ЕСЕЈ

ДУХОВНА СЛОБОДА
Андријана Ђрорђевић VI-фа
Садржај
1. Духовна слобода је основа сваке друге слободе..............................................................................3
2. Без духовне слободе нема политичке слободe..................................................................................4
3. Духовне слободе....................................................................................................................................6
3.1. Слобода мисли, савести и вероисповести....................................................................................6
3.2 Слобода изражавања мишљења / Слобода говора......................................................................9
3.2.1 Порекло слободе говора и изражавања..............................................................................10
3.2.2. Однос са другим врстама права............................................................................................12
Литература...............................................................................................................................................15
1. Духовна слобода је основа сваке друге слободе
„Ко у слободи тражи нешто друго доли њу саму, створен је да би служио.“

Треба разликовати: личну слободу човека (слободу личности), грађанску (правну) слободу, економску
слободу (право на слободан рад и резултате рада), политичку слободу (право на политичко организовање,
владање и деловање), слободу од слабости (психолошку, душевну) и духовну слободу (право на слободу
образовања, мишљења, веровања и културног изражавања).

Слободан је човек у једној држави, народу када није пороблем од стране неке друге државе, народа, или
другог човека, групе унутар државе која над њим насилно спроводи власт. Грађански слободан да има сва
права која му по грађанском праву и закону припадају. Политички је слободан када има право на слободно
политичко удруживање, одлучивање и деловање, које му омогућава да равноправно учествује у свим
облицима власти. Економски слободан када кроз властито занимање, властити рад и резултате рада има
економску и материјалну сигурност. Социјално слободан када има социјалну заштиту, осигурање, када је
збринут кроз све социјалне институције. Религиозно слободан када има право да слободно изражава своја
религиозна осећања. Културно слободан када има
право на образовање и слободно изражавање
властите културе. Психолошки слободан када је
ослобођен од душевних слабости које нарушавају
достојанство човека; када може да изражава властите
потребе и осећања, слободно прима и испуњава своја
грађанска права и обавезе. И на крају, духовно
слободан када у властитој мисли, речи, одлуци и делу
све те слободе обједињује у слободној личности-
друштву.

Да би човек могао исправно да одлучује он мора да буде физички и духовно слободан.Његово физичко и
духовно достојанство је преуслов његове грађанске слободе и исправног политичког одлучивања, деловања.
Достојанство физичке и духовне слободе је прво суверено право човека и основа његовог грађанског права у
заједници са другим људима. Основа човекове политичке и грађанске слободе је човекова духовна слобода.
Слободна личност, свакако, подразумева слободу духа и човек се те првенствене слободе не може и не сме
одрећи и предати другом, а да даље остану суверене и све остале његове слободе. Ако појединац нема своје
мишљење и само приклања туђем схватању, мишљењу, некој идеологији, партији, групи, или ауторитету
власти, другом човеку изнад себе (или свих осталих људи), у великој мери је сам крив.

Дакле, ако човек нема право да насрне на своје тело, живот да не наруши старије Божије право, одрекне
душу, с којом му је дато право на живот, него је још дужан да је брани (као што по основи природног права
брани своје тело, живот), тако још више нема право да се одрекне своје духовне слободе, као основне снаге
душе, преда је другом, било другом човеку, групи, партији – а да остане (суштински) човек. Тачније, оно прво
право постоји за ово друго, јер иако животиње имају право да бране своје тело, живот, опет нико не каже да
су оне због тога слободне. Као што се, по мишљењу старих филозофа, које понављају и Монтескије и Русо,
човек не сме лишити живота, угрозити своје тело, тако се још пре не може лишити своје слободе, нарушити,
угрозити, предати другом, одрећи слободне воље душе, и остати суштински човек.

Аристотел чак дефинише човека као политичку животињу. Ако је његова суштина, политичка суштина, његов
ум нужно политички ум и политика, политичко организовање, владање и одлучивање његово основно право и
обавеза, он се тога права не сме лишити а да остане и даље суштински човек. Додуше, таква политичка
суштина, по Аристотелу, не дозвољава човеку да ради ропске послове. Економска и духовна независност и
слободно време су нужан услов за обављање тих слободних делатности. Било које занимање које човеку
превише одузима пажњу и не даје превише слободног времена, онемогућава човека за политичку делатност
или филозофију – једина занимања која су по њему достојна слободног човека,

Духовна слобода, као основа сваке политичке и грађанске слободе, тражи састављање практичне мудрости и
врлине, разума и воље, карактерно јединство слободне мисли, речи и дела за исправно политичко
одлучивање и деловање. Човек не може морално деловати ако нема практичну мудрост, доносити праве
одлуке, нити имати практичну мудрост без моралних квалитета.

