одређеног књижевног рода,
нарочита обележја и развој тог рода. Поједини аутори
сматрају да је одређење Писма као Божје речи, доми-
нантно у хришћанским круговима 18. в., прототип жа-
нровског одређења Писма. Гункел је настојао да одреди
књижевну врсту и изворну животну ситуацију (Sitzim
Leben) коју та врста одражава. Свакако, то је подразуме-
вало и истраживање историје облика од оног основног,
базичног и изворног до оног какав је дошао до нас. У
том контексту тежило се да се жанр одреди управо на
бази форме, животне ситуације и осећања. Како целине
вербалног говора, мале или велике, усмене или писа-
не, имају сродни карактер није требало да прође мно-
го времена од развоја критике форме до тренутка када
су научници почели да говоре о формама (или жанру)
целине књиге или великих делова, радије него о малим
целинама њеног текста.1

1
Према схватању Дејвида Ј. А. Клајнса (David J. A. Clines) кри-
тика форме је полазила од претпоставке да су у писану књижев-
ност народа укључивани примери (целине) усмене књижевности
која им је претходила и која је постојала у многим књижевним
формама (легенде, химне, тужбалице) и претпоставке да је то
усмено предање имало нарочиту функцију у животу народа.
Тако, нпр., неке приповести одређиване су као етиолошке саге
(приче којима се објашњава смисао порекла неког обичаја или
имена места) итд. Дејвид Клајнс признаје да критика форме има
драгоцену улогу и значајан допринос будући да показује наро-
чито интересовање за класификовање типова књижевности у
библијском тексту. Тиме је методологија формирана у поступку
критике форме веома допринела откривању главног интерпре-
тативног кључа у приступу појединим одељцима. Критика фор-
ме, међутим, као и критика извора, у основи има спекулативни
карактер. Та спекулативност је делом последица фрагментарно-

_______
194
 У новијим студијама сугерише се да је критика
форме била оптерећена интересовањем за реконструк-
цију друштвене историје (пре свега примитивног) Из-
раила. То је водило тежњи да се сваки текст посматра
као одраз нарочитог друштвеног окружења. Гункелу се,
истовремено, приговара да је био под снажним утицајем
неокласицистичког појма жанровске чистоте и схватања
да би идеални текст требало да буде састављен у једном
и само једном жанру. Заговорници жанровског критици-
зма указују не само на сличности библијског текста са
упоредним античким текстуалним споменицима, већ и
на специфичне разлике међу њима. Основни дорпинос
који жанровски критицизам доноси у односу на критику
форме може да се препозна у удаљавању од жанровског
концептуализма у правцу жанровског реализма.2

1. Основне методолошке претпоставке

и поступци жанровске критике

Жанровска критика, посматрана из перспективе

писца, подразумева да жанр одражава основна правила
комуницирања аутора и читаоца. Неопходно је, стога, да
се писац држи жанровских пропозиција које захтевају

сти предмета истраживања који јој је у средишту интересовања.

Она, стога, нема прецизност коју би неки научници желели да јој
припишу. Осим тога, како Клајнс примећује, циљ метода није ту-
мачење библијског текста већ, као и код већине метода који при-
падају корпусу историјског критицизма, сеже иза текста поку-
шавајући да реконструише улогу књижевности Старог завета у
животу Израила. David J. A. Clines, Methods in Old Testament Study,
y On the Way to the Postmodern: Old Testament Essays, 1967/68, vol 1
(JSOT Supp 292), Shefifild Academic Press, 1998, 44–45.
2
Kenton L. Spaks, Genre Critism y Methods for Exodus (ed. Thomas B.
Dozeman, Cambridge: Cambridge University Press, 2010), 58–59.

_______
195
шири облик и поредак дискурса, баш као што мора да
се држи извесних граматичких правила да би био ра-
зумљив читаоцу. Уколико аутор не прати ову конвенцију,
ризикује да његов текст буде погрешно схваћен будући
да жанр функционише као медијум између говорника
и слушаоца. Аутори су, дакле, присиљени да следе неке
устаљене конвенције искорачујући у слободу комбино-
вањем жанровских пропозиција са јединственим стилом
писања уз ослањање на метафоричне способности људ-
ског говора и мисли.3
Писци, дакле, комбинују жанровске категорије и
праве креативне симболичке скокове толико велике ко-
лико сматрају да су они препознатљиви читаоцу, упркос
чињеници да ће неки од читалаца у томе бити ограниче-
ни недостатком природне жанровске компетенције. Про-
цес поређења и класификације, наиме, прећутно про-
дире у нашу комуникацију будући да имамо жанровске
компетенције тј. способност за препознавање типова и
врста говора те, стога, у вези са нашим културним ок-
ружењем ова жанровска активност функционише веома
добро (тако, нпр., уколико текст који читамо почиње ре-
чима Био једном један цар и имао три сина... ми ћемо
разумети да се ради о бајци и на тој бази ћемо приступи-
ти тумачењу текста). Када, међутим, тумачимо текстове
који долазе из другачијег времена и културе, као што је
то случај са библијским текстовима, ми немамо природ-
ну жанровску компетенцију. Зато користимо жанровску
критику поредећи изабрани текст са другим текстовима.
На тај начин тежимо да стекнемо компетенцију која нам
је потребна. Поступак жанровске критике, стога, пред-
ставља легитимизовање тежње за откривањем сличних
образаца у историји и култури који су контекстуално

3
Kenton L. Spaks, Genre Critism, 59–60.

_______
196
временски и географски удаљени од културе читаоца
који приступа неком тексту. То значи да жанровски кри-
тицизам није толико метод у конвенционалном значењу
речи (тј. у смислу праћења одређених корака који нас
воде одређеном закључку), већ комплексна интерпрета-
тивна вежба која тражи разумевање карактера, смисла и
значења текста посредством креативне компарације са
њему сличним текстовима и/или предањима.4 Могуће је,
ипак, дати неке контуре есенцијалних теоретских еле-
мената и практичних активности које су кључне у жа-
нровској критици:

1) Жанровско упоређивање почиње са нарочи-

тим тзв. метатекстовима које желимо да разумемо;
2) Ограниченост жанровске компетенције и мо-
гуће погрешно повезивање текстова захтева критич-
ко распознавање којим ће се потврдити наше опа-
жање о тексту којим се бавимо. Жанр или жанрови
обухваћени овим поређењем називају се аналитич-
ки жанр (у случају Библије, то су најпре текстови из
самог библијског корпуса; затим текстови Древног
Оријента и, коначно, текстови из ширег окружења).

4
Треба имати на уму да жанровски критицизам није једини ин-
терпретативни поступак који у основи има поређење различитих
текстова. Слично се, макар у извесној мери, може рећи и за кри-
тику редакције, критику извора, литерарну критику, реторич-
ку критику... У том контексту жанровска критика је можда пре
аспект интерпретације присутан у бројним интерпретативним
методима, него независан и потпуно самосталан метод тума-
чења библијског текста. Ипак, овај интерпретативни метод тежи
прецизнијем одређењу и у том контексту систематизацији те се
може одредити и као препознавање значења текста у древном све-
ту и покушај разумевања његовог значења данас.

_______
197
 3) По формирању групе текстова спојених око
неке жанровске категорије, уколико је могуће, на-
стоји се да се одреди предмет њихове сличности на
бази културне дифузије и феноменологије. Тако је,
нпр., законски материјал Писма и ванбиблијских
извора сличан, будући да су библијски писци веро-
ватно познавали старије древнооријентално писано
и обичајно право (културна дифузија). Сличности,
међутим, нису увек последица културне позајмице
већ упоредних мотива који се развијају у различитим
друштвеним или културним контекстима као што је
нпр. мотив свете планине у Писму (феноменолошка
паралела).
4) Други поредбени поступак жанровског кри-
тицизма подразумева усредсређење не само на слич-
ности, већ и на разлике између текстова који се по-
реде. Ово је нарочито важно у случају жанровског
приступа библијском тексту јер библијски писци чес-
то употребљавају жанровске карактеристике древно-
оријенталне књижевности, али им се и на известан
начин супротстављају (тако, нпр., библијски описи
изградње храма следе општи древнооријентални об-
разац, али изостављају уношење кипа божанства у
новопосвећени храм).

