Fakultet za poslovne studije Megatrend

Požarevac

Tema:
INK JET ŠTAMPACI

UES
Mentor: Student:
Doc. dr Cvejić Radoje Đurović
Neđeljko
Saradnik u nastavi: F/???/10
Ćeran Katarina

Požarevac, decembar 2010.godina

1
 SADRŽAJ

INK JET ŠTAMPAČI

Način rada......................................................................... 3
Termička tehnologija.........................................................................4
Piezoelektrična tehnologija...................................................................6
Opažanje boja.....................................................................................................7

Upravljanje bojom............................................................................9
Mastilo...............................................................................................................................12

Papir.........................................................................................13

Index slika
Slika 1. “DOD”
Slika 2. Canon i Hewlett-Packard
Slika 3. Prikaz istiskivanja mastila
Slika 4. Šemacki prikaz štrcaljke za izbacivanje mastila
Slika 5. Šematski prikaz istiskivanja mastila kod piezoelektrične tehnologije
Slika 6. Prikaz “Lexmark”
Slika 7. Model “Canona”
Slika 8. Epson PictureMate Inkjet Printer

2
 Način rada

Štampanje pomoću ink-jet štampača, kao i lasersko, spada u neudarni metod.

Štrcaljke ispuštaju mastilo kada predju preko više različitih mogućih medijuma, a rad
ink-jet štampača je moguće lako vizuelno predstaviti: tečno mastilo se u tankom mlazu
nanosi na papir da bi se formirala slika. Glava štampača skenira stranicu u horizontalnim
trakama, koristeći sklop motora da bi se pomerala sleva na desno i nazad, dok drugi
sklop motora postepeno vertikalno pomera papir. Kada je jedna traka slike odštampana
papir se pomera, spreman za štampanje sledeće trake. Da bi se proces ubrzao, glava
štampača ne štampa samo pojedan red piksela pri svakom horizontalnom prolasku, već
istovremeno štampa i jedan vertikalni niz piksela.
Kod običnog ink-jet štampača, glavi je potrabno oko pola sekunde da odštampa
jednu traku duž stranice. Pošto je papir formata A4 širok oko 8,5 inča, a ink-jet štampači
rade pri najmanjoj brzini od 300 dpi (dots per inch - tačaka po inču), to znači da duž
jedne stranice ima najmanje 2475 tačaka. Zato glava za štampanje ima oko 1/5000-ti deo
sekunde na rsapolaganju da odgovori da li posmatrana tačka treba, ili ne treba da se
štampa. U budućnosti će usavršavanja u proizvodnji dozvoliti veće glave, sa više štrcaljki
koje rade na većim učestanostima, što će dati prirodne rezolucije do 1200 dpi i brzine
štampanja koje se približavaju onima kod savremenih laserskih štampača u boji (3 do 4
stranice u minutu u boji, 12 do 14 stranica u minutu monohromatski).
Postoji više vrsta ink-jet tehnologije ali najčešća je DOD ("drop on demand" -
kapni kad se traži). Ovo funkcioniše tako što se sitne kapi mastila istiskuju na papir kroz
male štrcaljke: kao da odvrćete i zavrćete crevo za polivanje 5000 puta u sekundi.
Količinu mastila koje se istisne na odredjenu stranu odredjuje upravljački softver koji
diktira koje će štrcaljke i kada da ispuštaju mastilo.

Slika 1. “DOD”

3
 Štrcaljke koje koriste ink-jet štampači su veoma tanke, i kod starijih modela su se
lako zapušavale. Kod modernih ink-jet štampača ovo retko predstavlja problem, ali
menjanje kertridža i dalje može da bude nezgodno kod nekih mašina. Još jedan problem
sa ink-jet tehnologijom je taj što mastilo ima težnju da se razmaže odmah nakon
štampanja, ali se ovo takodje drastično poboljšalo tokom poslednjih nekoliko godina
razvojem novih ink-jet sklopova.

Termička tehnologija

Najveći broj ink-jet štampača koristi termičku tehnologiju, kod koje se primenjuje toplota
da bi se mastilo fiksiralo na papiru. Ova metoda obuhvata tri glavne etape. Usled zagre-
vanja mastila, u štrcaljki se formira mehurić koji se pod pritiskom rasprsne i mastilo
kapne na papir. Tada mehurić splasne usled hladjenja elementa, a vakuum koji pri tome
nastaje povlači novu količinu mastila iz rezervoara na mesto onog koje je prethodno
zbačeno. Ovo je metod kojim se najradije služe firme Canon i Hewlett-Packard.

