СЛОБОДНИ УМЈЕТНИК ИВАН ЦЕКОВИЋ

Почетком 1962. године, са магнетофоном о рамену, допутовао сам у Београд са

новинарским задатком да снимим разговоре са неким црногорским писцима који су тамо
живјели и радили. У редакцији „Политике” нијесам нашао Душана Костића, вјечитог путника
који је свом листу слао путописне репортаже из разних крајева Југославије. Мирко Вујачић,
службеник Министарства иностраних послова, био је негдје у бијелом свијету. Успио сам да
снимим разговоре са Михаилом Лалићем и Михаилом Ражнатовићем.

Пошао сам још да потражим Ивана Цековића, слободног умјетника који није имао
свог радног мјеста. Неки пријатељи су ми рекли да га сваког дана могу наћи у кафани на
Теразијама. Кафански сто био је његово радно мјесто, гдје се сусретао и разговарао с људима,
писао стихове и текстове за неке листове и часописе. Очекивао сам да ћу га наћи с чашом
ракије или пива, али он је конзумирао само воћни сок. Донекле необично за једног беома! Био
је то наш први сусрет, али смо се нас двојица као писци добро познавали. Замолио сам га да ми
пред микрофоном прича о свом дјетињству, што је он одмах урадио, без икакве припреме. 40
На магнетофонској траци остала су снимљена његова сјећања на период проживљен у родној
Зети, у којој се тада оскудно живјело, напорно радило на њивама и са нестрпљењем гледало у
небо да берићетна киша падне и натопи усјеве и баште, ливаде и пашњаке. Родитељи су му
били готово беземљаши, сеоски пролетери, те су надничарили по туђим њивама, окопавали
кукуруз, жели и косили. Тек што је Иван напунио годину, родитељи су га из Голубоваца одвели
у ујчевину, у Махалу. Растао је уз дједа, бабу и три ујака Раичевића. Био је њихов миљеник и
брижно су га пазили. Прве књиге које су му долазиле до руку биле су народне пјесмарице и
оне које је добијао за одличан успјех. За вријеме рата прсживио је многа бомбардовања и
митраљирања, обично на путу до школе и у повратку ка кући. Послије рата Иван је успјешно
завршио гимназију и отишао у Београд да студира, а посветио се поезији и студирању живота.
Пошто сам ја завршио снимање, онда је и он обавио свој новинарски посао: поставио ми је
неколико питања и записао моје одговоре, које је објавио уз моју фотографију у „Београдској
недељи”, са насловом „Јесте ли Ви измислили Зоранов брод? Уместо деце, Миленка Ратковића
пита Иван Цековић”. То је био мој први објављени интервју. Нешто касније унио ме је у своју
књигу „Познанства с дечјим писцима”.

Миленко Ратковић -Анегдоте о писцима