2. Жанровски критицизам и Књига Изласка

Жанровски критицизам, као и критика форме, још

од времена Гункела примењивали су се у тумачењу Из-
ласка, списом који се повезује са историјским жанром.5

5
Gerhad von Rad je правио паралелу између соломоновског просве-
титељства, јонског просветитељства (6. в. пре Хр.) и савременог
просветитељства, у којима се јавља изразито интересовање за

_______
198
Која год била сврха састављања Р (свештеничког) и не-Р
материјала у постојећој канонској форми,6 текст који
је до нас дошао је изузетно сложен и та сложеност је
последица, делом, и жанровског богатства тог текста.
Редактор Изласка је несумњиво био заинтересован за
богословски обојену националну историју. То може да
нас упути ка закључку да су многи употребљени жанро-
ви део једног над-жанра тзв. елитистичког такмичења,
повезаног са жанром уставотворног мита.7 Поменути

историографију. Историчност Изласка је, свакако, битно раз-

личита од савременог схватања историчности. У самом Излас-
ку заступљене су различите врсте историјског приповедања (у
зависности од предања којима целине припадају), баш као што
постоји разлика између хроничарског и дефтерономистичког
поимања историје и историчности. Тако, нпр., у новије време чи-
тава група научника сматра да је не-свештенички историчар био
компилатор блокова материја који датују из раног (време рађања
Израила) и позног (6. в. пре Хр.) периода и којима је дао бого-
словску глазуру. Други приступ сугерисали су Gerhad von Rad и
Van Seters који су сматрали да је несвештеничко предање наста-
ло комбиновањем јахвистичког предања са другим изворима са
циљем обликовања историје раног Израила у току периода тзв.
соломоновског просветитељства. За ово разматрање је значајно
да оба приступа несвештеничком предању у истом препознају
историјски жанр (уколико се историја схвати као приповедање
о минулим догађајима утемељено на ранијим изворима), мада
различито од онога што данас подразумевамо под историјским
књигама. Та разлика је, свакако, условљења усредсређењем древ-
них писаца ка богословској поруци, а не историјској фактогра-
фији. Aelerd Cody, Тhe History of the Old Testament Pristhood, AnBib
35 (Rome: Pontificial Biblical Institute, 1969); Lester L. Grabe,
Priest, Prophets, Divineres, Sages: A Socil-Historical Study of Religious
Specialist in Ancient Israel (Valeye Forge, PA Trinity Press, 1995);
Kenton L. Spaks, Genre Critism, 67–72.
6
Kenton L. Spaks, Genre Critism, 72.
7
Уставотворни мит је приповест о пореклу друштва која обез-
беђује идеолошко утемељење култури и њеним институцијама, у

_______
199
над-жанр је карактеристичан за периферна друштва и
случајеве када једна друштвена група, угњетавана од
друге групе, позајмљује књижевне и културолошке сли-
ке угњетавача.
Најзначајнији жанрови који се могу препознати у
Изласку су: жанр рођења хероја (који се може илустрова-
ти поређењем приповести о рођењу Мојсеја са знамени-
том Легендом о рођењу Саргона Великог);8 жанр губљења
илузија (може се илустровати приповешћу о Мојсејевом
бекству из Египта и низом сличних приповести међу
којима се истиче легенда Гилгамеш и земља живих); жанр
веридбених приповести (приповест о Мојсејевом стран-
ствовању у Мадијану и тамошњем ступању у брак која се
може поредити са библијским приповестима, нпр. Јаков
у Харану, али и ванбиблијским изворима)9 и многи дру-
ги. Већина аутора који су се бавили Изласком, у већој
или мањој мери, примењивали су жанровски критици-
зам. Међу њима издвајамо Џона Ван Сатерса (Jonh Van
Seters),10 Виктора А. Хјуровица (Victor A. Hurovitz),11

конкретном случају представљање Израила као друштва добије-

ног из ропства Јахвеовим ослобођењем захваљујући којем му са-
везно припада. G. E. Mendenhall, Ancient Oriental and Biblical Law
y BA 17, No 3 (1954), 24–26.
8
Brevard S. Childs, The Brith of the Moses y JBL 84 (1985), 109–122.
9
Robert Alter, The Art of the Biblical Narative (New York: Basic,
Inc Books 2nd edition, 2011), 47–62.
10
John Van Seters, A Law Book for Diaspora: Revision in the Study of
the Covenant Code (Oxford: Oxford University Press, 2003).
11
Victor A. Hurovitz, The Priestly Acount of the Building of the Ta-
bernacle, BASOR 105 (1985), 21–30; Victor A. Hurovitz, I have
Built You an Exalted House: Temple Building in the Bible in Light of
the Mesopotamian and Nortwest Semitic Writings, JSOT Supp 115
(Shefild: Shefild University Press, 1992).

_______
200
Кентона Л. Спаркса (Kenton L. Sparks),12 Ј. Р. Клифорда
(J. R. Kliford),13 Томаса Б. Доземана (Tomas B. Dozeman)14
и Џорџа В. Коатса (George W. Coats).15
Свакако, обим овог рада не дозвољава да се бавимо
жанровском критиком Изласка као целине, нити пак да
укажемо на све примере различитих жанровских обли-
ка који се јављају у овом спису. Уместо тога, у наставку
рада покушаћемо да илуструјемо примену критике жан-
ра на тзв. Синајску Перикопу (Изл 19–24), али и на ширу
целину Синајске приповести (Изл 19–40).

3. Синајска Перикопа у светлу жанровске критике

Синајска Перикопа (Изл 19–24) је део шире цели-

не која се протеже све до краја Изласка. Обе целине су
ванредно комплексне, а разлог томе су, између осталог,
и жанровски варијетети унутар којих се сусрећемо са
мотивима божанске (или космичке) планине; савезом, за-
конским кодексом... Поменути жанрови су природни за
Древни Оријент. Њихово присуство у библијском тексту,
стога, није изненађујуће. Оно што је изненађујуће, ма-
кар у извесној мери, јесте њихово присуство у једној
приповести.

12
Kenton L. Sparks, En uma Elish and Priestly Mineesis: Elite Emu-
lation in Ancient Judaism y JBL 126 (2007), 625–648.
13
J. R. Kliford, The Cosmic Mountion in Canaan and the Old Testament,
HSM 4 (Cabrige-Harvard, 1972).
14
Tomas B. Dozeman, God on the Mountain in Canaan and Old Te-
stament: A Study of Redaction, Theology and Canon in the Exodus 19-
24 (Atlanta: Scolars, 1989); Tomas B. Dozeman, God at War: Power
in the Exodus Tradition (New York-Oxford, Oxford University
Press, 1996).
15
George W. Coats, Exodus 1-18, The Forms of the Old Testament
Literature, Vol IIA (Michigan-Cаmbridge, William B. Eerdmans Pu-
blishing Company, Grand Rapids, 1999).

_______
201
 3. 1. Жанр божанске (теофанијске)
или космичке планине

Жанр божанске (теофанијске) или космичке пла-

нине представља једну од кључних жанровских форми
коју сусрећемо у Синајској Перикопи, али и Изласку
као спису у његовој свеукупности. Позивање Мојсеја по-
везано је са Синајем који, већ приликом самог позива,
бива назначен као нека врста ходочасничког средишта
ка којем треба да се упути ослобођени народ Господњи
(Изл 3: 1–3.12). У Изласку овај жанр садржи елементе
храмовно-религијске топографије и топологије и, као та-
кав, има своју паралелу у бројним другим древнооријен-
талним списима укључујући и бројне одељке у самом
Светом писму Старог (нпр. Суд 5: 4–5; Нм 1: 2; Ав 3:
3–15; Мих 1: 3–4), али и Новог завета (Мт 17: 1–2/Мк 9:
1–2; Отк 14: 1–2 и сл.). Поред бројних и јасних паралела
које постоје између начина на који се Синај представља
у Изласку, и пре свега у Синајској Перикопи, битно је ис-
таћи да постоји и једна особеност која истиче богослов-
ске специфичности библијске мисли. Стиче се, наиме,
утисак да библијски писац не описује пре свега силазак и
обитавање Бога на теофанијској гори која постаје његов
стан (што је најчешће мотив присутан у ванбиблијској
књижевности) колико Јахвеов долазак на Синај са неког
другог места. На први поглед, овај моменат код читао-
ца може да изазове збуњеност у сусрету са привидном
богословском недоследношћу. Та привидна недоследност,
међутим, у служби је развијања извесне богословске ан-
тиномије између схватања (највероватније заступљених
у најранијим предањима) да Јахве има стални стан и
оних који су истицали његову флуидност као израз не-
ограничене слободе Бога.16 Теофанијско-топографски
моменат, односно жанр (односно жанр божанске или
космичке планине) у Синајској приповести представља
увод и оквир унутар кога се обликује идеја савеза која
је кључна за целокупни спис и његове потцелине које су
предмет нашег истраживања. Та идеја је представљена у
специфичној жанровској форми савезног уговора.