Slika 2. Canon i Hewlett-Packard

4
 Slika 3. Prikaz istiskivanja masti
Termička tehnologija nameće izvesna ograničenja u procesu štampanja, pri kome,
kakvo god mastilo koristili, ono mora biti otporno na toplotu, pošto je proces fiksiranja
zasnovan na zagrevanju. Korišćenje toplote kod termičkih štampača stvara potrebu i za
procesom hladjenja, što štampanju dodaje kratko režimsko vreme.

Slika 4. Šemacki prikaz štrcaljke za izbacivanje mastila

Sićušni elementi za zagrevanje koriste se da bi se kapljice mastila izbacile kroz

štrcaljke glave štampača. Današnji termički ink-jet štampači imaju glave koje sadrže
ukupno izmedju 300 i 600 štrcaljki, od kojih svaka ima prečnik kao ljudska vlas
(približno 70 mikrona). One daju kapljice zapremine od oko 8 do 10 pikolitara (pikolitar
je10-12 litra), i veličine tačaka izmedju 50 i 60 mikrona u prečniku. Poredjenja radi,
najmanja veličina tačke vidljiva golim okom je oko 30 mikrona. Mastila tirkizno plave,
purpurno crvene i žute boje se obično dobijaju preko kombinovane glave štampača CMY
(cyan, magenta, yellow - tirkizno, purpurno, žuto). Nekoliko malih kapi mastila u boji -
obično izmedju četiri i osam - može da se kombinuje da bi se dobila tačka promenljive
veličine, šira paleta boja bez polutonova i finiji polutonovi. Crno mastilo, koje se običmo

5
zasniva na većim molekulima pigmenta, dobija se iz zasebne glave štampača, u većim
kapljicama zapremine oko 35 pikolitara.
Gustina štrcaljki, koja odgovara prirodnoj rezoluciji štampača, kreće se izmedju
300 i 600 tačaka po inču, sa poboljšanom rezolucijom od 1200 tačaka po inču koja
postaje sve dostupnija. Brzina štampanja je prvenstveno funkcija učestalosti kojom
štrcaljke mogu da izbacuju mastilo i širine koju štampa glava štampača. To je tipično oko
12 MHz i pola inča respektivno, što daje brzine štampanja izmedju 4 i 8 stranica u minutu
(ppm) kod monohromatskog teksta i 2 do 4 stranice u minutu kod teksta i slika u boji.

Piezoelektrična tehnologija

Vlasnička ink-jet tehnologija firme Epson koristi piezo kristal postavljen na

zadnjoj strani rezervoara za mastilo. To je veoma slično membrani zvučnika - vibrira
kada struja protiče kroz njega, tako da kad god se traži tačka, struja se dovodi do piezo
elementa, element se ugiba i na taj način istiskuje kapljicu mastila iz štrcaljke.

Slika 5. Šematski prikaz istiskivanja mastila kod piezoelektrične tehnologije

Piezo metod ima više prednosti. Ovaj proces dopušta veću kontrolu nad oblikom i
veličinom istisnute kapljice. Sićušne oscilacije unutar kristala dopuštaju da dimenzije
kapljica budu manje, a samim tim gustina štrcaljki veća. Uz to, za razliku od termičke
tehnologije, mastilo ne mora da se zagreva i hladi izmedju dva ciklusa. Ovo štedi vreme,
a pri proizvodnji mastila više se obraća pažnja na njegova upijajuća svojstva nego na

6
mogućnost da izdrži visoke temperature. To pruža veću slobodu za razvijanje novih
hemijskih svojstava mastila.

Slika 6. Prikaz “Lexmark”

Najnoviji vodeći ink-jet štampači firme Epson imaju crno-bele glave za štampanje
sa 128 štrcaljki, a kolor (CMY) glave za štampanje sa 192 štrcaljke (64 za svaku boju),
što upućuje na prirodnu rezoluciju od 700 tačaka po inču. Pošto piezo procesom mogu da
se dobiju male i savršeno oblikovane tačke sa velikom preciznošću, firma Epson može da
ponudi poboljšanu rezoluciju od 1440 pomoću 720 tačaka po inču, mada se ovo postiže
tako što glava za štampanje prelazi dva puta preko papira, što za posledicu ima smanjenje
brzine štampanja. Mastila koja je firma Epson proizvela za upotrebu u piezo tehnologiji
su bazirana na rastvaraču i suše se izuzetno brzo. Ona prodiru kroz papir i zadržavaju
svoj oblik, a ne razlivaju se po njegovoj površini, što čini da se tačke medjusobno
stapaju,. To za rezultat ima veoma visok kvalitet štampe, naročito na papiru sa premazom
ili sjajnom papiru.

