mikrokosmos

EDICIJA POPULARNE PSIHOLOGIJE

Naslov originala: Alexander Lowen, M. D.: JOY,
The Surrender to the Body and to Life
© Copyright 1995, Alexander Lowen
© Copyright za Srbiju i Crnu Goru: IP "ESOTHERIA"
Beograd
Sva prava prevoda i objavljivanja za Srbiju i Crnu Goru
zadržava izdavač.

Izdavač: IP ESOTHERIA, Beograd

Maršala Birjuzova 13a
tel: 011/3285-949; 631-820
web: www.esotheria.com
e-mail: esother@EUnet.yu

Glavni urednik: Vladimir Madić

Art direktor i direktor produkcije: Bojana Gnjatović
Lektura i korektura: Dragana Jovanović
Kompjuterski slog: Mirjana Arsenović Dacić
Dizajn korica: Ivana Flegar
Štampa: Jovan Antić, Beograd tel.: 011/2509-364
Prvo izdanje
Beograd, 2005.
Tiraž: 1000
ISBN 86-7348-149-X
 Aleksandar Loven

RAD0ST

Predanost telu i životu

Prevod s engleskog Jelena Nolan Miljević i Miloš Girić

 Ova knjiga je posvećena mojoj supruzi,
Roufreti Lesli Loven,
istinski religioznoj osobi

Dugujem zahvalnost Dejvidu Randolfu, koji je pribavio

reference iz Biblije i Majklu Konantu i Lesli Kejs, koji su
pročitali rukopis i dali mi neke sugestije
 Sadršaj

PREDGOVOR
1. RADOST
Oslobođenje od krivice
Osećati život tela
2. PREDATI SE TELU
Predaja narcisoidnog ega
Uzemljenje i realnost
3. PLAKANJE - EMOCIJA KOJA OSLOBAĐA
4. OTPOR PLAKANJU
Neću se slomiti
Predaja volje: Očaj
5. LJUTNJA: EMOCIJA KOJA LEČI
6. LJUBAV: EMOCIJA KOJA ISPUNJAVA
Predaja ljubavi
Zrela ljubav
7. IZDAJA LJUBAVI
8. SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE
9. STRAH: EMOCIJA KOJA PARALIŠE
10. STRAH OD SMRTT
11. STRAST, SEKS I RADOST
12. STRAST I DUH
Predati se Bogu
Duh koji pleše
9
Predgovor

Prošlo je četrdeset i osam godina otkako sam počeo da

se bavim terapijom. Upravo sam bio priveo kraju svoju
terapiju kod Rajha. Rajhov rad je postajao poznat i
rasla je potražnja za tom vrstom terapeutskog pristupa.
Pošto se jako malo ljudi time tada bavilo, pozvao me da
mu se pridružim uprkos tome što nisam bio lekar. Pošto
sam bio početnik, naplaćivao sam pacijentima dva
dolara po satu, što je i tada bilo malo. Ali kada se
osvrnem na to iskustvo, pitam se da li sam bio vredan i
toliko. Tada nisam shvatio koliko duboki i ozbiljni mogu
biti poremećaji sa kojima se suočavaju mnogi ljudi naše
kulture, poremećaji kao što su: depresija, anksioznost,
nesigurnost i nedostatak ljubavi i radosti u životu.
Nakon skoro pola veka rada sa ljudima, tokom
koga sam napisao jedanaest knjiga, verujem da sam
uspeo da razumem probleme koji muče ljude i postavio
sam principe efektivnog terapeutskog pristupa koji sam
nazvao bioenergetska analiza. Ova knjiga opisuje tok te
terapije i ilustruje njenu primenu kroz studije slučajeva
mojih pacijenata. Dopustite samo da kažem da to nije
brz i lak lek, mada je efektivan. Međutim, ta efektivnost
zavisi od iskustva i samorazumevanja terapeuta samog.
Pošto su problemi sa kojima se ljudi bore godinama
ugrađivani u njihovu ličnost, bilo bi nerealno očekivati
bilo kakvo brzo ili lako izlečenje. Istinska čuda se retko
dešavaju. Jedino čudo koje se svakodnevno dešava
jeste čudo stvaranja novog života. Tom čudu je i
posvećena ova knjiga.
Teorija na koju se oslanja bioenergetska analiza je
funkcionalni identitet i antiteza tela i uma - psiholoških i
fizioloških procesa.
10
Funkcionalnost se odnosi na činjenicu da telo i um rade
kao jedno tokom upravljanja telom i oni jesu jedno na
dubljem nivou energetskih procesa. Antitezu odražava
činjenica da um može površinski uticati na telo i da
telo, naravno, utiče na misljenje i na mentalne procese.
Bionergetska analiza je bazirana na konceptu da je
čovek jedininstveno biće i da se ono što se dešava
unutar uma, događa i na nivou tela. Stoga, ako je
osoba depresivna i mislima joj dominiraju osećanja
očaja, bespomoći ili neuspeha, onda će i telo imati
depresivan stav, koji se ogleda u smanjenoj proizvodnji
impulsa, ograničenoj pokretljivosti i disanju. Sve
telesne funkcije biće depresivne, uključujući i
metabolizam, što će rezultovati smanjenom
produkcijom energije.
Naravno, um može uticati na telo isto kao što i telo
može uticati na um. Ponekad je moguće putem
promene mentalnog stava poboljšati funkcionisanje
tela, ali svaka promena te vrste biće privremena
ukoliko se telesni procesi, koji se nalaze ispod nje,
značajno ne izmene. S druge strane, neposredno
poboljšanje telesnih funkcija, kao što su: disanje,
kretanje, osećanja ili samoiskazivanje, ima trenutan i
trajan efekat na mentalni stav. U konačnoj analizi,
povećanje energije osobe je fundamentalna promena
do koje terapeutski proces
 Hijerarhija funkcija ličnosti
11
mora da dovede ako želimo postići cilj terapije, a to je
oslobođenje te osobe od stega njene prošlosti i
inhibicija sadašnjosti.
Gornji dijagram prikazuje hijerarhiju funkcija
ličnosti kao piramidu na čijem je vrhu ego. Te funkcije
su međusobno povezane i zavise jedna od druge, a sve
se oslanjaju na istu osnovu - proizvodnju i korišćenje
energije.
Cilj terapije jeste da pomogne osobi da ponovo
uspostavi pun potencijal svog bića. Kod ljudi koji dolaze
na terapiju kapacitet da žive i iskuse punoću života
veoma je umanjen traumama iz njihovog detinjstva. To
je osnovni poremećaj u ličnosti, koji je osnova svih
simptoma koji se pojavljuju u sadašnjosti. Ti simptomi
ukazuju na to koliko je osoba obogaljena dok je
odgajana, a krajnji je rezultat gubitak jednog dela
sebe. Svaki pacijent pati od nekih ograničenja u svojoj
ličnosti: umanjene samosvesti, ograničenog
samoiskazivanja ili smanjenog osećaja
samoposedovanja. Te funkcije su stubovi-nosači hrama
njihove ličnosti. Njihova slabost dovodi do nesigurnosti
u ličnosti koja potkopava svaki pokušaj da se pronađu
mir i radost, ono što životu daje punu satisfakciju i
najdublji smisao.
Prevazilaženje tih ograničenja predstavlja
ambiciozni cilj za bilo koji terapeutski poduhvat i, kao
što sam već rekao, nije ga lako dostići. Bez jasnog
razumevanja cilja terapije možemo se izgubiti u
lavirintu sukoba i ambivalentnosti koji može zbuniti i
uplašiti većinu terapeutovih nastojanja. Ali, to je
esencijalni poduhvat koji može suštinski pomoći većini
ljudi u našoj kulturi koji život vide kao borbu za
opstanak i retko kad imaju priliku da iskuse radost.
12
POGLAVLJE 1

RADOST

Oslobođenje od krivice

Većina mojih pacijenata će se nakon seanse osećati

dobro. Neki će biti radosni. Međutim, takvo pozitivno
osećanje, u principu, ne traje dugo. Ono je rezultat
onoga što su iskusili na seansi čiji je cilj bio da postigne
njihovo oslobođenje od napetosti koja ih je
ograničavala i dublje shvatanje vlastite ličnosti i gde su
se osetili više živim. To pozitivno osećanje uglavnom ne
traje, jer je do proboja ograničenja došlo uz moju
pomoć, a pacijenti nisu u stanju da sami održe taj
stepen otvorenosti i slobode. Ali svako izbijanje
osećanja, svako oslobođenje od napetosti jeste korak
ka ozdravljenju sebe, čak i ako osoba ne može u
potpunosti da oseti korist toga. Privremeno je i zato što
će pacijent, dok u potrazi za oslobođenjem ide sve
dublje u sebe, kako fizički tako i psihički, nailaziti na
sve više bolnih uspomena i osećanja iz ranijeg perioda
svog detinjstva - osećanja koja su bila dublje potisnuta
u interesu opstanka. Ali kako ide dublje u sebe, tako i
dobija više hrabrosti da se bori sa ranim strahovima i
traumama i to na zreliji način, to jest, bez poricanja i
potiskivanja. Negde duboko u svakom od nas živi dete
koje je bilo nevino i slobodno i zna da je dar života bio
dar radosti.
Mala deca se, uglavnom, lakše prepuštaju radosti.
Za njih se zna da bukvalno skaču od radosti. Mlade
životinje rade to isto, skačući i trčeći u radosnom
životnom zanosu. Retko vidimo odraslu ili stariju osobu
da se tako oseća i ponaša. Ples je možda najdalje do
čega dođu, i stoga je ples najprirodnija aktivnost ka
radosnim događajima. Deci, međutim, nije potrebna
posebna prilika da budu vesela. Dopustite im da budu u
društvu druge dece i radosna aktiv-
13
nost će se ubrzo pojaviti. Sećam se, kada sam imao
četiri ili pet godina, bio sam na ulici sa nekolicinom
druge dece, a počeo je da pada sneg. Bili smo uzbuđeni
i počeli smo da igramo oko bandere pevajući: "Prvi
sneg, prvi sneg, pokrio je breg!" Uvek u sećanje mogu
da prizovem radost koju sam tad osetio. Deca se često
raduju i kada dobiju na poklon ono što su jako želela,
što ih nagoni da skaču i ciče od oduševljenja. Odrasli su
mnogo rezervisaniji nego deca kad pokazuju svoja
osećanja, Što ograničava intenzitet njihovih pozitivnih
osećanja. Uz to, opterećeni su brigama i
odgovornostima i zakočeni krivicom, što utiče na
njihovo uzbuđenje i čini da zaista retko iskuse pravu
radost.
Spoznavao sam radost u nekim zaista običnim
situacijama. Nedavno, dok sam šetao prirodom, osetio
sam kako mi se duh uzdigao. Bio je to poznati put, bez
nekih posebnih karakteristika, ali kako sam zakoračio i
osetio kako mi stopalo pritiska zemlju, osetio sam
istovremeno i kretanje kroz moje telo i kao da sam
porastao još pola metra. Nešto se u meni oslobodilo i
osetio sam se radosno. Neki tragovi tog osećanja u
meni su ostali do danas i mada je bilo nekih bolnih i
uznemirujućih epizoda u mome životu od tada, većinu
vremena se dobro se osećam u svome telu. Pripisujem
to dobro osećanje terapiji koju sam prošao, počevši je
1942, i kontinuiranom radu na sebi tokom godina.
Terapija mi je omogućila da se povežem sa detetom u
sebi, koje je znalo za radost uprkos uglavnom
nesrećnom detinjstvu i da integrišem u svoj odrasli
život kvalitete detinjstva koji omogućavaju radost.
Detinjstvo - pretpostavljajući da je to zdravo,
normalno detinjstvo - karakterišu dve stvari koje vode
do radosti: sloboda i nevinost. Značaj slobode za
osećanje radosti potrebno je malo bliže objasniti.
Teško je zamisliti radosnog čoveka čije je kretanje
ograničeno nekom spoljnom silom. Kada sam bio mali
najstrašnija stvar kojom me majka mogla kazniti i koja
je najviše uticala na mene je bilo da ostanem u kući
dok su se druga deca igrala napolju. Jedan od razloga
zbog kojih sam, kao i sva druga deca, bio toliko
nestrpljiv da odrastem bilo je da zadobijem svoju
slobodu. Kada sam dosegao punoletstvo oslobodio sam
se roditeljske kontrole. U ovoj kulturi, sloboda znači
pravo da se borite za svoju sreću ili radost.
14
Nažalost, spoljašnja sloboda nije dovoljna. Moramo
imati i unutrašnju slobodu, to jest, slobodu da izrazimo
otvoreno svoja osećanja. Ja tu slobodu nisam imao, kao
ni mnogo ljudi iz ove kulture. Naše ponašanje i
otvorenost kontroliše naš super ego, sa svojim listama
dozvoljenih i nedozvoljenih stvari i postupaka, i moćju
da kazni onoga ko ne poštuje njegove zapovesti.
Superego je internalizacija diktatorski nastrojenog
roditelja. Funkcioniše ispod nivoa svesnog tako da ne
možemo videti ograničenja koja su postavljena na naša
osećanja i to da naše ponašanje nije produkt slobodne
volje. Oduzimanje vlasti superegu i obnova slobode da
se izrazimo ne pretvara osobu u necivilizovano biće; to
je pre uslov koji mu omogućava da bude odgovoran
član društva, zaista moralna osoba. Samo osoba koja je
slobodna poštuje prava i slobodu drugih.
Bilo kako bilo, moramo prihvatiti da su za život u
zajednici neophodna neka ograničenja našeg
individualnog ponašanja kako bi postojala zajednička
harmonija. Sva ljudska društva vode računa o
ponašanju svojih članova, ali društvene norme govore o
postupcima, ne o osećanjima. Neko može biti proglašen
krivim ako se ne ponaša u skladu sa propisanim kodom
ponašanja, ali je on onda osuđen samo za nepoštovanje
koda, a ne zbog osećanja ili želje da ga ne poštuje.
Civilizovana društva, bazirana na moći, proširuju
koncept krivice kako bi obuhvatio i misli i osećanja kao
dopunu postupcima.
Ova promena je protumacena u biblijskoj priči o
Evi i Adamu. Biblija kaže kako su, kušajući voće sa drva
znanja, njih dvoje izgubili nevinost i radost. Pre nego
što su probali zabranjeno voće oni su živeli u stanju
blaženstva u rajskom vrtu, originalnom Raju, kao
životinje među drugim životinjama, sledeći prirodne
nagone tela. Kada su pojeli zabranjenu jabuku, počeli
su da razlikuju lepo i ružno, dobro i zlo. Oči su im se
otvorile i videli su da su goli. Pokrili su svoja tela jer su
se stideli i sakrili su se od Boga jer su se osećali
krivima.
Nijedna životinja ne razlikuje dobro od zia, ne stidi
se i ne oseća se krivom. Nijedna životinja ne sudi o
svojim osećanjima, mislima i postupcima. Nijedna
životinja ne sudi o sebi. Nijedna životinja ne dolazi do
zaključka da je "dobra" ili "loša". Nijedna životinja
nema superego niti samosvest, osim ako nije pas koji
živi u potčinjenom odnosu u kući svojih vlasnika, skoro
isto kao i dete.
15
Pse učimo da slede određene obrasce ponašanja u
skladu s onim što mi smatramo dobrim ili lošim i
kažnjavamo ih i ponižavamo kada nisu poslušni. Pas
koji nije uspeo da se povinuje naređenju često biva
nazivan "lošim psom" i većina pasa mora da nauči kako
da se ponaša da bi zadovoljila svoje gospodare. Učiti
psa ili dete kako da se ponaša u civilizovanoj okolini je
nepohodno za život u društvu, i pas će, kao i dete,
prirodno pokušati da se prilagodi očekivanom ako
očekivano ponasanje ne povređuje njihov integritet.
Međutim, taj integritet prečesto biva povređen, što tera
dete ili životinju da se pobuni, a to vodi do borbe moći
iz koje dete ili životinja ne može izaći kao pobednik.
Tako se dete ili životinja odmah pokorava toj povredi,
koja mu, ako je dovoljno efektna, slama duh. Taj slom
može se videti na primeru psa koji savija rep među
nogama pred vlasnikom, ali i u detetu čiji pogled
postaje prazan, čije se telo poguri i čiji je stav pokoran.
Takva deca odrastaju u neurotične odrasle ljude koji
možda znaju kako da pobede, ali ne znaju kako da
budu radosni.
Ljudi koji dolaze na terapiju, bez obzira na to koliko
su uspešni u svojim karijerama, jesu osobe čiji je duh
bio slomljen do stepena u kome je radost sasvim strano
osećanje. Određeni simptomi koje ispoljavaju uglavnom
su spoljašnji pokazatelji njihovog nemira. Neki su se
slomili i postali nemoćni da funkcionišu, dok drugi
uspevaju da funkcionišu u društvu. Pogrešna je
pretpostavka da je osoba, ako ne ide na terapiju ili ne
smatra da mu joj potrebna, zdrava. Ja sam krenuo na
terapiju kod Rajha u iluziji da je sa mnom sve u redu,
ali mi nije trebalo mnogo vremena da otkrijem da sam
u stvari nesiguran, uplašen i fizički hapet u telu. U
svojoj prošloj knjizi, "Bioenergiji", neka od mojih
iskustava povezao sam sa tom terapijom i saznanje o
stepenu moje neuroze me šokiralo, ali mi je i pokazalo
put ka oporavljanju mog integriteta i dalo mi hrabrosti
da sledim put koji sam odabrao.
Taj put je bila predaja mom telu. Ono što sam
imao da predam bilo je poistovećenje sa mojim egom
na račun poistovećenja sa mojim telom i njegovim
osećanjima. Na nivou ega video sam sebe kao bistrog,
inteligentnog i superiornog. Verovao sam da mogu
mnogo, ali šta mogu to nisam znao. Želeo sam da
budem slavan. Vodila me preterana ambicija koju je u
mene usadila majka kako bi nadome-
16
stila nedostatak ambicije u mom ocu, ali, srećom, imao
sam dovoljno podrške sa njegove strane jer je on
sprečavao majku da dominira mnome. Predaja telu bi
obuhvatila odustajanje od te slike koju je ego usadio u
mene, koja je prikrila i kompenzovala osećanja
inferiornosti, krivice i stida koja su se nalazila ispod. Da
sam prihvatio ta osećanja, osećao bih se strašno
poniženo - to je nešto što sam nesvesno pokušavao da
izbegnem. Predaja telu uključuje i predaju seksualnosti,
što sam ja osetio kao koren mojih najdubljih strahova
od odbacivanja i poniženja. Dalje, ono što me je
privuklo Rajhu i odvelo na terapiju kod njega bili su
navala radosti i seksualna ekstaza.
Na nivou svesti nisam se osećao krivim zbog moje
seksualnosti. Kao sofisticiran, moderan odrastao čovek
mogao sam da prihvatim seksualnost kao prirodnu i
pozitivnu. Ali na nivou tela bio sam vođen željom koja
nije nalazila nikakvu dublju satisfakciju. Bio sam tipičan
narcisoidni pojedinac, naizgled slobodan u svom
seksualnom ponašanju, ali čija je sloboda bila
spoljašnja, ne unutrašnja; sloboda da se dela, ali ne i
da se oseća. Poricao sam svako osećanje krivice u vezi
sa seksualnošću, ali se nisam mogao u potpunosti
predati nijednoj ženi i nisam dozvoljavao uzbuđenju da
me totalno obuzme za vreme seksualnog čina. Kao i
kod većine ljudi u našoj kulturi, karlica mi je bila
zakočena hroničnim mišićnim napetostima i nemoćna
da se pokreće spontano i slobodno na vrhuncu
seksualnog čina. Kada sam se napokon oslobodio tih
napetosti tokom terapije s Rajhom i kad mi je karlica
počela da se pokreće spontano i slobodno u skladu sa
mojim disanjem, osetio sam takvu navalu radosti koja
bi se mogla porediti sa onom koju zatvorenik oseća
neposredno po puštanju iz zatvora.
Hronična napetost mišića u različitim delovima tela
predstavlja zatvor koji ograničava slobodan izraz duha
pojedinca. Čovek može osetiti te napetosti u vilici,
vratu, ramenima, grudnom košu, gornjem i donjem
delu leđa i u nogama. One su pokazatelji inhibicije onih
impulsa koje osoba ne sme da izrazi iz straha od kazne,
verbalne ili fizičke. Na pretnju da će biti odbačeno ili
neiskazivanje roditeljske ljubavi dete gleda kao na
životnu opasnost i takve metode kažnjavanja često
probude mnogo više straha nego fizička kazna. Dete
koje živi u strahu je napeto, anksiozno i zgrčeno. To je
17
stanje puno boli i dete će omlitaveti i postati neosetljivo
kako ne bi trpelo bol lli strah. Mlitavost tela eliminiše
bol i strah zato što su "opasni" impulsi pod dobrim
ključem. Opstanak time biva osiguran, ali potiskivanje
postaje način života te osobe. Zadovoljstvo se
podređuje opstanku, a ego, čija je prvobitna funkcija
bila da vodi telo u njegovom traganju za
zadovoljstvom, sada kontroliše telo u interesu
bezbednosti. Nastaje razdor između ega i tela. Taj
razdor je pod kontrolom napetosti u dnu lobanje, koje
prekidaju energetsku vezu između glave i tela - između
misli i osećanja.
Obezbeđivanje opstanka jedna je od funkcija ega
kao zastupnika nagona za samoodržanjem. Ego to radi
koristeći se svojom sposobnošću da nadgleda načine na
koje telo odgovara na spoljašnju stvarnost. Kroz
kontrolu voljnih pokreta, preuzima komandu nad svim
telesnim funkcijama koje bi mogle omesti opstanak. Ali,
isto kao i general koji postane diktator nakon što je
okusio moć, ego postaje nemoćan da se odrekne vlasti.
Bez obzira na činjenicu da je opasnost prošla - da je
uplašeno dete sada nezavisna odrasla osoba - ego sebi
ne može dozvoliti da prihvati novo stanje stvari i
prepusti kontrolu, te postaje superego koji mora da
ostane kontrolor plašeći se da bi, ako se odrekne tog
položaja, nastala anarhija. Imao sam mnogo pacijenata
koji su se i kao nezavisne odrasle osobe još plašili
svojih roditelja, čak i toga da sa njima otvoreno
razgovaraju. Licem u lice sa roditeljima ponašali su se
nalik uplašenim psima. Kada su posle terapije stekli
hrabrosti da progovore otvoreno sa roditeljem, bili su
zaprepašćeni činjenicom da osoba koja im je toliko
dugo delovala preteće više nije ono čudovište koga su
se plašili.
Razlika između ega i superega je u tome što ego
poseduje sposobnost da se odrekne kontrole kada to
situacija dopušta. To se za kontrolu superega ne može
reći. Skoro niko ne može svesno da opusti stegnutu
vilicu, napete mišiće vrata, zgrčene mišiće leđa ili
ukočene noge. U većini slučajeva ljudi nisu ni svesni te
napetosti i nesvesne kontrole koja stoji iza toga. Mnogi
ljudi napetost u svojim telima osećaju zbog boli koju
ona stvara, ali ne znaju da su i napetost i bol rezultat
načina na koji oni sami funkcionišu i njihovog držanja.
Neki to smatraju znakom snage, dokazom da mogu da
se nose sa nesrećama, da se neće slomiti pod stresom,
da mogu podneti neudobnost, čak i nevolju. Verujem
da smo postali narod koji ži-
18
vi kako bi preživeo, u tolikoj meri uplašen od bolesti i
smrti da smo nesposobni da živimo kao slobodni ljudi.
Taj strah od predaje kontrole superega jeste
osnovni izvor naše bede i nesklada. Međutim, i dalje
većina ljudi nije svesna koliko je uplašena. Svaki
hronično napet mišić u telu jeste uplašeni mišić, jer da
nije tako on ne bi bio tako zgrčen pored protoka
osećanja i života. To je takođe i besan mišić, pošto je
bes prirodna reakcija na zadržavanje silom i
uskraćivanje slobode. A tu je i tuga zbog gubljenja
mogućnosti za stanje zadovoljnog uzbuđenja koje bi
nateralo krv da brže teče, telo da vibrira i talase
zadovoljstva da poteku telom. Takvo stanje živahnosti
je fizička osnova za doživljaj radosti, kao što to zna
mnogo religioznih ljudi. Nephodno je za takvo stanje
uzbuđenosti da se tresači tresu, sveti okretači okreću i
da igrajući derviši igraju sve dok ne dosegnu ekstazu.
Radost je religiozno iskustvo, U religiji ona je
povezana sa predajom Bogti i prihvatanjem Njegove
milosti. U srcu biblijskog verovanja je nalog:
"Radovaćete se pred Gospodom svojim Bogom". Ova
izjava, koja se nalazi u Ponovljenim zakonima: 13,
predstavlja Mojsijev savet deci Izraela nakon što se
oslobode zarobljeništva u Egiptu. Hebrejska reč za
radost je gool. Njeno izvorno značenje je vrtenje ukrug
pod uticajem jake emocije. Ta reč, koju su psalmisti
koristili, opisuje Boga kao kovitlac uzvišenog ushićenja.
U Novom Zavetu (Jovan 15:11) Isus je rekao da je on
podučavao kako bi njegovi sledbenici mogli biti radosni.
U Jevrejima 12:2 takođe je rekao: "Ove stvari dadoh
vama kako bi moja radost bila u vama i kako bi vaša
radost bila potpuna". Hrišćanstvo nas uči da, ako želimo
da budemo jedno sa Bogom, Ocem, moramo iskusiti
radost.
Drugi pogled na radost može se videti u Šilerovoj
poemi "Oda radosti" u kojoj je radost opisana kao
sačinjena od Božjeg plamena, sa moćju da natera
pupoljak da cveta, skine sunce sa neba i "pošalje sfere
da se vrte u beskrajnom etru".
 Ovakvi navodi sugerišu da se Bog u nebesima
može izjednačiti sa onim kosmičkim silama koje
stvaraju zvezde. Najznačajnija od tih zvezda za život na
Zemlji je naše Sunce. To je taj božanski plamen, sfera
koja se okreće, čiji zraci čine zemlju plodnom. Kada
Sunce sija, ono osvetljava i zagreva zemlju, i pokreće
ples života. Puno ljudi buđenje u sunčan, svetao dan
ispunjava radošću. Ljud-
19
ska bića su posebno osetljiva na ovaj božanski plamen.
Stoga nije iznenađujuće što je za drevne Egipćane
Sunce bilo Bog.
Rabindrant Tagore, indijski mudrac i učenjak, isto
govori o radosti kao prirodnom procesu. "Prinuda nije
konačna čar za čoveka, već radost, a ona je svuda. Ona
je u zemljinom zelenom pokrovu od trava, plavoj
iskrenosti neba, u neumornoj bujnosti proleća, tihoj
uzdržanosti zime, u živom mesu koje je oko našeg
telesnog rama, savršenoj pozi naše ljudske figure -
ponosne i uspravljene - u životu, u upražnjavanju svih
naših moći... Samo onaj koji shvata da je čitav svet
nastao iz radosti zna konačnu istinu."
Ali, čovek bi mogao da se upita: šta sa tugom? Svi
znamo da u životu ima tuge. Svako od nas oseća tugti
kad izgubi nekoga koga voli, kad izgubi moć u nezgodi
ili bolesti, kad ostane razočaran i izneverenih nada. Isto
kao što ni dan ne postoji bez noći ili život bez smrti, ni
radost ne može postojati bez tuge. Kao i zadovoljstvo,
u životu postoji i bol i mi možemo da ga prihvatimo sve
dok nismo zaglavljeni u njemu. Možemo da prihvatimo
gubitak ako znamo da nismo obavezni da konstantno
žalimo za izgubljenim. Možemo da prihvatimo noć zato
što znamo da će svanuti novi dan i možemo prihvatiti
tugu ako znamo da će se radost ponovo pojaviti. Ali
radost će se pojaviti jedino ako nam je duh slobodan.
Na žalost, previše ljtidi je bilo slomljeno, a za njih je
radost nemoguća sve dok ne zaleče rane.
Kako je čovek izgubio svoju sveobuhvatnu radost?
Biblija nam daje neka objašnjenja. Ona nam pripoveda
o tome kako su, jednom davno, muškarac i žena živeli
u Edenu, što je bio raj. Kao i sve druge životinje u vrtu,
živeli su u stanju blaženog neznanja. U vrtu su
postojala dva drveta čije im je plodove bilo zabranjeno
da jedu - drvo znanja i drvo života. Zmija je nagovarala
Evu da jede plodove drva znanja, govoreći da je to
dobro. Eva se protivila tome, objašnjavajući joj da će,
ako bude jela zabranjeno voće, umreti. Ali onda joj je
zmija rekla da neće umreti, jer će postati kao Bog i
razlikovati dobro od zla. Eva je onda probala voće i
ubedila Adama da uradi isto. Kako su to uradili, tako su
zadobili znanje.
Ova priča pokazuje kako je čovek postao
samosvesno stvorenje. Zabranjeno znanje predstavljalo
je svest o seksualnosti. Svaka životinja je gola, ali se
nijedna ne oseća posramljeno. Sve životinje su
20
seksualne, ali nisu svesne te seksualnosti. Upravo
samosvest odvaja seksualnost od prirodnosti i
spontanosti i, kao nuspojavu, odvaja ljudsko biće od
njegove nevinosti. Gubitak nevinosti vodi do krivice,
koja uništava radost.
Ova priča je alegorijska^ali ona opisuje iskustvo
svakog ljud-skogbića u procesu socijalizacije. Svako
dete je rođeno nevino i slo-bodno i kao takvo može
iskusiti radost. Radost je prirodno stanje deteta, kao i
svih mladih životinja, što je očigledno bilo kome ko
posmatra mlade jaganjce kako skakuću od radosti po
livadi.

Osećati život tela

Radost spada u domen pozitivnih telesnih osećanja; to
nije mentalni stav. Ne možemo nagovoriti svoj um da
bude radostan. Pozitivna telesna osećanja počinju od
osnove koja može biti opisana kao "dobro". Nasuprot
tome je osećati se "loše", što znači da, umesto
pozitivnog uzbuđenja, postoje negativna kao što su
strah, očaj ili krivica. Ako su strah i očaj preveliki,
osoba će potisnuti sva osećanja, i u tom slučaju telo
postaje pogureno i beživotno. Kad su osećanja
potisnuta, osoba gubi sposobnost da oseća, što
označava depresiju, stanje koje, na žalost, može
postati način života. S druge strane, kada uzbuđenje
radi zadovoljstva provali iz dobrih osećanja, osoba
poznaje radost. Ako radost preplavi osobu, pretvara se
u ekstazu.
Kada je život tela jak i vibrirajući, osećanje postaje
promenjivo, kao i vreme. Možemo biti ljuti jednog
trenutka, sledećeg puni ljubavi, a nakon toga briznuti u
plač. Tuga se može promeniti u zadovoljstvo, kao što se
nakon kiše pojavi sunce. Ova promena raspoloženja,
kao i promena vremena, ne remeti osnovni sklad
osobe. Promene se odvijaju na površini i ne
uznemiravaju duboka pulsiranja koja omogućavaju
osobi da se dobro oseća. Potiskivanje osećanja je
umrtvljujući proces koji smanjuje unutrašnje pulsiranje
tela, njegovu životnost, njegovo stanje uzbuđenosti.
Ovo je razlog zbog koga potiskivanje jednogosećanja
potiskuje i sva druga. Ako potisnemo strah,
potiskujemo i bes. Potiskivanje besa vodi do
potiskivanja ljubavi.
21
Mi, ljudska bića, naučeni smo rano u životu da su
određena osećenja "loša", dok su druga "dobra". To je,
u stvari, naznačeno u Deset zapovesti. Da se vole i
poštuju roditelji je dobro, da se mrze nije dobro. Greh
je da se želi susedova žena, ali ako je ona privlačna
žena, a mi normalni muškarci, takva želja je savršeno
normalna.
Važno je i da se naznači da samo osećanje nije
greh; ponašati se u skladu sa tim osećanjem može
dovesti do društvenog problema. U interesu harmonije
u društvu moramo da kontrolisemo ponašanje. "Ne
ubij" i "Ne kradi" su neophodna pravila kad ljudi žive u
većim ili manjim grupama. Ljudi su socijalna bića čiji
opstanak zavisi od zajedničkih postupaka u grupi.
Zabrane ponašanja, koje unapređuju boljitak grupe, ne
povređuju obavezno pojedinca. Zabrane osećanja su
druga stvar. Pošto su ona život tela, podela osećanja na
dobra i loša predstavlja sud o pojedincu, ne o njegovim
delima.
Poricanje bilo kog osećanja je poricanje života.
Roditelji to često rade, govoreći detetu da je dobro ili
loše ako ima određena osećanja. To se naročito odnosi
na seksualna osećanja, mada se može primeniti i na
mnoga druga. Roditelji često posramljuju dete, jer se
uplašilo, što tera dete da poriče svoj strah i da se
ponaša hrabro. Ali ne osećati strah ne znači da se neko
oseća hrabrim, već samo da neko ne oseća. Nema te
divlje životinje koja razlikuje dobro od lošeg, koja ima
osećanje krivice ili se stidi. Nijedna životinja ne sudi o
svojim osećanjima, akcijama ili o sebi samoj. Nijedna
životinja koja živi u prirodi nema superego niti je
samosvesna. Oslobođena je od internih zabrana
nastalih iz straha.
Osećanje je doživljaj pokreta u unutrašnjosti tela.
Ako nema kretanja, nema ni osećanja. Ako osoba pusti
svoju ruku da visi nepokretno nekoliko minuta, ona
gubi osećanje u ruci. Kažemo da je ruka "utrnula". Ovaj
princip je istinit za sva osećanja. Bes je, na primer,
talas energije u telu koji pokreće mišiće koji će
sprovesti akciju besa. Taj talas je impuls koji, kada se
percipira svesnim umom, postaje osećanje. Sama
percepcija je površinski fenomen: Impuls dovodi do
osećanja jedino kada stigne do povrsine tela, što
uključuje voljni nervni sistem. Postoji mnogo pokreta u
telu koja ne rezultuju osećanjem zato što ostaju
sakriveni unutra. Obično ne osećamo otkucaje srca zato
što otkucaji ne dosežu do površine. Ako
22
otkucaji postanu veoma snažni, osetimo ih na površini
tela i postajemo svesni rada našeg srca.
Kada impuls dosegne mišić, on postaje spreman da
deluje. Ako je to voljni mišić, akcija je pod kontrolom
ega, i može biti suzbijena ili modifikovana svesnim.
umom. Blokiranje akcije stvara stanje uznemirenosti u
mišiću, koji je energetski nabijen da dela, ali ne može
jer mu je iz uma stiglo drugo naređenje. Na ovoj tački
svesni smo uznemirenosti, što znači da je možemo
osloboditi preusmeravanjem mišića ili oslobođenjem u
drugoj formi, kao što je lomljenje čaše o sto umesto o
glavu. Bilo kako bilo, ako uvreda ili povreda koja je
izazvala bes nastavi da postoji kao iritantna smetnja,
impuls besa ne može biti povučen. To možemo videti u
konfliktima između dece i roditelja s obzirom na to da
dete ne može da izbegne neprijateljstvo roditelja. A u
većini slučajeva dete nema šansi da preusmeri impuls
bez izazivanja još više besa i neprijateljstva roditelja. U
takvoj situaciji napetost postaje hronična i bolna.
Olakšanje je moguće jedino umrtvljivanjem tog
područja, koje se označava kao nepokretno tako da su
sva osećanja izgubljena.
Osobe koje su zbog straha potisnule sav bes prema
njihovim roditeljima pokazuju veliku napetost u
mišićima gornjeg dela leđa. U puno slučajeva leđa su
im pogurena i nakostrešena kao kod mačke ili psa
pripravnih za napad. Takvu osobu možemo opisati kao
"nakostrešenu" kako bismo ukazali na njegov ili njen
stav pun besa. Ali ona nije u dodiru sa svojim telesnim
stavom, niti sa mogućim besom koji je ispod toga.
Zamrznuta je i umrtvljena. Može joj se desiti da
pobesni usled najmanje provokacije bez osećaja da
oslobađa dugo potisnuti bes. Na žalost, takva pomama
ne oslobađa je napetosti zato što je to eksplozivna
reakcija a ne istinita ekspresija potisnutog besa.
Takvu vrstu napetosti možemo pronaći u svim
delovima tela, kao znake blokiranih impulsa i
izgubljenih osećanja. Vilica je područje u kome kod
nekih ljudi postoji vrlo ozbiljna napetost koja dovodi do
pojave bolesti temporomandibularnog zgloba. Impulsi
koji su blokirani u ovom slučaju su impulsi plača i
griženja. Vilica postaje takva kako bi osoba očuvala
samokontrolu i ne bi se slomila, zaplakala ili pobegla u
strahu. Kada je takva kontrola svesna i možemo da je
se voljno odreknemo ona služi očuvanju našeg
blagosta-
23
nja. S druge strane, hronične napetosti u vilici ne
možemo se voljno osloboditi, osim na trenutak, pošto
ona predstavlja naviku ili karakterni stav odlučnosti.
Svaka hronična napetost je ograničenje sposobnosti
osobe da se izrazi. Većina ljudi u našoj kulturi pati od
ozbiljnih hroničnih napetosti u muskulaturi - u vratu,
grudima, donjem delu leđa i nogama, na primer - što ih
sputava, ograničava gracioznost njihovih pokreta i
uništava njihovu sposobnost da se slobodno i potpuno
izraze.
Hronična napetost mišića je fizička strana krivice
pošto ona predstavlja naredbe ega protiv nekih
osećanja i postupaka. Mali broj ljudi koji pate od toga
tu krivicu zaista oseća, dok većina nije svesna da oseća
krivicu niti u vezi sa čim je ona. Specifično, krivica je
osećanje da nemamo pravo da budemo slobodni i
radimo šta želimo. Uopšteno, to je osećanje da nismo u
skladu sa svojim telom, da se ne osećamo dobro. Kada
se neko ne oseća dobro u svojoj koži, misao koja leži
iza toga je mora da sam uradio nešto loše ili pogrešno.
Na primer, kada izgovorimo laž, osetimo se loše ili krivi,
jer smo izdali pravu prirodu sebe, naše pravo osećanje.
Prirodno je da se osetimo krivima zbog laži. Međutim,
postoje ljudi koji se ne osećaju krivima u toj situaciji,
ali to je zato što oni uopšte ne osećaju; osećanja su im
potisnuta. Sa druge strane, no možemo se osećati
krivima ako smo dobro ili radosno. Ta dva stanja - biti
dobro/radosno i loše/krivo - su međusobno isključiva.
Puno puta se desi da zabranjeno voće pobudi
izmešana osećanja. Ono ima dobar ukus, što je i razlog
zbog koga je zabranjeno. Ali zato što ga je zabranio
superego - to jest, deo svesnog uma u koga su
inkorporirane roditeljske zabrane - mi se ne možemo
predati zadovoljstvu. To stvara gorak ukus u ustima
koji postaje jezgro osećanja krivice. Seksualnost je,
naravno/zabranjeno voće naše kulture, i skoro svi
civilizovani ljudi osećaju krivicu ili sram u nekoj dozi
zbog svojih seksualnih osećanja i fantazija. Kod
narcisoidnih pojedinaca postoji poricanje ili odvojenost
od osećanja. Posledica toga jeste da oni ne osećaju stid
ni krivicu, ali su isto tako nesposobni i da osete ljubav.
Njihovo seksualno ponašanje deluje neinhibirano i
slobodno, ali ta sloboda je spoljašnja, ne unutrašnja -
to je sloboda akcije, ne osećanja. Njihov seksualni čin
je performans, a ne radosno iskustvo. Bez unutrašnje
slobode da du-
24
boko osete i da ta osećanja izraze u potpunosti radost
ne može postojati.
 Unutrašnja sloboda se vidi u gracioznosti tela,
telesnoj mekoći i živahnosti. Korespondira sa slobodom
od krivice, srama i samosvesti. To je deo bića koji
injaju sve životinje, ali ne i većina civilizovanih ljudi. To
je fizički izraz nevinosti, načina delanja koji je spontan,
bez prevare, i istinit prema ličnosti.
Nažalost, izgubljena nevinost ne može se vratiti.
Da li smo, nakon što smo zadobili znanje o dobrom i
lošem i seksualnosti, osuđeni na to da budemo
grešnici? Moramo li živeti život pun prevare,
manipulacije i samozavaravanja? Setimo se da svaka
religija govori o spasenju. Nismo osuđeni na pakao, čak
ni na čistilište, mada izgleda da puno ljudi tako misli i
tako živi svoj život. Spasenje uvek obuhvata predaju
bogu, napuštanje svog grubog samoljublja,
obavezivanje na moralan život. Ali to je lakše reći nego
uraditi. Izgubili smo vezu sa Bogom, jer smo izgubili
vezu i sa Bogom unutar nas - vrtložnim duhom koji čini
naše biće živim, pulsirajućim centrom unutrašnjosti
naše ličnosti što nam osvetljava bitisanje i daje smisao
našem životu.
U ovoj knjizi ću opisati agonije i patnje kroz koje su
moji pacijenti prošli i koje su ih i dovele na terapiju.
Povezivanje sa unutrašnjim Bogom je cilj terapije. Taj
Bog prebiva u našoj prirodnoj ličnosti, telu, koje je
stvoreno po Božjem uzoru. Prirodna ličnost je zakopana
duboko u telo, ispod slojeva i slojeva napetosti koji
reprezentuju naredbe superega i potisnuta osećanja.
Kako bi dosegnuo taj deo sebe pacijent mora krenuti na
put u prošlost, sve do najranijih godina svoga života.
To je bolno putovanje, jer budi zastrašujuća sećanja i
suzbijana osećanja. Ali, kako to potiskivanje biva
izdignuto, i suzbijana osećanja izađu na površinu, telo
koje je Bog stvorio polako postaje u potpunosti živo.
Na put samootkrića koga predstavlja terapeutski
proces ne sme se krenuti sam. Kao i Dante u
Božanstvenoj komediji, usamljeni putnik je izgubljen i
zbunjen. Dante je, kada se izgubio u šumi i osetio da
mu preti opasnost od divljih životinja, pozvao Beatriče,
svoju zaštitnicu na nebesima, u pomoć. Ona je poslala
Vergilija, rimskog pesnika, da mu bude vodič, jer je put
ka domu vodio kroz Pakao, koji je opasan po putnika.
Vergilije je mogao pomoći Dan-
25
teu da prođe kroz tu opasnu oblast, pošto je tuda sam
ranije putovao. Uz njegovu pomoć, Dante bezbedno
prolazi kroz Pakao, nakon čega prolazi i Čistilište i
naposletku ulazi u Raj. U terapeutskom procesu, vodič
je osoba koja je prošla sličan put samootkrića kroz
sopstveni pakao. Kako bi bio efikasan vodič u domenu
analitične terapije, terapeut mora sam proći kroz
potpunu analizu koja se završava samorealizacijom.
Za pacijenta koji dolazi na terapiju, pakao je
potisnuto nesvesno, podzemni svet u kome su
sahranjeni užasi prošlosti - očaj, mučenje i manija. Ako
se on spusti u taj svet tame, osetiće bol svoje minule
prošlosti; ponovo će oživeti konflikte sa kojima nije
mogao da se suoči i otkriće snagu o kojoj je sanjao, ali
nije verovao da je moguća. U početku ona potiče od
vodstva, podrške i ohrabrivanja terapeuta, ali se
pretvara u njegovu ličnu snagu čim otkrije da su užasi i
strahovi iz detinjstva nešto sa čime odrasla osoba može
izaći na kraj. Pakao postoji samo u tami noći i smrti. Na
svetlu dana - to jest, pri punoj svesti - čudovišta se ne
mogu videti. Zle maćehe postaju ljute majke kojih se
deca plaše. Za osećanja za koja smo mislili da su
sramotna, opasna i neprihvatljiva ispostavlja se da su
bila prirodne reakcije na nenormalnu situaciju. Polako
pacijent ponovo dobija svoje telo nazad i, zajedno sa
njim, svoju dušu i sebe samog.
 Već sam negde rekao da je nesvesno onaj deo tela
koji ne osećamo. Postoje veliki delovi tela koje ne
možemo osetiti. Nismo svesni funkcionisanja naših
krvnih zrnaca, nerava, žlezdi, bubrega itd. Neki indijski
fakiri izgleda mogu produbiti svoju svest tako da ona
dosegne te organe, ali to nije način na koji svest radi u
normalnim okolnostima. Ona je kao vrh ledenog brega
koji se vidi na površini mora, ali koji obuhvata i drugih
devet desetina koje se nalaze ispod, a koje se isto
mogu videti. Osobe sa emocionalnim problemima ili
konfliktima ne osećaju delove tela do kojih bi normalna
svest trebalo da dopre, zato što je njihove kretnje
sprečila hronična napetost. Imobilizacija stavlja preteće
impulse pod ključ, ali ona i umrvljuje deo tela, što za
posledicu ima gubitak dela sebe. Te oblasti stoga
predstavljaju emocionalne konflikte koji su bili potisnuti
u nesvesno. Na primer, mnogi ljudi ne osećaju napetost
u svojoj vilici i nisu svesru da ta napetost predstavlja
potisnute impulse plaća i griženja. Ti konflikti
reprezentuju potisnuto nesvesno. Grade
26
podzemni svet u kome su sahranjena osećanja koja ego
ili svesni um smatra opasnim, sramotnim i
neprihvatljivim.
Kao i duše u paklu, osećanja koja svesni um
smatra mrtvim žive u podzemnom svetu agonije.
Ponekad ta agonija dosegne svesno, ali pošto ugrožava
opstanak ponovo biva gurnuta dole. Možemo preživeti
ako živimo na površini gde možemo kontrolisati
osećanja i ponašanje, ali takav način života od nas traži
da žrtvujemo duboka osećanja. Život na površini, u
uslovima ego vrednosti jeste narcisoidni način života,
koji se pokazuje praznim, i uglavnom dovodi do
depresije. Život u dubini svog bića može u početku biti
bolan i zastrašujući, ali dovodi do radosti i ispunjenja
ako smognemo snage da prođemo kroz pakao kako
bismo došli do raja.
Duboka osećanja koja smo sahranili pripadaju
detetu koje smo nekad bili, detetu koje je bilo nevino i
slobodno i koje je znalo za radost sve dok mu duh nije
bio slomljen time što je bilo naterano da se stidi i oseća
krivim zbog svojih prirodnih impulsa. To dete i dalje živi
u našem srcu i na dnu stomaka, ali smo izgubili vezu sa
njim, što znači da smo izgubili vezu sa najdubljim
delom sebe. Kako bismo našli sebe, to dete koje smo
sahranili, moramo se spustiti u najdublje slojeve našeg
bića, u tamu nesvesnog. Moramo se sučiti sa
strahovima i opasnostima koje taj silazak nosi sa
sobom, a kako bismo to uradili potrebna nam je pomoć
terapeuta-vodiča koji je već bio na tom putu u toku
svog procesa samootkrića.
Ove ideje možemo naći i u mitologiji, u kojoj je
dijafragma izjednačena sa površinom zemlje. Polovina
tela iznad dijafragme je na svetlu dana; polovina ispod,
posebno stomak, leži u tami noći i nesvesnog. Svesni
um ima nešto kontrole nad procesima gornje polovine
tela, ali malo ili ništa nad donjim delom, u kome se
nalaze funkcije seksualnosti, sekrecije i reprodukcije.
Ovaj deo tela je blisko povezan sa životinjskom
prirodom čoveka, dok su funkcije gornje polovine više
pod uticajem kulture. Najjednostavniji način da se ovo
objasni je reći da jedemo kao ljudi, ali se praznimo kao
životinje. Možda baš zato što je donji deo tela više
povezan sa našom životinjskom prirodom, njegove
funkcije, posebno seksualnost i pokret, u stanju su da
dovedu do prepuštajućih doživljaja koji mogu biti
visoko na skali uživanja, čak i ekstatični.
27
POGLAVLJE 2

PREDATI SE TELU

Predaja narcisoidnog ega

Ideja predaje nije naročito privlačna modernom čoveku

koji život vidi kao borbu, bitku, ili bar kompetitivnu
situaciju. Puno ljudi smatra da je cilj života neko
postignuće, ili uspeh. Nečiji identitet se pre povezuje sa
onim što taj neko radi nego sa njegovim bićem. To je
tipično za narcističku kulturu, u kojoj je slika bitnija od
realnosti. U stvari, kod mnogo ljudi ona zamenjuje
realnost. 1 U narcističkoj kulturi, izgleda da se uspeh
poistovećuje sa samopouzdanjem, ali samo zato što to
naduvava ego. Neuspeh ima suprotan efekat zato što
on "ispumpava" ego. U takvoj atmosferi se reč
"predaja" izjednačava sa poraženošću, ali jedino što tu
biva poraženo jeste narcisoidni ego.
Bez predaje narcisoidnog ega ne možemo se
predati ljubavi. Bez takve predaje radost je
onemogućena. To znači da će ego uvideti da je
podređen ličnosti - da je on organ svesti, a ne gospodar
tela. Moramo prihvatiti činjenicu da telo poseduje
mudrost koja potiče iz nekoliko milijardi godina istorije
evolucije koju svesni um može zamisliti, ali nikada
razumeti u celosti. Misterija ljubavi, na primer, jeste
van dometa naučnog znanja. Nauka ne može napraviti
vezu između srca kao pumpe koja šalje krv kroz telo i
srca kao organa ljubavi, što je osećanje. Mudri ljudi su
izgleda razumeli ovaj očigledan paradoks. Paskalova
izjava da "srce ima svoje razloge koji su umu

1
Videti A. Lowen, The Denial of True Self, radi dublje
analize narcističke ličnosti.
nedokučivi" je istinita.
28
Nije istina da su telo i um jednaki, kao što to neki
tvrde. Njihova naizgled jednakost je rezultat ograničene
percepcije svesnog uma, koji može videti samo
površinu stvari. Kao kod poslovičnog ledenog brega, mi
možemo videti samo malo više od deset posto njegove
mase. Deo koji je sakriven u tami, nesvesni deo našeg
tela, jeste ono što čini da naš život teče. Ne živimo
pokretani našom voljom. Volja nije u stanju da
kontroliše složene biohemijske i biofizičke procese
našeg tela. Nemoćna je da utiče na metabolizam tela,
od koga naš život zavisi. I dobro je što je tako, jer ako
bi bilo obrnuto, život bi se ugasio prvim neuspehom
volje.
Razmotrimo razvoj embriona u ljudsko biće, proces
koji i dalje zapanjuje ljudski um. Taj majušni
organizam, oplođeno jajašce, "zna" šta treba da uradi
kako bi ostvarilo svoju inherentnu mogućnost da
postane ljudsko biće. To je zapanjujuće. A ljudska bića
su i dalje dovoljno arogantna da misle da možemo znati
više od prirode. Ja svoju veru polažem u moć živog tela
da leči samo sebe. To ne znači da mi ne možemo
potpomoći proces izlečenja. Ali tu moć živog tela ne
možemo zameniti nečim drugim. Terapija je proces
prirodnog izlečenja u kome terapeut samo potpomaže
funkciju tela da se samo leči. Nije doktor taj koji kaže
telu kako da popravi slomljenu kost, i nije doktor taj
koji naredi koži da se regeneriše posle rane ili
posekotine. Puno puta do izlečenja će doći i bez
podrške medicinara.
Upitao sam se zašto se ovako nešto ne dešava i
kad je u pitanju emocionalna ili mentalna bolest. Ako
smo pali u depresiju, zašto se spontano iz nje i ne
izvučemo? Uistinu, neki ljudi sami spontano pređu
preko depresivne reakcije. Na žalost, u većini slučajeva
ona se ponovo javi jer ono što je uzrokuje i dalje
postoji. 2 Taj uzrok je inhibicija iskazivanja osećanja
straha, tuge ili besa. Potiskivanje tih osećanja i
napetost koja to prati smanjuju pokretljivost tela i
krajnji rezultat je stanje smanjene ili utučene
životnosti. Uz to ide i iluzija da ćemo biti voljeni ako
smo dobri, poslušni, uspešni i tako dalje. Ta iluzija služi
za održavanje duha osobe u njenoj borbi za dobijanje
ljubavi, ali pošto se prava ljubav ne može zaslužiti niti
29
dobiti bilo kakvom predstavom, iluzija se pre ili kasnije
sruši i osoba postane depresivna. Depresija može
nestati ako osoba može da oseti i izrazi osećanja. Ako
depresivni pacijent zaplače ili se naljuti to ga diže iz
depresije - makar na kratko. Izražavanje osećanja
oslobađa nas napetosti i dopušta telu da oporavi svoju
pokretljivost, a time povećava njegovu živost. To je
fizička strana terapeutskog procesa. Sa psihološke
strane, potrebno je da osoba razotkrije iluziju i da
razume njeno poreklo u detinjstvu i njenu ulogu u
mehanizmu preživljavanja.
Svaki pacijent ima neku iluziju, u manjem ili većem
stepenu. Neki misle da bogatstvo donosi sreću, ili da
slava osigurava ljubav, ili da ih pokornost štiti od
mogućeg nasilja. Te iluzije stvaramo rano u životu kao
načine da preživimo potresne situacije u detinjstvu i,
kao odrasli, plašimo se da odustanemo od njih. Možda
je najveća iluzija od svih ta da svesni um kontroliše telo
i da, ako promenimo način mišljenja, možemo
promeniti i to kako se osećamo. Nikada nisam video da
to deluje, mada iluzija svemoćnog uma može pri-

2
Videti A. Lowen, Depression and Body, New York,
Coward, McCann & Geoghegan, Inc, 1972; Arkana,
1993.
vremeno zauzdati nečiji duh. Ali se i ova iluzija, kao i
sve druge, sruši kada osobi ponestane energije i
rezultat toga je depresija.
Iluzije su načini na koje se ego brani od stvarnosti
i, mada nas mogu poštedeti boli od surove realnosti,
one od nas čine zatvorenike nerealnog. Emocionalno
zdravlje jeste sposobnost da prihvatimo realnost i ne
pobegnemo od nje. Naša osnovna stvarnost je naše
telo. Naša ličnost nije slika u umu, već stvaran, živ i
pulsirajući organizam. Kako bismo upoznali sebe,
moramo upoznati naše telo. Gubitak osećaja u bilo kom
delu tela predstavlja gubitak jednog dela sebe.
Samosvesnost, prvi korak terapeutskog procesa
samootkrića je osećanje tela - celog tela, od glave do
prstiju na nogama. Mnogi ljudi pod stresom izgube
osećanje tela. Odvoje se od tela kako bi pobegli od
realnosti, što je reakcija šizofrenog tipa i stvara ozbiljan
emocionalni poremećaj. Mada, skoro svi ljudi u našoj
kulturi su se odvojili od nekog dela svog tela. Neki
nemaju osećaj u leđima. To se posebno odnosi na one
koje zovemo beskičmenjacima. Neki nemaju osećaj u
stomaku. Oni će pokazati manjak hrabrosti. Svaki deo
tela doprinosi osećanju ličnosti ako smo u vezi sa njim.
A možemo biti u vezi sa njim jedino ako je taj deo živ i
pokretljiv. Kada je svaki deo tela pod naponom i
vibrira, osetićemo se vibrirajuće ži-
30
vo i radosno. A ako se to desi moramo se predati telu i
njegovim osećanjima.
Predaja telu znači dopuštanje telu da postane u
potpunosti živo i slobodno. To znači prihvatanje i
nekontrolisanje nevoljnih procesa tela, kao što su
disanje i potpuna sloboda delanja. Telo nije mašina
koju treba zaustaviti ili pokrenuti. Ono ima svoj "um" i
zna šta treba da radi. Ono što predajemo jeste iluzija o
moći uma.
Najbolje je početi sa disanjem. To je osnova
tehnike koju je Rajh primenjivao u radu sa mnom.
Disanje je možda najvažnija funkcija tela, pošto život u
velikoj meri zavisi od toga. Ono se označava kao
prirodna, nevoljna aktivnost, ali u isto vreme i ona koja
se može podvrgnuti voljnoj kontroli. U uobičajenim
okolnostima nismo svesni svog disanja. Međutim, kada
postoji teškoća u disanju, kao što se to dešava na
visinama, postajemo svesni borbe za dah. Ljudima koji
boluju od emfizema disanje je neprestana borba da
udahnu dovoljno vazduha.
Emocionalno stanje direktno utiće na disanje. Kada
smo jako ljuti, disanje postaje ubrzano kako bi nam
pomoglo da prikupimo više energije za agresivni
postupak. Strah ima suprotni efekat, on zadržava dah
zato što je postupak zaustavljen stanjem straha. Ako se
strah pretvori u paniku, kao kad osoba panično
pokušava da izbegne zastrašujuću situaciju, disanje
postaje ubrzano i plitko. Kada smo prestravljeni, skoro
da uopšte ne dišemo jer strava ima paralizirajući efekat
na telo. Kad smo zadovoljni, dišemo sporo i duboko.
Međutim, ako zadovoljstvo preraste u radost ili ekstazu,
kao u seksualnom orgazmu, disanje se veoma ubrzava
ali je u isto vreme i jako duboko, kao odgovor na
povišeno prijatno uzbuđenje seksualnog vrhunca.
Proučavanje načina na koji osoba diše omogućava
terapeutu da razume njeno emocionalno stanje.
Mada sam svoju terapiju kod Rajha opisao u
prethodnoj knjizi, ovde ću opet spomenuti neka od
iskustava koje sam imao, kako bih podrobnije opisao
koncept predaje. Ležao sam na krevetu, imajući na sebi
samo kratke pantalone, kako bi Rajh mogao da
posmatra moje disanje. On je sedeo okrenut ka
krevetu. Njegova jednostavna instrukcija je bila da
dišem, što sam ja radio kao što sam to i obično činio,
dok je on gledao moje telo. Nakon deset ili petnaest
minuta mi je rekao:"Lovene, ti ne dišeš". Odgovorio
sam da dišem. "Ali tvo-
31
je grudi se ne pomeraju". I nisu. Zamolio me je da
stavim ruku na svoje grudi kako bih osetio njihovo
kretanja. Osetio sam kako se dižu i spuštaju i odlučio
da pokrećem svoje grudi sa svakim udisajem. Radio
sam to neko vreme dišući kroz usta i osećao se prilično
opušteno. Tada me je Rajh zamolio da širom otvorim
oči, i dok sam to radio, oteo mi se glasan i dug vrisak.
Čuo sam sebe kako vrištim, ali ništa nisam osećao u
vezi sa tim. To je dolazilo iz mene, ali ja nisam imao
veze sa tim. Rajh me zamolio da prestanem da vrištim
pošto je prozor bio otvoren i gledao na ulicu. Nastavio
sam sa disanjem od ranije kao da se ništa nije desilo.
Vrisak me je iznenadio, ali me nije i emocionalno
dirnuo. Onda me je Rajh zamolio da ponovim postupak
otvaranja očiju širom i ponovo sam vrisnuo bez bilo
kakve emocije.
Dolazio sam kod njega tri puta nedeljno, ali se
ništa dramatično nije desilo u naredna dva ili tri
meseca. Rajh me je ohrabrivao da se prepustim, da
dišem slobodnije, što sam i pokušavao da radim.
Uprkos mojim naporima, govorio mi je da mi disanje
nije slobodno, da ga svesno vežbam i da ne puštam da
se prosto dešava. Ja jesam nesvesno kontrolisao svoje
disanje kako se ništa ne bi desilo ali to tada nisam
znao. Pokušao sam da se otrgnem kontroli, da se
prepustim telu i njegovim nevoljnim procesima, ali mi
je to bilo teško da postignem. Dublje disanje, mada
svesno, dovelo je do simptoma hiperventilacije. Jaki
peckavi oseti, znani kao parestezijaza, javili su mi se u
šakama i rukama. Jednog trenutka su mi se šake
zaledile u Parkinsonskom grču. Bile su hladne kao led,
kao kandže i paralizovane. Ali nisam se uplašio. Disao
sam malo mirnije i grčevi su polako popustili, a
parestezijaza nestala. Ruke su mi ponovo postale tople.
Nakon nekoliko seansi tokom kojih je dublje disanje
dovelo do sindroma hiperventilacije ta reakcija je
nestala. Telo mi se adaptiralo na duboko disanje i
postajalo je sve opuštenije.
Ubrzo nakon toga prekinuli smo terapiju zbog
Rajhovog letnjeg odmora. Kada smo u jesen nastavili,
vratili smo se na predavanje telu i spontano disanje. U
toku sledeće godine terapije desilo se nekoliko bitnih
stvari. Jednom sam ponovo preživeo događaj iz
detinjstva koji je objasnio krike sa prve seanse. Dok
sam ležao na krevetu I disao, imao sam osećaj da bi se
na plafonu mogao pojaviti neki lik. U sledećih nekoliko
seansi taj osećaj postajao je jači. A onda
32
se zaista lik pojavio. Video sam lice svoje majke.
Gledala je ljuto sa visine na mene. Video sam sebe kao
bebu staru devet meseci koja leži u kolicima ispred
kuće i plače za majkom. Mora da je bila usred nekog
jako bitnog posla, jer je, kada je izašla, pogledala me
tako besno da sam se zaledio od straha. Krici koje tada
nisam mogao da izbacim iz sebe eksplodirali su na
mojoj prvoj seansi, trideset i dve godine kasnije.
Drugom prilikom osetio sam se sasvim
nesvakidašnje, kao da sam pomican nekom
unutrašnjom silom. Telo je počelo da mi se pomera i, iz
svog ležećeg položaja, seo sam pa ustao. Okrenuvši se
ka krevetu, počeo sam da ga udaram obema rukama,
šaka skupljenih u pesnice. Dok sam to radio video sam
lice svoga oca i znao sam da njega udaram, jer je on
mene ošamario kad sam imao sedam ili osam godina.
Kada sam ga upitao za to kasnije, potvrdio mi je, a
objašnjenje je bilo da sam zakasnio i zabrinuo majku,
koja je zahtevala da budem kažnjen. Neverovatna stvar
u vezi sa ovim iskustvom bila je ta da moji pokreti nisu
bili svesno činjeni. Nisam ja odlučio da ustanem i
udaram krevet. Moje telo je reagovalo samo, isto kao i
onda kad sam vrištao.
Tokom druge godine rada s Rajhom moje disanje
postalo je mnogo slobodnije. Iako nisam mogao
potpuno da se predam telu, njegova pokretljivost se
povećala u razumnoj meri. Kad bih legao na krevet i
disao, pojavile bi se vibracije u mojim nogama dok sam
ih polako spajao i razdvajao. Te su vibracije ukazivale
na to da je kroz moje noge tekla energetska struja, što
je bilo jako prijatno osetiti. To sam osećao i u
kukovima, kako su postajali sve življi. Te vibracije su se
pojavile delom zbog oslobođenja napetosti u tim
mišićima, a delom zbog prirodnog fenomena života.
Živa tela su vibrirajući sistemi, mrtva tela se ne
pomeraju. Uprkos tome što sam se dva puta slomio i
rastućoj živahnosti mog tela, nisam bio sposoban da se
totalno predam i dođem do tačke na kojoj bi se pojavio
orgazmični refleks. Tad mi je Rajh predložio da
prekinemo sa terapijom, jer se činilo da je zapala u
ćorsokak.
Taj predlog je snažno uticao na mene. Slomio sam
se i počeo da jecam. Prekid terapije predstavljao je za
mene poraz mog sna o zadobijanju seksualnog
zdravlja. Rekao sam Rajhu za to i, isto tako, koliko sam
želeo njegovu pomoć. Bilo mi je teško čak i da tražim
33
pomoć. Verovao sam da to moram da uradim sam. Ali
predavanje telu i njegovim osećanjima bilo je nešto što
nisam bio u stanju da uradim. Rad je antonim
predavanju. Rad je funkcija ega, dok predavanje telu
zahteva napuštanje ega. Nisam sebe smatrao
egoističnom ili narcisoidnom osobom, ali od onda sam
shvatio da je to bio bitan aspekt moje ličnosti. Nisam
mogao, nisam imao pravo da se slomim i zaplačem
(osim ako nisam bio gurnut do krajnjih granica; to jest,
ako mi ne bi zapretio gubitak nečega što svim srcem
želim), jer sam, nesvesno, bio predodređen da uspem.
Rajh se složio da nastavimo sa terapijom, jer je
uvideo značaj mog sloma. Nakon te epizode mogao
sam da se predam u većoj meri, a disanje mi je
postajalo sve dublje i slobodnije. Kada je na leto Rajh
ponovo uzeo odmor, predložio mi je da godinu dana ne
dolazim na terapiju i da dođem naredne jeseni.
Prihvatio sam njegov predlog, jer je i meni bilo
potrebno da se odmorim od napora da ozdravim. Slom
koji je plakanje predstavljalo mi je omogućio da se
predam u većoj meri nego pre toga. Godinu dana ranije
sam se bio zaljubio u jednu devojku, ali odnos nam nije
bio zadovoljavajući. U trenutku kada je izgledalo da
ćemo raskinuti, ponovo sam se slomio i snažno sam
zaplakao, pokazujući joj koliko je volim. Nakon te
epizode doživeo sam najintenzivnije i najbolje
seksualno iskustvo ikada, za koje sam znao da je
posledica predaje mom najdubljem osećanju. Sledeće
godine sam se oženio tom devojkom i, samo da
naglasim, još sam s njom.
Kada sam nakon jednogodišnjeg prekida nastavio
sa terapijom, moja sposobnost da se predam voljnim
pokretima moga tela veoma se popravila i nije dugo
prošlo pre nego što se desio i orgazmični refleks. Bio
sam uzbuđen i radostan. Osetio sam da sam se
promenio, ali to nije dugo potrajalo. Takva iskustva
otkrivaju mogućnost radosti i zato su značajna i
dragocena, ali retko se desi da budu dovoljno duboka i
da potraju. Kako bi potrajala, osoba mora da radi na
konfliktima koji potiću iz prošlosti i koji su ukopani
duboko u flzičku i psihičku strukturu ličnosti. Previše
mojih problema je ostalo nerečeno tokom moje terapije
sa Rajhom i nisam mogao biti slobodan i širom otvoren
prema svojim osećanjima. Bilo kako bilo, ono što sam
prošao tokom terapije, ubedilo me je da mogu da
postignem radost jedino ako se predam svome telu.
34
Nakon nekoliko godina studija koje su dovele do
lekarske diplome, vratio sam se praksi, koristeći
tehniku koju sam naučio odl Rajha. Pacijent bi legao na
krevet, opustio bi se i disao, dok sam ga ja ohrabrivao
da se prepusti disanju i preda telu. Uz to smo pričali o
njegovom životu i problemima koje je imao. Ali ništa
značajno se nije desilo. Sedeći i posmatrajući ga, osetio
sam potrebu da se protegnem preko naslona svoje
stolice kako bih dublje udahnuo. Palo mi je na pamet da
bi to i pacijent trebalo da uradi. U kuhinji kancelarije
nalazila se jedna stolica bez naslona. Savio sam ćebe u
klupko i vezao ga za stolicu. Onda sam postavio
pacijenta tako da legne na leđa preko stolice, kao na
slici figura 1. Efekat je bio izrazito pozitivan.
Pacijentovo disanje značajno se produbilo zbog pregiba.
Mogao sam da pratim talas disanja i primetim kad je
blokiran.

FIGURA 1

Od tada je upotreba bioenergetske stolice postala

neizostavni deo mog terapeutskog pristupa. Tokom
četrdeset godina, koliko je proteklo od kada je to prvi
put primenjeno u bioenergetskoj analizi, naučio sam
kako da povećam njenu efektivnost tako što bi pacijent
koristio svoj glas dok je na stolici. Opisaću kako
usklađujem glas sa disanjem u sledećem poglavlju.
Sledeća bitna promena Rajhove tehnike koju sam
napravio bila je upotreba određenih vežbi za telo, koje
su stvorene tako da paci-
35
jent razvije bolju svest o svom telu, bolje
samoizražavanje i samo-posedovanje. Pre nego što
sam upoznao Rajha bio sam atletski trener. Ono što
sam znao o vežbama pokazalo mi je da one mogu jako
uticati na nečija osećanja i stanje uma. Počeo sam da
koristim vežbe povezane sa terapijom prvo kako bih
povećao pokretljivost sopstvenog tela, a onda sam
počeo sa stvaranjem novih kako bih se izborio sa
određenim emotivnim problemima koje bih uočio na
telu pacijenta. Mnoge od ovih vežbi uključuju i
iskazivanje osećanja. Njih ću objasniti u poglavljima
koja slede.
Prva vežba koju sam radio kako bih povećao
osetljivost u svojim nogama, i na taj način povećao
svoje osećanje sigurnosti, zove se luk. To je, u stvari,
poznata pozicija, jer je i deo kineskog programa vežbi
koji se zove Tai Ći Ćuan, ali to nisam znao 1953, kad
sam je prvi put koristio. Stao sam i široko raširio noge,
povio kolena i lagano savio telo. Kako bih održao luk
stavio sam pesnice na krsta. U ovom stavu sam se
osećao sigurnim i u boljoj vezi sa donjim delom tela.
Isto tako, uticao je na to da dublje dišem, što je jedan
od razloga zbog koga ga Kinezi koriste. Svestan načina
na koji se krećem, vratio sam se u početni stav,
savijajući se napred dok su mi prsti dodirivali zemljii,
noge bile razmaknute oko trideset centimetara i polako
se naginjao dalje napred. U ovom stavu osetio sam se
bližim zemlji i svojim nogama i stopalima. I onda bi
moje noge, ako bih prebacio težinu na stopala i polako
ispravio kolena, u većini slučajeva počele da vibriraju.
Ovaj stav je predstavljen na figuri dva3 .
Tokom rada sa Rajhom, osećao sam vibracije u
telu, naročito u nogama i kukovima, dok sam ležao na
krevetu i disao. To su bili nenamerni pokreti koji su
nastali kao odgovor na talas uzbuđenja koji mi je
preplavio telo. Ljudima koji se ne mogu prepustiti, jer
su im tela suviše stegnuta, jako je teško da dopuste
vibracijama da se pojave. Bilo kako bilo, redovno
izvođenje ovih vežbi pomaže osobi da oseti
zadovoljstvo dopuštanja telu da postane življe. Video
sam da vibracije bivaju podstaknute i laganim
pokretima nogu i uvek bi
36

FIGURA 2

se u tim područjima tela pojavile prijatne senzacije. Ali,

u Rajhovoj terapiji na ove pokrete se nije gledalo kao

3
Ove i druge vežbe u potpunosti su opisane u knjizi The
Way to Vibrant Health, A. Lowen I R. L. Lowen (New
York, Harper & Row, 1977; International Institute
Bioenergetic Amalysis, 1992).
na vežbe koje bi se mogle iskoristiti kao deo terapije.
Danas su gore opisane vežbe integralni deo
bioenergetskog programa koji pomaže ljudima da budu
više "na zemlji", bolje povezani sa svojim telom i
realnošću. Meni su pomogle da to postignem i nastavio
sam da ih praktikujem redovno, kako za sebe, tako i u
radu sa pacijentima.

Uzemljenje i realnost

Predaja telu je povezana sa odricanjem od iluzija i

spuštanjem na zemlju, u realnost. Za nekoga ko je jako
dobro povezan sa realnošću kažemo da su mu "noge na
zemlji", što znači da oseća vezu izemeđu svojih stopala
i zemlje na kojoj stoji. Ljudi koji su stegnuti ili povijeni
ne osećaju ovu vezu sa zemljom jer su im stopala
relativno umrtvljena - oni možda znaju da im stopala
dodiruju tlo, ali nemaju osećaj veze. Oni su izvukli ovu
energiju-uzbuđenje iz donjeg dela tela kao reakciju na
strah. Kada je strah jako velik, osoba može povući sva
osećanja iz svog tela, ograničavajući svest samo na
37
glavu. Tada će živeti u svetu mašte, što je uobičajeno
kod autistične ili šizoidne dece ili odraslih. Puno ljudi
živi više u glavi nego telu, kako bi onemogućili sebe da
osete strah ili bolna osećanja u telu. Neki se zaista i
odvoje od tela u situacijama ekstremnog straha.
Njihova svest se pomeri iz tela i tada se oni osećaju kao
da odozgo gledaju na sebe. To je reakcija šizofrenog
tipa i ona predstavlja razlaz sa realnošću. Jedan od
mojih pacijenata rekao mi je da vidi sebe na plafonu
kako gleda na svoje telo koje leži na krevetu. On je bio,
naravno, vrlo poremećena osoba.
Veza sa realnošću nije stanje "sve" - ili - "ništa".
Neki od nas su u boljoj vezi sa realnošću nego ostali.
Pošto je ta veza stanje razuma, ona je i stanje i
emotivnog i fizičkog zdravlja. Mnogi ljudi su, isto tako,
zbunjeni oko toga šta je zapravo realnost, jer oni taj
termin pre izjednačavaju sa kulturološkom normom,
nego sa onim što osećaju u svom telu. Naravno, kada
osećanja nema, ili je ono redukovano, osoba će tražiti
smisao života van sebe. Ljudi čija su tela živa i
vibrirajuća mogu osetiti realnost svog bića, i za njih se
može reći da su osobe koje osećaju. Količina života u
osobi i količina osećanja koje ima predstavljaju meru
veze sa realnošću. Osobe koje osećaju jesu ljudi "na
zemlji". Za takve osobe kažemo da su "uzemljene".
Biti "uzemljen" znači osećati svoja stopala na
zemlji. Kako bi osetila zemlju, noge i stopala osobe
moraju biti napunjeni energijom. Stopala moraju biti
živa i pokretna, to jest, da pokazuju neke spontane i
voljne pokrete kao što su vibracije. Vibracija ne mora
da bude intezivna; može biti tiha, kao šum motora
dobrih kola. Ali kada nema šuma u kolima, znamo da je
motor mrtav. Kada nečija stopala izgledaju beživotno, a
noge mirno i nepokretno, znamo da taj neko ne oseća
vezu sa zemljom. Kada su stopala i noge osobe
apsolutno živi, ona može osetiti reku uzbuđenja kako
teče kroz nju; uzbuđuje je, utopljava je i vibrira njome.
Radio sam sa šizofreničnom ženom koja je došla kod
mene prošavši snegom zavejane ulice samo u laganim
papučama. Stopala su joj bila poplavela i smrzla se, ali
ona to nije osećala, nije je bolelo i nije bila svesna svog
stanja. Očigledno je bila "odzemljena" i kompletno je
izgubila dodir sa svojim telom.
Uzemljenje je energetski proces u kome postoji
protok uzbuđenosti u telu od glave od pete. Kada je taj
protok jak i potpun, osoba
38
oseća svoje telo, svoju seksualnost i zemlju na kojoj
stoji. U vezi je sa realnošću. Ovaj protok uzbuđenosti je
povezan sa respiratornim talasima, pa ako je disanje
slobodno i duboko, protok uzbuđenja se slično odvija.
Ako su disanje ili protok blokirani, osoba ne oseča svoje
telo ispod onog mesta na kome je blokirano. Ako je
protok ograničen, osećanje je redukovano. Zbog toga
što protok uzbuđenja pulsira - ide dole do stopala, pa
gore u glavu, kao da je klatno - on uzbuđuje delove
tela, glavu, srce, genitalije i noge. Pošto talas
uzbuđenosti prolazi kroz područje karlice dok ide
nadole, svaka veća seksualna smetnja blokiraće protok
ka nogama i stopalima. Kad je osoba "odzemljena", i
njeno seksualno ponašanje je odzemljeno, to jest,
odsečeno od osećanja u ostatku tela.
Pošto "biti uzemljen", znači stajati na svojim
nogama, to obuhvata i stanja nezavisnosti i zrelosti.
Isto tako, stojeći stav bolje predstavlja zrelost nego
ležanje na krevetu, koje je više infantilnog karaktera.
Dakle, pacijentu je lakše da se vrati u stanje
infantilnosti dok leži nego kad stoji. Ovo objašnjava
fenomen zašto iskustva kao što je orgazmični refleks,
koji je pacijent mogao doživeti ležeći, ne aludiraju
obavezno na promene u odraslom ponašanju.
Orgazmični refleks je dobra, ali ne ključna determinanta
zdravlja. Osoba mora biti i potpuno uzemljena. Moramo
razumeti da osećanja deteta, mada nalik onima kod
odrasle osobe, nisu ista. Bes deteta nije isti kao bes
odraslog, kao ni njegova tuga. Ljubav odrasle osobe
razlikuje se od ljubavi deteta, ne u svom osnovnom
kvalitetu, jer to jeste funkcija srca, već u širini i
prostiranju, kvalitetima koji određuju celo telo. To ne
znaći da su bebe i mala deca odzemljena. Ona su
uzemljena kroz svoju vezu sa majkom kao predstavom
o zemlji, ali neće biti direktno povezana sa zemljom sve
dok ne postanu apsolutno sposobni da stoje na svojim
nogama.
Ovakav vid analize pomaže nam u razumevanju
kulta koji od svojih članova zahteva da predaju svoj
ego vodi. Predaja vodi obuhvata i vraćanje u detinjstvo,
a obuhvata i napuštanje moći i odgovornosti. Zaštićen
vođom i neuznemiravan potrebom da bira između
dobrog i lošeg, član kulta se oseća slobodnim i
nezavisnim. Kao rezultat toga, on iskusi osećaj radosti,
što pojačava njegovu odanost kultu. Pitanje koje se
postavlja jeste da li je njegovo osećanje | radosti iluzija
ili realnost. Iluzije mogu da stvore prava osećanja,
39
ali se ona ne održe kad se iluzija sruši, što se svim
iluzijama pre ili posle dogodi. U ovom slučaju, iluzija je
da je vođa omiljeni i svemoćni otac koji će se brinuti za
članove kulta kao što se dobar otac brine o svojoj deci.
Realnost je u sasvim drugoj krajnosti, jer su vođe kulta
narcisoidne osobe kojima su potrebni sledbenici kako bi
poduprli njihove grandiozne predstave o sebi. Potrebna
im je i moć nad drugima kako bi time kompenzovali
svoju impotenciju. Naravno, vođe kulta uglavnom
privlače one koji nesvesno traže moćnog oca/vođu.
Neki elementi odnosa između vođe kulta i njegovih
sledbenika bili su prisutni u mom odnosu s Rajhom,
mada ja nikad nisam postao njegov sledbenik. Kad sam
se slomio i zaplakao pred njim zbog mogućnosti da se
terapija završi greškom, postao sam svestan koliko mi
je bila potrebna njegova zaštita i da sam ga video kao
dobrog i svemoćnog oca. Pogrešan kraj terapije, čime
mi je zapretio, predstavljao je gubitak te nade. Plakao
sam delom zbog gubitka te nade, ali to je bilo i
iskazivanje tuge zbog toga što nisam imao oca koji mi
je mogao pružiti podršku koja mi je bila neophodna
kako bih se osetio slobodnim i radosnim. Moja odbrana
od takvog nedostatka bilo je usvajanje stava da meni
pomoć nije potrebna i da ja to mogu da uradim sam. To
je bio način na koji sam funkcionisao u svetu i u
susretu sa svim činio mi se istinitim. Ali, na dubljem
nivou, to nije bilo tako.
Kult se stvorio oko Rajha u godinama koje su
usledile nakon mog završetka terapije. Nikad nisam bio
deo grupe koja je okruživala Rajha od 1947. do 1956. i
koja je na njega gledala kao na sveznajućeg i
svemoćnog. To je delom bilo i zbog toga što sam 1947.
otišao u Evropu da studiram medicinu na Ženevskom
univerzitetu, što me je izvelo van njegovog kruga.
Uticaj moje supruge bio je mnogo važniji. Kod nje je
jako izraženo neslaganje sa bilo kojom bliskošću
bazirano na potčinjenosti ili nekritičkom prihvatanju
drugog ljudskog bića kao superiornog, sveznajućeg ili
najboljeg. Videla je previše ljudi bliskih Rajhu u to
vreme koji su se odrekli svoje nezavisnosti i zrelog
rasuđivanja kako bi stekli malo intimnosti sa velikim
čovekom. I ja sam to mogao da vidim. Nakon što sam
ovo rekao voleo bih da dodam da je, po mom mišljenju,
tada kao I sada, Rajh bio veliki čovek sa više aspekata.
Njegovo razume-
40
vanje emocionalnih problema ljudskih bića, percepcija
jedinstva u celoj prirodi i jasnost mišljenja postavile su
ga iznad svih ostalih na tom polju. Ali on nije znao sve i
imao je mnogo ličnih problema koji su su ga ometali u
radu i životu 4 .
Terapeutska situacija skoro uvek dovede do
vezanosti za terapeuta, na koga se potpuno legitimno
može gledati kao na zamenu za majčinsku ili očinsku
figuru. Osoba ide kod terapeuta jer joj treba pomoć u

4
Videti odličnu biografiju Rajha Bura na zemlji od
Majrona Šarafa, koja pokazuje njegova postignuća, ali
govori i o njegovim ličnim konfliktima i problemima.
vezi sa prihvatanjem, razumevanjem i podrškom. Ako
terapeut pokaže lični interes za pacijenta, potonji se
lako može vezati, postati zavisan i zaljubiti se u
terapeuta. Takva vezanost, pozitivna sa više aspekata,
slabi pacijentovu svest o potrebi za nezavisnošću i vodi
do toga da se njegovo biće "zakači" za terapeuta i vuče
u odzemljeno stanje. Isto tako je poznato da će
pacijent prebaciti na terapeuta i sva osećanja koja su
vezana za roditelja, bila ona pozitivna ili negativna.
Pozitivna osećanja ohrabruju potčinjenost i
dozvoljavaju pacijentu da se vrati u infantilniju ili više
dečju poziciju, što omogućava iskazivanje negiranih ili
potisnutih osećanja iz detinjstva - konkretno, osećanja
ljubavi. Iskazivanje ovih osećanja može voditi do
osećaja slobode i radosti ali se neće održati osim ako se
ne iskažu i negativna osećanja kao što su nepoverenje
ili gnev. Pozitivna osećanja postaju ugušena
negativnošću i očajem koji leže ispod njih, a nisu
razrešeni. Negativna osećanja, ako nisu bila potpuno
razrađena tokom terapije, guše početnu predaju i
pacijent postaje ogorčen i frustriran. Isto se dešava i u
vezama, gde neprijateljstva koja potiču iz detinjstva
guše radost početnog predavanja partneru. Kao što
ćemo videti u sledećim poglavljima, u njih spadaju
dubok očaj i ubilački gnev koji se moraju iskusiti i
proživeti u terapeutskoj situaciji, ako pacijent želi da
postane slobodan. Pacijentov strah od ovih osećanja
učvršćuje kičmu u nastojanju da se osoba ne preda
telu, sebi i životu.
Svaki analitički svestan terapeut je zahteva da ta
negativna osećanja dovede u domen svesnog kako bi
se moglo raditi na njima. Rajhu je bila praksa, dok sam
mu bio pacijent, da me na svakoj seansi pita da li sam
imao nekih negativnih misli ili osećanja u vezi
41
sa njim. Sećam se da sam poricao da sam ih imao, što i
jeste bila istina sve dok se pitao moj svesni oprez.
Pošto sam postao "sledbenik", odrekao sam se kritičkog
stava, omogućavajući svoju predaju njemu, i kroz
njega, svom telu. Tek kad sam se odvojio od Rajhovog
pokreta, jer mi nije pružao ono što mi je trebalo,
postao sam kritičan prema Rajhu. Ono što nije uspeo
da mi pruži bilo je dubinsko razumevanje mene kao
ličnosti. Rajhova greška mogla bi se objasniti
činjenicom da terapeutski rad na telu nije bio dubok i
kompletan kao što je trebalo da bude. Setimo se da se
moja terapija sa Rajhom odigravala pre pedeset godina,
kad razumevanje energetske dinamičnosti tela i ličnosti
nije bilo tako razvijeno kao što je danas u
bioenergetskoj analizi.
Ovaj razvoj započeo je promenom položaja
pacijenta od onog koji leži ili sedi u onog koji stoji. U
klasičnoj psihoanalizi pacijent leži na kauču i fokus je
na onome što on govori. Misli su glavni materijal
analitičkog procesa, dok ta tišina i pasivnost analitičke
situacije eliminiše ili smanjuje sve druge forme
samoizražavanja. U toku rada sa Rajhom i ja sam bio u
ležećem položaju koji mi je, jer sam bio pasivan,
pružao mogućnost da se vratim u stanja infantilnosti ili
detinjastosti, i tako omogućavao vraćanje ranih
sećanja. Ali reči nisu bile glavni način izražavanja.
Rajhova pažnja bila je fokusirana na to kako dišem i na
ono što se dešava na telesnom nivou. Video me je isto
toliko dobro kao što me je i slušao, što je veoma
povećalo domen u koji je kao terapeut mogao da zaviri.
Ležeći na krevetu, kolena su mi bila povijena tako da
sam mogao da osetim vezu svojih nogu i kreveta, ali to
je bio jedan od položaja bespomoćnosti. S druge
strane, kad pacijent stoji, on zauzima položaj odrasle
osobe i može se fokusirati na sadašnjost, u kojoj
njegovi problemi postoje. Terapeut tada može iz
pacijentovog ugla videti kakvo mu je držanje i kako se
predstavlja svetu.
Najuobičajeniji stav koji viđam jeste iskazivanje
pasivnosti. Osoba stoji, kolena su joj ukočena i težina
je prebačena na pete kao da čeka da mu neko kaže šta
da radi. Njegova pozicija je toliko nestabilna i
neuravnotežena da bi ga i blago guranje moglo srušiti.
Vidi se iz njegovog stava da su ga, kao malog, naučili
da bude dobar i poslušan. Ako malo povije kolena i
premesti težinu na sredinu stopala, to menja izraz
njegovog stava i on sada izgleda agresivnije,
42
to jest, pripravan da krene napred ili u akciju. Stojeći
položaj omogućava terapeutu da oceni koliko je dobro
ili loše pacijent uzemljen, fizički u odnosu na pod a
psihološki u odnosu na svoje telo.
U bioenergetskoj terapiji pacijent ne stoji uvek. Na
početku seanse, pacijent i terapeut sede licima okrenuti
jedan drugom tako da pacijent može da priča o onome
što mu se dešava u životu. Odatle pacijent može preći u
stojeći ili ležeći položaj kako bi radio na svojim
osećanjima. Tugu je, na primer, lakše izraziti kada se
leži, dok je iskazivanje besa teže u tom položaju. Mnogi
terapeuti koriste udaranje kreveta kako bi pacijent
osetio i izrazio bol, neretko bez potpunog razumevanja
jezika tela. Ja upućujem na praksu udaranja iz klečećeg
položaja. Klečeći položaj označava potčinjeni stav, što
je u suprotnosti sa namerom da se udari. Osoba može
da se naljuti dok sedi, ali u tom slučaju izražavanje
besa je ograničeno na reči i gestove. Gledajući kako
osoba koja stoji udara krevet, možemo videti koliko je
dobro ta akcija uzemljena u realnosti osećanja besa.
Pacijent čije je udaranje nefokusirano i gnevno, za
razliku od fokusiranog i besnog, nema osećanja u
nogama i stopalima koja ga vezuju za telo i zemlju na
kojoj stoji. Izražavanje gneva donekle pomaže
smanjenju napetosti koja pacijenta drži odvojenog od
stvarnosti.
Na početku svoje karijere radio sam sa psihologom
koji je bio u ozbiljnoj depresiji. Toliko se dobro oporavio
da mi se i njegova žena obratila sa svojim problemima.
Rekla je:"Vi ste jedini terapeut koji je bio sposoban da
mi muža povrati natrag na svoje noge". Odgovorio sam
joj da sam to i uradio postavljajući ga na njegova
stopala. To ne znači da će bukvalno postavljanje osobe
na noge pomoći toj osobi da prevaziđe depresiju, ali to
jeste korak u tom smeru. Za pacijenta koji samo priča
dok sedi u stolici ili leži na kauču mislim da predstavlja
smetnju za terapeutski proces.
Ako osećanje radosti treba da bude integralni deo
nečijeg života, ono ne sme biti zavisno od nekog
posebnog doživljaja. Sigurani sam da smo svi iskusili
neke trenutke radosti kao rezultat pojave neke snažne
emocije, što je dovelo do osećanja oslobođenja i
slobode. To je isto kao kad sunce za trenutak proviri
kroz sive oblake pa ga opet brzo prekriju. Naravno, ne
može stalno biti sunčano, ali mi bismo voleli da ono
tako bude bar većinu vremena. Previše ljudi ži-
43
vi pod mračnim senkama svoje prošlosti, nastalih iz
zastrašujućih predstava, a koje nisu jasno viđene. Ove
predstave progone nesvesni um, noću donose
uznemirujuće snove, a tokom dana razne anksioznosti.
Psihoanaliza se razvila kao tehnika izvlačenja tih
potisnutih sećanja na nivo svesnog, kako bi osećanja
koja su povezana s njima mogla biti izražena i kako
bismo ih se mogli osloboditi. Verujem da je to najbitnije
za svaku terapiju. Pre nego što se sunce nasmeši i
zagreje nas pojavljuje se svetlost zore. U analizi to
zovemo shvatanjem, do koga pacijent dolazi kad svetlo
svesti razotkrije tamu duše.
Kao analitička terapija, bioenergetička analiza
shvata značenje doktrine "Spoznaj samoga sebe". U
ovoj vrsti rada, ličnost se posmatra ne samo kao odraz
uma, već i kao telesna ličnost. Pošto je telesna ličnost
jasnija i objektivnija nego odraz u nečijem umu, koji je
subjektivan, nastojanje da se upozna ličnost je u tome
da se dođe u vezu sa telom. Mnogi ljudi nisu u dodiru
sa svojim telom, i najviše što osećaju su ograničeni
delovi. Oni nisu uzemljeni u stvarnost svojih tela.
Delovi tela sa kojima osoba nije u vezi sadrže
zastrašujuća osećanja koja su ista kao zastrašujuće
predstave u umu. Na primer, većina ljudi ne oseća
svoja leđa uprkos činjenici da leđa igraju značajnu
ulogu u osloncu osobe i pružaju joj podršku kada je pod
pritiskom. Ova funkcija leđa je povezana sa "imati
kičmu", nasuprot terminu "biti crv ili beskičmenjak".
Kičma može da obavlja tu funkciju jedino kad doživi
ličnost kao živu energetsku strukturu. Ako je kičma
preslaba ili presavitljiva osoba može izgubiti sposobnost
da se ispravi i drugi će je videti kao slabu. Ako je kičma
suviše ukočena, možda će se naći u imobilisanom stavu
odbijanja koji blokira kapacitet da odgovori na pozive
života i ljubavi. Pre nekoliko godina sreo sam čoveka
koji je patio od stanja poznatog kao ankylosing
spondylitis - reumatične bolesti u kojoj se kičma
"zamrzne", skoro kao čvrsta kost. Nije mogao da
okreće glavu više od par centimetara na jednu ili na
drugu stranu. Bolelo me je dok sam ga gledao, mada
nisam siguran da je on osećao bol. Ako i jeste, nikada
se nije žalio na to. Deo njegove prošlosti predstavljao
je veoma moćan i dominantan otac zbog koga se, kao
dečak, bukvalno smrzavao od straha. Ali kako se
njegova kičma uključila u ovu borbu? Da je on
ustuknuo pred očevom agresivnošću, bio bi
44
kukavica (beskičmenjak). Kao dečak se nije mogao
otvoreno suprotstaviti svom ocu. Jedino mu se unutra
mogao suprotstaviti očvršćivanjem svoje kičme. Ova
nesvesna akcija očuvala je njego interni integritet po
cenu pokretljivosti i radosti. To je bilo tužno ali on sam
nije bio tužan; postao je zamrznut i nije mogao da osetl
svoje telo.
Kada osoba leži preko bioenergetske stolice i diše,
može osetitl kvalitet svojih leđa. Može osetiti koliko su
napeta ili slaba. Hronična napetost je fizički ekvivalent
straha. Pošto strah koči osobu, nepokretljivost izazvana
hroničnom napetošću je isto što i strah. Ako osetimo
koliko je napetost rigidna, možemo sebi pomoći da
postanemo svesni straha, što oslobađa potisnuta
sećanja iz detinjstva. Mnogi pacijenti su, dok su ležali
preko stolice, izrazili strah da će im se kičma slomiti i
onda bi se setili kako su se kao dete plašili da će im
otac slomiti kičmu ako ga ne poslušaju. Svest o tome
im je pomogla da osete svoju ljutnju, koja je takođe
blokirala napetost leđnih mišića. Izražavanje te ljutnje
nakon toga, na primer udaranjem kreveta, oslobodilo ih
je napetosti vraćajući leđima fleksibilnost, kao i snagu.
Onoliko koliko je osoba izgubila dodir sa nekim
delom svoga tela, toliko gubi dodir i sa osećanjem koje
je povezano sa pokretljivošću tog dela tela. Stegnuta
vilica i stegnuto grlo odseći će osećanja tuge jer osoba
ne može da plače. Ako je telo uopšte kruto, osoba neće
imati osećanje nežnosti. Malo dublje kad pogledamo,
postojij dosta ljudi kojima nedostaje osećanje ljubavi
jer su im srca zaključana iza krutog grudnog koša, što
blokira kako svest o srcu, tako i izrazavanje osećanja
srca.
Cilj terapije je samootkriće, što znači ozdravljenje
duše pojedinca i oslobođenje njegovog duha. Tri koraka
vode do tog cilja. Prvi je samosvest, to jest, svest o
svakom delu tela i osećanjima koja mogu iznići odatle.
Iznenađujuće je koliko ljudi nisu svesni izraza svog lica
i svojih očiju mada se ogledaju svaki dan. Naravno,
razlog zašto ne vide svoj izraz jeste to što oni ne žele
da ga vide. Veruju da nisu u stanju da se sa tim suoče,
kao ni ostali. Zato i nose masku, namešteni osmeh koji
oglašava svetu da je sve u redu kada nije. Kada maska
padne, uglavnom su tu izrazi tuge, bola, depresije ili
straha. Sve dok nose masku ne mogu da osete svoje
lice, jer je za-
45
mrznuto u nameštenom osmehu. Osećanje tuge, bola ili
straha nije radosno ali ako se ove potisnute emocije ne
osete, ne možemo ih se osloboditi. Osobu zarobljava
fasada koja baca senku između njenog srca i sunca.
Kada iskorači iz svoje zagušljive ćelije, sunce može biti
zaslepljujuće, ali kada se navikne na njega, osoba
nikada više neće poželeti da živi u mraku.
Drugi korak ka samootkriću je samoizražavanje.
Ako osećanja nisu iskazana, ona bivaju potisnuta i
osoba izgubi vezu sa sobom. Kada se deci zabrani da
izraze određena osećanja ili budu kažnjena zbog toga
što su ih izrazila, na primer ljutnju, ona se sakriju i
postanu deo skrivenog podzemlja senki u ličnosti.
Mnogo ljudi se plaši ovih osećanja, za koja misle da su
opasna, zastrašujuća ili luda. Puno njih u sebi nosi
nesvesni ubilački bes za koji osećaju da mora biti
sahranjen jer se plaše potencijalne destrukcije. Kod
nekolicine njih bes je na nivou svesti. Takav bes je kao
tempirana bomba koju se ne usuđujemo pipnuti. Ali,
isto kao što možemo postaviti bombu da eksplodira na
sigurnom mestu i tako je učiniti bezopasnom, možemo
osloboditi ubilačka osećanja u bezbednom situaciji kod
terapeuta. Stalno pomažem pacijentima da to rade.
Jednom kad je oslobođen, bes koji je bio ispod postaje
podložan racionalnom upravljanju.
Treći korak ka oslobođenju je samoposedovanje.
Ovo znači da osoba zna šta oseća; u vezi je sa samom
sobom. Takođe ima i sposobnost da se adekvatno izrazi
u skladu sa svojim interesima. Sam je sebi vođa. Nema
više nesvesne kontrole, nastale iz straha da bude ono
što jeste. Nestali su krivica i sram u vezi toga ko je on i
šta oseća. Nestale su mišićne napetosti u telu koje su
blokirale njegovo samoiskazivanje i ograničavale
njegovu samosvest. Na njihovom mestu su sada
samoprihvatanje i sloboda da se bude.
U knjizi ću objasniti kako osoba kroz terapeutski
proces može oa dođe do ovakvog stanja. Deo procesa
je i analitičko istraživanje pacijentove prošlosti tako da i
on može razumeti zašto i kako je njegova ličnost bila
izgubljena ili oštećena. Pošto su iskustva iz detinjstva,
koja su stvorila probleme i poteškoće, registrovana i s
niktuirana u telu, čitanjem tela mogu se saznati
osnovne informacije iz prošlosti. Ovo znanje, plus ono
što dobije inerpretacijom ova, analizom ponašanja i
razgovorima sa terapeutom, pacijent
46
mora dovesti u vezu sa onim što oseća i osećanjima
svog tela. Samo tim putem um i telo postaju jedno, a
osoba kompletna.
Terapija je put ka samootkriću. Nije brz, nije lak, i
nije bez svojih strahova. Ponekad se desi da potraje
ceo život, ali nagrada je osećanje da život nije bio
protraćen. Smisao života se nalazi u dubokom osećanju
radosti.
47
POGLAVLJE 3

