Џорџ Гордон Бајрон

С Википедије, слободне енциклопедије

Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. Помозите у његовом
побољшавању додавањем референци ка поузадним изворима. Садржај непоткрепљен изворима
може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.
Пронађи изворе: "Џорџ Гордон Бајрон" — Гугл вести · Гугл новине · Гугл књиге · Гугл академик · JSTOR · Гугл
бесплатне слике (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)
„Бајрон” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Бајрон (вишезначна одредница).
Џорџ Бајрон

Портрет Џорџа Гордона Бајрона

Пуно име Џорџ Гордон Бајрон
Датум рођења 22. јануар 1788.
Место рођења Лондон, Велика Британија
Датум смрти 19. април 1824. (36 год.)
Место смрти Мисолонги, Османско царство
Националност Енглез
Harrow School, Тринити колеџ,
Школа
Aberdeen Grammar School
Занимање песник, политичар
Ана Изабела Милбанк 
Супружник
(1815—1816)

Ејда Лавлејс
Деца
Алегра Бајрон
Књижевни
жанр романтизам
1
 Потпис

Џорџ Гордон Бајрон (Лондон, 22. јануар 1788 — Мисолонги, 19. април 1824), познат као Лорд Бајрон,
био је енглески племић, песник, политичар и и водећа личност у романтизму. Сматра се једним од
највећих британских песника[1] и остаје широко читан и утицајан. Међу његовим најпознатијим делима
налазе се дугачке наративне песме Дон Жуан и Ходочашће Чајлд Харолда, као и кратка лирска песма
Она хода у лепоти.

Путовао је широм Европе, посебно у Италији, где је живио седам година у Венецији, Равени и Пизи.
Током боравка у Италији често је посећивао свог пријатеља и колегу, песника Персија Биша Шелија.[2]
Касније у животу Бајрон се придружио грчком рату за стицање независности од Османског царства,
због чега га Грци сматрају националним херојем.[3] Умро је 1824. године у Мисолонги у својој 36.
години живота збох грознице.

Бајрон је славио је и критиковао свој живот због својих аристократских неумерености, које су
укључивале огромне дугове, бројне љубавне сукобе са мушкарцима и женама, као и гласине о
скандалозној вези са његовом полусестром.[4] Његово једино законито дете, Ејда Лавлејс, сматра се
првим компјутерским програмером заснованим на њеним белешкама за аналитички мотор Чарлса
Бебиџа.[5][6][7] Бајронова незаконита деца укључују Алегру Бајрон, која је умрла у детињству, а можда и
Елизабету Медору Леи.

Садржај
 1 Биографија
 2 Поетика
 3 Референце
 4 Литература
 5 Спољашње везе

Биографија
Етел Колбрн Меин изјављује да је Џорџ Гордон Бајрон рођен 22. јануара 1788. године у кући број 24 у
улици Holles Street у Лондону.[8] Његово место рођења сада је заузето огранком енглеске робне куће Џон
Луис.[9] Међутим, Роберт Чарлс Далас у својим сећањима наводи да је Бајрон рођен у Доверу.[10]

Бајрон је био син капетана Џона „Мад Џека” Бајрона и његове друге супруге, бивша Кетрин Гордон
(1811), потомак кардинала Битона и наследница насеља Гит у Абединши, Шкотска.[11] Бајронов отац је
претходно заводио удату Кармартену и након што се развела од свог супруга, оженио се њом. Његов
поступак према њој описан је као „бруталан и опак”, а умрла је након што је родила две кћерке, од којих
је само једна преживела: Бајронова полу-сестра Аугуста.[12]

2
Рођен је у сиромашној племићкој породици. Отац му је рано умро, па се о њему старала мајка, нервозна
и несрећна жена. Рано је остао хром, па је због те физичке мане много патио, мада му то није сметало
буде изврстан пливач, боксер и јахач. Поседовао је изузетну лепоту, због чега је био врло вољен од
жена. Када је имао десет година, наследио је неки замак, имање и титулу лорда, што му је омогућило да
постане члан Дома лордова, да окупља весела друштва и приређује праве баханалије. Врло слободан у
испољавању својих идеја, по природи бунтован и неприлагодљив, са презиром се односио према
конзервативном друштву, лажном моралу и правилима живота која су гушила и понашање, и осећања, и
мисао. За Бајронов живот, за који можемо рећи и да је надмудрио његову уметност, важно је то што је
био аристократски. Аристократе у 19. веку у Енглеској имале су много привилегија али и препрека.
Бајрон није хтео да се понаша као енглески лорд, и зато је себе претворио у изопштеника. Већ у раној
младости, када су школски тутори успевали да приволе тек да чита лектиру, и кад се тек зачињао његов
сочан љубавни живот, Бајрон је већ имао статус уклетог љубавника „који на својој и туђој патњи изнова
започиње зидање пешчаних кула”.

На Кембриџу, где као млади аристократа и није имао праве потребе да учи, Бајрон се занимао читањем и
либерално политичким идејама. Остало време проводио је у Лондону, на забавама, поприлично
раскалашним и чији је био идејни предводник. За те журке имао је оно што је било потребно –
„необуздану индивидуалност и често нападан стил понашања и живљења”. Био је леп, згодан – и хром –
лутка високог друштва. Његова рана поезија изазвала је слабашан одјек. У часовима доколице 1807.
млади Бајрон је изјављивао како му крајњи циљ и није да буде песник, већ да се посвети ширем јавном и
политичком деловању.

Бајрон је на апсолвентском путовању по Медитерану провео пуне две године – од 1809-1811, и управо
на том „великом путовању”, он је стекао неопходна искуства потребна да буде песник. Међу
најважнијима стоји осећање светског бола - Велтшмерц (нем. Weltschmerz). То је посебна врста
романтичарске нејасне и неизлечиве туге, и осећања да је овај свет најгори од свих могућих светова,
који ће Бајрон донекле интегрисати у своје песништво.

Већ у првом одговору на негативне критике, млади Бајрон је показао да он не нуди никакву „нову
поезију за ново добро” већ да жели да дегенерисаној садашњости понуди лепшу прошлост – Бајрон је
био привржен класицистичким правилима и нормама више но иједан други романтичар.

Прилику да и сам одигра улогу бајроновског јунака, пошто га је уобличио својим „Ходочашћем Чајлда
Харолда” и низом „источњачких прича” у стиху, Бајрон добија 1816. када га због греха блуда (афера са
својом сестром Огастом) светина напада. Лишен позе, а присиљен да живи њену стварност, Бајрон
почиње да изражава свој најважнији став – да је само стварање пут из искрене трагике и бесмислености
људског живота. Зато на почетку трећег певања Харолда Бајрон пореди свој пад са Наполеоновим
падом, описујући, симболички, Ватерло.

Како није могао да издржи изругивање светине, и детронизацију коју је у Енглеској доживео, песник је
отишао у ново лутање - самопрогнанство, на коме је прикупио материјал за дела која је писао.

Његово прво одлично дело јесте Шијонски Сужањ*, написан у Швајарској, након сусрета са Шелијем.
Основна порука о робу који се ослобађа из тамнице је у томе да сви идеали, па и слобода, губе вредност
када се остваре. Ту истину открива и Чајлд Харолд у другој половини спева. За читаву животну
трагедију искуснији, јунак који је до малопре лутао обалама Медитерана, и најмањи спољашњи повод у
пределима које налази користи за самопреиспитивање, повод за размишљање о великој тајни живота, и
још већој тајни уметничког стварања.

3
Продукт овакве уметничке самосвести је Дон Жуан. Бајрон сад већ живи у Венецији и још презире све
што је енглеско – до те мере да мења своју садржину под утиском италијанског духа и књижевне
традиције, а из метрике узима отава риму – лаку течну и изузетно погодну за песничко приповедање.

У неку руку, кроз Дон Жуана који и није типичан Бајроновски јунак, песник покушава да се разрачуна
са својим „другим ја” из раних прича у стиху, песама, и спева Чајлд Харолд. 16000 хиљада стихова имао
је Дон Жуан 1824, када је Бајрон умро, од маларије, разочаран у своје покушаје да помогне Грчкој да
победи у ратовима против Турака, и стане на ноге.

Дон Жуан, у незавршеном виду у коме га данас читамо писан је шест година. У многом, грађен је као
први прави производ Бајрона, још увек романтичарски личан, пошто је реч о аутоиронији (саморугању),
али подоста шири и обухватнији од претходних Бајронових песничких подухвата.

