Proleće je krivo za sve

Proleće ove godine ima posebno nežan sjaj. Svojim zelenilom mi neprestano mazi oči. Pupljenje lišća i
cvetanje jorgovana odigralo se tiho, kao čežnja što ume biti. Prolećni prizori su odisali nevinom lepotom.

Ipak je nežno, sjajno i mazno proleće, umesto razdraganosti u moju dušu unosilo setu. Njegova nevina
lepota je ispunjavala čudnim bolom moje grudi. Činila me je bezvoljnim. Nigde mi se nije žurilo. Ništa
nisam planirao da radim. Najviše mi je prijala samoća i muzika. Prolećno zelenilo je čak izazvalo suze u
mojim očima. Misli su mi bežale, nekako nedovršeno Postao sam posmatrač događaja oko mene, kao da
me se oni ne tiču; kao da nisam deo njih. Plavetnilo neba sam kroz prozor umeo satima posmatrati. Ljutilo
me je, kad mir neba prekine let ptica. Imao sam strpljenje samo za kratke razgovore. Lepi događaji su mi
prijali, ali me nisu oduševljavali. Nisam osećao tugu, niti sam bio nesrećan, samo sam bio obavijen
ravnodušnoću. Svoje obaveze uspevao sam odraditi, ali nekako mehanički, bez srčanosti. Osećao sam se
kao da letim kroz bezvazdušni prostor, kao da sam ošamućen. Ovo nisu moje osobine! Šta se sa mnom
dešava? Lepotu mi pruža priroda, porodica, prijatelji, a ja ne uživam u njoj. Prestao sam druge da darujem
osmehom i šalom.

Moram izaći iz ovog začaranog kruga. Razmislio sam dobro i shvatio- proleće je krivo za sve.