Zapalimo sveću za slobodu medija

U poslednje vreme Srbija je doživela niz događaja koji su znatno uticali na stanje u medijskoj
sferi. Gašenje “Utiska nedelje” i “Sarapinog problema”, rušenje sajtova “Peščanika” i “NUNS”-
a, kao i poplava senzacionalizma– koliko su mediji slobodni i ima li narod zaista pravo da zna
sve?

Novinar agencije “BETA”, Dinko Gruhonjić smatra da su ovi napadi na slobodu medija jasni
pokušaji vlastodržaca da ugase kritičke glasove:

– Nijedna vlast ne voli profesionalne medije i odgovorne novinare. Nije to, na kraju krajeva,
ništa čudno i neočekivano. Čudno je i neočekivano ukoliko mi pristajemo na to i povlačimo se
pred njima bez borbe. To je medijski mrak, u kojem sami novinari svesrdno pomažu vlasti da
ugasi svetlo u balkanskoj krčmi.

Međutim, sve što se poslednje vreme dešava na medijskoj sceni u Srbiji predstavlja proces koji
traje mnogo duže i koje stranke na vlasti koriste kako bi medije kontrolisale, tvrdi Žarko
Bogosavljević, novinar “Radija 021”. On smatra da se problem u kome se srpski mediji nalaze
lako može definisati u jednoj reči, a to je – novac:

– Danas, skoro 15 godina od oktobarskih promena, imamo situaciju da mediji uglavnom nemaju
skoro nikakvu finasijsku samostalnost i kako bi došli do novca, moraju da se povinuju onima
koji imaju sredstva. To često znači ne samo prećutkivanje priče o nekom nameštenom tenderu ili
bacanju para za nepotrebna službena putovanja pojedinca, nego čak i potpuno ukidanje pojedinih
emisija ili menjanje celokupnog informativnog programa.

DA LI JE ZABAVA ZAMENILA DANAŠNJE NOVINARSTVO?

Novinar Dinko Gruhonjić smatra da smo u situaciji da posmatramo kako se svećice srpskog
novinarstva gase:

- Možemo reći da su, i to ne samo kod nas, iako je kod nas to drastično izraženo, zabava i
propaganda praktično “okupirale” medije. Izgovor za to je da publiku ne zanimaju “teške” teme.
Izgovor za to je i opstanak medija, jer se kroz “lake” sadržaje lakše dolazi do oglašivača. Na taj
način suštinski prisustvujemo procesu razdvajanja medija i novinarstva. Jer mediji i novinarstvo
ne idu nužno ruku pod ruku. – zaključuje Gruhonjić.
Šefica Odseka za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Dubravka Valić-
Nedeljković ipak tvrdi da senzacionalizam nije uskratio pravo čoveka na informaciju i da uvek
postoji alternativa:

– Ako ste aktivan participant medija, tada ćete naći svoj komunikativni kanal. Valja istaći da
poplava senzacionalizma u stvari snižava kriterijum uopšte u medijama i promoviše tu miks-
medija kič kulturu koja ne donosi ništa novo, ne donosi informaciju, ne donosi standard publici
koja i nije tako zahtevna. Ali nije uskraćena.

Ona dodaje i da je danas, za razliku od prethodnih 10 godina, informacija dostupna svakome.

Internet, a posebno ”Fejsbuk”, “Tviter” i blogovi poslednjih godina omogućavaju da se u javnost
plasiraju informacije koje su ranije teško mogle da se pojave u klasičnim medijima.

Novinar radija “021” Žarko Bogosavljević slaže se sa gospođom Valić-Nedeljković i smatra da

smo već mesecima svedoci da se u Srbiji informacije o dešavanjima u zemlji pre mogu naći na
internetu nego u klasičnim medijima:

- Naravno, ovde ima često i neproverenih i netačnih informacija, ali uz malo pretrage i
upoređivanja izvora, lako se može ustanoviti šta je istina, a šta nije. Takođe, do pre nekoliko
godina informacije iz državnih ustanova su bile vrlo selektivne,a sada se mnoga dokumenta
mogu pronaći na sajtovima tih ustanova.

"VEST JE SKUPA IGRAČKA"

Da bismo znali i pravi uzrok pretnje slobodi medija, moramo znati i kako održavanje jednog
medija funkcioniše. Sa pozicije urednika “Dnevnika”, Miroljub Mijušković objašnjava da se
mediji finansiraju od prodaje, oglašivača i mogućih donacija, kao i da novinar mora da brine o
tome šta će pisati o oglašivačima koji mu obezbeđuju jedan deo zarade. On smatra da sloboda
medija zavisi od materijalnog položaja novinara i medija za koji rade:

– Veliki su troškovi, novine koštaju, a vest je skupa igračka. Takvo je ekonomsko stanje u
zemlji, ako ideš protiv neke vlasti u meri u kojoj je to za vlast loše, ti zatvaraš svoja vrata. Ako
zatvoriš vrata, ti si zatvorio vrata i za 100 radnika i njihovih porodica, ako ne i više. Ti koji
pokušavaš da nabaviš novac, moraš da se obratiš vlasti, ne opoziciji, jer vlast kontroliše
materijalne resurse – iskren je Mijušković.
Prema njegovim rečima, ponašanje po novinarskom kodeksu je kao hodanje po žici:

– Problem je što novinar ima jako malu platu, a na drugom mestu ne može da nađe posao. Tu se
postavlja pitanje odgovornosti prema samom sebi. Imamo dve vrste odgovornosti – odgovornost
prema svom poslu i odgovornost prema svojoj porodici. Onda se novinar nalazi u dilemi – da li
će profesionalno da obavlja svoj posao ili će da se vrati kući bez posla i da nema od čega da živi?

KAKO NE BITI CENZURISAN, A IZBEĆI AUTOCENZURU?

Novinar radija “021” Žarko Bogosavljević smatra da je najveći problem današnjeg novinara
autocenzura:

– Cenzure nema u Srbiji, u onom klasičnom smislu, ali autocenzure ima. Jednostavno rečeno,
svaki medij ili novinar zna o čemu sme da se piše u kojoj redakciji, a o čemu ne sme. Radi se o
tome da i hoćeš, ti ne možeš pisati o nekim ljudima, preduzećima i slično jer to neće ni proći
dozvolu uredništva.

Ipak, nisu sve svećice pogašene. Dubravka Valić-Nedeljković preporučuje poigravanje jezičkim
konstrukcijama kao jedan od načina da se izbegne cenzura, ali i njen opasniji rođak, autocenzura:

– Mislim da je ključ u jezičkoj upotrebi. Jezik daje ogromnu šansu da se igrate konstrukcijama,
da se igrate unutar medijskog diskursa. Naši novinari to ne koriste, a mogli bi. Za implicitna
značenja ne može niko da vas optuži. Uglavnom se na sudu dokazuju eksplicitna značenja i
eksplicitna jezička upotreba. Sve ono što je na nekom podrazumevajućem nivou, u stvari je teško
dokazljivo. Ko je vešt – taj će moći!

Isidora Ković