Professional Documents
Culture Documents
Буктиња
часопис за књижевност, уметност и културу
број 57 / 2018
Издавач
Крајински књижевни клуб
Трг Ђорђа Станојевића бр.17
19300 Неготин
Главни уредник
Споменка Ст Пулулу
Редакција
Саша Скалушевић Скала
Радојка Плавшић Ранковић
Иван Томић
Власта Младеновић
Лектура и коректура
Ивана Мијајловић
Прелом
Бобан Кнежевић
Илустрације
Штампа
Пресинг издаваштво, Младеновац
Тираж
500 примерака
РЕЧ УРЕДНИКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
Пасамакоди - ЗВЕЗДЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
ПОЕЗИЈА
Тања Ступар Трифунвић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
Срђан Секулић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14
Борис Лазић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20
Саша Скалушевић Скала. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24
Радмило В. Радовановић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31
Ана Јовановић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
Војислав В. Јовановић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38
ПРОЗА
Стеван Бошњак - МОЦАРТОВА КУЋА ЗА СВЕДЕНБОРГА . 46
Веселин Марковић – НАСЛЕДНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54
Радојка Ранковић – ТУРИСТИЧКА ПОНУДА. . . . . . . . . . . . . . 60
НОВЕ ДРЖАВЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61
Милоје Димиресковић - Демир Неготински
ДАМА У БЕЛОМ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62
Бранислав Банковић – ЛЕТЊИ САН . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71
Дарко Мицић – ВИРУСИ, ВИРОЗЕ И ДР.. . . . . . . . . . . . . . . . . . 75
Јелена Глишић – БУНАР. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79
Миливој Анђелковић – ВЕЛИКО ФИНАЛЕ. . . . . . . . . . . . . . . . 81
ПРЕВОДИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89
Борче Панов – ОДА НЕИЗРЕЧЕНОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90
– КУЋА СА ГОДОВИМА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91
– КРВ КОЈА ЖОНГЛИРА СА ОСАМ
ХИЉАДА ПОЕТСКИХ МИСЛИ. . . . . . . . . . . . 92
Виктор Чолноки – ТOБИЈАШ ВУРМДРУКЕР. . . . . . . . . . . . . . 93
– ТАРТИНИЈЕВ ЂАВО. . . . . . . . . . . . . . . . . . 95
3
ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Бошко Мартиновић – ERDELEZI RISING. . . . . . . . . . . . . . . . . 100
Срдачно ваша
Споменка
5
БУКТИЊА #57: РЕЧ УРЕДНИКА
ЗВЕЗДЕ
Пасамакоди (1884)
6
7
ПОЕЗИЈА
8
ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ
9
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
РАЗМНОЖ АВАЊЕ
ДОМАЋИХ ЖИВОТИЊ А
10
ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ
11
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
БОГОВИ
12
ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ
О МРАЧНИМ СОБАМА И
МУШКАРЦИМА У ЊИМА
13
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
СРЂАН СЕКУЛИЋ
МА ЖУРАНИЋЕВА
У Мажуранићевој
на Петроварадину
живео је човек
који је имао књигу Скендера Куленовића.
Низбрдо је било
лакше но уз брдо.
Јурио сам доле
без динара.
И на станици се зауставио.
14
СРЂАН СЕКУЛИЋ
15
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
К АТРАН
16
СРЂАН СЕКУЛИЋ
Тај стуб
памти.
Храм ће једнога дана
бити обновљен.
Молитва је коју
рабини свакодневно
узвисују ка Господу
у граду Јерусалиму
где данас почивају
две мермерне плоче из врбаске
разрушене синагоге
на којима је било уклесано
Десет Божијих Заповести
И стуб стоји
разапет на раскрсници
иза кога уместо из храма
из хипермаркета
излазе свештеници.
17
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ЦИНЦАРИ
Сећам се
само
мириса те куће
у којој сам провео
рано детињство
И мармеладе од
шипурака
Још се сећам
коцкица
шећера
у стакленој
здели на столу
И дедине
адамове јабучице
која би играла
горе-доле
док је говорио
или се смејао
Причао ми је
тада
у шали
да је прогутао
шољицу за кафу
па му је
то дршка запела
о грло.
18
СРЂАН СЕКУЛИЋ
а ја сам
покушавао
да схватим
какав то укус има
порцелан
помешан са талогом
кафе.