Ако држи до духовне слободе, човек је дужан да има исправно мишљење о свим стварима која су битна за
њега, његове пријатеље, ближње и целу заједницу на заједничку корист. И да такво изграђено мишљење као
властити став слободне душе брани од сваког узурпирања од стране другог човека, партије, странке, групе,
државе, који хоће да му то право пониште, исто као што брани живот, тело. Личност човека у сваком случају
зависи од карактерног јединства слободне мисли, речи, одлуке, дела и порицањем тог јединства, губи се
смисао грађанске слободе. Сваки човек је дужан да брани првостепену слободу духа, јер је она основа сваке
политичке, грађанске слободе. Једино ће тако спречити да га тиранише политичка већина, или манипулише
неквалитетна политичка мањина која стоји иза ње, било да јој припада или не.

Иако многи имају духовну слободу, често се одричу свог права гласа, било зато што нису задовољни
понуђеним кандидатима, или зато што не верују да било шта битно њиховим гласањем може променити на
боље. Они се одричу своје политичке слободе, политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске
основе своје личности не одричу ни у сну.

2. Без духовне слободе нема политичке слободe

До јасног, дефинисаног, израженог мишљења, као исправног усмерења за будуће политичко деловање
човека или заједнице није лако доћи да оно буде доследно унутар једног целовитог система свих посебних
потреба, вредности различитих интересних група. Опет, без обзира на то право питање, које враћа на
суштину проблема јесте: како неко може исправно да одлучује, ако нема доследно изграђено политичко
мишљење, практичну мудрост потребну за исправно одлучивање, деловање. Мора имати високу свест и
савест за јасно изражен политички став. Сви имају исто право гласа и онај ко има своје мишљење и онај који
се приклања туђем; свима је без разлике дато подједнако право одлучивања. Било би идеално када би свако
од тих појединаца из своје интересне групе имао самостално политичко мишљење, високу свест и савест и
да у складу са њима исправно одлучује, дела. Међутим, то свакако, није случај. Под окриљем политичке
слободе у грађанском друштву да сви појединце имају право да бирају и буду бирани, многи који немају
духовну слободу преко потребну за самостално мишљење, одлучивање, деловање то своје право преносе на
друге (људе или странке). А онда се често дешава да чак ни ти људи који уместо њега треба да мисле,
одлучују и делују, којима предаје своје право гласа, немају самостално мишљење, одлучивање, ништа битно
не мисле, не говоре, не раде!

Свакако, површно, тек тако реда ради мишљење – кад неко мисли с малим трудом, тражи нешто ситно (као
кокош кад чепрка да нађе зрно) – није мишљење. Да би то мишљење на крају било шта јасно тврдило,
предлагало, захтевало, имало потребну кохерентност за право политичко одлучивање, деловање, оно мора
бити вођено дубљим поривом пуне духовне слободе једне снажне личности. Да се дуго, са великим трудом
стрпљиво мисли и смисли и сви јасно виде да ли је то што је смишљено на крају корисно за све или не. Као
кад се копа бунар и дође до воде, па сви виде “пије ли се та вода или не,” или савеликим трудом проналази
„рудна жица“једне племените идеје, пуна духовна ширина с којом се улази у „плодну долину“ или излази на
„врх,“ има са високе коте најбољи план за исправно одлучивање, деловање.

Већ је речено да ту потпуно доследну мисао–реч–одлуку–дело од политике ка етици и етике ка политици

најчешће немају ни те вође партија, ускостраначки врх. Опет, ако ни он, нити његов представник на кога
преноси будуће право владања и одлучивање нема јасно изграђене ставове и са њима усклађено деловање,
онда ни то владање, одлучивање које својим правом гласа преноси на свог представника нема суштинског
смисла, јер нико и ништа доследно утемељено не стоји иза њега. То врло често као најгору последицу доноси
тиранију мање компетентне политичке већине (квантитативни принцип власти) над компетентнијом
политичком мањином (квалитативни принцип власти).

