ДУКЉАНСКА ДРЖАВА

Историјска географија

Константин Порфиротенит у De administrando imperio доноси следећу поделу

српских земаља: Србија, Захумље, Травунија и Конавли (за ове две области каже да су
иста земља), Дукља и Паганија, тј. Неретљанска област. Неког географског система у
ређању ових области у овом делу нема.
У Барском родослову, Дукља је, међу четири брата: Хвалимира, Болеслава,
Драгослава, и Свевлада, подељена на четири дела: Зента, Трибунија, Хелманија и
Субмонтана (на словенском Подгорје). Ове четири области назване су тетрархија. По
Барском родослову, и при другој подели државе између браће Петрислава, Драгимира и
Мирослава, задржан је тетрархијски облик државе, стим што Драгимир влада Травунијом
и Хелманијом. При опису треће поделе, после смрти Војислава, подела на четири дела се
губи и остају само Травунија и Зета, иако Зета није поменута, мада су набројане све жупе
у њој. Питање да ли је Тетрархија само фиктиван облик државе у теоријским замислима
писца Барског родослова или она одражава стварну поделу државе, остаје отворено.
Према Барском родослову Србија се назива Трансмонтана, која се дели Рашку и Босну са
границом на Дрини. Трансмонтана стоји као антитеза Маритима у јадранском сливу, док
је Србија у сливу Дунава.

Дукља

Посебан историјски развој имају области које су по писцу Барског родослова

припадале Приморју (Маритима). Од ових области најзначајнија је Дукља (Зета).
Римски назив провинције Превалис задржао се и у средњем веку. Писац Барског
родослова назива Превалитану и Црвеном Хрватском или Доњом Далмацијом.
Најчешће се наводи да се име Дукље изводи из имена римског муниципијума
Доклеа, који је добио име по илирском племену Доклеати. У De administrando imperio
изричито се каже да је Дукљу подигао цар Диоклецијан, да је у њу населио Романе из
Рима, као и да се становници због тога зову Диоклићани. Набрајајући градове које је
освојила византијска војска 1165. године, Кинам бележи и град који је основао
Диоклецијан: Диоклија. Барски родослов има и за области и за град само облик Диоклија.
Тома, архиђакон сплитски, средином 13. века, преноси легенду да је цар Диоклецијан
основао Дукљу и да је она по њему добила и име: у земљи Гета, која се сада зове Србија
(Sevia) или Рашка (Rassia), Диоклецијан је подигао град крај Скадарског језера и назвао га
по свом имену: Диоклија. У титулама немањићких владара употребљава се искључиво
овај облик.
Постепено се име Диоклетија замењује именом Зета. Први пут се јавља код
Кекавмена 1080. године. Из Барског родослова сазнајемо да име Зета замењује име
Диоклија у смислу покрајине, а име Диоклија остаје везано за град. Данас се под Зетом
назива само депресија од Подгорице до Скадарског језера.
Према Барском родослову, Зета, доносно Дукља, састојала се од девет жупа, које се
деле у три групе: континентална жупа Горска, језерске жупе око Скадарског језера,
приморске жупе.
 Границе Дукље први је одредио Константин Порфиротенит у De administrando
imperio, где бележи да Дукља лежи према византијским кастелима Драча: Љешу, Улцињу
и Бару, а сеже до Котора, док се у планинским крајевима граничи са Србијом. Област коју
Барски родослов назива Подгорје (Субмонтана), Константин Порфирогенит не узима у
обзир.
На основу до сада реченог, а нарочито према положају дукљанских жупа, могу се
приближно одредити границе Дукље. На западу се Дукља граничила са Травунијом.
Граница је ишла од Рисна ка Никшићу, где је била тромеђа између Травуније, Дукље и
Подгорја. Границу према Подгорју тешко је прецизније одредити: од тромеђе она је ишла
јужно од Никшића на исток, према византијској граници. Према Византији, тј. источна
граница, ишло се од изворишта Лима преко Проклетија до Ушћа Бојане. Јужни део ове
границе био је једино проходан у широј области Скадарског језера.