Те куће
у старој чаршији
више нема,
спаљена је.
Ја и дан данас
умачем прсте у
тоз после испијене кафе.
19
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
БОРИС ЛАЗИЋ
ПО БОРХЕСУ
Углавном
Раскивао бих негве
(Иако сам раскивању вичан и сад)
20
БОРИС ЛАЗИЋ
ТИН
Не трпећ глупаке
Сам кудгод базаш селском цестом
Пропета чела
Са сепетом књига у нарамку
Газиш
21
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
АЈГИ
22
БОРИС ЛАЗИЋ
бар
траг
белине
да постигне
23
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ИЗБОР
24
САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА
МРАВИ
25
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ЛОШЕ НАМЕРЕ
не верујеш у немарност
ни у изненађења ма каква била
познајеш намере
миришу у ваздуху
26
САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА
ГОРКО НЕЗНАЊЕ
27
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ТИТАНОМА ХИЈА
он је титан
доживотни рачуновођа
има его све до Мјанмара
ти си за њега неважан
тек случајан или подскуп ејакулата
кога не чине елементи изабирани
из мокраћне цеви или мехура
28
САША СКАЛУШЕВИЋ СКАЛА
29
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ДО КРАЈА СВЕ ТА
зборимо данас
као да већ кроз
разне јауке није већ
све речено
особени печат
јединствени тон
и арому апокалипси
дају управо знакови
који успут маме пролазнике
охрабрени излазе
из сокака
који увек пуца
право на море или гробље
30
РАДМИЛО В. РАДОВАНОВИЋ
РАДМИЛО В. РАДОВАНОВИЋ
11.10.2017.
31
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ПРАЗНИ МИР
16.11.2017.
32
РАДМИЛО В. РАДОВАНОВИЋ
РАСТОЧЕНА КУ ЋА
15.11.2017.
33
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
СУМОРНИ ЗАБОРАВ
15.11.2017.
34
АНА ЈОВАНОВИЋ
АНА ЈОВАНОВИЋ
БОЈЕ СЕ БОЈА
35
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
36
АНА ЈОВАНОВИЋ
У ИМЕ СИНА
Где ти је воља?
Чекаш на оца, сине?
Имаш духа за велике висине.
Зар ја да ти кажем?
Не видиш сам?
Ти не осећаш, али ја знам.
Лењост је у теби јача од свега.
Збогом!
Сачекај оца, тако ти њега!
37
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ
НАЈГОРЕ ЈЕ ПРОШЛО,
ВЕЋ СВИЋЕ ПОСЛЕДЊИ ДАН
38
ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ
ЈЕСЕН
39
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ЗИМА
40
ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ
ГРБАВА ЗЕМЉА
41
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
ГРБ А В А В АТРА
42
ВОЈИСЛАВ В. ЈОВАНОВИЋ
43
БУКТИЊА #57: ПОЕЗИЈА
Н Е М А Н И Ч Е Г, А К О Н И С И
44
ПРОЗА
45
СТЕВАН БОШЊАК
МОЦ АРТОВА К У ЋА
ЗА СВЕ ДЕНБОРГА
„ … Не плачем за тобом што си мртав. Не бојим се ни твоје ни моје
смрти. Плачем, јер више нисмо заједно…“
(Шоулен)
„… Дуг је успон – брз силазак. Успон је толико напоран да не
уживаш у њему.
Силазак траје један трен и ту нема за твоје жеље све док не почну
оне праве ствари и збивања“.
(Leypte)
„ … Ослушни како у теби шапућу снови, како разрастају сећања
испод њих, како испод тих разраслих сећања бујају неисказане снаге
протеклих еона и свих оних јесени са рекама опалог лишћа, ослуш-
ни све скривене сузе и знаћеш да ниси сам, да то никада ниси био“.
(Tyngal)
„ … Одлазак у Ayu је неописив. Он највише подсећа на дечије сно-
ве помешане са косим зрацима Сунца који пробијају кишне облаке“.
(Дринка)
Најбоље је кад киши, кад свет ромиња, уоколо плаве магле, а
пау-чина падне по трави и земљи…
Најбоље је ноћу кад је јесен и кад киша ромиња. Лишће као јато
прхутавих лептира слеће на земљу, небо је сиво и прети, слутња ла-
годно стеже груди, ум трага иза застора магле и невиђења (трага за
новим световима).
