Биљана Сикимић: Народни називи за кишу са сунцем

У раду се анализира међусобна условљеност јужнословенских народних

термина за болест биљака типа пламењача и киша са сунцем - која се сматра за
узрочника ове болести.
Монолексемна именовања кише са сунцем у словенским језицима (као што су
јужнословенско балсара, кља, маћа, мана, тоња, цвек, полеско рудб) поклапају се са
[1]
називима паразитских болести биљака типа пламењача . Да би се ова веза објаснила,
[2]
потребно је уважавати и неке екстралингвистичке околности .
Српскохрватски фолклор садржи формулаичне текстове који указују на
[3]
конкретно неповољно дејство појаве истовремене кише и сунца . Ове магијске
фолклорне формуле покушавају да отклоне конкретну опасност овакве кише по усеве:
Сунце грије, киша пада, тпу рђо, тпу смраду! (Сребреница, усм. потврда М. Симић);
Пада, пада маћа,/биће жита краћа./Устав, Боже, маћу,/да то дица не плачу. (Дувно,
Rubić и Nuić 1899:253); Киша пада, сунце грије, мојој љетини ништа није! (Горобиље
код Пожеге, усмена потврда М. Николића); Бежи тоња, ено коња! (Љештанско, усмена
[4]
потврда М. Тешића) .
Фолклорни извори и експлицитно наводе врсту штете коју појава истовремене
кише са сунцем наноси усевима, тако нпр.: биће бастра (Штрпце), биће маћа
(Херцеговина), кад киша пада и сунце сија, бије тоња / биће пламењача (подаци
Миленка Филоповића у: Kuusi 1957:207), или: cvek je kiša koja pada kad sunce sja (...) ta
kiša bude pomišana medenom rosom, što opuri luk (Otok, Lovretić 1897:98). На Уралу таква
киша се зове сеногной (Kuusi 1957:208), у Украјини се сматра да на картофеле будут
пятна (Kuusi 1957:208), а у Пољској да са неба пада zaraza од које пожуте листови
(Kuusi 1957:208). У полеским говорима рудб и рудá падй означава како и појаву"кише
са сунцем" тако и "болест биљака" (Усачева 1983:217), где информатори везују болест
[5]
са таквом кишом . Веровање да појава истовремене кише и сунца изазива пламењачу
[6]
постоји и код Немаца (уп. примере у: Kuusi 1957:208-209) .
За разлику од, у лингвистици одавно уочених и описаних, семантичких помака
који се сматрају за језичке универзалије, фолклорно условљени семантички помаци
ареално су ограничени и нису језичке универзалије. У овом раду описана етимолошка
подударност између термина за кишу са сунцем и биљну болест пламењачу може се
сматрати за семантичку бинарну везу фолклорно условљену чињеницама духовне
културе. Изван наведеног европског фолклорног ареала ова семантичка бинарна веза
(киша са сунцем = пламењача) није очекивана. Фолклорна свест тражи узрок болести,
али је произвољност одабраних узрока произвољна; болест је, на пример у
српскохрватском језику, покривена много већим бројем термина и само неки од њих
етимолошки су идентични са метеоролошким термином. Истовремена појава кише и
сунца покривена је знатно мањим бројем термина и сви они имају етимолошке парњаке
у називу болести. Фолклорна свест, међутим, везује појаву пламењаче и са неким
другим метеоролошким појавама. У питању је локална језичка универзалија - када је
ова узрочно-последична веза једном успостављена у фолклорној свести, могућ је и
семантички развој од метеоролошког термина ка биљној болести.
Етимолошка анализа јужнословенске грађе показује да је процес преношења
значења текао у оба правца, од метеоролошког термина ка ботаничком и, чешће,
[7]
обратно . Јужнословенски термин ала садржи два фолклорно условљена помака:
демон > непогода коју демон изазива > болест коју непогода изазива. Миленко
Филиповић забележио је у Кучима и Васојевићима (Kuusi 1957:207) да се болест
биљака изазвана кишом са сунцем зове ала (овај термин није потврђен у РСАНУ нити у
Симоновићевом ботаничком речнику). У Црној Гори ала је забележено и као
метеоролошки термин "маћа = киша са сунцем ", тако Станић 1991 s.v. ала као једно од
значења наводи "невреме, вихор, непогода; маћа" са примером: Убила ми ала жито,

1
 1
попила муња. Речник САНУ s.v. ала : као једно од значења даје и"олуја с градом,
непогода", Стијовић 1990 s.v., бележи код Васојевића: ала "јак ветар". Прелазак
демонског кода у метеоролошки је сасвим очекиван, што за демонско биће са турском
етимологијом, ала/хала, потврђују и бугарске потврде, где хала/ало поред значења "јак
ветар" има и значење "јака киша" (Koseska 1972:24, 35).
Тоња је "атмосферска појава када истовремено пада киша и греје сунце"
(Златибор, Миловановић 1983:61), односно"кад киша пада и сунце сија у једно исто
[8]
доба" (Банат, грађа за РСАНУ) . Паралелно се јавља и ботаничко значење тоње
као"пламењача" (Љештанско, усмена потврда М. Тешића: побила/тукла тоња; Љубиње
у Херцеговини, усмена потврда аутора; у Црној Гори Ранојевић је, према грађи за
РСАНУ забележио: пшеница се тоњоше од успаре после кише, кад припече сунце). Из
Такова је потврда да кад киша пада и сунце сија, бије тоња, или: биће пламењача
(према Kuusi 1957:207). У Ускоцима Станић 1991 s.v. тоња дефинише:"неподесно
време, ала" са примером: Убила ми тоња шеницу, а као друго значење даје"отпаци од
жита".
Речник ЈАЗУ потврђује да тоњ значи"задах, смрад, мирис" (забележили Вук у
Грбљу и Ивековић), даље постоје одреднице тоња 1 "исто што и тоњ" (извори: Вук,
Шулек, Ивековић) и тоња 2 "маћа, пламењача" (Караџић s.v.: попала га тоња, Art
Wetters, tempestatis genus, и "рђав мирис" наведено као прво значење), са примером из
Ивековића: као пламењача или тоња, што падне у малом дажду, у Жумберку је
забележио Скок, а: Убија (пшеницу и јечам) тоња, пламењача (из Колубаре и
Подгорине у Србији), Тоња, нека магла, што падне с прољећа и науди биљу
(Шаптиновац у Славонији, Ившић). У словеначком тоњу потврђује Pleterљnik 1895 s.v.
(поред осталих значења): eine Art Senge, BlKr; tonja je pala na pšenico, BlKr; (tona? ein
Nebel, der die Saaten verdirbt, Cig.).
ЕРХСЈ етимолошки решава Вукову потврду тоња "као омара иза мале кише"
s.v. topiti (se), уз семантички коментар да се значење те речи мења у два правца према
ефекту кише. У словеначком и у Жумберку тоња значи "Nebel, der das Getreide verdirbt"
а у Црној Гори "смрад", одатле тоњ у Грбљу "мирис". Овај семантички развитак Скок
објашњава словеначким tonja "Schatten". На другом месту, s.v. тља, Скок питање
етимологије ипак оставља отвореним.
РСАНУ потврђује: кља м., кљах (Поуње), поред: кљај (у Богдашима код Ливна,
према усменој потврди Н. Рамића), са примерима: убио кља жито, пао кља на жито
(Книн); побио ми кља пшеницу (Ц. Луг); маћа или кља је киша, која лити или у пролиће
пада када сунце грије (Травник и Дувно) а дефинише као: "врста биљне болести,
пламењача" и "киша која изазива ту болест". Етимолошки су сродне и одреднице: кња
са примером: луга, натруха што мисле приморци да пада из магле на рашће, особито
на лозу: пала кња на лозу (Павлиновић у РЈА), Да не пане поросица, иза које паст ће
кња и однит ће жито (Пољица). РСАНУ за кља одређује женски род вероватно на
[9]
основу Павлиновићевог примера. И кна је у РСАНУ одређено као женски род ; у
РСАНУ још и: кљаобитина "жито које је побио кља" (Српски архив 1874, 509).
Судећи по етимолошким анализама уз кља (мушки род!) треба прикључити и
једну потврду из РЈА: само код Стулића наведено тља у значењу"пропадање". Бројније
су потврде овог термина из грађе за РСАНУ: тља ж. "из језика старословенског:
поквареност" (Курелац); у Босни: једна врста болести на лубеницама, дињама,
краставцима и на свакој зелени: убила га тља" и од истог приносника (Д. С. Поповић)
у Босни: убила тља жито; тљобитан - тљом убијен бостан, убила га тља.
ЕРХСЈ s.v. тља на примерима из Босне (Травник) дефинише "болест на
кукурузу, пшеници, што настаје кад прижеже сунце послије кише" и етимолошки
повезује оба облика кља и тља (тј >књ >кња), а да не објашњава промену рода. Скок
исту реч налази у стцслов. tâlja "Verwesung", руском тля "Faulniss, Moder", што је све
поствербал од стцслов. tâleti, tâlejo "modern", tâliti, tâl’o "corrumpere". Скок оставља