- Приморске жупе и градови -

- Улцињ - Још у античко доба илирско племе Лабеати становало је у Улцињу и

околини. Још средином 12. века, арапски путописац Идризи назива становнике Улциња
"Лабикис". У Улцињу су испод пода цркве из доба Балшића откривени темељи мале
прероманске цркве и делови циборијума са латинским натписима, који показују да је
црква подигнута између 813. и 820. године. Средњовековни Улцињ налазио се на врху
стрмог узвишења. У доба Самуиловог напада на Далмацију, Улцињ је опседан без узпеха.
Од утврђења из овог периода није се очувало ништа.
- Бар - Бар се налазио на стрмој стени, удаљен око пет километара од обале. У
самом граду остало је мало трагова из раздобља 9-12. века: само темељи цркве св. Теодора
(касније св. Ђођа) на Лонџи, делови градске капије и мала црква коју је касније
обухватила млетачка кула.
Између Бара и Будве налазило се насеље Ластва, данас Петровац на Мору, где су
сачувано остаци касноантичке виле са мозаицима.
Не зна се када је основана бенедиктинска опатија на Превлаци, али се први пут
помиње као 1124. године као Tumba sancti Archangeli. Касније је на овом месту основана
зетска православна епископија. Археолошка ископавања су показала да се овде раније
налазила нека прероманска црквена грађевина, можда из 10. века, са богатим каменим
црквеним намештајем. На суседном острву Габрио налазила се некад црква св. Гаврила.
Данас о њој нема археолошких трагова.
О старости Тивта у средњем веку, говори једино донаторски натпис ђакона
Албелина, који се може датовати у другу половину 9. века.
У Прчњу се налазе рушевине крстообразне цркве св. Томе, која припада 9. веку. У
селу Муо, испод Котора, налази се такође прероманска црква св. Павла, која се, судећи
према остацима каменог намештаја, датује у 11. век.
- Котор - Ново име Декадарон јавља се први пут код Равенског географа. Исто име
постојало је и за друга насеља у Римском царству. Из дукљанске епохе потиче известан
број грађевина у Котору. Которски грађанин Андреаци подигао је 809. године Светог
Трипуна и своју надгробну капелу посвећену св. Марији. Из прве половине 9. века је
тробродна базилика бенедиктинске опатије св. Петра на Шурању.
Бока Которска везивала је Травунију са Дукљом.
 Травунија

За разлику од Дукље, име Травунија јавља се искључиво у средњем веку. Плиније

помиње неки кастел Tribulium у северној Далмацији, али он не може да се доведе у везу са
средњовековном Травунијом. Име се јавља у разним облицима: Трибунитум, Трибуниа,
Тривуниа...
Константин Порфирогенит, у De administrando imperio, дели Травунију на праву
Травунију и на Конавле где изричито каже да се у Травунији налази друга земља звана
Конавли, до у De ceremoniis aulae byzantinae (Спис о церемонијама), разликује архонта
Травуније од архонта Конавала. Барски родослов сматра Конавале само жупом Травуније.
Према Барском родослову у Травунији је било девет жупа. Својим распоредом
чине један круг у чијем центру се налази Требиње.
У плодном Требињском пољу налази се више археолошких споменика дукљанског
периода. Пре свих, то је бенедиктинска опатија св. Петра in Campo (слика 37) у којој је
сахрањен краљ Радослав пошто се пред крај живота повукао у Травунију, а која се налази
код села Чичева, са две цркве, св. Петра и св. Павла.
Конастантин Порфирогенит убраја Рисан у насељене травунијске градове, док
Барски родослов Рисан сматра жупом. Археолошки споменик касног дукљанског периода
је црква Ризе Богородице, са портретом епископа Данила.
Далеко најважнија травунијска жупа су Конавли. Од времена Константина
Порфирогенита имала је посебан значај у Травунији, док се 1148. године помиње посебан
господар Конавела: Девезије. Константин Порфирогенит сматра да на језику Словена,
Конавел значи товарна кола. Модерна лингвистика сматра да су Конавли добили име од
латинског Canalis, тј. по римском водоводу Епидаура који пролази североисточним делом
жупе, или пак по римским путевима.
Граница Травуније према Дукљи ишла је од Рисна преко Кривошија и на тромеђу
Дукља-Травунија-Подгорје, која се налазила нешто јужније од Никшића. Од ове тромеђе
граница Травуније према Подгорју ишла је ка западу масивним планинама Његош,
Сомина, Троглав, Баба, Острвица, да би савила ка југу неде између травунијске жупе
Втнице, подгорске жупе Невесиња и хумске жупе Дабарпоља. Од ове тромеђе, Травунија-
Подгорје-Хум, граница Травуније према Хуму ишла је планинама Трусина и Ситница, да
би избила на море близу Дубровника.

Захумље

Константин Порфирогенит, у De administrando imperio, сматра да се земља

Захумљана зове према једној планини чије име на словенском језику "они иза брда". Он
локализује "велико" брдо Хум, по којме је област добила и име, тиме што наводи да су на
њему два града, Бона и Хлум, а иза брда тече река Буна, која се улива у Неретву јужно од
Мостара. У Барском родослову јавља се облик Chelmania, Chelmiana.
Према Барском родослову, Chelmiana је имала десет жупа. Жупа Стон била је једна
од најзначајнијих захумских жупа. Град Стон имао је три фазе развоја: римску,
дукљанско-немањићку и дубровачку фазу, са зидинама и цитаделама. Дукљански Стон
издизао се на једном узвишењу званом Горица, са прероманском градском црквом св.
Михаила (слика 42). Константин Порфирогенит помиње Стон као насељен град Захумља,
а за владе Војислављеве могуће да је био утврђен јер је слућио као база за борбе са
византијским стратегом у Дубровнику. Остаци подградске цркве св. Мартина из 11. века
(слика 43) налазе се изван зидина у пољу. Цркве св. Богородице, св. Петра, св. Ивана и св.
Николе подигнуте су за време немањићке владе у Стону.
У жупи Јабско, данашње зажабље, налази се централна грађевина са основом у
облику осмолиста из 9. века (слика 45).
У Могоријелу, јужно од Чапљине, познате су рушевине касноантичког каструма,
базилика и других објеката. У самом каструму откривени су луксузни метални делови
појаса каролиншке производње (слика 46) и један мач, све са почетка 9. века. Откривено је
и доста словенске керамике.
Порфирогенит бележи реку Неретву као граничну реку Захумља, док су Неретљани
за њега Пагани. У De administrando imperio само сумарно одређује границе Захумља: од
Дубровника до Неретве према приморју до Паганије, а у планинама на северу граничи се
са Хрватима и са Србијом.