3. 2. Жанр савеза (савезног уговора)

Мотив савеза, односно форма савезног уговора,

може да се разуме као засебни књижевни род, односно
жанр који своју паралелу има у хетитским и месопотам-
ским изворима. Када је у питању библијска форма овог
жанра, постоји известан спор између заговорника тзв.
хетитске и тзв. неоасирске теорије. Овај спор тиче се,
међутим, датовања библијског концепта савеза, али не
утиче на схватање да су библијски писци своје идеје об-
ликовали по узору на тзв. империјалне уговорне савезе
који су имали за циљ да се вазали подстакну на верност
и послушност императору.17
Мотив савеза је темељни мотив за разумевање
читаве историје древног библијског Израила. Неке од
уговорних карактеристика нарочито су обрађене у Си-
најској Перикопи (Изл 19–24). Ова целина, стога, може

16
Tomas B. Dozeman, God on the Mountain, 19–36; Kenton L. Spaks,
Genre Critism, 88–89.
17
George E. Mendenhall, Conevant Forms in Israelite Tradition y
BA, Vol 17, No 3 (1954), 52–57; J. A. Thompson, The Ancient Near
Eastern Treaties and the Old Testament (London: The Tyndale Press,
1963), 22.29; Jonh Van Seters, A Law Book for the Diaspora: revision
in the Study of the Covenant Code (Oxford: Oxford University Press,
2003); Benard M. Levision, Deuteronomy and hermeneutics of Legal
Innovation (New York-Oxford: Oxford University Press, 1997).
да се пореди са истим карактеристикама које се прона-
лазе у другим уговорима Блиског истока. Оне се могу
илустровати паралелом између библијског текста и уго-
вора који су склопили хетитски цар Мурсилс II (Mursilis
II, владао 1339–1306) и његов вазал Дупи-Тесуб (Duppi-
-Tessub) који је владао у граду Амуру.18 Оба савезна уго-
вора садрже:

1) Идентификовање уговорних страна и уговор-

ну преамбулу (Изл 19: 5; 24: 7);
2) Историјски пролог који представља везе ин-
тересних страна (Изл 19: 3–4; 20: 1–3);
3) Дужности вазала које обухватају забране и
обавезе (нпр. Изл 23: 17);
4) Обезбеђивање места где ће се похранити са-
везни документ (Изл 25: 21);
5) Упутство о читањима савезног документа бу-
дућим нараштајима (Пнз 31: 11);
6) Листе божанских сведока (у ванбиблијским
изворима) и природних стихија (У Писму) (нпр. Пнз
32: 1; Ис 1: 2; Јзк 17: 12–21);
7) Формуле клетви и благослова (Изл 19: 5–6;
Пнз 28);
8) Формалне заклетве којим се вазал обавезује
на послушност (нпр. Изл 19: 8; 24: 3);
9) Запис о свечаном и жртвеном обеду којим је
савез ратификован (потврђен, Изл 24: 5–11);

Представљена форма уговора блиска је форми са-

веза из Изл 19–24 и ИНав 24. Наведени библијски одељ-
ци су можда једини у којима је ова форма посведочена
ван хетитске књижевности. Уз то, поједини елементи ове

18
J. A. Thompson, нав. дело, 16–19.

_______
204
уговорне форме се сусрећу као независне целине у раз-
личитим одељцима Старог завета (нпр. Лев 26; ИНав 8:
30–35), као и у случајевима кад се вођство над Израилом
преноси са једне личности на другу (нпр. са Самуила на
Саула или са Давида на Соломона) или када се води пар-
ница између Јахвеа и Израила због погаженог савеза,19
односно уговорних обавеза.20
Ванбиблијски извори показују да су кланови тог
периода од својих божанстава често очекивали да им
подаре земљу и бројно потомство. Слично је било и са
племенима Израила. Бог је њихов цар који ће им дати
земљу и потомство. Као њихов цар он преузима на себе
најчешће савезне обавезе које владар има према својим
вазалима. Овде је Sitzim Leben који се не разликује од
месопотамских или хетитских царева и њихових вазала.
Библијски писци и редактори, преузимајући жанр древ-
нооријенталних уговора користе метафору која припада
сфери секуларног права, са циљем да илуструју сакрал-
ни однос Јахвеа и изабраног народа. То нас наводи да за-
кључимо да када кажемо да је нека религија утемељена
на савезу то значи да је то правна форма пренета и при-
мењена на подручје религије и да постоји довољно основа
да описе Писма... препознамо као блиске формама савеза
сачуване у неким древним источњачким изворима.21

19
George E. Mendenhall, нав. дело, 58–66; J. A. Thompson, нав.
дело, 22–26.
20
Највећу пажњу у досадашњим истраживањима привлачила је
четврта ставка уговора, односно уговорне обавезе (уп. Декалог
у Изл 20: 1–17 и савезни кодекс у Изл 20: 22 – 23: 19). Јасно је да
ове обавезе укључују култно, религијско и грађанско право (или
макар извод из њега).
21
J. A. Thompson, нав. дело, 10 – 12.22 – 24.27 – 29.35; George E.
Mendenhall, нав. дело, 50.52.

_______
205
 За нашу тему од нарочитог значаја је то што се
савезни образац јавља у кратком одељку са почетка
Синајске Перикопе у којој се Израил назива царским
свештенством (Изл 19: 3–8). Наведени одељак садржи:
1) предговор; 2) историјски пролог; 3) опште уговорне од-
редбе (обавезе); 4) благослове; 5) заклетву; 6) одговор
народа на Јахвеове речи које им је пренео Мојсеј; 7)
обедовање старешина Израилових пред (са) Господом.22
Комбинација ових детаља у четири библијска одељка
(Изл 19: 3–8; 20: 1а–17; 24: 3 – 8 ИНав 24) даје ванредно
потпуну слику типичних древнооријенталних савезних
уговора.23
Израилско радићемо све што је Јахве рекао нео-
пходно је, стога, читати у светлости ове понуде. То је
исказ којим се прихватају касније детаљно представље-
не савезне обавезе. У наставку Синајске приповести се
приказује испуњавање кључне савезне обавезе којом се
обезбеђује Јахвеово присуство међу његовим народом
– изградња Светиње. Опис изградње Светиње дат је, та-
кође, у препознатљивој форми месопотамске књижев-
ности. То је жанр изградње храма.24

22
J. A. Thompson, нав. дело, 21–22.
23
Значајан је и начин на који се формирао савезни уговор. На бази
доступног материјала чини се да је посланик једне стране узимао
уговор и предлагао га је другој страни. Уколико би предложени
уговор био прихваћен уговорне стране би се састале на својим
уобичајеним границама како би ратификовале савез, што је
блиско описима из Синајске Перикопе и може да објасни више
Мојсејевих успињања и силазак са Синаја. Мојсејево обраћање
народу у Изл 19.7 могуће је, стога, схватити као преношење
савезних обавеза (или извода из истих) на које народ одговара
прихватањем савезних обавеза (Изл 19: 8). J. A. Thompson, нав.
дело, 22; George E. Mendenhall, нав. дело, 63.
24
Victor A. Hurovitz, The Priestly Acount of the Building of the Taber-
nacle, BASOR 105 (1985), 21–30.