2
отвореним питање да ли и тоња са превојем долази уз ове глаголе. Исте етимолошке
претпоставке понавља у одредници tajati. Сличан етимолошки закључак произлази и из
штуре одреднице руског етимолошког речника посвећеног термину тля
"растительноядное насекомое; моль" (али у руском и"рђа, гњилост") које се доводи у
везу са глаголом тлеть (Фасмер s.v.). О етимологији и семантици овог прасловенског
глагола в. нпр. Schuster-Љeljc s.v. tlać или Варбот 1984:130-131. Махек истиче везу
значења "гњити, трулити" и "тихо горети" s.v. tliti.
Турцизам балсара, према РСАНУ, у Пироту значи "пламењача" и "назив за кишу
при којој се развија болест" у примеру: Кад сунце јако пече а у ваздуху се једва
примећава да киша пада, онда се таква киша назива балсара. Друге фонетске варијанте
овог термина су: басра, бастра али покривају само "болест": преко лета "пламењача"
коју негде зову "тоња", а у пожаревачкој "бастра" наступа у свакојаким флекама на
лишћу, нарочито кад после кише припече сунце. У етнографској фолклорној потврди:
биће бастра (Штрпце у Сиринићу, Kuusi 1957:207). Други лексикографски извор у
ареалу Косова дефинише бастра као"болест усева, пепелница" (Гораждевци код Пећи,
Букумирић 1983:73): убије-ји бастра.
ERHSJ s.v. baljеmez преузима Елезовићеву етимологију и дефиницију потврде
са Косова, бастра (< тур. bal-sra): врста лепљиве материје што се ствара на лишћу усева
и другог корисног биља, а која се материја јавља као последица разних биљних
болести, које проузрокују неки биљни паразити (Елезовић 1932 s.v.), исту етимологију
доноси и Љkaljić 1979 s.v. balsara (< тур. balsira). Сви етимолози се слажу да је у првом
делу турског етимона bal "мед". Овај турцизам потврђен је у македонском (балсара,
басара, бастра "пламењача" РMJ s.vv.) и бугарском језику, уп. БЕР s.v. балсара, где се
наводи само значење "болест биљака". Реч је у бугарском језику потврђена у
фонетским варијантама: баксара, балсара, bansara, bъrsara, bъrsara, basъra, бастра али и у
значењу "лака киша за време које сија сунце" (Koseska 1972:36).
Романизам маћа је у српскохрватском језику широко распрострањен, Речник
САНУ доноси га у одредницама маћа 3, "пламењача": Убила маћа виноград
(Бјелопавлићи) и маћа 4: Пада, пада маћа... (Босанско Грахово), Кад сунце грије, а
киша пада, те то лити или у пролиће пада, вели се пада маћа (кља) (Дувно), Маћа или
кља је киша, која лити или у пролиће пада кад сунце грије (Травник). Исти термин је
потврђен у етнографској грађи: биће маћа (Херцеговина, Kuusi 1957:207).
Романску етимологију ове лексеме (из венецијанске форме италијанског
macchia"мрља") даје ЕРХСЈ s.v. makulica, а ово касније потврђује и Брозовић 1988. Оба
речника романизама у Боки Которској слажу се око романске етимологије: Musić 1972
s.v. maća за Боку Которску даје значења "мрља; слаба киша што лети штети усевима";
Lipovac-Radulović 1981 s.v. за ареал Боке Которске даје семантичку дефиницију
термина maća као "мрља; болест" са индикативним примерима: Može maća panut na
voće i na čeljade. Evo je palo malo kiše i nije bilo koristi, samo je fažolu, luk, salatu i bidž
uvatila maća, a o lozi i da ne zborimo. Maća ti obično pane na luk, zelje, voće i to kad poslije
vruće, kiša samo malo orosi. Kašić 1995:359 бележи у Конавлима: маћа "слаба киша која
2
лети смета усевима". Црногорски ареал дање попуњавају Ускоци: маћа "летња киша
која пада кад сунце греје и изазива пламењачу на усевима, тоња, пламењача" (Станић
1991 s.v.). РЈА има пример за маћа под д): киша што љети пада, премда сунце
свијетли, те на лишћу гдје падну капље, постану љаге. Караџићев речник чак у Срему
потврђује значење"мрља", а у Дубровнику и: као пламењача или тоња што падне у
малом дажду, starke Sonnenhitze, sol nimius.
Фолклорна потврда из Славоније: цвек је киша која пада кад сунце сја (...) та
киша буде помишана меденом росом, што опури лук (Оток, Lovretić 1897:98) налази
2
своје објашњење у једној Вуковој до сада нејасној одредници. Наиме, ЕРХСЈ s.v. cvek
има само једну потврду из Срема коју преузима из РЈА у значењу: "сок који пчеле
наберу те из њега буде мед", и коју оставља без етимолошког решења. У питању је

3
погрешан превод немачког термина Honigthau, који је Вук употребио у свом Рјечнику
(код Вука тачно стоји: цвек м. у Сријему, der Honigthau, melligo). Овај немачки термин
требало би превести као "биљна болест типа пламењача" (уп. нпр. Симоновић
[10]
1959:130) . На целокупном немачком говорном подручју сматра се да је киша са
сунцем шкодљива јер узрокује пламењачу (нем. Honigthau, Melthau, дословно
[11]
значи"медена роса"), уп. Kuusi 1957:208-209 . Ареално ограничен термин цвек могао
би се повезивати са мађ. uszog/uszok са значењем "снет, главница ражи", нејасне дање
етимологије (уп. MNTES s.v.)
Потврду да је мана и на српскохрватском терену члан низа са анализираном
етимолошком бинарном везом даје дијалекатски извор из Тимока, Динић 1988 s.v. мана
"болест винове лозе - пламењача" са примером: Пада ћиша, а греје слнце, че да убије
лозје мана. Термин је ограничен на источну Србију и дијаспору уз румунску границу,
тако мана значи "бастра" у примеру: Да н удари нека мана, па све пропане; даље:
мановита година "година у којој је бастра уништила усеве" (у Радимцима, Томић 1989
s.v.v.); мана "врста болести биљака": убила га мана (Црна Река, Марковић 1986 s.v.).
РСАНУ s.v. мана даје етимологију "према хебрејском", а као четврто значење наводи
"манин лишај; пламењача, бастра" са примерима из већ описаног ареала: Пала мана на
жито; Кад усеви после јарког сунца, које упече после кише поцрне, каже се да их је
мана убила (Зајечар), Мана је нека љута роса која убија воће у цвету и винограде, те
род готово сав опадне (Заглавак), переноспору, болест виновог лишћа зову мана
(Тимок).
Бугарско мана дефинише Koseska 1972:50-51 као "лака, слаба киша за време које
греје сунце, чија је последица болест на лишћу". Реч је потврђена у већини
испитиваних бугарских пунктова, само у Брестовици код Пловдива долази до
семантичког развоја "болест која напада лишће воћака", и то за оба тамо потврђена
термина, балсара и мана. Реч је потврђена и код Герова, а Косеска наводи да је
позјамљеница из турског језика, према Младеновљевом етимолошком речнику.
Бугарски етимолошки речник, БЕР, као и други савремени аутори слаже се да је
[14]
порекло термина у "божанској храни Јеврејима у пустињи", в. БЕР s.v. мана . Тако и
2
ЕСУМ s.v. манна сматра да је у питању семантички помак библијског назива мана -
[12]
небеска киша и наводи све словенске потврде. Карпатизам *man(n)a широко је
заступљен у румунском језику: после кише са сунцем у околини Сибиуа житарице и
кромпир пожуте и свену (se maneazа, Клепикова 1977:13). Рум. manа има
значење"разне врсте болести културних биљака које изазивају појаву црвених флека;
[13]
роса или киша са сунцем која шкоди биљкама" (према: Клепикова 1977:13 ).
Најшири ареал распрострањености у српскохрватском језику има аутохтони
словенски термин тоња (потврђен на простору од Баната и западне Србије на запад и у
словеначком језику), остали термини су ареално ограничени - кља на Босну и Хрватску;
а тако и позајмљенице: цвек на Срем и Славонију, мана на источну Србију (и даље по
карпатобалканском ареалу), балсара на Косово (али и Бугарску и Македонију), а маћа (
у значењу "тоња") на Црну Гору, Дубровник и Босну.
Са једне стране магијски текстови, а са друге примери термина у контексту из
лексикографске и етнографске грађе (та киша буде помишана меденом росом , што
опури лук; као пламењача или тоња што падне у малом дажду; да не пане поросица, из
које паст ће кња и одит ће жито) указују на постајање и трећег члана у анализираној
бинарној вези "кише са сунцем" и "пламењаче". У питању је изазивач болести који се у
фолклорној свести, потпуно равноправно са неким изазивачима људских или
животињских болести, поима као демонско биће. Демонско биће које изазива
[14]
пламењачу свакако је бестелесно , али се и неке друге његове основне карактеристике
[15]
могу реконструисати . Називи су му: ала, бастра, кља, мана, маћа, тља, тоња, цвек,
медена роса. Карактеристике су му бестелесност (нека магла; луга, натруха), лепљивост
(медена), мирис (смрад), и евентуално неке друге (рђа, љута). Јавља се на лишћу

