УЛОГЕ НАСТАВНИКА И УЧЕНИКА У ПРОБЛЕМСКОЈ

НАСТАВИ

Разматрајући основне одлике проблемске наставе увиђамо да су улоге наставника и

ученика значајно промењене у односу на улоге у традиционалној настави. Можемо
закључити да се „повећањем самосталности ученика у раду и истицањем његове
истраживачке активности у учењу истиче неопходност организовања проблемске
индивидуализоване наставе, а самим тим долази и до нових улога и наставника и ученика
у наставној комуникацији у оквиру проблемске наставе” (Шпановић, 2000, 2005).
У проблемској настави ученик постаје центар образовања. Ученици су у ситуацији
да самостално мисле, самостално истражују и самостално долазе до нових решења
проблема. Ова настава подстиче ученикову самосталност у формулисању, анализи и
решавању проблема. Развија ученикову спремност да усвојена знања примењује у
сличним, али и новим ситуацијама. Ученици се оснажују да самостално и успешно
користе разноврсну литературу, искуствено уче и повезују научено са новим сазнањем.
Када јењу бољих резултата, не само у oбласти усвојености знања, већ доприноси бољем
разумевању и примени стечених знања (White, 2001). Ова настава, такође, охрабрује
ученике да износе своје идеје, да анализирају, закључују, развијају сарадничке,
кооперативне односе у пару, групи, у тиму. За успешност решавања проблема посебно је
важна међусобна сарадња, комуникација и интеракција ученика унутар групе, пара или
тима. Једна од предности проблемске наставе јесте што је „погодна за рад у малим
групама, омогућава и користи предност социјалног аспекта учењa кроз дискусију,
решавање проблема и вршњачког учења” (Hmelo-Silver, Barrows, 2006: 24). Посебна
важност проблемске наставе је у самосталном раду ученика на диференцираним задацима,
организованим у хетерогеним групама од три до пет ученика различитих интелектуалних
способности. Овде посебно долази до изражаја вршњачко учење, где „помажући својим
друговима, напреднији ученици су често принуђени да своје знање сагледају из других
углова, да у њему издвоје упоришне тачке и да га реорганизују, систематизују,
преструктуришу” (Ковачевић, 2007: 444).
Ученик тако постаје истраживач и креатор. Он је активан у свим фазама наставе и
учења. Улога наставника у проблемској настави постаје већа и озбиљнија. У модерној
школи основна улога наставника јесте: научити ученике како учити. Он добија све
значајнију улогу у решавању проблемских задатака као организатор, усмеривач, планер,
контролор. У току решавања проблемских задатака улога наставника се мења, он и даље
„директно руководи часом, али из другог плана препуштајући ученицима да буду
максимално активни” (Вилотијевић, 2016: 43). Од њега се захтева велика стручност,
методичност, умешност, свестраност, креативност и воља. Овај рад захтева озбиљну
припрему и умешност да мотивише и укључи све ученике у процес решавања проблема.
Он је организатор, сарадник, посматрач, саветник, водитељ. Његова улога је да покреће,
усмерава, подржава и развија мотивацију за учење. Наставник треба да подстиче жељу за
новим сазнањима и истраживачки дух, одређене вештине и умења и развој самосталног и
критичког мишљења. Иако наизглед делује другачије, он има изузетно активну улогу од
самог почетка, па током целог процеса извођења проблемске наставе, до самог краја.
Уместо улоге предавача наставник сада добија улогу конструктора проблемских
ситуација, планера и координатора групних процеса, евалуатора остварености васпитно-
образовних циљева и нивоа остварености групног циља. Његова активност почиње од
одабира и формулисања проблема, презентовања ученицима, преко саветовања ученика у
избору и процени извора, затим усмеравања пажње ученика на важне и битне податке, па
све до самог завршног дијалога о процесу решавања као и о добијеном решењу.
„Припрема за час проблемске наставе треба да буде веома опсежна, детаљна и темељна”
(Спајић, 2005: 433).
Временом, како ученици напредују и постепено преузимају одговорност за свој
процес учења, интервенција наставника се умањује. Задатак наставника је да створи такву
радну атмосферу на часу у којој ће ученици стећи поверење у проблемску наставу.
„Наставник партиципира у настави тако што им помаже у рјешавању проблема где је
ученику помоћ неопходна. Наставник је у непосредној проблемској настави организатор
учења и поучавања, координатор и водитељ” (Муминовић, 2010: 24). Он је организатор
наставе, координатор и сарадник у раду, али у исто време прати и вреднује цеолокупан
процес и резултате рада и учења.