IX ВЕК
То је време покушаја формирања првих држава, почетка нови феудалних,
економских и друштвених односа, врема када је раскрштено са паганством и примљено
хришћанство, време делатности на пољу културе од којих су оне из области
грађевинарства најбоље познате.

Општи проблеми

Авари и Словени су почетком 7. века разбили византијску управу на Јадрану и

свели је само на приморске градове. Константин Порфирогенит сматра да им је приступ са
мора омогућио живот и наводи да су градови: Котор, Дубровник, Сплит, Трогир, као и
велика острва: Раб, Крк, Црес и Лошињ, задржали своје романско становништво.
Власт Цариграда над јадранским градовима у 7. и 8. веку била је номинална. За
владе Михајла II (820-829), дошло је до отцепљења далматинских градова услед
спољноплитичких прилика. Миром у Ахену 812. године, извршено је разграничење
између Византије и Карла Великог. Византија је задржала Венецију, Задар, Трогир и
Сплит, од острва Крк, Раб и Осор и сву територију јужно од Цетине. Поред тога, арапска
офанзива одузела је Царству значајне облсти у првој половини 9. века: Египат, Крит,
Сицилију, малоазијска обала је опустошена до Цариграда, а у Малој Азији је устанак Томе
Словена довео до његовог проглашења за цара и опсаде Цариграда. Све је то допринело да
јадрански градови не буду више чврсто повезани са Цариградом и да се у 9. веку, за владе
цара Теофила (829-842) формирају архонтије.
Архонтије Драча и Далмације први пут се помињу у Тактикону Успенског (845-
856). Титула архонта је по чиновничкој хијерархији спадала у трећи ред, али се њен значај
огледао и у важности области, односно града којим је поједини архонт управљао. Архонти
Драча и Далмације имали су ранг спатара. Бивши архонти, тј. ексархонти, одмах су иза
архонта. Све архонтије су биле основане у периферним областима Царства, и то у
приморским појасевима, а из њих су се касније развиле теме.
Византијска офанзива за поновно стабилизовање власти на Јадрану започета је у
трећој деценији 9. века, при чему је дошло до преуређења архонтија у нове
административно-војне области - теме. Прво је била основана Драчка тема. Циљ оснивања
ове теме била је контрола над збивањима у српским областима, поготово у Дукљи, и
припремање офанзиве за поновно успостављање власти на Јадрану. Друга етапа
стабилизације византијске власти на Јадрану довела је до формирања теме Далмација.
Године 866. Дубровчани су послали једно посланство у Цариград са молбом за помоћ
против Арабљана, који су опсели град. Царска флота под командом дунгара Никите
Орифе ослободила је Дубровник од опсаде и продужила акцију за успостављање
византијске власти тиме што је Ориф повео успешан поход против Неретљана 870. године.
Ова офанзива, започета на почетку владавине цара Василија I (867-886), довела је до
устанка Хрвата против Франака, али и до наметања византијског штићеника Здеслава.
Тада је била формирана тема Далмација, са седиштем стратега у Задру, која је обухватала
и мање делове јужног Јадрана, тј. област Боке Которске. Једини по имену познат стратег
Далмације био је Вријеније, о коме се зна на основу печата са натписом. Поставља се
питање да ли је тема Далмација била подељена, као и друге теме, на две турме.
Почетком четврте деценије 9. века, Сарацени успостављају контролу на Сицилији и
у јужној Италији. О томе нас обавештавају Константин Порфирогенит и Барски родослов.
По Порфирогениту, напад су извршили Сарацени из Африке, које он у биографији свог
оца (Vita Basilii) зове и Картажанима, док писац Барског родослова изричито каже да су
дошли са Сицилије.
Писац Барског родослова приписује сараценском пустошењу значајне промене у
односу Романа у градовима са Србима и Хрватима. Латини су по њему после напада
побегли из градова у планине, а када су се Сарацени повукли, Словени су допустили да се
врат екућама уз обавезу плаћања данка и службе. Тек тада су Романи могли понову да
почну да подижу градове које су Сарацени порушили. У Будви, која је била порушена са
Росама и доњим Котором 840-841. године, Романи су почели са обновом града и према
нађеном натпису, анонимни донатор са братом подиже цркву св. Марије in Punta.
Сараценски напад довео је до слабљења моћи приморских градова, готово до
нестанка византијске и млетачке власти на Јадрану, тако да већ 846. године, Неретљани
освајају и руше Каорле, градић у непосредној близини Венеције. Константин
Порфирогенит каже да пошто је скоро читава Италије као и највећи део Сицилије потпао
под власт варвара (Сарацена), Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани, Дукљани и
Неретљани збацили су давнашљу власт Ромеја и постали самоуправни и самостали,
покоравајући се искључиво својим архонтима.