4
корисних биљака (науди биљу, пада на рашће/лозу), уништава жетву (биће жита краћа)
а време појављивања је условљено метеоролошким околностима ("истовремена киша са
сунцем"; магла; с прољећа; роса; поросица; киша мало ороси, у малом дажду; после
јарког сунца које упече после кише). Акционални код сведен је на констатацију
присуства (попала га тоња, уватила маћа), ударање / убијање (удари нека мана; тукла
тоња, бије тоња; побио кља пшеницу, убила тоња пшеницу; убила ала жито; убила
маћа; убио кља жито; убила тља жито; че да убије лозје мана), или падање (пала кња на
лозу; пао кља на жито; пада маћа; може маћа панут; падне у малом дажду; pala na
pљenico). Комуникација са демоном могућа је путем басме, односно дечије песмице
очито магијског порекла (устав, Боже маћу), заштита је и колац са коњском / воловском
/ овнујском лобањом. Фолклорни жанрови у којима је биће посведочено сведени су на
магијске текстове и народне изреке.
Паралелно представљена лексикографска и етнографска грађа указује и на
[16]
проблем лексикографске дефиниције појава из домена народне духовне културе .
Лексикографска дефиниција не би смела да испусти из вида духовно становиште
претпостављеног говорника и конкретну ситуацију у којој настаје нека номинација.
Савремени, "научни" (нпр. медицински, ботанички), лексикографски приступ
дефинисању неких појава духовне културе често се показује као недовољан.

Напомене

1 Српскохрватски и словеначки народни називи наизглед сродних биљних болести када

ове добијају црвене или сиве пеге по лишћу (изостављен је део термина који именује
конкретну биљку) из: Симоновић 1959 s.v.: Peroponospora: пламењача, расток, тоња;
балсара, басра, бастра, љута роса; Pharagmidium rubi idaei: пламењача, рђа;
Plasmopara: балсара, бастра, медљика, пламењача, љута роса. мана м., метиљ,
пепелика, тртна глава, тртна плесен; Polystigma rubrum: пламењача; Puccinia: багра,
балсара, басра, бастра, ватра, главица, зађева, кља, кна, љута роса, магла, мана, маћа.
медљик, медљика, ожиг, опека, палеж, пикац, пикец, пјега, пламеница, пламењак,
пламењача, подгара, подгоретина, препала, (црна) рђа, рја, роса, смод, снет, снијет,
снит, тоња, хрђа; Uromyces: рђа, рја, пикац, кља, пламењача; Bremia: бастра,
пламењача; Tilletia: гар, гарка, главница, главња, главњица, гламница, гламња,
гламњица, снијет, снит, тоња; Ustilago: гар, гара, гарак, гареж, гарежина, гарка,
главница, главља, главњица, гламња, гламњица, кила, киле, киленџа, килунџа, ожиг,
палеж, пикац, рђа, рја, смод, (црна) снет, снетаљ, снијет, снит, снетје, сњет, сметаљ,
сметљика, снетаљ, угарак, уродица, учац, хрђа, црнило, црна болест, црњавина,
црњевина, чрн; Claviceps: врат, главица. главница, жижак, изродица, килотина, намељ,
намет, намета, наметниково зрно, пасуљара, ражина, ражуља, рожичек, родац,
рошчићи, снет, угарак, црна раж; Eurysiphe: медена роса, медљана роса, медљик,
медљика. пепелница, сијер. Болести Tilletia и Ustilago имају у Србији иста народна
имена, уп. Ранојевић 1912 s.v. Семантичка веза специјалног метеоролошког термина за
кишу са сунцем и термина за болест коју, по народном веровању, изазива, шири се и на
неке друге метеоролошке термине, уп. горе наведено магла, (љута, медена) роса.
Етимолошка решења многих од наведених термина за биљне болести своде се на
семантизам "горети", уп. нпр. за назив гара SP s.v. *gara: "болест биљака типа снет,
рђа", али само са српскохрватским потврдама. Етимологију сх. главња/гламња и
изведеница доноси ЭССЯ s.v. голвьна, наведени су поред српскохрватских и бугарских
потврда значења Ustilago и пољско, руско, украјинско и белоруско. Значење Ustilago у
овом речнику се сматра за секундарно, мада рано формирано. Етимолошки је решено
као супстантивација придева *голвьнъ са семантичком мотивацијом "нагорело с једне
стране, с главе", а отклоњени су стари и нови покушаји етимологизације као "гореће,
нагорело". Ако се прихвата ова етимологија - и даље остаје на снази кључни

5
семантизам "нагорело". Слична етимологија, са семантиком "горења" понуђена је за
словенско *snetь, в. Bezlaj s.v. snet I.
2 Пижурица 1995 се залаже за пројекат етнолингвистичког изучавања српскохрватске
народне метеоролошке терминологије по методи упитника.
3 Иста метеоролошка ситуација познаје и фолклорне формуле са митолошким
садржајем, дескрипцијом претпостављеног стања у универзуму, уп. Сикимић 1996а.
4 Да је у питању опасан демонски противник, сведоче и магијске радње:"У ужичком
крају, да би се бостан сачувао од тоње, побије се од прилике на сред бостаништа мотка
или колац и на њих се насади лобања угинулог коња или друге животиње" (Ђорђевић
1938:133). Према усменој потврди Б. Давидовића, у Срему се у истом циљу у винограду
побијала овнујска или воловска глава.
5 Полеска монолексемна именовања за кишу са сунцем су и: препаркi, прегравки,
угрiука, проблески, али их Усачева 1983:218 не тумачи посебно.
6 Код многих народа, међутим, постоји и веровање да таква киша користи печуркама,
отуда руски назив: грибныи дождь, или полеско: грибныи дож (Азимов 1983:216),
руски коментар уз кишу са сунцем: это к грибам (Kuusi 1957:213). Да је киша са сунцем
корисна за печурке, верују и Турци, Италијани, Литавци, Естонци и Финци (уп.
примере у: Kuusi 1957:213-214).
7 Утицаји честих киша, јаке росе, магле, влажна и топла ветра на појаву пламењаче у
нашем су народу добро познати. То сведоче и народна имена за ту биљну болест:
пламењача, пламеница, ватра, опека, подгоретина, роса, љута роса, магла, тоња,
мана, бастра, балсара. Она су управо израз народног веровања о постанку те болести.
У народу се верује, да пламењача (пламеница, опека, подгоретина) постаје кад после
кише припече сунце, или јој се као узрок приписује топао југован ветар (ватра), тако
исто јаке росе (роса, љута роса), или она пада на жита из ваздуха (магла, тоња, мана,
бастра, балсара) кад се магла подигне. Последње веровање има научног основа у
толико, што споре пламењаче падају на жита доиста из ваздуха. Остала народна
веровања односе се на повољне атмосферске утицаје за развиће пламењаче", Ранојевић
1912:139.
8 Према примерима из грађе за РСАНУ тоња има и значења "влага, мемла" (Левач,
Славонија), "измаглица" (Сомбор), "мокра магла" (Београд), "непријатан мирис"
(Војводина, Црна Гора),"у облак дигнута прашина" (Бачка), "велика тишина у ваздуху;
мирна, тиха вода; запара пред олују" (Ресава).
9 Још је Стулић означио кна као женски род, "мрље које киша оставља на лози", ово је
даље преузео Шулек 1879 који упућује на своју потврду кља - из извора Сабљар - ареал
Далмација, Истра, Хрватска; из Шулека обе потврде преузео је Симоновић 1959.
10 Право значење Вуковог цвек "der Honigthau"очигледно није било познато ни Кашићу
(в. Кашић 1987:136) јер је укључено у групу "малобројних речи чија је употреба
ограничена на (поједине) занате или на трговину".
11 У Славонији је иначе за пламењачу потврђено и: медена роса, в. Lovretić 1897:98. И
неки други називи за болест "пламењачу" мотивисани су "медом": медљик, медљика,
односно "росом": љута роса, роса.
12 Глобалну синхрону и дијахрону анализу хришћанског аспекта библијске речи мана
даје Премк 1995.
13 Клепикова 1977 показује раширеност термина *тап(п)а у карпатобалканском
ареалу, али нема српскохрватске потврде. Најсложенију семантичку слику термина
*тап(п)а имају карпатоукрајински говори, док је његова семантика у северно- и
западнословенским језицима знатно ужа. *Мап(п)а као "болест биљака" јавља се само у
карпатском ареалу: у украјинском, румунском, бугарском и македонском језику.
Питање о употреби овог термина постоји и у упитнику за карпатски дијалекатски атлас,
в. ОКДА.