PLAKANJE: EMOCIJA KOJA OSLOBAĐA

Hronična napetost mišića koja steže i zarobljava duh

nastaje u detinjstvu kao potreba za kontrolom
iskazivanja jakih emocija: straha, tuge, ljubavi i
seksualne strasti. Naravno, ta kontrola nije uvek
efikasna pošto su emocije život tela i ponekad se taj
život ispolji uprkos naporu da bude kontrolisan.
Kontrola neurotičara se može slomiti u vidu histeričnog
plača ili vrištanja, divljeg besa, ili seksualnoj glumi. Za
ove postupke ego nije odgovoran i oni ne pomažu
razrešavanje sukoba između potrebe da se osećanja
izraze i straha od njihovog iskazivanja. Sve dok se taj
konflikt ne razreši, osoba nije slobodna da bude ono što
jeste. U početku je strah od iskazivanja bio povezan sa
strahom od posledica koje mogu pratiti takvo
iskazivanje, ali pošto i u odrasloj osobi strah i dalje
postoji, postaje iracionalan. Na primer, izražavanje
besa u terapeutskoj seansi u kojoj se razgovara o
tretmanu koji je osoba imala kao dete sigurno neće
dovesti do kazne ili bilo koje druge slične posledice.
Strah je od samih osećanja. Njih pacijent vidi kao
preteća i opasna. Mnogi ljudi osećaju ubilačku ljutnju,
jer im je duh bio slomljen kad su bili mali i nesvesno se
plaše da će ubiti nekog ako izgube kontrolu nad sobom.
U četrdeset osam godina rada sa pacijentima i
ohrabrivanja da osete i iskažu svoju ljutnju, niko nikad
nije izgubio kontrolu do te mere da je krenuo na mene
ili razbio nešto u ordinaciji. Udaraju krevet pesnicama ili
teniskim reketom najjače što mogu, ali znaju
48
šta rade i imaju svesnu kontrolu nad svojim akcijama.
Činjenica ja da se nekoliko mojih pacijenata može
naljutiti do te mere da im oči sevaju od besa. U
poglavlju koje sledi opisaću kako radim sa svojim
pacijentima kako bi im pomogao da osete svoj bes: nije
dovoljno da čovek zna da je ljut, on to mora i da oseti.
To važi i za strah, tugu, ljubav ili seksualnu strast.
Ne možemo osetiti emociju ako nismo u stanju da
je izrazimo gestom, pogledom, tonom glasa ili nekim
pokretom tela. To je zato što je osećanje doživljaj
trenutka ili impulsa. Povlačim crtu između
emocionalnog iskazivanja i histeričnog sloma. U toku
sloma, ego (koji je organ percepcije) nije u vezi sa
postupkom, što rezultira time da se postupak ne doživi
kao osećanje. Nije neobično videti nekoga kako besni i
poriče da je ljut. Kada sam vrištao u Rajhovoj
kancelariji, nisam bio svestan da sam uplašen. Redovno
viđam pacijente čija tela pokazuju sve znake straha -
širom otvorene oči, podignuta ramena, ubrzano disanje
- ali koji tvrde da ne osećaju nikakav strah. Tela ovih
ljudi pokazuju strah, ali je izražavanje straha, što je
aktivan i svesni proces, odsutno. Ova nepovezanost se
posebno odnosi na tugu.
Verujem da se ljudi više plaše tuge nego bilo koje
druge emocije. To može izgledati čudno jer nam tuga
ne deluje kao preteće osećanje, ali dubina tuge je usko
povezana sa strahom. Kod puno pacijenata je i očaj
prisutan u toj konstelaciji, i oni se plaše, svesno ili
nesvesno, da će, ako prestanu sa naporom da se održe
na površini potonuti duboko u očaj, bez nade da ikada
isplivaju odatle. Ali ako ne dopuste sebi da osete svoj
očaj, provešće život boreći se da se održe, i to bez
ikakvog osećaja sigurnosti i apsolutno bez ikakvog
dobrog osećanja. Stupanjem u očaj osoba može videti
da on potiče iz detinjstva i da nema značaj u životu
odrasle osobe. Situacije u zrelom dobu mogu povući
osećanje očaja jer su povezane sa sličnim situacijama u
detinjstvu koje su ga izazvale. Odrasla osoba može
nadoknaditi gubitak ljubavi, ali dete ne može svojim
sopstvenim naporima zameniti roditelja. Naravno, ako
osoba iskoristi svu svoju energiju da se održi, ili da sebi
prikaže pozitivnu stranu odbijanja, nikada neće naći
sigurnost, mir i radost koje život pruža. Činjenica je da
neki pacijenti ne mogu da plaču, a većina ne može da
plače duboko, što ih sprečava da osete tugu i brani im
da ikad pronađu ra-
49
dost. Da bi im se pomoglo, oni moraju razumeti šemu
napetosti koja blokira radost i znati tehnike tela koja će
im pomoći da nađu put kroz blokade.
Pacijent dođe na terapiju zato što ga nešto boli.
Može biti anksiozan, depresivan, zbunjen, frustriran ili
jednostavno nesrećan svojim životom. Nada se da će
mu terapija pomoći da promeni svoje stanje, poboljša
način na koji funkcioniše i da će naći neka dobra
osećanja - možda čak i nešto radosti. Možda ga to
nešto boli jer je bio povređen. Mada su neki novi
pacijenti svesni činjenice da su imali nesrećno
detinjstvo koje su proveli sami i uplašeni, većina veruje
da je njihova beda rezultat neke slabosti ili defekta
ličnosti. Vide terapiju kao nešto što će im pomoći da
prevaziđu svoju slabost i, kao ishod, što će im pomoći
da budu jači. Ovaj način gledanja prosečnog pacijenta
radikalno se izmenio u skorije vreme, kako su ljudi
postajali sofisticiraniji u vezi sa terapijom i shvatili da
emocionalni problemi potiču iz trauma iz detinjstva.
Mnogi od njih sada žele da saznaju stvari o svojoj
prošlosti, kako bi razumeli zašto se osećaju i ponašaju
na određen način, i žele da iskoriste to znanje kako bi
se promenili, kako bi im život postao ispunjujući.
Nažalost, tu može vrlo malo toga da se uradi, jer su
efekti prošlosti struktuirani u telu i to izvan dodira volje
ili svesnog uma. Duboka i značajna promena može
nastati jedino kroz predavanje telu, kroz emocionalno
olakšavanje prošlosti. Prvi korak u ovom procesu jeste
plakanje.
Plakanje je prihvatanje realnosti kao prošlosti i
sadašnjosti u isto vreme. Kada plačemo, osećamo našu
tugu i shvatamo koliko nas boli i koliko smo jako bili
povređeni. Ako mi pacijent kaže: "Nemam zbog čega da
plačem", kao što to neki rade, ja ga onda upitam: "Pa
zašto si onda ovde?" Svaki pacijent ima razlog za plač,
kao i većina ljudi u našoj kulturi. Naravno, nedostatak
radosti u našim životima jeste razlog za plakanje. Neki
pacijenti su mi rekli: "Ja mnogo plačem, ali to ništa ne
vredi". To nije istina. Plakanje neće promeniti spoljašnji
svet. Ono neće doneti ljubav ili poštovanje. Ali
promeniće unutrašnji svet. Oslobodiće ga napetosti i
boli. To možemo razumeti ako posmatramo bebu kad
počne da plače.
Beba plače kad je uznemirena. Njen plač je poziv
majci da ukloni uzrok uznemirenosti. Uznemirenost tera
bebino telo da se grči i
50
steže, što je prirodna reakcija tela na bol i neudobnost.
Bebino telo reaguje intenzivnije jer je življe, osetljivije i
mekše. Isto tako, ima manji kapacitet ega za
toleranciju boli. Nemoćno da izdrži napetost, počinje da
drhti. Vilica se pomera. Trenutak kasnije, beba se zgrči
uz duboke jecaje. Jecaji predstavljaju grčeve koji se
kreću kroz telo pokušavajući da uklone napetost koja je
izazvana uznemirenošću. Beba će nastaviti da plače sve
dok uznemirenost traje, dok ne nestane. Kada iscrpi
energiju i više nije u stanju da plače, zaspaće kako bl
zaštitila svoj život. Plakanje ima sličan efekat na decu
koja su jako umorna i ne mogu da se smire. Takvo
stanje napetosti čini ih neumornim i ljutim. To će često
rezultirati ljutnjom majke ili čak udaranjem deteta, što
će ga naterati da duboko plače. Plakanje ima dva
efekta: oslobađa dete napetosti, opušta mu telo i
pomaže disanju da postane dublje i punije. Dete će,
nakon toga, u većini slučajeva zaspati. Ne
preporučujem udaranje deteta jer je to neprijateljski
čin. Moglo bi se upotrebiti oštro naređenje kako bi
šokirali dete i izveli ga iz stanja histerije, ako je to
neophodno. Jednostavno želim da naznačim da plač
služi kako bi nas oslobodio stanja napetosti.
Uvreženo je verovanje da se čovek oseti bolje ako
se dobro isplače. "Dobar plač" je onaj koji je dubok i
traje dovoljno dugo da osobu oslobodi velikog dela
napetosti koja nastaje iz neke emocionalne
uznemirenosti. Takvo plakanje je u formi jecaja, koji su
združeni sa ritmičkim talasima što prolaze kroz telo. To
je jedina vrsta plača koja će nas osloboditi boli,
osećanja povređenosti i mišićne napetosti nastale iz
emocionalne krize ili traume. Plač suzama predstavlja i
mehanizam oslobađanja napetosti očiju i, u nekom
vidu, i tela jer stišava osećanje tuge. Strah zamrzne
oči, bol ih zgrči, a tuga otupi. Tok suza je otapajući i
omekšavajući proces, kao topljenje leda u proleće. Oči
koje ne plaču postaju tvrde, britke i suve, što može
uticati na funkciju vida. Suze su veoma ljudske. Nijedna
životinja ne plače suzama. Takvo plakanje kod ljudi
pokazuje da su u stanju da vide tugu, bol ili
uznemirenost u drugoj osobi ili stvorenju. To je razlog
zbog koga puno ljudi plače kad vidi tužan film, ali vrlo
retko nas takav film natera da jecamo. Verujem, na
osnovu toga, da je sposobnost da lijemo suze, da
plačemo, osnova sposobnosti da osetimo sažaljenje, a
dok jecamo, mi iskazujemo našu ličnu duboku tugu i
bol.
51
Jecanje nije jedini način glasovnog iskazivanja koje
dolazi iz osećanja tuge, žalosti ili uznemirenosti. Ako
nam se učini da se bol ili uznemirenost nikada neće
okončati, plakanje se može pretvoriti u cviljenje.
Cviljenje je piskaviji zvuk koji duže traje. Ono iskazuje
zaista dubok bol, onaj koji osećamo u srcu. Takav bol
može nastati iz gubitka voljene osobe, što je razlog
cviljenja kao tipične reakcije žena koje su izgubile
nekog koga vole. Muški glasovni aparat ne može
stvoriti tako piskave glasove kao ženski. Još jedan zvuk
koji spada u kategoriju plakanja je stenjanje. Stenjanje
je, za razliku od cviljenja, dubok zvuk. Čovek stenje
kada je bol neprestana i kada dugo traje. Stenjanje, za
razliku od jecaja ili cviljenja, poseduje elemenat
rezignacije. Ti zvuci su povezani sa bolom,
uznemirenošću, povredom ili gubitkom. To su zvuci
žalosti ili tuge, a ne radosti. Radost ima svoj domen
vokalnog iskazivanja. Smeh je, na primer, jako sličan
jecaju, osim što ima pozitivnu konotaciju, kraj bola.
Postoji vriska radosti, isto kao i vriska agonije. Isto
tako, možemo pevati i najtužniju i najsrećniju pesmu.
Važno je shvatiti da je glas medijum koji služi za
iskazivanje mnogih osećanja. Možemo da izrazimo
osećanja i kroz naše postupke, ali ti izrazi dolaze iz
drugog mesta - konkretno, mišićnog sistema tela, koji
predstavlja mehanizam postupaka. Osmeh, zagrljaj,
zvižduk i pljesak, svi izražavaju osećanje. Ako ne
osetimo prisustvo osećanja u postupku, to znači da je
postupak mehanički i da smo razdvojeni od njega. Isto
je i za glas. Puno ljudi govori suvim, mehaničkim tonom
koji ne izražava osećanje. I ovde imamo posla sa
ljudima koji su odvojeni od svoga tela i prepustili su
egu kontrolu nad njim. Mnogi ljudi, na primer, ne mogu
da plaču i jecaju zato što je takvo iskazivanje osećanja
potisnuto hroničnim napetostima grla. Drugi ne mogu
da osete ili iskažu ljutnju. Takvi ljudi su emocionalni
bogalji koji ne mogu iskusiti radost ni bilo koju drugu
jaku emociju. Po mom mišljenju, terapija koja ne
pomaže pojedincu da povrati svoju prirodnu funkciju
samoizražavanja je pogrešna. U ovom poglavlju
pozabavićemo se problemima koje pacijenti mogu imati
sa vokalnim iskazivanjem.
Glas nastaje iz vibracija koje stvara vazduh dok
prolazi kraj glasnih žica. Promene u zvuku nastaju tako
što se menja količina vazduha koji udahnemo i menja
se prečnik otvora grla ili larinksa,
52
pomoću koga se glasovne komore u glavi koriste kako
bi napravili rezonancu. Ljudski glas ima vrlo širok opseg
izražavanja koje korespondira sa opsegom emocija koje
čovek može da oseti. Glas ne samo da može da izrazi
osećanja koja sam malo ranije spomenuo, nego može
uticati i na intenzitet zvuka kako bi ga doveo u skladan
odnos sa intenzitetom osećanja. To je jedan od glavnih
puteva za iskazivanje osećanja i stoga i za
samoizražavanje. Bilo koje ograničenje glasa
predstavlja i prepreku samoizražavanju i znak je
smanjenja osećanja koje gajimo prema sebi. Pošto svi
pacijenti pate od manjka samopouzdanja ili osećanja
prema nama samima, kao što je pravo da istupe
napred i kažu šta misli, važno je da se u toku terapije,
tokom koja će se raditi na poboljšanju osobe, radi na
glasu.
Puno dece proživi bolna ili zastrašujuća iskustva,
što dovodi do toga da izgube svoje glasove. Rene je
sebe opisala kao žrtvu incesta. Otac ju je seksualno
zlostavljao, služeći se penetracijom pre nego što je
napunila šest godina. Intenzitet boli koju je tom
prilikom doživela je bio toliko velik da je napustila telo i
živela samo u glavi. Terniin "napustila telo" znači da ga
nije bila svesna. Pogledala bi na svoja stopala i bila
iznenađena time što su zakačena na telo. Isto to, samo
nešto manjeg intenziteta, osećala bi i za ruke. Ako ne
uzmemo u obzir ovako ozbiljan stepen razdvojenosti od
tela, mogli bismo reći za nju da je jedna od preživelih.
Dva puta se udavala, imala je troje dece i bila je
sposobna da sebi pruži podršku. Ali, muškarci za koje
se udavala su je fizički i seksualno zlostavljali i
godinama nije bila da im se odupre. Uz podršku incest
grupa zadobila je hrabrost da krene na terapiju i počne
sa teškim zadatkom ponovnog zadobijanja sebe.
Za vreme jedne seanse napomenula je kako joj je
bilo teško da progovori. Rekla je: "Kada treba da se
izrazim i da kažem: 'Kako se usuđuješ? Ko ti misliš da
si?', osećam kao da se davim. Počela sam da se plašim
da ću biti zadavljena na smrt. Pre otprilike tri godine
setila sam se scene iz detinjstva. Stajala sam pored
vrata i držala kvaku i spremala sam se da napustim
sobu. Imala sam oko devet godina. Stajala sam lice u
lice sa ocem i sećam se da sam mu rekla: 'Ako ne
prestaneš, reći ću mami'. Ščepao me za grlo i počeo da
me trese. Mislila sam da ću umreti. Ali, nakon toga me
više nije pipnuo."
53
Za vreme terapije Rene bi šutirala i vrištala:
"Ostavi me na miru!"- To je mogla da uradi jedino uz
moje ohrabrivanje i jaku podršku, i minut ili dva bi bila
obuzeta histerijom. Ali, na kraju bi došla sebi, previjala
bi se u uglu kreveta kao jako uplašeno dete i tresla se
od straha. Onda bi lagano izašla iz tog stanja,
povezanija sa svojim telom i sobom samom. Radila je i
vežbe uzemljenja, pomenute u prethodnom poglavlju,
koje su unapredile njeno osećanje povezanosti sa
telom. Normalni ton njenog glasa je bio kontrolisan,
dečji i slab. To je bio glas koji je dolazio iz njene glave,
glas sa jako malo telesne rezonance i stoga malo
osećanja. Da upotrebi svoj glas kao formu
samopotvrđivanja bilo joj je jako teško. Vrištanje
"Ostavi me na miru" bio je glas tela koji je dolazio iz
osećanja, ali nije bio povezan sa njenim egom niti sa
njenom glavom. Takva je priroda histerične reakcije. To
je ukazivalo na rascep u ličnosti. Kada je govorila iz
glave nije bilo telesnih osećanja. Kada je histerično
vrištala nije bilo ega.
Vrištanje, po svojoj prirodi, uvek u sebi ima
element histerije, jer je to nekontrolisano iskazivanje.
Možemo kontrolisano vikati, ali ne i vrištati. Vrištanje
predstavlja "oduvavanje vrha", ili "skidanje poklopca",
što znači da ego postaje preplavljen emocionalnim
ispadom. To je katarzična reakcija koja je tu kako
bismo se oslobodili napetosti. U ovom kontekstu ono
funkcioniše kao sigurnosni ventil na parnoj mašini, koji
će se otvoriti kada pritisak postane prevelik. Osoba će
uglavnom vrištati kad bol ili stres postanu neizdrživi ili
preveliki. Ako neko nije u stanju da vrišti pod tim
okolnostima zaista bi mogao da siđe s pameti i poludi.
Plakanje - to jest, jecanje - isto služi olakšavanju
napetosti i smanjenju pritiska, ali do plača uglavnom
dolazi tek kad su se trauma ili povreda već okončale.
Vrisak je, s druge strane, pokušaj da se prevaziđe
trauma na bar ograniči napad. To je agresivni izraz, dok
je plakanje pokušaj tela da se oslobodi boli koja je
posledica povreda. Vrištanje i plakanje su nevoljne
reakcije, mada u većini slučajeva osoba može inicirati ili
zaustaviti reakciju. Ponekad se reakcija otme kontroli i
osoba histerično plače ili vrišti i izgleda kao da ne može
prestati. Ali, uvek dođe do kraja kada se bes potroši. U
našoj kulturi nekontrolisano ponašanje je tabu, jer nas
plaši. I na to se gleda kao na slabosti ličnosti, ili
infantilnosti. S jedne strane, kad neko
54
vrišti ili plače, zaista se vraća infantilnom načinu
ponašanja. Ali, takvo vraćanje je možda neophodno
kako bi zaštitilo organizam od destruktivnog efekta koji
potiće iz potiskivanja osećanja.
Sposobnost da se odreknemo kontrole u
odgovarajuće vreme na odgovarajućem mestu znak je
zrelosti i samoposedovanja. Ali pitanje koje možemo
postaviti glasi: ako neko svesno odluči da se otrgne
kontroli i prepusti svom telu i osećanjima, da li je on
zaista van kontrole? Kakvu kontrolu sprovodi onaj koga
vrištanje užasava, a time je blokiran i prema plakanju,
tako da nije u stanju da izrazi ta osećanja? Sposobnost
da se napusti kontrola ega uključuje i sposobnost da se
povrati i održi ta kontrola kada je to preporučljivo ili
neophodno. Kada se pacijent opusti u bioenergetičkoj
vežbi, i šutira i vrišti i izgleda nekontrolisano, on je u
većini slučajeva potpuno svestan onoga što se dešava i
to može zaustaviti kad poželi. To je slično jahanju
konja: ako se jahač plaši da se prepusti životinji, ako
pokuša da kontroliše svaki pokret konja, ubrzo će
otkriti da ne kontroliše baš ništa. Osoba koja se plaši da
se otrgne kontroli nema kontrolu uopšte. Kontrolisana
je svojim strahom. Kako uči da se prepusti jakim
osećanjima kroz glas i pokrete, osoba gubi strah od
predavanja sebi samoj.
Kao što svi znamo, bebe vrište tako da se nadaleko
čuju. One su u stanju i da slobodno plaču. Neverovatno
je koliko bebin glas može biti snažan. Kad je moj sin
bio mali, patio je od grčeva. Kada bi osetio udare grča,
on bi vrištao tako glasno da se mogao čuti na kilometar
udaljenosti. Jedino moj papagaj može glasnije da vrišti.
Kada taj papagaj vrišti, kao da mu celo telo postaje
glasovna kutija. Vibracije njegovog glasa su toliko
snažne da nema te napetosti koja se tome može
odupreti - poznato je da neki glasovi mogu slomitil
čašu. Jedan od mojih problema bila je nesposobnost da
slobodno koristim svoj glas. Oči bi mi bez problema
zasuzile, ali mi je jecanje jako teško padalo. Nakon što
je prošlo više od dvadeset pet godinal od terapije sa
Rajhom, setio sam se nečega što je objasnilo zašto mi
glas nije bio slobodan. U toku bioenergetske radionice,
dve učesnice koje su i same bile terapeuti ponudile su
se da rade na meni. Oklevao sam, ali sam na kraju
popustio. Jedna od žena je radila na mojim nogama i
stopalima dok sam ležao na podu, masirajući ih kako bi
ih oslobodila napetosti (oduvek sam bio napet u
nogama;
55
listovi su me boleli kad bi ih pritisnuo), Druga je radila
na mom zategnutom vratu. Odjednom sam osetio
veoma oštar bol na vratu, kao da mi je nož presekao
grlo. Odmah sam znao da je ono što sam osetio bio
fizički aspekt onoga što mi je psihološki uradila majka.
Presekla mi je grlo. Duboko u sebi plašio sam se da joj
odgovorim kao dete, i taj strah je, kad sam odrastao,
otežao odgovaranje drugima. Ogroman rad na ovom
problemu tokom godina sveo je to stanje na minimum.
Drugi pacijent, koga ću nazvati Margaret, ispričala
mi je san u kome joj je jastuk bio na licu i ona se
osećala kao da je guše i da umire. I ona je bila
preživeli, ali jedva. Na prvi pogled je mogla da
funkcioniše normalno, ali je stalno bila u dubokom
stanju anksioznosti i straha, što joj je činilo život
gotovo neizdrživim. Užasno se plašila svoje majke, čak i
u svojim četrdesetim, kad mi je došla na terapiju.
Opisala je majku kao ženu koja je hladna, rigidna i koja
voli da kontroliše. Margaretin način preživljavanja je bio
da se emocionalno povuče dok je skoro bez osećanja
nastavljala sa svojim životom. Živela je uglavnom u
mozgu.
Bilo joj je jako teško da se preda tugi koju je
osećala. Ako bi počela da plače, postajala bi
uznemirena i morala je da prestane. To je trajalo dugo
vremena, sve dok se napokon nije otrgla uznemirenosti
i bila u stanju da počne da plače. Ali jecanje joj nije išlo
od ruke. Više je zvučalo kao isprekidano cviljenje-
uzaludni pokušaji da otvori svoje grlo i pusti svoju bol
da izađe. Ton njenog glasa bio je tanak i ravan.
Govorila je brzo, bez iskazivanja osećanja. Ono što bi
rekla imalo je smisla, ali ne i osećajnosti.
Kako bi joj pomogao stavio sam prste sa strane
njenog grla, da joj olakšam napetost dok je ona
pokušavala da vrišti. Grlo joj je bilo tako stegnuto da je
vrištanje bilo skoro nemoguće. Ali naš rad u toku
prethodne godine malo ju je opustio. Na moje
iznenađenje, umesto drhtajućeg, otvorila je svoje grlo i
pustila potpuni zvuk. Kada se završio, rekla mi je:
"Nikada pre nisam od sebe čula takav zvuk".To je bio
glas deteta koje je bilo zarobljeno u njenom telu sve te
godine.
Deca se rađaju nevina, bez krivice ili zatvorenosti
zbog svojih osećanja. Za mnoge od njih postoje
osećanja radosti u tom ranom stadijumu blaženstva.
Kada pogledam decu u uzrastu između jed-
56
ne i dve godine i sa njima napravim kontakt očima,
vidim kako im oči zablistaju i zadovoljstvo im se razvije
licem. Ponekad se okrenu u stranu, jer se stide ili su
posramljena, ali za par minuta ili manje ponovo me
pogledaju kako bi ponovo osetila uzbuđenje i
zadovoljstvo tog kontakta očima. Ponovo se okrenu u
stranu, ali ne zadugo. To je igra koju bi dete moglo da
igra dugo, ali ja prestajem, jer me brige i odgovornosti
odraslog opomenu i nateraju me da odem.
Video sam i odrasle kako se razvedre kada do
takvog kontakta dođe, ali je to toliko iskušenje i tako se
brzo završi da se može osetiti njihov stid ili krivica. Bilo
kako bilo, ima mnogo onih čije oči ne mogu i neće da
zablistaju, jer su unutrašnje vatre duha, koje zovemo
strastima, ozbiljno oštećene. To se može videti u tami
njihovih očiju, tugi na licu, zgrčenoj vilici i ukočenosti
tela. Izgubili su kapacitet za radost još u svojim ranim
godinama, kad im je nevinost bila ukinuta, a sloboda
uništena. Marta je bila takav slučaj. Imala je pedeset
jednu godinu, troje odrasle dece i razvela se malo
vremena pre nego što me je posetila zbog toga što joj,
kako je rekla, život nije imao smisla. Ono što je mislila
je bilo da u njenom životu uopšte nema radosti, a jako
malo i zadovoljstva. Rekla je da se uvek osećala
anksioznom, ali da je mislila da je to sasvim normalno
stanje.
Na našem prvom sastanku pogodila me tama u
njenim očima. Nije bilo u njima nimalo sjaja, i za sve
vreme konsultacije oči joj ni na trenutak nisu zablistale.
Bila je sitna, ali dobro građena žena. Ponašanje joj je
bilo lepo i, osim smrknutosti koja se ogledala u očima i
vilici, nije izgledala kao neko ko je depresivan. Nakon
mnogo godina braka u toku kojih je verno služila svome
suprugu, on ju je napustio zbog druge žene. Marta je
stoički podnela razvod i nastavila sa svojim praznim
životom sve dok nije shvatila da joj je potrebna pomoć.
Znala je da je uplašena. Nikada se nije mogla
suprotstaviti mužu. Razvod ju je stavio u jako
nesiguran položaj, a ona nikada pre nije samoj sebi
pružala podršku. Sada, kako se približavala menopauzi,
osetila se bespomoćno. Ali nije priznavala da se tako
oseća i nije plakala. Marta je bila jedna od velikog broja
ljudi koji nastavljaju sa životom i prežive, ali bez
radosti u svom življenju.
Čuo sam mnoge ljude kako sa ponosom izjavljuju:
"Ja sam preživeli". Mogu da poštujem to osećanje ako
je neko iskusio situaciju
57
opasnu po život, kao, recimo, nacističke koncentracione
logore. Ali ta izjava se proteže i na sadašnjost, kao i na
budućnost. U stvari, osoba kaže: "Ja to mogu. Mogu da
preživim uslove u kojima bi drugi podlegli. Mogu da
izdržim neprijateljske ili destruktivne napade". Ako je
neko prilagođen preživljavanju, on ne može ni da
očekuje, ni da oseti radost. Može li vitez u oklopu da
igra valcer? Stav koji osobu čini pripravnom za nevolju
ne predodređuje je za užitke u životu. To ne znači da
oni koji za sebe kažu da su preživeli ne žele
zadovoljstvo. Ali, želeti zadovoljstvo i biti otvoren ka
njemu su dve različite stvari. Ako je fokus života na
preživljavanju, osoba nije otvorena ka zadovoljstvu.
Ako je neko naoružan za slučaj mogućeg napada, nije
otvoren ka ljubavi. Otvaranje prema životu čini takve
osobe ranjivim i njihov strah ih ponovo zatvara.
Marta je bila najmlađa od troje dece, sve devojčica.
Atmosfera u domu bila je potencijalno nasilna. Roditelji
su joj se svađali sve vreme, uglavnom zbog novca.
Setila se jednog incidenta koji se desio kad je imala pet
godina: roditelji su vikali jedno na drugo u dnevnoj
sobi, kad je otac odjednom prevrnuo sto i taman je
krenuo da polomi orman kad su ga njene sestre
zaustavile. Pominjući ovaj incident nije rekla da se
uplašila. Verujem da nije osećala svoj strah jer je bila u
šoku. Naznačila je da je to "bilo jako strašno".
U ovakvoj atmosferi Marta je odrasla i zatvorila se.
Rekla je da je volela da se zavlači i igra sama ispod
trpezarijskog stola, gde je bila sakrivena stolnjakom. To
je smatrala svojom kućom. Nikad se nije oslobodila
straha. "Živela sam u neprekidnom stanju
uznemirenosti zbog onog šta bi moglo da se desi", rekla
je. "Nije bilo ni radosti ni nečeg svetlog u mom domu.
Raspoloženje je bilo teško, kao tuč. To je bila teška
tuga."
U tom večitom stanju nelagode Marta ni od jednog
roditelja nije osetila razumevanje, simpatiju niti
podršku. Polazak u školu kada je imala šest godina
predstavljao je užasavajuće iskustvo. Majka ju je uvela
u zgradu i kada je krenula Marta je zaplakala moleći je
da ne ide, ali je majka ignorisala njene molbe i otišla.
Taj dan je Marta provela u ćošku plačući i plačući.
Pogodilo me je što je Marta svoje detinjstvo
provela pod mračnim, pretećim oblakom. Preživljavanje
joj je diktiralo da se sabere i krene u svet, jer nije
mogla celi život provesti ispod stola. Udala se
58
za čoveka koga nije volela čim je završila srednju školu.
Naučila je kako da se nosi sa svim: ako radi ono što se
od nje očekuje, neće biti povređena. Za njenog muža se
ispostavilo da je jako nasilan čovek, pun besa. Ali ona
je znala da će preživeti.
Dolazak na terapiju je značio da je Marta od svog
života želela više od pukog preživljavanja. Želeti više
od života je značilo da mora radikalno promeniti stav
prema životu, što je zahtevalo više od puke odluke. Ako
joj je dotadašnji stav omogućio da preživi, njegovo
odbacivanje je značilo rizik za njen opstanak. Dok je
njena sadašnja situacija bila takva da ništa nije pretilo
opstanku, odbacivanje odbrambenog stava i otvaranje
sebe ka životu evociralo je osećanja ranjivosti i
opasnosti koja je iskusila kao dete. Uprkos svojoj 51.
godini i sofisticiranosti, bila je, duboko ispod toga,
uplašena devojčica. I dalje je patila od anksioznosti i
osećala se nelagodno i nesigurno.
 Ako put ka radosti vodi kroz predaju sebe samog,
prvi korak u terapeutskom procesu, kako bi se osećanja
osobe zalečila, jeste osetiti i izraziti tugu. Pedeset jedna
godina provedena u preživljavanju je tužna priča. Kako
bi izrazila tugu, osoba mora da plače, ali, mada je
Marta bila u stanju da vidi tugu na svom licu, bilo joj je
jako teško da zaplače. Dok je ležala na bioenergetskoj
stolici, mogla je da oseti nelagodu u svom telu. Njeno
dolaženje do toga da iskoristi svoj glas u neprekidnom
zvuku bilo je sačinjeno malo plača i reči: "O, Bože! O,
Bože!".
"O, Bože" je nečiji najdublji i najspontaniji poziv u
pomoć. Svi mi to ponekad izgovaramo, kad osetimo da
su pritisak ili bol preveliki. To nije plač preživelog koji
oseća da se ne sme slomiti ni pod kojim uslovima.
Kažemo to kad osećamo da više ne možemo da
izdržimo, kad osećamo da je "to" prešlo granicu.
Zapanjujuća stvar kod ovih reći je da nas lako dovedu
do plača. Osećanje koje imamo dok ih izgovaramo ne
igra ulogu u tome. Reč "Bog", sa svoja dva suglasnika B
i G sa svake strane kratkog vokala, podseća na zvuk
jecaja. Kada se ljudi slome u dubokom plaču - to jest,
jecanju -često će sasvim sponatno reći: "O, Bože! O,
Bože!".
Kad je Marta izgovorila te reči, predložio sam joj da
kaže Bogu šta oseća. Šta god osoba mislila o Bogu, bila
to religijska konotacija ili shvatanje kao natprirodne
sile, može mu otvoriti svoje srce bez
59
straha od poniženja ili odbacivanja. Lakše je reći Bogu
"Povređena sam" nego nekoj drugoj osobi, ako znamo
da drugi to možda neće želeti da čuje. Martina reakcija
na moj predlog da popriča sa Bogom bila je sledeća:
"Ti si zla. Ti nisi dobra. Ne voliš me", zatim "Ne
znam šta osećam - osećam, osećam, osećam, ne
znam". Neznanje o tome šta osećamo predstavlja znak
strašne konfuzije, manjka samosvesti, vrlo
neodgovarajućeg osećanja samog sebe. Osoba se loše
oseća u tom stanju. Upitao sam je: "Zar se ne osećaš
grozno?"
"Da", odgovorila je, "ne osećam se dobro. Nisam
srećna. Tužna sam. Jako, jako sam tužna." Ali nije
zaplakala. Umesto toga je rekla: "Ne mogu da dišem."
Nakon toga je rekla: "Takođe sam ljuta". Glas joj
je bio jako mek. Zvučao je kao dečji. Kada sam joj
ukazao na to, rekla je: "Teško mi je da iskažem bilo
šta. Tako postupam i sa ljudima. Ne mogu da govorim.
Samo razmisljam o tome da 'deca treba da se vide, ali
ne i da se čuju'."
Ako je plač ugušen osoba ne može da diše.
Zatvoren je dotok vazduha jer je grlo stegnuto. Martino
grlo je bilo ozbiljno stegnuto, što je i dovelo do dečjeg
glasa. Ta stegnutost bila je osnova njene nemogućnosti
da diše lako i duboko.
Njena teškoća pri disanju postala je očigledna za
vreme druge vežbe. Ta vežba je drugi korak u
iskazivanju osećanja. Ona obuhvata šutiranje kao
iskazivanje protesta. Svi mi imamo razlog da šutiramo.
Svi smo bili povređeni na način za koji mislimo da ga
nismo zaslužili. Imamo pravo da protestujemo, da
pitamo "Zašto?" ili da šutiramo.
Zamolio sam Martu da uradi tu vežbu sa
šutiranjem dok je ležala na krevetu. Uputstva su bila da
šutira krevet brzo i jako ne savijajući noge i da u isto
vreme govori: "Zašto?" Uz moje obrahrivanje, žustro je
šutirala i pustila glas da se pretvori u vrisak. Pustila je
sebe da divlja nekoliko minuta. Kad je to bilo gotovo,
nasmejala se i rekla: "Osećam se dobro". Onda se
nelagoda vratila pa je izgovorila "Osećam da ću umreti
ako se pustim i izgubim kontrolu". To je bio prvi put da
je pomenula strah za svoj život. Nisam dalje istraživao
u toj seansi, ali mi je bilo jasno da se ona čitavog svog
života plašila za sopstveni život. Ako bi histerično
vristala, bila bi ubije-
60
na. Rasporena. Stegnutost njenog grla direktno je
ukazivala na strah od rasporenosti. Bilo je to kao da je
neko držao ruke oko njenog grla u pretećem gestu.
Sposobnost da se plače i kaže šta mislimo je
osnova osećaja da imamo svoj glas u svojim rukama.
Zatvorenici i robovi nemaju svoj glas u svojim rukama i
nisu slobodni ljudi. Ali i deca mogu potpasti pod tu
kategoriju ako su toliko uplašena da ne mogu da načine
glasan zvuk. Mada nisu uistinu robovi, takva deca uče
da budu pokorna i tiha i to im je tehnika preživljavanja.
Ova tehnika se u većini slučajeva održi i u odraslom
dobu i ne može se od nje odustati sve dok osoba ne
shvati da vikanje i vriska neće rezultovati kaznom. Sa
druge strane, postoje ljudi za koje je vrištanje
(histerično ponašanje) skoro način života. Verujem da
oba obrazca ponašanja nastaju u porodicama u kojima
je nasilje ili mogućnost nasilja tipično za ponašanje
roditelja. Ako dete nije prestravljeno, ono se
identifikuje sa roditeljima i usvaja njihov obrazac
ponašanja. S druge strane, ako se detetu preti ili se
ono oseća dovoljno zaplašenim ovakvim ponašanjem,
povući će se u sebe i postati tiho i potčinjeno.
Sva mala deca reaguju plačem na bilo koju vrstu
nelagode, što se smatra pozivom majci da otkloni ono
što bi moglo biti uzrok nelagode. Svi mladi sisari zvaće
majku kad su u opasnosti. Ali, plačl ljudskog
mladunčeta je više od poziva u pomoć. Čak i kad majka
odgovori na poziv, plač deteta se može još neko vreme
produžiti. Štaviše, to nije jedna nota poziva koja se
može ponavljati, već kontinuirani slomljeni zvuk
povezan sa ritmom disanja. To je zvuk jecanja, koji i
odrasli ispuštaju kad su u nevolji. Jecanje se može
posmatrati i kao poziv u pomoć, međutim ono ima
dublji značaj, kako za odrasle tako i za decu. Ono
iskazuje emociju žalosti ili tuge. Tuga je povezana i sa
suzama koje teku, ali u puno slučajeva kad se duboko
jeca, suza nema. U drugim slučajevima suze teku, ali
nema jecanja.
Pošto su zvuki osećanja tako blisko povezani,
naučili smo kako da kontrolišemo naš glas da ne bismo
pokazali osećanja. Možemo govoriti ravnim,
bezosećajnim tonom koji poriče osećanja, ili možemo
pojačati snagu našeg glasa kako bismo sakrili činjenicu
da se ne osećamo dobro. Takvo regulisanje glasa se
dobrim delom vežba
61
kroz kontrolu disanja. Ako dišemo puno i slobodno, naš
glas će prirodno pokazivati naša osećanja. Ako dišemo
plitko, ostajemo na površini naših osećanja gde
možemo svesno kontrolisati kvalitet naše glasovne
ekspresije. Jedan od načina da se pacijent dovede u
vezu sa svojim dubokim osećanjima jeste da mu se
produbi disanje. Tehnika koju ja koristim je izuzetno
jednostavna. Pacijent leži preko bioenergetske stolice
lagano dišući. Onda ga zamolim da načini zvuk i da ga
održi koliko god može. Neki načine glasan, ali kratak
zvuk. Ovo bi moglo da znači da oni žele da otvore svoj
glas, ali da ne mogu. Neki načine mek zvuk koji
implicira da se ne osećaju pozvanim da se snažno
izraze. U oba slučaja, osoba je pod kontrolom. Onda im
sugerišem da iskoriste svaki napor kako bi nastavili
zvuk. Ovo uključuje i forsiranje izdisaja. Kada to počnii
da rade i njihova kontrola počinje da se slama. Kako
ostaju bez daha, može se začuti zvuk plača, stenjanje
ili nota agonije. Dok se zvuk forsira, vibracija se širi
dublje kroz telo. Kada dosegne karlicu, može se čuti i
videti da je osoba na ivici plača. Često ponavljanje
vežbe i ohrabrivanje pacijenta da čuje volumen zvuka
će neretko uzrokovati plač.
Ipak, u većini slučajeva sam video da je
neophodno uputiti pacijenta da razdvoji glas na
ponavljajuće zvuke koji više liče na grotkanje - ugh,
ugh, ugh. Ovaj zvuk će isto kao jecanje poslati vibracije
kroz telo. Većina pacijenata ne oseća to kao zvuk
jecanja, a to je, u stvari, zbog toga što nastaje
mehanički. Ali ako ih pustim da ponavljaju zvuk,
pogotovo ako to čine brže, on će postati nevoljan i
pacijent će osetiti da je to zaista plakanje. To je kao
pumpanje pumpe. Voljna akcija indukuje osećanje koje
pretvara pokret u postupak iskazivanja. Reč "Bog", kad
se izgovara s određenom intonacijom ima sličan
kvalitet, i ako se brzo ponavlja isto može završiti u
plaču.
Plakanje je prihvatanje naše ljudske prirode, to
jest, činjenice da smo bili izbačeni iz zemaljskog raja i
da moramo živeti svesni boli, patnje i borbi. Ali, to
izgleda kao da nemamo pravo da se žalimo jer smo,
pojevši plod drva znanja, postali kao bogovi, razlikujući
pravo od pogrešnog, dobro od lošeg. To znanje je krst
koji nosimo, samosvest je ta koja nas deli od
spontanosti i nevinosti. Ali mi taj krst nosimo ponosno
pošto on čini da se osećamo posebnim, da
62
smo samo mi Božja stvorenja, mada smo mi ti koji su
prekršili njegovu prvu naredbu. Sada čovek ima i druga
znanja koja mu daju moć da uništi i Zemlju, naš
iskonski Edenski vrt.
Samosvest je čovekova kletva koliko i slava.
Kletva, jer ga zarobljava i odvaja time od radosti,
radosti blaženog neznanja. Slava je, jer mu nudi znanje
o radosti kao ekstazi. Životinja iskusi bol i zadovoljstvo,
tugu i radost, ali nema spoznaju tih stanja. Ako se zna
radost, poznaje se i tuga, čak i ako nije tog časa
prisutna u našem životu. To je znanje o tome da smo
izgubili one koje volimo ili čak naš sopstveni život. Ako
odbijamo to saznanje, odbijamo i našu ljudskost i
mogućnost spoznaje radosti. Ali, takva spoznaja nema
toliko veze sa rečima koliko sa osećanjima. Znati i
osećati da ljudski život ima tragični aspekt, da je tuga
neizbežna, dopušta osobi da iskusi radost koja je
transcedentna. Bili smo povređeni i bićemo povređeni
opet, ali ćemo isto tako biti i voljeni i poštovani -
poštovani jer smo zaista ljudsko biće.
Živeti svoj život kao potpuno ljudsko biće traži i
sposobnost da se plače slobodno i duboko. Ako osoba
može tako plakati, onda nema zbunjenosti, očaja, ni
agonije u tome. Suze i jecaji nas operu, podmlađujući
naš duh tako da se možemo ponovo radovati. Vilijam
Džejms je napisao: "Zid od stene u njemu je pao,
tvrdoća njegovog srca bila je slomljena... Pogotovo ako
jecamo! To je kao da su naše suze slomile najtvrđu
branu - ostavljajući nas čistima i mekim u srcu i
otvorenima svakom plemenitijem vođenju."
Ali plač ne stvara čuda. Nismo se mnogo promenili
samo jednim dobrim plačem. Stvar je u tome da se
bude sposoban da se plače duboko i slobodno. Ja sam
se slomio dvaput u toku moje terapije sa Rajhom i dva
puta je izgledalo kao da nastaje čudo. Ali to plakanje,
duboko kao što je i bilo, nastalo je kao rezultat
spoljašnjeg pritiska. Kada su se drugi problemi javili,
vilica mi se opet ukočiia, jer sam oklevao da se borim
sa njima. Dospeo sam blizu poraza, ali nisam pokleknuo
na kraju. Znao sam da ne mogu lako da zaplačem.
Jednom prilikom, u toku rada sa Pierakosom, mojim
saradnikom u ranim danima bioenergetske analize,
zamolio sam ga da mi pritisne vilicu. Dok sam ležao na
krevetu, on je pritisnuo šakama moju vilicu. Bolelo je,
ali ja nisam zaplakao. Nakon toga, dok je on nastavljao
da me pritiska, spontano sam rekao: "Dragi Bože,
molim
63
te, pusti me da zaplačem" i iz mene su provalili duboki
jecaji. Kada sam ustao, Pierakos mi je rekao da mi je
glava bila okružena brilijantnim sjajem.
Ali čak je i takvo iskustvo, veličanstveno po svemu,
trebalo ponoviti. Cilj terapije nije bio da ja zaplačem (to
jest, ne da me provocira, mada je i to ponekad
neophodno), već da mi pomogne da povratim svoju
sposobnost da plačem duboko i slobodno. To se desilo
mnogo godina kasnije, kad sam počeo da radim sa
svojim pacijentima kako bi im pomogao da plaču. Ako
bih zadržao zvuk dovoljno dugo dok bi ležao na stolici,
on bi se slomio u jecaje sa kojima bih mogao da se
poistovetim i da im se predam. Kako bi se ta predaja
održala protiv pritiska ličnosti, koja je odlučila da se ne
preda, morao sam da plačem redovno. Ponekad bih
malo otplakao svaki dan. Ako bi me neko pitao: "Zbog
čega si tužan?", odgovorio bih mu: "Zbog mene, tebe i
ostatka sveta". Kada mi se ljudi zagledaju duboko u oči,
kažu mi da vide tugu u njima. Ali, moje oči i dalje imaju
sposobnost da se razvedre i uspostave toplu vezu sa
očima nekog drugog.
Kada mi pacijenti kažu da su dovoljno plakali,
skrenem im pažnju na to da je plakanje kao kiša iz Raja
koja plodi zemlju. Da li bismo ikada rekli "Dosta kiše,
više nam ne treba"? Možda nam nije neophodna
poplava, ali nam sigurno treba redovna lagana kišica da
održi našu planetu zelenom i naše duše čistima.
I tuga i radost dolaze iz oseta u stomaku. Naznačili
smo u prethodnom poglavlju da se orgazmični refleks
javlja, kada disajni talas slobodno dođe u karlicu. U
ovakvoj predaji telu postoji osećaj slobode i uzbuđenja
koji dovode do osećanja radosti. Strah da se pustimo
seksualnom uzbuđenju dovodi do blokiranja disamog
talasa tako da on ne dosegne karlicu i dovodi do
osećanja tuge. Ako se tuga može izraziti plakanjem,
bićemo oslobođeni napetosti, sloboda i potpunost biće
obnovljeni i biće vraćeno dobro osećanje tela, Uticaj
stomaka na tugu, kao i na radost, može se videti u
izarzima "Smeh iz dubine stomaka" i "plač iz dubine
stomaka". Obe te stvari rezultuju time da se osoba
oseća dobro. Naravno, onaj ko može duboko udahnuti u
svoj stomak, i plakati i smejati se sa takvom dubinom
osećanja, taj se oseća dobro sam sa sobom i terapija
mu nije potrebna.
Ako su plakanje i smeh toliko slični po svojim
obrascima energije i grčeva, zar se ne možemo izlečiti
ne samo kroz plač, već i kroz
64
smeh, kao što je to uradio Norman Kuzins? Oba
postupka imaju katarzični efekat kada se koriste radi
oslobađanja od napetosti. Ali smeh je neefikasan i
beznačajan u oslobađanju osobe od njene potisnute
tuge ili očaja. Može je privremeno podići iz tuge, ali će
čovek pasti nazad u nju čim prestane da se smeje.
Mnogo je lakše smejati se nego plakati. Rano u životu
naučimo da smeh privlači ljude nama dok ih plač može
oterati. "Smej se i svet će se smejati sa tobom, plači i
plakaćeš sam!" Mnogi ljudi imaju teškoća kad treba
nekako odgovoriti na tugu nekog drugog, jer to
dodiruje njihovu sopstvenu tugu ili bol, koje se bore da
poreknu. Ali, prijatelji koji su tu samo dok je sunčano
nisu pouzdani. Istinski prijatelj je onaj koji deli naš bol,
a on to može da uradi jer je prihvatio svoj sopstveni bol
i tugu.
 Za mnoge ljude, smeh je zataškavanje. Smejanje
može biti od značaja u održavanju nečijeg duha u krizi,
ali u tim slučajevima to nije dubok smeh iz stomaka,
smeh istinskog užitka. Tokom rada na glasu, pacijent će
se ponekad slomiti u spontani smeh umesto plača. Bilo
kako bilo, situacija nije pogodna za smeh. Pacijent je
na terapiji zbog ozbiljnih problema u njegovom životu
sa kojima on očigledno ima problema da se suoči. Na
smeh u ovakvoj situaciji mora se gledati kao na otpor
predavanju, odbijanje realnosti osećanja osobe. Kada
sam na to ukazao pacijentu, njegov odgovor je bio: "Ali
ne osećam se tužno". Radije nego da se suprotstavim
njegovom otporu, pridružiću mu se i smejati se sa njim,
ohrabrujući ga da se još jače smeje. U većini slučajeva,
kako se smeh produbljuje, pacijent će početi da jeca i
osetiti tugu koja leži ispod površine njegove svesti.
Nakon takvog plakanja osoba može iskusiti snažan
osećaj olakšanja i slobode.
Ženama je lakše da plaču - to jest, da jecaju -
nego muškarcima. Verujem da je tu reč o kulturi, u
činjenici da su dečak ili muškarac posramljeni ako
plaču. Ali sposobnost plača koju imažena povezana je i
sa strukturom njenog tela koje je, uglavnom, mekše
nego muško; mislim da je i ženska dugovečnost
povezana sa tom mekoćom. Muškarci su po pravilu
krući u svojim telima - oni se ne slamaju lako. Ali kada
je ta krutost nesvesna, naviknuti ili karakterni stav, ona
ima veze sa smanjenom osećajnošću prema životu i
predstavlja, stoga, gubitak spontanosti i vitalnosti.
Mrtvi ljudi ne
65
plaču. Verujem da čovek koji može da plače duže živi.
Plakanje štiti vaše srce. To je jedini način da se
oslobodimo boli kad nam se srce slomi, kad izgubimo
ljubav. Život je proces tečnosti koji se skroz zamrzne u
smrti a delom biva zamrznut u stanjima krutosti, koja
su stanja napetosti. Plakanje je topljenje. Grčeviti jecaji
plača su kao topljenje leda u proleće. Suze su poplava
koja nastaje.
Većina nas je, međutim, bila preduboko i prejako
povređena. Nosimo previše boli u našim telima da
bismo sebi dozvolili predaju. Naša tuga doseže sve do
očaja koji mi moramo da poreknemo u interesu
opstanka. Naš strah može biti tako parališući da
možemo funkcionisati normalno jedino ako ga
suzbijemo i poreknemo. Odsečemo osećanje, napnemo
telo i ograničimo disanje, ali kad to uradimo odsecamo i
mogućnost radosti. Kako bih pomogao mojim
pacijentima, ukažem im na to da očaj nije stvar
sadašnjosti, već prošlosti. Strah ne dolazi iz sadašnje
pretnje, već iz prošle. Istina, naša osećanja straha i
očaja su prisutna u sadašnjosti, ali samo zato što smo
zarobili prošlost u našem telu. Prošlost i dalje živi u
napetostima. Oslobađanje od napetosti dozvoljava nam
da načinimo korak slobode od prošlosti.
Ali napetosti se možemo osloboditi jedino ako
iskažemo osećanje koje je u toj napetosti sadržano.
Tehnike opuštanja pomažu samo privremeno. Čim se
pojavi životna situacija koja budi blokirano osećanje,
muskulatura se ponovo grči kako bi kontrolisala
osećanje. Ni pražnjenje osećanja putem histerične
eksplozije nezadovoljstva, mada može biti katarzično,
ne donosi oslobađanje koje traje. Važno je razumeti
dinamiku samoizražavanja ako želimo pomoći
pacijentima da budu slobodni. Ego je integralni deo
samoizražavanja, isto koliko i telo. Telo i um moraju biti
integrisani u svakom iskazivanju osećanja kako bi to
osećanje bilo potvrda sebe samog. Zato ni plač, ni
vrisak nisu terapeutski osim ako osoba ne zna zbog
čega plače i ne može to da izrazi rečima. Video sam
pacijente predane plaču dok su disali preko stolice koji
bi mi nakon toga rekli: "Ne znam zbog čega sam
plakao/la".
Ako zvuk nosi osećanje, reči iskazuju lik ili ideju
koja daje osećanju smisao. Bioenergetska analiza je
terapeutska um-i-telo tehnika koja radi na osećanjima i
idejama, sa zvucima i sa rečima. Većina će pacijenata,
kada se predaju dubokom plaču, reći i često po-
66
navljati: "O, Bože", što sam opisao kao nevoljni poziv u
pomoć. Ako je zvuk plača poziv u pomoć, reči
saopštavaju taj poziv na nivou odraslog čoveka. Kada
osoba izrazi osećanje rečima, isto kao zvukom ili
postupkom, njen ego je poistovećen sa tim osećanjem.
Često će pacijent vrištati spontano u toku purgativnog
oslobođenja i onda reći "Čuo sam se kako vrištim, ali
nemam veze sa tim". Stavljanje reči u osećanja pomaže
pravljenju veze.
Kao i u seansi sa Martom, koju sam opisao ranije u
ovom poglavlju, kad ljudi dok plaču kažu "O, Bože"
sugerišem im da kažu Bogu šta osećaju. Ponekad kažu
"Ne osećam ništa" ili "Ne znam šta osećam". U takvim
slučajevima bih mogao da kažem pacijentu: "Osećaš li
se tužnim?" "Da", oni odgovaraju. "U redu, onda, reci
Bogu šta osećaš". Reći će: "Osećam se tužno". Često
reči zvuče prazno i onda ih pitam: "Koliko tužno?" Oni
će uvek odgovoriti "Veoma tužno", što je istina o
njihovoj ličnosti. Ako ih dovedem do toga da koriste
reči koje označavaju osećanja, plač im se produbljuje.
Nekil pacijenti se lako otvore i kažu: "Boli me, povređen
sam" ili neŠto drugo što iskazuje lik ili ideju povezanu
sa njihovom tugom i plačem. Što više stvari o kojima
plaču mogu da iskažu rečima, to su više integrisani.
Telo i um tada rade zajedno kako bi doveli do boljeg
osećaja sebstva.
 Ponekad se desi da čujem jako negativne odgovore
nakon sugestije da pacijent kaže Bogu šta oseća. Jedan
pacijent je besno rekao "Jebi se, Bože. Nikada nisi bio
tu za mene. Nije te bilo briga. Mrzim te." To je rekla
žena koja je bila odgojena u religioznom domu i išla u
religioznu školu. Kad sam pokušao da preispitam njena
osećanja rekla mi je da je to ono što ona jeste i kako se
oseća. Njen otac bio je perverzan u vezi sa ženama i
seksualnošću. Bio je seksualno zainteresovan za moju
pacijentkinju, dirao ju je i požudno je gledao. Mada su
za njega sve žene bile drolje i mada je pričao masne
viceve za većerom, pravio je negativne i ponižavajuće
opaske o bilo čijem drugom seksualnom izražavanju.
Očekivao je od svoje kćerke da bude anđeo, ali ju je
gledao kao kurvu. Primedbe o Bogu omogućile su mojoj
pacijentkinji da jasnije vidi hipokriziju u svojoj porodici i
da oseti kako ju je to napravilo ogorčenom i gadljivom
na muškarce.
Bog je predstavljao njenog oca, što nam govori da
je pre nego što je postala svesna polnih osećanja, u
uzrastu od otprilike tri ili
67
četiri godine, obožavala svog oca, kao i sve druge
devojčice. Njena sledeća iskustva u vezi sa njim mogla
su se posmatrati kao izdaja njene ljubavi. Njen bes na
njega bio je van dometa reči, jer je ona osećala da joj
je duh slomljen. Sva ova osećanja bila su projektovana
na mene kao na Boga, terapeuta, zamenu za oca i
muškarca. Posvetiću sledeće poglavlje pitanjima otpora
i prenosa koja su tako kritična u svakoj terapiji, i sa
kojima se jedino može izboriti rečima, ali da bi te reči
imale bilo kakvu vrednost, pacijent mora biti u vezi sa
svojim osećanjima. Do pacijenta koji ne oseća svoju
tugu i ne plače, nemoguće je dopreti rečima.
Jedan od razloga za fokusiranje na telo u
bioenergetskoj analizi je taj da su same reči retko
dovoljno snažne da probude potisnuta osećanja.
Potiskivanje osećanja je posao ega, koji posmatra,
cenzuriše i kontroliše naše postupke i ponašanje. Reči
su njegov glas isto kao što je zvuk glas tela. Čovek se
može rasuti koristeći reči. Prilično je teško da se tako
nešto uradi zvukom. Osoba može prepoznati nijansu
greške kada zvuk kojim se ispoljava osećanje nije
istinit. Aksiom u bioenergetskoj analizi jeste da telo ne
laže. Nažalost, mnogi ljudi su slepi za izraze tela, jer su
kao jako mladi naučeni da pre veruju onome što se
kaže nego onome što se oseti. Ali neka deca još čuvaju
nevinost koja im dozvoljava da veruju onome što vide.
Znamo da je pouka priče "Carevo novo odelo" da samo
nevini mogu videti istinu. Deca još nisu naučila
prefinjenu umetnost igranja rečima radi sakrivanja
osećanja. Nikada neću zaboraviti čoveka koji mi je
tražio savet u prvim godinama mog terapeutskog rada,
govoreći: "Znam da sam bio zaljubljen u svoju majku".
To je bilo kao da mi je rekao: "Doktore, vidite da li
možete da mi kažete nešto novo". Nisam prihvatio
izazov i terapija se nije pomerila sa mrtve tačke. Ono
što je trebalo da mu kažem je: "Ono što ne znaš jeste
koliko si u stvari bolestan".
Ista vrsta slepila može se uočiti kod ljudi koji, kada
im ukažem na njihovu potrebu da plaču, kažu: "Ja
nemam problema da zaplačem. Puno puta u životu sam
plakao." Poslednji deo odgovora bi i mogao biti istinit,
ali prvi nije sigurno. Njihova je teškoća u nemogućnosti
da plaču dovoljno duboko da dosegnu dno svoje tuge.
Njihovo plakanje je kao voda koja se preliva preko
brane nikad ne ispraznivši njihovo jezero suza.
Činjenica da je njima potrebna po-
68
moć u savlađivanju životnih teškoća ukazuje na
postojanje ogorčenja i manjak radosti, što predstavlja
razlog za plakanje. Mnogi ljudi su kao mali naučili da je
plakanje prihvatljivo jedino onda kada su uništeni, a ne
kada su povređeni ili puni bola. Deci koja plaču kada se
udare oni kažu: "Prestani da plačeš ili ćeš stvarno;
dobiti razlog za plač". I u nekim slučajevima, deca će
biti dvostruko kažnjena kako bi prestala sa plačem.
Deca bivaju sramom naterana da ne plaču: "Mali dečaci
ne plaču, plaču samo devojčice". A odrasli su
obeshrabreni - trebalo bi da budu hrabri. Plakanje jei
znak slabosti i tako dalje. Otkrio sam da je sposobnost
da se zaplače znak snage. Pošto žene plaču više od
muškaraca, one su očigledno jači pol.
Kada osoba plače, svaki jecaj je impuls života koji
prolazi kroz telo. Može i da se vidi taj impuls kako
prolazi kroz telo. Kada dođe do karlice, uzrokuje
pomeranje ka napred - onaj koji plače može zaista
osetiti kako impuls udara dno karlice dok prolazi kroz
unutrašnjost tela. To je "puštanje do dna". Tako dubok
plač redak je isto kao i duboko disanje. Postoji,
uostalom, i druga dimenzija plača koja je amplituda
talasa. Ona je izražena u "veličini" zvuka. Potpuni zvuk
označavaju širom otvorena usta, grlo, grudi i abdomen.
Stepen otvorenosti pokazuje koliko je neko otvoren
prema životu - koliko ga pušta unutra i napolje. Kada
opisujemo pacijente kao "zatvorene u sebe same", to je
bukvalno tačno u domenu telesnih otvora. Usne mogu
biti stisnute, vilica ukočena, grlo stegnuto, grudi krute,
stomak zategnut i zadnjica uvučena. Kod takvih ljudi, i
pogled je sužen.
Terapija je proces otvaranja ka životu - fizička
operacija isto koliko i psihološka. Ona se ogleda u
vedrom pogledu, toplom osmehu, ljubaznosti i
otvorenom srcu. Ali otvaranje srca bez otvaranja
prolaza kroz koje teče osećanje ljubavi jeste postupak
koji ničemu ne doprinosi. To je kao da otvarate sef bez
otvaranja trezora, čija vrata ostaju zaključana. Uvek
počinjem sa terapeutskim programom tako što
pomažem osobi da otvori svoj glas (kako bi govorila) i
svoje oči (kako bi njima videla) pre nego što otvori
svoje srce. Ali taj proces otvaranja nije ni brz ni lak. To
je kao učenje da se hoda. Pacijent proverava tle svakim
korakom koji napravi. Mora da nauči da veruje sebi i da
ponovo veruje životu. Kao detetu koje stalno pada dok
69
uči da hoda, i pacijentu će se desiti isto: osetiće svoj
strah i svoju impotenciju, ali svakim novim ustajanjem i
pokušajem ponovnog iskoraka, odrašće, imaće veru,
pouzdanost, mudrost i radost.
Dubok plač se može završiti slomom u kojem će
osoba osetiti slobodu i videti radost u njoj. Takvi
slomovi su kao sunce koje zasija kroz oblake - ne znak
da je oluja sasvim prošla, nego naznaka da joj je kraj
blizu. Svaki slom čini pojedinca snažnijim i otvorenijim
ka životu, sposobnijim da se preda svom telu.
U sledećem poglavlju, razmotriću otpore plaču. Oni
su mnogobrojni i duboko utkani u ličnost. Oni ne mogu
biti napušteni bez spoznaje da mogu biti razvijeni kao
znaci opstanka.
70
P0GLAVLJE 4

Otpor plakanju

Neću se slomiti
U prethodnom poglavlju sam ukazao na to da većina
ljudi ima potrebu da plače kako bi umanjila količinu boli
i tuge u svom životu. Plakanje nas, kao i jecanje,
oslobađa napetosti koja ta osećanja zatvara unutar
tela. To je prirodni odgovor na fizičku ili psihičku
povredu. Svaka trauma je šok za organizam, koji ga
tera da se zamrzne ili grči, da prestane da diše i da se
zatvori kao školjka. Plakanje je proces odmrzavanja,
odgrčavanja i otvaranja ka životu. Nakon grčeva,
disanje postaje opušteno i duboko. Čovek može ponovo
u potpunosti upotrebiti svoj glas. Plač osvežava dušu
kao što dobra kiša osveži i ponovo natopi zemlju. Ljudi
koji ne mogu da plačusu zamrznuti, tela su im ukočena
i disanje im je ozbiljno ograničeno. Nijedna osoba neće
ostvariti pun životni potencijal ako ne može da plače.
Da bi se ostvario taj potencijal, plakanje mora doći iz
dubine stomaka. To nije lako ljudima čije su plakanje ili
disanje ograničeni umerenim, čak ozbiljnim
napetostima u predelu dijafragme.
U ovom poglavlju ću razmotriti psihički otpor
plakanju, koji se javlja paralelno sa fizičkim blokadama.
Plakanje je, za većinu ljudil koji žive u ovoj kulturi,
znak slabosti. Čak i u situacijama kad je plač prirodan
odgovor, kao u slučaju smrti voljene osobe, ucveljenom
se savetuje da bude jak i da se ne prepušta tugi.
Prepuštanje osećanjima znači gubitak kontrole ega, ali
ako tad nije pravo vreme za predaju ega, kada jeste?
Na plakanje se gleda ne samo kao na znak slabosti, već
i nezrelosti - ono je detinjasto i infantilno. Deci
71
se uglavnom rugaju kad plaču: "Veliki dečaci ne plaču".
Naravno, istina je da je plakanje povezano sa
bespomoćnošću. U opasnoj situaciji, možda i jeste
neophodno da se ne prepustimo osećanju
bespomoćnosti i da ne zaplačemo, ali, što se terapije
tiče, pacijentu njegova bespomoćnost ne preti nigde
osim na nivou ega.
Puno muškaraca biva zavedeno idejom da nije
muški plakati. Džon je bio jedan od njih. Došao je kod
mene jer ga je mučila teška depresija. Rekao mi je da,
kad ne ide na posao, preleži u krevetu celi dan,
nesposoban da se pomeri. Džon je bio zgodan
muškarac u ranim tridesetim godinama, koji je želeo da
bude glumac. Na času glume je čuo za bioenergetsku
analizu i rad na telu kojim se pomaže ljudima da se
bolje povežu sami sa sobom i povećava njihova
sposobnost da izraže osećanja. Bio je na terapiji kod
psihologa, za koga je verovao da mu pomaže, i želeo je
da nastavi da ide na nju i dok radi sa mnom. Nisam
imao prigovora jer smo se, ionako, mogli viđati tek
svake druge nedelje po jedan sat.
Džon je izgledao "muški". Imao je jako, mišićavo
telo, koje je dugovao programu za povećanje težine
koji je pohađao kada je bio mlađi. Interesantna crta
njegove pojave predstavljalo je šepurenje u kaubojskim
čizmama. Bio je svestan toga da mu pojava ukazuje na
snažan narcisoidni element u ličnosti, ali je to smatrao
preimućstvom. Disanje mu je bilo jako šuplje, što sam
video kad je legao preko stolice. Ohrabrivao sam ga da
uporno radi vežbe koje sam opisao, kako bi produbio
disanje, time doveo do nekih vibracija i izrazio neka
osećanja. Radio je vežbe, ali bez osećanja. Nasmešio bi
mi se kao da kaže: "Ne verujem da će ovo uspeti".
Ipak, uvek se osećao bolje nakon seansi i nadao sam se
da će moći da uvidi njihovu vrednost. U to vreme je
živeo sa majkom, mada je neko vreme živeo sam. Imao
je mlađeg brata koji je bio oženjen i izgledalo je da mu
dobro ide. Otac mu je umro kad je bio mali, i time ga
postavio u ulogu malog muškarca u porodici.
Džonova depresija je poticala iz činjenice da ga je,
dok se očekivalo od njega da bude muškarac u porodici,
potkopala dominantna majka za koju je bio emotivno
vezan. Uvideo je da su između njih postojala seksualna
osećanja. Znao sam da će se depresija umanjiti ako
uspem da ga dovedem do toga da zaplače, ali do toga
nikad nismo stigli. Mada, setio se incidenta iz detinjstva
koji je objasnio
72
njegov otpor plaču. Rekao je da ga je, kad mu je bilo
šest godina, majka zaključala u kupatilo i tukla ceo dan.
Prestala je tek kada se slomio i jako zaplakao. Nikada
se nije slomio i zaplakao tokom kratkog perioda u kome
smo radili. I onda mi je, jednog dana, rekao: "Nećeš
dopreti do mene. Neću da plačem." Depresija se nije
smanjila i, uprkos savetu drugog psihologa, otišao je na
bolničko lečenje. Nakon toga ga više nisam video.
Siguran sam da je Džonu bilo fizički jako teško da
ne plače, ali u prilog tome, imao je jaku svest o tome
da neće plakati. Ta volja bila je deo mehanizma
odbrane njegovog ega. Kada je rekao: "Nećeš dopreti
do mene," pod tim je mislio i da ga neću slomiti.
Njegova majka je to jednom uradila, ali dok je ona
imala priliku da ga natera da plače, njegova
unutrašnjost se stvrdnjavala, sve dok joj nije mogao
pružiti otpor čeličnom snagom. Treba uzeti u obzir
činjenicu da mu je taj otpor spasio integritet. Da ga je
majka slomila, postao bi šizofrenik. Pošto mu je otpor
omogućio da preživi, nije želeo da ga se odrekne. Otpor
ga je, isto tako, zaledio u odbrambenora stavu koji mu
nije ostavio energije ni slobode za bilo koje
zadovoljstvo ili kreativnost. Nije ni čudo što je bio
depresivan. Iskustvo sa Džonom skrenulo mi je pažnju
na to koliko se neki ljudi snažm odupiru plaču.
Obično počinjem rad na telu tako što pacijent legne
preko bionergetičke stolice i diše. Tako mogu da
posmatram disanje i vidim kvalitet disajnog talasa.
Položaj je malo stresan, što u stvari tera pacijenta da
dublje diše. Disanje pacijenta skoro nikada nije onoliko
puno i slobodno koliko bi moglo biti. Kako bih ga
produbio, zamolim pacijenta da napravi glasan zvuk i
da ga održi koliko god može. Skoro svaki put taj zvuk
bude prekratak i monoton. O zadržavanju daha
govorimo kad se osoba uzdržava od predaje svom telu i
svojim osećanjima. To zadržavanje je nesvesno. Novi
pacijenti uglavnom veruje da, ako se potrudi, može
pustiti vazduh slobodnije i duže održati zvuk.
Ohrabrujem ga da nastavi sa pokušajima. Produžavanje
zvuka omogućava disajnom talasu da dosegne stomak,
gde se osećanja i nalaze. Ako zvuk potraje dovoljno
dugo,pacijent će obično čuti kako nota tuge dolazi u
zvuk. Ponekad će se, zvuk prelomiti i pojaviće se jecaji.
S vremena na vreme, pacijent će se slomiti u dubokim
jecajima. U prvom stadijumu terapije jecajil
73
nikad nisu dovoljno duboki kako bi oslobodili bol i
patnju, ali takvo iskustvo omogućava razgovor o stavu
koji pacijent ima prema iskazivanju tuge.
Zapanjujuće je koliko ljudi dolazi na terapiju sa
problemima koji ih iznuravaju i dalje poričući bilo kakvo
osećanje tuge. To se posebno može primeniti na
depresivne pacijente koji su, potisnuvši svoja osećanja,
postali emocionalno umrtvljeni. Da depresivni ljudi
mogu da plaču, depresije bi nestalo, jer bi se oni
ponovo osetili živima. Tuga, uostalom, nije jedino
osećanje koje je potisnuto. I bes se potiskuje u istoj
meri. Ljudi mogu da postanu iritirani, da pobesne, Čak
postanu i nasilni, ali osećanje i čisto iskazivanje emocija
kao što su ljutnja i tuga je vrlo teško. Iskazivanje
iritacije ili čak besa ne nosi u sebi nameru da
prouzrokuje bilo kakvu značajnu promenu situacije u
kojoj je osoba. To su manja oslobađanja u cilju
olakšavanja napetosti frustracije i više su nalik
"ispuštanju pare". Jednom kada je napetost
oslobođena, osoba se oseća bolje ali se situacija ne
menja. Ljutnja, s druge strane, ne nestaje dok se bolna
situacija ne razjasni. Isto se može primeniti i na tugu.
Ako se je čovek duboko tužan, napraviće izvesne
promene u svom životu. Spoznaja toga da smo tužni ili
ljuti pomaže, ali to nije dovoljno. Da bi osetila ljutnju ili
tugu, osoba mora biti sposobna da je izrazi. Bebe i
mala deca to lako urade kada su povređeni. Kako to da
takva prirodna reakcija biva blokirana?
Džoan je bila udata žena tridesetih godina. Tokom
nekoliko godina terapije, napredovala je vrlo malo u
smeru promene osećanja frustracije i depresije. Videvši
njeno telo, razumeo sam ta osećanja. Glava joj je bila
mala i držala ju je kruto nad telom. Lice zategnuto, sa
izrazom gorčine. Telo joj jeste bilo meko i harmonično,
ali dečačko i nezrelo u pogledu forme. Raskol između
njene glave i tela ukazivao je na nepoistovećenje ega
sa telom. Dečački izgled tela bio je odraz želje da
porekne svoju ženstvenost. Nesposobna da prihvati
svoju pravu prirodu i da je slobodno iskaže, postala je
frustrirana žena u agoniji. Nije iznenađujuće što je bila
depresivna. Nekoliko seansi smo radili na njenoj
nemogućnosti da iskaže bilo koje duboko osećanje.
Kroz obuku i disajne vežbe preko stolice, naterala je
noge da vibriraju dajući joj neki osećaj u telu, ali
nijedna emocija nije uspela da se probije. Deo njene
frustracije i
74
gorčine bio je iskazan šutiranjem, u toku koga je
vikala: "Ostavi me na miru!"
Na sledećoj seansi Džoan je opisala iskustvo koje
je imala nedelju dana pre toga na bioenergetskoj grupi
za učenje. Rekla je da su drugi ljudi iz grupe plakali.
Neki su rekli da su imali seksualna osećanja. Džoan je
dodala: "Moje telo je vibriralo i karlica mi se pomerala,
ali ja nisam ništa osetila. Ne verujem ljudima. Ne
predajem se. Ničemu se ne dam. Mislim da sama sebi
ne verujem." Ovo je bila vrlo jasna izjava o prirodi
njenog problema. Ona nije želela da se preda svom
telu. Na neki način, predaja telu je ugrožavala njen
opstanak. Morala je da odvoji svoju svest od svog tela,
što je napravilo razdor između to dvoje. Terapija je bila
tu da joj pomogne da razume šta se desilo i zašto.
Ležeći preko stolice i dišući, osetila je napetost u
leđima koja je predstavljala krutost, njenu
beskompromisnu osobinu. Nije želela da se savije i
slomi. Kad ju je zabolelo, rekla je: "Boli me alil neću
zaplakati. Samo seka-perse plaču. Mogu da izdržim." Tu
izjavu pratila je sledeća: "Nećeš me slomiti. Do đavola!
Nećeš me slomiti. Neću se predati. Pre ćeš polomiti
stolicu nego mene. To boli." Nešto kasnije je dodala:
"Pokušavaš da me nateraš da se predam ili da
odustanem ali ću pre otići u pakao nego to učiniti'.
Džoan je shvatila da to nije bilo nešto između nje i
mene; znala je da je to konflikt sa majkom. Rekla je:
"Postojala je borba za moć između nas dve. Morala sam
da imam neki deo sebe. Ona je posedovala većinu
mene. Radila sam ono što je ona želela. Dala sam joj
sve osim svojih osećanja. Ako bi joj i njih predala
postala bih njena stvar, njena igračka. Kad joj ne bih
dala ono što je htela to bi je izluđivalo."
 Majkova priča bila je umnogome slična Džonovoj
(koju sam ranije opisao), osim što on nije patio od
depresije. Postigao je određeni položaj u poslovnoj
sferi, ali je osećao kao da mu je život bez smisla i
zadovoljstva. Telo mu je bilo ozbiljno podeljeno: gornja
polovina se uopšte nije slagala sa donjom. Imao je
široka, ravna ramena i razvijene grudi. Struk mu je bio
prav i veoma uzak, a donja polovina tela mala i
nerazvijena. Pokazujući na njegova široka ramena,
rekao sam: "Dobro si pripremljen da se nosiš sa teškim
odgovornostima". On se nasmešio i rekao: "Nosim ljude
ceo svoj život". Ono
75
što mu nisam rekao bilo je to da me je pogodila
njegova slomljenost. Kad je govorio, glas mu je bio slab
i bez osećanja.
Ispričao mi je da je on najstarije od troje dece
majke koju je opisao kao ludu i uplašenu životom.
Rekao je: "Tukla me je na sve moguće načine kako bi
me slomila. Nije mi bilo dozvoljeno da plačem. Morao
sam to da primim." Svog oca je opisao kao
nedostupnog. On je ili pio ili bio na poslu. Ali tamo gde
se kod Džona razvio jak otpor prema majci, Majk se
povinovao. Postao je mali muškarac i služio ju je kao
što njegov otac nije. Ovo potčinjavanje kod Majka
rezultovalo je gubitkom njegove muškosti i njega
samoga. Džonu je otpor omogućio da sačuva neki
osećaj muževnosti, koji je pokušavao da prikaže svojim
razmetanjem, kaubojskim čizmama i nastojanjima da
postane glumac. Majk se, sa druge strane, odrekao
otpora. To je bio njegov način da preživi. Druga bitna
razlika između njih dvojice bila je u tome što Džon nije
želeo da plače, a Majk nije mogao; nije imao glasa.
Disanje i vokalizacija na bioenergetskoj stolici
pomogJo je Majkovom glasu da postane malo jači, ali
ne i do tačke na kojoj bi mogao da zaplače. Za razliku
od Džona i Džoan, Majk je imao nesvesni otpor plaču.
Njegov ego se identifikovao sa mogućnošću da "primi" i
sa ulogom odgovornosti za druge koje je nosio na
ramenima. Plakanje bi bilo priznanje da nije uspeo i
prihvatanje, na emocionalnom nivou, praznine i tuge u
svom ličnom životu. Bilo kako bilo, njegov dolazak kod
mene po pomoć označavao je neku vrstu volje da se
suoči sa time.
Svim pacijentima je neophodno da protestuju
protiv načina na koji su bili tretirani kao deca. Bez
jakog protesta, osoba se ne može osloboditi strahota
prošlosti. Majk je ležao na krevetu i jako šutirao,
govoreći: "Ne mogu to više da podnesem". Uz moje
ohrabrivanje, on se opustio, počeo divlje da šutira i da
vrišti: "Ne mogu to više da podnesem". Onda je
dodao:" O, Bože! To je toliko tužno, toliko puno bola". I
onda je malo zaplakao.
Čovek ne zna kako da razume materinsko
ponašanje koje ima tako uništavajuće posledice po
dete. Šta je obuzelo Džonovu majku da ga tuče tako
bez milosti? Koja ju je nepoznata sila odvukla protiv
njenih najdubljih osećanja ne bi li slomila svoga sina,
uništila njegov duh? Zašto je Džoaninoj majci bilo
potrebno da poseduje
76
njeno telo i dušu? Psihičko, fizičko i seksualno
zlostavljanje dece danas je često i dobro poznato. Svi
moji pacijenti prošli su neku vrstu bolesnog tretmana
od jednog ili oba roditelja. Posebno je tužna okrutnost
koju su deci naneli roditelji koji su isto bili žrtve
okrutnosti. Neki od njih su bili u nacističkim
koncentracionim logorima. Takvo ponašanje izgleda da
pokazuje zakon ljudske prirode: radi drugima ono što
su tebi uradili. Roditelji će vaspitavati svoju decu onako
kako su njih vaspitavali. Puno pacijenata mi je reklo da
su ih roditelji tretirali isto onako strogo kako su i oni bili
tretirani. Siguran sam da je Džonovu majku tukao njen
otac i isto tako sam siguran da je ona opravdavala
svoje napade na sina. Potreban je prosvetljeni roditelj,
da zaustavi napredak ovako destruktivnih iživljavanja
na deci. O onome što je potrebno za ovakvo
prosvetljenje biće reči u sledećem poglavlju.
Opstanak uglavnom karakteriše snažna volja, koja
je osobi omogućila da preživi. U puno slučajeva ta volja
omogućava i da se bude dovoljno uspešan u svetu.
Radio sam sa izvesnim brojem ljudi koji su se uzdigli do
važnih pozicija u profesionalnom i poslovnom svetu,
koristeći strategije bazirane na volji da prežive. Jedna
od njih je i poricanje osećanja i oslanjanje na bridak,
proračunat intelekt. To može izgledati kao veliko
preimućstvo u svetu u kome su osećanja opterećenje,
gde su dominantne vrednosti moć, novac ili prestiž i
gde je prisutno intenzivno takmičenje za uspeh. U
takvim okolnostima čovek podređuje osećanja težnji da
bude uspešan. Ali, dok neki i postignu nekakav uspeh u
domenu novca, moći i prestiža, životi im postanu
emocionalno prazni; bez intimnosti, ispunjavajućeg
odnosa, bez pravog zadovoljstva u poslu, kao ni
radosti. Ovo poslednje može se videti u zatupljenosti
njihovih oćiju, u nedostatku visokog energetskog
naboja u njihovim pokretima. Mnogi pate od neke vrste
depresije i većina se žali na hronični umor i
zamorenost. Osnovnu silu u takvim pojedincima
predstavlja razdvojenost od tela. Jedna žena koja me
konsultovala rekla mi je sledeće: "Poistovetila sam se
sa svojim poslom. Radila sam kao menadžer u jednoj
velikoj firmi. Osećala sam se moćnom, a posao koji
sam radila bio je jako odgovoran, što je činilo da se
osećam vrednom, ali radila sam premarljivo, previše i
postala sam depresivna."
77
Druga žena je ispričala sličnu priču: "Posle koledža
krenula sam u poteru za karijerom. Marljivo sam radila
penjući se lestvici korporacije. Nakon što sam dosegla
izvršnu poziciju, imala sam puno koristi od rada sa
zvaničnicima širom sveta. Sve je bilo dobro dok mi se u
trideset i šestoj nije desilo da se jedina intimna veza
koju sam sebi dopustila okončalo tako što me on
napustio. Prvi put u životu, patila sam od depresije". To
je bio samo početak sloma njene narcističke "druge
prirode". Napustila je svoj posao kako bi započela novu
karijeru u ustanovama za pružanje pomoći, što je bio
pozitivan korak, ali, je šest meseci kasnije doživela
ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Oporavila se, ali je
dospela u stanje ozbiljne anksioznosti, koja se
manifestovala u vidu crevnog poremećaja poznatog kao
iritantni crevni sindrom, čiji su simptomi bili stomačni
bolovi i dijareja. Ovaj sindrom proističe iz stanja
hronične napetosti u donjem delu stomaka, za koji
verujem da je povezan sa strahom.
Posledice poremećaja po njenu ličnost je ovako
opisala: "Uvek sam mogla da kontrolišem um; sada
sam bila prinuđena da priznam da sam bespomoćna da
kontrolišem svoje telo. To je bilo zastrašujuće iskustvo.
U tom periodu sam bukvalno svake noći ležala u
fetalnom položaju jer sam bila toliko preplašena onim
što mi se dešavalo u telu. Prvi put u životu nisam mogla
da poreknem ili zablokiram svoju ranjivost."
Svi koji se trude da opstanu ispoljavaju snažan
otpor prema predavanju telu, jer to izvlači na povrsinu
najbolnija i najstrašnija osećanja. Ako je reč o
ranjivosti, postavlja se pitanje kako se osoba usuđuje
da duboko plače, pošto je osećanje koje se vezuje uz to
osećanje bespomoćnosti. En je izgubila majku kada joj
je bilo pet godina i bila je bespomoćna i zavisna od
drugih. Nakon majčine smrti odgajale su je razne
surogat majke koje su je zlostavljale kako emocionalno,
tako i fizički. Na žalost, u tom periodu bola i gubitka,
straha i bespomoćnosti, otac se kritički odnosio prema
njoj. Prekorevao je da nije lepa kao njena majka,
pametna kao njena majka, slatka kao ona i tako dalje.
Njegov osnovni stav prema životu bio je da "samo jaki
opstaju". En je naučila da ne sme pokazivati
emocionalnu bol i radila je ono što svaki preživeli nauči
da radi - odvojila se od tela i povukla u glavu.
78
Osoba se ne oseća ranjivo kad je odsečena od tela.
Poistovećenjem sebe sa egom, zadobija i iluziju moći.
Posto je volja alat ega, pojedinac zaista veruje da "kada
postoji volja, postoji i način", ili "što se hoće, to se i
može". Ovo je istinito, sve dok telo ima dovoljno
energije da podrži naloge ega. Ali sva svetska snaga
volje nije od pomoći osobi koja troši energiju kako bi
ostvarila volju. Zdravi ljudi se ne povode za snagom
volje osim ako to nije baš neophodno. Normalni
postupci su motivisani pre osećanjima nego voljom. Ne
treba nam snaga volje kako bismo uradili ono što
želimo. Ne postoji potreba da se koristi volja ako
postoji snažna želja da se nešto uradi. Sama želja je
energetsko punjenje što aktivira impuls, koji vodi ka
postupcima koji su slobodni i uglavnom ispunjavajući.
Impuls je lebdeća snaga koja dolazi iz jezgra tela i ide
ka površini, gde motiviše mišiće na akciju. Volja je, s
druge strane, pokretačka sila koja potiče od ega - glave
- i koja navodi na postupanje koje je suprotno
prirodnim impulsima tela.
Tako, kada je neko uplašen, prirodan je impuls da
pobegne iz situacije. Mada to nije uvek i najbolji
postupak. Ne može se uvek izbeći opasnost tako što se
od nje pobegne. Suprotstavljanje pretnji može biti
mudriji način, ali to je teško uraditi kad je pojedinac
uplašen i postoji impuls da pobegne. U takvim
situacijama pokretanje volje kako bi se ona
suprotstavila strahu predstavlja pozitivan postupak.
Gore opisana situacija često se sreće kod dece čiji
su roditelji preteći i nasilni. Neka mala deca zaista
pokušaju da pobegnu iz takvih domova, ali su ti
pokušaji bega beznadežni. Dete mora prihvatiti
situaciju i pokoriti se roditelju, ali u isto vreme mora
naći i način da sačuva integritet. Njegovo potčinjavanje
ne treba da bude totalno, njegova volja ne sme biti
slomljena. Dete koči i ukrućuje telo kako se ne bi
slomilo, što je postupak koji kontroliše ego putem volje.
Dete namešta svoj izraz lica u izraz koji označava
odlučnost da se ne slomi, izgubi kontrolu ili bude
preplavijeno strahom.« Hronična napetost u vilici
nastaje direktno iz ove potrebe da se sve drži pod
kontrolom. Jednom kad je volja stavljena u pokret
hroničnom krutošću i napetošću u telu, ona postaje
pokretačka sila za moći i dovodi do načina života u
kome je borba za moć osnovna maksima. U takvoj
situaciji se plač vidi kao slom volje i predaja je
79
nemoguća. Život se živi kao da je telo u neprekidnom
stanju uzbune. Naravno, radost nije moguća.

