1.

Istorija istraživačkog novinarstva u svetu

Počeci istraživačkog novinarstva povezuju se sa pojavom „kritičke štampe“ u Engleskoj,

početkom 18. veka. Začetnicima istraživačkog novinarstva smatraju se književnici:

1. Danijel Defo - praksu kritičkog novinarstva (koja pretpostavlja istraživanje) počeo kao
osnivač i urednik londonskog periodičnog lista The Weekly Review (1704. godine)

2. Džonatan Svift - urednik londonskog nedeljnika Examiner (1710. godine).

Neki autori smatraju da je kritičko pisanje ovih komentatora i, po ugledu na njih, pojava niza
drugih listova koji „ispituju stvarnost“ - prvocirala engleski parlament da donese Zakon o
taksama (1714. godine) koji je poreskim nametom na svaki primerak novina pokušao da suzi
političku slobodu štampe i tretira je kao robu Međutim, pokazaće se da istraživačko, kritičko
novinarstvo nije ni u kakvom sukobu sa štampom kao ekonomskom delatnošću, već naprotiv,
da ono od novina pravi veoma profitabilnu robu. U tom pravcu prvi istorijski odgovor na
Zakon o taksama dali su liberali Džon Trenčar i Tomas Gordon, koji su svoje napise pod
pseudonimom Kato objavljivali u listu London Journal (1720). Kasnije, u drugoj polovini 18.
veka, u Engleskoj će po kritičkom novinarstvu postaviti slavan i liberalni poslanik Džon
Vilks.

Amerika – nakon građanskog rata, krajem 19. veka, u istoriju štampe ulaze dva čuvena
izdavača:

1. Jozef Pulicer – smatra se ocem umerenog tabloidnog novinarstva; 1882. Kupio New York
World od koga je napravio najčitaniji američki list tog vremena (tiraž oko 600.000)

Kao okosnicu World-a uveo životnu hroniku i reportera na terenu kao autorski instrument za
prikupljanje informacija, prvi pokrenuo i klasičan obilik novinarskog istraživanja kada je
Elizabet Kokrin, pod pseudonimom Neli Blaj ispitivala stanje u njujorškim duševnim
bolnicama. U periodu između 1889-1890 inspirsana Vernovim romanom “Put oko sveta za
80” dana Neli je krenula na put oko sveta, slala izveštanje sa putovanja, list je organizovao
nagradu igru da čitaoci pogađaju za koliko će dana putovanje biti završeno (72 dana i 3 sata)

1909. otkrio nelegalnu isplatu 40 miliona dolara koje su američke vlasti isplatile kompaniji
“Panamski kanal” – tužili ga Teodor Ruzvelt i bankar Dž. P. Morgan, a oslobađajuća presuda
predstavlja veliku pobedu za slobodu štampe.

2. Randolf Herst – bio je pobornik tvrde tabloidizacije, beskrupuloznom isntrumentalizacijom

vesti, praktično, preko svojih novina, pokrenuo rat SAD protiv Španije na Kubi 1889.
Sličan metod istraživanja „na vlastitoj koži“, sa „prerušavanjem“ po bolnicama San Franciska
sprovešće u Viniferd Blek Herstovom The Examineru, pod pseudonimom Eni Lori. Novinar,
kod Hersta, „učestvuje“ u događaju, prikrivajući svoju profesiju.

Francuska - Najčuveniji slučaj istraživačkog novinarstva vezan je za aferu osude kapetana

Drajfusa 1897. godine. Poznati književnik Emil Zola u pariskom Figaru objavljuje članke u
kojima se obelodanjuju dokumenti koji otkrivaju da je suđenje za izdaju ovom francuskom
oficiru Jevrejinu montirano. Zatim Zola objavljuje čuveni članak J accuse (Ž akiz), to jest
Optužujem, kojim okrivljuje vojnu kamarilu za spomenutu aferu , koji će oboriti vladu i
dovesti do rehabilitacije Drajfusa (1899. godine).

Votergejt - Mit o moći istraživačkog novinarstva definitivno je utvrđen tokom afere

Votergejt 1972. godine u SAD, kada su Bob Vudvord i Karl Bernštajn, novinari Vašington
posta, istražujući pokušaj postavljanja prislušnih uređaja u sedište Demokratske stranke,
doveo do impičmenta republikanskog predsednika Ričarda Niksona u Senatu (procesa
ispitivanja odgovornosti predsednika SAD) i njegove ostavke 1974. godine.

2. Primarni izvori

Riječ o originalnim, izvornim dokumentima, kao što su javni i tajni izvještaji, privatna i
službena pisma, radne knjižice i putovnice, bankovni računi i interni dopisi, fotografije i sl.
Ona nisu prethodno objavljivana i potiču od vladinih agencija koje ih čuvaju. Premda ih je
teže pribaviti, primarna ili ranije neobjavljivana dokumenta, koja obično potiču od primarnog
izvora ili čuvara građe, češće sadrže podrobnije i konkretnije informacije o temi koja se
istražuje.

Pristup primarnim dokumentima na Balkanu nije lak, ali su novi zakoni o slobodnom pristupu
informacijama (SPI), doneti nakon 1999. godine, omogućili da novinari, organizacije civilnog
društva i građani steknu pravo na informisanje od strane vladinih organa. Pokazali su se kao
korisni za dolaženje do informacija koje novinari nisu u stanju da pribave intervjuima i za
pristup dokumentima koje zvaničnici inače ne bi neformalno ustupili.

Zakoni o SPI u načelu ne služe za otkrivanje informacija koje su značajne za javno zdravlje i
sigurnost, privatnost, nacionalnu bezbednost, poslovne tajne, ekonomsku i monetarnu
politiku, kao i otkrivanje i sprečavanje zločina. Pored toga, postoje i zakoni o privatnosti koji
garantuju poverljivost podataka. Uprkos tome, postoji čitav univerzum informacija koje
zakoni o SPI čine dostupnima javnosti. Sada je zagarantovana mogućnost obelodanjivanja
obilja podataka o državnim transakcijama, javnim agencijama, politici vlade i vladinim
funkcionerima.

3. Votergejt

Mit o moći istraživačkog novinarstva je utvrđen tokom afere Votergejt 1972. godine u SAD-
u, nakon što su Bob Vudvord i Karl Bernštajn, novinari Vašington posta, istražujući pokušaj
postavljanja prislušnih uređaja u sedište Demokratske stranke, doveo do impičmenta
republikanskog predsednika Ričarda Niksona u Senatu (procesa ispitivanja odgovornosti
predsednika SAD) i njegove ostavke 1974. godine.

Afera Votergejt je postala sinonim za zloupotrebu moći i opšti pojam za složenu mrežu
političkih skandala između 1972. i 1974. godine, koja je obuhvatala korupciju, iznude,
prisluškivanje telefona, uništavanje dokaza, i zloupotrebu američkih obaveštajnih službi FBI i
CIA. Sve je počelo kada su novinari Vašington posta Bob Vudvord i Karl Bernštajn 18. juna
1972. godine na dnu prve strane tog lista objavili izveštaj pod naslovom „Petorica uhapšena u
pokušaju da postave bubice u prostorijama demokrata“. Afera je odmah dobila ime
„Votergejt“, po nazivu poslovnog centra u Vašingtonu u kome su se nalazile prostorije
demokrata.

Bob Vudvord je preko svojih izvora iz FBI došao do pouzdane informacije da je ekipa za
postavljanje prislušnih uređaja, koja je došla iz Majamija, ušla u prostorije Demokratske
partije oko pola tri ujutru. Oni su uhapšeni tokom postavljanja prislušnih uređaja u
kancelarijama rukovodilaca te partije. Tada je otpočela dvogodišnja borba američke
administracije i tajnih službi i redakcije „Vašington posta“, koja je nastojala da aferu prikaže
kao zloupotrebu tadašnje vlasti i udarac na američki demokratski poredak.

Upornošću novinara Vudvorda i Bernštajna pronađeni su prvi opipljivi dokazi. Oni su

nastavili da istražuju i preko svog izvora zvanog Duboko grlo, inače visokog funkcionera FBI
i otkrili da američki državni tužilac Džon Mičel kontroliše tajni fond kojim se finansiraju
„prljave aktivnosti“, špijuniranje političkih protivnika i da sve to obavlja pod nadzorom
Niksonovih najbližih saradnika. „Votergejt“ je postao veliki nacionalni skandal i predmet 2
istrage – prvu je vodio specijalni tužilac, a drugu specijalni komitet koji je osnovao Senat.
Tokom istrage utvrđeno je da je predsednik u svom kabinetu posedovao opremu za snimanje
razgovora i da je sve zabeleženo na audiotrakama. Preslušavanjem snimaka ustanovljeno je da
je on bio upoznat sa akcijom prisluškivanja funkcionera demokrata i da je hteo da prikrije
čitavu aferu. Niksonovi najbliži saradnici su bezuspešno pokušavali da sve zataškaju i
nastojali da ometaju sudsku istragu. Nakon istrage i suđenja na zatvorske kazne osuđeno je 43
učesnika afere, među kojima su bili i najbliži predsednikovi savetnici. To je dovelo do
pokretanja postupka u američkom Kongresu za opoziv Niksona (impičment), nakon čega je
on 9. avgusta 1974. podneo ostavku.

Najzaslužniji za razotkrivanje afere „Votergejt“ bio je izvor novinara „Vašington posta“ pod
pseudonimom Duboko grlo, visoko pozicionirani funkcioner FBI. Identitet tog izvora bio je
najbolje čuvana profesionalna novinarska tajna. Posle 33 godine, 2005., tada već 91-godišnji
Mark Felt, u vreme afere drugi čovek u FBI, u intervjuu za časopis „Veniti fer“ otkrio je da je
on zapravo Duboko grlo. Feltove navode potvrdili su Vudvord i Bernštajn, i urednik
„Vašington posta“ u vreme afere Bendžamin Bredli, koji je takođe znao identitet izvora.
Sastanci novinara sa Dubokim grlom bili su konspirativni i ugovarani su tajnim znacima. Felt
je smatrao da ga FBI prati i prisluškuje, i upozoravao je novinare da su i oni pod merama te
vladine agencije. Ukoliko bi Vudvord imao potrebu za sastankom ostavljao bi kao znak
praznu saksiju sa crvenom zastavicom na balkonu. Od Vudvorda je Felt zahtevao da ga
nikada ne citira u potpunosti, iako je označavan kao anoniman izvor. Sretali su se pretežno u
podzemnim garažama. Jedan od Feltovih razloga za razotkrivanje afere američke
administracije jeste osveta Niksonu zato što ga nije postavio za direktora FBI nakon smrti
Edgara Huvera. Pošto je otkrio identitet, Felt je postao meta kritika velikog broja kolega iz
FBI i CIA, koji su ga smatrali izdajnikom jer je radio protiv svog vrhovnog komandanta,
predsednika SAD.

4. Ljuštenje luka

Proces istraživanja se ponekad poredi sa ljuštenjem luka - prolaženjem kroz više slojeva
informacija iz raznih izvora i korišćenjem različitih tehnika kako bi se utvrdila istina. Vesti
obično dotiču samo površinu problema. Zadatak istraživačkog novinara je da ode dublje i
otkrije kako, zašto i ko je odgovoran. Važno je upamtiti da je istraživačko izveštavanje proces
u kome novinar nezakonite radnje istražuje korak po korak.

Tipičan proces istraživanja sastoji se iz sledećih etapa:

1. Početna ideja – Može da dođe sa bilo koje strane, novinari bi trebalo da uvek imaju
otvorene oči i uši, jer su mogućnosti za priču kriju se svuda. Ponekad izvor pribavi trag ili
podatak na osnovu kojih započinje istraživanje, a nekad je novinarska znatiželja podstaknuta
nekim zapažanjem. Glasine, pa i ćaskanja po barovima i kafićima takođe mogu da budu
podsticajni. Novinara do tragova može da dovede i praćenje trendova u politici, biznisu, kao i
u samom životu.