6
14 Раденковић 1996:36 и 43-47 убраја ветровита бестелесна бића у изазиваче болести
код људи.
15 Етнолингвистичка школа Н. И. Толстоја израдила је схему описа митолошких
ликова (в. Схема 1989), јужнословенски демон који изазива пламењачу, већ самим тим
што је у питању невидљиво, безоблично биће, не може бити описан по свим тачкама
ове схеме.
16 Проблем лексикографског третмана "празноверја, митолошких и религијских
појмова" на српскохрватском лексичком материјалу - већ је био предмет истраживања,
уп. Марковић 1995.

Литература

Азимов, Э. Г.
1983 Из полесской народной метеорологии. Слепой дождь, Полесский
этнолингвистический сборник, Москва, 212-217.
БЕР
1962-95 Български етимологичен речник I-IV (а-падам), София.
Bezlaj, F.
1977-95 Etimološki slovar slovenskega jezika I-III, Ljubljana.
Брозович, Д.
1988 Об этимологии сербохорватской лексемы maća 'пятно', Этимология 1985, Москва,
52-53.
Букумирић, М.
1983 Из ратарске лексике Гораждеваца (код Пећи), Прилози проучавању језика 19, Нови
Сад, 71-105.
Динић, Ј.
1988 Речник тимочког говора, Српски дијалектолошки зборник XXXIV, Београд, 7-335.
Ђорђевић, Т. Р.
1938 Зле очи у веровању Јужних Словена, Српски етнографски зборник LIII, Београд,
1-347.
Елезовић, Г.
1932 Речник косовско-метохијског дијалекта I, Београд.
ERHSJ
1971-74 Skok, P.: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-IV, Zagreb.
ЭССЯ
1974-95 Этимологический словарь славянских языков 1-22 (а∗- народъ), Москва.
ЕСУМ
1989 Етимологичний словник української мови I-III, Київ.
Фасмер, М.
2
1986-87 Этимологический словарь русского языка I-IV, Москва.
Геров, Н.
1895-1908 Речник на блъгарския език, Пловдив.
Караџић Стефановић, В.
1852 Српски рјечник, Беч.
Кашић, Ј.
1987 Трагом Вукове речи, Нови Сад.
Kašić, Z.
1995 Govor Konavala, Српски дијалектолошки зборник XLI, Београд, 241-396.
Клепикова, Г. П.
1977 Карпатская лексика в ее отношении к лексике иных зон славянского мира,
Славянское и балканское языкознание, Карпато-восточнославянские паралелли,
Структура балканского текста, Москва, 3-20.

7
Koseska, V.
1972 Bulgarskie slownictwo meteorologiczne na tle ogolnoslowianskim, Wroclaw etc.
Kuusi, M.
1957 Regen bei Sonnenschein, Helsinki.
Lipovac-Radulović, V.
1981 Romanizmi u Crnoj Gori, jugoistočni dio Boke Kotorske, Cetinje-Titograd.
Lovretić, J.
1897 Otok, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje II, Zagreb, 91-459.
Machek, V.
19682 Etymologicky slovnik jazyka českeho, Praha.
Марковић, М.
1986 Речник народног говора у Црној Реци, Српски дијалектолошки зборник XXXII,
Београд, 243-500.
Marković, Ž.
1995 Praznoverja, mitološki i religijski pojmovi, problem razgraničenja, Folklor u Vojvodini
9, Novi Sad, 235-240.
Миловановић, Е.
1983 Прилог познавању лексике Златибора, Прилози проучавању језика 19, Нови Сад,
15-70.
MNTES
1967-76 A magyar nyelv torteneti-etimologiai szotara I-III, Budapest.
Musić, S.
1972 Romanizmi u severo-zapadnoj Boki Kotorskoj, Beograd.
ОКДА
1987 Общекарпатский диалектологический атлас, Вступительный выпуск, Скопје.
Pižurica, M.
1995 Iz srpskohrvatske meteorološke terminologije (Nacrt za jedan projekat uz nekoliko
etimoloških beležaka), Македонски јазик XL-XLI, Skopje, 435-435-445.
Pleteršnik, M.
1894-95 Slovensko-nemški slovar I-II, Ljubljana.
Premk, F.
1995 Mana, ta kruh tiga lebna, Jezikoslovni zapiski 2, Ljubljana,195-218.
Раденковић, Љ.
1996 Народна бајања код Јужних Словена, Београд.
Ранојевић, Н.
1912 Криптограмске болести жита у Србији, Београд.
RJA
1880-1975 Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-XXII, Zagreb.
РМЈ
2
1986 Речник на македонскиот јазик, Скопје.
РСАНУ
1959-89 Речник српскохрватског књижевног и народног језика 1-14, а-недотруо,
Београд.
Rubić, S., Nuić, A.
1899 Duvno (Županjac), Zbornik za narodni život i običaje IV, Zagreb, 244-291.
Schuster-Šeljc, H.
1978-89 Historisch-etymologisches Wörterbuch der ober- und niedersorbischen Sprache 1-
24, Bautzen.
Схема
1989 Схема описания мифологических персонажей, Материалы к VI Международному
конгрессу по изучениy стран юго-восточной Европы, Проблемы культуры, Москва, 78-
85.

8
Сикимић, Б.
1996 Слојеви фолклорног текста, Студије српске и словенске, Српски језик I, Београд -
Никшић, 163-174.
Сикимић, Б.
1996-а Митска бића дечијег фолклора: киша са сунцем, Лицеум, Крагујевац (у штампи)
Симоновић, Д.
1959 Ботанички речник, Београд.
SP
1974-1995 Slownik praslowianski I-VII, a - gobьdzь, Wroclaw.
Станић, М.
1990-91 Ускочки речник I-II, Београд.
Стијовић, Р.
1990 Из лексике Васојевића, Српски дијалектолошки зборник XXXVI, Београд, 119-
380.
Škaljić, A.
4
1979 Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo.
Šulek, B.
1879 Jugoslavenski imenik bilja, Zagreb.
Томић, М.
1989 Речник радимског говора, Српски дијалектолошки зборник XXXV, Београд, 1-174.
Усачева, В. В.
1983 Из наблyдений над метеорологической лексикой Полесья и Карпат, Полесский
этнолингвистический сборник, Москва, 217-225.
Варбот, Ж. Ж.
1984 Праславянская морфонология, словообразование и этимология, Москва.