Само се у јесен, кад ромињају кише, чуда чине истинитим и лако
је у њих поверовати…
Кише падају у свим животима и на свим световима. Ипак,
најлепше су кише на световима реинкарнираних добрих људи.
Плаве кише за плаве душе, црне кише за црне душе. Негде међу
звездама, негде међу димензијама…
Брда су окупана зрацима тонућег сунца, са запада миришу кише.
Папрат под ногама.
Црн, замућеног стања свести, у тмини. Магле. Сећања на лепе
дане. Звездотоци и звездолети. Брезе крај реке. Ветрови у грању.
Сећања.
Гласови. Одасвуд гласови и чекање. Звезде ме зову. Где сам?
46
СТЕВАН БОШЊАК
47
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
48
СТЕВАН БОШЊАК
49
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
50
СТЕВАН БОШЊАК
51
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
52
СТЕВАН БОШЊАК
53
ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ
НАС ЛЕ ДНИК
Није долазила.
Он седи на клупи, изнурен и знојав након вишечасовног обила-
жења зграда и станова, а десетоспратница иза његових леђа прави му
хлад. Нетремице посматра недоследну елипсу травњака, пресечену
уском, каменом стазом којом би она морала да се врати. Не знајући
шта да чини, он отвори велику црну торбу с књигама и направи нов
распоред као да ће торба тако постати лакша. Када би имао две торбе,
могао би да распореди тежину. Помисли да му одвезана пертла личи
на опуштена весла поред ципеле и то поређење га због нечег растужи.
Из салвете одмота кифлу, узалудно упозоравајући себе да не једе брзо
пошто му је новчаник празан, а до стипендије преостају још дуга два
дана. Сваког месеца било би исто. Новац му никада не би преостао до
првог, без обзира на то како би штедео, и онда би последњих неколи-
ко дана у месецу провео полугладан и нервозан, узалудно се надајући
да ће стипендија поранити, љут на себе зато што се тридесетак дана
раније зарекао да више никада неће доспети у такву ситуацију.
Након неколико прекршених заклетви, одлучио је да нешто про-
мени. Родитељи сигурно неће моћи да му шаљу више новца – запра-
во, чудио се што могу ишта да пошаљу – а стипендија неће постати
већа. У његовом аскетском животу преостао је само један луксуз, а
њега није хтео да се одрекне: сваке суботе и недеље отишао би до
ресторана прекопута студентског дома и попио чашу куваног вина.
Докле год одржава тај ритуал, није сиромашан.
Морао би коначно да зарађује. Стално радно време му не одго-
вара јер би онда изостајао с предавања. Могао би да разноси новине,
али плата је бедна, он мрзи да рано устаје, а можда би и каснио на
факултет. Зато би најбоље било да нешто продаје по кућама. Шта?
Можда књиге? Ако књиге воли да чита, и зна много о њима, онда ће
умети и да их продаје, зар не? Рачуница је била једноставна: ако буде
успешан петнаестак пута месечно – значи, једном у два дана – онда
ће сигурно моћи да преброди време до следеће стипендије.
Рачуница је, међутим, била још једноставнија када је, месец дана
касније, сабирао колико је књига успео да прода. Укупно пет наслова,
а три је купила иста особа.
Своју експедицију је био почео управо од те десетоспратнице.
Пошто она надвисује све остале зграде у крају, ковао је стратегију,
онда ће у свим тим становима сигурно наћи бар три-четири купца.
54
ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ
55
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
56
ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ
сети свега што му је говорила. Супруг јој је умро пре три године,
а децу нису имали. Поменула је, такође, да су њихови заједнички
пријатељи махом помрли, али тај део није слушао пажљиво, зао-
купљен предомишљањем коју књигу да јој понуди. То све значи да
вероватно није отишла далеко. У продавницу, можда. Или у шетњу,
али сигурно неће шетати дуго по овој врућини. Ако је, пак, свратила
код неке комшинице па се распричају, то би могло да потраје.