Бајрон се сматра првом славном личношћу у модерном смислу. То је била делом и песникова стратегија,
када је нагонио сликаре да га приказују као човека од акције, или када се путем својих стихова
саморекламирао.

Поетика

Бајрон, 1830

Лорд Гордон био је настарији у такозваном другом кругу енглеских романтичара, и један је од
најзаслужнијих за стварање мита о романтичарама због својих стихова који говоре о сети, егзилу и
чежњи.

Сви представници другог круга романтичара (Бајрон, Шели, Китс) су рано и трагично страдали песници
чије стваралаштво и живот доприносе стварању романтичног стереотипа, а то је – побуна против
друштва, патња и туговање и експериментисање са халуциногеним дрогама.

За дела Бајрона индикативан је један посебан тип јунака, чији се велики део карактеристика може
приписати самом писцу. Проучаваоци су пронашли трагове бајроновског јунака у Џону Милтону и
многим ствараоцима Романтичког покрета. То је идеализован карактер чији су атрибути таленат, страст,
презир према друштву и његови институцијама, недостатак поштовања према рангу и привилегијама
(иако их јунак поседује), гајење љубави коју је срушило друштвено неодобравање или смрт, побуна,

4
прогнанство, тајна прошлост, ароганција, претерано самопоуздање или недостатак дубљег увида и на
крају, самодеструктивност.

Величина Бајронове поезије је у томе што је променила књижевна схватања Европе. Бајроновски јунак
је пуно обрађиван, и емоционална тежина коју ствара је наравно неизмерива. Бајронов идеализам, његов
«светски бол», и његова, најблиставија од свих бајронских судбина, учинили су га једном од највећих
фигура романтизма. Романтизам, као реакција на страховладу разума, реда и поретка, са Бајроном је
добио нови правац.

Бројне борбе за независност (Француска, Грчка, Америка, Шпанија) свориле су и конретне социјалне
теме романтизма, о недопустивости бестидног богатства, о бесмислености рата и о краху тиранија.
Песнички фокус је на малом јунаку, обичном човеку.

"Ljubav ne mudruje, a kad mudruje, više nije ljubav."

"Ne plaši se neznanja, boj se lažnog znanja, jer od njega dolaze sve nesreće na svetu."
"Što se tiče žena, najstrašnije je da se ne može živeti s njima ni bez njih."
"Ko je samo pravedan, taj je i okrutan. Ko bi živeo na zemlji ako bismo svima sudili
pravedno."

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron; London, 22. januar 1788 — Misolongi, 19. april
1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom
„Čajld Harold“, a potom i poemom „Don Žuan“ i poetskim dramama „Manfred“ i „Kain“. Bajron se rodio kao
deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih
nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su
povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog
buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Život

Bajron je rođen 1788. godine u Londonu, u siromašnoj plemićkoj porodici. Otac mu je rano umro, pa se o
njemu starala majka, nervozna i nesrećna žena. Rano je ostao hrom, pa je zbog te fizičke mane mnogo patio,
mada mu to nije smetalo bude izvrstan plivač, bokser i jahač. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog čega je bio
vrlo voljen od žena. Kada je imao deset godina, nasledio je neki zamak, imanje i titulu lorda, što mu je
omogućilo da postane član Doma lordova, da okuplja vesela društva i priređuje prave bahanalije. Vrlo slobodan
u ispoljavanju svojih ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema konzervativnom
društvu, lažnom moralu i pravilima života koja su gušila i ponašanje, i osećanja, i misao. Za Bajronov život, za
koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19.
veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i
zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita
lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika «koji na
svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula».

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i
liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je
bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – «neobuzdanu individualnost i često
napadan stil ponašanja i življenja». Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija
izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da
bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

5
Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom
«velikom putovanju», on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji
osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive
tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje
pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za
novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen
klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim «Hodočašćem Čajlda Harolda» i
nizom «istočnjačkih priča» u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom
Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj
najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku
trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u
novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj*, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna
poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare.
Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do
malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za
samopreispitivanje, povod za razmišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je
englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike
uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim
«drugim ja» iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824,
kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv
Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi
pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i
obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je
nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Poetika
Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za
stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije
stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i
tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.
6
Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom
piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima
Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi
institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju
je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano
samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno
obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov «svetski bol», i
njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma.
Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme
romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na
malom junaku, običnom čoveku.

Ljubavni život

⌈Preuzeto sa sajta www.afirmator.org – piše:Milan Balinda⌋

Mladi Džordž Gordon Bajron postao je lord u svojoj desetoj godini. To mu je bila prednost u životu, ali su ga
rođenjem snašle i dve velike nevolje: psihički nestabilna majka i veoma deformisano stopalo koje ga je toliko
sputavalo da je kasnije u životu preklinjao lekare da mu ga amputiraju. To se nije dogodilo. Ne manji problem
predstavljala je i njegova majka s velikim i štetnim uticajem.

            Kako je imao problema s hodanjem, mladi Bajron je to nadomestio postigavši zavidne rezultate u vodi.
Postao je savršeni plivač koji je mogao da u vodi prevali razdaljinu i preko 10 kilometara. Takođe je celog
života mučio muku sa svojom debljinom. Često je postio, gladovao čak, pio lekove, ali borba protiv prekomerne
telesne mase bila je Bajronova svakodnevna muka.

            Sa jednim svojim drugom 1809. godine krenuo je na dvogodišnju turneju po Evropi. Po povratku u
Britaniju objavio je svoju čuvenu poemu Putešestvije Čajlda Harolda. Odmah je postao slavan. Sledio je taj
uspeh serijom „istočnjačkih  pesničkih priča“: Nevesta iz Abigosa, Gusar, Opsada Korinta i drugih. Kasnije
piše još čuvenija dela kao što su: Manfred, Bepo, Don Žuan… Smatra se najboljim romantičarem Engleske, a
jedan je od osnivača romantičarskog pokreta u Evropi.

            Lord Bajron je dobar deo svog života proveo u bežaniji. Nakon razvoda od svoje žene i seksualnih
skandala koji su taj razvod sledili, Bajron je primoran da napusti Englesku. Putuje Portugalijom, Španijom,
Švajcarskom, Italijom, Albanijom, Grčkom, Turskom i Bliskim istokom. Lord Bajron je rođeni buntovnik, a
nakon što je proteran iz Italije odlazi u Grčku i tamo moralno i materijalno pomaže grčki oslobodilački pokret
protiv Turaka. Umire od malarije u Misolongiju, u taboru grčkih pobunjenika, i potvrđuje proročanstvo svoje
majke koja je još 1801. tvrdila da će njen sin umreti u 37. godini života.

            Svoje prvo seksualno iskustvo imao je već u devetoj godini. Za to je zaslužna porodična dadilja,
Škotkinja Mej Grej. Tokom tri godine, veoma religiozna dadilja koja je često ponavljala biblijske molitve,
koristila je svaku priliku da se uvuče u Bajronov krevet da bi radili „raznorazne igrice“. Mej je takođe
dozvoljavala Bajronu da posmatra dok je ona vodila ljubav sa svojim ljubavnicima. Kad je došlo vreme za
seksualnu aktivnost, mladi lord je već posedovao dosta iskustva.

7
            Vrlo je verovatno da je Bajron bio biseksualac, ali ga je sama pomisao da vodi ljubav sa odraslim
muškarcem užasavala. Imao je nekoliko predloga da to učini, ali je prestrašen uvek bežao glavom bez obzira.
Tokom srednjoškolskog i univerzitetskih studiranja, u rodnom Londonu i Kembridžu, priređivao je bahanalije
sa prostitutkama, ali je imao i najmanje dve stalne ljubavnice. Jedna od njih, koja se oblačila u odeću dečaka,
predstavljao je kao rođaka. Skandal je izbio kada je u jednom renomiranom hotelu „mladić“ imao pobačaj.

            U Turskoj ga je fascinirala značajna fizička razlika između Engleza i Turaka: „mi imamo kožicu, a oni
nemaju“. Takođe je insistirao da su u Engleskoj poroci „kurvarluk i napijanje; u Turskoj sodomija i pušenje. Mi
volimo devojku i bocu, oni lulu i nastranost“.