9
 Биљана Сикимић: Митска бића дечијег фолклора: киша са сунцем
Јужнословенски дечији фолклор добар је показатељ значаја који за фолклорну
свест имају метеоролошки феномени. Обиман корпус "метеоролошких" текстова
потврђује изузетну улогу кише, сунца, магле, снега, дуге у свакодневном животу.
Корпус јужнословенских дечијих песмица које се певају када истовремено пада киша и
сија сунце допуњавају редуковани текстови, клишетиране формуле везане за исту
прилику. Својеврсну етнолингвистичку загонетку престављају номинације појаве
"киша са сунцем". О овом метеоролошком феномену у фолклору словенских народа
постоји неколико радова (уп. Толстој 1976, Азимов 1983, Усачева 1983, Невска 1989), а
целокупну светску грађу окупља монографија финског фолклористе Мати Кусија
(Kuusi 1957). Како је ова монографија настала углавном на основу анкете, грађа коју
доноси махом је новијег датума: тако су јужнословенске потврде резултати теренских
истраживања, из периода педесетих година овог века, М. Филиповића, Б. Братанића и
Х. Вакарелског. Овакав начин рада био је вишеструко ограничен, тако су нпр. потпуно
изостали подаци из словеначког фолклора, а може се претпоставити да су неки мотиви
значајно изменили своје ареале.
Као најпогоднији за основно етнолингвистичко читање словенских варијаната
текстова о киши и сунцу наметнуо се акционални код. У оквиру таквог мотивског
читања следи парадигма актера. Даље се актерски код чита као демонолошки,
антропоморфни и зоонимски, али стално имајући у виду да овај редослед није обавезан
у снижавању кода: антропоморфни код једино је сигурно снижавање демонолошког
кода.
Монографија Kuusi 1957 омогућава слику појаве у синхроном пресеку и
дозвољава сагледавање јужнословенског ареала у целини, а затим и опште словенског
са једне, и балканског / средњеевропског контекста, са друге стране. Даљим читањем и
ареалним груписањем грађе из наведене монографије уочавају се и изолована словенска
острва, каква су пре свега балкански Словени, Кашуби, Полесје.
Кључни предикати у светском фолклору у текстовима везаним за кишу са
сунцем поклапају се са основном структуром животног циклуса (рођење, венчање и
смрт), затим у глобалним размерама следе мотиви хране и припремање хране,
купање/прање и чешљање, и мотив туче. Фолклор балканских Словена не садржи све
ове елементе, од основних мотива изостаје мотив смрти (осим ако се немају у виду
индиректне везе свадбе и сахране); мотиви рођења и венчања широко су заступљени а
[1]
мотив туче углавном на северу Балкана . Невска 1977 на словенско-балтичком плану
анализира дистинкцију позитивни : негативни субјекти, али балкански словенски
фолклорни материјал не потврђује субјекте са позитивним предзнаком. У
српскохрватској фолклорној грађи у актерском коду потврђени су анђели али у
корелацији са ђаволима, што је новији мотив, или су оба бића секундарна, хришћанска
реинтерпретација ранијег, претхришћанског стања.
Фолклорна грађа, међутим, не дозвољава увид у дијахрони пресек: изостаје
могућност реконструкције (искључиво) словенског текста са интерпретацијом теме
"киша са сунцем", то не дозвољавају ни мотиви ни монолексемска етимолошка
истраживања другог, променљивог дела формуле. Евентуална реконструкција може се
везивати само уз иницијални, стабилни део формуле који описује реалну метеоролошку
ситуацију.
[2]
Иницијални, стабилни део текста јужнословенских варијанти гласи: киша
пада и сунце сија (Београд, Левач и Темнић, Косово, Македонија, Црна Гора, Босна),
kiša pada - sunce sveti (Самобор), сунце грије, киша иде (Караџић 1849) киша пада,
сунце грије (Дубровник), сунце грије, дажд удара (Кучи), сунце и дажд (Шибеник),
gedina ide i sunce sija (Пригорје); дъждъ иде, слънце пече (Бугарска), дъж вали,
слънце грейе (Бугарска), дъжди, грейе слънце(Бугарска). Тако
у јужнословенском ареалу
1
 [3]
киша/дажд/година : пада, удара, иде, вали, а сунце: сија, свети, грије/греје, пече.
Иницијалну формулу етимолошки понављају и полеско: дошч іде і сонцэ грійэ, пољско:
deszczyk pada, slonce swieci. У дањем тексту ова иницијална формула, *киша пада, сунце
сија углавном се не наводи уз примере.

1. Мотив свадбе покрива углавном глагол женити се. Субјекти / актери потврђени су
[4]
свим кодовима. Демонолошки код: жену се врагови (Штрпце у Сиринићу, Kuusi
[5]
1957:87), ђаво се жени (Београд, Македонија, Kuusi 1957:87), дяволъ-тъ ся жени
(Бугарска, Геров I:383), дявола се жени (Kuusi 1957:87).

Антропоморфни код: се женеле егюпците (Бугарска, Геров, Допълнение:106), жени се

Циганин (Штрпце у Сиринићу, Тетово, Kuusi 1957:164), Цигани се жене (Бока
Которска, Будва, Цетиње, Чајниче, Тузла, Kuusi 1957:164, Кучи, Дучић 1931:332),
[6]
Цигани се жене, весеље праве (Завала у Херцеговини, Kuusi 1957:164), Cigani se ženu
(Груда код Дубровника, Balarin 1901:312), da se cigani ženidu (Пригорје, Rožić 1907:59),
cigani se ženidu (Самобор, Lang 1911:24), cigani se ženiju (Самобор, Lang 1913:241,
Загреб, Kuusi 1957:165), Цигани се жениду (Банат, Толстој 1976:59). Осим Циганима
антропоморфни код је попуњен и другим актерима: губави се жене (Шибеник?,
Влајинац 1925:20), баба иска мъж (Бугарска, Kuusi 1957:87), Дучићи се жене (Кучи,
Kuusi 1957:165).
[7] [8]
Зооморфни код у српскохрватском фолклору чине: мечка+вук / мечка : вук се
жени, мечка се удала (околина Лесковца, Kuusi 1957:37), мечка се жени, вук се одава
(Врање, Влајинац 1925:20), вук се жени, мечка се одава (околина Врања, усм. потврда
аутора), мечка се жени, вук я венчава (централна Бугарска, Kuusi 1957:37), да се тада
жени мечка / медвед (Гружа, Петровић 1948:334), мечка се жени (централна Бугарска,
Kuusi 1957:37), мечка хоро играйе (централна Бугарска, Kuusi 1957:40), лисица се
[9]
жени (јужна Бугарска, Kuusi 1957:34).
Балкански контекст широко потврђује заступљеност мотива демонске свадбе са
снижавањем актерског кода (сви примери на балканским језицима наведени су у
[10]
ауторовом преводу): румунски: *свадба ђавола (Kuusi 1957:88), *жене се вампири
(Kuusi 1957:52) Арумуни; Власи из околине Зајечара; Италијани у Истри: *Цигани се
жене (Kuusi 1957:166), албански: *Циганин се жени (Kuusi 1957:166), грчки: *старица
се удаје, *сироти се жене (Kuusi 1957:139, 179-180).

1.1. Еротски мотив, или мотив коитуса може се повезивати са мотивом свадбе, али и са
[11]
наредним рађања : Цигани се јебу (Босна, Левач и Темнић, Скопље, Kuusi 1957:165).
Бугарска пословица из Видина у значењу "у погрешно време": Ти се сещаш све кога се
је..ат гъаволете (Гъбьовъ 1909:6) потврђује фолклорно постојање демонског коитуса.
Експлицитно еротски је и бугарски текст за кишу са сунцем (Старе Загора и Русе): Дъж
вали, слънце грейе, пичка зейе, кур се влачи и се смеје (Kuusi 1957:195). У еротском
смислу могу се тумачити и румунске варијанте *девојке су трудне, *девојке су нечасне,
[12]
*јаја од глине, девојке се јебу, *бабе легу јаја, јаја смрде , девојке се јебу (Kuusi
1957:195-196). Еротске конотације имају италијанске и француске формуле *ђаво води
љубав (Kuusi 1957:86-87, 90, 136-138), а узгредно сексуално значење, према записивачу,
има и једна ирска варијанта (Kuusi 1957:90).

2. Мотив рађања у словенском свету присутан је само код јужних Словена. Мотив
рађања у српскохрватском фолклору обележен је глаголима: лећи (се), рађати/породити
[13]
(се). Следећи локуси везани су фолклорном формулом уз глагол лећи се : по/на
бјеломе бријегу, по мишијем бријегу, на великом брегу, у зеленом лугу. Запис Кларића из
[14]
Ливна 1896:306 потврђује у овом ареалу исти текст у оквиру дечије ругалице
Циганима: Циганине репати, / сјутра ћеш ми крепати. / Тешко оној лопати, / која ће те

2
копати. / Тешко оној руци, / која ће те вући. / Цигани се легу / на великом бр'јегу. / Све
Циганке мале / погубиле главе...

Демонолошки код обухвата ђавола, вештицу и вилу; имајући у виду

парадигматски низ актера, овде се и вила свакако јавља са негативном конотацијом:
ђаволи се легу (Караџић 1849:296, Херцеговина, Kuusi 1957:96), ђаволак се рађа
(Београд, Kuusi 1957:96), вјештице се легу (Караџић 1849:296), вештица се рађа
(Лепосавић, усм. потврда аутора), рађају се вештице (Ниш, усм. потврда аутора),
породила се вештица (Србобран, Дунђерски 1901:116), родила се вештица (Шајкашка,
[15]
Срем, Вршац, Kuusi 1957:142, Јаша Томић, усм. потврда аутора); ђаволи се коте
(Мачва, усм. потврда аутора), а виле се легу (Славонија, Kuusi 1957:131), родиле се виле
(Славонија, Kuusi 1957:131), родила се вила (Лика, Беговић 1887:198, Виноградова и
Толстоја 1989:113).
Вештица се у јужнословенским текстовима о киши са сунцем везује само уз
мотив рађања; изоловано стоји само Вуков запис из Грбља: "кад сунце грије и дажд
находи значи да су на искуп вјештице. Зато се у народу пјева: Сунце грије, дажд
находи, ето невоље: вјештице се на збор купе, то је још горе" (Ђорђевић 1958:70).
Медитеран познаје у овом метеоролошком контексту и друге активности вештица,
шпанско *вештице се шетају (Kuusi 1957:157), француско *вештице се саветују (Kuusi
1957:146) или код Грка у Италији *вештице играју (Kuusi 1957:146).
[16]
Антропоморфни код : Цигани се легу (Славонија, Kuusi 1957:168, Купрес,
Филиповић 1967:300, Дувно, Rubić i Nuić 1899:253, Босна, Миодраговић 1914:172,
Шибеник?, Дубровник, Kuusi 1957:168), Цигани се рађају (Оток, Lovretić 1897:98),
рађају се Цигани (Бања Лука, Kuusi 1957:168, Жепче, усм. потврда Б. Давидовић),
родило се Циганче (Косово Поље, Kuusi 1957:168), порађа се Циганка на путу (Бања
Лука, усм. потврда Н. Јошић), родила Циганка (Сиринић, Kuusi 1957:168).
Антропоморфни код попуњава личка варијанта: копиле се рађа (грађа за РСАНУ).