Говорио је себи да чекање нема смисла и да овако сигурно неће
ништа продати, али и даље је седео на клупи. Одлучио је да крене
када линија сунчеве светлости стигне до његових ногу. Имао је још
само десетак центиметара времена када му се учинило да она конач-
но долази. Ниска особа одевена у црно пристизала је каменом стазом
– можда је то она. Ставио је длан изнад очију. Да, заиста. Узео је торбу,
устао и отрчао иза зграде. У брзини је потценио висину једног жбуна.
Саплео се, изгубио равнотежу, а ноге су нагонски направиле неколи-
ко брзих корака узалудно покушавајући да достигну труп. Пао је, и
одрао кожу лакта о грумен земље, а из отворене торбе излетела је јед-
на књига, ширећи корице у ваздуху као да покушава да ублажи пад.
Устао је, убацио књигу у торбу, хитро заобишао два угла зграде
и стигао до трећег. Обазриво је извирио: то је стварно она! Носила
је по једну кесу у свакој руци, приближавала се десетоспратници и
остављала за собом измаглицу јаре. Заклонио се и избројао до пет-
наест. Проценио је да ће толико бити довољно: њој да дође до улаза,
њему да дође до даха.
Нагло је изашао на чистину. Застала је поред капије и упитала:
„Јесте ли то ви?“
Пришао јој је, тобоже изненађен, задовољан што га је одмах пре-
познала. „Ја сам, добар дан. Чудно што се срећемо.“
Била је сва у црном, ако човек пренебрегне дијагонално распоре
ђене беле кружиће на хаљини и чипкану крагну. Чак јој је и шешир
био црн. По овој врућини!
„Није ли сада сувише топло за шетњу?“ упитао је.
„Да, обично раније одем у радњу. Али волим да ходам. Ви опет
продајете књиге?“
„Мора се.“
„Хоћете ли код мене?“
„Недавно сам био.“
„Нема везе, дођите опет.“
Подигао је главу пут њених прозора као да га онеспокојава толи-
ко пењање, па пристао.
„Дајте, ја ћу вам то понети.“
Из једне кесе вирила су пера празилука и миловала га по руци, у
другој се оцртавало неко округло воће, а торба с књигама претила је
да ће му склизнути с рамена.
57
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
58
ВЕСЕЛИН МАРКОВИЋ
59
РАДОЈКА РАНКОВИЋ
Т УРИС ТИЧК А ПОНУД А
60
РАДОЈКА РАНКОВИЋ
61
МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ
— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ
Д АМА У БЕ ЛОМ
Љубавна прича с тужним завршетком
Између цркве и школе „Вук Караџић“ је централни градски парк
а између у центру града лепа ливена чесма са великом шкољком и це-
вима које из својих лавовских уста точе живу неготинску воду. Деца
која би из школе трчала по парку, увек су се гурала око чесме ко ће
пре да се напије воде. Увек осим у једном случају, онда када би дама
у белом точила воду на тој чесми. Деца су онда стајала са страхопо-
штовањем и чекала да дама у белом оде. Сва су се деца бојала вешти-
ца иако нису никад видела вештицу и нису ни знала како уствари
вештица изгледа али је њихова представа вештице била отприлике
попут те старе даме. Једино што се није уклапало у слику вештице је
била бела боја. Вештица би требала да буде у црном. Ова је била сва у
белом, попут авети, стара али лепа, јако нашминкана, строгог лица и
непријатна. Ту слику памти свако дете које је одрастало у Неготину
седамдесетих година прошлог века.
Годинама касније сам са Мићом Стефановићем, незваничним
и доживотним неготинским министром културе седео у дворишту
Мокрањчеве куће у пријатном разговору. У том разговору нешто ми
скрену пажњу и одвуче поглед на страну. Била је то фигура малене,
погурене старице која у руци носи ибрик за воду. Деловала је као
да је искорачила директно из мојих дечачких сећања, онако строга,
достојанствена и сва у белом. Тада сам чуо ову причу која је смеште-
на баш ту на калдрму улице Војводе Мишића, некадашње улице
Краљице Наталије, негде тридесетих година двадесетог века, између
два Светска рата.