            Marta meseca 1812. Bajron upoznaje Lejdi Karolinu Lamb, dvadesetsedmogodišnju ženu Vilijema
Lamba, koji kasnije postaje Lord Melburn, premijer engleske vlade. Njena vitka i dečačka figura odgovarala je
Bajronovom ukusu i ubrzo su postali ljubavnici. Taj je ljubavni odnos bio veoma žestok ali se Bajron na kraju
ipak umorio od te veze. Uz pomoć Lejdi Melburn, majke Karolininog muža, Bajron je u decembru raskinuo
vezu. Ta njegova odluka nije se dopala Karolini i pretila je osvetom. Plašeći se šta bi ona mogla da uradi,
Bajron se sklonio kod Elizabete Skot, 40 godina stare supruge Edvarda Harlija, Grofa od Oksforda. Sa njom je
proveo vreme do juna sledeće godine i bio je, smatra se, poslednji iz serije njenih ljubavnika koje je imala
tokom braka.

            Jula meseca 1813. Lord Bajron je prekršio najveći seksualni tabu – zaveo je svoju udatu polusestru,
Avgustinu Lei. Devet i po meseci kasnije Avgustina je rodila ćerku, Medoru. Bajron je bio ponosan na očinstvo.
Ipak, da bi ućutkao zlokobne glasine koje su kružile o incestu, Bajron se oženio sa Anabelom Milbank koja je
verovala da može da ga preobrazi. Brak koji je trajao samo godinu dana bio je katastrofalan. Bajron je skoro
postao neuračunljiv i preplašena Lejdi Bajron, nakon što im se rodila ćerka Avgusta Ada, traži od suda da se
legalno razdvoje. Istovremenu o Bajronu kruže najverovatnije netačne glasine o njegovoj perverznosti. Pod tim
pritiscima Lord Bajron zauvek napušta Englesku 25. aprila 1816. godine. Ali pre nego što je napustio svoju
otadžbinu Bajron ima seksualne odnose sa 17 godina starom Klarom Klejmort i to na njen predlog. Kratko
druženje proizvelo je ćerku Alegru, rođenu sledećeg januara meseca.

            Nalazeći se u Veneciji, Bajron pronalazi sobu blizu trga Svetog Marka i odmah uzima za ljubavnicu
ženu vlasnika pansiona, Marijanu Segati. Nešto kasnije poseduje još jednu ljubavnicu i primoran je da žonglira
raspored druženja veoma oprezno jer mu je druga ljubavnica, Margarita Ćogni bila veoma ljubomorna.
Vremenom Bajron raskida sa Marijanom i uzima u zakup jednu palatu koja mu je služila i kao burdelj za
njegove ljubavnice i ulične prostitutke. Margarita, da bi osigurala svoju poziciju kao primarna ljubavnica, igra
ulogu domaćice palate. Ipak su njeni ljubomorni napadi zamarali Bajrona, a nakon što ju je on zamolio da ode
Margarita mu je pretila nožem i ubola ga u šaku. Potom je skočila u kanal. Nakon što ju je Bajron konačno
ubedio da je više ne želi, ona se mirno vratila svom mužu.

            Aprila meseca 1818. Bajron je upoznao Terezu Džukoli, 19 godina staru kontesu u „proračunatom
braku“. On zvanično postaje njen cavaliere servente (gospodin na usluzi), što je bilo prihvatljivo italijanskim
običajima za takvu vrstu brakova. Na grofov poziv Bajron se seli kod njih, a kasnije kada se to grofu nije više
dopadalo na Terezin zahtev grof i grofica su se zvanično razdvojili. Ta četvorogodišnja afera skoro sasvim je
pripitomila Bajrona koji je počeo da uživa u bračnom miru. Bajron i Tereza živeli su zajedno sve dok on nije
1823. godine otišao za Grčku gde je sledeće godine umro.

            Sumiranjem seksualnog života Lorda Bajrona ukazalo bi se sledeće: rano imao seksualne odnose,
seksualno zlostavljan kao dete, orgijao, biseksualac, pratili ga seksualni skandali, imao polne bolesti, plaćao
prostitutkama, strasan ljubavnik i satir, voajer, počinio incest…

8
Izvor:

1. wikipedia (.rs, .en)

2. www.afirmator.org

3. Džordž Gordon Bajron je smatran jednim od najboljih britanskih pesnika i najpoznatiji je po

svom ekscentričnom životu. Izvršio je snažan uticaj na ceo evropski romantizam ne samo delima
već i životom, protestom, nezadovoljstvom, revolucionarnim duhom i prkosom.

4. Detinjstvo Džordž Gordon Bajrona

5. Bajron je rođen 22. januara 1788. godine u staroj osiromašenoj aristokratskoj porodici. To je možda i
bio razlog njegovog bunta i netrpeljivosti licemerja visokog društva. Od rođenja je bio hrom, ali ga je
priroda obdarila neverovatnom lepotom. Otac ga je napustio dok je bio dete, a majka mu je bila
šizofreničarka. Rezultat toga je da nije bio disciplinovan i ni u čemu nije bio umeren. Kada mu je bilo
deset godina 1798. godine, Džordž je nasledio titulu od ujaka i zvanično je postao lord Bajron.

6. Sukob sa društvom
7. Studirao je na Kembridžu. Sa prezirom se odnosio prema konzervativnom društvu i lažnom moralu. Bio
je veoma slobodan i omiljen među ženama i važio je za „ukletog ljubavnika”. Bio je sklon skandalima.
Prvu pesničku knjigu „Časovi dokolice” je izdao 1808. godine. Knjiga je bilao oštro iskritikovana.
Društvo ga je odbacivalo, ali se on suprotstavljao. Bio je prisiljen, čak, da napusti zemlju i da krene na
dvogodišnje putovanje po Mediteranu. Ovo putovanje je Bajronu pružilo inspiraciju za mnoga kasnija
dela koja će mu doneti slavu.

8. Jula 1811. godine, Bajron se vratio u London nakon smrti njegove majke. 1812. godine je objavio jedno
od svojih najboljih dela „Hodočašće Čajlda Harolda”.

9. Privatni život
10. 1813. godine Bajron je ušao u intimnu vezu sa svojom rođakom Ogastom. Njoj je posvetio par pesama.
Društvo ga je osuđivalo zbog njegove veze sa rođakom, a on je i sam osećao krivicu. Zbog toga, 1815.
godine se oženio Anom Izabelom Milbank. Sa njom je dobio ćerku Ogastu Adu. Međutim, već sledeće
godine žena ga je sa ćerkom napustila, jer je često pio, zbog nagomilanih dugova i zbog glasina da je bio
u vezi sa svojom rođakom. Nikada više nije video svoju ženu i ćerku.

11. Bajron je 1816. godine zauvek napustio London. Otputovao je u Ženevu, u Švajcarsku, gde je upoznao
pesnika Šelija, njegovu ženu Meri i njenu sestru Kler Klermont. Tada je napisao treće pevanje
„Putovanje Čajlda Harolda“. Kler je rodila Bajronu ćerku Alegru 1817. godine.

12. Bajron je živeo i u Italiji, gde je bio u vezama sa raznim ženama. Ova njegova iskustva je prikazao u
njegovoj najboljoj pesmi „Don Žuan“. Satirična i duhovita, ova pesma ima šesnaest pevanja i ostala je
nedovršena.

13. Bajron je 1823. godine prihvatio poziv i otišao u Grčku, gde pomaže u borbi grčkog naroda protiv
Otomanskog carstva. Ubrzo se razboleo od malarije i umro 1824. godine u trideset šestoj godini života.

9
 Podeli:

Postoji čas kad ptica kliče

višom notom na svojoj grani,
čas kada reči ljubavničke
čine se slađe prošaptanim;
…
Kad svaki cvet se s rosom slije
i zvezde kad su zlatastije
…
Čas” Lord Bajron

Džordž Gordon Bajron rodio se u Londonu 22.januara 1788.godine kao sin iz drugog braka svoga oca
Džona sa Katarinom Gordon. Otac mu je iz prvog braka imao dve kćeri. Sa Katarinom se ženi zarad
novca (ona je potomak porodice Stjuart) koji mu je bio potreban za kockanje i ostala ludovanja. Zvali su
ga “ludi Džek”.