Зато човек мора врло добро размислити коме предаје свој глас, имати претходну моралну свест и савест за
одговорно мишљење, одлучивање, деловање. Међутим, да би изградио своје мишљење о стварима која се
тичу суштинског уређења социјалних, економских, политичких односа међу људима, имао практичну мудрост
за право политичко одлучивање, деловање (без обзира да ли припада, или не припада одређеној политичкој
групи) за тако нешто га морају учити од почетка, васпитавати породица, друштво. Опет, боље је да се један
део живота, времена одвоји за учење нечег тако битног, него да једна таква важна ствар, као суштинско
политичко одлучивање–деловање, од кога зависи живот сваког појединца, његових ближњих, сваке
заједнице, на крају, усмерење будућности целе државе, због његове незаинтересованости, непознавања
битних друштвених, социјалних, економских, политичких околности или недостатка практичне мудрости
заједничког живљења, буде препуштена на милост и немилост слепој сили!

То изједначавање права гласа, без обзира да ли то грађанско право и обавеза укључује духовну слободу,
изграђено политичко мишљење за исправно одлучивање и деловање је као тиранија политичке већине
основно извитоперење демократије која се јавља у нашем времену.
 По Токвилу, свако, ко пре било ког другог циља, као основу свог људског
достојанства нема за циљ слободу саму по себи, остаје у ропству. Ко само
жели, под изговором закона и права да ужива само своју економску и грађанску
слободу, а не и духовну слободу, слободу саму по себи, која сваку другу:
економску, политичку, социјалну, културну, религиозну, научну, уметничку
слободу утемељује, створен је да би служио. Без те слободе може лако
изгубити на крају и све остале слободе. То јест, право питање јесте: да ли неко
може имати економску и политичку слободу ако нема суштинску и неотуђиву
духовну слободу?