2. Procena mogućnosti - Novinari koji nisu dobro upućeni u temu koju istražuju trebalo bi da
se ozbiljnije pripreme. Moraju da provere da li je o onome o čemu nameravaju da progovore
već pisano, da li je u pitanju nešto što je zaista novo, kao i da li je istraživanje ostvarivo. U
ovoj fazi, koju neki novinari nazivaju i „istraživačkim njuškanjem“, izveštači pretražuju
internet, čitaju stare vesti ili na osnovu nekoliko telefonskih razgovora procenjuju
ekskluzivnost i izvodljivost budućeg istraživanja. Osnovni cilj „njuškanja“ sastoji se u
odgovoru na pitanje: Postoji li priča koja je nova i koju je moguće iscrpno istražiti?

Evo nekih pitanja koja izveštači sebi postavljaju pre nego što započnu istraživanje:

 Koje vrste informacija su potrebne za ovo istraživanje i da li ih je moguće pribaviti?

 Da li su dostupna dokumenta i gde?
 Da li su izvori voljni da javno progovore? Ukoliko nisu, da li je priču moguće na
legitiman i uverljiv način ispričati uz pozivanje na neimenovane izvore?
 Raspolažem li odgovarajućim predznanjem i stručnošću?

Osim toga, izveštači razmatraju kalendar i budžet za svoj izveštaj:

 Koliko vremena, novca i ljudi je neophodno da bi se sklopila priča?

 Da li je potrebno formirati tim izveštača da bi se sprovelo istraživanje, ili je dovoljan
jedan novinar?
 Da li je realno da izveštaj bude napisan, s obzirom na vremenska i finansijska
ograničenja?

Pored toga postoji i čitav niz važnih pitanja koja se tiču javnog interesa:

 Kakav se javni interes zastupa u izveštaju?

 Da li se u njemu moćne institucije ili pojedinci proglašavaju odgovornima?
 Da li on ima nekih posledica po živote većeg broja ljudi?
 Hoće li zahvaljujući emitovanju ili objavljivanju izveštaja stvari krenuti nabolje?
 Da li se radi o nečemu što ljudi moraju da znaju, ili tek o nečemu što ih intrigira?

Najzad, novinari procenjuju i političke, kao i eventualne pravne posledice koje mogu da
proisteknu iz njihove priče:

 Koji su rizici po same novinare?

  Koji su rizici po novinsku kuću?
 Jesu li ti rizici pravne, finansijske ili fizičke prirode?
 Mogu li izveštači i novinske kuće da se izbore sa tim rizicima i šta je potrebno da bi se
oni umanjili?

3. Formulisanje istraživačke hipoteze - Hipoteza je teorija i premisa koja usmerava

istraživanje, uvek se polazi od nje, u njoj je sadržano ono što treba istražiti, dokazati ili
opovrgnuti. Pre nego što prionu na posao, istraživački novinari formulišu hipoteze koje ih
usmeravaju u istraživanjui pomaže im da se ne izgube u lavini prikupljenih podataka.

5. Izvori poverljivosti (Hjugo de Berg knjiga)

Svaki novinar zna da su izvori životni sok dobre priče. U velikom broju slučajeva takvi izvori
su voljni da njihovo ime bude otkriveno; od vitalnog je značaja da tužena strana ima svedoka
odbrane u slučaju optužbe za klevetu. Sa druge strane, postoje situacije kada izvor pristaje da
pruži informaciju samo pod uslovom da njegova anonimnost ostane sačuvana. U ovakvim
situacijama novinari istraživači mogu doći u sukob sa zakonom.

Odeljak 10 Zakona o nepoštovanju suda iz 1981. omogućava novinarima da očuvaju

anonimnost svojih poverljivih izvora. Postoji, međutim, veliki broj izuzetaka, na osnovu kojih
sud može da insistira na otkrivanju identiteta kada je to „neophodno za sprovođenje pravde,
očuvanje državne bezbednosti ili sprečavanje zločina“. Iako se ovim članom potvrđuje da je
zaštita poverljivih izvora stvar od javnog značaja za slobodu izražavanja, sudu se ipak
dozvoljava da razmotri specifične činjenice i uravnoteži suprotstavljene interese.

Evropski sud za ljudska prava je 1996. presudio da je sudski nalog novinaru Bilu Gudvinu da
otkrije izvor informacije predstavljao kršenje člana 10. Evropske konvencije o ljudskim
pravima. Ovo je pozdravljeno kao pobeda istraživačkog novinarstva, a Gudvinov savetnik
Džefri Robertson prokomentarisao je za Daily Telegraph da Zakon o nepoštovanju suda iz
1981. treba da bude dopunjen, kako bi se obezbedila veča zaštita novinarima i englesko pravo
uskladilo sa Evropskom konvencijom. Zakon je ostao nepromenjen do današnjeg dana a,
uprkos Gudvinovoj presudi, u nizu kasnijih odluka pokazano je da je zakon prilično nejasan u
pogledu podržavanja prava novinara da zaštite svoje izvore. Zakon o obelodanjivanju stvari
od javnog značaja iz 1988. mogao je da dovede do otklanjanja nekih teškoča u vezi sa
otkrivanjem informacija i zaštitom izvora, ali izgleda da je njegov naglasak više na odšteti i
načinima sprovođenja ove zaštite nego na slobodi govora i informisanja. Dekret štiti izvore od
nepravednog tretmana, ali propisuje da informacija sme biti obelodanjena samo jednoj osobi, i
to iz određene grupe, koja, recimo, uključuje poslodavce, ali ne i novinare. Informacija sme
biti obelodanjena „neovlašćenoj osobi“ samo ako je u pitanju izuzetno ozbiljna stvar i ako
osoba dela iz poštenih pobuda, bez ličnog interesa.

6. Oružje za Irak

7. Istorijat istraživačkog novinarstva u Srbiji

U srpskom novinarstvu može se govoriti o počecima istraživačkog novinarstva u drugoj

polovinu 19. veka, još u vreme otvaranja spora između građanske klase u Vojvodini i
klerikalnih krugova Karlovačke mitropolije (koji je zapravo počeo nametanjem mitropolita
Germana Anđelića od strane Ugarske vlade, 1879. godine). Tada Svetozar Miletić u
novosadskoj Zastavi raskinkava ceo mehanizam narušavanja srpske crkvene autonomije.

U štampi Srbije neka vrsta prvog velikog, zaokruženog novinarskog istraživanja (kritičkog
ispitivanja) bio je slučaj suđenja grupi hajduka (razbojnika i ubica) 1896. godine u Čačku, o
čemu je „istraživački“ svakodnevno izveštavao Pera Todorović u svom dnevniku Male
Novine (kasnije su svi napisi objedinjeni u brošuri „Hajdučija“). Istraživački karakter ovoj
seriji napisa daju kritički ton, pokušaj analize uzroka raširenog razbojništva u tadašnjoj Srbiji
i prateće ankete o fenomenu hajdučije.

8. Sekundarni izvori

 knjige
 novine, specijalizovani časopisi i ostala periodika
 godišnji izveštaji državnih agencija, privatnih organizacija i kompanija
 teze i disertacije
 informatori, telefonski imenici, spiskovi članstva - sadrže telefonske brojeve, adrese i
ostale važne podatke koji novinarima mogu da pomognu u pronalaženju sagovornika
 biografije – u biografiji poznatog političara možda se navode imena njegovih prijatelja
iz detinjstva, za koje bi novinar mogao da otkrije da figuriraju vlasnici kompanija koje
zapravo kontroliše dotični političar, premda želi da njegovo vlasništvo bude prikriveno
 publikacije o industriji - mogu da se nadju spiskovi rukovodilaca i ostalih aktera te
oblasti
  školski godišnjaci - može da potvrdi podatak da su gradonačelnik i favorizovani
izvođač javnih radova, koji posluje sa gradskom skupštinom, svojevremeno išli u isto
odeljenje

Objavljeni materijali, bilo da se nalaze na intenetu ili su štampani, smatraju se sekundarnim

izvorima. S obzirom na to da već postoji more objavljenih podataka, ključno je utvrditi koji su
sekundarni izvori značajni. Novinari potragu obično započinju pretraživanjem već
objavljenog materijala jer je on zahvaljujući računarima danas dostupniji i jeftiniji. Oni
moraju da imaju na umu da internet ujedno predstavlja i neiscrpan izvor dezinformacija,
propagande, glasina i tračeva, te da treba proveriti tačnost informacija do kojih se dolazi i
kredibilitet različitih izvora.

Efikasnije je da novinari najpre pročitaju objavljene podatke, pa tek onda potraže ljude koji bi
mogli da objasne pozadinu ili pruže informacije o kontekstu koje su im neophodne za
nastavak istraživanja. Sekundarni izvori upravo zbog toga mogu da pruže mnoštvo
informacija o nekoj temi koje su izveštaču potrebne da bi razumeo oblast koju istražuje.

9. Šta znači CINS?

Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) neprofitna je nevladina organizacija,

posvećena istraživačkom novinarstvu po najsavremenijim, međunarodno usvojenim
standardima i uz korišćenje novih alata, tehnika i znanja o profesiji. Osnovalo ga je Nezavisno
udruženje novinara Srbije 2007, finansira se iz donacija kako bi izbegao uticaj poslovnih i
političkih izvora novca, koji uglavnom uspešno kontrolišu sadržaj komercijalnih medija u
Srbiji. 2012. je postao nezavisno pravno telo i registrovan je u Agenciji za privredne registre
kao fondacija.

CINS je član svetske organizacije istraživačkih novinara Global Investigative Journalism

Network (GIJN). GIJN je organizacija neprofitnih istraživačkih novinarskih grupa, koja se
bavi produkcijom istraživačkih priča, treninzima, obezbeđivanjem sredstava za rad
istraživačkih novinara i pomaganjem osnivanja sličnih neprofitnih grupa.

10. Istraživačko novinarstvo kao skup tehnika

Postoji mnoštvo tumačenja istraživačkog izveštavanja i ono može da bude shvaćeno kao skup
istraživačkih i izveštačkih tehnika koje se koriste za otkrivanje tajnih, prikrivenih ili, iz bilo
kog drugog razloga, teško dostupnih informacija. Te tehnike koriste i ostali izveštači, ali
istraživački novinari se njima služe sistematičnije i intenzivnije. Tehnike istraživanja su:
1. Prikupljanje dokumenata ili praćenje pisanih tragova

Oni su suština istraživačkog izveštavanja i često obezbeđuju dokaze ili indicije u vezi sa
nezakonitim radnjama koje novinari žele da razotkriju. Dokumenta mogu da potvrde ili
opovrgnu podatke do kojih se došlo posredstvom ljudskih izvora; oni obezbeđuju pozadinu,
kontekst i podrobne informacije koje su potrebna kako bi se izvorima postavila što preciznija
pitanja Istraživački novinari analiziraju prikupljena dokumenta i koriste podatke koje su
otkrili kako bi sklopili priču.

2. Intervjuisanje izvora ili praćenje ljudskih tragova

3. Korišćenje računara i interneta, ili pronalaženje elektronskih tragova

Prilikom svojih istraživanja, novinari se sve više oslanjaju na internet, internet, sa mnoštvom
svojih izvora, predstavlja rudnik informacija. Danas je upućenost u tehnike elektronske
pretrage preduslov za bilo kakvo istraživanje. Osim toga, novinari koriste elektronsku poštu i
druge vidove elektronske komunikacije za korespondenciju sa izvorima iz vlade ili privatnog
sektora. Kompjuterske baze podataka koje sadrže mnoštvo informacija takođe su deo opreme
istraživačkih novinara.

