Dejan Madić

Tomislav Okičić

Marko Aleksandrović

PLIVANJE

NIŠ, 2007. godine

PLIVANJE

Autori:

Dejan Madić

Tomislav Okičić

Marko Aleksandrović

Recenzenti:

Momčilo Pivač

Nataša Meškovska

Lektor:

Borivoje Prvulović

Tehnički prelom:

Dragan Radojković

Štampa:

SVEN, Niš

Tiraž:

500

Na osnovu odluke NNV FSFV u Nišu, broj 04-1472/11 od 30.11.2007. godine

P L I V A N J E
2
 PREDGOVOR

Vođeni dugogodišnjim iskustvom u radu sa studentima i plivačima, kao i

pregledom domaće i svetske literature, autori su odlučili da objave rukopis
„Plivanje“. „Plivanje“ je namenjeno u prvom redu da bude udžbenik za
studente fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja buduće profesore, trenere
plivanja, zatim za učitelje plivanja, spasioce na vodi, menadžere bazena, ali i
za sve one koji žele da dopune i sistematizuju svoje znanje iz plivanja.

Pripremajući ovaj udžbenik, autori su uzeli u obzir sugestije svih koji se

bave ovom problematikom (univerzitetskih nastavnika i saradnika, svršenih
studenata, uspešnih plivačkih trenera, iskusnih učitelja plivanja i spasioca na
vodi), kojima se i zahvaljuju. Uvažena je i promena visokoškolskog
kurikuluma po principima Bolonjske deklaracije, pa je udžbenik u skladu s tim
standardima i pripremljen.

Udžbenik sadrži pet nezavisnih poglavlja: istorijski razvoj plivanja,

biomehanika plivanja, analiza sportskih tehnika plivanja, metodika obuke
neplivača i spasavanje utopljenika. Svako poglavlje je ažurirano najnovijim
svetskim informacijama i prilagođeno formi udžbenika. Obilje slika,
fotografija, ilustracija, grafikona, skica... uradili su autori u želji da dodatno
doprinesu da udžbenik dobije na originalnosti i autentičnosti.

Neograničene mogućnosti globalne informatičke mreže – internet,

olakšan način dolaženju u posed stručne i naučne literature, jednostavnija
komunikacija, neposredan kontakt sa stručnjacima iz ove oblasti iz zemlje i
inostranstva, uticali su da autori dođu do najnovijih saznanja iz ove oblasti.
Dostignut nivo razvoja tehničkih pomagala, takođe su bili od velike pomoći u
stvaranju ovog udžbenika.

Udžbenik predstavlja doprinos teorijskom i praktičnom stručnom radu iz

plivanja i samim tim ima široku namenu.

Svaka sugestija, primedba, smernica, savet ili pohvala, pomoći će

autorima u izradi narednih izdanja.

Autori

P L I V A N J E
3
SADRŽAJ

ISTORIJSKI RAZVOJ PLIVANJA _________________ 7

Osnovne pretpostavke početka plivanja __________________ 7

Plivanje u programu olimpijskih igara __________________ 20

Kratak istorijski pregled svetskih prvenstava _____________ 28

Kratak pregled evropskih prvenstava u plivanju ___________ 35

Razvoj plivanja na tlu današnje Srbije __________________ 43

BIOMEHANIKA PLIVANJA _____________________ 49

Osnovni principi održavanja tela na površini vode __________ 49

Otpori u plivanju _________________________________ 55

Biomehanička analiza zaveslaja i produkcija sile vuče _______ 64

Osnovne biomehaničke karakteristike sportskog plivanja i način

njihovog određivanja ______________________________ 78

ANALIZA SPORTSKIH TEHNIKA PLIVANJA ________ 88

Kraul ili slobodni stil _______________________________ 89

Leđni kraul ____________________________________ 104

Prsni stil ______________________________________ 112

Delfin ________________________________________ 123

Start _________________________________________ 135

Start sa startnog bloka ________________________________________ 135

Start iz vode ________________________________________________ 141

Okreti u plivanju ________________________________ 143

METODIKA OBUKE NEPLIVAČA ________________ 158

Uvod _________________________________________ 158

Kada početi ____________________________________ 160

Izbor tehnike ___________________________________ 160

P L I V A N J E
4
 Osnovni organizacioni problemi pri savremenom pristupu obuke
neplivača _____________________________________ 162

Trajanje obuke ______________________________________________ 162

Izbor sredine za obuku neplivača ________________________________ 163

Organizacija rada i formiranje grupa _____________________________ 165

Mere bezbednosti pri obuci neplivača _____________________________ 169

Obuka neplivača _______________________________ 171

Osnovni oblici držanja tela u vodi ________________________________ 171

Navikavanje na vodu _________________________________________ 173

Disanje u vodi ______________________________________________ 177

Ronjenje ___________________________________________________ 179

Plutanje ___________________________________________________ 183

Zauzimanje horizontalnog položaja ______________________________ 184

Kliženje na vodi _____________________________________________ 185

Skokovi u vodu______________________________________________ 186

Okreti u vodi _______________________________________________ 190

Vežbe za savladavanje tehnike plivanja ___________________________ 190

Plan i program obuke neplivača ___________________ 199

Model plana i programa rada za 16 časova ________________________ 199

Model plana i programa rada za 20 časova ________________________ 201

Primena pomoćnih sredstava kod obuke neplivača ____ 202

Podela pomoćnih sredstava i rekvizita ____________________________ 205

SPASAVANJE UTOPLJENIKA __________________ 217

Uvod ________________________________________ 217

Organizacija spasilačke službe na javnim kupalištima __ 218

Sredstva za spasavanje na vodi ___________________ 219

Spasavanje samog sebe (samospasavanje) __________ 222

Pružanje pomoći iznemoglom u vodi________________ 224

Postupci kod spasavanja utopljenika _______________ 226

Ulazak u vodu_______________________________________________ 226

P L I V A N J E
5
 Spasavanje utopljenika sa obale _________________________________ 228

Spasavanje pomoću čamca _____________________________________ 233

Spasavanje utopljenika plivanjem ________________________________ 234

Tehnika vučenja utopljenika ____________________________________ 238

Oslobađanje od hvata _________________________________________ 239

Tehnika iznošenja utopljenika na obalu ____________________________ 242

Ronjenje _____________________________________ 245

Vrste ronjenja na dah _________________________________________ 245

Oprema za ronjenje na dah _____________________________________ 245

Ulazak u vodu sa čamca, mola ili ivice bazena ______________________ 246

Zaron _____________________________________________________ 246

Izron ______________________________________________________ 246

Načini ronjenja ______________________________________________ 247

Opasnosti u toku ronjenja na dah ________________________________ 249

Pružanje prve pomoći utopljeniku _________________ 250

Metode veštačkog disanja ______________________________________ 252

Metoda "usta na usta" _________________________________________ 252

Metoda "usta na nos" _________________________________________ 254

P L I V A N J E
6
I S TO RI J S KI R AZ V O J P LI V AN J A

U ovom poglavlju koje se odnosi na istorijski razvoj plivanja, obrađen je

period od praistorije odnosno od prvih pisanih ostataka materijalne kulture
ljudi, preko starog veka, gde su dominirale civilizacije Egipta, Grčke, Starog
Rima i dr. preko doba mračnjaštva i potpune zabrane telesnog vežbanja u
srednjem veku, do ponovnog prosvetljenja u vremenu renesanse i perioda
XIX veka. Tada je došlo do potpune ekspanizije plivanja i ponovnog
obnavljanja OI, do strahovitog napretka plivanja, pogotovu na kraju XX veka,
do današnjih dana, kada se moderan i savremen čovek ne može zamisliti bez
znanja plivanja.

Prikazana je evolucija plivanja, tj. razni pravci razvoja plivanja od

primitivnog kretanja po vodenoj površini do savremenih tehnika sportskog
plivanja. Ovo poglavlje nije dato da bi se nešto detaljnije proučavale istorijske
činjenice, nego radi upoznavanja čitalaca o raznim pokušajima ljudi da
ovladaju kretanjima po vodenoj površini, kao i produbljenju znanja opšte
kulture u vezi sa ovim sportom.

OSNOVNE PRETPOSTAVKE POČETKA PLIVANJA

Čovek je još na stupnju divljaštva, u praistoriji počeo da sledi tokove

reka, naseljava obale i traži hranu u vodi i samim tim ovladavao vodom.
Obale reka i jezera bile su mesto stalnog ili privremenog nastanjivanja od
kojih se čovek nerado odvajao. Činjenica da je voda neophodna za održavanje
života tu pretpostavku potvrđuje.

Obale su predstavljale pogodna lovišta za svu vrstu divljači koja je

dolazila na pojilo. Takođe, obala je predstavljala preduslov za razvoj ribolova,
važnog načina pribavljanja sredstava za život, praćen manjim opasnostima i
zamaranjima od lova.

Da bi zaštitio sebe od raznih opasnosti, nekad je čovek svoja naselja

gradio po plićacima i bio primoran da usvoji veštinu kretanja na vodi –
plivanja.

P L I V A N J E
7
 Slika 1. Počeci plivanja

Analizirajući osnovne oblike plivanja danas i pre nekoliko hiljada godina,

videće se da oni nisu pretrpeli neku naročitu evolutivnu promenu. Naprotiv, u
svom uprošćenom obliku oni imitiraju pokrete gmizanja i puzanja koje je
najverovatnije koristio i pračovek u svojoj potrazi za hranom u priobalnim i
močvarnim plićacima. Ti pokreti se zasnivaju na privlačenju tela pomoću ruku
i na podupiranju putem nogu sa varijantama naizmeničnog ili istovremenog
korišćenja ekstremiteta.

Stari vek

Stari Egipat. U ostacima materijalne kulture iz staroegipatske civilizacije

ukazuje se na postojanje plivanja. Na reljefu jednog glinenog pečata iz
Negada epohe (kultura Gornjeg Egipta 3400-3200.g.p.n.e.) vide se plivači koji
plivaju naizmeničnim pokretima ruku i nogu, slično današnjem plivanju. To je
najstariji podatak o plivanju.

Slika 2. Glineni pečat iz perioda 3400-3200 g. pne

Na reljefima i hijeroglifima iz doba VI Dinastije (III milenijum p.n.e.)

nađeni su likovi plivača čiji pokreti odgovaraju pokretima današnje kraul
tehnike.

Slika 3. Hijeroglifi iz perioda VI Dinastije (3200 g. pne)

P L I V A N J E
8
 Na nađenim crtežima iz kasnijih epoha (1400-1300. g.p.n.e.) koji
predstavljaju ženu u položaju koji podseća na fazu kliženja u prsnom plivanju.
To je dokaz poznavanja još jedne plivačke tehnike, ali i sudeći po idealno
ispruženom telu - studiozne analize i obučavanja.

Slika 4. Crtež iz perioda 1400 – 1300 g. pne

Kupanje u reci Nil imalo je i verski karakter kod starih Egipćana.

Higijensko-zdravstveni značaj plivanja u optimalnoj kombinaciji sa

svežim vazduhom, suncem, kretanjem, igrom i ishranom bio je prisutan kod
žena u aristokratskim slojevima.

Stari Jevreji. U Starom zavetu, u knjizi proroka Esaije iz VIII veka

p.n.e., na jednom mestu se opisuje praznično raspoloženje na planini Sion,
gde se između ostalog kaže: »i raširi ruke kao plivač, da bi plivao«…
Pretpostavka je da je reč o prsnom plivanju.

Istorijski je podatak da je jevrejski vladar Herod (73g. p.n.e. – 3. g. pne)

uveo obaveznu obuku plivanja za svu mušku decu.

Slika 5. Biblijski motiv

Stara Asirija. Razni reljefi i skulpture nađene u iskopinama kod Ninive

pokazuju da su plivačku veštinu koristili sa posebnom namenom. U svojim
ratnim pohodima (oko 800 g.p.n.e.), asirski vojnici su kao pomoćno sredstvo
upotrebljavali vazduhom napunjene kožne mešine (predpostavka je da je
razlog tome lakše održavanje na površini vode uprkos težini naoružanja).
Njihovi pokreti, takođe odgovaraju današnjem kraulu.

P L I V A N J E
9
 Slika 6. Asirski vojnik.

Stara Grčka.

Kod starih Grka, plivanje je bilo široko prisutno. Negovan je kult tela od
rane mladosti, tako da su u svojim gimnazijama ili palestrama upražnjavali
više fizičkih aktivnosti, uključujući i plivanje.

Plivanje je bilo sredstvo savladavanja vodenih prepreka i deo vojne

veštine, a imalo je za cilj čeličenje organizma i očuvanje zdravlja.

Religija je uslovljavala znanje plivanja, jer je po njoj, onaj koji se utopio,

nije mogao u Had – carstvo senki.

U polisu Sparti, zakonom je bilo predviđeno kupanje za sve uzraste.

Slike sa vaza iz tog perioda (570-550 g.p.n.e.) svedoči o plivanju sličnom

kao u starom Egiptu.

Slika 7. Sparta (570 – 500 g.pne)

U staroj Grčkoj se počela i literatura zanimati plivanjem.

U Homerovom epu »Odiseja« (VIII.vek p.n.e.), Odisej je po povratku sa

Kalipse doživeo strašnu buru, koja mu je razbila splav. Voda ga je nosila tri
dana i noći, sve dok mu boginja Leuteja nije pomogla da ispliva na jedno
ostrvo.

P L I V A N J E
10
 Prema drugoj legendi, Leander je svake noći preplivavao moreuz
Helespont (današnje Dardanele, rastojanje oko 2 km) da bi došao do svoje
ljubljene Here.

Slika 10. Leander

U mnogim pričama junaci spasavaju svoje živote zahvaljujući znanju

plivanja. Dionizije (508. g.p.n.e.) u svojim istorijskim spisima opisuje dve
vojne akcije protiv Etruraca koje su bile vezane za plivanje.

Slika 8. Borba Grka protiv Etruraca

Veliki starogrčki filozof Platon (384-322 g. pne.) bio je ljubitelj atletike i

plivanja. Po njemu je plivanje bilo veoma korisno provođenje vremena za
osvežavanje organizma. Smatrao je da neobrazovani ljudi, koji ne znaju čitati,
pisati i plivati ne treba da rade u državnoj službi. Spominjujući neke tehnike
plivanja, u dva navrata opisuje leđno plivanje. Takva tehnika, po njemu, nije
praktična, jer se ne može pratiti pravac kretanja.

Platonov učeniku, veliki Aristotel (384-322 g. pne.), preporučivao je

plivanje omladini. U svom delu »Problemi«, bavi se i fizičkim zakonima
plivanja i ronjenja. Zanimao se zašto je lakše plivati u morskoj vodi, nego u
rekama i jezerima. Napomenuo je usled veće gustine morske vode, ona
predstavlja veći otpor pokretima plivača, pa je na taj način omogućeno i brže
napredovanje na vodi.

P L I V A N J E
11
 Kasnije je čuveni fizičar starog veka, Arhimedes, dao u svom čuvenom
zakonu potpuno objašnjenje ovog problema.

Lekar Galenos (II vek p.n.e.) opisuje gimnastičke igre na vodi u kojima
se ističu stanovnici ostrva Delos.

Kupatila su postajala dostupna i za žene, gde se u plivanje i kupanje

koristili kao sredstvo razonode i osvežavanja.

Slika 9. Atina – plivanje žena

Značaj kupanja u antičkoj Atini video se i po tome što su četiri gimnazije

građene pored vode, a u njima se obučavalo i plivanje.

Etrurci. Brojni crteži sa grobnica Etruraca (između IX i V veka p.n.e.),

naroda koji je živeo na tlu današnje Italije, govore da je njima bilo poznato
plivanje sa naizmeničnim pokretima ruku i nogu, kao i skakanje sa visokih
zidina.

Slika 11. Etrurci - prikaz skokova Slika 12. Etrurci - prikaz skokova i veslanja

P L I V A N J E
12
 Stari Rim. Za graditelje Starog Rima (osnovan 753. g. pne.) plivanje je
bilo primenljivo u regulaciji vodovoda i odvodnih kanala.

Prvo kupatilo, napravljeno tri veka posle osnovanja Rima, bilo je mesto
pranja, kupanja i učenja plivanja, za vojnike, trgovce, putnike, robove, ali i za
konje.

U prvo vreme, militarističkom vaspitanju se pridavao veliki značaj, pa je i

plivanje bilo deo toga. Smatralo se da se ne može biti patriota ako se ne zna
čitati i plivati, vojnici su u punoj ratnoj opremi preplivavali hladnu reku, a
vojni logori su postavljani pored vode. Mnogi vojni pohodi rimske vojske
uspešno su izvršeni zahvaljujući veštini plivanja. Obuka plivanja u vojsci
vršena je i na taj način, što su učenici bili opasani snopom pruća koje ih je
održavalo na površini.

Slika 13. Rimski vojnik

Posle osvajanja Grčke od strane Rima (146. g.p.n.e.), njen uticaj u svim
sferama se preneo na Rim. Tako se i kultura kupanja širila po Rimu. Građene
su terme, topla i javna kupatila, jedan od centara društvenog života tadašnje
imperije. Neke terme su bile grandioznih razmera, npr.: Karakala (dimenzija
56m x 23m), Dioklecijanove terme (100m x 50m i primala 3000 kupača).

Na zdravstveni, higijenski i osvežavajući uticaj plivanja ukazivali su i

lekari tok doba. Čuveni lekar grčkog porekla, Klaudije Galenos, uz terme je
preporučivao i plivanje kao sredstvo oporavka.

Stara Kina. Starokineska civilizacija se razvijala u dolinu velikih reka,

Hoanho i Jangcengjang, kao i pored mora. Kon-Fu-Ce (Konfučije) je još u VI
veku p.n.e. preporučivao plivanje za očuvanje zdravlja. Plivanje je bilo
integralni deo vojne obuke (III vek p.n.e.).

Indija. Staroindijska civilizacija je nastala takođe u dolini velikih reka

(Ind i Gang) i pored velike vodene površine, Indijskog okeana. U ostacima
materijalne kulture u pokrajini Pendžab, postoje svedočenja iz III milenijuma
p.n.e. o znanju plivanja (nalik »psećem«) i postojanju plivačkih bazena.

P L I V A N J E
13
 Japan. U staro- japanskoj civilizaciji u vreme cara Siugui-a su oko 36. g.
pne. održanavana takmičenja u plivanju. Plivanje je bilo deo samurajskih
veština.

Germani. Po kazivanju rimskog imperatora Gaja Julija Cezara,

Germani, pleme protiv kojih se borio, bili su odlični plivači. U svom folkloru
negovali su i plivačka takmičenja.

Sloveni. Po kazivanju vizantijskog cara Mavrikuja, Sloveni, pleme protiv

kojih se borio, bili su odlični plivači. Razlog za to leži u čunjenici da su u toku
seoba prelazili velike reke, pa je znanje plivanja bilo neophodno.

Amerika. Otkrivanjem »novog kontinenta« od strane Evropljana u XV i

XVI veku, došlo se do podataka da je starim američkim Indijancima,
Astecima, Majama i Inkama bilo vekovima poznato plivanje. Poznavao se
prirodni, puzajući ili gmižući način plivanja, isti onaj poznat narodima u
drugim krajevima sveta. Na zaostalim freskama, pokazuju se ljudi u vodama
»Tlalokana«, koji je bio raj, odnosno dom Tlaloka, boga vode.

Slika 14. Motiv sa fresaka u čast boga Tlaloka

Srednji vek

Padom zapadnog rimskog carstva (476 g.p.n.e.), formalno se gasi

antička kultura i započinje srednji vek. Kult negovanja tela nestaje, jer
dominantnim uticajem crkve svaka telesna aktivnost postaje greh. Gase se
pojedini vidovi telesnih aktivnosti, a samim tim se i smanjuje želja i za
plivanjem i kupanjem.

Međutim, nije svuda uticaj crkve bio jak da bi plivanje isčezlo. Tako su
Sloveni na istoku Evrope kroz bogate forme narodnih takmičenja negovali
plivanje i gnjuranje. Na severu Evrope je posedovanje veštine plivanja značilo
opstanak, a u najstarujoj zapadno-germanskoj pesmi (oko 700. g. pne.)
»Beowulf« opisano je takmičenje u plivanju. Najobimnija vikinška saga »Tula«
(»Thule«) opisuje podvige mnogih normanskih plivača. Postoji priča o
Sigmundu Brajtsonu, koji je plivajući jednu milju, vukao svoja dva ranjena
druga. Zatim, priča o kovaču Skalagrinu, koji je iz mora izvadio težak

P L I V A N J E
14
nakovanj kojeg su na suvu jedva mogli podići četiri jaka čoveka. Kralj Olaf
(oko 1000 g. n.e.), smatran najboljim plivačem, mogao je da roni na najvećoj
buri i sa dna mora podigne kotvu broda. U „Tuli„ se priča i o ženama
plivačicama. Islanđanka Als Helga je u velikoj buri, plivaja noću do kopna
(10km) spasavajući svoja dva sina i za sećanje na taj podvig i danas se to
mesto zove Helgasund.