- Христијанизација -

Један од најзначајнијих догађаја 9. века јесте христијанизација Срба и Хрвата.

Унутрашњи друштвени развој достигао је ступањ у коме се формирају основни елементи
феудалне класе која тражи одговарајућу идеологију. Поред тога, верске прилике нису
више представљале раздор између словенског паганског села у унутрашњости и
хришћанских романских градова на Приморју.
- Покрштавање Срба -

- Константин Порфирогенит - Према De administrando imperio, покрштавање Срба

имало је три фазе:
1. За време владавине цара Ираклија (610-641) покрштен је анонимни архонт који је довео
Србе на Балкан. Покрштење су извршили свештеници из Рима.
2. За време цара Василија I (867-886). Константин Порфиротенит приписује
неспособностима Михајла II неуспехе византијске државне и верске политике, у које
убраја и чињеницу да је већина Срба остала некрштена и да су се покрштени поново
вратили паганству. Пошто је стигло посланство Срба и Хрвата на цариградски двор и
молило да буду покрштени, они су поново крштени преко царских делегата и грчких
свештеника.
3. За време владавине Василија I, пошто је већина Срба била покрштена, крштени су и
Пагани (Неретљани), који су у својим неприступачним планинама најдуже остали одбојни
према новој вери. И они су, пошто су послали једно посланство цару Василију тражећи да
буду покрштени, примили хришћанство преко царских делегата и грчких свештеника.
Хришћанство у 7. веку међу Јужним Словенима сигурно није пустило дубље
корење. Константин Порфирогенит у De administrando imperio изричито тврди да се
већина Словена није покрстила, већ да је дуго остала некрштена, а у Vita Basilii даје и
разлог: "већина одступи од светог крштења да не би задржали никакав залог пријатељства
и покорности према Ромејима". Сам цар каже да је покрштавање Срба и Хрвата било
синхроно са јачањем, односно слабљењем византијске власти на јадранској обали и
Балкану уопште. Сматра да слабљење византијске власти води ка паганству и ставља
распад византијске власти на Јадрану у време владавине аморијских царева.
- Барски родослов - Сличне фазе покрштавања могу се запазити и у Барском
родослову, писаном средином 12. века. Одатле сазнајемо да су међу локалним вођама била
подељена мишљена по питању прихватања хришћанства: неки су прогонили хришћане, а
други су подстицали прелазак у хришћанство. Ратимир је био непријатељ хришћанства и
прогонио хришћане, а Светимир је био престао да прогони хишћане и за његове владе
писац Барског родослова описује акцију Константина и Ђирила, што датује његову
владавину у седму деценију 9. века.
- Венецијанска хроника - Осим Константина Порфирогенита и Барског родослова,
о покрштавању Срба укратко говори и Венецијанска хроника Ђакона Јована. За владе
дужда Јована, око 830. године, Пагани су послали једно посланство у Венецију за
преговоре о миру. Под утицајем дужда Јована, неретљански посланик пристао је да се
покрсти.
Харун Јахја описујући своје путовање од Цариграда, преко Солуна и Сплита, за
Равену, наводи је путовао кроз шумовите области Словена који су према настојањима
краја Басијуса1 примили хришћанство.
Индиректном анализом извора може се установити да је Рашка била покрштена пре
874. године. У рашкој династији Вишеславића, само у шестој династији се јављају
хришћанска имена: Стеван, син Мутимиров и Петар, син Гојников. Према De
administrando imperio, Петар је владао између 892. и 897. године и имао је најмање
осамнаест година када је ступио на престо, те је, према томе, морао бити крштен око 874.
године. У De administrando imperio се каже да су Стеван и његов брат Бран пратили
бугарског кнеза Владимира (сина Михајла-Бориса) од границе, после бугарског пораза у
рату око 860. године.
Покрштавање које је организовао цар Василије I имало је за циљ да сломи
последњи отпор паганства међу Србима и Хрватима, као и међу Неретљанима. За
приморске области археолошки споменици могу да помогну утврђивању хронологије

1
Лако се у арапском облику Басијус може препознати "басилеус", тј. цар Василије I (867-886).
хришћанства: најстарији црквени споменици из 9. века, који се према свом географском
полжају могу поделити на цркве по жупама и градске цркве.
1. Цркве по жупама

У околини Котора може се пратити процес развоја хришћанства међу словенским

становништвом (слика 48). Између 797. године и друге деценије 9. века, акцију је
предводио епископ Јован, за чије време је подингута црква св. Петра у Бијелом, св. Тома у
Прчању (слика 62) и св. Стеван у Врановићима у Грбљу (слика 49). Организација култа св.
Трипуна служила је у сврху христијанизације. Тако је Андреаци, грађанин Котора,
откупио мошти св. Трипуна и подигао цркву истом свецу 809. године.
Није познато ниједно име ктитора цркве словенског порекла.