Opažanje boja

Vidljiva svetlost pada izmedju 380 nm (ljubičasta) i 780 nm (crvena) na

elektromagnetnom spektru i nalazi se izmedju ultraljubičaste i infracrvene svetlosti. Bela
svetlost obuhvata približno jednake proporcije svih vidljivih talasnih dužina i, kada ona
pada na neki objekat ili kroz njega prolazi, neke talasne dužine se apsorbuju, a druge se
reflektuju ili prenose. Svetlost koja se reflektuje ili prenosi je ta koja daje predmetima
boju koja se opaža. Na primer, lišće je zeleno zato žto hlorofil apsorbuje svetlost na
crvenom i plavom kraju spektra i reflektuje zeleni deo koji je izmedju njih.

7
"Temperatura" izvora svetlosti, izmerena u Kelvinovim stepenima (K), utiče na opažanje
boje predmeta. Bela svetlost, kao ona koju emituju fluorescentne lampe u televizoru ili
blic na fotografskom aparatu, ima ravnomernu raspodelu talasnih dužina, što odgovara
temperaturi od oko 6000 K i ne izobličuje boje. Standardne sijalice, medjutim, emituju
manje svetlosti sa plavog kraja spektra, što odgovara temperaturi od oko 3000 K, usled
čega predmeti izgledaju više žuti.

Ljudi opažaju boje preko sloja ćelija osetljivih na svetlost, koji se nalazi na
zadnjoj strani oka i naziva se mrežnjača. Glavne ćelije mrežnjače su čepići koji sadrže
foto pigmente koji ih čine osetljivim na crvenu, zelenu ili plavu svetlost (ostale ćelije
osetljive na svetlost, štapići, aktiviraju se samo pri prigušenom svetlu). Dužica odredjuje
količinu svetlosti koja prolazi kroz oko, a sočivo je fokusira na mrežnjaču, gde čepiće
stimulišu odgovarajuće talasne dužine. Signali sa miliona čepića se putem očnog živca
prenose do mozga, koji od njih sastavlja sliku u boji.

Stvaranje boje

Precizno stvaranje boja na papiru bilo je jedna od glavnih oblasti istraživanja

štampanja u boji. Kao i monitori, štampači postavljaju različite količine osnovnih boja
jedne blizu drugih, a one se, iz daljine gledano, stapaju da bi formirale bilo koju boju;
ovaj proces je poznat kao umekšavanje.
Monitori i štampači ovo, medjutim, obavljaju pomalo različito zato što su
monitori izvori svetlosti, dok izlaz kod štampača reflektuje svetlost. Dakle, monitori
mešaju svetlost iz fosfora napravljenih od osnovnih aditivnih boja: crvene, zelene i plave
(RGB - red, green, blue), dok štampači koriste mastila napravljena od osnovnih
supstraktivnih boja: tirkizne, purpune i žute (CMY). Obojena mastila apsorbuju belu
svetlost reflektujući željenu boju. U svakom slučaju, osnovne boje se umekšavaju da bi se
formirao ceo spektar.Umekšavanje rastavlja jedan piksel boje u niz tačaka, tako da je
svaka tačka u jednoj od osnovnih boja, ili je ostavljena prazna.

8
 Reprodukcija boja sa monitora na izlaz štampača takodje je jedna od važnijih
oblasti istraživanja, poznata kao podudaranje boja. Boje se razlikuju od monitora do
monitora, tako da se boje na odštampanoj stranici ne podudaraju uvek sa onim što je
prikazano na ekranu. Boja koja je odštampana na stranici zavisi od sistema boja koji se
koristi i modela štampača, a ne od boja koje se vide na monitoru. Proizvodjači štampača
uložili su mnogo novca u istraživanje preciznog podudaranja boja izmedju monitora i
štampača.