Predaja volje: očaj

Ljudi dolaze na terapiju zato što im je potrebno da
promene neke aspekte svog ponašanja i ličnosti. Na
svesnom nivou oni žele da se promene, ali u isto vreme
pružaju otpor tome. Veliki deo tog otpora dolazi iz
njihove težnje da proces promene drže pod kontrolom.
Prepuštanje terapeutskom procesu znači predati
kontrolu, što pacijent vidi kao potčinjavanje terapeutu.
To vraća osećanja ranjivosti i u pacijentu budi ideju da
će biti neshvaćen i zlostavljan, kao u porodičnoj situaciji
koju je iskusio kao dete. Zbog ovakve prošlosti,
pacijent vidi terapeuta kao nekog koji nad njim
poseduje moć, kojoj se mora suprotstaviti kako bi
sačuvao svoj integritet. Terapija često degradira u
borbu za moć, što, u stvari, nije ništa drugo nego
pacijentova želja da izbegne predaju.
Sama ideja predaje mnogim ljudima deluje
zastrašujuce. "Prepuštanje" ili "predavanje" telu i sebi
zvuči prihvatljivije, ali ljudi ne znaju šta to obuhvata; u
praksi, i za to se ispostavlja da je u istoj meri
zastrašujuće. Neurotični načini ponašanja se vide kao
način opstanka i, iako se u zrelosti ispostavlja da su
kontraproduktivni, pacijent im je odan kao životu
samom. Toliko su ukorenjeni, da ih on vidi kao deo
svoje prirode. U stvari, to je druga priroda - prva je ona
koju poseduje nevino i otvoreno dete - ali ta prva je
izgubljena i izgleda kao da se ne može povratiti. Živeo
je toliko dugo sa svojom drugom prirodom da mu ona
sad deluje udobno, kao iznošeni par cipela. Ipak, kad
osoba dođe na terapiju to je prećutno priznanje da se u
nekim važnim aspektima života druga priroda nije
pokazala dobrom. Ali to ne znači da je pacijent spreman
da je preda. Promena koju on traži jeste da se napravi
nešto što će njegovoj ličnosti ili drugoj prirodi omogućiti
da uspešno funkcioniše. Otvoren je prema učenju boljih
načina postupanja, ali nije spreman da preda svoju
strategiju opstanka.
Takav stav pacijenta nazivamo otporom. Ponekad
se pojavi u ranim fazama terapije, kad pacijent iskaže
nepoverenje prema te-
80
rapeutu i dovodi u pitanje njegovu kompetenciju.
Pozdravljam svaku jasnu izjavu nepoverenja koja dođe
od pacijenta. Povređen kao dete od onih kojima je
verovao, bio bi naivan ako bi poverovao strancu o kome
malo zna. Terapeutska kompetencija nije
zagarantovana diplomom ili popularnošću. Terapeut ne
može promeniti pacijenta više nego što pacijent može
da promeni samog sebe. Terapeutska promena je
proces rasta i integracije, kao rezultat onoga što
pacijent nauči i iskusi u toku terapeutskog procesa.
Najbolji sudija toga je sam pacijent. Nažalost, većina
pacijenata ne veruje svojim zapažanjima i osećanjima -
što je deo njihovog problema. Bivajući očajni, mnogi
žele da predaju kontrolu terapeutu u iluziji da ih on
može promeniti. Predaja o kojoj ja govorim jeste
predaja sebi, ne nekom drugom. Pojedinac prati
sugestije terapeuta, ne potčinjava im se.
Proces terapije počinje konsultacijom. Sednemo
licem u lice i pacijent mi priča o sebi, svojim
problemima i svojoj prošlosti. Dok on govori, ja imam
priliku da ga proučavam, to jest, da posmatram kako se
drži, da mu čujem ton glasa, vidim izraz lica, pogled u
očima i tako dalje. Onda pitam za njegovu sadašnju
životnu situaciju, u potrazi za informacijama koje bi
mogle objasniti njegove tegobe. Pitam ga kako
doživljava svoje telo, kojih mišićnih napetosti je
svestan, kakve bolesti je preboleo. Onda mu objasnim
vezu između uma i tela, ističući funkcionalni identitet
fizičkog i psihičkog. Mnogi ljudi koji me kontaktiraju su
više ili manje upoznati sa takvim pristupom, jer su
pročitali neke od mojih knjiga, iskusili ga ili čuli za to od
drugih terapeuta. Ako je osoba uredna i prikladno
obučena, pogledam na telo kako bih video obrazac
napetosti. To uglavnom radim dok pacijent stoji ispred
ogledala, kako bih mu mogao pokazati i objasniti ono
što vidim. Važno je da pacijent razume da, ako želi da
se promeni, mora promeniti i telo. Konkretno, ako želi
da postane slobodan, mora razumeti napetosti na koje
mu ukažem i osloboditi ih se. Kako bi ih se oslobodio,
mora da oseti njihov stežući efekat, da razume kako
one kontrolišu njegovo ponašanje i da shvati kako su i
zašto nastale. Na kraju, impulsi koji su blokirani tim
napetostima moraju da se izraze. Na ovoj tački još ne
pričamo o predaji. Fokus je na svesnosti i razumevanju.
Pojedinac napreduje u identifikaciji sa svojim telom.
81
Važno je da se razume dubina pacijentovog nemira
i njegovih teškoća. Meri je bila devojka koju sam
upoznao u profesionalnoj radionici. Kada sam pogledao
njeno telo video sam ozbiljnu zgrčenost u predelu
njenog struka, koja je razdvojila njeno telo na dve
funkcionalno odvojene polovine. To je značilo da talas
ekscitacije, povezan sa disanjem, nije mogao proći kroz
donji deo tela. Taj rascep je imao dve važne posledice
po njenu ličnost. Prvo, osećanja njenog srca, locirana u
grudima, nisu bila povezana sa seksualnim osećanjima
kojima je mesto u karlici. Ova smetnja je imala veliki
uticaj na njene odnose sa muškarcima. Drugo, telo je
pokazivalo duboko osećanje nesigurnosti, koje je
dolazilo iz manjka osećanja u donjoj polovini tela, što je
potkopavalo njenu mogućnost da funkcioniše na
solidnoj osnovi. Rekao sam to Meri i dao joj do znanja
da bi se to moglo promeniti ako bi bioenergetski radila
na svojim problemima, to jest, i psihički i fizički. Meri je
kasnije započela sa terapijom kod mene jer sam, kako
je to ona rekla, bio jedini terapeut koji je razumeo
dubinu njenog problema. Drugi, sa kojima je psihički
radila, videli su je kao kompetentnu i uspešnu. I sama
je bila relativno kompetentan terapeut, uspešna u
praksi i izgledalo je da je u dobrim odnosima sa
suprugom. Ali to su bili dobri odnosi samo zato što se
potčinjavala. Bila je u stanju da podigne veliki zid oko
sebe koji je zavaravao druge, ali je nju samu zbunjivao.
Puno ljudi deluje sasvim normalno na prvi pogled, ali
kada pažljivo zagledamo, možemo videti istinu o biću.
Telo ne laže, ali osoba mora biti u stanju da čita
njegove izraze, ako želi da sazna tu istinu.
Meri je sa mnom radila nekoliko godina. Njen
slučaj će biti podrobnije objašnjen u kasnijem
poglavlju. Kako je postajala jača i razvila snažniji
osećaj sebe, napustila je supruga i iskusila radost prvi
put u svom zrelom dobu.
Ne želi svaki pacijent da čuje istinu o sebi. Neki
narcisoidni pojedinci nisu otvoreni ka toj istini, što
skoro onemogućava rad sa njima. Ne očekujem od
svojih pacijenata da vide ono što ja vidim, nego da
budu otvoreni dovoljno da to čuju. Doći će do istine
kada budu osećali sebe na nivou tela. U početku je,
međutim, važno da se razvije radni odnos sa
pacijentom. Najbolji temelj za takav odnos predstavlja
pacijentov osećaj da je shvaćen, da je viđen kao osoba
koja se bori za to da postigne malo ispunjenja. Celog
života su
82
mu govorili da mora više da se potrudi - da promeni
ovaj ili onaj način ponašanja kako bi se osećao dobro.
Ako bi neko prepoznao njegov strah, rekao bi mu da ga
prevaziđe. Bio je vođen ka tome da poveruje da su mu
svi strahovi samo u umu. On sada može videti da su i u
telu i'da integrisa*ii rad na tel'u i na umu, može biti
efek-tivhiji nego čisto verbalna terapija. Disanje i vežbe
izražavanja ko-je mu pokazujem takođe imaju vrlo
pozitivan efekat, jer mu daju više energije i Rodižu duh.
I mada ove rane vežbe neće dovesti do značajnih
promena ličnosti, one su bitne za uspostavljanje
pozitiv-nog odnosa između nas i za pravljenje dobre
osnove razumevanja, koja će podržati teži deo posla,
koji se mora odraditi kako bi se pa-cijent oslobodio
svoje inhibicije.
Odbrane ega nisu čisto psihičke. Da jesu, bilo bi
mnogo lakše predati ih. Puno pacijenata uvidi da su
njihove odbrane opterećenje, da situacija koja ih je
stvorila više ne postoji. Međutim, problem je u tome da
su odbfane usađene i u telo gde im je zadatak da
potisnu osećanje. Postoje zidovi koji zaustavljaju i
kontrolišu zastrašujuće impulse. Coveku se ne može
oduzeti životna radost, a da pri tome ne oseti ubilački
bes. Kako da se nosi sa takvim impulsom u civilizova-
nom društvu? Ne može porušiti zidove zatvora u kome
su opasni kriminalci dok ne nađe način da odbije
njihovo neprijateljstvo. To I je tema koju ću obraditi u
sledećem poglavlju. Ali, mi dižemo zido-1 ve i da bi se
krili iza njih, da nas zaštite od povređivanja, da zadrže I
naše more tuge. Na žalost, i ovi nas zidovi drze u
zatvoru.
Pacijenti ne dopuštaju sebi da plaču, jer se plaše
dubine tuge koja se, u većini slučajeva, graniči sa
očajem. Kada pacijent kaže: "Ako sada počnem da
plačem, možda se nikada neću zaustaviti", ja ne
oklevam da kažem da su mnogi ljudi očajni jer nikada
neće pronaći pravu ljubav, ili zato što smatraju da
nikada neće biti srećni i radosni. Kada je jedna od
mojih pacijentkinja rekla svojoj majci da je bila
nesrećna, da je želela malo sreće, majka joj je
odgovorila: "U životu se ne radi o sreći. U životu se radi
o tome da radiš ono što treba da radiš." Ali bez nekog
osećanja radosti život je prazan, zastrašujući i bolan.
To je bol gladi za vezom, koja se ne može podneti, isto
kao ni bol gladi za hranom. Razumljivo je da pacijent
protiv volje traži korene svog pakla. Ali da se to
porekne, da se omrtvi nečije ja do žudnje za bolom, to
znači prihvatiti živuću smrt.
83
Umrtvljivanje samog sebe može potpomoći
opstanak, ali se time ne eliminiše bol. Izbiće na
površinu, s vremena na vreme, kao čisto fizička bol u
obliku hronične napetosti nekog dela tela. Mada je to i
dalje emocionalni bol, osoba se može naterati da
nestane putem plača i predaje. Razlika između čisto
fizičkog bola i emocionalnog bola je u tome što je fizički
bol lokalizovan i utiče na ograničeno područje tela, dok
je emocionalna bol - takođe u telu - uopštena.
Glavobolja je bol koja je lokalizovana u glavi, zubobolja
je ograničena na zube, a bol u vratu utiče samo na
vrat. Za razliku od toga, bol zbog samoće oseća se u
celom telu. Emocionalna bol dolazi iz grčeva tela, kao
odgovor na gubitak ili smetnju u ljubavnoj vezi. Takva
iskustva mogu biti teška tuga, pogotovo kada se
dogode detetu i povezana su sa osećajem odbacivanja i
izdaje5. Pošto dete oseća bol kao opasnu po život,
opstanak zahteva da taj doživljaj, zajedno sa bolom i
strahom, bude potisnut. Potiskivanje se ostvaruje
kočenjem tela, kroz ukrućenost ili odvajanje od bola.
Oba postupka odsecaju osećanje i vode ka osećanju
samoće i praznine. Takvi uslovi života postaju bolni
kada se impuls za otvaranje pojavi i biva blokiran
strahom od odbacivanja. Pošto oni ne mogu ostati
potisnuti ceo život - oni su osnova procesa življenja -
čovek se bori sa sopstvenom prirodom, to jest, sa
telom i njegovim osećanjima. U stvari, borba se odvija
između ega i njegove odbrane od odbacivanja i izdaje, i
tela sa zaključanim srcem. Napetost koju ovaj sukob
pravi u telu se doživljava kao bol.
Predaja svojoj prirodi i dopuštanje impulsu da se
potpuno i slobodno izrazi, odmah smanjuje bol i
rezultuje prijatnim osećanjem ispunjenosti i slobode.
 Pošto je emocionalna bol u stvari sukob između
impulsa i straha od njegovog iskazivanja, može biti
eliminisana ili potpunim potiskivanjem impulsa ili
otklanjanjem straha koji blokira puni izraz impulsa.
Pacijentkinja Džulija mi se nedavno žalila na nedostatak
dobrih osećanja nakon nekoliko meseci terapije. Pričali
smo o njenom seksualnom odnosu sa suprugom, koga
je ona doživljavala kao zahtevnog. Njegova udvaranja
ostavljala su je hladnom, ma-
84
da je uživala u nekim drugim aspektima braka. Uvek
sam ohrabrivao Džuliju da bude iskrena prema sebi i
svojim osećanjima i podržavao sam je u tome da se ne
potčini seksualno ako ne oseća želju. Ta podrška joj je
omogućila da ostvari značajan napredak, ali je i dalje
bila u sukobu sa samom sobom. "Bojim se da vam
kažem šta osećam", rekla je. "Plašim se da kažem da
ne volim svog supruga jer ćete mi vi reći da ga
ostavim. Ako kažem: 'Ne osećam da napredujem sa
terapijom' ,reći ćete mi da stanem". Ovo je bio isti
sukob koji je imala sa majkom, koja joj je rekla, kako
sam ranije naveo, da sreća (radost) nije ono o čemu se
u životu radi.
U očima njene majke, život je bio tu kako bismo se
mogli naći drugima. Džulija mi je objasnila da je nju
majka smatrala za "onu posebnu". "Rekla mi je da sam
ja njeno pravo dete, njena svilena devojčica. Bila sam
joj potrebna i morala sam da joj se nađem tu. Tako
sam izgubila sebe." Džulija je shvatila da je odsecanje
od osećanja ostavilo prazan prostor u njenoj ličnosti,
koji je majka preuzela. Takvo predavanje sebe - ne sebi
- dovelo je do toga da se stalno osećala usamljenom,
praznom, neostvarenom i tužnom. "Ali", dodala je, "vrlo
nerado idem na to mesto, mada znam da je istina.
Toliko me boli da odmah skačem nazad u glavu."
Džulija se povukla iz svog stomaka, gde bi mogla da
oseti tugu zbog gubitka sebe, ali je upravo taj postupak
povlačenja bio predavanje sebe. Mogao bih da
dodam da je povlačenje nagore takođe odseklo i dobar
deo seksualnih osećanja, što je jako uticalo na
seksualni konflikt sa suprugom.
Sva osećanja potiču iz telesnih procesa i trebalo bi
da budu shvaćena u domenu tih procesa. Mnoga od njih
dolaze iz prošlosti i ukazuju na iskustva koja potiču
odatle. Džulijina tuga je ukazivala na bolno osećanje
zbog gubitka njenog telesnog ja. Kada je rekla:«
"Toliko me boli", govorila je o sukobu između potrebe
da plače i uzdržavanja od toga. Bol zbog takvog sukoba
može biti očajna. Rekla je: "Osećam se kao da sam na
postolju i da me muče. Ne mogu to da podnesem, ali i
dalje osećam da moram. Ako to ne uradim roditejjil će
me napustiti." Tu bol je prenela na mene. Ako se ona
ne popravi, napustiću je.
Mada je Džulija znala da je taj strah iracionalan, to
je bilo pravo osećanje koga se mogla osloboditi samo
kroz iskazivanje sopstvenog besa, nikako voljnom
radnjom. Puno se bolje osećala na-
85
kon tog razgovora, jer je pokazala svoj strah i shvatila
da potiče iz sukoba u detinjstvu. Bio je povezan sa
sadašnjošću jedino kroz uzdržavanje od izražavanja.
Skoro svi pacijenti imaju neki strah od napuštanja
koji potiče iz doživljaja iz detinjstva. U većini slučajeva
taj strah nije svesno doživljen pošto je blokiran
krutošću grudnog koša. Ako se normalno disanje zadrži
na minimumu, pojedinac ostaje dalje od osećanja
panike, ali tako šuplje disanje takođe odseca i osećanje
i ostavlja pojedinca praznog i neostvarenog. S druge
strane, osećanje panike je izuzetno zastrašujuće i
bolno, ali može se prevazići ako se duboko diše.
Osećanje panike direktno je povezano sa osećajem da
ne može da se dođe do vazduha. Razlog zašto neko ima
problema sa disanjem leži u tome što su mišići grudi
postali zgrčeni zbog straha - straha od napuštanja.
Pojedinac biva uhvaćen u opasan krug: strah od
napuštanja ili odbijanja ? problemi sa disanjem ? šuplje
disanje ? panika kada se duboko diše, što ponovo
dovodi do straha. Prisiljen je da živi na površini, to jest,
bez emocija. Na tom nivou, on može da zadrži osećanje
panike koje je ispod, ali takav život, naizgled siguran,
uglavnom je mrtav. Takav mehanizam održava u životu
strah od napuštanja. Ako osoba diše kroz strah, duboko
će plakati i osetiti strah od napuštanja kao prenos iz
prošlosti. Duboki plač takođe oslobađa i strah od
gubitka ljubavi, o čemu sam govorio ranije. I tako, kroz
predaju telu i dubok plač, pojedinac prolazi kroz strah i
bol u stišane vode mira, gde upoznaje radost bivanja
slobodnim.
Džulijin slučaj nam omogućava da shvatimo bol
usamljenosti, što je fizička strana straha od samoće.
Taj strah stvara potrebu za drugim ljudima i
aktivnostima kako bi se pojedinac odvratio od toga da
bude sam. Pošto je odvraćanje od toga samo
privremeno, osoba se ponovo i ponovo suočava sa
strahom od samoće. Taj strah nije racionalan, ali je
istinit. Ljudi mogu biti sami ako mogu da budu sa
sobom. Ali ako neko nema jako i sigurno osećanje
sebe, kada je sam oseća se prazno. Osećanje
usamljenosti dolazi iz osećaja unutrašnje praznine koji
je, u Džulijinom slučaju, posledica odsecanja osećanja.
Osoba ne može biti usamljena ako je emocionalno
živa. Čak i kada je sama, ona se oseća kao deo života,
prirode i univerzuma.
86
Mnogi ljudi su skloni da se osame posle svađe što je,
izgleda, deo današnjih odnosa. Drugi prihvataju samoću
jer nisu uspeli da nađu osobu sa kojom bi podelili svoj
život. Takvi ljudi nisu usamljeni: nisu u bolu i ne
osećaju se praznim. Bez sposobnosti da bude sam,
pojedinac je zahtevna osoba koja traži nekoga spolja ko
bi joj ispunio unutrašnju prazninu. Nema radosti u
takvom životu jer se on živi na nivou opstanka,
konkretno: "Ne mogu da živim bez tebe".
Iracionalnost koja se krije iza straha od samoće je
očigledna u pogrešnom opažanju: "Ako prihvatim da
budem sam, onda ću zauvek ostati sam". Strah previđa
činjenicu da je ljudsko biće društvena životinja koja želi
da živi sa drugima i intimno biva jedna sa drugom.
Bivamo privučeni jedno drugom jer ta veza povećava
našu živahnost. Ali, taj pozitivni efekat izostaje kada
jedna osoba biva privučena drugoj kroz depresiju i
nuždu. Nekim neurotičarima je potrebno da budu
potrebni, ali svi dogovori bazirani na nuždi pre; ili
kasnije stvaraju ozlojeđenosti koje se lako pretvaraju u
duboko neprijateljstvo. I osoba koja je potrebna i ona
kojoj treba gube svoju slobodu i mogućnost radosti u
vezi.
Jedini zdrav odnos u kome su potreba i bivanje
potrebnim nezamenjivi, jeste odnos između roditelja i
deteta. Roditelj koji ispunjava detetove potrebe isto
tako ispunjava i svoje. Dete koje nije ispunjeno postaje
zahtevna odrasla osoba kad poraste, osoba koja oseća
da joj je potreban neko da"bude tu" za nju. To osećanje
je istinito, mada ono ne pripada sadašnjosti i ne može
biti ispunjeno u sadašnjosti. Ako neko pokuša da
odgovori na tu potrebu, on infantilizuje datu osobu i ne
pomaže joj. Sadašnja potreba dotične osobe jeste da
dobro funkcioniše kao odrasla osoba, jer je to jedini
nivo na kome može biti ispunjena. Blokade, i psihičke i
fizičke, koje ometaju zrelo postupanje moraju biti
uklonjene. To se radi putem olakšavanja prošlosti sa
razumevanjem sadašnjosti. Putem disanja i dubokog
plača pojedinac može osetiti bol nastalu iz gubitka
podrške i ljubavi u detinjstvu. On tada može da prihvati
da gubitak pripada prošlosti i da bude slobodan da
ispuni svoje biće sada. Dete to nije moglo da uradi jer
su ljubav i podrška bili esencijalni za njegov život.
Opstanak je zahtevao poricanje gubitka. Detetu je bilo
potrebno da veruje da ono može da nadomesti ljubav
ulažući napor sa svoje strane. Ono će se pokoriti
zahtevima roditelja čak i do tačke
87
žrtvovanja sebe, kao što je to Džulija uradila. Mada
žrtva osigurava opstanak, garantuje i neostvarene
želje, prazninu i usamljenost. Očaj biva sahranjen u
dnu želuca i nikada ga se ne oslobodimo.
Bilo kakav pokušaj da se prevaziđu gubitak i bol iz
prošlosti kroz voljne radnje neće upaliti. Takva greška
ovekovečava očaj. Prihvatanje očaja, ali i svest o tome
da on ne predstavlja sadašnjost, omogućava osobi da
ga prevaziđe. Ovaj princip se vidi na primeru priče o
farmeru kome je konj bio ukraden i koji sad stražari sa
puškom na vratima ambara kako bi sprečio ponovnu
krađu konja. Kao i svi neurotičari, farmer je poricanjem
realnosti prošlog, osuđen da je ponovo proživi. Predaja
telu konstituiše prihvatanje sadašnje realnosti. Mada je
princip jasan, primena nije laka. Predaja zahteva više
od svesne odluke, jer je otpor većim delom nesvestan,
struktuiran u telu. Ukočena, odlučna vilica se može
istog momenta smekšati, ali se ubrzo vrati na staro. To
je stara, poznata navika koja je u tolikoj meri postala
deo ličnosti da se osoba oseća čudno bez nje. Ali ako je
osoba posvećena predavanju ukočene, odlučne pozicije
vilice, shvatiće da je nova, opuštena pozicija ona prava,
a da je stara, ukočena pozicija vrlo neudobna. Ali
ovakva promena zahteva dosta vremena i rada, zato
što predavanje naučenog načina života ima uticaja na
celokupno ponašanje koje se manifestuje u spoljnom
svetu. To se odnosi na istinitu promenu u stilu života
osobe, menjanje stila onog koji radi u stil onoga ko je
živ, teškog u laki. Isto tako, napuštanje hroničnih
napetosti može doneti i izvesnu količinu bola, jer boli
kad neko pokuša da stegne ukrućene mišiće. Bol je
sadržan u ukrućenoj muskulaturi ali se ne oseća.
Ukrućeni mišići se moraju stegnuti pre nego što se
prepuste.
Kod mnogih ljudi napetost u vilici je povezana pre
sa uvučenom vilicom, nego sa onom što štrči napred u
agresivnom stavu. Obe pozicije blokiraju predaju kroz
imobilizaciju vilice tako da joj slobodno kretanje bude
onemogućeno. Tako, dok vilica koja štrči napred
prenosi poruku: "Neću se prepustiti", ona uvučena nam
kaže: "Ne mogu da se pustim". Oslobađanje vilice iz
zaključane pozicije zahteva dosta rada i izmamljuje bol.
Ali bol od stezanja ukočenih mišića nestaje kad se
oslobodimo tenzije, dok se bol koja nastaje iz
temporomandibularne bolesti zgloba, koja je izazvana
hroničnom napetošću vilice, smanjuje s vremenom.
Osobe koje pate od te
88
bolesti ne mogu širom da otvore usta, što im
ograničava kako disanje, tako i glas.
Hronična napetost u mišićima vilice nije izolovana
pojava. Stegnutu vilicu uvek prate stegnuti mišići grla
koji ograničavaju sposobnost osobe da glasom izrazi
osećanja. Stegnuto grlo piakanje ili vrištanje čini
ekstremno teškim. Ja sa svojim pacijentima koristim
specijalne tehnike disanja, kako bi im pomogao da se
oslobode ove napetosti, ali to sporo napreduje. Čak i
ako se pojedinac slomi i duboko zaplače, oslobođenje
nije trajno. Mišići su elastični i brzo se vraćaju u stanje
na koje su navkli. Osoba bi trebalo da plače ponovo i
ponovo, svaki put malo dublje i slobodnije, sve dok
plakanje ne postane isto tako lako kao i hodanje.
Trebalo bi da vežba vrištanje opet i opet, sve dok ono
ne postane prirodno kao i govor. Dobro mesto za vežbu
vrištanja je automobil na autoputu, sa zatvorenim
prozorima. Čovek može da vrišti do mile volje, a niko
ga ne može čuti.
Predaja ega zahteva i da mišići zadnjeg dela vrata
budu meki, posebno oni koji povezuju glavu i vrat.
Napetost u tim rnišićimaje vrlo česta u našoj kulturi
pošto svi mi radimo iz naših glava i strah od "gubljenja
glave" je velik. "Ne gubi glavu!" je jedan od osnovnih
naloga u našem društvu. Ali ako se ne pustimo dalje od
kontrole ega, kako se možemo predati telu i životu?
Kako bismo mogli da se zaljubimo ako se ne pustimo
dalje od naših glava? Ljudi koji su stalno u svojim
glavama imaju teškoća da se zaljube ili da zaspu. Ta
napetost u njihovim mišićima na dnu lobanje, na mestu
gde se spajaju glava i vrat, odgovorna je za sve
glavobolje nastale iz napetosti. Odgovorna je i za
mnoge probleme sa očima, jer ta napetost zaokružava
glavu u dnu očiju. Isto tako se spušta niz mišiće na
zadnjem delu vrata, otežavajući okretanje glave.
Ukrućenost na zadnjem delu vrata predstavlja jogunast,
tvrdoglav stav. Pojedince sa ovakvim stavom opisujemo
kao one ukočenog vrata. Takva dugogodišnja ukočenost
će stvoriti i artrističko stanje u vratnom pršljenu, što
može biti jako bolno.
Ovih se napetosti čovek ne može osloboditi
masažom ili samo manipulacijom. One predstavljaju
karakteristično ponašanje razvijeno u ranom životnom
dobu, čija je uloga razračunavanje sa opasnim
situacijama putem kontrolisanja i odsecanja osećanja.
Funk-
89
cionalnost ovakvih ponašanja moramo razumeti i u
istorijskom kontekstu, kao i u kontekstu sadašnjosti.
Kao dodatak, osećanja koja ona sadrže moraju biti
iskazana. Glavno osećanje koje ovakve napetosti drže
pod kontrolom jeste tuga, što se vidi u izjavi "slomio se
i zaplakao". Kroz analiziranje otpora plakanju i
dovođenje pacijenta do toga da se "slomi i zaplače",
pacijent se može osloboditi velikog dela napetosti.
Drugi deo napetosti se može isprazniti vrištanjem. U
vrisku, ogroman naboj energije teče nagore do glave da
bi bio ispraženjen u vrisku. U vrisku pojedinac "gubi
glavu". Vrisak je sigurnosni ventil koji dopušta
bezbedno pražnjenje velike ugušene sile.
Način na koji osoba drži glavu je značajan u
domenu njenog ili njegovog karakterističnog ponašanja.
Evo dva slučaja koja to ilustruju. Lari je bio biznismen
koji je osećao da nije sposoban da ostvari svoj
potencijal za življenje. Prošao je dosta analitičke
terapije, koja ga nije puno izmenila. Jak, pripravan
čovek, seo je nasuprot mene dok smo razgovarali,
gurajući svoju glavu napred. Dok smo razgovarali o
problemu, primetio sam da je imao dobru odbranu.
Rado bi prihvatio moja zapažanja, ali bi onda logički
objasnio svoje ponašanje i ništa se ne bi promenilo.
Fizički, imao je stegnut grudni koš koji mu je
ograničavao disanje i blokirao mu plač. Jednom
prilikom, radeći na bioenergetičkoj stolici, malo je falilo
da zaplače, ali to je pretvorio u smeh koji je potrajao
više od petnaest minuta. Smeh je bio odbrana od plača.
Verujem da je prvi prodor kroz njegovu odbranu
nastupio kada sam slučajno shvatio zašto on tako drži
glavu. Gledajući kako drži glavu daleko napred, shvatio
sam da je jako udaljen od sebe samog. To je značilo
naslućivanje svake situacije pre nego što do nje dođe i
razmišljanje, planiranje i kalkulisanje kako izaći na kraj
sa njom. Takav stav mu je dao kompetitivnu prednost u
poslu, ali ga je lišio spontanosti i slobode koje bi mu
mogle stvoriti radostan i ispunjavajući život. Ubrzo je
shvatio poentu i to je otvorilo put ka napretku u
terapiji.
U drugom slučaju se radilo o muškarcu blizu
šezdesete koji mi se obratio zbog hipertenzije i
povišenog krvnog pritiska. Robert je bio krupan čovek,
uspešan u svojom poslu i zadovoljan svojim brakom.
Ipak, nešto u njegovoj ličnosti je nedostajalo, jer se
hipertenzija razvila do ozbiljnog stepena. Gledajući
Robertovo telo, video
90
sam da se drži uspravno. Grudi su mu bile kao
naduvane, ramena podignuta a glavu je držao uspravno
i nakrivljenu unazad kao da je pre gledao iznad ljudi
nego u njih. Gornja polovina njegovog tela bila je veća
od donje. Jednostavna interpretacija ove poze bila je da
se Robert drži iznad običnih ljudi kao da je superiorno
biće. Kada sam mu pokazao kako drži svoju glavu,
primetio je da je i njegov deda držao glavu na isti
način. Odrastao je u severnoj Italiji, gde se njegova
porodica osećala kao bitna jer je bila u nekakvom
srodstvu sa grofom. Robert nije svesno mislio da je
superioran, ali se to osećanje moglo pročitati na
njegovom telu. Kada sam mu ukazao na to, on je
prihvatio to osećanje.
Kao dodatak hipertenziji, Roberta je isto tako
mučila i bol u donjem delu leđa povezana sa grupom
napetosti oko struka koje su blokirale protok osećanja
nadole i tako stvarale povišen krvni pritisak. Držao je
sebe iznad donje polovine tela, koja je predstavljala
njegovu životinjsku prirodu koja je zajednička svim
ljudima. Možemo sebe videti kao superiorne jedino kroz
funkcije naše glave, nikako kroz karlicu.
Kako bi smanjio krvni pritisak, Robert je morao da
se pusti, to jest da se preda. Trebalo mu je da plače
zato što nije bio ispunjen, niti radostan, uprkos svom
očiglednom uspehu. Stalno se osmehivao, krijući tugu
koja je ležala ispod. Nije mu bilo lako da plače pošto je
za to bilo potrebno odustati od fasade superiornog
čoveka. On je svesno želeo da to uradi, ali mu nije bilo
lako da promeni ponašanje svog tela. Terajući ga da
duboko diše i da pravi neprekinut glasan zvuk dok leži
preko stolice, doveo sam ga blizu jecaja. Postao je
svestan koliko mu je grudni koš bio ukrućen i koliko mu
je bilo teško da diše slobodno.
Nakon toga, kada se savio u poziciju uzemljenja,
noge su počele da mu vibriraju, što ga je navelo da
shvati koliko je malo osećaja imao u njima. Ponovnim
radom na stolici, sa disanjem i zvucima, dozvolio je
nekim neprekinutim jecajima da se probiju. U pozama
uzemljenja, opet, vibracije u nogama su postale jače.
Uradio je i nekoliko vežbi sa šutiranjem, što je povećalo
njegovu sposobnost da se pusti. Kada je stao uspravno
na kraju seanse, rekao mi je da se oseća mnogo
opuštenijim i bližim zemlji, a krvni pritisakmu je bio
skoro normalan.
91
Prihvatio je da uradi neke bioenergetičke vežbe kod
kuće. Napravio je stolicu koju je redovno koristio da
produbi svoje disanje i dopusti delu svoje tuge da izađe
napolje. Redovno je koristio i šutiranje. Oboje su mu
pomagali da se oseti življim. To je uravnotežilo i njegov
krvni pritisak, ali on nije postao niži. Robert je koristio
te vežbe da prevaziđe problem, ne da se suoči s njim.
Živeo je u drugoj zemlji tako da smo se tek povremeno
viđali. Kada mu se krvni pritisak nije spustio nakon
vežbi, ponovo me je pozvao. Ovoga puta sam mu dao
do znanja da se on drži uspravno kako bi porekao da je
slomljen čovek. Slom je bio evidentan u donjem delu
njegovih leđa, gde je vrlo jaka grupa napetosti u karlici
odsekla bilo kakvo osećanje strasti u njegovom vođenju
ljubavi. On je znao za napetosti, ali nije prihvatao
činjenicu da je to uzrokovalo slom u njegovoj ličnosti,
odvojenost od njegove potpune seksualne prirode. Taj
problem se ne može rešiti plačem, mada će čovek
plakati sve dok oseća obogaljenost koju napetost
uzrokuje. Osećanje takvog bola i nesposobnosti osoba
može izraziti samo intenzivnim, skoro ubilačkim besom.
Robert je potisnuo svoj bes i time potisnuo svoju
seksualnost. Ta potisnutost je morala da se zbaci, ako
on želi da se oporavi u potpunosti. Bes je emocija koja
leči.
Većina ljudi ima ozbiljne mišićne tenzije u gornjem
delu leđa i ramenima. Ove napetosti su povezane sa
potiskivanjem besa i ne mogu ih se osloboditi sve dok
tim impulsima ne bude dozvoljeno da se izraze. Sa
problemom potisnutog besa pozabavićemo se u
sledećem poglavlju.
Postoji otpor plaču koji dolazi iz dubljeg izvora
nego što je onaj o kome je bilo reči u prethodnom
poglavlju - konkretno, očaj. Čuo sam mnoge pacijente
kako kažu da se opiru predaji svojoj tuzi i plakanju, jer
se plaše da se nikada neće zaustaviti. Takva misao je
iracionalna - ne može se zauvek plakati. Ali osećanje
koje leži ispod toga je istinito. Ponavljao sam im da će,
naravno, prestati. Ali to ohrabrenje ne ide previše
duboko i strah ostaje. Pacijent svoju tugu oseća kao
provaliju bez dna iz koje nikada neće moći da izađe ako
se u nju spusti. Druga metafora koju pacijenti koriste
da iskažu svoj očaj jeste osećanje da će se utopiti u
svojoj žalosti. Ideja "utopljavanja u suzama" je više od
metafore. Mnogi pacijenti su mi se žalili da su osećali
tečnost u grlu dok su plakali, što im je stvaralo utisak
da
92
se dave. Mada ja nisam iskusio nešto takvo, nagađam
da se to suze vraćaju u grlo kroz sinuse. Ali taj osećaj
može biti i ponovno proživljavanje osećaja davljenja
koje je osoba proživela u ranom periodu života. Deca
gutaju vodu dok uče da plivaju, i ponekad kašlju, te
mogu da razviju strah od davljenja. JoŠ jedno
objašnjenje bi moglo da bude da je osoba progutala
neku amniovu tečnost još u materici, koja je dovela do
osećaja da se davi. Embrion pravi disajne pokrete
u materici kad iskusi privremeni gubitak kiseonika zbog
spazme materične arterije. Takvi osećaji i
uznemirenosti dovode do ukrućivanja grla, a kao
rezultat i plakanje i disanje budu ograničeni.
Odvojeno od ovih fizičkih faktora, otpor dubokom
plakanju ima jako psihološko jezgro u strahu od očaja.
Svaka osoba koja dolazi na terapiju se bori sa
osećanjem očaja - očaj da nikad neće naći pravu
ljubav, osećati se slobodno, ili spoznati celoga sebe.
Očaj je strašno grozno osećanje. Potkopava volju
osobe, slabi želju za životom i vodi ka depresiji. Kao
posledicu, osoba će dati sve od sebe da ne oseti očaj, i
da se zadrži nad provalijom. Takav napor zahteva
veliku energiju i ne doprinosi baš ništa u pravcu
uklanjanja očaja. Pre ili kasnije, kako se energija
smanjuje, osoba pada u očajanje depresiju, bolest ili
čak smrt. Ako želi da emocionalno i fizički ozdravi,
osoba treba da se suprotstavi svom očaju, što znači da
ga potpuno oseti i da shvati da to dolazi iz doživljaja iz
detinjstvaida nema nikakvu direktnu vezu sa njome kao
odraslom. Sve dok se plaši da duboko udahne, nema
prave mogućnosti ispunjenja. Imaće osećaj praznine u
dnu stomaka, bez obzira na spoljašnje uslove njenog
života. Brak, deca i uspeh u svetu neće moći da popune
prazninu u stomaku koja je energetski povezana sa
strahom od osećanja duboke tuge ili očaja.
Očaj predstavlja suprotnost radosti, što je u
odrasloj osobi intimno povezano sa seksualnim
uzbuđenjem i pražnjenjem. Kod većine ljudi seksualno
uzbuđenje i pražnjenje su ograničeni na genitalni
aparat i ne obuhvataju celo telo. Seks nije svesno
doživljen kao izraz ljubavi, jer genitalni aparat nije
povezan sa srcem i njegovim osećanjima. Do odvajanja
ova dva centra dolazi usled nemogućnosti disajnog
talasa da prođe kroz relativnu umrtvljenost i prazninu
donjeg stomaka i karlice zbog potiskivanja osećanja u
tom delu tela. Rezultat toga jeste da seks postaje
lokalizovana va-
93
trica, a ne plamena strast koja zahvata celo biće i
rezultuje radosnim ispunjenjem koje se može uzdići do
ekstaze. Strah od očaja blokira punu predaju telu u
plakanju, što je jedini način oslobađanja osobe od
očaja.
Očaj se često povezuje sa situacijom u terapiji.
Nakon prvog talasa nade koju nosi rani izliv osećanja,
terapeutski proces usporava, a može čak i stati. Neki
pacijenti pokažu svoj očaj smatrajući da terapija ne
deluje zaista, dok neki nastavljaju dalje. Ovaj napredak
je znak toga da se pacijent bori da ispuni neku ambiciju
ili ostvari san. Oba ta cilja imaju svrhu nalaženja
ljubavi, posebne ljubavi koja je pacijentu bila obećana
kad je bio dete, ali koju nikada nije dobio. To je bila
erotska ljubav, bazirana na posebnom odnosu ili
intimnosti između roditelja i deteta, a koja je učinila da
se dete oseća kao posebno tome roditelju. Ta je ljubav
imala jake seksualne elemente koji su snažno
uzbuđivali dete, ali koji su mu u isto vreme otimali
nevinost i slobodu. To je bilo zabranjeno voće
seksualne ljubavi odraslih, koje je dete osetilo, ali nikad
nije doživelo. Ipak, u dete će biti utisnuto
preplavljujuće osećanje ove atrakcije i nesvesno će
posvetiti svoj život ispunjenju nemogućeg sna.
Nemogući san je "biti onaj poseban". To je
narcisoidni stav koji će poticati pojedinca da dokazuje
svoju superiornost na jedan ili drugi način - u stvari, na
način na koji to želi zavodljivi roditelj. Ali ta posebna
ljubav nije duboka veza između dvoje ljudi pošto je
bazirana na pojavama, ne na osećanjima. Ako je ljubav
poseban odnos to je zato što je ljubav posebno
osećanje. Ljubav je ta koja čini odnos posebnim, nije
posebnost pojedinca to što čini ljubav. Takve veze
obično nisu zadovoljavajuće i ne traju dugo, a takvi će
ljudi doći na terapiju osećajući neku vrstu očaja, ali i
nadajući se da će im terapija omogućiti da ostvare svoj
san da će biti viđeni i voljeni kao posebni.
Ta želja obično biva prebačena na terapeuta, na
koga se nesvesno gleda kao na roditelja koji je obećao
ispunjavanje. Pacijent je spreman da uradi šta god
terapeut zatraži pod iluzijom da zadobijanje ljubavi
terapeuta vodi ka samoostvarenju. Terapeutska
situacija može postati puna tih neizgovorenih
naslućivanja i, kao i stvarne dečje situacije, završiće se
neuspehom i pacijentovim osećanjem očaja radi
terapije. Terapija nije potraga za ljubavlju već za
94
samootkrićem, to jest, samoljubavlju. Ma do kog
stepena pojedinac želi da bude ispunjen kroz ljubavnu
vezu, biće razočaran. Na kraju će se vratiti svom očaju.
To se u terapiji stalno dešava, pošto jedino očajna
osoba misli da su ljubav i spas van nje same. Ako
pacijent može da prihvatiti činjenicu da očaj dolazi iz
njegove unutrašnje praznine, otvoren je put za rad kroz
očaj do celosti bića. U poglavljima koja dolaze,
bacićemo pogled na taj "put" kako bismo videli šta je
još potrebno da bi pojedinac ponovo stekao sebe
samog.
95
Poglavlje 5

Ljutnja: emacija koja leči

U prošlom poglavlju sam govorio o emociji tuge, sa

posebnim osvrtom na njenu manifestaciju u plakanju.
Videli smo da je svim pacijentima potrebno da se
isplaču kako bi se oslobodili bola i tuge koji su bili
uzrokovani emocionalnim i fizičkim povredama u
njihovom detinjstvu. Kao deca bili su učeni da ne plaču
i uglavnom bi bili kažnjeni ili bi vikali na njih ako su
plakali. Ovo suzdržavanje od plakanja ispoljava se
ozbiljnim hroničnim napetostima u mišićima u
unutrašnjosti tela, što je povezano sa disajnim i
probavnim funkcijama. Ove napetosti grče disajne
puteve, jako ograničavaju disanje čoveka, smanjući mu
energiju i vokalno samoiskazivanje. Ali to nije jedina
posledica tih trauma iz detinjstva. Ozbiljne napetosti se
stvaraju se i u površinskim mišićima tela čija je jedna
od glavnih funkcija pomeranje organizma u prostoru.
Tela svih mojih pacijenata pokazuju svoju bolnu
prošlost gubitkom gracioznosti ili rascepima koji
razdvajaju glavne delove tela - glavu od torzoa ili
karlicu od grudnog koša. Ovakvi rascepi uništavaju
jedinstvo ličnosti, koja se ne može oporaviti samo
plakanjem. Oporavljajuća i zaštitna emocija jeste
ljutnja. Svi pacijenti imaju veliku količinu potisnute
ljutnje u sebi, ljutnje koja u mnogo slučajeva biva
pretvorena u rušilački bes, koji nisu mogli da iskažu
kada su bili povređeni kao deca. Ova osećanja moraju
biti iskazana i to na sigurnom mestu, ako pacijent želi
da njegovo telo ponovo uspostavi svoju vital-
96
nost i svoj integritet. A ipak, kao što se dešava i kod
plakanja, svi pacijenti imaju velikih poteškoća da
pokažu ljutnju efektno i na pravi način. Bez sposobnosti
da iskaže ljutnju pojedinac postaje ili žrtva ili mučitelj.
Ljutnja je važna emocija u životu svih živih bića,
jer ona postoji kako bi zaštitila i održala fizičko i
psihičko jedinstvo organizma. Bez ljutnje pojedinac je
bespomoćan pred napadima kojima nas život izlaže.
Bebe razvijenijih vrsta živih bića ne poseduju motornu
koordinaciju neophodnu za izražavanje ljutnje i
potrebna im je pomoć roditelja. Ovo se naročito može
primeniti na primeru ljudske bebe, kojoj je potrebno
više nego svim ostalim mladim sisarimada da dobije tu
sposobnost. Ali reći da se beba ne može naljutiti nije
sasvim tačno. Zagrlite bebu i osetićete njenu borbu da
se oslobodi, što predstavlja ljut, mada nesvestan,
odgovor. Odmaknite bradavicu od dojenčeta i osetićete
njegove desni kako se bore da je zadrže ukoliko još nije
spremno da je pusti. Ugrizi su čisti izraz ljutnje i sa tim
je većina roditelja upoznata. Kako dete raste i kako mu
se poboljšava motorna koordinacija, razvija se i
sposobnost da izrazi ljutnju. Ljutnja će biti odgovor na
bilo kakvu povredu njegovog integriteta i prostora,
uključujući i njegove ili njene stvari. Ako ljutnjom ne
uspe da zaštiti integritet, dete će zaplakati, osećajući se
bespomoćno pred traumom. Emocija ljutnje je deo veće
funkcije - agresije, što bukvalno znači "pomeriti
unapred". Agresija je suprotno od regresije, što znači
"pomeriti unazad". U psihologiji, ona je suprotna
pasivnosti, koja označava stav nepokretnog stajanja ili
čekanja. Pomeramo se ka nekoj osobi kad je volimo ili
smo ljuti na nju. Oba ta postupka su agresivna i oba su
pozitivna za pojedinca.
Uglavnom se ne ljutimo na ljude koji nam ništa ne
znače ili koji nas nisu povredili. Ako su oni naprosto
negativni pokušavamo da ih izbegnemo. Kada smo ljuti
na ljude do kojih nam je stalo, to je u cilju vraćanja
pozitivnog odnosa između nas i njih. Verujem da smo
svi iskusili činjenicu da se, posle svađe sa voljenom ili
voljenim, dobra osećanja uglavnom vrate.
Na seminaru 1945. godine Rajh je izjavio da se
neurotična ličnost razvija samo onda kada je blokirana
sposobnost deteta da izrazi ljutnju kad je povređeno.
Naznačio je da je čin dosezanja zadovoljstva osujećen,
pa se impuls povlači i dolazi do gubitka integri-
97
teta u telu. Integritet može biti ponovo uspostavljen
samo kroz mobilizaciju agresivne energije i njenog
izraza putem ljutnje. To ponovo uspostavlja prirodne
granice organizma i njegovu sposobnost da se opet
otvori upolje.

FIGURA 3

Kod ljudi, ljutnja predstavlja talas uzbuđenosti koji

se kreće unapred zadnjom stranom tela u ruke, koje su
tada pripravne za udarac. Uzbuđenost prolazi i preko
vrha glave u očnjake, koji su onda spremni da ugrizu.
Mi smo mesožderi i ugriz nam je prirodni agresivni
impuls. Ja sam zaista osetio talas uzbuđenosti kako
plovi mišićima leđa i kako se oni napinju, spremajući se
za napad. Istovremeno se može osetiti i kako se podiže
kosa na glavi. To se retko može primetiti na ljudima, ali
je zato često kod pasa. Ovaj talas uzbuđenosti je
prikazan na figuri 4a. Na figuri 4b, talas uzbuđenosti ide
unazad i rezultuje širenjem zenica, podignutim
obrvama, glavom gurnutom unazad i podignutim
ramenima. Ovo je energetsko pomeranje u strahu. Ako
neko nije u stanju da se naljuti, on postaje zaključan u
poziciji straha. Ove dve pozicije su antitezične: kad je
neko ljut, ne plaši se i obrnuto. Isto tako, kada je neka
osoba jako uplašena, može se pretpostaviti da postoji
jednaka količina poten-
98

FIGURA 4a
 FIGURA4b

cijalne - ili potisnute - ljutnje u njenoj ličnosti.

Iskazivanje ljutnje oslobađa nas straha, kao što nas i
plakanje oslobađa tuge. U većini slučajeva i strah je
podjednako poreknut i potisnut, a rezultat je
imobilizovana ili umrtvljena osoba. U takvim
situacijama postaje bitno pronaći način da joj se
pomogne da dođe u vezu sa svojom potisnutom
ljutnjom.
Razgovor sa pacijentom o njegovim problemima će
ponekad pomoći da se on poveže sa svojim osećanjem
ljutnje, koju može izraziti kroz vežbu sa šutiranjem.
Plakanje je direktniji put. Ako pacijent počne da plače
dok radi vežbe opisane u prethodnom poglavlju osetiće
količinu svoje boli i koliko je bio povređen. Često će se
tuga pretvoriti u osećanje ljutnje, koje se onda može
iskazati udaranjem kreveta. Kao što nije moguće
osloboditi se sve svoje tuge jednim plakanjem, ne
postoji ni pacijent koji će osloboditi sav svoj potisnuti
bes samo jednim udarcem. U toku terapije, kako plač
postaje dublji, tako raste i ljutnja i postaje jača,
fokusirana i razu-
99
mljivija. Moguće je pokrenuti osećanje ljutnje čak i ako
se vežba udaranja prvi put izvodi samo mehanički.
Takav pristup nalikuje pumpanju pumpe: sam postupak
može pobuditi osećanje ljutnje, pošto osećanje leži u
samom pokretu. U vežbi sa udaranjem, osoba koristi
pesnice ako je muško, odnosno teniski reket ako je
žena u pitanju. Teniski reket daje ženama veći osećaj
moći. Muškarci imaju snažnije ruke i mogli bi da polome
krevet ako bi udarali reketom po njemu. Pacijentu su
date instrukcije da postupak dopuni rečima koje bi
mogle da pokažu osećanje. Mogao bi da kaže, na
primer: "Užasno sam ljut", "Mogao bih te zgromiti", ili
"Mogao bih da te ubijem". Kombinovanjem reči sa
fizičkim postupkom fokusira se osećanje. Kao što svi
pacijenti imaju, u domenu svog detinjstva, razloge da
plaču ili da šutiraju, isto tako imaju zbog čega i da budu
ljuti. Mada, njihova ljutnja može poticati i iz sadašnje
situacije, sa kojom nisu u stanju da se nose na pravi
način zbog straha od osvete. Pošto vežbanje oslobađa
napetost u mišićima koji su blokirali iskazivanje ljutnje,
ono time olakšava i potpomaže i sposobnost da se
ljutnja izrazi u svim životnim situacijama. Po mom
iskustvu, to nikad ne dovodi do "iživljavanja", to jest,
iracionalnog iskazivanja besa. Za sve vreme tokom
kojeg sam koristio ovu vežbu sa svojim pacijentima,
niko se nikada nije povredio i ništa u ordinaciji mi nije
bilo polomljeno. Ako osetim da pacijent gubi kontrolu,
zaustavim ga i pokažem mu kako da zadrži komandu
nad svojim postupcima a da pri tome nastavi da
izražava ljutnju.
Kada kažem da ljutnja nije destruktivna emocija,
razlikujem ljutnju, bes i gnev. Bes je destruktivna
akcija. Ima za cilj da povredi i doslovno slomi nekoga ili
nešto. Bes je takođe slep, a meta napada je uglavnom
nevina, bespomoćna osoba ili dete. Za nekoga možemo
reći da je "zaslepljen besom". Bes je i eksplozivan, što
znači da se ne može kontrolisati jednom kada se ispolji.
Osoba može sadržati ljutnju ali ne i bes. Kao što sam
naznačio u svojoj knjizi, Narcisoizam 6 , bes nastaje kada
osoba uvidi da je njena moć osujećena ili osporena.
Dete koje se konstantno opire zahtevima roditelja može
naterati tog roditelja da pobesni sa ciljem slamanja
detetovog
100
otpora, i teranja da se ono povinuje njegovim

6
Loven, A, Narcisoizam, poricanje svog istinskog ja
zahtevima. Neuspeh deteta u izvršavanju onoga što je
roditelj rekao suočava roditelja sa njegovim sopstvenim
osećanjem impotencije, koje proizilazi iz činjenice da je
on bio primoran da se povinuje kada je sam bio dete i
da nije bio u mogućnosti da iskaže svoju ljutnju zbog
straha. Ta potisnuta ljutnja sada postaje bes, a taj bes
biva iživljen na detetu ili nekoj drugoj osobi koje se on
ne plaši. Mnogi moji pacijenti su bili prisiljeni da se
povinuju moći svojih roditelja kad su bili mali i često su
bili kažnjavani lupanjem po zadnjici, što je posebno
ponižavajuće jer podriva osećanje dostojanstva i
privatnosti deteta. Drugi kažu kako su bili primorani da
donesu predmete kojima su kažnjavani - kaiš, šibu od
drveta itd. - Što je povećavalo strah i dodatno
ponižavalo dete. Ako je dete bilo jako zlostavljano,
ljutnja koju bi ono osećalo u normalnim uslovima bila bi
sahranjena ispod planine straha i postajala destruktivni
bes kada bi bila oslobođena. Mada, bes mora biti
iskazan da bi osoba bila u stanju da oseti i izrazi
istinsku ljutnju.
Kada zamolim pacijente da udaraju krevet
pesnicama ili reketom, ono što obično izađe je bes, ne
ljutnja. U početku nerado ugrađuju bilo kakvo osećanje
u svoje postupke, što nagoveštava impotenciju. Ali
kada se jednom opuste, udaraju divlje i brzo kao da
žele da zgrome ili ubiju. Ovo je histeričan oblik
postupka koji nije integrisan sa egom i nema nikakvog
efekta. Kada ih pitam zbog čega ili na koga su ljuti,
obično kažu da ne znaju. Ovakvi udarci nisu mnogo
vredni za predstojeći terapeutski proces samootkrića,
mada su neophodni kako bi se pacijent oslobodio dela
svog suzdržanog besa. Takvi postupci su katarzični i
predstavljaju sigurnosni ventil putem kojeg oni
"ispuštaju paru". Kako terapija odmiče, i analitički i
fizički, pacijent će stupiti u vezu sa svojim razlozima za
gnev, udarci će mu postati fokusiraniji i osetiće svoju
ljutnju. Izgovaranje pravih reči dok udara čini tu
aktivnost uskladenu sa egom. To znači da su osećanje i
postupak u skladu sa čovekovim osećanjem sebe
samog i da ga unapređuju. Veoma često se nečija jaka
emocionalna reakcija vidi kao gubitak sebe, ili gubitak
kontrole nad sobom. Svaki pacijent sa kojim sam radio
bio je povređen i ponižavan do tačke na kojoj reči
"Mogao bih da te ubijem" imaju smisla. U isto vreme,
pacijent je potpuno svestan da je to osećanje koje on
nikada
101
neće otelotvoriti. To izražavanje samo pokazuje
intenzitet osećanja ljutnje.
Intenzivnija ljutnja od besa je gnev. "Gnevan sam"
označava ekstremno osećanje ljutnje koje se može
povezati sa uraganom ili tomadom, koji uništavaju sve
na svom putu. Jedna od mojih pacijentkinja jednom je
sanjala kako oseća vetar koji se stvara u njoj i podiže
je sa zemlje. Osetila je i kako joj vetar izlazi iz
naduvanih obraza. Dok je letela nad zemljom, mahala
je rukama i pretila nekim ljudima koji su bili zajedno sa
njom u sobi. Interpretirao sam taj san kao podizanje
vetra koji se nikada neće osloboditi i postati uragan. Ta
pacijentkinja, koju ću zvati Suzan, užasno se plašila
svog ubilačkog besa. Puno puta je u ljutnji udarila
krevet, ali se nikad nije osetila zadovoljnom. Jednom
prilikom, dok je udarala krevet govoreći reči "Mogla bih
da te ubijem", upućene njenom ocu, u trenutku se
zamrzla u katatoničnom stanju, nesposobna da pomeri
ijedan mišić. Nekoliko godina kasnije druga
pacijentkinja je izjavila da je i ona iskusila katatoničnu
reakciju, kada se približavala svome bratu sa nožem u
rukama, nameravajući da ga ubije. Rekla je da ju je
nešto zaustavilo i da se povukla u susednu sobu gde je
stajala gotovo pola sata, potpuno nepokretna. Shvatio
sam da je katatonična reakcija krajnja odbrana protiv
oživljavanja krajnjeg ubilačkog impulsa. Suzan mi je
rekla da je mnogo puta bila ispunjena mržnjom i puno
puta se osetila ogorčeno ljutom, ali da nikada to nije
mogla da izrazi. Njeno telo je umelo da se zamrzne, što
je ona doživljavala kao otupljenost.
Ta osobina zamrzavanja je fizički aspekt mržnje.
Duboko mrzimo samo one koje smo jednom duboko
voleli, a za koje osećamo da su nas izdali. Ali ta mržnja
se može projektovati i na druge sa kojima nikada nismo
imali ni intimni, niti bilo kakav lični odnos. Suzanin
odnos sa ocem bio je mešavina ljubavi i mržnje. U toku
terapije postala je svesna da je on na nju gledao
seksualno još od kad je bila dete. Mada se ona nije
sećala ničega što bi se moglo okarakterisati kao
seksualno zlostavljanje, znala je da ju je gledao kao
seksualni objekat još kao malu. Čak i kad je odrasla, on
je stalno pokušavao da pritisne svoje telo na njeno
kada bi posećivala porodicu. Shvatila je da ju je on
zavodio, da je bio opsednut seksom, a istovremeno je
omalovažavao bilo koju devojku ili ženu koja je
manifesto-
102
vala seksualna osećanja. Rezultat njegovog ponašanja i
Suzaninog katoličkog odgoja bio je da se ona stidela
svog tela i bila strašno posramljena bilo kakvim
seksualnim izrazom. Nije mogla da dozvoli nijednom
seksualnom osećanju da se razvije, kao ni da to bilo
kome pokaže. Bila je depresivna i nesposobna da se
pokrene bilo kojom aktivnošću koja donosi
zadovoljstvo. Vikendom je većinu vremena provodila u
krevetu. Nakon samo nekoliko godina terapije izjavila je
da ne može još dugo da izdrži u sadašnjem stanju i da
bi se mogla ubiti. Taj postupak predstavlja okretanje
ubilačkog besa ka sebi.
Zamrznuto stanje se može promeniti jedino kroz
vrelinu - konkretno, vrelinu ljutnje. Bes, koji je
suprotan ljutnji, jeste hladan. Neko može osetiti kako
mu se vrelina ljutnje rađa u glavi, kako se uzbuđenje
pomera napred. On tada postaje "usijana glava" zbog
povećanja količine krvi u njoj, što može dovesti i do
crvenila u licu. Ljutnja je životno pozitivna sila koja ima
snažne isceliteljske moći. Jednom prilikom, kada sam
iskusio takvu ljutnju, ona je izlečila išijas koji me je
mesecima mučio. Video sam da se to desilo i jednom od
mojih pacijenata. Na sličan način je i Suzanin san imao
pozitivan efekat na nju. Iako u njemu nije bilo očitog
seksualnog zlostavljanja, ona je bila mučena
neprestanim psihičkim zlostavljanjem njene
ženstvenosti, što je preživela tako što se umrtvila i
odstranila osećanja. Bilo koje jako osećanje moglo je
dotući njen ranjivi ego. Kada je pomenula san o vetru
koji se uzdigao iz nje, naznačila je da je mislila da je to
slom. Prvi put u njenom životu ljutnja ju je ponela i,
mada ju je podigla sa zemlje, ona nije bila uplašena. Na
seansi nakon tog sna rekla mi je koliko ceni moje
strpljenje i podršku u toku godina terapije, iako skoro
bez ikakvog napretka. Isto tako, bila je u stanju da mi
kaže i kakvo toplo osećanje je gajila u vezi sa mnom.
Pre toga, bila je prehladna i previše otupela da bi
dozvolila takvim osećanjima da se razviju, i previše
uplašena i preranjiva da ih izrazi.
Treba naglasiti da terapija teži tome da ponovo
uspostavi sposobnost osobe da oseti i izrazi ljutnju, što
je prirodni odgovor na situacije koje povređuju ili prete
integritetu ili slobodi te osobe. Sva deca imaju tu
prirodnu sposobnost zaštite svog integriteta i slobode.
Nažalost, moderni uslovi življenja često nateraju
roditeljeda osujete spontane impulse deteta, što navodi
dete na ljutnju. Ono
103
može da udari roditelja ali, bez obzira na činjenicu da
takvi udarci ne bole, ne postoji puno roditelja koji će
prihvatiti i tolerisati takvo ponašanje. Mnogi roditelji
dete zadrže silom, a mnogi će ga kazniti, jer je ono što
oni vide nedolično ponašanje. Pošto imaju moć nad
detetom, jer ono zavisi od njih, oni ga mogu naterati da
potisne svoju ljutnju. To je najnesrećnije rešenje, jer
dete koje se plaši da izrazi svoju Ijutnju na roditelja
postaje obogaljena odrasla osoba. Potisnuta ljutnja ne
nestaje. Deca će iživeti zabranjeni impuls na mlađoj
deci, promišljeno ih povređujući. Ili se može desiti da
se dete čiji je bes potisnut odraste i iživljava na svojoj
sopstvenoj deci, koja su bespomoćna.
Na kažnjavanje deteta zbog njegovog izražavanja
ljutnje može se gledati i kao na način učenja socijalnog
ponašanja, ali posledica toga je slamanje detetovog
duha i potčinjavanje autoritetu. Detetu je potrebno da
nauči kodeks socijalnog ponašanja, ali to mora da se
uradi na način koji neće oštetiti ličnost deteta. U Japanu
sam video kako trogodišnjak udara svoju majku, a ona
ne preduzima ništa da bi ga zaustavila. U tradicionalnoj
japanskoj kulturi dete se do šeste godine ne kontroliše,
pošto je njegovo ponašanje do tog uzrasta prihvaćeno
kao prirodno i nevino. Nakon toga, proces socijalizacije
teče više kroz posramljivanje nego putem fizičkog
kažnjavanja. Tokom podizanja malih Spartanaca ona
deca koja su bila trenirana da budu neustrašivi ratnici
nisu bila izlagana zastrašujućim situacijama ni kazni
sve do šeste godine, kako bi im se očuvao duh. Deca
čija sposobnost da izraze ljutnju nije pokopana ne
postaju besni odrasli ljudi. Iako su ćudljivi, trude se da
budu dobri ljudi sve dok ih neko ne vređa ili zlostavlja.
Njihova ljutnja je uglavnom primerena situaciji, jer ne
potiče iz nerazjašnjenih sukoba i rana iz prošlosti.
Ljudi koji su naprasne naravi sede na velikoj
količini potisnute ljutnje koja je blizu površine i može
biti lako pokrenuta. Ljutnja koja je izražena kroz
provokaciju skoro nimalo ne doprinosi razrešenju
skrivenog problema, a to je zapravo strah da se ispolje
ubilačka osećanja prema roditelju ili autoritetu koji je
povredio integritet deteta. Taj sukob je uzdržan i
zaključan u napetostima leđa i ramena i može se
razrešiti jedino ako je ljutnja uperena prema osobi koja
je odgovorna za traumu. Međutim, ljutnja se ne iživi na
toj
104
osobi jer je rana stara. Pogodno mesto za otpuštanje
takve ljutnje jeste terapeutska situacija.
Puno dece je vaspitavano u duhu ideje da je ljutnja
moralno pogrešna. Čovek bi trebalo da bude pun
razumevanja, da vidi šta druga osoba misli, da okrene i
drugi obraz, da oprašta i tako dalje. Postoji mnogo
stvari koje idu u prilog ovom načinu gledanja, ali samo
ako rezultat toga nije hendikepirana ili obogaljena
osoba.. U većini slučajeva, međutim, ponašanje kojim
uviđamo poziciju onog drugog dovodi do samonegacije,
koja potiče iz straha. Opraštanje je znak milosrđa, ali
izbor mora biti iskren. Osoba koja ne može da se naljuti
ne deluje putem izbora već putem straha. Video sam da
svi pacijenti poseduju tu nemogućnost slobodnog i
potpunog izražavanja ljutnje.
Vilijam je odrastao u religioznom domu gde se,
kako je on rekao, niko nikada nije ljutio. Majka ga je
vaspitala da bude savršeno dete, anđeosko i slatko.
Mada ponekad jeste izgledao anđeoski sa svojom
kovrdžavom kosicom, nije bio sladak. U njegovoj
ličnosti postojala je neizrečena gorčina. Često se žalio
na promašaje u svojoj karijeri ili u svom ljubavnom
životu. Bio je frustriran, jer nije mogao da postigne cilj
koji se svodio na to da bude izuzetna osoba, kakvom je
njegova majka želela da on bude. Kada je prihvatio
neuspeh te ambicije i dalje je bio frustriran jer nije
mogao da se oslobodi majke čiji je anđelak bio i dalje.
Vilijam nikada u životu nije osetio pravu radost.
Opterećen nemogućim snom, bio je lišen nevinosti i
slobode koje su uobičajeneu detinjstvu. Nikada mu nije
palo na pamet da ima pravo da bude ljut zbog te
uskraćenosti. Rezultat toga je bio da se on borio da
nađe malo radosti u svom poslu i svom seksualnom
životu, ali je to bilo nemoguće zbog nekompatibilnosti
borbe i radosti.
Vilijamu je ljutnja bila potrebna, jer je, bez
sposobnosti da se naljuti, on ostajao žrtva, preranjiv i
bespomoćan da se odrekne svoje borbe, da prihvati
svoju običnost i zbaci majku sa trona njenog
superiornog položaja. Trebalo mu je da oseti koliko je
ljut na majku, ali bi to onda bilo svetogrđe. Puno
pacijenata mi kaže da oseća krivim kad iskazuju svoju
ljutnju na roditelja, posebno na majku. Previše majki.
usadi osećanje krivice u svoju decu, u vezi sa svim
negativnim osećanjima koja bi ona mogla da imaju
prema njima.
105
Ali, krivica je bazirana na strahu i potisnutoj ljutnji7 .
Ako mu je dozvoljeno da iskreno iskaže svoja osećanja,
dete će ponovo osetiti nevinost. Vilijam je bio pokorno
dete i nikada nije ispoljio nijedno negativno osećanje na
majci. Postao je njen mali anđelak nakon što ga je ona
psihički kastrirala i načinila impotentnim. Ona je, uz sve

7
Pogledati Loven, Aleksandar, Zadovoljstvo, kreativni
pristup životu, (New York, Penguin, 1975; Arkana
1994) za analizu krivice i objašnjenje njenog porekla i
istrajnosti
to, i na sebe gledala kao na boginju. Vilijamu je bilo
potrebno nekoliko godina terapije pre nego što je bio
sposoban da oseti ikakvu ljutnju prema majci zbog
štete koju mu je načinila, uprkos činjenici da je shvatao
da je bio povređen. Mada njegovo telo nije bilo
zamrznuto kao Suzanino, bilo je ograničeno velikim
brojem napetosti, te je bilo jako malo spontanih
pokreta i, stoga, jako malo osećanja. Vilijam je velikim
delom funkcionisao putem svoje volje. Nekoliko
vibracija u njegovim nogama predstavljalo je prvi korak
u oslobađanju od mreže napetosti koja mu je sputavala
duh. Prošlo je puno vremena pre nego što je Vilijam
zaplakao. Srećom, on se držao vežbi, na seansama kao
i kod kuće, jer su one učinile da se oseća više živim.
Ono što ga je napokon nateralo da oseti ljutnju prema
majci bila je njegova predaja telu.
Jedna od vežbi koje preporučujem pacijentima da
rade kod kuće je udaranje kreveta. Sam sam radio tu
vežbu godinama kako bih se oslobodio napetosti u
ramenima i razvio slobodno pomeranje ruku, za šta
verujem da je esencijalno za lako izražavanje ljutnje. U
početku sam bio svestan toga da mi, mada sam osećao
snagu u svojoj desnoj ruci, leva izgleda slabo i nejako.
Nema onoga ko može biti dobar borac sa samo jednom
rukom. Udarao sam između 50 i 75 puta svakog jutra.
Vremenom se moje levo rame oslobodilo i udarci obeju
ruku su postali jednaki po svojoj snazi i ravnomernosti.
Ali udaranje kreveta nije samo terapeutska vežba za
oslobađanje ruku hroničnih napetosti. Ono služi i tome
da se oslobodimo napetosti koja dolazi iz svakodnevih
stresova. Ne možemo uvek kada smo ranjeni ili
uvređeni da izrazimo svoju ljutnju. Ponekad je i ne
osetimo, jer smo šokirani. Malo kasnije, kad šok
nestane, postajemo svesni koliko smo zaista ljuti zbog
onoga što se dogodilo. U nekim
106
slučajevima je prekasno ili čak nemoguće da izrazimo
svoju ljutnju na osobi koja je odgovorna za povredu, ali
možemo da otvorimo ventil ljutnje i oslobodimo se
napetosti udaranjem kreveta kod kuće i tako povratimo
integritet i dobro osećanje koje smo izgubili.
Ljutnja obično uzima maha kod roditelja čija deca
nastavljaju da rade šta hoće uprkos naredbi da
prestanu. Deca u našoj kulturi mogu izludeti roditelja
kad nisu kontrolisana. Ovakve stvari se dešavaju delom
zbog prejake stimulacije deteta preobiljem objekata u
supermarketima ili u kući. One delom dolaze i iz velikog
pritiska u roditeljima da održe neki red u kući i svojim
životima. Oni su takođe prestimulisani i preplavljeni
svojom realnošću. Roditelj se često oslobađa napetosti
koja nastaje u njemu tako što fizički kazni dete. Nakon
što se isprazni na detetu roditelju može biti žao ili se
može osetiti krivim, ali je šteta već počinjena. Rajh je
predložio da roditelj u takvim situacijama ode u
spavaću sobu i udari krevet, a na dete. Taj postupak
sam predložio svim svojim pacijentima. To će opustiti
roditelje i poštedeti decu.
Kada započnu terapiju kod mene, mnogi pacijenti
mi kažuda ne osećaju nikakvu ljutnju u toku vežbe sa
udaranjem. Svako od njih ima dobar razlog da bude ljut
zbog onoga što mu je učinjeno kad je bio dete. A, mada
oni mogu razumeti tu činjenicu, ljutnja ne može da
izađe zato što se nisu dovoljno oslobodili napetosti koja
je potiskuje. Kao rezultat toga, njihovi postupci su
podeljeni na previše delova i previše su mehanički.
Emocija je doživljena jedino kada je celo telo
stimulisano i učestvuje u akciji. To znači da pružanje
ruku iznad glave mora biti u tolikoj meri izraženo da
izvlači ruke iz njihovog spoja sa ramenima. To opisujem
pacijentima kao posezanje za munjom. Ali da bi celo
telo imalo ulogu u tom rastezanju ono mora da bude
uzemljeno. Kako bi se to postiglo osoba savija kolena,
malo podigne pete i naginje se napred i nazad iz
stopala. Kao rezultat, telo je zategnuto kao luk koji
počinje stopalima a završava se pesnicama.
Kada se dosegne ta pozicija udarac postaje
slobodni pokret. Ne postoji više napor u udaranju
kreveta, kao ni pri odapinjanju strele. Isto kao što
brzina strele zavisi od savinuća luka, tako i snaga
udarca zavisi od nategnutosti tela. Ovo je u skladu sa
fiziološkim zakonom koji kaže da je snaga mišićne
kontrakcije direktno pro-
107
porcionalna stepenu rastegljivosti. Dostizanje takve
gracioznosti udarca za većinu ljudi nije lako. Napetost u
mišićima ramena, između ramena i plećki i između
pleća i kičme u mnogo slučajeva je vrlo velika i
pokazuje koliko je jako blokirano izražavanje ljutnje.
Kada se ova vežba koristi terapeutski, neophodno je da
se napetost poveže sa osećanjem krivice. Ta veza se
može lakše uspostaviti kada je osoba već iskusila svoju
ljutnju. Džoan je, na primer, u toku terapije postala
svesna da su je muškarci mučili; seksualno su je
iskorišćavali. Ovaj odnos je mogla da prati do svog
odnosa sa ocem koji je pokušavao da je zavede i u isto
vreme je izlagao svojim prijateljima u pabu.
Povezivanje ovog saznanja sa svojim telom, prvo kroz
plač i disanje, a zatim kroz uzemljavanje i udaranje
dalo joj je snažan osećaj sebe koji je mogao da podrži
jako osećanje ljutnje. Dok je snažno udarala krevet,
izjavila je da može da oseti toplotu kako joj se pomera
uz leđa. Dodala je: "Dobro se osećam kad imam leđa, i
osećam svoju kičmu".
Nakon te vežbe je mogla da razume zašto je
potisnula svoj bes. "Kada bih se ja naljutila, moj otac bi
pobesneo a majka bi mene okrivljavala. Naučila sam da
krivim sebe kad god me neko iziritira ili se okrenem
protiv nekoga. Želela sam da budem 'dobra'. Biti dobar
bila je majčina ideja življenja. Kao mala bila sam jako
religiozna i biti dobra davalo je smisao mom životu. Ako
bih bila drska prema majci osetila bih se krivom i
ispovedila svoj greh. To je bio moj način da preživim,
ali on je napravio bogalja od mene. Kad udaram krevet,
osećam se moćno."
U radionicama gde grupa učestvuje u svim
aktivnostima, moguće je da neki članovi vrlo brzo
iskažu svoj bes. U takvim grupama sva osećanja su
pojačana uzbuđenjem koje prožme grupu kada članovi
jedan za drugim izražavaju snažne emocije. I tako, kad
jedan radi vežbu sa udaranjem kreveta, drugi su
motivisani da ga slede. Jedan za drugim svi uzimaju
udela u udaranju i ispražnjavanju besa na svoje
roditelje zbog trauma koje su im prouzrokovali kad su
bili mali. U skoro svim slučajevima to je ubilački bes, ali
on se brzo istroši i tada se oseća olakšanje.
To je katarzično olakšanje. Osoba oseti koliko je
ljuta, ali se ne oslobađa ljutnje. Ne može se osloboditi
ljutnje sve dok se ne oslobodi napetosti u mišićima
gornjeg dela leđa i ramenima, koja je poti-
108
skuje. Ali, naučiti da se udara krevet predstavlja bitan
korak u tom smeru.
Mora se razumeti da ljutnja, mada potiče iz
prošlosti, dolazi direktno iz postojanja hroničnih
mišićnih napetosti koje stežu organizam, ograničavajući
mu slobodu kretanja. Naravno, ako se ne oseća
napetost, ne oseća se ni ljutnja. Ograničenost pokreta i
gubitak slobode se prihvataju kao nešto normalno, isto
kao što i rob prihvata stanje ropstva bez ljutnje kad
jednom prihvati gubitak slobode. Kad jednom neko
oseti i razume napetost, on shvata koliko je ljut i isto
tako shvati da udaranje kreveta kako bi se ta ljutnja
izrazila nije vežba koja se jednom uradi. Mora se raditi
redovno, kako na terapeutskim seansama, tako i kod
kuće, ako je moguće sve dok ruke i ramena ne postanu
slobodni u pokretima i dok se sposobnost da se iskaže
ljutnja ponovo ne uspostavi.
Ljutnja se može izraziti i tonom glasa u rečima, kao
i pogledom. Ali ti načini izražavanja ljutnje su isto toliko
teški za većinu ljudi kao i udaranje. Puštanje ljutnje
napolje očima zahteva da osoba koja to radi oseti
ljutnju celim telom, što dozvoljava talasu uzbuđenosti
da dosegne do očiju. Nekim ljudima sevaju oči kada su
ljuti. Hladne, surove oči su pune neprijateljstva, ne
ljutnje, dok mračne, tamne oči pre izražavaju mržnju
nego ljutnju. I reči se mogu koristiti da se stavi do
znanja da je neko ljut, ali takve reči ne pokazuju ljutnju
osim ako se ne izreknu odgovarajućim tonom. Taj ton
može biti brz, oštar zvuk, glasano vikanje ili vrisak.
Kako bi se zaista izrazila ljutnja, zvuk mora biti
primeren situaciji. Vrištanje i vikanje, na primer, više
izražavaju frustraciju i bes nego ljutnju. Trebalo bi imati
na umu da se ljutnja ne koristi za kontrolu drugih, već
za očuvanje integriteta pojedinca i dobrih osećanja.
Kao odraslima, nama uglavnom nije neophodno da
vičemo, vrištimo ili udarimo nekoga kako bismo izrazili
ljutnju. Prethodna vežba, kao i ostale, osmišljena je da
pomogne pacijentima da osete svoju ljutnju, zadobiju
slobodu da je izraze, pa onda nauče kako da je zadrže i
kontrolišu. Svesna kontrola osećanja zavisi od svesnosti
o njima samima.
U toku rada sa Rajhom, bio sam svestan da je
moja sposobnost da izrazim ljutnju ograničena. Težio
sam izbegavanju sukoba i povlačenju iz tuče osim ako
ne bih bio priteran uza zid. Osetio sam da
109
u meni leži veliki strah koga sam se mogao osloboditi
jedino ako naučim da se borim. Prisustvo ovog straha
bilo je odgovorno za moju nesposobnost da održim
osećanje radosti koje sam doživeo u toku terapije sa
Rajhom. Kada sam bio student medicine na Ženevskom
univerzitetu, vežbao sam svako jutro udarajući krevet.
Ovu vežbu smatram odgovornom za veliko smanjenje
straha koji bi inače osećao u suočavanju sa studiranjem
i polaganjem ispita na stranom jeziku. Vežba je takođe
imala sveobuhvatni pozitivni efekat na moje zdravlje i
raspoloženje i učinila je moj život u Ženevi vrlo
prijatnim.
Kada sam se vratio u Sjedinjene Države i počeo sa
razvijanjem bioenergetske analize, nastavio sam da
udaram krevet svakog jutra. Kao dodatak vrsti
udaranja koju sam opisao, gde su obe ruke podignute
iznad glave i udarac se nanosi obema u isto vreme,
počeo sam da vežbam i tako što bih udarao jednom pa
drugom pesnicom, kao u boksu ili tučama. U toj vežbi
sam primetio: dok sam desnu ruku osećao kao sasvim
snažnu i sposobnu da zada dobar udarac, leva mi je
delovala čudno i slabašno za vreme pokreta. Mogao
sam da osetim napetost u mom levom ramenu, koje se
trebalo osloboditi. To se desilo postepeno. Čak sam
postavio vreću za boks u podrumu tako da sam zaista
mogao jako da udaram. Ali ta vežba mi nije mnogo
vredela. Nisam pokušavao nikoga da povredim. Nisam
se osećao ljutim. Pokušavao sam da oslobodim ruke i
zadobijem sposobnost da se borim. Sa takvom
sposobnošću ne bih imao problema da izrazim ljutnju
na pravi način.
Kasnije sam shvatio da je razlog što u to vreme
nisam osećao ljutnju bio taj što je ona tada bila
zaključana u gornjem delu mojih leđa, u delu tela koji
nisam dobro osećao. Postao sam svestan tog dela tela
kada sam gledao neke video kasete snimljene tokom
mog podučavanja i rada sa pacijentima. Video sam da
sam nagnut napred i da mi je gornji deo leđa povijen.
Uznemirilo me to što ne mogu da stojim uspravno, sa
podignutom glavom. Jednom sam opisao samog sebe
kao ljutog, ali sam opravdao tu ljutnju tako što sam je
povezao sa bezumnim uništavanjem prirode i životne
okoline, što me je zaista ljutilo. Bio sam isto tako ljut i
na slepilo ljudi u vezi sa istinom o njihovom stanju. Ali,
moja ljutnja je imala dublje korene, sa kojima sam se
ja nerado suočavao. Pokušavao sam da doka-
110
žem svetu da sam u pravu što tako vidim stvari, da
sam superioran i da me treba priznati za takvog. Ali
bivanje u pravu, osećanje superiornosti i postizanje
uspeha nije predstavljao put ka radosti, samo ka
neprekidnoj borbi. I bio sam ljut što sam bio nateran u
ovaj položaj kako bih preživeo. To nije bila zdrava
ljutnja i nije mi bilo potrebno da udaram bilo koga, da
ga zgromim ili da besnim. Trebalo mi je da prihvatim
neuspeh, da se odreknemsvoje ambicije, da prepoznam
i prihvatim sebe samog. Onda bih bio slobodan i ne bih
bio ljut. Ništa od toga nije se desilo preko noći. Stari
načini ponašanja i življenja menjali su se jako polako.
Ali spora promena može imati dramatičan aspekt.
Jedne večeri sam otišao na masažu, objasnio maseru
da sam ozbiljno napet u gornjem delu leđa što je
povezano sa činjenicom da sam bio jako ljut. Onda
sam, bez razmišljanja, rekao: "Ali meni ta ljutnja više
ne treba". Kako sam izgovorio te reči osetio sam da su
mi leđa bukvalno "propala" kao da se ogroman teret
svalio sa njih. To je bilo neverovatno iskustvo i tog
dana sam prvi put osetio kako se uspravljam.
Pošto više nisam bio ljut, osetio sam da sam
mnogo mekši, strpljiviji i lakši kao osoba. Ali, mada je
to izgledalo čudno, moja sposobnost da se naljutim, da
se borim, veoma se povećala. Ljuta osoba je napeta
osoba, što znači da je i napeta osoba ljuta. Ako je
napetost hronična, osoba nije svesna svoje ljutnje. Ona
ipak može izaći napolje, kao iritiranost u manjim,
odnosno bes u većim frustracijama. U situacijama kada
je potrebna, ljutnja ne biva izražena na pravi način.
Može se okrenuti protiv same sebe i postati
samodestruktivno ponašanje, ili biti poreknuta,
ostavljajući osobu u pasivnom i potčinjenom položaju.
Zdrava deca se brzo naljute i reaguju kada su
povređena ili frustrirana. Kako osoba odrasta, može
suzdržavati ljutnju kada je to potrebno, ili ne reagovati
istog trenutka. I, kao što sam već rekao, može je
izraziti pogledom ili rečima bez potrebe za fizičkom
akcijom. Sposobnost da se ljutnja zadrži isto je što i
efektivno izražavanje ljutnje. Svesna kontrola,
neophodna za to uzdržavanje, jeste ekvivalent
koordinaciji i fluidnosti postupaka kojima se ljutnja
izražava. Dakle, osoba ne može razviti sposobnost da
suzbije ljutnju ako ne razvije i sposobnost da je izrazi.
Vežba udaranja može se preinačiti tako da koristi
obema svrhama.
111
Uzdržavanje i kontrola se razvijaju dok osoba uči
da održi uzbuđenost na visokom nivou pre nego što je
se oslobodi, što je sposobnost odrasle osobe. Deca
nemaju snagu ega ili dovoljnu razvijenost mišića da
zadrže snažni, gotovo električni naboj. Kada je zdravo
dete povređeno, njegova ljutnja nastane brzo i istog
trenutka se pokaže. Odrasli bi trebalo da poseduju
sposobnost da zadrže svoj bes do pogodnog vremena i
mesta za njegovo izražavanje. Kako bi zadržao ljutnju u
toku vežbe sa udaranjem, pojedinac se održava u
poziciji napetog luka dok jednom ili dvaput ne udahne.
Vilica je isturena napred da bi se pokrenula agresivna
osećanja, a oči su otvorene. U takvoj poziciji pojedinac
udiše duboko kroz usta dok su laktovi i ruke gurnuti
nazad za udarac. Umesto da udari, pojedinac lako
izdahne, time se oslobađajući jednog dela napetosti u
rukama i ramenima. Sa drugim udisajem on se još
malo napregne i ponovo to oslobodi kroz izdisaj. Kada
udahne i treći put, maksimalno napregne ruke, zadrži
dah, istegne se još malo i onda lako udari. Nikakav
napor nije potreban da se udari jer je to oslobađajuća
pojava. Pokušaj da se jako udari dovodi do javljanja
napetosti i remeti tok i efikasnost postupka. Važno je
da se u toku istezanja laktovi drže što je moguće bliže
glavi, kako bi se uposlili i pomerali mišići oko ramena;
ako su laktovi rastavljeni, postupak se ograničava na
ruke i ne oslobađa napetosti u gornjem delu leđa. Skoro
svim pacijentima je potrebno dosta vežbe kako bi
koordinisali pokrete i došli do slobodnog i lakog zamaha
u kome je angažovano celo telo. Kada dosegnu tu
tačku, zaključe da je vežba udaranja prijatna i
zadovoljavajuća.
Ova vežba je, po mom mišljenju, jedan od
najefikasnijih načina za smanjivanje mišićne napetosti u
ramenima i gornjem delu leđa na koju se žali veliki broj
ljudi. Ja sam je uspešno koristio kada sam radio na
otupljenosti i peckanju u ruci i šaci koje je nastalo zbog
uklještenja nerva. Ovaj nerv prolazi kroz trougao u bazi
vrata i nastavlja se kroz ruku. Napetost u mišićima koji
se nalaze u predelu tog trougla - posebno u prednjem
skalenskom prostoru - odgovorna je za poremećaj koji
se zove scalenus anticus sindrom. Nije neophodno
osećati bes kada se radi ova vežba. Kao što
profesionalni bokseri vežbaju udaranje tokom treninga i
uživaju u tome, tako i mi možemo pronaći zadovoljstvo
dok naše telo koristi svoje prirodne funkcije.
112
Međutim, kada se ova vežba koristi u terapeutske
svrhe kako bi povratili sposobnost da osetimo i izrazimo
bes, treba joj dodati i reči besa. Te reči objektivizuju
osećanje i pomažu nam da se fokusiramo na postupak.
Izgovaranje fraze "Tako sam besan" kada udaramo o
krevet integriše um i telesnu akciju. I ovde ton glasa
ukazuje na kvalitet iskustva i determiniše ga. Snažno
udaranje, a slab glas, ukazuju na rascep ličnosti.
Korišćenje glasa odjekuje kroz centralnu šupljinu tela i
značajno povećava energetski naboj postupka.
Japancima je već dugo pozna taj fenomen i koriste jak
zvuk kako bi uticali na snažne postupke. Stoga, oni
mogu slomiti čvrsto parče drveta rukom ako izgovore
snažni "Ha" zvuk u trenutku udarca. Silina sa kojom
neko kaže "Besan sam" određuje koliko jako oseća da
je besan. Taj efekat ne određuje sama jačina zvuka,
već vibracija i intenzitet tona. Reči "Tako sam besan",
izgovorene tiho ali intenzivno, imaju veći emotivni
naboj nego glasan urlik.
Sledeća vežba koju koristim u grupnim situacijama
jeste da navedem učesnike da usmere svoj bes na
mene. U toj vežbi grupa sedi u krugu, dok ja stojim ili
čučim ispred svakoga ponaosob. Zamolim učesnika da
ispruži obe šake, isturi vilicu naped, široko otvori oči i,
dok mi preti šakama, kaže: "Mogao bih te ubiti".
Ova vežba je usmerena na to da se izazove pogled
pun besa, što je za većinu ljudi veoma teško. Ako mi
neko kaže da ne oseća bes prema meni odgovorim da
ja to ne shvatam lično. Kažem im da je to kao gluma -
a glumci bi trebalo da imaju sposobnost da ulože
stvarna osećanja u ono što rade. Pomoću mog
ohrabrivanja i podrške skoro svi učesnici mogu donekle
osetiti pravi bes. Niko me nikada nije napao ali ja se i
držim van domašaja, a činjenica da oni sede mi je još
veća zaštita. Kada sam radim ovu vežbu odmah osetim
kako mi se podižu dlake na vratu i glavi. Uši mi se
povlače unazad, usta mi se izvrnu u grimasu i osetim
kako bih lako mogao nekoga napasti. Kada promenim
izraz lica osećanja odmah nestanu. To za mene
predstavlja potvrdu da je osećanje neodvojivo od
aktiviranja odgovarajuće muskulature. Nemogućnost
nekih ljudi da pomeraju svoje mišiće je odgovorna za
nepostojanje osećanja besa. Isto tako, nemogućnost da
se aktiviraju mišići koji stvaraju zvuk plača čini da im je
veoma teško da osete tugu.
113
Oči igraju najbitniju ulogu u osećanju besa. Otkrio
sam da je ljudima čije su oči relativno beživotne - to
jest tupe i bez iskrica - veoma teško da osete bes.
Jedan od mojih pacijenata je imao taj problem. Bilo je
jako teško pobuditi bilo kakvo jako osećanje u njemu.
On je bio vrlo pametan i imao je ogromnu kontrolu nad
svim što je radio ili govorio. Ta osobina je dovela do
toga da bude uspešan u svojoj profesiji, ali i do
depresije. Često je imao glavobolje i bio iscrpljen. To je
bio rezultat ogromnog napora koji je bio potreban da bi
održao kontrolu. Jednom prilikom, kada je ležao, stavio
sam dva prsta moje desne ruke na njegov vrat tamo
gde se sastaje sa glavom, na mesto koje se nalazi
nasuprot optičkim centrima u mozgu. Levu ruku sam
mu stavio na čelo i držao mu glavu. Dok sam vršio
snažan pritisak sa dva prsta u bazu njegove lobanje
zamolio sam ga da širom otvori oči i zamisli lice svoje
majke. Dok je to radio oči su mu sevnule a gnev je
eksplodirao u njemu. Želeo je da je ubije. Kada smo
završili sa vežbom bio sam zapanjen promenom koja je
nastala na njemu. Izgledao je petnaest godina mlađe, a
na licu mu se mogla videti živost koju nikada ranije
nisam ugledao. Njegov umor je nestao a on se osetio
pun energije; rekao mi je da je, kada je zamislio svoju
majku, video pogled pun mržnje u njenim očima i to je
bio okidač koji je pokrenuo sav njegov bes. Nadao sam
se da smo postigli značajan napredak i da će ta
promena potrajati, ali nije. Kada je sledeće nedelje
došao na seansu bio je opet onaj stari. Umoran i
kontrolisan. Imao je viziju onoga što bi mogao biti kada
bi potpuno pokrenuo svoja osećenja, ali do ispunjenja
te vizije je trebalo da prođe još dosta vremena. I dalje
nije mogao slobodno da plače.
Svaki zgrčeni mišić, svaki zamrznuti deo tela drži u
sebi impulse besa koji su osnova agresije koja je
potrebna kako bi se povratilo jedinstvo i sloboda tela.
Ruke i šake su glavni agresivni elementi i vrlo rano u
životu dete nauči da ih koristi kako bi izrazilo bes. Ali
udaranje nije jedini način da se bes izrazi. Tu je i
grebanje, postoji puno dece koja to rade. Kod žena se
pre očekuje da izraze svoj bes grebanjem što bi mogao
biti jedan od razloga zbog kojih se one poistovećuju sa
mačkama. Često, kako bih pomogao pacijentu da
sakupi energiju i osećanja u očima, tražim od njega da
mi gleda u oči naginjući se nad njim, dok on leži u
krevetu. Mogu promeniti
114
izraz u očima kad hoću, od mekog pogleda do besnog,
od podsmešljivog do hladnog. Većina pacijenata
prikladno reaguje na ove poglede. Više puta mi se
desilo da, kada pogledam pacijentkinju zavodnički ili
rugajući se, ili veoma neprijateljski, ona stavi svoje
ruke ispred lica kao kandže i kaže "Iskopaću ti oči".
Nikada ne bi trebalo zanemariti moć pogleda da uplaši.
Treći način na koji dete može izraziiti bes jeste da
grize. Neka mala deca vole da grizu što u skoro svim
slučajevima dovodi do oštre i ozbiljne pridike roditelja.
Udaranje se može tolerisati, mada nije prihvatljivo, ali
ujedanje nikada. Ono budi veoma primitivan strah u
ljudima. Na dete koje ujeda se gleda kao na divlju
životinju koja mora biti zatvorena. Međutim, moramo
shvatiti da je to veoma prirodan impuls i da je najbolji
način da dete nauči da to kontroliše učenje, a ne kazna.
Neki roditelji idu toliko daleko da i oni ugrizu dete kako
bi ono shvatilo koliko to boli, ali oni to rade i kako bi ga
zaplašili i kako ono to više nikada ne bi uradilo. Strah
od ugriza se onda zakopava u ličnost u formi hronične
napetosti vilica. U trećem poglavlju smo videli da je ova
napetost u vezi sa inhibicijom plača. To je najučestaliji
vid hronične napetosti kod ljudi i odgovoran je za bol u
temporomandibularnom zglobu, škrgutanje zubima i,
po mom mišljenju, nedostatak muzičkog sluha. Kada je
napetost u viličnim mišićima ozbiljna, može uticati i na
vizuelnu i auditivnu ostrinu. Napetost u vilici ukazuje na
uzdržavanje. Njome možemo pokazati odlučni stav da
se ne pustimo, ne odustanemo, da se ne predamo. Kod
nekih pacijenata vilica ima ljutit izgled, kaoda se bore
za goli život.
Mada do izvesnog smanjenja u napetosti vilica
može doći kroz tehnike opuštanja, ohrabrivanje
pacijenta da grize predstavlja najdirektniji pristup
problemu. U tu svrhu oni grizu peškir. U nekim
slučajevima to može dovesti do jakog bola u stegnutim
viličnim mišićima, ali ta bol nestaje čim se prestane sa
vežbom.
Bol nije loš znak. Pacijent pokušava da pokrene
mišiće koji su jako ukočeni, što mora biti bolno. Ali ako
vežba kod kuće tako što grize i pomera donju vilicu
napred-nazad i levo-desno mišići se opuštaju a bol
nestaje. Noćno škrgutanje zubima polako jenjava, a
pacijenti otkriju da mogu otvoriti svoja usta više i
slobodnije nego pre.
115
Ponekad se sa pacijentom upustim u mali rat.
Oboje jako zagrizemo po jedan kraj peškira i, kao dva
psa, pokušavamo da odvučemo peškir svaki na svoju
stranu. Ova vežba nije opasna po zube ako grizemo
kutnjacima. Može se osetiti kako se napetost širi iz
temporomandibularnogzgloba u bazu lobanje. Ta
napetost koja kruži glavom i bazoni lobanje i nastavlja
se u viiični zglob predstavlja glavni otpor predaji. To je
glavni mehanizam putem koga osoba održava kontrolu.
Sprečava ga da se otrgne od svoje glave i, samim tim,
od kontrole ega. Ta kontrola može biti pozitivna ako
smo je svesni, ali je ona u gotovo svim slučajevima
nesvesna i pruža otpor strahu. Nažalost, i strah je
nesvestan što onemogućava verbalni pristup probiemu.
Jedan od stahova je taj da, ako izgubimo pamet u toku
borbe, možemo ugristi protivnika ili ga čak i ubiti. Nešto
više o tretmanu tog straha biće rečeno u kasnijim
poglavljima.
Često je potrebno da prođe malo više vremena u
terapeutskom procesu pre nego što pacijent dode u
vezu sa, ili oseti problem koji ima sa besom. Ljudi
veruju da se lako naljute jer što ih je lako provocirati
pa zato planu. Nakon godinu dana terapije Dejvid mi je
rekao: "Mislim da je moj bes meni nedostupan.
Potrebno je da budem.jako isprovociran ili priteran uza
zid pre nego što ga izrazim". Nakon ovoga mi se požalio
da oseća napetost u ramenima i vratu. Pošto je bio
aktivan mladić, bio je iznenađen. Rekao je: "Ni cepanje
drva nikada nije izazvalo ovakvu napetost". Kada neko
boluje od hroničnih mišićnih napetosti u nekom delu
tela, kreće se tako da ne oseti bol koji izvire iz te
napetosti. Kad stupi u vezu sa svojim telom kroz
bioenergetske vežbe, područje napetosti se prebacuje u
domen svesnog. Dejvid je rekao: "Ove nedelje sam se
osetio kao da mi neko gura vilicu unazad. Mišići vilice,
vrata i ramena su mi jako zategnuti." Onda je dodao:
"Prošle noći sam sanjao kako mi je noga odsećena.
Mislini da je to bio onaj' kastracioni san". To je uticalo
da misli na svog oca, i onda je rekao: "Moj otac nikad
nije iskazivao bes. Savetovao mi je da se nikad ne
svađam tokom igre." Dejvidova svest o blokadi u
izražavanju besa imala je i fizičku osnovu. To je osećao
u svom telu. "Osećam se kao da su mi glava i vrat
zašrafljeni za trup. Želim da ih izvučem. Potrebno mi je
da skinem taj teret sa ramena." Dok mi je to pričao
ležao je na krevetu. Rekao sam mu da izbaci donju
vilicu i napravi glasan zvuk, što je otvorilo njegovo gr-
116
lo. Onda je počeo gorko da plače. Kada je prestao,
rekao mi je: "Lakše mi je u očima. Telo mi je
elastičnije."
Na sledećoj seansi fokus se premestio na njegovu
majku. Dok je ležao na stolici i tiho plakao rekao je:
"Osećam napetost u zadnjem delu mojih leđa. Tako su
stegnuta, tako sabijena. Osaćam se kao da me mama
tesno zakopčava." Ovakav osećaj mogao bi ukazivati na
doživljaj prepovijanja, ali nisam želeo da počinjem sa
interpretacijom da mu ne bih prekinuo tok misli.
Govorio je o tome kako je čeznuo dabude fizički blizu
majci, a onda je napomenuo kako ona nikome nije
dozvoljavala da ostvari bliski kontakt sa njom. Opisao
ju je kao "druželjubivu ali nestalnu". Dodao je: "Za nju
nisam bitan ja već moja postignuća. Moram joj se
naći."
U toku vežbe koja je trebalo da ga dovede u bolju
vezu sa donjim delom tela primetio je: "Donji deo tela
mi je ukočen. Gornji deo je kao zatvoreni pupoljak
tulipana željan da procveta, ali nije spreman na to.
Osećam se kao da će mi majka napasti genitalije kako
bi me pretvorila u devojčicu. Želela je devojčicu. Nije
mi dopustila da postanem muškarac. Psihološki me
kastrirala. Zavodila me je, ali mi nije davala da joj se
približim. Osećao sam se kao pod fizičkom torturom."
Govorim o nekim detaljima ovog slučaja kako bih
prikazao vezu između besa i seksualnosti. Ne možemo
iskazati osećanja besa ako nam je blokirana seksualna
agresija. Onoliko koliko su žena ili muškarac seksualno
pasivni, toliko su pasivni i pri izražavanju besa. Njihova
agresivnost je umanjena u svim područjima života.
Veoma često kada je osoba u mogućnosti da izrazi svoj
bes na nekome ko je suprotnogpola (govorim o
iskrenom besu, a ne gnevu, preziru ili vulgarnom
ponižavanju) otkriva da su joj seksualna osećanja jača i
napadnija. Iako je bes koji se iskazuje udaranjem,
griženjem ili grebanjem funkcija gornjeg dela tela, za
njega su neophodni jaka samouverenost i sigurnost
kako bi se taj efektno izrazio. Osoba koja oseća da "ne
stoji na svojim nogama" teško da će se osećati ugodno
sa svojim jakim, besnim osećanjima. Napetost u
donjem delu leđa koja pravi krug oko tela i odseca
seksualno osećanje u karlici, sprečava i protok energije
do nogu i stopala.
U stvari, bioenergetski rad na nogama počinje
veoma rano u terapiji. Odmah iza upoznavanja
pacijenta sa vežbama disanja na
117
stolici sledi ono što zovemo vežbom uzemljenja gde se
on naginje napred kako bi dotakao zemlju vrhovima
prstiju. Ta vežba je opisana u drugom poglavlju. Ovde
joj se opet vraćam zbog njenog centralnog značaja za
održavanje pacijentove veze sa njegovom realnošću,
konkretno sa zemljom na kojoj stoji, njegovim telom i
situacijom u kojoj se nalazi. Bes je jako opojno
osećanje. Može preplaviti one ljude čiji ego ne može
integrisati jak napon. Sizofrenični pacijenti mogu da se
podvoje ako ih osećanje besa preplavi. Borderlajn
pacijenti postaju veoma uznemireni. To se može izbeći
ako stalno vodimo računa o pacijentovom uzemljenju.
Kada osetim da emocionalni naboj u vežbi postaje
prejak i da pacijent ima poteškoća u održavanju
kontakta sa realnošću, zaustavim vežbu i uzemljim
pacijenta. To smanjuje naboj u telu na isti način na koji
uzemljenje u strujnom kolu sprečava kratak spoj. Hteo
bih da naglasim da je u skoro svakoj seansi u kojoj
pacijent radi na svom telu vežba uzemljenja sastavni
deo procedure. Ona dovodi pacijenta u vezu sa nogama
jer pojačava osećanja u njima što dovodi do veće
sigurnosti i podrške za sve vežbe samoizražavanja.
Noge možemo koristiti i kako bismo izrazili bes,
šutiranjem, ali to nije način na koji odrasli obično
pokazuju da su besni. Deca u besu mogu šutirati svoje
roditelje ili prijatelje, ali odrasli to retko rade. Šutiranje
je deo borilačkih veština Orijenta, ali više kao
defanzivna nego ofanzivna akcija. Za početak, kada je
noga podignuta, ne može se promeniti položaj. Kada
odrasla osoba nekoga šutne to će pre biti prezir nego
bes. Time što ga šutira on ga tretira kao neželjeni
objekat koji mu je na putu i koji pokušava da pomeri.
Šutiranje, međutim, ima jednu značajniju funkciju
kao način da protestujemo. To sam objasnio u trećem
poglavlju. Pošto je to i način da se izrazi bes i jedna je
od osnovnih postavki bioenergetskog rada, reći ću malo
više o njegovoj primeni. Izraz "šutiranje"8 u vezi sa
nekom situacijom označava protest. Potoji puno stvari
koje su nam radili u životu protiv kojih možemo
protestovati. Jako je važno izraziti taj protest. U
bioenergetskoj terapiji šutiranje kao protest se izvodi