2. Градске цркве

Хришћанска црквена организација распала се под ударцима Авара почетком 7.

века. По Барском родослову, легендарни краљ Светопелек, наредио је хришћанима који су
говорили латински да се врате у своје крајеве и обнове градове и насеља које су некада
разорили пагани, и тада су "цркве које су биле срушене поново подигнуте и посвећене".
Према степену археолошке истражености, најстарије цркве 9. века по приморским
градовим Јужног Приморја су: црква у Улцињу, Св. Трипун и Св. Петар на Шурању у
Котору, Св. Марија у Будви, Св. Стеван у Дубровнику и можда Св. Михајло у Стону.
Црква Св. Трипуна била је епископална од свог оснивања. Црква Св. Стевана у
Дубровнику, са својим чувеним реликвијаром, представљала је главну цркву града пре
него што су Дубровчани узели за патрона св. Влаха.
Неки археолошки налази могу да потврде податке из Барског родослова да су неке
цркве које су остале у рушевинама почеле изнова да се подижу. На пример, у црви Св.
Петра у Бијелој чувају се пиластри из 5-6. века, а ископавања су потврдила старију
црквену грађевину из 5-6- века, које је обновљена почетком 9. века. Током ископавања
цркве Св. Стевана у Дубровнику нађен је на истом месту један капител из 6. века, који је
највероватније припадао ранијој цркви коју су пагани уништили. Испод цркве Св. Марије
у Дукљи, која је подигнута почетком 9. века, откривени су остаци базилике (слика 20). У
зидове цркве Св. Ивана на Лопуду узидано не неколико камених фрагмената из 5-6. века.

ИСТОРИЈА ПОЈЕДИНИХ ОБЛАСТИ

Захумље до 10. века

Срби коју су се доселили из области између Висле и Варте, под вођством рода
Вишевића, Константин Порфирогенит назива Захумљанима, "по планини која се зове
Хум", јер је у овој земљи велико брдо на коме су два града, Бона и Хум, а иза тога пролази
река Бона и "населили су се на реци названој Захлума".2
Археолошки подаци о стабилизацији рода Вишевића у овој области могу се
наслутити на локалитетима Могоријело и Црквине у Нерезима. У старохришћанској

2
Река Бона је данашња Буна, лева притока Неретве, а град Бона је село Буна на истоименој реци. Јужно од
леве обале Буне и њене притоке Бунице, постоје два виса са именом Хум. Према томе, река Захлума (иза
Хума), највероватније представља горњи ток Неретве, од ушћа Буне.
базилици у црквинама код Нереза нађено је доста фрагмената словенске керамике које се
хипотетички може определити у ранији период, до око 650. године и каснији, од око 650.
године до почетка 9. века. Уколико се прихвати оваква класификација керамике, у
Црквинама би се налазили најстарији археолошки трагови насељавања Захумљана. У
Могоријелу постоје остаци простране касноантичке зграде правоугаоног облика са
стамбеним просторијама унутра и јаким одбрамбеним зидом са четвртастим кулама
(нејасне намене) и са двема црквама. У једној четвртастој кули, која је касније замењена
округлом, као и у суседним стамбеним просторијама, нађено је доста фрагмената
словенске керамике, два цела суда рађена слободном руком, као и делови појасне
гарнитуре ранокаролиншке провенијенције северно од Алпа, тзв. инсуларни стил, са краја
8. и почетка 9. века (слика 46) који су ту доспели после франачког освајања Истре од
стране Византије, крајем 8. века. Појава овако луксузног франачког увоза око 800. године
у Могоријелу указује да се овде ради о упоришту једног снажнијег рода, можда рода
Вишевића. Из Могоријела потиче такође и један мач каролиншке производње 9-10. века,
као и две мамузе франачког импорта 9. века. Франачке мамузе откривене су и на
локалитету Подграђе и Црвен грм, такође из 9. века.
Константин Порфирогенит назива захумског кнеза Михајла сином Вишетиним.
Михајло Вишевић се први пут помиње 912. године и био је присталица бугарске политике.
Из излагања Константина Порфирогенита види се да је Михајло био наклоњен Бугарској:
" Михајло, архонт Захумља, пријави Симеону, архонту Бугара, да цар Ромеја подмићује
архонта Петра да се повеже са Турцима (Мађарима) и зарати са Бугарском". То је довело
до освајања Србије од стране Симеона и пада кнеза Петра. После смрти цара Симеона
(893-927), кнез Михајло прелази на страну Византије. Из података које је забележио
Порфирогенит да Дубровник плаћа за винограде кнезовима Захумља и Травуније, сазнаје
се да се власт захумске династије Вишевића протезала до градских зидина Дубровника.
Кнез Михајло је владао Стоном и суседним Ошљем, у коме се налазе рушевине осмолисне
цркве, која би могла бити из овог периода, а изнад Ошља се налазе рушевине неког града.
После 927. године, центра захумске династије из области Могорјела помера се у Стон.
Учествовање кнеза Михајла на сплитском сабору, где се одлучивало и о разграничењу
јурисдикције которске и дубровачке цркве, указује на интересовање Вишевића за
проблеме јужнодалматинских градова.