Зооморфни код има само једну потврду: кучке се штене (Кучи, Kuusi 1957:165).

У балканском контексту је потврђено: *рађа се вештица (Румуни у околини

Вршца, Kuusi 1957:143). Европске (финске и естонске) паралеле имају мотив крштења
ђаволчета/копилета /циганчета (Kuusi 1975:96-97,143, 169, 180), или рођења вучића
(Kuusi 1957:39-40, овако и у ваневропским примерима). У шпанским и француској
варијанти *излеже се пиле (Kuusi 1957:46).
[17]
3. Мотив купања има на словенском Балкану само демонолошки код: купају се
ђаволи (Приштина, Kuusi 1957:124), купају се ђаволи и анђели заједно (Косовска
Митровица, Kuusi 1957:124), анђели се купају (Васојевићи, Kuusi 1957:77); купају се
виле (Бачка, грађа за РСАНУ), виле се купају (Оток, Lovretić 1897:98), самовиле се
купају (Бугарска, Kuusi 1957:133), а тако је и у Полесју: Русалки купаются
(Виноградова и Толстоја 1989:113), западна Белорусија: росауки купаюца (из "Полеског
архива", усмена потврда записивача, А. А. Плотникове), ангелы купаюца в этом сонцэ,
матэр божа купаюца (Азимов 1983:215).

Антропоморфни код је иначе регистрован на Балкану и околини: купају се

Цигани (Албанци из околине Гњилана, Kuusi 1957:172), мађарски: *Паприка Јанчи се
[18]
купа (Kuusi 1957:173), али и у руском: архиерей в бане (Kuusi 1957:193).
Код других европских народа глобални мотив воде интерпретиран је као
"демони перу веш", нпр. у Пољској , затим код Француза и Скандинаваца (Kuusi
1957:133). У Полесју "утопљеници суше веш" (Азимов 1983:215).

3
4. И мотив демона који туче жену/мајку посведочен је код јужних Словена само у
[19]
демонолошком коду: ђаво туче своју жену, она плаче, а он се смеје (Бачки
Виногради, усм. потврда аутора), ђаво (туче) своју жену и она плаче (Чајниче, Kuusi
1957:103), ђаво туче своју жену (Зрењанин, Kuusi 1957:103), ђаво бије своју бабу
(Вареш, Kuusi 1957:103), туче враг своју матер (Лика, Беговић 1887:199, Славонија,
Kuusi 1957:103), ђаволи се туку (Чајниче, Kuusi 1957:103).

До снижавања актерског кода није дошло јер је текст о тучи ђавола вероватно
иновација код балканских Словена: нема ни јужнијих и источнијих балканских
потврда. Мотив, међутим, имају други словенски народи: čert babu bije (Словаци, Kuusi
1957:104), čort žinku b'e i dočku zamiž viddaje (Украјинци, Kuusi 1957:123), чорт жынку
бье (Полесје, Азимов 1983:214). У балканском контексту мотив је заступљен код
Румуна, нпр.: *ђаво туче своју жену (Румуни, околина Вршца, централна Румунија,
Kuusi 1957:103), *ђаво туче жену а Бог се смеје (Румунија, Kuusi 1957:103), слично је
забележено код Немаца у Румунији и Мађара. Мотив *ђаво туче своју жену / бабу /
ташту широко је потврђен у европском контексту: од медитеранских земаља, преко
централне Европе до Скандинавије. Имајући у виду овакву ареалну заступљеност и
доследно демонски садржај новијег датума за словенске језике (Ђаво), тешко је
сложити се са Невском 1989:78 да мотив одражава свађу словенског Громовника са
женом.

5. Формуле са конкретним неповољним дејством кише са сунцем, за разлику од

формула митолошког карактера, односе се на конкретну опасност овакве кише по
усеве: Сунце грије, киша пада, тпу рђо, тпу смраду! (Сребреница, усм. потврда М.
Симић), Пада, пада маћа, / биће жита краћа. / Устав, Боже, маћу, / да то дица не
плачу. (Дувно, Rubić i Nuić 1899:253); Киша пада, сунце грије, мојој љетини ништа
није! (Пожега, усм. потврда М. Николић); Бежи тоња, ено коња! (Љештанско, усм.
потврда М. Тешић). Конкретна монолексемна именовања кише са сунцем (као што су
сх. балсара, кља, маћа, тоња, цвек, рум. mana, полеско руда) директно су мотивисана
[20]
болестима биљака типа пламењача .
Повољно дејство киша са сунцем има у зооморфном коду, сви примери су из
бугарског фолклора: радвайте се, кокошчици, да ви растат опашчици (северна
Бугарска, Kuusi 1957:48), смейте му ся, кокошки, да ви растът опашки (Геров I:384),
смейте се, кокошки, навирете опашки, нацъкайте курешки (јужна Бугарска, Kuusi
1957:50). Уп. у овом смислу и полески назив: кур'ачий дощ', као и украјинско
књижевно: кур'ячий дощ (Усачева 1983:217). О "кокошијем празнику" говоре немачке и
холандске потврде текста(Kuusi 1957:45), а у шпанским потврдама *кокошка леже јаја
(Kuusi 1957:46).

6. Словеначки дечији фолклор појаву кише са сунцем обележава дужим текстовима.

Издваја се група варијаната са карактеристичним мотивом магијских текстова, мотивом
[21]
вршења радње без неопходног инструмента : Solnce sije, dež gre / malin melje brez
vode, / pometa dekla brez metle, / petelin skače brez noge, / mojškra šiva brez igle / vse na
svet' narobe gre. (Випава, Словенија, Љtrekelj 1911(14): 407). У варијантама словеначког
текста нижу се актери без инструмента: млин/млинар : вода (меље); девојка : метла
(мете); дечак : пета/нога (плеше, танца, скаче); петао/кокот : нога (скаче) /глава
[22]
(поје) и шваља/девојка : игла (шије); праља : вода (пере); ковач : рука (удара .
Додатни, финални сегмент овог текста је мотив антихране, овог пута козјег
репа/рога: oče šteje velko let, mati šiva kozji rep (Кобарид, Љtrekelj 1911:407), baba kuha
[24] [23]
kozji rep (Јаремина, Љtrekelj 1911:409), mati kuhajo kozje roge (Трбовље, Љtrekelj
1911(14):407).

4
 Друга група мотива у словеначким варијантама дечијих песмица везаних за
[25]
мотив кише са сунцем односи се на мачку: siva mačka v brezje gre , а даље се текст
повремено верижно наставља питањима и одговорима који објашњавају претходни
поступак: да набере гране - направи метлу - да чисти кућу, уп. Љtrekelj 1911:408-9.
Обе групе словеначких дечијих фолклорних текстова садрже мотив метле који је
карактеристичан за номинације "дуге" у Полесју и Чешкој, док се литавске номинације
"дуге" своде на "шиба, прут" (уп. Толстој 1976:43).
Изоловано у јужнословенском дечијем фолклору, са другачијом структуром
другог дела, стоји дечија песмица са мотивом кише и сунца из околине Сарајева: Киша
лије, сунце грије / киша пере, сунце дере (Zovko 1898:1000).
Дужи текст везан за кишу са сунцем има и пољски дечији фолклор, тако се у
дечијој игри из околине Кракова мотив мућења масла развија и даље, али индикативно
- у мотив хране: Leje deszcz, sбonce sljieci, / czaroljnica masáo kleci; / nakleciáa,
postaljiáa./ Przyszáa sljinia - ljyljaliáa; / przyszedá pies - dobre jest; / przyszedá dziad -
ljszystko zjadá. (Kuusi 1957:157, в. тамо и сличне дечије песмице, разбрајалице, Kuusi
1957:156).
Балкански словенски фолклор у моменту истовремене кише са сунцем види
негативну слику света: у актерском коду нема позитивних ликова било да су у питању
демони (враг, ђаво, вештица, вила, самовила) или антропоморфне фигуре са негативним
предзнаком (Циганин, губавац, копиле, баба). Постојање дужих словенских дечијих
магијских текстова и молитвица указују на могућу редукцију првобитног словенског
текста. Iако подаци о географском убицирању текстова нису сасвим поуздани, а
узимани су у обзир и сасвим рецентни записи, ипак се могу донети одређени глобални
закључци. Тако се ареално издваја мотив животињске свадбе ограничен на југоисточну
Србију и Бугарску; мотив рађања Цигана ограничен је на Босну, а мотив демонске
свађе на Војводину и Славонију. Занимљиво је да од ове грубе поделе одступају
рецентни теренски подаци М. Филиповића наведени према извору Kuusi 1957. Даље се
уочава да је зооморфни код (мечка, вук, лисица) везан за мотив свадбе. Цигани се
јављају у два сродна мотива - мотиву свадбе и мотиву рађања. Вештица се јавља скоро
искључиво у оквиру мотива рађања, а ђаво у мотиву свађе/туче. Мотивска
преслојавања текстова формулног типа указују на периферне секундарне европске
утицаје. Потпуна изолованост појединих мотива на Балкану као могућих аутохтоних
или словенских реликата указује на делимичну изолацију балканског фолклорног
простора.