Uticaj nametnutih crkvenih dogmi u Evropi je postepeno slabi, pa

kupanje dobija svoje mesto na viteškim turnirima. Špansko-arapski filozof
Petrus Alfonsus ubraja znanje plivanja u sedam riterskih veština. 1480. ukida
se i ranija zabrana po kojoj se učenici nisu smeli kupati i plivati, a predviđao
je obavezno kupanje učenika svake srede. To je još jedan dokaz da je trebalo
proći 10 vekova da se plivanje i kupanje vrati u okvire vaspitanja.

Slika 15. Kupanje đaka

Međutim, u školama su predavači bila sveštena lica, koji su potiskivali

sve što je bilo napredno. Samo su avangardniji vaspitači i pisci maštali o
slobodnijim i prirodnijim kretanjima, o boravcima u prirodi i negovanju tela.

Jedan od njih, pisac Vittorio de Feltre (1378-1446) kao vaspitač dece

kneza od Mantove, Franciska Gonzage, imao je odrešene ruke. Napravio je
učilište u prirodi »Kuću igre«, gde su pored knezove dolazila i druga deca, a u
nastavni program je uvrstio i plivanje.

Engleski državnik i socijal utopista Thomas Mor (1478-1535) teorijski je

razrađivao načine vaspitanja dece i odraslih u savršenom društvu – utopiji. Po
njemu, odrasle osobe oba pola trebala bi da se bave i plivanjem.

Takođe i Ulrich Zwingli (1484-1531) u svom delu »Knjižica o vaspitanju«

predlaže mladima da se pored ostalih prirodnih aktivnosti bave kupanjem i
plivanjem.

Plivanje u doba humanizma i renesanse, preporod plivanja

Otkrićem »novog sveta« (1492.) završava se srednji i započinje novi

vek. Tada pod uticajem davno potisnute i sada ponovo aktuelne klasične
kulture, razvijaju se mnoge grane nauke, umetnosti i kulture, čovek počinje

P L I V A N J E
15
da se vraća svome telu, izjednačava ga sa »duhom«. Počinje da se uviđa da
samo u zdravom telu može postojati zdrav duh. Mnogi veliki mislioci toga
doba posvećuju veliku pažnju fizičkom vaspitanju, pa i plivanju.

Prva knjiga o plivanju je izašla 1538. godine pod nazivom »Colymbetes«

(u podnaslovu »Plivač ili plivačka veština«) autora profesora jezika Nicolaus-a
Wymman-a. Pišući sa ciljem da pomogne ljudima da se ne utope i da spasu
utopljenika, pominje dva načina plivanja: prsno plivanje koje naziva »žabljim«
koje i favorizuje, kao i plivanje »po načinu pasa« koje odbacuje.

Slika 16. Prva knjiga o plivanju

U svom romanu »Gargantua i Pantagruel«, humanista Fransoa Rable

(1483-1553), preporučuje da se u vaspitanju koristi oko 200 vežbi, među
kojima plivanje na prsima i leđima, gnjuranje i skokovi u vodu.

Italijanski lekar Hieronimus Merkurialis (1530-1606) u svojoj knjizi »De

arcta gimnastica« ističe dobar uticaj plivanja na organizam.

Ser Edward Dygby je 1587. godine u Londonu izdao knjigu sa prigodnim

ilustracijama na latinskom jeziku »Umetnost plivanja« (»De arte natandi”),
gde je tvrdio da ljudi mogu plivati bolje od riba. Godine 1696. Francuz
Melchisedec Thevenot prevodi na francuski i adaptira Dygby-jevu knjigu i
potpisuje se kao autor. Knjiga se isto zvala (“L art de Nager”), prevodi se na
engleski i postaje važna referenca iz plivanja. U knjizi se opisuje način prsnog
plivanja sličan današnjem, a pominje se izvesni Poitevin, koji je na reci Seni,
za 48 novčića po kursu, obučavao neplivače u svojoj školi plivanja.

Džon Lok (1632-1704) u svom delu “Misli o vaspitanju” predlaže da se

plivanje nauči još u detinjstvu. On uviđa značaj plivanja i društvenu korist za
prevenciju utapanja.

U Japanu se 1603. godine osniva prva nacionalna plivačka asocijacija, a

japanski imperator Go-Yozei obznanuje da školska deca treba da znaju plivati.

Žan Žak Ruso (1712-1778) je u svom delu “Emil ili o vaspitanju”

značajan deo posvetio fizičkom vaspitanju mladih. Na jednom mestu u knjizi

P L I V A N J E
16
kaže se: “Svi mladi ljudi uče skupo jahanje, a niko plivanje, mada svaki jahač
može doći u situaciju da mora znati plivati”.

Johan Bernar Bazedov (1723-1790) je u nastavni plan svog

filantropijuma (jednoj vrsti škole za fizičko vaspitanje) u gradu Desau-u,
Nemačka, uvrstio i plivanje. Plivanje zajedno sa primenjenim veštinama
forsiranja vode u prirodi učenici su upražnjavali za vreme logorovanja.

Guts Muts (1759-1839) smatrao je da su dva najvažnija oblika vežbanja:

plivanje i gimnastika. U prvom plivačkom priručniku na engleskom jeziku
“Kleines Lehrbuch der Schwimmkunst zum Selbstunterricht” (“Mali priručnik
plivačke umetnosti za samouke”), opisuje načine obučavanja prsnog i leđnog
plivanja, gnjuranja i skokova u vodu.

Prva organizovana društva spasilaca na vodi osnovana su 1767 u

Amsterdamu, 1772. U Parizu, a 1777. U Londonu. Prvi kružok ljubitelja
plivanja i kupanja osniva se u Parzu 1785. Pod uticajem Guts-Mutsa, u Upsali,
Švedska 1796. osnovano je prvo plivačko društvo (klub) u Evropi (Upsala
Simsällskap). Ovaj plivački klub i dalje postoji.

Uticaj na Guts-Mutsa izvršio je Italijan Oranzio di Bernardi koji je 1794.

Izdao na italijanskom knjigu “Ljudsko plivanje ili umetnost plivanja” gde daje
do tada najdetaljniji biomehanički osvrt na plivanje. On daje osnove svih
tehnika plivanja baziranih na hidrodinamičkim i fizičkim zakonima. Opisuje
pomoćna sredstva u obuci neplivača (flaše, mešine, snopove trske, plutače,
motke sa udicom…).

XIX vek predstavlja period početaka savremenog sportskog plivanja.

Naime, romanitičar lord Džordž Gordon Noel Byron je 1810. godine, inspirisan
grčkom mitorloškom pričom o Leanderu, preplivao je Dardanele na mestu gde
je taj moreuz širok 2 km za 65 minuta. U znak sećanja, najpre u Engleskoj, a
kasnije i u ostalim zemljama Evrope, uspostavljena je plivačka disciplina na
jednu milju (današnja najduža deonica u sportskom plivanju). To je ujedno,
prvo plivanje gde se merilo vreme.

Iste godine je general Ernest von Pfuel u Pragu osnovao prvu vojnu školu
plivanja u Evropi i uvodi plivanje u prusku vojsku. 1817. on izdaje knjigu
“O plivanju” gde počinje sa obukom plivanja učenjem prsne tehnike (žablje
plivanje) analitičkim metodom obučavanja. Preporučuje najpre obuku na
suvom pomoću odgovarajuće sprave (udice na kraju dugačke motke). Tu
spravu primenjuju i Austrijanci (Heintiz 1816., Xoung 1827.), a Francuzi je
modifikuju u kružnu spravu – “ringišpil” za obuku svojih vojnika (1853.).

P L I V A N J E
17
 Slika 17. Ringišpil Slika 18. Udica

Još 1823. godine se pod uticajem Pruske u Francuskoj uvodi plivanje u

vojsku i stvara se francusko-pruska metodika obučavanja. Ova škola se
odlikuje obilatim korišćenjem pomoćnih sredstava i rekvizita i učenjem
pokreta plivanja vežbama na suvom. Ona se široko rasprosranjuje po
Švedskoj, Norveškoj, Engleskoj i Rusiji. Godine 1827. u Petrogradu na Nevi
osniva se škola plivanja, dok u nastavne planove pruskih osnovnih škola
plivanje se uvodi 1830.

Italijan Adolfo Corte (1819) izdaje u Veneciji knjigu pod nazivom

»Francuski i pruski zaveslaj« u kojoj pored ilustracija daje i opis razlika
između francuskog i ruskog načina plivanja. Oba načina predstavljaju ranu
verziju frontalnog kraula, kasnije nazvan tredženovim načinom plivanja.

U neposrednom susetstvu, 1841. u Beču se štampa knjiga na nemačkom

jeziku pod nazivom »Der philantropische schwimmeister«, čiji je autor Čilag
Karolj. U Aradu (1845) od nepoznatog pisca izlazi knjižica na mađarskom »Az
aradi uszomester«, u kojoj se daju osnovni biomehanički principi hidrostatike,
opis kretanja ruku i nogu, plivanja na leđima i metodska uputsta o obuci
plivanja.

Iako je 03.05.1810., datum početka sportskog plivanja (preplivavanje

Dardanela od strane lorda Byrona), neki smatraju da je to 14.02.1846. kada
se u Sidneju (Australija) organizovalo prvo savremeno plivačko takmičenje, ili
09.02.1858. kada je u istom gradu održano prvo međunarodno plivačko
takmičenje – nezvanično svetsko prvenstvo. Osnivanje Plivačkog saveza
Londona (Metropolitan Swimming Club Assotiation) 07.01.1869. kada je
održano prvo međunarodno takmičenje u Evropi, takođe se smatra
početkom sportskog plivanja, kao i prvo preplivavanje kanala Lamanš
(24. i 25.08.1875.) od strane engleskog kapetana Mattew Webb-a.

Nagli organizacioni razvoj sportskog plivanja uticao je na formiranje

nacionalnih plivačkih federacija. 1874. Osniva se Plivački savez Engleske, a 12
godina kasnije i Plivački savez Nemačke.

P L I V A N J E
18
 Prvo nezvanično prvenstvo Evrope organizovano je od strane Prvog
bečkog amaterskog plivačkog kluba 1889, a plivale su se discipline na 60m i
500m.

Na prvim modernim Olimpiskim igrama održanim u Atini 1896.,

organizovano je takmičenje u plivanju samo u muškoj konkurenciji (discipline
100m, 500m i 1200m slobodno i 100m mornarsko plivanje).

Prvi ženski nacionalni plivački šampionat je održan u Glazgovu (Škotska)

1892. godine, dok u Stokholmu 1912. žene prvi put učestvuju na Olimpijskim
igrama (discipline 100m slobodno i 4x100m slobodno).

Međunarodna plivačka federacija (FINA - Federation Internationale de

Natation Amateur), osnovana je 1908. godine, preuzima oranizaciju svih
velikih svetskih plivačkih takmičenja uključujići i olimpijske igre. Ona
verifikuje rezultate i vodi listu svetskih rekorda. FINA vodi brigu o plivačkim
sportovima (plivanje1, vaterpolo, sinhrono plivanje, skokovi u vodu i
maratonsko plivanje). Sedište FINA je u Rimu. Prvo zvanično svetsko
prvenstvo organizovano u okviru FINA održano je 1973. godine u Beogradu.

Slika 19. Logo Međunarodne plivačke Slika 20. Logo Evropske plivačke
federacije federacije

Evropska liga plivanja (LEN – Ligue Europeene de Natation Amateur) se

formira 1927. godine, a po uzoru na FINA, vodi brigu o plivačkim sporovima
na tlu Evrope. Godinu dana pre formiranja LEN, u Beču je održano prvo
evropsko prvenstvo u plivanju. Sedište LEN je u Beču.

Uporedo sa razvojem sportskog plivanja, razvija se i infrastruktura za

plivački trening i takmičenje. Prema podacima FINA, prvi bazen za takmičenje
je izgrađen 1842. u Beču. Sredinom XIX veka bilo je 100 takvih bazena,
1910. Više od 1000, a 1975 više od jednog miliona. U početku su plivališta
uglavnom bila samo pregrađivane rečne, jezerske i morske površine,
prilagođene plivačkom takmičenju. U poodmaklim fazama izgradnje
infrastrukture, građeni su bazeni koji odgovaraju strogim pravilima svih
plivačkih sportova.

1
Sportsko plivanje u malim (25m) i velikim (olimpijskim, 50m) bazenima.

P L I V A N J E
19
 PLIVANJE U PROGRAMU OLIMPIJSKIH IGARA

Na osnivačkoj skupštini Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) u

Parizu 1894., doneta je odluka da se obnove olimpijske igre. Zajedno sa osam
sportova, plivanje ulazi u program prvih modernih olimpijskih igara u Atini
1896. Na toj olimpijadi, plivačko takmičenje je održano u zalivu, u hladnoj
morskoj vodi (100), dužina staza je obeležena plutačama, a takmičari su na
start prevoženi brodićima.

Slika 21. Alfred Hajoš osvajač prve medalje na OI u

Atini 1896.

Na drugoj modernoj olimpijadi u Parizu 1900. godine, takmičenje u

plivanju se održalo u rečnoj vodi (rukavci Sene), u osam takmičarskih
disciplina, a pojavljuje se i leđno plivanje.

Prsno plivanje, kao treći plivački stil pojavljuje se na OI u Sent Luisu

1904. godine (440 y-jardi2). To je jedina olimpijada gde se dužina disciplina
određivala u jardima, a plivalo se na otvorenoj jezerskoj vodi.

Na prve tri olimpijade se plivački program stalno menjao, a

dokumentacija na njima je vođena oskudno. Takmičari su vodili računa o
plasmanu, a ne o rekordu. Zbog toga je FINA odlučila da od olimpijade u
Londonu 1908. godine ustali plivačke discipline i to: 100m, 200m, 400m,
1500m i 4x100m slobodno, 200m prsno i 100m leđno. Na toj olimpijadi su se
plivačka takmičenja održavala na specijalno izgrađenom 100 metarskom
bazenu.

Slika 22.

2
1y=0,914m

P L I V A N J E
20
 Tek na petim modernim olimpijskim igrama održanim u Stokholmu 1912.
godine prvi put se takmiče i žene i to u disciplinama 100m slobodno i štafeti
4x100m slobodno.

VI OI 1916. nisu održane zbog Prvog svetskog rata, a na VII OI

održanim u Antverpenu 1920. dominiraju američki plivači, ali bez značajnijih
rezultata.

Plivačko takmičenje na olimpijadi u Parizu 1924. karakteriše se

obaranjem gotovo svih dotadašnjih svetskih rekorda. Prva zvezda je bio
američki plivač Džoni Vajsmiler koji je demonstrirajući modernu tehniku
kraula bio prvi čovek koji je 100m isplivao ispod 1 min (59,0s).

Slika 23. Džoni Vajsmiler

Isti plivač je na narednoj olimpijskoj smotri u Amsterdamu 1928. oborio

svoj rekord u istoj disciplini (58,6s). Švedski plivač Borg je bio prvi plivač koji
isplivao 1500m metara ispod 20min (19:51,8) i osvojio zlato.

Slika 24. Džoni Vajsmiler sa Arne Borgom Slika 25. Arne Borg

Japanski plivači na OI u Los Anđelesu 1932. po drugi put učestvuju i

bivaju najuspešniji pobedivši gotovo u svim disciplinama muškog programa.
Njihov plivački tim bio je sastavljen uglavnom od mladića od 14 do 18 godina.
U treningu su poklonili pažnju opštoj fizičkoj pripremi i oporavku (masaže,
kupke, kiseonična inhalacija).

P L I V A N J E
21
 Slika 26. Japanska selekcija

I na XI OI u Berlinu 1936. japanski plivači bivaju najuspešniji, dok nove

olimpijske rekorde postavljaju Čik iz Mađarske (100m slobodno 57,6) i Kifer iz
SAD (100m leđno–1:05, 9).

XII (1940.) i XIII (1944.) OI nisu održane zbog Drugog svetskog rata.

Na XIV OI u Londonu 1948. nisu postignuti značajniji plivački rezultati.

To je bilo i za očekivati, jer zbog skorašnjeg izlaska sveta iz rata nije bilo
dovoljno vremena i uslova za bolju trenažnu pripremu.

XV OI u Helsinkiju 1952. karakteriše uspeh ženske plivačke selekcije iz

Mađarske. Pored dobre selekcije, uspeh mađarskih plivačica objašnjava se
povećanjem intenziteta rada, posebno na opštoj i specifičnoj fizičkoj pripremi.
Plivači iz bivšeg SSSR-a prvi put učestvuju na OI. U vreme ove olimpijade,
FINA donosi odluku da se baterflaj i prsno-klasično plivanje odvoje i time
uvedu četiri stila na plivačkim takmičenjima. Istovremeno se uvodi takmičenje
plivača na 100m i 200m u oba stila.

U Melburnu 1956. na XVI OI postavljeni su svi dotadašnji svetski i

olimpijski rekordi. Plivači od 17 do 19 godina imali su najbolje rezultate
zahvaljujući ranoj specijalizaciji i odgovarajućoj pipremi prilagođenoj
sportskom stažu. Australija je bila najuspešnija zemlja zahvaljujući
dugotrajnoj pripremi plivača (osam godina), sa fokusom na biomehaničku
analizu tehnike i maksimalnu fizičku i psihološku pripremu.

Plivači iz SAD su bili neznatno uspešniji od Australijanaca na XVII OI u

Rimu 1960. Posle neuspeha na prethodnoj olimpijadi, u SAD se vrši sistemska
reforma u plivačkom sportu. Vrši se pravovremena selekcija, rad u koledžima
i klubovima biva kvalitetniji, pa SAD postaje vodeća nacija u sportskom
plivanju do današnjih dana.

P L I V A N J E
22
 Dominacija plivača iz SAD nastavlja se i na XVIII OI u Tokiju 1964., gde
plivač iz te zemlje, Sholander osvaja pet zlatnih medalja. Australijska
plivačica Freiser je prva žena koja je na 100m slobodno plivala ispod 1 min
(59,5) i to 40 godina posle Weissmillera. Dobri rezultati većine plivača
postignuti su, pored ostalog, uvođenjem dopunskih sportova (atletike,
gimnastike...) i suvom treningu.

Plivački program na XIX OI u Meksiku 1968. je sa 18 prošren na 29

disciplina. Zbog nadmorske visine mesta održavanja olimpijade (2200m),
pripreme takmičara su izvšrene na velikim nadmorskim visinama. Tehnika se i
dalje usavršavala, a odlikovala se snažnim zaveslajima ruku i oslabljenim
zaveslajima nogu. Roland Mattes iz Istočne Nemačke (DDR) osvojio je zlatne
medalje na 100m i 200m leđno. To je najava participacije plivača iz te zemlje
u osvajanju olimpijskih odličja, što je bio rezultat dugoročne strategije
državnog vrha. Reprezentativka bivše Jugoslavije (SFRJ), Đurđica Bjedov,
osvojila je dve medalje (zlatnu na 100m i srebrnu na 200m prsno).

XX OI u Minhenu 1972. pamte se po rekordu plivača iz SAD, Marka

Spitz-a, osvajača sedam zlatnih medalja i sedam svetskih rekorda.
Australijska plivačica Gold je osvojila pet medalja (tri zlatne).

Slika 27. Mark Špic

XXI OI u Montrealu 1976. plivački se program smanjio na zahtev MOK-a
sa 29 na 26 disciplina i prvi put se plivači oba pola takmiče po istom
programu. Najuspešniji su plivači iz SAD (13 medalja) i DDR (11 medalja), a
najuspešnija takmičarka Kornelia Ender iz DDR-a sa 4 zlatne i 1 srebrnom
medaljom.

Slika 28. Kornelia Ender Slika 29. Mihael Gros

P L I V A N J E
23
 U tehnici plivanja je načelno dominiralo povećanje zaveslaja rukama uz
efikasniji rad nogu. U trenažnom planiranju su se koristila interdisciplinarna
znanja iz nekoliko nauka: psihologije, biohemije, medicine... Preovladava
individualni rad, a koriste se različiti trenažeri za razvoj snage i gipkosti, pre
svega.

XXII OI u Moskvi 1980. bile su osiromašene neučestvovanjem sportista

iz SAD, Zapadne Nemačke, Kanade... zbog njihovog bojkota. U njihovom
odsustvu, najuspešniji su plivači DDR-a sa 30 medalja (12 zlatnih, 10 srebrnih
i 8 bronzanih), uz osam svetskih rekorda od ukupno 12 ostvarenih na ovoj
olimpijadi. Smatralo se da su istočni Nemci u naučnim saznanjima iz sportske
nauke bili više od jedne decenije u odnosu na druge zemlje. Po broju medalja,
najuspešnija takmičarka bila je plivačica DDR-a Ines Dirs sa 6 medalja.
Svetski rekord Vladimira Salnjikova iz SSSR-a na 1500m slobodno 14,58,27
je rezultat koji bi i danas garantovao medalju.