Травунија са Конавлима и Дукља до 10. века

По Константину Порфирогениту, у De administrando imperio, Травунија и Конавли

чине исту област. Барски родослов такође наводи да су Конавли само једна жупа
Травуније. Насупрот томе, у Књизи о церемонијама (De ceremoniis) Константина
Порфирогенита, међу јужнословенским владарима посебно се издвајају кнежеви
Травуније и Конавала. По De administrando imperio, Травуњани и Конављани воде порекло
од некрштених Срба још из времена оног кнеза који је Србе довео на Балкан. Српски
владар Владимир, удао је своју ћерку та травунијског жупана Крајину, сина Белоја. Белје
је име првог травунијског владара. Питање је да ли се може поистоветити са Белом
Павлимиром. Константин Порфирогенит такође говори да пошто је удао своју кћер за
Крајину, Властимир је Крајину именовао за архонта Травуније и тако Травунију довео у
завистан положај према Рашкој. Другачију слику доноси писац Барског родослова,
истичући превласт Травуније над Рашком. Писац Барског родослова наставља излагање
тиме што се једино рашки жупан Љутимир успротивио власти Павлимира-Беле.
Одлучујућа битка се одиграла на Лиму, а Љутимир је погинуо на Ибру. Следећи догађај за
време владавине Павлимира-Беле који је описан у БР односи се на сукобе са Мађарима и
"Сремцима" у Срему, а одлучујућа битка у којој су Мађари побеђени одиграла се на
простору данашње Бијељине. По писцу БР травунијска династија Павлимира-Беле у
сукобу је са Рашком, Босном и Дукљом, а у савезу са Хрватском.
О Дукљи у 9. веку веома мало се зна. Једини оловни печат са натписом на грчком
даје податке о Петру, архонту Дукље. По палеографским особинама сматра се да је овај
печат из 9. века, али се о дукљанском владару Петру не зна ништа.

КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ У 9. ВЕКУ

Почеци писмености и књижевности

Први елементи писмености у дукљанској држави потичу са почетка 9. века. У

питању је неколико латинских донаторских и надгробних натписа. Најважнија су четири
натписа: 1) донаторски натпис ктиторке Гузме са циборијума из Улциња, из 813-820.
године, 2) надгробни натпис Андреација и његове жене Марије са сагкофага из Св.
Трипуна у Котору, непосредно после 809. године, 3) донаторски натпис са цркве Св.
Стевана у Врановићима у Грбљу, са почетка 9. века и 4) натпис на циборијуму из Св.
Трипуна у Котору из 809. године.
Траг неких которских књижевних дела из 9. века сачувао се у тзв. Андреацијевој
повељи цркви Св. Трипуна из 809. године и у опису преноса моштију св. Трипуна. Оба
текста сачувала су у много каснијим прерадама.
Паралелно са почецима латинске књижевности постоје и подаци за постојање
словенске књижевности. Те податке доноси писац БР. У Уводу се каже да је он превео
"Књижицу о Готима", која се на словенском зове "Краљевство Словена", са словенског на
латински језик3. Потом наводи за краља Светопелека да је увео многе добре законе и
обичаје, а ко хоће о томе да зна нека прочита словенску књигу "Methodius". Шта је та
књига садржала тешко је рећи. Већина историчара се слаже да је у питању превод
номоканона Јована Схоластика из Антиохије, који је састављен око 550. године и садржао
педесет канонских прописа са изводом из Јустинијанових новела. Овај текст је превео
архиепископ Методије за потребе Великоморавске државе, између 865. и 885. године, и он
се сачувао у млађој, руској редакцији. Сасвим је могуће да је оригинална словенска
редакција била позната писцу БР.

Архитектура и скулптура

Архитектура већине црквених грађевина 9. века на јужном делу Приморја и у

Дукљи није сачувана (слика 48) и њихов изглед је тешко реконструисати. Изузетак
представљају темељи цркве Св. Марије у самој Дукљи (слика 20), црква Св. Томе у
Прчању у Боки Которској (слика 62), темељи цркве Св. Петра на Шурању у Котору (слика