3. Духовне слободе
3.1. Слобода мисли, савести и вероисповести
Слобода мисли, савести и вероисповести представља животно значајно људско право, које се мора
тумачити као средство које помаже да се одржи и оснажи
демократска дискусија и идеја плурализма. За демократско друштво
су од суштинског значаја обадва аспекта те слободе - појединачни и
колективни. Та слобода је, „у својој верској димензији, један од
највиталнијих елемената који чине идентитет верника и њихове
представе о животу, али је то исто тако драгоцено средство за
атеисте, агностике, скептике и оне који за таква питања не хају.
Плурализам који је неотуђива одлика демократског друштва и који је
тешко извојеван током низа столећа зависи од те слободе“. Сем тога,
„аутономно постојање верских заједница неотуђиви је саставни део
плурализма у демократском друштву... Овде се ради о очувању
плурализма и ваљаном функционисању демократије, чија је једна од
основних карактеристика могућност коју нуди за решавање проблема
земље кроз дијалог, чак и онда када су ти проблеми врло
непријатни“. Другачије речено, заштита уверења појединца мора
подстицати, а не обесхрабрити узајамно поштовање и толеранцију према другим верама. Из тих
разлога дужности државе не своде се само на то да је она
обавезна да се уздржи од мешања у слободу мисли, савести и
вероисповести, већ та слобода може, такође, налагати
предузимање позитивне акције државних власти како би
обезбедиле да та слобода буде делотворно.
С друге стране, интереси плурализма у исто време изискују од
оних који исповедају нека верска уверења да не могу очекивати да
та уверења буду заштићена од свих видова критике, већ морају
„толерисати и прихватити то да други побијају њихова верска
уверења па чак и да пропагирају доктрине које су према њиховој
вероисповести непријатељске“. Лаичка држава, слобода
вероисповести, одвојеност државе и верских заједница, аутономија
верских заједница, вредности су савременог друштва које не могу бити доведене у питање и које су
у интересу како државе тако и самих верских заједница. Суштина остваривања „слободе
вероисповести“ је утврђена бројним међународним документима а протумачена одлукама Европског
суда за људска права и Комисије за људска права Уједињених Нација:
− Слобода мисли, савести и вероисповести један од темеља „демократског друштва“. Ова слобода
је, у својој верској димензији, један од највиталнијих елемената који спада у оно што чини идентитет
верника и њихове концепције живота, али је исто тако и драгоцена вредност за атеисте, агностике,
скептике и незаинтересоване. Плурализам који је нераскидиво везан за демократско друштво, а који
је извојеван тешком вишевековном борбом, зависи од ње. Та слобода повлачи, између осталог,
слободу да се имају или немају верска уверења и да се упражњава или не упражњава вера.
− Слобода испољавања вероисповести се не ограничава на традиционалне вероисповести нити на
вероисповести и убеђења с институционалним особинама нити на праксу аналогну традиционалним
вероисповестима.
− Слобода испољавања вере не само што се може остваривати у заједници са другима, „јавно“, и у
кругу оних са којима се дели вероисповест, већ се вера може исповедати и „насамо“, и „приватно“;
штавише, то у начелу обухвата право да се за своју веру покуша убедити ближњи, на пример
„поучавањем“, без којег би, штавише, „слобода промене вере или уверења“, обухваћена слободом
вероисповести, вероватно остала мртво слово на папиру. Из слободе придржавања или прихватања
вероисповести или убеђења неизбежно произлази слобода избора вероисповести или убеђења,
укључујући, између осталог, право замене своје постојеће вероисповести или убеђења другим или
усвајањем атеистичких гледишта, као и право остајања при својој вероисповести или убеђењу. Из
слободе вероисповести проистиче забрана принуде која би нанела штету праву придржавања и
прихватања вероисповести или убеђења, укључујући употребу или претњу физичком силом или
кривичним санкцијама ради приморавања верника или не-верника да остану привржени својим
верским убеђењима и конфесијама, да се одрекну своје вероисповести или да се преобрате.
− Мада је верска слобода ствар првенствено личне савести, она подразумева, између осталог, и
слободу испољавања вере, у самоћи и приватно или заједно с другима, јавно и у кругу оних који
имају исту веру. Слобода испољавања вероисповести или убеђења богослужењем, верским
обредима, исповедањем вере и наставом обухвата широк опсег радњи. Појам богослужења протеже
се на обредне и свечане чинове којима се непосредно изражавају убеђења, као и различита пракса
неодвојива од таквих чинова, укључујући изградњу места за вршење богослужења, употребу
обредних израза и предмета, истицање симбола и обележавање празника и нерадних дана. Верски
обреди и исповедање вере или убеђења могу да укључују не само свечане чинове, већ и такве
обичаје као што су правила о начину исхране, ношење посебне одеће или капа, учешће у обредима
повезаним с неким периодима живота и коришћење посебног језика којим се уобичајено говори у
дотичној групи. Поред тога, вероисповедање и верска настава укључују радње неодвојиве од
вођења основних послова верских скупина, као што су, између осталог, слобода избора верских
поглавара, свештеника и вероучитеља, слобода образовања нижих и високих верских школа и
слобода израде и растурања верских написа и издања.
− У демократском друштву, у ком у истом становништву истовремено постоји неколико религија,
понекад потребно ограничити слободу вероисповести да би се ускладили интереси разних група и
осигурало поштовање сваке вере. Међутим, примењујући своја регулаторна овлашћења у овој