1984. godine na na XXIII OI u Los Anđelesu, bivši Istočni blok uzvraća

bojkotom, što se oseća na takmičenjima u plivanju. U odsustvu plivača iz
DDR-a, SSSR-a, Mađarske... plivači iz SAD su sa 21 medaljom dominirali.
Postavljno je 11 svetskih rekorda, svi u muškoj konkurenciji. Najuspešniji
plivači su bili Zapadni Nemac Mihael Gros i Amerikanci Keri i Miger.

OI održane u Seulu 1988. smatraju se jednim od najuspešnijih za

plivački sport, jer je oboreno 11 svetskih i 15 olimpijskih rekorda, a
učestvovali su svi što znače u svetu plivanja. Najviše medalja je osvojila
selekcija DDR-a, čak 28. Plivačica iz DDR-a, Kristin Otto, osvojila je šest
zlatnih medalja, koja je uz Amerikanca Met Bjondi-ja (5 zlata i jedna bronza)
najuspešniji plivač seulske olimpijade. Ističu se na takmičenju Mađari Jozef
Szabo i Tamaš Darnji, Amerikanka Dženet Evans, istočna Nemica Silke
Herner...

Slika 30. Kristin Otto Slika 31. Met Biondy

Za vreme ovih OI FINA donosi neke izmene u pravilima. Naime,
dozvoljava se da plivač posle starta i okreta u leđnom plivanju izvodi

P L I V A N J E
24
istovremeno pokrete nogama (kao kod delfina), kao i salto okret pri istom
stilu tako što se plivač okrene zidu okretišta i izvede kolut napred. Nova
pravila takođe dozvoljavaju u prsnom plivanju da plivač rukama dodirne zid
okretišta na različitim visinama, a u svakom ciklusu morao se jedan deo tela
(glava) izvaditi van vode.

Na žalost, zbog sankcija Saveta bezbednosti UN, sportisti iz bivše

Savezne Republike Jugolavije mogli su da učestvuju na XXIV OI u Barseloni
1992. samo u pojedinačnoj konkurenciji, bez državnih obeležja. Sportisti iz
tek raspadnutog SSSR-a nastupali su za zajednički tim Zajednica nezavisnih
država (ZND), osim pribaltičkih republika koje su nastupale samostalno. Na
takmičenju je oboreno osam svetskih i 16 olimpijskih rekorda. Najuspešniji
plivač je bio Rus Aleksandar Popov (ZND) sa 2 zlatne i dve srebrne medalje, a
Mađarica Kristina Egerscegi 3 zlatne. Pored tradicionalno uspešnih plivača iz
SAD, ZND, ujedninjene Nemačke, Australije, Mađarske... pojavljuju se i
Kinezi, sa boljim rezultatima u ženskoj konkurenciji (što je uticaj plivačkih
trenera uglavnom iz bivšeg DDR-a).

Slika 32. Aleksandar Popov

100-godišnjica modernih olimpijskih igara je obeležena 1996. u Atlanti.

Plivačko takmičenje je obuhvatalo po 16 disciplina u obe konkurencije, a
oborena su 4 svetska rekorda. Michel Smith iz Irske i Ammie van Dicken iz
SAD su nauspešnije takmičarke sa 3 zlata, dok je Kristina Egerscegi nova sa 2
zlata postala prva plivačica sa 5 zlatnih medalja u pojedinačnoj konkuenciji.
Najuspešnija plivačka nacija na ovim OI je SAD, ispred Nemačke i Australije,
dok plivači iz Kine osvajaju 6 medalja.

Slika 33. Kristina Egerszegy

P L I V A N J E
25
 Iako organizovane u Australiji, XXVI OI u Sidneju 2000. godine, nisu
domaćim plivačima donele prevlast na plivačkom takmičenju. Najuspešniji su
ponovo plivači iz SAD ispred Australije.

Slika 34. Grent Heket i Jan Torpom Slika 35. Pieter van den Hoogenband
Oboreno je 15 svetskih i 38 olimpijskih rekorda. Najuspešniji takmičar je
bio Michael Klim iz Australije sa 3 medalje i Pieter van den Hoogenband iz
Holandije, takmičarke iz SAD i Inge de Brujin iz Holandije su najuspešnije u
ženskoj konkurenciji.

XXVII OI u Atini 2004. godine obeležio je nov rekord. Naime,

devetnaestogodišnji plivač iz SAD, Michael Phelps, osvojio je čak osam
medalja, šest zlatnih i 2 bronzane uz 2 svetska i tri olimpijska rekorda.
Najuspešnjije takmičarke bile su Coughlin Natalie iz SAD (2 zlata i srebra i
dve bronze) i Petria Thomas iz Australije (tri zlatne i jedna bronzana
medalja).

Slika 36. Michael Phelps

Na XXVIII OI u Pekingu 2008. godine, došlo je do potpune dominacije

Amerikanaca sa osvojenih 31 medalju od kojih je 8 zlatnih medalja osvojio
Majkl Felps u različitim disciplinama (200 m slobodno, 100 i 200 m leptir, 200
m mešovito, 400 m mešovito, 4x100 i 4x200 m slobodno, 4x100 m
mešovito). Australijanci su osvojili 19 medalja, Francuzi i Kinezi po 6 medalja.

P L I V A N J E
26
Pored Felpsa istakli su se i Aron Peirsol iz SAD (2 zlata i 1 srebro), Džejson
Lezak iz SAD (2 zlata i 1 srebro), Kosuke Kitajima iz JAP (2 zlata medalje i 1
bronzu na 100 i 200 m prsno, 4x100 m mešovito).

Slika 37. Čavić protiv Felpsa

Naš reprezentativac Milorad Čavić osvojio srebrnu medalju, u

čuvenom i diskutabilnom finalu sa Felpsom kada je stigao sa 1 stotinkom
zaostatka.

Na XXX Olimpijskim igre održanim u Londonu 2012. godine, najbolji su

ponovo bili plivači iz Amerike sa osvojenih 31 medaljom, od čega 16 zlatnih,
na drugom mestu, pomalo iznenađujuće završila je reprezentacija Kine sa
ukupno 10 medalja (5 zlatnih), Francuska 7 medalja (4 zlata), Australija 10
medalja ali samo jedno zlatno.

Majkl Felps je ponovo na vrhu sa osvojenih 6 medalja (4 zlatne i 2

srebrne medalje), pored njega dominirali su Rajan Loht (SAD) je osvojio 5
medalja (2 zlata, 2 srebra i 1 bronzana), Sun Jang (KIN) 4 medalje (2 zlatna,
srebrna i bronza), Janik Agnel (FRA) 3 medalje (2 zlatna i srebro), Nejtan
Adrian (SAD) 2 zlatne, Met Grevers (SAD) 2 zlatne. Naš reprezentativac
Velimir Stjepanović je završio na 6. mestu u delfin stilu.

XXXI Olimpijske igre održane se u Rio de Ženeiro, 2016. godine,

Amerikanci su osvojili 33 medalje (16 zlatnih), iza njih Australijanci sa 10
medalja (3 zlatne), Mađari 7 medalja (3 zlatne), Japanci 7 medalja (2 zlatne).

Dominacija Majkl Felpsa (SAD) se nastavlja. Osvojio je 5 zlata i 1 srebro

(200 m delfin, 200 m mešovito, 4x100 m slobodno, 4x200 m slobodno, 4x100
m mešovito, 100 m delfin) zbog čega postaje najbolji plivač svih vremena
ikada. Od ostalih rezultata izvojićemo rezultate Rajana Marfija (SAD) je
osvojio 3 zlatne medalje, Nejtana Adriana (SAD) 4 medalje (2 zlata i 2
bronze), Kosuke Hagino (JAP) 3 medalje.

Od žena najviše su se istakle: Kejti Ledeki (SAD) sa 5 osvojenih medalja

(4 zlata i srebro), Katina Hoszu (MAĐ) 3 zlata i srebrno, Simone Manuel 4
medalje (2 zlata i 2 srebra), Maja Dirado (SAD) 2 medalje (2 zlatne i bronza),

P L I V A N J E
27
 Ema Mekkeon (AUS) 4 medalje, (zlato, 2 srebra i bronza), Peni Oleksiak
(KAN) 4 medalje (zlato, srebro i 2 bronze).

KRATAK ISTORIJSKI PREGLED SVETSKIH PRVENSTAVA

FINA je od svog osnivanja 1908. godine vodila računa o razvoju

plivanja u svetu i organizaciji plivačkih takmičenja na OI. Međutim,
dosta kasno se krenulo sa organizacijom svetskih prvenstava u
plivanju.

Beograd i bazen SRC »Tašmajdan« su imali čast da organizuju I

svetsko prvenstvo u plivačkim sportovima 1973. godine.

Takmičenjima u sportskom plivanju su organizovana po tadašnjem

olimpijskom programu (29 disciplina). Po nezvaničnom bodovanju je
reprezentacija SAD bila najuspešnija ispred DDR-a. Najuspešniji takmičar je
bio Amerikanac Dž. Montgomeri (5 zlata) u muškoj i Istočna Nemica Kornelija
Ender (4 zlata, 1 srebro).

Slika 38. Kornelia Ender

II SP u plivanju je održano u kolumbijskom gradu Kaliju 1975. godine.

Nastup na ovom prvenstvu bio je u cilju provere trenutnih mogučnosti plivača
pred OI u Montrealu naredne godine. Nepovoljni uslovi za takmičare iz Evrope
(tropska klima i vremenska razlika) uticali su na ponovni uspeh plivača SAD u
ukupnom bodovanju. I pored toga, Amerikanac Tim Šou, plivačice iz DDR-a
Kornelija Ender i Urlike Richter i Britanac Dejvid Wilke su bili uspešni u svom
nastupu.

Zapadni Berlin je bio domaćin III SP u plivačkim sportovima 1978.

godine. Na ovom takmičenju je dominirala reprezentacija SAD, ispred SSSR-a
i DDR-a. Pobedama u disciplinama 400m i 1500m slobodno, sovjetski plivač
Vladimir Salnjikov je najavio višegodišnje vladanje. Jugoslovenski plivač Borut
Petrič osvojio je srebrnu medalju u disciplini 1500m slobodno. U ženskoj
konkurenciji je najuspešnija Trejsi Kauliks iz SAD sa pet osvojenih medalja,
od toga 4 zlatne.

P L I V A N J E
28
 Slika 39. Vladimir Salnjikov Slika 40. Kristin Oto
Glavni grad Ekvadora, Gvajakil, bio je domaćin IV SP u plivačkim
sportovima 1982. Ovoga puta Amerikanci iako najuspešniji nisu dominantni u
odnosu na odstale reprezentacije, a čak gube u disciplinama u kojima su uvek
pobeđivali (100m i 200m slobodno). Sa 5 osvojenih medalja najuspešniji
takmičar je Roudi Gejns iz SAD (3 zlata i 2 srebrne). Prvu zlatnu medalju za
neku državu Južne Amerike osvaja Brazilac Ricardo Prado na 400m slobodno i
svetski rekord. Kao i ranije, u ženskoj konkurenciji dominiraju plivačice DDR-a
(10 zlata, 7 srebra i 2 bronze), ispred Amerikanki (2,3,6). Jugoslovenski
plivač Darjan Petrič je na 1500m slobodno osvojio bronzanu medalju.

V SP u plivačkim sportovima održano u Madridu 1986. godine, obeležilo

je obaranje 6 svetskih (samo u ženskoj konkurenciji), 2 evropska i 30 rekorda
šampionata. Najuspešnija plivačica bila je Kristin Oto (DDR) sa osvojene 4
zlatne i 2 srebrne medalje. Najuspešniji takmičar šampionata bio je plivač iz
SAD Met Biondi sa 7 medalja (3 zlatne, 1 srebrna, 3 bronzane). Ekipno,
plivačice iz DDR-a bile su ubedljive sa 13 prvih mesta u 16 finala, uz 5
svetskih rekorda! Samo su Tamara Kostače (Rumunija) i Miger i Mičel (SAD) u
svojim disciplinama osvajale medalje. Plivači iz SAD su u muskoj konkurenciji
osvojili 5 zlata, iz DDR-a 4, iz Mađarske 3, Kanade 2, Zapadne Nemačke 1.

Organizator VI SP u plivanju bio je grad na australijskoj zapadnoj obali,

Pert. Ovde je takođe oboreno 6 svetskih rekorda, ali samo u muškoj
konkurenciji. Spajanje dve Nemačke imalo je za posledicu lošiji rezultat u
odnosu na ranija plivačka takmičenja, jer pripreme nisu bile na ranijem nivou.
Umesto DDR-a, na svetsku plivačku scenu i dominira uglavnom u ženskoj
konkurenciji, jedna nova zemlja, Kina. Ova zemlja je počela naglo da ulaže u
plivački sport, prihvatila je trenere iz bivšeg DDR-a, a rezultati nisu izostali.
Kineskinje su na ovom SP osvojile 4 zlatne medalje. Pored Kineskinja,
zapažen nastup je imala i Mađarica Kristina Egersegi sa dva prva mesta na

P L I V A N J E
29
 100m i 200m leđno. U ukupnom plasmanu su najuspešniji bili Amerikanci sa
12 osvojenih zlatnih medalja (7 u muškoj i 5 u ženskoj konkurenciji), potom
Nemačka i Australija. Zapažen nastup imali su Met Bjondi (3 zlatne i 1 srebra)
i Mađar Tamaš Darnji sa dve zlatne medalje na 200m i 400m mešovito (oba
svetska rekorda). Jugoslovenski plivač Igor Majcen je osvojio 6. mesto na
1500m, dok ostali takmičari nisu oborili ni nacionalne rekorde, niti su se
plasirali u završnicu.

Slika 41. Met Biondy Slika 42. Aleksandar Popov

Predivni plivališni kompleks „Foro Italiko“ u Rimu bio je mesto događanja
VII SP 1994. godine. Ovo prvenstvo predstavlja svojevrsnu prekretnicu u
svetskom plivanju. Dolazi do smene generacija. Mnoge uspešne plivačke
zvezde završile su svoju takmičarsku karijeru, dolazi do progresivnijeg
pristupa pripremi za takmičenje. Raspadom bivšeg SSSR-a i SFRJ javljaju se
nove države sa više ili manje uticaja na svetsko plivanje, pojačava se
antidoping kontrola, zabrana plivačkom timu SRJ da učestvuje sa državnim
simbolim (zbog sankcija Saveta Bezbednosti UN)... Učestvuje rekornih 111
nacija u nekoliko plivačkih sportova. Oboreno je 8 svetskih rekorda, od toga 4
od strane plivača iz Kine, 2 od strane Australijanaca, a po jedan od strane
Nemaca i Amerikanaca. Kinezi u ukupnom plasmanu su najuspešnija nacija na
ovom SP sa 28 osvojenih medalja (16 zlatnih, 10 srebrnih, 2 bronzanih).
Najuspešniji takmičar prvenstva bila je Kineskinja Li Linji sa 5 zlatnih medalja
(uz dva svetska rekorda). U muškoj konkurenciji, dominaciju u sprintu
slobodnim stilom sa OI u Barseloni dve godine ranije, nastavlja Rus
Aleksandar Popov sa 4 medalje (3 zlatne i 1 srebrna).

Pert je po drugi u put u sedam godina biva domaćin SP u plivačkim

sportovima. VIII SP održano u ovom gradu 1998. prošlo je u dominaciji
plivača iz SAD koji su osvojili 32 medalje (17 zlatnih, 6 srebrnih, 9
bronzanih). Među uspešnijim nacijama bile su Australija (25 medalja), Kina
(18), Rusija (17) i Nemačka (14). Sa sedam osvojenih medalja (4 zlatne, 2
srebrne, 1 bronzana), najuspešniji je bio australijski takmičar Majkl Klim, dok
su kod žena to bile Amerikanke Dženi Tompsom sa pet odličja (4 zlata, 1

P L I V A N J E
30
srebro) i Ejmi van Daiken sa tri zlata, kao i Australijanka Suzi O Nil sa pet
medalja (1 zlato i po 2 srebra i bronze).

Slika 43. Majkl Klim

Japanski grad Fukuoka je 2001. godine bio domaćin IX SP u plivačkim

sportovima. Oboreno je 5 svetskih rekorda i to samo u muškoj konkurenciji.
Iako po broju osvojenih medalja najuspešniji (23 medalje), selekcija SAD je
bila drugoplasirana po ukupnom bodovanju iz Australije (22 medalje), zbog
više osvojenih zlatnih medalja. Australijanac Jan Torp je bio prva zvezda
takmičenja sa osvojenih 6 zlatnih medalja, uz oborena 3 svetska rekorda
(200m, 400m, 800m slobodno, 4x200m slobodno). Istakao se i njegov
sunarodnik Grent Heket sa 4 medalje (po 2 zlata i srebra) i jednim svetskim
rekordom. U ženskoj konkurenciji Holanđanka Inge de Brujin i Australijanka
Patrija Tomas osvojile su po 3 zlatne medalje, a Nemica Hana Štokbauer 4
medalje (2 zlatne, po 1 srebrna i bronzana).

Slika 44. Jan Torp

X SP u plivačkim sportovima održana je u Barseloni 2003. godine.

Oboreno je ukupno 9 svetskih rekorda (osam u muškoj konkurenciji) i 9
rekorda svetskih prvenstava (7 u ženskoj konkurenciji), a američka selekcija
ukupno je najuspešnija. Najuspešniji takmičar bio je Amerikanac Majkl Felps
sa 6 osvojenih medalja (4 zlatne i 2 srebrne) uz 3 svetska rekorda (200
delfin, 200m i 400m mešovito. Odličan uspeh postigli su i Australijanci Jan
Torp i Grent Heket sa 5 osvojenih medalja (po 3 zlatne, 1 srebrnu i 1
bronzanu), Amerikanac Aron Pirsol 4 medalje (3 zlata, 1 srebro), kao i Rus
Aleksandar Popov sa 3 zlatne medalje. U ženskoj konkurenciji istakle su se
Amerikanka Dženi Tompson sa 5 medalja (2 zlatne, 2 srebrne, 1 bronzana),
Nemica Hana Štokbauer (3 zlata) i Kineskinja Ksuežuan Luo (3 zlata).

P L I V A N J E
31
 XI SP održano u Montrealu 2005. proteklo je ponovo u znaku američkog
plivača Majkla Felpsa koji je osvojio 6 medalja (5 zlatnih, 1 srebrna) i
Australijanca Granta Haketa sa osvojenih 5 medalja (3 zlatne, 1 srebrna, 1
bronzana). Kod žena su se istakle dve plivačice sa 5 odličja: Australijanka
Lisbet Lenton (3 zlatne i 2 srebrne) i Amerikanka Natalie Coughlin (1 zlato,1
srebro, 3 bronze). Oboreno je 9 svetskih rekorda (5 u muškoj i 4 u ženskoj
konkurenciji) i 15 rekorda svetskih prvenstava.

Slika 45. Majkl Felps

Bazen „Rod Lejver Arena“ u Melburnu bio je centar događanja XII SP u

plivanju 2007. godine. To je bila jedna od poslednjih odmeravanja snaga u
sportskom plivanju u olimpijskim bazenima na nivou planete pred OI u
Pekingu 2008. Daleko najuspešnija selekcija je ponovo bila ekipa SAD sa
osvojenih 36 medalja (20 zlatnih), daleko ispred Australije (21 medalja,
zlatnih).

Majkl Felps je sa osvojenih 6 zlatnih medalja je nauspešniji plivač na

šampionatu, ispred sunarodnika Rajana Lohtea sa 5 medalja (2 zlatne i 3
srebrne). U ženskoj konkurenciji po broju medalja (po pet) istakle su se Lajzel
Džons iz Australije (4 zlata i 1 srebro) i Laura Manadu iz Francuske (2 zlatne,
2 srebra, 1 bronza). Obareno je ili izjednačeno 15 svetskih rekorda i 16
rekorda svetskih prvenstava.

XIII SP u vodenim sportovima održano je u Rimu 2009. godine na

sportskom kompleksu “Foro Italiko”. Ovo je drugo svetsko prvenstvo koje se
održava u Rimu.

Prema broju zemalja učesnica (185) i broju takmičara (2.515)

premašena su sva dosadašnja svetska prvenstva u vodenim sportovima
od 1973. godine.

I dalje je najuspešnija reprezentacija SAD sa 29 osvojenih medalja (11

zlatnih, 11 srebrnih i 7 bronzanih), na drugom mestu je reprezentacija Kine sa
takođe 29 osvojenih medalja (11 zlatnih, 7 srebrnih i 11 bronzanih) i treće
plasirana reprezentacija po broju osvojenih medalja je Rusija sa 20 osvojenih
medalja (8 zlatnih, 8 srebrnih i 4 bronzane).

P L I V A N J E
32
 Reprezentacija Srbije je na ovom šampionatu osvojila 3 zlatne medalje i
jednu srebrnu.