Напомене

1 Мотив женског демона који мути масло потврђен је само код западних Словена:
Deszszyk kropi slonce sljieci, czaroljnica maslo kleci. (Пољска, Bartminski i Niebrzegoljska
1994:114 ), czaroljnica masáo káoci (Kuusi 1957:157), czaroljnica masáo skáada (Kuusi
1957:155), ljid'ma masáo bje (Kuusi 1957:156), Baba Jaga masáo kleci (Kuusi 1957:156, в.
тамо и друге пољске примере). Слично, код Лужичких Срба вештице праве путер: ga
cynje te chodoty butru (Kuusi 1957:157), у словачком фолклору: čarodejnice maslo vrti;
besorka mlieko muci (Kuusi 1957:157). Изоловано стоји новији пољски запис: Deszczyk
pada, slonce sljieci, Baba Jaga lapie dzieci. (Bartminski i Niebrzegoljska 1994:114).
2 У неком варијантама и редундантан фрагмент: киша пада трава расте, преузет из
другог фолклорног текста.
3 За распрострањеност ових лексема у јужнословенском фолклору уп. Сикимић 1996а.
Koseska1972a (карта 19) на савременој бугарској грађи показује ареале глагола вали,
варне, иде и лети за кишу.
4 Могуће је померање и на друге метеоролошке ситуације, тако је Вук у Приморју
забележио изреку: Бура гони, враг се жени. (Караџић 1849:30).

5
5 Мотив женидбе ђавола познат је и другим фолклорним формама, нпр. у пословици:
Да се ђаво жени он би му био стари сват. (Стојичић 1987:48, 70).
6 У јужнословенском ареалу весеље има значење "свадба"углавном у фолклорним
текстовима; ситуација је нешто другачија код Словена ван Балкана, запажају
Толстојеви 1993:174-177. Рјечник ЈАЗУ, за разлику од Речника САНУ, значење
"свадба" и не издваја посебно; према расположивим потврдама, весеље у значењу
"свадба" у српскохрватском језику данас је застарело или дијалекатски ограничено.
7 Кашупски речник доноси потврду о постојању посебног демона под називом vilk:
"кашупски атмосферски демон у доба када истовремено пада киша и сија сунце" у
примерима:*вук има грозницу, *вука боли реп, *вука боли стомак (Sychta s.v. vilk). За
мотив "болесног вука" Kuusi 1957:42 наводи само три потврде, једну пољску *вук има
грозницу и две немачке: *вук има грозницу и *вука боли стомак.
8 У зооморфном коду су и бугарске варијанте текста са мотивом смеха/радости
кокошке: смејте му сћ, кокошки, / да ви растњт опашки (Геров I:384), две варијанте
истог текста из северне Бугарске доноси и Kuusi 1957:48. Азимов 1983:213 у области
Полесја потврђује и друге зоониме: зеца и свињу, али само у називима *зечја/свињска
киша (уз фолклорно тумачење "да се свиње боје кише"), а Koseska 1972:50 и бугарско
магарешки дгжд (само у једном пункту у околини Асеновграда).
9 Толстој 1976:47, 57 и 69 оправдано повезује бугарски назив за "дугу" лесичина свадба
са овим текстом. Iмајући у виду да дуга често прати кишу са сунцем, оправдано је
очекивати да фолклорни текстови за "дугу" стоје у вези са текстовима за кишу са
сунцем.
10 Рум. strigoile.
11 Kuusi 1957:142 наводи сугестију Миленка Филиповића да су бројне српскохрватске
варијанте везане за Цигане у ствари суфемизми, еротски аспект уочава и Азимов
1983:213.
12 Словеначки текст који деца говоре кад се покаже дуга: Stara baba-ropoti, v skret leti:
љlapo zgubi, dol počepne, piška stoji, gor vstane prov smrdi (и друге варијанте в. у:
Љtrekelj 1911:410). Мотив "бабе и смрада" садржи и наведена румунска варијанта
текста о киши и сунцу, али је ова веза вероватно случајна.
13 Уз глагол лећи се, псл. * легти (се), очекивани субјекат је орнитоним. Према грађи
за РСАНУ у фолклору доминирају: соколи/соколови, а потврђени су и нпр.: тићи, тица
орлетица, тићи јалкунићи (фиктивни фолклорни орнитоним). Остале потврде из
књижевности су нпр.: грабљивица, шева, морска креја, крагуји, дивљи голубови,
чворци, као и домаћа живина: пилићи, гуска. Према грађи за РСАНУ легу се и инсекти:
пчеле, свилене бубе, скакавци, голубачка мушица, а од осталих зоонима: рибе, ракови,
црви и змија (уп. у РСАНУ потврду из народне песме: у трави се љуте змије легу). Уз
очекивана фигуративна значења грађа за РСАНУ садржи и потврде да се глагол лећи
(се) везује и за демонска бића: мала Зета гди с' змаеви легу (Ј. Суботић), не легу птице
змајеве (I. Г. Ковачић), завади га за девето брдо / пустолинам куд дрекавци с' легу (С.
Милутиновић-Сарајлија), али и у овом раду већ потврђени антропоморфни субјекти: од
тебе се легли губавци (у црногорској клетви, М. Павићевић). У овај низ се уклапа и
фолклорно поимање болести, у изразу: канда леже грознице ("увек је суморан и
забринут", Н. Радонић).
14 Ivan Klarić 1912:185 доноси исти текст дечије ругалице из Краља, али га икавизира, а
затим исти текст преузима и Миодраговић 1914:345, овог пута у екавској верзији. О
сличним непоузданим текстовима истог записивача уп. Сикимић 1996а.
15 Мотив рађања демона у српскохрватском језику покривају и други глаголи;
наведени глагол котити се (уп. и: У мраку с е гад коти, Ђенић-Рујански 1979:253), али
и глагол штенити се, поред зооморфног актера и: оштенили се ђаволи "каже се за малу
децу" (Ђенић-Рујански 1979:250).