8
"to kick about sometliing" - "to kick" u engleskom
jeziku znači i šutirati i buniti se (prim. prev.)
tako što pacijent leži na krevetu ispruženih nogu i
118
ritmično udara krevet listom jedne pa druge noge.
Uglavnom zamolim pacijenta da da glas svom protestu
zajedno sa šutiranjem. Najjednostavniji vid protesta je
"zašto". Ova vežba može vrlo živo objasniti sposobnost
pacijenta da izrazi svoja osećanja. Za mnoge nove
pacijente je ova vežba teška, i neki mogu da je urade,
ali sa malo osećanja. Grupa o kojoj sam govorio se
sastojala od ljudi koji mogu dati emocionalni odgovor
jedino u situaciji kada su provocirani. Spontano
izražavanje osećanja njima je nepoznato. U ovoj
situaciji oni ne vide razlogda protestuju. Druga grupa
se boji da izrazi negativno ili agresivno osećanje.
Nesposobnost ovih pacijenata da pravilno urade vežbu
mora biti analizirana u domenu lične istorije svakoga od
njih. Pacijentu možemo ukazati na to da ta
nesposobnost ima svoje korene u detinjstvu, u kome
taj vid protesta nije bio dozvoljen. Ova vežba je osnova
bioenergetske terapije. Ako osoba ne može protestovati
protiv kršenja zasluženog prava samoizdržavanja,
postaje žrtva koja se orijentiše na opstanak, a ne na
radost. Onda kada pacijent prihvati da ima pravo da
protestuje sledi razvijanje sposobnosti da taj protest
bude jak i efikasan. Neki pacijenti imaju snažan glas, ali
su pokreti njihovih nogu slabi i bez efekta. Drugi dobro
šutiraju ali im je glas slab i neubedljiv. Teškoća
koordinacije glasa i pokreta ukazuje na razdor u ličnosti
između ega i tela, između funkcija gornjeg i donjeg dela
tela. Nijedna jednostavna vežba ne obraća se bolje tom
problema od šutiranja. Ono se redovno koristi u terapiji
kao pomoć pacijentu da razvije koordinaciju između
dve polovine tela i zadobije slobodu dajako izrazi bes.
Problem oslobađanja glasa bio je analiziran u
trećem poglavlju gde je fokus bio na sposobnosti da se
plače. Ali podjednako je bitno za osobu da bude
sposobna da vrišti. Kroz plač možemo mobilisati
osećanja iz dubine stomaka. Zvuk takvog plača
poseduje nisku duboku rezonanciju koja je u vezi sa
"prepuštanjem" ili predajom. S druge strane, vrisak je
intenzivni zvuk visokog tona, čija se rezonanca nalazi u
vazdušnim komorama glave. To je suprotno od predaje
i stoga pripada svetu besa.
Kad vrištimo, razbesnimo se. Energetski naboj koji
teče naviše i završava se vriskom preplavljuje i
prevladava ego. To je, na neki način, suprotnost onom
naboju koji teče naniže kao seksualno uz-
119
buđenje kako bi se ispoljilo orgazmom. U svakoj od
ovih akcija telo je oslobođeno kontrole ega, i stoga oba
fenomena predstavljaju predaju ega. Mala deca nemaju
velikih problema sa vrištanjem zato što njihov ego još
nema potpunu kontrolu nad njihovim reakcijama. Žene
vrište lakše od muškaraca iz istog razloga, ali i dalje se
mnoge plaše da se otrgnu kontroli ega. Vrisak je kao
sigurnosni ventil koji dovodi do pražnjenja uzbuđenja
koga se ne možemo racionalno osloboditi. Tako se on
može koristiti kako bismo se rešili stresa koji ne
možemo podneti. Ohrabrivao sam pacijente da vrište
kad god osete da su pod prevelikim pritiskom. Naravno,
najbolje mesto da se ovo uradi je automobil na
autoputu sa zatvorenim prozorima gde možete vrištati
do mile volje a da vas niko ne čuje.
Cilj terapije, međutim, nije samo da pacijent
oslobodi glas, već i da nauči da koordiniše slobodu
vokalnog izražavanja i istu tu slobodu u domenu
fizičkog, slobodu pokreta. Vežba protesta je idealna za
ovu svrhu. Pacijenta zamolim da uporno, ritmično i
snažno šutira dok izgovara "zasto", i održava glas što je
duže moguće. Kada mu ponestane vazduha, on
nastavlja da šutira, udahne dva ili tri puta pre nego što
će ponovo početi da izgovara "zašto". U tom drugom
izgovaranju "zašto", glas je veoma visok i intenzivan, a
i šutiranje je jače. Ponovo, kad mu ponestane daha,
nastavlja sa šutiranjem dok ponovo uzima vazduh.
Treći put kada ponavlja, "zašto" se pretvara u vrisak, a
šutiranje je najjače i najbrže moguće. Pacijent se
potpuno preda izražavanju protesta. Ako to postigne,
oslobođenje je potpuno i on oseća radost. Međutim, nije
lako doći do te tačke; previše ljudi se plaši potpune
predaje svom telu. U nekim drugim slučajevima, ego
biva prebrzo preplavljen, i kada pacijent dođe do
momenta vriska vežba se pretvara u dva odvojena
izraza -nalik histeričnoj reakciji koja dovede samo do
toga da pacijent bude još više uplašen. U tom slučaju
se može desiti da se pacijent privremeno povuče u sebe
i plače poput deteta, nakon čega se ponovo uspostavi
samokontrola. Takvo iskustvo nije obavezno negativno
pošto mu dopušta da uvidi da su regresija i povlačenje
samo privremeni i da mu je naprosto potrebno još rada
kako bi ojačao ego. Pacijenti koji su u detinjstvu bili
seksualno zlostavljani imaju tendenciju da se povuku ili
napuste telo kada ih osećanja preplave. Kada se ova
vežba radi redovno, dolazi do jačanja ega tako što on
120
postaje bolje povezan sa telom i na taj način se
umanjuje tendencija odvajanja od tela.
Ako šutiranje i vrisak postanu jedna akcija,
pacijent se neće odvojiti od tela. Ali kako bi slobodno i
efektivno šutirale, noge se moraju u nekoj meri
osloboditi napetosti. To nije uobičajeno, pošto većina
ljudi nema dovoljno osećanja u nogama i nisu dobro
uzemljeni. Energija im dolazi samo iz glave, a noge
koriste samo mehanički. Oni hodaju na svojim nogama,
umesto da hodaju svojim nogama. Noge su im ili
pretanke ili preteške. Šutiranje je jedan od i najboljih
načina da se u noge dovedu više energije i osećanja.
Svakog pacijenta zamolim da ovu vežbu radi i kod kuće
i kod mene ne terapiji. Kažem im da 200 puta ritmično
šutnu, a da pod jednim šutom podrazumevam akciju
jedne noge. Kolena su ispravljena, ali ne i kruta; tako
da se udara listom noge, a ne petom. Pre svakog šuta
bi trebalo podići nogu najviše što je moguće. Pošto je
ovo vežba za otvaranje karlice, nije potrebna nikakva
glasovna pratnja. Većina ljudi ne može uraditi 200
šuteva bez pauza, a neki jedva uradei 100. Disanje im
nije primereno ovoj vežbi, ali uz vežbu ono postaje
dublje i slobodnije, a i pokreti su lakši. Kao i trčanje, i
ova vežba potpomaže disanje i stoga je to aerobična
vežba. Ali, za razliku i trčanja, ovde se ne nosi nikakav
teret i nema stresa za kolena. Osim toga, može se
raditi i kod kuće. Ljudi koji redovno rade ovu vežbu
rekli su mi da primećuju veliku promenu u svome telu i
nogama. Problem težine nogu koji mnoge žene imaju
nestaje, a noge im postanu oblikovanije. I disanje
postaje sve bolje.
"Zašto" nije jedina reč koja se može koristiti tokom
vežbe. Izgovaranje reči "ne" na isti način na koji neko
izgovara "zašto" je odličan način samoiskazivanja.
Većini ljudi je teško da kažu "ne", što podriva njihov
osećaj sebe. Izgovaranje reči "ne" stvara odstupnicu
koja štiti lični prostor i integritet osobe. Postoji još
jedna dobra izjava samoizražavanja, a to je "Ostavi me
na miru". Ovaj izraz je odraz osećanja koji mnogi
pacijenti gaje prema svojim roditeljima - da im nisu
dopustili da se prirodno razvijaju. U dosta slučajeva su
roditelji zahtevali pokoravanje svojoj volji, a kada do
toga ne bi došlo, postajali bi neprijateljski i nasilnički
raspoloženi. Otpor svog deteta su videli kao otpor svom
autoritetu, i bili su odlučni u svojim nastojanjima da mu
slome volju. U drugim slučajevima, rodi-
121
telji su bili preokupirani detetom i smatrali su ga
produžetkom sebe samih. Pacijentima koji su imali
takva iskustva je potrebno da snažno oglase svoj
protest. Izjave poput "Ostavi me na miru" i "Šta želiš
od mene" - izgovorene sa jakom dozom pouzdanosti -
pomažu pacijentima da ponovo steknu svoje pravo da
budu slobodni, da budu svoji, da ispune svoje biće, a
ne biće svojih roditelja.
Bez tih prava, sposobnost osobe da voli je ozbiljno
umanjena. Prečesto je ljubav za koju pacijenti tvrde da
je osećaju prema roditeljima, pre rezultat krivice nego
zadovoljstva i radosti njihovog odnosa sa njima. Ne
možemo biti radosni u odnosu u kome ne možemo biti
iskreni prema sebi. Kada roditelji pruže tu slobodu
svojoj deci, za uzvrat dobiju iskrenu ljubav. Ali samo
roditelji koji nalaze radost u odnosu sa decom mogu toj
deci pružiti ljubav koja podržava potrebu deteta ka
ispunjenju njegovog bića.
Pacijentima savetujem da ne iskazuju ta negativna
osećanja pred roditeljima. Tako nešto nije ni pogodno,
niti pomaže. Traume koje su oni proživeli su u prošlosti
i ne mogu biti izbrisane onim što će uraditi danas.
Prošlost je nepromenljiva. Ali terapija može osloboditi
osobu od zabrana i ograničenja njenog bića koje su
posledica trauma iz prošlosti. Mada se razmera tih
ograničenja može znatno smanjiti putem oslobađanja i
otpuštanja impulsa koji su ugrađeni u njih, to bi trebalo
da se uradi u terapeutskom okruženju a ne u direktnom
kontaktu sa roditeljem ili nekim drugim. Onaj koga je
fizički i psihički obogaljilo prinudno potiskivanje
njegovih priodnih impulsa postaje slobodan i radostan
kako njegovo telo ponovo dobija svoju slobodu i
gracioznost. Takva osoba može iskreno voleti roditelje
koji je jesu zlostavljali, ali su joj takođe podarili i život.
122
P0GLAVLJE 6

Ljubav: emacija koja ispunjava

Prepuštanje ljubavi

Gotovo svako je osetio radost zaljubljenosti u nekom

periodu svog života. Ljubav je opisivana kao najveće i
najslađe osećanje, kao misterija koja životu daje
najpotpuniji smisao. Ali, kada je neuzvraćena ili
izgubljena, ona se takođe smatra izvorom najveće boli.
Ovo je razumljivo, jer ljubav predstavlja vitalnu vezu sa
izvorom života i radosti, bilo da je taj izvor osoba,
zajednica, priroda, univerzum ili Bog. Prekid ove veze
se zato doživljava kao životna pretnja. Pošto je ljubav
otvaranje i ekspanzija bića kako bi se obuhvatio svet,
gubitak ljubavi rezultuje grčenjem i zatvaranjem, koje
je bolno isto onoliko koliko je ljubav radosna. Bol ovog
gubitka ljubavi sam opisao kao slamanje srca. Nažalost,
on može, a često i jeste tako, trajati mnogo duže nego
sama radost ljubavi, jer se osoba plaši da se ponovo
otvori i posegne za njom. Čežnja za ljubavlju istrajava
u srcu, ali se ne može zadovoljiti sve dok traje i strah
od gubitka ili odbacivanja.
Odnos koji najbolje oslikava ljubavnu vezu je onaj
između majke i deteta. U prirodi je gubitak ove veze
fatalan za odojče ukoliko se ne može naći zamena za
majku. Kada je ova veza stabilna, biće deteta je
ispunjeno a ono se razvija u odraslu jedinku koja će biti
u stanju da sličnu, po život pozitivnu vezu, ostvari sa
drugom jedinkom u procesu parenja. Nagon za
ljubavnom vezom je toliko jak da će čovek, uprkos
iskustvu slamanja srca u detinjstvu, svesno ili nesvesno
tragati za tom vezom sa drugom osobom. Međutim,
uspostavljanje ovakve veze ne može se svesno postići.
Čovek ne može sam sebe naterati da voli, niti da se
zaljubi. To se dešava spontano,
123
kada osobe koje se sretnu shvate da im srca lupaju u
istom ritmu, a tela vibriraju na istoj frekvenci. To se
može postići kontaktom očima ili nekim drugim oblikom
kontakta, ali samo ako je naboj koji osećamo dovoljno
jak da srce poskoči, puls se ubrza, a telo počne da
vibrira od prijatnog uzbuđenja, To je uzbuđenje zbog
pronalaženja izgubljenog raja - raja koji smo izgubili
kada je prekinuta ljubavna veza sa majkom.
Nijedno dete ne može neograničeno dugo zadržati
vezu sa majkom. Sudbina će dete dovesti do toga da
bude samostalno, da izađe u svet, da pronađe parnjaka
sa kojim će ponovo uspostaviti ljubavnu vezu koja će
biti krunisana seksualnim činom i stvaranjem
potomstva. Dete koje je ispunjeno na oralnom nivou
biće otvoreno ka ljubavi i lakše i sigurnije preći na
genitalni nivo.
Put ka zrelosti vodi najpre kroz latentan period
tokom koga individua uspostavlja pozitivne veze sa
prijateljima, a zatim kroz adolescentni period tokom
kojeg se formiraju ljubavni odnosi sa osobama
suprotnog pola. Ali, bili mi ostvareni ili ne, svi moramo
načiniti taj korak u zrelost zbog bioloških imperativa
naše prirode. Ukoliko smo se osetili neostvareno ili
duboko povređeno tokom detinjstva, naš napredak ka
zreloj ljubavnoj vezi biće privremen, oklevaćemo kada
posežemo za njom, a otvorenost ka životu biće
umanjena. Možemo se zaljubiti, jer je ljubav konopac
za spasavanje, ali prepuštanje biva samo privremeno,
tek momentalno oslobađanje od ego-kontrole u našoj
neprekidnoj borbi za opstanak.
Ova nemogućnost upuštanja u ljubav koja je od
srca leži u korenu svih emocionalnih problema koje ljudi
imaju i koje donose na terapiju. Osoba koja je bila
povređena tokom svoje rane veze sa roditeljima podigla
je oko sebe čitav niz zaštita protiv mogućnosti da
ponovo bude povređena, protiv pretnje koju doživljava
kao opasnu po život. Ove zaštite ne postoje samo u
svesnom umu čoveka jer, da je tako, mogao bi ih
voljno ukloniti. A kako je on sa njima živeo još od
detinjstva, postale su deo njegove ličnosti, ugradile se
u energetsku dinamiku njegovog tela. On je sebe
oklopio poput viteza kako mu ljubavna strela ne bi
mogla probosti srce. Još bolji opis bi bilo reći da on
sada živi u zatvorenom svetu, kao kralj u svom zamku,
naizgled siguran i bezbedan sve dok ima moć, ali
odsečen od sveta prirode i prirodnih osećanja. On se
može usuditi da krene u život,
124
ali to čini samo u vidu malih ekskurzija, sa stražom
koju može pozvati u svakom trenutku. On nema veru u
ljubav svog naroda prema njemu, jer ga je gorko
isukstvo naučilo da je izdaja stalna pretnja. Kao i sva
ljudska bića, ima potrebu za ljubavlju, ali takođe veruje
da ima istu ili čak veću potrebu za moći. Za kralja je
zaljubljivanje jednako padu sa konja: ako bi se to desilo
on bi brzo ponovo uzjahao kako bi povratio svoj
autoritet.
Ova analogija je ispravna, jer u hijerarhiji funkcija
ličnosti, ego sebe vidi kao kralja. Kralj može reći: "Ja
sami sluga naroda", ali u stvarnosti njegov narod služi
njemu. Ego bi trebao biti potčinjen srcu, ali kod mnogih
je ljubav potčinjena egu - kako bi ojačala njegovu moć i
osećanje sigurnosti. Za mnoge ljude ljubav je potraga
za sigurnošću isto koliko i potraga za uživanjem i
radosti.
Sve dok se osoba oseća siromašno, nesigurno ili
uplašeno, njeno posezanje za ljubavlju zatrovano je
neispunjenim oralnim ili infantilnim željama i njen
odnos sa drugima nije slobodna zajednička podela
zadovoljstva i života sa okolinom. Sa druge strane,
postoje ljudi koji svoj ego predaju prebrzo. Ove osobe
ne nalaze ispunjenje koje ljubav nudi, jer se predaju
drugoj osobi, a ne sebi. Bez ega, čovek postaje dete
koje gleda na drugu osobu kao na roditelja koji joj
može zadovoljiti potrebe, to jest, koji joj može
omogućiti ispunjenje. Takav vid predaje se može naći u
kultovima gde pojedinac, kao što sam ranije pomenuo,
predaje sebe i svoj ego svemoćnom, sveznajućem vođi
(koji je očigledno zamena roditelju). Mada predaja
omogućava osobi da se oseti slobodno i radosno, ona
se zasniva na poricanju realnosti u kojoj je član kulta
odrasla osoba, a vođa kulta osećajno dete čiji je ego
prenaduvan iluzijama sveznanja i svemoći. Kult se
neizbežno završava kolapsom i obe strane se osećaju
upropašćeno i razočarano. Ovo se dešava i u brakovima
i ljubavnim vezama, gde je potreba da neko od dvoje
ljudi dominira preovladujući aspekt odnosa između njih.
Ovakve veze se opisuju kao zavisne ili međuzavisne
pošto je jednoj osobi potrebna druga. To ne znači da u
takvim vezama ne postoji ljubav, već da je ta ljubav
dečjeg, odnosno infantilnog karaktera.
Strah od predaje ljubavi potiče iz konflikta između
srca i ega. Volimo srcem, ali ispitujemo, sumnjamo i
kontrolišemo uz pomoć ega. Naše srce možda kaže:
"Predaj se", ali ego će reći: "Pazi, ne pre-
125
puštaj se; bićeš ostavljen i povređen". Srce je, kao
organ ljubavi, takođe i organ ispunjenja. Ego je organ
opstanka, što je legitimna funkcija, ali kada ego i
opstanak dominiraju našim ponašanjem, istinska
predaja je onemogućena. Žudimo za vezom koja će
vinuti naše duhove u nebo, naterati naša srca da kucaju
brže a stopala da igraju, ali ta žudnja nije ispunjena jer
su nam duhovi slomljeni, srca zaključana a stopala
beživotna.
Uzbuđenje i toplota koje donosi ljubav ima
otapajući efekat na telo. Zaista se može osetiti
topljenje u stomačnoj duplji kada je ljubav glavna
komponenta seksualne želje. Ljubav omekšava osobu,
ali biti mek znači i biti ranjiv. Za ljude koji se ne mogu
otopiti uz pomoć ljubavi kažemo da su "tvrdog srca", ali
srce ne sme biti tvrdo jer treba da pumpa krv kroz telo.
Krutost u voljnom mišićnom sistemu oblaže telo kao
oklop koji su nosili vitezovi starih vremena. Krutost
sprečava osobu da duboko plače, sprečava je da se
preda svojoj tuzi i, samim tim, da se preda ljubavi.
Zato što deca mogu da plaču duboko, ona mogu i da
vole potpuno. Kada smo odsečeni od deteta koje smo
bili, odsečeni smo i od mogućnosti da volimo. Ali to ne
znači da se moramo ponašati kao dete. Predaja ega je
odustajanje od nesvesnih odbrana ega koje blokiraju
otvaranje i posezanje za životom. Međutim, ne verujem
da postoji osoba koja je potpuno nesposobna da oseti
ljubav.
U prethodnoj knjizi sam opisao slučaj mladića koji
je rekao da ne zna šta je to ljubav.9 On je bio
narcisoidna individua i funkcionisao je sa jako malo
osećanja. Odsekao se od tela i postupao je isključivo po
uputstvima ega. Telo mu je bilo toliko stegnuto da su
osećanja i impulsi bili sprečeni da dosegnu površinu i
svest. Ali iako je za njega bilo veoma teško da se preda
svom telu i ljubavi, to nije bilo nemoguće. Sve dok srce
kuca, nema smrti u ljudskom biću. Impuls da se voli
može biti duboko zakopan i jako potisnut, ali ne može
biti totalno odsutan. Ovaj čovek je došao kod mene jer

9
Lowen, A, Narcissism, The Denial of the True Self
ga je na to uporno nagovarala žena sa kojom je bio u
seksualnoj vezi. Žalila se kako on nikad ne pokazuje
nikakva osećanja. On je rekao
126
da ne zna šta je to ljubav i pitao me da li je ljubav ono
što neki ljudi osećaju prema svojim psima. Tvrdio je da
kao dete nije doživeo nikakvu ljubav, ali to je poricanje
bilo defanzivni manevar kojim bi opravdao svoje
zatvaranje i koji bi ga očuvao da se ne oseti povređeno.
Sahranio je svoje srce kada je bio dete, ali i dete i srce
su i dalje živeli u njegovom nesvesnom. Njihovo
oslobađanje iz ovog živog groba bi bio veliki poduhvat.
Gore opisani slučaj je ekstreman. Većina ljudi
oseća neku vrstu želje za ljubavlju i mogu je dosegnuti
u nekoj meri. To im dopušta da osete malo ljubavi, ali
pošto im je želja ograničena a taj kontakt privremen,
oni ne bivaju preplavljeni uzbuđenjem koje bi ih podiglo
do radosti. Previše su uplašeni da bi se potpuno predali,
madau puno slučajeva nisu u dodiru ni sa svojim
strahom ni sa ograničenjima. Nisu svesni napetosti u
telu koja ograničava njihovu sposobnost da vole. Ono
što oni osećaju jeste žudnja za ljubavlju, što nije isto
što i sposobnost da se voli. Kad sretnu nekoga ko
odgovori na ovu žudnju, oni se vezuju za tu osobu kao
zavisnik ili član kulta. Oni osećaju i veruju da on ili ona
poseduje ključ njihovog ispunjenja. I, bez obzira na bol
ili poniženje kroz koja mogu proći u takvoj vezi, vrlo im
je teško da se oslobode. Ovo je, verujem, normalni
obrazac ponašanja u našoj kulturi pošto su prosečne
ljubavne veze nesigurne i lako pucaju. A kako to ne
predstavlja obećanje radosti koje ljubav daje, na kraju
se obruši u razočaranjima i protivoptužbama.
Žudnja za ljubavlju predstavlja nevoljeno i
neispunjeno dete koje je sahranjeno i koje, kao
uspavana lepotica, čeka princa koje će ga probuditi u
život i u ljubav. Princ je "dobri" roditelj sa kojimje dete
najpre iskusilo radost ljubavi koja je kasnije izgubljena.
Doživotna potraga za ljubavlju nalik je potrazi za
Shangri-la u romanu Džejmsa Hiltona , Izgubljeni
horizont. Onaj koji traži uglavnom se vezuje za osobu
koja predstavlja "dobrog" roditelja u nekim aspektima
ali koja otelotvorava i puno "lošeg" roditelja koji je
odbijao i zlostavljao dete. Ispunjenje se ne može doseći
putem regresije, koja pomaže da se osoba poveže sa
prošlošću i detetom u sebi. Jednoro kad je probuđeno i
oslobođeno, dete se mora integrisati u život odrasle
osobe.
Za puno ljudi pitanje nije da li vole ili ne vole već
da li mogu voleti celim bićem. To bi možda bilo previše
za očekivati u kulturi ka-
127
kva je naša, koja smatra predaju telu znakom slabosti.
Ova predaja ljubavi sa samo pola srca ih porazi, ali
umesto da prepoznaju uzrok svog neuspeha, oni
okrivljuju svog ljubavnog partnera. Istina je i da je
partnerova ljubav bila sa pola srca - za šta će, isto
tako, on kriviti onog drugog. Nažalost, ne postoji način
da takve veze unesu radost za kojom traga svaka
osoba. Veza cveta jedino kada obe osobe donesu
osećanje radosti u nju. Pokušaji da se radost pronađe
negde drugde nikad ne uspevaju, uprkos svim
ljubavnim pesmama koje podržavaju taj san. Ljubav je
deljenje, ne davanje. Ljubavnik se u potpunosti deli sa
voljenom osobom. Ovo uključuje kako podelu radosti,
tako i tuge. Pošto je radost koja se deli udvostručena,
podela radosti pojačava to osećanje, što može dovesti
do ekstaze u seksualnom zagrljaju. Podela tuge deli i
bol na pola. Radost koju osoba deli dolazi iz predaje
telu, a ne iz predaje onom drugom.
Ljudi se nekada istinski zaljube i privremeno osete
radost predaje. Ona ne može da se održi zato što tu
postoji više potrebe nego ljubavi, ali ovo ne objašnjava
činjenicu da zaljubljena osoba to iskusi kao istinsko
osećanje. Moje je objašnjenje da zaljubljivanje sadrži
regresivnu komponentu koja potiče iz detinjstva osobe,
kada je takva ljubav bila potpuna privrženost. Osoba
ponovo iskusi ljubav koju je jednom osećala prema
majci ili ocu, ali pri tome se vrati delu svoje ličnosti koji
je i dalje dete. U tom aspektu ličnosti ona traži podršku
i ohrabrenje, što joj je u tom uzrastu bilo potrebno. I
tako, pošto je osećanje ljubavi istinsko, ono ne dolazi iz
predaje telu i sebi, već iz napuštanja pozicije odrasle
osobe - stajanja čvrsto na obema nogama uz
odgovornost za svoja dobra osećanja.
Ovaj problem je dobro opisan na slučaju Diane,
privlačne čedrdesetogodišnjakinje koja je uvek bila
spremna da se preda ljubavi i da se brine o muškarcu.
Za uzvrat je očekivala od njega da se brine o njoj. Nije
da je Diana bila slaba, bespomoćna ili nesposobna.
Imala je jako i dobro građeno telo, bila je inteligentna i
obrazovana i u prošlosti se sama izdržavala; ali nije bila
potpuno povezana sa svojim telom i sobom samom.
Prvi put je došla na terapiju, jer je bila udata za
čoveka koji ju je fizički zlostavljao i koga se plašila.
Kroz vežbe opisane u četvrtom poglavlju ona je razvila
bolji osećaj sebe sve do tačke kada se uspela usprotiviti
svome suprugu i na kraju ga ostaviti. Prva faza terapije
128
se time završila. Vratila se na terapiju oko četiri godine
kasnije pošto je ušla u vezu sa drugim čovekom koji ju
je, mada manje fizički nasilan nego njen bivši muž,
takođe loše tretirao. U intervalu između tih veza živela
je sama, imala nekoliko poslova - od kojih nijedan nije
bio sigumiji niti plaćen više od prosečnog- i imala je
nekoliko veza. Nedugo pošto je počela da živi sa tim
novim čovekom, on je otvorio firmu i ona je počela da
radi za njega. On je bio stariji, ženjen pre toga i imao je
dvoje odrasle dece. Diana je imala problema sa
njegovom kćerkom, koja je nije prihvatala - što se
moglo i očekivati jer ju je kćerka doživljavala kao
suparnicu. Ovo je bilo ponavljanje situacije iz njenog
detinjstva, kada je na nju kao na suparnicu gledala
njena majka. Ni u jednom od ovih slučajeva ona nije
imala podršku muškarca - oca ili ljubavnika. Ponovo se
osetila kao promašen slučaj, bez obzira na njenu ljubav
prema muškarcu i njen istinski napor da pomogne i
radi.
Nešto nije bilo u redu u Dianinoj ličnosti, nešto što
je osujećivalo njenu najdublju želju da pronađe
ispunjenje i radost u ljubavi. Nije se žalila na svoju
sudbinu, ali je izrazila tugu zbog toga što nije imala
dece. Tokom terapije je činila sve što je mogla kako bi
postala delotvornija osoba. Radila je vežbe disanja na
bioenergetskom stočiću, uzemljavanje i izražavanje
besa šutiranjem, a taj bes je izražavala prema svom
muškarcu zbog načina na koji se prema njoj ophodio.
Međutim, iako je sve ovo doprinosilo tome da se ona
oseti bolje jer je mogla bolje da se izrazi, to nije dovelo
do stvarne promene u njenoj ličnosti. Neprestano je
samo pokušavala da "uspe" (u terapiji, poslu, ljubavi,
životu), a ova inhibicija je bila glavni razlog njenih
neuspeha. Bilo joj je potrebno nešto upravo suprotnp.
Trebalo joj je da prihvati svoj neuspeh, da odustane, da
dosegne mesto gde više ne može da se trudi, i da
razume kako i zašto je postala nemoćna da se trudi.
Čovek ne može pokušavati da natera život ili ljubav da
uspeju. To je van sfere pokušavanja. Diani je bilo
potrebno da plače, da izrazi svoju tugu zbog neuspehau
životu i očajničke želje da nađe ispunjenje u ljubavi.
Njen trud je bio manevar kojim je porekla svoje
očajanje, a efekat je bio taj da je stalno bila sputana.
Takođe je morala da razume zašto i kako se ova
dinamika razvila u njenoj ličnosti. Shvatio sam da se ne
može očekivati od pacijenta da do ovog razumevanja
dođe sam. Karakte-
129
ristični stav kojeg se pacijent drži imao je nekoliko
veoma važnih funkcija u njegovom životu: predstavljao
je sredstvo za preživljavanje, kao što sam pomenuo
ranije; takođe je njegovom životu davao smisao i nadu.
Ove moćne sile potpaljuju njegovu odlučnost da sebe
"natera da uspe", da ostvari svoja nadanja. Pošto ne
želi da prihvati činjenicu da je njegova nada nerealna i
da je značaj koji je dodelio svom životu iluzoran, on će
nastaviti da gura napred uprkos neprestanim
razočaranjima koja, čini se, samo pojačavaju njegovu
rešenost. Verujem da je odgovornost terapeuta da
suoči pacijenta sa istinom o njegovom stavu. Naravno,
ovo se radi saosećajno kako bi mu se pomoglo da
shvati.
Dianino telo mi je govorilo da ona nije bila
uskraćeno dete. Bila je dobre konstitucije i snažna, što
je ukazivalo na to da je kao odojče bila dobro pažena i
hranjena. Njen problem je poticao iz kasnijeg doba -
negde kada je imala između tri i šest godina - kada je
postala svesna svoje seksualnosti i nezavisnosti. Kod
devojčica ta najranija seksualna osećanja su usmerena
ka ocu. Kod dečaka ona su fokusirana na majku.
Devojčice vole tate a dečaci mame svim srcem, punim
svojim mladim bićem. Iako ova ljubav ima seksualne
primese, ona je nevina, jer je pojam seksualnog akta
izvan detetovog poimanja. Kada se poptuno prepusti
uzbuđenju koje pruža ljubav ka roditelju suprotnog
pola, dete oseća radost koja njegovom životu daje
smisao.
 Nažalost, ovo nevino stanje stvari nije trajno, a
radost biva izgubljena. Roditelji počinju da utiču na
osećanja deteta, ophodeći se prema njemu sa
obazrivošću odraslih prema seksualnosti koja nije
nevina. Generalno, roditelj suprotnog pola reaguje jako
pozitivno, dok roditelj istog pola reaguje jako
negativno. Otac na ljubav svoje kćerke reaguje ne
samo kao otac, već i kao muškarac. Njegovom egu
laska njeno obožavanje, a telo mu uzbuđuju njena
toplota i živahnost. Pošto se ista osećanja ne javljaju u
majci, ona postaje ljubomorna i malu devojčicu vidi kao
rivala. Ova ljubomora može biti toliko žestoka da dete
postane uplašeno za svoju egzistenciju. U samoodbrani
bi želelo da može da uništi majku, ali je bespomoćno.
Otac bi mogao biti njen zaštitnik, ali da li se on usuđuje
da se usprotivi majčinom besu, kada je svestan da je i
sam emocionalno umešan u ovaj trougao? Njegova
nesposobnost da za-
130
štiti svoju kćerku dovodi do toga da se ona oseti
bespomoćno i prevareno. Da bi preživela ona mora da
odstrani svoja seksualna osećanja, prekine odnos sa
svojim ocem i potčini se majci. Diana je sve
to i učinila.
Situacija sa dečakom nije mnogo drugačija. On je
uhvaćen u edipovski položaj i shvaćen kao rival od oca.
Ako se potpuno prepusti ljubavi majke, rizikuje da ga
ona prevlada i da postane mamin sin, što bi ga moglo
udaljiti od oca. Odbiti je znači provocirati majčino
neprijateljstvo i uskraćivanje njene ljubavi i podrške
koja mu je još neophodna. Kada sin postane rival svom
ocu, on postaje ranjiv za očevu ljubomoru i bes. Počinje
da se plaši oca, jer oseća da nadmetanje sa njim
izaziva njegovo neprijateljstvo; ako se ne nadmeće,
izgubiće majčinu ljubav. Njeno seksualno zanimanje za
njega godi njegovom egu i pobuđuje mu telo, i jako je
teško odupreti se tome. Ali predati se zavođenju i
prepustiti se uzbuđenju vodi ka seksualnom odnosu sa
majkom, što je i previše zastrašujuće i previše opasno.
To se desilo Edipu koji je, nesvestan svog pravog
identiteta, ubio svog oca a svojom majkom se oženio.
Njegova sudbinaje tragična. Kako bi izbegao ovu
opasnost, dečak se mora odreći seksualnih osećanja
koja gaji prema majci, što rezutuje time da on biva
psihološki kastriran.10 Dianino telo je odavalo posledice
edipovske situacije tokom njenog detinjstva. Mada je
njeno telo bilo jako i dobro oblikovano, njegov donji
deo, od kukova do stopala, nije imao dovoljno energije.
Dok su joj noge vibrirale kada se nalazila u položaju
uzemljenja, te vibracije se nisu prenosile na njenu
karlicu koja je bila veoma kruta i napeta. Talasi njenog
disanja nisu se prostirali dublje u stomak. Nisam
sumnjao da se plašila da se prepusti svojoj
seksualnosti. Ovaj strah se takođe ogledao u napetosti
njenih prsa, koja je ograničavala njeno disanje i
limitirala osećanja njenog srca. Njeno lice je ponekad
poprimalo mladalački, gotovo dečji izraz, koji se nije
uklapao sa njenom starošću. Diana se plašila da u
potpunosti bude žena.
131
U njenim naporima bilo je dosta elemenata
zadovoijavanja. Želela je da udovolji meni, kao što je
želela da udovolji obojici muškaraca sa kojima je bila u
vezi. Jer obojica su za nju bili zamena za oca, pošto su
bili barem 15 godina stariji od nje. Ova potreba da
udovolji održavala je ideju nje kao "tatine male

See Lowen, Alexander, Fear of Life (New York,

10

Macmillan Publishing Company, 1981), for an in-depth

analysis of the oedipal theme sociologically and
psychologically
devojčice". Nadala se da će igranjem ove uloge
povratiti ljubav i radost koju je osećala kao malo dete
sa svojim ocem. Ali ista ta uloga ju je sprečavala da
pronađe ispunjenje kao žena.
Diana se sećala zadovoljstva i radosti koje je
osećala sa svojim ocem. "Čitao mi je svako veče pre
spavanja. Čitao je jako dugo. Činilo se i po čitav sat.
Volela sam da ga slušam. Nisam mogla da dočekam da
padne noć kako bih ga slušala. Posle čitanja imitirali
bismo vetrenjače rukama a onda bih otišla na
spavanje." On je nju uveo u svet literature, i sećala se
njihovih zajedničkih šetnji, kada bi on sa njom delio
svoje misli.
Kada sam je upitao o odnosu sa supurgom koji ju
je zlostavljao, rekla je: "Volela sam da ga slušam dok
priča. Bio je briljantan." Seks sa njim, rekla je, bio je
najbolji koji je ikada doživela. Pošto ga je volela uprkos
fizičkom zlostavljanju, raspitivao sam se malo
podrobnije o njenom odnosu sa ocem i ona se osvrnula
na sećanje koje je nikada nije napustilo. "Sećam se da
sam ležala u krevetu kada sam imala tri i po ili četiri
godine i da sam se osećala potpuno otvoreno i radosno.
Ta osećanja nisu bila nova za mene. Tom prilikom,
sećam se, otac je stajao iznad mog kreveta. Sećam se
da me je udario rukom, ali sam osetila da nije želeo to
da uradi. Ne znam zbog čega me je udario. Bila sam
tako srećna što je tu. Za mene je to bio pravi šok.
Zbunilo me je, i još me to zbunjuje. Osetila sam se kao
da sam optužena, kao da me i sada ljudi stalno
optužuju. Moram biti na oprezu, ali ne želim da budem
na oprezu. Ne znam kako da se zaštitim."
Sećanje na udarac koji je dobila od oca, koji je ona
doživela kao izdaju, uznemiravalo ju je još otkad je bila
mala. Nikada se nije toga oslobodila, jer nikada nije
mogla da iskaže bes koji je tada osećala. Tokom
terapije predložio sam joj da udara krevet teniskim
reketom kako bi ispoljila deo ovog potisnutog besa. U
početku sam mislio da mi je rekla da je besna samo da
bi mi udovoljila, jer je imala poteškoća da iskaže bes
kada bi pokušala da ga udari. Tada
132
mi je priznala da ima teškoća da izrazi bes prema
njemu. Takođe je priznala da će on, ako bude bila
besna na njega, prestati da je voli. Pošto je njen otac
bio mrtav već nekoliko godina, ona se držala iluzije da
je on i dalje voli.
Opravdavala je njegov napad time da je bio
isprovociran od njene majke. On je bio u procepu
između dve ženske osobe. "Njegova opsednutost
mnome nju je činila užasno ljubomornom i on je morao
da izabere." Tada je, prvi put, shvatila da je njegova
opsednutost njom bila seksualne prirode: "Bio je
previše zagrejan za mene". Ali ovo nije umanjivalo
ljubav koju je Diana osećala prema ocu. Njegova je
seksualna zainteresovanost i nju podigla na nivo strasti
koji je činio da ona ovaj deo detinjstva vidi kao idiličan.
Druga strana - odnos sa majkom - predstavljala je
pakao. Imala je noćne more. Kada je bila budna, majka
je često tukla drvenom varjačom. Diana je majku
opisala kao ženu sa neverovatnom i nesalomivom
čeličnom voljom. "Mlatila je moju sestru, koja je bila
prelepa i puna zadovoljstva, kada je igrala po kući u
visokim štiklama sa sređenom kosom i našminkanim
usnama. To je za moju majku bilo previše seksualno.
Udarala ju je varjačom i govorila joj da mora da se
presvuče ili će je tući do ivice smrti. Sada moja sestra
ima preko sto kilograma, ima problema sa realnosću i
veoma se teško izražava". Dianu je majka
prestravljivala, tako da je spolja bila poslušna, ali je
iznutra bila buntovna. Rekla je: "Uvek sam se osećala
kao Pikasova slika, podeljena tačno po sredini". Njena
zaštitnica bila je njena baka Grkinja - majka njene
majke - koju je doživljavala kao najboljeg prijatelja.
Može se zamisliti mučenje kroz koje je Diana
prolazila kao dete, raztrzana između ljubavi prema ocu,
sa njenim seksualnim nabojem, i krivice i straha u vezi
tog odnosa. Krivica je bila preplavljujuća. "Osećala sam
se odgovornom za ono što se dogodilo. Ako bi bilo šta
pošlo loše, ja sam bila kriva za to. Gotovo sam izludela
zbog toga. Užasno bih se razbesnela, ali to nije davalo
nikakve rezultate. Udarala bih glavom o zid i vrištala, i
vrištala. Moj bes je postao destruktivan. Želela sam da
razbijam stvari, što je činilo da se osećam još više
krivom."
U kasnim tinejdžerskim godinama i nakon
diplomiranja Diana je ispoljila svoj bes time što je
postala deo kontrakulture, uplela
133
se u drogu i seksualno promiskuitetno ponašanje. Posle
nekoliko godina je shvatila da je njeno ponašanje
samouništavajuće i otišla u Evropu na studije. Tamo se
zaljubila u finog mladića njenih godina koji joj je
uzvratio istim osećanjima. Nažalost, ova veza nije
uspela jer se njegova porodica protivila, navodeći kao
razlog njeno poreklo za koje su smatrali za inferiorno u
poređenju sa njihovim. Imala je još jednu jaču vezu sa
mladim muškarcem koja takođe nije postala stalna.
Povodom ovih veza Diana je rekla: "Uvek izaberem
sinove čije majke neće da ih puste od sebe. Imala sam
problema sa majkama svakog od njih. Plašile su se da
ću im oteti sinove".
Po mom viđenju, Diana je bila prilično tragična
osoba, a i ona sama je sebe videla donekle na taj način.
Rekla je: "Tako sam nesrećna. Ne vidim nikakvu
budućnost za sebe. Samo proživljavam jedan dan za
drugim". Ove izjave prouzrokovale su malo iskrenog
plača, što ju je navelo da kaže: "U meni uvek postoji
duboka tuga i čini mi se da nikada neće otići". Osećanja
se ne menjaju ako pokušamo da ih prevladamo. Kao
deo svojih napora, Diana bi napravila srećno, veselo
lice, delom da bi sebe predstavila kao pozitivnu, korisnu
osobu, a delom da podrži svoju nadu da će pronaći
ljubav svog života. Na dubljem nivou bila je to tehnika
preživljavanja, jer je njena tuga poticala iz očaja za koji
je osećala da joj može ugroziti život.
A ipak ovaj očaj nije bio ništa stvarniji od nade za
ponovno nalaženje izgubljenog raja za koji je znala i
koji je iskusila kao dete u očevoj ljubavi. I njena nada i
njena ljubav pripadaju njenom detinjstvu i nemaju veze
s njenom sadašnjom situacijom. Kao zrela žena, ona
želi zrelu vezu sa čovekom koji bi bio više nego samo
ljubavnik, koji bi bio i saputnik i suprug, koji će raditi sa
njom kako bi sagradili dom i, možda, osnovali porodicu.
Pošto muškarci žele isto od žena, to nije nerealno
očekivanje. Ali može se ostvariti jedino ako su i
muškarac i žena zrele osobe.
Diana nije bila zrela žena. Bilo je u njoj previše od
one male devojčice, koja je još tražila nekoga ko bi joj
zamenio oca, ko bi ispravio situaciju iz njenog
detinjstva. On bi je obožavao, govorio joj koliko je lepa,
potvrdio njenu nevinost i štitio od zle maćehe. To,
naravno, nijedan muškarac ne može da uradi za ženu.
Izgubljena nevinost ne može se povratiti. Ali zato se
krivica može ukloniti time
134
što će se povratiti potpunost i sloboda samoizražavanja,
uključujući i izražavanje seksualnih osećanja. Strah od
maćehe može se eliminisati mobilisanjem besa. To se
Diani dogodilo pri kraju njene terapije, kada je bila u
stanju da se uspravi pred maćehom i da je zamoli za
pomoć. Na njeno iznenađenje, bila je više nego voljna
da joj pomogne.
Dianin odnos sa drugim muškarcima je bio
komplikovaniji, jer je verovala da se, prepuštanjem
sebe njima, u stvari prepušta ljubavi. Tako bi mala
devojčica videla sebe u odnosu sa ocem. On je celi njen
svet i ona u emocionalnom smislu u velikoj meri postoji
samo u toj vezi. Kada čujemo kako mala devojčica
uzbuđeno vrisne: "Ta-ta! Tata!" kada ga vidi, možemo
spoznati potpunost njenog prepuštanja. Takvo
ponašanje je karakteristično za dete koje još nema
potpuno razvijen ego ili svest o sebi. Ta činjenica je
odgovorna za duboki osećaj radosti koju dete oseća, ali
mi ne ostajemo zauvek deca. Između treće i šeste
godine razvija se ego, i time se osećaj sebe pojačava i
postaje dominantan aspekt ličnosti. U tom periodu, koji
nazivamo edipovskim, dete postaje svesno seksualnosti
odraslog i gubi svoju nevinost. Kada u šestoj godini
krene u školu kao i druga deca, da uči o svetu oko nas,
ono već ima izgrađen osećaj sebe koji definišemo kao
ego. Dete je sada potpuno samosvesna individua koja
se oseća ponosnom na svoju individualnost.
Samosvest je otuđujuća sila, u smislu da ona pruža
svest o tome da smo jedni od drugih razdvojeni. Kod
kuće, dete je deo porodice i njegov identitet proističe iz
uloge koju ono ima u toj grupi. Taj identitet postaje
relativno beznačajan u školi, gde je dete samo jedno od
mnogih sa istim identitetom. U školi će ono formirati
nove veze sa jednim ili više vršnjaka, koje će biti
zasnovane na tome što se nalaze u istoj situaciji i imaju
slična interesovanja i osećanja. Te veze mogu biti
veoma čvrste, i osećanje ljubavi između dvoje dece
može biti zaista jako. Dete je i dalje veoma vezano za
porodicu, ali ova ljubav, ako je zdrava, oslobađa i
podržava dete u nastojanjima da stvori sopstvenu bazu
među vršnjacima. Ako je dete vezano za porodicu na
način kao što je Diana bila, ne može slobodno krenuti u
stvaranje veza sa vršnjacima. Ako je detetu uskraćena
ljubav kod kuće, postaće nesigurno i zavisno od
prijatelja. Ako se kod kuće oseća posebnim, takmičiće
se sa novim poznanicima i želeće da
135
bude dominantno. U svakom od ovih slučaja, nova
prijateljstva mu neće pružiti radost za kojom čezne.
Ljubav dvoje dece u zdravom vršnjačkom odnosu
ojačava osećaj sebe. To se razlikuje od ljubavi koju
dete oseća prema roditelju suprotnog pola u kojoj, kao
što smo videli, postoji predaja sebe. Seks nije isključen
iz tih odnosa pošto je seks normalni životni činilac, ali
se seksualni nagon jako smanjuje kako bi novom
svesnom osećaju sebe da prostora da se razvije u
zreliju verziju. U ranim danima analitičke teorije, Frojd
je predložio koncept dva antitetična instinkta, koje je
opisao kao instinkte samoočuvanja, što je isto što i ego,
i seksualne instinkte, koji bi se mogli opisati kao
instinkti očuvanja vrste.11 Ne možemo poreći da te dve
sile postoje u ličnosti, ma kako ih opisali. Kod odraslog,
to su polarne sile koje reprezentuju energetski naboj
tela koji pulsira između gornjih i donjih polova tela,
glave koja sadrži ego funkcije i karlice sa njenim
seksualnim funkcijama. Kao i bilo koja druga
pendularna aktivnost, ona ne može biti snažnija na
jednom polu nego na drugom. Stoga, u domenu
energetskog pražnjenja, ego ne može biti jači nego
njegov parnjak, to jest, seksualnost.
Ovaj princip je izgleda kontradiktoran kod
narcisoidnih osoba kod kojih je preuveličani egoizam
povezan sa smanjenom seksualnom potencijom. Takva

Freud, Sigmund, Instincts and their Vicissittides,

11

1915,
grandioznost, međutim, ne ukazuje na istinsku snagu
ega; pre će biti da je obrnuto. Ego i biva naduvan kako
bi se kompenzovala impotencija.12 Prava snaga ega se
vidi u pogledu koji je direktan, čvrst i jak. Takav pogled
dolazi iz visokog energetskog naboja u očima i
korespondira sa sličnim nabojem u karlici. Sjaj u očima
ukazuje na jak ego, koji je prizemljen sa telom i koji
potiče iz radosti i zadovoljstva koje osoba oseća. Uvek
možemo prepoznati zaljubljene po tome što im oči
sjaje.

Zrela ljubav

Zrela ljubav nije predaja sebe već predaja sebi. Ego se

odriče hegemonije nad srcem, ali ne biva uništen u ovoj
predaji. Pre bi se moglo
136
reći da je ojačan jer se koreni ega u telu hrane radošću
koje telo oseća. Kad kažemo nekome "Ja te volim", to
"ja" postaje snažno kao osećanje ljubavi. Moglo bi se
reći da je zrela ljubav samoafirmativna.
Diana je samo jedna od mnogih mojih pacijenata
koji se, kad se zaljube, predaju drugoj osobi a ne sebi.
Odriču se svoje nezavisnosti u nadi da će se ta druga
osoba brinuti o njima. Za uzvrat se vraćaju na
infantilnu poziciju koja deluje kao da obećava punoću
odnosa kakav su imali sa roditeljem suprotnog pola.
Postaju zavisni od partnera, a u takvom stanju su
bespomoćni i podložni nasilju. Naravno, takve veze vrlo
retko uspevaju i na kraju osoba ponovo proživljava
duboku tugu i srce joj se slomi, kao što joj se desilo i
kada je bila dete.
Nemoguće je imati zreo odnos ako niste zrela
osoba, koja stoji na svojim nogama, ako je potrebno i

12
Lowen, A, Narcissm, the Denial of True Self
sama, i koja je u stanju da svoja osećanja iskaže
slobodno i potpuno. Takva ljubav nije sebična, jer sebe
u potpunosti delite sa nekim. Jeste orijentisana na vašu
ličnost, ali to i jeste ono što je čini uzbudljivom, pošto
je svako od nas individua sa jedinstvenom ličnošću koju
mogu podeliti sa partnerom. U takvoj vezi, ispunjenje u
ljubavi i seksu je obostrano, uz zadovoljstvo i
ushićenje.
Ovakav pogled na ljubav postoji uporedo sa
popularnom idejom da u ljubavi jedno treba biti tu za
drugo. Ali ovo čini vezu pre služenjem nego deljenjem.
Deljenje se odvija između jednakih, a kod služenja
uvek postoji superiorniji. Takve veze gube uzbuđenje
brzo i završavaju se tako što onaj partner koga služe
počne izvan braka da traga za uzbuđenjem i ljubavlju
koji u braku nedostaju. Kada se to desi, partner koji je
služio počinje još više da služi, kako bi popravio stvari,
kako bi bio ono što suprižnik želi. Još jedna od mojih
pacijentkinja, koju je ostavio suprug u jednom se
trenutku slomila, burno zaplakala i rekla: "Čitavog
života se trudim da popravim stvari ali to nikad ne
donosi rezuktate. Ne možeš popraviti stvari. Sve vreme
pokušavam da pomažem ljudima i sve što dobijem je
povređivanje. Umorna sam od toga."
Filip je bio advokat u kasnim pedesetim koji je
došao kod mene jer mu je nešto u životu nedostajalo.
Oženio se kao jako mlad ženom koju nije voleo i sa
njom dobio troje dece. Ostao je u braku skoro dvadeset
godina jer je osećao da je potreban supruzi. Kada
137
sam ga upoznao, već dvanaest godina je živeo sa Rut,
koja je bila dosta mlađa od njega. Njihov odnos je
počeo kao seksualna i ljubavna veza, ali su i ljubav i
seks polako nestajali tokom poslednjih osam godina.
Spavali su u istom krevetu, često goli, ali između njih
nije bilo nikakvih intimnosti. Filip mi je rekao da ga ona
često kritikuje zbog manjih grešaka ili slabosti ali, kako
je sam rekao, on je na to navodi. Osim toga, veza im je
bila u redu i izgledalo je da im dobro ide. Svako je imao
svoju karijeru i često su bili odsutni zbog posla.
Vrlo je lako razumeti zašto se Filip žalio da mu
nešto nedostaje u životu. Bio je i na frojdijanskoj i na
jungijanskoj analizi godinama, kako bi našao
ispunjenje, a ista potraga ga je dovela i do meditacije i
drugih spiritualnih aktivnosti. Dugo godina je bio član
grupe muškaraca čiji je cilj bio podizanje nivoa muške
svesti. Imao je široko, otvoreno lice, jako i dobro
građeno telo i dopadljivo ponašanje. Sviđao se ženama,
ali on je bio veran svojoj partnerki.
Kako bismo razumeli njegov problem moramo znati
šta stoji iza njega. Opisao je svoju majku kao
dominantnu ženu koja je imala histerične ispade, a oca
kao tihog, pasivnog muškarca. Njih dvoje su imali dvoje
dece - njega i sestru, dve godine stariju. Bio je svestan
da se majka prema njemu ponašala zavodnički. Učinila
je da se oseća posebnim, ali u isto vreme i odgovornim
za njenu sreću. Pošto je imao iskustva sa analitičkom
psihologijom, znao je za edipovski konilikt i shvatio je
da je bio primoran da se nadmeće sa ocem i da ga
nadmaši, što je i radio. Osećao se lagodno u svetu
muškaraca, gde je mogao biti agresivan a da ne bude
napadan. Na koledžu je igrao bejzbol. Njegov problem
se ticao odnosa sa ženama. Ali na tom problemu se
moglo raditi jedino ako bi Filip stupio u vezu sa svojim
osećanjima prema ženama, koja je on duboko potisnuo.
O svom problemu je govorio veoma racionalno i
otvoreno, ali sa malo emocija. Došao je da razgovara
sa mnom pošto je shvatio da su mu osećanja
zarobljena u fizičkoj napetosti, što je zahtevalo fizički
pristup.
 Na bioenergetskoj stolici Filipovo disanje je bilo
prlično šuplje. Grudi su mu bile naduvane i čvrsto
stegnute. Moje ohrabrivanje da koristi glas jeste malo
pomoglo, ali nije probudilo tugu. Tokom vežbe
uzemljenja bilo mu je jako teško da natera noge da
vibriraju.
138
Uradio je vežbu šutiranja sa tračkom osećanja, ali nije
došlo do proboja u smislu emocionalnog oslobođenja.
Razvio je jaku kontrolu nad svojim osećanjima veoma
rano u životu tako da je u sadašnjosti bilo van
domašaja njegove svesti da odustane od nje. I pored
toga, osećao se mnogo bolje nakon ovih vežbi. Znao je
da se kreće u dobrom smeru i bio je odlučan da nastavi
njime i sa daljom analizom.
Jednom prilikom, kada je na stolici pravio
neprekidan zvuk, glas mu je došao do tačke na kojoj je
izgledalo da će se slomiti i zaplakati. Na moje
iznenađenje, čak je počeo i da se smeje, i nije mogao
da prestane. Video sam kako se to dešava nekim
drugim pacijentima, i skoro svaki put kad se smeh
nastavi, završi se jecajima. To je nesvesni napor da se
porekne tuga tako što ćemo je staviti u okrilje smeha.
Pridružio sam se smejanju kako bih mu pomogao da
oseti da je taj smeh iracionalan, ali sve što se desilo
bilo je da se on još jače smejao narednih petnaest
minuta i tek onda smo prekinuli sa pretvaranjem. Ali,
mada Filip tog dana nije zaplakao, uvideo je da pruža
snažan otpor predaji i puštanju da bilo ko dopre do
njega.
Uprkos njegovom muškobanjastom izgledu, bilo je
nečeg dečačkog u njemu, što je protivurečilo bilo
kakvoj ideji potpune zrelosti. U toku analize, postao je
svestan da se kao dečak osećao zarobljenim od majke i
da je bio uvređen mogućnošću da bude njen mali
muškarac, koju mu je ona pružala. Sada je, međutim,
bio zarobljen svojim narcisoidnim osećanjem da je
superioran i poseban, koje je dolazilo iz seksualne
privlačnosti koju je majka osećala prema njemu.
Narcisoidnost je čest problem kod muškaraca koji su
imali majke koje su ih zavodile i imale kontrolu nad
njima. Postoji falusna osobina njihove ličnosti, u vezi sa
erekcijskom potencijom, koja je osnova njihovog
osećanja da su seksualno privlačni ženama. Oni vide tu
potenciju kao mogućnost da ispune ženu seksualno i
emotivno. Ali za takvog muškarca predaja ljubavi je
jako teška: s jedne strane, tu je rizik da ga neka žena
posedujena isti način kao i majka, a s druge to znači
gubitak falusne pozicije, osećanja da je superioran i
poseban, pošto to vodi ka orgazmu koji će dovesti do
pražnjenja celokupnog uzbuđenja igre zavođenja. Filip
mi je rekao da može zadržati erekciju unutar žene dva
sata, dok ona doživljava višestruke orgazme. Ali
Filipova nemogućnost da se
139
preda dovela je do toga da se on oseti neispunjeno i
kao da mu nešto važno nedostaje.
Kao što sam već rekao, predaja nije nešto što bi se
moglo uraditi činom volje, pošto ona zahteva
odustajanje od volje. Volja je mehanizam
preživljavanja, a za Filipa je opstanak značilo ne
dopustiti da ga bilo koja žena poseduje. Preokret u
terapiji je nastupio ubrzo nakon smrti njegovog
devedesetdvogodišnjeg oca o kome se starao nekoliko
godina. Mislio sam da će taj događaj imati oslobađajući
efekat, pošto je Filipov odnos sa ocem bio odnos
pomešanih osećanja i uloga. On je bio sin, ali je
poslednjih godina očevog života bio i otac svome ocu.
Njegova edipovska upetljanost sa ocem, koja je dovela
do toga da se oseti superiornim, održavala ga je u ulozi
mlađeg. Sada je mogao sesti na tron carstva svoje
potpune zrelosti. Ušao je u vezu sa ženom koju je znao
od ranije, i ta veza je postala strastvena seksualna
afera, u svakom pogledu različita od onoga što je imao
sa Rut. Osetio je da je stvarno zaljubljen u Elizabet,
novu ženu. Ona je bila starija žena sa odraslom decom.
Ranije se zaljubio u mlađu ženu, a sada u stariju od
sebe.
Okolnosti njegove veze sa Elizabet su mu omogućili
da vodi dvostruki život, da provodi vikende sa svojom
ljubavnicom, a ostatak vremena sa Rut. Nova veza je
naizgled cvetala i bivala sve intenzivnija, dok je stara
nastavila svojim uobičajenim tokom. Bio je svestan da
to ne može tako da se nastavi. Nova ljubav ga je
pritiskala da obznani njihovu vezu svojoj partnerki, ali
on je oklevao, nesiguran u sebe. Ovako je to opisao.
"Znam da me ona duboko voli", (govoreći o novoj vezi).
"Kaže da nikada nije doživela takvo seksualno
ispunjenje kao sa mnom. Imamo puno zajedničkih
interesovanja i jako se dobro razumemo. Mogu biti jako
otvoren sa njom. Ona želi da bude sa mnom sve
vreme, ali osećam da postoji težnja za zavisnošću u
njenoj ličnosti. Sa Rut imam više slobode. Rut je
praktična žena koja zna kako da radi stvari, što Elizabet
nije. Ali ja volim Elizabet. Ona me uzbuđuje, što mi se
sa Rut ne dešava."
Filipova ličnost je bila takva da mu nije
dozvoljavala da vodi dvostruk život. Morao je da bude
otvoren i iskren sa obema partnerkama, ali je znao da
će Rut biti povređena ako joj kaže za Elizabet i nije se
mogao naterati da to uradi. Ležao je na stolici i disao
dok smo pričali o tome i najednom je počeo da plače.
Nešto malo
140
plača bivalo je i ranije tokom terapije što mu je,
verujem, pomoglo da se otvori prema novoj ljubavi.
Dok je plakao sada, rekao je da oseća bol u srcu što je
povezao sa idejom da će povređivanje Rut biti i njegov
bol. Njemu je srce bilo slomljeno onako kako je on'
mislio da će se i Rut slomiti srce jer je on odbacuje.
Počeo je dublje da plače dok je doživljavao tugu koju je
potiskivao od detinjstva, kada je majka odbila njegovo
seksualno osećanje prema njoj. Napetost u grudima
koja mu je ograničavala disanje i blokirala mogućnost
da se preda ljubavi bila je njegova odbrana od bola iz
detinjstva i od mogućnosti da bude ponovo povređen.
Ali za situaciju u kojoj se sada nalazio nije bilo
lakog rešenja. Nije mogao da ostavi Rut jer nije želeo
da je povredi i jer se plašio da bude sam. Rut je bila u
istoj situaciji. Pošto je osećala da postoji druga žena u
Filipovom životu, nije mogla da ode. Znajući da im je
seksualna strast presušila, nagovestila mu je da je
spremna da prihvati njegovu potrebu za privremenom
aferom. Njih dvoje nisu bili zajedno toliko godina zbog
ljubavi, nego iz potrebe. Njihova veza bila je odnos
međusobne zavisnosti. Jedno je bilo potrebno drugom.
Uhvaćen u stupicu svojim odnosom sa Rut, Filip je
uvideo da postoji mogućnost da biva zarobljavan i u
vezi sa Elizabet. Ona ga je pritiskala da napusti Rut i
pretila mu je da će im ona okončati vezu, kad već nije
on, ali ništa nije mogla da uradi kako bi Filip napustio
Rut. Postao je svestan toga da je Elizabet bila puna
potreba i da postoji mogućnost da će ga posedovati na
isti način kao i njegova majka. Shvatio je da se mora
odvojiti od Elizabet zbog istog razloga zbog koga mora
otići od Rut - nije bio slobodan.
Oslobođenje je sad postalo centralna tema Filipove
terapije. Shvatio je da ne može biti slobodna osoba - to
jest, osoba koja je iskrena prema sebi - sve dok od
nekog zavisi. Bio je zavisan i od svoje advokatske
karijere, oslanjao se na partnera za koga je verovao da
mu je potreban. Stoga je, uprkos činjenici da mu je bilo
skoro šezdeset godina, bio emotivno dečak a ne svoj
čovek koji stoji na svojim nogama. Emocionalna zrelost
je dimenzija koja je nedostajala Filipovom životu i to je
bila ta tragedija zbog koje je on bio ljut i tužan. U toku
sledeće godine mogla se videti promena Filipove
ličnosti, i u njegovom životu. Rut i on su se razišli,
mada su ostai prijatelji. I sa Elizabet se razišao, mada
su seksualna osećanja iz-
141
među nih ostala jaka. I zauzeo je vodeće mesto u
svojoj firmi. Ali šta sa ljubavlju?
Filip mi je rekao da voli Rut, mada ne oseća
seksualnu želju prema njoj. Uprošćeno govoreći, srce
mu je bilo otvoreno ka Rut, ali na drugi način otvoreno i
ka Elizabet, prema kojoj je i dalje osećao strast. Ta
ljubav je poticala iz dobrih osećanja za njih dve, a ne iz
potrebe za njima. Srce mu se otvorilo i da prihvati
svoju sestru, koja mu je godinama bila stranac. I onda,
postupak koji me iznenadio, u toku jedne seanse:
"Doktore Loven, želim da vam kažem koliko Vas volim".
Sanjao je san u kome je uzleteo u raj na belom oblaku.
Bio je neverovatno uzbuđen, jer je to video kao znak
ponovnog duhovnog rođenja. U isto vreme osetio je
dubok, unutrasnji mir u sebi što je takođe bilo radosno
osećanje. Uprkos mirnoći i jednostavnosti ovih
osećanja, ona su imala i element strasti. Bio je
strastveno zaljubljen u život i svet oko sebe. Nije
osećao potrebu da dalje traga. Našao je sebe, došao je
do jezgra svog bića, svog srca, i tamo je otkrio smisao
života u svojoj otvorenosti ka uzbudljivosti bitisanja.
Filip je i pre toga upoznao ljubav. Zaljubio se u Rut
kada su postali ljubavnici, isto kao i u svoju prvu ženu
kada se upoznao sa njom. U tim situacijama, ljubav je
bila iskrena ali nije bila dovoljno duboka i zato nije
trajala. Isto kao što se zaljubimo, možemo se i
odljubiti, i to se prečesto dešava jer se ne
zadovoljavamo činjenicom da nas druga osoba ne
ispunjava. Ne shvatamo da nas niko osim nas ne može
ispuniti i da ta ispunjenost proizilazi iz potpune
otvorenosti ka nama samima i ka životu. Kada nam
strela ljubavi probije oklop i dođe do srca, otvoreni smo
ka ljubavi i radosti, ali ne ostajemo takvi. Naš ego
polako prikupi svoju snagu, sumnjajući, ne verujući i
kontrolišući. Otvaranje stvara napuklinu u našoj
odbrani koji se mora zalečiti ili zatvoriti. Zaljubljivanje
nije rešenje, ali ljubav jeste - to jest, otvorenost. Prvo
treba da budemo otvoreni ka sebi, ka našim najdubljim
osećanjima, a za to bi trebalo da smo oslobođeni
straha, stida ili krivice.
Strah podriva mogućnost da se predamo ljubavi.
To nije racionalni strah, već onaj koji potiče iz našeg
detinjstva i jedino je tamo značajan. Međutim, on ima
moć nad nama sve dok se mi ponašamo kao da se
nalazimo u istoj poziciji u kojoj smo bili kao deca. Sve
142
dok Diana pokušava da dokaže kako je ona dobra
devojčica, tako što pomaže drugima i radi prave stvari,
plašiće se da bude ona sama, da prihvati svoju
seksualnost i da se preda ljubavi. Sve dok se Filip plaši
da ga neka žena poseduje, on će se boriti sa predajom
ljubavi. Baziraće to što je privlačan ženama na svojim
superiornim osobinama, a ne na činjenici da je on
čovek kome je potrebna žena da ispuni njegov život. Na
tom nivou, Filip je nastavio da bude dečak koji se igrao
sa ljubavlju i kome je i dalje potrebna majka da vodi
računa o njemu. Nikada nije zaista živeo sam. Nakon
što je napustio majčinu kuću da bi se oženio, on je
stalno bio sa nekom ženom. Uprkos tome što je voleo
Elizabet, znao je da će život sa njom odmah nakon što
ostavi Rut biti beg od suočavanja sa svojim strahom da
bude sam. Sve dok je osećao da zavisi od neke žene
nije bio slobodan; uvek bi se plašio njene moći da ga
poseduje. Nedostajalo bi mu zrelosti koja predaju
ljubavi čini najdubljim izrazom sebe. Nekoliko nedelja
nakon razgovora o tome, Filip mi je rekao da se
probudio jako radostan. Sanjao je da se više ne plaši da
bude sam i da više ne zavisi od žene. Svaki put kada se
pacijent oslobodi od straha, doživljaj koji ima je radost!
Zrelost je životni stadijum na kome čovek poznaje i
prihvata samog sebe. Poznaje svoje strahove, slabosti i
manevre izbegavanja i prihvata ih. Sumnjam da ikada
možemo doći do tačke na kojoj smo potpuno
oslobođeni svih efekata trauma iz prošlosti, ali više nas
ne kontrolišu. Prihvatanje nije isto što i bespomoćnost.
Pošto su problemi deo tela u vidu hroničnih napetosti,
možemo raditi na telu kako bismo ih se oslobodili.
Razne bioenergetske tehnike koje se koriste u terapiji
mogu se koristiti i kod kuće ako osoba zna kako da ih
koristi.
Prihvatanje znači i da se gubi sav sram koji
osećamo zbog svojih teškoća ili problema. Stid je nalik
krivici u ograničavanju naše slobode da budemo mi
sami i da se izrazimo.13 Dianu je majka naterala da se
stidi svojih seksualnih osećanja tako što je normalno
seksualno ponašanje deteta nazivala nedoličnim i
prljavim. Ali, pošto su ta osećanja bila povezana sa
prijatnim osećajem, devojčica
143
se našla u strašnom konfliktu koji je mogao da je izludi.
Pokušala je da potisne ta osećanja i, kao što smo videli,

Analizirao sam prirodu stida i krivice u knjizi Pleasure.