Srpski reprezentativac Milorad Čavić osvojio je zlatnu medalju na 50

metara delfin i srebrnu medalju na 100 metara delfin.

Srpska reprezentativka Nađa Higl osvojila je zlatnu medalju u finalu 200

metara prsno.

Slika 47. Milorad Čavić i Nađa Higl

XIV Svetsko prvenstvo održano je u Šangaju 2011. godine. Američka

selekcija ukupno je bila najuspešnija na ovom šampionatu sa 32. osvojene
medalje (17 zlatnih, 6 srebrnih i 9 bronzanih medalja), odmah iza Američke
reprezentacije nalazi se Kina sa 36 osvojenih medalja (15 zlatnih, 13 srebrnih
i 8 bronzanih medalja), a trećeplasirana država je Rusija sa osvojenih 18
medalja (8 zlatnih, 6 srebrnih i 4 bronzane medalje).

XV SP - Španija, Barselona -2013. Organizacija prvenstva je prvobitno

dodeljena Dubaiju u Ujedinjenim Arapskim Emiratima jula 2009. godine,
međutim Dubaji je odustao u martu 2010. godine. FINA je ponovo otvorila
konkurs za organizacije na kojem je 16. septembra 2010. izabrana Barselona
u kojoj je svetsko prvenstvo održano i 2003. godine.

Na ovom šampionatu, najuspešnija je bila reprezentacija SAD-a, sa

ukupno 29 osvojenih medalja, na drugom mestu je reprezentacija Kine sa 25
osvojenih medalja i na trecem mestu je Rusija sa 17 osvojenih medalja.

Na ovom šampionatu su oborena tri svetska rekorda i tri rekorda

svetskih prvenstava.

Svetsko prvenstvo u vodenim sportovima 2015. godine, bilo je šesnaesto

po redu takmičenje za titule svetskog prvaka u vodenim sportovima. Domaćin
takmičenja je ruski grad Kazanj, što je ujedno bio i prvi put da je Rusija
domaćin jednog ovakvog takmičenja.

P L I V A N J E
33
 Takmičenja su se odvijala u ukupno 42 discipline, a po prvi put u istoriji
održane su i mešovite muško-ženske štafetne trke i to u disciplinama 4x100
slobodno i 4x100 mešovito. Za potrebe takmičenja u Kazanj areni postavljena
su dva mobilna 50-metarska bazena, a trke uživo je moglo da posmatra
ukupno 11.627 posetilaca koliko je bilo sedećih mesta.

Američka reprezentacija je i na ovom šampionatu bila najuspešnija sa

osvojene 23 medalje (8 zlatnih, 10 srebrnih i 5 bronzanih medalja), na
drugom mestu je Australija sa osvojenih 16 medalja (7 zlatnih, 3 srebrne i 6
bronzanih) i na trećem mestu je Kina sa osvojenih 13 medalja (5 zlatnih, 1
srebrna i 7 bronzanih).

Svetsko prvenstvo u plivanju 2017. godine održano je po 17. put kao

deo programa Svetskog prvenstva u vodenim sportovima, čiji je domaćin bio
glavni grad Mađarske, Budimpešta.

Takmičenja su se odvijala u ukupno 42 discipline, po 20 disciplina u

muškoj i ženskoj konkurenciji i još dve discipline u mešovitoj konkurenciji.
Sve trke održale su se na bazenu sportskog centra Dunav arena.

Na svetskom prvenstvu u plivanju najuspešnija je bila Amerika sa

ukupno osvojenih 38 medalja (18 zlatnih, 10 srebrnih i 10 bronzanih
medalja), odmah iza Američke reprezentacije našla se reprezentacija Velike
Britanije sa 7 osvojenih medalja (4 zlatne, 1 srebrna i 2 bronzane), a
trećeplasirana je bila Kina sa 10 osvojenih medalja (3 zlatne, 3 srebrne i 4
bronzane).

Na svetskom prvenstvu u Budimpešti, posebno se istakao američki plivač

Kajleb Dresel. On je osvojio čak 7 zlatnih medalja i na taj način postao tek
drugi plivač u istoriji kome je to uspelo nakon Majkla Felpsa na svetskom
prvenstvu 2007. godine.

Slika 48. Kajleb Dresel

Naredno svetsko prvenstvo održaće se 2019. godine u Južnoj Koreji u

gradu Kvangu.

P L I V A N J E
34
KRATAK PREGLED EVROPSKIH PRVENSTAVA U PLIVANJU

Međunarodna plivačka federacija (FINA) je 1925. godine na Praškom

kongresu donela odluku da se prvo zvanično prvenstvo starog kontinenta (EP)
održi u Budimpešti 1926. godine.

Na tom šampionatu učestvovali su takmičari iz 12 evropskih zemalja

(samo muškarci). Plivalo se u 6 takmičarskih disciplina, i to: 100m, 400m i
1500m slobodno, 100m i 200m prsno i štafeta 4x200m slobodno.
Najuspešnija nacija je bila Nemačka, ispred Švedske, Mađarske i Belgije.
Najuspešniji takmičar je bio Šveđanin Arne Borg sa 2 zlatne, po 1 srebrnom i
bronzanom medaljom.

Slika 49. Arne Borg

Već 1927. godine osnovana je Evropska plivačka liga (LEN) koja je

postala nosilac i organizator svih evropskih šampionata. Od 1967. godine
organizuje se i evropski šampionat za juniore (do 15 god.)

Od II EP 1927. godine u Bolonji, pa sve do VII 1950. godine u Beču na

programu je bilo 6 muških i 5 ženskih disciplina3.

Na prvom EP posle Drugog svetskog rata, a na VI ukupno, u Monte Karlu

1947. godine, učestvovalo je 16 zemalja. Tada je oboren dotadašnji svetski
rekord na 100m slobodno koji je postavio Francuz Žani Aleks sa rezultatom
(56,2 sek).

Godine 1950., domaćin VII evropskog prvenstva bio je Beč. Na ovom

prvenstvu nije moglo da dođe do značajnijih ostvarenja, jer na njemu nisu
učestvovale 2 najjače reprezentacije, SSSR i Mađarska.

Organzator VIII prvenstva bio je Torino 1954. godine. Na programu je

bilo 13 disciplina (7 u muškoj, 6 u ženskoj konkurenciji). Prvi put se i u

3
III EP- 1931. Pariz, IV EP– 1934. Magdeburg, V- 1938. London, VI – 1947. Monte Karlo, VII –
1950. Beč.

P L I V A N J E
35
 muškoj i u ženskoj konkurenciji pliva 100 m baterflaj (leptir), jer je FINA
odvojila prsno-klasično i baterflaj plivanje. U ženskoj konkurenciji dominaraju
Holanđanke ispred Belgijanki i Dankinja. Plivači iz SSSR-a prvi put se takmiče
na prvenstvu. Postavljen je i jedan svetski rekord na 100m leptir, a isplivala
ga je istočno nemačka plivačica Langenauv (1:16,6).

1958. godine u Budimpešti je održan IX šampionat, a na programu je

bilo 15 plivačkih disciplina (8+7). Postignuti su izvaredni rezultati za to
vreme, jer je 11 plivača na 100m slobodno imalo vreme ispod 59sek. Najveće
poboljšanje rezultata načinjeno je u plivanju baterflajem. Škotlanđanin Blek je
sa svoj 17 godina oborio 3 evropska rekorda: 400m, 800m i 1500m slobodno.

U Lajpcigu (tadašnja Istočna Nemačka) je 1962. godine održano je X EP

u plivačkim sportovima. Broj disciplina se povećava na 18 (10+8). Na ovom
šampionatu oboren je jedan svetski rekord, na 100 m slobodno. Rekord je
postavio Francuz Torval (55,0). Oborena su 3 evropska i 75 nacionalnih
rekorda. Plivači i plivačice iѕ SSSR-a su najsupešniji na prvenstvu, Holanđana
i Britanaca.

Na XI EP u Utrehtu 1966. godine bilo je 18 disciplina. Na ovom prvenstvu

reprezentacija DDR izbija u prvi plan naročito sa plivačicama. Ova nacija će
sve do ujedinjenja sa Zapadnom Nemačkom biti najuspešnija evropska
reprezentacija koja će obarati mnoge svetske, evropske i nacionalne rekorde.
Plivačice nemačkog tima u štafeti 4x100m slobodno oborile su dotadašnji
svetski rekord. U ukupnom plasmanu i dalje su najbolji takmičari SSSR-a u
obe konkurencije.

U Barseloni, 1970. godine, održano je XII EP sa tadašnjim olimpijskim

programom takmičenja i imao je 29 disciplina (15+14). Na ovom prvenstvu
oboreno je 5 svetskih rekorda (4 u muškoj i 1 u ženskoj konkurenciji).
Istovremeno je oboreno 12 evropskih rekorda. Roland Mates, Istočni Nemac,
smatra se junakom ovog šampionata, jer je srušio oba svetska rekorda u
leđnom kraulu, na 100m i 200m (56,9; odn. 2:06,1). Ženska štafeta iz DDR-a
postavlja novi svetski rekord u štafeti 4x100m kraul (4:00,8).

XIII Beč je posle pauze od 24 godine ponovo bio domaćin 1974 god. U
29 disciplina, oboreno je 17 svetkih rekorda. Imajući u vidu dotadašnje
rezultate ovo je jedan od najuspešnijih šampionata. Plivačice DDR su, od
mogućih 14, osvojili 13 zlatnih medalja.

Plivački tim DDR osvaja ukupno 36 medalja, a od toga 17 zlatnih. Od

pojedinaca najbolji uspeh je ostvario plivač SRN Petar Noke koji je osvojio 5
zlatnih medalja, dok je kod žena najbolja bila Istočna Nemica Kornelija Ender
sa osvojene 4 zlatne medalje.

P L I V A N J E
36
 Slika 50. Kornelija Ender

Domaćin XIV evropskog šampionata su bili Šveđani (Jangčeping) 1977.

godine. Na ovom prvenstvu oborena su 3 svetska i 8 evropskih rekorda. I na
ovom takmičenju Istočni Nemci suvereno vladaju evropskim plivanjem,
posebno žene. One osvajaju 13 zlatnih medalja.

XV evropsko prvenstvo održano je u bivšoj Jugoslaviji, u Splitu 1981.

godine. Na ovom prvenstvu bilo je 27 nacionalnih timova, sa istim programom
kao i u Jančepingu. Treba istaći i našeg plivača Boruta Petriča koji je osvojio
zlatnu medalju na 400 m slobodno (4:51,63).

XVI evropsko prvenstvo 1983. godine održano je u Rimu, gde je na

programu bilo 30 disciplina. Oboreno je 6 svetskih, 5 evropskih i 127
nacionalnih rekorda. Najuspešniji plivač je bio Mihael Gros iz SRN sa osvojene
4 zlatne medalje i oborena 3 svetska rekorda (200 m leptir, 200 m slobodno i
4x200 m slobodno). Za najbolju plivačicu je proglašena Nemica Brigita
Mejnike sa 5 zlatnih medalja (2 svetska rekorda).

Na sledećem XVII šampionatu u Sofiji 1985. godine broj disciplina je

nepromenjen (30). Mihael Gros je i na ovom šampionatu bio najbolji takmičar,
jer je osvojio 6 zlatnih medalja (oborivši svoj rekord na 200 m leptir). Od
takmičarki treba izdvojiti Hajke Fridrih iz DDR-a sa osvojene 5 zlatnih medalja

Slika 51. Michael Gros

XVIII EP je održano u Strazburu 1987. godine. Potpunu dominaciju u

ženskoj konkurenciji (14 od 16 zlatnih medalja) imaju plivačice iz DDR-a, a ta
zemlja i u ukupnom plasmanu je najuspešnija. Plivačica iz vodeće zemlje
evropskog ženskog plivanja, Kristin Oto, bila je najuspešnija takmičarka sa 5
zlatnih medalja. Mihael Gros iz SRN i Sven Lodzievski iz DDR-a bili su

P L I V A N J E
37
 najuspešniji takmičari u muškoj konkurenciji sa po 4 osvojene medalje (2
zlatne, 1 srebrna, 1 bronzana).

Slika 52. Kristin Oto

Bon je 1989. godine bio organizator XIX prvenstva. Broj država koje su
učestvovale popeo se na 29. Oborena su 3 svetska rekorda. Najuspešnija
ekipa je bila ponovo nacionalna selekcija DDR-a koja je poslednji put na
šampionatima starog kontinenta nastupila samostalno. Već sledeće godine
(1990), nastupilo je ujedinjenje Nemačke. Inače, mađarska ekipa je
neočekivano postigla odlične rezultate, a njihov plivač Tamaš Darni proglašen
je za najuspešnijeg takmičara sa 3 osvojena zlata.

U Atini je organizovano XX jubilarno prvenstvo evrope. Broj disciplina se

popeo na 32 (olmpijski program). Nije bilo nekih značajnijih rezultata.
Postavljen je samo jedan svetski rekord (Mađarica Egersagi na 100m leđni
kraul 1:00,31). Ovo je poslednje EP gde su zajednički nastupale ekipe SFRJ,
SSSR i ČSSR4.

Grad domaćin sledećeg prvenstva (XXI) je bio Šefild. Mađar Karol Gutler
je oborio svetski rekord na 100 m prsno (1:01,04). Nemica Franciska fon
Almisik je takođe oborila svetski rekord na 100 m slobodno (54,57), osvojivši
6 zlatnih medalja. Aleksandar Popov iz Rusije je osvojivši 4 zlatne medalje bio
najuspešniji takmičar u muškoj konkurenciji. Ekipa Nemačke je u ukupnom
plasmanu bila najbolja.

XX evropski šampionat je održan u Beču 1995 godine. Na ovom

prvenstvu je Rus Denis Pankratov (3 zlata) postavio novi svetski rekord na
100 m leptir stilom (52,32). Treba napomenuti i Finca Jana Sievina koji je
osvojio 3 zlata na ovom takmičenju. Najuspešniji su ekipno bili ponovo Nemci.
Popov je ponovo uzeo 4 zlatne medalje, Franciska fon Almzik 6 medalja istog
sjaja.

4
1991. godine SFRJ se raspala na 5 država, SSSR na 15 država, dok ČSSR se raspao na dve države
1993. godine.

P L I V A N J E
38
 Slika 53. Antje Bušulte

U Sevilji je 1997 godine organizovan XXIII šampionat. Mađarica Agnes

Kovač je postavila novi evropski rekord na 200 m prsno (2:24,90). Treba
istaći i povratak Aleksandra Popova (4 zlatne medalje) koji je godinu dana
ranije doživeo nesrećan slučaj u Moskvi. Nemica Antje Bušulte sa 6 medalja
(4 zlatne i po 1 srebrnom i bronzanom) je najuspešnija takmičarka, a Nemci u
ukupnom plasmanu.

Slika 54. Aleksandar Popov Slika 55. Piter van den Hugenband

1999. godine u Istanbul održan je XXIV evropski šampionat. Ovaj

šampionat ostaće upamćen kako po mnogim oborenim svetskim (2) i
evropskim (8) rekordima, tako i po najvećem broju učesnika (986 takmičara
iz 42 zemalja). Najuspešniji takmičar bio je Holanđanin Piter van den
Hoogeband sa osvojenih čak 6 zlatnih medalja, preotevši primat u sprint Rusu
Popovu. Najuspešnija u ženskoj konkurenciji, Nemica Sandra Velker, sa 5
medalja (3 zlatne, po 1 srebro i bronza) je pomogla da selekcija njene zemlje
ponovo bude najuspešnija. Inače u program takmičenja uvedene su u obe
konkurencije i 3 nove discipline (50m prsno, 50m leđno i 50m leptir).

XXV EP je održano u Helsinkiju 2000. godine. Rus Aleksandar Popov je

ponovio odlične rezultate i osvojio 4 zlatne medalje i oborio evropski rekord
na 50 m slobodno (21,95). Kod žena Šveđanka Tereza Alshamar sa istim
uspehom biva najuspešnija. Zahvaljujući plivačima Masimilijanu Rosolinu,
Domeniku Fjoravantiju, Emilijanu Brendbilji... ekipa Italije je prvi put
najuspešnija nacija na EP.

P L I V A N J E
39
 Slika 56. Terese Alsmahar

2002. godine u Berlinu se održava naredno XXVI evropska smotra

najboljih plivača.Ukupno je učestvovalo 786 takmičara iz 38 zemalja.
Berlinka, Franciska fon Almzik je pred svojom publikom dominirala osvojivši 5
zlatnih medalja. Najuspešniji u muškoj konkurenciji bio je Nemac Tomas
Ruprat sa 2 zlata i sa po 1 srebrom i bronzom. Nemci su ponovo povratili
ekipni primat na starom kontinentu.

Slika 57. Franciska fon Almzik

Madrid je 2004. godine bio organizator XXVII šampionata. Italija je izbila

u sam vrh plivanja. Kod žena se izdvojila Ukrajinka Jana Kločkova sa dve
zlatne i po 1 srebrnom i bronzanom medaljom, dok je Italijan Filipo Manjini sa
istim uspehom dominirao kod muškaraca. Ovo takmičenje bilo je ispitivanje
odnosa snaga pre OI u Atini nekoliko meseci kasnije.

Slika 58. Filipo Manjini Slika 59. Jana Kločkova

P L I V A N J E
40
 XXVIII evropsko prvenstvo je održano u Budimpešti 2006. godine. Treba
istaći da je ruska reprezentacija osvojila najviše zlatnih medalja (7), dok su
Italijani i Francizi osvojili po 15 medalja. Rus Arkadi Vjatcanin je postavio novi
evropski rekord u leđnom stilu (1:55,44).

Holandija je bila organizator XXIX šampionata 2008. godine. Prvenstvo je

održano u gradu Ajndhovenu od 13.do 24.marta. Uvedene su dve nove
discipline: 800m slobodnim stilom za muškarce i 1500m slobodnim stilom za
žene. Ovo je prvo takmičenje na kojem su muški i ženski plivački programi bili
isti.

Najuspešniji su bili plivačin iz Rusije sa osvojenih 8 zlatnih medalja, 7

srebrnih i 4 bronzane medalje. U muškoj konkurenciji na 50m slobodnim
stilom zlatnu medalju je osvojio Francuz Alain Bernad (21`66“00) dok je u
ženskoj konkurenciji najbolja bila Marlen Veldhuis (24`09“00). U novoj
disciplini 800m slobodnim stilom u muškoj konkurenciji najbolji je bio Juri
Prilukov iz Rusije dok je u ženskoj konkurenciji na 1500m slobodnim stilom
ubedljivo bila najbolja Flavija Rigamonti nz Švajcarske.

Grad Budimpešta je po četvrti put bio organizator Evropskog prvenstva

u plivanju. Nakon 1926., 1958. i 2006. ponovo je dobio ulogu organizatora
Evropskog prvensta 2010.godine. Prvenstvo je trajalo od 9. do 15.avgusta.
Takmičenje je održano na Margitsigetu u sportskom plivačkom centru Alfred
Hajoš, koji je dobio ime u čast prvom mađarskom olimpijskom pobedniku u
plivanju u modernoj istoriji Letnjih olimpijskih igara 1896. održanim u Atini.

U takmičenju je učestvovalo 591 plivača iz 43 zemlje, u 40 disciilplina 20

za muškarce i 20 za žene. Medalje su osvojili plivači iz 19 zemalja. Najviše
uspeha imala je Francuska s osam zlatnih medalja, sedam srebrnih i šest
bronzanih, ispred Rusije (7-4-1), Ujedinjenog Kraljevstva (6-6-6) i Mađarske
(6-4-3). Oboren je samo jedan evropski rekord na 100 metara leđno. Oborio
ga je Francuz Kamij Lakur. Pored njega popravljeno je i 29 rekorda evropskih
prvenstava.

XXXI evropsko prvenstvo održano je od 21.do 27.maja 2012.godine u

gradu Debrecenu u Mađarskoj. Evropsko prvenstvo je probitno trebalo da se
održi u gradu Antverpenu (Belgija), ali iz nepoznatih razloga Belgija nije bila
domaćin. Najuspešniji su bili takmičari iz Mađarske sa osvojenih 26 medalja,
na drugom mestu su bili takmičari iz Nemačke sa osvojenih 24 medalja, dok
su na trećem mestu bili Italijani sa jednom medaljom manje od Nemaca. Za
Nemačku, koja je druga završila u nacionalnoj listi iza vodeće Mađarske, bilo
je sa osam zlata, šest srebrnih i tri bronzane medalje, ovo je najuspešnije
evropske prvenstvu u plivanju još od prvenstva u Berlinu (2002). Austrija
(bronzana medalja za Markusa Rogana preko 200 metara) i Švajcarska (bez

P L I V A N J E
41
pobednika medalja) nije mogla poboljšati u odnosu na prethodno Evropsko
prvenstvo. Najuspešniji učesnik bio je Mađarski leptir i stručnjak Laszlo Cseh
(3 zlatne, 1 srebrne i 2 bronzane medalje). Najuspešniji nemački početnici bili
su Britta Steffen (3 zlatna i jedna srebrna medalja) i Paul Biedermann (3
zlatne medalje).