„Гранд хотел“ је био у трећој згради од почетка улице која је ишла
од центра града. Са једне стране ка центру је до хотела била зграда
трговца Генчића а са друге лепа приземна кућа професорке Милице
Васковић. Следећа кућа је била трговца Душана Цајића. Хотел је
био власништво Душана Цајића и Станоја Васића а издавали су га
разним хотелијерима који су водили хотел. Била је то лепа спратна
зграда са високим плафонима. У главној сали били су шанк, велики
билијар и столови. У посебном делу била је сала за ручавање из које
се излазило у башту. На спрату су биле хотелске собе и службене
62
МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ
63
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
64
МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ
65
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
66
МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ
у кући али како је време пролазило он се све више окретао свом би-
вшем кафанском друштву и старим обичајима. Није он радио ништа
тако посебно што други Неготинци нису али је Жозефини то било
несхватљиво и јако јој је сметало. Није могла да разуме зашто њен
муж више воли своје мушко кафанско друштво од ње и њиховог
сина. Ствар је отишла много даље кад су до ње дошли гласови и до-
кази Милановог неверства. Схватила је да се он није променио и да
је остао онај исти женскарош кога је упознала. Чудно је то. Свака
жена воли да заведе женскароша али свака мисли да је баш она, та
најбоља, која ће заувек везати уз себе таквог мушкарца. Никад при-
том не рачунају да су се после њих родиле неке друге девојке које
размишљају исто онако како су и оне мислиле.
Милану је сметала неприлагодљивост његове жене. Понашала
се охоло, као да је била принуђена да живи у неком дивљем и њој
непознатом свету. Добро, знао је он да Неготин није исто што и њен
родни Праг, повремено је из тих разлога водио у Београд не би ли за-
бавио своју лепу и младу жену али то није давало неких нарочитих
резултата. Није било дана да му она није пребацивала и да се није
жалила на место у коме је принуђена да живи. Почео је постепено да
бежи од ње а бежао је тамо где му је већ од раније било проверено
добро. Жене лаког морала су умеле да буду добра забава и замена за
све што човеку у том тренутку треба. Моралисти који осуђују људе
попут њега су уствари људи без душе, мислио је. То су они који су
се женили из интереса, они који су дрхтали над својим иметком, они
који су у цркви били у првом реду, они који су скоро дошли у овај
град. Ето он годинама живи са најлепшом и најбољом женом у граду
и како време иде њихова срећа је све мања. Оне разлике које су их у
почетку привлачиле су временом постајале све већа сметња. Испод
јоргана телесне љубави била је велика провалија међу њима.
Како је време текло брак Жозефине и Милана Цајића је постајао
све несноснији и тежи. Комшије су све чешће могле да чују вику
и свађу из њихове куће. Госпођа Жозефина је умела да у раним ју-
тарњим сатима, кад јој муж дође из кафане или од друге жене, от-
вори широм прозор у улици Војводе Мишића а некадашњој улици
Краљице Наталије и из свег гласа и своје рањене душе повиче:
„Курваааар, курвааар!“ Свађе у њиховој кући су постале свакоднев-
ница и тако им је пролазио живот. Неки су Неготинци осуђивали
Милана а неки Жозефину али од идеалног брачног пара они су по-
стали ружан експеримент, добар за наук младима. Син Милан је рас-
тао у лепог и паметног момка. Мајка му се у потпуности посветила,
дарујући му све време свог промашеног живота. Наравно, постао је
добар пијаниста али је од оца наследио дар за технику, математику
и шах. Дошле су неке године и син Милан оде на студије са којих се
никада није вратио у Неготин. Није имао жеље. Завршио је факултет
и запослио се у Бору као професор математике. Наравно, у стану је
имао пијанино а био је и мајсторски кандидат у шаху.
67
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
68
МИЛОЈЕ ДЕМИРЕСКОВИЋ— ДЕМИР НЕГОТИНСКИ
69
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
70
БРАНИСЛАВ БАНКОВИЋ
ЛЕ ТЊИ С АН
– Готово – рекао је Живомир и заклопио кутију са алатом пошто
је ушрафио и последњу ручку на доњем делу сандука пажљиво да
не оштети свежи слој лака.
Била је субота, пазарни дан и пролазници су застајали око огра-
де да се још једном увере у мајсторство свога земљака. Велики по-
клопац усправљен уза зид куће блистао је на сунцу као каква златна
плоча. Тог августовског преподнева мушице су уједале као пред
кишу, мајстор је потражио хлад винове лозе и сео да попије кафу
испод свог парчета неба.