области и у својим односима са разним религијама, верским заједницама и веровањима, држава је
обавезна да остане неутрална и непристрасна. Овде је улог очување плурализма и нормалног
функционисања демократије, чија је једна од основних карактеристика могућност коју пружа за
разрешење проблема државе путем дијалога, без ослањања на принуду, чак и када су ти проблеми
непријатни. Следи да улога власти у таквим околностима није да уклони извор напетости
елиминисањем плурализма већ да осигура да супротстављене групе толеришу једна другу, чак и у
случајевима када воде порекло од исте групе.
− Право на слободу вероисповести искључује могућност да држава процењује легитимност верских
осећања или начина на који се испољавају. Државне мере којима би се давала предност неком вођи
или органима подељене верске заједнице или вршио притисак на заједницу или део заједнице да се
противсвоје воље ставе под јединствено руководство такође би представљале повреду слободе
вероисповести. У демократском друштву није потребно да држава спроводи мере да би осигурала
да верске заједнице остану под једним руководством или се доведу под њега. Слично томе, у
случајевима где примена права на слободу вероисповести или једног од саставних делова те
слободе према унутрашњем праву зависи од претходне дозволе, учешће признате црквене власти у
поступку давања дозволе не може се помирити са захтевима слободе вероисповести.
− Будући да су верске заједнице по традицији организоване структуре, слобода вероисповести се
мора тумачити у вези слободе удруживања, која штити заједнички живот од неоправданог ометања
од стране државе. Гледано из тог угла, право верника на слободу вероисповести, које садржи право
да се вера испољава у заједници са другима, обухвата и очекивање да ће верницима бити
дозвољено да се слободно удружују, без самовољног уплитања државе. Независно постојање
верских заједница је чак неопходно за плурализам у демократском друштву, па је то питање које је у
самом средишту заштите коју пружа гаранција слободе вероисповести. Право на формирање
правног субјекта у циљу заједничког деловања, зарад остваривања заједничких интереса, један је од
најважнијих аспеката права на организовање, толико значајан да би без њега ово право изгубило
сваки смисао. Одбијање државних власти да заинтересованој верској организацији омогуће
добијање статуса правног лица представља мешање у њено право на слободно организовање.
− Зајемчени садржај слободе верског удруживање обухвата слободу верника да се, на основу
заједничког веровања повежу и организују у верску заједницу. Већ појам верска заједница указује на
то да се мислило на повезивања на темељу државног правног поретка а не на чисто духовну
заједницу богослужења. Могућност образовања верске заједнице треба да отвори пут да се људи
организују као удружење ради остваривања заједничких верских циљева, да оно добије правни
субјективитет и да учествује у општем правном саобраћају.
− Толеранција државе према одређеној верској организацији, односно не предузимање мера за
ометање њеног рада не може да посматра као одговарајућа замену за признавање правног
субјективитета, јер се једино признавањем стичу одговарајућа права.
− Гаранција слободе вероисповести намеће обавезу државним властима да остану неутралне у
спровођењу својих регулаторних надлежности у овој области, па стога држава у случајевима да
постави ограничења за добијање статуса правног лица оним групацијама за које се везују неке
специфичне околности мора свим верским заједницама бити омогућено да за исти аплицирају под
једнаким условима. Различитост третмана представља дискриминацију увек ако се чини без
постојања објективних и рационалних оправдања и равномерности која треба да влада између
средстава и циљева који се желе постићи.
− Није у складу са обавезом државе на неутралност и непристрасност уколико се признавање
верске организације од стране државе чини зависним од признавања од стране неке постојеће,
признате верске организације.
− Не може се искључити могућност да иза програма неке верске организације стоје циљеви
другачији од прокламованих, али да би се уверио да није тако, надлежни државни орган мора да
упореди садржину програма с делима и ставовима те организације. Да ли постоје разлози за
ограничење колективног аспекта слободе испољавања вероисповести одређене верске заједнице
треба утврђивати према њеним чињеничним поступцима, а не мерити према њеном учењу. Начело
о верској неутралности државе забрањује држави да процењује веровање и учење, као такво, једне
верске заједнице. Питање да ли чињенично поступање верске заједнице представља оштећење или
угрожавање заштићених добара, треба разјаснити путем прогностички оријентисаног, типизираног
укупног разматрања и укупне процене.
− У демократском друштву може бити неопходно да се ограниче права на слободу вероисповести да
би се очували интереси различитих верских група. Међутим, изузеци од слободе вероисповести,
односно ограничења слободе испољавања вероисповести морају бити уско тумачени и њихово
набрајање мора бити стриктно рестриктивно. Легитимни циљеви су стриктно набројани у Уставу и то
су: заштита живота и здравља људи, морал демократског друштва, слобода и права грађана
зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда, као и спречавање изазивања или подстицања
верске, националне или расне мржње. Наведена листа мора бити тумачена веома стриктно, и само
убедљиви разлози у крајњем случају могу оправдати ограничења слободе испољавања
вероисповести. Било које од ових ограничења мора бити неопходно у демократском друштву,
односно у складу са „акутним друштвеним интересом“ и мора бити „пропорционално циљевима који
се желе постићи“.