Umro je u Francuskoj, bez i jednog novčića… Bajronu se docnije svidelo da govori kako mu je otac
prerezao grkljan. Ostaje bez oca, prepušten vaspitanju nurotične ili kako je on govorio “despotske” majke i
seksualno izvitopirene dadilje koje su bitno odredile njegov odnos prema ženi ali i ceolokupnu njegovu
ličnost.

Kako je rođen sa uvrnutim stopalom, šepao je. I to će ostaviti dubok, bolni trag u formiranju njegove
ličnosti. Prvi podsmesi naneli su mu neopisiv bol, a potom se predao sticanju snage inenzivnim bavljenjem
sportom (plivanje, boks, jahanje). Iako je rođen u jednoj od najstarijih plemićkih porodica, nije živeo u
bogatstvu jer je porodica osiromašila.

Nasledivši titulu lorda (sa deset godina) nakon smrti dede, dobio je zamak i imanje što mu je omogućilo da
živi po sopstvenom izboru. A njegov izbor bila su beskrajna okupljanja ljudi i zabavljanje punog bahanalija,
ali je imao i vreme provedeno u samoći i dosadi, kada ništa nije radio a nije se ni zabavljao…
Šta je za Bajrona samoća? Ne kad se sam družiš sa prirodom već kad si u gužvi, u sudaru sa drugima gde
“niko nikom blagoslova ne daje”, svako u sebi nosi različitu savest kojoj služi, gde osmesi… su različiti čak
i kad se čini da su isti – ipak nisu.

Bajronov otac

10
Bajronova majka

Bajron u Albanskoj nošnji

Bajronov grob

Bajron se formira u ličnost koja je prezirala lažni moral, sputavanje spontanog ispoljavanja strasti, osećanja
i misli. Društvene norme ponašanja za njega su bile licemerje i on im je sa punom slobodom suprotstavio
svoju neobuzdanu prirodu. U njegovoj neobuzdanosti bilo je i prekomernosti koja nije marila ni za bol koji
nanosi drugima, a sa druge strane svojim ponašanjem i političkim stavovima bio je izložen ne samo
slavljenju već i preziru, grubom ignorisanju… što ga je navelo na trajno samoprogonstvo iz rodne Engleske.
Nakon očeve smrti živi u Aberdinu sa majkom (1790 – 1794). Tu se sa pet godina prvi put zajubljuje.
Potom živi u Harowu (1801-1805). I tu se zaljubljuje u nećaku Margaret Parker koja ismeva njegovu
šepavost za koju je on slučajno – krišom čuo. Ljubav i bol koju je osetio pretočiće docnije u pesmu “San”.
Studira na Kembridžu.
Školovanje ga nije mnogo zanimalo, ali liberalno-politička literatura jeste. Poetsko delo “Sati dokolice”
objavljuje pred kraj studija ( pesme koje je pisao ranije – sa 18 godina). Kritika je bila oštra i nenaklonjena.
Izmučen njihovim poražavajućim rečima, dobro će mu doći dvogodišnje putovanje sa prijateljem. Na
putovanju po Mediteranu (1809-1811) počinje da piše ep ili roman u stihu “Hodočašće Čajlda Harolda “
(1812-1818).
Po povratku piše “Minervino prokletstvo”… i objavljuje deo “Hodočašća Čarlsa Harolda” što će ga odmah
učiniti slavnim pesnikom. U Hodočašću stvara junaka koji je poput njega, avanturista, usamljenik,
izopštenik iz društva, znatiželjan… ali i borac za narodnu slobodu… Harold neprekidno putuje, posećuje
znamenitosti, uživa u lepoti prirode, govori o veličini prošlosti Grčke i ostalih zemalja kroz koje prolazi, o

11
nepodnošljivom ropstvu u kojem narod živi u sadašnjosti… Bajronov Harold je tužan, jer Bajron je uvek na
strani porobljenih i zove ih na pobunu.

Kuca Bajronovih

Spomenik u Atini

Na samrtnoj postelji

…
Lepa zemljo Grčka, minulog ponosa tužna sliko
…
Ko slobodu hoće, sam mora na juriš,
svojim rukama mora pobedu oteti.
…
Ustajte, sinovi Grčke!
Čas slave je bio i prošao;
Potomci te starine,
Pokažite od kog ste roda!
…
“Hodočašće Čarlsa Harolda”

Iz ove poeme izdvojiću još samo predivno praštanje sa domovinom:

…Rodna moja zemljo – laku noć.

12
U jeku slave “zaljubljuje” se u Anu Izabelu Milbanke koja je bila rođaka njegove ljubavnice Karolin Lamb,
udate žene koju je (kad mu je dosadila) ostavio napisavši joj u pismu kako iza njih u njemu ostaje “ponosno
i tužno zadovoljstvo u patnji”. Skrivajući se od Karolinine osvete imao je i vezu sa 40 godina starijom
Elzabetom Skot. Da bi zataškao svoju najskandolozniju incestioznu vezu sa polusestrom Avgustinom sa
kojom je imao kćer, zaprosio je Anu Milbanke.
Uskoro objavljuje “Gusara”(1814), “Odu o padu Napoleona Bonapartea”, “Laru”. Sa “Gusarem” i ostalim
delima Bajron postaje još slavniji. U jenom danu rasprodato je 13000 “Gusara”. Bajron je natiražniji pisac
svog vremena.
Ana će pristati na brak tek nakon više od godine dana Bajronovog napadnog udvaranja – 1815.godine.
Godinu dana kasnije rodiće kćer Auguste. Brak je bio prava mora za Bajrona ali i Anu zbog njegovog
izluđujućeg ponašanja. Ana je bila smerna i religiozna, a Bajron je pokazivao ludačko ponašanje: spuštene
glave gleda ozdo primećuje Ana, razdražljiv je… Nada da će ga promeniti brzo je napušta. U strahu je od
njega. Jednom prilikom odveo je kod polusestre Avgustine gde je morala da čita njegova pisma…
izbezumljena poče da beži a on joj dobaci: zar si mogla da poveruješ u moju ljubav prema tebi. Surovo od
Bajrona, zar ne? Nakon rođenja kćeri Ade, Ana napušta Bajrona optužujući ga za incest. Razveli su se, ali
javnost se okreće protiv njega i on se odlučuje da napusti Englesku. Odlazi u Švajcarsku.
U Švajskarskoj piše značajnu pesmu “Šijonski sužanj”( svoj stav da ostvaren ideal gubi smisao kada se
ostvari – iskazaće kroz oslobođenog roba iz tamnice).
Sreće ženu kojoj se odavno sviđao: Šelijevu sestru Džejn. Ona mu rađa kćer koja umire na porođaju. Potom
se seli u Veneciju. Tu će početi da piše roman u stihu “Don Žuan”. Pisaće ga do kraja života, ali će ostati
nedovršen. Pored “Hodočašća” ovo je njegovo najznačajnije delo. Napisao je i dve značajne poetske drame:
“Manfred” i “Kain”…
Uz raskalašne, razuzdane zabave, on ima i vezu sa vlasnicom pansiona, potom sa udatom ženom
Margaritom Kogni. Ona napušta muža kako bi živela sa Bajronom, a on je odbacuje. Slede još neke veze
kratkog daha, a potom velika ljubav sa mladom – udatom groficom Terezom (grof je imao 60 godina) . U
jednom pismu koje joj je napisao kaže kako je u rečima “amore mio” sadržan ceo njegov život i da će tako i
nadalje biti. Živeo je sa njom četiri godine u grofovoj kući, jer tako nešto nije bilo neuobičajeno kod
brakova iz interesa. Ipak, grof će poželeti da se liši Bajrona. Tereza će se razvesti od grofa. Posvetiće joj
pesmu – poemu “Danteovo proročanstvo”. Njihovu vezu prekida Bajronov odlazak u Grčku.

1823. god. Kreće u Grčku da bi se pridružio ustanicima protiv Turaka. Tu piše još poneki stih nedovršenog
“Don Žuana” i umire od malarije 19.aprila 1824.godine. Postaće heroj u Grčkoj. Deo urne sahranjen je u
Grčkoj a deo u Engleskoj, ali sa negodovanjem. Masa naroda došla je da se oprosti od pesnika… U
Engleskoj su jedva prihvatili spomenik koji je o trošku drugova napravio vajar Torvaldsen pod imenom
“Kralj Grčke”. Skulptura je zavrešena 1834.godine i uz mnogo teškoća našla svoje mesto u kembridžkoj
biblioteci. Engleska će tek 145.godina nakon smrti slavnog Bajrona postaviti spomenik na mestu gde je
sahranjen.
Poživeo je tek trideset šest godina. Za sobom je ostavio predivna dela i neuobičajeno pustolovan i bogat
život velikog ljubavnika i buntovnika, život koji se pamti i sastavni je deo njegovih dela i njegove slave.