13

Njih zovemo emocijama koje sude. Negativni sudovi o

sebi su osnova za obe emocije.
uspela je da ih umanji do nekog stepena. Ali to je
stvorilo unutrašnju napetost što je dovelo do toga da
ona glumi osećanja. Svi mi, koji živimo u civilizovanim
zemljama, u nekoj meri se stidimo svog tela i njegovih
animalnih funkcija, koje su velikim delom fokusirane na
seksualnost, ali vrlo malo pacijenata govori o tom
sramu. Previše se stide da bi o tome pričali i, pošto su
sofisticirani, oni ga poriču. Samo iskazivanje ne
obuhvata samo tugu i bes. Većina ljudi ima svoje
mračne tajne za koje se plaše da iznesu na svetlo dana,
a ponekad ih kriju i od sebe samih. Strahovi, zavist,
prezir, odbijanje i privlačenje, sakriveni zbog srama,
postaju velike prepreke na putu do ljubavi.
Isto kao što je Diana patila zbog stida, tako je i
Filip patio zbog dubokog osećaja krivice koga velikim
delom nije bio svestan. Krivica se razlikuje od stida po
tome što se ona odnosi na osećanja i postupke na koje
se gleda kao na moralno neispravne, za razliku od stida
gde su oni prljavi i pogrešni. Ali većina ljudi koji danas
dolaze na terapiju su psihološki prefinjeni i poriču bilo
kakav osećaj krivice. Nakon što je taj osećaj poreknut,
o njemu se ne može razgovarati, i to čini težim
oslobađanje ove osobe njenih problema. Deca se teraju
da veruju da je moralno neispravno imati seksualna
osećanja prema roditeljima, ili biti ljut na njih. Strah je
povezan sa stidom, isto kao i sa krivicom. Filipova
krivica se očitavala u ozbiljnim mišićnim napetostima u
njegovom telu, napetostima koja su bila sazdana od
mnogo tuge ili besa i koja su retko zalazila u domen
svesnog. Osećao je ogroman bes prema svojoj majci,
jer je izneverila njegovu ljubav, i prema ocu, zato što
ga je ostavio u majčinim rukama. Ali on je prihvatio tu
igru i igrao ju je, što je učinilo da se oseća posebnim i
superiornim. Kako da se naljutiš na roditelja koji te
tretira kao da si poseban i superioran? Bes će se
pojaviti tek onda kad uvidimo koju smo cenu u bolu i
frustraciji platili za to. Tek kada je Filip glasno plakao,
osećajući bol u svom srcu, bio je na pravom putu da
postane slobodan čovek.
Predaja ljubavi uključuje mogućnost da potpuno
podelimo sebe sa partnerom. U ljubavi nije reč o
davanju, već o otvorenosti. Ali ta otvorenost mora ići
najpre prema sebi, tek onda prema drugo-
144
me. Ona obuhvata boravak u vezi sa svim najdubljim
osećanjima, a zatim i mogućnost da ih adekvatno
izrazimo. Za Filipa, to je značilo shvatanje i prihvatanje
činjenice da je on jako ljut na žene - sve žene - jer je
svaka, na svoj način predstavljala njegovu majku. Za
Dianu - prihvatanje svog besa usmerenog na muškarce,
uključujući i njenog terapeuta, jer je svaki predstavljao
njenog oca koji ju je izdao. Predaja telu i njegovim
osećanjima jeste predaja ljubavi.
145
POGLAVLJE 7

Izdaja ljubavi

Kako pacijenti stupaju sve više u dodir sa sobom i

događajima iz detinjstva, generalno postaju svesni
osećanja da su izdani od svojih roditelja. Osećanje
izdaje potom prerasta u jak bes. Posle dve i po godine
terapije, Monika je rekla: "Osećam se tako izneverenom
od svog oca. Iskoristio me je. Ja sam ga volela a on me
je seksualno iskoristio. Kada se koncentrišem na svoju
karlicu osećam koliko sam bila izneverena. Ne razumem
zašto muškarci to rade". Onda je dodala: "Osećam se
kao životinja. Tako sam besna. Želim da grizem ali se
plašim da ovo sećanje usmerim na penis".
Njena osećanja su bila aktivirana skorašnjim
raskidom veze sa čovekom kome je dala svoju ljubav.
On je prihvatio, ali je često i kritikovao tu ljubav.
Prihvatiti ženinu ljubav a ne uzvratiti je, ili barem
pokazati poštovanje, znači iskoristiti ženu. Njen otac je
nju iskoristio tako što ju je zaveo, pobudio njenu
ljubav, a onda je izlagao kao seksualni objekat svojim
muškim prijateljima. Bez obzira na to da li ovakvo
ponašanje može da se okarakteriše kao seksualno
zlostavljanje ili ne, ono je predstavljalo izdaju ljubavi i
poverenja koje dete oseća prema svom roditelju.
Naravno, svaki čin seksualnog zlostavljanja od roditelja
ili uopšte starije osobe prema detetu jeste izdaja vere i
ljubavi. Ali, takođe verujem da svaki čin izdaje sadrži u
sebi element zloupotrebe, bilo otvoreno prikazan ili
potajno nagovešten.
Drugi pacijent, muškarac, je iskusio ovaj osećaj
izdaje od svoje majke. Kao dete nije mogao da joj se
usprotivi. Pokušavala je da
146
kontroliše gotovo svaki aspekt njegovog života i
ponašanja, što je rezultovalo time da, kao odrastao, on
nije mogao da dela u sopstvenom interesu. Morao je da
bude uspešan, da u očima društva čini prave stvari,
kako bi se njegova majka ponosila njime. Bio je njen
mali "kućni dečak", a kao čovek je na sličan način
funkcionisao sa svojom suprugom. Jednom je došao na
seansu žaleći se na suvo grlo; nije mogao da načini
nikakav jači zvuk ili da duboko diše. Osećao se
pridavljenim, a slika koja mu se pojavila bila je slika
psa koga šetaju unaokolo sa ogrlicom i na povocu. U
ovom slučaju sećanje je bila ogrlica koja guši. Majka bi
ga lepo obukla i prošetala okolo kao što bi neko šetao
nagrađenu pudlu. Shvativši ovo, rekao je: "Morao sam
da je učinim ponosnom, da opravdam njen imidž
savršene majke".
I koristila ga je, na isti način na koji je Moniku
iskoristio njen otac, da bi osetila seksualno uzbuđenje i
satisfakciju toga da poseduje dete koje je obožava.
Uopšte nije shvatala da ovakvim ponašanjem oduzima
sinu njegovu muževnost. Njeno delanje je predstavljalo
potrebu da učini muškarcu ono što je njoj učinjeno kao
detetu. Kao što smo videli u poglavlju o besu,
uglavnom se na bespomoćnima i zavisnima ispoljavaju
uvrede i traume koje je neko zadobio kada je kao dete i
sam bio bespomoćan i zavisan.
Korišćenje sile protiv nekog drugog uvek sadrži
seksualne, prikrivene delove. Roditelji koriste svoju
moć da vaspitaju dete tako da ono postane "dobro"
dete, a kasnije i "dobra" odrasla osoba. S druge strane,
biti loš ne znači samo ponašati se neprijateljski ili
nasilno, već i ponašati se seksualno. "Dobro" dete je
pokorno i radi ono što mu se kaže. Rečeno mu je da će
tim ponašanjem steći ljubav, ali to je lažno obećanje,
jer će dobiti samo odobravanje, ne i ljubav. Ljubav ne
može biti uslovljena. Uslovna ljubav nije prava ljubav. S
druge strane, a u odbranu roditelja, moramo shvatiti da
se mora primeniti nekakva disciplina da bi se sačuvao
red u kući i da bi se sprečilo da dete povredi samo
sebe. Međutim, disciplina je jedno, a slomiti dete nešto
sasvim drugo. Ljudi koji dolaze na terapiju su ljudi
kojima je duh oštećen ili čak slomljen. Ovo važi i za
mnoge koji ne posećuju terapije. Bez razmišljanja,
većina roditelja će se odnositi prema deci onako kako
su sami bili tretirani od svojih roditelja. U nekim
slučajevima oni ovo čine uprkos unutra-
147
šnjem glasu koji im govori da je to pogrešno.
Zlostavljano dete često postane roditelj koji zlostavlja,
jer su koreni ovog ponašanja postali ugrađeni u njega.
Deca koja su bila izložena nasilju su generalno nasilna
prema sopstvenoj deci, jer su ona laka meta za
oslobađanje potisutog besa. Vremenom, deca se
identifikuju sa svojim roditeljima i opravdavaju takvo
ponašanje kao neophodno i brižno.
Seanse sa jednim od pacijenata koje ću sada
opisati ilustruju perverzan odnos koji može postojati
između roditelja i deteta - u ovom slučaju između
majke i kćerke. Rejčel je bila žena u ranim četrdesetim
koja me je konsultovala jer je bila depresivna. U to
vreme već je išla na terapiju kod analitičara u svojoj
državi. Sreli smo se u radionici i bila je zaintresovana
za ideju da radi na svom telu kako bi rešila svoje
probleme.
Rejčel je bila zgodna žena, natprosečne visine, sa
vitkim, dobro oblikovanim telom koje, međutim, nije
odavalo postojanje jakog energetskog naboja. Njeno
lice je imalo mladalački izgled koji je ukazivao na
detinjastu crtu njene ličnosti. Noge su joj bile tanke i
nisu izgledale snažno. Ovo je bila treća ili četvrta
seansa koju sam radio sa njom.
Počela je rekavši da je prošla kroz tri veoma teška
meseca od našeg poslednjeg susreta. "Pala sam u
zaista ozbiljnu depresiju i jako sam se plašila da nikada
neću uspeti da je se otresem. Mislim da se približavam
delu sebe koji je tvrdoglav i odbojan. Strahovala sam
razmišljajući kako ću se sresti sa vama. Ja želim da vas
vidim, ali se plašim samog fizičkog dela posla. Kad sam
poslednji put bila ovde, sklupčala sam se na tom kauču,
u fetalnom položaju, i to je bilo sve što sam želela da
radim".
Nastavila je: "Tokom moje terapije, suočavala sam
se sa snovima, od kojih je jedan bio o zmijama. Iznova
viđam sliku zmije u mojim snovima. Sanjam ih puno, ali
se ta jedna karakteristična slika ponavlja. Zmija visi na
ulazu u kuću, sva uvijena i preteća. To je velika zmija,
anakonda ili piton, koja me obuhvata i steže do smrti.
Nedavno sam sanjala zmije izložene iza stakla u muzeju
i naterala sam sebe da ih pogledam. Dve od njih su
imale lobanje primata umesto zmijske lobanje.
Izgledale su više ljudske".
"U ovom stadijumu terapije sam se nosila sa bolom
zlostavljanja od mog brata. Dok sam razmišljala o snu,
imala sam neodređe-
148
ni osećaj da se muzej nalazi u Filadelfiji, recimo muzej
umetnosti Filadelfije. Dok sam razmišljala o Filadelfiji,
sinulo mi je da se ona još naziva i "gradom bratske
ljubavi". Pomislila sam kako je bratska ljubav postala
potpuno seksualno izopačena".
Kada sam upitao za godine njenog brata, rekla je
da je bio četiri godine stariji od nje i dodala: "Volela
sam ga toliko da sam bila spremna da uradim bilo šta
što bi mi rekao da uradim. Kada sam opisivala drugim
terapeutima šta mi je radio mislila sam da ću se
onesvestiti. Vučem to sobom svih ovih godina,
nesposobna da pretvorim u reči ono što mi je on
uradio. Plašila sam se da će ljudi to odbaciti kao čestu
pojavu i da ću biti užasno osramoćena".
"Toliko sam bila zabrinuta za sebe da sam otišla da
uradim neke psihološke testove. Radila sam Roršahov
test i svuda viđela ženske polne organe. Postojao je i
jasan falusni simbol na vrhu na koji sam pokazala,
rekavši: "Ne znam šta bi ova mala zvrčka trebalo da
predstavlja. Ispitivač se zacerekao".
Kada sam upitao Rejčel šta njen analitičar misli o
tome što je videla vagine u mrljama na testu, rekla je
da je upravo dobila rezultate i da se otada nisu sreli.
Pomislio sam da to što je Rejčel videla ima nekakve
veze sa njenom majkom. Zamolio sam je da mi opiše
taj odnos.
Rekla je: "Pa, ja... ja... ja... imam taj osećaj da me
je majka seksualno zlostavljala". I sam sam imao sličan
predosećaj. Rejčel je dodala: "Ispričala sam svom
analitičaru o incidentu koji se dogodio kada sam bila
dete. Imala sam, čini mi se, trn u nozi, i nisam
dozvoljavala majci da mi se približi i dodirne me. Silom
me je uzela u krilo a ja sam vrištala: 'Neka mi neko
pomogne!' Bila sam prestravljena. Osećam tu averziju
prema njoj, i tu postoji nedvosmislena seksualna crta".
Rejčel je opisala svoju majku kao onu koja je bila
jaka u porodici. "Upravljala je porodicom i zavadila nas
je međusobno tako da nemamo kome da se obratimo.
Ja... ja drhtim iznutra dok vam ovo pričam".
Pohvalio sam Rejčel zbog toga što je dovoljno
hrabra da se suoči sa ovim temama, na šta je
odgovorila: "Jesam, ali čini mi se gotovo na sopstvenu
štetu. Jedan prijatelj mi je rekao da misli da bih ušetala
u usta lavu. Ja mislim da bih ušla unutra, ali sa nekom
vrstom dizalice da zadrži čeljusti".
149
"Vagina je slična ustima", istakao sam. "Proguta te.
A ti si osetila majčinu želju da te poseduje?", dodao
sam.
"Da, ne samo da me poseduje već i da me uništi".
"Jesi li osećala njeno neprijateljstvo prema sebi?
Da li si mislila da bi mogla da te ubije?", upitao sam.
Posle duže pauze, odgovorila je: "Pa, jedno znam,
šibala me je gotovo svaki dan".
Bio sam šokiran. Prokomentarisao sam: "Mora da
je to činila da te učini pokornom, da ti slomi duh".
"Bilo je slučajeva kada bih se pitala koliko daleko
će ići", rekla je. "Postojao bi prelomni trenutak tokom
bičevanja. Odlučila bih da neću plakati. Nisam želela da
joj pružim to zadovoljsvo. Ali onda bih zaplakala samo
da bih je naterala da prestane. Na neki detinjast način
sam se plašila da će me u protivnom ubiti. Mogla sam
da osetim u njoj sve veću eroziju kontrole - rastući bes
protiv mene samo zato što se još nisam slomila".
U ovom stadijumu sam imao snažno osećanje da je
Rejčelina majka bila seksualno povezana sa njom.
Sugerisao sam da majčino ponašanje sadrži lezbijski
aspekt.
Niskim, blagim glasom Rejčel je rekla: "Drago mi je
da ste to nazvali pravim imenom". Zatim je dodala:
"Čini mi se da je bila ljubomorna na mene jer je i sama
imala jako teško detinjstvo. Mislim da je bila seksualno
zlostavljana. Ona je krupna žena sa velikim kostima. Ja
sam na svet došla vitka i ženstvena. Mislim da joj je to
smetalo".
Ukazao sam Rejčel da se njena majka
identifikovala sa njenom ženstvenošću i da je želela da
je i sama poseduje. Rejčel je rekla da je majka bila
veoma muškobanjasta, velika i debela. Rekla je i da je
njena majka imala običaj da koristi razne izgovore kako
bi joj gledala vaginu.
U tom trenutku, Rejčel se požalila kako se oseća
ošamućeno i slabo. Uzdahnula je i prostenjala: "O,
Bože".
Rejčel je primetila da je od njene majke podilaze
žmarci. Rekla je da joj je majka bila odbojna, i još uvek
je, da je jedva podnosila da bude u njenoj blizini. Zatim
je opisala događaj koji je ilustrovao negativnu moć koju
je njena majka imala nad njom: "Kada sam otišla u
Nemačku i porodila se, lepo sam dojila bebu. Onda je
majka
150
došla da me poseti; istog dana kada je stigla mleko mi
je presušilo i nikada se nije povratilo. Bum, preko noći".
Zatim je Rejčel rekla da veruje da je ono što je
njen brat radio bilo ispoljavanje majčinih osećanja, ne
očevih. "Moja majka to oprašta. Ona zadobija pohotljivu
stimulaciju iz toga. Valjda projektuje svoju mržnju
prema sebi na mene zbog toga što sam seksualna i
poručuje mi da sam prljava i zavodljiva. Ali ja nisam
zavodljiva. Žrtvovala sam se da ne bih bila zavodljiva.
Želela sam da budem čista i nevina, da ne znam za
seks. Nisam bila svesna da je ono što moj brat radi
seks. Znala sam samo da je bilo nametljivo,
zastrašujuće i nečisto i nije mi se dopadalo".
Posle kraće pauze, rekla je: "Osećam takvo
olakšanje. Znam da je istinito". Kažemo da istina može
da oslobodi pojedinca. AH to se desi samo kada taj
pojedinac prihvati istinu. Prihvatanje uključuje predaju,
predaju realnosti, telu, osećanjima. Rejčel se nikada
nije predala, nikada nije odustala od svoje borbe da
pobegne od majke, da pobegne od prošlosti. Ova borba
joj je omogućila da preživi, ali je isto tako držala
vezanu za detinjstvo. A kako je nemoguće pobeći od
prošlosti, napor da se to učini je osuđen na propast, i
ostavlja čoveka sa istim osećanjem beznadežnosti i
očaja koje pamti kao dete. Ideja da se može pobeći od
prošlosti jeste iluzija koja se ruši nanovo i nanovo
spram realnosti, ostavljajući čoveka utučenim.
Rejčel, kao i svi preživeli, i dalje pokušava da
promeni prošlost, da pronađe ljubav koja bi je izbavila i
povratila joj samopouzdanje. To je priča o uspavanoj
lepotici, na koju je zla veštica bacila kletvu, osuđujući
je na stogodišnji san i, time je uklanjajući iz života,
okružujući njen zamak neprobojnim čestarom tmja.
Ono što je spasilo Trnovu Ružicu bila je ljubav lepog
mladog princa koji je imao hrabrosti da se probije kroz
trnovitu barijeru i probudi je. Takva je i priča o
Pepeljugi, koja je bila spasena od života kuhinjske
sluškinje i to opet ljubavlju mladog princa. U priči o
Pepeljugi, dobra vila pribavlja sredstva pomoću kojih će
princ videti Pepeljuginu lepotu. Obe ove priče
predstavljaju snove mladih devojaka kako će spasene
od zle moći veštice, ili maćehe.
Kao i Diana, čiji sam slučaj predstavio u
prethodnom poglavlju, i Rejčel je bila u vezi sa
čovekom koji se o njoj starao finansijski, ali je
zloupotrebljavao seksualno. Trebalo je da on bude njen
151
vitez na belom konju, dobar otac koji će je voleti i
zaštititi od njene okrutne majke. Ali njena zavisnost o
njemu je ostavila u ulozi princeze, male uplašene
devojčice koja svoju majku vidi kao svemoćnu. Rejčel
je ovoga bila svesna i sama je rekla: "Nisam spremna
da izađem napolje, da počnem sama da se borim i
zaradim za svoj život. I mrzim sebe zbog toga".
Realno, i Diana i Rejčel su bile sasvim sposobne
osobe koje su mogle i jesu izdržavale same sebe. Čini
mi se da je posredi nešto izopačeno kad takva osoba
ostaje u neravnopravnom odnosu. Donekle to
predstavlja ispoljavanje samodestruktivnih osećanja
koja potiču iz dubokog osećanja krivice i srama. I
Rejčel i Diana veruju da ne zaslužuju istinsku ljubav
muškarca jer su nečiste. One su "zaprljane" time što su
bile izložene zreloj seksualnosti dok su još bile
devojčice. Ova duboko usađena krivica blokira njihovo
predavanje sopstvenoj seksualnosti, što je inače
prirodari put ka iskazivanju zrele ljubavi. Umesto
predaje sebi, one se predaju čoveku, što im omogućava
malo radosti, kao i veru da zaista vole. Ali ove veze ne
funkcionišu. One ponavljaju iskustvo iz detinjstva sa
ocem - predaju i izdaju. Ponavljanje – prinuda, kako je
Frojd nazvao, ima snagu sudbine.14 Danas je to dobro
poznata maksima: "Ono što ne zapamtimo, prinuđeni
smo da ponavljamo".
Žena je izneverena činjenicom da čovek koga voli
nije vitez u bleštavom oklopu, već besan muškarac koji
se i sam oseća izdanim od žena. Njegova prošlost bi
otkrila da ga je izdala njegova majka koja ga je, u ime
ljubavi, koristila i zlostavljala. Sada njega iskorišćava
druga žena koja od njega očekuje da bude njen
spasitelj, zaštitnik i staratelj. Istovremeno, on otkriva
da je u seksualnom odnosu sa malom devojčicom, ne
pravom suprugom. On se donekle oseća prevareno, i to
pokreće njegov bes, dok opet, oseća moć da je povredi
i zloupotrebi. On će, svesno ili nesvesno, neprijateljstvo
koje je osećao prema majci ispoljiti na svom partneru,
a ona će se potginiti u nadi da će dokazati da nije kao
njegova majka i da ga zaista voli.
Motivi koji leže iza ovako samodestruktivnog
ponašanja su kompleksni. Jesu li Diana i Rejčel prosto
bile mazohisti i dozvolja-

Freud, Sigmund, Beyond the Pleasure Principle (New

14

York, Liveright Publishing corp., 1950)

152
vale da budu zlostavljane? Mazohističko ponašanje je i
samo veoma kompleksno: pravi mazohista tvrdi da
dobija zadovoljstvo iz toga što je zlostavljan, u šta ja
verujem. Vilhelm Rajh je sproveo analizu ove navodne
anomalije. 15 Na primeru muškog pacijenta koji je mogao
da uživa u seksu tek pošto bi bio izudaran po zadnjici,
Rajh je pokazao da su batine uklonile strah od
kastracije, što je njegovom pacijentu omogućilo da se
prepusti svojim seksualnim osećanjima. U glavi
pacijenta to bi izgledalo otprilike ovako: "Ti me tučeš
zato što sam bio nevaljao, ali me nećeš kastrirati".
Zbog endemske prirode edipovskog konflikta, strah od
kastracije leži u gotovo svakom muškarcu u našoj
kulturi. Strah od kastracije je povezan sa krivicom u
vezi seksualnosti, ali samo u retkim slučajevima je
krivica toliko jaka da dovede pacijenta u poziciju
mazohiste.
Međutim, iako je ova analiza razložna, ona ne
objašnjava osećanja ljubavi koja su i Diana i Rejčel
iskazivale prema muškarcima koji su ih zlostavljali, a sa
kojima su bile u vezi. Moram verovati da su ta osećanja
bila istinska i da se bez njih one ne bi mogle potčiniti
zlostavljanju. Ideja da neko može voleti svog
progonitelja i nije tako neobična kada uzmemo u obzir
da je u detinjstvu progonitelj bio roditelj koji voli.
Rejčelin otac je nju voleo uprkos činjenici da ju je
zavodio i da nije mogao da stane u njenu odbranu pred
svojom suprugom. Dianin otac je za nju bio izvor
radosti kada je bila malai ona ga je jako volela. Kao
roditelj pun ljubavi, on je obećavao da će biti tu za nju
kada joj bude potreban. Upravo njegov neuspeh da
ispuni to nagovešteno obećanje je ono što je stvorilo

Reich, Wilhelm, Character Awalysis (New York, Orgone

15

Institute Pres, 1946)

izdaju. U narednom poglavlju ćemo se uveriti da je ovo
tačno, čak i kada se radi o ocu koji seksualno zlostavlja
svoju kćerku.
Dete je zatečeno ovakvom izdajom jer oseća da je
ona pre rezultat slabosti nego izraz neprijateljstva.
Kako je duboko osetljivo dete može da oseti ljubav
roditelja čak i kada biva povređeno. Dete spoznaje
osećanja koja su ispod površine i veruje im. Praktično,
kao da dete veruje da je zlostavljanje izraz ljubavi.
Rejčel je verovala da je nju majka volela makar i na
perverzan način, i da su batine bile izraz njene
sadističke ljubavi. "Ne bi me povredila da ti nije
153
stalo" jeste snažno ubeđenje kod dece. Dete bi moglo
reći: "Ako je istina da me voliš, zašto ne možemo da
nađemo rešenje? Učiniću sve što mogu da pomognem".
Zapravo, ova izjava govori da je dete spremno da
preda sebe da bi steklo tu potrebnu ljubav.
Ako se setimo da je dete nevino, možemo razumeti
da ono ne može da shvati niti da se nosi sa zlom. Ipak,
bili bismo naivni da ne priznamo da zlo postoji u
ljudskom svetu. Ono ne postoji u prirodnom svetu, jer
ta stvorenja nisu jela voće sa drveta znanja i nisu
razlikovala dobro i zlo. Ona samo čine ono što je
prirodno za njihovu vrstu. Čovek je jeo zabranjeno voće
i zato je proklet postojanjem zla, protiv koga se bori.
Pre mnogo godina, dok smo moja supruga i ja putovali
metroom, slučajno smo zapazili oči žene koja je sedela
nasuprot nama. Oboje smo bili zatečeni zlim pogledom
tih očiju. Kako smo oboje to videli, nismo mogli
sumnjati u istinitost naših utisaka. Takav pogled sam
veoma retko viđao kod drugih ljudi, ali je još jedan
slučaj na mene ostavio snažan utisak. Majka i kćerka su
me konsultovale oko devojčinog stanja. Moja evaluacija
kćerke je podržavala dijagnozu demarkacione
šizofrenije. U razgovoru, u kome su obe učestvovale,
devojka je uputila neke negativne primedbe svojoj
majci. Majka ju je pogledala tako mračnim pogledom
punim mržnje, da sam ja bio potpuno šokiran. To nije
bio pogled ljutnje ili čak besa, već čiste mržnje. Kad bi
pogled mogao da ubije, ovaj bi to i učinio. Bio je u
tolikoj meri razoran. Ali ova majka je naglašavala
ljubav prema svom detetu, što je bilo poricanje pravih
osećanja. Nijedno dete ne bi moglo da se nosi sa tako
kontradiktornim porukama a da pri tome očuva svoje
duševno zdravlje. Ova majka je imala zlu stranu ličnosti
koju je prikrivala rečima ljubavi i pažnje. To zlo je
poticalo iz poricanja sopstvene mržnje.
Mržnja nije ništa manje zla nego što je ljubav
dobra. Obe emocije su prirodne, i podesne u određenim
situacijama. Volimo istinu, a mrzimo licemerje. Volimo
ono što nam pruža zadovoljstvo, mrzimo ono što nam
zadaje bol. Postoji bipolarni odnos između ove dve
emocije, sličan onom između ljutnje i straha. 16 Ne
možemo biti ljuti i uplašeni u isto vreme, iako možemo
oscilovati između
154
ovih osećanja onako kako to situacija nalaže. Prema
tome, jednog trenutka smo ljuti i spremni da
napadnemo, a onda taj impuls slabi a mi se osećamo
uplašeno i želimo da se povučemo. Dakle, možemo
voleti i mrzeti ali ne istovremeno. Naslućivanje
zadovoljstva nas nadahnjuje i vuče nas napolje. Širimo
se i osećamo toplinu. Ako uzbuđenje raste, osećamo se
puni ljubavi i prijemčivi. Ako tada budemo povređeni,
telo se grči i povlači. Ako je bol veliki, grčenje
prouzrokuje hladno, ukočeno osećanje u telu. Da bi
izazvala tako jak grč, bol nam mora biti naneta od
nekoga koga volimo. Mržnja se onda može shvatiti kao

16
Videti Lowen, A., Pleasure, radi dublje analize odnosa
zamrznuta ljubav.
Tokom seanse sa detetom i roditeljem, imao sam
prilike da čujem devojčicu kako urla na svoje roditelje:
"Mrzim vas, mrzim vas!" Pošto je izrazilo svoju mržnju,
dete brizne u plač i potrči u zagrljaj roditeljima. Ako je
mržnja zamrznuta ljubav, ovo objašnjava lakoću
pretvaranja jednog osećanja u drugo. Ne možemo
mrzeti ako ne umemo voleti, i obratno.
Kada nas povredi neko koga volimo, naša prva
reakcija jeste plač. Kao što smo videli, ovo bi bila
reakcija malog deteta na bol ili nevolju. Starije dete bi
prirodnije odreagovalo ljutnjom, kako bi uklonilo uzrok
bola i povratilo pozitivno osećanje o svom telu. Cilj obe
ove reakcije jeste da povrati veze ljubavi sa važnim
ljudima u životu - roditeljima, drugim vaspitačima i
drugovima za igru. Ako se ta veza ne može ostvariti,
dete ostaje u stanju grča, nesposobno da se otvori i
posegne. Njegova ljubav je zamrznuta; pretvara se u
mržnju. Ako se mržnja može izraziti, onako kako ju je
mala devojčica izrazila prema svojoj majci, led je
razbijen i čitav tok pozitivnih osećanja je ponovo
uspostavljen. Međutim, mali broj roditelja
toleriše dečju ljutnju, a još manje njih prihvata dečje
ispoljavanje mržnje. Ako nije u stanju da izrazi mržnju,
dete se oseća loše, i opaža sebe kao loše, ne zlo, nego
prosto kao dete koje nije dobro. Roditelj koji je u
detetu prouzrokovao sav ovaj nemir je viđen kao
ispravan ili dobar, neko ko očekuje poslušnost i
pokornost. Ova pokornost postaje alternativna ljubav.
Dete će reći: "Volim svoju majku", ali na telesnom
nivou se može videti odsustvo bilo kakvog osećanja
ljubavi - nema topline, nema prijatnog uzbuđenja,
nema pružanja ruku. To je ljubav iz krivice, ne iz
radosti. Dete se oseća krivim zbog toga što mrzi svoju
majku.
155
U narednim seansama, Rejčel je izrazila
protivljenje ideji da vidi svoju majku, sa kojom je još
bila povezana. Osećala je da majka i dalje ima neku
moć nad njom i da još nije slobodna, da je više kao
lutka nego kao osoba. Ali nije mogla da pokrene nimalo
besa protiv nje; osećala se isuviše krivom, bila je
isuviše ukočena strahom da joj se usprotivi. Donekle je
doživljavala svoju majku kao vešticu. Naravno, majčino
ponašanje prema Rejčel bilo je nehumano. Siguran sam
da je osećala ljubav prema svom detetu, ali je prilikom
napada na devojčicu izgledala kao da je posednuta od
nekog zlog duha. U tim trenucima ona je mrzela svoju
kćerku i mogla je da je uništi. Bez sumnje je i sama bila
slično tretirana, a mržnja koju je osećala prema kćeri
bila je projekcija mržnje prema onima koji su nju
zlostavljali. Tokom distanciranja od mržnje prema
svojim roditeljima, ta mržnja se pretvorila u zlobnu silu
koja je postala zao duh u njoj.
Da li je Rejčel mrzela svoju majku? Moj odgovor je
- da, bez sumnje. Međutim i ona je, takođe, bila
ograđena od svoje mržnje, koja se onda ispoljavala kao
mržnja prema sebi samoj. Govorila je: "Mrzim sebe
zbog toga" (jer ne stoji na sopstvenim nogama). Ali
kako je i mogla da stoji na svojim nogama kada su joj
bile oduzete? A bez nogu na kojima bi stajala, kako je
mogla da ispolji ikakav jak bes prema majci? Bila je
nepokretna, ukočena strahom i svojom krivicom i
mržnjom.
Ne verujem da se osoba može u potpunosti
prepustiti ljubavi ukoliko nije u stanju i da prihvati i
iskaže svoju mržnju. Mržnja postaje zla sila samo kada
se poriče i projektuje na nedužne osobe. Pridikovati
protiv nje je, po mom mišljenju, uzaludno. To je kao
govoriti ledenom bregu da se topi. Moramo razumeti
sile koje stvaraju negativne emocije ako želimo da
pomognemo ljudima. da se od njih oslobode. A da
bismo to učinili, moramo najpre prihvatiti realnost ovih
osećanja i ne suditi o njima.
U svim mojim pacijentima postoji mržnja i ona
mora biti iskazana. Ali, najpre, ona mora da se oseti i
prepozna kao prirodni odgovor na izdaju ljubavi. Osoba
mora da oseti koliko je bila povređena, psihički i fizički,
da oseti da je ispoljavanje ovog osećanja opravdano.
Kada pacijenti duboko osećaju ovu bol, i kada su svesni
izdaje, dajem im peškir da ga uvrću dok leže na
krevetii. Predlažem
156
im da gledaju u peškir dok ga uvrću i da kažu: "Zaista
si me mrzeo/la, zar ne?" Jednom kada iskažu to
osećenje, više im nije toliko teško da kažu: "I ja tebe
mrzim". Mnogo puta do ovoga dođe spontano. Osećanje
takve mržnje, može pokrenuti jači bes u vežbi sa
udaranjem. Ali nijedan izraz sam po sebi ne može
promeniti ličnost. Prihvatanje čitavog spektra nečijih
osećanja, iskazivanje osećanja i sticanje vladanja
samim sobom su smernice duž puta kojim neko ide na
putovanju ka samospoznaji.
U ovakvom procesu samootkrivanja analiza
ponašanja i karaktera predstavlja kompas koji nas
usmerava. Moramo razumeti razloge za neko ponašanje
pre nego što ga možemo promeniti. Moramo uvek poći
od spoznaje i prihvatanja detetove nevinosti. Ono ne
poznaje kompleksne psihološke probleme ljudske
ličnosti. Ljubav deteta prema roditelju, koja je duplikat
ljubavi roditelja prema detetu, toliko je prirodno
ukorenjena da je detetu potrebna izvesna doza
prefinjenosti da bi se dovela u pitanje. Sve do tog
trenutka dete će smatrati da su zlostavljanje i
nedostatak ljubavi posledica neke njegove greške. Nije
teško doći do takvog zaključka. Na primer, sukobi
između roditelja obično bivaju projektovani na dete.
Kada jedan roditelj optuži drugog da je previše
popustljiv, dete shvata da ne može da udovolji oboma.
Dete često postane simbol i ispaštalac bračnih
problema, i u mnogim slučajevima, iako je u sredini,
biva primorano da se opredeli na čijoj će strani biti.
Znam za veoma malo ljudi koji su izronili iz detinjstva
bez jakog osećanja da nešto nije u redu sa njima, da
nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Mogu jedino da
pretpostave da bi, da su više voleli, više se trudili i bili
pokorniji, sve bilo u redu. Ovakvi ljudi naviku da
udovoljavaju drugome prenose u svoje veze, i šokirani
su kada otkriju da to ne funkcioniše.
Zdrave veze odraslih su zasnovane na slobodi i
jednakosti. Sloboda označava pravo da se slobodno
iskažu nečije želje i potrebe; jednakost znači da je
svaka od osoba u toj vezi zbog sebe, a ne da bi služila
drugoj. Ako osoba ne može da govori u svoje ime, onda
nije slobodna; ako mora da služi drugoj osobi, nije
ravnopravna. Ali veliki broj ljudi ne misli da ima ovakva
prava. Kao deca, oni su bivali ukoreni jer su zahtevali
ispunjavanje svojih želja i potreba; bili su obeleženi kao
sebični i neuviđavni. I terani su da se osete krivim
157
zato što su stavljali svoje želje pre želja svojih roditelja
- na primer, pacijentkinji koja se kao dete žalila majci
kako je nesrećna, majka je rekla: "Nismo ovde da
bismo bili srećni, već da bismo radili ono što je
potrebno". Na kraju je postala majka svojoj majci.
Ovakva sudbina zadesi mnoge devojke, oduzimajući im
pravo na ispunjenje i radost. Ova izdaja ljubavi od
roditelja u detetu izaziva jak bes protiv roditelja, koji
ono ne može da izrazi. To čini da se dete oseća krivim i
prouzrokuje da ono postane pokorno. Sve dok se ova
osećanja besa i mržnje ne oslobode, osoba se ne može
osetiti slobodnom i ravnopravnom. Neoslobođena, ona
se prenose dalje u veze odraslih.
Gotovo sve veze počinju time što se pojedinci
međusobno privlače pozitivnim osećanjima i
zadovoljstvom. Nažalost, ove stvari retko nastave da se
razvijaju i produbljuju tokom godina. Zadovoljstvo
bledi, pozitivna osećanja postaju negativna, a
ozlojeđenost se nagomilava, jer se bez osećanja
slobode i jednakosti osoba oseća neispunjenom i
zatočenom. Potisnuti bes se ispoljava na ovaj ili onaj
način - bilo psihički ili fizički - a onda je veza u krizi. Na
ovom stupnju par može da raskine vezu, ili da krenu u
savetovalište u nadi da će povratiti dobra osećanja koja
su gajili jedno prema drugom. Nisam video mnogo
slučajeva gde je savetovanje imalo uspeha.
Savetovanje uglavnom teži tome da pomogne
pojedincima da se međusobno razumeju i da ulože više
truda da se slože, ali istovremeno ono podstiče
neurotično pokušavanje. Nikakav trud ne može učiniti
da neko više voli ili bude više voljen. Nikakav trud ne
stvara zadovoljstvo ili radost. Ljubav je svojstvo bića -
otvorenosti - a ne činjenja stvari. Neko može zaslužiti
nagradu za trud, ali ljubav nije nagrada. Uzbuđenje i
zadovoljstvo su ono što dvoje ljudi zajedno otkriju kada
se prepuste međusobnoj privlačnosti. Kako sve
ljubavne veze započinju predajom, njihov neuspeh da
nastave dalje proističe iz činjenice da je predaja bila
uslovna, a ne potpuna, i da je to bila predaja drugoj
osobi a ne sebi. Pogodba je da jedna osoba ispunjava
potrebe druge i ne predstavlja potpuno deljenje sebe.
Jedan deo sebe je uzdržan, skriven, zatvoren zbog
krivice, srama ili straha. Ovaj uzdržani deo je kao rak, i
polako razjeda vezu. Otklanjanje raka je terapeutski
zadatak.
 Postojanje krivice, stida i straha u podsvesti je ono
što nagoni osobu da se dalje trudi. Diana je, na primer,
bila duboko postiđena
158
svojom seksualnošću, osećala se krivom zbog svog
besa prema ocu koga je volela, i strahovala je da će ga
bilo kakvo ispoljavanje tog besa oterati. Ona se nije
mogla slobodno i potpuno predati muškarcu jer nije u
potpunosti posedovala sebe. Bila je nepotpuna kao
ličnost, i donekle je osećala ovaj nedostatak koji je
pokušavala da nadoknadi time što se trudila da služi i
voli. To se završilo time što je bila zlostavljana.
Svakako da nije zasluživala zlostavljanje; ono nikada
nije zasluženo. To se dešava jedino osobama koje su u
zavisnom odnosu. One postaju laka meta na kojoj
druga osoba može da iskaljuje sopstveno
neprijateljstvo, bes i frustracije, koji potiču iz njenih
ranih iskustava sa svojim roditeljem. Pravilo je da
zlostavljani može lako postati onaj koji zlostavlja kada
je odgovarajući objekat dostupan, i kada se na njemu
potisnuti bes i mržnja mogu ispoljiti.
Ako se mi, kao odrasli, okrećemo drugoj osobi za
ispunjenje našeg bića - za sreću - mi time izdajemo
sebe same i mi ćemo biti iznevereni od te osobe. S
druge strane, ako u sebi potražimo dobra osećanja koja
su moguća kada smo u dodiru sa sobom i kada se
prepuštamo telu, ne možemo biti prevareni i nećemo
biti zlostavljani. Ne možemo biti prevareni, jer naša
dobra osećanja ne zavise od nekog drugog, a naše
samopoštovanje nam neće dopustiti da prihvatimo
zloupotrebu. Sa ovakvim stavom, sve naše veze su
pozitivne, jer ih, u slučaju da nisu, mi okončamo. Ljudi
koji poseduju visoko samoljublje i samopouzdanje nisu
usamljeni ili sami. Oni privlaće ljude sebi svojom
energijom i "dobrim vibracijama" koje zrače iz njih.
Kako imaju samopoštovanje, oni iziskuju poštovanje i
generalno bivaju tretirani sa poštovanjem. To ne znači
da ovakve osobe ne bivaju povređene u životu. Ne
može se izbeći bol ili da se ne bude povređen. Ali takvi
ljudi se ne zadržavaju u situacijama u kojima stalno
bivaju povređeni.
Shvatajući da je radost veoma poželjna a
samopoštovanje jako pozitivno, moramo takođe imati
na umu da se do toga ne dolazi lako. Prepuštanje sebi i
svome telu u početku je veoma bolan process, jer
dolazimo u dodir sa bolom koji se nalazi u samim našim
telima. Svaka hronična napetost u telu je oblast
potencijalnog bola koji ćemo osetiti ako pokušamo da je
se oslobodimo. Zbog tog bola osoba mora lagano da
sarađuje sa svojim telom. To je slično procesu od-
159
mrzavanja smrznutog prsta ruke ili noge. Previše
toplote odjednom dovešće talas krvi u smrznuti predeo
što će dovesti do pucanja zgrčenih ćelija tkiva i
rezultovati gangrenom. Širenje zgrčenog područja, koje
je ekvivalent prepuštanju, ne obavlja se u jednom
dahu. Ono se postiže malo, pomalo, vremenom, tako
da i tkivo i ličnost mogu da se prilagode višem stupnju
pobuđenosti i većoj slobodi kretanja i izražavanja. Ali
koliko god lagano to činili, bol je neizbežna, jer svaki
korak širenja ili rasta povlači za sobom početni nalet
bola koji potom nestaje, dok opuštanje ili širenje
postaje integrisani deo ličnosti.
Emocionalnu bol je generalno teže prihvatiti i
podneti nego fizičku bol. Ona je rasprostranjena, dok je
fizička bol lokalizovana. Emocionalnu bol osećamo u
celom telu, u našem biću. Ovakva bol je uvek gubitak
ljubavi. Neko može biti emocionalno povređen na
različite načine - odbačen, ponižen, negiran, verbalno ili
fizički napadnut. Ali svaka od ovih trauma deluje na
ličnost kao gubitak ljubavi. Biti fizički povređen od
strane nekoga sa kim ne postoji emotivna veza dovodi
samo do fizičkog bola. Neko može doživeti fizičke
povrede po celom telu, ali se ta bol ne oseća srcem kao
što se oseća emocionalna bol. Kada je ljubavna veza
prekinuta, mi bivamo odsečeni od izvora prijatnih
uzbuđenja i života. Čitav organizam se grči, uključujući
srce. Javlja se osećaj da je život ugrožen, što izaziva
osećanje straha. Ovakvu pretnju našem postojanju mi
preživljavamo jer nisu sve emotivne veze prekinute. A,
osim u slučaju beba, ljudi su uglavnom vezani za druga
stvorenja, za prirodu, za Boga. Ne verujem da ljudsko
biće može preživeti bez nekakve povezanosti.
Osobe koje su u detinjstvu pretrpele gubitak
ljubavi jako se puno plaše da raskinu vezu. Neki čak
smatraju da je loša veza bolja opcija nego ne biti u
vezi. Sama pomisao na to da će ostati sami veoma je
zastrašujuća za veliki broj ljudi. Ta pomisao budi
osećanje koje je osoba imala kao dete, kada je
preživljavanje bilo povezano sa time da se bude deo
porodice. Takođe je povezana sa činjenicom da samoća
tera osobu da živi intimno sa samim sobom. Za one koji
su slabi, nesigurni i nepostojani biti sam sa sobom nije
prijatno. Ali ta nesigurnost koja otežava samački život
takođe hendikepira osobu i u životu sa nekim drugim.
Potrebna je veza da umanji emo-
160
cionalna bol, ali se ta bol nikada ne može osloboditi
kroz drugu osobu. Ovakva osoba biva sve više zavisna.
To se završava fizičkim zlostavljanjem koje je za neke
ljude prihvatljivije nego emocionalna bol samoće.
Emocionalna bol se prazni plakanjem, koje stvara
stanje hroničnog grča u telu. Da bi bio efektan, plač
mora biti isto toliko dubok kao i bol, i mora biti povezan
sa ubeđenjem da je beznadežno tražiti od nekoga da
povrati blaženstvo detinjstva, nevinosti i slobode.
Istovremeno, mora se izgraditi jača ličnost time što će
se osnažiti telo i shvatiti bes. Izneverena osoba će
normalno osećati ubistven bes prema izdajniku. Kako
se nositi sa ovakvim besom kada je izdajnik roditelj?
Kada je iznevereno dete, čiji opstanak zavisi od
roditelja, bes mora biti potisnut. Ali potisnuti ovako
snažno osećanje uslovljava stvaranje enormne
napetosti u telu. Ta napetost podriva shvatanje sebe i
obogaljuje sposobnost osobe da bude agresivna u cilju
ispunjenja svojih potreba. Bez sposobnosti da se bori,
osoba postaje žrtva kojoj je cilj preživljavanje, a ne
uživanje.
Konsultovao me je čovek u kasnim četrdesetim koji
se žalio na napetosti u predelu struka i osećanja nemira
i nelagode u stomaku, koje je trpeo već mnogo godina.
Ovaj čovek, koga ću zvati Hari, tokom godina je prošao
nekoliko vrsta terapija, uključujući i tradicionalnu
psihoanalizu, ali ovaj problem nikada nije izlečio. Hari
je bio snažan, zgodan čovek koji je imao uspešnu
profesionalnu karijeru i, po njemu, srećan brak. Bio je
lekar, kao i njegov otac pre nego što je otišao u
penziju. Kao lekaru, Hariju je bila poznata literatura
koja se bavila problemima tela - uma. Smetalo mu je to
što se njegovo stanje nije poboljšalo tokom različitih
terapija. Bio je upoznat sa bioenergetskom analizom,
ali je nikada nije isprobao. Mene su mu preporučili kao
autoriteta u toj oblasti.
Kada sam pogledao njegovo telo, bio sam
iznenađen time koliko je malo emocija odavao čitav
donji deo. Mada naizgled normalne, noge su mu
odavale utisak slabosti i beživotnosti. Guzovi su mu bili
čvrsto zgrčeni, zbog čega su mu butine i stopala bili
okrenuti upolje. Opazio sam pojas napetosti na donjem
delu njegovih leđa, ali Hari nije osećao bolove u tom
predelu. Ova beživotnost donje polovine njegovog tela
bila je u jakom kontrastu sa očiglednom
161
vitalnošću gornje polovine, gde su mišići bili dobro
razvijeni. Kada sam mu na ovo ukazao, Hari se složio
sa tačnošću mojih posmatranja. Mada je sa drugim
terapeutima već radio na nivou tela, niko nije primetio
ovu nepravilnost, čije je značenje bilo prilično jasno.
Hari je bio osujećen jakim osećanjem strepnje od
kastracije, zbog koje je blokirao osećanja u donjem
delu tela.
Da bih potvrdio ovu pretpostavku, upitao sam
Harija za njegovu prošlost. Imao je dva starija brata, i
kao najmlađi u porodici, bio je obožavan od strane
svoje majke koja ga je preterano negovala. Ovo je
stvaralo ogroman problem, pošto je njegov otac bio
ljubomoran i besan zbog osećanja koje je majka
ulagala u dečaka. Taj bes je bio usmeren na Harija u
vidu batina kad god bi dečak učinio nešto pogrešno, na
primer, kada ne bi uradio ono što mu se kaže, kada bi
radio ono za šta mu je rečeno da ne čini, a ponekad
kada bi se samo usprotivio roditeljima. Ali mala deca
žele slobodu da istražuju svet, i opiraće se i buniti
protiv zabrana; Harijevo telo je svedočilo o opsegu ove
kazne. Roditeljima je lako da ovakvu kaznu opravdaju
time da je za dobro dečaka. On mora naučiti šta je
ispravno a šta pogrešno i mora preuzimati odgovornost
za svoje postupke. Hari je to naučio; bio je poslušno
dete i dobar u školi, i njegov se život kretao unapred
odobrenim putevima. Na površini, njegov život je bio
uspešan, ali duboko unutra mu je nešto smetalo i
izazivalo nelagodnost. On je to, međutim, doživljavao
samo kao mali fizički simptom i kao osećaj da nešto
nedostaje u njegovom životu.
Tokom diskusije o njegovom detinjstvu i njegovom
odnosu sa roditeljima, pokrenuo sam pitanje edipovog
konflikta koji mi se činio tako očigledan. Hari je rekao
da je upoznat sa Edipovim kompleksom i potvrdio da je
on bio relevantan za njegovu situaciju u detinjstvu, ali
nije video nikakvu povezanost između toga i njegovog
sadašnjeg problema. Pošto nije imao nikakvih
poteškoća da funkcioniše seksualno, nije imao ni
najblažu predstavu o tome da je psihološki bio ozbiljno
kastriran. Uživao je u seksualnim odnosima sa svojom
suprugom; ono što je nedostajalo je bila strast. Hari je
radio iz glave, ne iz utrobe, koja je bila blokirana
strahom od oca. Bez strasti ne može postojati uživanje.
Osećao je da nešto nije bilo u redu, ali nije bio
svestan stvarne prirode problema, koja se uvek može
utvrditi posmatranjem govo-
162
ra tela i studiranjem njegovog oblika i pokretljivosti.17
Problem čoveka je uvek manifestovan u njegovom telu
jer on i jeste to telo. U bioenergetskoj analizi, terapija
uvek počinja analizom nepravilnosti na telu koje se
onda dovode u vezu sa psihološkim problemima koje
osoba iznosi. Malo ljudi je svesno koliko njihova
osećanja i ponašanje zavise od dinamike energije u
telu. Prvi korak u bilo kojoj obuhvatnoj terapiji - to jest,
onoj koja uključuje i telo i um - jeste pomoći pacijentu
da oseti napetosti u svom telu i da razume njihovu
povezanost sa svojim psihološkim problemima. Hari je
došao žaleći se na fizički problem i nije bio svestan
njegovih psiholoških implikacija. Većina pacijenata
dolazi sa psihološkim problemom i malo ili nimalo njih
shvata njegovu vezu sa telom. Hari je prihvatio da
postoje psihološke implikacije njegovog telesnog
problema kada sam mu na njih ukazao jer je imao
ranijeg iskustva u terapijama. Ali znanje o postojanju

17
Lowen, A., The language of the Body
problema ili čak sticanje nekog uvida u njega,
generalno ne dovodi do značajnijih promena u ličnosti.
Strast koja je Hariju bila neophodna nije se mogla
osetiti naredbom njegovog uma; bila je blokirana
potiskivanjem osećanja i mogla bi se ponovo probuditi
samo kada bi to potiskivanje prestalo.
Hari nikada nije u potpunosti izrazio svoj bes
prema ocu zbog batina koje je dobijao. Te batine su mu
slomile duh i on je postao "dobar dečak", poštovao
svog oca i činio sve što se od njega očekivalo. Nije
osećao nepravdu ovakvog tretmana, mada je kao
odrastao bio veoma osetljiv na političku nepravdu. Nije
osećao nikakav bes prema svojoj majci zato što je
dopuštala te batine i nije ga štitila od besnog i
ljubomornog oca. Njegov bes se gomilao u vidu
napetosti na leđima koje nije mogao da se oslobodi jer
nije imao zemlju na kojoj bi stajao. On je povukao svu
energiju iz donjeg dela svoga tela pošto se osećao
krivim zbog seksualne upletenosti sa svojom majkom.
Nije bio svestan ove krivice jer nije bio u dodiru sa
svojim besom.
Hari je morao da oseti svoj gubitak pre nego što je
mogao da mobiliše bes potreban da oslobodi njegovo
telo. Počelo sam terapiju time što sam mu rekao da
radi neke bioenergetske vežbe sa svo-
163
jim nogama, da bi osetio nedostatak osećanja u njima.
Vežba uzemljavanja, opisana ranije, u kojoj osoba
dodiruje pod vrhovima prstiju, pokazala se korisnom.
Nakon ispravljanja kolena tako da su mu stopala
okrenuta blago unutra, a kolena u položaju iznad centra
njegovih stopala, osetio je vibracije u nogama. Onda,
kada sam mu rekao da stane sa težinom prebačenom
napred na prednje delove stopala i nogama u istom
položaju, osetio je jači kontakt sa svojim nogama, i
osetio više života u njima, što mu je pomoglo da
razume smer terapije - naime, da se i sam usmeri
nadole, ka donjem delu svoga tela. Kada je ležao na
bioenergetskoj stolici disanje mu je bilo plitko i
ograničeno samo na grudni koš koji je bio stegnut. Nije
mogao da načini nikakav trajan zvuk koji bi omogućio
respiratornom talasu da se spusti u trbuh, i nije mogao
da plače. Bio je svestan toga da zadržava svoja
osećanja unutra i da ne može da im se prepusti. I,
naravno, nije osećao nikakav bes. Međutim, uspeo sam
da ga nateram da radi vežbe šutiranja ležeći na krevetu
i da govori: "Ostavi me na miru". Za njega je imalo
smisla da radi ovu vežbu i osećao je nešto dok je radio.
Jedna od vežbi u vezi seksualnosti se pokazala izuzetno
teškom za njega, i mogao je da oseti bol i tenziju u
nogama tokom nje. Bol je nestao čim je prestao sa
vežbom, što je bila nesrećna okolnost u sledećem
smislu: Hari je morao da oseti mnogo jači bol da bi
prizvao svoj potisnuti bes. To je uopšteno pravilo u
terapiji. Pacijent će snažno reagovati samo onda kada
mu njegov problem zadaje dovoljno emocionalnog i
fizičkog bola da njegovo preživljavanje načini
besmislenim. Za Harija je preživeti značilo biti dobar
dečak i raditi ono što se od njega očekuje. Nadao se da
će mu ovakvo ponašanje doneti nagradu u vidu ljubavi,
koja opet obećava radost, ali posle mnogo truda Hari je
shvatio da se radost oseća samo kada je neko iskren
prema sebi samom.
Tući dete pod bilo kojim okolnostima predstavlja
fizičko zlostavljanje, i to se ne sme dopustiti. Ono daje
rezultate jer je dete prestrašeno, kao i svako dete koje
oseti svoju nemoć protiv destruktivne moći
nadređenog. Ako je taj nadređeni roditelj od koga dete
zavisi, taj strah postaje usađen u ličnost. Kada dete
odraste, postoje dve moguća scenarija: čovek može da
zauzme pasivan stav, nadajući se da će zaslužiti
priznanje i steći ljubav tako što će biti dobar, činiti
dobro drugima, imati malo zahteva i ne praviti
probleme.
164
Hari je pripadao ovoj kategoriji. Druga mogućnost je
ponašati se buntovnički i ispoljavati bes koji se oseća
unutra. Takve osobe postaju zlostavljači svoje dece i
supružnika.
Postoje slučajevi koji će se njihati između ova dva
modela, u zavisnosti od situacije. Ljudi sa neurotičnim
obrascima ponašanja se održavaju iluzijom da neko
može da im pruži ljubav koju tako očajnički traže. Ali
niko ne može iskreno voleti ovakve osobe jer su one
pune krivice i ne vole same sebe; bilo bi to kao sipati
vodu u rešeto. Teško je voleti nekoga ko ne uživa u
samom sebi i ko ne može odgovoriti na ljubav sa
radošću. Neuspeh u vezi teži da pasivne individue učini
još pasivnijim, a besne još agresivnijim. Poričući izdaju,
iako je to poricanje nesvesno, osoba izdaje samu sebe i
dovodi se u položaj da ponovi iskustvo iz detinjstva.
U nekim pogledima Harijev slučaj je bio sličan kao
Rejčelin. Ona je bila fizički zlostavljana od roditelja
istog pola, kao i Hari, ali dok je Rejčel mrzela sebe zbog
nesposobnosti da bude finansijski nezavisna, Hari je bio
veoma uspešan u svojoj profesiji i ponosio se svojim
položajem. Njegov odnos prema životu bio je veoma
pozitivan po tome što je on iskreno verovao da se uz
pomoć dobre volje mogu dostići svi željeni ciljevi. Stoga
on nije osećao neprijateljstvo prema roditeljima zbog
štete koju su mu naneli. Takođe je verovao da može da
prevaziđe to oštećenje dobrom voljom i naporom. Ali sa
takvim stavom bilo bi nemoguće dostići jačinu besa
koja bi mogla osloboditi njegovo telo od
preopterećujućih napetosti. Pre bi doživeo neuspeh u
svojim terapijskim naporima nego što bi osetio u kolikoj
mu je meri bila oduzeta muževnost.
Šta bi moglo da motiviše roditelja da tuče dete
toliko da mu slomi duh? U tome je ležalo značenje
dubokog pojasa napetosti oko tela na nivou struka koji
kao da je delio telo, odvajajući donji deo sa
seksualnošću od gornjeg dela sa njegovim ego
funkcijama. Međutim, Hari nije bio šizofreničan niti
dvostruka ličnost. Održavao je svoje duševno zdravlje i
otuđio se od svoje seksualne prirode. Mogao je da
funkcioniše seksualno, ali mehanički, bez ikakve strasti.
Nije bilo strasti ni u jednom aspektu njegovog života,
uključujući njegov posao. Da li je Harijev otac mrzeo
Harija? Da li je Hari mrzeo njega? Na oba ova pitanja
bih odgovorio sa da. Ali šta sa njegovim osećanjem
prema majci, koja ga je postavila u položaj da bude
165
rival ocu za njenu ljubav? I koja ga nije zaštitila od
gneva njegovog oca? Njegov odnos prema njoj je
kompleksan. Zavodeći ga, činila je da se on oseti
posebnim i superiornim, ali je to bilo na račun njegove
seksualnosti i predstavljalo je način da ga ona veže za
sebe. Njegova krivica u vezi sa seksualnim osećanjima
prema majci bila je isto toliko velika kao njegov
potisnuti bes i mržnja. Zbog ove krivice on nije mogao
da vidi oca kao hladnu sadističku osobu kakva je bio. I
zbog ove krivice se nije mogao prepustiti ljubavi.
Kontaktirala me je Luiz, terapeut, koja je pre
nekoliko godina bila mučena osećanjem krivice zbog
samoubistva jednog od njenih muških klijenata. Bilo joj
je jasno da ona nije bila odgovorna za njegovu smrt, ali
je osećala da je trebalo da posveti više pažnje njegovim
izrazima tuge, koji bi ukazali na samoubilačke pomisli.
Osećala je da bi onda možda bila u stanju da učini
nešto više da ublaži njegovu tugu i spreči samoubistvo.
Čak i znajući da je kompetentan trapeut i da se
ponašala odgovorno, nije mogla da se oslobodi
osećanja krivice.
Ona je sebe opisala kao blagu i neagresivnu.
Tokom ranijih terapija načinila je napredak u pogledu
sposobnosti da stane u svoju odbranu. Tokom ove
studije sam uporno naglašavao da je krivica direktno
povezana sa potiskivanjem besa. Potiskivanje podriva
dobra osećanja u telu. Umesto toga, oseća se
uznemirenost koja je neprijatna. Osećanje da je nešto
pogresno ili loše je osnova za osećanje krivice. Ne može
se osećati krivim onaj koji se oseća dobro sa samim
sobom. Na osećanje da nešto nije u redu se
nadograđuje sud o sebi, po kome treba raditi više,
truditi se više, biti odgovorniji prema drugima. Luiz je
bila odgajana sa ovim zapovestima.
Dok smo razgovarali o njenoj prošlosti, ispričala mi
je o šokantnom fizičkom zlostavljanju. Kada je bila
mala, otac je redovno tukao rukom ili kaišem, često po
goloj zadnjici. Bio je nasilan čovek i ona ga se užasno
plašila. Tokom prethodnih terapija je iskazala neka
besna osećanja prema njemu ali nikada sa intenzitetom
koji bi trebalo da oseća osoba posle takvog
zlostavjjanja. Upitao sam je da li je nekad poželela da
joj otac umre. Rekla je ne. Međutim, bio sam uveren da
se u njoj krije ogrorhan bes prema njenom ocu zbog
ovakvog surovog tretmana, bes koji je potisnula zbog
straha. Njeno osećanje krivice je proisticalo upravo iz
ovog potiskiva-
166
nja i bilo je preneto na njenog pacijenta, koga je
nesvesno pokušavala da spase od sopstvenog besa
prema muškarcima.
Uradio sam vežbu sa Luiz da bih joj pomogao da
oseti svoj bes. Ova vežba je već opisana u poglavlju 5
ali ću je ovde ponovo opisati, jer zaista pomaže da
pacijent oseti svoj bes. Rekao sam joj da sedne na
stolicu licem ka meni a ja sam seo na drugu, na metar
razdaljine od nje. Zamolio sam je da stegne šake u
pesnice, isturi donju vilicu, zavrti pesnicama ka meni i
kaže: "Ubila bih te". Trebalo joj je samo nekoliko
pokušaja da se prepusti vežbi. Kada je to učinila, lice
joj je poprimilo manijački izraz i mogla je da oseti
preplavljujuću jačinu svog besa. Uradio sam ovu vežbu
mnogo puta, sa individualnim pacijentima i u grupi, i
nikada niko nije bio stvarno napadnut. U ovoj vežbi se
ispoljava više ljutnja nego bes, jer osoba nikada ne
gubi kontrolu. Ali gotovo u svakom slučaju, daje joj
osećaj snage, i bolji doživljaj sebe.
Nakon vežbe Luiz je izgubila svoj blagi izgled. Lice
joj je bilo življe i izgledalo je snažnije. Razumela je
povezanost između svog besa i svoga oca i osećanja
krivice zbog samoubistva klijenta. I osetila je veliko
olakšanje.
Kada žena potisne bes prema ocu zbog izdaje
ljubavi, on bude prebačen na sve muškarce iako ne
biva svesno izražen. Iskazaće se na suptilne načine, i
uništiti vezu. Slično tome, muškarci koji su potisnuli bes
prema majci zbog toga što su dominirale njima ili nisu
uspele da ih zaštite od nasilnog oca taj će bes obavezno
projektovati na sve žene. Svaka žena za njih
predstavlja majku koja ih može zavesti ili čak i
kastrirati u isto vreme. Sve dok se taj bes ne izrazi,
čovek se ne oseća slobodnim da bude svoj, što
rezultuje hendikepom u vezi sa suprugom. Pri tome će
partner biti okrivljen za nedostatak ispunjenosti u vezi,
koja zapravo potiče iz osećanja neispunjenosti u
samom čoveku. Kriviti partnera znači izneveriti ljubav
koju on pruža. Da bi ljubavna veza funkcionisala, u nju
se mora uneti osećaj radosti; ovo iziskuje nepostojanje
krivice tako da se osećanja mogu izraziti direktno i
prikladno. A za tako nešto se mora poznavati sopstveno
biće, što i jeste cilj terapije.
167
POGLAVLJE 8

Seksuatno zlostavljanje

Seksualno zlostavljanje je najgnusniji oblik izdaje

ljubavi, zato što bi seksualnost trebalo da bude
izražavanje ljubavi. Nasilnik prilazi žrtvi kao da nudi
ljubav, ali onda iskoristi njenu naivnost i/ili
bespomoćnost za ispunjavanje svoje lične potrebe.
Aspekt ovog zločina koji nanosi najviše štete je izdaja
ljubavi, ali važnu dimenziju straha i bola u ovom
destruktivnom postupku čini i fizička povreda. U većini
slučajeva, oni koji su u detinjstvu bili žrtve seksualnog
zlostavljanja, nose te ožiljke celog života. Najozbiljnije
je žrtvino potiskivanje događaja, zbog osećanja
sramote i odvratnosti prema onome što se desilo.
Potiskivanje tih osećanja ostavlja osobu sa dubokim
osećanjem unutrašnje praznine i zbunjenosti. Žrtve
seksualnog zlostavljanja ne mogu se predati svom telu
niti ljubavi, što znači da nemaju izgleda za ispunjenje
svojih života. Za njih je put samootkrića najzastrašujući
poduhvat. Potrebno je posvetiti posebnu pažnju ovom
problemu da bi njihov tretman bio uspešan.
Koliko je seksualno zlostavljanje uobičajeno? To
zavisi od toga šta smatramo seksualnim zlostavljanjem.
Rezultati statističkih istraživanja, u kojima su podaci
prikupljani putem upitnika sastavljenog za odrasle,
navode da je 30 do 50 procenata ispitanika izjavilo da
su bili zlostavljani kao deca. Ako bismo svako
narušavanje privatnosti deteta u vezi sa njegovim ili
njenim telom i seksualnošću definisali kao seksualno
zlostavljanje, verujem da bi sličan odgovor dalo više od
90 procenata ispitanika. Jedna pacijentkinja se prisetila
osećanja sramote i poniženja kada su je, kao
trogodišnja-
168
kinju, roditelji naterali da pozira naga. Društveni navodi
o razvitku seksualnosti deteta se, takođe, mogu
smatrati oblikom seksualnog zlostavljanja. Kada otac
tuče svoju malu kćerku po goloj zadnjici to je, po mom
mišljenju, čin i seksualnog i fizičkog zlostavlja-nja. Ako
otac pri tome doživljava seksualno uzbuđenje, dete će
to osetiti. Jedna pacijentkinja mi je rekla kako je
zamolila svog supruga da je tuče po goloj zadnjici - to
je toliko seksualno uzbudilo da je seksualni čin koji je
sledio bio najbolji koji je doživela. Ovo je tipično
mazohističko ponašanje. 18 To nesumnjivo potiče iz
činjenice da ju je, kao malu, otac tukao na sličan način,
što je nju jako seksualno uzbuđivalo. Mazohistički ili
sadistički seksualni činovi potiču iz doživljaja u
detinjstvu, koji su ostali utisnuti u detetovu ličnost.
Mnoge žene u toku seksa imaju mazohističke fantazije,
na primer da budu vezane u toku seksualnog čina, i
koriste ih kako bi dostigle vrhunac. Išao bih čak toliko
daleko da kažem da svako tučenje deteta od odraslog
ima seksualne implikacije.
Danas smo, međutim, svesni toga da mnogi
slučajevi seksualnog zlostavljanja u sebi sadrže
direktan seksualni kontakt između odrasle osobe i
adolescenta ili deteta. O takvim slučajevima govorimo i
kao o obliku incesta. Tako direktan kontakt ima veoma
destruktivne efekte na ličnost deteta, gde je žestina tog
efekta obrnuto srazmerna starosti deteta - to jest, što
je dete mlađe, to je šteta veća. Bio sam zaprepašćen
kad sam čuo za slučajeve gde je dete zapravo bilo
detence. Kada se zlostavljanje dogodi u jako ranom
dobu, dete uguši sva sećanja u vezi sa dogadđajem,

Pogledati Rajhov opis mazohizma u njegovoj knjizi

18

Amliza karaklera
tako što potisne sva osećanja povezana sa njim.
Potiskivanje uzrokuje umrtvljavanje dela tela. Kada se
osećanja ponovo pojave, i sećanje se budi. To ilustruje
sledeći slučaj:
Madelina je imala gotovo pedeset godina kada je
prvi put postala svesna da je bila zlostavljana u jako
ranom detinjstvu. Osećala je da postoji nešto
neispravno u njenom životu, jer su je oba bivša
supruga fizički zlostavljala. Međutim, nije povezala
nasilan tretman svojih supruga sa mogućnošću
seksualnog zlostavljanja u ranom životu. Oba roditelja
su joj bili alkoholičari i porodica je bila
169
disfunkcionalna, ali pošto je porodica čuvala svoje
tajne, a nju su držali dalje od ostale dece, ona je svoj
poremećeni porodični život doživljavala kao normalan.
Madelina je bila borac. Vodila je uspešan posao i
uspela da podigne četvoro dece. Takođe je smogla
hrabrosti da napusti dvojicu muškaraca koji su je
maltretirali, ali nije osećala nikakav stvaran bes prema
njima. Znala je jedino da mora da raskine te veze.
Jednog dana, najbolja prijateljica ju je ohrabrila da se
pridruži grupi za podršku onih koji su doživeli incest,
što je i učinila. Kada je čula druge žene kako pričaju o
tome da su kao deca bile seksualno zlostavljane od
roditelja, sinulo joj je da je i ona preživela slično
iskustvo. Nju je ta pomisao prestravila, ali je se nikako
nije mogla osloboditi. Počela je da oseća strah.u svom
telu, koji je onda mogla povezati sa činom
zlostavljanja.
Došla je kod mene nakon iskustva koje je imala sa
drugim terapeutom, koji je zagrlio na kraju seanse,
pritiskajući se svojom karlicom. Bila je i besna i
uplašena u isto vreme. Nakon opisivanja ovog incidenta
nastavila je da mi priča o svesti da ju je otac seksualno
iskoristio kada joj je bilo godinu dana, koju je razvila u
grupi za podršku. Ova informacija mi se učinila
neverovatnom, ali pošto nisam imao razloga da
dovodim u pitanje njena osećanja, prihvatio sam je kao
moguću. Tokom sledeće dve godine terapije postao
sam uveren da se to zaista dogodilo. Kako je rad na
njenom telu napredovao i kada su joj se pojavili osećaji
na dnu karlice i u rektumu, ona se uspaničila. Strah je
bio toliko veliki da bi je primoravao da odstrani sva
osećanja i povuče se iz tela. Taj strah je potvrđivao
njeno uverenje da je doživela penetraciju rekturna kao
jako mlado dete.
Fenomen povlačenja iz tela je disocijativni proces
tipičan za šizoidno stanje, u kome svest nije u vezi sa
telesnim doživljajima. "Ja" svesnog uma igra ulogu
pbsmatrača događaja u telu. Nedostaje subjektivno
osećanje osobe koja doživljava osećaje ili pokrete tela.
Veza između posmatrajućeg i delajućeg "Ja" je
prekinuta. Razlog tog prekida veze je to što je iskustvo
suviše zastrašujuće da bi ga integrisao ego, koji se štiti
tako što se od njega odvoji. U ekstremnim slučajevima,
kada strah naraste do užasa, javlja se potpuniji raskid
veza sa telom koji rezultuje stanjem depersonalizacije,
koju karakterišemo kao nervni slom koji može dovesti
do šizofrenije. Madeli-
170
na nikada nije postala šizofrenična. Međutim, veza
između njenog uma i tela je bila ranjiva i podložna
kidanju kad god bi njen strah počeo da dostiže razmere
užasa. To je dovelo do šizoidnog stanja.19 Kako je strah
napredovao, povlačila bi se iz tela, sve do tačke kada i
osećala nije da ima telo. Srećom, ovo stanje jake

Videti Lowen, Alexander, Betrayal of the Body (New

19

York, Macmillan Publishin Company, 1970) radi dublje

analize ovakvog stanja
disosijacije je bilo kratkoročno. Polako bi ponovo
uspostavila vezu između svesnog uma i tela, u
dovoljnoj meri da fizički realno oseti sebe. Ali ta veza je
bila više površna nego duboka, što joj je
onemogućavalo da oseti koliko je oštećena. Ispod
površine, ona je bila prestravljeno dete.
Ne bi se pomislilo da je, u svakodnevnom životu,
Madelina toliko preplašena. Bila je inteligentna i prilično
dobro se nosila sa svakodnevnim životnim teškoćama.
Užas bi se javljao jedino kada bi neko jako osećanje
krenulo da izranja na površinu i da joj oduzima
kontrolu. Pošto je bilo neophodno da bude agresivnija
kako bi se zaštitila od zlostavljanja, rekao sam joj da
uradi vežbu sa šutiranjem kreveta i da glasno govori:
"Ostavi me na miru". Kada bi joj se glas podigao do
vriska, sklupčala bi se u fetalni položaj u uglu kreveta,
cvileći kao malo, prestrašeno dete. Trebalo je da prođe
određen broj minuta pre nego što bi se strah utišao
dovoljno da se ona vrati "normalnoj" sebi i da napusti
ordinaciju sa nekim osećanjem zdravog razuma.
Vemjem da su joj moja naklonost, podrška i
ohrabrivanje ka oslobađanju ljutnje omogućili da oseti
jak bes a da ne bude užasnuta i disocijativna.
Iz posmatranja njenog svakodnevnog ponašanja,
ne bi se mogao nazreo stepen poremećenosti u
Madelininoj ličnosti. Funkcionisala je iz glave, sa jako
malo telesnih osećanja. Međutim, imala je seksualna
osećanja i bila privlačna za mnoge muškarce. Tvrdila je
da uživa u kontaktu sa njima, za šta verujem da je
istina, ali to je bilo odvojeno osećanje, u kome nije bila
povezana sa svojom seksualnošću, koja je bila bez
strasti i ograničena na genitalije. Površinski sloj njene
ličnosti predstavljala je zrela žena, ali u dubini je bila
užasnuto dete, izgubljeno i bespomoćno. Naizgled zrela
žena je postojala samo na površini. Pri bilo kakvom
dubokom osećanju susretalo se uplašeno dete. Dok je
ostvarivala bolji kontakt sa pre-
171
stravljenim detetom, počela je da oseća svoje telo na
drugačiji način - ne kao nešto što može da iskoristi, već
kao osobu koja je zapravo bila. A njen užas i strah su
se umanjili.
S obzirom na Madelininu infantilnost i posledični
poremećaj u njenoj ličnosti, mogu se javiti poteškoće u
razumevanju njenog seksualnog zadovoljstva. Međutim,
moramo shvatiti da je ona bila podeljena ličnost i da je
njena seksualnost, kao i ostala osećanja, bila veoma
površinska. Nije se mogla povezati sa seksualnošću kao
izrazom sebe, kao što se ni ja nisam mogao da povezati
sa vriskom koji mi je izašao iz grla, na prvoj seansi sa
Rajhom. Vrisak je snažan zvuk, ali ja nisam osećao
nikakvu snagu. Shodno tome, seks bi trebalo da bude
snažan doživljaj, ali Madelina i druge seksualno
zlostavljane osobe ga ne doživljavaju kao takav.
Zlostavljanje deteta, fizičko ili seksualno, koje užasava
dete, dovodi do toga da se ono odvoji od svog tela.
Madelini je bilo teško da doživi bilo kakvo intenzivno
osećanje a da se ne uplaši i odseče od tela. Njeno telo
nije moglo da toleriše naboj, a um nije mogao da
obradi emociju.
Tokom terapije, Madelina je fizički radila na tome
da produbi disanje i da se prepusti osećanjima u telu.
Međutim, svaki dalji korak u jače osećanje je dovodio
do epizoda terora, u kojima bi se zatvorila i povukla iz
svog tela. Nakon seanse u kojoj su se javile jače
emocije, dok joj se vraćala samokontrola, ispričala mi
je da bi, inače, nakon takvog iskustva, ostajala van tela
duži vremenski period. Biti izvan tela značilo je
odstraniti sve emocije i funkcionisati samo iz svesnoga
uma. Strah se polako smanjivao, a ona je mogla
podneti više emocija i osećaja u telu, pri tome se ne
odvajajući od njega i ne postajući prestravljena. Ako bi
seansa za nju bila veoma snažna i ako bi napustila telo,
mogla se vratiti prilično brzo, što je doživela kao
značajan napredak. Sećam se seanse u kojoj je
Madelina sa uzbuđenjem izjavila: "Mogu da osetim
stopala".
Pitanje veoma ranog zlostavljanja i dalje je bilo
jako teško rešiti. Osećala se izuzetno ranjivom u anusu
i oko njega, i postavljalo se pitanje kako je mogla da
održava naizgled normalne seksualne odnose, s
obzirom na količinu straha koju je osećala u dnu
karlice. Ali rekla mi je da uživa u seksu čak i sa
muškarcima koji je zlostavljaju. U stvari, bila je zaista
zavodljiva, mada ne i potpuno svesna tog aspekta svog
ponašanja. Iako je duboko bila preplašena devoj-
172
čica, ona je takođe na površini bila izveštačena žena
koja je rado prihvatala seksualnu pažnju muškaraca i
koju je to uzbuđivalo. Izveštačenost je pravi izraz, jer
dok ukazuje na odsustvo nevinosti, istovremeno
pokazuje na nedostatak krivice, što je nerealno. Da bi
opstala, Madelina je prihvatila perverznost sveta u
kome je odrasla kao normalnu. Ako seks pokreće svet,
ona će naučiti da se njime služi. Stoga, uprkos
seksualnom zlostavljanju iz detinjstva i fizičkom
maltretiranju tokom bračnog života, Madelina nije
mrzela muškarce i nije osećala bes prema njima.
I mržnja i bes su postojali u njoj, ali su ta osećanja
bila prevladana potrebom da preživi, što je radila tako
što je bila seksualno dostupna muškarcima. Na kraju
krajeva, ako su oni toliko očajni u potrazi za seksualnim
kontaktom i oslobađanjem, zašto im to i ne pružiti?
Pokornost otklanja pretnju sile i odbacuje strah.
Shvatanje da nijedan muškarac ne bi povredio ženu
koja mu se podaje predstavlja pogrešno rezonovanje
žene koja je bila zlostavljana.
Postoji, međutim, još jedan faktor u ličnosti žene
koja je zlostavljana kao dete, koji oblikuje njeno
ponašanje u istoj meri kao strah i bespomoćnost kao
posledice zlostavljanja. Taj element je jak seksualni
naboj ograničen na genitalni aparat i odvojen od svesne
ličnosti. Rano seksualno zlostavljanje istovremeno plaši
i uzbuđuje dete. To nije uzbuđenje koje se može
integrisati u nezrelo telo i ego deteta, ali ono ostavlja
neizbrisiv trag na telu i u umu. Dete momentalno ulazi
u svet odraslih, što razara njegovu nevinost, a
seksualnost od tog trenutka postaje neodoljiva i
preplavljujuća, ali i izdvojena sila u ličnosti. Merilin
Monro je primer ovakvog stanja. Ona je otelotvorila
seksualnost, a da sama nije bila seksualna ličnost. Kao
da je igrala seksualnu ulogu sa kojom se nije
identifikovaia na nivou odraslog. Njena odrasla ličnost
bila je podeljena između prefinjenog uma i detinjaste
zavisnosti i straha. Bila je seksualno prefinjena, ali to je
bilo samo površinski sloj, koji je prekrivao osećanja
izgubljenosti, straha i bespomoćnosti. U prethodnoj
studiji sam okarakterisao Merilin Monro kao primer
višestruke ličnosti. 20
173
Jedna mlada žena je došla kod mene kako bi joj
pomogao da razume svoj konfuzan život. Beti, kako ću
je zvati, bila je odgajana po starateljskim domovima i
imala je istorijat seksualnog zlostavljanja od vremena
kada joj je bilo deset godina. Njena zbunjenost se
odnosila na probleme koje je imala sa muškarcima.
Privlačila ih je (bila je atraktivna žena), ali te veze nisu
vodile nikuda. Čudesna stvar u vezi sa njom bila je ta

Lowen, Alexander, The spirituality of the body (New

20

York, Macmillan Publishing Company, 1990)

da je lučila seksualni miris po sobi koji je bio gotovo
opipljiv. Pošto je to bio njen prirodan miris, bila je
potpuno nesvesna njegovog postojanja. Kao i Madelina,
i ona je postojala na dva nivoa: jednom površinskom,
na kome je funkcionisala kao seksualna žena -
prefinjena i kompetentna u razgovoru; i drugim,
dubljem nivou, na kome je bila uplašeno malo dete
nemoćno da iskreno plače ili da bude jako ljuto.
Ponašala se kao da je posednuta seksualnim nabojem,
koji je predstavljao stranu silu u njenom telu, nad
kojom nije imala kontrolu.
Beti nije bila svesna efekta tog jakog seksualnog
vonja na muškarce, pošto ga nije opažala. On nije bio
stalno prisutan, već verovatno samo kada bi nesvesno
pokušavala da zavede muškarca u seksualnu intimu.
Njeno zavođenje, međutim, nije bilo izraz strasti već
potrebe.
Beti je bila potrebna moja pomoć, a jedan od
načina da je zadobije bio je taj da pridobije moje
seksualno interesovanje putem svojih seksualnih
isparenja. Nije svesno odavala genitalni miris; bio je
prouzrokovan činjenicom da joj je vagina bila uzbuđena
i pod nabojem što ona, međutim, nije osećala. To
uzbuđenje je poticalo od zlostavljanja i nije
predstavljalo njeno sopstveno osećanje, pa se ona i nije
poistovetila sa njim. Naučila je da ga koristi rano u
životu, zahvaljujući iskustvima iz starateljskih domova.
I otkrila je da su muškarci reagovali seksualno na nju,
dok su starateljke bile neprijateljski nastrojene prema
njoj, jer je kao žena ugrožavala njihovu seksualnost.
Kao dete je, svesno ili nesvesno, pokušavala da dobije
podršku svojih staratelja koji bi je onda iskoristili za
svoje potrebe. Siguran sam da je njima bilo donekle
žao nje i da su želeli da pomognu, ali bi se njenom
potrebom i nesposobnošću koristili mnogo
neposrednije, kako bi je seksualno iskoristili i
zloupotrebili. Očajna, ona bi se povinovala, verujući da
je oni ipak na neki način voie. Nije uspevalo.
Starateljke su bile svesne onoga što se deša-
174
valo, i Beti bi bila preseljena kod drugih staratelja, gde
bi se dešavale iste stvari.
Beti nije dugo ostala kod mene na terapiji i nije bilo
dovoljno vremena da u potpunosti analiziram njenu
prošlost. Potisnula je većinu svojih ranih sećanja, a u to
vreme kada sam je sreo, pre mnogo godina, nisam
imao sposobnost tako dubokog razumevanja tih pitanja
kakvo imam danas. Čovek uči iz svojih grešaka. Ali sam
imao predosećaj da mora da je to bilo u pitanju, jer mi
se Beti obratila preko čoveka sa kojim je živela i za
koga je radila, i za koga sam znao da ima karakter
zlostavljača. Prišao bi ženi da ponudi pomoć, i smatrao
je da je to istina, ali kada bi se ona odazvala on bi je
seksualno iskoristio. Ovo je tip čiveka koji bi privukao
Beti putem mehanizma njenog obaveznog ponavljanja.
Madelina je činila stvari putem slične prinude da se
veže za muškarce koji su je fizički maltretirali, a takođe
i Marta, čiji sam slučaj predstavio u poglavlju 3. Sve
dok ove žene budu opterećene potragom za muškarcem
koji će ih voleti i štititi, biće korišćene i
zloupotrebljavane. Njihove veze ne mogu uspeti.
Muškarci na njih reaguju kao na seksualne objekte, ne
seksuaine ličnosti. Samoljublje ovih žena je previše
oštećeno seksualnim zlostavljanjem.
Seksualno zlostavljanje ima dejstvo preranog i
prejakog uzbuđenja seksualnog aparata žrtve. Uprkos
strahu koji osećaju, uzbuđenje seksualnog kontakta
postaje utisnuto u ličnost jer ostaje neispražnjeno u
seksualnim organima. Ove žene privlače muškarci čije
ličnosti one vide kao slične zlostavljačevoj, a njihovo
seksualno podavanje je nesvestan pokušaj da se
oslobode muke ponovo preživljavajući tu situaciju i
dovršavajući pražnjenje. Samo, to se nikada ne dešava
zbog disocijacije.
Lusil mi je rekla da je konstantno svesna naboja u
svojoj vagini koju je doživljavala kao strani ili otuđeni
element. Dobar deo njenih seksualnih postupaka bio je
usmeren ka pražnjenju ovog naboja tako da ona može
da se oslobodi ovog mučenja. Nije uspelo, jer je
sloboda koju bi osećala nakon seksa bila kratkotrajna.
Bila je bukvalno posednuta stranom silom, seksualnim
nabojem onoga koji je zlostavljao, nabojem koji nije
mogla da isprazni. Pražnjenje se javlja jedino kada
uzbuđenje teče naniže kroz telo najpre u genitalne
organe, a onda i iz njih. Silovanje tokom ranih godina,
to jest,
175
pre nego što se razvije sposobnost da se uzbuđenje
oslobodi orgazmom, čini da ti organi postanu nabijeni
silom nad kojom individua nema kontrolu. Devojčica je
bukvalno bila otuđena od sopstvenih genitalnih organa.
Žrtva seksualnog zlostavljanja može ponovo
prisvojiti svoje seksualne organe dopuštajući uzbuđenju
da teče nadole i u njih. To je uobičajeni seksualni
obrazac, ali u ovim slučajevima je fizički blokiran
kaišem napetosti oko pojasa, kao i psihološki jakim
osećanjem sramote u vezi seksualnih organa, koji se
doživljavaju kao prljavi. Toliko žena se stidi svoje
seksualnosti, jer im nije bilo dozvoljeno da je razvijaju
kao izraz ljubavi. Ipak, seksualnost jeste iskaz ljubavi,
želja da se bude blizu i da se sjedini sa drugom
osobom. Nažalost, ta ljubav je često pomešana sa
svojom suprotnošću - ne-prijateljstvom. Većina ljudskih
bića ima ambivalentna osećanja zbog svojih iskustava
iz detinjstva, u kojima je ljubav prema roditeljima bila
precrtana negativnim i neprijateljskim osećanjima. Ovo
je vrlo očigledno u slučajevima koje sam već opisao, ali
verujem da to važi za većinu porodičnih odnosa. Čovek
se ne može potpuno prepustiti ljubavi nakon što su ga
izneverili oni koje je voleo i poštovao. Video sam brojne
seksualno zlostavljane žene koje su imale sličan
obrazac ponašanja. To su bile inteligentne žene, čiji su
životi ozbiljno oštećeni tim iskustvima. Sve imaju
višestruke ličnosti, koje izviru iz konflikta između
seksualnog uzbuđenja i straha, između osećanja da su
poželjne i jakog osećaja stida. A seksualnost nije
sastavni deo ličnosti nijedne od njih.
Pre nekoliko godina konsultovala me je Ana, jako
lepa žena četrdesetih godina, čiji je problem bila
ekstremna krutost njenog tela koja joj je otežavala
kretanje. Navela je kao primer da je, kada je bila
izabrana za kraljicu proslave na koledžu, imala
problema da siđe niz stepenište i primi krunu. Doktori
su bili nemoćni da izleče ovo stanje, jer nisu našli
nikakav neurološki poremećaj. Ona je verovala da je to
na emocionalnoj osnovi. Od njene desete do
osamnaeste godine, njen otac je redovno održavao
seksualne kontakte sa njom. Bio je zaljubljen u nju i
ona je bila zaljubljena u njega. Opisala ga je kao
izuzetnog čoveka u zajednici, na koga su se svi ugledali
i koga su svi poštovali, uključujući njegovu kćerku.
Njeno objašnjenje ovakvog stanja je bilo to da nije
mogla da dozvoli sebi da doživi kli-
176
maks tokom njihovog seksualnog kontakta, jer bi se
onda osećala krivom i posramljenom. Ne prepuštajući
se svojom seksualnim osećanjima mogla je da veruje
da je ona ovo činila zbog svog oca - da mu je bila
potrebna. Tvrdila je da ga voli, i siguran sam da je to
tačno. Takođe sam siguran da je on voleo nju - ali ju je
takođe i izneverio.
Njegova izdaja je njoj veoma otežala seksualno
predavanje bilo kom muškarcu. Već dugo vremena je
bila udata za muškarca koga je volela, ali, kako je
rekla, bilo je potrebno mnogo godina da bi doživela
orgazam sa njim. S obzirom na stepen telesne
ukočenosti koju je pokazivala, nisam verovao da ona
lako ili potpuno može prihvatiti strast ljubavi. Bila je
daleko više oštećena nego što je znala ili priznavala.
Prevara je, kao i izdaja, uvek bila ozbiljan zločin,
koji je u prošlosti zasluživao smrtnu kaznu. Ana je
suzdržavala ogroman bes prema ocu, zbog načina na
koji se poneo prema njoj. Njena rigidnost nije bila samo
instrument za kontrolu strasti; služila je i da potisne i
kontroliše bes. Isto kao što se topimo u ljubavi,
postajemo hladni i kočimo se u mržnji. Mržnja se,
međutim, nalazila u spoljnjem omotaču njenih mišića,
ne i u njenom srcu. Kao i sve seksualno zlostavljane
osobe, bila je podeljena: srcem je volela svog oca, ali
mu se mišićnim slojem opirala i mrzela ga. Njena lepota
je bila izraz njene seksualne atraktivnosti, ali njena
seksualnost njoj samoj nije bila u potpunosti dostupna.
Sreo sam se sa Anom samo u dva navrata, jer je
živela u drugom delu zemlje. Dok smo razgovarali o
njenom životu i njenim problemima, osetio sam da nije
ni voljna ni spremna na to da otpusti bes prema ocu.
Ali, bez ovog otpuštanja je bilo nemoguće opustiti
mišićnu krutost, koja ju je sputavala poput luđačke
košulje. Kod seksualno zlostavljanih osoba postoji
snažan otpor prema iskaljivanju besa prema
zlostavljaču. Taj otpor delom potiče iz osećanja krivice
zbog učešća u seksualnim činovima, bilo da je učešće
bilo voljno ili prisilno. Ali, potiče i iz straha od samog
besa, koji se doživljava kao želja za ubistvom. Ubistvo
roditelja bio bi najgnusniji zločin, a opet je izdaja bila
od roditelja. Rešenje konflikata koje je stvorilo
seksualno zlostavljanje može pružiti jedino terapeutski
program koji pruža kontrolisanu situaciju za izražavanje
takvog besa.
177
Studije su pokazale da muška deca bivaju
zlostavljana gotovo u istoj meri kao ženska. Neke je
silovao otac, neke neka druga starija osoba, neke jedno
od ostale dece. Kada se ovo dogodi, efekat na
dečakovu ličnost je isti kao i na devojčicinu. Ako dođe
do analne penetracije, dete može doživeti jak bol i
strah zbog kojih se može otuđiti iz tela kao što je
učinila Madelina. Seksulano zlostavljanje dečaka od
starijeg muškarca minira razvoj njegove muževnosti i
čini da se on oseti posramljenim i poniženim. Ne
verujem da takva iskustva stvaraju homoseksualne
sklonosti u ličnosti dečaka, ali slabost dečakove
identifikacije sa muževnošću, koja nastaje kao rezultat
takvog iskustva, može dovesti do takvog obrasca
seksualnog ponašanja.21 Šteta naneta ličnosti deteta je
uzrokovana emocionalnim udarom ovog iskustva.
Strah, sram i poniženje su razarajuća osećanja za dete
koje nema načina da se oslobodi i oporavi od ovakve
traume. Fizičko zlostavljanje deteta od oca, na primer
učestale batine, ima sličan efekat na dečakovu ličnost,
i, kao što sam istakao u predhodnom poglavlju, mora
biti shvaćeno kao oblik seksualnog zlostavljanja.
Seksualno zlostavljanje je podjednako i izraz moći i
izraz seksualne ljubavi. Osećaj posedovanja moći nad
drugom osobom deluje kao protivotrov osećanju
poniženja, koje je zlostavljač osećao kada je bio
zlostavljan kao dete. Moć može biti i deo seksualnog

Videti Lowen, Alexander, Love and Orgasm (New York,

21

Macmillan Publishing Company, 1965), radi dublje

analize homoseksualne ličnosti
čina, kada se javi između saglasnih odraslih ljudi,
recimo, u sado-mazohističkim aktivnostima. Zlostavljač
je, u principu, osoba koja se oseća nesposobnom da
bude muškarac ili žena na zrelom nivou. To osećanje
nestaje kada je njegova žrtva dete, besmomoćna
odrasla osoba ili pokorni partner. On se u takvoj
situaciji oseća moćnim, što znači da se oseća i
seksualno potentnim. Kada se osećanja moći umešaju u
seksualnu vezu, ona uvek postaje nasilna. Čovek kome
je potrebno da oseti moć da bi bio seksualno potentan
će, po pravilu, zlostavljati ženu. Često se žena uzbudi
kada muškarca doživljava kao moćnog i bude
sposobnija da mu se poda. Ovo, naravno, važi samo za
žene koje su bile napadnute i koje se same osećaju
impotentne. Tako je Diana, čiji sam slučaj opisao u
ranijem poglavlju,
178
primetila da je najbolji seks koji je ikada doživela bio sa
suprugom koji ju je fizički maltretirao. Zlostavljanje
među odraslima ukazuje na sado-mazohističku vezu
koja dopušta osobi da se prepusti svom seksualnom
uzbuđenju. Za sadističkog partnera to je osećanje moći
nad drugim, koje se ogleda u postupcima koji imaju za
cilj da povrede ili ponize partnera. Za mazohistu
pokoravanje bolu i poniženju uklanja, privremeno,
krivicu koja blokira seksualno prepuštanje. Tokom
podavanja, krivica se prenosi na zlostavljača,
dopuštajući žrtvi da se pretvara da je nevina.
Nasilno ponašanje donekle izražava mržnju - želju
da se drugi povredi. Ali moramo shvatiti da postoji i
element ljubavi u odnosu. Rajh je otkrio vezu između
sadizma i ljubavi, jer je on verovao da sadistička radnja
potiče iz želje za kontaktom i bliskošću sa drugim. Ona
počinje kao impuls ljubavi u srcu, ali taj impuls, kako se
kreće ka površini, biva izopačen napetostima u
muskulaturi koje su povezane sa potisnutim besom,
pretvarajući ovu radnju u postupak koji povređuje.
Žrtva može osetiti ovu dinamiku, posebno kada roditelj
zlostavlja svoje dete. Pretpostavljam da malo dete,
koje je izrazito osetljivo na emotivne nijanse
ponašanja, može ovu kaznu ili maltretiranje shvatiti kao
nešto što se radi sa namerom da bude čin ljubavi.
Ljubav postaje sadistička onda kada ne može biti
izražena. Ova spoznaja može sprečiti dete da oseti svu
jačinu besa protiv osobe koja ga zlostavlja. Dete takođe
shvata bol u zlostavljaču, koji ga sprečava da slobodno
i lako izrazi svoju ljubav. Javlja se osećanje sažaljenja
prema njemu i dete se identifikuje sa njim.
Mala muška deca su fizički zlostavljana ne samo od
svojih očeva, već i od majki. U poglavlju 4 smo videli
kako je majčino fizičko zlostavljanje sina bilo usmereno,
svesno ili nesvesno, na to darnu slomi duh i da ga učini
pokornim prema njoj. Ne postoji dete koje se može
suprotstaviti nasilju oca ili majke. Svakoga bi,
neizbežno, takvo iskustvo slomilo. Ali taj slom je vrlo
retko potpun, jer bi to značilo smrt (mada znamo da su
se i takvi slučajevi događali). U dubini detetovog tela
ostaje jezgro otpora koje pruža podršku životu i pruža
nekakav osećaj identiteta. Snaga tog jezgra zavisi od
toga kako se roditelj odnosi prema detetu nakon
zlostavljanja. Pošto je iskalila svoj potisnuti bes, majka
može, na primer, osetiti dubo-
179
ku ljubav prema detetu koje je upravo maltretirala. Do
određenog stepena, do koga dete oseća tu ljubav,
štetni efekti zlostavljanja bivaju delimično ublaženi. Ako
dete oseća jako neprijateljstvo majke, koje može
dostići i tačku hladnog odbacivanja deteta, ono može
postati šizofrenično. Deca su donekle svesna da su
batine i fizičko maltretiranje bolji nego hladno
odbacivanje, koje predstavlja emocionalnu smrt.
Uopštena tvrdnja da čovek čini drugome ono što su
i njemu radili pomaže nam da razumemo majčino,
naizgled iracionalno, ponašanje prema deci. Ako je ona
kao dete bila ponižavana zbog bilo kakvog seksualnog
ponašanja, želeće da i svojoj deci radi isto to.
Tendencija pražnjenja na bespomoćnima i slabijima
može biti izbegnuta jedino ako osoba ima potpunu
svest o onome šta su joj radili i ako u potpunosti
razume destruktivan efekat toga na njenu ličnost i
život. Ta svest implicira da se može osetiti ljutnja
prema roditelju zbog zlostavljanja i nasilja. Majka koja
se stidi svojih seksualnih osećanja će posramiti kćerku
zbog bilo kakvog iskazivanja takvih osećanja. Majke se
identifikuju sa kćerkama i na njih projektuju negativne
aspekte sopstvenih ličnosti. Recimo, majka može videti
seksualno ponašanje svoje kćerke kao ponašanje
kurve, jer je tako gledano na nju kada je bila dete.
Kritikujući svoju kćerku zato što je seksualna, ona
zapravo govori: "Ti si loša, prljava. Ja sam čista". S
druge strane, ona može projektovati i svoje
neispunjene seksualne želje na kćerku, nesvesno želeći
da ih njena kćerka ispuni, tako da i majka može
doživeti posredno uzbuđenje na osnovu kćerkinih
postupaka. Zapravo, oba ova stava mogu postojati u
majci, gde jedan svesno degradira kćer zbog toga što je
seksualna, a drugi joj nesvesno daje podstrek da se
seksualno izrazi. Ova nesvesna identifikacija majke sa
kćerkom na seksualnom nivou ima homoseksualni
aspekt. Neuspeh da se vidi ovaj aspekt ponašanja
roditelja prema pacijentu može postati prepreka koja
sprečava njegov napredak ka nezavisnosti i
upotpunjenju.
Zlostavljani postaje zlostavljač putem nesvesne
identifikacije sa onim koji ga je zlostavljao. To je druga
strana medalje, koje pacijent mora sagledati i prihvatiti
da bi prihvatio sebe u potpunosti. Rejčel je opisala san
u kome je videla malu devojčicu koja je stajala pokraj
nje, a kojoj je jedna strana lica bila crvena kao da je
bila pro-
180
trljana o nešto. Odmah je u snu shvatila da je ona
protrljala devojčicino lice o svoj pubični predeo. Bila je
užasnuta mišlju da je mogla da učini tako nešto. Ali u
snu, Rejčel je istovremeno bila i devojčica koja je bila
maltretirana. Ako se san odnosio na incident koji joj se
možda dogodio kada je bila dete, zašto bi želela da ga
ispolji na nekom drugom? Ispoljavanja zlostavljanja
koje je preživela na nekom drugom joj je omogućavalo
da oseća "da nije sama u svojoj sramoti". Ali, postoji
još jedna motivacija za ovakvo ponašanje: kada je dete
seksualno zlostavljano to je za njega istovremeno i
uzbudljivo i zastrašujuće. Svako malo dete je
fascinirano genitalijama svojih roditelja. Ako ništa
drugo, one su bile izvor njegovog života. Takođe su bile
ključevi njegovog podzemnog sveta tajnih
zadovoljstava i straha. Ali, zbog straha ono potiskuje i
zlostavljanje i uzbuđenje koje ga prati, i ostaje mu
samo njihov otisak. Osoba oseća snažan nagon da
ponovi iskustvo, često u ulozi zlostavljača, ali i u ulozi
zlostavljanog. Verujem da na ovaj način odrasla osoba
postaje opsednuta seksom sa decom. Razvoj njenog
libida je hendikepiran, jer su deo energije i uzbuđenja
inkapsuliran u potisnutom sećanju i osećanjima koja ga
prate. Sticanje svesti o incidentu predstavlja prvi korak
ka oslobađanju zatočene energije. Izvlačenje
zakopanog doživljaja na površinu umanjuje sram i time
osobi omogućava da oseti bol i strah. Prihvatanje oba
osećanja dopustiće joj da plače i time oslobodi bol i
postane besna, što bi povratilo njen integritet. Ali taj
bes mora biti stvaran i snažan, kako bi pročistio i
oslobodio duh.
Majke su u jedinstvenom položaju da se seksualno
ponašaju prema svojoj deci, jer su mnogo više u dodiru
sa detetovim telom nego očevi. Način na koji dodiruju
telo deteta može imati seksualne implikacije, isto kao
što ih ima strah od dodirivanja - naime, takav dodir
može pobuditi seksualna osećanja. Jedna majka je u
vezi svog dvogodišnjeg sina izjavila: "Penis mu je tako
sladak, mogla bih ga uzeti u usta". Osećanje koje prati
ovu izjavu obavezno mora na neki način biti prenešeno
na dete, kada su mu genitalije izložene. Njegov osećaj
privatnosti u vezi sa tim organom nestaje. Njeno
osećanje napada njegovu karlicu i zaposeda njegove
genitalije. Neće svako gledanje u genitalije deteta da ga
uznemiri, već gledanje sa nekim seksualnim
interesovanjem ili namerama. Majkama se če-
181
sto savetuje da čiste penis dečaka da bi se izbegle
moguće infekcije. Smatram da to nije neophodno.
Tokom vremena je nebrojeno mnogo dečaka odraslo
bez potrebe za takvim postupkom. Opasnost svakog
odnosa roditelj-dete leži u tome da će vezivanje
sadržati jak seksualni element. Taj element će poricati i
potiskivati i roditelji i dete, ali njegov efekat na dete će
biti razarajući, kao što sledeći slučajevi pokazuju.
Maks je bio jedinac, koji je izgubio oca kao jako
mlad. Odgajala ga je majka koju je opisao kao moćnu
ženu koja se nikoga nije bojala. Maks, muškarac u
svojim tridesetim, bio je psihologu poznat sa
bioenergetskom analizom. Priznavao je da oseća mnogo
napetosti u telu, koje ga sprečavaju da iskusi bilo kakvo
zadovoljstvo ili radost u svom životu. Naporno je radio,
ali mu to nije donosilo stvarnu satisfakciju. Stalno je
gurao samog sebe, nastojeći da sebi obezbedi položaj
koji bi mu omogućio da se oseća mirnim i opuštenim u
životu, ali ništa nije išlo kako treba i nije bilo lako.
Osećao je da je za sve što je želeo morao da se bori i
takvo ponašanje ga je dovelo do nekoliko sudskih
postupaka. Isti problemi i teškoće su se pojavili i u
njegovoj vezi sa suprugom. Redovno su imali sitne
svađe koje ništa nisu rešavale, jer je njegov problem
bio lične prirode. Znajući Maksa, neko bi ga opisao kao
izmučenog čoveka, ali dok je taj neko mogao videti
njegove patnje, nije znao šta ih izaziva.
Fizički je bio zgodan, jak i energičan, ali je mu je
telo posedovalo haotičnu crtu. Kada je disao,
respiratorni talasi su bili skokoviti, delovali su zgrčeno, i
nisu proticali lako. Problem je bio najočigledniji u donjoj
polovini njegovog tela. Karlica mu je bila stegnuta i nije
se pomerala prilikom disanja. Njegove noge, mada sa
razvijenom muskulaturom, nisu mu pružale osećaj
podrške. Tokom vežbi uzemljenja su se pre tresle nego
vibrirale, i on bi padao. Zbog nedostatka osećaja
podrške sa zemlje, održavao se uspravno glavom,
stalno razmišljajući, kalkulišući, manevrišući.
Doživljavao je ovaj način života kao veoma frustrirajući.
U prve dve godine terapije Maks je slabo
napredovao. Terao se, borio i pokušavao, ali nije uspeo
da se probije do bilo kakvog jačeg osećanja. Bilo mu je
gotovo nemoguće da se preda telu. Međutim, njegov
otpor je bio nesvestan, i to je bilo jedino na šta sam
mogao da mu ukažem. Bio je obeshrabren i prestao je
da dolazi na seanse.
182
Nisam ga ohrabrivao da se vrati, jer je poslednje što
mu je trebalo bilo da ga ja pritiskam. Nisam imao
osećaj da bi dalji trud bilo sa moje ili njegove strane
pomogao. Tokom seansi se fokusirao na majku, koja je
i dalje imala jak uticaj na njegov život i još pokušavala
da ga kontroliše. Pobunio se, ali nije uspeo da se
oslobodi, mada je uz moje ohrabrivanja uspeo da se
lagano distancira od nje.
Nastavio je sa terapijom oko godinu dana kasnije.
Osetio je da sam razumeo njegov problem, iako nisam
bio u stanju da mu pomognem da postigne željenu
promenu. Bio je manje nasrtljiv i manje ratoboran.
Njegov odnos sa suprugom je postao bolji. Nastavio je
da radi bioenergetske vežbe kod kuće, najviše šutiranje
na krevetu i disanje uz pomoć bioenergetske stolice, i
osećao je da mu pomažu da se oseti bolje. Video sam
promenu u njemu - bio je otvoreniji ka ideji
prepuštanja. Na stolici je mogao bolje da oseti svoju
tugu i da plače, mada to još nije bilo dovoljno duboko.
Njegovi šutovi su bili jači; bili su fokusirani na njegovu
želju da se oslobodi majke i pritiska borbe sa celim
svetom, koju mu je nametnula. U to vreme su se
dogodile dve velike stvari, koje su donele obećavajuće
izglede za slobodu. Prva je bila smrt njegove majke. To
ga je u dubini oslobodilo majčinog uticaja. Druga je bilo
rođenje njegovog prvog deteta, koje su i on i njegova
žena očajnički želeli. Dete je unelo svetlost i radost u
njihove živote. Mada je ovo predstavljalo pomoć Maksu,
ono što je njemu zapravo bilo potrebno bilo je da oseti
ove kvalitete u sopstvenom telu.
Prepuštanje je, jednostavno, predaja osećanjima.
Prvi veliki pomak za Maksa je nastupio kada se trzao na
krevetu govoreći: "Ostavi me na miru", što je bilo
upućeno njegovoj majci. Kada pacijent govori o želji da
se oslobodi pritiska, ja mu predložim da to zahteva.
Osoba mora biti spremna da se bori za ono što želi, ako
namerava da to dobije. Maksova ratobornost nije bila
kao ona kod boraca; više je bila manipulaciona nego
suočavajuća. Bes koji je zadržavao bio je toliko veliki
da se nije usuđivao da ga u potpunostii slobodno pusti
iz sebe. Bez obzira na to koliku je svest o ovom
problemu razvio tokom naših diskusija, ona ga nije
oslobađala straha, a nije ni mogla sve dok on ne bude
bio u stanju da u potpunosti iskaže svoja osećanja
ljutnje i protesta. Vežba šutiranja na krevetu bila je
idealna za ovaj cilj, jer ne postoji opasnost od gubljenja
kon-
183
trole. Pacijent neće povrediti sebe niti bilo koga drugog,
a penasti dušek se neće slomiti. Da bi se dostigla tačka
preloma, trzaji moraju postati spontani a glas mora
dostići razmere vriska. To je Maks i uspeo. "Prepustio
se" vežbi i osećanje ga je ponelo. Čim je završio sa
vežbom osetio je razliku: bio je mirniji i slobodniji.
Naravno, taj dobitak je morao da se stabilizuje i razvije
ponavljanjem vežbe u narednim seansama, pružajući
tako Maksu veći osećaj sebe kao slobodne osobe.
Međutim, napredak se nije odrazio na donju polovinu
njegovog tela. Nisam mu oslobodio karlicu. Naredni
korak u terapiji je zahtevao rad sa njegovim nogama i
karlicom. U tu svrhu sam se oslonio u prvom redu na
vežbu padanja koja puni noge i stopala energetskim
nabojem, omogućavajući mu da se probije do karlice i
oslobodi je. U ovoj vežbi pacijent stoji leđima okrenut
stolici. Ruke su na stolici, kako bi održale ravnotežu, a
on savija kolena dok mu se pete ne odvoje od poda.
Težina tela je u potpunosti na vrhovima stopala, ali
pacijent unapred sprečava pad time što petama pritiska
naniže, iako nisu na zemlji.22 Pacijentu se kaže da zadrži
naboj u stopalima i da ne dozvoli sebi da padne. Kada

Videti Lowen, Aleksandar, Bioenergija, radi

22

objašnjenja dinamike energije u telu tokom ove vežbe.