3.2 Слобода изражавања мишљења / Слобода говора

Слобода говора је слобода појединца или заједнице да искажу своје мишљење или идеје без страха
од одмазде, цензуре или санкције. Термин “слобода изражавања”. Слобода изражавања се признаје
као људско право према члану 19 Универзалне декларације о људским правима, и одобрена је
међународним законом о људским правима у
Међународном пакту о грађанским и политичким
правима. У члану 19 Универзалне декларације о
људским правима се наводи да “свако треба да
има право на мишљење без нечијег мешања“ и
“свако треба да има право на слободу
изражавања“, то право подразумева слободу
тражења, примања и давања информација и
идеја свих врста, усмено, писано или штампано, у облику уметности,
или кроз било који други медиј по његовом избору без икаквих
граница. Верзија члана 19 у Међународном пакту о грађанским и
политичким правима са накнадним допунама наводи да
остваривање овог права носи “посебне дужности и одговорности“ и
може “бити подложно одређеним ограничењима“ када је то потребно
за поштовање права и угледа других или ради заштите националне
безбедности или заштиту јавног реда или заштиту јавног здравља и
морала.

Због тога се слобода говора и изражавања не могу признати као

неограничени, а заједничка ограничења слободе говора односе се
на јавне оптужбе, клевету, непристојност, побуну, подстицање,
псовке, тајне податке, кршење ауторских права, пословне тајне,
етикетирање хране, споразуми необјављивања, право на приватност, право бити заборављен,
право на заборав, јавну безбедност и кривоклетство. Оправдања за такве наводе укључују принцип
штете, који је предложио Џон Стјурат Мил у Он либертy, који предлаже следеће: једина сврха за коју
се моћ може с правом употребљавати над било којим чланом цивилизоване заједнице, против
његове воље, је спречавање штете за друге. Идеја о “принципу преступа“ се такође користи за
оправдавање ограничења говора, описујући ограничења облика изражавања која се сматрају
увредљивим по друштво, узимајући у обзир факторе као што су степен, трајање, мотиви говорника и
лакоћу са којом би се то могло избећи. Са еволуцијом дигиталног доба, појављују се нови начини
комуницирања и ограничења па тако примена слободе говора постаје још контроверзнија, на пример
Голден Схиелд Пројецт, који је покренут на иницијативу Министарства Јавне Безбедности кинеске
владе који филтрира потенцијално непожељне податке из страних држава .

3.2.1 Порекло слободе говора и изражавања

Слобода говора и изражавања има дугу историју која предстоји међународним инструментима за
људска права. Сматра се да се древни атински демократски принцип слободног говора појавио
крајем 6. или почетком 5. века пре нове ере. Вредности Римске републике укључују слободу говора
и слободу вероисповести.

Концепти слободе говора се могу наћи у древним документима о људским правима. Енглеска
Повеља о правима из 1689. законски је успоставио уставно право “слободе говора у Парламенту“
који је и даље на снази. Декларација о правима човека и грађана, усвојена током Француске
револуције 1789, посебно је утврдила слободу говора као неотуђиво право. Декларација предвиђа
слободу изражавања у члану 11, у којем наводи:
Слободна комуникација о идејама и мишљењима је једно од најдрагоценијих права човека. Према
томе, сваки грађанин мозе слободно да прича, пише и штампа, али треба да буде одговоран за
злоупотребу те слободе коју треба дефинисати законом.

Члан 19 Универзалне декларације људских права, усвоје 1948, наводи да:

 Свако има право слободног изражавања и мишљења, ово право укључује слободу
поседовања мишљења без нечијег мешања и тражење, примање и давање информација и
идеја кроз било које медије без обзира на границе.

 Слобода говора и слобода изражавања су данас признате у међународном и регионалном

закону о људским правима. Ово право се брижљиво чува у члану 19 Међународног пакта о
грађанским и политичким правима, члану 10 Европске конвенције о људским правима, члану
13 Америчке конвенције о људским правима и члану 9 Афричке повеље о људским правима
и правима народа. На основу аргумената Џона Милтона, слобода говора се разуме као
вишеслојно право које укључује не само право изражавања, или ширења, информација и
идеја, већ и три различита становишта:

 Право на тражење информација и идеја

 Право на примање информација и идеја
 Право давања информација и идеја
Међународни, регионални и национални стандарди подразумевају да слобода говора, као слобода
изражавања, такође укључују било који медиј, било да је то усмено, писмено, у штампи, уз помоћ
интернета или кроз уметничке облике. То значи да заштита слободе говора као права подразумева
не само садржај, већ и начин изражавања.
3.2.2. Однос са другим врстама права

Право на слободу говора и изражавања је уско повезано са другим правима и може бити ограничено
када је у супротности са другим правима (види ограничења слободе говора ). Право на слободу
изражавања такође се односи на право на правично суђење и судски поступак који може ограничити
приступ претраживању информација или утврдити могућност и средства у којима се слобода
изражавања манифестује у судском поступку.Као опште начело слобода изражавања не може
ограничити право на приватност, као и част и углед других. Међутим, већа је ширина када се ради о
критикама јавних личности. Право на слободу изражавања посебно је важно за медије, који имају
посебну улогу као носилац општег права на слободу изражавања за све. Међутим, слобода штампе
не мора нужно омогућити слободу говора. Џудит Лихтенберг је указала на услове у којима слобода
штампе може ограничити слободу говора, на пример када медији потискују информације или
угрожавају разноликост гласова који су инхерентни слободи говора. Лихтенберг тврди да је слобода
штампе само облик имовинског права, који се сумира по принципу "нема новца, нема гласа".

