Универзитет у Источном Сарајеву

Православни богословски факултет „СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ“

Фоча

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА: ИСТОРИЈА ЦРКВЕ 1

Тема рада:

Фарисеји, садукеји, зилоти, Јеврејство у дијаспори и

Јелини

Ментор: Студент:

Проф. др Мирко Сајловић Ненад Ковач

Фоча 2015
 Садржај

Увод ............................................................................................................................. 3

Фарисеји ...................................................................................................................... 4
-поријекло фарисеја
-фарисејски обичаји
-Христос изобличава фарисеје

Садукеји ...................................................................................................................... 6
-поријекло садукеја
-садукејска вјеровања, садукеји кушају Христа

Зилоти .......................................................................................................................... 7
-поријекло зилота
-ревновање зилота
-Исус Христос о зилотизму

Јеврејство у дијаспори и Јелини ............................................................................... 8

-Јеврејство у дијаспори
-Јевреји и Јелини, јеврејска мисионарења међу јелинима
-Јелински прекори, исмејавања и прогон Јевреја

Закључак ................................................................................................................... 10

Литература ................................................................................................................ 11

УВОД

2
 Свима нам је опште-позната слика прародитељског пада, којим је потрешен цио љуцки род.
Кроз којега (мисли се на пад) дође смрт. Кроз којега дође жалост, пропадљивост, агонија,
страдања и све лоше и само лоше последице прародитељског 'оклизнућа.'

Али ипак не остави Човјекољубиви Господ своје вољено створење (човјека), да вјечно
пребива у пропадљивости, него међ' свим тим скорбима, као што каже наш дивни
црквенословенски језик, даде Господ и нешто добро и радосно. Даде Господ роду љуцскоме
наду, и то какву наду. Наду, којој се радујући потреса цијела земља, васиона, сва твар једном
ријечју. Наду у избављење (у оваплоћеног Логоса) и поновно сједињење са Живим Богом! О
неизмјерне радости, за раслабљени род пали!

У тој нади су живили и преварени (од ђавола) и пали наши прародитељи Адам и Ева, као и
сво њихово потомство.
Приношене су жртве, чињене разне уредбе како из страха сопственог тако и Богом дате преко
божијих пророка и богонадахнутих људи. Како се безакоње умножавало, тако се умножавало
и ишчекивање Избавитеља. Но' та ишчекивања су била разноврсна, одређене групе људи су
на разне начине очекивали Избавитеља. Узрок томе, највише јест' био чувени и заиста
драматични догађај, када је на Давидов престо сео цар Ирод Велики, пореклом Идумејац. 1

Оваквим шокантним, за јевреје, ударом уздрмана је и њихова вјера, те су Избавитеља од

тада почели очекивати, као неког земаљског владара који ће поново успоставити јеврејско
царство и њима подчинити многе народе...
Многима ни на крај памети није било, да ће се обећани Месија јавити у лику 'простог'
смиреног гаглилејског учитеља.
Ова ће заблуда касније постати озбиљна препрека за ширење хришћанства међу јеврејима,
до данашњих дана...

У управо таквом стању уздрманог јеврејског народа, пред долазак Месије, испољава се све
јача потражња за 'религиозним истинама'.
Управо под таквим истраживањима јављају се секте: Фарисеји, Садукеји, Зилоти...
са којима ће се хришћанство свагда сударати током својх мисионарења међу јеврејима, како
нам и саме бројне јеванђелске приче свједоче у којима се често Господ наш Исус Христос
обраћа самим тим секташима (фарисејима, садукејима...) корећи их за њихово погрешно
расуђивање и њихово да кажемо слободно, празновјерје и кривовјерје, ословљавајући их
њима доличним називом лицемјери.

ФАРИСЕЈИ
-ПОРИЈЕКЛО ФАРИСЕЈА-

1
„ Историја Хришћанске Цркве“ (први део) - П.Малицки, стр. 13 пасус 22.