U svojim delima predstavio nam je svoju romantičarsku poetsku dušu koja je po njemu osuđena na bol…
kako u pesmi kaže proklet sam od rođenja… ali boluje i svetsku bol, jer je stvarnost nepodnošljivo loša. Piše
da bi je ulepšao, ali i kritikovao, možda i promenio. Njegovo učešće u ratu pokazuje da njegove slobodarske
vizije nisu bile samo prazne reči.
Lord Bajron je najveći pesnik romantizma, uzor mnogim drugim pesnicima.
Njegove pesme govore šta je za njega žena: biće koje uprkos draži stalno i muči, biće koje on zavodi
proučivši joj dobro ćud, koje kroz pesmu voli idealizovano, ali do te mere lepo i primamljivo da nam
zastane dah. Ime drage u njegovom se uhu sklupča…

Žena
13
Malo onaj poznade ženske grudi
Ko s uzdahom želi steći ljubav njenu;
Zar mari ta za srce koje za njom žudi?
Obaspi je hvalom – idola za svaku ženu:
Ali ne ponizno, jer će u tom trenu
Prezreti trud, čak i tvog stiha čar;
Ako si spretan, nežnost skrij; za ženu
Drskost još uvek najbolja je stvar:
Ljuti je pa je teši – osetićeš njen žar.

Da, mi nećemo lutati više

Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja
i zalud srce ljubavlju diše
i mjesečina još uvek sja.

Jer duša kreće već iz grudi

uz mač što hrli sad u boj:
za predahom mi srce žudi.
i ljubav traži kraj već svoj.

I zalud noć sva voljenom diše

i zalud njoj će uskoro kraj.
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.

Bajron i voli, lišava se dugotrjnog kontakta ali u sebi nosi od sveke ljubavi specifičnu draž do kraja života…
Zato su njegovi ljubavni stihovi neobični, zalaze u svakoga duboko i izazivaju potrebu kod čitalaca da
neprekidno budu voljeni i da vole. Samo jedan jednostavan – stih koji ću istrgnuti iz pesme, probudiće u
vama neopisivu čežnju:

… Njih dvoje će se sresti – još samo malo …

Za sebe je rekao kako nema karaktera, da je nepostojan i čudna mešavina dobra i zla… kao i da je svestan
da ga je teško opisati. Njegov život je veoma interesantan, do te mere neobičan da svaki govor o njegovoj
lepoj reči uvek priziva i reč o njegovom burnom, neobuzdanom, bogatom životu koji je na neki način takođe
umetnost. Kakva šteta – negovi memoari su spaljeni! Poslednja pesma je još jedno svedočanstvo o
njegovom životu koju samo umetnost može da razume i prihvati.

Danas navršavam tridesetšestgodina

Vreme je da se ovo srce smiri,
Druge kad više ne zna da uznemiri.
Al ako sam više ne mogu biti voljen,
Ja još hoću da volim.

…Mladost ako žališ, nemoj ni da živiš!

Ovo je časnog umiranja zemlja-
Ustaj, na bojište pođi, i tamo
Poslednji dah izdahni.

14
 Џорџ Гордон Бајрон рођен је 22. јануара 1788. године. Био је песнички првак енглеског
романтизма; стекао је међународну књижевну славу романтичним епом „Чајлд Харолд“, а потом и
поемом „Дон Жуан“ и поетским драмама „Манфред“ и „Каин“. Бајрон се родио као декласирани
аристократа, но касније припада највишим круговима, иако је по природи бунтовник и слободоумних
назора. Његов живот и дело уско су повезани, допуњују се и стварају готово недељиву целину.
За Бајронов живот, за који можемо рећи и да је надмудрио његову уметност, важно је то што је
био аристократски. Аристократе у 19. веку у Енглеској имале су много привилегија али и препрека.
Бајрон није хтео да се понаша као енглески лорд, и зато је себе претворио у изопштеника. Већ у раној
младости, када су школски тутори успевали да приволе тек да чита лектиру, и кад се тек зачињао његов
сочан љубавни живот, Бајрон је већ имао статус уклетог љубавника "који на својој и туђој патњи изнова
започиње зидање пешчаних кула". 
Његова рана поезија изазвала је слабашан одјек. У часовима доколице 1807. године млади Бајрон
је изјављивао како му крајњи циљ и није да буде песник, већ да се посвети ширем јавном и политичком
деловању. 
Већ у првом одговору на негативне критике, млади Бајрон је показао да он не нуди никакву нову
поезију за ново доба већ да жели да дегенерисаној садашњости понуди лепшу прошлост – Бајрон је био
привржен класицистичким правилима и нормама више но иједан други романтичар. 
Како није могао да издржи изругивање светине, и детронизацију коју је у Енглеској доживео,
песник је отишао у ново лутање - самопрогнанство, на коме је прикупио материјал за дела која је писао. 
Његово прво одлично дело јесте Шијонски Сужањ, написан у Швајцарској, након сусрета са
Шелијем. Основна порука о робу који се ослобађа из тамнице је у томе да сви идеали, па и слобода, губе
вредност када се остваре. Продукт овакве уметничке самосвести је Дон Жуан. Бајрон сад већ живи у
Венецији и још презире све што је енглеско – до те мере да мења своју садржину под утиском
италијанског духа и књижевне традиције, а из метрике узима отава риму – лаку течну и изузетно
погодну за песничко приповедање. 
Бајрон се сматра првом славном личношћу у модерном смислу. То је била делом и песникова
стратегија, када је нагонио сликаре да га приказују као човека од акције, или када се путем својих
стихова саморекламирао.
Умро је од маларије 19. априла 1824. године, у борби за ослобођење Грчке од турског јарма.

Џорџ Гордон Бајрон – песме

 СУНЦЕ СВИХ БЕЗ СНА
 У ЛЕПОТЕ НЕМА КЋЕРИ
 АТИЊАНКО
15
  ЈЕДНОЈ ГОСПИ
 МРАЧАН МИ ДУХ ЈЕ

Džordž Gordon Bajron

Gžordž Gordon Bajron ili kraće - lord Bajron rođen je 22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles.
Od rođenja Bajron je hrom na jednu nogu. Njegov otac Džon Bajron vukao je poreklo iz stare normanske
porodice, a čiji je najstariji poznati član Ralf de Bajron, zajedno s Vilijamom Osvajačem došao u Englesku.
Bajronov otac prvi se put oženio 1778. godine s Lady Conyers, markizom od Camarthena i s' njom imao dve
kćerke.
Mlađoj je bilo ime Augusta. Lady Conyers, prva supruga Bajronovog oca, umire dve godine nakon porođaja.
Druga supruga Džona Bajrona bila je Catherine Gordon od Gighta. Ona je bila potomak Džejmsa I Škotskog te
stoga preterano tašta i pomalo histerična žena. Iz njenog braka s Džonom Bajronom rodio se Džordž Gordon
Noël Bajron.

Od 1790. do 1794. godine Bajron boravi u Aberdeenu. Tada se javljaju prve tegobe s deformisanom nogom.
U petoj godini veoma strastveno se zaljubljuje u devojčicu Mary Duff.
U desetoj godini nasledio je titulu lorda i imanje Newstead Abbey.
Mladić Bajron se od 1801. do 1805. godine školovao u Harrowu. Tu se zaljubio u nećaku Margaret Parker, a
zatim u Mary Anne Chaworth.
Zar mislite da bih ja ikada mogla išta osećati prema tom šepavom dečaku, izjavila je ona jedne večeri svojoj
dadilji.
Te njene reči, koje je Bajron iz prikrajka čuo, ostavile su dubok trag u njegovoj psihi. Desetak godina kasnije na
Ženevskom jezeru Bajron u pesmi San (The Dream) govori o toj svojoj ranoj ljubavi.