Korišćenje vežbe padanja u nastojanju da se omogući
predaju je razmatrano u mojoj knjizi Fear of Life (Strah
od života, prim.prev)
se ova vežba korektno odradi, karlica će spontano
početi da se kreće tokom disanja. Maksu to nije pošlo
za rukom mada je pokušavao da uradi vežbu mnogo
puta na brojnim seansama. Ipak, svaki put kada bi
pokušao, više osećaja bi mu prošlo kroz noge.
Maks nije mogao da se zadrži u položaju vežbe
duŽe od minuta. Kolena bi mu popustila i pao bi na
pod. Dok smo razgovarali o tom problemu rekao je: "Ne
mogu da joj se suprotstavim. Svuda je oko mene, guši
me". Dok je izgovarao ovo, postao je veoma besan i
izbacio je karlicu unapred sa rečima: "Jebi se!" Pošto je
to izgovorio, karlica je počela slobodno da se kreće
zajedno sa disanjem. Bio je to pomak koji mu je bio
potreban. Da li je njegova majka zapravo ležala na
njegovom telu kada je bio mali, nije znao. Verovatno
je, kad je ležala u krevetu sa njim dok je bio malo dete,
njeno telo bilo prislonjeno uz njega uzbuđujući ga
seksualno. U to da je sa njim bila seksualno upetljana
nije bilo sumnje, a nakon ovog doživljaja
184
ni on nije imao dileme. Njegovo telo je oslikavalo
činjenicu da ga je majka jako seksualno uzbuđivala, ali
da nije bio u stanju da pobegne ili se oslobodi naboja.
Mučenje ga je skoro dovelo do ludila. Nije se odvojio od
svog tela kao Madelina, jer se nije plašio majke. Ona ga
nije mrzela, i nije ga fizički povređivala. Pre će biti da
ga je volela, ali to je bilo prejako, previše seksualno.
Fokusirajući svoju seksualnu ljubav na Maksa, koristila
ga je da ispuni svoj romantičan san, ali za njega je to
predstavljalo oblik seksualnog zlostavljanja.
Robert je još jedan čovek koji je bio vezan za svoju
majku. Bio je promućuran, zgodan čovek koji nije
mogao da nađe ispunjenje u životu ili u svetu. Želeo je
da radi važan posao, ali nije mogao. Želeo je duboku
vezu sa ženom, ali nije uspevao. Donekle je smatrao da
je poseban, ali se u dubini osećao uplašeno i nesigurno.
Uzbuđenje nije slobodno teklo kroz njegovo telo, i
pomenuo mi je napetosti u predelu karlice koje su
umanjivale njegov seksualni naboj. Njegov osećaj
posebnosti se ogledao u načinu na koji se odnosio
prema ljudima. Opisao bih ga kao šarmera. Znao je šta
treba rećii kako to reći, što je ukazivalo na visok
stupanj kontrole ega. Ali, kao rezultat, Robert je bio
uplašen i nesposoban da se preda svom telu, sebi i
životu.
Opisao je svoju prošlost ovako: "Energija moje
majke je bila veoma frenetična. S jedne strane je bila
vrlo uzbudljiva, ali je sa druge bila preplavljujuća. Kada
bih bio uhvaćen u nju gubio sam svaki osećaj sebe".
"Moj brat je bio jako ljubomoran zbog njene
zaokupljenosti mnome. Bio je tri godine stariji i dva
puta veći od mene. Tukao me je i maltretirao fizički i
psihički. Nije mu predstavljalo problem da izkaže svoj
gnev. Ugledao sam se na njega i plašio ga se".
"Mislim da sam sklopio politički dogovor sa svojom
majkom, ali da sam se morao odreći sebe. Sebe je
ubeđivala da sam ja savršen, da ne mogu da pogrešim i
da nikada ne lažem. Sve to vreme sam lagao, kao i
ona. Ali, te laži u našem savezu nismo videli. To je bilo
prihvatanje uzajamne korupcije. Ja sam nju video kao
savršenu, identifikovao sam se sa njom".
Mogao je da postane homoseksualac. Ono što ga je
spaslo bila je neka identifikacija sa ocem, koji je
pokušao da interveniše kod njegove majke. Međutim,
kada je zapretila ocu, ovaj se povukao i
185
na kraju se okrenuo protiv Roberta koji je dozvolio
majci da ga poseduje.
Efekat na dečaka je bio veoma destruktivan.
Robert je rekao: "Osećao sam se kao na ivici ludila, na
rubu da krenem pravo u ludilo. Imao sam običaj da
pretražujem njene ormane i fioke, pregledajući njen
donji veš. Nisam mogao da suzbijem nagon i nisam
mogao da se oduprem ushićenju; onda, kada sam ušao
u pubertet i počeo da se družim sa prijateljima, taj
običaj se je izgubio".
Kao odrastao, Robert je bio u stanju da izađe u
svet i pokuša da uspostavi život koji bi bio
ispunjavajući, ali to nije bilo lako, ako uzmemo u obzir
stepen poremećenosti njegove ličnosti. On je preživeo,
što je značilo da je postao jedan od bezbrojnih mladih
ljudi koji streme ka uspehu ali čiji životi ne pružaju
osećanje radosti ili ispunjenja. Oni koji počnu sa
terapijom su srećnici, jer imaju šansu da rade na
svojim problemima i nevoljama i da pronađu pravi
smisao života. To nije ni lako ni brzo putovanje, kao što
ćemo videti u narednom poglavlju. Opisao bih ga kao
putovanje u podzemni svet gde naši najveći strahovi - u
'prvom redu strah od ludila i strah od smrti - leže
zakopani. Onaj koji bude imao hrabrosti da se suoči sa
ovim strahovima, vratiće se u novi svet vedrine, u
kome su oblaci iz prošlosti uklonjeni.
186
POGLAVLJE 9

Strah: emocija koja parališe

Svi pacijenti koji dođu na terapiju su uplašeni ljudi.

Jedni nisu svesni svog straha, drugi ga poriču. Mali broj
njih je u dodiru sa dubinom svog straha. U prethodnim
poglavljima istakao sam da se pacijenti plaše osećanja
ljubavi, besa i tuge. U istoj meri, ako ne i više, plaše se
svog straha. Iako strah nije osećanje koje ugrožava
osobu, to je parališuća emocija. Ovo je posebno istinito
kada je strah veoma velik, kao kod užasa. Kada je
užasnut, organizam se ukoči i ne može da se pomeri.
Kada je strah manje jak, čovek će se uspaničiti i bežati,
ali panika je histerična reakcija i stoga nije efektivan
način suočavanja sa opasnošću. Kada se deca plaše
svojih roditelja, koji se mogu ponašati iracionalno i
nasilno, ne postoji mesto za beg. Ona postaju
užasnuta. Ukočena su strahom. U divljini, kada je
životinja preplašena od grabljivca i nemoćna da
pobegne, uglavnom biva ubijena. Ako uspe da
pobegne, strah će naglo opasti, a životinja će se vratiti
u normalu. Za dete koje se plaši svojih roditelja nema
bekstva. Ono onda mora učiniti nešto da prevlada
stanje paralize. Mora da porekne i potisne strah. Mora
mobilisati svoju volju protiv osećanja straha. Ono će
stisnuti mišiće vilice u izrazu odlučnosti koja govori:
"Neću se plašiti". Istovremeno će se delom odvojiti od
svog tela i realnosti, i poricati da su roditelji
neprijateljski nastrojeni i da mu prete. To su mere
opstanka i, mada omogućavaju detetu da odraste i
oslobodi se mogućnosti roditeljskog napada, u isto
vreme postaju i način života jer su usađene u telo. Dete
živi u stanju straha, bilo ono toga svesno ili ne.
187
Mada većina pacijenata ne oseća stepen svog
straha, njega nije teško zapaziti. Svaki hronično napet
mišić je u stanju straha, ali je strah najočigledniji u
stegnutoj vilici, podignutim ramenima, široko otvorenim
očima i sveukupnoj ukrućenosti tela. Za takve ljude se
može reći da su "smrznuti od straha". Kada telo
pokazuje opšti nedostatak vitalnosti, u vidu bledila,
mlitavosti mišića i tupog pogleda, osoba je "nasmrt
uplašena". Tvrdnja da je strah usađen u telo ne znači
da ga se ne možemo osloboditi. Oslobađanje tela od
stanja straha zahteva da osoba stekne svest o svom
strahu i napetosti, a i da pronađe neki način da isprazni
tu napetost. U prethodnom poglavlju sam rekao da je
bes protivotrov strahu. Pacijent mora da poludi - to
jest, da pobesni - ali u tolikoj meri da se oseća pomalo
lud ili van kontrole. To uklanja utvaru ludila, strah koji
govori "ako izgubim kontrolu, poludeću". Svaki pacijent
se pomalo plaši toga da će poludi ako izgubi kontrolu. U
ovom poglavlju razmatraću ovaj strah i objasniti kako
se sa njim nosim u bioenergetskoj analizi. Često
čujemo kako roditelji viču na decu: "Izluđuješ me". Ova
izjava pokazije da je roditelj na kraju živaca, da ne
može više podneti aktivnost deteta, da je stres postao
preveliki. Ali, tokom rada sa pacijentima shvatio sam da
je osoba koja obično bude izluđena zapravo dete. Ne
sumnjam da podizanje deteta u ovoj hiperaktivnoj
kulturi može biti opterećujuće, posebno za roditelje koji
su i sami pod velikim stresom zbog sopstvenih
emocionalnih i bračnih konflikata. Svako ih ima. Stres,
ako je dovoljno jak i kontinuiran, može dovesti osobu
do nervnog sloma, ali to za roditelja ne važi. Razlog
tome je što roditelj ima ventil za stres. On može vikati
na dete, čak ga i tući. Za dete ne postoji takav ventil.
Ono mora da izdrži maltretiranje, mada su mnoga deca
pokušala da pobegnu. Da bi izdržalo ovaj nepodnošljiv
stres, dete se mora umrtviti i odvojiti od tela. Deca se
povlače fizički, u svoje sobe, i psihološki, u maštu.
Takvo povlačenje deli ličnost i predstavlja šizofrenu
reakciju.
Podela može biti fraktura ili potpuni slom, zavisno
od snage koju dete poseduje i žestine stresa. To su
kvantitativni faktori koji mogu varirati od slučaja do
slučaja. Pitanje je da li dete može izdržati da se ne
slomi ili raspadne. Otpor uzima oblik rigidnosti, koja
dopušta pojedincu da održi osećanje integriteta i
identiteta. Rigid-
188
nost zatim postaje psihološki mehanizam
preživljavanja. Napuštanje rigidnosti predstavlja jako
zastrašujuću mogućnost.
Tortura, se u bilo kom obliku, koristi da slomi duh
osobe, njen um ili telo. Ne mora biti fizički destruktivna.
Jedna od najefikasnijih metoda mučenja je deprivacija
sna. Um se ne može odmoriti od stimulacije čula, za
koju je potrebna neprestana potrošnja energije. Pre ili
kasnije osoba puca, a um se odvaja od nepodnošljive
stvarnosti. Šizoidne osobe, koje postanu preopterećene
stresom i nisu u stanju da spavaju, doživeće nervni
slom. Faktor koji ovo pokreće jeste konstantna
stimulacija čula koju osoba ne može da umanji ili da
pobegne od nje. Klasičan primer je kineska metoda
mučenja gde čoveka ukopaju u zemlju tako da mu
samo glava viri iznad nje, a na nju kontinuirano kaplje
voda. Na kraju ova stimulacija postaje prejaka i, pošto
ne postoji mogućnost bekstva, neizdrživa i
nepodnošljiva. Već tada žrtva počinje da vrišti,
pokušavajući da isprazni energetski naboj, ali ako to ne
donese olakšanje, osoba gubi razum. Kontrola će se
slomiti, a um će izgubiti vezu sa realnošću.
 Dete je podložnije torturi koja mu može slomiti um,
čak i telo, nego odrastao čovek. Ono nema mogućnosti
za beg. Fizičko zlostavljanje je jedan od načina na koji
se može slomiti dete, a znamo da je ono i uobičajeno.
Ali verbalno ili emocionalno maltretiranje je još
uobičajenije. Mnoga deca su podvrgnuta konstantnom
kritikovanju, koje im na kraju slomi duh. Sve što čine je
pogrešno, ništa što rade ne nailazi na odobravanje.
Dete oseća neprijateljstvo roditelja, duboko
neprijateljstvo koje ono ne može da izbegne ili da ga
razume. Ester je dobar primer takve vrste mučenja.
Bila je najpristojnija, najobzirnija i najvaspitanija osoba
koju sam poznavao. Ali njen život je bio katastrofa.
Ništa što je činila joj nije donosilo ispunjenje. Doživela
je neuspeh u karijeri i u dva braka. Neuspeh nije bio
posledica nedostatka truda. Ona se trudila da čini
ispravnu i dobru stvar, ali nije uspevala u tome. To joj
nije donelo ljubav, koju je tako očajnički želela. Kao
dete je pokušala da udovolji majci, da osvoji njenu
ljubav, bez rezultata. Majka je bila kritična i negativno
nastrojena prema svemu što je činila.
Ester se osvrnula na incident koji je bio tipičan za
njihov odnos. Kada je imala osam godina, majka ju je
napala i pridikovala joj
189
u vezi sa njenim ponašanjem. To nije bilo prvi put da je
ispravljaju zbog neke naivne stvari, i Ester se
namrštila. To je razljutilo njenu majku, koja je besno
rekla: "Da se nisi usudila da se mrštiš kada razgovaram
sa tobom". Majčino hladno neprijateljstvo je sledilo dete
koje se nje već plašilo. Crta sleđenosti je bila
karakteristična za Ester kada sam je prvi put sreo, zrelu
ženu depresivnu zbog nesposobnosti da ostvari svoje
nade. Ubilački bes prema majci bio je zaključan iza
rigidne spoljašnjosti i njoj nedostupan. Ali,
zaključavanje besa je istovremeno zaključalo i njenu
prirodnu agresivnost, ostavljajući joj samo nadu da će
time što će biti dobra steći ljubav, koju je tako očajnički
želela. To se nije desilo, jer se ljubav ne dobija dobrim
ponašanjem. A isključivanje njene prirodne agresije joj
je oduzelo strast.
Kada joj je drugi brak propao, Ester je osetila
ljutnju u sebi. Jednom prilikom je nasrnula na svog
supruga u furioznom besu, zbog čega se osećala užasno
krivom. Taj bes protiv njega bio je izazvan njenom
pasivnošću i predstavljao je transfer besa koji je
osećala prema svom ocu koji je tvrdio da je voli, ali je
nije zaštitio od majke. U konfliktu majke i deteta držao
je stranu majci. Zbog izdaje svoga oca je gotovo
podivljala (poludela), ali je - bez podrške - njen bes
morao biti potisnut. Telo joj je bilo ukočeno poput
drvene klade. Kako je terapija napredovala, uvidela je u
čemu je problem. Opisala je sebe kao "kontrolisanog
šizofreničara". Ono što je zapravo rekla bilo je da bi, da
ne kontroliše svoja osećanja, poludela - od besa, do
tačke gde bi izgubila kontrolu i ubila nekoga.
Neke osobe zaista izgube kontrolu i stvarno ubijaju
ljude i same sebe. To se može desiti ako se ego te
osobe odvoji od tela i osećanja tela postanu preslaba da
zadrže potisnuti bes. To je kao da šetaju unaokolo
noseći neeksplodiranu bombu koje su potpuno
nesvesni. Sticanje svesti o ovom potisnutom ubilačkom
besu umanjuje opasnost od spontane erupcije koja bi
mogla imati smrtonosne posledice. Prihvatanje
osećanja osnažuje ego i dovodi do svesne kontrole
impulsa. Da bi se prihvatilo osećanje potrebno je više
od intelektualne svesti o njegovom postojanju.
Potrebno je doživeti osećanje i saživeti se sa njim. Kada
sam bio malo dete pritrčao mi je veliki pas i ja sam ga
se jako uplašio. Da bi mi pomogla da prevladam ovaj
strah majka mi je kupila prepariranog psa koga sam
mazio.
190
Pomoglo je malo, ali nisam uspeo da prevaziđem strah
od pasa sve dok nisam počeo da živim sa njima. Pomoći
našim pacijentima da se na zdrav način sažive sa
svojim besom jeste jedan od osnovnih ciljeva terapije.
Svi pacijenti su, u određenoj meri, kontrolisani
šizofreničari. Svi se plaše da će izgubiti kontrolu, da će
poludeti, jer su kao deca umalo bili dovedeni do ludila.
Geri je bio blagorečiv, povučen čovek čije su emocije
bile obuzdane. Kao i Ester, imao je veoma racionalan
um, koji je rukovodio svim njegovim postupcima, slično
računaru. On je, u stvari, i bio ekspert za računare. Ali
nema radosti u računarima, kao ni u osobama koje na
taj način funkcionišu. Išao je na psihoanalizu već puno
godina, ali bez poboljšanja u svom emotivnom životu.
Rad sa telom koji mu je produbio disanje i omogućio da
plače je činio da se oseti življim. Ali bilo je potrebno da
mobiliše svoju agresiju i svoj duboko potisnuti bes.
Nateravši ga da se trza i vrišti: "Ne mogu to da
podnesem", omogućio sam mu da se probije do
osećanja sebe kakvo nije osetio još od detinjstva.
Njegova priča nije bila komplikovana. Rekao je:
"Majka bi me mlatnula kad god bih je uznemirio. Imala
je kratak fitilj. Sećam se da bi me udarila kada bih se
požalio. Ali ja nisam mogao da prestanem da se žalim,
što bi nju razbesnelo. Nisam mogao da protestujem.
Ako bih zaplakao ili rekao nešto, udarila bi me još jače.
Sećam se da bih poplaveo u licu plašeći se da ću
eksplodirati. Dovodila me je do ludila. Znao sam da me
voli, ali nisam mogao da razgovaram sa njom. Bila je
nesrećna žena a ja nisam mogao da je usrećim.
Dovodila me je do ludila".
Gari nije poludeo. Umesto toga je isključio svoja
osećanja, odvojivši se od svog tela i odlazeći u svoju
glavu. Njegova odbrana se razlikovala od Esterine, koja
je postala ukočena kako bi se kontrolisala. Gari je
postao beživotniji kako ne bi postojala osećanja koja bi
kontrolisao. Gari nije mogao nikoga da ubije. I sam je
bio delimično mrtav. Njegov bes bi izbio na površinu
samo onda kada bi postao dovoljno živ da oseti svoj
bol.
I pojavio se na površini kada se on, uz moju
pomoć, osetio dovoljno sigurnim da dopusti sebi da
malo poludi. Dahtanje, plakanje, šutiranje i vrištanje
bili su sastavni deo terapije na gotovo svakoj seansi.
Da bi povratio svoj glas, morao je da uguši majčin glas,
191
koji se sada nalazio u njemu govoreći mu šta da radi,
šta ona želi, kako da se ponaša i tako dalje. Zavrćući
peškir kao da je vrat, vrištao je na nju: "Umukni!
Prestani da se žališ ili ću te ubiti!" Takođe je pesnicama
tukao u krevet da razbije sliku svoje neprijateljske
majke. Malo-pomalo se oslobodio straha da će stvarno
poludeti ako prasne. Da, on bi zaista poludeo, ali to je
bilo ludilo besa, ne gubitka razuma. U oba slučaja je
dolazilo do gubitka kontrole ega, ali u prvom slučaju
predajom telu ili sebi, dok je u drugom on gubio i sebe.
Bilo kakav oblik preterane stimulacije deteta može
dovesti do ludila, ako dovoljno dugo traje. Jedan takav
oblik je seksualna stimulacija, bilo fizičkim kontaktom ili
zavodljivim ponašanjem. Dete nema načina da se
oslobodi ovog naboja, koji kasnije postaje konstantan
iritans u telu. U poglavlju 8 sam razmatrao slučaj Lusil,
koja je izjavila kako je svesna konstantnog naboja u
vagini koji nije mogla da isprazni. Kako je njena
terapija napredovala, postala je svesna da postoje neke
"ludosti" u njenoj ličnosti. Osećala se zbunjenom i
različitom od drugih ljudi, što možemo povezati sa
njenom izloženošću ocu, koji je s jedne strane bio
preokupiran seksualnošću, dok je s druge
omalovažavao bilo kakav izraz seksualnog osećanja ili
interesovanja. Njena majka se ponašala kao preterano
čedna, ali je osećala potajno zadovoljstvo u vezi sa
seksualnim temama. Ovo je tipična double-bind 23
situacija kada se detetu upućuju dve protivrečne
poruke: jedna da je seksualnost uzbudljiva, druga da je
loša i prljava. Pored toga, roditelji su pokazivali
interesovanje za njenu seksualnost, otac tako što joj je
nepristojno dodirivao zadnjicu. To je bilo dovoljno da
Lusil bezmalo dovede do ludila, ali je ona zadržala neki
integritet i duševno zdravlje pomoću ekstremne
ukočenosti tela. Maks, čiji je slučaj opisan takođe u
prethodnom poglavlju, umalo je poludeo zbog svoje
majke koja je, kako je sam rekao "bila svuda oko
njega". Kod njega se nije razvila telesna ukočenost kao
kod Ester ili Lusil. Radije nego da kontroliše svoj naboj
ukočenošću, on ga je ispoljavao putem prinudne
seksualnosti i divljeg besa. Ovakvo ponašanje, međutim
nije uspelo da
192
umanji naboj koji se nalazio ispod toga, kao ni
frustraciju od koje je patio, a koja je bila rezultat
potiskivanja. Frustracija je poticala iz ozbiljnih napetosti
u njegovom telu, koje su prekidale energetsku vezu
između glave i tela na jednoj, i između karlice i trupa
na drugoj strani.
Kada pogledam tela svojih pacijenata vidim njihov
bol kroz napetosti koje ih opasuju i sputavaju. Stisnute
usne i vilice, podignuta ramena, stegnuti vratovi,

Double-bind situacija - situacija u kojoj dete od

23

roditelja dobija kontradiktornu poruku čije se

eksplicitno, verbalno i implicitno, neverbalno značenje
suprotstavljaju. (prim. prev.)
podignute grudi, uvučeni stomaci, nepokretne karlice,
teške noge i skupljena stopala su znaci straha od
prepuštanja, od bolnog stanja bića. U principu, pacijenti
se ne žale na bol, mada neki povremeno osete bol u
različitim delovima tela, na primer, na dnu leđa. Žale se
na neke emocionalne tegobe, koje ih često i dovedu na
terapiju, ali u početku većina pretpostavi da su
psihološke prirode. Fizička bol plaši većinu ljudi. Na nju
reaguju onako kako su reagovali kada su bili mali. Žele
da ona nestane. Dečiji ego se ne može nositi sa bolom
onako kako to može ego odraslog. Ako bol ne ode, deca
će otići - to jest odvojiće se od tela i povući u glavu,
gde nema bola. To povlačenje iz tela će se dogoditi na
onoj tački na kojoj dete više ne može da izdrži bol u
telu. Povlačenjem iz tela može izdržati bolnu situaciju
jer više ne oseća bol. Postaje neosetljivo. Zdrave
odrasle osobe se obično ne povlače i ne odvajaju od
tela u ovakvim situacijama. Njihov ego je dovoljno jak
da se ne razbije, osim u zaista neuobičajenim
okolnostima, kao kada su izloženi mučenju. Kada se
odrasla osoba slomi ili razdvoji - to jest odvoji od tela
kao Madelina - to je zbog toga što je veza između ega i
tela oslabljena bolnim iskustvima iz mladosti ili ranog
detinjstva.
Vraćanje telu je bolan proces, ali se ponovnim
doživljavanjem bola ponovo dolazi u vezu sa živošću i
osećanjima koja su potisnuta u cilju preživljavanja.
Pošto pacijent nije više dete, više nije bespomoćan niti
zavisan od drugih; osećanja se mogu prihvatiti i izraziti
u sigurnosti terapijske situacije. Ali, čak i u ovakvoj
situaciji pacijenti se u početku previše plaše da predaju
kontrolu ega koja im je osiguravala opstanak.
Dok prepuštanje telu podrazumeva prepuštanje
kontrole ega zarad osećanja, ono ne zahteva gubitak
kontrole nad postupcima ili ponašanjem. Do ovoga,
međutim, može doći ako su osećanja ve-
193
oma jaka, a ego preslab. Kada je svest čoveka
preplavljena nabojem koji on ne može da izdrži, može
izgubiti sposobnost da kontroliše ponašanje. Ostavljen
je na milost i nemilost osećanjima koja mogu dovesti
do opasnih i destruktivnih postupaka. To mogu biti
ubilački bes ili incestuozna požuda. Svaka osoba koja
ispoljava takve impulse smatra se ludom ili duševno
obolelom, i može joj se desiti da bude smeštena u
mentalnu ustanovu. Ali, strah od ludila je veći nego
strah od činjenja gnusnog dela. To je strah od gubitka
sebe. Kada je svestan um preplavljen bilo kojim
osećanjem, to rezultuje gubitkom granica sebe. Kao
kad reka poplavi svoje obale, pa se u masi vode više ne
može raspoznati reka. Reka je izgubila svoj identitet, a
to je podjednako tačno i za osobu koja je preplavljena
osećanjem. Gubitak identiteta je jedan od pokazatelja
ludila. Poznata nam je činjenica da umno poremećena
osoba može zamišljati da je Hrist, Napoleon ili neka
druga ličnost. Ali gubljenje identiteta ne mora ići do
takvih krajnosti. Osoba koja doživi nervni slom postaje
zbunjena u vezi toga ko ili gde je ona, i šta se događa.
Teško je smatrati ludim onoga ko je svestan svog
identiteta i realnosti vremena i mesta. Gubitak
samoograničavanja povlači za sobom gubitak realnosti,
u stvari, gubitak svesti o pravome sebi. Ovo je, samo
po sebi, veoma zastrašujuće iskustvo. Osoba je
dezorijentisana i depersonalizovana. U takvom stanju,
nije svesna svog tela, ali kada dođe do
depersonalizacije strah nestaje. Distanciranje uma od
tela, podela koja se javlja u šizofreniji, odseca svaku
percepciju osećanja. Strah od ludila je povezan sa
procesom odvajanja, ne sa stanjem odvojenosti - baš
kao što je strah od smrti zapravo strah od umiranja. Ne
postoji strah u stanju smrti. Proces ustupanja kontrole
ega je ono što je zastrašujuće.
A opet, to je ono čemu težimo, duboko u našem
biću, jer je to osnova doživljaja radosti. Mnogi religijski
obredi sadrže tehnike koje izazivaju preplavljujuće
stanje uzbuđenja u pojedincu, prouzrokujući da on
prevaziđe svoje granice. Tokom vudu ceremonije kojoj
sam prisustvovao pre mnogo godina na Haitiju, ovo je
postizano pomoću igranja u skladu sa kontinuiranim
ritmom dva bubnja. Mladić koji je gotovo dva sata
plesao uz ovu muziku završio je u stanju transa u
kojem više nije imao punu kontrolu nad svojim telom.
Lično sam iskusio preplavljujuće uzbuđenje koje me
odnelo
194
negde gde se moje poimanje stvarnosti promenilo.
Sećam se da sam kao mali dečak bio toliko uzbuđen
svetlima, muzikom i dešavanjima u zabavnom parku da
mi se to činilo svetom iz bajke. Sećam se kako sam se
u kasnijem dobu toliko jako smejao tokom igre koju
smo igrali da nisam znao da li sam budan ili sanjam. I
iskusio sam orgazam takvog preplavljujućeg intenziteta
da sam se osetio kao da sam izvan ovog sveta. Ni u
jednoj od ovih prilika se nisam uplašio. To što se desilo
se ne bi moglo desiti da sam bio uplašen, i zapravo, bila
su to izuzetno ugodna iskustva, radosna do tačke
ekstaze.
Postoji ogromna razlika između ludila koje je strast
(božanska strast) i ludila koje je duševna bolest. U
prvom slučaju, uzbuđenje je prijatno, što dopušta egu
da se širi sve dok, naposletku, ne bude prevaziđen. Ali,
čak i tom trenutku to prevazilaženje nije strano egu jer
je prirodno i pozitivno za život. To je prepuštanje
dubljem životu u sebi, životu koji funkcioniše na
nesvesnom planu. Deca se ne plaše gubitka kontrole
ega. U stvari, ona to vole. Okretaće ukrug sve dok im
se ne zavrti u glavi i dok ne padnu na zemlju, smejući
se od radosti. Ukoliko predaju kontrolu tokom takvih
aktivnosti, to je slobodan čin napravljen bez pritiska.
Nedostatak kontrole ega je prirodan veoma malo dete.
Ono nikada nije imalo ili znalo za takvu kontrolu; kao
bilo koja životinja, dete funkcioniše putem osećanja,
pre nego svesnih misli. Kako osoba raste i kako joj se
ego razvija, ona postaje samosvesna individua koja
razmišlja o svojim postupcima. Nametanje svesne
kontrole omogućava osobi da prilagodi svoje ponašanje
većim ili daljim ciljevima od zadovoljenja neposrednih
potreba. Ali, kada delamo u skladu sa našim mislima i
idejama, nismo spontani, što uklanja radost i smanjuje
užitak koji bi taj čin mogao da pruži. Međutim, kako se
ovo čini zarad većeg užitka u budućnosti, to je zdrav i
prirodan način reagovanja. To postaje neurotičan
šablon kada je kontrola nesvesna i proizvoljna i kada se
ne može predati.
Svesna kontrola se može predati kada postoje
podesni uslovi za to. Nesvesna kontrola se ne može
predati, jer je čovek ili nije svestan, ili nije svestan
njenih mehanizama i dinamike. Ona pogađa mnoge
pojedince kojima je veoma teško da izraze svoja
osećanja ili iskažu svoje želje. Naginju tome da budu
pasivni i da rade ono što im se kaže. Čak i kada
preduzmu napor da kažu "ne", njihov glas je
195
slabašan a izrazu nedostaje ubeđenje. Njihovo
samozalaganje je hendikepirano hroničnim mišićnim
napetostima u telu koje stežu grlo i guše zvuk, i putem
hroničnih mišićnih tenzija u grudima koje ograničavaju
disanje, smanjujući zapreminu vazduha koji prolazi
preko glasnih žica. Može se reći da je takva osoba
inhibirana, da oseća zbunjenost kod donošenja odluka u
svoju korist. Generalno, ona je svesna ove inhibicije ali
je nemoćna da je se oslobodi pošto ne razume zbog
čega je inhibirana i ne oseća napetosti koje grade tu
inhibiciju. Taj problem se može rešiti terapijom, što
pokazuje sledeći slučaj.
Viktor, čovek na polovini četvrte decenije, započeo
je terapiju jer je patio od dubokog osećaja frustracije u
vezi sa svojim životom. Uprkos dobrom umu, priličnom
stepenu kompetentnosti na svom polju rada i puno
truda, nije bio uspešan u svom poslu. Identičan
nedostatak uspeha je karakterisao i njegov odnos sa
ženama. Gledajući njegovo telo mogao sam da zapazim
ozbiljne napetosti u vilici, u ramenima i oko karlice.
Potonje su ukazivale na to da pati od ozbiljne
kastracione anksioznosti. Bio je svestan toga koliko je
napet, ali nije razumeo uzrok i osećao se bespomoćnim
da bilo šta učini po tom pitanju. Osim tih napetosti,
najupečatljivija crta njegove ličnosti je bio glas. Zvuk je
bio mekan, prigušen i bez odjeka. Bio je jedva nešto
glasniji od šapata. Kada bi pokušao da viče trebalo bi
mu mnogo truda i glas bi mu postao promukao. U
ostalim pogledima nije bilo ničeg prigušenog kod
Viktora. Bio je isto toliko žestok koliko je bio napet.
Tenzija u vilici je bila toliko jaka, da je patio od nekakve
zvonjave u ušima. Ona je izražavala njegovu odlučnost;
sve što je radio radio je sa jakom rešenošću. Trudeći se
toliko, imao je malo zadovoljstva i nimalo radosti u
životu. Morao je da se trudi - nije se mogao prepustiti,
nije se mogao predati.
Kako bismo razumeli ovaj problem moramo znati
događaje iz detinjstva, jer su ta iskustva oblikovala
njegovu ličnost. Viktor je bio najmlađi od troje dece i,
kao najmlađi, bio je onaj na koga je majka fokusirala
osećanja. Bio je njena beba i njen čovek i sve vreme
njoj na raspolaganju. Setio se kako nikada nije mogao
da iznese neki zahtev. A kao posledicu toga, nije imao
glas u sopstvenom životu. Nažalost, otac mu je takođe
bio pasivan čovek, kome je zadatak bio da usreći svoju
ženu udovoljavajući joj. Viktorova majka nije bila jaka
žena. Sebe je videla kao malu princezu za koju sve
mora
196
da se uradi, a Viktor je bio izabran da joj služi. Ovakva
situacija se nastavila sve dok, tokom terapije, on nije
stekao hrabrost da je okonča, da objavi svoju
nezavisnost. Pokušavao je to i ranije, ali majka nije
obraćala nikakvu pažnju na njegovo odbijanje da joj
služi i on bi na kraju uvek kapitulirao. Jednostavno ga
ne bi slušala. Jednog dana, kada je od njega zahtevala
da je odveze na aerodrom i odbijala "ne" kao odgovor,
on je posegao rukama na njeno grlo. To je bio spontani
gest bez svesne namere da je povredi, ali je to nju
toliko uplašilo da je ustuknula. Kada mi je ispričao ovaj
incident, uvideo sam značaj tog gesta. Nesvesno, učinio
je isto ono što je ona njemu radila. Bio je gušen kao
mali i, mada to gušenje nije bilo fizičko već psihičko,
efekat je bio identičan. Bilo je to kao da mu je ruka bila
stavljena oko vrata da ga ućutka. Kao što smo videli u
poglavlju 5, postupak se mora preokrenuti da bi se
čovek oslobodio njegovog efekta.
Ovaj usamljeni potez, mada je bio korak u pravom
smeru, ka slobodi i nezavisnosti, nije rešio njegove
konflikte, niti ga jeoslobodio majčinih okova. Sile koje
su ga vezivale za nju bile su duboke i snažne. Bile su
seksualne prirode, a on je bio uhvaćen u mrežu pohote,
krivice i gneva. Bio je svestan seksualnih nijansi koje su
podupirale njegov odnos sa majkom. Ona se prema
njemu ponašala veoma zavodljivo i bila je potpuno
neosetljiva na to kakav je utisak ostavljala na njega.
Uvek se rano tokom terapije raspitam o seksualnom
ponašanju svih članova porodica pacijenata, u
domovima gde su živeli kao deca. Odgovarajući na
moja pitanja, Viktor mi je rekao koliko ga je seksualno
uzbuđivao dodir sa majkom. Rekao je: "Nisam mogao
da izdržim nagon i nisam mogao da obuzdam
uzbuđenje. To me je izluđivalo". Ali, morao je izdržati
kako bi sačuvao zdrav razum. Obuzdao se, što se i
dalje videlo kada je došao na terapiju. Stisnuo je vilice,
kruto podigao ramena i uvukao stomak. Ali to nije
uklonilo naboj. Sad je bio zaključan u njegovom
stegnutom, napetom telu. Da Viktor nije bio u stanju da
sve to "podnese", bio bi preplavljen, što bi probilo
njegove granice i uništilo njegov osećaj za realnost.
Poludeo bi. Srećom, za odraslu osobu ta opasnost nije
toliko velika. Zreli ego može imati slabosti, ali to nije
ego deteta - sada može da se nosi sa stepenom
uzbuđenja sa kakvim se ne bi mogao nositi dečji ego.
Naravno, postoje ograničenja. Gotovo sva-
197
ka osoba može poludeti ako je pod pritiskom koji je
dovoljno veliki da joj slomi ego. S druge strane,
postepeno povećavanje energetskog naboja može
ojačati ego, ako osoba ima podršku terapeuta koji će uz
to pružiti i kontrolu koje bi se pacijent odrekao.
Kada uzbuđenje i napetost koja ga prati postanu
prejaki, telo će spontano reagovati u nastojanju da se
isprazni vrištanjem. Vrisak je visoki ton kome visina i
intenzitet rastu dok se ne dostignu klimaks. Tokom
vriska talas ekscitacije se kreće nagore, ka glavi, za
razliku od plača, gde se talas kreće naniže u stomak.
Zvuk plakanja je dubok, u poređenju sa zvukom vriska.
Plakanjem se oslobađamo bola nastalogod usamljenosti
i tuge. To je vapaj za dodirom i razumevanjem.
Vriskom se oslobađamo bola nastalog od jake
ekscitacije, koja može biti pozitivna ili negativna. Deca
vrište sa uživanjem kada je prijatno uzbuđenje veoma
jako ili sa strahom kada postoji bol. Vrisak je zapravo
sigurnosni ventil koji otklanja uzbuđenje koje bi, u
suprotnom, ako ne bude oslobođeno, moglo da
"raznese um". Pacijenti se nakon vriska uvek osećaju
mirnijim i otvorenijim. Kao što svi imamo nešto zbog
čega bismo plakali- recimo, nedostatak radosti u našim
životima - tako imamo i razloge da vrištimo. Za većinu
nas je borba za preživljavanje previše teška, previše
bolna i suviše zamarajuća, ali mi u njoj istrajavamo
zbog toga što se bojimo da osetimo ogroman nagon da
zaurlamo: "Ne mogu to da podnesem!" Plašimo se da
će nam to "razneti umove", a u stvarnosti ih upravo to
može spasiti.
U radio emisiji koju sam radio pre nekoliko godina
objasnio sam vrednost vriska. Jedan slušalac se javio i
rekao kako redovno koristi tu tehniku pražnjenja kada
se vraća sa posla na kraju radnog dana. Objasnio je da
je putujući trgovac i da mu je u pet sati popodne već
svega dosta. Osećao bi se napeto. Vrištanjem u svojim
kolima tokom vožnje oslobađao je tu napetost tako da
bi se osećao opušten i bio dobre volje kada bi stigao
kući. Otada sam čuo slične priče i od drugih ljudi. Kada
su prozori na kolima zatvoreni, niko ne može čuti
vrisak. Buka koju proizvode auto i saobraćaj guši sve
ostale zvuke. Preporučio sam ovo pacijentima koji
osećaju potrebu da vrište ali se plaše da bi ih neko
mogao čuti. Čovek može vrištati u jastuk, ali da bi se.u
potpunosti prepustio, mora se osećati slobodnim.
Ordinacija u kojoj radim ima zvučnu izolaciju.
198
Pre mnogo godina radio sam sa ženom koja se
osećala odsečenom od života. Objasnila je kako je
kratko bila udata za predivnog čoveka koji je na njene
oči poginuo u avionskoj nesreći. Posmatrala je dok je
on sletao u svom privatnom avionu kada je avion
odjednom izgubio kontrolu i srušio se. Mora da je tada
ona upala u stanje šoka, jer se okrenula i otišla a da
nije pustila ni glasa. Shvatio sam da je blokirala vrisak
koji bi takvo iskustvo moralo da izazove.
Dok je ležala na krevetu, zamolio sam je da pokuša
da vrišti. Iz njenog ukočenog grla se čuo samo slabašan
glas. Postavio sam dva prsta na prednje skalenske
mišiće njenog vrata koji su bili jako nategnuti, stežući
joj grlo. Kada sam lagano pritisnuo ove napete mišiće,
prolomio se vrisak koji ona nije mogla da kontroliše.
Vrištanje se nastavilo kada sam uklonio prste. Onda,
kada se vrištanje utišalo, počela je duboko da jeca što
je potrajalo još neko vreme. Nakon što se isplakala,
rekla je kako oseća da joj je vraćen život. Iste godine
se ponovo udala.
Koristio sam ovaj postupak sa mnogim pacijentima
koji nisu mogli da vrište. U gotovo svim slučajevima
pojavili bi se glasni i jasni vriskovi. Neposredni pritisak
na ove veoma zategnute mišiće je bolan, ali čim se
vrisak prolomi bol nestaje, jer se mišići opuste. Vrištati
je tako oslobađajuće, da se nijedan pacijent nikada nije
požalio na proceduru; mada uvek unapred objasnim šta
ću i zašto raditi. Moj stav prema važnosti vriska potiče
iz mog ličnog terapeutskog iskustva sa dr Rajhom koje
sam ranije opisao. Vrisak je raskrilio vrata moje duše i
dopustio da na površinu isplivaju sećanja koja sam
decenijama držao zakopana u sebi.
Postoji još jedna strana vriska koja je važna za
doživljaj radosti. Tok uzbuđenja u telu je polaran, što,
kao što sam i ranije istakao, znači da su talas koji ide
naviše i talas koji ide naniže jednaki po intenzitetu.
Jedan od aspekata smera nadole je seksualni. Ako je
moguće dopustiti da talas koji ide naviše dostigne
vrhunac u vidu vriska, takođe talas koji ide naniže
može dostići vrhunac u vidu orgazma. "Gore" se prazni
vriskom, a "dole" orgazmom. Oba ova pražnjenja su
moćna. Međutim, činjenica da osoba može jednom da
vrisne nije znak orgastične potencije, koja zavisi od
sposobnostida se sve vreme vrišti slobodno i potpuno.
199
Ne može se vrištati na silu. Ako neko pokuša da se
natera da vrisne, javi se krik ili uzvik sa nekakvim
škripanjem u grlu. Da bi se vrisnulo, mora se potpuno
prepustiti, što je nešto što mala deca rade sa lakoćom.
Na nesreću, ta sposobnost se gubi jako rano u životu,
kada roditelj više ne može da podnese vrisku deteta jer
ga izluđuje, i govori detetu da je ludo jer višti. Ludi ljudi
vrište jer je unutrašnji pritisak porastao iznad njihovih
sposobnosti da ga obuzdaju, a ne zato što su ludi.
Često iz istog razloga postanu uzrujani. Njihovo
vrištanje je mera zaštite. Kad ne bi vrištali kako bi se
oslobodili pritiska, mogli bi postati nasilni i ubiti nekoga.
Pacijent koji vrišti po pravilu nije opasan. Ali iako je
vrisak bezbednosna mera, nije i integrisani odgovor na
iskustvo dovođenja do ludila. Takav odgovor zahteva
mobilizaciju čitavog tela u izraz koji ima neki smisao.
To se javlja kada je šutiranje nogama koordinirano sa
vrištanjem i rečima: "Izluđuješ me".
Vrištanje je toliko snažno emotivno pražnjenje da
je postalo osnova za još dva psihoterapeutska pristupa.
Najpoznatija je terapija primalnog krika, koju je razvio
Artur Džanov. Njegova knjiga, Primalni krik, izazvala je
popriličnu senzaciju kada je bila objavljena, delom zbog
toga što je obećavala brzi lek za neuroze.24 Popularnost
knjige je poticala ne samo zbog obećavanja leka, već i
zbog toga što je dodirnula realnost ljudi koju su, pre
toga, i psihoanalitičari i terapeuti masovno ignorisali. Ta
realnost je postojanje dubokog bola u neurozama svih

24
A. Džanov, Primalni krik
tih ljudi, bola od povreda, koja je nastala u ranom
životu. "Primalna terapija" je Džanovljeva tehnika za
pražnjenje tog bola putem vrištanja koje, barem
privremeno, preobražava osobu u slobodnog pojedinca
- onog koji više nije sputan svojim neurotičnim
strahom. Džanov je uvideo da je jezgro neuroza
potiskivanje osećanja, i da je ovo potiskivanje u vezi sa
kočenjem disanja i stvaranjem mišićnih napetosti'.
Čitajući ovu knjigu, mnogi ljudi su osetili potrebu da
vrište da bi oslobodili svoj bol, i sa entuzijazmom su
prihvatili Janovljevo obećanje leka. Pacijenti koji su
"eksplodirali" u vrisak nakon što su duboko disali
saopštili su da se osećaju "nezagađeno'"! "čisto".
Doživeo sam slično iskustvo to-
200
kom svoje prve seanse sa Rajhom, i mada je to otvorilo
prozor u dubinu mene, nije predstavljalo lek. Sada sam
već pedeset godina na putu samootkrića i, iako sam
naučio mnogo o sebi, nisam pronašao nikakav lek. Pravi
napredak u terapiji je proces rasta, ne transformacije.
Pacijent postaje više otvorena i više zrela osoba, ali je
naglasak na "više".
Da ne bi došlo do nesporazuma, moram objasniti
da iskazivanje osećanja ne predstavlja celu terapiju.
Samootkrivanje zahteva zamašan analitički rad koji
uključuje pažljivu analizu sadašnjeg ponašanja,
situacije transfera, snova i svih ranijih iskustava.
Zajednički razgovor je bitan aspekt bioenergetske
analize. On predstavlja pripremu za razrešavanje
pacijentovih emocionalnih problema, ali ne uklanja ove
probleme iz korena. Iz iskustva sam otkrio da uviđanje
i razumevanje ne razrešavaju konflikte, mada egu
pacijenta nude način da se uspešnije nosi sa
problemima.
Nikakva priča ili razumevanje neće značajnije
opustiti žestoke mišićne napetosti koje obogaljuju
većinu ljudi. Takve napetosti blokiraju izraze osećanja,
a mogu biti otklonjene jedino potpunim izražavanjem
tih osećanja. Ali, potpuno izražavanje znači da u to
izražavanje mora biti umešan i ego. Zapravo, potpun
izraz osećanja ne samo da opušta napetost, već i
osnažuje ego i samostalnost. Čovek može vrištati kao
dete, ali kada to čini sa razumevanjem on se ne oseća
kao dete. Zreli ljudi su odrasli, što znači da su odrasla
deca koja imaju sve sposobnosti i osetljivosti deteta, ali
i zrelosti samostalnost da svoje postupke učine
efektnim.
Još jednu terapiju zasnovanu na vrisku razvio je
Danijel Kasriel, za rad sa grupama.25 On kaže: "Vrisci
nas mogu osloboditi emocija koje su potisnute još u
detinjstvu, a sloboda tog procesa može dovesti do
značajnih pozitivnih promena u ličnosti". Kao dodatak
vrištanju, postoji i razgovor o nečijem životu,
problemima, nadanjima, snovima. Ali, kao što je Kasriel
ustanovio, fundamentalni problem kod ljudi je
"anatemisanje bazičnih emocija i inkapsulacija osećanja
u odbrambenu ljušturu koju je izuzetno teško probiti u
tradicionalnim psihoterapeutskim situacijama".26 Prisu-
201
stvovao sam demonstraciji ove tehnike dr Kasriela u
radionici grupnih psihoterapeuta. Učesnici su sedeli u
krugu držeći se za ruke i jedan za drugim pokušavali da
vrište: "Besan sam". I sam Kasriel je učestvovao u ovoj
vežbi koja je, činilo se, u učesnicima budila neka
osećanja. Vrisak ima pročišćavajuću vrednost, kao u
ovim vežbama, ali sumnjam da ima neku terapijsku
vrednost jer ne dolazi do sučeljavanja sa osnovnim

25
Casriel, Daniel, A scream away from happiness (New
York, Grosset & 1972) str. 2
26
Ibid.
strahom od ludila. Takav izliv besa ne uključuje čitavo
telo i nije ni blizu intenzivnom besu koji postoji duboko
u ličnostima velikog broja ljudi.
Vežba koju primenjujem je šutiranje kreveta u
ležećem položaju, zajedno sa vrištanjem i rečima:
"Izluđuješ me". Ova vežba predstavlja integrisano,
telesno potpunije ispoljavanje osećanja. Ista vežba se
može raditi i sa drugim rečima, na primer "ostavi me na
miru" ili "želim da budem slobodan". Glas treba podići
do potpunog vriska. Ako se pacijent može potpuno
predati vežbi, glava će mu se pomerati gore-dole u
skladu sa pokretima nogu, a glas će biti snažan i jasan.
Kada se ovo dogodi, osoba će iskusiti osećaj slobode,
užitka i radosti zbog prepuštanja jakom osećanju. Bez
ozbiljnije vežbe, većina pacijenata nije sposobna za
takvo prepuštanje, ali svaki put kada urade vežbu
dobiju još malo snage ega. Neki pacijenti mogu postati
preplavljeni i mogu se uplašiti, ali to osećanje prolazi
kako se oni smiruju i pri tome osećaju moju podršku i
uveravanje. Tu vežbu ne treba raditi sam ili van
terapeutskog okruženja; njena vrednost zavisi od
razumevanja i hrabrosti terapeuta da se suoči i nosi sa
pacijentovim strahom od predaje kontrole. Nikada
nisam imao negativan rezultat.
Pre dosta godina sam imao prezentaciju u jednoj
od lokalnih mentalnih zdravstvenih ustanova na temu
bioenergetske analize. Zamolili su me da radim sa
jednim od njihovih pacijenata, u jednom delu
prezentacije. Kako bi demonstrirao kako radim sa
telom, dao sam ovom pacijentu peškir da ga uvrće dok
je ležao na dušeku i pri tome ga ohrabrivao da izrazi
bilo kakva ljutita osećanja koja je mogao da prizove.
Dok je radio ovu vežbu, ja sam stajao na podijumu i
objašnjavao prisutnim psihijatrima i ostaloj publici
prirodu
202
vežbe. Pacijent me je poslušao i uneo se u vežbu jakim
glasovnim izrazima besa, i jakim uvrtanjem peškira. Ali
kada je to uradio on je "odlepio"; zapravo, bio je van
kontrole. Posmatrao sam ga dok sam se obraćao publici
ali se nisam umešao; međutim, izrazi na licima mnogih
iz publike pokazivali su šokiranost onim što se
dešavalo. Dopustio sam pacijentu da prođe kroz celu
vežbu, što je potrajalo oko pet minuta. Kada je sve bilo
gotovo povratio je samo-kontrolu, i ja sam ga upitao da
li se oseća uplašeno. Rekao je "ne", kao i da je bio
svestan toga da sam ga ja posmatrao i da je znao šta
se događa. Ovo iskustvo je umanjilo strah pacijenta da
se "prepusti" svojim osećanjima, što je neophodan
element u tretmanu preplašenih i šizoidnih pacijenata.
Ali da bi mogao da radi na ovakav način, i sam terapeut
mora biti u stanju da se prepusti svom telu. Pacijent
pronalazi sigurnost u kompetenciji i samouverenosti
terapeuta.
Vežbu šutiranja koristim redovno zbog toga što
veliki broj mojih pacijenata, koji su prosecni ljudi u
normalnim životnim situacijama, strahuje da će
poludeti ako prepuste kontrolu i predaju se svojim
osećanjima. Vežba daje mogućnost pacijentu da istraži
predaju kontrole i da stekne snagu ega potrebnu da se
prepusti telu i njegovim osećanjima. Začudo, nikada se
nije desilo da neko od mojih pacijenata potpuno izgubi
kontrolu. Svi su bili svesni onoga što rade, i dopuštali
su sebi da odu samo onoliko daleko ka predaji koliko su
bili u stanju da podnesu. Ali, uz kontinuiranu vežbu,
ego jača do tačke gde predaja postaje sve lakša i lakša.
Ne verujem da bilo kakva racionalna diskusija
može značajnije pomoći da se osoba oslobodi straha od
ludila, pošto je strah struktuiran u hroničnim mišićnim
napetostima - a naročito u mišićima koji povezuju glavu
i vrat i kontrolišu pokrete glave. Napetost u ovim
mišićima može se prstima napipati i donekle se umanjiti
putem masaže i vođenja, ali se ono bitno oslobađanje,
koje bi uticalo na ponašanje, može postići tek kada se
osoba suoči sa svojim strahom i shvati da je taj strah
nema veze sa situacijom u kojoj se on trenutno nalazi.
Taj strah je važio u detinjstvu, kada ego nije bio
dovoljno snažan da se nosi sa opasnostima sa kojima
se dete suočavalo. Ali ta osoba sada nije dete, i ako je
njen ego slab, to je zbog toga što je nju strah zarobio u
borbu iz detinjstva, borbu koju pred-
203
stavlja napetost u dnu glave. U prethodno pomenutoj
vežbi, ta napetost biva umanjena time što se glava
zabacuje napred i nazad u skladu sa šutiranjem, kako
se osoba sve više unosi u vežbu i osećanja koja je
prate.
Lupanje glavom kod deteta ima sličnu svrhu. Deca
koja se nađu u trajnoj bolnoj situaciji koju ne mogu da
promene ili izbegnu, a koju ne mogu da podnesu,
lupaju glavom o krevet ili ponekad čak i o zid da bi
ublažila bolnu napetost koja im raste u vratu na mestu
spajanja sa glavom. Ona su premlada da razumeju
zašto to moraju da rade, a njihovi roditelji su često
previše neosetljivi da vide i shvate njihovu nepriliku. Ali
ja mogu da razumem snagu pritiska u detetu koji ga
može navesti na ovakav očigledno samodestruktivan
postupak. Ona najverovatnije osećaju da je to jedini
način da olakšaju pritisak koji ih izluđuje. Teram svoje
pacijente da rade istu vežbu ležeći na krevetu i koristeći
reči "izluđuješ me", Pošto to smanjuje napetost u bazi
lobanje, to umanjuje i strah od predavanja kontrole
ega.
Napetost u bazi lobanje je odgovorna i za
svakodnevne glavobolje od kojih pati veliki broj ljudi.
Ove glavobolje nastaju kada talas ekscitacije u vidu
impulsa besa krene uz leđa i bude blokiran pri dnu
lobanje, uzrokujući da se napetost u potiljku poveća i
proširi preko gornjeg dela glave, kao poklopac koji
sprečava da se impuls probije. Kako pritisak ispod
poklopca raste, kod čoveka se javlja glavobolja. Pošto
je impuls sprečen da se izrazi - odnosno, potisnut - on
nikada ne dopre do svesti. Osoba nije svesna da je
besna i da, potiskujući impuls besa, izaziva kod sebe
glavobolju. Glavobolje se ne javljaju kada je impuls
besa izrazito jak jer se takvi impulsi ne mogu lako
potisnuti. Do njih dolazi kada je moć potiskivanja jača
nego snaga impulsa. Glavobolja koja je nastala usled
napetosti često će trajati i nakon što se impuls slegne.
Mišići se opustaju veoma polako i nastaviće da bole
usled napetosti. Često mogu da zaustavim takvu
glavobolju blagom masažom i usmeravanjem ovih
mišića pokretom koji je nalik odvrtanju čvrsto
zatvorenog poklopca.
Međutim, pošto se čovekov strah od toga da se
razbesni nalazi u jezgru straha od prepuštanja,
neophodno je da se pacijent suoči sa ovim strahom
kako bi mogao da ga se oslobodi. U stvari, ja ću ga
ohrabriti da poludi, odnosno, da postane furiozno
besan. Viktor je
204
skoro izludeo zbog zavodljivog ponašanja svoje majke
koje ga je mučilo, ali strah od ludila koji je osećao kada
je odrastao je poticao iz njegovog straha od sopstvenog
ubilačkog besa zbog gubitka svoje muževnosti, koji je
bio usmeren ka njoj. Jedna od vežbi koje koristim da
umanjim strah pacijenta od njegovog besa je opisana u
poglavlju 5, a ja ću je ovde ponoviti u vezi sa strahom
od ludila. Pacijent sedi u stolici licem okrenutim prema
meni, a ja sedim na oko metar udaljenosti od njega.
Objasnio sam mu ranije da je ovo vežba koja treba da
pokrene bes. Nastojeći da to učini, on steže šake u
pesnice i podiže ih prema meni. Tada ga zamolim da
izbaci svoju donju vilicu, pokaže zube, i da istovremeno
širom otvori oči i gleda u mene. Kažem mu da trese
pesnicama ka meni, da lagano njiše glavom i da govori:
"Mogao bih da te ubijem". Najteži deo ove vežbe za
pacijenta je da zadrži oči širom otvorene. Ovako
otvorene oči često izazivaju osećanje straha i pacijent
ih zatvori. Ako oseća strah, on ne može osećati bes.
Širom otvorene oči imaju poseban efekat. One
umanjuju pažnju prema neposrednoj stvarnosti i
omogućavaju da se pojavi izgled ludila. Gotovo uvek
lice pacijenta poprimi demonski izraz, dopuštajući
osećanju snažnog besa da se izrazi u očima, besa koji
pacijent onda može da oseti i sa kojim može da se
identifikuje.
Čitava vežba ne traje duže od jednog ili dva
minuta. Kada pacijent oseti svoj bes zamolim ga da
spusti pesnice i da se opusti, ali da ne dozvoli da mu
bes iščili iz očiju. Ako zadrži bes u očima, on ugrađuje
ovo snažno osećanje u svoj ego i stiče svesnu kontrolu
nad njim. Pošto ima tu svesnu kontrolu, on se više ne
plaši da oseti jačinu svog besa. Svesna kontrola se
manifestuje kroz sposobnost osobe da namerno stvori
izraz besa u očima. Kao što je moguće izraziti strah u
očima tako što se usvoji uplašeni izgled lica - oči i usta
širom otvorena, tako je moguće iskazati bes tako što se
usvoji ljutiti izraz lica. Ljudi većinom nisu u stanju da
ovo voljno urade, jer nemaju potpunu kontrolu nad
mišićima lica, uključujući one koji okružuju oko. Oni su
izgubili ovu prirodnu sposobnost jer su se kao deca
plašili da pokažu besan izraz lica roditelju. Iako u ovoj
vežbi postoji mogućnost da pacijenta njegov bes
pregazi, to se može izbeći naglašavanjem svesnosti i
zadržavanja osećanja. Naglasak je na osećanju, ne na
postupku.
205
Jasan izraz besa u očima pokazuje da je snažan
energetski naboj prošao kroz telo i stigao do očiju. Tok
ekscitacije u emociji besa, kao što je opisano u ranijem
poglavlju, ide naviše kroz leđa, zatim preko krova glave
i onda ka očima. Kada snažno pokrenem taj izraz u
svojim očima, mogu da osetim kako mi dlake na
gornjem delu leđa i glavi stoje uspravno. Isti efekat se
može videti kod psa kada se nakostreši od besa.
Važnost ovog naboja za oči jeste u tome da ih naglo
usredsredi, poboljšavajući vid. Kao što smo videli,
suprotan efekat se javlja kod straha, kada se energija
povlači iz očiju. Uplašene individue su često zbunjene
zbog poteškoća pri usresređivanju. Ta poteškoća
nestaje upotrebom ove vežbe. Međutim, ne sme se
očekivati da će jednom ili nekoliko puta odrađena ova,
ili bilo koja druga bioenergetska vežba, izmeniti životni
šablon straha. Osećanje besa se mora ugraditi u ličnost,
tako da se može izraziti lako, prirodno i u skladu sa
situacijom. Njegov izraz će se onda pojaviti spontano,
onda kada se za tim javi potreba. Činjenica da je
ponašanje pod svesnom kontrolom ne negira njegovu
spontanost. Ne razmišljamo o tome kako da hodamo,
jedemo ili pišemo, a ipak smo svesni onoga što radimo i
možemo svesno kontrolisati naše postupke.
Čovek ne može imati svesnu kontrolu nad svojim
ponašanjem ako se plaši gubitka kontrole. Ovo možda
izgleda kontradiktorno, ali nije. Strah ima parališući
efekat koji, ometajući spontanost postupka, taj isti
postupak čini nezgrapnim. Konflikt između impulsa za
povlačenjem i impulsa za delanjem umanjuje čovekovu
svesnu kontrolu, što uvećava strah. Naravno, za strah
postoje razlozi iz prošlosti. Ako je neko, kao dete,
osetio ubilački bes, mogao bi opravdano verovati da bi
bilo kakvo izražavanje tog osećanja moglo rezultovati
žestokim batinama roditelja. U ovakvoj situaciji detetu
ne preostaje ništa drugo nego da spreči ovaj postupak i
potisne ovo osećanje. Ali ovo potiskivanje osećanja
postavlja osobu na nivo deteta. Prošlost postaje
zamrznuta unutar ličnosti ali je potencijalno aktivna.
Čak i u terapeutskim situacijama, u kojima je sva
opasnost uklonjena, pacijent se i dalje može plašiti
posledica koje bi mogle proizići iz izražavanja jakog
besa.
Postoji još jedan element ovog problema
prepuštanja, koji se takođe odnosi na iskustva iz
detinjstva osobe. Deca teže poistove-
206
ćivanju osećanja i postupka. Želje i osećanja su moćne
sile. Želju da neko umre dete može doživeti podjednako
jako kao da je nekoga ubilo. Osećanja se takođe
shvataju kao istrajna. Odrasli iz iskustva znaju da se
osećanja menjaju poput vremena pa čak i još brže. Bes
se može pretvoriti u pažnju, a ljubav u mržnju, u
skladu sa promenljivim okolnostima u životu. Deca,
koja u potpunosti žive u sadašnjosti, ne razmišljaju o
budućnosti i stoga ne razumeju ideju promene. Njima
se čini da će bol koji osećaju trajati večno. Zbog toga
deca često pitaju: "Kada će proći?" Ovakva vrsta
razmišljanja utiče i na osećanja. Dete misli: "Ako sam
besan na tebe, uvek ću biti besan na tebe. Ako te
mrzim, uvek ću te mrzeti". Sa ovim stanovištem je
povezano još jedno koje poistovećuje misli sa
postupcima: želja da se neko ubije je ekvivalentna činu
ubistva te osobe. Mlad dečji ego ne može lako uočiti
razliku između misli, osećanja i postupka. Ta distinkcija
postaje moguća tek kada dete postane samosvesno i
kada njegov ego shvati da ima svesnu kontrolu nad
ponašanjem.
Analitička terapija je nemoguća kod mladog deteta,
jer njemu nedostaje objektivnost koja je neophodna da
bi ovakav terapeutski proces uspeo. Međutim, i mnogi
odrasli ljudi ne poseduju objektivnost, zbog svojih
emocionalnih fiksacija na nivou deteta, koje podrivaju
ego i njegovu sposobnost da jasno vidi razlike između
misli, osećanja i postupaka. Odrastao čovek bi mogao
znati da, iako oseća bes dovoljno jak da ubije, on se
ipak neće povesti za njim jer je to neprikladno ili nije
mudro. Tendencija za ispoljavanjem potiče iz dečje
komponente ličnosti. Stoga mogućnost da se oseti i
ispolji osećanje ubilačkog besa a da se taj bes ne
sprovede u delo, da se na to čak i ne pomisli,
predstavlja znak zrelosti. Ranije opisana vežba, tokom
koje pacijent sedi u stolici naspram mene i preti mi
pesnicama ponavljajući reči: "Mogao bih te ubiti", daje
pacijentima mogućnost da iskuse i razviju svesnu
kontrolu koja bi im omogućila da postanu odrasli i da se
ponašaju kao odrasli, što zapravo i jesu.
Još jedan bitan aspekt ove vežbe je povezanost
očiju i glasa. Mnogi pojedinci će tokom ove vežbe
veoma glasno vikati: "Mogao bih te ubiti", ali im
nedostaje izgled besa u očima. Prenaglašavanje govora
umanjuje naboj u očima. Izražavenje besa postaje
ograničeno na glas, i to na račun očiju. Ovo je više
detinjasta reakcija jer je
207
kod beba i dece glas dominantan način izražavanja
besa. Stoga se besa odraslih ljudi najviše treba bojati
kada je glas prigušen a oči sevaju. To je zapravo
nadogradnja filozofije Teodora Ruzvelta, koji kaže:
"Govori tiho ali nosi veliki štap sa sobom".
Trebalo bi da naglasim da iako opisane vežbe kod
osobe umanjuju strah od prepuštanja telu, one moraju
biti upotpunjene drugim vežbama kojima se izražava
bes.
Senzibilitet terapeuta u vezi problema koji irna
pacijent omogućava pravi izbor vežbi. Na primer,
Viktor, čiji sam slučaj razmatrao ranije u ovom
poglavlju, rekao je kako je njegova ruka spontano
krenula ka vratu njegove majke, što je on prepoznao
kao nagon da je uguši. Mogu da razumem ovakav
nagon. Ton majčinog glasa kada se obraća detetu može
biti tako grub da to dete ne može da izdrži, ili dete
samo može osetiti hladnoću i neprijateljstvo u glasu,
što je nepodnošljivo. Međutim, ono što uglavnom
izluđuje dete jesu neprestane majčine pridike i napadi.
U takvoj situaciji, ukoliko dete ne može da pobegne,
prirodan impuls je da majku uguši, jer je to jedini način
da je ućutka. Naravno, dete ne može da se povede za
tim impulsom već mora da ga potisne. Oslobađanje
ovakvih impulsa na terapiji prilično je jednostavno. Kao
što sam ranije Već pomenuo, pacijentu dam peškir koji
on onda može da uvrće koliko god jako želi.
Istovremeno ih ohrabrujem da svoja osećanja izraze i
glasom. Reči "Zaveži, ne mogu da podnesem tvoj glas,
mogao bih te udaviti" su prikladne. Ova vežba pacijentu
pruža osećaj moći koji mu pomaže da prevaziđe osećaj
bespomoćnosti i iskorišćenosti.
Još jedno jako osećanje koje je povezano sa
strahom od ludila jeste seksualnost. Intenzivno
seksualno osećanje nas može poneti isto onoliko koliko
i snažan bes. Čovek može biti ludo zaljubljen ili lud od
besa, jer je njegova ljubav izneverena. Ali kod zdrave
osobe ova osećanja su u skladu sa egom, i doživljavaju
se kao sastavni deo ličnosti. Osećanja mogu biti
obuzdana, što čoveku omogućava da ih iskaže na
pozitivne i konstruktivne načine, ali obuzdavanje je
jedino moguće ako ih on u potpunosti prihvata kao
svoja. Ispoljavanje emocija, bilo seksualnih ili gnevnih,
potiče iz straha da će njihovo suzdržavanje biti
preteško. To se ne može izdržati. Mora se nešto učiniti
da bi se to uzbuđenje oslobodilo - eksplodirati, ili se
okrenuti seksualnosti, ili oboje. Takvo ponašanje nije
znak stra-
208
sti, već straha - straha od ludila. Taj strah je identičan
strahu od bliskosti. Prevelika bliskost plaši, jer kod
osobe izaziva priviđenje da je neko drugi poseduje, na
isti način kao i roditelj koji ju je zaveo. Ono što izluđuje
dete jeste dvostruka poruka: zavođenje i odbacivanje,
ljubav i mržnja.
Sposobnost da se obuzda jako osećanje znak je
strastvene prirode, bilo da je to osećanje ljubavi, besa,
tuge ili bola. Obuzdavanjeje nasuprot "trpljenju". Kada
neko trpi, on se sa bolnim ili uznemirujućim situacijama
nosi tako što potisne sva osećanja. Kod obuzdavanja,
ovo osećanje se prihvata i integriše u ličnost. To nije
lako postići osobi koja je svoju ličnost oblikovala u cilju
opstanka, jer opstanak zavisi od potiskivanja osećanja.
Kako da se neko ko je čitavog života bio "preživeli" da
nauči obuzdavanju? U ovom poglavlju sam opisao
nekoliko vežbi koje mogu pomoći pacijentu da se izbori
sa jakim osećanjem besa. Šta se može učiniti u vezi
seksualnih osećanja?
Odgovor može biti iznenađujući, sem ako se ne zna
da je lakše obuzdati snažna seksualna osećanja nego
ona slaba. Razlog je to što čovek sa jakim seksualnim
osećanjima ima bolje razvijenu svest o sebi i veću ego-
snagu pomoću koje će obuzdati ovo osećanje. Većina
pacijenata, međutim, ne spada u ovu kategoriju, što
znači da je potrebno mnogo terapeutskog rada kako bi
se seksualna osećanja pacijenata osnažila. Ovo se
postiže tako što se pacijent zamoli da diše iz dubine
trbuha, gde se nalaze seksualna osećanja. A duboko
plakanje je glavni mehanizam kojim se ovo postiže. To
se takođe može postići pomaganjem pacijentu da
postane uzemljeniji pomoću vežbi koje mobilišu osećaje
u nogama. Sve ranije opisane vežbe pomažu.27
Bioenergetičari imaju na raspolaganju posebnu
vežbu koja povećava naboj u karličnom predelu bez
uzbuđivanja genitalija. Ja je nazivam karlični luk.
(Videti sliku 5.) U ovoj vežbi karlica je između glave i
stopala. Da biste postigli pravi položaj, treba da legnete
na leđa, na dušek ili krevet. Savijte kolena dok su vam
stopala raz-
209
dvojena između 25-35 centimetara. Onda rukama
uhvatite članke i napravite luk tako što ćete rukama
vući stopala i pustiti glavu da se zabaci nazad. Samo
glava, laktovi i stopala treba da dodiruju podlogu.
Isturite kolena napred koliko god možete i pustite
karlicu da slobodno visi.
Ako je vaše disanje slobodno i duboko, karlica će
se napuniti nabojem i početi da vibrira gore-dole. Ovo
je veoma prirodna kretnja u kojoj pojedinci koji su
relativno oslobođeni napetosti u donjem delu leđa,
zadnjici i butinama veoma uživaju, jer osećaju prijatna i
uzbudljiva osećanja u karlici koja, iako seksualna, nisu i
genitalna. Ali mnogi postanu uznemireni kada im karlica
načini ovakav nevoljan pokret. Ako su osećanja jaka,
osoba može osetiti da nema kontrolu, što može da
uplaši. Vežba može biti i bolna, ukoliko su mišići
prednje strane butina (kvadricepsi) zgrčeni i napeti.
Kada se to dogodi, može se nastaviti sa vežbom ukoliko

Videti Lowen, Alexander i Rowfretta L. Lowen, The

27

Way to Vibrant Health (New York, Harper & Row, 1977;

Internacionalni institut za bioenergetsku analizu, 1922)
za vežbe osmišljene da oslobode karlicu
nije previše bolna ili se vratiti u početni položaj i krenuti
ispočetka. Ako se radi redovno, ova vežba isteže i
opušta napete mišiće, stvarajući uslove za nastajanje
jačih seksualnih osećanja i uživanja. Ova vežba se
može razumeti ako se zna da je ova kultura bazirana na
dva principa - ne gubi glavu, i ne trči pred rudu. Ili - ne
dozvoli da te strast nadvlada. Ali ukoliko nas ne
podnese neko preplavljujuće osećanje, ne možemo
spoznati ključ života. Ljudi koji su otkrili ovaj ključ
poseduju unutrašnji moral kakav se retko sreće u ovoj
kulturi.