XXXII EP održano je od 13. do 24. avgusta 2014. godine u Berlinu

(Nemačka), a organizator je Evropska plivačka federacija (LEN). Nemački
glavni grad je drugi put od 2002. godine bio domaćin evropskog prvenstva u
plivanju. Velika Britanija je osvojila najveći broj zlatnih medalja (11), ali i u
ukupnom plasmanu svvih medalja je odnela pobedu, čak 27 medalja, dok je
Rusija sa osvojenih 19 medalja bila na drugom mestu. Ovo nije bio najbolji
plasman reprezentacije Velike Britanije u odnosu na ostala prvenstva ali je i te
kako bio na zavidnom nivou. Oborena su i dva svetska rekorda za Veliku
Britaniju: 4x100m mešovitim stilom (Adam Peaty, Jemma Lowe, Chris
Walker-Hebborn and Fran Halsall) i 50m prsnim stilom (Adam Peaty.)

U Londonu 2016. godine održano je XXXIII EP. Po drugi put London je

bio domaćin evropskog šampionata, nakon 1938.godine. Zbog takmičenja na
olimpijskim igrama u Rio de Janeiro, takmičenja nisu održana uobičajeno u
drugoj polovini godine, već već u maju. Velika Britanija je ubedljivo bila
reprezentacija sa najvećim brojem osvojenih medalja (33) kao i na
32.evropskom prvenstvu. Iza nje sa osvojenih 20 medalja bila je
reprezentacija Mađarske, i na trećem mestu nasšla se Rusija a jednom
medaljom manje u odnosu na Mađare. Ovo je prvenstvo na kojem je oboreno
najviše rekorda. Adam Peaty iz velike Britanije 100m prsnim stilom
(58`36“00), Francesca Halsall takođe iz Velike Britanije dominirala je leđnim
stilom na 50m (27.57“00).

Poslednje XXXIV Evropsko prvenstvo bilo je organizovano u gradu

Glasgovu i Edinburgu od 03. do 09. avgusta 2018. godine. Rusija je po broju
osvojenih medalja 26 zauzela ubedljivo prvo mesto, Velika Britanija drugo sa
osvojenih 24 medalja. Na 50m slobodnim stilom Britanac Ben Proud oborio je
evropski rekord sa vremenom (21:11:00).

Naredno evropsko prvenstvo održaće se 2020.godine u gradu

Budimpešta u Mađarskoj.

Pored šampionata u plivanju na olimpijskim bazenima (50m), LEN

organizuje sledeća takmičenja: prvenstva na kratkim bazenima (25m),
prvenstva u vaterpolu (za seniore, juniore i omladince), masters 5 prvenstva u
plivanju, skokovima u vodu i daljinskom plivanju, juniorsko i omladinsko

5
Masters prvenstva su takmičenja za veterane i postoje različite starostne kategorije za svaki
plivački sport.

P L I V A N J E
42
prvenstvo u plivanju i skokovima u vodu, prvenstva u daljinskom plivanju,
kupove za skokove u vodu, kupove za sinhrono plivanje...

RAZVOJ PLIVANJA NA TLU DANAŠNJE SRBIJE

Od davnina je stanovništvo srpskog podneblja bilo vezano za život pored

vode (reka, jezera, mora). Kao i u drugim krajevima sveta, ljudi su na ovim
prostorima plivanje učili i primenjivali pri rešavanju nekih svojih životnih
potreba.

Poznato je da su Stari Sloveni posedovali dobre plivačke sposobnosti,.

Posle dolaska u ove krajeve (VII vek naše ere), živeći pored vode, koristili su
svoje znanje plivanja, baveći se lovom i ribolovom. Način plivanja ime se nije
razlikovao od načina plivanja drugih naroda toga doba. On je karakterisan
puzećim ili gmižućim, naizmeničnim pokretima ruku i nogu.

U 19. veku dolazi do drugačijeg pristupa plivačkim aktivnostima.

Đura Daničić navodi da je vođena polemika među vodećim ljudima

tadašnjeg Beograda, pod temom “da li mladi ljudi treba da plivaju ili ne”.

U Beogradu se grade i otvaraju prva javna kupališta, dostupna pre svega

vladajućem sloju. U njima rade prvi “profesionalni” učitelji plivanja. U
Beogradu 1891. godine, u 4. razredu srednje škole uvedena je obavezna
nastava plivanja.

Početkom 20. veka, u većim mestima u Vojvodini susreću se

organizovane aktivnosti učenja plivanja, što predstavlja uticaj studenata iz
Češke, Slovačke, Austrije, Nemačke i Mađarske. Organizuju se prva javna
takmičenja u plivanju (Subotica, Sombor, Zrenjanin). Prvo plivačko društvo se
osniva u Somboru 1887. godine..

Beograd 1911. - Održava se osnivačka skupština Srpskog olimpijskog

kluba (kasnije Srpski olimpijski komitet) i aktivno se usmeravaju aktivnosti ka
obuci budućih plivača. Organizuju je plivačka takmičenja, uglavnom
propagandnog karaktera.

Posle Prvog svetskog rata, 1921. godine, u Zagrebu se osniva

Jugoslovenski plivački savez, koji je vodio računa o plivačkim sportovima.
Istovremeno se osnivaju podsavezi. Od tada, organizuju se državna prvenstva
uvek u drugom mestu. 1923. organizuje se tromeč sa plivačkim selekcijama
Švedske i Danske. Međutim, tek 1924. na OI u Parizu po prvi put učestvuju
plivači iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U tom periodu, plivanje je
najrazvijenije na moru i u velikim mestima severa države. Centralna i Južna
Srbija, današnja Republika Srpska u to vreme zbog skromnih materijalnih
uslova sporo prihvataju plivanje.

P L I V A N J E
43
 Posle II svetskog rata, plivačke aktivnosti postaju deo vaspitanja i
obrazovanja mladih naraštaja u novoj državi, Socijalističkoj Federativnoj
Republici Jugoslaviji (SFRJ). Odlični prirodni uslovi (dugačka morska obala,
mnogobrojna jezera, nezagađeni rečni tokovi) pružaju odlične uslove za rad.
Godine 1948., u Beogradu, osniva se Plivački savez Jugoslavije (PSJ) koji je
vodio računa o svim plivačkim sportovima (plivanje, vaterpolo, skokovi u
vodu). Istovremeno se osnivaju republički podsavezi, pa i Plivački savez Srbije
(PSS). Ali, već 1971. u Herceg Novom, PSJ prestaje sa radom i osnivaju se
savezi za svaki plivački sport posebno. Tako PSJ vodi račina samo o
sportskom plivanju. Plivački sportovi u SFRJ su popularniji i razvijeniji u
velikim gradovima (Beograd, Zagreb…), na moru (Split, Herceg Novi, Kotor,
Dubrovnik, Rijeka, Šibenik…) i starijim kontinentalnim centrima severa zemlje
(Zrenjanin, Senta, Bečej, Kranj, Ljubljana…) što se pokazuju rezultati u
plivanju i vaterpolu u domaćoj i međunarodnoj konkurenciji. Najveći uspesi
jugoslovenskog plivanja su zlatna i srebrna medalja na OI u Meksiku 1968.
godine Đurđice Bjedov, kao i mnogobrojni uspesi vaterpolista na velikim
međunarodnim reprezentativnim (OI, SP i EP) i klupskim takmičenjima.

Posle raspada SFRJ 1991. godine, u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) i

Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore (SCG), izgradnjom zatvorenih kupališta i
boljom organizacijom u savezima, klubovima i lokalnoj samoupravi, javljaju
se pored postojećih i novi centri u plivačkim sportovima (Niš, Kruševac,
Budva, Kraljevo, Novi Sad, Šabac, Obrenovac, Paraćin, Vrnjačka Banja,
Kikinda…). Osim obaranja nacionalnih i ličnih rekorda, nije bilo značajnih
rezultata naših plivača u tom periodu na velikim svetskim takmičenjima. Svi
uspesi iz plivačkih sportova vezani su za reprezentativnii klupski vaterpolo.

Od raspada SCG 2006. godine, u Republici Srbiji, PSS sa svojim

podsavezima (Plivački savez Centralne Srbije, Plivački savez Vojvodine,
Plivački savez Beograda) vodi računa o sportskom plivanju. Najveći uspesi
srpskog plivanja vezuju se za Milorada Čavića, Srbina iz SAD, koji je plivajući
za našu zemlju osvojio zlatnu medalju u disciplini 100 delfin na EP u malim
bazenima 2003. u Beču i zlatnu (svetski rekord) i srebrnu medalju, takođe na
EP u malim bazenima 2006. Ivan Lenđer je na SP za juniore u olimpijskim
bazenima održanom u Rio de Žaneiru 2006. osvojio prvo mesto u disciplini
100m delfin.

Na XI EP - 2007 g. u malim bazenima, koje je održano u Mađarskom

gradu Debrecin, Milorad Čavić je ponovo briljirao sa osvajanjem zlatnih
medalja na 50 i 100 m delfin, dok je Ivan Lenđer zauzeo šesto mesto u
disciplini 100 m delfin i time zabeležio do sada najbolji rezultat od kada se
takmiči u seniorskoj kategoriji.

P L I V A N J E
44
 Na EP 2008. godine održanom u Ajndhovenu, Čavić je osvojio zlatnu
medalju u disciplini 50 m delfin stilom, oborivši dva puta u dva dana evropski
rekord. Evropska plivačka federacija je Čavića diskvalifikovala sa daljeg
takmičenja u Ajndhovenu, uključujući i trku na 100 m delfin stilom, zato što je
prilikom primanja medalje nosio majicu sa natpisom „Kosovo je
Srbija“. Međutim, diskvalifikacija je suspendovana i priznat mu je rekord.

Na Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu, Čavić je učestvovao u trkama

100 m slobodno i 100 m delfin. U četvrtfinalu u disciplini 100 m slobodno
zauzeo je drugo mesto u svojoj kvalifikacionoj grupi, oborivši državni rekord.
Ipak, odustao je od polufinala da bi se odmorio za disciplinu 100 m delfin. 14.
avgusta Čavić je oborio olimpijski rekord u disciplini 100 m delfin, završivši
ispred Majkla Felpsa, a takođe je zabeležio i najbolje vreme u polufinalu.
Dana 16. avgusta 2008. Čavić je osvojio srebrnu medalju u trci na 100 m
delfin. Čavić je veći deo trke bio ubedljivo prvi, ali je izgubio od Felpsa za
jednu stotinku pod diskutabilnim okolnostima. Čavić je, u stvari, pobedio
Felpsa, ali navodno nije dovoljno jako pritisnuo “Omega” tablu elektronike na
kraju.

Slika 60. Čavić protiv Felpsa

Na Svetskom prvenstvu u Rimu 2009. godine je osvojio zlatnu medalju

na 50 m delfin sa vremenom 22,67 s i rekordom svetskih šampionata, kao i
srebro na 100 m, otplivavši lični, državni i evropski rekord 49,95 s, što je
drugo najbolje vreme na svetu i jedino, pored svetskog rekorda ispod 50
sekundi. U polufinalnoj trci je postavio svetski rekord, koji je držao samo
jedan dan.

Osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2012. godine

u Debrecinu u Mađarskoj na 100m delfin, postavivši najbolje svetsko vreme u
2012. godini i rekord šampionata 51,45 s. Na Olimpijskim
igrama u Londonu je bio deo srpske štafete u disciplini 4x100 m slobodno, a
na 100 m delfin je u finalu zauzeo četvrto mesto. Nakon igara je završio
plivačku karijeru.

P L I V A N J E
45
 Nađa Higl na SP u Rimu 2009. godine osvojila je zlato u disciplini 200 m
prsno a svojim rezultatom 2:21,62 s postavila novi evropski rekord u toj
disciplini. Ovim uspehom Higlova je ušla u istoriju srpskog plivanja, kao prva
žena koja je postala svetska prvakinja. Posle ovog uspeha i dalje je bila u
svetskom vrhu ali ne tako uspesna.

Ivan Lenđer je srpski plivač specijalista za delfin stil. Pažnju je privukao

kada je na svetskom prvenstvu za juniore 2006. osvojio zlatnu i srebrnu
medalju. Plasirao se u polufinale Svetskog prvenstva u plivanju
2009. u Rimu i bio deo Srpskog olimpijiskog tima na Olimpijskim igrama
2008 u Pekingu, kao i deo srpskog tima 2009. na Mediteranskim
igrama u Peskari i Univerzijadi u Beogradu.

Na Evropskom prvenstvu 2010 u Budimpešti se plasirao u finale na 50

delfin stilom i u polufinale na duplo dužoj deonici.

Velimir Stjepanović 2012. godine plasirao se u finale na Evropskom

prvenstvu u disciplini 200 metara delfin, gde je zauzeo peto mesto, kao i
na Olimpijskim igrama u Londonu, gde je bio šesti u finalu.

Na Mediteranskim igrama 2013. godine u Mersinu je osvojio tri zlatne

medalje, u slobodnom stilu na 200 i 400 metara (postavivši nove državne
rekorde), kao i delfin stilu na 200 metara. Na Evropskom prvenstvu u
bazenima od 25 metara u Herningu je došao najpre do bronzane medalje u
disciplini na 400 metara slobodnim stilom, a zatim i do titule evropskog
prvaka na 200 metara delfin. Po izboru novinara, Stjepanović je proglašen za
„novu nadu“ prvenstva.

Najveći reprezentativni uspeh doživeo je na Evropskom prvenstvu 2014.

godine u Berlinu. Već na prvoj trci 400 metara slobodnim stilom osvojio je
zlatnu medalju, i to što je vrlo ubedljivo vodio za jednu pa čak i dve dužine
tela tokom čitave trke. To mu je bila prva titula Evrope na olimpijskim
bazenima. Zlato je osvojio i na duplo kraćoj deonici. Iste godine je na
svetskom prvenstvu u malim bazenima došao do bronzane medalje na 400
metara slobodno.

Osvojio je srebrnu medalju na Svetskom kupu u Hong Kongu 2015.

godine u disciplini 200 metara slobodnim stilu sa vremenom 1:48.90.

Posle dva osvojena srebra na Svetskom kupu u Dohi 2015. godine,

Velimir Stjepanović spreman je za nova takmičenja

Na Evropskom prvenstvu u Glazgovu Stjepanović, u trci na od 100 m,

dobro je počeo, "okrenuo" drugi na 50 metara, ali je ostatak trke otplivao
ispod svog nivoa i na kraju je završio kao sedmoplasirani.

P L I V A N J E
46
 Srpski plivač Sebastian Sabo je u finalnoj trci na 50 m delfin na
Evropskom prvenstvu u malim bazenima, održanom u Kopenhagenu
(Danska), osvojio treće mesto sa vremenom 22.44 s koje je podelio sa
britancem Bendžaminom Praudom. Aleksandar Popkovi iz Rusije bio je prvi sa
vremenom 22.42 s, dok je drugo mesto zauzeo Aleksandar Govorov iz
Ukrajine sa vremenom 22.43 s.

Resursi za upražnjavanje plivačkih aktivnosti u republici Srbiji

Zatvoreni bazeni (Beograd, Novi Sad, Subotica, Kikinda, Zrenjanin,
Šabac, Obrenovac, Niš, Leskovac, Jagodina, Zlatibor, Paraćin,
Vrnjačka Banja, Kruševac…);
Otvoreni bazeni (veći broj opština u zemlji);
Prilagođena kupališta i plaže (Ada Ciganlija, novosadski “Štrand”…);
Reke (Sava, Dunav, Velika Morava, Zapadna Morava, Južna Morava,
Tisa, Tamiš…);
Jezera (Srebrno, Borsko, Đerdapsko, Palićko, Bovansko…).

Pitanja za proveru znanja:

1. Osnovne pretpostavke početka plivanja

2. Plivanje u programu olimpijskih igara do 1968

3. Plivanje u programu olimpijskih igara od 1968

4. Kratak istorijski pregled svetskih prvenstava

5. Kratak pregled evropskih prvenstava u plivanju

6. Razvoj plivanja na tlu današnje Srbije

Reference poglavlja istorijski razvoj plivanja

1. Boičev, K., & Lekina, D. (1998). Pluvane. Blagoevgrad: Univerzitetsko

izdatelstvo „Neofit Rilski“.

2. Bulgakova, N.Ž. (1979). Plivanje. Moskva: Fizkultura i sport.

3. Gančar, I. (2006). Teoria prepodavania plavania – tehnologii obučenia i

soveršenstvovania. Odesa: Astroprint.

4. Kamenov, L. (1999). Tehnikata na sportnoto pluvane. Sofija:

Nacionalna sportna akademija.

P L I V A N J E
47
 5. Kapus, V., Štrubelj, B., Kapus, J., Jurak, G., Pincolić, D.Š., Vute, R.,
Bernarik. J., Kapus, M., Čermak, V., (2002). Plavanje, učenje.
Ljubljana: Fakultet za telesno kulturo.

6. Kazazović, B. (1998). Plivanje kao sport i sredstvo zdravstvenog i

tjelesnog odgoja. Sarajevo: Federacija B.iH., Ministarstvo obrazovanja,
nauke, kulture i sporta, IP „Svjetlost“.

7. Maglischo, W.E. (2003). Swimming fastest. Champaign: Human

Kinetics.

8. Pivač, M. (1998). Plivanje – tehnika i metodika. Niš: SIA.

9. Popov, I. (1999 ). Pluvane. Sofija: Nacionalna sportna akademija.

10. Popovski, D. (1988). Sportovite vo voda. Skopje: Univerzitet „Kiril i

Metodij“.

11. Popovski, D., Meškovska, N., Grujevski, Z., Popovski, A., Miladinovski,
A. (2005). Plivanje – osnovi na tehnikata i metodika. Skopje: Škiper.

12. Rendić – Miočević, I. (1980). Priručnik modernog plivanja 1. Beograd:

Sportska knjiga.

13. Rendić – Miočević, I. (1981). Priručnik modernog plivanja 2. Zagreb:

Sportska tribina.

14. Stefanović, V.(1980). Plivanje. Beograd: Fakultet za fizičko vaspitanje.

15. Volčanšek, B. (1996). Sportsko plivanje - plivačke tehnike i

antropološka analiza plivanja. Zagreb: Fakultet za fizičku kulturu.

16. Volkov, N.I., Popov, O.I. (1997). Историографический анализ

рекордов в плавании. Теория и практика физической культуры,
7:1-13.

17. Vuković, S., & Trivun, M. (2003). Plivanje. Banja Luka: Fakultet fizičkog
vaspitanja i sporta. Univerziteta u Banja Luci.

18. Zahorjević, A. (1991). Plivanje kroz vekove. Novi Sad. Fakultet fizičke
kulture. Institut fizičke kulture.

P L I V A N J E
48
B I O M E H AN I K A P LI V AN J A

Plivanje spada u red cikličnih sportova u kojem prema obliku i načinu

izvođenja dominiraju veoma jednostavni pokreti, koji su stalno isti i koji se
naizmenično ponavljaju u toku plivanja. Međutim, dejstvo pokreta u toku
plivanja i pored jednostavne forme veoma je složeno, jer da bi pokreti
delovali na kretanje plivačevog tela, i da bi bili efikasni, moraju imati kako
svoju prostornu, tako i vremensku strukturu. Svaki pokret je jedna
kompleksna i složena kinetička celina za sebe, koja podrazumeva naizmeničnu
i harmoničnu povezanost u jedan odgovarajući usklađeni ritam. Ta funkcija
pokreta zahteva od plivača i jedan visok nivo posebnog kinetičkog osećaja,
osećaja vode.

Svakog ko kreće da se druži sa vodom trebalo bi upoznati sa osnovim

principima na bazi kojih se to može postići. Svi savremeni metodi obučavanja
kao polaznu osnovu u obučavanju koriste osposobljavanje neplivača da se
održavaju na vodi i to zauzimanjem raznih položaja tela (vertikalni, zgrčeni,
horiznotalni). Neplivači se na taj način već sa svojim prvim ulascima u vodu
susreću sa zakonima hidromehanike.

U ovom poglavlju obrađeni su osnovni principi održavanja tela na površini

vode, koji se odnose na plovnost i odnos osnovnih sila koje deluju na telo koje
se nalazi u vodi, zatim otpora koje deluju na plivača u toku ketanja, detaljne
analize zaveslaja kao i osnovnih karaktristika sportskog plivanja u cilju da se
plivanje tj. savladavanje plivanja, što više približi čitaocu i učini pristupačnijim
i primenljivijim.