Nakon završetka školovanja u Harrowu od 1805. do 1808. godine Bajron studira u Kembridžu na Trinity
Koledžu. Godinu dana pre završetka školovanja Bajron objavljuje zbirku Sati dokolice (Hours of Idleness),
prepravljenu verziju mladalačke zbirke Juvenile Poems.
Bajron je tada imao 18 godina. Zbirku je potpisao pseudonimom MaloletnikA Minor).
Knjiga je doživela oštre kritike tadašnjih kritičara.
Godine 1809. Bajron postaje član Gornjeg doma. Iste godine kao odgovor na loše kritike upućene njegovoj
prvoj zbirci Bajron piše satiru Engleski pesnici i škotski kritičari (English Bards and Scott Reviewers).
U maju odlazi na put po Portugalu, Španiji, Grčkoj, tadašnjoj Albaniji i Bliskom istoku. U Janini (Grčka)
počinje pisati Čajlda Harolda.
Prilikom odlaska iz Engleske u njustadskoj opatiji priredio je pijanku na kojoj je kao pehar služila lobanja
nekog odavno preminulog fratra.
U stihovima namenjenim toj lobanji,
Bajron hamletovski naglašava da je mrtvacu draži dodir usana, nego dodir crva.

Dve godine kasnije Bajron se vraća u Engesku, gde je stigao dan nakon smrti svoje majke, 2. avgusta 1811.
Iste godine nastaju Natuknice iz Horacija (Hints from Horace) i Minervino prokletstvo (Course of Minerva).
Mladi se lord 1813. godine upoznaje s Annom Issabelle (Annabelle) Milabanke i prosi je prvi put.
Godinu dana kasnije objavljenja su mu dela: Gusar (The Corsair), Oda o padu Napoleona Bonaparte (Ode on
the Fall of Napoleon Bonaparte) i Lara. Bajronova popularnost zahvaljujući tim delima vrtoglavo raste.
U Londonu se te godine u jednom danu prodalo 13.000 primeraka Gusara. Iste godine Annabella prihvata
Bajronovu bračnu ponudu.
Sledeće godine (1815.) Bajron se ženi svojom izabranicom.
16
U decembru iste godine na svet dolazi Augusta, Bajronova ćerka. Neposredno nakon njenog rođenja, Bajrona
napušta supruga optužujući ga zbog incestuozne ljubavi s' polusestrom Augustom.

Godinu dana nakon zaključenja braka (1816.) Bajron se razvodi od supruge i pod pritiskom javnosti 25. aprila,
napušta Englesku te odlazi u Švajcarsku. Na Ženevskom jezeru sreće P.B. Shelleya, koji tamo boravi sa svojom
nevenčanom suprugom Meri Godvin i njenom sestrom Džejn Klermont.
Ona je još u Londonu čeznula za Bajronom, te mu je iste godine rodila kćerku Alegru.
Bajron se nakon toga nastanio u Veneciji gde se prepušta čarima razuzdanog života tog grada. Tamo Bajron
vodi ljubav s 22-godišnjom ćerkom mletačkog trgovca, a zatim i s Margaretom Kogni.
Ona je bila prekrasna, nepismena i strahovito ljubomorna žena, supruga nekog pekara.
Godine 1817. Bajron je u Ferrari, a već sljedeće godine ponovo u Veneciji. Tu u aprilu 1819. upoznaje svoju
veliku ljubav; 16-godišnju groficu Teresu Guiccioli, rođenu Gamba, udatu za 60-godišnjeg grofa Guicciolija. Iz
Venecije Bajron odlazi u Ravennu.
Godinu dana kasnije (1820.) Bajron piše tragediju Marino Faliero i poemu Danteovo proročanstvo (The
Prophercy of Dante) koju posvećuje Terezi Guiccioli.

Sledeće godine, Bajron odlazi iz Ravenne u Pizu.

Grof Guiccioli se u međuvremenu usprotivio ljubavi svoje supruge i Bajrona, nakon čega se i razveo od nje.
Kako je cela porodica Gamba pripadala karbonarima Tereza je Bajrona uvela u njihov krug. Zbog svoje
privrženosti i saradnje s karbonatima Bajron je proteran iz Pize te je 1822. godine, u maju, prešao u Genovu.
Iste godine pored ostalih dela, nastaje Viđenje strašnog suda (The Vision of Judgement) - parodija na istoimenu
pesmu Bajronovog savremenika Roberta Southeya koji u uvodu svoje pesme A vision of Judgement (1821.),
(Vizija pravde),
traži od engleske vlade da zabrani Bajronove knjige, a Bajrona naziva osnivačem i pogalvarom satanske škole.
Nakon 14. jula 1823. Bajron iz Geneve kreće u Grčku i 4. avgusta,
iskrcava se u Cefaloniji kako bi se pridružio grčkim ustanicima.
Umrećemo ovde ili marcijalno ili močvarno, pisao je tada Bajron.
Tu je proveo pet meseci, a zatim se u Missolughiju pridružio vodu grčkog ustanka Maurokordatu.

Godine 1824. Bajron piše XV. i XVI. pevanje Don Žuana i pesmu Na današanji dan navršavam 36-u godinu.
(On this Day I Complete My Thirtysixth Year).
Pesma je napisana 22. marta, a već 19. aprila Bajron umire od groznice,
koju je dobio desetak meseci ranije.
Bajronovo telo preneto je u Englesku.
Pokopan je u Hucknellu, malom selu blizu Newstead Abbeya.

Njegova polusestra Augusta na grob mu je postavila ploču sa sledećim natpisom:

  

 Bajronove pesme su se prodavale bolje od pesama bilo kog drugog engleskog pesnika pre njega; život mu je
bio pun skandala svake vrste; i muškarci i žene bacali su mu se pred noge; konačno, umro je u trideset šestoj
godini u Grčkoj - ne baš u borbi, ali sasvim blizu nje. Pa ipak, ove neobične činjenice jedva obuhvataju sve ono
što je Bajron značio za čitaoce 19. veka. Italijanski patriota Đuzepe Macinija je zapisao: "Nikada se 'večni duh
slobodnog uma' nije jasnije prikazao među nama". U Evropi i u obe Amerike i mladi i stari, muškarci kao i
žene, protestanti i katolici, aristokrate i radnici - svi su oni u njemu pronašli ne samo novu poeziju, već i novu
jačinu emocija, zahvaljujući kojoj je sve što su već znali o ljudskom iskustvu delovalo bledo.

17
Čak i samog Bajrona iznenadio je sopstveni uspeh, koji niko nije mogao predvideti pri njegovom rođenju. Iako
je poticao iz ugledne porodice, otac mu je umro kada je imao tri godine, ostavljajući i njega i majku u
relativnom siromaštvu u Aberdinu u Škotskoj. Takođe je morao da se suoči sa ozbiljnom i doživotnom
nesposobnošću - rođen je sa zgrčenim stopalom. Posle niza neobičnih smrti u porodici, postao je šesti baron
Bajron kada je imao deset godina, a porodično imanje u propadanju Newstead Abbey nasledio je kada je postao
punoletan. Uprkos svojoj tituli i obrazovanju na elitnim engleskim ustanovama, kao što su Harrow (1801-1805)
i Univerzitet u Kembridžu (1805-1808), nikada sasvim nije uspeo da prevaziđe obeleženost svog detinjstva, ili
se barem tako osećao. Kompenzaciju je našao u čestom hvalisanju o svom aristokratskom poreklu, kao i u
upuštanju u sve ono što uvaženi ljudi srednjeg sloja ne bi trebalo da rade, kao što su seksualni odnosi sa lepim
dečacima.

Bajron je pripadao starodrevnoj aristokratskoj tradiciji po kojoj su i dečaci i žene bili jednako prihvatljivi kao
pasivni partneri za seks. Muške škole koje je pohađao podstakle su njegove rane homoseksualne eksperimente.
Iako je Bajron imao nekoliko strašnih heteroseksualnih veza kao mladić, nikoga nije voleo više od Džona
Edlestona , mladića iz hora koga je sreo u Kembridžu. Napisao je nekoliko ljubavnih pesama posvećenih njemu,
i kasnije ih je objavio sa egzotičnim ženskim imenom 'Thyrza' koje je poslužilo kao maska za mladića. Drugo
pevanje u Putovanjima Čajlda Harolda ( Childe Harold's Pilgrimage , 1812) završava se strastvenim lamentom
nad Edlestonovom smrću. Godine 1821. Bajron se priseća žestoke, iako čiste, ljubavi i strasti prema Edlestonu,
koja je bila deo 'romanse najromantičnijeg perioda' njegovog života (Letters and Journals, 8:24).