Moderni ink-jet štampači mogu da štampaju u boji i crno-belo, ali način na koji
prelaze sa jednog na drugi način rada razlikuje se od modela do modela. Osnovna šema je
odredjena brojem mastila u mašini. Štampači koji sadrže četiri boje - tirkiznu, žutu,
purpurnu i crnu (CMYK) - mogu bez problema da prelaze sa crno-belog teksta na slike u
boji na istoj strani. Štampači opremljeni samo sa tri boje to ne mogu.
Mnogi jeftiniji modeli ink-jet štampača imaju mesta za samo jedan kertridž. U
njih možete postaviti kertridž sa crnim mastilom za monohromatsku štampu, ili trobojni
kertridž (CMY) za štampanje u boji, ali ne možete da ih postavite oba istovremeno. Ovo
čini veliku razliku u radu štampača. Svaki put kada želite da predjete sa crno-bele na
kolor štampu morate fizički da zamenite kertridže. Kada koristite crnu na stranici
štampanoj u boji, biće sastavljena od tri boje, što za rezultat ima nezadovoljavajuću
tamno zelenu ili sivu boju, koja se obično naziva složena crna. Medjutim, složena crna
boja koju proizvode sadašnji ink-jet štampači je mnogo bolja nego što je bila pre nekoliko
godina zahvaljujući stalnim poboljšanjima hemijskog sastava mastila.

Upravljanje bojom

Ljudsko oko može da razlikuje oko milion boja; tačan broj zavisi od posmatrača i
uslova gledanja. Kolor uredjaji stvaraju boje na različite načine, što za posledicu ima
različite skale boja. Boja može da se konceptualno opiše pomoću trodimenzionalnog
modela HSB (Hue-Saturation-Brightness - nijansa-zasićenost-sjajnost):

9
 Nijansa (H) se odnosi na osnovnu boju u smislu jedne ili dve dominantne primarne
boje (crvene ili plavo-zelene na primer); meri se kao položaj na standardnoj lepezi
boja, a opisuje se kao ugao u stepenima od 0360.
 Zasićenost (S), koja se drugačije naziva hroma, odnosi se na intenzitet dominantnih
boja; meri se kao procent od 0 do 100 % - na 0% boja neće sadržati nijednu nijansu i
biće siva, dok je na 100 % potpuno zasićena.
 Sjajnost (B) se odnosi na blizinu boje crnoj ili beloj, što je funkcija amplitude
svetlosti koja stimuliše receptore u oku; meri se takodje kao procent - ako neka
nijansa ima sjajnost od 0 % postaje crna, dok sa 100 % postaje potpuno osvetljena.
Drugi uobičajeni modeli boja su RGB (Red, Green, Blue - crveno, zeleno, plavo) i
CMYK (Cyan, Magenta, Yellow, Black - tirkizno, purpurno, žuto, crno). Monitori sa
katodnim cevima (CRT) koriste ovaj prethodni, stvarajući boju tako što izazivaju da
crveni, zeleni i plavi fosfori svetle; ovaj sistem se naziva aditivna boja. Mešanjem
različitih količina crvene, zelene i plave stvaraju se različite boje, od kojih svaka može da
se izmeri na skali od 0 do 255. Ako su i crvena i zelena i plava podešene na 0, boja je
crna, a ako su podešene na 255, boja je bela.

Slika 7. Model “Canona”

Štampani materijal nastaje tako što se mastilo ili toner nanose na beli papir.
Pigmenti u mastilu selektivno apsorbuju svetlost tako da se samo delovi spektra
reflektuju nazad do oka posmatrača, i otud dolazi naziv supstraktivna boja. Osnovne boje
štamparskog mastila su tirkizna, purpurna i žuta, a četvrto, crno mastilo se obično dodaje
da bi se dobile jasnije, jače senke i širi spektar nijansi. Korišćenjem promenljivih količina
ovih "procesnih boja", može se dobiti veliki broj različitih boja. Ovde se nivo mastila
meri u procentima od 0% do 100%, tako da se narandžasta boja, na primer, predstavlja
kao 0% tirkizne, 50% purpurne, 100% žute i 0% crne boje.