OSNOVNI PRINCIPI ODRŽAVANJA TELA NA POVRŠINI VODE

Na početku moramo reći da je plivanje sposobnost čoveka da se kreće na

površini vode pokretima sopstvene lokomocije (ili odgovarajućim pokretima
ekstremiteta). Svakog ko kreće da se druži sa vodom trebalo bi upoznati sa
osnovim principima na bazi kojih se to može postići. Svi savremeni metodi
obučavanja kao polaznu osnovu u obučavanju koriste osposobljavanje neplivača
da se održavaju na vodi i to zauzimanjem raznih položaja tela (vertikalni, zgrčeni,
horiznotalni). Neplivači se na taj način već sa svojim prvim ulascima u vodu

P L I V A N J E
49
 susreću sa zakonima hidromehanike. Osetiće da su u vodi lakši nego na suvu,
osetiće da su im noge nešto teže i da tonu, osetiće da im telo posle dubokog udaha
može da pluta na površini vode, itd. Sve te pojave, sa kojima se početnici tako
intenzivno susreću već od svojih prvih ulazaka u vodu imaju i svoje objašnjenje.

Svako je mogao uočiti, da ako neko telo stavi na površinu vode, ono će ili ostati
na površini ili će potonuti. Svaka materija, svako telo, ima svoju specifičnu
težinu. Ukoliko je specifična težina tela koje se stavlja na površinu vode manja od
specifične težine vode, to telo će plutati na površini vode, a ukoliko je specifična
težina toga tela veća, ono će potonuti. Čovečje telo u principu ima manju
specifičnu težinu nego što je ima voda, te je zato sposobno da pluta na površini
vode.

Pod plovnošću podrazumevamo sposobnost nekoga tela da se održava na

površini vode, dok odnos težine tela i količine izbačene vode je specifična
težina tela – Arhimedov zakon.

Ljudsko telo bez obzira na sastav nema ujednačenu specifičnu težinu,

ono se sastoji od oko 60% vode, a ostalo su čvrste materije.

Prosečna specifična težina čoveka zavisi od prosečne specifične težine

svih tkiva od kojih je čovečje telo sagrađeno.

Čista voda ima specifičnu težinu tela 1 gr/cm3 i predstavlja standard po

kome se upoređuju objekti. Telo sa specifičnom težinom manjom od 1 gr/cm3
pluta, a ono čija je specifična težina tela viša od 1 gr/cm3, tone.

Šta sve ovo znači za plivanje, zašto neki ljudi plutaju a neki ne.
Specifična težina tela osobe, mahom zavisi od mišićne mase, masnih naslaga i
gustine kostiju. Masno tkivo ima specifičnu težinu manju od 1gr/cm 3, kosti od
1.7 do 1.9gr/cm3 i mišićno tkivo ima specifičnu težinu malo veću od 1gr/cm 3
tj. 1.04 do 1.06gr/cm3. Ljudi sa dosta mišića i sa teškim kostima, ili sa malo
masnog tkiva ne plutaju lako. Oni sa više masnog tkiva i manje mišića obično
lakše plutaju. Prosečna ženska osoba ima 21% –24 % masnog tkiva, a
prosečna muška 15 % - 20%, tako da su žene, generalno plovnije od
muškaraca.

Kompenzacija tela se, takođe, menja sa godinama, npr. veoma mala

deca obično imaju više masnih naslaga nego mišića. Njihova specifična težina
tela je manja od 1 gr/cm3 i ona lako plutaju. Odrasli obično imaju više mišića
nego masnih naslaga i generalno oni ne plutaju dobro, tj. nisu dovoljno
plovni. Stariji ljudi obično imaju više masnih naslaga a manje mišica i veoma
dobro plutaju. Stara izreka da svi mogu naučiti da plutaju nije u potpunosti
tačna pošto osoba ne može baš lako da promeni strukturu svog tela.

P L I V A N J E
50
 Može se izvesti jednostavan test da bi se videlo u kojoj meri je čovek
sposoban da pluta. U vodi dubine do grudi zaronite do vrata, duboko
udahnite, nagnite se napred u struku, stavite glavu u vodu i lagano savijte
kolena, kada budete podigli stopala sa dna, ruke i noge su vam opuštene
zadržite dah i opustite se što je moguće više. Ako potonete, vaša specifična
težina tela je veća od 1 gr/cm3. Ako vam deo glave ili leđa ostane iznad
površine vode, možete naučiti da plutate na leđima sa barem delom lica iznad
vode. Plutanje možete da iskoristite da biste videli kako možete da promenite
svoju specifičnu težinu. Plutajte na isti način, ali ovog puta malo izdahnite dok
plutate i vidite da li počinjete da tonete ili plutate niže u vodi. Zajedno sa
prijateljem možete da vidite na kojoj visini svako od vas pluta sa plućima
punim vazduha i koliko nisko pluta ( ili možda tone) sa manje vazduha u
plućima. Ovo isto se može i primeniti kad legnete na leđima.

Arhimedov zakon, takođe, pomaže da se sazna kako se pluta bolje.

Specifična težina tela zavisi od mase tela i količine vode koju telo izbaci
potapanjem. Za kratko vreme ne može se mnogo učiniti kada je u pitanju
smanjenje težine. Ali ako se diše duboko, smanjiće se specifična težina i
povećati sposobnost plutanja, jer je vazduh približno 1000 puta lakši od vode.

Ljudi sa velikom silom plutanja mogu da dišu normalno dok su u tom

položaju. Ako ima manju silu plutanja, može nastaviti da pluta ako se
kontrolišete disanje. Da bi se lice održalo iznad vode u toku plutanja na
leđima, udahnite brzo zatim brzo izdahnite da biste održali pluća puna i da
biste proširili grudni koš što više moguće.

Specifična težina tela nije jedini faktor koji utiče na silu plutanja. Bitna je
takođe i specifična težina vode.

Specifična težina vode izračunava se pri temperatui od +4 0C i to na

nadmorskoj visini mora tj. na 0 metara kada je atmosferski pritisak 775 mb, s
tim da voda ne sme imati bilo kakve hemijske i fizičke primese, da je čista i
destilovana.

Slana voda ima malo višu specifičnu težinu od slatke vode, tako da telo
može lakše plutati u njoj. Količina soli u morskoj vodi varira od 0.60 pa do 20
grama u jednom litru, dok su okeani uglavnom sa većom koncentracijom soli.
Ako se pluta lako u slatkoj vodi, plutaće se za nijansu bolje u slanoj vodi. Ko
ima problem sa plutanjem u slatkoj vodi može po prvi put da pluta u slanoj
vodi.

Pored specifične težine tela, na položaj tela u vodi utiču još i sila zemljine
teže (Ft) koja je ravna težini tela, čiji je njen smer delovanja uvek prema dole
i suprotna njoj u svom delovanju je sila potiska (Fp) koja je ravna težini
istisnute tečnosti i smer delovanja je uvek na gore.

P L I V A N J E
51
 U zavisnosti od veličina tih sila mogu se dobiti tri situacije plovnosti:
ako je sila potiska manja od sile teže – telo tone (sl 61-a),
ako je sila potiska iste jačine kao i sila teže - telo se nalazi u nekom
neutralnom položaju (sl 61-b), i
ako je sila potiska veća od sile teže - telo će plutati na površini
vode (sl 61-c).

Slika 61. Odnos veličine sile potiska (Fp) i sile teže (Ft)

Centar mase tela tj. težište tela, jeste tačka oko koje je masa
ravnomerno raspoređena. Što se tiče ljudskog tela, na lokaciju centra mase
utiče težina i pozicija različitih delova tela. Centar mase tela je u karličnom
regionu tj. oko 5 slabinskog pršljena.

Centar potiska se nalazi ka grudnom košu i dosta je uslovljen prisustvom

vazduha u plućima. Rastojanje tih napadnih tačaka stvara takozvani obrtni
moment sile, koji je veći ukoliko su te dve tačke udaljenije. Udaljenost tih
tačaka je individualno i razlikuje se i od osobe a i od pola. Kod muškaraca se
kreće između 1.3 do 3.1 cm, a kod žena od 0.6 do 2.3 cm. Ovo je još jedno
objašnjenje zašto su žene plovnije od muškaraca tj. zašto lakše mogu da
zauzmu horizontalan položaj u vodi.

Ako se napadne tačke ovih sila seku na istom mestu, odnosno ako im se
tačke težišta poklapaju, onda je telo plivača u horizontalnom ravnotežnom
položaju idealnom za plivanje.

Ako se centri ovih sila ne poklapaju, tj. ako postoji neko rastojanje,
dolazi do kretanja donjeg dela tela u dublje slojeve vode, stvara se obrtni
(rotacioni) moment sile. Pošto je specifična težina gornjeg dela tela manja u
odnosu na specifičnu težinu donjeg dela tela to se napadna tačka težišta tela
nalazi niže u odnosu na tačku centra težišta potiska što uslovljava propadanje
donjih ekstremiteta sve do momenta dok se ove sile ne izjednače.

P L I V A N J E
52
 Da ne bi došlo do narušavanja horizontalnog položaja, moraju se te dve
sile dovesti da deluju u položaj što približnije u istoj tački, ali sa suprotnim
smerom delovanja. Udaljenost napadnih tačaka može se smanjiti opružanjem
ruku, što dovodi da se tačka težišta tela pomera ka grudnom košu i približi
centru potiska, tako bi se obrtni (rotacioni) moment sile smanjio ili pak
potpuno neutralisao

Slika 62. Dejstvo sile teže(Ft) i sile potiska (FP) na telo plivača

A – nestabilan položaj, B – stabilan položaj

Može se reći da što je manje rastojanje između težišta tela i centra

potiska to su uslovi za plivanje povoljniji, jer kod većeg udaljenja plivač mora
više napora da uloži pri radu nogu, kako bi zauzeo što povoljniji horizontalni
položaj i time doveo do nepotrebnog gubitka energije.

Na tlu ili u vazduhu održavanje ravnoteže u svakoj poziciji ili pokretu

zavisi od toga da se centar mase tela dovede u ravnotežu. Ovo se obično radi
nesvesno, osim kada se krećete u nepoznatom pravcu, ili kada se nađete u
nekoj čudnoj poziciji. Svi pokreti u vodi kao i sama pozicija tela takođe su
povezani sa centrom potiska. U toku plutanja, centar mase je ispod centra
potiska. Kada osoba prosečne građe pokuša da pluta na svojim leđima sa
rukama u priručenju, centar mase je skoro u istoj ravni sa centrom potiska.
Kod većine ljudi veći deo telesne težine je u nogama i kukovima zbog velike
razmere mišićnog tkiva u njima, tako da je njihov centar mase tela blizu
kukova. Na ovaj način kada pokušaju da plutaju u horizontalnom položaju
težina tela vuče kukove i noge ka dole dok sila potiska vode gura predeo grudi
(centar potiska) na gore. Telo se okreće dok centar mase tela ne dođe tačno
ispod centra potiska. Tog trenutka trebala bi osoba da pluta a da se ne
pokreće. Konačni položaj plutanja osobe (vertikalni ili dijagonalni) u vodi
zavisi od položaja centra mase u odnosu na centar potiska.

P L I V A N J E
53
 Slika 63. Centar težišta tela i centar potiska

Ovaj položaj je posebno povezan sa specifičnom težinom osobe. Osoba

sa specifičnom težinom od 0.9 gr/cm3 verovatno će imati više težine u
kukovima i nogama od osobe sa nižom specifičnom težinom. Zbog toga će on
ili ona plutati u vertikalnom položaju (sl.64-A). Ova osoba neće moći da pluta
vodoravno. Neko sa specifičnom težinom tela od 0.8 gr/cm3 mogao bi da pluta
dijagonalno (sl.64-B). Ova osoba ima veću mogućnost plutanja od osobe sa
specifičnom težinom od 0.9 gr/cm3 i ta mogućnost plutanja je raspoređena
između gornjeg i donjeg dela tela. Na taj način, manje rotiranja je potrebno
da bi se centar mase poklopio sa centom plutanja.

Slika 64. Položaj centara u odnosu na poziciju tela

Osoba sa specifičnog težinom od 0.7 gr/cm3 plutaće gotovo vodoravno

(sl.64-C) zato što je u tom položaju centar mase ispod centra plutanja. Osoba

P L I V A N J E
54
sa specifičnom težinom od 1 gr/cm3 naći će se između površine i dna; za
takvu osobu se kaže da je dostigla ravnotežu sa vodom.

Na osnovu svega navedenog može se izvući zaključak: što je manje

rastojanje između težišta tela i centra potiska uz manju specifičnu težinu tela
plivača, uslovi za plivanje su povoljniji. Ukoliko je veći razmak između ova
dva centara, plivači moraju da ulože više napora kako bi obezbedili dobar
ravnotežni položaj za vreme plivanja.

Zato se prilikom selekcije dece za sportsko plivanje uzimaju ona koja

imaju povoljniju horizontalnu stabilnost tela.

OTPORI U PLIVANJU

Svako telo u toku kretanja kroz vodu nailazi na otpor koji se javlja usled
njene gustine. Što je telo masivnije i što je brzina veća, to je i otpor veći.
Jedno neosporno pravilo koje važi za otpor jeste da će uvek delovati u
suprotnom smeru u odnosu na onaj kojim se telo plivača kreće.

Međutim, veličina otpora ne zavisi samo od veličine površine i brzine tela

koje se kreće, nego zavisi i od položaja tela u tom fluidu, zavisi od oblika tela,
kao i od mnogih drugih raznih činilaca.

Iz tih razloga ni uspešnost plivanja ne zavisi samo od veličine sile koja pokreće
telo, nego zavisi i od veličine otpora na koji plivačevo telo nailazi u svom kretanju
kroz vodu. Postoje nekoliko tipa otpora vode:

1. čeoni (frontalni) otpor,

2. talasni otpor

3. vrtložni otpor i

4. otpor trenja.

Čeoni otpor - je otpor oblika i profila tela plivača prema vodi i osnovna
je sila koja se suprotstavlja neometanom kretanju tela napred tj.
prouzrokovan je oblikom ili položajem tela plivača prema vodi, kroz koju se
kreće. Veličina čeonog otpora zavisi od površine tela koja se sukobljava sa
vodom kao i od brzine kretanja tela odnosno brzine kojom se telo plivača
sudara sa vodom. Manja površina tela izložena vodi i manja brzina stvaraju
manji otpor i obrnuto.

Ako je plivačevo telo dosta van vode ili je potopljeno više, iskošeno ili
dolazi do vijugavog kretanja prilikom plivanja normalno je da u toku tog
plivanja on mora da savlada veći otpor.

P L I V A N J E
55
 Otpor će biti uvećan kada plivači zauzmu više prostora u vodi jer
ometaju tok vode. Prostor koji oni zauzimaju ima i horizontalne i bočne
komponente. Horizontalne komponente se tiču dubine njihovih tela. Plivači
razbijaju manje tokove vodene mase kada održavaju manju razliku između
nivoa glave i stopala. Bočna komponenta se tiče prostora koji zauzimaju od
strane do strane. Plivači koji se uvijaju iz strane u stranu remetiće više tok
vode nego oni koji to ne čine.

Plivači žele da minimiziraju prostor koji zauzimaju održavanjem

horizontalnog položaja koliko je to moguće, tako da im je napadni ugao u
odnosu na vodu što manji. Oni treba da zauzmu takav položaj da površini
vode izlože što manju površinu tela, tj. da se postave tako da se oblik
postepeno sužava (ruke su potpuno opružene u uzručenju i spojene) dok
postavljaju najmanju moguću površinu prema vodi na svojoj prednjoj strani.
Povećanjem napadnog ugla automatski dolazi i do povećanja čeonog otpora
odnosno izlaže se površini vode veći poprečni presek tela što rezultira otežano
kretanje tela kroz vodu. Zbog toga bez dobrog položaja tela na vodi nema ni
kvalitetnog plivanja.

Zauzimanje pravilnog položaja tela u vodi prikazano je na slici 65. Dva

plivača su tačno iste veličine ali njihova tela su usmerena različito u odnosu
na vodu, tako da plivač na gornjoj slici zauzima manje prostora nego plivač
na donjoj slici. Plivač na gornjoj slici je u horizontalnijem položaju i ima
pogodan oblik za brzo kretanje. Kao što možete videti, on je izložio površini
vode mnogo manji deo svog tela nego plivač na donjoj slici. Plivač na donjoj
slici će se sudariti sa mnogo većim otporom, prosto zato što mora da gura
svoje telo kroz veću količinu vode. Uz određene izuzetke možemo reći da
plivači treba da održavaju horizontalan položaj prilikom kretanja kroz vodu.

Položaji njihovih tela se konstantno menjaju kroz svaki plivački ciklus.

Kod slobodnog ili leđnog stila plivači moraju da se rotiraju oko uzdužne ose
tela, dok kod prsnog stila i delfina moraju da pokreću svoja tela gore i dole
talasasto oko poprečne ose, kako bi doveli zaveslajne površine u
najoptimalniji položaj za zaveslaj. Iako ovi pokreti povećavaju otpor oni
povećavaju i pokretačku silu. Shodno tome da bi plivali brže, plivači moraju
da usklade potrebu da ostanu u što horizontalnijem položaju. Plivači mogu da
rotiraju svoja tela previše, u želji da povećaju propulziju i da tako povećaju
otpor tela u odnosu na vodu, pre nego što bi povećali brzinu plivanja. Pritom,
preterujući sa nastojanjem da održe telo u horizontalan položaj mogu da
smanje snagu zaveslaja više nego što smanjuju otpor.

P L I V A N J E
56
 Slika 65. Položaj tela u vodi – pravilan (a) i nepravlan (b)

Drugi važan činilac koji utiče na otpor je brzina kretanja plivača kroz
vodu. Kada govorimo o brzini kretanja tela kroz vodu ono se ponaša na
sledeći način: što je brzina kretanja veća, to će i čeoni otpor pri tom kretanju
biti veći. Treba reći da otpor raste sa kvadratom brzine kretanja.

Efekat brzine na otpor može da izgleda teorijski, jer bi za plivača bilo

neprihvatljivo da pliva sporije i gubi trku samo zato da bi smanjio otpor.
Međutim, ovaj efekat se primenjuje na takmičarsko plivanje. On pokazuje
mudrost štednje snage u toku trke. Plivač koji prvu polovinu trke pliva sa
manjom brzinom nego konkurent neće morati da troši toliko energije da bi
savladao otpor. Ako su plivači skoro jednaki po sposobnosti, onaj koji uštedi
energiju u prvom delu trke, možda će moći da pobedi nego umorniji takmičar.

Njihova tela ne treba da se uvijaju iz strane u stranu, mada treba da ih

okreću sa strane na stranu da bi uvećali brzinu. Oni moraju biti svesni dobrog
horizontalnog položaja u svim takmičarskim stilovima.

Slika 66. Dobar i loš horizontalni

položaj tela za tri od četiri
takmičarska stila.

Za svaki stil, ilustracija s leva

pokazuje dobar položaj, dok ona
s desna pokazuje loš položaj
tela. (Maglischo, 2003.)

P L I V A N J E
57
 Plivač na slici 66. (gornja desna slika) ima loš položaj tela. Glava se
nalazi suviše visoko, a bedro suviše nisko, dok plivač s leva pokazuje dobar
položaj tela, približno horizontalnim i svojim potezima koji rade samo kroz
efektivno pokretačko delovanje. On drži glavu u prirodnom položaju i ako je
blago savio vrat.

Leptir i prsni stil predstavljaju specijalne slučajeve kada se radi o

položaju tela. Efektivna produkcija pokretačkih sila zahteva izvesno talasanje
tela kod oba stila. Dok ovo talasanje povećava poprečni presek tela izložen
vodi, povezanost između otpora i snage zaveslaja je optimalan i u skladu je sa
samom tehnikom, pod uslovom ako se ne pretera sa ovakvim kretanjem tela.

Prsni stil je jedinstven. Postoji jedna suprotstavljenost ravnog stila

nasuprot stilu talasa. Pristalice oba stila smatraju da stil za koji se oni zalažu
stvara manji čeoni otpor. Plivači talas-stila talasaju više i stvaraju više otpora
nego plivači ravnog-stila. To je zato što oni ne usporavaju toliko dok im noge
rade. Otpor je veći kod prsnog stila kada plivači vrše povratni pokret nogama
nego u toku bilo koje druge faze u ciklusu plivanja.

Na slici 66. (srednja desno slika) vidi se ravan-stil kod prsnog plivanja pri
radu nogu. On je više horizontalan nego plivač talas-stila s leva. Ali ipak,
njegov ravan položaj primorava ga da gura butine nadole i napred u dublje
slojeve vode. Ovo je jedini način kojim plivač može da zadrži stopala ispod
površine vode, bez obzira na povećanje otpora. Ovo je preinačenje u smeru
dve struje molekula vode direktno ispred plivačevih butina.

Spuštajući svoja bedra plivač talas-stila s leva može da vrati noge ne

savijajući ih u butinama. Tako on ne gura svoje butine napred i one prave
suženiji oblik koji treba da stvori manje remećenje toka vode.