FIGURA 5
210
Veoma je važno otkloniti pacijentov osećaj krivice
u vezi sa seksualnim osećanjima i to predstavlja srž
analitičkog procesa. Kada pacijentova seksualna
osećanja ojačaju, to će se videti u njegovira očima, jer
telo postaje življe i pobuđenije na oba kraja. Sjajne oči
su znak jakih seksualnih osećanja. Tada pacijent može
vežbati da zadrži taj sjaj u očima kada ostvaruju
kontakt pogledom sa terapeutom i drugim ljudima sa
kojima se sreće. Ovo nije jednostavno, jer se mnogi
ljudi stide i plaše da otkriju svoja seksualna osećanja.
To se posebno odnosi na one koji su bili seksualno
zlostavljani. Za terapeuta je najvažnije da prihvati
seksualna osećanja pacijenta a da ih ne iskorišćava, jer
je to narušavanje terapeutskog odnosa.
Sledeći korak je logičan. Pacijenta treba ohrabriti
da se ne upušta u seksualne odnose sem ukoliko ne
postoji snažno osećanje ljubavi između dve osobe.
Svesno uzdržavanje od seksualnih osećanja unapređuje
sposobnost obuzdavanja i povećava ego-snagu. Ako je
osećanje jako, masturbacija predstavlja adekvatni
ventil. Svesna kontrola jakog osećanja ukazuju na zrelu
individuu koja ima razvijeno samoposedovanje, ili ga je
stekla tokom terapije. Takva osoba se ne plaši da će
ispoljavanje jakih osećanja učiniti da se oseti ili izgleda
ludo.
Da bismo potpuno razumeli strah od ludila koji je
prisutan kod toliko ljudi moramo biti svesni uloge
kulture u ovom problemu. Živimo u hiperaktivnom
društvu koje preterano uzbuđuje i stimuliše svakoga ko
u njemu živi. Previše je pokreta, buke i zvuka, previše
stvari i previše prljavštine. Nedavna naslovna strana
New York Timesa pokazuje poremećenog čoveka kako
rukama prekriva uši i vrišti: "Buka me izluđuje!" Može
se preživeti a da se ne poludi, ali da bi se to postiglo
moraju se umrtviti čula tako da se ne čuje buka i ne
vidi prljavština i ne oseti konstantno kretanje. A slična
hiperaktivnost postoji u današnjim domovima sa TV
uređajima i svim kućnim aparatima. U ovoj kulturi ne
može se usporiti ili stišati. Hiperaktivnost pokreće isto
ono što pokreće nemirno dete- nemogućnost trajnog
kontakta sa dubokom, unutrasnjom srži bića, duhom ili
dušom, svejedno. Naša kultura je pogrešno usmerena
tako da mi smisao života pokušavamo da pronađemo u
senzacijama, a ne osećanjima; u činjenju stvari, a ne
postojanju; u posedovanju stvari, a ne sebe samih. To
jeste ludilo i izluđuje i nas, jer nas uda-
211
ljava od naših korena u prirodi, od zemlje na kojoj
stojimo, od stvarnosti.
Ali ja smatram da je najgori aspekt ove kulture
prenaglašenost i eksploatacija seksualnosti. Neprekidno
smo izloženi seksualnim sadržajima koji nas uzbuđuju
ali nas istovremeno i frustriraju jer ne postoji
mogućnost za pražnjenje u datom trenutku. Ova
preterana seksualna stimulisanost nas tera da
potisnemo seksualna osećanja, da ne bismo bili
preplavljeni njima i da ne bismo izgubili kontrolu. Ali
kako je osećanje pravi život tela, neurotična osoba čija
su seksualna osećanja bila potisnuta mora da ih nekako
ispolji u potrazi za uzbuđenjem i osećanjima. Ovo se
uglavnom dešava u slučajevima silovanja, zlostavljanja
dece ili pornografije. Ne možemo se boriti protiv ovog
problema moralnim pridikama ili predavanjima, jer on
potiče iz gubitka veze sa prirodnim i sa našom jedinom
pravom prirodom - životom tela.
212
POGLAVLJE 10

Strah od smrti

Svaki pacijent se, svesno ili nesvesno, boji da se

oslobodi ego kontrole i da se prepusti telu, sebi i životu.
Taj strah ima dva aspekta: jedan je strah od ludila, a
drugi strah od smrti. U poglavlju 7 smo videli da strah
od ludila potiče iz podsvesne predstave da će previše
osećanja preplaviti ego i dovesti do tog ludila. Ta
predstava je povezana sa iskustvima iz detinjstva koja
su mnoga deca preživela, kada su dovođena gotovo do
ludila putem neprijateljstva, šikaniranja, zbunjivanja i
dvostrukih poruka. Slično tome, strah od smrti je
povezan sa veoma ranim iskustvima kada dete oseća
da se suočava sa smrću, da bi moglo da umre. To
iskustvo je toliko šokantno za organizam da se on
zaledi od straha. Do smrti ne dođe, dete se oporavi, ali
ono što telo pamti ne može se izbrisati, mada se
potisne iz svesti u cilju opstanka. Telesno pamćenje
opstaje u formi napetosti, uzbune i straha u tkivima i
organima, posebno u mišićima.
Gledajući nečije telo može se oceniti taj strah. Ako
je telo veoma kruto, može se reći da je osoba "ukočena
od straha To nije samo metafora, već doslovni izraz
tela. Ako je ukočenost ili napetost udružena sa
nedostatkom vitalnosti, može se reći da je taj
"prestravljen do smrti". Može se biti i "prestrašen van
pameti" što je već šizofreno stanje. Kod drugih osoba
napetost je najuočljivija u predelu grudi, koja su
preterano napunjena vazduhom, što označava paniku
koja leži ispod 28 . Većina ljudi ne oseća koliko su uplašeni
sem ako su ugroženi gubitkom ljubavi ili sigurnosti. Ali

28
Videti Lowen, A. Ljubav, seks i vaše srce
strah je uvek
213
prisutan ispod površine, sprečavajući njihovo
prepuštanje životu i telu. To su preživeli, koji hodaju
uskom stazom između previše osećanja i straha od
ludila s jedne, i premalo osećanja i straha od smrti, s
druge strane. Primetio sam ovaj strah od smrti kod svih
pacijenata sa kojima radim, u obliku dubokog i
nesvesnog otpora ka dubokom disanju i prepuštanju.
Prvi put sam se susreo sa tim strahom kod jednog
od učesnika radionice za profesionalce zainteresovane
za bioenergetsku analizu. To je bio čovek star oko
trideset pet godina. Ležao je na bioenergetskoj stolici
na pauzi između seansi i ja sam, prolazeći pored njega,
video izraz smrti na licu za koji sam smesta pomislio da
može da potiče jedino iz nekog veoma ranog susreta sa
smrću. Kada smo nastavili sa radom, upitao sam ga da
li bi mogao pred grupom razgovarati sa mnom o mojoj
opservaciji. Složio se. Rekao je da je umalo umro kada
je imao oko godinu dana. Okolnosti, kako su mu
roditelji rekli, bile su te da je prestao da jede i da je
njegov gubitak težine postao toliko ozbiljan da je
odveden u bolnicu u kritičnom stanju. Ispitivanja su
pokazala da je bio dojen majčinim mlekom, što je
prestalo neposredno pre nego što se razboleo. Nije
imao nikakvu predstavu o povezanosti ova dva
događaja, ali ja sam bio čvrsto ubeđen da je za njega
nestanak dojke bio i nestanak njegovog sveta i da nije
hteo da prihvati zamenu. Ne prolazi svako dete koje je
odvojeno od dojke kroz reakciju toliko ozbiljnu da mu
ugrozi život, ali odvajanje može biti veoma
traumatično, što znaju i mnoge majke koje su dojile.
Mnogo zavisi od osetljivosti roditelja prema detetovoj
nevolji.
Tokom godina sam od mnogih pacijenata saznao
da su se kao deca plašili smrti, plašili da će umreti.
Strah bi se uglavnom javljao noću kada bi bili sami u
svojoj sobi ili krevetu. Sećam se da sam se kao
preadolescent bojao da zaspim jer sam se plašio da ću
umreti u snu. Svesnost mi je bila osiguranje da neću
umreti; to je bio moj način da održim kontrolu. Zašto bi
ma koje dete ovako razmišljalo? Odakle to potiče? Da li
sam ja ikada iskusio bolest ili stanje koje mi je
ugrožavalo život? Znao sam da sam preležao
uobičajene dečje bolesti, ali je većina mojih najranijih
godina bila zakopana i zaboravljena zahvaljujući
mehanizmima kojima svi uglavnom podležemo. Iako
sam imao neka radosna iskustva, u meni je posto-
214
jala tuga, koju sam otkrio u mojim najranijim
sećanjima. Nisam imao srećno detinjstvo. Verujem da
je ovo tačno za većinu ljudi.
Deci, a naročito odojčadi, potrebna je bezuslovna
ljubav kako bi se razvila u zdrave odrasle osobe. U
stvari, sam njihov opstanak zavisi od povezanosti sa
ljubavlju odraslog. Odojčadi u obdaništu, koja su
hranjena i čista, ali ih niko ne drži u naručju ili se igra
sa njima, može se desiti da obole od anaklitične
depresije i umru. Prijatan, fizički kontakt pobuđuje
dečje telo stimulišući sve funkcije, a naročito disanje.
Bez ovog kontakta osnovna protoplazmatska aktivnost
širenja i kontrakcija, kao kod disanja, lagano zamire,
što dovodi do smrti. Fetus ima taj kontakt u materici, i
ukoliko se on ponovo ne uspostavi nakon rođenja,
novorođeni organizam pada u šok. Naravno da niko ne
misli da novorođenče čoveka može preživeti bez
pažnje, ali ne shvatamo u kojoj je meri svako dete
zavisno od ljubavne povezanosti sa majčinskom
figurom. Svaki prekid te veze, ili makar nagoveštaj
prekida, dovodi do šoka za organizam. Šok ima
parališući efekat na osnovne telesne funkcije, što može
biti fatalno ako je stanje šoka duboko i prolongirano. Ali
svaka vrsta šoka je pretnja životnom procesu. Nagla i
jaka buka može momentalno dovesti bebu u stanje
šoka. Telo će joj se ukrutiti i ona će prestati da diše.
Ovaj fenomen je prisutan bezmalo odmah po rođenju.
Kako šok prolazi, beba počinje da plače, čime se vraća
normalno disanje. Naravno da sa rastom deteta i
organizam postaje jači, i ne može se šokirati tako lako
putem zvuka. Ipak, čak i odrasli mogu biti preplašeni
naglom bukom i pasti u trenutni šok.
Svaki put kada roditelj viče ili urla na dete on jako
negativno utiče na njegovo telo. Vidi se da dete
preživljava šok po tome što se ono najpre zgrči, a zatim
počne da jeca. Ako se na dete često viče ono neće
reagovati, jer se prilagodilo stresu. To čini time što
održava stanje krutosti ili napetosti. Više se ne može
šokirati jer je u stanju trajnog šoka, što znamo po tome
što mu disanje više nije slobodno i lako. U ovom slučaju
šok nije samo posledica zvuka već i pretnje za ljubavnu
vezu deteta i majke. Ljutiti ili neprijateljski stav, hladno
ophođenje ili izjava tipa "majka te više ne voli" mogu
imati isti ovakav efekat. Fizičko povređivanje deteta
šamarima, udarcima ili lupanjem po zadnjici izaziva
traumatične šokove u organizmu, jer ego malog deteta
nije razvijen u toj meri da ono može
215
da razume da ovakvo povređivanje od roditelja ne znači
i trajno lišavanje ljubavi. Ono na ovakav postupak
reaguje kao na pretnju njegovom životu. Broj takvih
iskustava koje prosečno dete u našem društvu pretrpi
je veliki, a u nekim slučajevima deca podležu
destruktivnom tretmanu od svojih roditelja.
Neki su roditelji puni mržnje, ali se većina kreće
između ljubavi i neprijateljstva. Besan ispad je uvek
praćen nekom vrstom ispoljavanja ljubavi što detetu
vraća sigurnost i nadu da je ljubavna veza sa roditeljem
stabilna. Kako dete postaje starije, ono će činiti šta god
je potrebno da ovu vezu održi, makar to iziskivalo i
predaju sebe samog. Ali veza zasnovana na
potčinjavanju nikada nije sigurna, jer će dete
pokušavati da se otrgne, a roditelj će i dalje održavati
istu pretnju. Nijedan roditelj ne veruje potpuno
potčinjenosti jer zna da potčinjenost prikriva mržnju. A
dete duboko u sebi zna da ga mrze. Opstanak deteta
zahteva odbacivanje ove realnosti - odbacivanje pretnje
životu, straha od smrti i osećanja ranjivosti. Opstanak
takođe zahteva od njega da održi vitalno značajnu vezu
sa roditeljem. To postaje velika borba koja će pratiti
dete ili odraslu osobu kroz čitav život, jer ovaj obrazac
ponašanja sada postaje struktuiran u ličnosti i u telu
kao uobičajen stav.
Ono što mi vidimo gledajući telo je stanje šoka
koje se manifestuje inhibicijom disanja. Posmatrajući
površinski, taj čovek ne izgleda kao da je u šoku. Većini
bi se učinilo da on normalno funkcioniše. Disanje mu
deluje skladno i bez teškoća. A tako je zbog toga što je
disanje kao i život, plitko i površinsko. Stanje šoka
postoji na dubljem nivou u potisnutom i nesvesnom, u
gubitku strasti, u strahu od predaje i u napetosti i
krutosti tela.
Da bismo se predali telu, potrebno je samo
dopustiti da se pojavi slobodna i potpuna respiracija.
Strah od predaje je povezan sa zadržavanjem daha.
Respiracija se može blokirati, ograničavanjem
inspirijumna ili ekspirijuma: u prvom slučaju čovek se
ustručava da udahne vazduh; u potonjem se ustručava
da ga u potpunosti izdahne. Oba vode tome da se
limitira količina kiseonika koju telo dobija, što usporava
metabolizam, umanjuje energiju i otupljuje osećanja.
Ustručavanje od inspirijuma se sreće kod šizofreničnih
"i šizoidnih osoba, kada je udruženo sa skrivenim
stravom i ima za cilj da paralizuje svaki pokret.
Nasuprot tome, neurotična osoba
216
ima poteškoća sa potpunim ispuštanjem vazduha. Strah
koji blokira ekspirijum jeste panika, koja se od strave
razlikuje po tome što uspaničena osoba nastoji da
pobegne od opasnosti, dok je preplašena osoba
nepokretna. Opasnost se u ova dva slučaja razlikuje.
Kod strave se opasnost doživljava kao beskompromisna
pretnja po život, a kod panike kao mogiića pretnja po
život. Kod male dece panika je najčešće posledica
gubitka veze sa majkom ili ocem. Stoga će malo dete
kada je odvojeno od majke, bilo u nekoj gužvi ili zato
što ga je majka ostavila sa nekim ko ga ne poznaje,
paničiti, vrištati ili glasno plakati nastojeći da ponovo
uspostavi svoju vezu sa sigurnošću. Kada se ova veza
ponovo uspostavi, ono će se grčevito držati za nju.
Takođe zadržava dah, odnosno drži grudi u položaju
udisaja. Ovaj položaj, koji dopušta samo plitko disanje,
potiskuje paniku i pruža lažan osećaj sigurnosti koji
potiče iz mogućnosti da se drži te bezbednosti koju je
ponovo pronašlo. Kod neurotične ličnosti, strah je
potisnut a osoba je uglavnom nesvesna jačine njegove
jačine. Kod šizoidne strukture, pokušaj da se strah
potisne je manje efikasan zbogslabosti ega, a individua
je često svesna svog straha. Međutim, u oba slučaja
ovo se manifestuje u telu - kod šizoidnog tela
spuštenim grudima u izdisaju, a kod neurotičnog
grudima naduvanim od udahnutog vazduha. Spuštene
grudi su meke, naduvane su tvrde.
Ova obeležja su važna za razumevanje strahova
koji sprečavaju predaju telu. Strava inhibira bilo koju
agresivnu akciju, a pošto je disanje agresivan čin kojim
organizam usisava vazduh, intenzitet ovog procesa je
dobar pokazatelj sposobnosti organizma za agresiju,
odnosno sposobnosti da posegne za onim što mu treba
i što želi. Izdisaj je, međutium, pasivan proces,
prepuštanje, opuštanje mišićnih kontrakcija koje
naduvavaju grudi. Zbog ovog straha od prepuštanja
neurotičar se drži ljudi kao odrastao isto kao što je to
činio kao dete. Sva mala deca se drže za majku,
njihovo telo ili odeću, jer je ona osnovna sigurnost. Dok
rastu, njihova želja da budu nezavisni i stoje na
sopstvenim nogama raste i postaje dominantna.
Sigurnost koju je pružala majka zamenjuje se
sigurnošću koja se nalazi u sebi i svom telu. Ali ova
sigurnost u samom sebi se razvija samo do tog stepena
gde se dete oseća sigurno, ali samo kada i dalje postoji
neka veza sa majkom. Svaki put kada ta veza bude
ugrože-
217
na, telo se grči a disanje pogoršava. Osećaj potrebe za
njom se ponovo aktivira a zavisnost od nje raste.
Panika se može javiti kad god je nečiji život
ugrožen. Tokom napada panike javlja se gubitak
kontrole nad postupcima, dok osoba jurca unaokolo
kako bi izbegla opasnost, dišući brzo i plitko. Neki ljudi
paniče više od drugih kada su suočeni sa pretnjom
opasnom po život, dok manji broj pojedinaca sa jakim
osećanjem unutrašnje sigurnosti može da zadrži ego
kontrolu u tim situacijama i da se ne uspaniči. S druge
strane, ima ljudi koji se uspaniče u situacijama koje
nisu opasne po život, recimo, prelazeći visoki most u
automobilu, ili kada se nađu same u gomili ljudi.
Panični poremećaji su opisani kao neurotična stanja i
odnose se, na primer, na osobe koje ne mogu same da
napuste svoju kuću a da ne iskuse intenzivnu paniku.
Ako želimo da razumemo zašto se osoba uspaniči kada
se nađe sama daleko od kuće, moramo shvatiti da ona
oseća kao da joj je život ugrožen. Pošto je ovo osećanje
iracionalno, moramo pretpostaviti da ta situacija budi
telesno pamćenje na situaciju iz detinjstva kada jeste
postojala životna opasnost. Možda najčešća ovakva
situacija je nereagovanje majke na dečji plač. Kada
dete plače, ono doziva svoju majku iz nužde. Njeno
neodazivanje, iz bilo kog razloga, dete doživljava kao
gubitak majke, što je opasno po život. U očajanju ono
će plakati sve jače, sve glasnije i sve duže gonjeno
potrebom. Takav plač iskorišćava energiju deteta i ono
se iznenada može naći u paničnom stanju, nemoćno da
lako diše i boreći se za vazduh. Da bi ostalo živo, telo
se uzdržava od plača zadržavajući dah kako bi povratilo
kontrolu. Dok to čini, strah od bliske smrti privremeno
nestaje. Dete zaspi, iscrpljeno, i sećanje na ovo
iskustvo će vremenom nestati, ali telo ne zaboravlja.
Jedno iskustvo ne može dovesti do neuroze.
Nažalost, istina je da mnoga deca u našoj kulturi pate
ne samo od nedostatka nege i podrške koje bi im
omogućile da se razviju u zrele i nezavisne ljude, već
im roditelji prete i kaznama za neke postupke koji su u
suštini nevini. Mnogi su roditelji i sami odrastali u
porodicama u kojima je bilo nasilnog ponašanja od
jednog ili oba roditelja. U nedostatku sosptvene
unutrašnje sigurnosti i stabilnosti, mnogi roditelji svoju
frustraciju i bes ispoljavaju na svojoj deci, koja žive pod
konstantnom pretnjom gubitka ljubavi i u stalnom
strahu. Ovaj strah se is-
218
poljava u mnogim emocionalnim ili fizičkim
poremećajima od kojih deca pate. Ne iznenađuje
činjenica da je borba za život sve što znaju.
Moglo bi se prigovoriti kako su slučajevi koje
iznosim neobični i nevažeći za prosečno detinjstvo. Ali
niko, sem onih koji žive u njima, ne zna kakav je
prosečan dom, a čak i oni koji žive u izrazito nesrećnim
porodicama mogu poricati stepen nesreće koju osećaju.
Ljudi koji kod mene dolaze kao pacijenti su prosečni
ljudi za koje niko ne bi pomislio da su ludi ili na drugi
način ozbiljno poremećeni. Oni, rade, mogu biti u
braku, imaju decu i relativno su stabilni finansijski. Ali
kada ih bolje upoznamo, postajemo svesni šokantne
borbe i nesreće kroz koju prolaze. U nastavku je
izložena priča o detinjstvu i životu jedne pacijentkinje.
Alis je imala trideset dve godine i bila udata već
deset godina. Rekla je: "Kao dete sam uvek bila
uplašena i nervozna. Osećala sam da me majka mrzi i
da su me oba roditelja odbacila. Majka me je
neprekidno kritikovala. Osećala sam se jako usamljeno,
bezvredno i depresivno. Bilo kakav izraz emocije ili
problema moja porodica je okretala protiv mene i
shvatala kao moju grešku, a zatim ignorisala. Osećala
sam da nisam dovoljno dobra i da nikad neću moći da
se poredim sa njima.
"Kao tinejdžerka pokušava sam da budem
savršena, ali sam patila od nesanica i stomačnih
problema. Postala sam uznemirena i depresivna.
Prepisan mi je halcion za probleme sa spavanjem i
lekovi protiv stomačnih tegoba. Prošla sam nekoliko
terapija tokom godina, individualnih i grupnih, i postigla
sam neki napredak, ali i dalje su mi neophodne pilule
za spavanje da bih se odmorila dovoljno da mogu
normalno da funkcionišem i nastavim sa svojim
životom. Još patim od zatvora i napetosti mišića
dijafragme i rastućeg osećaja usamljenosti i praznine
zbog čega se osećam izolovanom, i u svom braku i u
svom životu".
Može li se posumnjati na to da su iskustva iz
detinjstva bila uzrok njenih problema u odraslom dobu?
Alis nije u to sumnjala. Ali sa svim shvatanjem
problema koje je stelda tokom svoje terapije, i dalje je
osećala, u vreme kada sam je video, da nije sposobna
da poboljša sebe i oslobodi se prošlosti. Ovo je
nametnulo pitanje - koji ju je strah toliko jako vezao za
prošlost da ona, uprkos najvećim
219
naporima, nije bila u stanju da se oslobodi i živi u
sadašnjosti? Ali pre nego što odgovorimo na ovo
pitanje, moramo potpunije razumeti sadašnjost.
Kada je Alis došla kod mene, u njenom životu nije
bilo radosti i bilo je jako malo zadovoljstva. Patila je od
izrazite zabrinutosti da će doživeti neuspeh, što je
očigledno imalo veze sa činjenicom da je u proteklih
deset godina izgubila mnogo poslova zbog svoje
nesposobnosti da funkcioniše kako treba. Ali,
istovremeno je bilo jasno da je, s obzirom na stepen
njene uznemirenosti, za nju bilo gotovo nemoguće da
dobro funkcioniše. Bila je uhvaćena u zloćudni krug.
Uznemirenost joj je učinila skoro nemogućim da nađe
posao, što je, opet, tu istu uznemirenost samo
povećavalo. Uhvaćena u ovakvu zamku, Alisin život je
predstavljao očajničku borbu za opstanak.
Ključ za rešavanje njenog konflikta je ležao u
njenoj izjavi da se tokom adolescencije trudila da bude
savršena. U toj težnji nije uspela - što je bilo
neminovno, jer niko ne može biti savršen. Ali kada se
ne bi trudila, osećala bi se bezvredno i beznadežno. Bio
je to pakao, i ja sam razumeo njeno očajničko stanje da
se oslobodi. Ali kako? Pomoći joj da bude snažnija kako
bi se mogla još više potruditi u svojoj težnji za
savršenstvom samo bi ponovo dovelo do neuspeha i još
većeg očaja. Odustajanje od promene i prihvatanje
sebe za nju je bilo zastrašujuće, ali to je bio jedini put
ka nekoj normalnosti.
 Ono što je Alis morala da prihvati u početku bila je
tuga koja se nije mogla poreći i njena potreba da plače.
Imala je mnogo razloga za plakanje. Kada sam joj na
ovo ukazao rekla je da jeste puno plakala. Ovo je
uobičajen odgovor koji je bez sumnje tačan, ali je
pitanje - koliko je to plakanje bilo duboko? Ako je plač
onoliko dubok koliko su to bol i tuga, on će u potpunosti
osloboditi osobu. Alisin bol je bio duboko u njenom
trbuhu, povezan sa njenim stomačnim poremećajima,
ali ga je osećala i u predelu dijafragme gde je bio
posledica grupe napetosti koje su sprečavale da njeno
disanje i njeno plakanje dosegnu do dubine trbuha. U
tom regionu su naša najdublja osećanja: naša najdublja
tuga, naš najveći strah, kao i najveća radost. Slatka
osećanja nalik na topljenje koja prate istinsku
seksualnu ljubav se osećaju duboko u stomaku kao sjaj
koji se može proširiti čitavim telom. Prijatna osećanja u
stomaku se javljaju kod dece na ljuljaškama i
klackalicama na kojima ona toliko uživa-
220
ju. Ali baš kao što je fokus radosti, trbuh je takođe
mesto u kome se osećaju tuga ili očaj onda kada nema
radosti.
Da bi dosegla ovu radost Alis je morala da se
otkrije svom očaju. Ako bi mogla da se isplače onda
kada bi bila u stanju tog očaja dodirnula bi radost koja
životu daje puni smisao. Iako moramo shvatiti da je
očaj zastrašujuće osećanje, takođe treba da znamo da
on izvire iz prošlosti, a ne iz sadašnjosti. Alis je
očajavala, jer nije mogla da bude savršena i da osvoji
odobravanje i ljubav svojih roditelja. Njeno očajanje se
produžilo u sadašnjost, jer se i dalje borila da prevaziđe
ono što je smatrala za svoje greške i slabosti, kako bi
dobila tu ljubav. U stvari, trudila se da "nadvlada" svoj
očaj, što nije mogla da učini, jer očaj jeste bio njeno
iskreno osećanje. Može se poreći očaj, i živeti u iluziji,
ali to će neizostavno propasti i uvesti individuu u
depresiju. 29 Mogla je pokušati da se uzdigne iznad
očaja, ali to podriva osećaj sigurnosti; ili je mogla
pokušati da očaj razume, što osobu oslobađa straha.
Prihvatiti očaj znači osećati ga i izražavati to
osećanje jecajima i rečima. Plač je izjava tela, reči
dolaze iz uma. Kada su udruženi na pravi način, oni
dovode do integracije uma i tela što oslobađa od krivice
i podstiče slobodu. Prave reči su važne. "Nema svrhe"
je ključna fraza. "Nema svrhe pokušavati; nikada neću
zadobiti vašu ljubav" je iskaz koji izražava shvatanje da
je očaj posledica iskustva iz prošlosti. Većina
pacijenata, međutim, projektuje svoj očaj u budućnost.
Kada ga prvi put osete često ga izražavaju kao: "Nikada
me niko neće voleti" ili: "Nikada neću naći pravu
osobu". Ne razumeju da se ljubav ne može naći koliko
god tražili, i da je, što je očaj veći, utoliko manja
verovatnoća da će druga osoba biti u stanju da
odgovori pozitivnim osećanjima. Prava ljubav je
uzbuđenje koje se oseća u iščekivanju zadovoljstva i
radosti koja nastaje u kontaktu sa drugom osobom.
Volimo ljude pored kojih se osećamo dobro:
izbegavamo one čije je prisustvo mučno.
Problem koji je Alis imala bio je taj da se ona
plašila svog očaja, jer je on na dubokom nivou bio
povezan sa smrću. Gotovo celog ži-
221
vota je živela na ivici očaja, previše uplašena da ga
uopste oseti. Bila je kao neko ko stoji na obali mora i u
njemu kvasi samo stopala zbog straha da će ga

Videti Lowen, Alexander, Depression and tlie Body

29

(New York, Coward, McCann & Geoghegan, Inc. 1972,

Arkana 1993) za analizu uloge koju iluzija igra u genezi
depresije
preplaviti sva silina mora. More je simbol naših
najdubljih osećanja - tuge, radosti, seksualnosti. Ono je
izvor života i samo ako se prepustimo njemu možemo
živeti u potpunosti. Pustiti sebe u dubinu svog očaja
znači zaroniti u dubine trbuha, koji je, pošto predstavlja
more, takođe izvor života. Nijedna odrasla osoba se
nije nikada udavila u svojim suzama, mada se strah od
davljenja nalazi u osnovi panike. Odojče kome je
uskraćena ljubav će umreti, malo dete takođe može
umreti u sličnoj situaciji jer su mu potrebni kontakt i
podrška majčinske figure. Dete koje se nađe nadomak
smrti usled nedovoljne podrške i ljubavi postaje
neurotična osoba koja će živeti na ivici očaja i panike
čitavog života, sem ako se ne oslobodi straha time što
će ponovo proživeti tu ranu traumu i shvatiti da neće
umreti.
Mora se naznačiti da, iako je potrebno razgovarati
o smrti da bismo pomogli pacijentu da razume svoj
problem, to nije dovoljno da otkloni strah. Kazati detetu
da se ne plaši mraka pošto tamo nema nikoga ne
pomaže mnogo jer, iako u tami zaiste ne postoji niko
strašan, taj neko postoji u tami detetovog nesvesnog.
Krenuti u nesvesno znači putovati u trbuh, u pravcu
kojim idu osećanja putem disanja. Kada respiratorni
talas teče naniže u karlicu mogu se spoznati osećanja
koja su tamo zaključana. Neko može osećati da nije bio
voljen i da je mogao umreti, ali, koliko god ta svest bila
tužna, mogao bi takođe shvatiti da nije umro. Za
odraslu osobu nedostatak ljubavi ne predstavlja smrtnu
presudu. Može se voleti i predati sebi. Starija žena od
oko pedeset godina, majka nekoliko dece, koja rni je
rekla "Umreću ako me niko ne voli" bila je patetična
osoba koja se života plašila isto onoliko koliko i smrti.
U vreme kada sam radio sa Alis nisam shvatao
koliko je strah od smrti dubok, i iako sam mogao da joj
pomognem u vezi neurotičnog aspekta njenog
problema - potrebe da bude savršena - nisam joj
mogao pomoći da se suoči sa prikrivenim strahom od
smrti koji je pokretao ovu nerealnu potrebu. Ona je
postigla mali napredak tokom terapije kod mene u tom
smislu da je razumela svoje probleme i osećala se malo
sigurnija u sebe, ali nisam bio u stanju da joj
pomognem da se probije u dubinu svog bića. Većina
terapeu-
222
ta bi smatrala da je ovaj ishod zadovoljavajući, ali bez
jakog temelja u sebi i svom telu postoji opasnost od
povratka u očaj, pošto osoba ne može da oseti radost
života. To ne znači da se neprekidno mogu činiti proboji
koji bi pacijenta oslobodili očaja i straha od smrti. Ali ja
verujem da je veoma važno za terapeuta da razume
dubinu očaja kod modernog čoveka, i da ima na
raspolaganju sredstva i potrebno poznavanje tog
problema kako bi se sa njim nosio. Sledeći slučaj
ilustruje principe kojima se ja vodim u rešavanju ovog
problema.
Svakom pacijentu je potrebno da probije barijeru
koju stvara strah od smrti, a Nensi je načinila takav
proboj. Bila je pedesetogodišnjakinja sa borderlajn
poremećajem ličnosti. Tokom života je bila anoreksična
i njeno funkcionisanje se može jedino opisati kao
marginalno. Pomenuti proboj je načinila nakon više
godina terapije tokom koje je izgradila volju da se bori
za život. Naporno smo radili kako bi joj omogućili da
bolje diše, izražava osećanja ili tugu i da se pobuni i
zauzme za sebe u nepovoljnim životnim situacijama. Ali
njena osećanja nikada nisu postala dovoljno jaka jer
njeno disanje nikada nije bilo dovoljno duboko.
Dok je ležala na stočiću, dišući a zatim stvarajući
otegnute zvuke, zaustavila se tačno u trenutku kada je
izgledalo da će taj zvuk preći u duboko jecanje. Jako se
uplašila i rekla: "Postaje jako mračno. Osećam se kao
da ću umreti". Takvo osećanje bi svakoga uplašilo, ali
zašto je ona to osetila baš onda kada joj je disanje
postalo dublje? Odgovor je da je duboko disanje
probudilo strah od smrti koji je sve vreme bio u njoj.
Nensi je umalo umrla kao dete. Priča koju mi je
ispričala bila je zanimljiva. Kada je imala oko dve
godine bila je punačka, simpatična devojčica. Njena
majka se, videvši kako dobija na težini, uplašila da će
postati debela, kao što je to bila njena sestra. Vođena
ovim strahom, majka je stalno uznemiravala devojčicu
u vezi jela i toliko je prestravila da je ona izgubila apetit
i više nije mogla da jede. Kako je sada počela da gubi
na težini i postaje mršava, majka se uspaničila i počela
da je tera da jede, ali bez uspeha. Devojčica je završila
u bolnici u kritičnom stanju.
Bio sam uveren da je anoreksija proistekla iz ovog
iskustva. I dalje se plašila da će se ugojiti kada je
započela terapiju kod mene. Povećanje telesne težine
za nju bi bilo teško da prihvati. Za početak, to bi značilo
da bi imala telo i da bi bila neko. A to bi moglo do-
223
vesti do sukoba sa majkom, koje se jako plašila. Važan
proboj se dogodio nakon nekoliko seansi kada je
doživela strah od smrti. Uveravao sam je da ne postoji
opasnost da će umreti. Ono što se desilo, objasnio sam
joj, bilo je to da je, kada je počela duboko da diše,
osetila paniku i prestala da diše, time prekidajući dotok
kiseonika u mozak. Ovo je stvorilo privid mraka. Jedino
što je moglo da se dogodi je bilo da se ona onesvesti, a
u tom slučaju bi se disanje sponta-no nastavilo i ona bi
došla svesti. Kada smo tu vežbu ponovo uradili na
sledećoj seansi i dalje je doživljavala zamračenje i strah
od smrti, ali u manjoj meri. U to vreme smo uspostavili
snažan savez terapeuta i pacijenta zahvaljujući kome je
ona imala poverenje u moje vodstvo.
Drugom prilikom, dok je ležala na krevetu
šutirajući i pokušavajući da vrišti, oteo joj se snažan
zvuk a ona je počela duboko da jeca, što je dopiralo iz
trbuha. Kada je prestala da plače, rekla je: "Nisam
umrla! Nisam umrla!" Osećala je da se probila kroz
strah koji ju je proganjao, sputavajući je i stiskajući
njen život. Njena hrabrost u suočavanju sa ovakvim
situacijama značajno se uvećala, jer je stelda neki
osećaj u stomaku - koji bismo mogli opisati kao "imanje
petlje. Suočila se sa svojim strahom od smrti, spustila
se u podzemlje, i sada je još trebalo da nađe izlaz.
Jedan od mojih pacijenata se osvrnuo na incident
koji se dogodio njegovoj kćerki kada je imala pet
godina. Igrala se sa loptom zajedno sa svojim
roditeljima, upadljivo uživajući u tome. Njen mali
dvogodišnji brat, koji je posmatrao, želeo je da se
uključi u igru. Ona je odbila da mu da loptu, a kada su
roditelji insistirali da to učini, gađala ga je njome. Nije
ga pogodila, ali ju je otac strogo ukorio, rekavši joj da
ne bi trebalo da to radi jer bi ga mogla povrediti. Ovaj
prekor na nju je delovao kao šok i počela je da vrišti.
Otac joj je, smatrajući da je njena reakcija iracionalna,
rekao da prestane da vrišti, što je samo pojačalo
vrištanje. Želeći da je nauči pameti, zatvorio ju je u
veliki ormar i rekao da može da izađe kada prestane da
vrišti. Posle nekoliko minuta je prestala, ali nije izašla.
Zabrinut, otac je otvorio vrata i zatekao je na podu,
bledu i nemoćnu da diše. Požurili su u bolnicu gde je
doktor primenio bronhodilatator. Ona je doživela
astmatični napad koji bi je usmrtio. Nemoćna da
prestane da vrišti i u strahu da nikada neće izaći iz
ormara, uletela
224
je u napad panike u kome su joj se bronhije skupile,
onemogućavajući disanje. Devojčica je bila u stanju
šoka.
Radio sam sa mnogo astmatičara. Kad god oni rade
vežbe koje produbljuju disanje, kao šutiranje, plakanje
ili vrištanje, počinju da brekću i odmah vade pumpicu
koja privremeno ublažava bronhijalni spazam,
olakšavajući im disanje. Međutim, ovo ne otklanja
tendenciju ka spazmu koji nastupa kao panična reakcija
kada se disanje produbi. Pošto postanu jako uplašeni
zbog brektanja koje inače označava početak
astmatičnog napada, svoj strah pripisuju nesposobnosti
da dišu. Ovo je delimično tačno, ali je isto tako tačno i
da strah dovodi do onemogućavanja disanja. To je
strah da će biti odbačeni ili napušteni jer su plakali,
vrištali ili bili previše zahtevni. Ovo glasno izražavanje
koje je bilo potisnuto u interesu opstanka biva
aktivirano dubokim disanjem. Kada pacijenti jednom
shvate ovu dinamiku, njihov strah se umanjuje. Tada ih
mogu ohrabriti da se prepuste glasnijem plakanju i
vrištanju, što onda mogu da urade a da ne dobiju
astmatični napad. Čak i kad se pojavi brektanje, ja sam
protiv korišćenja pumpice i uveravam ih da će, ukoliko
ne paniče, biti u stanju da lako dišu. Na njihovo
čuđenje ovo gotovo uvek uspe.
Alis, čiji slučaj sam opisao ranije, nije bila tipičan
paničan pacijent. Njene grudi nisu bile naduvane i imala
je više poteškoća sa udisanjem nego sa izdisanjem
vazduha. Njen strah je bio dublji, na granici sa užasom,
što je pre odgovor na majčino neprijateljstvo nego na
odbacivanje i napuštanje. Alis bi se mogla opisati kao
borderlajn pacijent sa jakom tendencijom ka šizoidnom
rascepu i disocijaciji. Njen skriveni strah je bio pre da
će biti ubijena nego da će biti napuštena ili odbačena.
To je dublji, intenzivniji strah i zahteva veću
mobilizaciju besa da bi se prevazišao.
I u panici postoji strah od smrti, ali u manjoj meri.
Kako bih pomogao pacijentima da stupe u dodir sa
svojom panikom koristim tehniku opisanu u poglavlju
3: leže na bioenergetskom stočiću i proizvode zvuk koji
onda održavaju koliko god mogu. Na kraju tog zvuka
pokušaju da počnu da jecaju. Kada u tome uspeju, tada
se suočavaju sa svojim strahom od davljenja u tuzi ili
od toga da će ih očaj pregaziti. Kako bi se od ovih
osećanja odbranilo, telo pokušava da inhibira disanje.
Grudni koš se zateže, a bronhije skuplja-
225
ju. U ovom momentu pacijent oseća paniku. Lisa, koja
je iskusila ovu paniku rekla je: "Nisam u stanju da
dišem. Grudi i grlo su mi veoma stegnuti" Ali to nije
shvatila kao ponovno preživljavanje traume iz
detinjstva. Dodala je: "Poznajem taj osećaj (stezanje u
grudima). To je toliko duboka bol da ne znam da li
želim da umrem, da li ću umreti. Tako mukla bol, lični
pakao". Objasnila je da je kao mala bila prepuštena
samoj sebi. Nijedno od njenih roditelja nije bilo
zainteresovano, pa čak ni svesno njene tuge i borbe.
Želeli su srećno dete i Lisa bi navukla srećnu,
nasmejanu masku da bi sakrila svoju tugu i očaj. Kada
je dopustila sebi da iskreno plače, osetila je slobodu u
smislu odbacivanja te maske. Nikada se nije udavala i
nije iskusila ljubavnu ekstazu. Nije se usuđivala da
svoje srce otvori ka ljubavi. Bilo je previše boli u njoj.
Ali samo ako se taj bol oseti, strah od njega nestaje. U
vreme kada je iskazala ova uviđanja, srela je nekoga
koga je istinski zavolela.
Sali je bila žena čije je telo bilo toliko uzano
između glave i karlice da mi se činilo kao da gledam
ženu u luđačkoj košulji. Imala je lepo oblikovanu,
snažnu glavu i široko, privlačno lice. Noge i stopala su
joj bila jaka i oblikovana. S obzirom na široko lice i
zdrave noge, uzanost njenog trupa nije se mogla
shvatiti kao poremećaj u razvoju, već samo kao rezultat
traumatičnog iskustva iz detinjstva koje joj je stezalo
grudni koš i karlicu. Skupljanje je bilo toliko snažno da
je njeno disanje bilo ozbiljno ugroženo. Uprkos manjku
respiratornog volumena, nije bila slabašna. Muskulatura
joj je bila dobro razvijena i bila je u stanju da podnese
velike napore. Napetost u njenom trupu imala je
posebnu funkciju, da spreči išta divlje ili nasilno da
izbije napolje. Toj svrsi služe ludačke košulje u
mentalnim ustanovama. Sali je bila žena u ludačkoj
košulji.
Započela je terapiju da bi naučila kako da se nosi
sa razvodom braka koji joj je pretio. Njen brak nije bio
srećan, ali ju je mogućnost da ostane sama plašila.
Supruga je opisala kao nepouzdanog. Stalno je menjao
poslove, a Sali je sumnjala i da je vara. Bio je više
dečak nego čovek. Sali je bila ta koja je odgovorna u
porodici, zarađivala je novac, vodila domaćinstvo i
starala se o detetu. Brak nije mogao uspeti, jer se ona
osećala iskorišćavano, a njen suprug zarobljeno. Na
Salina insistiranja da se ponaša odgovornije odgovarao
je obećanjima koja nije uspevao da održi. Kada su se
konačno razi-
226
šli, Sali je postala depresivna i suicidna. Nije mogla da
sebe zamisli samu, a nije naslućivala mogućnost
nalaženja drugog muškarca. Uprkos činjenici da je bila
privlačna muškarcima, osećala se utučeno. Na dubljem
nivou sebe je videla kao napušteno dete. Na površini je
nastavila da efektivno radi i da se nosi sa svojim
životnim okolnostima.
Međutim, savladavanje problema nije cilj terapije.
Život mora biti više od pukog preživljavanja. Moramo
pronaći neku radost u životu, jer ćemo inače pasti u
depresiju koja može otežati čak i opstanak. Sali nije
osećala radost; potpuna stegnutost njenog tela je
isključivala svako osećanje slobode i lagodnosti. Morala
je da se oslobodi svoje mišićne ludačke košulje, ali da
bi joj se u tome pomoglo, moraju se poznavati događaji
u njenom životu koji su doveli do toga da se ona nađe u
psihološkoj ludačkoj košulji i razumeti sile u njenoj
ličnosti koje su je toliko sputavale.
Kada sam je upitao o prošlosti, osvrnula se na
priču koju joj je majka ispričala. Sali je bila najmlađe
od troje dece, osam godina mlađa od svoje starije
sestre. Na rođenju, a rođena je u malom seocetu, bila
je toliko modra i slabašna da je majka mislila da će
umreti. Stoga je bila odložena u stranu. Ali nije umrla,
čak je postala zdravo dete. Sali je strah od napuštanja
uvek pripisivala ovom događaju, ali ako se malo dublje
sagleda njena prošlost, pojavljuju se i drugi aspekti
ovog straha. Kada je imala četiri godine, dakle u
kritičnom edipovskom periodu, otac je otišao od kuće.
Njena majka ga je optužila da je neodgovoran i da ima
druge žene. U tom pogledu, Salino iskustvo je naizgled
replikacija iskustva njene majke. Međutim, Salin otac je
posećivao svoju porodicu s vremena na vreme. Sali se
setila kako je bila uzbuđena i srećna svaki put kad bi
došao i koliko bi se slomljeno osetila kad bi ponovo
otišao. Često je govorila o ovome tokom terapije. Na
jednoj seansi je rekla: "Onog trenutka kada me
muškarac ostavi osetim se kao da ću umreti. Kada se
posvađam sa muškarcem, osećam da ću umreti ako me
ostavi".
Kada bi počela da plače, rekla bi: "Ne ostavljaj me,
tatice'. Shvatila je da je od oca tražila ljubav, podršku i
zaštitu, koju nije osećala od majke. Kada je otac otišao
od njih, majka je morala da odlazi iz kuće zbog posla, a
ona bi ostajala sa svojom bakom koje se užasno plašila.
Jednom je sanjala da stoji na obali mora i da vidi ba-
227
ku kako joj se približava. Mislila je da će je ubiti. U snu
je osećala impuls da uđe u vodu i udavi se. Takođe se
setila incidenta u kome joj baka pere kosu vrelom
vodom, zbog čega je ona vrištala i pokušavala da se
otrgne i izvuče glavu van vode, ali ju je baka gurnula
nazad rekavši da voda mora da bude dovoljno vrela
kako bi ubila vaši. Baka je bila veoma surova i pretila
joj je da će se ubiti ako Sali ne bude "dobra, poslušna
devojčica". Kako bi ovu pretnju učinila efektnijom, sa
sobom je stalno nosila malu torbicu u kojoj je,
navodno, držala otrovne biljke, i pretila je da će ih
pojesti svaki put kada bi Sali plakala ili se bunila.
Nemogućnost da plače ili se pobuni protiv maltretiranja
je i dalje bila prisutna u Salinoj ličnosti usled jake
restrikcije disanja uzrokovane napetostima u grudima i
grlu.
Osloboditi njeno telo ovih napetosti nije bio lak
zadatak, jer je sama imobilisala njenu agresivnost.
Pobuniti se značilo bi izazvati katastrofu po njenom
shvatanju, da će biti napuštena ili ubijena. Bilo joj je
jsano da njeni problemi potiču iz ranog detinjstva i da
je njen strah da će biti ubijena bez osnova u sadašnjem
vremenu, ali se činilo da strah od napuštanja ima
realne osnove u sadašnjosti. Većina pacijenata se
uspaniči na pomisao da će ostati sami, da neće biti
voljeni, uprkos činjenici da je većina njih već živela
sama tokom dela svog života. Sali se ovom strahu
suprotstavila nadom da će naći nekoga ko će je voleti i
prema kome će biti pokorna kao prema baki.
Pokornost, međutim, podriva vezu i oživljava strah od
napuštanja. Ako i druga osoba u vezi oseća isti strah i
istu potrebu za kontaktom, to postaje uzajamno
zavisan odnos, koji je samo zamena za ljubav. Sali i
njen suprug su imali takav odnos.
Nakon razvoda, Sali se zaljubila u drugog čoveka,
za koga se ispostavilo da je isti kao i njeni bivši muž i
otac - neodgovoran i nepošten. Nastupio je veoma
snažno proklamajući svoju ljubav prema njoj, ljubav za
koju se ispostavilo da je bila više na rečima nego u
osećanjima. Kada se ova veza raspala, jer je Sali otkrila
da je lagao, pala je u teško očajanje, osećala je da ne
može da nastavi dalje, da će umreti. Pomoglo joj je
kada sam istakao da osoba koja samo čeka spasenje
obično bude prokleta. Nije joj bio neophodan muškarac
i bila je sasvim sposobna da sama stoji na svojim
nogama, ali se opirala tome jer bi to značilo
sučeljavanje sa svojim očajanjem - očajanjem da se
otac nikada neće vratiti i da nikada neće pronaći
228
muškarca koji će je voleti. Mogla je svesno sagledati
realnost svoje situacije, ali ne i emotivno, jer je
smatrala da je to suviše bolno i strašno. Plašila se da će
prihvatanje činjenice da je izdana, od svog oca, svog
muža i ovog poslednjeg muškarca, osloboditi ubilački
bes prema njima koji će onda eksplodirati u furiju i
zbog čega će poludeti. Da bi to sprečila, zavezala je
sebe u psihološku ludačku košulju. Ali, iako je
oslobađanje ovog besa moglo biti opasno kada je Sali
bila dete, to nije važilo za Sali koja je žena, niti za
situaciju u kojoj se sada nalazila. Kao moj pacijent,
mogla je da oslobodi svoj bes šutiranjem i udaranjem
kreveta koliko god je htela. Ovo je i činila, a takođe je
besnela i na mene jer nisam shvatao njeno osećanje
očaja onoliko ozbiljno koliko je želela. Uvredila se na
moju opasku da u sebi ima sve što je potrebno da se
izbori sa svojim problemom. Poistovetila me je tada sa
svojom bakom, koja je zahtevala stavove odraslog
čoveka od jako tužnog i uplašenog deteta. Takođe sam
isticao i potrebu da bude realističnija i zrelija, time što
će prihvatiti svoje očajanje kao nešto iz prošlosti i
dozvoliti sebi da plače duboko, i time osloboditi svoj
bol. Potisnuti bes često biva ispražnjen na osobi koja
pokušava da pomogne.
U poglavlju 3 naglasio sam koliko je važno navesti
pacijenta na plakanje i pokazao da ovo nije lako kao što
nekome izgleda. Većina dece ne biva ohrabrivana da
iskazuje svoja osećanja, a neka bukvalno dobiju batine
kada plaču. Tokom takvog vaspitanja razvila su stav
nesalomivosti i mnogi ljudi se danas ponose svojom
sposobnošću da se ne rasplaču čak i kada ih nešto
duboko boli. Izražavanje tuge plakanjem i suzama je
jedan od načina iskazivanja osećanja. Bez obzira na to
šta neki ljudi kažu, većina ljudi pozitivno reaguje prema
osobi koja plače. Oni pokušavaju da joj uzdignu duh, i
osoba retko biva odbačena zbog suza. Mi smo poput
vojske lutalica koja pokušava da se vrate kući nakon
poraza a šanse za preživljavanje su nam ugrožene bilo
kakvom slabošću. "Samo napred, ne odustaj, nastavi".
Ovo bi imalo smisla kada bi nas neprijatelj gonio, ili
kada bi neko sklonište bilo u blizini. Ali u ovom svetu
niko ne može naći potpuno sigurno sklonište, sem u
sebi samom. Bogatstvo, položaj i moć nisu odgovor
skrivenom osećanju očaja i nesigurnosti. Zapravo,
upravo napor da se prevaziđe očaj i nesigurnost
doprinosi njihovom trajnom prisustvu u ličnosti.
229
Kada je Sali osećala očaj, predložio sam joj da
legne na stolicu i diše. Onda sam je zamolio da vrišti:
"Beznadežno je! Nikada neću naći nekoga da me štiti i
voli!" Kada je ovo učinila, nastavila je da duboko jeca i
iznenada je počela da se bori za vazduh. Prestala je da
plače i sve što je mogla reći bilo je: "Ne mogu da
dišem!" i "Umreću!" Ali u tom trenutku je disala, i to
dublje nego tokom čitave terapije do tada. Istina, teško
je dahtala, ali ovo je predstavljalo želju za životom, ne
samo za opstankom. Dahtanje se takođe moglo
protumačiti kao rezultat konflikta u njenoj ličnosti - da
se prepusti svom očajanju i strahu da će biti napuštena
ako to učini - ili da nastavi da se bori. Podržavao sam
varijantu prepuštanja, rekavši joj da se prepusti
plakanju. Kada je to učinila, plač joj je postao mekši i
dublji. Kada je dahtala za vazduhom, osećala je paniku,
ali je to osećanje nestalo kada se u potpunosti
prepustila plakanju. Video sam da je napetost u
grudnom košu nestala i da joj se trbuh opustio. Tada
sam joj predložio da uradi vežbu šutiranja i vežbu
uzemljenja kako bi održala ritam disanja. Kada je
završila sa vežbama, lice joj je poprimilo drugačiji izraz.
Na njemu je bilo svetlosti koju ranije nisam primetio.
Oči su joj sijale. Rekla je: "Osećam se dobro".
Osećanje panike se javi svaki put kada jak disajni
talas ne može slobodno da prođe preko dijafragme i u
trbuh. On je blokiran kontrakcijom mišića dijafragme
koja može biti bolna i može stvoriti osećaj mučnine.
Važno je razumeti ovu reakciju kako bi se pomoglo
pacijentima da dublje dišu. Mučnina i nagon za
povraćanjem nastaju kada talas naleti na napetost u
dijafragmi, koja je poput kamenog zida koji odbija talas
i pokreće ga u suprotnom smeru, odnosno naviše. Kada
talas prođe dijafragmu i uđe u trbuh, on ulazi u
psihološko podzemlje, u svet tame. U mitologiji je
dijafragma, koja ima oblik kupole, zamišljena kao
reprezentacija zemljine površine. A sav život počinje u
tami zemlje ili utrobe pre nego što će izaći na svetlost
dana. Plašimo se mraka, jer ga asociramo sa smrću, sa
tamom grobnice i podzemlja. Takav je slučaj i sa
tamom noći, kada svest nestaje a mi odlazimo na
počinak kako bismo se ujutro ponovo rodili odmorni.
Predaja ego svesti je zastrašujuća za mnoge ljude, koji
imaju poteškoća da zaspu ili da se zaljube. Oni koji se
ne boje smrtno nesvesnog stanja mogu se spustiti u
psihološko podzemlje trbuha i pronaći radost i ekstazu
koju seksualnost nudi. Mo-
230
ramo imati hrabrosti da se suočimo sa anđelom sa
plamenim mačem, koji čuva ulaz rajskog vrta, našeg
zemaljskog raja, ako želimo da pronađemo radost.
Kada je Sali došla na seansu dve nedelje kasnije
rekla je da je izgubila dobro osećanje. Uveravao sam je
da će ga povratiti ako ponovo bude izrazila svoju tugu i
očaj. Dok je ležala na krevetu i snažno šutirala vrisnula
je: "Dosta mi je pokušavanja! Beskorisno je! Ne mogu
ovo više da radim!" Ponovo je vrištanje otvorilo put
dubokom plaču, ali ovaj put nije osetila paniku dok mu
se prepuštala. Na kraju seanse ponovo je imala dobar
osećaj u telu. Izjava "Dosta mi je pokušavanja" se
zapravo odnosila na njenu sadašnju životnu situaciju.
Često je od nje traženo da radi prekovremeno i kod
kuće što je ometalo njenu želju da više vremena
provodi sa svojim sinom. Njena neurotična ličnost joj
nije dopuštala da se pobuni. Pokoravanje je
preživljavanje i to je bilo sve što je znala. Ali kako je
postajala sve više živa putem dubokog plača i disanja,
sve jače je osećala svoju bolnu situaciju, a i bes vezan
za nju. Ojačana tim osećanjem besa jednog dana se
suprotstavila svom šefu koji se, na njeno ogromno
iznenađenje, nije bunio kada je odbila da radi
prekovremeno, sem u hitnim slučajevima.
Sali je još morala dosta da poradi na svom telu.
Stegnutost se vidljivo smanjila, ali je ona i dalje bila
daleko od nestajanja - odnosno, oslobađanja. Mogla je
da vidi svetlo na kraju tunela, ali ga još nije dosegla.
Morala je da nastavi da vežba, da diše kako bi proširila
pluća, da vrišti kako bi opustila grlo i plače kako bi
opustila stomak. To je trebalo nastaviti tokom dužeg
perioda, da bi se njen osećaj sigurnosti povećao i da bi
se radost produbila. I dalje je u njoj postojao značajan
bes koji je trebalo da oslobodi, bes prema baki zbog
plašenja, prema majci zbog napuštanja, i prema ocu
zbog zavođenja i odbacivanja. Njen odnos sa
muškarcima bio je kritičan element njene neuroze.
Verujući da su joj neophodni, dopustila im je da je
iskoriste. U jednom trenutku bes prema suprugu
eksplodirao je u osećanju da bi mogla da mu odseče
muda. Ali shvatila je da je njena čežnja ta koja je
dovela do toga da zavodi muškarce. Ta čežnja se,
međutim, značajno umanjila sa probojima jakih
osećanja koja su umanjila skrivenu paniku i omogućila
joj da oseti da bi mogla da bude sama i da pronađe
radost u svojoj slobodi.
231
Vilijam je zlatni dečko čiji sam problem opisao u
poglavlju 5. Radio sam sa njim nekoliko godina, i on je
načinio znatan napredak u svom životu. Mnogo godina
ranije bio je oženjen agresivnom ženom od koje je bio
zavistan. Kada je taj brak propao, postao je depresivan.
Mobilišući svoju energiju, izdigao se iz depresije i
ponovo postao aktivan u spoljasnjem svetu. Gledao je
druge žene i počeo da napreduje u poslu, ali se osećao
frustrirano jer mu je nešto nedostajalo. Kada mi se prvi
put obratio, video sam iz ogromne napetosti njegovog
tela da je on izmučen čovek. Osećao je ovu napetost, i
znao je da mora naći neki način da je se oslobodi, ali
iako se složio sa mojim mišljenjem o ozbiljnosti te
napetosti nije na to reagovao emotivno. Nije plakao niti
se ljutio. Međutim, bio je voljan da radi na svom telu
kako bi produbio disanje i postao uzemljeniji. To mu je
pomoglo da se oseti bolje i da bude produktivniji.
Istovremeno, radio je na odnosu sa majkom, koja ga je
navela na misao da je superiorno biće. Analiza je
rađena uporedo sa fizičkim vežbama. Njegov otac
nikada nije bio snažna, podupiruća figura, jer je
njegova majka polagala ekskluzivno pravo na njega. Ja
sam igrao ulogu koju je njegov otac odbacio, i sa mnom
je delio detalje iz svog života.
Tokom nekoliko narednih godina Vilijam je nastavio
da napreduje. Stekao je priznanje u svojoj profesiji i
sreo je ženu koju je voleo i poštovao. Takođe je postao
sposoban da plače, što je redovno činio kada je radio
bioenergetske vežbe na seansama i kod kuće. Bio je
prilično uspešan i razmišljao je o tome da se oženi. Baš
tada, kada se činilo da je sve u redu, ponovo je počeo
da se žali na osećanje frustracije. Uprkos ljubavi koju je
osećao prema partnerki, dobar deo seksualnog
uzbuđenja prema njoj je nestao. U ranijem razmatranju
ovog slučaja pomenuo sam da je njegova nesposobnost
da oseti iole jači bes prema majci bila glavni faktor koji
je blokirao njegovu predaju. A kako i dalje nije mogao
da oseti taj bes, frustracija se samo produbljivala.
Vilijam se na jednoj seansi pojavio žaleći se na
nedostatak entuzijazma za životom, manjak strasti u
vezi žene ili posla. Ležeći na stolici, počeo je da plače.
Predložio sam mu da kaže: "O Bože, tako je teško".
Grlo mu se steglo i nije mogao da izusti ni reč. Ustao
je, rekavši: "Ima nečeg zastrašujućeg u vezi sa ovim".
Izgledao je uplašeno, gotovo uspaničeno. Zamolio sam
ga da ponovo legne na
232
stočić i kaže: "O Bože, nemam vazduha". To je i uradio,
a onda dodao "Istina je". Osetio je strah koji je bio
između panike i terora, strah koji sebi nikada nije
dopustio da oseti. Tada mi je ispričao detalj koji je bio
najvažniji u njegovom životu. Kada je bio dečak, na
otprilike svakih mesec dana on bi nekoliko noći
zaredom na spavanje išao uplakan. "Kada bih se
probudio, video bih jako turobne i mračne izglede za
moju budućnost", rekao je, "ali kada bih ustao iz
kreveta i bio aktivan, osećanje bi nestalo". Takođe je
priznao da ovu teskobu oseća i danas, ali samo
nakratko.
Vilijam je bio u položaju uzemljenja kada je ovo
rekao. Kada je ustao, zapanjila me je promena na
njegovom licu. Bilo je nežno, svetlo i mladalačko. Kao
da je bio oslobođen iz mračne ćelije. Shvatio sam da je
njegov uobičajem izraz lica bio maska. Često se smešio,
ali je osmeh bio krut i usiljen kao i njegovo telo.
Sadašnja promena na licu bila je posledica priznavanja
njegovog očaja. "Razočaran sam svojim životom",
rekao je. Ali zašto je to skrivao, čak i poricao? To
poricanje je odavalo postojanje dubokog straha.
Dok smo razgovarali o njegovom nedostatku
ljutnje, rekao je: "Sebe vidim kao društveno uspešnog.
Imam novac, prijatelje, vlasništvo. Ne osećam se gore
od drugih ljudi". Bilo mi je jasno da ga je stid da pokaže
da je bio u lošem stanju. Bio je odgajan u uverenju da
je superiorna, božanska osoba. Nije smeo biti jedan od
običnih ljudi. Bilo mu je zabranjeno da pokazuje bilo
kakvu seksualnu zainteresovanost za devojke. "Seks
nije bio priznat u mojoj porodici", rekao je. "Moja
majka nikada nije rekla ni reč o seksu mojim sestrama,
Provodila je mnogo vremena u crkvi. Bio sam dečko sa
oltara. Ona je bila preokupirana čistoćom i pobožnošću,
time kako biti čist i dobar". Kada Vilijam ne bi slušao,
bio bi ukoren, a kada bi bio "nevaljao" bio bi izlupan po
stražnjici. Nikada ga nisu prebijali. Šta je onda bio taj
veliki strah koji ga je terao da poriče svoja osećanja i
da teži superiornosti po svaku cenu? Tada sam shvatio
da Vilijamova majka ima crtu ludila u ličnosti, kao što je
imaju svi fanatici. Kao dečak užasno se plašio onoga što
bi ona mogla da uradi i bio je u panici da bi ga odbacila
ako bi joj se suprotstavio. Aludirao sam da je njen
fanatizam znak nerealnosti u njenoj ličnosti tokom
čitave terapije, ali je Vilijam smatrao da je to samo
malo neobično. Sada, po prvi put, mogao je da prihvati
da u njegovoj majci postoje
233
crte ludila. Zastori su podignuti sa njegovih očiju i video
je svetlost. Svet više nije bio mračno, turobno mesto.
Ta svetlost se pojačavala tokom narednih seansi.
Merina priča reflektuje postupke u terapiji koji su
doveli do značajnog napretka ka radosti koji je ona
načinila. Ukratko razmatrano u prethodnom poglavlju,
ona je bila geštalt terapeut, imala je trideset tri godine i
bila je udata kada je započela sa terapijom. Pohađala je
profesionalnu radionicu koju sam držao za grupu
terapeuta i bila je veoma impresionirana sposobnošću
da razumem njene teškoće analizirajući njeno telo.
Znak koji se isticao bio je nesklad između gornje i
donje polovine njenog tela, kao da su razdvojene. Struk
joj je bio tanan i izdužen. Obe polovine su izgledale
slabašno; grudni koš je bio napet i stegnut, vrat tanak i
pomalo izdužen a lice blago i slabašnog izgleda. Donji
deo je odavao slične znake slabosti, manifestovane
uskom, stegnutom karlicom i tankim, dugim nogama.
Stopala joj takođe nisu delovala snažno. Izgled slabosti
Merinog tela ukazivao je na smanjeni energetski naboj
koji se takođe ogledao u smanjenom intenzitetu
osećanja. Na primer, njeno samopotvrđivanje je bilo
slabo. Uz sve to, njeno telo je odavalo manjak
integracije njegovih delova; glava, toraks i karlica nisu
bili međusobno dobro povezani.
Kada sam joj ukazao na ovo tokom radionice i
primetio da ima veliki problem sa telom koji zahteva
terapeutski pristup, rekla mi je da nijedan drugi
terapeut nije video te tegobe. Imala je doktorat iz
psihologije i, na verbalnom nivou, delovala je dobro što
je uspevalo da zavara većinu terapeuta. Imala je
atraktivno, mladalačko lice i željan osmeh koji je
iskazivao njenu potrebu da udovolji, ali je isto tako
prikrivao tugu i paniku. Kada smo počeli da radimo, bila
mi je zahvalna jer sam video njenu tugu i bol. Rado je
prihvatila ohrabrenje da plače što joj je bilo očajnički
potrebno. Radila je i vežbe šutiranja, i vrištala koristeći
reč "zašto" da se pobuni protiv onoga za šta je shvatala
da je nesrećno detinjstvo. Nije joj bilo teško da oseti
koliko je jako bila povređena kao dete. Dok smo radili
na povećanju njene svesti o sebi kao osobi, setila se
detalja i incidenata iz detinjstva koji su pokazivali koliko
je bila uplašena. "Kada sam bila mala, majka je imala
običaj da me vezuje. Jednom me je vezala za kvaku sa
spoljašnje strane vrata. Sećam se da sam vrištala
234
i vrištala da me puste unutra, ali me je ignorisala.
Imala je običaj da udara i mene i moju sestru varjačom
ili vešalicom".
Meri je svoje detinjstvo videla kao noćnu moru.
Imala je običaj da hoda u snu kao dete, a ponekad bi i
trčala, kao da pokušava da pobegne. Imala je strašne
snove. "Bila sam u moru a ajkule su išle ka meni.
Ponekad bih se probudila pre nego što bi stigle do
mene, ali bi mi ponekad odgrizle nogu pre nego što bih
uspela da se probudim. U vodi je bilo krvi. Ne sećam se
da sam vrištala, ali bih se probudila prestravljena. Bio
je još jedan san, manje jasan. Bila sam u šumi a zmija
me jurila, ali sam bila oduzeta i nisam mogla da se
pomerim. Ti snovi su se javili kada sam imala između
četiri i pet godina. Čak i sada osećam taj strah u meni.
Bila sam veoma uznemireno dete, ali sam se pretvarala
da sam hrabra. Čak i u dvanaestoj godini jako bih se
uplašila kada bi trebalo da zatražim bilo šta od bilo
koga. To je bilo mučenje".
Kada sam upitao Meri šta misli o tome ko je bio
ajkula, rekla je: "Uvek sam mislila da je to moj otac. U
poslednje vreme, međutim, osećam veliki strah u vezi
sa mojom majkom. Nikad nisam imala osećaj da me
majka mrzi. Sada osećam da me ne voli. Plašim se da
se suočim sa činjenicom da me ona mrzi".
Tokom ove seanse Meri mi je otkrila da je znala da
su se njeni roditelji uzeli jer je njena majka ostala u
drugom stanju sa njom. Osećala je da njen otac nije
želeo rijenu majku. Bilo je dosta rasprava oko njenog
imena kada se rodila i na kraju su joj dali ime koje je
otac želeo. Tada je rekla: "Kada sam bila mlada, uvek
sam osećala da sam zapravo ja bila supruga moga
oca". Meri je bila svesna da je njen otac bio seksualno
zainteresovan za nju iako nije imala osećaj da ju je
zlostavljao.
Za nju je bilo od suštinske važnosti da oseti
problem koji je imala sa telom i kako je on povezan sa
njenim iskustvima iz detinjstva. Tokom terapije skretao
sam joj pažnju na nesklad njenog tela i potrebu da se
njegovi segmenti integrišu. To se postiže tako što se
talasi ekscitacije koji prate disanje nateraju da snažno
teku kroz čitavo telo. Disanje u ležećem položaju na
stolici poboljšava ovaj tok. Na jednoj seansi, ležeći na
stočiću i trudeći se da diše, počela je da plače i rekla:
"O, Bože! Ne mogu da izdržim ovaj rascep izmeđ gornje
i donje polovine tela. Osećam se kao da sam na spravi
za mu-
235
čenje". Bila je psihološki izmučena, a telo joj je
slomljeno emocionalnim konfliktima u kući koje je
stvorio otac svojim seksualnim ponašanjem i majka
svojom ljubomorom i neprijateljstvom. Istovremeno
nije mogla da se usprotivi svemu što se dešavalo, jer
su njeni roditelji bili slepi za svoje postupke. Uz moje
ohrabrivanje, vrisnula je: "Mučite me, ne mogu to da
izdržim!" Ali tada je dodala: "Osećam se kao da ne
mogu da pobegnem". Sa tom primedbom se srušila na
pod, jecajući.
Dodala je: "Moja majka mi je stalno bila za
petama, napadala me je svaki put kada bih pokušala da
se oslobodim ili izrazim bilo kakvo seksualno osećanje.
Odustala sam. Postala sam njena mala služavka a ona
je bila veoma srećna. Ali sam postala jako čudna u
školi. Mislila sam da nešto nije u redu sa mnom.
Osećala sam krivicu zbog svog besa prema njoj". Ali
tako se osećala i zbog seksualnih osećanja prema ocu.
Na jednoj od sledećih seansi požalila se na osećaj
agonije u karlici. Oklevala je da se dublje upusti u to
osećanje. Sada, kada smo razgovarali o tome, rekla je:
"O, Bože. Čini mi se da uzdržavam zbog očevog besa.
On bi poludeo ako bih dopustila mojim seksualnim
osećanjima da se ispolje". Počela je duboko da plače, a
onda dodala: "Čini mi se da sva energija mog oca ide u
moju karlicu. Njegove oči su stalno gledale u moju
karlicu. Bilo je ludo - mučenje - nepodnošljivo. Znala
sam da je izopačen, ali sada to direktno osećam. Ali
pošto to niko nije potvrdio, ja sam bila ta koja je loša.
Ja sam potisnula sva seksualna osećanja iz karlice i
postala 'anđeo', dobra mala katolikinja. Kada bih osetila
bilo kakvo seksualno osećanje ili pokazala bilo kakvo
seksualno uzbuđenje osetila bih se perverznom. To je
jako tužno. Ali", dodala je, "sada imam dobra telesna
osećanja i kako sam više seksualna, manje sam
povodljiva u svom ponašanju". Ovo poboljšanje je bilo
rezultat oslobađanja napetosti u njenom telu putem
plakanja, vrištanja, šutiranja i udaranja, što je
omogućilo talasu uzbuđenja da slobodno teče. Takođe
je redovno radila bioenergetske vežbe kod kuće, što je
ojačalo njeno telo. Kao rezultat jake telesne građe i
pratećeg izražavanja osećanja njen strah se značajno
umanjio.
Na jednoj seansi, dok je ležala preko stočiea disući,
izašao sam iz sobe na trenutak. Kada sam se vratio bila
je u panici. Povikala je: "Ne ostavljaj me samu sa
njom!" Kada sam je pitao čega se boji re-
236
kla je: "Osećam da bi mi iščupala vaginu". I meni i Meri
je bilo jasno šta je zapravo bila njena borba. Osećajući
se omrznutom od majke, okrenula se ka ocu očekujući
ljubav, ali je njegova ljubav bila izopačena što je nju
uzbuđivalo i plašilo je i, istovremeno, činilo još
ranjivijom za ljubomoru i besnjenje majke. Bila je
bukvalno rastrzana između dva roditelja, od kojih je
svaki zahtevao različit emocionalni obrazac. Majka je
zahtevala aseksualnost i devičanstvo, dok je otac
reagovao upravo na njenu seksualnost.
Na jednoj od seansi kada je ležala preko stočića
bolje je osetila svoje poteškoće pri disanju. Plakala je i
grlo joj se zbog toga steglo. Rekla je "Ako budem
previše plakala ugušiću se. Umreću". Ali nije mogla da
prestane da plače. "O, Bože!" rekla je, "tuga me
preplavljuje. Ne mogu to da podnesem. Ona me mrzi,
ali meni je potrebna. Osećam u grudima ogroman
vrisak prema njoj i njenim hladnim očima punim
mržnje. O, Bože! Da nije bilo očeve ljubavi ne bih imala
razloga da živim. Zato su za mene muškarci bili toliko
važni".
Meri se otuđila od svoje seksualnosti da je ne bi
preplavila seksualna osećanja njenog oca prema njoj i
da bi se zaštitila od majčine ljubomore i besa. Ali taj
potez je uništio njen integritet i narušio joj sigurnost.
Tako ranjiva, okrenula se muškarcima tražeći sigurnost
i ljubav. Ishod je bio taj da su je muškarci seksualno
iskorišćavali u ime ljubavi, što je dalje poremetilo njenu
svest o sebi. Kako bi postala nezavisnija i samosvesnija
morala je da uvidi kako je samu sebe izneverila. Rekla
je: "Šokirana sam činjenicom da mogu biti toliko laka i
otvorena za muškarce. Oduvek sam se osećala
posebnom u očima mog oca, mojih profesora. Kada
čovek učini da se osetim posebnom, ja mu podarim
seks". Istovremeno, bila je u mogućnosti da mobiliše
svoj bes protiv njih zbog toga što su je iskorišćavali.
Međutim, zbog destruktivnih postupaka njenih roditelja
u njoj se nalazio ubilački gnev koji je trebalo da se
oslobađa postepeno. To je bilo suviše strašno.
Merin odnos sa muškarcima bio je poremećen
koliko i njen odnos sa roditeljima. S jedne strane se
osećala posebnom, a s druge je bila besna. Rekla je:
"Ponašaju se kao da me poseduju, to me ljuti. Ali
osećam krivicu prema njima i mislim da je taj osećaj u
stvari poricanje moje želje da ih povredim". Njena
samosvest je postajala
237
sve dublja tokom terapije. "Shvatam da sam sama sebi
dozvolila da postanem žrtva, puštajući druge da svoje
neprijateljstvo i loša osećanja prazne na meni. Pre nego
što sam to shvatila, sebe sam shvatala kao anđela".
Kasnije je dodala: "Želim da mi to ljudi nadoknade, da
se brinu o meni. Duguju mi nešto takvo jer sam bila
takav anđeo". Shvatala je i koliko je ovaj stav bio
neurotičan i mogla je da oseti svoj bes i njegovu
ubilačku prirodu. Ali udaranje u krevet teniskim
reketom i vikanje "Mogla bih te ubiti," ju je plašilo.
"Osetila sam ludilo u sebi". Tada, kada je prihvatila
osećanje ludila/besa, strah se umanjio. A kako joj se
bes pojačavao, rekla je: "Kada se ovako osećam i ne
treba mi muškarac da me štiti".
Kada je, tokom naredne seanse, udarala krevet
rekla je: "Osetila sam toplotu kako mi se penje uz leđa
dok sam udarala. Dobar je osećaj imati i zadnju
(osećanje kičme) i prednju stranu". Emocija koja je
asocirana sa zadnjom stranom je bes, dok su osećanja
koja idu spreda ljubav i čežnja. Meri je sada bila u
stanju da shvati kako i zbog čega je izgubila osećaj da
ima kičmu, da je sposobna da se uspravi i usprotivi
ljudima. "Kada bih se razljutila kao mala, otac bi se
razbesneo a majka je krivila mene. Čitajući svoj
dnevnik, uočila sam da sam potiskivala svoj gnev. Ako
bi me neko naljutio krivila bih sebe. Želela sam da
budem dobra. Moja majka je mislila da treba biti takav.
Otac mi je bio besan čovek i nisam želela da budem kao
on. Kada sam bila mala - u uzrastu sedam do devet
godina - osećala bih se krivom kada bih bila drska
prema majci a onda bih se ispovedala svešteniku".
Postojao je još jedan aspekt Merine terapije koji je
unapredio njeno samopouzdanje i samosvest, a to je
bilo stalno fokusiranje na važnost osećanja povezanosti
sa njenom karlicom i seksualnošću. Ovo je učinjeno
povećavanjem naboja u njenoj karlici putem dubljeg
disanja i dubljeg plakanja, što je činilo da donji deo
njenog tela snažno vibrira dok bi uzbuđenje teklo
naniže. Vežba uzemljenja, koju sam ranije opisao
mnogo je pomogla. Oslobađanje bilo kakve snažne
emocije poboljšava tok ekscitacije. Na jednoj seansi,
nakon vežbe šutiranja na krevetu i vrištanja "Ne mogu
to da podnesem! Neću to da podnesem!" karlica je
počela da joj se podiže i spušta sa disanjem. Rekla je
da oseća neka veoma jaka, prijatna osećanja u donjem
delu tela. Ona su trajala naredne dve nedelje, tokom
kojih
238
se još osećala i umorno, što je bilo delom posledica
toga što se selila tih dana, ali u najvećoj meri posledica
prepuštanja svom telu.
Borba je zamorna, a borba za opstanak je veoma
zamorna. Pošto najveći broj ljudi u našoj kulturi sebe
smatra preživelima, zamor je najčešći simptom u
populaciji. Taj zamor je fizička forma osećanja
depresije. Ali preživeli ne mogu sebi priuštiti da se
osete umorno ili depresivno pošto će onda odustati od
borbe i umreti. Od toga se brane time što poriču zamor
i nastavljaju dalje, jer osećaju da od toga zavisi njihov
dalji opstanak. Kao što je jedna žena rekla: "Ako
legnem, osećam da neću moći ponovo da ustanem". Ali
sve dok nismo spremni da legnemo, mi poričemo taj
umor. Putnik koji trči za vozom noseći težak prtljag
neće primetiti koliko mu se ruka umorila sve dok ne
spusti taj prtljag. U terapiji, umor je znak napretka ako
se može asocirati sa odustajanjem od dalje borbe.
Kada je Meri došla na sledeću seansu, primetila je
da se oseća ženstvenije. Ja sam primetio da je više u
kontaktu sa sobom i svojim telom. Ona je to osećanje
opisala kao unutrašnji mir koji dugo nije imala prilike
da oseti. Uočio sam da joj se glas produbio, kao i
potpuno odsustvo napetosti u njenom ponašanju.
Ležeći na krevetu, rekla je: "Osećam toplotu koja se
penje uz moja leđa iz karlice. Veoma je ugodna.
Osećam blagu tugu i želim da plačem. Mislim da se
vraćam sebi. Mislim da sam kod kuće". Dok je to
govorila karlica joj se spontano pomerala, osećala je i
kako joj se usne pokreću. "Povezane su međusobno",
rekla je. Plakala je lakše i dublje.
"Razmišljala sam o svom ocu i muškarcima koje
sam upoznala. Mogla sam da osetim bol zbog toga što
sam ih izgubila, ali istovremeno se osećam dobro u vezi
sebe, u vezi samostalnosti. Ovako sama tako divno
osećam sebe. To čini samoću vrednom. Osećam da se,
kada osećaj samoće postane prejak, moja karlica
povuče, a ono staro 'tatice, trebaš mi' osećanje ponovo
javlja".
"Mislim da treba na načinim izbor između sebe i
muškaraca. Ja ne mogu istovremeno biti tu i za njih i za
sebe". Kada smo ovo razmatrali, skrenuo sam joj
pažnju na to da je, kada se fokusirala na sebe umesto
na ono što muškarac može učiniti za nju, bila uistinu
seksualna žena.Kada je seks koristila kako bi zadobila
ljubav muškarca, igrala je ulogu kćerke/prostitutke.
Seksualna žena svoje seksualno uzbuđenje može
obuzdati čak i kada se javi potreba za pražnjenjem.
239
Meri je primetila: "Osećam se drugačije, kao da
sam ponovo rođena". Počela je da plače, govoreći,
"Oduvek sam čeznula za ovim".
Ovaj proboj nije označio kraj Merine terapije. Ona
je na svom putu samootkrića prošla svoj unutrašnji
pakao, ali je čistilište i dalje ležalo ispred nje. Trebalo je
još dosta raditi kako bi se ojačala njena veza sa
seksualnošću i karlicom. Ova veza je bila povezana sa
očajem. "Ako sam seksualna, ne mogu zadržati svog
oca blizu mene. Ako imam sebe, ne mogu imati
muškarca". Meri je bila dovoljno inteligentna da shvati
da ovaj ili/ili stav nema logike, da biti svoj ne znači da
se ne može imati partner, ali to saznanje nije promenilo
njena osećanja. Razdor između ega i seksualnosti bio je
duboko usađen u njenu ličnost i njeno telo, a sa njim je
bilo povezano duboko osećanje očaja, sa kojim se još
borila. Ali bila je blizu tome da se konačno i potpuno
prepusti svom telu.
Predaja telu je, u suštini, predaja seksualnosti koja
leži u samim temeljima telesne građe, prvenstveno u
karlici. To je fizički, a ne psihološki proces, mada može
biti potpomognut razumevanjem strahova koji blokiraju
predaju. Fizičke prepreke predaji uključuju dopuštanje
talasu ekscitacije, koji se javlja sa disanjem, da teče u
karlicu i u noge. Kada se ovo dogodi karlica se
spontano pokreće napred-nazad, sa izdisajima i
udisajima. Ovaj spontani pokret je Rajh nazvao "refleks
orgazma", jer se javlja na vrhuncu seksualnog čina
kada se osoba potpuno prepusti svojim seksualnim
osećanjima. Rezultat je osećaj radosti kao što je
istaknuto u ranijim poglavljima, gde sam opisao vežbu
poznatu kao karlični luk.
Ova vežba se može upotrebiti i da bi se unapredilo
osećanje samoposedovanja kod čoveka.
Samoposedovanje, po meni, uključuje pravo da se ima i
sačuva 30 : Imati sebe, i istovremeno imati i sačuvati
voljenu osobu. Kada se karlica pacijenta napuni
nabojem, što se postiže putem vežbi, ja postavim
sklopljeno ćebe između njihovih butina, i zamolim ih da
ga stežu svom snagom. Takođe im predložim da izbace
donju vilicu napred kako bi mobilisali agresivnost.
Ponekad ih čak zamolim da zagrizu drugi peškir dok to
čine. Fokusiranje energije na određeni predmet znatno
pojačava
240
naboj i vibriranje karlice koje se širi u noge i stopala.
Naravno, peškir može predstavljati dojku, a ćebe telo
voljene osobe. Ako se dopusti osećanju posedovanja da
prevlada, stiče se jak osećaj samoposedovanja, kao i
osećanje da se može posedovati čitav svet. To dopušta
čoveku da se ujedini sa planetom ili univerzumom u
aktivnom, a ne samo mitskom smislu. To postaje
osnova za trajno osećanje radosti.

30
Imati i zadržati: To have and to hold, reči koje se
izgovaraju prilikom bračnih zaveta (prim. prev.)
 Kada je došla na jednu od seansi, Meri je rekla:
"Osećam se zaista srećno. Imam neka slatka osećanja
prema nekim muškarcima, ali se ne opterećujem time.
Uživam u tome. Mogu da budem sama i da se osećam
dobro u svojoj koži. Posedujem i osećanja i slobodu, što
je predivno".31
Tada je dodala: "Cenim tvoju pomoć i to što se nisi
upustio u vezu sa mnom. To mi dopušta da budem
slobodna i bez tebe".
Dok god su dvoje ljudi u vezi, oni nisu slobodni.
Zavisni su, jer im je nešto potrebno od onog drugog.
Zavisnost u vezi vraća obe osobe nazad u iskustva iz
detinjstva, kada su takođe bili zavisni i ranjivi. Kako bi
se oboje oslobodili ove zavisnosti i kako bi se razvili u
zrele, odrasle ljude, mora se shvatiti uloga koju
seksualna krivica igra u potčinjavanju osobe - odnosno,
tome da ona postoji radi drugih. Koncept po kome je
svaka od dve osobe tu zbog one druge predstavlja
poslovni dogovor u kome piše da ni jedno ni drugo nisu
tu zbog sebe. Način na koji seksualna krivica stvara
neurotični karakter obrađen je u narednom poglavlju.

Videti Lowen, A. I R. L. Lowen, The way to a vibrant

31

health
240
POGLAVLJE 11

Strast, seks i radast

U prethodnom poglavlju razmatrao sam strah od smrti,

za koji verujem da se nalazi u osnovi svih emocionalnih
problema zbog kojih ljudi dolaze na terapiju. Strah od
smrti rezultuje strahom od života. Čovek se ne može
predati životu, ili svome telu, jer ta predaja znači
odstupanje od kontrole ega, što ga može dovesti licem
u lice sa strahom da će, ili da bi mogao, umreti. Taj
strah potiče iz veoma ranog životnog iskustva susreta
sa smrću, ili sa mogućnošću smrti, što tera organizam
da se oklopi mehanizmom odbrane, kako ne bi bio
ponovo izložen toj mogućnosti. Međutim, život u stanju
oklopljenosti ili naoružanosti znači da čovek prihvata
mogućnost da će biti napadnut ili da će mu život biti
ugrožen. To je psihološko i fizičko stanje u kome se
preživeli nalazi. Energija, koja se ulaže u napor da se
preživi, ne koristi se kako bismo uživali u životu. To
takođe znači da strah od smrti sprečava osobu da živi u
potpunosti, i time ga dovodi bliže smrti.
Život i smrt su suprotna stanja. Ako je neko živ, ne
može biti mrtav i obrnuto, ali može biti poluživ ili
polumrtav, kao što smo i napomenuli u ranijim
poglavljima. Ako osoba nije u potpunosti živa, ona je
delimično mrtva i samim tim u strahu od smrti. Potpuno
živa osoba nema strah od smrti, jer se ne boji.
Oslobodila se hroničnih grčeva koji predstavljaju strah.
Telo joj je slobodno i opušteno. Takva osoba ne poriče
smrt, ali za nju smrt ne predstavlja fizičku stvarnost
sve dok se ne pojavi. I kada smrt dođe, ona se ne boji
jer u smrti nema osećanja. Život je protivotrov strahu
od smrti. Hrabar
242
čovek ne boji se smrti, jer to je suština hrabrosti.
Tokom istorij ljudi su rizikovali svoje živote za slobodu
jer je sloboda esencijalna za osećanje radosti. Bez
slobode radost je nemoguća, a bez radosti život je
prazan. Tokom debate o nezavisnosti od Engleske na
skupu u Virdžiniji, Patrik Henri je izgovorio reči koje su i
danas čuvene: "Dajte mi slobodu ili mi dajte smrt".
Njegova osećanja prema slobodi su se uzdigla do
strasti, dovoljno snažne da se suprotstavi strahu od
smrti. Drugi hrabri ljudi su postupali slično, jer su i oni
osećali strast dovoljno jaku da im omogući da se suoče
sa smrću bez straha. Mnogi ljudi su umrli zbog svojih
religioznih ubeđenja, jer su ta ubeđenja povezana sa
strašću prema religioznim principima ili doktrinama. Ali
i ljubavnici su takođe rizikovali i gubili svoje živote u
poteri za svojom strašću. Priroda strasti je takva da
navodi osobu na postupke koji prevazilaze nagon ega
za samoodržanjem. Samo u ovom prevazilaženju se
može osetiti radost ili čak ekstaza koju život nudi.
Istinska strast, po svojoj prirodi, pozitivno utiče na
život, čak i kada se može završiti smrću. Ona teži
poboljšanju života. Tu je reč o strasti prema umetnosti,
muzici, lepoti, kad god ovi aspekti života pobude
snažna osećanja u čoveku. Nikada ne govorimo o
strasti prema alkoholu, kockanju ili bilo kom činu koji je
štetan za život. Neko se može strastveno razljutiti
povodom neke nepravde, ali gnev nije strasno
osećanje. Razlika, verujem, leži u činjenici da je strast
vrela; potiče iz žestoke vatre. Ljutnja je takođe vrela.
Ali gnev je hladan, iako je silovit. Mnogi ljudi poseduju
snažna osećanja mržnje, ali ona ne konstituišu strast.
Vrela osećanja su povezana sa ljubavlju i ona uključuju
i ljutnju, kao što sam pokazao u poglavlju 5.
Svi znamo da seksualna osećanja mogu dostići
nivo strasti ako je dovoljno ljubavi asocirano sa
seksualnom željom. Seksualna želja je rezultat
nadraživanja genitalnih organa, dok je osećanje strasti
locirano u dnu trbuha u vidu tople, razlivajuće
senzacije. Genitalna ekscitacija može dostići visok
intenzitet, ali kada je ograničena samo na genitalne
organe, po mom mišljenju ne može se okarakterisati
kao strast. I potreba za mokrenjem ili pražnjenjem
može postati veoma jaka i rezultovati osećanjima
zadovoljstva i satisfakcije kada je potreba ispunjena, ali
ove ograničene senzacije ne
243
čine strast. Strast je, kao i ljubav, bes, čak i tuga,
osećanje, što znači da obuzima celo telo. Seksualna
želja je izraz ljubavi, jer joj je cilj da spoji dve individue
u zajednički doživljaj zadovoljstva. Ali, kada je želja
usmerena samo na seksualni kontakt, to predstavlja
preuzak i ograničen izraz ljubavi koji ne čini strast. Pod
takvim okolnostima seksualni čin ne rezultuje
osećanjima radosti i ekstaze, kakva strast može da
pruži.
Rascep između seksa i ljubavi, između seksualne
želje i seksualne strasti, povezan je sa rascepom u
ličnosti između ega i tela. Ako se ego ne prepusti telu u
osećanju seksualne želje, seksualni čin postaje
nepotpuni iskaz ljubavi i, samim tim, neispunjen na
dubokom nivou. Nesposobnost ljubavnog ostvarenja na
seksualnom planu odražava osećanje očaja koje je
osoba osetila u svojim ranijim vezama. Verujem da
moramo kritikovati moderno gledište da seksualni čin
sam po sebi dovodi do osećanja ispunjenosti, ili da je
sposobnost seksualnog funkcionisanja valjani kriterijum
zdravlja. U ovoj kulturi smo preokupirani izvršenjem,
bez imalo obzira prema osećanju koje je ključno za to
da bilo koji čin postane izraz zdravlja.
 Odrasli ne mogu doživeti radost kao deca, jer
položaj odraslog nameće odgovornost za postupke i
ponašanje, odgovornost od koje je dete oslobođeno.
Stoga se odrasli ne mogu igrati bezbrižno kao deca.
Igra odraslih uvek ima neku crtu ozbiljnosti jer je ego
odraslog okupiran ishodom aktivnosti. Na primer,
igranje karata, koje je za decu zabavno, predstavlja
ozbiljan poduhvat za odrasle kojima je ishod - pobeda
ili poraz, često važniji od same igre. Kada pobeđivanje
ili gubljenje postane važno u igri dece, to je znak da im
se ego razvio do tačke kada su ona samosvesna.
Samosvesni ego procenjuje i kontroliše ponašanje, što
uništava sposobnost da se neko potpuno i slobodno
prepusti svojim osećanjima. To ne znači da odrasli ne
mogu iskusiti radost. Oni je ne doživljavaju u svojim
uobičajenim aktivnostima, koje su ozbiljne, jer se takve
aktivnosti uglavnom odnose na zarađivanje za život ili
zaštitu života. Zdrava odrasla osoba može doživeti
takve aktivnosti kao zadovoljavajuće, ako može voljno
prihvatiti odgovornost za njihov ishod. Postoji,
međutim, jedna aktivnost u kojoj je prepuštanje
samosvesnog ega poželjno, a to je čin seksualne
ljubavi. Predaja ljubavi tokom sek-
244
sualnog čina rezultira orgastičkim oslobađanjem, koje
obuhvata čitavo telo svojim grčećim pokretima i koje se
doživljava kao radosno, čak i ekstatično. Zbog toga što
je orgastički odgovor duboko ispunjavajući, osećanje
radosti traje i pruža životu njegov najdublji smisao.32
Sposobnost da se doživi potpuni orgazam je znak
strastvene prirode. To je rezultat dolaska do određenog

