NARODNE ŠALjIVE PRIČE

Svijetu se ne može ugoditi

Jedan čovjek, idući iz varoši kući, jahao na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak
godina, išao pored njega pješice. Susretne ih jedna žena i reče:

- To nije pravo, brate da ti jašeš a dijete da ti ide pješice; tvoje su noge jače od njegovih!

Onda starac sjaše sa magarca, a podigne sina na sedlo. Malo dalje, sretne ih druga žena
koja reče:

- Nije lijepo od tebe, momče, da ti jašeš a otac da ti ide pješice. Tvoje su noge mnogo
mlađe.

Na to i otac i sin uzjašu magarca, pa krenu dalje. Sretne ih treća žena, pa kaže:

- Kakva je to budalaština: dva matora magarca na jadnoj, slaboj životinji! Trebao bi neko
da uzme batinu, pa da vas obojicu stjera.

Onda otac i sin sjašu sa životinje i obojica krenu pješice: otac sa jedne strane, sin sa
druga, a magarac u sredini. Sretne ih četvrta žena pa kaže:

- Ala ste vi tri čudna druga! Zar nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li bilo lakše da
jedan od vas jaše?

Onda otac reče sinu:

- Mi smo obojica svakako jahali na magarcu, sada valja da magarac jaše na nama.

Otac i sin obore magarca na zemlju, jedan mu sveže prednje a drugi zadnje noge, pa ga
onda uzmu među se na kolac i tako ga ponesu. Kako su se žene, koje su ih susretale, jos
više smijale i čudile, otac baci magarca na zemlju, i počevši ga driješiti poviče:

- Ja sam luđi i od ovoga magarca, jer hoću cijelome svijetu da ugodim! Od sada ću sa
svojim magarcem da činim što je meni volja, a ljudi neka govore što im je drago.

Tako otac uzjaše magarca, a sin krene pješice pored njega kući.Opis likova:
Otac: strpljiv, mudar
Sin: poslušan,
Pouka: Ljudima se nemože ugoditi.
КЛИНЧОРБА
Дошао солдат баби у кућу и искао да му да штогод да једе, а она му казала да нема
ништа у кући за јело. Онда солдат рече:
— А ти ми дај барем тигањ и мало воде, да начиним клинчорбу.
Баба му то да, а он узме тигањ и метне у њега гвоздени клин, па налије воде и
метне над ватру; кад се вода угрије, а он заиште од бабе мало соли. И баба му да те
је посоли; кад вода узаври, а он заиште мало брашна; баба му да и то, само да види
од чуда каква ће то бити клинчорба, те он саспе у ону воду и замете; потом заиште
једно јаје, те и њега разбије у онај скроб; онда заиште још мало масти те оно
замасти, па онда скине с ватре и клин извади наноље, а клинчорбу изједе.

Sve, sve, ali zanat

Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo
odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu
carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao). Kad iziđu na
suvo, on nije smijo ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ništa, a ne znajući
nikaka zanata, nijesu se mogli drukčije raniti, nego se on najmi, da čuva seoska goveda.

Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja
je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci, da se drugom
nikakom đevojkom neće oženiti, do kćeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati, i
drugi dvorani stanu ga odvraćati, da se prođe te sramote; kako bi on, carski sin, uzeo
govedarsku kćer, kod toliki drugi carski i kraljevski kćeri itd. Ali sve zaludu! on kaže: "Ja
nju, ja ni jednu? Kad već vide, da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog
vezira, da javi govedaru, da će car da mu uzme kćer za sina.

Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?"
Vezir se upropasti: "Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat
carevu sinu? Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove "
Govedar kaže opet: "E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri." Vezir se
vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili, da će to
za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat
zna carev sin! Car pošlje drugoga vezira; ali govedar kaže jedno te jedno: "Dok carev sin
(veli) ne nauči kakav gođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od
prijateljstva!"

Kad se i ovaj vezir vrati, te kaže, da govedar neda đevojke, dok carev sin ne nauči zanat
kakav gođ (samo nek je zanat); onda carev sin zađe po čaršiji, da gleda kakav je zanat
najlakše naučiti. Odajući od dućana do dućana, i gledajući kako različni majstori rade,
dođe na dućan, đe se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat; pa ga počne učiti, i
nauči za nekoliko dana; pa onda oplete sam jednu rogožinu, te je odnesu govedaru, i kažu
mu, da je carev sin naučio zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogožinu
u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi?" A oni mu kažu:
"Četiri pare.'" - "E! (veli) dobro! četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preko
sjutra, to je dvanaest itd. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas čuvao seoski goveda."
 Pa im onda kaže, ko je on, i kako je tu došao; a ovi se onda obraduju još većma (što
uzimaju đevojku od cara, a ne od govedara), i s najvećim veseljem vjenčaju momka i
đevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i
nađe svoju zemlju.