Kod leptira, plivač s leva, talasa željenim intenzitetom da bi uvećao

pokretačku silu, pri čemu se otpor uvećava nepropocionalno. Prikaz leptira s
desna prikazuje određene greške plivača. On zamahuje suviše duboko i
uranja glavu suviše nisko kada rukama ulazi u vodu. U skladu s tim zauzima
više prostora u vodi u toku ove faze plivanja i postavlja oblik koji je previše
blizu upravnom. Ovo će preinačiti tok vode prouzrokujući turbulenciju i veliko
uvećanje čeonog otpora.

Kao što je ranije pomenuto, prekomerni pokreti bokova plivačevog tela

mogu da ometaju njegovo bočno poravnanje u slobodnom stilu i u kraulu na
leđima. Slika 67. pokazuje izgled odozgo plivača slobodnim stilom. Plivač s
leva ima pogodan oblik za brzo kretanje dok se plivač s desna prekomerno
uvija iz strane u stranu. Ovaj plivač uranja svoju ruku duž središnje linije tela
što prouzrokuje da se bokovi njišu ka rukama dok stopala prave zamahe u
suprotnom smeru. Ovi pokreti bokova će uvećati remećenje vode oko tela.

P L I V A N J E
58
 Slika 67. Efekat prekomernih
pokreta tela a - dobro; b – loše
(Maglischo, 2003.)

Slika 68. Pogled odozdo efekta

prekomernih pokreta bokova na otpor
u slobodnom stilu. (Maglischo, 2003.)

Uvijanje od strane na stranu može da smanji tendenciju tela da odstupi

od bočnog ravnanja kod kraula i plivača leđnog stila. Rani plivački stručnjaci
pogrešno su verovali da će plivači imati manji otpor držeci tela u ravnom
položaju pri površini. Ovo je izgledalo kao logičan zaključak, osim što se tiče
činjenice da plivači u kraul stilovima zaista nemaju izbor što se tiče okretanja i
ravnog držanja tela. Njihov izbor je da se okreću ili uvijaju. Ovo zato što, kod
oba stila jedna ruka uvek uranja kroz vodu dok se druga kreće kroz vazduh.
Tela plivača pošto su oni potopljeni u vodu, prirodno će rotirati oko uzdužne
ose tela prateći pokrete ruku. Ako pokušaju da zadrže ravan položaj tela,
rotacione sile njihovih ruku će potisnuti njihove potopljene trupove u bočnim
smerovima i oni će se uvijati bočno što bi apsolutno poremetilo položaj tela i
time uticalo na brzinu plivanja.

P L I V A N J E
59
 Otpor talasa – je otpor izazvan turbulencijom koju pravi plivač dok se
kreće kroz vodu. Prilikom kretanja tela kroz vodu dolazi do određenog
talasanja vodene mase. Veličina talasnog otpora koje je izazvano
potiskivanjem vodenih čestica zavisi i od veličine dela tela sa kojim se plivač
sudara sa vodom i time izaziva talasanje odnosno zavisi od položaja tela
plivača u toku plivanja. Takođe, zavisi i od brzine kretanja kao i nivoa
usvojenosti tehnike. Kod početnika i onih koji su slabije usvojili tehniku
plivanja, dolazi do većeg otpora, dok kod dobrih plivača, nastali talasi nemaju
preveliki uticaj na ukupnu veličinu otpora.

Ti pokreti stvaraju talase koji vrše pritisak nasuprot njihovom telu,

usporavajući njihovo napredovanje. Ove talase stvaraju glava i trup pri
kretanju napred, na stranu ili gore i dole a prave ih i pokreti ruku i nogu.
Noge guraju napred nasuprot vodi, prouzrokujući da talasi postanu više burni.
Ovo uvećava pritisak napred, koji stvara silu koja deluje s preda protiv
napredovanja tela i značajno smanjuje njihovu brzinu kretanja.

Plivači imaju izvesnu kontrolu nad talasima koje prave svojim pokretima
kroz vodu. Njih možete smanjiti glatkim, jednakim zamasima i time što
nećete udarati po vodi pri ulasku ruke. Smanjenje se postiže tako što će se
izbeći pravljenje pokreta sa jedne strane na drugu i pokreta telom gore dole.
Povratni pokreti plivača mogu da uvećaju otpor. Plivači slobodnog stila
uranjaju ruku u vodu pri vraćanju u početni položaj za zaveslaj pod
određenim uglom i nastoje da taj sudar sa vodom bude što blaži, dok plivač
koji gura svoje šake sa spuštenim laktom napred kroz vodu na ovaj način
imaće manju brzinu za 30 %.

Plivači leđnog stila prave često slične greške kada guraju naličje svojih
šaka prilikom njihovog uranjanja u vodu. Mnogo je bolje da se šake uranjaju
okrenute na stranu. Ovako će smanjiti frontalnu površinu koja se postavlja
prema vodi.

Ovaj otpor je uzrokovan i drugim izvorima pokreta vode. Drugi plivači

vam mogu izazvati talasanje. Ograđene staze za plivanje su napravljene da bi
se smanjila turbulencija. Talasi ovog porekla su van kontrole takmičara i
možda su, zanemarljivi za rezultat trke, jer na sve plivače podjednako deluju.
Otpor talasa se, takođe, smanjuje ali ne i potpuno eliminiše kada se plivač
nalazi u fazi kliženja nakon starta i okreta.

P L I V A N J E
60
 Slika 69. Otpor talasa

Otpor virova - nastaje kao rezultat razlike između pritiska na prednjem

i zadnjem delu tela koje se kreće u vodi. Kada se plivač kreće u vodi na
njegovom prednjem delu tela stvara se oblast povećanog pritiska koji otežava
kretanje. Istovremeno, deo vodene mase obilazi telo plivača, kreće se ka
njegovom zadnjem delu stvarajući virove. Oko nogu plivača stvara se zona
sniženog pritiska, koji praktično vuče plivača unazad.

Voda se sastoji od molekula koji teže da teku u ravnomernim strujama

dok ne susretnu neki čvrst objekat koji ometa njihovo kretanje. Kada dođe do
kontakta vode sa nekim telom koje se kreće, kretaće se zajedno sa njim, dok
će se ostali slojevi vode u zavisnosti od njihove udaljenosti kretati sve sporije
i sporije do sloja koji miruje. Pri kretanju tela kroz vodu na njegovoj površini
se obrazuju slojevi vodenih čestica koje se kreću zajedno sa njim. Takvo
slojevito kretanje čestica vode nazivamo laminarnim kretanjem.

Pri većim brzinama kretanja postepeno dolazi do mešanja čestica vode iz

jednog u drugi sloj, narušava se kretanje po slojevima i formiraju se vodeni
vrtlozi. Takvo narušeno kretanje vodenih čestica oko tela koje se kreće u vodi,
nazivamo vrtložnim ili turbulentnim kretanjem.

Tako se i razlikuju slojevi koji deluju na telo i to:

 Ravan tok molekula vode naziva se laminarno (slojevito)

kretanje,

 Poremećeni tok naziva se buran ili vrtložni.

Tabela 1. Dve karakteristike vodenog toka

Laminarni Vrtložni - turbulentni

Haotični pokreti molekula vode u
Neometani tok molekula vode
haotičnim smerovima
Ovaj tip vode ima manju sumu
Karakteriše se belom vodom i
otpora.
izrazitim povećanjem otpora.

P L I V A N J E
61
 Laminarni (slojevit) tok ima manji otpor jer se molekuli vode kreću u
istom smeru i sa istom brzinom. Pakovani su jedan preko drugog kao slojevi
listova šper ploče, pa se zato koristi ovaj termin za opisivanje modela
njihovog toka.

Kada se sudare ove slojevite struje sa čvrstim objektom, poput tela

plivača, molekuli se haotično odbijaju u bezbroj smerova. Neki od molekula
vode će se kretati prema dole a drugi prema gore. Neki će se kretati unapred.
Plivač će nositi deo vode sa sobom u kratkom vremenskom intervalu
zahvaljujuci trenju između vode i plivačevog tela. Ovo kretanje molekula vode
u bezbroj smerova, je primer vrtložnog toka vode. Može se videti kao bela
voda na površini i kao mehurići vazduha oko plivačevih nogu ispod vode.

Molekuli vode koji su počeli da se kreću burno nametnuće se drugim

laminarnim strujama. Tada se oni sudaraju sa molekulima vode u tim
strujama, prouzrokujući da se oni rasture u različitim smerovima i dolazi do
komešanja vode u vidu vrtložnog kretanja.

Voda koja je vrtložna povećava pritisak ispred plivača, u odnosu na onaj

iza njega, gde je tok više slojevit. Ovaj veliki pritisak različit između prednje i
zadnje strane plivača gura ga unazad. Zbog tog se i ovaj otpor po nekim
autorima naziva još i usisni otpor.

Laminarni i vrtložni tok su predstavljeni na slici 10.

Slika 70. Laminarni i vrtložni tok vode pri plivanju (Maglischo, 2003.)

Otpor koji se suprotstavlja plivaču biće direktno proporcionalan sumi

stvorene turbulencije vode. Kada je voda blago vrtložna, raspodeljeno je
samo nekoliko laminarnih struja i suma otpora će biti manja. Kada je slika
turbulencije veća, na udaru je veliki broj laminarnih struja i naknadni efekat
će biti veći.

Burni tok vode, kada je jednom stvoren, nastaviće delovanje dok se

ponovo ne uspostavi laminarni tok, što pravi izvesnu distancu iza dela vode
kroz koji plivač prolazi.

P L I V A N J E
62
 Plivači moraju da otvore “rupe” u vodi da bi svojim telima mogli da prođu
kroz njih. Ove rupe se ne popunjavaju odmah nakon prolaska tela kroz njih.

Zato, oblast iza plivača postaje neka vrsta posebnog vakuma gde se
samo mali broj molekula vode haotično kreće. Ovi molekuli, nazvani vrtložni
tok, mogu se videti kao kovitlajuća voda oko plivačevih nogu na slici 10.
Pritisak vrtložnog toka je nizak jer se kovitla samo mali broj molekula vode. U
stvari plivače potiskuje unazad visok pritisak koji dolazi iz zone ispred njih, a
povlači ih nizak pritisak iz zone iza njih.

Oblast vrtložnog toka će biti veća i teže će se ispuniti kada je intenzitet

turbulencije veći. Shodno tome naknadni efekat plivačeve brzine kretanja biće
veći. Obrnuto, kada je veličina turbulencije manja oblast gde su prisutni
vrtložni tokovi će se ispuniti brže.

Veličina otpora virova zavisi od oblika i proporcije tela i brzine

kretanja. Telo u obliku kvadra u odnosu na telo iste mase kapljičnog oblika,
koje pliva pod istim uslovima imaće 25-30 puta veći otpor virova. Zato se
često ovaj otpor naziva i otporom “forme”.

Telo kapljičnog oblika će trpeti manji intenzitet otpora u vodi (sl. 11.).
Oba objekta na ovoj slici imaju tačno istu oblast površine ali je jedan sužen na
oba kraja dok je drugi pravougaon.

Slika 71. Efekti oblika na otpor

 Objekat pod (a) ima

pogodan oblik za kretanje
kroz vodu; on je sužen na
oba kraja.

 Oblik objekta pod (b)

nije adekvatan. Ima suviše
pravih uglova koji ometaju
tok vode. (Maglischo,
2003.)

Objekat na slici 71.a je kapljičnog blika i pošto je sužen na oba kraja,

omogućava da se smer kretanja molekula vode postepeno menja kako
prolaze oko njega. Ovo ima za posledicu nastanak manje burnog toka vode.
Suženi prednji kraj prouzrokuje minimalno remećenje vodenog toka jer
molekuli koji su najbliži objektu mogu da klize oko njega. Mada će oni biti
gurani delimično, mogu da nastave kretanje napred pošto se objekat
progresivno širi. U skladu sa tim, oni ometaju samo mali broj susednih struja i

P L I V A N J E
63
 veličina turbulencije će biti minimalna. Suženi zadnji kraj umanjuje oblast
vrtložnog toka iza objekta omogućavajući vodi da se brzo ispunjava.

Telo pravougaonog oblika (Sl. 71.b) predstavlja veliku, ravnu površinu za

struju molekula vode ispred njih. Ovi molekuli ne mogu da menjaju smerove
postepeno ili da nastave da se kreću napred oko objekta. Umesto toga oni se
odbijaju u raznim smerovima kada dođu u kontakt sa ravnom površinom. Ovo
prouzrokuje da se oni kreću u velikom broju susednih struja, stvarajući
uzburkani tok vode koji izrazito uvećava pritisak ispred objekta. Pravougaoni
zadnji kraj objekta drži struje podeljene nakon prolaska objekta. Ovo pravi
veću oblast vrtložnih tokova značajno smanjujući pritisak iza objekta. Zbog
toga će uvećani pritisak, nejednak ispred i iza pravougaonog objekta imati
znatno veći naknadni efekat na njegovo napredovanje.

Oblici aviona, čamca, automobila i drugih objekata koji putuju kroz

vazduh i vodu godinama su razvijani u suženi oblik kao što je prikazano na
slici 71.a. Nažalost, tela plivača ne mogu da ostanu u statičkom položaju
oblika metka pošto se kreću kroz vodu. Oni menjaju položaje neprestano,
praveći raznovrsne oblike prema dolazećem toku vode. U poređenju sa
sporijim plivačima, brzi plivači održavaju oblik pogodan za brzo kretanje
koliko je to moguće pošto oni prihvataju ove različite položaje.

Otpor trenjem jeste otpor koji je uzrokovan površinom tela koje se

kreće kroz vodu. Bitan faktor je to koliko je glatka ta površina. Da bi se
smanjio otpor, plivači nose kape za plivanje i glatka uzana plivačka odela.
Neki takmičari se čak i depiliraju da bi smanjili otpor trenjem. Od svih oblika
otpora, otpor trenjem ima najmanje efekta. Možete da osetite trenje tako što
ćete nositi majicu dok plivate i tada možete primetiti koliko vas to usporava.

BIOMEHANIČKA ANALIZA ZAVESLAJA I PRODUKCIJA

SILE VUČE
Zaveslaj predstavlja osnovnu jedinicu kretanja u plivanju. Svaki zaveslaj
ima deo korisnog dejstva ili propulziju u toku koje se stvara sila vuče i fazu
povratnog dejstva ili retropulziju, kada se zaveslajne površine vraćaju i
pripremaju za novi zaveslaj.

Reč propulzija znači potiskivanje prema napred, i označava silu koja

omogućuje kretanje tela u vodi prema napred. Kretanje tela vrši se uz pomoć
pokreta ruku, nogu i tela. Kretanje se objašnjava trećim Njutnovim zakonom,
akcije i reakcije. Ako se rukom vrši provlak prema nazad, telo će se kretati
prema napred. Ako se potisne voda prema dole, telo će se pomerati naviše,
(Slika 72). Ako se podigne glava van vode kukovi će potonuti itd. Ako se

P L I V A N J E
64
pokreti, odnosno zaveslaji ne vrše pravilno pojaviće se čitav niz dodatnih
pokreta što će smanjiti efikasnost plivanja.

Slika 72. Trajektorij kretanja ruke za vreme zaveslaja kod kraul tehnike sa
razlaganjem propulzivne sile u različitim fazama zaveslaja
(Toussaint & Truijens, 2005).
Propulzivna faza se deli na pripremni i osnovni deo zaveslaja, ali svaka
faza je strukturno sastavljena od podfaza. Pripremni deo zaveslaja se sastoji
od dve faze gde je: a) faza ulazka šake u vodu i proklizavanje unapred i na
dole; b) – faza savijanja u zglobu lakta ili zahvat (grab) vode, je faza kada
šaka pretiče lakat. Osnovni deo zaveslaja (faza otiskivanja) sastoji se od
naredne tri podfaze i započinje: c) u momentu kada šaka i podlakt u svom
kretanju prema nazad zauzmu ugao od 900 u odnosu na pravac kretanja; d)
kada šaka prođe osu ramena i lakta, a u zglobu lakta se izvrši opružanje gde
se kao posledica izvrši najsnažnije potiskivanje; e) i faza podizanja ruke iz
vode i početak retropulzivne faze tj. faze vraćanja ruke kroz vazduh sa ciljem
zapošinjanja novog zaveslaja.

Retropulzivna ili pasivna faza zaveslaja je period u kome se ruke ili noge
vraćaju u početnu poziciju nakon završetka zaveslaja. Započinje izlaskom a
završava se ulaskom ruke u vodu.

Kod prsne tehnike plivanja u propulzivnoj fazi osnovni deo zaveslaja se

poklapa sa zgrtanjem vode ispod tela, dok je retropulzivna faza period kada
se ruke nakon zgrtanja vraćaju kroz vodu prema napred.

Pokreti u toku plivanja treba da budu isključivo u funkciji pravolinijskog

kretanja tela plivača.

U toku zaveslaja postoje faze sa većom i manjom propulzijom. Ako se

propulzija podeli u tri faze, onda prvu karakteriše pomerenje tela prema gore,
drugu prema napred i treću fazu kretanje tela prema dole.

Sve faze su bitne u realizaciji što efikasnijeg zaveslaja. Odnos između

brzine, dužine i frekvencije zaveslaja moguće je kontrolisati korišćenjem više
ili manje pojedinih faza propulzije.

P L I V A N J E
65
 Ruke se u najaktivnijoj fazi zaveslaja savijaju u laktovima kako bi
zahvatile i zadržale u svom zahvatu što veću masu vode. Za plivanje je
interesantan jedan od Bernulijevih zakona prema kojem sporije proticanje
veće količine tečnosti izaziva veći pritisak nego li brzo proticanje manje
količine. U savremenoj tehnici plivanja koristi se visoki lakat u propulzivnoj
fazi zaveslaja zbog zahvatanja veće mase vode, ispoljavanja veće snage, veće
frekvencije kao i boljeg osećaja vode. Zaveslaj je u obliku slova „S“ da bi se
na zahvaćenu vodu delovalo što duže i efikasnije.

U toku zaveslaja je važno da se šaka sa stalnim ubrzanjem odupire od

vodene mase. Ako je zaveslaj isuviše brz, biće kratak i u „prazno“, ako je spor
izostaće potreban pritisak na vodu.

Pored usmeravanja i brzine, zaveslaj omogućuje oslonac i stabilnost telu

plivača.

Od rezultante sile vuče, potiska i pritiska zavisi i efikasnost pojedinačnih

zaveslaja.

Najvažniju ulogu u propulzivnoj fazi zaveslaja imaju šaka i lakat. Uloga

šake je bitnija iz sledećih razloga:

 prva ulazi u vodu i zadnja je napušta,

 postavlja se tako da stalno vrši propulziju,

 predstavlja kraj zaveslajne poluge (sa podlaktom čini zaveslajnu

površinu) i kao takva mora da oseća pritisak i da vrši kontrolu nad
zahvaćenom vodom,

 uvek se kreće kroz vodu koja nije u pokretu,

 njoj su podređeni ostali pokreti (nogu, telom i disanje).

Šaka se nalazi u produžetku podlakta sa prstima blago rastavljenim i

toniziranim radi boljeg osećaja vode i manjeg zamaranja prilikom stvaranja
sile vuče.

Karakteristična je i pozicija visokog lakta u propulzivnoj fazi „S“ zaveslaja

zbog zahvata veće mase vode kao i dužeg delovanja sile na zahvaćenu masu
vode koja bi trebalo da se ne kreće.

Šaka osim stvaranja sile vuče predstavlja i regulator plivačevog tela.

Šaka smanjuje oscilacije kretanja tela gore-dole kroz dozirane pokrete koji
stvaraju silu potiska odnosno silu pritiska.

Funkcija rada nogu je ista kao i rada ruku. Veliki značaj u stabilizaciji tela
i stvaranja sile potiska imaju stopala. Njihova uloga je veća u prsnoj i delfin

P L I V A N J E
66
tehnici, dok je kod kraula i leđnog kraula više svedena na ulogu stabilizatora
polažaja tela.

Pri analizi tehnike sportskog plivanja najvažnije je otkriti i upoznati

zakonitosti kretanja. Ovde se, pre svega, misli na silu koja obezbeđuje
kretanje. Osnovna sila koja omogućuje telu da se kreće jeste sila vuče. Ona
se produkuje, uglavnom, radom ruku i nogu u toku plivanja kada se
zaveslajne površine maksimalno izlažu otporu vode.

Za vreme plivanja šaka plivača radi po principu kašikastog vesla ili elise
motornog čamca. Trajektorija (putanja) šake kroz vodu je krivolinijskog
karaktera. U početnoj i završnoj fazi zaveslaja vuče je izražen krivolinijski put
njenog kretanja. Međutim, u toku celog kretanja šaka ide po blagoj
krivolinijskoj putanji. Zaveslajne površine ruku i nogu moraju imati
neprekidan kontakt sa vodenom masom. Na taj način se potrebnim mišićnim
naporom obezbeđuje stvaranje otpora u vodi, a veličina te reakcije uslovljava
brzinu kretanja plivača.