3.2.2.1.Демократија и друштвена интеракција

Слобода говора се сматра основним у демократији. Норме о ограничавању слободе изражавања

значе да јавна дебата не може бити у потпуности потиснута чак и у ванредним ситуацијама. Један
од најзначајнијих заговорника везе између слободе говора и демократије је Алекандер Меиклејџон.
Он тврди да је концепт демократије људска самоуправа. За такав систем рада неопходно је
информисано бирачко тело. Да би били добро упознати, не мора бити ограничења у слободном
протоку информација и идеја. Према Меиклејџону, демократија неће бити истинита њеном
суштинском идеалу ако су они на власти способни манипулисати бирачима задржавајући
информације и гушћу критику. Меиклејџон признаје да жеља да се манипулише мишљењем може
проистећи из потеза тражења користи од друштва. Међутим, тврди он, избор манипулација негира, у
свом средствима, демократски идеал.Ерик Баренд је ову одбрану слободног говора назвао на
темељу демократије "вероватно најатрактивнија и сигурно најмодернија теорија слободног говора у
модерним западним демократијама". Томас И. Емерсон је проширио ову одбрану када је тврдио да
слобода говора помаже у обезбеђивању равнотеже између стабилности и промена . Слобода говора
делује као "сигурносни вентил" како би ослободила пару кад би људи иначе били склони револуцији.
Он тврди да је "принцип отворене дискусије начин постизања прилагодљивије и истовремено
стабилније заједнице, одржавања несигурне равнотеже између здравог расцепа и неопходног
консензуса". Емерсон даље тврди да "Опозиција служи виталној друштвеној функцији у
надокнађивању или побољшању (нормалног) процеса бирократског распада". Истраживање које је
спровео Светски пројекат индикатора управљања у Светској банци указује на то да слобода говора
и процес одговорности који следи имају значајан утицај на квалитет управљања државом. "Глас и
одговорност" унутар једне земље, дефинисани као "степен до којег грађани земље могу учествовати
у одабиру своје владе, као и слободе изражавања, слободе удруживања и слободних медија " је
једна од шест димензија управљање које показују свјетски индикатори управљања за више од 200
земаља.У овом контексту важно је да развојне агенције стварају основу за ефикасну подршку
слободној штампи у земљама у развоју. Ричард Мун је развио аргумент да вредност слободе говора
и слободе изражавања лежи у друштвеним интеракцијама. Мун пише да "кроз комуникацију
појединца формира односе и асоцијације са другима - породицом, пријатељима, сарадницима,
црквеном скупштином и сународницима. Уласком у дискусију с другима појединац учествује у развоју
знања и према правцу заједнице. "

3.2.2.2.Ограничења

Правни системи понекад препознају извесна ограничења слободе говора, посебно када се слобода
говора суочава са другим правима и слободама, као што је у случају клевете, оговарања,
порнографије, опсцености (развратности), борбе речима и интелектуалној својини. Оправдања за
ограничење слободе говора често садрже напомене у виду“ принципа штете“ и „прекршајног
принципа“. Ограничења слободе говора могу се одразити кроз правне санкције или друштвено
неодобравање или кроз обоје. Одређене јавне институције такође могу доносити политику која
ограничава слободу говора, на пример говорни кодови у државним школама.

У делу „О слободи“ ( 1859), Јохан Стурат Мил тврди да... „ треба да постоји потпуна слобода
изрицања и расправе, као питање етичког уверења, било које доктрине, колико год неморално се то
могло сматрати“. Мил тврди то да је потпуна слобода изражавања неопходна да потисне аргументе
до њихових логичких граница, даље него границе социјалне (друштвене) срамоте. Било како било,
Мил је представио шта је то познато као принцип штете, у стављању пратећих ограничења на
слободне изразе: „једини захтев за то која моћ с правом може бити употребљавана преко било ког
члана цивилизоване заједнице, против његове воље, јесте да спречи штету према другима“.