4. Obavljanje terenskog rada

Često nije moguće pronaći alternativu tome da novinar zasuče rukave i upusti se u istraživanje
na terenu. Terenski rad je od presudne važnosti da bi novinar stekao osećaj i razvio sluh i
„njuh“ za temu na kojoj radi. Istraživačko izveštavanje, kao i svi drugi vidovi novinarstva,
tiče se stvarnog života. Razumevanje života drugih ljudi jednako je važno kao i pribavljanje
dokumenata ili nagovaranje sagovornika da progovore. Terenski rad može da bude iskorišćen
i za poređenje vladinih izveštaja o ostvarivanju planova sa stvarnim stanjem stvari. Kako bi se
došlo do važne informacije, novinar ponekad mora da sakrije svoj identitet i krene na zadatak
“undercover”. To novinarima omogućava da lakše dođu do onih mesta gde nisu dobrodošli ili
da intervjuišu ljude koji inače ne bi razgovarali sa njima. No, time se rizikuje ugrožavanje
privatnosti pojedinaca, dok se sami novinari izlažu fizičkom riziku. Povrh svega, pouzdanost
podataka koji su prikupljeni zahvaljujući takvoj obmani može da bude dovedena u pitanje.
Štaviše, nekonvencionalne tehnike novinare čine ranjivijima za prigovore koji se tiču njihovih
motiva i metoda. Zbog toga takvo istraživanje treba preduzeti samo kada je reč o temama od
javnog interesa.

11. Intervju kao tehnika

Intervjuisanje izvora ili praćenje ljudskih tragova: u novinarskim istraživanjima ljudi su
podjednako važni koliko i dokumenta. Oni govore i odgovaraju na pitanja, što sa
dokumentima nije slučaj. Ljudi pružaju ¡storiju, pozadinu, kolorit i anegdote koje priču čine
interesantnijom i dubljom. Osim toga, novinara mogu da upute i na druga dokumenta koja bi
mogla da budu važna za njegovo istraživanje.

Tokom istraživanja novinari obavljaju razgovore sa velikim brojem izvora. To mogu da budu
zvanični izvori ili pojedinci umešani u slučaj koji novinar ispituje. Često su novinarski izvori
eksperti koji su u stanju da objasne relevantna tehnička pitanja i izvrše nepristrasnu ili
objektivnu procenu dostupnih činjenica. Ukratko, novinari intervjuišu skoro svakoga od koga
mogu da dobiju informaciju o onome što istražuju.

12. Ovogodišnji dobitnici nagrade NUNS-a

Nagrade se dodeljuju za istraživačke novinarske radove, koji se bave temama od velike

važnosti za građane teritorije na kojoj se medij distribuira, emituje ili koristi, otkrivaju i
dokazuju nepoznate činjenice do kojih su novinari došli sopstvenim radom.

Nagrada se dodeljuje u tri kategorije:

1. Elektronski mediji (radio i televizija) - Adam Santovac (N1) za emisiju “Jalovište

neodgovornosti”, o problemu izlivanja toksične jalovine iz zatvorenog rudnika kod Krupnja.

2. Štampani mediji - Slobodan Georgiev (Vreme) za tekst “Otkrivena tajna ministarskog

sefa”, u kome se iznose detalji nacrta ugovora između Vlade Srbije i kompanije Etihad o
formiranju Er Srbije.

3. Onlajn mediji - Milica Stojanović i Perica Gunjić za serijal tekstova o prošlogodišnjim

poplavama objavljenih u periodu od septembra 2014. do januara 2015. na sajtu CINS-a.

13. Koliko daleko novinar sme da ide u istraživanju privatnih života?

Istraživanje o poznatim ljudima neuporedivo je lakše jer je verovatno postoji objavljen

material o njima u brojnim knjigama, časopisima i drugim publikacijama, ali pisani tragovi
postoje i kada su u pitanju manje poznati ili čak nepoznati pojedinci. Ti podaci mogu se
pribaviti pomoću brojnih dokumeata kao što su:

 profesionalna biografija  školska dokumenta

 matične knjige
  podaci o imovinskom stanju  dosijei o istragama antikorupcijskih
(zemljišne knjige, registracija oružja, tela i disciplinskih organa
vozila, preduzeća)  podaci o donatorima kampanje
 podaci o putovanjima  industrijske, profesionalne i društvene
 sudski spisi publikacije i informator
 podaci o prihodima

Internet je dobra polazna tačka za proučavanja nečije biografije, ali se u novinarskoj pretrazi
ne treba potpuno oslanjati na njega. Dostupnost tolike količine informacija, kako u
elektronskoj formi, tako i na papiru, izaziva strahovanje da će mediji, pogotovo televizija i
internet, još agresivnije nasrnuti na privatnost pojedinaca. Koristi od transparentnosti i
dostupnosti informacija su svakako evidentne. Zahvaljujući njima se obelodanjuju, pa i
sprečavaju kriminal i korupcija, a institucije i pojedinci su primorani da povedu računa o
ponašanju. Naličje svega toga se, međutim, sastoji u tome da načelo transparentnosti olakšava
„čeprkanje“ po privatnim životima pojedinaca, čak i onda kada to nije u neposrednoj vezi sa
javnim interesom. Javnost je dobro upoznata sa skandalima koje sa sobom nosi paparaco
novinarstvo u kojem fotografi, kamermani i izveštači uhode slavne ličnosti i u najintimnijim
situacijama. Takvi ekscesi srozavaju kredibilitet medija i dovode do optužbi da su oni sve
agresivniji u trci za tiražima i gledanošću.

Istraživački novinari ne bi trebalo da emituju ili štampaju podatke i slike samo da bi

zaintrigirali ili skandalizovali javnost. Na primer, izveštavanje o ekstravagantnom životnom
stilu zvaničnika, kao što su zabave koje organizuju, raskošni domovi u kojima žive, njihove
sklonosti ka skupim vinima ili kavijaru, jeste u javnom interesu ukoliko pokreće pitanja o
izvorima njihovog bogatstva i pribavlja dokaze da se takav način života finansira iz javnih
fondova. Čak i ukoliko zvaničnici mogu da pokažu kako im legitimno ostvareni prihodi
omogućavaju skupe navike, novinari imaju pravo da postave pitanje o tome da li takvo
razmetanje bogatstvom dolikuje javnim zvaničnicima relativno siromašnih zemalja. Ostale
sfere privatnog života, poput vanbračnih veza, još su problematičnije i razlikuju se od zemlje
do zemlje.

U BBC uputstvu za urednike kaže se da ne postoji jedinstvena definicija javnog interesa. On

uključuje sledeće, ali se ne svodi samo na to:

 otkrivanje ili istraživanje zločina

  otkrivanje opasnog antidruštvenog ponašanja
 otkrivanje korupcije ili nepravde
 obelodanjivanje nečije nekompetencije ili nehata
 zaštita zdravlja i bezbednosti ljudi
 sprečavanje obmanjivanja ljudi nekom izjavom ili ponašanjem nekog pojedinca ili
organizacije
 obelodanjivanje podataka koji ljudima pomažu da znatno kompetentnije odlučuju o
stvarima koje su od opšteg značaja

SRBIJA:

Javni interes u oblasti javnog informisanja je:

1) istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana Republike Srbije;

2) istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje na maternjem jeziku građana

Republike Srbije pripadnika nacionalnih manjina;

3) informisanje na srpskom jeziku pripadnika srpskog naroda koji žive van teritorije
Republike Srbije;

4) očuvanje kulturnog identiteta srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive na teritoriji
Republike Srbije;

5) informisanje inostrane javnosti na stranim jezicima kada je to od interesa za Republiku

Srbiju;

6) informisanje osoba sa invaliditetom i drugih manjinskih grupa;

7) podrška proizvodnji medijskih sadržaja u cilju zaštite i razvoja ljudskih prava i

demokratije, unapređivanja pravne i socijalne države, slobodnog razvoja ličnosti i zaštite dece
i mladih, razvoja kulturnog i umetničkog stvaralaštva, razvoja obrazovanja, uključujući i
medijsku pismenost kao deo obrazovnog sistema, razvoja nauke, razvoja sporta i fizičke
kulture i zaštite životne sredine i zdravlja ljudi;

8) unapređivanje medijskog i novinarskog profesionalizma.

14. Anonimni izvori

U svakoj zemlji u kojoj je štampa slobodna, anonimni izvori su sastavni deo novinarske
prakse. Postoje legitimni razlozi za korišćenje navoda neimenovanih pojedinaca ili
informacija čiji izvorne može da bude naveden. Međutim, ova praksa se neretko i
zloupotrebljava. Neimenovani izvori se koriste kao svojevrsna prečica. Umesto da tragaju za
dokumentima, razgovaraju sa što više ljudi i prikupljaju informacije iz više izvora, novinari se
često oslanjaju na jedan jedini, neimenovani izvor, kako bi izneli teške optužbe za korupciju
ili zloupotrebu moći. Nasumična upotreba neimenovanih izvora potkopava kredibilitet
novinara.

Postepeno se dolazi do konsenzusa oko toga da se neimenovani izvori ne mogu izbeći, ali da
novinari treba da budu veoma oprezni pri njihovoj upotrebi. Ono što je nesporno, to je da
samo u veoma retkim prilikama izveštaj treba da počiva na jednom jedinom neimenovanom
izvoru. Osim toga, informacije iz tih izvora treba da budu potvrđene bilo dokumentima, bilo
iz drugog, po mogućnosti, imenovanog izvora. Pravilo je da treba imati više izvora.

Pogotovo se na televiziji posebna pažnja mora posvetiti tome da se prikrije identitet izvora. I
slika i glas moraju da budu izmenjeni. „Nadsinhronizacija“ od strane druge osobe obično je
bolja od iskrivljenja tehničkim putem. Zamagljivanje, a ne „pikselacija“ jeste najbolji način
da se obezbedi anonimnost slike. Garancija anonimnosti će možda obuhvatiti i, na primer,
zamagljivanje brojeva na automobilskim registarskim tablicama, kao i vođenje računa o tome
da se lokacija gde saradnik živi ne otkrije, da bi se izbegao rizik od „slučajne identifikacije“.

novinske kuće moraju da uspostave svoja pravila o upotrebi neimenovanih izvora. Međutim,
to moraju da učine na odgovoran način, uz svest da nekontrolisano i neodgovorno korišćenje
neimenovanih izvora može i dugoročno da naškodi kredibilitetu

15. Poverenik za informacije od javnog značaja

Poverenik je samostalan i nezavisan državni organ ustanovljen Zakonom, izabran u Narodnoj

skupštini, kome je dužnost da obezbedi nesmetano ostvarivanje prava;

 on odlučuje o žalbama na odluke organa javne vlasti u pogledu zahteva za

informaicjama;
 dužan je da izradi i objavi praktična uputstva za ostvarivanja prava;
 dužan je da o svom radu redovno podnosi izveštaje Narodnoj skupštini

Spor zbog uskraćivanja prava se pokreće na zahtev tražioca informacije, koji može biti podnet
u roku od 15 dana, posle “trodelnog testa” (proverava da li zahtev podnet po zakonu, traži
pismeno izjašnjenje organa i sam ocenjuje informaciju koja je uskraćena). Poverenik
povodom žalbe reaguje u roku od 30 dana. Ako je tražilac nezadovoljan poverenikovom
odlukom može tužbom kod suda da pokrene upravni spor u roku od 30 dana.
Kome se žaliti: Komisiji Poverenika za informacije od javnog značaja
(www.poverenik.org.rs), ili sudu. Poverenik može da sasluša slučajeve koji se tiču
uskraćivanja pristupa informacijama, otezanja, prekomernog naplaćivanja i odbijanja da se
informacija objavi u zahtevanom obliku ili na traženom jeziku. Odluke su obavezujuće za
javne vlasti. Ukoliko neko telo ne objavi informaciju, Poverenik ima pravo da se za
sprovođenje odluke obrati vladi.

16. Javna i poverljiva dokumenta

Dokumenta mogu da budu javna, poput registra preduzeća koji su u nekim balkanskim
zemljama objavljeni na internetu, dok su u drugim dostupni u pismenom obliku. Takva se
dokumenta obično daju onima koji ih zatraže. Ostala vladina dokumenta su međutim
poverljiva . Na primer, širom sveta su prijave poreza na dohodak nešto čime vlada raspolaže,
ali ih gotovo nikad ne otkriva, što važi I za vojnoobaveštajna dokumenta I izveštaje o o
policijskim istragama koje su u toku. Međutim I ona nekad procure do novinara. Takođe su
javna mnoga dokumeta o preduzećima ili pojedincu kojima raspolažu vladine agencije
(zemljišnje knjige I finansijski izveštaji kompanija sa berzi). Međutim mnogi drugi dokumenti
su poverljivi I nisu dostupni (bankovna ili medicinska dokumentacija I evidencija o
zaposlenju). Na Balkanu je pristup vladinim dokumentima neujednačen. Od mnogih
funkcionera se traži da da otkriju šta poseduju i koliko su bogati, ali oni to često odbijaju da
urade i to im je dozvoljeno.