_______
206
 3. 3. Храм-градитељски жанр

Храм-градитељски жанр један је од најпотврђе-

нијих жанрова у месопотамској књижевности. Он је
снажно утицао на библијске описе изградње Соломоно-
вог храма, али и пустињског светишта израилског на-
рода, Скиније. Постоје три тачке у којима је наратив о
Скинији свештеничког писца (Изл 25–40) повезиван са
месопотамском књижевношћу. То су: жанр обреда израде
идола (кипа) бога;25 жанр храмовне топографије26 и жанр
изградње храма.
Древни месопотамски текстови који припадају жа-
нру изградње храма углавном прате петоделни књижевни
топос. Одличан пример дат нам је у опису храмовног
градитељства и ктиторства древноасирског владара Гу-
дее (Gudea) из друге династије Лагаша. Гудеа је био је-
дан од најзначајнијих владара поменуте династије, али
и древне Асирије уопште. Приписује му се изградња ве-
ликог броја храмова који су постали средиште ритуал-
них гозби (нпр. E3/1.1.7.CylA 22: 2–17). Он се повезује и
са устројством свештеничких редова (E3/1.1.7.CylA 20:
2–23; 22: 18 – 23: 18). Његова ктиторска делатност опе-
вана је у древним химнама (E3/1.1.7.CylA 20: 24 – 21:
14).27 Своју анализу утемељићемо на царским цилин-

25
Kenton L. Sparks, En¯uma Elish and Priestly Mineesis: Elite Emu-
lation in Ancient Judaism y JBL 126 (2007), 625–648.
26
Kenton L. Spaks, Genre Critism, 80–81.
27
Гудеа је најзначајнији владар друге династије Лагаша и један од
најзначајнијих владара Древног Оријента уопште. После смрти је
деификован, мада није јасно да ли је увршћен у локални пантеон
(што би значило да је прихваћен као истинско божанство) или
је поштован као култни предак. Према изворима био је ктитор
више храмовних комплекса, а храм чија се изградња описује у
поменутом цилиндру описан је као круна међу храмовима које је

_______
207
дричним натписима (CylA)28 који, као и друге припо-
вести овог жанра, садржи:

1) Опис божанске одлуке да му се сагради храм и

његове објаве царском изабранику29
2) Припреме за изградњу храма30

Гудеа изградио. Diez Otto Edzard (ed), Gudea and His Dinasty, RIM
EP vol. 3/1 (Toronto-Bufalo-London: University of Toronto Press,
1997), 26–27.
28
Два цилиндра цара Гудее су најдужи и најпознатији натписи
овог цара. У њима је описана (поновна) изградња храма пос-
већеног богу Нингирсу. Убрајају се у ремек-дела сумеро-асир-
ске књижевности. Приповест је подељена у два велика дела тако
да први део описује изградњу храма, а други његово посвећење.
Ове велике целине могу се поделити на мање потцелине. Нат-
писи који описују ктиторску делатност цара Гудее имају јасно
испланирану структуру, дефинисан стил и јасну поруку унутар
које главно место имају: цар, храм и бог. Више о овим цилин-
дрима види: Victor A. Hurovitz, I have Built You an Exalted House,
33–38.46–49.50–52.
29
У првом делу цилиндра описан је теофанијски (инкубацијски)
сан цара Гудее. Сан је вероватно представљао божански одго-
вор на низ ритуалних радњи које је Гудеа предузео са циљем
добијања божанског одговора. Како цар не разуме значење сна
он се упућује ка богињи Нансе која је, поред осталог, и тумач
божанских снова (E3/1.17.CylA 4: 1–13). Она тумачећи сан откри-
ва Гудеи да бог Нингурсу, поглавар божанског пантеона Лагаша,
жели да му Гудеа сагради Дом (храм, E3/1.17.CylA 4: 12 – 6: 26).
Цар изнова предузима култне радње како би приволео бога да
му у новом инкубацијском сну да потпуније откривење, што се и
дешава (E3/1.17.CylA 7: 9–30; 8: 1–9–3). Описан је још један тео-
фанијски сан који служи као непосредни повод за конкретне гра-
дитељске припреме (E3/1.17.CylA 12: 12 – 14: 6). У описима који
се јављају у сновима истиче се величанственост будућег храма.
Victor A. Hurovitz, I have Built You an Exalted House, 38–39.
30
Величанственост храма који Гудеа гради свом божанском па-
трону је битна карактеристика текста, а уметнути описи других

_______
208
 3) Опис храмовне конструкције и његове изград-
ње 31

4) Опис обреда посвећења храма и уласка божан-

ства у храм32
5) Ишчекујућу молитву за божанске благослове
градитеља храма33

храмова које је изградио имају за циљ да ту величанственост

додатно истакну (E3/1.17.CylA 10: 23 – 29; 12: 3–11). Описане су
припреме за изградњу (окупљање мајстора, обредна припрема
места посредством приношења жртава, физичка припрема тере-
на. Следи опис почетка изградње храма и цареве среће (E3/1.17.
CylA 12: 12 – 14: 6) који је, наглашава се, обезбедио све што је
било потребно. У том контексту даје се попис скупоцених ма-
теријала који ће бити коришћени за изградњу (E3/1.17.CylA 14:
7 – 17: 6). Исто, 39–40.
31
Према опису мајстори су ужурбано радили како би изградили
храм коначно га завршивши у месецу августу, према пројекту
који су одобрили богови. Храм је назван дом мудрости (E3/1.17.
CylA 17: 7–17). Исто, 40.
32
У овој целини је описана величанственост храма и задовољство
богова изграђеним храмом који се није могао упоредити са по-
стојећим храмовима које је надишао велелепношћу и величи-
ном (E3/1.17.CylA 17: 18–28; 24: 15–27 уп. 27: 8–13.16–28: 16; 30:
1–16). Описана је и богослужбена свечаност (посвећења?) тер-
минима који подсећају на описе Енлиловог култа (E3/1.17.CylA
28: 18–29: 18 уп. E3/1.17.CylВ). Свечаност је укључивала бројне
жртве, као и молитву којом је цар призвао божанског патрона
(која нам се доноси у другом цилиндру) и његову супругу, који су
се одазвали царевом позиву (E3/1.17.CylВ 11: 3–14). Централна
тема је, стога, улазак божанстава у новосаграђени храм. Исто,
40–45.
33
После описа величанствености храма описује се култна све-
чаност пре које је ктитор, цар Гудеа, провео ноћ у храму мо-
лећи се божанском патрону (E3/1.17.CylA 17: 29–30). Значајно
је да је раније истакнуто да ће благослови због изградње храма
бити дати не само његовом градитељу, већ и свим његовим по-
даницима, а овом приликом се истиче испуњење тих божанских

_______
209
 Сви наведени моменти присутни су у Изл 25–40, а
наглашени описи велелепности храма појачавају слич-
ност овог описа и библијских референци. У оба случаја
наглашава се да је светиште изграђено тачно према опи-
су добијеном од Бог(ов)а услед чега је ктитор благосло-
вен од свог божанског патрона. Описи који припадају
овом жанру имали су богослужбену употребу. Месо-
потамски храм-градитељски жанр одразе има не само
у опису изградње Скиније, већ и Соломоновог храма (а
донекле и у визијама прор. Језекила). Бројне жанровске
поткатегорије којима је изражаван опис изградње храма
у древној Месопотамији (проза, поезија, епови, хрони-
чарски списи, митови...) процес поређења чине сложе-
нијим, али је ипак могуће идентификовати заједничке
жанровске категорије библијских и изванбиблијских
извора. Споменимо још и да је храм-градитељски жанр
неретко широм Древног Оријента коришћен у контексту
жанра елитистичког такмичења, те да га можда и би-
блијски писац користи у сличном контексту. Уколико
је то случај, циљ библијског писца је да истакне пози-
цију царског градитеља Скиније (Израила као царског
свештенства), односно давидистичког владара (Соломо-
на) у случају изградње јерусалимског храма.
Коначно, истакнимо и једну – вероватно кључну –
богословску поруку која се може пронаћи у библијском
наративу, а која се види не у сличности библијских при-
повести са древнооријенталним текстовима, већ управо
у супротном, тј. у разлици. Древнооријентални описи,
наиме, увек описују улазак божанстава у храмове који

обећања (E3/1.17.CylA 7: 1–8 уп. 11: 1–12: 2; 23: 19–24: 7; 27:

17–19 уп. E3/1.17.CylВ 17: 18–18: 16). Описан је и улазак божан-
става у храм који се повезује са благословом плодности земље и
будућим празновањима и свечаностима које ће се дешавати при
храму. Исто, 40.46.

