Артур Шопенхауер

Артур Шопенхауер је немачки филозоф из 19. века. Представник је волунтаризма и

песимизма у савременој филозофији. Његово најпознатије дело је Свет као воља и

представа.

Приватни живот овог филозофа обележило је неколико догађаја од којих треба издвојити

самоубиство оца и константно неслагање са мајком које се завршило потпуним прекидом

комуникације. У једном од њихових честих сукоба Шопенхауер је изговорио реченицу:

„Потрудићу се да у историји останеш упамћена само као мајка једног великог филозофа“ што

се и обистинило. Познато је и његово академско ривалство са Хегелом које је отишло толико

далеко да је Шопенхауер, у жељи да процени своју популарност, предавања заказивао у исто

време кад и Хегел. Међутим, иако иако је говорио једним филозофским језиком далеко

једноставнијим и разумљивијим од Хегеловог, Хегела су желели да слушају многи, а њега

готово нико. Филозофску афирамцију је стекао тек пред крај живота. У овим животним

приликама, али и делима традиционалне индијске филозофије треба тражити изворе

његовог филозофског становишта.

Већ из самог наслова дела видимо да су и „представа“ и „воља“ два основна елемента

Шопенхауертовог филозофског становишта. Он сам је говорио да нико не може постати

филозоф, ако пре тога није био кантовац. У духи Кантове гносеологије то значи да се моје

знање о свету поклапа са мојом представом о свету, а не са оним што свет заиста јесте. Кант

је тврдио да нешто (ствар по себи) увек остаје изван граница људских сазнајних моћи.

Други елемент његове филозофије –воља-може се представити као жудња за животом, жудња

за одржањем и репродукцијом живота. То је једна слепа нужност, једна ирационална воља,

један универзални нагон који постоји у свему и као такав детерминише понашање и одлуке

јединке. Воља је ствар по себи и она се спознаје непосредно –нису потребни никакви логички

докази и научни подухвати. Филозофско становиште које као онтолошки принцип истиче

вољу зове се волунтаризам. Будући да је воља „вечно гладна“и део човековог бића, људски
живот је стално незадовољство. Човек пати што жели, а када удовољи свој жељи, после

тренутног задовољства, јавља се нова жеља и нова патња. То је разлог Шопенхауеровог

песимизма. Једини излаз из овог зачараног круга патње је отказивање послушности вољи и

урањање у свет контемплације – незаинтересованог, теоријског односа према животу.

Шопенхауеров живот се завршио изненада, без икаквих назнака. Сео је да доручкује и након

сат времена, газдарица га је пронашла како погнуте главе и даље седи за столом. Својим

филозофским ставовима, Шопенхауер је утица на многе потоње мислиоце, међу којима су

најпознатији Ниче и Фројд.

Ово је пример како треба да изгледа ваш одговор на испиту.

(Увод) Битно је да на почетку наведете где и када је рођен ваш филозоф (може само век) и

ком правцу је припадао; следе детаљи из његовог приватног живота ( не расплињујте се ту

превише, само оно што мислите да је битно и занимљиво), на крају тог уводног дела

наведите ко је утицао на његову филозофију или шта ви мислите да је утицало.

(Разрада) Након тога, прелазите на његове филозофксе погледе. Издвојите опет само

најбитније по вама. Уколико нешто споменете, треба и да објасните. Не правите грешку да

наводите појмове које не знате шта значе. Пример у овом раду су појмови: волунтаризам,

песимизам, воља итд. Овом делу (филозофији вашег филозофа) треба посветити највећу

пажњу.

(Крај) На крају иде на кога је овај филозоф утицао и можда неке занимљивости пред крај

живота (ако мислите да је вредно помена, али не морате ако вам се не уклапа у концепт).

Можете али и не морате (једино ако имате жељу) да изнесете свој став о филозофу.
„Ствар по себи“ представља вечно „гладна“, незасита воља. Она прожима све што постоји и

„проговарава“ кроз све - и кроз живу и неживу природу. Особина ове воље је да се

непрестано репродукује и непрестано жуди за нечим. Репродукује се кроз полни нагон.

Суштински је део човека. Није разум суштина човека, већ увек „гладна“ воља. Разум је само

слуга овое воље; он је инструмент у рукама воље-помаже јој да оствари своје циљеве; Тело је

објективиѕација воље, видљиви део воље, створила га је воља за своје циљеве (ширење и

прождирањ свега око себе). Зато човек непрестано за нечим жуди; али када задовољи једну
жудњу, отвара се десет нових и тај процес непрестано траје јер је воља непрестано гладна.

Кад човек, упорним радом задовољи свкоро све своје жудњеу намери да постигне трајну

срећу јавља се чамотиња или досада и он и даљ није срећа. Зато је ово песимизам. Лајбниц

је рекао да је ово најбољи од свих светова и да је другачији не би био савршен. Шопенхауер

каже да је ово најгори од свих светова. Воља се никада не може задовољити и послушност

њој доноси само несрећу. Како је савладати и постати делом срећан. Један начин је

самоубиство, али то није трајно решење јер воља наставља да живи кроз друга бића. Друго

трајно решење је обуставити даље продужење врсте што ће довести до иуништења свега на

свету, а натај начин и до уништења воље. Треба се предати уздржавати од сваког задовољста,

нарочито прекинути полно задовољство јер је то срце светске воље која се на тај начин

репродукује. На тај начин се долази до нирване и трајне среће.

Утицао је на Фројда (1856-1939). Аустријски психолог и оснивач психоанализе. Истиче

биолошке основе личности, суштина личности је њен биолошки део - то је Шопенхауерова

воља. Највећи део људске личности је несвестан, само мали део је свесни део личности.

Психички живот појединца налик је леденом брегу који плови морем. Као што мали део

брега вири изнад површеине, а највећи део му је под водом, тако је и највећи део психичких

процеса свестан, а огрман део припада области несвесног. У области несвесног дела леже

покретачке снаге људских поступака. А то су нагони или инстинкти и то инстинкт живота и

смрти (Ерос и Танатос). Први служи одржању јединке и врсте. За разумевање понашања

човека западне цивилизације најважније је да се упозна сексуални нагон и начин његовог

задовољења јер се задовољењу овог нагона постављају у друштву ограничења и забране.

Другу групу нагона чине инстинкт смрти, а то је разарачки или деструктивни инстинлкт.

Човек као и свака органска материја тежи да се врати ус тање мировања, у анорганску мртву

материју из које је и настала жива материја. У овом инстинску лежи склоност људи ка

агресијји и разарањеу , узрок ратова, међусобних прогањања и злостављања. Инстинкти су

део личности и фројд их назибва ид (оно). Ид тежи задовољење непосредно и одмах, не

обазирући се ни нашта. Али по правили инстинкте није могуће задовољити на тај начин већ

на друштвено прихватњив начин који прописује култура. З>ато на снагу ступа други део

личности его(ја) покуашавајући да омогиући на неки начин оно што нагонски део тражи.

Однос ида и ега је однос воље и разума код Шопенхауера.