Загробни живот и подземни свет у старој Грчкој

Смрт и постојање загробног живота највећа је мистерија која је људе одувек занимала.
Будући да су људи веровали да и после смрти настављају живот у неком новом свету, тај
је нови свет за Грке и Римљане био подземље названо Хад. Грци смрт нису сматрали
славном, а мртве су видели као беспомоћне сенке и начин на који је појединац преминуо
није био толико битан као Римљанима, који су храбру смрт изузетно ценили.

Да би се доспело у подземни свет, требало је умрлог прописно покопати и принети

потребне жртве, иначе би био вечно осуђен на лутање између овог и оног света. Сам пут
до Подземља није био лак, прва препрека је била река Стикс, коју су морали прећи, па се
због тога покојнику стављао новчић испод језика којим ће платити превоз до Хада. Када
покојник стигне у Подземље, он је могао отићи у један од три дела краљевства смрти: Хад,
у који је доспевала већина мртвих; Тартар, у коме су били највћи грешници и Јелисејска
поља, која су намењена заслужним херојима, а касније и свим добрим смртницима. Та
подела подземног света на три дела поклапа се са хришћанским веровањем у пакао,
чистилиште и рај.

Грци су сматрали да процес преласка са једног света на други обавезно мора проћи три
различита ступња: физичко умирање, бити мртав, али несахрањен и трећи бити мртав и
сахрањен, чиме је чин преласка успешно окончан.

Хад је био назив и за бога подземног света и за његово краљевство. Хад је тамно подземно
место до којег води неколико путева, окружено водом, некада је та вода описивана као
море, а некада као река. Најпознатија од њих била је река Стикс, река мржње, али такође и
Ахерон, река јада и Лета река заборава, чија је вода њудима брисала сећања. Када душа
улази у Хад морала је поседовати новчић за превоз душе преко реке Стикс. Душе без
новчића морају заувек чекати на супротној обали коју је чувао троглави пас Кербер.
Унутар Хада душа је живела неутралним животом сенке, без карактера и разумевања
света око себе. Није било никакве награде, нити казне за земаљска дела и никаквог
контакта са живима. Међутим касније се то мења, па душе више нису неидентификоване,
знају шта се догађа у свету живих и могу комуницирати једна са другом.

Хад је био бог мртвих и истоименог подземног краљевства, Зевсов и Посејдонов брат,
најомраженији од свих богова, тако да му није подигнут ниједан храм и нису му се
приносиле жртве. Најзначајнији мит повезан са Хадом је отмица Перзефоне.

Према предметима пронађеним на грчким гробовима може се претпоставити да су мртви

време проводили играјући разне игре.