– Одмори се мало па да га носиш – рекла му је Јована његова жена.
– Мислио сам да одем поподне по хладовини.
– Нема шта да чекаш, а и поподне ће бити још већа врућина.
Испеглаћу ти белу кошуљу.
– Муж је гледао у жену погледом ’зар баш морам’ али је она била
одлучна као и увек.
– Нећеш ићи какав било и запамти, нема вересије.
Личио је на уплашеног дечака док је у старој и прашњавој тренер-
ци ћутке испијао хладну кафу. Био је једини столар у селу који је пра-
вио врата и прозоре а по потреби је вршио ситне поправке. Мртвачке
сандуке је израђивао само по поруџбини. Добричина какав је био, тај
проседи занатлија у својим раним четрдесетим, није знао да напла-
ти свој труд. Да му није било Јоване још би живели у оној оронулој
блатњари код винограда. Имали су иза себе пет година брака, двоје
деце и недовршену приземну кућу.
Док је пеглала не трему Јована је размишљала о томе колико је
њен муж провео времена у радионици и колико би то све требало
наплатити.
– Колико ћеш да наплатиш за њега? – питала је.
– Не знам, нисмо причали о цени. Тражићу шездесет хиљада па
колико добијем.
– Тражи сто. Педесет хиљада је обичан, овај вреди бар дупло.
Додала му је кошуљу и панталоне и он је ушао у собу да се обу-
че. Она је остала напољу поред сандука. Деци је забранила да га
додирују. Дивила му се у тишини. Боже ми опрости, помислила је,
да није то што јесте па да га човек унесе у кућу као комоду или сто
толико је леп.
У том тренутку се зачула шкрипа капије и пас је залајао. Ушла
су два мушкарца у црним кошуљама, брисали су рукама зној са чела.
71
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
72
БРАНИСЛАВ БАНКОВИЋ
73
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
74
ДАРКО МИЦИЋ
ВИРУСИ, ВИРОЗЕ И ДР.
75
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
76
ДАРКО МИЦИЋ
77
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
78
ЈЕЛЕНА ГЛИШИЋ
БУНАР
Ноћ. Црна као бездан зјенице њене мајке која је прије неколико
минута угасила сва свјетла и отишла на спавање. Лијевим образом
и врхом носа наслоњена на стакло прозора, шарала је погледом по
тами, питајући се да ли је то што гледа небо или поглед можда није
подигла довољно високо, па гледа кров комшијине гараже. Очи су
се полако привикавале на таму и почела је јасније да разазнаје обли-
ке. Облаци су пропуштали понеки сноп мјесечеве свјетлости која је
правила необичне сјенке у кући. Одувијек зазирући од несталних и
прикрадајућих сјенки, прикова поглед за бунар који се једва назирао
испред куће.
Ископан прије педесетак година, док је њен дјед био у пуној мла-
далачкој снази, био је једини извор питке воде њиховој кући. Ни за
вријеме највећих љетних жега није пресушивао, али тада се, додуше,
морао продужавати конопац за који је била завезана стара лимена
канта која је, откако се сјећала, стајала на каменом сантрачу, који је
био висине тек један метар изнад земље. Тај зид и танки лимени по-
клопац, били су једина ограда између травнатог, цвјетног дворишта,
и дубоке, хладне бунарске воде. Пријатно хладне за пиће и љети и
зими. У бездану бунара, у који је могла да завири тек ако ју је неко
добро држао за рамена или око струка, било је нешто добро, животно,
неопходно. Било је и небо које се љуљушкало на ситним таласићима.
Био је њен лик који се огледао, машући јој, док неко не би спустио
поклопац.
– Мама, не вади воду из бунара – молила је плачући. – Мама!
Мама, ја знам да ћеш пасти јер нема ко да те држи, а канта пуна воде
је тешка… Мама! Мама, немој… пашћеш и удавићеш се! – вриштала
је покушавајући да јој отме канту.
Одвојила је лице од прозорског стакла и пипајући по мраку кре-
нула уз степенице које су водиле до њене дјевојачке собе. Голицање
мрака по леђима натјерало је да се врати и провјери да ли су врата
закључана. Ухватила је за кваку и врата су се отворила. Испред је
стајао комшија Петар, старац од седамдесет осам година. На глави
му је била шубара коју је носио и зими и љети, преко рамена огрнут
кожух, а међу прстима цигарета која се гасила у старој, изгорјелој
муштикли. Петар. Исти онај Петар којег су нашли прије неколико
дана у каналу пијаног и промрзлог до смрти и који је сутрадан са-
храњен на сеоском гробљу без много оплакивања.