_______
210
су им посвећени. Тај улазак представљан је уношењем
кипа (идола) божанства коме је храм посвећен у његов
двор. Тај моменат је потпуно стран библијском тексту.
Библијски писци уместо тога описују неупоредиво ве-
личанственију потврду божанске присутности у све-
тишту – натприродну појаву божанске славе (шекине)
која испуњава светиште (Скинију или храм). Овај де-
таљ показује недвосмислену антиидолатријску намеру
библијског писца, али и више од тога. Њиме се истиче
несличност библијског Бога и познатих и поштованих
древнооријенталних божанстава, његова потпуна изу-
зетност и посебност (= светост). Библијски писац, дакле,
у извесним детаљима одступа од стандардног жанров-
ског обрасца и управо тиме упућује своју најзначајнију
богословску поруку. Каткада уочавање таквих одсту-
пања може да се препозна као најзначајнији допринос
жанровске критике разумевању богословске поруке би-
блијског текста.

ЛИТЕРАТУРА

A. Hurovitz, Victor. I have Built You an Exalted House:

Temple Building in the Bible in Light of the Mesopotamian and
Nortwest Semitic Writings, JSOT Supp 115 (Shefild: Shefild
University Press, 1992).
A. Hurovitz, Victor. The Priestly Acount of the Building of
the Tabernacle, BASOR 105 (1985).
Alter, Robert. The Art of the Biblical Narative (New
York: Basic, Inc Books 2nd edition, 2011).
B. Dozeman, Tomas. God at War: Power in the Exodus
Tradition (New York-Oxford, Oxford University Press, 1996).
B. Dozeman, Tomas. God on the Mountain in Canaan and
Old Testament: A Study of Redaction, Theology and Canon in the
Exodus 19-24 (Atlanta: Scolars, 1989).
_______
211
 Childs, S. Brevard. The Brith of the Moses y JBL 84 (1985).
Clines, J. A. David. Methods in Old Testament Study, y On
the Way to the Postmodern > Old Testament Essays, 1967/68, vol
1 (JSOT Supp 292), Shefifild Academic Press, 1998.
Cody, Aelerd. Тhe History of the Old Testament Pristhood,
AnBib 35 (Rome: Pontificial Biblical Institute, 1969).
E. Mendenhall, George. Conevant Forms in Israelite Tra-
dition y BA, Vol 17, No 3 (1954).
Grabe, L. Lester. Priest, Prophets, Divineres, Sages: A So-
cil-Historical Study of Religious Specialist in Ancient Israel (Val-
eye Forge, PA Trinity Press, 1995).
Kliford, J. R. The Cosmic Mountion in Canaan and the Old
Testament, HSM 4 (Cabrige-Harvard, 1972).
Levision, Benard M. Deuteronomy and hermeneutics of
Legal Innovation (New York-Oxford: Oxford University Press,
1997).
Mendenhall, G. E. Ancient Oriental and Biblical Law y BA
17, No 3 (1954).
Otto Edzard, Diez. (ed), Gudea and His Dinasty, RIM
EP vol. 3/1 (Toronto-Bufalo-London: University of Toronto
Press, 1997), 26–27.
Spaks, L. Kenton. En¯uma Elish and Priestly Mineesis:
Elite Emulation in Ancient Judaism y JBL 126 (2007).
Spaks, L. Kenton. Genre Critism y Methods for Exodus
(ed. Thomas B. Dozeman, Cambridge: Cambridge University
Press, 2010).
Thompson, J. A. The Ancient Near Eastern Treaties and the
Old Testament (London: The Tyndale Press, 1963).

Van Seters, Jonh. A Law Book for Diaspora: Revision in

the Study of the Covenant Code (Oxford: Oxford University
Press, 2003).
W. Coats, George. Exodus 1-18, The Forms of the Old Tes-
tament Literature, Vol IIA (Michigan-Cambrigde, William B.
Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, 1999).

_______
212
 Филип Грбић

ПИСАЊЕ И НАИВНОСТ

Са захвалношћу данас примам високо признање

које носи светло име Бранка Ћопића, писца који је био
изложен притиску свог времена; времена упамћеног по
тиранском чупању „класја које штрчи“. Додуше, писање
је у духовном смислу одувек био посао високог ризика:
демони лудила, разврата и самоуништења дишу за вра-
том свакоме ко се дрзне да погледом и језиком испитује
властити живот, као и животе својих савременика и то
у светлу које упорно показује тај живот у његовој бес-
темељности и ништавности. Међутим, у време Бранка
Ћопића, поред ових, по себи довољно мучних искушења,
писање је представљало још и ризик у најнепосреднијем
смислу те речи: због својих књига, аутор је лако могао

_______
215
да заврши на робији или да га задеси нешто још горе.
Ћопић се свесно носио с овом непосредном претњом
дуго пре него што ће окончати свој живот, о чему на упе-
чатљив и узнемирујући начин сведочи посвета за Башту
сљезове боје из 1970. године у којој помиње „свет по коме
још путује куга са косом“, „црне коње и црне коњани-
ке“, „ноћне и дневне вампире“, „мрке убице с људским
лицем“ за које је Ћопић тада веровао да само што нису
закуцали на његова врата. Питам се шта би Ћопић ре-
као када би могао да види како је неумерено и неумесно
жаљење за тим временом данас веома у моди, нарочито
у књижевним круговима.
Ћопић је био изричит: у овом послу се не може
измишљати. Па тако, без претеривања и без вишка емо-
ција, с ведрином, лакоћом и хумором, он нам у својим
делима отвара свет својих земљака – сељака са Грмеча
који су у својим пословима око домаћинства били јед-
нако природни и спонтани као и приликом офанзива,
дефанзива, опсада и уличних борби. Терет преломних
повесних догађаја из 20. века пао је свом силином на
распеваног и несташног Ћопићевог сељака-ратника који
у причи Сторуки сељачак узвикује: „Нема те буне и ус-
танка што се није на нас ослонио.“
Осим порекла, наизглед немам ништа заједничко
с тим светом. Јер шта то заједничко може имати један
Београђанин рођен средином осамдесетих година про-
шлог века с крајишким горштацима из прве половине
истог тог века? Ипак, када један од њих изговaра ре-
ченицу: „Mало-мало, ето ти га, дође ’преврат’: држава
се срондачи и пропадне“, помислим да се ту не ради о
пукој коинциденцији, већ о судбини народа који већ ко
зна колико дуго опстаје на нашим просторима упркос
непријатељском окружењу.
Откад сам рођен, држава у којој живим мало-ма-
ло па промени границе, државне симболе, политич-

_______
216
ку оријентацију, историјско саморазумевање... или, да
то кажем ћопићевски: срондачи се и пропадне. Треба
признати: оне воље за опстанком, за државом, која је
Ћопићевог сељака такорећи преко ноћи претварала у
ратника, данас више нема. Нема ни сељака ни ратника,
нити воље да се живи слободно у својој држави. Уместо
тога, имамо малодушне грађане који се налазе у вечи-
тој препирци са својом судбином која као да их је смрт-
но увредила тиме што им је доделила да живе управо у
овој, а не у некој другој земљи.
Ћопић је пред сам крај рекао збогом животу који
је описао истовремено као „леп и страшан“. Шта то зна-
чи? Да је живот час леп, а час страшан и да се лепа и
стравична искуства смењују сукцесивно, попут смене
дана и ноћи? Или је, напротив, управо лепота она која
у највећој мери изручује човека страху? Може бити да
се страхом плаћа цена за приступ ономе што је уистину
лепо. Може бити да се онај ко спознаје лепоту налази у
некој неодређеној, али великој опасности. У својој Првој
девинској елегији Рајнер Марија Рилке на изричит начин
доводи у везу лепоту и страхоту: „Јер шта је лепота ако
не сам почетак страшнога...“. Ове речи на први поглед
могу да нас збуне. Навикли смо да под лепотом подразу-
мевамо „лепе ствари“ и „лепа дела“ која не само да не
изазивају страх, већ изазивају пријатност.
Без размишљања настојимо да избегнемо све оно
што узрокује страх и тиме ремети мање-више пред-
видљиво кружење наше свакодневице. Чини нам се та-
кође да немамо времена за умовање о овим питањима,
јер ми увек имамо нека важнија посла. Међутим, осигу-
равајући се од провале страха можда смо се у исти мах
одгурнули и од лепоте која је с њим здружена. Страхо-
вати значи стајати пред нечим опасним, претећим, пред
оним што, како каже Рилке, „с нехајним презиром неће
да нас разори“. Оно-претеће у овом случају очигледно