Године 1985., Џоел Фејнберг је представио шта је то познато као прекршајни принцип, тврдећи то да
Милов принцип штете не пружа довољну заштиту против неправедног понашања других. Фејнберг је
написао „Увек је добар разлог у подржавању предложене кривичне забране то да би то вероватно
било ефективан начин спречавања наношења озбиљнијих прекршаја (као супротност повреди или
штети) особама различитим од учесника, и то да је то вероватно неопходно средство том крају“.
Стога Фејнберг тврди то да принцип штете поставља бар превисоко и то да неке форме изражавања
могу легитимно бити забрањене законом због тога што су оне веома нападачке. Али, као што
увредити некога је мање озбиљно него нанети штету некоме, изречене казне морају бити веће за
изазивање штете. Као супротност, Мил не подржава правне казне осим ако оне нису створене на
принципу штете. Због тога што степен могућег стварања прекршаја код људи варира, или може бити
резултат неоправдане предрасуде, Фејнберг предлаже то да број фактора треба да буде урачунат у
извештај када примењујемо прекршајни принцип, укључујући: обим, трајање и друштвену вредност
говора, лакоћу којом може бити избегнут, мотиве говорника, број увређених људи, интензитет
прекршаја, и општи интерес заједнице у глобалу.
Слично Милу, Џеспер Думен је тврдио то да штета треба да буде дефинисана са тачке гледишта
индивидуалног грађанина, не ограничавајући штету на физичку штету пошто нефизичка штета може
такође бити укључена;Фејнбергово разликовање штете и прекршаја је критиковано као углавном
безначајно.

Године 1999., Бернард Харкорт је писао о слому принципа штете: „Данас је дебата окарактерисана
какофонијом такмичења аргумената штете без било ког начина да се они реше. Нема више
аргумената у склопу структуре дебате који би решили конкурентну штету. Оригинални принцип
штете никад није био опремљен одлучивањем релативног значаја штета“.

Интерпретација оба, ограничења штете и прекршајних ограничења слободе говора су културно и

политички релативна. На пример, у Русији, приципи штете и прекршаја су употребљивани да
оправдају Руски ЛГБТ пропагандни закон ограничавајући говор ( и радње) у односу на ЛГБТ питања.
Број европских земаља које су унеле понос у слободу говора иако су забрањени говори који могу
бити интерпретирани као порицање холокауста. Ово укључује Аустрију, Белгију, Чешку, Француску,
Немачку, Мађарску, Израел, Лихтенштајн, Литванију, Луксембург, Холандију, Пољску, Португал,
Словачку и Швајцарску.

Норман Финкелштајн, писац и професор политичких наука изразио је мишљење да су абразивне

карикатуре Шарли Ебдоа које приказују пророка Мухамеда премашиле границе слободе говора,
поредећи те карикатуре са карикатурама Јулиуса Стришера, којег су обесили савезници после
Другог светског рата за текстове и цртеже које је он објављивао. Године 2006, као одговор на
очигледно абразивна питања Шарли Ебдоа, француски председник осудио је отворене провокације
које су могле распламсати страсти.“Било шта што може повредити уверења некога другог, посебно
религијска уверења, треба избегавати“, рекао је Ширак.

У Сједињеним Државама, владајуће оријентирно мишљење о политичком говору је Бранденбург vs

Охајо (1969), изричито превише Витни vs Калифорнија. У Бранденбургу, Врховни суд Сједињених
Држава се упутио праву иако је отворено причано о насилним радњама и револуцијом у широким
терминима: (Наша) одлука је обликовала принцип који конститутивне гаранције слободе говора и
слободне штампе не поседују Државе да забране или укину коришћење силе или правног насиља
осим где су забране усмерене на подстицање или стварање иманентних незаконитих радњи и
могуће је да подстакне или изазове такве радње.

Мишљење у Бранденбургу одбацило је претходни тест о „чистим и присутним опасностима“ и

направило право за слободу (политичких) заштите говора у Сједињеним Државама готово
апсолутно. Говор мржње је такође заштићен Првим Амандманом у Сједињеним Државама, као
одлучујући у случају Р. А. В. v. City of St. Paul, (1992) у којем је Врховни Суд надвладао то да је тај
говор мржње дозвољен, осим у случајевима иманентног насиља. Погледати Први Амандман у
Конституцији Сједињених Држава за више образложених информација на ову одлуку и њену
историјску позадину.

Литература
Интернет-
 http://www.filozof.rs/clanci/filozofija-duhovne-slobode
 http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z19/18z19.pdf
 http://www.politika.rs/sr/clanak/441560/Pogledi/Sloboda-izrazavanja-misljenja
 https://www.ombudsman.rs/attachments/713_sazetak-cir.pdf
 https://sr.wikipedia.org/sr
Књига-
 Социологија са правима грађана скрипта за интерну употребу/ Софија орлић;
Сања Вуковић