17. Slučaj Iskopavanje grobova

18. Tačerizam

Istraživačko novinarstvo i tačerizam 1979-1997: godine straha, godine farse

Do pada vlade Margaret Tačer mnogi novinari koji su se bavili istraživanjem osećali su se
ugroženim. Tokom tri godine nakon što je njenu funkciju preuzeo Džon Mejdžor, petnaest
ministara bilo je primorano da podnese ostavku zbog beskrajnog niza komičnih detalja koji su
se odnosili na ljubavne afere, gramzivost ili sitnu korupciju, a strah (bar iz ugla novinara)
zamenila je farsa.

Sve u svemu, tabloidi su se usredsredili na prljavo rublje, dok su novine većeg formata pisale
o lošem funkcionisanju javnih službi. Istrage koje je sproveo News of the World ukazale su
na korupciju u vladinoj, pokazale su da je u Donjem domu radio bombaš iz redova IRA
(1987), da ilegalni doseljenici, uhvaćeni na delu u operaciji Zlatni prsten (1990), plaćaju
venčanje s lokalnim ženama, kao i da postoji klinika za kozmetičku hirurgiju koju pacijenti
napuštaju unakaženi i u bolovima (1993). Otkriće Gerija Džonsa da je porota odluku o krivici
optuženog za ubistvo donela pozivajući se na prizivanje duhova i iscrpna istraga aktivnosti
pedofila takođe su priče koje bi svi mediji rado prihvatili (Jones, 1999). Možda je najveće
intere- sovanje javnosti izazvala reportaža pod nazivom „Fudbalski bosovi i nestašne
devojke“1998), u kojoj se iznose neprijatne pojedinosti u vezi s ponašanjem, stavovima i
nepoštenjem dvojice direktora jednog od vodećih fudbalskih klubova u Velikoj Bri-taniji,
koje je verno zabeležio njihov tobožnji partner u prevarama, a zapravo jedan od šefova
istraživačkog odeljenja NoW, Mazer Mahmud.

Značajna tema tog doba bila je i nuklearna energija, kao i veština koja je pripisivana njenim
pristalicama u odbrani svojih stanovišta. Među brojnim slučajevima razotkrivanja dvoličnosti
i opasnosti treba istaći seriju kanala Yorkshire Television i knjigu Džejmsa Katlera i Roba
Edvardsa pod nazivom Britain’s Nuclear Nightmare /Britanski nuklearni košmarl (1988). Bila
je to prva istraga koja je ukazala na visok broj malignih oboljenja u okolini nuklearnih
centrala, čime je započeta naučna debata koja još traje. Na dan emitovanja navedene emisije,
1. novembra 1983, premijerka Tačer reagovala je u Donjem domu i obećala da će iznesene
tvrdnje najhitnije biti proverene. Otvorena je Blekova istraga i započeta serija istraživanja
koja traju i danas, a osnovan je i (vladin savetodavni) Komitet za medicinske aspekte zračenja
u čovekovoj okolini.

Kad je reč o novinama velikog formata, odnosi vlade i medija su tokom Foklandskog rata iz
1982. postali izuzetno loši, jer su se čak i rutinski pokušaji nepristrasne analize situacije
tumačili kao izdaja. Vlada je čak pokrenula sudski postupak protiv državnog službenika
Klajva Pontinga, koji je novinarima prosledio dokaze o dvoličnosti koju su ministri u tom
slučaju pokazali prema Parlamentu. Vlada Pontingu nije mogla ništa, ali su se stvari
promenile 1983. u slučaju Sare Tizdal, koja je predala informacije u vezi s dolaskom
krstarećih raketa u Veliku Britaniju. Taj događaj je gotovo nesumnjivo doprineo usvajanju
novog Zakona o državnim tajnama iz 1988.

Navedeni slučajevi sami po sebi ukazuju na neprijateljski odnos između izveštača zaposlenih
u novinama velikog formata i vlade. I zaista, političari visokog ranga gotovo svakodnevno su
vređali novinare, a naročito one zaposlene u BBC-ju, osporavajući istinitost njihovih
izveštaja. Još konkretnije, vlada je 1987. izdejstvovala nalog za ukidanje serije My Country
Right or Wrong na Radiju 4 mreže BBC, koja se bavila radom bezbednosnih službi, a policija
je upala u kancelarije ogranka BBC Scotland i zaplenila seriju od šest emisija pod nazivom
Secret Society, koje je za BBC pripremio Dankan Kembel, pa je čak na silu ušla u Kembelov
stan i u stanove još dvojice novinara. Taj neobičan primer vladine paranoje i siledžijstva koje
je iz nje proizašlo pročuo se kao afera Cirkon.

19. Sinopsis pitanja Larsa Milera

1. Šta je vasa osnovna hipoteza

 šta želite da kažete

 na koji način to želite da kažete

2. Šta je vaš minimum, a šta maksimum priče

 Žašto želite to da kažete

 Šta je vaš motiv
 Kome je priča važna

3. Šta su najvažnija pitanja u čitavom istraživanju

 šta znate, šta pretpostavljate

 šta morate da znate: o zakonima i procesima; o normama i uobičajnoj praksi; o istoriji;
o statistici; o etičkim obzirima

4. Sačinite spisak najvažnijih pitanja

5. Sačinite spisak informacija koje iziskuju proveru i potvrdu

 sačinite spisak svih osoba koje bi mogle da budu zainteresovane za uspeh vaše priče.
 kome bi moglo da bude u interesu da priča ne bude objavljena (unutar vaše novinske
kuće i izvan nje)
 ko bi vas mogao tretirati kao neprijatelja (koje su opasnosti i kako da se zaštitite)
 ko bi mogli da vam budu saveznici (da li vam je potreban doušnik i kako ćete ga/je
naći)?
 kako će publika iskoristiti priču (koja je ciljna grupa i šta če ona uraditi, ako išta bude
uradila)

6. Organizovanje i analiza informacija

 klasifikujte informacije po vrsti i važnosti

  klasifikujte informacije na proverene i neproverene
 razgovarajte o onome čime raspolažete sa svojim urednikom, mentorom ili iskusnim
kolegom

7. Kako priča može da bude prezentovana?

 šta publika treba da sazna i na koji način?

 kako ćete publici jasno predočiti proces istraživanja, dokumenta, ljudski interes i
uredničku politiku?
 šta ćete posebno istaći kao činjenice, a šta predočiti uz fotografije, mape ili grafikone?
 hoćete li istraživanje objaviti kao jednu ili više priča?
 hoćete li započeti objavljivanje pre nego što su sve priče spremne (i napisane)?
 da li je priča pogodna za istraživačko novinarstvo?
 može li istraživanje biti predočeno sa dodatnim elementima (specijalni logo, prateće
priče, uvodnik)?

8. Koliko novca i vremena vam je potrebno?

 koliko vremena vam je potrebno (procenite trajanje perioda i broj radnih sati)?
 koliko individualnog istraživanja vam je neophodno?
 koliko timskog rada vam je potrebno (navedite broj i uloge članova tima)?
 u kojoj meri (i kada) će vam biti potrebna pomoć fotografa, ekipe kamermana i ostalih
koji nisu pisci?
 kolika pomoć vam je neophodna od kolega iz drugih medija?
 kolika pomoć vam je neophodna od eksperata izvan medija?

9. Kakva je vaša istraživačka strategija?

 sastavite spisak svih neophodnih aktivnosti (po vrsti i hronološkim redosledom).

 sačinite okviran vremenski raspored svih aktivnosti.
 procenite vreme trajanja svih planiranih aktivnosti.

10.Organizujte svoje izvore

 navedite „usmene“ izvore

 podelite izvore na primarne i sekundarne
 klasifikujte izvore prema: ljudskom interesu/ličnom iskustvu; opredeljenju;
nezavisnom ekspertskom znanju.
  procenite jesu li vam izvori mogući saveznici, da li su neutralni, ili neprijateljski
nastrojeni prema onome što radite.
 odlučite kada, kako i gde ćete se obratiti izvorima.
 ispitajte moguće pravne i etičke probleme koji su povezani sakorišćenjem tih izvora.
 razmislite o tome kako možete da zaštitite one izvore kojima je zaštita potrebna.
 nabrojte „pisane“ izvore:
- podelite ih na prateća i osnovna dokumenta.
- klasifikujte ih prema stepenu dostupnosti (neposredno dostupni - teško dostupni).
- koje informacije/dokumenta su dostupni posredstvom interneta?
- kako ćete pokušati da pristupite onima koji su teže dostupni?
- postoje li u tom pogledu bilo kakve pravne ili etičke prepreke?
 navedite lokacije za posmatranje i izveštavanje
 jesu li te lokacije dostupne (lako ili teško)
 kako ćete im pristupiti
 možete li načiniti fotografije, zvučne ili video-zapise
 postoje li u tom pogledu bilo kakve pravne ili etičke prepreke
 isplanirajte odgovarajuće vreme za saradnju s kolegama, konsultacije s urednikom,
mentorom ili starijim kolegama, kao i za sastanke s pravnim savetnicima i nezavisnim
ekspertima

11. Tokom procesa istraživanja neophodno je i da:

 pribavite i analizirate:
- informacije koje pretpostavke pretvaraju u činjenice
- informacije koje se uklapaju u slagalicu
- informacije koje popunjavaju praznine
- informacije koje pokreću nova pitanja
- informacije koje tek treba da budu potvrđene
 pripremite ključne intervjue
- sastavite spisak najvažnijih pitanja
- nabrojte ključna pitanja koja iziskuju potvrdu
- načinite plan za intervju
- utvrdite svrhu intervjua
 - odlučite kako ćete kontrolisati intervju
- odredite kada, gde i kako ćete realizovati intervju.

12. Šta se dešava nakon objavljivanja priče?

 Koje reakcije možete da očekujete?

 Šta ćete sledeće raditi?

20. Kojim tehnikama navesti ljude da govore?

22. Finansijska i politička korupcija.

23. Privatnost naspram transparentnosti

Zahvaljujući transparentnosti često se obelodanjuje i sprečava kriminal i korupcija, a

institucije i pojedinci su primoreni da povedu računa o svom ponašanju. Međutim, često je ta
transparentnost izgovor za čaprkanje po životu pojedinaca iako te informacije nisu od javnog
značaja pod čime se podrazumeva da se objavljivanjem određenog teksta:

1. otkriva kriminal
2. ukazuje na naglašene antisocijalne pojave
3. ukazuje na nekompetenciju i nemar
4. čuva zdravlje i sigurnost ljudi
5. građani štite od prevare
6. pomaže ljudima da budu bolje informisani

Istraživačko novinarstvo NIJE paparaco novinarstvo u kome novinari, kamermani, fotografi

uhode javne ličnostu i u najintimijim situacija. Na taj način oni srozavaju novinarstku
profesiju i dovode u pitanje kredibilitet medijske kuće za koju rade. BBC je napravio
pravilnik koji se tiče principa privatnosti i javnog dobra u kome se navodi sledeće: “ Da
bismo ostvarili svoja prava na slobodu izražavanja i informisanja moramo da delujemo unutar
okvira koji poštuju privatnost pojedinca i tretira ih na pravi nači, iako pritom istražujemo
stvari za koje postoji javni interes da budu otkrivene.“

24. Internet kao alat istraživača

Istraživačkom novinaru koji želi da prelazi granice sedeći ispred svog kompjutera dostupan je
ogroman broj internet alata.

