OKLEVETANI VUK

Živio sam u šumi. Tu je bila moja kuća i ja sam je volio. Želio sam da uvijek bude čista i pospremljena.
Jednog prekrasnog sunčanog dana, dok sam čistio otpatke koje su iza sebe ostavili izletnici, začuo
sam korake. Provirio sam iza drveta i vidio da djevojčica sa kapom ide niz put. Odmah mi je bila
sumnjiva jer je bila tako čudno obučena, sva u crvenom, sa prekrivenom glavom, kao da nije željela
da je neko prepozna.

E, sad, znam da ljude ne treba suditi po tome kako se oblače, ali ona je bila u mojoj šumi i osjećao
sam da o njoj moram saznati nešto više. Upitao sam je kako se zove, odakle je došla – znate već, to
što ide. Prvo mi je rekla da ne razgovara sa strancima. To me prilično uzrujalo. Stranac? Ma, nemoj!
Na kraju krajeva, ja sam odgojio cijelu porodicu mladih u ovoj šumi. Onda se ona malo smirila i
ispričala mi priču o tome kako ide baki koja je bolesna i nosi joj ručak u korpi. U suštini, ona je
izgledala kao poštena osoba, ali mislio sam da bi trebala naučiti da nije pristojno ući u nečiju kuću,
tako sumnjivo i neprikladno odjevena. Pustio sam je neka ide svojim putem, a ja sam prečicom otišao
do bakine kuće. Kada sam vidio tu krasnu staricu, odmah sam joj objasnio šta je bilo i ona se složila da
njena unuka treba naučiti da bude malo pristojnija. Dogovorili smo se da se ona neće pojaviti dok je
ja ne pozovem – zapravo, ona se sakrila pod krevet.

Kad je stigla djevojčica, pozvao sam je u sobu gdje sam ležao u krevetu. Čim je ušla, napravila je
nepristojnu opasku o mojim velikim ušima. Mene su i prije vrijeđali, pa sam pokušao popraviti
situaciju rekavši da su mi uši velike da bi bolje čuo. Bila mi je namjera da joj pokažem da mi je draga i
da uvažavam ono što ona kaže, ali ona je napravila drugu „mudru“ opasku o mojim buljavim očima.
Eh, jasno vam je šta sam počeo osjećati prema ovoj djevojčici, koja se tu pravila fina, a očito je vrlo
neprijatna osoba. Ipak sam odlučio okrenuti i drugi obraz, pa sam joj rekao da su mi oči takve da je
bolje vidim.

Eh, njena sljedeća uvreda me je stvarno dotukla. Vidite, mene oduvijek muči to što imam velike zube,
a ova mala djevojčica mirna do mile volje, baš me natjerala da opet o tome mislim. Znam da sam
trebao imati bolju samokontrolu, ali sam skočio iz kreveta i zaurlao da imam velike zube da je bolje
pojedem. Ali evo, iskreno kažite, nikad vuk ne bi pojeo malu djevojčicu. Svi to znaju, ali to derište je
počelo trčati kroz kuću uz užasnu viku. Trčao sam za njom, pokušavajući da je smirim. Poskidao sam
sa sebe bakinu odjeću, ali to samo kao da je pogoršalo situaciju. Onda, odjednom, vrata se provališe i
na njima se pojavi lovac. Pogledao sam ga i bilo je jasno da sam u gadnom sosu. Prozor iza mene je
bio otvoren, pa sam iskočio što sam brže mogao.

Želio bih reći da se ovim završilo, ali ta baka nikada nije ispričala moju verziju priče. Nedugo potom,
proširila se priča da sam ja neki užasan stvor kojem ne treba vjerovati. Ne znam za tu djevojčicu, u
smiješnoj crvenoj nošnji, ali ja nisam živio sretno do kraja života.