3
 Фарисеји... сам назив нам доста о њима говори уколико познајемо саму терминологију те
ријечи.
Фарисеј потиче од јеврејског perischajja, што уствари значи издвојени.
Сматрајући себе светом зајденицом божијом, избјегавали су друштво, како би се сачували од
сваког облика нечистоте, те су управо тако и добили име, фарисеји.
Наиме, фарисејски покрет настаје у доба чувених макавеја, када је јеврејски народ требало
сачувати од масовне тадашње хеленизације, као што рекосмо раније у самом уводу. Из круга
побожних, који су на себи поднијели макавејски устанак, произашли су фарисеји као група
Јудеја вјерних Закону, којима пред очима нису били политички цилјеви, него су једино били
испуњени ревновањем за закон према којем би израиљ требао да води свој живот.2
Установивши правилно богослужење, фарисеји се одвајају потпуно од хасмонејаца, чиј је циљ
био полтичка власт. Од времена Александра Јанаја фарисеји одусташе да примјеном силе
врше промјену политичког стања, него одлучују да побожним животом и молитвеним
расположењем очекују Божији удио у томе, илити Божији преокрет.

-ФАРИСЕЈСКИ ОБИЧАЈИ-

Старозавјетне заповјести, требали су испуњавати, не само свештеници и левити, већ сви

фарисеји сваког дана. Главне одлике фарисејства су претјерана култна чистоћа и давање
десетка. Нечистоћа дотицањем мртва човјека, телесним изливом, или пак нечистоћа судова,
морала је бити убрзо санирана, купајући се и чистећи, чак је и требао проћи одређен период
током којега се човјек у таквој ситуацији сматрао нечистим. Давање десетка, које тадашњи
јевреји нису тачно обављали, је бивао прилог за левите, који је ишао у сврху трошкова око
жртвоприношења, као и за саме левите који нијесу имали свој дио земље, као што је
заповједано израиљу (3Мој27.30-33...).
Фарисеји нису давали десетак само од прихода са земље, него и од свега што су стицали.
Они су за зачине и зелен давали десетак, и ништа нису изостављали што би спадало по ову
заповјест.3 Постоје још и ванредни постови 2 пута у седмици, понедељком и четвртком, да би
се кајали и молили Бога за спас Израиља.
Битно је да знамо, да се у Новозавјетној причи, о фарисеју и царинику (Лук 18:11-13), сам
фарисеј се ''не хвалише'', већ је то њихова уобичајна молитва (благодарење). Проблем настаје
када фарисеј себе упоређује са цариником и на њега гледаше надмено, док је цариник
смирено и покајно вапио ка Господу бијући се у прса. У талмуду постоји молитва, слична
говору који је овај фрисеј изговарао, коју побожни јевреји изговарају: „Благодарим ти
Господе Боже мој, што си ми дао угледа код оних који сједе у зборници, а не код оних који
сједе по сокацима; јер ја рано устајем, и они рано устају ради једноставних ствари. Ја се
трудим и примам награду и они се труде и не примају награду...“
Саму заповјест видимо и у Старом Завјету, на више мјеста. Нпр: „Не једох од тога (десетка) у
жалости својој, нити узек од тога на потребу нечисту, нити дадох од тога на мртваца;
слушах Господа Бога својега, учиних све како си ми заповједио.“ (5.Мој.26:14).

2
„Свет Новога Завета“- Едуард Лозе, Фарисеји
3
„Свет Новога Завета“- Едуард Лозе, -II-II-

4
 Фарисеје су чинили како лајици, занатлије, трговци, тако и свештеници. Њихова окупљања
су бивала на заједничким трпезама, гдје би све бивало истанчано исто. Фарисеј је по
могућству куповао искључиво од истомишљеника, јер је тада био сигуран да је на тој роби
прописно плаћен десетак. Међу њима су се истицали књижевници, који су проучавали
Мојсејев закон, о њему дискутовали и њега тумачили.
Фарисеји су се гнушали народа и група које не познају закон називајући их: народ ове земље
или народ који закона не познаје. Прије свих за нечисте су сматрали царинике, будући да су
они убирајући порезе увјек гледали да узму што више, не марећи низакакав закон. Фарисеји
су сматрали да за цариника није могуће покајање, будући да он више и не зна колико је људи
преварио. Бивајући прецизни у буквалистичком и детањном испуњавању закона, ипак су
опрезно настојали да законе прилагоде тадашњици, па су када је ријеч о светковању суботе,
када је питање живота, дозвољавали да се субота обезсвети, да би се помогло угроженом
човјеку. Такође су и подручја, гдје се штогод требало носити, бивала проширена, тако што су
дворишта више кућа проглашена за заједничка.
Што се тиче вјеровања у васкрсење, бивало је назнака у Старом Завјету (Ис24-27, Дан12, 1-3)
За разлику од садукеја, фарисеји су развили учење о васкрсењу и што се бише уножавала
патња Израиљаца, и период хеленизације бивао све опаснији, фарисеји су све више гајили
наду у Месију-Давидова сина, који ће, по њима, сакупити Израиљце и васпоставити царство.
Трудили су се да додатним побожним дјелима сакупе сувишна добра дјела, која би на
крајњем суду важила за праведност. Сматрали су да у молитви и делању поступају по вољи
Божијој, давали су милостињу за сиромашне, све у сврху богоугодног живљења.