79
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
80
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
ВЕ ЛИКО ФИНА ЛЕ
81
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
82
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
83
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
84
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
85
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
86
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
87
БУКТИЊА #57: ПРОЗА
88
ПРЕВОДИ
89
БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ
БОРЧЕ ПАНОВ
избор из збирке Људске тишине (Човечки тишини)
ОДА НЕИЗРЕЧЕНОМ
Песниче,
јеси ли чуо да су
древни кинески лекари
за тугу мислили да је болест плућа?
Јеси ли се запитао колико мало кисеоника у тузи има?
Чудно је како се од тако мало кисеоника сазда небо речи,
чудно је како се преплићемо ко два пламена што истим
кореном горе –
говорила ми је рука моја,
и записивала све што нисам хтео о радости да јој кажем.
90
БОРЧЕ ПАНОВ
КУЋА СА ГОДОВИМА
У соби згужваној као писмо
један јелен гризе креч са зидова
91
БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ
92
ВИКТОР ЧОЛНОКИ
ТOБИЈАШ
ВУРМДРУКЕР
Тобијаш Вурмдрукер се родио у жупанији Ваш и у погледу зани-
мања био је зналац целокупних знања музике и певања. Када сам га
сусрео први пут, помислио сам да се он није тек онако родио него је
исечен из листа Fliegende Blaetter. Беше трбушаст као главица црног
лука и говорио је проклетим дијалектом жупаније Ваш.
Берберину је двоструко плаћао, јер је имао лице двоструко веће
од обичног људског бића, а са обућарем је био у тако присном односу
да је свако одмах могао видети колико му је дужан.
Тобијаш је играо значајну улогу у друштвеном животу Пиркереца.
Поред тога што је младу генерацију уводио у тајне лупања по кла-
виру и у уметност шкрипуцкања на виолини, редовно је својим пе-
вањем забављао друштво на домаћим концертима и чајанкама.
– Могу да избацим тако високо Це исто као Тамагно – говорио је
и добро се искашљавао.
Кажем вам, Тобијаш је био омиљена фигура у друштву Пиркереца
и интелигенција га је ванредно пригрлила.
Био је велики пријатељ Ботонда Гланца који је у Пиркерецу
био књиговођа и први плесач. Он га је увео у салон удовице г-ђе
Шлигорак.
Удовица г-ђа Шлигорак је имала две кћерке. Једна од њих,
Еуфемија, беше тако малена и мршкаста да ју је једном када је села
на гуску да је кљука (пиркеречка интелигенција је и кљукала), гуска
се подигла и побегла носећи ја на леђима. Госпођица Арабела, њена
сестра, напротив, храбро је могла да накљука и ноја, ни он је не би
могао понети.
Када је Тобијаш у салону породице Шлигорак певао ону вели-
ку арију из опере Пердута, која овако почиње «O, i miei rimorsi» и
на крају је избацио ас тврдећи да је било це, одједном су се обе гос-
пођице заљубиле у њега, Арабела је стављала у његов тањир најбоље
залогаје, а Еуфемија, која је после таштог покушаја кљукања гусака
била ослобођена домаћих послова, у запучак капута му је затакла
незграпно крупну ружу «маршал Нил».
Тобијаша је тронула и ружа, и добри залогаји, и неки чудан по-
крет је осетио испод најгорњег дугмета прслука који пре никада није
доживео. Покренуло му се срце. Заљубио се.
93
БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ
94
ВИКТОР ЧОЛНОКИ
ТАРТИНИЈЕВ ЂАВО
95
БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ
96
ВИКТОР ЧОЛНОКИ
97
БУКТИЊА #57: ПРЕВОДИ
98
ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ,
ПРИКАЗИ
99
БУКТИЊА #57: ЕСЕЈИ, КРИТИКЕ, ПРИКАЗИ
БОШКО МАРТИНОВИЋ
ERDELEZI RISING
100
БОШКО МАРТИНОВИЋ
101
ЉУДИ И
ДОГАЂАЈИ
НЕГОТИНСКИ КУЛТУРНИ ДОБРОТВОР
102
103
МИСЛИ И
МИШЉЕЊА
104
Оно што је доле одговара ономе што је горе, а што је горе одгова-
ра ономе што је доле како би се извршиле чаролије једине операције.