_______
217
не представља неку непосредну опасност каквих у свету
има безброј, премда ни те опасности нису за потцењи-
вање. Али због сазнања да нам ништа непосредно не
прети, страх ипак не губи свој интензитет.
Услед повишене осетљивости, писац је понекад
позван да баци поглед у одсутни темељ постојања. Тај
поглед не оштећује ум, не умртвљује чула, али трајно
лишава човека воље за делањем. Од тог тренутка само
постојање постаје стравично, од тог тренутка било как-
во делање постаје немогуће јер да би делао човек мора
подлећи заблуди да цела ова игранка звана друштво
ипак има неког смисла, али шта преостаје ономе ко се
спријатељио с бесмислом? Писање тада постаје могуће,
иако писање није једина могућност да се изађе на крај с
оном болешћу коју Достојевски у Записима из подземља
недвосмислено дијагностикује као вишак сазнања.
Ово није прилика да се бавимо тумачењима, али
нека нам буде допуштено само да упозоримо на то да
под вишком сазнања не подразумевамо некакво много-
зналаштво, свезнадарство, оно рђаво надимање које је
сувише често узрок лоше књижевности. Напротив, овде
је реч о крајњој оскудици у којој се налази писац под
условом да му каткад пође за руком да, савладавајући
отпор језика, представи суштинске црте властитог вре-
мена. Уметност романа мора да буде верна оскудици
у којој се писац обрео, а он је веран тој оскудици онда
када је једноставан, природан, зачуђен и помало неста-
шан у оном безазленом смислу у ком су несташна деца.
Преображавање страха у лепоту које је карактеристич-
но не само за књижевност, него и за уметност уопште,
треба да нас доведе до оне изгубљене дечије наивности
захваљујући којој поново постајемо способни да се за-
гледамо у свет тако као да га видимо први пут.

30. 05. 2019.

_______
218
 Остоја Продановић

О РОМАНУ БОДИЛО ДЕЈАНА ВУКИЋЕВИЋА

Треба одмах рећи да је реч о мрачном, сложеном и

дихотомном делу, које на књижевно занимљив и привла-
чан начин покреће велика и интригантна питања човека
и његове егзистенције, важна и пријемчива за савреме-
ног читаоца.
Претежан део овог романа тиче се експликације зла
и демонског, похрањеног у души неименованог главног
јунака или наратора ове приповести. Степен деструк-
ције, безосећајности, нехуманости, покварености и де-
вијације који он испољава, јасно је, не може се приписа-
ти само дроги и алкохолу, у чијој власти се непрестано
налази, већ и структури људске природе као такве, чије
смо наличје склони често да заборавимо.
У извесним моментима намеће се примисао да је
Вукићевић у експликацији свог антијунака имао наме-
ру да прошири лепезу деструктивних типова негативног
јунака у светској литератури, уводећи нове моменте и
контексте. Притом се живот јунака Бодила не тиче само
демонске основе, моралног дна, социјалног окружења и
брлога у коме он обитава, већ и слободе, мисије, бунта и
револуције, које доноси или уображава да доноси. У том
смислу то је један стварни или умишљени и патолошки
социјални и фовистички Прометеј обдарен умећем ми-
микрије и игре. Он ради, а понекад и станује на гробљу, у
мртвачком ковчегу, у затвору, куплерају, на градилишту,
у болници, и углавном обавља морбидне послове као
што су превара клијената, ноћно чување гробља, прање
лешева стрељаних осуђеника, пражњење затворских ки-
_______
219
бли, безбедносно надзирање монитора, односно сексу-
алних парова у куплерају итд. Притом, он се не пита о
исправности или бонитету својих поступака, нити је оп-
терећен мислима о будућности.
Безобзирни демон у њему одбија и привлачи исто-
времено. Директорка школе толерише његове скандале
јер ју је сексуално запосео, а отпушта га тек када га за-
тиче са својом ћерком, иначе његовом ученицом. Мо-
тивација његовог демонизма је непрозирна и немогуће
је утврдити да ли је плод филозофије једног осионог и
надобудног интелектуалца, последица наркотика и ал-
кохола или просто лоша морална структура личности.
Тек, он пада дотле да варајући и исмевајући крајњу не-
заштићеност, бесловесност и невиност једне старице,
прекорачује границу допустивог и по људским и демон-
ским мерилима и доспева до тачке пада или тачке или-
-или.
Уметничка реализација овог романа остварује се
и прелама и кроз троструку миметичку и поступатску
призму: филозофску, фабулативну и мотивацијску. Кад
је реч о филозофској равни овог литерарног здања, ос-
новно питање тиче се постојања или непостојања демон-
ског програма или става неименованог јунака, односно
наратора, или је посреди стицај случајних околности и
животне инерције којима се он препушта. Ово питање
остаје неразрешено.
Када је посреди мотивацијски систем, уочљиво је
поступање у сатанистичком, деструктивном и демон-
ском кључу који овог (негативног) јунака одређују као
неморалну, безосећајну, бескрупулозну, нехуману и
преварну особу, додуше у стању извесне подвојености,
халуцинација и кошмара, који наговештавају преокрет.
И коначно, када се ради о фабулативном плану, упадљи-
во је исфорсирано морбидно окружење главног јуна-

_______
220
ка, места где живи и послова које обавља, о чему је већ
било речи, али и појави светачког или анђеоског лица
за којим иде и које ће га спасти, а то је лице једне ци-
ганске девојчице која на улици продаје цигарете и која
представља надређени симбол ове књиге. Такође, ту су
његови снови, дакле, опет нешто ван зоне свесног и кон-
тролисаног, и апостолски глас подстицања ка добру кроз
алегорију божанског бодила.
Ипак, сам преокрет може се доживети и као аутор-
ска игра или трик кроз које писац тражи уметнички про-
дуктиван излазак из приче. Могуће је говорити о умет-
ничкој неубедљивости овог преображаја, као што неки
говоре о неубедљивости преображаја Достојевскијевог
Раскољникова, па и иронизовању самог расплета. Наи-
ме, не изгледа вероватно да аутор тако олако да фан-
тастичну демонску монету за рачун једног неочекиваног
идиличног расплета. Један аутентични крај био би крун-
ска гадост анонимног главног антијунака, а други би био
врхунска лупешка превара читалаца под маском хепи-
енда, односно привидног преображаја што се, по свему
судећи, овде и догодило. Тако се ствара нови простор за
тумачење ове књиге...
Надаље, ова литерарна зиданица занимљива је и
са становишта слободе, социјалне патологије и психо-
анализе. Тип антијунака, каквог овде затичемо, са ста-
новишта насиља, секса, зла и порока, али и инстинкта
мимикрије у односу на апсолут, нешто је што заслужује
посебно сагледавање, које у овој прилици није могуће.
Питање слободе најзанимљивије је са аспекта кршења
норми и прекорачења граница, где се по себи намећу
поређења са парадигматичним бунтовницима из свет-
ског литерарног корпуса, где сусрећемо једног Мефиста,
Де Сада, Дон Жуана, Раскољникова, Леверкина и друге
„саблазнике” и рушитеље зидова. Социјална патологија,

_______
221
као амбијент овог романа, не односи се само на својевр-
сну „галерију” убожника и јадника, већ и на групацију
„буздована”, „балвана” и различитих „егземплара” који,
у крајњој линији, сви вапе за излазом и олакшањем, али
овде су још увек мета врсног хумора, који је још једна,
непоменута одлика овог врсног литерарног здања.
Све у свему, Бодило је сложено и мрачно дело са не-
наданим просевима, које нас на равни литерарне забаве
поново поучава о дихотомности и антиномности света и
човека. Зато, уживајући у богатој и „егзотичној” фабули
и интригантним питањима која оно покреће и очиглед-
ном списатељском поигравању свим и свачим, као чи-
талац имате привилегију да уживате и у супериорнос-
ти дисциплине која ствари може да дâ у форми у којој
то ниједна друга људска делатност није у стању. Нема
сумње да ћете из ове књиге изаћи паметнији него што
сте у њу ушли.

_______
222
АЛЕКСИЋ, ЈАНА, рођена је 1984. године у Крагујевцу.
Објавила је збирке пјесама: Топао камен (Чачак, 2014, еди-
ција „Млади Дис“) и Упијање (Краљево, 2017, едиција „По-
веља“). Објавила је и двије монографије из области теорије
књижевности и књижевне критике: Поетика романа Гора-
на Петровића (2013) и Жудња за лепотом и савршенством:
Теургијска димензија књижевно-уметничког стваралашт-
ва (2014). Један је од добитника Награ­де „Новица Тадић“
(2018). Живи и ради у Београду.