-ГОСПОД ИЗОБЛИЧАВА ФАРИСЕЈЕ-

Фарисеји су наишли на оштру осуду Господа Исуса Христа. Истанчано извршавајући и

испуњавајући Мојсејеве законе, изгледа да су у жарком ревновању у испуњавању закона
заборавили на Јахвеово упозорење: „Јер ниси служио Господу Богу својему радосна и весела
срца у сваком обиљу.“(5Мој,28:47). Управо на ово Господ Исус Христос скреће пажњу
фарисејима (срце, као што Господ рече све извире из срца, сав блуд, прељубе, убиства...).
Важнија је чистота срца, него спољашња чистота (Мт 23, 23-26). Тешко вама фарисеји што
споља бришете чашу, а изнутра ( у срцу) је прљава. Фарисеји су, гајећи у ризници срца свога
мржњу ка свима који им нису истомишљеници, чак и покајницима (нпр цариник) скрнавили
срце своје, док су споља најистанчаније извршавали све уредбе.

Фарисеји су све до разорења Јерусалима вршили велики уплив у Синедриону (Дела 5, 34-40).
Кад је мржња народа против римске власти толико нарасла да је дошло до оружаног устанка,
ни фарисеји више нису могли спријечити несрећу, чак се многи од њих пидружише устанку.

САДУКЕЈИ

5
-ПОРИЈЕКЛО САДУКЕЈА-

Пошто су садукеји нестали са падом Јерусалима, у 70.год. послије Христа, једва да су о

њима сачуване директене вијести. Садукеје су рабини често упоређивали са епикурејцима,
чија се философија потпуно базирала на овоземаљски живот.

Да кренемо од самог назива. Назив садукеји, потиче од имена Садок, кога је Соломон
поставио за првосвештеника, и од кога свештеници воде поријекло. У пророчанствима
Езекиљевим, синовима Садоковим се повјерава свештеничка служба. „А свештеници Левити
синови Садокови, који извршаваху што треба у мојој светињи, кад синови Израиљеви
зађоше од мене, они ће приступати к мени да ми служе, и стајаће преда мном приносећи
ми претилину и крв, говори Господ Господ.“ (Јез.44:15).
Након макавејске побуне, када су Хасмонеји преузели првосвештеничку службу, премда
нису били садоковског поријекла, при Јерусалимском храму било је и даље синова Садокових
који су служили као свештеници. Хасмонеји су могли тек онда на дуже да владају, ако су
успоставили однос са свештеничком аристократијом, која је опет са своје стране могла тек
онда вршити утицај на политичка збивања, ако би била у сарадњи са владарским домом. 4
Није се, наравно сво свештенство са овим сложило. Тако ће се група свештенства, која није у
сагласности са овим предлогом, која за циљ има испуњавање култних прописа Закона,
удаљити на западну обалу Мртвог мора. Потребно је разликовати ову групу ''синова
Садокових свештеника, који чувају савез“ и групу свештеника који осташе да служе у
Јерусалиму уз споразум са Хасмонејцима.
Управо из кругова Јерусалимске аристократије произашла је заједница садукеја, којој су
претежно припадали носиоци високих свештеничких функција и чланови утицајних јеврејских
породица.