3
Основна идеја ове легендарне историје је изједначавање са Гота и Словена. То је плод познатог манира
византијских писаца још од 6. века, када они мешају античке Гете, Ските и Готе. Први је Готе иднтификовао
са Словенима Теофилак Симоката.
64), црква у селу Затону на Лиму (слика 63), једна капела у Дривасту. Оне се могу
сврстати у три групе:
- једноставан тип централне грађевине кружног или полуконхалног облика
- сложенији тип централне грађевине крстообразног облика основе
- по један случај лонгитудиналне и тробродне базилике
- Црква Св. Трипуна у Котору - Један од најважнијих прероманичких споменика на
јужном Приморју била је катедрална црква Св. Трипуна у Котору. КП напомиње да мошти
св. Трипуна леже у његовом храму у Котору. Цркву Св. Трипуна подигао је богати
которски грађанин Андреаци и дао је украсити пластичним црквеним намештајем. Датум
посвећења цркве је 13. јануар 809. године.
- Капела у подграђу Дриваста - У поликонхалне грађевина спада и мала капела у
подграђу Дриваста. То је мањи триконхос какав се јавља у селу Затону на Лиму (слика 63).
Сличне грађевине познате су у северној Далмацији: црква Св. Николе у Нину и Св.
Кршевана на Крку. Овај тип грађевине води порекло из сличних касноатичких црквица 6.
века.
- Црква Св. Томе у Прчању - Основа цркве Св. Томе у Прчању (слика 62)
компонована је у облику уписаног крста. Све три апсиде су споља четвртасте, а унутра
полукружне. Централно кубе подупирала су четири стуба са капителима. Испред главног
простора налази се мањи нартекс. Датује се једино према аналогијама, а то су San Satiro у
Милану из 876. године и St. Geremainy des Pres из 813. године. Блиска јој је црква Св.
Петра Великог и Старог у Дубровнику.
- Црква Св. Марије - Налази се у Дукљи. Краљ Светопелек је био сахрањен у њој, а
према писцу БР, постала је крунидбена црква потоњих краљева.
- Базилика на Шурању у Котору - Из средине или прве половине 9. века потичу
темељи базилике на Шурању у Котору (слика 64). У питању је тробродна базилика са
ширим централним бродом који се завршава споља правоугаоном, а изнутра полукружном
апсидом. Бочни бродови се такође завршавају мањим полукружним апсидама. Најближе
аналогије потичу из Француске - катедрала у Везону.
Црква Св. Стевана у Врановићима и црква Св. Стевана у Сустјепану изнда Херцег
Новог, налазиле су се у Боки Которској.
Код капије доњег града у Улцињу, испод пода велике катедрале из доба Балшића,
откривени су темељи мале једнобродне црквее са полукружном апсидом. Имала је зидом
одвојен наос од нартекса. Вертикалн осветљавање долазило је из тзв. слепог кубета
(лантерна) које се ослањало директно на свод брода. Из ње потичу фрагметци циборијума.

Камена пластика

Готово сва скулптура 9. века на јужном Приморју представља део црквеног

намештаја. Често је била бојена. Трагови полихромије могу се приметити на
Андреацијевом саркофагу. На јужном Приморју људски лик се у скулптури 9. века јавља
само у једном случају и то на рељефу св. Јована Крститеља и св. Јакова из цркве Св.
Трипуна у Котору из 809. године.