Novinar može da unapredi pretragu ukoliko koristi više reči ili ukoliko upotrebi “specifične”
reči usko vezane za datu temu pomoću kojih će suziti pretragu.Pretraga se takođe može suziti
upotrebom navodnika, a osnove matematike takođe pomažu u istraživanju – minus se koristi
da se rastave određeni podaci, a plus ukoliko tražimo sajtove koji sadrže sve ključne reči.
Takođe postoje trikovi za pretraživanje pojedinačnih sajtov. Organizovanje mnoštva podataka
i preuzimanje podataka sa interneta radi kasni-jeg korišćenja mogu biti veoma značajni u
istraživačkom radu. Postoje alatke koji omogućavaju pravljenje popisa datoteka i programi za
skidanje podataka sa intemeta.

25. Afera Ubica s kišobranom

26. Pronalaženje ljudi

Zvanične izvore je relativno lako pronaći. Novinar samo treba da otvori svoj telefonski
imenik i potraži informativnu službu neke vladine agencije. Osim telefonskih imenika, brz
način pronalaženja ljudi je i internet gde je po svim kriterijumima moguće locirati neku osobu
i doći do njene elektronske pa čak i poštanske adrese. Osim toga, postoje i specijalizovani
imenici I spiskovi za pojedine delatnosti i profesije. Međutim, u balkanskom kontektu čest i
uspešan način za pronalaženje ljudi je pitati druge ljude. Novinari često od drugih novinara
traže imena i telefonske brojeve koji su im važni za istraživanje . Neretko je ljude najlakše
pronaći preko njihovih porodica, školskih drugova, susedstva, društvenog kluba ili poslovnog
i profesionalnog okruženja.

27. Dokumenta za istraživanje korporacija

1. Registri kompanija i vlasništva

Svaka kompanija koja obavlja neku delatnost mora da bude registrovana kod nekog organa
vlast. Ovi dokumenti su kao izvod iz matične knjige jednog preduzeća i oni nam govore o
vlasništvu, datumu osnivanja, članovima uprave i akcionarima, adresu, početno ulaganje,
svrha, tip biznisa kojim će se baviti i slično.

Međutim kada je kompanija registrovana potrebna je i dozvola za rad- licenca. U mnogim

zemljama za subjekte kao što su banke, trgovci hartijama od vrednosti, brokerske kuće,
investitorske kuće i finansijske kompanije neophodna je i sekundarna dozvola. Kompanije
koje javnosti prodaju deonice, obveznice i osiguranje moraju da prodju strožiju procedure.

2. Finansijski obračuni i godišnji izveštaji

Kompanije imaju obavezu da podnose izveštaje o prihodima i obavezama, dobicima i
gubicima, dividende isplaćene akcionarima, a ponekad i naknade za zvaničnije. U njima se
obično nalazi vrednost deonica kompanije, njena ulaganja u druge kompanije ili imovinu,
aktivnosti tokom protekle godine i nivo naknade za najvažnije članove personala.

3. Istraživanje kompanije u inostranstvu

Najlakše ga je učiniti posredstvom internet. Mnoge zemlje imaju elektronske registre

kompanija koje sadrže informacije o korporacijama . Nekim registrima su obuhvaćeni I
finansijski izveštaji i obračuni, dok ostali podrazumevaju osnovne informacije o kompaniji..

4. Poslovne dozvole i licence

Svako ko želi legalno da se bavi biznisom mora da ima dozvoluu za rad, a za širok spektar
aktivnosti su neophodne i dodatne dozvole. Poslovne dozvole sadrže presudne podatke za
istraživanje poput imena vlasnika, adresa i brojeva telefona, poslovnih odnosa, broja
zaposlenih, sektora za koji je dobijena licenca, rokova i uslova u kojima se odvijaju poslovne
aktivnosti.

5. Dokumentacija vladinih regulatornih tela

Osim registra kompanije postoje I druge vladine agencije koje raspolažu podacima o
preduzećim. Zadatak tih državnih agencija je da regulišu čitav niz aktivnosti kao što su
trgovina, zdrastvo, telekomunikacije, pa čak i igre na sreću.

6. Sudski spisi

Dobar izvor dokumenata o preduzećima. Parnica koja je pokrenuta protiv neke kompanije
sadrži mnoštvo informacija, uključujući originalna dokumenta i izjave date pod zakletvom,
što je građa koju novinar može da iskoristi.

28. Pisanje središnjeg dela priče

Središnji deo je najteži. Tada priča može da potone i potpuno propadne, što čitaoca navodi na
odustane. Takođe reč je o onom delu u kome mogu biti ispričani najmanje interesantni delovi
priče. U središnjem delu se zapravo nalazi meso izveštaja, novinar zalazi u detalje onoga što
je otkrio. Reč je o segment koji je struktuiran prema ključnim temama ili otkrićima
istraživanja. Moguća je hronološka, što značii da umesto razvijanja tema autor bira da ispriča
priču oštujući redosled zbivanja.

Prema Krisu Skanlanu poredak se sastoji od tri dela : početka, sredine i završetka.
 POČETAK nagoveštava O ČEMU? PA

SREDINA-1 ŠTA? 1
ODELJAK
S

SREDINA-2 D DEUAK 2

SREDINA-3 Ž ODEUAK 3

ZAVRŠETAK zaključuje VEZIVO

Sredina sadrži informacije koje su
tematski grupisane po odeljcima koji su organizovani po logičkom kriterijumu. Početak
formalno nagoveštava sredinu, a završetak omogućuje da glavne poente ostanu u pamćenju
čitalaca. Središnji blokovi se često najizazovniji za pisanje. Što je izveštaj duži, to je teže
održati čitaočovo interesovanje. Postoje različiti mehanizmi kojima se čitaoci vezuju za priču.
Ta sredstva, međutim, mogu biti korišćena ne samo u sredini, nego duž celog teksta.

Radnja i prizori: Možda je dobro da se o tekstu razmišlja kao o filmu koji se odvija pred
čitaočivim očima. Film napreduje samo zbog toga što postoji radnja koja se odvija u
prizorima.

Sukob: Moglo bi se reći da istraživačko novinarstvo govori o sukobu zločinca i žrtava,

pobednika i gubitnika, moćnih i nemoćnih.. Novinari taj sukob naglašavaju na početku ali ga
mnogi ne održe u središnjim delovima svojih tekstova.

Tačka i gledište: Većina istraživačkih tekstova napisana je sa autorove tačke gledišta, tačnije
iz perspektive onoga ko je prikupio, probrao, I analizirao informacije i ko priča priču kao
sveznajući i uglavnom nepristrasni pripovedač. Međutim, to ne znači da istraživački tekst ne
može da održi različite tačke gledišta.

Dijalog: Istraživački tekstovi obiluju činjenicama. Ponekad su bogati i koloritima i opisima.

Međutim, mogu da postanu još bolji ukoliko se čitaocima pruži prilika da čuju kako likovi iz
teksta zapravo govore. Sami citati ponekad nisu dovoljni. Razmena, tj.konverzacija daje jasnu
predstavu o likovima ili situaciji koju izveštač želi da opiše.

29. Dokumenta za istraživanje vladinih institucija

Najbitnija dokumenta za istraživanje vladinih institucija su :

1. Buđžeti - Najvažniji dokumentima u kojima vlada navodi na koji način namerava da troši
novac poreskih obveznika. Buđžetska dokumenta nacionalnih vlada dostupna su javnosti u
svim balkanskim zemljama. Nacionalni budžet ukazuje na priritete vlade. Važnost koju vlada
pridaje svakom pojednom sektoru, bilo da se radi o zdrvstvu, odbrani, obrazovanju ili javnim
radovima , izražena je time koliki mu je iznos dodelila budžetom. Budžet je dobar pokazatelj
tome da li je vlada sklona prekomernoj potrošnji. Suma iz budžeta koja je dodeljena nekom
vladinom telu govori o tome koliko novca i moći to telo poseduje u odnosu na druge. Organ
koji raspolaže podacima o budžetu je Ministarstvo finansija, a na lokalnom nivou to su stalne
konferencije gradova i opština i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.

2. Revizorski izveštaji - Sastavljaju ga zvanična tela specijalizovana za analizu troškova i

ostalih finansijskih podataka o radu vladinih organa. Tim izveštajima se utvrđuje da li su
dotični organi vlastita sredstva koristili na razuman način i u skladu sa zakonom. Važni su jer
pokazuju kako je budžet trošen, da li ima nekih popusta i sl. Naročito su korisni za
istraživanje korupcije, prevara i previsokih cena u vladinim nabavkama. Javni su, njima
raspolaže Državna revizorska institucija.

3. Ugovori - Vladini ugovori o nabavkama dobara i usluga ili o dodeli skupih infrastrukturnih
projekata su dokumenta koja treba podvrgnuti pažljivijem ispitivanju . Iz njih se može videti
koliko novca vredi određeni projekat, koji je rok za njegovo izvođenje, na koje uslove su se
obavezale ugovorne strane, ko su potpisnici i mnogo toga drugog. Novinari mogu da vide da
li se krši ugovor i sl.

4. Dokumenta o istragama organa za borbu protiv korupcije - Iako i ostale vladine

agencije učestvuju u borbi protiv korupcije organi koji su za to specijalizovani ponekad
raspolažu i nekim posebnim ovlašćenjima koje druge agencije ne poseduju. Čak i kada nisu
efikasna, ova tela raspolažu ogromnom građom o korupciji u koju su ponekad uključeni i
izveštaj o konkretnim slučajevima. Na taj način predstavljaju značajan izvor podataka za
istraživanje pokazatelja korupcije.

5. Transkripti parlamentarnih rasprava i istraga - Parlamenti demokratskih zemalja

redovno organizuju rasprave ili saslušanja o različitim aspektima vladanja. Tokom saslušanja,
često može da se bavi mnoštvom javnih i poverljivih podataka koji se mogu upotrebiti i u
svrhe istrage. Osim toga i same istrage često podrazumevaju iznošenje nečeg novog, posebno
kada svedoci budu pozvani da protivno vlastitoj volji daju iskaz i kada su prinuđeni da daju
informacije. Ponekad su pozvani i veštaci. Stoga su transkripti parlamentarnih saslušanja
koristan izvor podataka. Reč je o dokumentima čije su kopije dostupne na zahtev, osim ako
im je sadržaj poverlljivog karaktera.

30. Istraživanje neprofitnih organizacija

Tokom devedesetih je na Balkanu osnovano više hiljada neprofitnih organizacija. One su
učestvovale u različitim aktivnostima od nadziranja ljudskih prava, do pružanja pomoi
obespravljenim grupama, kao i od borbe protiv korupcije, do praćenja zagađenja životne
sredine.

Donatori su izdvojili velike sume novca kako bi se nevladine organizacije ukorenile i na

Balkanu, lako nema sumnje u to da su one uradile puno toga dobrog, Izvestan broj njih bio je
optužen za finansijske mahinacije i ostale nezakonite radnje.

Širom Balkana, postoje registri u kojima su pobrojane nevladine organizacije koje deluju u
svakoj od zemalja. U njima se navode i vrste aktivnosti, adrese i ostali podaci.

Nevladine organizacije moraju da budu registrovane, a registri neprofitnog sektora su u nekim

balkanskim državama dostupni i preko intemeta. U drugim zemljama je te registre na internet
postavio neki pojedinac ili neprofitna grupa. Registri predstavljaju dobro polazište za
istraživanje dotičnih organizacija ili situacija u kojima se one pojavljuju.

31. Zakoni o slobodnom pristupu informacija na Balkanu

ALBANIJA

Zakon usvojen 1999. Zahtev može podneti svaki pojedinac. Zahtev se odnosi na informacije
sadržane u zvaničnim dokumentima, uključujući i lične podatke o osobama koje su na
državnim funkcijama, a u vezi sa obavljanjem tih dužnosti. Zahtev se podnosi pismeno, vlasti
moraju da odgovore najkasnije za 15 dana, a informacije moraju biti dostavljene najkasnije za
30 dana. Dokumenta mogu ostati nedostupna samo ukoliko neki drugi zakon, poput zakona o
zaštiti podataka ili poverljivim informacijama, ograničava njihovo obelodanjivanje. Za
nadziranje zakona zadužen je narodni pravobranilac (Ombudsman) koga bira parlament. On
prima prigovore i sprovodi istrage, ali njegove odluke nisu obavezujuće. Žalbe se mogu
podneti i sudu.