-САДУКЕЈСКА ВЈЕРОВАЊА, САДУКЕЈИ КУШАЈУ ХРИСТА-

За разлику од фарисеја, садукеји су одбијали да усменом предању придају исти значај као и
писаном Закону. И садукеји су имали своје књижнике који су тумачили Закон.
Нису вјеровали у анђеле и демоне (Дела 23,8), а више од свега су одбацивали васкрсење.
„Они нису признавали бесмртност душе, васкрсење мртвих, постојање духовног света и
Божијег Промисла.“5 Прије свега су дакле одбацивали васкрсење, као што нам свједочи
јевањђелска прича у којој саадукеји кушајући Христа, упиташе га о васкрсењу дакле, чија ће
онда жена бити? Предходно напомињући да ће та жена немајући дјеце промјенити седам
мужева, путем левиратског брака.
Они су заповјест о суботи држали попут фарисеја, премда још чвршће, ниподкаквим условима
не ублажавајући закон, за разлику од фарисеја, који су попуштали, као што рекосмо у
ситуацијама када је питање живота, или каква друга безизлазна ситуација. Шта више, строгу
су били осуђивани на јудејском суду, они који ову заповјест прекрше, чак и смртном
пресудом.

4
„Свет Новога Завета“ – Едуард Лозе, садукеји, стр.48, 30.пасус
5
Историја Хришћанске Цркве“ – П.Малицки, политичко и религиозно и морално стање незнабожачког и јудејског
света, стр.14.

6
 Политичка дипломатија и одређена спретна поступања, под хасмонејцима, огледала се и у
њиховим односима са Иродом и осталим римским намјесницима, те им и ту омогућила
угледне положаје. Првосвештеници које су власти постављале на ту дужност увијек су
узимани управо из садукејских кругова. Били су непријатељи зилота који су позивали на
отпоре ка власти, а и против фарисеја који су у срцу били против паганске владе. Настојали су
да ублаже буне народа против Римљана. Кад год су долазили на положаје држали су се онога
што кажу фарисеји, јер их народ другачије неби трио. Узалуд су спречавали устанак против
римљана.
Након разорења Јерусалима и храма садукеји бивају побијени.

ЗИЛОТИ
-ПОРИЈЕКЛО ЗИЛОТА-

Зилоти (од грчког ζηλωτής зилотос, јевр. ‫ קנאי‬канај - ревнитељ) се обично поистовећују с
јеврејским борцима за слободу који су водили први рат против Рима 67—68. године.
Зилоти су се издвоили од оне групе фарисеја, гоји не жељаху да се петљају у политичка
питања, те су њима доста слични. Прецизније, насташе у доба када Римљани преузеше власт
у Јудеји након јудејског владара Архелаја 6.гог. по Хр, када је настао попис становништва ради
убирања пореза. Између редова фарисеја који се не уплитаху много у политичка питања
издвоји се управо она група зилотски настројених људи, са паролом да Једино Господу
приличи поштовање и само је Он цар, чврсто држећи се прве Божије заповјести. Тако
властима одбише послушност услед жарког зилотизма (ревности).

-РЕВНОВАЊЕ ЗИЛОТА-

Зилоти нијесу били стрпљиви, попут фарисеја у очекивању Месије који ће уредити све, већ су
они хтјели својим ревновањем да уреде све, те тако подигоше устанак 1.год. по Хр. под
вођством Јуде Макавејца (Macabi-чекић). Нијесу били моћнији од самих Римљана који су
били далеко бројнији и опремљенији, те је њихова тактика ратовања била герилска тј. да се
повуку у брда и честим изненадним нападима да постепено слабе противника.
Било је више таквих месијанских идеја, као нпр. у Дјелима Св. Апостола: Јер пре ових дана
уста Таведа, говорећи да је он нешто, за којим пристаде људи на број око четири стотине,
он би убијен и сви који га сллушаху, разиђоше се и пропадоше. Потом уста Јуда Галилејац, у
дане преписа, и одвуче доста људи за собом, и он погибе и сви који га слушаху разасуше се (5,
36-37), Масовно су ширили непријатељство према паганима и властима, сабирали народе,
ревновали за закон и доцније позваше на устанак и бијаху погонска снага у јудејском рату.
Свој крај доживјеше за вријеме разорења Јерусалима, гдје су се појављивале још по неке
ријетке групе, које су убрзо биле уништене.