10
 CIE (Commission Internationale de l'Eclairage - Medjunarodna komisija za
osvetljenje) formirana je početkom ovog veka da bi razvijala standarde za specifikaciju
svetlosti i osvetljenja, i bila je odgovorna za nastanak prvog prostornog modela boja. On
je definisao boju kao kombinaciju tri ose: x, y i z, gde, uopšteno govoreći, x predstavlja
količinu crvenog u boji, y količinu zelenog i svetlog (od svetlog do tamnog), a z količinu
plavog. 1931. godine, ovaj sistem je usvojen kao CIE x*y*z model, i on predstavlja
osnovu za najveći broj drugih prostornih modela boja. Njegova najpoznatija prerada je
Yxy model, kod koga skoro trougaone xy ravni predstavljaju boje sa istom količinom
svetlog, gde ta količina varira duž Y ose. Kasnije razvijeni modeli, kao što su L*a*b i
L*u*v, koji su uvedeni 1978.godine, preciznije preslikavaju rastojanja izmedju
koordinata boja sistemu za njihovo opažanje kod čoveka.
Kako je boja jedna korisna alatka, mora da postoji mogućnost stvaranja i primene
postojane, predvidljive boje u proizvodnom lancu koji čine: skeneri, softver, monitori,
stoni štampači, spoljni PostScript izlazni uredjaji, uslužni biro za predštampu i
štamparske prese. Dilema je u tome što različiti uredjaji jednostavno ne mogu da
proizvedu istu paletu boja. Svo ovo nastojanje da se modeliraju boje spada u domen
upravljanja bojama. Ono se služi CIE prostorom boja nezavisnim od uredjaja da bi
posredovalo izmedju spektra boja i različitih uredjaja. Upravljanje bojom je zasnovano na
generičkim profilima različitih kolor uredjaja, koji opisuju njihove tehnologije stvaranja
slike, spektre i operacione metode. Ovi profili se onda fino podešavaju tako što se
uredjaji kalibrišu da mere i ispravljaju bilo kakva odstupanja od idealne performanse.
Konačno, boje se prevode sa jednog uredjaja na drugi, a algoritmi za preslikavanje biraju
najbolju zamenu za boju koje nema u spektru.Upravljanje bojom je bilo prepušteno
posebnim aplikacijama sve dok firma Apple nije, 1992. godine, uvela ColorSync kao deo
svog operacionog sistema System 7.x. Ovi sistemi visoke klase ostvarili su zadivljujuće
rezultate, ali su opterećeni proračunavanjima i medjusobno nekompatibilni. Pošto je
uočen problem medjuplatformske boje, u martu 1994. godine, formiran je ICC
(International Colour Consortium - Medjunarodni konzorcijum za boje, iako je prvobitni
naziv bio ColorSync Profile Consortium) da bi ustanovio zajednički format za profile
uredjaja. ICC su osnovale kompanije Adobe, Agfa, Apple, Kodak, Microsoft, Silicon
Graphics, Sun Microsystems i Taligent. Cilj ICC je da stvori zaista prenosivu boju koja

11
će funkcionisati u svim hardverskim i softverskim okruženjima, i on je u junu
1994.godine objavio svoj prvi standard - verziju 3 ICC formata profila. ICC profil se
sastoji iz dva dela: prvi sadrži informaciju o samom profilu, kao, na primer, koji je
uredjaj stvorio profil i kada, a drugi predstavlja kolorimetrijsku karakterizaciju uredjaja,
koja objašnjava kako uredjaj predstavlja boje. Sledeće godine, operativni sistem
Windows 95 firme Microsoft postao je prvo operaciono okruženje koje je, preko sistema
ICM (Image Colour Menagement - upravljanje bojom slike), uključivalo upravljanje
bojom i podršku profilima saglasnim sa ICC.
Mastilo
Koju god tehnologiju primenili na hardver štampača, krajnji proizvod je uvek
mastilo na papiru, tako da su ova dva elementa veoma važna za dobijanje kvalitetnih
rezultata. Kvalitet odštampanog materijala kod ink-jet štampača kreće se od veoma
slabog, sa nejasnim bojama i vidljivom pojavom trake na slici, do odličnog, skoro
fotografskog kvaliteta.
Ink-jet štampači koriste dve potpuno različite vrste mastila: jedno prodire kroz
papir i suši se sporo (oko deset sekundi), dok se drugo suši oko sto puta brže. Prvo bolje
odgovara monohromatskoj štampi, dok se drugo koristi za štampanje u boji. Pošto se kod
štampanja u boji mešaju različita mastila, potrebno je da se ona suše što je brže moguće
da bi se izbeglo razmrljavanje. Ako se za štampanje u boji koriste mastila koja se sporo
suše, boje će se medjusobno stapati pre nego što se osuše.
Mastilo koje se koristi u ink-jet tehnologiji je bazirano na vodi, što nameće druge
probleme. Kod nekih ranijih modela ink-jet štampača, štampani materijal je bio sklon
razmrljvanju, ali za poslednjih nekoliko godina došlo je do ogromnih poboljšanja u
tehnologiji proizvodnje mastila. Mastilo bazirano na ulju ne predstavlja baš najbolje
rešenje ovog problema zato što bi nametnulo mnogo višu cenu za održavanje hardvera.
Proizvodjači štampača ostvaruju neprekidni napredak u razvoju vodootpornih mastila, ali
su rezultati ink-jet štampača i dalje slabi u poredjenju sa laserskim.
Jedan od glavnih ciljeva proizvodjača ink-jet štampača je da razviju mogućnost
štampanja na gotovo svakoj podlozi. Ovde je tajna u tehnologiji proizvodnje mastila, i
najveći broj proizvodjača će ljubomorno čuvati svoje formule. Kompanije kao što su
Hewlett-Packard, Epson i Canon ulažu velike sume novca u stalno poboljšavanje