Problemi: Sam akt nije u dovoljnoj meri poznat vladi. Narodni pravobranilac je 2004.
predložio da protiv zvaničnika koji svesno ili iz nehata prekrši zakon budu preduzete
disciplinske mere, što pokazuje da postoji znatno nezadovoljstvo primenom zakona.

Ostale poteškoće: Parlament je 2006. usvojio amandmane i uveo jednu novu odrednicu -
„uskraćeno“ - za podatke čije bi obelodanjivanje „ugrozilo normalno funkcionisanje države i
interese ili efikasnost državnih institucija“. Taj potez je naišao na oštru kritiku civilnog
društva i međunarodnih organizacija. Krivični zakon zabranjuje otkrivanje državnih tajni. Za
kršenje te odredbe sledi kazna i do deset godina zatvora.

BOSNA I HERCEGOVINA

Zakon usvojen 2001. Zahtev može podneti svaki pojedinac.Zahtev se odnosi na informacije
koje u bilo kom obliku poseduje bilo koja javna vlast, uključujući i pravna lica koja vrše javnu
funkciju. Zahtev se podnosi pismeno, vlasti moraju da odgovore najkasnije za 15 dana.

Šta je izuzeto: Informacije koje mogu „značajno naškoditi“ interesima odbrane i bezbednosti,
sprečavanju i otkrivanju zločina. Uskraćivanje je odobreno kako bi se zaštitile odluke javnih
vlasti, poslovne tajne i privatnost pojedinaca.

Kome se žaliti: Nadležnom organu. Odluke mogu biti osporavane i na sudu ili prosleđivane
Ombudsmanu Federacije ili Ombudsmanu Republike Srpske.

Problemi: Centar za pristup informacijama je 2005. godine utvrdio da je samo 57 odsto

državnih tela uopšte odgovorilo na zahteve.

Ostale poteškoće: Krivični zakon zabranjuje odavanje državnih tajni. Nepoštovanje te odredbe
za sobom povlači zatvorsku kaznu u trajanju do pet godina.

BUGARSKA

Zakon usvojen 2000. može ga podneti svaki pojedinac ili pravno lice.

Na šta se zahtev odnosi: Informacije kojima u bilo kom obliku raspolažu državne institucije ili
pravna lica koja se finansiraju iz državnog budžeta i vrše javne funkcije, regionalne
kancelarije centralnih vlasti, institucije i tela koji se finansiraju iz programa i fondova EU.

Oblik zahteva: Pismeni ili usmeni.

Rok za odgovor: 14 dana.

Šta je izuzeto: Informacija koja se tiče privatnosti pojedinca, državna ili službena tajna,
poslovna tajna ili materijal na osnovu kojeg se donose odluke. Bilo kakvo izuzimanje mora
biti odobreno odlukom parlamenta. Informacije koje se tiču pripremnog rada ili stavova i
saopštenja o tekućim pregovorima mogu biti zadržane dve godine. Tada se traži delimičan
uvid, koji često nije odobren.

Kome se žaliti: Ne postoji unutrašnji žalbeni mehanizam, niti nezavisno nadzorno telo. Žalbe
zbog odbijanja da se informacije obelodane mogu se podneti regionalnom Administrativnom
sudu i Vrhovnom administrativnom sudu.
Problemi: Program za pristup informacijama je 2004. utvrdio da je za svega 60 odsto zahteva
zaista bio omogućen uvid u neke podatke. Međutim, 2008. su se odbijanja dogodila u manje
od jedan odsto od ukupnog broja zahteva.

Ostale poteškoće: Godine 2002. usvojen je Zakon o zaštiti poverljivih informacija. Njime su
uvedena rigorozna ograničenja, jer je gotovo svakome omogućeno da potpiše klauzulu 0
tajnosti ili poverljivosti. Pri tome se zahteva da bude pokazana šteta koja bi nastala od
pojedinih otkrivanja, ali se ne ukazuje na važnost utvrđivanja javnog interesa.

CRNA GORA

Kada je zakon usvojen: 2005.

Ko može podneti zahtev: Svaki pojedinac ili pravno lice.

Na šta se zahtev odnosi: Informacije kojima u bilo kom obliku raspolažu državne i lokalne
vlasti, javna preduzeća i ostali entiteti sa javnim ovlašćenjima.

Oblik zahteva: Pismeni ili elektronski.

Rok za odgovor: Osam dana, pri čemu može biti produžen i za dodatnih 15 dana. U izuzetnim
slučajevima može biti zahtevan odgovor u roku od 48 sati.

Šta je izuzeto: Informacije koje se tiču nacionalne bezbednosti, odbrane ili međunarodnih
odnosa; javne bezbednosti, komercijalnih i drugih privatnih ili javnih ekonomskih aktivnosti;
ekonomske, monetarne ili politike razmene sa inostranstvom; sprečavanja i istrage kriminala;
privatnosti pojedinaca i ostalih ličnih prava; internih pregovora. Da bi podaci bili uskraćeni,
interesi moraju biti „značajno ugroženi“, a prouzrokovana šteta mora biti „značajno veća od
javnog interesa da takva informacija bude objavljena“. Informacije ne mogu biti uskraćene
ukoliko se odnose na kršenja pravila, neovlašćeno korišćenje javnih resursa, zloupotrebu
vlasti, krivična dela i ostale propuste u rukovođenju.

Problemi: Mreža za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) saopštila je 2006. da je podnela

nekoliko stotina zahteva i izvestila da su agencije blagovremeno odgovorile samo u 50 odsto
slučajeva.

HRVATSKA

Kada je zakon usvojen: 2003.

Ko može podneti zahtev: Svaki pojedinac.

Na šta se zahtev odnosi: Informacije u posedu javnih vlasti, uključujući i državna tela, lokalne
i regionalne vlade, pravna i fizička lica sa javnim ovlašćenjima.

Oblik zahteva: Pismeni ili usmeni.

Rok za odgovor: 15 dana.

Šta je izuzeto: Informacije koje su zakonom proglašene državnom, vojnom, službenom,

profesionalnom ili poslovnom tajnom, ili lični podaci obuhvaćeni zakonom 0 zaštiti podataka.
Informacije mogu biti uskraćene ukoliko postoji „utemeljena“ sumnja da bi njihovo
objavljivanje ugrozilo sprečavanje, otkrivanje ili procesuiranje krivičnih dela; onemogućilo
održavanje sudskih, administrativnih ili drugih saslušanja; onemogućilo sprovođenje
administrativnog nadzora; ozbiljno naškodilo životu, zdravlju i bezbednosti ljudi ili životne
sredine; onemogućilo primenu ekonomske ili monetarne politike, ili ugrozilo prava na
intelektualnu svojinu.

Kome se žaliti: Najpre nadležnom organu, a ako odgovor nije zadovoljavajući,

Administrativnom sudu ili Ombudsmanu, iako njihove odluke nisu obavezujuće.

Problemi: Hrvatski Helsinški odbor je 2005. utvrdio da su javna tela uskraćivala odgovore na
zahteve koji su se ticali čak i rutinskih informacija, te da mnoga nisu ni imenovala zvaničnike
za informacije, niti načinila kataloge podataka ili registre zahteva.

Ostale poteškoće: Krivični zakonik zabranjuje otkrivanje državnih tajni. Kršenje te odredbe se
kažnjava zatvorom u trajanju i do pet godina. Oni koji nisu zvaničnici, a svesno objave tajnu,
mogu biti kažnjeni novčano ili zatvorom u trajanju do tri godine.

KOSOVO

Kada je zakon usvojen: 2003.

Ko može podneti zahtev: Svaki pojedinac ili pravno lice registrovano na Kosovu.

Na šta se zahtev odnosi: Dokumenta u posedu svih institucija Republike Kosovo, opština,
nezavisnih tela osnovanih po Ustavu Kosova ili Kosovske agencije za privatizaciju.

Oblik zahteva: Pismeni ili elektronski.

Rok za odgovor: 15 dana.

Šta je izuzeto: Informacije koje bi dovele u pitanje javni interes u oblasti bezbednosti, odbrane
i vojnih pitanja, međunarodnih odnosa ili finansijske, monetarne ili ekonomske politike;
privatnost i integritet pojedinaca; komercijalni interesi; sudski postupci ili tok inspekcija,
istraga ili obračuna. Izuzeta su i interna dokumenta koja se još razmatraju ili čije bi
obelodanjivanje ozbiljno ugrozilo proces donošenja odluka.

Problemi: Ombudsman je 2005. situaciju sa zakonom o SPI opisao kao „primer zakona koji je
do sada umnogome postojao samo na papiru“.

MAKEDONIJA

Kada je zakon usvojen: 2006.

Ko može podneti zahtev: Svaki pojedinac ili pravno lice.

Na šta se zahtev odnosi: Informacije iz državnih ili opštinskih tela, kao i one koje se tiču
organa ili lica koji vrše javne funkcije.

Oblik zahteva: Usmeni, pismeni ili elektronski.

Rok za odgovor: 10 dana.

Šta je izuzeto: Zaštićene informacije, lični podaci, poverljive informacije, poreske

zloupotrebe, predstojeće istrage, dokumenta u fazi prikupljanja - ukoliko bi njihovo otkrivanje
izazvalo nesporazume, rizik po zaštitu životne sredine, ili bi ugrozilo intelektualnu svojinu.
Svi eventualni izuzeci prolaze proveru koja, u slučaju da je javni interes veći od svake štete
koja može biti izazvana, može dovesti i do objavljivanja.

Kome se žaliti: Komisiji za zaštitu prava na slobodan pristup javnim informacijama

(www.sinf.gov.mk) koja je nadležna i za primenu zakona. Protiv odluka Komisije moguće je
pokrenuti žalbeni postupak pred sudom.

RUMUNIJA

Kada je zakon usvojen: 2001.

Ko može podneti zahtev: Svaki pojedinac.

Na šta se zahtev odnosi: Informacije o strukturama vlasti i državnim kompanijama.

Oblik zahteva: Pismeni.

Rok za odgovor: 10 dana.

Šta je izuzeto: Informacije o nacionalnoj bezbednosti, javnoj bezbednosti i javnom poretku,

rasprave unutar vlasti, komercijalni ili finansijski interesi, lični podaci, tekuće krivične i
disciplinske istrage, sudski procesi i podaci koji su „štetni za iznošenje iz razloga zaštite
omladine“.
Kome se žaliti: Nadležnom organu ili sudu. Narodni pravobranilac (Ombudsman) takođe
može saslušati pritužbe i dati izvesne preporuke.

Problemi: lako je 2005. godine svega dva odsto od preko 700 000 zahteva bilo odbijeno,
poverljivost se još uvek zloupotrebljava radi prikrivanja različitih informacija, velike
finansijske dobiti i odbijanja da se informacija obelodani u zahtevanom obliku.

Ostale poteškoće: Zakon o tajnim podacima sadrži odredbu o „poslovnim tajnama“ koje su
definisane kao bilo kakve informacije koje se mogu ticati interesa nekog pravnog lica,
svejedno da li je ono privatno ili državno. Krivični zakonik zabranjuje posedovanje poverljive
informacije od strane onih koji nisu ovlašćeni da je imaju.

SRBIJA

Kada je zakon usvojen: 2004.

Ko može podneti zahtev: Svaki pojedinac.

Na šta se zahtev odnosi: Informacije i dokumenta javnih vlasti, uključujući državna tela,
organizacije koje raspolažu javnom moći i pravna lica koja se u potpunosti ili pretežno
finansiraju iz državnih izvora. Za objavljivanje informacija.

O javnom zdravlju i životnoj sredini postoji javni interes, a pretpostavlja se da on postoji i u

slučaju svih drugih informacija, osim ukoliko javne vlasti ne dokažu suprotno.