7
-ИСУС ХРИСТОС О ЗИЛОТИЗМУ-

У (Мк 12,17) видимо какво је истинско ревновање и исправно расуђивање од самог Господа
Исуса Христа, Који бијаше упитан кушајући га и тражећи мане у Његовим беспрекорним
дјелима: Да ли треба цару давати порез? Одговарајући Премудри Господ не одговори по
смислу зилота, него онако како је истински ревносно и Богу угодно, Он рече подајте цару
царево, а Богу Божије. (Мк 12:17).
Тако се Исус није дао завести да постојећем политичком владару призна одблесак
божанског достојанства, нити се сагласио са револуционарима, који применом власти
хтједоше да мјењају уређење и на силу успоставе Царство Божије. 6
Међу разним народима које задивљаваше дјела и проповјед Христова, убран у његове
ученике бијаше и негдашњи зилот из ове групе зилота који касније постаде истински
ревнитељ који својим мучеништвом показа праву нелицемјерну ревност... Симон Кананит
(зилот).

ЈЕВРЕЈСТВО У ДИЈАСПОРИ И ЈЕЛИНИ

-ЈЕВРЕЈСТВО У ДИЈАСПОРИ-

У Христово вријеме много више Јудејаца је живјело у дијаспори него у земљи Израиља.
Протејривани Јудеји исељавали су се у свим правцима, већином у трговачка мјеста. Од
сеоског становништва убиран је порез, Римљани су захтјевали ¼ од убира жита. Управо услед
оваквих тегобних времена многи Јеврји одлучише да напиусте своју земљу. Као ратни
заробљеници одвођени су у Италију, у Рим. Јеврјество у дијаспори је порасло тиме што се код
њих цијенило потомство као благослов Божији, као и услед прикључивања им многи Нејудеја.
У Сирији се настанише многи, због саобраћаја и трговине. Јосиф Флавије пише да се не може
лако наћи мјесто у свијету у којем не живи овај народ. Чак је број Јевреја у дијаспори
умногоме надмашио број Јевреја у отаџбини. Права која је цезар одобрио Јеврејима
(ослобођење од војних обавеза, ослобођење у суботне дане, храмовне порезе) помогла су
ширењу јудејства.

- ЈЕВРЕЈИ И ЈЕЛИНИ, ЈЕВРЕЈСКА МИСИОНАРЕЊА МЕЂУ ЈЕЛИНИМА -

Знамо да се још за вријеме Александра Великог осјећао јак утицај Јелинске на Јеврејску
културу. Међутим у дијаспори је тај утицај био знатно већи. Јевреји су почели преузимати
животне навике Грка (ишло се у позоришта, на спортска надметања, грчки језик замјењује
јеврејски).
Јудејска дијаспора била је много отворенија према Грчком свијету него отаџбинско
јеврејство. Сведочећи своју вјеру помоћу јелинских термина и јелинске философије, јевреји су
се уједно хтјели похвалити како чврсто држе до свог отачког наслеђа. Пошто људи по Богу

6
„Свет Новога Завета“-Едуард Лозе, зилоти, стр.54. последњи пасус.

8
живе, крећу се и јесу (Дела 17:28)... те се из посматрања природе може закључити да је Бог
над њом и у њој (Рим 1:20)...
У дијаспори престаје утицај очекивања Месије, јер како би се то могло очекивати у земљи
туђинској? Лукавим, или да тај израз мало уљепшамо замјенивши га мудрим, потезима су
Јевреји хтјели да приближе своје вјеровање јелинским те тако опрезно све философе прикажу
као ученике Мојсејеве, од кога су се они поучавали. Склапајући и измјењивајући разну
познату литературу, уносећи у њу Законска начела и моралне поуке, инсталирали су је међ'
јелинску популацију. Једном ријечју Јеврејска проповјед се на разне начине 'слично'
православној философији послужила јелинским језиком, да би је приближила самим
јелинима.
Богослужења су обављана и у нејудејској средини. Сакупљања у синагогама, молитве
псалми... За многе јелине који су се окупљали око синнагоге, закон обрезања је био доста
одбојан, као и многа друга устројства која су била одређивана за прозелите, илити
придошлице. Прелаз у Јудејсттво вршен је поред обрезања и путем погружења, који је имао
значење спирања са себе паганских нечистота. Знатно се увећавао број придошлица. Јудеји су
умногоме порповједали ии ширили своју религију. А шта за такво њихово мисионарење каже
Христос? Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство
Небеско од људи; јер ви не улазите нити дајете да уђу који би хтјели. (Мт 23:15).