6
16 Очекивани актери у фолклору балканских Словена, Цигани, јављају се и у Полесју,
уп. називе за кишу са сунцем: циганс'к'э верэмн'э, цыган'с'кый дошч, цигансьџкий дожд
(Усачева 1983:218). Ван Балкана Цигани су потврђени само у Финској (уп. карту са
ареалима мотива Цигана у: Kuusi 1957:327). Код самих Цигана на Балкану присутан је
мотив смрти: то је сунце од мртви (Приштина, Kuusi 1957:63), односно: то је
мртвачка киша (Црна Гора, Kuusi 1957:63). Мотив "сунце мртвих" забележен је у
западној Грузији (Kuusi 1957:63) и код понтијских Грка (Зајковска 1989:107). У
украјинском фолклору "сунце мртвих" је месец, уп. Москаленко 1993:201.
Етник Циганин у српскохрватској народној метеорологији има метафоричко значење,
тако термин цигани, циганчићи има значење" крупан снег; ситан град, суградица, соља,
крупица", уп. РЈАЗУ и грађа за РСАНУ s.vv.
17 Невска 1989:75 овај мотив везује са обредима прелаза, јер купање карактерише и
свадбу и сахрану. Азимов 1983:214 повезује у целину полеске мотиве везане са водом:
мотив плача, купања и утопљеника.
18 Мађарски фолклорни термин paprikajancsy означава лакрдијаша, забављача,
хохштаплера, детаљнија објашњења в. у MNTES s.v. paprikajancsy.
19 Уп. словачку загонетку за "дугу": Ked' sa otec tamto smeje, a tam matka slzy leje: pana
diera v take časy sedmorakej krasy pasy oblieka si? (Још о мотивима из ове словачке
загонетке в. у Sikimić 1996:115). Парадокс ситуације киша и сунце истовремено,
дозвољава паралелизам истовременог смеха и суза, смеха кроз сузе. У текстовима за
кишу са сунцем оба елемента, и смех и сузе, нису сасвим редовна појава, нпр. у
Полесју: матачка боская через слезы смяецца (Азимов 1983:214) или: *Бог плаче а ђаво
се смеје (Румунија, Kuusi 1957:40, тако и турска варијанта, Kuusi 1957:178). Елементи
сузе и смех обично су у текстовима за кишу са сунцем одвојени, нпр.: смеје се Бог
(Румунија, Шпанија, Kuusi 1957:103, 72) и ђаво (Шпанија, Kuusi 1957:98), а Мађари
познају *насмејано време (Kuusi 1957:201). Плачу анђели (Немци из Риге, Kuusi
1957:80), ђаво, торова деца (Норвешка, Kuusi 1957 127), стара вештица (Мађарска,
Kuusi 1957:151) и често прате мотив туче (у немачком, енглеском и америчком
фолклору, Kuusi 1957:127). Мотив плача карактеристичан је за ширу област Полесја;
пољски: princeza plače (Kuusi 1957:193), полески: слези матери божэй, божа мати
плачэ, божа матерь плачэ, сирота плачэ, сиротки плачуть, цари плачуть, наша
царэуна плачэ, ведьма плачет (Азимов 1983:214, украјинске и белоруске потврде
доноси и Kuusi 1957:80, 151, 193). Кашуби и Руси имају мотиве уплаканог односно
насмејаног Сунца: кашупско slujnce kreči (*сунце плаче, Sychta s.v. slonce), односно
руско солнце зубы скалит, солнце зубы выскалило, солнце зубы лупит (Азимов
1983:213-214).
20 За семантику и раширеност термина *man(n)a у карпатско-балканском ареалу уп.
Клепикова 1977 (рад не доноси српскохрватске потврде са значењем "болест биљака").
Полески термин руда анализира Усачева 1983:217. О вези биљне болести пламењача и
кише са сунцем в. и Сикимић 1996б.
21 Више о овоме в. нпр. у Раденковић 1982:10-12 и Sikimić 1996:22. Формула је
потврђена и у свадбеној песми са Косова: да га скроји без ножа, / да га шије без конца, /
да му месим погачи, / да гу печем без ватре, / да га једем без зуба. (Бован 1980:107).
22 Мотив "радње без неопходне алатке"присутан је и у дечијем фолклору Истре: Voda
vre, muke ni, / deca plaču, kruha ni, / šilica šije prez igli, / Mate skače prez nogi. (Istarske
1924:192); мотив без ноге понавља се и уз градишћанску дечију игру "Мост": Bože, bože,
tata gre, / ticu nosi prez noge / i kudljicu vina / i putnicu piva (Ivanović 1982:83); исти мотив
у песмици из Премантуре у Истри: Mili Bože ćaća zgre / kolac nosi doma gre / i tičicu prez
noge / i konjika franka, / ki po polju tanca / jednu malu takljicu (Istarske 1924:191).
23 Дечије ругалице потврђују мотив кувања репа, уп. у песми са Лошиња: mat kuha osli
rep (Istarske 1924:195).

7
24 Мотив козјих рогова јавља се и у народним загонеткама за санке: на нашој њиви
козји рози или ко вук кози кад ју по лози вози за грбави рози, уп. Sikimić 1996:117.
Мотив козјег рога в. и у: Мршевић-Радовић 1988:493.
25 Уп.: Sivi maček v brezje gre (Maklo, Štrekelj 1911:408), mačka gre na brezje, gril gode,
miš pleše, podgana caplja... (Средње, Љtrekelj 1911:409).

Литература

Азимов, Э. Г.
1983 Из полесской народной метеорологии. Слепой дождь, Полесский
этнолингвистический сборник, Москва, 212-217.
Balarin, N.
1901 Gatanje na Grudi, Zbornik za narodni život i običaje VI, Zagreb, 312-320.
Bartminski, J, Niebrzegowska, S.
1994 Stereotyp slonca w polszczyznie ludowej, Etnolingwistyka 6, Lublin, 95-143.
Беговић, Н.
1887 Живот и обичаји Срба граничара, Загреб.
Бован, В.
1980 Лирске песме I, Приштина.
Дучић, С.
1931 Живот и обичаји племена Куча, Српски етнографски зборник XLVIII, Београд, 1-
596.
Дунђерски, Ј.
1901 Враџбине, Караџић III, Алексинац, 114-116.
Ђенић-Рујански, Њ.
1979 Народне пословице и изреке са Златибора, Гласник етнографског музеја 43,
Београд, 239-254.
Ђорђевић, Т. Р.
1938 Зле очи у веровању Јужних Словена, Српски етнографски зборник LIII, Београд,
1-347.
Ђорђевић, Т. Р.
1958 Природа у веровању и предању нашега народа I, Српски етнографски зборник
LXXI, Београд, 1-319.
Филиповић, М.
1967 Различита етнолошка грађа, Српски етнографски зборник LXXX, Београд.
Геров, Н.
1895-1908 Речник на блъгарския език, Пловдив.
Гъбьовъ, П. К.
1909 Пословици и пословични изрази (по говора въ Видинъ, Велико Търново и др.).
Сборник за народни умотворения XXV/1, София, 1-80.
Istarske
1924 Istarske narodne pjesme, Opatija.
Ivanović, N.
1982 Čakavski govor u gradšćanskom selu Uzlopu, Čakavska rič 1-2, Split, 81-88.
Караџић Стефановић, В.
1849 Српске народне пословице, Беч.
Клепикова, Г. П.
1977 Карпатская лексика в ее отношений к лексике иных зон славянского мира,
Славянское и балканское языкознание, Карпато-восточнославянские паралелли,
Структура балканского текста, Москва, 3-20.
Koseska, V.
1972 Bulgarskie slownictwo meteorologiczne na tle ogolnoslowianskim, Wroclaw etc.

8
Kuusi, M.
1957 Regen bei Sonnenschein, Helsinki.
Lang, M.
1911 Samobor, Zbornik za narodni život i običaje XVI/1, Zagreb, 1-128.
Lang, M.
1913 Samobor, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje XVIII/2, Zagreb,
235-372.
Lovretić, J.
1897 Otok, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje II, Zagreb, 91-459.
Миодраговић, Ј.
1914 Народна педагогија у Срба, или како наш народ подиже пород свој, Београд.
MNTES
1967-76 A magyar nyelv torteneti-etimologiai szotara I-III, Budapest.
Москаленко, М. Н.
1993 Українські замовляння, Київ.
Мршевић-Радовић, Д.
1988 Згнати у рог, Научни састанак слависта у Вукове дане 18/2, Београд, 493-499.
Невскаћ, Л. Г.
1989 Мотив "дождь при солнце" в латышских погребальных песнях, Балто-славянские
исследования 1987, Москва, 73-79.
Петровић, П. Ж.
1948 Живот и обичаји народни у Гружи, Српски етнографски зборник LVIII, Београд,
1-580.
Раденковић, Њ.
1982 Народне басме и бајања, Ниш - Приштина - Крагујевац.
RJAZU
1880-1975 Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I-XXII, Zagreb.
Rožić, V.
1907 Prigorje, narodni život i običaji, Zbornik za narodni život i običaje XII/1, Zagreb, 49-
134
РСАНУ
1959-89 Речник српскохрватског књижевног и народног језика, а-недотруо, Београд.
Rubić, S., Nuić, A.
1899 Duvno (Županjac), Zbornik za narodni život i običaje IV, Zagreb, 244-291.
Sikimić, B.
1996 Etimologija i male folklorne forme, Beograd.
Сикимић, Б.
1996а Слојеви фолклорног текста, Студије српске и словенске, Српски језик I, Београд -
Никшић, 163-174.
Сикимић, Б.
1996б Народни називи за кишу са сунцем, Наш језик XXXI/1-5, Београд, 110-120.
Sychta, B.
1967-76 Slownik gwar kaszubskich na tle kultury ludowej I-VII, Wroclaw.
Толстој, Н. I.
1976 Из географии славянских слов: 8. радуга, Общеславянский лингвистический атлас
1974, Москва, 22-76.
Толстој, Н. I., С. М. Толстая
1993 Слово в обрядовом тексте (культурная семантика слав. *vesel-), Славянское
языкознание, XI Международный съезд славистов, Москва, 162-186.
Усачева, В. В.
1983 Из наблюдений над метеорологической лексикой Полесья и Карпат, Полесский
этнолингвистический сборник, Москва, 217-225.

9
Виноградова, Л. Н., Толстая,
С. М.
1989 Материалы к сравнительной карактеристике женских
мифологических персонажей, Материалы к VI международному
конгрессу по изучению стран юговосточной Европы, София,
30. VII.89-6. IX. 89, Проблемы культуры, Москва, 86-
1
1
4
.
Влајин
ац, М.
1925 Пољска привреда у народним пословицама,
Београд.
Зайковская
, Т. В.
1989 Традиционные верования и представления греков Аджарии,
Советская этнография 2, Москва, 105-115.

10