Oblik zahteva: Pismeni ili usmeni.

Rok za odgovor: 15 dana, osim u situacijama kada postoji pretnja po život ili slobodu neke
osobe, zaštitu javnog zdravlja ili životne sredine. U tom slučaju se na zahtev mora odgovoriti
u roku od 48 časova. Rok može biti produžen na 40 dana ukoliko državna institucija ima
opravdan razlog za neispunjavanje roka od 15 dana.

Šta je izuzeto: Informacije čije obelodanjivanje predstavlja rizik po život, zdravlje,

bezbednost ili bilo koji drugi vitalni interes neke osobe; ugrožava ili opstruira krivični ili bilo
koji drugi pravni proces; ozbiljno ometa nacionalnu odbranu, nacionalnu i javnu bezbednost
ili međunarodne odnose; suštinski potkopava ekonomske procese ili značajno ugrožava
ekonomske interese. Izuzetak su i informacije koje su zaštićene zakonom, poput državnih,
službenih, poslovnih i drugih tajni, ukoliko njihovo objavljivanje predstavlja ozbiljnu pretnju
po pojedince čiji interesi nadvladavaju pravo javnosti na informaciju. Pristup informacijama
je ograničen i ukoliko bi se u protivnom prekršilo pravo na privatnost ili ugled neke osobe,
osim ako ona na to pristane.
Kome se žaliti: Komisiji Poverenika za informacije od javnog značaja
(www.poverenik.org.rs), ili sudu. Poverenik može da sasluša slučajeve koji se tiču
uskraćivanja pristupa informacijama, otezanja, prekomernog naplaćivanja i odbijanja da se
informacija objavi u zahtevanom obliku ili na traženom jeziku. Odluke su obavezujuće za
javne vlasti. Ukoliko neko telo ne objavi informaciju, Poverenik ima pravo da se za
sprovođenje odluke obrati vladi.

Problemi: U periodu od osnivanja (1. jula 2005.) do 31. jula 2009, Kancelarija Poverenika je
obradila ukupno 6 612 zahteva. Od toga je rešeno oko 5 800.

Nevladine organizacije koje promovišu SPI:

Transparentnost Srbija

Komitet pravnika za ljudska prava

Centar za unapređenje pravnih studija

Beogradski centar za ljudska prava

Inicijativa mladih za ljudska prava

Regionalni izvori

32. Privatnost (Hjugo de Berg knjiga)

Povreda privatnosti još je jedna oblast gde treba dobro razmisliti kada, gde i pod kojim
uslovima u istraživačkom novinarstvu može biti opravdano zaobilaženje etičkih ograničenja,
koja se obično poštuju. Na prvom mestu treba imati na umu razliku koja se obično ne
primećuje, a to je razlika između tajnosti i privatnosti. Tajnost podrazumeva namerno i
smišljeno prikrivanje radnji, događaja ili informacija. No, nije sve što se drži u tajnosti lično,
niti su lične stvari obavezno namerno prikrivane.

Vrednost privatnosti

Skloni smo da verujemo da je pravo na privatnost jedna od osnovnih težnji ljudskog ili
civilizovanog društva. Pravo na privatnost obezbeđuje zaštitu od države ili socijalnih grupa
koje pokušavaju da nas kontrolišu zloupotrebljavajući naše slabosti. Da privatnost nije
priznata kao pravo, ne bismo se mogli zaštititi od manipulacije i pritisaka na svoje mišljenje i
ponašanje. Privatnost podrazumeva da nad određenim sferama naših života imamo
neprikosnovenu kontrolu i da u njih drugi nemaju pravo da se mešaju, niti da njima upravljaju
sem ako mi tako izaberemo. Stoga se pravo na privatnost zasniva na prihvatanju ljudi kao
slobodnih i racionalnih individua, za čiji je razum neophodno da se određeni delovi njihovih
života smatraju privatnim i zaštićenim, kako bi oni mogli da ispune osnovne ljudske potrebe,
želje, ciljeve i razvijaju međuljudske odnose.

Razvoj prava na privatnost

Granica između privatne i društvene sfere ljudskog života može se povući na različitim
mestima, u zavisnosti od prirode institucija ili društvenog statusa osoba kojima se novinari
bave. Veoma je očigledno da su te granice zapravo usko povezane sa opštim stavom koji
javnost ima o novinarskom ugrožavanju privatnosti.

1. Javne ličnosti koje imaju veliku moć i društveni uticaj. Ovo se, očigledno, odnosi na
političare, mada se u ovu kategoriju mogu ubrojati i državni službenici, profesionalci,
poslovni ljudi i kriminalci, i to na osnovu činjenice da oni ili koriste svoju moć u naše ime, ili
imaju društvenu i profesionalnu odgovornost, ili krše zakon.Treba imati na umu da su, u
ovom slučaju, od javnog interesa samo informacije koje se potencijalno odnose na kršenje
odgovornosti ili dužnosti.

2. Javne ličnosti koje je stvorio i koje održava publicitet. Njihove karijere zavise od
publiciteta koji imaju, prećutno sklopili faustovski ugovor. To služi medijima kao opravdanje
za praćenje njihovih privatnih života - uz dozvolu ili bez nje.

3. Ljudi koji su postali javne ličnosti ne svojim izborom, već nenamerno, zahvaljujući prirodi
događaja, koji se mogu nazvati nedužnim žrtvama ili svedocima.. U ovom slučaju privatne
informacije o takvim pojedincima su apsolutno irelevantne i oni imaju izuzetno pravo na
privatnost, osim ako je to suštinski povezano sa samim događajem.

Dalje, važno je imati na umu da ljudi čija je privatnost ugrožena imaju barem pravo da
odgovore na optužbe istrage. Prvo, zbog toga što za pronađeni dokaz možda postoji i drugo
objašnjenje. Kao drugo, čak i da to nije tako, moralni principi nas obavezuju da optuženima
damo priliku da odgovore na optužbe. I poslednje, zato što javnost treba staviti u najbolju
moguću poziciju da donese svoj sud, a ako se ne ukaže jasna prilika, čak i da optuženi ne da
nikakav odgovor, javnost može shvatiti ozbiljno mogućnost da je, u novinskom izveštaju,
nečiji bezrazložno ukaljan ugled.

33. Uvod: tvrd ili mek?

Istraživački tekstovi mogu da počnu faktografskim (sumarnim), to jest „tvrdim” uvodom.

Mogu da počnu i reportažno, koloritno, što se smatra „mekim” uvodom. Oba dobro vrše svoju
funkciju, zavisno od vrste priče i materijala kojim novinar raspolaže. Cilj uvoda je da čitaoce
uvuče u priču i da im omogući da shvate o čemu je priča.

Novinari se prilikom pisanja često suočavaju sa teškim izborima. „Tvrd” uvod odlikuje se
zanimljivošću i neposrednošću, naročito ukoliko se u tekstu otkriva nešto novo i šokantno. S
druge strane, „mek” uvod donosi emocije i dramatičnost, pa priči daje ljudsko lice.

Osnovne vrste reportažnih uvoda su:

1. Citatni uvod – upečatljiva izjava značajnog sagovornika

2. Opisni uvod – opis osobe, mesta ili predmeta

3. Narativni uvod – podrazumeva pričanje određene price, a ne opisvanje osobe ili mesta

Rizici reportažnih uvoda

„Meki” uvodi nisu uvek funkcionalni, kako ne bi bili promaša potrebno je da zadovolje
sledeće standarde:

 jednostavnost - pripovedanje i opisivanje treba da budu lako i trenutno razumljivi

 važnost - uvod mora da bude direktno povezan sa ostatkom price, ukoliko je fokus
pomeren, čitaoci se osečaju prevarenima, smatraju da priča nije ono što je na početku
obećavala da će biti
 zanimljivost - ako je uvod dosadan, ili ako su upotrebljeni citati bledi, priča hramlje
 usredsređenost - uvod priprema čitaoca, pa bi trebalo da, koliko god je to moguće,
ilustruje neki važan segment priče koji će kasnije biti potpunije obrađen

*Ključni paragrafi: Nakon što se opredele za uvod, novinari moraju da osiguraju povratak na
osnovnu temu izveštaja, a prelazak sa uvoda na glavni deo omogućuju “ključni paragrafi” (nat
graf ili “pa šta?” paragraf). On predstavlja obećanje koje se tiče sadržaja priče i njene poruke,
u njemu je sadržano jezgro price i treba da ostvari sledeće ciljeve:

 Opravdava priču, sugerišući čitaocu zašto bi ona trebalo da mu bude važna

 Omogućuje okončanje uvoda i objašnjava njegovu povezanost sa ostatkom price
 Objašnjava zbog čega je priča aktuelna
 Sadrži dodatni material koji pomaže da čitalac shvati važnost priče

*Završetak – ima tri funkcije:

 kazuje čitaocu da je priča gotova

 podvlači glavnu poentu
  treba da odjekuje u glavi čitaoca, da se ureže u pamćenje, da navede na razmišljanje

Vrste zavrešetaka:

1. narativni – omogućuju autoru da sažme svoje teze, ali na posredan način, pričanjem
priče.
2. eksplanatorni – mogu da sumiraju glavna otkrića, ponavljaju teme dotaknute u
glavnom delu teksta kako bi se čitalac podsetio zbog čega je priča važna; njime se
može predviđati buduća situacija na osnovu onoga što je izneto u tekstu
3. citatni – efikasni jer nude sažetak ili zaključak koji ne iznosi novinar, već neko drugi,
poslednju mogućnost da se u priči čuje drugi glas, čime se stvara predstava
objektivnosti
4. opisni – nudi se slika mesta ili dočarava neki prizor

34. Važnost dokumenata

■ dokazi o nezakonitim radnjama - ključna za najveći broj istraživanja, bez njih bi novinari
teško mogli da dokažu nezakonite radnje

■potvrde onoga što kažu ljudski izvori (ili ukažu na ljudske izvore)

■putokazi ka drugim ljudima i dokumentima – praćenje pisanih tragova, jdan dokument vodi
ka drugom

Zadatak novinara je da pribavi dokumenta, pročita ih i analizira, a zatim poveže informacije

koje su u njima sadržane. Šta one znače i šta dokazuju? Koje druge informacije su neophodne
za uverljivo dokazivanje nezakonitih radnji?

35. Strategija za prikupljanje informacija

36. Procvat istrživačkog novinarstva devedesetih

38. Žene i novinarstvo

U studijama o medijima i komunikaciji zapaža se nedostatak objektivnih podataka o ulozi

žena u istraživačkom novinarstvu, što bavljenje ovom temom čini prilično komplikovanim.
Istraživanja o ženama u novinarstvu u štampanim i elektronskim medijima, sprovedena
osamdesetih godina XX veka u nekoliko zemalja, ukazuju na njihov položaj u ovoj profesiji.
Rezultati su konstantno pokazivali da u štampanom i televizijskom novinarstvu dominiraju
muškarci. Žene su u velikom broju zastupljene na pozicijama „nižeg nivoa“, dok ih je
izuzetno malo na pozicijama izvršnih producenata. Postoje dokazi da su žene za isti posao
plaćene manje nego njihove muške kolege, uprkos tome što imaju jednake kvalifikacije i
radno iskustvo. Ove nejednakosti proizlaze iz kombinacije procesa zapošljavanja koji
favorizuje muškarce i diskriminatorskih stavova osoba odgovornih za donošenje odluka. Ona
iznosi i dodatne faktore zajedničke za mnoge profesije: teret brige o deci, koji pada na ženu a
ne na muškarca, i seksističko ponašanje prema ženama u okviru profesionalne kulture.

Ideje “javnosti“ i “javne sfere“ predstavljaju veliki problem za žene u društvima u kojima
ideologija „razdvojenih sfera“ hrani moćne mitove o polnoj segregaciji. Smatra se da postoji
tendencija da se „muške teme“ izjednačavaju s “javnom sferom“ i posmatraju kao ozbiljni
događaji koji zaslužuju da postanu deo vesti, dok se „ženske teme“ često povezuju sa
„privatnom“ ili „kućnom sferom“, koja ima nizak status i prioritet.