12
pigmenata mastila, otpornosti na svetlost i vodu i pogodnosti za štampanje na mnoštvu
različitih podloga.

Slika 8. Epson PictureMate Inkjet Printer

Današnji ink-jet štampači koriste tonere bazirane na malim molekulima (manjim
od 50nm) za tirkizna, purpurna i žuta mastila. Oni poseduju visoki sjaj i širok spektar
boja, ali nisu dovoljno otporni na svetlost i vodu. Pigmenti, koji su bazirani na većim
molekulima (od 50 do 100 nm), su otporniji na vodu i ne blede, ali i dalje ne mogu da
postignu spektar boja koji imaju toneri i nisu prozirni. To znači da se pigmenti trenutno
koriste samo za crno mastilo. Buduća istraživanja će se usredsrediti na stvaranje CMY
mastila otpornih na vodu i svetlost, koja će biti bazirana na manjim molekulima
pigmenta.

Papir

Većina ink-jet štampača najnovije generacije zahteva visokokvalitetni papir sa

premazom ili sjajni papir za dobijanje štampe fotografskog kvaliteta, što može da bude
veoma skupo. Jedan od osnovnih ciljeva proizvodjača ink-jet štampača je štampanje
učine nezavisnim od podloge, a njegovo ostvarenje se obično meri kvalitetom štampe
postignutim na običnom papiru za kopiranje. Ovo se u mnogome poboljšalo tokom
poslednjih nekoliko godina, ali su premazani i sjajni papir i dalje potrebni da bi se
postigao potpuni fotografski kvalitet boja. Neki proizvodjači štampača, kao Epson, čak
imaju svoj vlasnički papir koji je optimizovan za upotrebu uz njihovu piezoelektričnu
tehnologiju.Ink-jet štampači mogu da postanu skupi kada Vas proizvodjači vežu za svoje
vlasničke proizvode. Papir koji proizvode nezavisne kompanije je mnogo jeftiniji od

13
onog kojim Vas direktno snabdevaju proizvodjači štampača, ali se on obično oslanja na
svoja univerzalna svojstva i retko koristi prednosti individualnih karakteristika odredjenih
modela štampača.

Veliki broj istraživanja ide u smeru proizvodjenja univerzalnih tipova papira koji
su optimizovani specijalno za ink-jet štampače u boji. Papir PLUS Colour Jet, koji je
proizvela firma Wiggins Teape, je papir sa premazom specijalno namenjen ink-jet
tehnologiji, a Conqueror CX22 je osmišljen za poslovna dokumenta štampana crnim
mastilom i posebnim bojama, i optimizovan je kako za ink-jet, tako i za laserske
štampače.
Grundiranje papira traži način da poboljša kvalitet ink-jet štampe na običnom
papiru tako što priprema podlogu da primi mastilo sa agensom koji vezuje pigment za
papir, smanjujući time povećavanje i razmrljavanje tačaka. Veliki napori se ulažu u
pokušaj da se ovo postigne bez izlaganja dramatičnom smanjenu performanse - ukoliko
ovo donese rezultate, jedna od glavnih prepreka za široku upotrebu ink-jet tehnologije će
biti otklonjena.

14
 Literatura:

Internet:

 www.Epson.co.yu

 www.HP.com

15
16