Као што су све ствари потекле од један, од једине мисли, тако су све
ствари настале од ове једине ствари, прилагођавањем.
Хермес Трисмегистос
Кога Бог воли, њему отвори уши; кога Бог мрзи, њега оглуви.
Срце омогућује човеку да чује или не чује. Пази на оно што изгова-
раш и што ти кроз уста излази, како би мудри могли рећи: Како је
лепо оно што овај човек говори!
Поуке Птахотепа
Истина је нечујна. Онога који ју је нашао отпратиће и у гроб.
Не одгурни онога ко те моли за помоћ.
Мудри сељак
Ленштина не зна шта је јуче; ко је глув на истину, неће наћи
пријатеља; грамзивац не дочека ни један једини дан среће.
Мудри сељак
С ким да разговарам?
– Нема више праведних људи, земљом владају ниткови.
– Земљу је преплавио грех и то безграничан, безграничан.
Разговор човека ситог живота
Ако своје циљеве поставиш ниже, скренућеш с пута истине.
Ако си обећавао, подај; кога си охрабрио, помози му.
Вавилонска мудрост
Дизао сам вреће песка, носио со, али све ми је било лакше него
дуг. Дизао сам сламу, носио сено, али све ми је било теже него добар
пријатељ.
Ахикарове поруке
Човек се брани од удараца судбине, али је беспомоћан пред не-
срећама које је изазвао сопственим страстима.
Шу-кинг
Кад неко не порумени због нехотице почињене грешке, починио
је нову грешку.
Шу-кинг
Кад се сусретнеш с пријатељем, не показуј ни тугу, нити буди су-
моран. Напротив: прими пријатеља ведро, топлим речима, али пази
да му својом љубазношћу не будеш на терету.
Ши-кинг
Зашто бисмо учили мајмуне како се треба верати уз дрво?
Ши-кинг
105
БУКТИЊА #57: МИСЛИ И МИШЉЕЊА
106
БУКТАЛИ СУ:
108
109
БУКТИЊА #57: БУКТАЛИ СУ:
Дела:
Дајмонион I, роман (1971); Самоубиство, приче (1981); Смртовница,
песме (1984); Тескоба, песме (1986); Сион, роман (1987); Двоглава
корњача, приче (1996); Сионски сонети, песме (1997); Мртва при-
рода, песма (1998); Песме за мртву, песме (2001); Црв у рани, песме
(2003); Гробља, песме (2003); Седам песама, песме (2005); Порекло
црва, песме (2006); Станични бифе, приче (2006); Истините приче
о човеку званом Велики Мао, приче (2006); Болест богова, песма
(2007); Прича за Роберта Валзера, приче (2007); Сократ, крчмар и
крчмарев син, проза (2009); Песничка грба, песме (2009); Метак у
леђа, приче (2010); Нељудске приче, приче (2011); Сократова смрт
/ Епименид, проза (2012); Јутарњи гроб, песме (2012); Мртав, пес-
ме (2013); Смрт једноруког човека, роман (2014); Болест и њен влас-
ник, песма (2014); Venezia, Riva degli Schiavoni, песма и прича (2016);
Мртве речи, песме (2017)
110
111
БУКТИЊА #57: БУКТАЛИ СУ:
112
113
БУКТИЊА #57: БУКТАЛИ СУ:
Илустрације:
Страна 5 Зоран Јакшић
Страна 7 Пасамакоди уметност
Страна 9 Етрурска уметност
Страна 15 Royalty
Страна 23 Diggy Fly
Страна 27 Royalty
Страна 29 Royalty
Страна 37 Ана Јовановић
Страна 60 Royalty
Страна 78 Royalty
Страна 80 Royalty
Страна 98 Royalty
Страна 101 Бошко Мартиновић
Страна 102 и 103 Фотографије Крајински Књижевни Клуб
Страна 107 Flamarion
Страна 115 Circa Design Book
114
CIP - Категоризација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
008(497.11)
COBISS.SR–ID 65253890