Reich, Wilhelm, The Functipn of Orgasm (New York,

32

Orgone Institute Press, 1941); Lowen, Alexander, Love

and Orgasm (New York, Macmillan Publishing Company,
1965)
nivoa pozitivne ekscitacije, dovoljno jakog da preplavi
ego i omogući čoveku da izrazi potpunu strast njegove
(ili njene) ljubavi slobodno i potpuno. U takvom
orgazmu nema ambivalencije, ustručavanja ili
oklevanja u prepuštanju samom sebi. Neki ljudi su
takve orgazme doživeli u retkim prilikama. Nažalost, to
i nije uobičajeno iskustvo. Za veoma malo ljudi to
predstavlja uobičajenu seksualnu reakciju. Postoje
pojedinci koji imaju istinski strastvenu prirodu, koji se
svojim osećanima i postupcima mogu posvetiti umom,
telom i dušom. Pznajem takve osobe i zadovoljstvo je
biti sa njima. To ne znači da je svaki njihov postupak
intenzivan i strastven. Pre bi se moglo reći da oni
poseduju kapacitet za strast, koji manifestuju sjajem u
očima, u živosti tela i u gracioznosti pokreta.
Na nesreću, tokom detinjstva je upravo živost ta
koja stvara konflikte koji vode ka potiskivanju strasti.
Prethodna poglavlja ove knjige detaljno su opisala
traume i strahove koji podrivaju integritet deteta i koji
ga dovode do toga da potisne svoje strasti. Iako ti
konflikti uglavnom počinju rano u životu, svoj vrhunac
dostižu tokom edipovskog perioda, kada ljubav deteta
prema roditelju suprotnog pola dostigne prvo seksualno
cvetanje. Kao u mitu o Edipu, pobuđena osećanja
ugrožavaju dete, a ponekad i roditelje. Dete koje se
nađe u takvoj situaciji oseća da mu je život ugrožen,
osim ako se ne povuče iz nje time što će prekinuti
strastvena seksualna osećanja koja ima prema roditelju
suprotnog pola. Prekid jakih seksualnih emocija dostiže
nivo kastracije. Video sam strah od kastracije kod svih
pacijenata, gde je bio asociran sa strahom od toga da
će biti ubijen. Ovakvo razrešenje edipovskog konflikta
rezultuje
245
tako što se svim osećanjima smanje i intenzitet i snaga,
seksualnom krivicom u nesvesnom, i razvojem
karakterološkog, ili uobičajenog, stava pokoravanja
autoritetu. Ovom stavu može biti suprotstavljeno
površno buntovništvo, koje predstavlja napor da se
porekne i prevaziđe potčinjenost.
Ponovno uspostavljanje nečijih sposobnosti da
strasno oseća jeste terapeutski zadatak, kao što sam
ga i opisao u ovoj knjizi. Ono obuhvata podizanje
energije u telu putem dubljeg disanja, podsticanje
pacijenta da iskreno plače, pomoć pacijentu da razume
poreklo svog straha i njegovo uklanjanje putem
iskazivanja ljutnje u terapeutskoj situaciji. Cilj je
pomoći pacijentu da oseti da sme da se slobodno izrazi
u odgovarajućem maniru. Ali ključ strasti je obnavljanje
pune seksualne ekscitacije, naročito u karličnom
predelu, a ne samo u genitalijama. Do toga dolazi samo
kada se tok ekscitacije povezan sa disanjem proteže u
karlicu integrišući segmente tela, tako da se glava, telo
i duša doživljavaju kao jedno.
Da bi pacijent pronašao svoju seksualnu strast, on
mora dopremiti više ekscitacije i energije u svoju
karlicu. Takođe je potrebno da razume strahove koji
blokiraju ovaj tok naniže. Meri je bila pacijent čiji sam
slučaj razmatrao u poglavlju 10. Kroz analizu i rad na
telu dosegla je visok nivo razumevanja, ali je strah od
seksualnosti i dalje bio znatan. Tokom jedne seanse je
opisala proboj na ovaj način: "Kada ste prstima
pritisnuli mišiće u mojoj karlici i kada sam udahnula
skroz dole, u područje vašeg pritiska, doživela sam
osećaj raja. Ali nisam mogla da ga zadržim, i osetila
sam se tužnom i plakala". Tokom ove procedure osoba
dovodi svoju energiju u karlicu kako bi olakšala
osećanje pritiska. Rezultat je osećaj živosti i punoće u
karlici. Meri nije mogla da održi dobro osećanje sama,
jer je još bila previše uplašena i stidljiva.
 Na narednu seansu došla je sa drugačijim stavom.
Rekla je "Muka mi je od toga da budem tako zabrinuta,
tako uplašena. Ne želim da nastavim ovako. Umorna
sam od borbe. Prihvatiću život onakav kakav je.
Sigurna sam da ću preživeti". Bila je bliža prepuštanju
svome telu. Novi stav je proizašao iz dubljeg, bolnijeg
saznanja. "Nikada nisam osetila koliko sam obogaljena,
u kolikoj meri sam bila uništena. Toliko se stidim da
želim da pokrijem lice". To je bio strah od seksualnosti.
Govoreći o svom ocu, dodala je:
246
"Uvek sam bila njegova mala žena-dete. Osećala sam
se tako posebno, sjajno. Onda je to nestalo i ja sam se
osetila kao da sam ništa, samo komad prljavštine".
Rekla je: "Kada se izborim sa stidom, osećam da
mi se pojavljuje sjaj u očima. To je tako divno
osećanje. Osećam prijatnu mekoću, kao da se topim. O,
Bože! U karlici mi je tako prijatno, ali u glavi mi je
haos". Bilo je potrebno još rada kako bi taj talas
uzbuđenja naviše i naniže ostao ukorenjen u bistroj
glavi i karlici pod blagim nabojem. To se može postići
tek kada se strah od predaje potpuno prevaziđe.
Na sledeću seansu je došla posle vikenda, u toku
koga je učestvovala u radionici. Prvo što mi je rekla bilo
je da je osećala otpor prema dolasku kod mene, i da je
oklevala da se prepusti bilo kom osećanju. Spomenula
je da je radila sa ženskim terapeutom na svom odnosu
sa majkom, i da je plakala kada je osetila čežnju za
majkom. Onda mi je opisala kako je, dok se vraćala sa
radionice, pevala pesmu koja je za nju bila mamina
pesma, kao da je mala devojčica. Bilo mi je očigledno
da je došlo do regresije i napuštanja zrele pozicije koju
je postigla. Takav korak unazad ukazuje na to da se
suočila sa dubokim strahom. To je bilo u vezi sa snom
koji je sanjala odmah nakon radionice. Sanjala je
devojčicu koja je pokušavala da je ubije nožem. Osetila
je da je u stanju da se zaštiti kada je devojčica
pokušala da je ubode u srce, ali kada je nasrnula na
karlicu osetila se bespomoćno. Izgledalo je kao da će je
devojčica ubiti, na ovaj ili onaj način. Kada sam je pitao
šta misli ko je bila ta devojčica, odmah je odgovorila:
"moja majka". Onda je rekla da je uvek osećala da je
majka nije želela zato što je devojčica. Osećajući
majčino neprijateljstvo okrenula se ka ocu, radi zaštite i
ljubavi, što joj je on i pružio. Međutim, to je postalo
izopačeno zbog njegove seksualne zainteresovanosti za
nju. U svojoj dečijoj naivnosti svesrdno je prihvatila
njegovo interesovanje i osećanja, ali je istovremeno to
bila i njegova izdaja nje. Nije shvatila da je to izdaja
sve dok se njena iluzija da je posebna i lepa nije srušila
kada se suočila sa ponižavanjem od njegovih pijanih
prijatelja. Očajna, odrekla se svoje seksualnosti i
okrenula se ka majci i crkvi, postajući privržena kćerka
i voma religiozna katolkinja. Ali je i dalje mislila da je
ružna i osećala sram.
247
Do takvog razaranja ne bi došlo da je majka bila uz
nju. Da je osetila majčinu ljubav, ne bi dala sebe svom
ocu i postala njegova žena-dete. Njeni roditelji su imali
poremećen odnos. Majka je bila hladna, stegnuta,
veoma religiozna i aseksualna. Otac je bio seksualno
raskalašan, zgodan i stalno u potrazi za zadovoljstvom.
Suprotnosti se privlače. To dvoje ljudi su se međusobno
privukli jer je oboma bilo potrebno ono što je onaj drugi
imao. Ali, kako nisu mogli prihvatiti tu potrebu i
prepustiti joj se, napadali su ono što je drugi
predstavljao. Meri je postala žrtva, ona koja je bila u
sredini i na kojoj su se lomila koplja - naročito od
majke koja joj je zavidela i mrzela je zbog seksualnog
uzbuđenja koje je izazivala u svom ocu. Osećala je jaku
grižu savesti zbog seksualne prirode odnosa sa ocem i
bila je potpuno izgubljena i bespomoćna. Strah od
majke je uništio njen lični integritet, a taj strah je i
dalje bio prisutan u njoj. Kako bi se osetila stabilnom u
domenu svog razvoja i seksualnosti, morala se suočiti
sa strahom i osloboditi ga se putem mobilizacije svog
besa. Razumela je moje objašnjenje situacije. Dok je
ležala na krevetu i rukama uvrtala peškir, otvorila je oči
kako bi pogledala u majku i rekla: "Stvarno si me
mrzela, zar ne?" Dok je to govorila videla je lice svoje
majke i pogled u njenim očima koji ju je užasavao.
Rekla je: "Uplašim se kada gledam nekome u oči,
pogotovo kada je u pitanju žena. Godinama nisam
mogla da pogledam majci u oči. Kada sam porasla
setila sam se njene slike, koju sam videla kada sam
imala četiri godine. Setila sam se tih hladnih očiju, koje
su me gledale kao da hoće da me ubiju. Osetila sam se
paralizovanom. Nisam mogla da dišem".
Kako bih pomogao Meri da se oslobodi straha,
izokrenuo sam vežbu. Dok je uvrtala peškir vikala je na
majku: "Mrzim te! Mogla bih te ubiti!" Iskazujući ta
osećanja napomenula je: "Od ovoga se osećam lepom.
Ranije sam se osećala toliko ružnom". I, u besu je
dodala: "Ne gledaj me tako. To me jako plaši". Nikada
pre nije mobilisala ubilački gnev koji je osećala prema
majci. Osećala se previše krivom zbog seksualnosti
između nje i oca i previše se plašila majke. Trebalo je
da prođe skoro tri godine terapije kako bi došla do
tačke na kojoj se u dovoljnoj meri oslobodila osećanja
krivice i srama i postala sposobna da se zauzme za
sebe. Zadobila je snagu i samopouzdanje u domenu
svoje sposobnosti da preživi sama i da se
248
sama postavi na noge. Ali, bilo bi pogrešno misliti da je
taj prelaz značio i kraj njene terapije. Termini kao što
su snažnija i samopouzdanija su relativni. Na njenom
telu je trebalo još puno raditi, kako bi ono povećalo
svoju energiju i bilo više integrisano. U susretu sa
velikom dozom stresaili razočaranja u vezi i dalje se
moglo srušiti. Nikada ne možemo u potpunosti prevazići
efekte ranih trauma. Ali, ako budemo ponovo
povređeni, možemo brže mobilisati naše snage i
obnoviti stanje u kome se osećamo dobro i zadovoljno
u svom telu. Svaka kriza sa kojom se sretnemo postaje
mogućnost za dalji rast u nama samima. U stvari,
terapeutski proces se nikad ne završava. Naš put
samootkrića nije završen dok god živimo, pošto svako
životno iskustvo dodaje nešto bogatstvu našeg bića. To
se pokazalo kao istinito za moj lični put. Mene je Rajh
privukao tezom da osoba može pronaći seksualno
ispunjenje putem predaje svojim seksualnim
osećanjima. To je nazvao organizmičkom potencijom
kako bi naznačio da se seksualna strast ne meri
snagom seksualnog nagona, već time koliko je jako i
potpuno bilo pražnjenje ili oslobođenje seksualnog
uzbuđenja. U jakom i potpunom orgazmu celo telo,
uključujući i um, učestvuje u grčevitoj reakciji koja
kompletno oslobađa sveukupno seksualno uzbuđenje.
Nju pokreću talasi uzbuđenja koji prolaze kroz telo, a
koji su povezani sa jačim ritmom disanja. Mada ja
koristim termin grčevit kao i Rajh, ti pokreti nisu ni
haotični, niti identični; više su zmijoliki. U ovom činu
karlica se pokreće napred sa izdisajem i nazad sa novim
udisajem. Isti pokret se može načiniti dubokim i punim
disanjem, bez bilo kakvog seksualnog naboja ili
genitalne uzbuđenosti. U ovoj situaciji taj pokret se
naziva refleks orgazma i ne dovodi do klimaksa.
Doživljava se kao veoma opuštajući i prijatan. U toku
seksualnog čina, kada jak seksualni naboj u genitalnim
organima eksplodira, pokreti karlice postaju potpuno
nevoljni, brzi su i snažni. Osoba se oseća kao da je
odneta van sebe, što je najviši oblik predaje. Svest o
sebi nestaje i postoji osećaj jedinstva sa kozmičkim
procesima. Doživljaj je ekstatičan.
Kao krajnji produkt svoje terapije kod Rajha bio
sam sposoban da osetim potpunu predaju svojim
seksualnim osećanjima i spoznam njihovu ekstazu.
Mada, to se retko dešavalo. Bez obzira na to, učvrstilo
je moje uverenje da su ljubav i seksualna strast aspekti
249
čovekovog jedinstva sa univerzumom. Ali, ako je to
jedinstvo deo čovekove prirode, zašto je toliko teško
predati se tome? Opisao sam strahove koji
onemogućavaju ili blokiraju tu predaju, ali kako su to
univerzalni strahovi naše kulture, moramo priznati da
imaju direktan odnos sa tom kulturom. Ono što se
dešava u porodici odražava stavove i vrednosti kulture i
ako ne prepoznamo poremećenu prirodu tih vrednosti,
nećemo biti u stanju ni da izbegnemo destruktivni
efekat koji one imaju na nas i na našu decu.
Kultura se razvijala zajedno sa čovekovim
prelaskom iz životinje u samosvesnu individuu. Taj
prelazak iz četvoronožnog stava, koji odlikuje sve
sisare, u uspravan položaj podigao je čoveka iznad
ostalih životinja i, isto tako, u njegovom umu, iznad
prirode. Mogao je objektivno da posmatra prirodne
procese i da nauči neke od zakona koji su stajali iza tih
kretanja. Samim tim je zadobio i neku vrstu kontrole
nad prirodom, što je proširio i na svoju prirodu. Razvio
se ego, samosvestan i samousmeravajući agens koji
mu je omogućio da postigne nadmoć nad drugim
stvorenjima što ga je vodilo u uverenje da je on
drugačiji, što je svakako i bio, i poseban, što nije. Taj
razvoj je omogućio evolucioni korak u toku koga je
čovek razvio telo koje je bilo ispunjenije nabojem i veći
dijapazon fizičkih pokreta, naročito ruku i lica,
uključujući i glasovni aparat. Čovek je u stanju da uradi
više stvari i da se iskaže na više načina nego bilo koja
druga životinja. Tako gledajući, jeste superiorniji, ali i
dalje nije poseban. Rađa se i umire, poput drugih
životinja. Osećanja su mu suptilnija, ali ih i životinje
imaju. Tokom svog kratkog boravka na zemlji on je
procvetao i postigao mnogo, ali je uspravljanje na dve
noge pokidalo njegove veze sa prirodom, a aktivnosti
su mu postale destruktivnije i po njega, i po prirodu.
Destruktivni udarac koji naša kultura zadaje prirodi se
sada priznaje, ali nismo spremni da priznamo
destruktivni efekat koji to ima na ljudsku ličnost.
Vidimo štetnosti zlostavljanja dece, bujice nasilja,
depresije, zavisnosti i seksualne impulsivnosti, ali
verujemo da imamo moć da to kontrolišemo i zalećimo
situaciju ako imamo volju za tim.
Moja je teza da je volja nemoćna da promeni
ovakvo stanje stvari, zato što je volja deo problema.
Stekli smo moć i postali zavisni o njoj. Našu kulturu
pokreće moć, bukvalno i psihološki. Bez
250
moći naša civilizacija bi se okončala, ali kako ta moć
raste, tera nas da sve brže i brže radimo stvari, sve dok
ne izgubimo kontrolu nad našim životima. Naša tela ne
mogu izdržati tempo onoga što se od njih očekuje - što
je osnov za stres. Ako se opustimo na par minuta, to
činimo samo zato kako bismo trčali još brže narednih
par minuta. Moć nas tera da održimo tempo, tera nas
da uspemo, u stvari, tera nas iz naših tela. U više od
pedeset godina koliko se bavim ljudskim stanjem, vidim
trend opšteg propadanja u telima ljudi koji mi dolaze.
Manje su energična, manje integrisana i manje
privlačna nago tela pacijenata koji su mi ranije dolazili.
Borderlajn poremećaji su skoro dominantna smetnja.
Staromodni histerični pacijent o kome je Frojd pisao se
skoro nikad ne viđa. Histerična osoba ne bi mogla da
podnese to osećanje; šizoidna osoba ih nema puno.
Danas je puno ljudi odvojeno od svojih tela i žive
uglavnom u svojim glavama ili egoima. Živimo u
egoističnoj i narcisoidnoj kulturi gde se na telo gleda
kao na objekat, a na um kao na superiornu i
kontrolišuću moć.
U procesu terapeutskog procesa volja i moć su
negativne sile koje ometaju lečenje. Moć je u glavi
terapeuta, jer on sebe vidi kao nekoga ko je u stanju
da dovede do željenih promena u pacijentu. On možda
svesno zna da ne može promeniti pacijenta, ali njegovo
znanje psiholoških procesa, koji su pozadina
pacijentovog emocionalnog problema, može mu pružiti
osećaj moći ako je, kao i većina ljudi u našoj kulturi,
narcisoidan i ima potrebu za moći da bi podržao svoju
sliku o sebi. Tu moć vežba kroz svoje sudove i kontrolu
nad analitičkim materijalom. Može iskazati slaganje ili
neslaganje sa onim što pacijent uradi, na ovaj ili onaj
način. A pošto je on vodič koji pacijenta vodi kroz
podzemni svet, on ima tu moć. Kao i svaki roditelj. Ako
terapeut ne priznaje tu moć, nema dodira sa realnošću
života. Stvar je u tome da li on vidi i prihvata da ima
moć, i znajući to, ne pusti je u svoju glavu.
Moć je problem sa kojim se borim tokom čitave
svoje prakse kao terapeuta. Pošto mogu jasno videti
pacijentov problem čitajući govor njegovog tela,
verujem da bih ga mogao usmeriti ka onome što treba
da uradi da bi mu.bilo bolje. Kada pacijent uradi ono
što sam tražio od njega on se oseti bolje, ali se to ne
održi. Mada sam od Rajha naučio da nije stvar u tome
da se uradi već da se oseti, ja sam
251
takav da nisam mogao da se uzdržim od pokušavanja
da nateram stvari da se dese. Mora da sam verovao da
bih ja, kada bih mogao da nateram stvari da se dese,
bio super osoba kakva i treba da budem. Verujem da su
svi ljudi u ovoj kulturi indoktrinirani tom idejom da
moraš da nateraš da se to desi - to jest, da postanu
zdravi i potentni, uspešni i voljeni. Znam da je to
istinito za moje pacijente, a video sam da se u jednakoj
meri odnosi i na mene. Ako je ono što tražimo strast,
seksualno ispunjenje i radost, ne možemo ih naterati da
budu tu ništa više nego što možemo naterati živo da se
desi samo putem naše volje i pokušavanja.
Sada kada radim sa ljudima i dalje imam kontrolu
nad terapeutskim procesima zbog toga što sam vodič.
Odgovoran sam za to da razumem svopg pacijenta i
njegove probleme i da mu ih predstavim tako da i on
može da ih razume. Bez mog razumevanja obojica smo
izgubljeni; bez njegovog razumevanja sebe, on je
izgubljen. Moja je odgovornost da ga vodim tokom
njegovog puta samootkrića. Međutim, izlečenje je van
moje kontrole.
Zalečenje je prirodna funkcija tela. Ako se
posečemo, zar se naše telo ne izleči samo i spontano?
Živi organizmi ne bi preživeli ovako dugo bez urođene
sposobnosti da izleče rane i bolesti. Kao lekari možemo
pomoći prirodnim procesima lečenja, ali ih ne možemo
stvoriti. Ako je to tako, zašto nemamo urođeni
mehanizam za lečenje emocionalnih poremećaja, pošto
su to rane i na telu i u umu? Odgovor na ovo pitanje je
da mi ne dozvoljavamo lečenju da se desi. Blokiramo
ga svesno i nesvesno zbog straha, kao što smo videli u
prethodnim poglavljima. Ne možemo se osloboditi tog
straha putem namernog voljnog čina. Možemo ga samo
potisnuti, kako se ne bismo plašili straha. Ali to za
posledicu ima i da mi potiskujemo vitalne funkcije tela,
uključujući i proces prirodnog i spontanog lečenja.
Jedino putem predaje kontrole ega naše telo može
povratiti svoju punu vitalnost i energiju, svoje prirodno
zdravlje i strast. Predaja telu i njegovim osećanjima
nam može izgledati kao poraz, što i jeste za ego koji
traži da dominira. Ali samo putem poraza možemo se
osloboditi stalne trke za novcem i moći koju moderni
život nalaže, i osetiti strast i radost koju nam sloboda
pruža. Ali taj cilj ne postiže se tako lako. Opterećeni
smo znanjem o onome što je dobro i loše i samosvešću
koja ograničava našu
252
spontanost. Kao što sam već rekao, put samootkrića se
nikada ne završava. Terapija je, međutim, praktična
tema. Osoba ne može biti na terapiji, i ne bi ni trebalo
da ide na terapiju celog života. Šest godina bi trebalo
da bude maksimum, pošto toliko dugo treba detetu da
stekne dovoljan stepen nezavisnosti kako bi krenulo u
školu.
Kada je pacijent gotov sa bioenergetskom
terapijom, ima dovoljno razumevanja i tehnika koje će
mu omogućiti da nastavi proces samosvesti,
samoizražavanja i samoposedovanja. U stanju je da
razume vezu između tela i uma i da zna da je hronična
napetost povezana sa nerešenim emocionalnim
konfliktima iz njegovog detinjstva. Ti konflikti postoje i
u sadašnjosti sve dok u telu postoji napetost. Samom
tim on će raditi na svom telu, kako bi je redukovao, čak
i eliminisao. To znači da će nastaviti da radi osnovne
bioenergetske vežbe kao deo svoje svakodnevne brige
za zdravlje. Ja ih radim gotovo svako jutro, isto kao što
perem zube, i to radim više od trideset godina.
Za disanje ležim preko bioenergetske stolice tri do
pet minuta puštajući disanje da mi se produbi. Kako bih
taj proces odveo još dalje, koristim i glas, tako što
pravim i održavam glasan zvuk. Mada glasan, to je lak
zvuk činjen bez napora. U principu, efekat mu je da
dovede do jecanja. Kad počnem da plačem moje
disanje postaje lakše i dublje. Plač je za mene bitan
zato što sam uvek imao otpor prema plakanju iz istih
razloga zbog kojih i drugi ljudi imaju taj otpor. Bio sam
odlučna osoba koja je pokušavala da se uzdigne iznad
svojih problema. Mada u tome nisam uspevao, bio sam
nesposoban i nevoljan da odustanem od toga. Plakanje
je odustajanje, a to je značilo poraz. Ali, odustajanje i
jeste upravo ono što je cilj terapije, a ono što sam
naučio tokom godina je, da kad god odustanem u bilo
kojoj oblasti svog života, dobijem slobodu. Ali moj
neurotični karakter je tako duboko usađen u moju
ličnost da je to kontinuirani proces. Svaki put samo
pomalo odustanem. Plač za mene. ima još jednu
funkciju. Održava me u vezi sa mojom tugom - tugom
onih godina kada nisam bio slobodan da budem iskren
prema sebi i tugom da nikad više neću biti u stanju
nevinosti koja je čista radost ili ono što se zove
blaženstvo. Za razliku od životinja, mi živimo svesni
borbe, patnje i smrti. To je ta tragična strana ljudske
253
prirode. Ali, druga strana je sposobnost da iskusimo
veličinu života kao nijedna životinja. Religija to zove
veličinom Božjom. Za mene su to sinonimi. Tu veličinu
možemo videti u lepoti cveta, deteta ili žene, i u
veličanstvenosti planine, drveta ili čoveka. Doživljaj te
veličine je egzaltiranost koja se ogleda u umetničkim
delima, pogotovo muzici.
Osnovna postavka moje filozofije jeste da ne
možemo odvojiti dve strane, a da ne uništimo celinu.
Ne možemo doživeti veličinu ako ne prihvatimo i
tragičnu stranu života. Ne postoji veličina u poricanju
stvarnosti ili bekstvu od nje. Potrebno mi je da plačem
kako bih očuvao svoju ljudskost. Ne plačem samo zbog
sebe, vać i zbog mojih pacijenata i cele ljudske vrste.
Kada vidim borbu i bol u mojim pacijentima to mi tera
suze na oči. Nakon toga, kada se plačem i
odustajanjem od borbe oslobode boli, vidim kako im se
oči i lice ozare i radujem se zbog njih. Ali tu radost
mogu osetiti jedino ako sam i ja spreman da se
odreknem borbe i stoga mi je neophodno da plačem.
Još jedna vežba koju radim još otkad sam stvorio
bioenergetski pristup je vežba uzemljenja. Nakon rada
na stolici kako bih produbio disanje, promenim položaj
tako što se nagnem napred i prstima dodirujem pod. Ta
vežba je detaljno opisana i ilustrovana u poglavlju 2.
Dok sam u ovoj pozi, uglavnom se dešava da mi noge
podrhtavaju dok talasi uzbuđenja prolaze kroz njih. To
podrhtavanje ne samo što produbljuje disanje, već me i
više povezuje sa zemljom, što i znači biti povezan sa
realnošću svog tela. Mi smo stvorenja zemlje koje je
oživeo duh univerzuma. Kada izgubimo tu vezu
postajemo destruktivni. Gubimo iz vida naše jedinstvo
sa drugim ljudima i drugim stvorenjima jer poričemo
naše zajedničko poreklo. Povlačimo se u svoje glave, u
svetove koje smo sami stvorili, gde smo posebni,
svemoćni i besmrtni. Što se više udaljavamo od zemlje,
naša slika o sebi je sve bolja. U tom nestvarnom svetu
ne postoje osećanja tuge ili radosti, boli ili veličine.
Nema pravih osećanja, postoji samo sentimentalnost.
I ja sam, kao i toliko modernih ljudi, bio previše
egoističan i previše narcisoidan. Bilo mi je potrebno da
se spustim sa superiorne pozicije, na koju sam se
uzdigao kako bih porekao poniženje koje sam osećao
kao mali. Postavljen na tu izdignutu platformu, bojao
sam se pada ili neuspeha jer mi je identitet bio čvrsto
povezan
254
sa superiornošću. Srećom, zadržao sam nešto jedinstva
sa telom, što me je nateralo da shvatim da će bilo koja
radost koju sam želeo da dosegnem biti u domenu tela i
njegove seksualnosti. Spuštanje na zemlju bio je dug i
težak proces, ali čim su mi stopala dotakla zemlju
osetio sam radost. Više sam; povezan sa svojim telom
nego ikada, svesniji sam napetosti i slabosti mog tela.
Na isti način mogu lakše doživeti svoja osećanja. Moj
bes će se ispoljiti brže kada sam provociran ili
povređen, ali ga mogu prikladnije izraziti. Ishod je taj
da sam manje uplašen i manje anksiozan nego što sam
ikada bio. Ako osoba nije uplašena, može prihvatiti
život onakvim kakav jeste. To mi daje osećaj
unutrašnjeg mira, što je osnova radosti. A često sam
radostan, što dovodim u vezu sa prirodnom lepotom u
ljudima i stvarima oko mene. Kada osoba živi kako bi
preživela, značenje je povezano sa ponašanjima i
predmetima koji pospešuju opstanak, na primer, biti
dobar, biti jak i posedovati moć. Pošto je potraga za
značenjem u ljudskoj prirodi, ljudi koji su orijentisani ka
radosti nalaze značaj u stavovima i načinima ponašanja
koji promovišu radost. Stoga su za mene značajne
osobine kao što su ponos, iskrenost i osetljivost.
Trudim se da se ponašam tako da mogu biti ponosan na
sebe i da izbegnem postupke zbog kojih bih se mogao
stideti ili osećati krivim. Ponos izvire iz osećanja da
mogu da držim glavu uspravno i gledam ljude pravo u
oči. Iskrenost je vrlina, ali je i znak poštovanja svog
integriteta. Kada osoba laže ličnost biva podeljena. Telo
zna istinu koju izgovorena reč poriče. Ta podela ličnosti
je bolno stanje i može imati smisla samo onda kada bi
izgovorena istina predstavljala ozbiljnu pretnju životu ili
integritetu. Puno ljudi laže i ne oseća bilo kakvu bol, ali
upravo to pokazuje da oni nisu u vezi sa svojim telom i
da su neosetljivi na telesna osećanja.
Osetljivost je kvalitet osobe koja je u potpunosti
živa. Kada se umrtvimo izgubimo tu osetljivost. Zbog
toga deca i jesu najosetljivija, kao što je poznato.
Potrebno je biti osetljiv prema drugima, ali i prema sebi
samom. Ako ne osećamo sebe, ne možemo osetiti ni
druge. Problem je u tome što neosetljiva osoba nije
svesna svog nedostatka. Ne radi se o tome da se bude
u pripravnosti, što je stanje povećane napetosti.
Osetljivost je sposobnost razlikovanja finih nijansi u
izražavanju koje je povezano sa životom,
255
kako ljudskim tako i neljudskim. Takva vrsta osetljivosti
se oslanja na unutrašnji mir koji dolazi iz manjka borbe
ili napora. To su vrednosti koje pokazuju pravi smisao
života, jer to su kvaliteti koji unapređuju radost.
256
POGLAVLJE 12

Strast i duh

Predati se Bogu
Izreka da čovek ne živi samo na hlebu je poznata, ali je
ova kultura, koja je prezauzeta materijalnim stvarima,
ne shvata ozbiljno. Da bismo razumeli tu prezauzetost
moramo shvatiti da ona dolazi iz identifikacije sa egom i
njegovim vrednostima. Za ego su značajni oni predmeti
i aktivnosti koji služe tome da poboljšaju sliku koju
drugi imaju o nekoj osobi. Ovoj svrsi služi sticanje
imovine, kao i novac, moć, uspeh, slava i položaj. Pošto
je ego integralni deo ljudske ličnosti, sve nas zanima
kakva je naša slika i status koji uživamo u očima
javnosti. Ozbiljan problem nastaje kada isticanje onoga
što ego smatra bitnim postaje dominantna aktivnost
jedne kulture. Ishod toga je da važnija i dublja
uverenja, koja nazivamo duhovnim, bivaju gurnuta u
stranu zbog toga što ne uviđamo značaj koji ona imaju
za svakodnevni život. Suprotnosti materijalizma i
spiritualizma ne mogu se pomiriti, jer su ti koncepti
potpuno različiti. Ako koristimo termin vrednosti ega za
označavanje težnje za materijalnim, onda je razvoj
duhovnih osećanja u domenu telesnih vrednosti.
Termini ego i telo samo ukazuju na dve različite strane
ljudske ličnosti. Obe su esencijalna za zdravo
funkcionisanje osobe.
Telesne vrednosti podržava svaki predmet ili
aktivnost koja unapređuje dobra osećanja tela i
uključuje ljubav, lepotu, istinu, slobodu i ponos. To su
unutrašnje vrednosti povezane sa načinom na koji
pojedinac doživljava sebe i one su suprotstavljene ego,
to jest, materijalnim vrednostima, iza kojih je odnos sa
spoljašnjim
257
svetom i sa spoljašnjim aspektima nečijeg postojanja.
Unutrašnje vrednosti su uistinu duhovne, jer su u vezi
sa aktivnostima duha i doprinose pojavi jakih osećanja
ili strasti. S druge strane, niko ne oseća istinsku strast
u vezi sa ego vrednostima, mada je puno ljudi vođeno
jakom ambicijom da ih dosegne. Potreba ili ambicija da
se postane slavan ili opsednutost bogatstvom ne mogu
pobuditi dobra telesna osećanja. Možemo reći da je
dobar osećaj biti bogat, ali to osećanje je u vezi s tim
što ego vidi bogatstvo kao nešto što donosi sigurnost i
moć. Kod primitivnog čoveka ideja bogatstva ne bi
pobudila jaka osećanja na način na koji bi to učinile
ideje dostojanstva, časti i poštovanja. Nedostatak
identifikacije sa takvim vrednostima ima koren u
socijalnim problemima koji zagađuju današnja društva.
Još jedna duhovna vrednost koja u velikoj meri
nedostaje našoj kulturi jeste osećanje jedinstva i
harmonije sa prirodom, neposrednim okruženjem i
članovima zajednice. Primitivni čovek je emotivno usko
povezan sa svojom okolinom, pošto mu opstanak u
potpunosti zavisi od nje. Moderan čovek, čiji opstanak u
istoj meri zavisi od prirodne sredine, otuđio se i ogradio
od nje putem identifikacije sa svojim egom. Mada je
uveren da je sigurniji nego primitivac koji koristi magiju
kako bi pojačao osećaj sigurnosti, današnji čovek je
duboko nesiguran na nivou tela zbog gubitka
povezanosti sa sobom, Zemljom i univerzumom. Sve
religijske aktivnosti su okrenute ka promovisanju tih
unutrašnjih duhovnih ili telesnih vrednosti. One
predstavljaju dobra osećanja koja potiču iz osećanja
harmonije i povezanosti sa silama prirode i
univerzumom. Ako zamenimo reč "Bog" tim silama,
možemo sagledati snagu religioznih osećanja. Kada su
ona jaka, stvaraju strast koja uzbuđuje duh i održava
ga na visokom energetskom nivou. Kada ta strast ili
bilo koji njen vid, kao što je to strast za lepotom,
postoji kod nekoga, uveren sam da je za njega
nemoguće da bude depresivan, anksiozan ili
kompulsivan.
Danas, kada se duhovne ili unutrašnje vrednosti
gube, kada religija gubi snagu da utiče na emocije i
ponašanje, depresija i emocionalni nesklad postaju
endemske. S druge strane, sumnjam da sistem
vrednosti, religiozni ili bilo koji drugi, može zameniti
osećanje strasti. Strast se javlja kada čovek preda
svoju kontrolu ega,
258
oslobodi telo stega volje i ego vrednosti. Ta predaja je
osnova religioznog izlečenja, gde je to predaja Bogu.
Problem sa nekim vidovima religioznog lečenja
jeste da to nije predaja Bogu nego Božjem zastupniku,
ili doktriniranom redu koji zahteva potčinjavanje
autoritetu, To je slično onome što se dešava u sektama,
gde postoji predaja ega vođi, sa posledičnim osećanjem
slobode i strasti. Potčinjavanje nije prava predaja i duh
će se pobuniti pre ili kasnije zbog gubitka slobode da se
bude iskren prema sebi. Verujem da pravo izlečenje
potiće iz pojedinca, a ne od spoljne sile. Bog ima ulogu
u samoizlečenju, pošto je sila koja leči u stvari Božji
duh unutar tela. Taj duh je, naravno, duh pojedinca-
životna sila koja održava njegov život, pokreće mu telo
i stvara osećaj radosti. Ali, kao što smo videli u
prethodnim poglavljima, predaja telu budi strah od
smrti, strah koji niko ne bi mogao da preživi ukoliko bi
se odrekao kontrole ega. Pacijent nema vere u to zato
što je vera u ljubav njegovih roditelja koju je imao kao
dete bila srušena i osećao se kao da će umreti. Ali,
mada je predaja zastrašujuća, to je jedini način da se
izleče rane iz detinjstva. Potrebna je vera kako bismo
se prepustili i predali telu, mraku nesvesnog,
podzemnom svetu našeg bića. Potreban je i vodič,
osoba kojoj verujemo, zato što je ona prokrstarila
nepoznatim u toku svog zalečenja i svoje potrage za
Bogom u sopstvenom biću. U istom trenutku kada se
povežemo sa Bogom iznutra, povežemo se i sa Bogom
izvana, sa kosmičkim procesima koji su dali život biću i
od kojih naši životi zavise. Mada mi, kao moderni ljudi,
imamo mnogo više znanja nego primitivan čovek, u
nama postoji ista potreba za harmonijom u odnosu sa
prirodom i svemirom.
Pre nego što smo izgubili našu nevinost i postali
samosvesni osećali smo tu harmoniju. Neki se sećaju
da bismo tu povezanost i harmoniju proživeli kada
bismo kao mala deca osetili radost. Kada mi je sin imao
oko pet godina pokušavao sam da ga nateram da ide u
nedeljnu školu. Moj argument je bio da će učiti o Bogu.
Rekao je: "Znam ja o Bogu". Kada sam ga pitao šta on
to zna, pokazao mi je cveće u bašti gde je stajao i
rekao: "On je tamo". Osetio sam da on ima osećanje
Boga koje je bilo mnogo važnije od toga što je mogao
da nauči u školi i odustao sam navaljivanja da ide u
nedeljnu školu. Bio sam siguran da je on, ako je
svestan da je Bog u cveću, svestan i
259
toga da je i u njegovom telu. Uverenje da sve što živi
poseduje deo božanskog predstavlja jedan od ključnih
koncepata hindu religije koja propoveda da deo Brahme
postoji u svim stvorenjima. Primitivni čovek je verovao
da postoji duh u svim stvarima, živim i neživim, i da se
taj duh mora poštovati. Reke, jezera, planine, šume i
sve u njima je pokretao duh, isto kao i čoveka.
Animizam, kako to nazivamo, bio je prvi religiozni
sistem. Znajući da mala deca misle kao primitivni ljudi,
ne iznenađuje to što je moj sin spontano došao do
zaključka da je Bog u svemu živom.
U praistoriji čovek je u potpunosti živeo u svetu
prirode, kao jedna životinja među mnogima. To je bilo
doba nevinosti i slobode. U mitologiji je to doba raja,
zato što su oči bile svetle a srca puna radosti. Postojali
su i bol i tuga, jer se ta osećanja ne mogu odvojiti od
zadovoljstva i radosti, ništa više no što se noć može
odvojiti od dana ili smrt od života. A život u kome
postoje zadovoljstvo i radost može olakšati podnošenje
bola i tuge. Takav život se veoma razlikuje od
modernog u kome postoji jako malo pravih
zadovoljstava i malo ili nimalo radosti. Morali bismo biti
slepi da ne vidimo ovu stvarnost na licima i telima ljudi
koje srećemo na ulici i drugim javnim mestima. Lica su
uglavnom stegnuta i iscrpljena, vilice stegnute a oči
prazne, uplašene ili hladne. To se vidi, uprkos maskama
koje ljudi nose kako bi sakrili svoj bol i tugu. Tela su
ukočena i iščašena, predebela ili premršava, kruta ili
potpuno mlitava. Postoji puno izuzetaka od ovog opisa,
ali je istina da prava lepota i istinska gracioznost skoro
ne postoje. To je tragično. Nasuprot tome, video sam
sliku devojčice u dokumentarcu o jednom od
najsiromašnijih plemena ljudi. To su bili nomadi koji
žive u Sahari. Devojčica je na leđima nosila naramak
drva koja je sakupljala za večernju vatru u logoru.
Pošto su noći u Sahari veoma hladne, taj naramak je
bio njen doprinos plemenu. To je bio način da ona
pokaže ljubav i na njenom telu se videla radost koju je
osećala. Oči su joj sijale, a lice blistalo. Nikad neću
zaboraviti taj prizor.
Nisam video takvo lice puno godina, ali se sećam
da sam ih, kao mali dečak u Njujorku, viđao kod mladih
devojaka. Bilo je to drugo vreme i, rekao bih, drugi
svet. Nije bilo ni automobila, ni frižidera. Led je donosio
ledadžija, a ugalj su dovozili u kolima koja su vukli
konji. To je bilo sporije i mirnije vreme. Ljudi su imali
vremena da
260
sede ispred svojih kuća i pričaju jedni sa drugima. Bilo
je to daleko od raja, i, mada nisam bio srećno dete,
sećam se radosnih perioda kada sam se sa drugom
decom igrao naših igara na ulici. Poređenje Njujorka
danas, gde i dalje imam ordinaciju, sa tim vremenom
deluje nestvarno i skoro košmarno.
Stariji ljudi uglavnom kažu da je prošlost bila puno
bolja. Tako je bilo čak i kada sam ja bio mlad. To je
verovatno povezano sa činjenicom da ljudi svoju
prošlost vide očima mladosti, sa mnogo više uzbuđenja
i nade. Iako je to tačno, u istoj meri je istinito da je
kvalitet života veoma opao u toku mog životnog veka.
Mada sada osećam više radosti nego ikada ranije,
verujem da se u svakom velikom gradu desio znatan
pad onih kvaliteta koji donose radost životu i da je to
direktno proporcionalno povećanju bogatstva i moći.
Postali smo materijalistička kultura kojom dominira
ekonomska aktivnost čiji je jedini cilj više moći i
povećanje proizvodnje raznih predmeta. To fokusiranje
na moć i predmete koji su deo spoljašnjeg svet podriva
vrednosti unutrašnjeg sveta - kao što su ponos, lepota i
gracioznost.
Verujem da je gubitak morala i duhovnih vrednosti
u direktnoj vezi sa povećanjem bogatstva. Kaže se da
će pre kamila proći kroz iglene uši, nego bogataš ući u
carstvo nebesko. Ali to kraljevstvo je kraljevstvo Boga
na zemlji, gde je radost moguća. Nažalost, čovek je
izbačen iz tog kraljevstva - rajskog vrta - jer nije
poštovao Božju zapovest da ne jede zabranjeno voće sa
drveta znanja. Nakon što je zadobio znanje postao je
homo sapiens, što ga je iz životinjskog stupnja prenelo
na ljudski. Za taj prelaz, prvi mali korakka čoveku kao
civilizovanom stvorenju, bilo je potrebno mnogo
vremena. Naredni koraci su se odigravali mnogo brže.
Prelaz iz kamenog u bronzano doba trajao je četiri ili
pet hiljada godina; iz bronzanog do gvozdenog doba
manje od dve hiljade. Tempo civilizacije se ubrzavao,
kako je rastao nivo čovekovog znanja. A uporedo sa tim
znanjem razvijala se i koncepcija božanstva. Ideja
svemogućeg muškog Boga, Boga oca, razvila se
relativno nedavno i postoji samo u religijama zapadne
civilizacije. U najstarijoj religiji, animizniu, obožavani su
svi duhovi prirode. U politeizmu se obožavaju bogovi i
boginje i svako od njih je povezan sa posebnim
domenom ljudskog života. Razvoj do nadmoći jednog
jedinog muškog Boga je povezan
261
sa moći koju je imao muškarac, vladar, svemogući kralj
na koga se gledalo kao na potomka ili zastupnika Boga.
Bog ili bogovi nisu više živeli na zemlji. Prvo su se
preselili na vrh planine - Olimpa, gde su živeli grčki
bogovi - a onda je vrhovni Bog premešten na neko
daleko mesto u raju do koga smrtnik ne može dopreti.
Proces odvajanja božanskog od svetovnog predstavljao
je demistifikaciju prirode i tela koja je brzo
napredovala. Zemlja je postala materija na kojoj, kada
je sunce zagreje, niću biljke. Čovek je onda naučio kako
da kontroliše ovaj prirodni fenomen putem agrikulture,
koja mu je omogućila izvor hrane na koji se mogao
osloniti, Sa pronalaskom mašina i hemijskih fertilizatora
moć čoveka da to iskorišćava činila se neograničenom.
Svi znamo tu priču. Ali, isto tako, postali smo svesni i
toga da taj proces može biti opasan. Uvideli smo da
mešanje u prirodne procese sa sobom nosi veliki rizik.
A uradili smo istu stvar i sa svojim telom, svodeći ga na
biohemijske procese, i time mu oduzeli njegovu
božansku prirodu. Moderan čovek zapadne civilizacije
izgubio je dušu, kao što je to Jung rekao.33
Neko bi se mogao usprotiviti time što bi rekao da
je razvoj civilizacije čovekovo najveće postignuće.
Složio bih se, ali i ne bih se složio. Civilizacija se
poistovećuje sa životom u gradovima, ali ako su veliki
gradovi današnjice slava ljudskog roda, onda su i
njegova sramota. U malo njih nisu prisutni zagađen
vazduh, hiperaktivnost, gust saobraćaj, buku, nasilje i
prljavština. Naravno, uvek postoji nekoliko tihih oaza
lepote, ali one bivaju pregažena ružnoćom modernog
reklamiranja koje je opsednuto materijalnim dobrima i
seksom.
Demistifikacija prebacuje predmet ili proces iz
sveta svetog u svet vulgarnog. Sveti predmet postaje
stvar, sveti proces mehanička operacija. Takva je
postala sudbina ljudskog tela i njegove seksualnosti u
dvadesetom veku. Seksualni čin, prisna veza dve osobe
koje zajedno plešu sveti ples života, za mnoge ljude je
postao ili čista delatnost ili ego trip. Ponekad je
potrebno, radi određene svrhe, gledati objektivno na
telesne funkcije, kao na mehaničke i biohemijske
procese, ali ne smemo izgubiti iz vida da postoji dublje
262
značenje u svim životnim procesima. Ljubav ne
možemo objasniti biohemijski ili mehanički ništa bolje
nego što moć reči "Volim te" da pobude osećanje može
biti objašnjena zvučnim talasima koji se prostiru kroz
vazduh. Ljubav je stanje intenzivnog pozitivnog
uzbuđenja u telu, ali to nam samo malo više govori o
tome da je život sam po sebi stanje uzbuđenja. Za
mene je ljubav konačan izraz života zato što je, kao sila
koja stoji iza reproduktivne funkcije, ono što stvara

jung, Carl, Modern Man in Search of a Soul (New York,

33

Harcourt Brace Jovanovich, 1933)

život. Kada svedemo život, ljubav i seks na fiziološke
procese zapostavljamo emocionalnu stranu tela -
aktivnosti koje ih čine izrazima telesnog duha,
Istočnjačke filozofije i religije ne odvajaju boga od
prirode, niti duh od tela. Kinezi veruju da svim
procesima u prirodi i svemiru upravlja interakcija dva
principa ili sile, Jin i Jang, i da je blagostanje
zagarantovano kada su oni u ravnoteži. Hinduistička
misao govori o energetskoj sili koja se zove Pranha, što
znači vazduh. Bioenergetska analiza koristi energetski
pristup kako bi razumela životne procese, i služi se
energetskim konceptom koristeći disanje, kako bi
oslobodila osobu od napetosti u telu koja joj steže duh i
ograničava slobodu. Koreni istočnog načina mišljenja su
i u gledištu da čovek nije gospodar svog života, da je
podložan silama koje ne može kontrolisati - silama koje
se mogu nazvati "sudbinom" ili "karmom". Nasuprot
tome, naučni pristup koji zagovara Zapad, ne vidi
granice čovekove moći da kontroliše život. Taj pristup
se oslanja na našu identifikaciju sa umom i njegovom
imaginacijom, koji nisu ograničeni ni vremenom, ni
prostorom, ni mogućnostima delanja. Za razliku od
toga, identifikacija sa telom tera čoveka da vidi granice
svog bića i relativnu nemoć svojih postupaka..
Istočnjački pogled na život se opisuje kao
fatalistički. Čovek je nemoćan da utiče na tok
događanja. Zdrav razum, u tom slučaju, nalaže
prihvatanje toga i prepuštanje tome. Mnogi zapadnjaci
odbijaju takav stav i smatraju ga defetističkim. Čovek
Zapada je naučen da se bori, da veruje, da kada ima
volje, postoji i način. Volja je, kada se pravilno koristi,
veoma vredna funkcija u životu. Međutim, njoj je mesto
u alarmantnim situacijama, kada je potreban ogroman
napor da bi se preživelo. Sačuvati kontrolu nad
situacijom i ne paničiti, funkcija je ego kontrole koja se
manifestuje kroz volju. Izgubiti glavu u opasnoj situaciji
je opasno po život. Napad
263
na neprijatelja koji nam preti zahteva volju, zato što
telo želi da pobegne. Ako na nju gledamu iz ovog ugla,
volja je pozitivna sila. Ali ona postaje negativna i nema
šta da traži u situacijama gde ne postoji opasnost i gde
bi aktivnost trebala da bude prijatna. Zamislite da
koristite volju kako biste uživali u seksu! Kao što sam
već naznačio u ovoj knjizi, radost zavisi od predaje
volje i ega.
Predaja ega dozvoljava osobi da se okrene ka
unutra kako bi čula Božji glas. Meditacija, onako kako
se praktikuje u istočnjačkim religijama, predstavlja
način da osoba ugasi zvuk spoljnog sveta kako bi mogla
čuti svoj unutrašnji glas - Božji glas u njoj. Da bismo
ugasili zvuk spoljnog sveta treba isključiti tok misli, koji
nazivamo tokom svesti. Tok svesti nastaje zato što
mozak neprekidno stimulišu subliminalni mišićni
pokreti. Stimulacija se smanjuje kada smo u stanju
dubokog mirovanja i kada dišemo duboko, punim
plućima. Kako bismo došli do toga treba napustiti
nesvesnu kontrolu, koja je usko povezana sa
unutrašnjim stanjem alarmantnosti. Kada to uradimo
telo biva preplavljeno osećajem unutrašnjeg mira.
Svest nije zamagljena. U potpunosti smo svesni, ali ta
svesnost nije fokusirana ni na šta. Nismo nesvesno
programirani da se suočimo sa opasnošću.
Iskusio sam to stanje i to je divno iskustvo. Blisko
je osećanju radosti. Može se reći da je to uzdržana
radost. Doživeo sam to nakon nedelje koju sam proveo
bukvalno na podu po uputstvu doktora koji me je lečio
od napada išijasa. Tupa bol u donjem delu mojih leđa,
zadnjici i desnoj nozi, zajedno sa parestezijom koja je
ukazivala na nervno poreklo toga, potrajala je nekoliko
meseci uprkos lečenju. Pozvao sam kolegu ortopeda
koji je bio upoznat sa bioenergetskom analizom, koji mi
je savetovao da legnem na pod, savijem kolena i
stavim stopala na gomilu knjiga. Trebalo je da jedem
ležeći na podu, da spavam na podu i čitam na podu.
Preporučio mi je da puzim ako treba da idem u
kupatilo. Ta poza na podu uklonila mi je težinu sa leđa,
dozvolivši da se napeti mišići opuste. Ali efekat koji je
to imalo na moju ličnost bio je potpuno neočekivan.
Svakim danom postajao sam sve smireniji. Petog dana
sam sedeo na stolici na suncu, sa rukama položenim u
krilo. Nisam razmišljao ni o čemu. Mogao sam da
osetim duboko unutrašnje pulsiranje mog tela dok sam
duboko disao, bez ikakvog svesnog napora. Ni-
264
sam meditirao. Samo sam sedeo kao mačka, ako
uzmemo u obzir moje okruženje. Bilo je potpuno rajski.
Išijas nije bio izlečen u toku te nedelje na podu,
mada sam osećao manje boli. Možda je trebalo da duže
ostanem u tom položaju, ali sam morao da radim, a i za
deset dana-sam putovao u Grčku. U Grčkoj sam išao na
masažu i nekoliko akupunktura koje su mi malo
pomogle. Stanje mi se poboljšavalo, ali sam i dalje
osećao bol. Jednog dana sam shvatio da više uopšte ne
osećam bol i da je tako već nekoliko dana. Kada sam
pokušao da se prisetim kada je bol prestala, jedino što
mi je palo na pamet bio je incident koji se desio
otprilike u vreme kada je prestalo da me boli - veoma
sam se naljutio na kolegu koji je bio povezan sa
stresom, za koji znam da je uzrokovao moj išijas. Dok
sam pričao sa njim osećanje besa je prolazilo kroz moje
telo u talasu uzbuđenja koje je oslobodilo svu napetost
u mojim leđima i odnelo bol. Shvatio sam da je bes,
kada se pravilno izrazi, sila koja leći.
Taj bes je bio Božji glas u meni. To nije bilo ništo
što sam ja uradio, u smislu da bi se to moglo nazvati
svesnom ili namernom akcijom. Jednostavno se desilo.
Neka sila u mom telu je izbila na površinu u talasu
besa. Drugom prilikom osetio sam talas ljubavi koji me
je promenio. U stvari, svako osećanje - strah, tuga,
bes, ljubav - jeste impuls života, talas osećanja koji
dolazi iz jezgra našeg bića. To jezgro neprestano pulsira
i šalje impulse koji održavaju životni proces. To je
energetski centar organizma kao što je Sunce
energetski centar Sunčevog sistema. Odgovorno je za
kucanje srca, za ritam disanja, peristaltičku aktivnost
creva i drugih cevastih struktura. Hinduizam priča o
energetskim centrima koji se zovu čakre, ali ja verujem
da mora postojati prvobitni ili glavni centar kako bi
očuvao integritet tako kompleksnog organizma kao što
je sisar. Veliki religiozni mistici su stavljali taj centar u
srce, koje oni vide kao prebivalište Boga u čoveku. To
je svakako sedište ljubavi, odnosno izvor života i vrelo
radosti. 34 Mada nam je poznato pulsiranje srca,
činjenica je da svaka ćelija, svako tkivo i celo telo
pulsira, što znači da se ono ritmično širi i skuplja. Srce
se širi i skuplja
34
265
dok kuca, pluća se šire i skupljaju dok dišemo. Kad je
to pulsiranje slobodno i potpuno, osećamo
zadovoljstvo. Osećamo prijatno uzbuđenje. Kada
uzbuđenje naraste tako da je pulsiranje intenzivnije,
osećamo radost. Ako intenzitet uzbuđenja dosegne svoj
maksimum doživljavamo ekstazu. U odsustvu bilo
kakvog uzbuđenja ili pulsiranja organizam je mrtav.
Uzbuđenje je rezultat energetskog procesa u telu koji je
povezan sa metabolizmom. Hrana - kao izvor energije -

Videti Lowen, Alexander, Ljubav, seks i vaše srce za

34

podrobnija objašnjenja ovih koncepata

biva izložena metabolizmu i iskorišćena kako bi
oslobodila energiju koja je neophodna za životni proces.
Ako gledamo na život kao na vatru koja neprekidno gori
u vodi, ljubav je plamen te vatre. Pesnici koriste ovu
metaforu eonima. Ali, to je više nego metafora. Osoba
koja voli bukvalno sija i plamen tog osećanja sjaji u
njenim očima. Takav intenzitet osećanja ili uzbuđenja
opisuje se kao strast.
Ljubav, strast, radost i ekstaza su termini koje
koristimo i kako bismo opisali čovekov odnos prema
Bogu, Bogu iznutra i Bogu spolja. U svemiru postoje
vatra i pulsiranje energije povezano sa procesom
širenja i skupljanja. Pošto je naš život deo tog procesa i
potiče iz njega, osećamo jedinstvo sa njim. Neki mistici
zaista mogu osetiti vezu između otkucaja njihovih srca i
ritma svemira. Meni se desilo da osetim kako moje srce
kuca u istom ritmu sa srcima ptica. One su jedina
stvorenja u gradu koja su zaista slobodna.
Fenomen empatije, gde možemo osetiti osećanja
druge osobe, dešava se kada dva tela vibriraju na istoj
talasnoj dužini. Empatija je osnovni alat terapeuta. Ona
ne postoji kod ljudi čija su tela previše kruta i stisnuta,
gde nema mnogo pulsirajuće aktivnosti. Kada je nečije
telo više živo, osoba više oseća druge ljude i njihove
emocije. Naravno, kada je neko više živ onda je i
sposobniji da oseti ljubav i radost.
Mada je ljubav izvor života, ona nije i njegov
zaštitnik. Bili bismo naivni kada bismo verovali da to
što smo ljudi koji umeju da vole znači da nikad u životu
nećemo biti povređeni. Svi krećemo u život sposobni da
volimo i voleći, ali to ne sprečava napade i traume
kojima su mnogi izloženi kao deca. Stranice ove knjige
su svedočanstvo boli i uništenja kroz koja ti ljudi
prolaze. Živ organizam ne bi preživeo dugo kad ne bi
imao načina da se odbrani. Kod puno organizama ta
odbrana je u vidu besa. Kada neko ugrožava naš in-
266
tegritet ili slobodu obično odgovaramo besom. Bes je
jedan od vidova životne strasti. Strastvena osoba će
strastveno braniti pravo svakog pojedinca na život,
slobodu i potragu za srećom. Pravičan Bog ne bi ni
želeo ništa drugo.

Duh koji pleše

Radost je neobično osećanje za odrasle, čiji se životi

okreću oko običnih aktivnosti i stvari. Te stvari i
aktivnosti ne mogu pružiti zadovoljstvo, ali uzbuđenje u
vezi sa njima retko dosegne visine radosti. Glavni
razlog za nedostatak radosti u običnim aktivnostima
jeste da njih usmerava i vodi ego. Mala deca mogu
doživeti radost u običnim aktivnostima, jer ego ne
kontroliše nijedan od njihovih uobičajenih postupaka.
Dete se ponaša spontano, bez razmišljanja ili
planiranja, u skladu sa prirodnim impulsima svog tela.
Za razliku od odraslih, čije pokrete u velikoj meri
usmerava i kontroliše ego, dete pokreću osećanja ili sile
koje su nezavisne od njegove svesti. Razlika između
pokreta koga pokreće ego ili svesni centar, i pokreta iza
koga stoji sila koja dolazi iz dubokog centra u telu,
jeste ono što odvaja neobično od običnog, sveto od
svetovnog, radost od zadovoljstva. Kad vidim svog sina
kako skače od radosti shvatim da on nije imao nameru
da skače niti je svestan toga, već da je njega sa zemlje
podigao talas pozitivnog uzbuđenja koji ga je usmerio
gore. Imao je "pokretačko" iskustvo. Sva iskustva van
domena običnog imaju taj kvalitet "pokretačkih"
doživljaja. Taj kvalitet je povezan i sa najdubljim
religioznim iskustvima, što će religiozna osoba videti
kao dokaze Božjeg prisustva ili milosti. To je valjano
objašnjenje, zato što sila koja pokreče osobii mora biti
veća od svesnog aspekta njene ličnosti.
Duboko pokretačka iskustva se dešavaju u
situacijama koje ne mpraju imati bilo kakve veze sa
religijom ili konceptom boga. Najuobičajenije od tih
iskustava, koje za većinu ljudi nema religijsko
značenje, jeste zaljubljivanje. A kako je tek radosno biti
zaljubljen. To se dešava kada nam je srce dodirnuto ili
pokrenuto od druge osobe. Iskrena ljubav prema ma
kom stvorenju ili osobi se može posmatrati i kao
manifestacija Božje milosti. Kada se predajemo
267
ljubavi, predajemo se i Bogu u nama. Ljubav nas
pokreće ka bliskosti sa objektom ljubavi, sa ciljem
fizičke blizine ili kontakta sa onim u koga smo
zaljubljeni i, u seksualnosti, ka energetskoj fuziji dva
organizma. Osećanje koje dovodi do toga da se dve
osobe zaljube jeste strast koja opisuje i želju za
bliskošću sa Bogom. Strast je intenzivno osećanje koje
pokreće osobu da pređe granice sebe ili ega. Kada se to
desi, kao seksualni orgazam koji obuhvata celo telo u
njegovim grčevitim pokretima, onda je to najbolje
iskustvo u transcedenciji. To se ne dešava često u našoj
kulturi, zato što su seks i seksualnost izmešteni iz sveta
svetog u svet običnog i svetovnog. Seks je nešto što
ljudi rade kako bi se opustili ili smanjili napetost, ne
kao izraz strasti.
Još jedna aktivnost tokom koje možemo doživeti to
"pokretačko" iskustvo, mada u mnogo manjem stepenu
nego kod seksa, jeste ples. Uglavnom smo muzikom
potaknuti da igramo. Kad čujemo muziku za ples naše
noge ne mogu da miruju. Ako je ritam jak i traje
možemo biti uvučeni u njega i dopustiti mu da nas
ponese. Takav ples je pokretačko iskustvo koje nas
može dovesti do trasnscedentalnog stanja. Kod
primitivnih ljudi, ples je neizostavni deo religioznih
ceremonija. Bez obzira na to da li je povezan sa
religijom ili romantikom, ples uvek vodi do radosti, a
često i do ljubavi.
Ključ transcedencije sebe je predaja ega. Sve
religije uče o tome da je predaja Bogu put ka radosti.
Sri Daja Mata, duhovni vođa Društva samorealizacije,
organizacije koju je osnovao Paramahansa Jogananda,
slavni indijski guru, kaže: "Nema tog ljudskog doživljaja
koji se može porediti sa savršenom ljubavlju i
blaženstvom koje preplavljuje svest kada se istinski
predamo Bogu". Mada je ta izjava osnova hindu
filozofije, nju odražavaju slične ideje koje nalazimo u
svim religijama. I ja verujem da je to istinski način.
Međutim, ljudi su izgubili svoj put ka Bogu jer im, u
suprotnom, ne bi ni bio potreban vodič ili savetnik.
Deca su radosna bez vođstva ili savetovanja, što mora
da znači da su u dodiru sa Bogom unutar njih.
Odraslima koji su izgubili taj dodir ponovno
uspostavljanje te veze nije lak zadatak. Sri Daja
Mataima daje neke dobre savete kako to uraditi ali i
najbolji savet je retko efektivan, zato što ga osoba ne
može slediti. Blokiraju nas naši nesvesni strahovi koji
preda-
268
ju vide kao opasan poduhvat, što možemo videti u
slučajevima koji su razmatrani u ovim poglavljima.
Istočna religija nudi neke procedure koje pomažu u
pospešivanju predaje Bogu. Najpoznatija od njih je
meditacija, postupak koji omogućava osobi da se
okrene ka unutra, kako bi ostvarila vezu sa Bogom koji
je tamo. Ponavljanje mantre ili stvaranje zvuka pomaže
u gašenju zvuka spoljnog sveta, utišavajući mentalnu
aktivnost. Meditacija se danas široko koristi na Zapadu,
kao tehnika za opuštanje, način da se smanji nivo
ogromnog stresa kome je izloženo toliko mnogo ljudi u
industrijalizovanom svetu. Radi postizanja predaje
unutrašnjem Bogu meditacija se mora upražnjavati
duže vreme. Mnogi sveštenici koji teže tom dubokom
kontaktu odbijaju sva svetovna zadovoljstva i
uzdržavaju se od rada jako dugo vremena. U
hrišćanstvu je to povlačenje iz spoljnog sveta za one
koji žele da žive duboko religiozni život i ne žele da ih
uznemiravaju brige i problemi spoljnog sveta. Molitva,
pojanje i kontemplacija su aktivnosti koje kod hrišćana
unapređuju vezu sa unutrašnjim Bogom. Za puno ljudi
na Zapadu ovo su svakodnevne aktivnosti, dok ljudi sa
Istoka u istu svrhu koriste meditaciju. Ali, kako se
pritisak i tempo života povećavaju kroz rast
komercijalizacije i tehnologije, religiozni život, po
svemu sudeći, sve više i više nestaje, kako na Istoku
tako i na Zapadu. Taj nestanak teče paralelno sa
gubitkom kontakta sa prirodom, telom i duhovnim
aspektima života.
Ali da li je neophodno povući se iz sveta kako
bismo dosegli duhovnost i iskusili kontakt sa Bogom?
To nije ni praktičan ni mogući vid života za mnoge ljude
koji se bave običnim stvarima - zarađivanjem za život i
stvaranjem porodice. Međutim, kada upražnjavamo ove
aktivnosti, u duhu poštovanja velikih sila u prirodi i
svemiru koje omogućavaju život, svakodnevne životne
aktivnosti dobijaju duhovnu dimenziju. Spiritualnost
nije način delanja ili mišljenja; to je život duha koji se
iskazuje kroz spontane i nevoljne pokrete tela, u
postupcima koje ego ne kontroliše niti usmerava. Ti
pokreti su pulsirajući i ritmični, kao i kucanje srca,
peristaltika creva i disajni talasi koji se kreću gore i
dole kroz telo. Prirodna pulsirajuća aktivnost tela koja
se nalazi iza tih funkcija je, po mom mišljenju, bazična
manifestacija živog duha. Kada to treperenje umine,
vidimo da je telo mrtvo, duh ugašen i da je duša
napustila
269
telo. Kada nečije oči iskre, to ukazuje na
visokoenergetsku pulsirajuću aktivnost u očima, što
dovodi i do toga da one sijaju. Vibraciju možemo uočiti i
u glasu. I u ovom slučaju, umrtvljen glas ukazuje na
gubitak ili smanjenje živosti duha. Ta nevoljna
aktivnost tela jeste ono što doživljavamo kao osećanje.
Samo živa stvorenja imaju živa osećanja, jer osećanje
odražava to kako doživljavamo živost duha. Kada je
nečiji duh umrtvljen, i osećanja su takva. Živahan duh
se ogleda u jakim osećanjima. Ono što nas tera da
volimo, plačemo, igramo ili pevamo jeste duh. Duh je
taj koji traži pravdu, bori se za slobodu, i raduje se u
lepoti prirode oko nas. Snaga nečijeg duha se ogleda u
intenzitetu njegovih osećanja. U takvim ljudima plamen
života jasno svetli i osoba oseća da njen duh
predstavlja Božju ljubav.
Duh nije mistični koncept. Čovekov duh se ogleda
u njegovoj živahnosti, u bistrini očiju, u punoći glasa i
lakoći i gracioznosti pokreta. Te osobine su povezane sa
visokim energetskim nabojem u telu, i dolaze iz njega.
To kultura koja se oslanja na tehnologiju i koja energiju
izjednačava sa nagonom i moći ne razume. Životna
energija drugačije funkcioniše. Ona postoji kako bi
zaštitila i omogućila blagostanje organizma i omogućila
vrsti da opstane. Blagostanje organizma se ogleda u
dobrim osećanjima, koja se kreću od zadovoljstva kroz
radost i, ponekad, dosežu visine ekstaze. Ona
odražavaju stepen pozitivne ekscitacije u telu, a
manifestuju se kroz pulsirajuću aktivnost tela. Kada je
pulsiranje jako i duboko, ono je i tiho i suzdržano, što
se vidi u tihom kucanju srca i u dubokoj i lakoj
respiratornoj aktivnosti. Ta stabilna i ritmička aktivnost
se doživljava kao zadovoljstvo. Onog trenutka kada
osoba načini napor da dosegne neki cilj telo je pod
pritiskom i lak, stabilan ritam pokreta zadovoljstva se
gubi.
Pritisak i nagon se javljaju kada osoba oseti
potrebu da mobiliše višak energije za neki zadatak. Ta
mobilizacija zahteva korišćenje volje, što dovodi do
stresa u organizmu. Ljudi sa visokom energijom su
relativno oslobođeni stresa u svojim svakodnevnim
aktivnostima. Tela su im opuštenija, pokreti graciozniji
a ponašanje im je mirnije. Kao dobar auto, mogu se
popeti na brdo sa manje muke. Oni sa malo energije
moraju sebe terati, što iscrpljuje energiju zbog stresa, i
tada postaju umorni i osećaju da ne mogu uspeti ako
270
se ne potrude više. Uglavnom se plaše da uspore, ili da
stanu, kako ne bi doživeli neuspeh ili bili nemoćni da
pokušaju ponovo. Puno njih nastavlja da radi da bi
izbegli depresiju. Stvari na koje se ljudi u
industrijalizovanom svetu najviše žale su umor i
depresija.
Svako ko je upoznat sa modernim načinom života
zna da se njegov tempo veoma ubrzao u ovom veku,
zajedno sa povećanjem brzine putovanja i
komunikacije. Kako da se prepustimo, kada se krećemo
toliko brzo da ne možemo stati? Kako da osetimo Boga
u sebi, ako se krećemo sto ili više na sat na prometnom
autoputu? Ali, i pored toga, u ovoj grozničavoj i
opterećenoj kulturi postoje ljudi koji se ponose time
koliko su brzi. Što se brže kreću i što više stvari rade,
manje vremena imaju za osećanja, što može biti i
razlog njihove zauzetosti.
Pulsirajuća aktivnost života se može jasno videti
kod životinje koju nazivamo meduzom. Pulsiranje
dovodi do unutrašnjih talasa u meduzi koji je pokreću
kroz vodu. Istu takvu aktivnost imaju i crvi i zmije, u
obliku talasa koji pomeraju ova stvorenja kroz prostor.
Kod viših životinja ona je više unutrašnja, kao kod
peristaltičkih talasa koji pomeraju hranu kroz creva.
Kako je srce organ koji najviše pulsira u telu, puno
mistika ga smatra prebivalištem Boga. Doduše, mogli
bismo se upitati: da li je Bog ta sila koja stvara
pulsiranje - ili je to pulsiranje samo po sebi? Kada
osetimo te spontane pokrete tela možemo verovati da
je to direktna manifestacija unutrašnjeg duha. Isti puls
postoji i u nebesima, u okretanju nebeskih tela, u
periodičnim emisijama svetlosnih i radio talasa. Kada
osetimo harmoniju između našeg unutrašnjeg
pulsiranja i onog u univerzumu, osećamo jedinstvo sa
univerzalnim, sa Bogom. Tada smo kao dve zvučne
viljuške u sazvučju.
Pošto je pulsiranje deo prirodnog sveta, isto tako
možemo da verujemo da postoji sveti duh u svemu. To
je osnova animizma. Kako nam se povećavao obim
znanja, objektivnosti i moći, naš ego je počeo da poriče
božanski duh u prirodi i drugim stvarima, videći sebe
kao jedino stvorenje koje je deo božanskog. Neke
osobe su dosegle i tačku na kojoj poriču bilo kakvu
vezu sa božanskim ili sa Bogom iznutra. Ovako nešto
možemo zaključiti jedino ako smo izgubili sav kontakt
sa pulsirajućom aktivnošću tela. Za takvu osobu srce
kuca zato što prima signale iz mozga, koji je genetski
progra-
271
miran da šalje te signale, isto kao što i računar pokreće
sistem ako je tako programiran. Činjenicu da je naš
mozak programiran nasleđem i iskustvom da koordinira
kompleksne kompjuterske operacije tela ne možemo
poreći, ali to i dalje ostavlja otvorenim pitanje ko
programira čoveka. Religiozni odgovor na to glasi: Bog,
koji je stvorio čoveka. To implicira postojanje aktivne
Božje sile putem koje objašnjavamo evoluciju.
Mehanicistički pogled na život ne ostavlja mesta za
Božji duh i, samim tim, ne ostavlja ni mogućnost za
pokretačko iskustvo koje daje smisao životu. Ako
prihvatimo da je životni duh u organizmu nalik Bogu,
možemo izbeći sukob između mističnog, religioznogi
mehanicističkog pogleda na život.
Poricanje duha karakteriše narcisoidnu individuu
našeg vremena. 35 Narcis gleda na svet i život kroz
mehanicističke termine: stimulus i odgovor, akcija i
reakcija, uzrok i posledica. U ovakvoj strukturi ličnosti
nema mesta osećanjima. Ona su neprecizna, nemoguće
ih je izmeriti, često se ne mogu predvideti a svakako
nisu ni racionalna. Život duha je narcisu potpuno
nepoznat i on ga poriče. Narcis je svesno u svojoj glavi,
odvojen je od tela i živi život svog uma. Narcisoidnost
je nepoznata deci, čiji se životi vrte oko ispunjenja
želje, radosti života i zadovoljstava samoiskazivanja.
Deca vole da im se divi, što mi i radimo, ali neće
žrtvovati svoja osećanja kako bi bila posebna ili
superiorna. Deca se takmiče i žele da budu prva, jer su
u velikoj meri okrenuta sebi. To su strastvena stvorenja
koja žele sve, ali nisu egoisti. Vole i žele da budu
voljena zato što su im srca otvorena. Kao što su dva
roditelja rekla za svoju devetomesečnu kćerku: "Ona je
zamotuljak radosti". To je upravo ono o čemu se radi u
detinjstvu. Deca osećaju radost života kada su voljena i
tu radost prenose na druge. Nevina su i nemoćna i
veoma ranjiva kada je reč o negativnosti i
neprijateljstvu odraslih koji su oko njih, uključujući i
njihove roditelje. Ljudi koji su izgubili svoju radost ne
mogu da podnesu da vide kako je drugi imaju.

Lowen, Alexander, Narcissism, The Denial of the Tme

35

Self (New York, Macmillan Publishing Company, 1985)

 Na ovim stranama smo videli kako dečja nevinost
može biti uništena, a njihova sloboda izgubljena.
Uznemiren roditelj ne može da podnese dečji plač i
preti detetu. Frustrirani roditelj ne može
272
detetu dozvoliti da oseća radost, pošto je ni on ne
oseća, i to kažnjava. Rigidni roditelj ne može tolerisati
veselje i spontanost mladog života i uništava ga. Ne
prežive sva deca neosetljivost i okrutnost onih koji se
brinu o njima. Usled zlostavljanja, mnoga deca su
izgubila živote. Puno roditelja je ambivalentno. Vole
svoje dete, ali ga istovremeno i mrze. Video sam
jednom u svojoj ordinaciji kako je majka gledala svoju
kćerku tako mračnim pogledom, punim mržnje, da sam
se zapanjio. Ali i u tome je bilo nešto ljubavi. Deca ne
razumeju ambivalentnost, to je sofisticirani koncept van
njihove moći poimanja. Kada osete mržnju ne mogu
osetiti ljubav ili verovati u nju. Kada osete ljubav
zaboravljaju na mržnju. Ona će se učiti ambivalentnosti
i za uzvrat sama postati ambivalentna.
Kada malo dete oseti mržnju ili nasilje u roditelju
ne može se sprečiti da pomisli da mu je život ugrožen.
Doživljaj toga predstavlja šok od koga se organizam
nikada ne može u potpunosti oporaviti. U stvari, pretnja
detetu može biti dvojaka: s jedne strane je mogućnost
nasilja - da će bukvalno biti ubijeno, što šalje talas
užasa kroz telo deteta. Na telesnom nivou to se
pamćenje se nikada ne može u potpunosti izbrisati.
Drugi vid pretnje je odbijanje i napuštanje, što je
takođe smrtna pretnja za dete. Ove pretnje se ne
ispunjavaju, ali jako malo dete ne može shvatiti da one
služe samo za zastrašivanje. Ono se mora potčiniti,
mora obuzdati svoju agresivnost, utišati svoje
uzbuđenje, a kako bi to uradilo mora ograničiti svoje
disanje.
 Bioenergetska analiza ima za cilj da pomogne osobi
da dublje diše zato što, bez dubokog disanja, nemamo
dovoljno energije da osetimo strast života. Međutim,
navesti pacijente da dublje dišu je težak zadatak.
Disanje je agresivan postupak. Čovek usisava vazduh u
pluća. Nažalost, većina beba biva obeshrabrena u
svojoj agresivnosti. Puno njih biva hendikepirano od
samog rođenja tako što im se uskrati emocionalno
ispunjen doživljaj dojenja. Daje im se bočica, što ih
stavlja u pasivnu poziciju, pošto nije potrebno mnogo
sisanja kako bi se došlo do mleka. Dojene bebe sisaju
veoma energično i, kao rezultat toga, i disanje im je
energičnije. S druge strane, otkrio sam da dojene bebe
mogu biti ozbiljno istraumirane ako prerano budu
odbijena od sise. Mislim da bi dete trebalo dojiti sve
dok ne napuni tri godine, kao i u primitivnim društvima.
To je
273
veoma retko u našoj kulturi, jer su žene pod prevelikim
pritiskom i ne mogu toliko vremena posvetiti bebi.
Mnoge se vrate na posao ubrzo nakon porođaja kako bi
pomogle u izdržavanju porodice. Taj nedostatak
ispunjenosti možemo uočiti kod pacijenata čije je
disanje plitko i koji se žale na osećanje praznine,
nesigurnosti i na depresiju.
Nije samo nedostatak adekvatnog dojenja jedini
uzrok tuge i očaja koje osećaju mnogi ljudi. Potreba
deteta za kontaktom punim ljubavi sa majkom ne može
biti ispunjena od majki, koje su same neispunjene
osobe i čija tela ne odaju jako pozitivno uzbuđenje,
koje će stimulisati i pobuditi telo deteta. Majke su pod
stresom zbog beba koje zahtevaju više kontakta i
pažnje, a bebe su pod stresom zbog majki koje to ne
mogu da ispune. U konfliktu koji nastaje zbog toga,
beba oseća da joj je egzistencija ugrožena. Opstanak
zahteva adaptaciju, što znači da dete nauči da
funkcioniše na nižem energetskom nivou sa smanjenom
respiratornom funkcijom. Kada takve pacijente
navodimo da dublje dišu to skoro uvek dovede do
pojave straha od smrti. Nekoliko pacijenata mi se žalilo
da im se, kada su dublje disali, javljalo crnilo u glavi i
da su se osećali kao da će se onesvestiti. Kao da su
osećali da će umreti - veoma zastrašujuće iskustvo.
Međutim, to je iracionalan strah. Niko nije umro zato
što je duboko disao. Čovek se može onesvestiti usled
hiperventilacije, ali je to bezopasno. Ali čak se ni to
neće desiti ako nastavimo da dišemo uprkos strahu.
Prestanak disanja, koji smanjuje dotok krvi u mozak,
jeste ono što stvara osećaj crnila i završava se
nesvešću. Zato savetujem svojim pacijentima da
ostanu fokusirani na disanje. Jedan pacijent, veoma
uplašena žena, skupila je hrabrosti da nastavi sa
disanjem i, na njeno veliko iznenađenje, svetla u njenoj
glavi nije nestalo i nije se onesvestila. Bila je veoma
uzbuđena tim ishodom i samo je ponavljala: "Uspela
sam! Uspela sam! Uspela sam!" Napustila je seansu
potpuno euforična.
Ubeđen sam da se svi mi moramo suočiti sa
strahom od smrti ako želimo stupiti u carstvo nebesko,
koje je u nama. Anđeo sa vatrenim mačem koji čuva
ulaz u rajski vrt, prvobitni raj, takođe je u nama. To je
roditelj hladnog pogleda, punog mržnje, koji nas je
mogao uništiti zbog neposlušnosti. To je krivica koja
nam govori: "Zgrešio si. Nemaš prava da budeš
srećan." I, na kraju, to je naš bes
274
okrenut ka unutra i protiv nas samih zbog krivice, stida
i straha. To ushićenje pacijentkinje koja je "uspela" ne
garantuje da je ona sada oslobođena straha od smrti. U
stvari, to je bio prvi korak u dolinu smrti, korak koji je
napravila bez panike. Biće još mnogo seansi tokom
kojih će se suočavati sa strahom od smrti, dok polako
ponovo osvaja svoje pravo na sebe. Svaka pozitivna
tvrdnja, svaki dubok udisaj ojačava njenu životnu silu i
podržava želju da ode dublje. Život i smrt su suprotne
strane bića što znači da, kada je neko u potpunosti živ,
ne postoji strah od smrti. Lična smrt nije ništa drugo do
daleki događaj u budućnosti. To je ideja, ne osećanje.
Bilo kakav strah u nama možemo pripisati tom
budućem događaju. Ako ne postoji strah u našoj
ličnosti, onda ni smrt nije zastrašujuća. Hrabri ljudi
mogu umreti bez straha. Kao što to poslovica kaže:
"Hrabar čovek umire samo jednom; kukavica umire
hiljadu puta". Kada struja života slobodno teče kroz
telo, strah ne može postojati, zato što je strah stanje
grča u telu.
Predaja Bogu otklanja strah od smrti zato što
aktivira struju života koji je ego sputao svojim
pokušajem da kontroliše strah i druga osećanja. Samim
tim potpomaže život i zalečenje. Imao sam dva
pacijenta koji su bili na rubu smrti - jedan usled
septičkog šoka, drugi tokom operacije na otvorenom
srcu. Obojica su mi rekla da su, kada su osetili
mogućnost smrti, stavili svoj život u Božje ruke.
Obojica su se izlečila i rekla mi da veruju da je taj čin
bio prekretnica u njihovoj bolesti. Nema ničeg mističnog
u vezi sa ovim fenomenom. Predaja ega sklanja
odbrane koje blokiraju tok života, što može imati jedino
koristan efekat po telo. Obuhvata i predaju volje,
uključujući i volju za životom. Život nije postupak koji
voljno možemo kontrolisati. Volja za životom je
odbrana od želje za smrću, koja se nalazi ispod nje.36 To
je pokušaj prevazilaženja straha od smrti koji ne
otklanja strah. Ono što čini da život teče nije volja već

36
Videti Lowen, A. Ljubav, seks i vaše srce
kontinuirano stanje pozitivne pobudenosti tela, što se
iskazuje kao želja za životom. Tu pobuđenost stvara
pulsirajuća aktivnost tela koja je Bogom dana.
275
Jednog jutra sam se probudio sa osećanjem u telu
koje je bilo najslađe na svetu. Kao da mi je čitavo telo
bilo šećer ili med. Dok sam bio u tom stanju pomislio
sam: "Ako si iskren prema sebi ne plašiš se smrti". To
osećanje je bilo tako divno i neobično da sam se upitao
šta ga je prouzrokovalo. Nisam se sećao šta sam sanjao
te noći. Razmišljao sam o događajima prethodne večeri
i setio se da sam gledao film "Vod". To je priča o grupi
američkih vojnika u Vijetnamskom ratu. Neki od vojnika
iz tog voda su bez milosti pobili neke vijetnamske civile.
Nekoliko drugih ne odobrava takvo ponašanje i dolazi
do sukoba između vojnika. Sukob se završava tako što
dva vojnika ubiju pripadnici istog tog voda. Dok sam
razmišljao o filmu zaključio sam da je strah bio uzrok
besmislenog nasilja između vojnika - ne strah sam po
sebi, nego porocanje straha. Bili su smrtno uplašeni ali,
umesto da priznaju taj strah, oni su ga porekli i ubili
druge.
Strah je prirodna emocija svojstvena svim
stvorenjima. Poricanje straha je isto što i poricanje
ljudskosti. Kada smo uplašeni to ne znači da smo
kukavice. Možemo biti hrabri kada smo suočeni sa
strahom, što je istinska hrabrost. Kada poreknemo
strah postavljamo sebe iznad prirode. Pošto
potiskujemo osećanja time što umrtvljujemo telo,
potiskivanje straha dovodi do potiskivanja besa, tuge,
čak i ljubavi. Gubimo Božju milost i postajemo
čudovišta - to jest, nestvami. Kada bi neko uperio
pištolj u mene uplašio bih se da bi me mogao ubiti. Ali,
strah od toga da me neko ne ubije nije isto što i strah
od smrti. Pošto smrt ne možemo rastaviti od života to
je deo zakona prirode. Kada do smrti dođe kao do dela
zakona prirode, možemo je prihvatiti staloženo. Kada
se neko plaši smrti, to je zato što je on smrtno uplašen.
Stoga, kada je neko iskren prema sebi on je oslobođen
straha, uključujući i strah od smrti. U skladu sa tim,
ako se ne plašimo smrti možemo biti iskreni prema
sebi.
Iskrenost prema sebi znači da osoba poseduje
unutrašnju slobodu da oseti i prihvati svoja osećanja i
da je sposobna da ih izrazi. To takođe znači da se ne
oseća krivom zbog svojih osećanja. Kada postoji
krivica, ne možemo izraziti osećanja otvoreno i
direktno. Postoji cenzor u glavi koji prati celokupno
izražavanje. To ne znači da neko glumi sve što oseća.
Nismo bebe bez ega. Znamo koje je ponašanje
socijalno prihvatljivo, a koje ne. Imamo, ili bi trebalo da
276
imamo, osećaj samoposedovanja koji nam omogućava
da se izrazimo ili ponašamo u skladu sa osećanjem, na
način koji je pogodan i efektivan za naše potrebe.
Takva svesna kontrola nije bazirana na strahu. Strah
parališe i naši postupci postaju čudni i nedelotvorni.
Gubimo divnu spontanost, koja obavija naše postupke
vrlinom i gracioznošću. Samoposedovanje je odlika
osobe čije izjave i postupci dolaze iz osetljivosti, koja je
snažno usmerena ka životu i drugim ljudima.
Radost je doživljaj te divne spontanosti koja je
odlika ponašanja dece čija nevinost nije bila uništena i
čija sloboda nije izgubljena. Kao što smo videli, deca
gube nevinost i slobodu prilično rano usled pritiska
teške realnosti modernog porodičnog života. Opstanak,
a ne radost, postaje centralna tačka njihovih života.
Opstanak zahteva sofistikaciju, prevaru, manipulaciju i
konstantnu uznemirenost baziranu na strahu. Ali
opstanak je i samoobmanjujući, a zahteva i odustajanje
od samosvesnosti, samoizražavanja i
samoposedovanja. Život postaje borba i čak i kada
situacija u kojoj se kao odrasli nalazimo ne sadrži
smrtnu pretnju, prosečna osoba nastavlja da se bori,
kao da ta pretnja postoji. Iznova i iznova pacijenti mi
kažu:"Ne mogu vam reći šta mislim ili osećam. Plašim
se da ćete me odbaciti." Jedan pacijent mi je rekao:"Ne
mogu Vam reći da vas volim. Odbacićete me". Drugi je
izjavio:"Ne smem pokazati da sam ljut na Vas; reći ćete
mi da odem". Čak i reći ovo je korak ka slobodi. Biti
otvoren sa terapeutom koji podržava slobodan izraz
zahteva izvesnu hrabrost. Ta hrabrost polako, ali
sigurno raste u pacijentima kroz bioenergetski proces;
kroz povećanje pacijentove energije, pospešivanje
samoizražavanja i pomaganje pacijentu da razume
problem.
Cilj terapije nije da pacijente nauči
samopouzdanju. Takve procedure ohrabruju
pseudoagresiju što je voljna a ne spontana akcija.
Pacijenti mi kažu: "Znate li šta mi se juče desilo? Moj
šef je pričao sa mnom snishodljivo i bez razmišljanja
sam mu rekla: 'Ne razgovarajte tako sa mnom', i onda
mi se on izvinio." Pacijenkinja koja mi je ovo rekla bila
je više iznenađena svojom otvorenošću nego njen šef.
Nakon što je jednom probijena barijera straha, postaje
lakše ponovo otvoriti vrata slobode. Početni proboj je
radosni doživljaj koji dolazi iz talasa života koji struji
telom. To možemo doži-
277
veti i bez odlazaka na terapiju. Osoba kojoj je rečeno
da joj je potrebna biopsija - da bi se utvrdilo da li je
izvesno tkivo ili lezija zahvaćeno kancerom - osetiće
istu radost, isti osećaj oslobođenja od straha kada
rezultati biopsije budu negativni. I u ovom slučaju
radost izvire iz struje života. Razlika između ove dve
situacije jeste u tome što terapeutsko iskustvo nije
slučajno. To je logični ishod procesa samootkrića.
Osoba postaje sve radosnija dok otkriva jedan po jedan
deo sebe. Tokom nedavne radionice učesnica se
uzbuđeno okrenula prema meni govoreći: "Sada sam
prvi put osetila kako mi telo to radi". Ono što je telo
radilo bilo je pulsiranje. Telo joj je oživelo kao
nezavisna sila, dovoljno jaka da prevaziđe njen osećaj
da je to objekat koji njen um kontroliše. To se desilo jer
smo puno radili na produbljivanju disanja, koristeći glas
i iskazujući osećanja. Te vežbe su bile kao pokretanje
pumpe kako bi mogla sama da radi.
Kada se telo pomera samo, na potpuni,
organizmični način, to je pokretačko iskustvo. To je ono
što se dešava kada dete skače od radosti. Ono ne skače
svesno; telo se podiže od zemlje i iskustvo se
doživljava kao radost. Pre nekoliko godina šetao sam
putem veoma opušteno. Sećam se koraka koji je doveo
do neočekivanog osećaja. Kad mi je stopalo dodirnulo
zemlju osetio sam strujanje kroz telo, koje je dolazilo iz
tla. Imao sam utisak da sam deset centimetara viši.
Osetio sam kako mi se telo ispravlja i glava podiže. Bilo
je divno. Ne znam šta je to prouzrokovalo, ali je bilo
povezano sa talsom slobode i radosti.
Sloboda je osnova radosti. To nije samo sloboda od
spoljašnjih stega, mada je to esencijalno. Još bitnije, to
je sloboda od unutrašnjih stega. One izviru iz straha i
mogu se videti u hroničnoj mišićnoj napetosti koja
inhibira spontanost, ograničava disanje i blokira
samoizražavanje. Bukvalno smo sputani tim stegama.
Svaki prodor putem talasa osećanja je istovremeno i
izlazak na slobodu. Takvi prodori i izlazi se dešavaju
povremeno u toku terapije kada se stvori dovoljno jak
naboj iza impulsa da se prodre napolje, da se osoba
otvori, da se izrazi osećanje. Sećam se seanse sa
Rajhom koja je imala oslobađajući efekat za mene.
Čitalac će se možda setiti da je Rajhova terapija
uključivala i "prepuštanje" svom disanju kako bi ono
postalo dublje, slobodnije i punije. Dok sam ležao na
kreve-
278
tu, predajući se svom telu, osetio sam kako se polako
podižem u sedeći položaj. Sila u meni koja je dovela do
te akcije preokrenula me je i ustao sam. Bez znanja o
onome šta sam nameravao da uradim okrenuo sam se
ka krevetu i počeo da ga udaram pesnicama. Dok sam
ovo radio video sam lice svdg oca ne krevetu i setio se
da me je istukao jedne večeri kada sam zakasnio kući i
time uznemirio majku. Imao sam devet ili deset godina.
Bio sam napolju i igrao se sa prijateljima. Potpuno sam
zaboravio na taj incident sve dok se nije pojavio dok
sam udarao krevet. Mada to nije bio prvi put da sam
doživeo spontano pokretačko iskustvo u toku terapije
kod Rajha bio sam zapanjen tim iskustvom i u isto
vreme ushićen. Kao da se skriveni kutak u mojoj
ličnosti otvorio i dozvolio mi da zakoračim u dublju
dimenziju mog bića.
Predaja Bogu je predaja životnom procesu u telu,
predaja osećanju i seksualnosti. Struja ekscitacije u
telu stvara seksualna osećanja kada teče nadole i
spiritualna osećanja kada teče nagore. Ta aktivnost je
pulsirajuća i ne može biti jača u jednom smeru nego u
drugom. U prethodnoj knjizi sam naglasio da osoba ne
može biti više seksualna nego spiritualna, i obrnuto.
Seksualnost ne označava seksualni odnos ništa više
nego što duhovnost označava odlazak u crkvu ili
pripadanje određenoj religiji. Ona se odnosi na
osećanje uzbuđenosti u odnosu na osobu suprotnog
pola. Duhovnost se odnosi na osećanja ili uzbuđenje u
odnosu na prirodu, život ili univerzum. Najveća predaja
Bogu se dešava u seksualnom činu, ako je klimaks
dovoljno intenzivan da pošalje osobu u orbitu, među
zvezde. U potpunom orgazmu duh prevazilazi biće kako
bi postao jedno sa pulsirajućim univerzumom.
Jedna od mojih bivših pacijentkinja opisala mi je
iskustvo predaje koje ilustruje proces uzbuđenja.
Opisala je veče koje je provela sa prijateljem. Bili su na
večeri kod njega i razgovarali o njegovim problemima.
On je prošao kroz težak period nekoliko meseci ranije i
ona je primetila da se nije u potpunosti oporavio.
Izgledao je kao zombi. Rekla je: "Zabrinuli su me
njegov konstantno tužan izgled i sporost u pokretima.
Nije izgledao zdravo. Nije bio onaj stari. Nije puno
pričao. Rekli smo jedno drugom laku noć i on je otišao
u svoju sobu".
"Ujutru je došao u moju sobu, što nije ličilo na
njega, i pitao može li da se mazi sa mnom. U kući je
bilo jako hladno i oboje smo
279
imali oko šest slojeva odeće na sebi, tako da sam rekla:
'U redu'. Legao je okrenut leđima ka meni a ja sam ga
zagrlila. Rekao je: 'Kada bi imala prijatelja koji je
mrtav, šta bi mu rekla da radi?' Odgovorila sam mu:
'Pa, ako je mrtav onda mu ništa ne bih mogla reći. Ali
ako bi se samo osećao kao da je mrtav rekla bih mu da
radi svoj posao, da traži pomoć i da se brine o sebi kao
što tebi sad kažem.' Rekao je da zna da je u nevolji
zato što su mu se ruke i noge smrzavale. Rekao je da
ga je to skorašnje iskustvo potpuno uništilo. Rekao je
da je i ranije govorio otvoreno o toj nepravednoj
situaciji, ali da mu je to jako teško išlo pošto je bio u
sukobu sam sa sobom. Dok je bio mali zlostavljali su ga
kada bi govorio otvoreno. Rekao je: 'Da bar nisam bio
tako zlostavljan'. Onda se slomio i briznuo u plač.
Pomazila sam ga i rekla mu da treba da potraži
profesionalnu pomoć. Rekao mi je da već išao kod
nekoliko terapeuta, ali da bi se oni uplašili kada bi on
osetio bes. Puno toga je podelio sa mnom. Na kraju se
okrenuo ka meni i zagrlio me. Osetila sam jak napon
kako mi se kreće kroz telo. Telo mi je vibriralo. Rekao
mi je da se oseća kao da ima veliku mačku koja prede
u rukama. Napon je bivao sve jači, a onda je i on počeo
da ga oseća. Naša tela su prosto uzletela sama od sebe,
vibrirajući, pulsirajući i pokrećući se. U jednom trenutku
rekao je: 'Ja

SLIKA 6
Shematski prikaz spiralne nebule
280
ovo ne radim. Ovo se jednostavno događa' I - O, Bože!
Doživeli smo taj neverovatni orgazam celim telima a
oboje smo bili potpuno obučeni. Bila sam potpuno u
toku s tim. Nisam odlepila. Bila sam potpuno prisutna.
Moje telo je uradilo tu neverovatnu stvar. Bilo je
potpuno neočekivano. Još osećam prijatno zujanje kad
se setim toga. Sad razumem šta ste mislili kada ste
govorili o prepuštanju svom telu. Bilo je to veoma
oživljavajuće iskustvo".
"Pa, ne znam kako će sve ovo ispasti na duže
staze. Ja samo pokušavam da živim svoj život najbolje
što mogu i da uživam koliko mogu. To je bio jedan od
najintresantnijih vikenda koje sam imala."
Ova pacijentkinja je dugo godina dolazila na
terapiju i radila na sebi. Njena profesija je takođe
savetodavna, tako da je raspolagala iskustvom da
razume šta se dešava i da se tome prepusti. Razvila je
veru u život i svoje telo što se proširilo i na Boga.
Seksualno uzbuđenje tera telo u kovitlac. Taj vrtlog
najočiglednije doživljavamo kada se nekontrolisano
izgubimo u grčevitim pokretima orgazma koji dovode
do osećanja ekstaze. Ali od intenzivnog seksualnog
uzbuđenja može nam se i zavrteti u glavi. To može biti
radosno osećanje, ako ga se ne uplašimo. Čak i
osećanje ljubavi može dovesti do toga da kružimo oko
voljene osobe.
Rajh ima brilijantnu koncepciju da energetski
proces u seksualnom odnosu odražava kosmički proces
koji je on nazvao superimposition. Njegova teorija kaže
da dva sistema energije kada su privučena jedan
drugom, počinju da se okreću jedan oko drugog i time
se sve više privlače. Taj proces kosmičke
superimposition može se videti na fotografijama
galaksija, na kojima su ovekovečeni spiralni ili vrtložni
pokreti zvezda dok se okreću u svemiru. Taj pokret je
prikazan na fotografiji spiralne nebule, znane kao G-10
koja se pojavljuje u Rajhovoj knjizi Cosmic
Superimposition. Rajh je video dva kraka nebule kao
energetske talase ili struje koji privlače zvezde nebule
bliže jedne drugima dok se okreću jedna oko druge.
(Videti sliku 6). Aktivna sila koja privlači ove zvezde
bliže jednu drugoj jeste sila gravitacije. Kada objekti u
svemiru dođu dovoljno blizu jedan drugom oni se
privlače. U životinjskom svetu tu silu, koja dve jedinke
međusobno privlači, zovemo ljubavlju ili seksualnošću.
Kod sisara, gde se mužjak penje na ženku u toku
seksualnog čina,
281
 SLIKA 7

njihova poza i aktivnost podsećaju na fenomen

superimposition. Pokreti talasa ekscitacije kod dve
jedinke podsećaju na prethodno opisani kosmički
događaj, kao što se može videti na slici 7.
Ideja da životni proces izvire iz kosmičkih procesa i
da ih održava, za mene ima smisla. Bilo koji drugi način
gledanja bi značio poricanje našeg jedinstva sa
univerzumom. Život na Zemlji je kosmički događaj koji
se ne razlikuje od rođenja i smrti zvezda, čak i ako je
proporcija beskrajno mala. Ako se radujemo zajedno sa
Bogom u okretanju rajskih sfera, možemo se radovati
sa njim i u toku okretanja naših tela tokom seksualne
strasti. Kada se predamo toj strasti predajemo se i
Bogu iznutra i Bogu izvana. Mada je seks zadovoljstvo
većini ljudi, samo oni koji predaju svoj ego - oni za koje
je seksualno uzbuđenje potpuno telesni doživljaj -
mogu spoznati pravu radost seksa.