АТАНАСИЈЕВИЋ, СОЊА, рођена је 1962. у Лебану. Дипло-

мирала је на Економском факултету у Београду. Објавље-
не књиге: Они су остали, роман (1995), Црвени круг, роман
(1997, 2007), Бекство из акваријума, роман (2003, 2005),
Наранџе за Божану, роман (2004, 2005), Ко је убио Алфија,
роман (2009), Крилата туга, збирка прича (2005), Ваздуш-
ни људи, роман (2013, 2014), Велика лаж, роман (2016). До-
битница је награде „Бранко Ћопић“ Српске академије на-
ука и уметности и награде Златни хит либер Редакције за

_______
223
културу РТС-а за два романа. Њене књиге биле су у ужем
и најужем избору за НИН-ову награду, Женско перо, Исидо-
риним стазама, Деретину награду, награду Стеван Сремац.
Проза јој је превођена на француски, енглески, бугарски,
румунски и македонски језик и заступљена у неколико ан-
тологија. Живи у Београду.

БЕГОВИЋ, ВУК, рођен је 1991. године у Аранђеловцу. Сту-

дирао у Београду. Тренутно је на докторским студијима у
Хајделбергу, на одјељењу за систематску теологију и фило-
зофију религије.

БЛАГОЈЕВИЋ, ЈОВАН, рођен је у Краљеву 1975. године. У

Београду је најпре завршио Богословски институт при Бо-
гословском факултету СПЦ, да би потом при ПБФ УБ ком-
плетирао студије стекавши звање мастера богословских
наука. При истом факултету је започео докторски студиј.
Још током студентских дана започиње са писањем академ-
ских и популарних чланака у области богословља (библиј-
ског и упоредног), историје и упоредне религије и књижев-
ности. По завршеним студијима активно је сарађивао са
магазином Православље (гласило Српске патријаршије),
часописима Теолошки погледи и Отачник, и сл. Оснивач
је Библијског културног центра, удружења грађана које
делује са благословом српског патријарха, у оквиру којег
се бавио различитим активностима. Покретач је издавач-
ке делатности Библијског културног центра и унутар ње је
објавио књигу за децу и младе Летописи из Вавилоније и
Персије. Ово је прва књига на нашем подручју која може да
се уброји у, иначе у свету веома популаран, жанр библијске
фантастике. Пасионирани је читалац епске фантастике.
Ради као наставник верске наставе, ожењен је и отац јед-
ног детета.

_______
224
БУНДАЛО, М. ЗОРАН, рођен је 1947. године у Сарајеву.
Школовао се у Ваљеву и Земуну, дипломирао на Архи-
тектонском факултету у Београду. Протомајстор Храма Св.
Арханђела Михајла у Јабучју код Лајковца и Централног
спомен-обиљежја у Источној Илиџи, у Сарајеву, које је у
градњи. Објављене књиге: В. Х. Одн: Песме (избор и превод,
у сарадњи са С. Митровићем), Градина, Ниш, 1972; Лив,
Нолит, Београд, 1974; Последњи силазак, Просвета, Бео-
град, 1983; На ставама светла и таме, Просвета, Београд,
1995; Са вршка усана, КОС, Београд, 2000; Трактат о сенци,
КОС, Београд, 2000; Вук Крњевић: Запретани храм (избор и
предговор), Просвета, Београд, 2005; Свеопшта земља, На-
родна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2007;
Вистан Хју Одн: Испод Сиријуса (друго, допуњено издање
из 1972), Нишки културни центар, Ниш, 2012; Ситнине,
Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2104; Вук Крњевић:
Врата Вјетрена (приредио), Свет књиге, Београд, 2015.

ВУКАШИНОВИЋ, ВЕРОЉУБ, рођен је 1959. године у До-

њем Дубичу код Трстеника. Завршио Југословенску и оп-
шту књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду.
Књиге пјесама: Чежња за вртом (1993), Повесмо (1995),
Како је тихо Господе (1999, 2000), Двери у липама (2001),
Опрости јагње бело (2002), Шумски буквар (песме за децу,
2003, 2006), Цветна недеља (2004), Светлост у брдима
(изабране и нове песме, 2007), Вртлар (2008), Лице (2009),
Изнад облака (2012), Самар (изабране песме, 2014), Свети
Жар (изабране и нове песме, 2015). Приредио Пред двери-
ма, избор из српске молитвене поезије (2005). Са Марком
Недићем уредио зборник о Добрици Ћосићу Писац и исто-
рија, 2004. и приредио зборник Миодраг Ибровац и његово
доба. Добитник је више пјесничких награда. Заступљен у
више антологија српске поезије. Живи и ради у Трстенику.

_______
225
ГРБИЋ, ФИЛИП, рођен је 1984. године у Београду. Дипло-
мирао је филозофију на Филозофском факултету у Београ-
ду. Објавио је романе Руминације о предстојећој катастро-
фи (2017, награда „Милош Црњански“) и Прелест (2018,
награда „Бранко Ћопић“). Преводи са руског, енглеског и
њемачког језика. Живи и ради у Београду.

ЂИЛАС, ГОРДАНА, ро­ђе­на је 1958. године у На­ко­ву, крај

Кикиндe. Об­ја­ви­ла је књи­ге по­е­зи­је: Пред огле­да­лом (Но­ви
Сад, 1985), Го­спо­ди­не, го­спо­ди­не (Но­ви Сад, 1989), Цар­ски
врт (Но­ви Сад, 1996), Зве­зда ју­га (Но­ви Сад, 2002), Ус­пут­
на ста­ни­ца (По­жа­ре­вац, 2005), Учи­тељ се­ћа­ња (Но­ви Сад,
2009), Се­ћа­ње ко­је се ни­је до­го­ди­ло (Но­ви Сад, 2011), Друге
ствари (Нови Сад, 2012), Била сам послушно дрво (изабране
и нове песме, Нови Сад, 2012), Север, удаљен звук (Краљево,
2015), Свакидашњи хлеб (Прибој, 2018). Kњи­ге Шест по­сле­
ни­ка Би­бли­о­те­ке Ма­ти­це срп­ске (Но­ви Сад, 1998), Tri­bi­na
mla­dih: 1954–1977 (sa N. Ma­mu­lom, No­vi Sad, 2004), Ma­pa
sve­ta Pe­tro­va­ra­din­ske tvr­đa­ve (sa B. Po­pr­ža­nom, N. Ma­mu­lom,
Đ. Pi­sa­re­vim, No­vi Sad, 2005), Bi­bli­o­gra­fi­ja IN­DIS 1976–2009
(sa Sve­tla­nom Vu­ko­vić, Novi Sad, 2010), Библиографија Су-
срета библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића:
Инђија: 1983–2016 (са Маријом Јованцаи, Инђија, 2017).
При­ре­ди­ла је књи­ге Ре­чи и вре­ме (иза­бра­ни тек­сто­ви Ми­
ла­на Пра­жи­ћа, Но­ви Сад, 2002) и Отво­ре­ни свет (иза­бра­
ни пре­во­ди Ду­шка Вр­тун­ског, Но­ви Сад, 2003), Библиогра-
фија радова академика Милеве Првановић (Нови Сад, 2012),
Моја биографија (аутобиографија Ђорђа Лазаревића, са
Драгом Његованом, Нови Сад, 2013), Библиотека Мати-
це српске: водич (Нови Сад, 2016). При­ре­ди­ла је и об­ја­ви­ла
пре­ко седамдесет се­лек­тив­них би­бли­о­гра­фи­ја са­вре­ме­них
срп­ских и дру­гих књи­жев­них ства­ра­ла­ца. За књи­гу Учи­тељ
се­ћа­ња до­би­ла је на­гра­ду Пе­чат ва­ро­ши срем­ско­кар­ло­вач­ке,
2010, за књи­гу Се­ћа­ње ко­је се ни­је до­го­ди­ло на­гра­ду Ми­ли­

_______
226
ца Сто­ја­ди­но­вић Срп­ки­ња, 2011, Годишњу награду Накова,
2014. за изузетан допринос развоју културе, за књигу Север,
удаљен звук награду Раде Драинац, 2016. и за књигу Сваки-
дашњи хлеб награду Јефимијин вез, 2018.

ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ, ЖАНЕТА, рођена је 1956. године у

Београду. Дипломирала на Филолошком факултету у Бе-
ограду, а докторирала на Филозофском факултету у Но-
вом Саду. Објавила је књиге: Каваљер светог духа (1992),
Јеврејски портрети у делу Иве Андрића (2005), Кулинарски
путописи (2008), Писац и прича, стваралачка биографија
Иве Андрића (2012). Приредила је књиге: На сунчаној стра-
ни, Андрићев недовршени роман (1994), Предели и стазе,
Андрићева путописна проза (2000), Анђео иза огледала,
љубавна писма светских писаца (2001), Прича и причање,
избор прича награђених Андрићевом наградом (2001),
Анђео историје и дневни послови, избор критичко-есејис-
тичких текстова Миодрага Перишића (2004, са Михајлом
Пантићем), Сабране приповетке Иве Андрића (2008). Пре-
води са руског језика. Ради као саветница у Задужбини Иве
Андрића.

ЈОВАНОВИЋ, БОРИС, рођен је 1971. године у Никшићу.

Објавио је књиге: Књига о кихотизму (1994, роман), Епику-
рејски зборник (1998, роман), Капи (2006, лирски записи),
Отац (2007, роман), Играчке (2015, кратке приче). Живи у
Никшићу и Врњачкој Бањи.

ЈОВАНОВИЋ, ДАНИЛОВ, ДРАГАН, рођен је 1960. годи-

не у Пожеги. Објавио је осамнаест књига поезије, између
осталих: Еухаристија, Енигме ноћи, Пентаграм срца, Кућа
Бахове музике, Живи пергамент, Европа под снегом, Панто-
кр(е)атор, Глава харфе, Алкохоли с југа, Концерт за никог,
Хомер предграђа, Мемоари песка, Моја тачна привиђења,

_______
227
Кад невине душе одлазе, Симетрија вртлога, Говорити с во-
допадима, Ум подивљале реке. Романи: Алманах пешчаних
дина, Иконостас на крају света, Отац ледених брда, Тала-
си београдског мора, Шта снег прича. Књига аутопоетичких
есеја: Срце океана. Пише и ликовну критику. Добитник је
најзначајнијих књижевних награда. Живи у Пожеги и у Бе-
ограду.

ЈОКСИМОВИЋ, СПАСОЈЕ, рођен је 1988. године у Мај-

данпеку. Дипломирао и одбранио мастер рад на Православ-
ном богословском факултету у Београду. Објавио је књиге
поезије: Живот по Сунцу (2016), Далеко од Јоханесбурга
(2016), Вече у Витанији (2016), Муниципиум С (2019). За
пјеснички рад награђиван је бројним наградама: Награда
„Новица Тадић“, „Тимочка лира“, „Пјесничка ријеч на из-
вору Пиве“...

МАЛЕНИЦА, ЉУБИША, рођен је у Сарајеву 1988. године.

Додипломски студиј Политологије завршио при Факулте-
ту политичких наука Универзитета у Сарајеву. При истом
факултету магистрирао са радом на тему „Геополитика
Византијског царства у периоду од 963. до 1176“. Члан Ви-
кимедијине заједнице Републике Српске, удружења „Ви-
зантија“ и сарадник удружења Балканско друштво народа.
Активан при групи Српска дигитална иницијатива. Аутор
је више објављених чланака везаних за међународне одно-
се и политичка дешавања, као и неколико објављених крат-
ких прича из жанра научне фантастике.

МЕЧАНИН, РАДМИЛА, рођена је 1953. године. Дипломи-

рала и магистрирала на Филолошком факултету у Београ-
ду, на Групи за југословенске и општу књижевност. Прево-
ди са руског језика, теорију књижевности и прозу. Неке од
многобројних преведених књига: Историјска поетика Н.

_______
228
Веселовског, Школа за лудаке С. Соколова, Јаре у млеку Ј.
Пољакова, Сањка З. Прилепина, Историјска поетика епа
романа Ј. Мелетинског, После будућности: судбина постмо-
дерне М. Епштејна, итд. Живи у Београду.

МИТРОВИЋ, Б. МИРОСЛАВ, рођен је 1948. године у Бео-

граду, дипломирани је арабиста. Превео с арапског књигу
Нагиба Махфуза Приче из нашег кварта (2008), аутор је
сепарата Избор из савремене сиријске књижевности за децу
(1989), Чаролије изданка пустиње (арапска кратка при-
ча, 2013), Записи са обала Нила (египатска кратка прича,
2014). Преводи су му заступљени у антологијама Чаробни
врт (антологија светске уметничке бајке, 1999) и Тањир
пун речи (мајстори савремене светске приче, 2012). Члан је
Удружења књижевних преводилаца Србије.

ПРОДАНОВИЋ, ОСТОЈА, рођен је 1951. године у Црвен-

ки (Бачка). Општу књижевност са теоријом књижевности
дипломирао на београдском Филолошком факултету. У
ваљевској библиотеци радни век провео на пословима ди-
ректора и руководиоца Завичајног одељења. У књижевној
периодици објавио преко 300 радова из области књижевне
критике, есејистике и историје књижевности, као и књиге:
Ваљевска библиотека 18682008; У власти Црне даме (о по-
езији Десанке Максимовић); Наследници Глишићевог блага;
Од Глишића до Белог Марковића и даље; Мимезис романа.
Награђен је наградама из области библиотекарства: „Ми-
лорад Панић Суреп“ (1997) и „Ђура Даничић“ (2017).

РАЦКОВИЋ, ЂОРЂЕ, рођен је у Сарајеву 1960. године. Ради

у Сарајеву, обитава у кафе-галерији „Pissaro“ на Палама.
РУЖОЈЧИЋ, ЈЕЛЕНА,

СИМИЋ, СИМЕУН, рођен је 1956. године у Крушковом

Пољу код Шамца. Завршио је студије југословенске и
опште књижевности на Филолошком факултету у Београ-
ду. Пише књижевну критику. Приредио је за штампу књиге
(у којима је и писац предговорa): Преклапуше и друге пје-
сме (2002) и Зборник кратких прича (2006). Аутор је књиге
критика Поље читања (2017) о стваралаштву савремених
српских писаца. Живи у Шамцу.

СТАМБОЛИЈА, ВЕЉКО, рођен је 1953. године у Глини, на

Банији. Дипломирао је на Филолошком факултету у Бео-
граду, на Групи за југословенску књижевност и српскохр-
ватски језик. Објавио збирке пјесама: Вријеме вучијег зије-
ва, Мајске молитве, Душе без завичаја, Вишак првог лица,
Дневник препознавања (изабране пјесме). Књига критика,
есеја и приказа: Пречанске елегије. Живи и ради у Крушев-
цу.

ХАМОВИЋ, ДРАГАН, рођен је 1970. године у Краљеву.

Објавио је двадесетак књига пјесама, есеја и критике, сту-
дија, записа... Добитник је бројних књижевних награда.
Живи у Београду. Запослен на Институту за књижевност и
уметност.
Почетком августа ове године преминуо је пјесник,
архитекта и преводилац Зоран М. Бундало. Српску
културу оплеменио је преводима Вистана Хју Одна
и Луиса Мекниса. Био је драгоцјен сарадник часо-
писа Бокатин Дијак. Сматрао се Мајевичанином,
јер његова мајка потиче из ових крајева. Радовао се
свакој новој свесци часописа и сваком квалитетном
прилогу. Својим сугестијама и искуством настојао је
да унаприједи часопис и да нас повеже са новим са-
радницима. Капитално дјело Луиса Мекниса Јесењи
дневник Зоран М. Бундало је објавио у нашем часопи-
су у три наставка, у свескама 8, 9 и 10. Успомену на
драгог пријатеља, драгоцјеног пјесника, преводиоца
и неимара чуваћемо и на страницама часописа Бо-
катин Дијак. Запис Иза времена доносимо као знак
подсјећања на драгог сарадника.

Уредништво
 ШТАМПАЊЕ ЧАСОПИСА ОМОГУЋИЛИ СУ
ОПШТИНА ЛОПАРЕ,
МИНИСТАРСТВО ЦИВИЛНИХ ПОСЛОВА БИХ
И РУДНИК И ТЕРМОЕЛЕКТРАНА „УГЉЕВИК”