Džordž Gordon Bajron „Putovanje Čajlda Harolda“

Poema – odlomak „Laku noć“ (odlazak u nepoznato, u san, imaginarne predele).

Tema: putovanje.

- motiv opraštanja
1788. ropdjen je u Engleskoj. Pisao je pesme „Časovi dokolice“, „Don Žuan“. Proputovao je celu Evropu.
Odlazi u Grčku da se bori za slobodu Grka. Jedan je od najpoznatijih evropskih predstavnika
romantizma.Utemeljivač je pojmova poeme i lirskog subjekta. Poema je prelazna forma (lirsko epska
pesma). Bajron je bio aristokratskog porekla, što odredjuje njegov odnos prema umetnosti i stvarnosti.
Pisao je lirsku poeziju, poeme, drame, a po njemu je nazvana i jedna pesnička struja, bajronizam.

Romantičari se zalažu za ličnu slobodu, nacionalnu, slobodu sveta. Turke predstavlja kao tirane. Bajron je
bio veliki zavodnik (bio je čak i sa rodjakom), zbog ove činjenice mnogi ga osudjuju.

Prvi stihovi zvuče konačno kao da je glavni junakzaista odlučio da se nikada ne vrati. Poema se sastoji
najvećim delom od dva dijaloga koje Čajld Harold vodi sa svojim saputnicima. Ovim razgovorima
potenciraju se razlike izmedju Harlda sa jedne strane i saputnika sa druge.

„vetar dahće, ore vali, krik galeba“ – zvučne slike iskazuju unutrašnji nemir Č. Harolda.

Slika doma – samoća, usamljenost, nema niko da ga isprati.

Lirski subjek u poemi je Čajld Harold, ali iza njega stoji sam Bajron.

Prvi saputnik plače jer je ostavio oca i majku, svestan je njihove tuge i brige, rastanak. Harold razume
patnju prvog saputnika. Prepoznaje emocije na licima drugih.

Drugi saputnik pati zato što je ostavio ženu i decu. Harold ne veruje ženama, njemu je razlog drugog
saputnika smešan. Razočaran je u žene, ne veruje u ljubav žene, žene doživljava kao neverne. Harold
misli a razume saputnike, ali to razumevanje nije pravo niti potpuno.

Kreće u nepoznato sa nadom da će otkriti nešto novo, pronaći emocije.

POSTANAK ČAJLD HAROLDA

26. juna 1809. dva prijatelja ukrcaše se u malom pristaništu Falmut na brod kapetana Kidsa sa kojim ce
ploviti do Lisabona. Smislivši unapred da na putu vodi arheološke beleške, Hobhauz je poneo sobom
stotinu pera, dva galona mastila i znatan broj svezaka cistog papira. Bajron je i ovog puta postao
magnetski pol citave gomile slugu. "Svidelo se providenju da se umeša u korist nesrecne publike
spremivši Hobhauzu uganuce ruke te više ne može da piše i kiša mastila prestala je da pljušti... A što se
mene tice, - Englesku sam napustio bez tuge - u nju cu se vratiti bez zadovoljstva. Slican sam Adamu,
prvom osudeniku, ali ja nemam Evu i nikad nisam pojeo jabuku koja nije bila kisela", zabilježio je Bajron.
Proputovanje odvelo ih je od Lisabona do Sevilje, preko Kadiksa do Gibraltara. Na parobrodu od
Gibraltara do Malte putnici zavoleše Hobhauza, koji im je navece, posle obeda, pricao anegdote. Bajron
se manje svidao, jer se držao na otstojanju. Ne jeduci skoro ništa, dizao se od stola pre ostalih. Držao se
postrani, gledao u more i cinio utisak kao da udiše sumornu poeziju stenja. Shvatajuci njegovo
osamljivanje kao prezir, putnici su ga strogo sudili. Zabeležen je njegov sveden pogled, bojažljiv i
nepoverljiv. Da su mogli prozreti nemir što se skrivao iza takvog držanja, onu mucnu bojažljivost hromog
coveka, oni bi ga žalili. Bajron se priklonio nemom društvu talasa i zvezda, jer se plašio ljudi. Ali dešavalo
se kad zauzme jedan stav koji odgovara njegovoj prirodi, da ga posle zadržava misleci da je otmen. I
posmatrajuci pramac kako se lagano ljulja i raseca talase, osecao je da ga svaki taj talasic udaljuje od
njegovih neprijatnosti. Razmišljao je o svom detinjstvu ali s nekom smirenom blagošcu kao da je ono
pripadalo drugoj osobi. ZAŠTO NE BI NAPISAO JEDNU POEMU O OVOM POKLONIŠTVU? Još od
detinjstva u njemu se gomilaju snažna osecanja, uskiptela u toj vreloj duši, i pretvaraju se u neku
stvrdnutu lavu... Zamislio je junaka koji bi imao staro porodicno ime, Cajld Biren, a koji bi bio Bajron, taj
ocajni, razocarani Bajron, koga Hobhauz ne poznaje a uostalom ne bi ga ni razumeo... Brod se ljulja na
mesecevoj svetlosti!