-ЈЕЛИНСКИ ПРЕКОРИ, ИСМЕЈАВАЊА И ПРОГОН ЈЕВРЕЈА -

Наспрам привлачне стране Јевреја, стоји и њихова одбојност окарактерисана упадљивим и

необичним начином живота, уз прилично јаке дозе сујевјерства, која је изазивала јелинску
популацију и изњедрила разне непожељне реакције.
Поред подсмјеха који су бивали чести, као и исмијавање њиховог сујевјерства, дешавали су се
и брутални физички прогони
Наиме за вријеме владавине опаког римског цара Калигуле јевреји су били убијани,
синагоге пљачкане, паљене... Тек са смрћу Калигуле, долази мир за Јевреје који стичу
одређена права од стране новог цара Клаудија.
На крају овог малог поглавља, потребно је рећи да су јевреји као што већ рекосмо своју
вјеру ињена начела покушали учинити разумљивом јелинској средини, објашњавајући је
помоћу философске терминологије, а тиме Јудејство описивала као праву философију, у којој
се не уче само идеали врлине, него се они и животом сведоче (на њихов особити начин).

ЗАКЉУЧАК

Прочитавши ова кратка, скромна излагања, мало шта је потребно додати. Видимо по њима
све битне карактеристике њиховог учења, и њиховог вјероисповједања. Када их све сажмемо,
у свјетлости Јеванђеља, у њима увиђамо како каже Господ, најприје лицемјерство.

Ови кратки историски прегледи су нам потребни, да би лакше читали и разумјевали

Јеванђелске поруке, јер је потребно читајући их да се обучемо у јеврејско-јелински мозак, да

9
знамо њихов начин размишљања. Потребно је такође да се преселимо у тадашње вријеме,
али оно што је од свега најбитније јесте да нас и саме не превари лицемјерство, јер
фарисејско лицемјерство живи и данас. Живи у нашо палој природи. Живи у нашем
зараженом свијету. Живи у нашем зараженом времену. Потребно је у самим фарисејима,
садукејима и остлим од Господа изобличеним групама, да гледамо себе, јер смо и сами
хотимично или нехотимично такви.
Оно у чему би ми православни требало да се разликујемо од лицемјерног јеврејства, јесте
управо признање да смо заражени. То је оно што би требало да нас разликује. Како да ме
излијечи доктор, ако ја тврдим да сам здрав, онда нема потребе да ме лијечи, када ја тврдим
да сам здрав, и не желим ићи доктору. Потребно је стога како нас учи Господ и Св. Оци наше
православне цркве, да увидимо и препознамо палост своју, како би нам Љекар наш помогао.
Када саберемо све, увиђамо, ВЕЛИКУ милост којом нас помилова Господ и сиђе с'небеса и
укори нас за наше лицемјерство, и показа нам да смо болесни, да више не живимо као да смо
здрави, а уствари смо болесни и трунемо. Али Човјекољубац Господ Избави нас од трулежи
дајући нам пречисто, нетљено Тијело Своје!
У закључку сам се опредјелио за богословско излагање, јер је у самом раду, који потиче из
квалитетних и провјерених извора, (види литература стр. 11) прилично довољно описана
историска сфера, као и сам живот, циљ, размишљање и вјеровање горе наведених секти и
народа...
Тако Господ и нас данас и свагда, и свагдашња поколења напомиње, да не будемо и ми
фарисеји 21. вијека. Да не будемо и ми неки нови фарисеји, ''православни фарисеји''. Иако
ово двоје не иде заједно, јер смо или једно или друго, јер не можете служити и Богу и
мамону, каже Јеванђеље. Ако дозволите, ово кратко излагање бих завршио и кратком
молитвом: Избави нас Господе и помози да не будемо ''православни фарисеји,'' већ помози
нам да смо само православни и образовани. Образовани како каже наш велики академик
Владета Јеротић, образовани-имајући образа, образа Христова.

ЛИТЕРАТУРА

1) „Свет Новог Завета“ – Едуард Лозе

верске и политичке прилике

10
у Христово време
Gottingen 1971
са немачког превео Радомир Ракић
издање: Свети Архијерејски Синод СПЦ

2) „Историја Хришћанске Цркве“ – П. Малицки

први део, прва три века
превео са руског Лазар Ј. Радоњић
Београд 1993

11