Архитектонски споменици од 10. до почетка 12. века

 Типичан облик црквених грађевина од 10. до почетка 12. века у дукљанској држави
јесте једнобродна црквена грађевина издуженог брода, са пресвођеним бачвастим сводом,
са апсидом изнутра полукружном, споља праовугаоном.
Једноставнијег су облика црква Св. Павла у селу Муо код Прчања у Боки Которској
(слика 66), црквица у млетачкој кули у Бару (слика 71), црква Св. Мартина у Стонском
пољу (слика 43).
- Црква Св. Павла у селу Муо - Омања једнобродна црква са са полукружном
апсидом изнутра, а споља правоугаоном. У рушевинама су откривени фрагменти
прероманичке пластике, која одогвара прероманичкој пластици касног 11. века.
- Црква у млетачкој кули у Старом Бару - Налази се утопљена у зидине млетачког
бастиона, тако да је познат само унутрашњи простор који је подељен на два неједнака
травеја са полукружном апсидом изнутра.
Типу оваквих једнобродних грађевина припадају цркве Св. Михајла у Стону (слика
42), Св. Томе у Кутима (слика 67), Св. Ђорђа у Подгорици (слика 68). Наос је по правилу
пресвођен полуоблим (бачвастим) сводом, који је издељен на три травеја пиластрима
потпорних лукова свода. Унутрашњост грађевине је на зидовима, нарочито на јужном и
северном зиду, разуђена комбинацијом ниша и лукова, тако да ове цркве, иако скромне по
размера, дају утисак већег обухваћеног простора. Спољне стране зидова такође су
разуђене луковима и системом лезена. Постоје бројне варијанте овог типа дуж јадранске
обале.
- Црква Св. Михајла у Стону - Сматра се задужбином краља Михајла. То је
грађевина са јако наглађеном елевацијом и веома разуђеним ентеријером и фасадама. У
њој су сачуване бројне фреске са ктиторским портретом краља Михајла, са моделом цркве
у руци. Модел на овмо портрету пружа извесне допуне данашњем изгледу цркве: види се
да је имала звоник, слепо кубе , а можда и трем. Скулптура, углавном делови каменог
црквеног намештаја и украшени прозори и врата, одговара развијеној прероманичкој
пластици. Хронолошки однос грађевине, декоративне пластике и фресака тешко је
установити и није сасвим сигурно да ли припадају истој фази градње. Са сигурношћу се
може тврдити да су само фреске из времена краа Михајла, а да је грађевина можда и
нешто старија.
- Црква Св. Томе у Кутима - Истог типа је и црква Св. Томе у Кутима изнад
Херцег Новог, у травунијској жупи Драчевици. Ктитор ове цркве остао је непознат. Црква
је имала две фазе градње: првобитна фаза, од које се сачувао северни зид и део апсиде,
чији начин зидања одговара начину зидања цркве Св. Михајла у Стону и јужни зид
призидан касније. Начин зидања северног и јужног зида битно се разликују: северни је
зидан од ломљеног ситног камена и фрагмената цигала утопљених у малтер, а јужни је
зидан од правилних већих квадера. На овом зиду нема ниша. Приликом ископавања
нађени су фундаменти керамичког иконостаса који је подигнут пошто је јужни зид
президан. Парапетна плоча са композицијом - два анђела и крст, једно је од ретких ремек-
дела прероманичке уметности, и хронолошки одговара презиђивању јужног зида, а не
првобитној грађевини. Откривена је велика количина, од те мере уситњених фрагмената
фресака да нису могли бити искоришћени за стилску анализи и датовање.
- Црква Св. Ђорђа на Подгоричком гробљу - Доживела је толике преправке да се
опажају само неки елементи прероманичких грађевина оваквог типа, као на пример слепо
кубе.
 - Црква Св. Теодора у Старом Бару - Црква св.Ђорђа на Лонџи, из 17. века,
подигнута је на темељима цркве Св. Теодора, када ја ова изгорела (слика 70). Ископавања
на Лонџи потврдила су постојање две цркве, једне изнад друге. И старија и млађа црква су
тробродне базилике. Црква Св. Ђорђа подражавала је у облику основе цркву Св. Теодора,
само што је по димензијама нешто већа. Зидани квадратни ступци одвајају бродове.
Апсида је полукружна с обе стране. Може се раконструисати према једно гравири Бара из
1571. године, где се види одвојен звоник.
- Црква Св. Петра у Чичеву код Требиња - Од свих наведених цркава, по
конструкцији, начину зидања и размерама одудара црква Св. Петра у Чичеву (слика 37).
Први пут се помиње у БР 1078. године, када је у њој сахрањен краљ Радослав, који се био
пред Бодином повукао у Травунију где је и умро. Поставило се питање да ли је то црква у
Травунији Св. Петар у Бијелој у Боки Которској или Св. Петар у Чичеву. Пошто се у БР
спомиње да се налази in Campo, тешко се може везати за цркву у Боки, где поља нема.
Пошто писац БР ову цркву назива monasterium, највероватније је она била још пре 1078.
године бенедиктинска опатија. До данас су се очувале само импозантне рушевине ове
цркве крстообразног плана са нартексом и два звоника. Апсиде су изнутра полукружне, а
споља правоугаоне. Црква је морала имати кубе већих размера.

Скулптура и сликарство

Као најзначајније ремек-дело скулптуре са краја 11. или са почетка 12. века, истиче
се парапетна плоча из цркве св. Томе у Кутима (39, 58,59). На плочи је приказана
композиција: два анђела обожавају крст. Испод кракова крста, у слободном простору,
укомпонована су два орла раширених крила и окренутих глава ка крсту, док су на горњој
греди у лози уплетене животиње и птице. Од геометријске орнаментике задржала се само
трочлана преплетна трака као украс крста.

Најзначајнија сликарска дела дукљанског периода су фреске у цркви Св. Михајла

у Стону (65,68,69). Сачуване сигнатуре на фрескама су латинске. Цела унутрашњост
цркве (зидови, нише, свод) била је прекривена фрескама. То су представе светаца.
Сачувано је неколико већих фрагмената од којих се истичу портрет самог ктитора краља
Михајла, лик св. Ђорђа, Јован Крститељ, четири јеванђелиста на престолима. Изнад
портета краља сачувани су остаци композиције где је био приказан патрон храма,
арханђел Михајло, као мерач душа на страшном суду. У апсиди је насликана сцена раја са
Адамом и Евом. По вредности, фреске у цркви Св. Михајла у Стону не спадају у највећа
достигнућа сликарства свог времена и могу се поредити са фрескама слабијих локалних
мајстора који су нпр. радили у то време у Верони. Одговарају истим достигнућима
западног сликарства крајем 11. века у Италији, Француској и Шпанији.

Других сликарских дела из дукљанског периода готово и да нема. Уситњени

фрагменти фресака из цркве Св. Томе у Кутима спадају у круг византијског сликарства с
почетка 12. века.