Bajron je insistirao na čistoti svoje ljubavi prema Edlestonu, iz prostog razloga što su u ranom devetnaestom
veku kodeksi ponašanja u Britaniji uticali da pedofilija bude manje društveno prihvatljiva nego ikada ranije.
Iako u aristokratskoj tradiciji pedofilija kao što je Bajronova nije smatrana seksualnom devijacijom, nove
buržoaske norme nisu blagonaklono gledale na seksualne odnose između muškaraca, kao ni na odnose između
odraslih osoba i osoba smatranih za decu. Oni koji su bili optuženi za sodomiju suočavali su se, u najboljem
slučaju, sa potpunim gubitkom ugleda a, u najgorem slučaju, sa vešanjem. Takva situacija učinila je da Bajron
nastavi sa seksualnim odnosima sa dečacima tek onda kada se nalazio daleko od Engleske. Njegovo putovanje
izmedu 1809. i 1811. godine u Portugal, Španiju, Grčku i Albaniju pružilo mu je mnogo prilika za tako nešto.
Njegove najopsežnije afere bile su sa dva mladića koji su se zvali Eustathius Georgious i Nicolo Giraud, i
prema kojima je postupao mnogo otvorenije nego prema Edlestonu. Kada je, na primer, ostavio Georgiousa,
napisao je: 'Naš rastanak bio je veoma emotivan, sa dovoljno poljubaca da se opskrbi jedan internat, i dovoljno
zagrljaja da se uništi dobar glas cele jedne grofovije u Engleskoj' ( Letters and Journals, 2:6 ).

Bajronov život se drastično promenio 1812. godine kada je, na povratku sa svojih putovanja, objavio izveštaj o
njima u Putovanjima Čajlda Harolda ( Childe Harold's Pilgrimage ), delu koje je od njega stvorilo najpoznatijeg
pesnika u Engleskoj. Njegova slava se povećavala sledećih nekoliko godina zahvaljujući tome što je pisao
pripovetke u stihu, navodno zasnovane na onome što mu se dešavalo na Bliskom istoku. Ove kratke i strastvene
poeme bavile su se usamljenim, izopštenim junacima, koje su progonila sećanja na zabranjene erotske
doživljaje, čije je detalje Bajron obazrivo sačuvao nedorečenima. Bajronovi čitaoci su pretpostavljali da je on
svoje likove zasnivao na sebi, a mnogi su kao nikad do tad bili očarani njegovim prikazivanjem mračne strane
duše. Sa tačke gledišta zanimljive za otkrivanje njegove seksualnosti, pesme su mu dvosmislene. Ni jedna
njegova pesma ne prikazuje otvoreno problem ljubavi izmedu dva muškarca, iako jedna od njih, 'Lara' (1814),
flertuje sa ovom temom kroz ljubav između glavnog junaka i njegovog sluge, žene prerušene u muškarca. U
svakom slučaju, junak čuva tajnu koju ne može da otkrije i koja ga čini pobunjenikom protiv društva, a i
sprečava da ga bilo ko u potpunosti upozna. Iz post-stounvolske (Stonewall) perspektive, uprkos otvorenoj
heteroseksualnosti Bajronovih priča, njegovi junaci deluju kao prikriveni homoseksualci o čijoj
homoseksualnosti tekst nikad ne govori.

U meduvremenu, Bajron je bio umešan u nekoliko skandaloznih afera, uključujući i onu sa njegovom
polusestrom Augustom Leigh, kao i aferu sa Lady Caroline Lamb, koja se prerušila u muškog slugu u uzaludnoj
18
nadi da će tako zadržati njegovu naklonost. Godine 1815. Bajron je podlegao društvenom pritisku i oženio se
ženom nesumnjivog ugleda, Annabellom Millbanke. To je bila velika greška. Ona ga je napustila godinu dana
kasnije, a englesko društvo bilo je preplavljeno različitim spekulacijima. S obzirom na Bajronovu reputaciju, ni
jedna glasina nije mogla biti odviše skandalozna, pa se Lady Caroline Lamb, da bi se osvetila Bajronu zbog
toga što ju je prezreo, pobrinula da homoseksualnost iznese kao glavni uzrok bračnog spora. Bajronov greh bio
je manje u njegovom skandaloznom ponašanju nego u tome što je, šta god da uradi, postajao predmet opšteg
ogovaranja. Suočen sa onim što je smatrao sveobuhvatnim društvenim ostrakizmom, Bajron je zauvek napustio
Englesku 1816. godine. Nakon leta provedenog sa Percyjem i Mary Shelley u Švajcarskoj, što je Mary dalo
ideju za Frankenstein -a, Bajron se nastanio u Italiji.

Tamo je Bajron imao uspeha kao nikad do tada. Odbacio je skoro u potpunosti svoj raniji melodramatični stil, a
njegova poezija krenula je drugačijim pravcem koji se otvorenije bavio njegovom seksualnošću. U njegovom
remek-delu, satiričnoj poemi Don Žuan , on napada seksualnu hipokriziju u Engleskoj. Iako je njegov junak
čuveni, gotovo mitski heteroseksualac, on ne propušta da začini svoje delo homoseksualnim nagoveštajima i
unese u njega oštroumnu, camp duhovitost, koja je neka vrsta prethodnice Oskaru Vildeu. U prilično zatvorenoj
drami Sardanapalus , on prikazuje junaka koji se pojavljuje u haljini, glave ovenčane cvećem, i ustaje protiv
ratne etike svog društva. Takva njegova dela, naročito Don Žuan , skandalizovala su Bajronove čitaoce u
Engleskoj više nego ikad, ali su mu takođe donela i najveću čitalačku publiku.

Godine 1823. Bajron biva sve nespokojniji i žudi za novim poljem delovanja. To što je tražio pronašao je u
borbi Grčke za nezavisnost od Turske, te je otputovao tamo u pomoć grčkim trupama. Čim je stigao, bojno
polje sa zaraćenim stranama brzo je raspršilo njegovu romantičnu zanesenost, no takođe je sreo Lukasa
Halandristanosa, prelepog mladića od nekih petnaest godina. Tri poslednje Bajronove pesme opisuju njegovu
strast prema Lukasu, kao i njegovo razočarenje jer mu Lukas, za razliku od njegovih prethodnih mladih slugu,
nije uzvratio ljubav. Groznica, kao i nesposobni lekari učinili su kraj Bajronovom životu 19. aprila 1824.
godine. Iako su tekstovi o Bajronu iz devetnaestog veka ponekad ukazivali na njegovu pedofiliju, iscrpni detalji
o njegovom seksualnom životu ostali su tajna sve do pionirskog dela Luisa Kromptona : Byron and Greek Love,
(Bajron i grčka ljubav) iz 1985. godine.