JEDNOG JUTRA PROBUDIO SAM SE I VIDEO DA SAM SLAVAN

Posle štampanja Cajld Harolda Bajronov život se naglo preobrazio. Još uvece London bejaše za njega
pustinja naseljena sa tri ili cetiri prijatelja; sutradan to je bio grad iz Hiljadu i jedne noci, nacickan
osvetljenim dvorcima koji su se otvarali najslavnijem medu mladim Englezima.
Veliko otmeno društvo (što znaci, kako je govorio Bajron, cetiri hiljade osoba koje su na nogama dok
ostali svet spava) uvek je spremno na izlive divljenja ili odvratnosti; medu njima glas se širio brzinom
munje. Jer oni su osecali potrebu za divljenjem. Francuska revojucija, zatim Bonaparta, razbudili su silne
nade kod hiljada mladih Evropljna koje je razocarao Napoleon. U Engleskoj je narocito bilo jako osecanje
uzaludnosti života u onim društvenim slojevima koji su se se zgadili nad zadovoljstvima zbog njihove
lakoce, nad ratnickom slavom zbog dužine ratova, nad politikom zbog neprekidnog držanja vlasti od
strane konzervativaca koje je spoljna opasnost ucinila nepobedivim.
Pesnici, nemocni ili plašljivi, nisu bili u stanju da izraze tu potajnu mucninu. Cajld Harold je bio prvi odjek
jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je
cinili revolucije i ratovi. Za narod, koji je vec deset godina odvojen od kontinentalnog života, prica o
putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacificka Ostrva.
U Cajld Haroldu bilo je politickih beležaka koje su se mnogo svidale zbog svoje neuobicajne smelosti. Bila
je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh
ovlažen morskom penom ciji su slan ukus vec pocinjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek
nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajuceg poretka odvratna cak i onima koji uživaju njegove
prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Cajld Harold.

I JA SAM TE VOLEO OKEANU!

Kao Cajld Harold i Bajron se "grozio vlastite zemlje". "Kako sam bio lud da se vratim", govorio je on.
Secao se mirisa majcine dušice i lavendla, jasnih planinskih obrisa iznad plavog mora, zemalja gde ni o
kom nije brinuo niti ko o njemu.
U prolece 1917. lekari Bajronu preporucuju promenu vazduha. Zdrava klima uticala bi na snižavanje
njegove groznice. Hobhauz je bio vec peti mesec u Rimu i izucavao arheologiju; pozvao je svog prijatelja
u posetu. Za Cajld Harolda Rim je bio najsavršenije mesto za sanjarenje. U svetu nije postojala lepša
zaliha bajronovskih tema. Velicina i opadanje, ruševine i lepota, na svakoj okuci sretala su se mesta
priznate lepote... Razmišljanje nad grobnicom Cecilije Metele. Kakva je ona bila, ta velika dama što spava
u tvrdavi? Je li bila cedna i lepa? Da li je umrla mlada sa poslednjim rumenim zrakom na detinjim
obrazima, ili jako stara, sa dugim svetlo - srebrnastim pletenicama? Imao je toliko culnog osecanja da se
raznežio nad grobnicon te nepoznate...Sanjarenje na Palatinu. Nocne ptice uvlacile su se medu kamenje
obavijeno bršljanom, kamenje od koga je nekad bio sazidan dvorac Imperatora... Vecni moral svake
ljudske istorije. Sloboda porada slavu, zatim Slava Bogatstvo, Tiranija dovodi Varvare, i krug se
ponavlja...