Zanimljivo je da primeri poznatih novinara istraživača iz prošlosti otkrivaju ključnu ulogu

koju su žene u novinarstvu odigrale u političkim borbama za uključivanje ženskih prava i
potreba u programe u okviru javne sfere. Krajem XIX veka mali broj žena iz redova srednjeg
staleža postepeno je izvlačio korist iz raznovrsnih obrazovnih kapaciteta koji su bili na
raspolaganju muškarcima iz njihovog društvenog staleža. Ovo im je omogućilo da razviju
karijere u okviru konteksta koji, posmatran sa naše vremenske pozicije, možemo
identifikovati i okarakterisati kao istraživačko novinarstvo. Novinarke i autorke kao što su Eni
Besant, Vera Briten, Ketrin Glesjer, Idit Nezbit, Mod Pember Rivs, Margaret Hejg Tomas i
Beatris Veb istakle su se promovisanjem ženskih pitanja, često okružene neprijateljskim
reakcijama svojih muških kolega.

Dejvid Lojd (1998), osnivač emisije Dispatches na Channel 4 i njegova naslednica i urednica
programa Doroti Berns (1999) tvrde da je to bio jedan od prvih istraživačkih medija koji je
uveo istraživačke reportaže o onome što je generalno smatrano „ženskim temama“ i u branši
prezrivo otpisivano kao „dnevna televizija“. Samohrani roditelji, okrutnost prema deci,
bezbednost na poslu, tretman starijih osoba i predrasude protiv njih bile su samo neke od tema
istraživanih u okviru ovog programa. Lojd i Berns kažu da je ovo doprinelo stvaranju uslova
za izražavanje ženskog mišljenja u istraživačkom novinarstvu, kao i uspostavljanju protivteže
karakterističnim muškim temama, karakterističnim za ovu profesiju.

Uprkos teškoćama sa kojima se žene susreću na profesionalnom planu, veliki broj savremenih
strukturnih promena ukazuje na mogućnost da će u budućnosti biti sve više žena novinara. U
izveštaju o zaposlenosti, koji je sačinio Unesko, pokazano je da raste broj žena studenata
žurnalizma, posebno u Evropi i SAD.

Odnos prema uspešnim reporterkama istraživačima, kao što je bila Veronika Gerin, čuvena
irska novinarka crne hronike ubijena 1996. godine, ilustruje neke od predrasuda koje okružuju
ulogu žene na „debljem“ kraju kriminalističkog izveštavanja iz podzemnog sveta. Njena
tragična smrt izazvala je kritike kakve teško da bi bile upućene njenim muškim kolegama. Pre
ubistva, ona je tri puta napadana, njenom mužu je prećeno smrću, a njenom sinu seksualnim
nasiljem. Zbog toga je Veronika Gerin posthumno kritikovana u medijima da je stavila
karijeru ispred porodice. Njena smrt pokrenula je niz pitanja, uključujući i pitanje
spektakularizacije vesti o kriminalu, kao i nedostatka adekvatne zaštite kriminalističkih
reportera. Kao ženi novinaru istraživaču, prebacivano joj je što je suviše dobro poznavala
dablinsko podzemlje. Smatrana je „nemilosrdnom“ u svom poslu - optužba koja nikad nije
izneta protiv ratnih dopisnika muškaraca.

40. Svetska banka srušila selo u Albaniji

41. Karakteristike istraživačkog novinarstva

Istraživački tekst...

 Predstavlja rezultat inicijative i delovanja istraživača i njegove medijske organizacije

 Ne počiva na „procureloj“ informaciji ili tuđem istraživanju, nastao je kao rezultat
inicijative samih novinara
 Otkriva informacije koje su do tada bile nepoznate ili skrivane od javnosti
 Sakuplja i povezuje poznate činjenice na nov način
 Iziskuje vreme i trud, potrebno je razgovarati sa mnoštovom izvora, prikupiti
dokumenta i provesti nedelje ili čak mesece sklapajući priču
 Tiče se stvari koje su od javnog interesa

Iako istraživački novinari otkrivaju tajne informacije, istraživačko izveštavanje je nešto više
od detektivskog rada. Istraživački novinari otkrivaju informacije zato što znaju da je to veoma
važno za javnost koja ima pravo da zna. Istraživački novinari ne otkrivaju tajne činjenice
samo zato što je to uzbudljivo, niti sa idejom da će za to da budu nagrađeni. Njihov rad je
motivisan željom da otkriju nezakonite radnje, kako bi javnost mogla da se upozna sa njima.
Istraživači se nadaju i da će, nakon što nepravilnosti budu otkrivene, uslediti i njihovo
otklanjanje.

42. Metode istraživačkog novinarstva

43. Finansijska i politička korupcija

Malo je vesti koje tako uspešno daju za pravo predrasudama kao one o skupštinskoj korupciji.
U mnogim slučajevima previđa se politička dimenzija korupcije. Ponekad se politički lider
čašćavanjem, proneverom novca iz gradskog budžeta i drugim oblicima zloupotrebe
službenog položaja služi kao sredstvima političke kontrole, a korupcija se koristi kao političko
oruđe.

Tipični primeri zloupotrebe su:

Rešavanje stambenog pitanja: skupštine velikih gradova obično pod zakup izdaju desetine
hiljada stanova i kuća. U potencijalne zloupotrebe ubrajaju se manipulisanje sistemom da bi
stan dobili prijatelji ili rođaci odbornika ili službenika, ili čak nezakonito davanje stanova u
podzakup.

Zapošljavanje: skupštine su krupni poslodavci i imaju ogroman potencijal za nepotizam.

Dodela ugovora: težnju da se podstakne konkurentno učešće na tenderima za skupštinske

službe prate stroga pravila koja bi zagarantovala poštenje i čestitost. Međutim, postoji
potencijal za razne „dogovore ispod žita“ s favorizovanim preduzećima ili privrednicima.

Građevinsko zemljište: ovlašćenje skupština da izdaju dozvole za gradnju ili da određuju

zemljište za određene tipove razvoja jedno je od najprimamljivijih područja za korupciju.
Jednim potezom pera, relativno jeftina i neugledna njiva nadomak izlaza s auto-puta može da
se pretvori u vredno građevinsko zemljište za podizanje prigradskog megamarketa.

Interna demokratija: odbornici većinom na položaj stupaju kao kandidati neke političke
stranke, a kontrola kandidata jedan je od glavnih podupirača političke moći u lokalnim
okvirima. Zloupotrebe mogu biti raznovrsne. Mogu se falsifikovati adrese, tako da određena
lica glasaju u određenoj izbornoj jedinici, može doći do masovnog upisivanja članova, ili se
pak protivnici mogu ispisati sa spiska građana s pravom.

Privilegije: jedan od klasičnih razloga za ogorčenost javnosti jeste bahato raspolaganje

skupštinskih poslanika sredstvima koja su im na rasplaganju, koja su dokaz da javna funkcija
prerasta u privatni užitak. Takvi slučajevi su legitimne mete novinara istraživača. Ipak, treba
voditi računa i o onim aktivnostima koje, mada nisu očigledno kriminalne, takođe mogu da se
podvedu pod zloupotrebu javnog budžeta ili pružanje usluga radi ostvarenja političkih ciljeva.

44. Ljudski izvori

Postoje istraživanja u kojima prosto nije moguće u potpunosti se osloniti na dokumenta i

neophodno je razgovarati sa građanima.

Uobičajeni (zvanični) izvori – U svakodnevnoj potrazi za informacijama, novinar često stupa

u kontakst sa ljudima iz vlasti u njihovim predstavnicima za medije. To mogu biti:

 funkcioneri vlade ili portparoli vladinih kancelarija i agencija

 direktori korporacija ili njihovi predstavnici za štampu
 predstavnici istražnih organa

Zvanični izvori sami po sebi nisu dovoljni, jer je potrebna i druga tačka gledišta, a zvaničnici
često teže ka tome da sakriju nešto od javnosti. Oni se koriste sofisticiranim tehnikama kako
bi zavarali trag novinara, manipulišu informacijama i vestima, te je oslanjanje na njih
neprihvatljivo. Informacija uvek mora da bude proverena, nezavisno od kog izvora potiče.
Provera može biti izvršena na osnovu dokumenata ili intervjua.

Ostali izvori koje novinari intervjuišu su očevici. Oni predstavljaju značajan izvor
informacija, pošto su u stanju da opišu događaje onako kako su se zaista desili, osobe koje su
u njima učestvovale, mesto dešavanja, ono što je rečeno ili se moglo čuti, kao i ostale važne
događaje. Informacije iz prve ruke, odnosno ono što je osoba zaista videla predstavlja najbolju
informaciju za novinara. Ukoliko informacije dobijaju iz druge ili treće ruke, novinari treba da
pitaju izvore da li znaju nekoga ko je lično prisustvovao događaju koji opisiju i ko ima
informacije na osnovu vlastitog iskustva.

Insajderi (dojavljivači) – Možda i najvredniji izvori informacija jer sui z prve ruke upoznati
sa prilikama u vladinoj agenciji ili korporaciji, kao i sa funkcionisanjem javnog ili privatnog
preduzeća koje je predmet istraživanja. Oni mogu da ukažu na druge izvore, pribave
dokumenta i prateće informacije, dočaraju kontekst. Dojavljivači su dobro pozicionirani
insajderi koji se, obično svojevoljno, obraćaju novinarima ili drugim istraživačima sa
informacijama o kriminalu i drugim vidovima nezakonitih radnji. Sa njima se treba postupati
obazrivo i nije na odmet znati njihov motiv, jer se na taj način stiče predstava o njihovoj
kredibilnosti i pouzdanosti. Jedan od problema je obezbđivanje njihove bezbednosti, posebno
ako će njihov identitet biti otkriven. Ključno je sa njima uspostaviti odnos poverenja i držati
se datih obećanja (čak i po okončanju istrage) poput zahteva da se sačuva njihova anonimnost.

“Bivši” – Osobe koje su ranije radile za neku agenciju i kompaniju, upoznati su sa samom
institucijom, temom ili osobom koja novinara zanima, a spremniju su da govore jer se ne
plaše da će biti ukoreni ili otpušteni. Čak i kad nisu upoznati sa sadašnjim stanjem,
informacije kojima raspolažu mogu da pruže uvid u pozadinu, kontekst i indicje o tome kako
da nastave sa radom.

Prijatelji i neprijatelji – Najbolje poznaju neku osobu, te je logično da ih novinar intervjuiše

kada želi da pribavi podatke o nekom pojedincu. Sa njima treba biti dosta oprezan, prijatelji
pričaju samo dobro, neprijatelji samo loše.

Žrtve – Voljni da iznesu svoja iskustva, u nadi da će skrenuti pažnju na nepravdu koju su
pretrpelii. Najlakši način da se pronađu jeste da se potraže oni koju su pretrpeli štetu zbog
vladinih odluka ili politike, dodele vladinih ugovora ili gramzivosti vladinih useljenika.

Počinioci – Neki od njih novinarima neće reći ništa korisno i samo će negirati svoju
odgovornost, drugi su spremni da otkriju informacije jer žele da doprinesu promeni modela
ponašanja ili zato što sebe doživljavaju kao žrtve sistema.

Eksperti – Nisu politički pristrasni, žele da podele svoje znanje i srećni su kad nekoga mogu
da zainteresuju za svoju oblast. Mogu pomoći u pribavljanju pratećih informacija koje se tiču
pojedine oblasti, čak i ako nemaju konkretno znanje o slučaju koji se istražuje.

Predstavnici NVO i aktivisti – Važni izvori jer su zagovornici ili oponenti u nizu rasprava,
omoguaćvaju povezivanje sa drugim ljudima, poput žrtava i očevidaca, pripadnika zajednica
čija su prava bila ugrožena ili koji su pretrpeli druge vidove nasilja. Mogu pomoći u
snalaženju u dokumentarnoj graži, omogućiti uvid u studije koje su rezultat rada aktivista i
zastupničkih grupa.