Biografija i bibliografija
Bitne godine života Lorda Bajrona
 1788.  22. Januara rodio se pesnik Džordž Gordon Bajron (Lord Gordon Byron) sa
deformisanom nogom, i biće hrom celog svog života.
 1789.    Majka ga odvodi u Škotsku, u Aberdin.
 1791.    Umire pesnikov otac, kapetan Bajron.
 1792.    Budući pesnik posećuje dnevnu školu u Aberdinu.Majka ga naizmjenično kažnjava i
mazi zbog njegove hrome noge.Dadilje ga teraju da što više čita Bibliju. Postaje naslednik
lordovske titule.
 1796.    Počinje njegovo divljenje i idealizovanje osmogodišnje devojčice, Meri Daf.
 1797.    Religiozna dadilja uvodi ga u oblast vođenja ljubavi : prva iskustva.
 1798.    Umire mu djedov brat, lord Viljem Bajron, poznat kao "zli lord". Bajron nasleđuje
njegovo veliko imanje i silne dugove s njim. Bajronova majka preseljava se na to imanje
( Newstead Abbey ) zajedno sa Bajronom i religioznom dadiljom.
 1799.    Bajron boravi u Notingemu ; pobožna dadilja, Mej Grej, stanuje s njim i opslužuje
ga.S njom odlazi Hansonovima u London. Hanson je vraća u Njusted i traži da je otpuste, a
Bajrona šalje u školu doktora Glenija,Leče Bajronovu bolesnu nogu.
 1800.    Zaljubljen u svoju rođaku, Margaret Parker, piše svoje prve ljubavne
stihove.Nezadovoljan je i nesrećan u Glinijevoj školi. Trzavice sa majkom.
 1801.    Boravi u Harou sve do 1805. Strašno se zaljubljuje u Meri Cavort.
19
 1804.    Majka mu se preseljava u Sautvel. Bajron se druži sa Elizabetom Pigot. Ozbiljno se
baca na pisanje poezije. Majka mu se nalazi u novčanoj oskudici.
 1805.    Meri Cavort ne prihvata njegove ponude i udaje se za Džona Mastersa. U oktobru
Bajron počinje studije na Triniti koledžu u Kembridžu.
 1806.    Bajronova prva knjižica stihova, privatno štampanih, biva zabranjena i uništena
odmah po izlasku iz štampe ("Fugitive Pieces").
 1807.    U januaru izlazi njegova zbirka "Pjesme povodom raznih prilika" (Poems on Various
Occasions), a u junu još jedna pod nazivom "Časovi dokolice". Vraća se u Kemridž, nakon što
je proveo devet meseci u Sautvelu.
 1808.    Kritičari oštro napadaju "Časove dokolice". U junu Bajron dobija postdiplomski stepen
magistra na Univerzitetu u Kembridžu..Zapada u velike dugove.
 1809.     Postaje član Gornjeg doma u Britanskom parlamentu. U pratnji Hobhausa putuje
brodom u Lisabon, Sevilju, Kadiz i Gibraltar, Zatim do Malte i do Albanije, gde posećuje Ali
Pašu, i konačno do Atine. Završava Prvo pevanje "Putovanje Čajlda Harolda" ili "Vitez Harold"
(Childe Harold)
 1810.    Nastavlja put za Smirnu. Završava drugo pevanje "Putovanje Čajlda Harolda" ;
posećuje Carigrad, i vraća se u Atinu gde ostaje deset meseci.
 1811.    U maju kreće jedrenjakom za Englesku i stiže u London u julu: Majka mu umire 1.
avgusta, a zatim se iznenada utopio dragi mu prijatelj, Matjus; sve se to dogadja posle
nekoliko smrtnih slučajeva koji su mu oduzeli prijatelje, i Bajron zapada u depresiju. Živi u
Njustedu, usamljen i nesrećan. Dopisuje se sa polusestrom Augustom, koja ga jedina razume,
kako on to kaže u svojim pismima. Piše nove pesme.
 1812.    Drži govore u Gornjem domu. Izdavač Džon Mari, njegov budući prijatelj, objavljuje
prva dva pevanja Čajlda Harolda. Bajron postaje poznat. Sklapa mnoga prijateljstva sa
značajnim ličnostima. Upoznaje se sa Arabeom Milbank ali biva odbijen.
 1813.    Mnogo se kreće u londonskom društvu. Intimno se druži sa Augustom. Izlazi iz
štampe njegov Džaur i Abidoska nevesta.
 1814.    Izlaze iz Štampe Gusar i Lara. Bajron i Augusta borave u Njustedu početkom
septembra.
 1815.    Ženi se Anabelom i nastanjuje se u Londonu. Objavljuje "Jevrejske melodije".Posećuje
ga Augusta u više navrata. Nove finansijske poteškoće. Rađa mu se ćerka, Augusta Ada, u
mesecu decembru.
 1816.    Njegova supruga ga napušta i seli se kod svoga oca. Izlaze iz štampe "Opsada
Korinta" i "Parisina". U aprilu su Bajron i njegova supruga i zvanično razvedeni. Londonsko
društvo obožava Bajrona. Počinje njegova veza sa Kler Klermon. Sprema se da napusti
Englesku ; 25. aprila zauvek odlazi iz Engleske. Putuje kroz Belgiju, posećuje Vaterlo, stiže u
Ženevu. Stanuje u blizini velikog engleskog pesnika Šelija, njegove supruge i Kler Klermon, sa
kojima krstari po jezeru. Piše Treće pevanje Čajlda Harolda i "Šijonskog sužnja". Sa
Hobhausom putuje u Alpske predele. Piše dva čina "Manfreda". Posećuje Milano ; seli se u
Veneciju kod porodice Segati. Ljubavna afera sa Marianom Segati i mnogim drugim ženama iz
nižih slojeva društva.
 1817.    Kler Klermon rađa Bajronu kćer, Alegru. Bajrona napada groznica. Putuje po Italiji.
Piše "Tasovu tužbalicu i jedan čin "Manfreda". Thorvaldsen vaja Bajronovu bistu. Bajron piše
"Beppo". Vraća se u Veneciju i doznaje da je njegovo veliko imanje Njusted Ebi prodato ; daje
uputstva kako da se isplate dugovi.
 1818.    Objavljen "Beppo". Bajron je ponovo bolestan, ima groznicu. Četvrto pevanje Čajlda
Harolda izlazi iz štampe. Alegro dovode u Veneciju. Počinje da piše svoje najveće delo satirični
ep "Don Žuan" .
 1819.    Učestvuje na još jednom karnevalu i opet se razboli.Počinje ljubavnu vezu sa još
jednom plemkinjom (Contessa Guiccioli). Ona se razboli u Raveni, i on je posećuje. Na njen
zahtev piše "Danteovo proročanstvo".Objavljuje delo "Mazeppa" i prva dva pevanja "Don
Žuan"-a. Sa kontesom se vraća u Veneciju. Ponovo je bolestan od groznice. Kontesa, Tereza,
ima stalne razmirice s mužem koji nastoji da je odvoji od Bajrona. Tereza je ponovo bolesna,
Na zahtev njenog oca Bajron prelazi u Ravenu.
20
 1820.    Bajron živi u palati Terezinog muža, u društvu tog grofa i Tereze. Počinje da se
interesuje za politiku u Italiji. Piše delo "Marino Falijero". Tereza konačno dobija razvod.
Bajron se pridružuje talijanskom revolucionarnom pokretu.
 1821.    Počinje da piše "Sardanapala". Na trenutke je obeshrabren neuspesima revolucionara
da zbace austrijsku vlast. Smešta svoju kćerku , Alegru, u Samostan. Završava "Sardanapala"
i piše "Dva Foskarija" i "Kaina".Takođe piše "Viziju strašnog suda" i "Nebo i zemlja". Jedno
vreme boravi u Pizi i druži se sa Šelijem.
 1822.    Stiže Edvard Treloni i podstiče Bajrona i Šelija da pristupe gradnji većeg čamca. Posle
smrti ledi Noel, njegova se primanja gotovo udvostručuju zbog velikog nasledstva. On i Šeli
pozivaju Li Hanta da dođe u Pizu, da bi tu pokrenuli revolucionarni časopis književnost. Umire
Alegra. Stiže Hant. Pošavši mu u susret novosagrađenim čamcem "Arielom", Šeli nalazi smrt u
talasima Tirenskog mora. Bajron prisustvuje spaljivanju zemnih ostataka Šelijevih. Nastavlja
pisanje "Don Žuana". Nastanjuje se u Ðenovi. Završava Deseto i Jedanaesto pevanje Don
Žuana, a zatim i Dvanaesto. Ponovo je bolestan.
 1823.    Izlazi mu delo "Nebo i zemlja". Završava "Vek bronze".U toj plodnoj godini napisao je
još osam dela, objavio jedan deo tih dela kao i pevanja DonŽuana, zaključno sa Četrnaestim.
Posećuje Itaku i tamo se razboljeva od grčeva. Stanuje u Argostoli. Prima nepovoljne vesti o
poduhvatima grčke vojske protiv Turaka. Obećava 4.000 funti sterlinga Grcima za gradnju
grčke flote.
 1824.    I dalje pomaže grčku borbu protiv Turaka. Zapada u česte napade razočaranja i
depresije zbog političkih prilika u Grčkoj. Zdravlje mu popušta. Više ne očekuje da će uspjeti
ujediniti Grke. 26.marta izlaze mu iz štampe Petnaesto i Šesnaesto pevanje "Don Žuan"-a.
9.aprila naglo mu se pogoršava zdravstveno stanje, delom zbog pogrešne doktorske
dijagnoze. Umire od teške groznice 19.aprila, a telo mu prijatelji prenose u Englesku, gde ga
sahranjuju u crkvi Haknol Torkard 16.jula.

21