Putanja (trajektorija) zaveslajnih površina je važan faktor pri produkciji

sile vuče. Kretanje šake kroz vodu nije uvek efikasno. Samo pravilan,
racionalan i odgovarajuće dužine zaveslaj može uspešno da produkuje silu
vuče. Zato je neophodno izvršiti potrebno snimanje kretanja šake u okviru
jednog zaveslaja. Tako dobijena putanja precizno snimljena zove se
ciklogram. Danas se pri analizi kretanja plivača koriste dva vida ciklograma. U
prvom slučaju određuje se kretanje zaveslajnih površina u odnosu na tačku
obrtanja, a to je zglob ramena. U drugom slučaju određuje se brzina kretanja
zaveslajnih površina u odnosu na nepokretni orijentir (apsolutno kretanje).
Kretanje ruke u zaveslaju sastoji se iz kretanja koje se obavlja u ramenom
zglobu i progresivnog kretanja ruke zajedno sa telom koje pliva.

Da bi se zahvatila veća masa vode ne može se više ruka držati opružena,

ne može se primenjivati princip vesla, niti se ruka može provlačiti kroz vodu u
istoj ravni. Danas se zaveslaji ne izvode ni kod jedne tehnike u istoj ravni,
nego se ruke u najaktivnijoj fazi zaveslaja savijaju u laktovima kako bi
zahvatile i zadržale što veću masu vode. Tako savijene ruke provlače se ispod
tela (kraul, delfin) zadržavajući vodenu masu između ruku i tela. U prsnom
plivanju, gde se obema rukama istovremeno zahvata voda, plivač se prosto
navlači na zahvaćenu vodu dok se u leđnom kraulu savijanjem i postepenim
opružanjem ruku teži da delovanje ruku na zahvaćenu vodu traje što duže
(Slika 73).

P L I V A N J E
67
 Slika 73. Trajektorija zaveslaja kod različitih tehnika plivanja (Maglischo,
2003.)

Dok se u ranijim tehnikama nastojalo da krak poluge bude što duži

(opružena ruka, opružena šaka itd), u savremenoj tehnici plivanja koristi se
kraći krak poluge jer to omogućava zahvatanje veće mase vode, ispoljavanje
veće snage, mogućnost veće dužine zaveslaja, a sa kvalitetnijom fizičkom
pripremom i veće frekvencije zaveslaja uz zadržavanje dužine zaveslaja, pa
čak i mogućnost boljeg osećaja vode. Na taj način u savremenom plivanju
nema više ni kružnog ni pravolinijskog kretanja ruku, nego postoji samo u
cilju da se na zahvaćenu vodu može što efikasnije i duže delovati tzv.
krivolinijsko ili spiralno kretanje. Zaveslaji liče na slovo “S” ili položeni znak
pitanja.

Trajektorija omogućuje pravilno određivanje odnosa zaveslajnih površina

prema vodi i učešća takve trajektorije u veličini produkcije sile vuče.

Pri realizaciji zaveslaja kod svih tehnika sportskog plivanja veliki značaj
ima položaj i stepen savijanja u zglobu lakta i odnos šake i površine vode. U
svim tehnikama efikasnost osnovnog dela zaveslaja postiže se određenim
savijanjem ruke u zglobu lakta. To zahteva podignut položaj samog lakta, te
se u praksi insistira na tzv. visokom položaju lakta. Zahvaljujući ovakvom
položaju ruke i njenim zaveslajnim površinama (šakama i unutrašnjim
površinama podlaktice) moguće je zahvatati veću količinu vode, opirati se o
nju, a zatim odgurivanjem, pokretati tu masu vode nazad. Zahvaljujući
takvom zaveslaju umanjuje se negativno dejstvo sile pritiska a poboljšavaju
se uslovi za stvaranje sile potiska ili propulzivne sile.

P L I V A N J E
68
 Slika 74. Visoki položaj lakta
u osnovnom delu zaveslaja pri
plivanju kraulom (a),
delfinom (b), prsnim (c),
leđnim kraulom (d).

Faze zaveslaja

Plivanje, po načinu rada ekstremiteta, spada u ciklične sportove, jer se

svaki pokret u ciklusima ponavlja. Ceo jedan zaveslaj, kompletan pokret ruku
i nogu, zove se ciklus zaveslaja, dok se jedan kompletan zaveslaj ruku zove
ciklus zaveslaja ruku, a kompletan rad nogu u toku ciklusa zaveslaja, ciklus
rada nogu. Zaveslaj samo jednom rukom se zove ciklus pojedinačnog
zaveslaja, dok se udarac jedne noge zove pojedinačni udarac nogu (kod
kraula i leđnog plivanja, ili čak i kod delfina ako je udarac nogama tzv.
“rasparen”, dok se kod prsne tehnike može govoriti o udarcu leve ili desne
noge u okviru ciklusa). Da bi se zaveslaj kao osnovna jedinica kretanja mogao
bolje analizirati, podeljen je na razne delove. Kao što je već rečeno u
predhodnom tekstu, onaj deo zaveslaja kojim se vrši propulzija je aktivan
deo, a deo zaveslaja koji ima pripremnu ulogu (prolazak ruke ili ruku kroz
vazduh) zove se pasivnim delom zaveslaja. Neki autori izbegavaju nazive
aktivno i pasivno, pa te delove zaveslaja nazivaju prema njihovim ulogama:
propulzivnim ili radnim delom i retropulzivnim ili pripremnim delom. Neki
autori dele zaveslaj na prvu, drugu i treću trećinu, neki pak na prvu i drugu
polovinu. Generalno posmatrano, opšte je prihvaćena podela zaveslaja na pet
karakterističnih faza.

Dobra tehnika podrazumeva da se u toku plivanja određeni deo tela

kreće samo po jednoj putanji koristeći samo jedno (najracionalnije) rešenje
izabrano između velikog broja mogućnosti.

Sadašnja, u praksi prihvaćena podela zaveslaja je sledeća (Tabela 2.):

P L I V A N J E
69
 Tabela 2. Delovi i faze zaveslaja

Slika 75. Delovi i faze zaveslaja

P L I V A N J E
70
 Amplituda zaveslaja

Pod amplitudom zaveslaja podrazumeva se širina zahvata ekstremiteta,

odnosno uglovna širina pomeranja ekstremiteta od uzdužne ose tela. Kod
starijih tehnika, plivalo se velikim amplitudama zaveslaja, sa širokim
pokretima. Rezultat takvih širokih zaveslaja u pogledu stvaranja propulzivne
sile bio je minimalan, jer je i onaj kratak put ekstremiteta sa kojim je bilo
moguće efikasnije delovati na pravolinijsko kretanje tela, usled širine pokreta
nailazio na veliki frontalni otpor.

Danas, kada se efikasnost plivanja sagledava i sa aspekta stvaranja što

manjeg frontalnog otpora, posebna pažnja se poklanja i širini zaveslaja. Uži
zahvati, manja odstupanja ekstremiteta od uzdužne ose tela i manji uglovi
izazivaju manji frontalni otpor vode, te se na taj način brže pliva. Zahvatanje
će biti efikasnije ako su ruke u laktovima savijene i ako se šaka na svojoj
putanji kreće što bliže uzdužnoj osi tela. Posmatrajući to sa gledišta stvaranja
frontalnog otpora, idelano kretanje ekstremiteta u fazi vršenja zaveslaja
moguće je izvesti tako, da oni vrše svoj pokret unutar obima one površine
koja se suprostavlja vodi, i ne povećavajući nepotrebno površinu frontalne
projekcije tela u vodi. Naravno, da to nije moguće sprovesti idelano u svakoj
tehnici, ali sve promene u oblasti tehnike plivanja polaze od principa da se
pokreti u toku zaveslaja suže i budu što bliže uzdužnoj osi tela.

Manje amplitude pokreta su naročito poželjne kod sprinterskih disciplina,

jer se kod bržeg kretanja tela kroz vodu otpor povećava kvadratnim
stepenom. Iz tih razloga kraulaši sprinteri koriste 6-to udarni kraul, jer su u
takvoj varijanti plivanja uglovi pomeranja nogu od uzdužne ose tela daleko
manji nego kod dvoudarnog kraula. Slično je i kod tehnike delfina dok se kod
prsne tehnike više ne šire kolena i natkolenice nego stopala i potkolenice jer
su tako površine koje se izlažu otporu vode manje, i ne podvlače natkolenice
pod trup, već se udarac nogama vrši iz potkolenica u „otvorenijoj” poziciji u
zglobu kukova.

Trajanje zaveslaja

Pod pojmom trajanja zaveslaja smatra se vreme koje je potrebno da se

jedan ceo ciklus zaveslaja izvede, odnosno da se izvede jedan pojedinačni
zaveslaj. U različitim tehnikama plivanja i vreme trajanja zaveslaja je
različito, kao i što je različito trajanje zaveslaja u odnosu na različite discipline
iste tehnike (npr. sprint, srednje ili duge pruge).

Savremeno prsno plivanje se odlikuje kratkim i snažnim zaveslajima, što

znači da će i vreme trajanja svakog pojedinačnog zaveslaja biti kratko, dok
kod savremenog kraula ili leđnog kraula vreme zaveslaja je, u odnosu na
stariju tehniku i u odnosu na delfin i prsno, sada nešto duže. Vremensko

P L I V A N J E
71
trajanje zaveslaja je ujedno i dragocen podatak u analizi efikasnosti
celokupne tehnike plivanja, jer se na bazi trajanja zaveslaja može izračunati i
dužina zaveslaja ili kako se to obično naziva, plivački korak. Vreme trajanja
zaveslaja daje nam uvid u veličinu frekfencije zaveslaja, odnosno uvid koliko
će zaveslaja plivač učiniti u toku neke jedinice vremena. Na taj način vreme
trajanja zaveslaja pruža nam mogućnost da sagledamo funkciju zaveslaja
kako u prostornim tako i u vremenskim okvirima.

Racionalnije plivaju oni plivači kod kojih je vreme trajanja svakog

zaveslaja, u toku cele takmičarske discipline uvek isto, jer kod takvih plivača
nema nekih naročitih oscilacija u brzini plivanja, a poznato je da svaka
promena brzine, svako ubrzanje, povećava utrošak energije.

Snaga zaveslaja

Dobro i efikasno plivanje ne zavisi samo od načina rada ruku i nogu i od

pravca njihovog delovanja, nego zavisi i od snage zaveslaja. Razna
istraživanja, vršena u tom pravcu, ukazala su na postojanje visoke korelacije
između snage kojom se vrši zaveslaj i brzine kretanja plivača. Plivač svakim
svojim pokretom savlađuje otpor vode i odupire se o onu masu vode koju je
zahvatio svojim ekstremitetima. Ukoliko je sposoban da zahvati veći masu
vode i da na nju vrši veći pritisak, da deluje na nju većom snagom, uz isti ili
čak i manji nivo sila otpora kretanju,moći će se i brže kretati u njoj, odnosno
moći će brže da pliva.

Međutim, da bi plivač uloženu snagu zaveslaja u potpunosti mogao da

koristi za brže kretanje svoga tela, potrebna mu je veoma izrađena,
prefinjena i njegovoj konstituciji prilagođena tehnika zaveslaja. Iako postoji
visoka korelacija između snage zaveslaja i brzine plivanja, ona se uvek nalazi
samo unutar uravnoteženih odnosa nivoa snage i tehnike. Ne može neko brzo
plivati ni pored snažnog zaveslaja, ako ne vlada u toj meri tehnikom, koja mu
omogućava efikasno ispoljavanje te svoje snage. Isto tako, ni pored dobre
tehnike plivanja, ne može neko plivati brzo ako mu snaga zaveslaja nije
zadovoljavajuća.

Neuravnoteženi odnosi između nivoa snage i tehnike zaveslaja lako se

uočavaju kod odraslih početnika, koji mogu da imaju snažan zaveslaj i često
ulažu veću snagu u zaveslaj nego što je potrebno, a ipak se veoma teško
kreću po vodi, odnosno mehanički i energetski neracionalno plivaju, odnosno
veoma sporo plivaju uprkos značajnom fizičkom naprezanju. Suprotno je kod
mladih i treniranih plivača koji dobro vladaju tehnikom plivanja i kod kojih su
odnosi između snage i tehnike zaveslaja uravnoteženi. Oni, koristeći daleko
manju snagu od svojih starijih kolega početnika, mnogo brže plivaju tako da

P L I V A N J E
72
se stiče utisak jedne lakoće i ležernosti u njihovom plivanju. Snagu plivača je
moguće izračunati na sledeća dva načina:

TM  L
P
t
Gde je: P – snaga zaveslaja plivača, izražena u kgm/s; TM – telesna
težina plivača, izražena u kg; L – distanca na kojoj se plivalo, izražena u m, t-
vreme plivanja, izraženo u sekundama) (Zahorjević, 1991).

SI  Lzav  V pliv
Gde je: SI – indeks snage zaveslaja plivača (stroke index), izražen u
indeksnom broju; Lzav – dužina pojedinačnog zaveslaja, izražena u m; Vpliv –
brzina plivanja na datoj distanci (Costil et al., 1992).

Na grafikonu 1 je prikazana zavisnost brzine plivanja na deonici od 50 m

kraul tehnikom i indeksa snage zaveslaja kod tri različite grupe sportista
seniorskog uzrasta reprezentativnog nivoa i to kod: plivača (kocke),
vaterpolista (trougli) i triatlonaca (krugovi – puni: sportisti koji su samo
trenirali triatlon; prazni – triatlonci koji su predhodno trenirali plivanje). Iz
prikazane zavisnosti se može videti da se raspon maksimalne brzine plivanja
kod triatlonaca na testiranoj distanci nalazi od oko 1.2 do 1.65 m/s, a
vrednosti indeksa snage zaveslaja na nivou vrednsti od 1.1 do 1.4. U odnosu
na vaterpoliste brzine plivanja se nalaze u rasponu od oko 1.85 do 1.95 m/s,
a vrednosti indeksa snage zaveslaja na nivou vrednsti od 1.4 do 1.75, dok se
u odnosu na plivače brzine plivanja nalaze u rasponu od oko 1.75 do 1.85
m/s, a vrednosti indeksa snage zaveslaja na nivou vrednsti od 1.8 do čak 2.2.
Dati podaci nam pokazuju da se kod različitih sportista koji u okviru trenažnih
aktivnosti treniraju plivanje, a takmiče se u različitim sportskim granama, u
zavisnosti od ...

Grafikon 1. Zavisnost indeksa

snage zaveslaja i brzine plivanja
na deonici od 50 m kraul
tehnikom.

Najveću brzinu plivanja su imali vaterpolisti, ali pri manjoj snazi

zaveslaja (manje vrednosti indeksa zaveslaja), što dijagnostički može ukazati
da je data brzina postignuta pri velikoj frekvenciji a maloj dužini zaveslaja,
dok su plivači imali manju brzinu plivanja, ali pri velikoj snazi zaveslaja (veće

P L I V A N J E
73
vrednosti indeksa zaveslaja), štu ukazije da je data brzina plivanja postignuta
pri manjoj frekvenciji i većoj dužini zaveslaja. Generalno posmatrano, iako su
vaterpolisti plivali brže na datoj distanci, sa aspekta tehnike plivanja, plivali
su tehnički manje efikasno, što može ukazati na veći nivo mehaničke i
energetske ne efikasnosti plivanja krul stilom kod testiranih vaterpolista..

Brzina i ritam zaveslaja

Uporedo sa snagom zaveslaja potrebno je razmotriti i brzinu zaveslaja.

Sila propulzije ne zavisi samo od smera, širine i snage pokreta, nego zavisi i
od brzine kojim se ti pokreti izvode. Ako su pokreti spori, ako se zaveslaji
izvode sporo, oni su manje efekasni, jer se ne iskorišćava potpuni potencijal
otpora vode (ruka proklizava kroz vodu ne oslanjajući se maksimalno na
njenu masu). Isto tako, ako se zaveslaji izvode suviše brzo, ruka nije u stanju
da vlada vodom, nego se kreće cik-cak tražeći manji otpor vršeći pri tom
rotaciju šake u sagitalnoj ravni što dodatno smanjuje površinu šake i
propulzivnu efikasnost zaveslaja

Brzina zaveslaja, isto kao i snaga zaveslaja u tesnoj je vezi sa brzinom

plivanja i postoji visoka korelacija između tih činilaca. Međutim, ta visoka
korelacija javlja se samo u tzv. uravnoteženim odnosima, kada su odnosi
između brzine zaveslaja, snage zaveslaja i tehnike zaveslaja usklađeni.
Zaveslaj se može izvesti sporije sa zahvatanjem veće mase vode, što znači sa
angažovanjem veće snage, a može se izvesti i brže sa zahvatanjem manje
mase vode i uz angažovaje manje snage.

Da bi se zaveslaji prilagodili Bernulijevim principima oni se moraju

izvoditi sa izvesnim ubrzanjem, počevši nešto sporije od prve faze pa sa
postepenim ubrzanjem sve do kraja zaveslaja, uvek težeći da se ne izgubi
kontakt sa tzv. mirnom ili stajaćom vodom. Ukoliko se zaveslaji već u svojoj
prvoj fazi izvode brzo, trajanje, a i put takvih zaveslaj će se smanjiti pa na
dalje ubrzanje neće više imati nekog naročitog efekta.

Što se tiče odnosa brzine između pojedinih faza zaveslaja, u principu, na

početku zaveslaja, u fazi zahvata vode (dok se deluje na vodu koja je još u
mirovanju) brzina pokreta je manja, a kako se produžava put delovanja na
zahvaćenu masu, brzina zaveslaja se menja, odnosno brzina kretanja šake se
povećava. Najveća parcijalna brzina zaveslaja se zapaža uvek u fazi
otiskivanja, tj. na kraju zaveslaja, što ujedno potvrđuje da se brzina zaveslaja
od momenta ulaska ruke u vodu, pa sve do njenog izlaska postepeno
povećava.

Frekvencija zaveslaja

Kretanje plivača u vodi se postiže nizom povezanih zaveslaja, koje može

da se odvija sa većim ili manjim brojem uzastopno ponovljenih zaveslaja u

P L I V A N J E
74
jedinici vremena. Upravo to, broj ponovljenih zaveslaja u jedinici vremena,
predstavlja frekvenciju ili tempo zaveslaja.

Frekvencija zaveslaja ima veliki značaj u analizi tehnike plivanja, u

analizi taktike plivanja, predstavlja jedan od bitnih regulatora potrošnje
energije, predstavlja merilo za određivanje brzine plivanja sa aspekta
efiksnosti zaveslaja, a ima i svoju određenu ulogu i u prognostici i planiranju
razvojnog puta plivača. Frekvencija zaveslaja je u direktnoj obrnuto
proporcionalnoj vezi sa trajanjem pojedinačnih zaveslaja, jer ako je vreme
trajanja tih zaveslaja duže, frekvencija će biti manja i obrnuto. Slično je
upoređenje i sa brzinom izvođenja pojedinačnih zaveslaja. Ako se zaveslaji
izvode brže, oni kraće traju, pa će i njihov broj u jedinici vremena biti veći i
obrnuto.

Pošto brzina pojedinačnih zaveslaja (ali pod uslovom da se dužina

zaveslaja značajno ne menja, odnosno ne skraćuje) utiče i na brzinu kretanja
plivača kroz vodu, to bi logički bilo zaključiti da veća frekvencija zaveslaja
obezbeđuje veću brzinu plivanja, a manja frekvencija manju. Ukoliko je
frekvencija zaveslaja suviše velika, odnosno ukoliko njena visina prelazi onu
optimalnu granicu do koje je plivač još u stanju da u potpunosti vlada svojim
pokretima i da ih efikasno koristi, brzina plivanja se i pored povećane
frekvencije zaveslaja počinje smanjivati, te takav rad postaje neefikasan.

Često se zapažaju početnici koji se vrlo sporo kreću i pored velike

frekvencije zaveslaja. To se dešava zbog neefikasnog zaveslaja, odnsno ne
efikasnog propulzivnog dela zaveslaja. U tom slučaju je potrebno, radi
povećanja njihove brzine plivanja, ukazati im da tokom plivanja povećaju
dužinu zaveslja, i da posledično smanje frekvenciju zaveslaja.

Na taj način i istraživanja koja se vrše u toj sferi, polaze od hipoteze da

povećanje frekvencije zaveslaja dovodi do povećanja brzine plivanja, ali samo
do izvesne granice. Svako dalje povećanje frekvencije zaveslaja, preko tzv.
optimalne granice, dovodi do postepenog smanjenja brzine plivanja. Na bazi
tako postavljene hipoteze, može se izvesti zaključak da se brzina plivanja
povećava paralelno sa povećanjem frekvencije zaveslaja, sve dok frekvencija
ne dostigne svoj optimum, odnosno onu vrednost koja je još praćena
povećanjem brzine plivanja. Daljim povećanjem frekvencije zaveslaja, preko
optimuma, postiće se suprotan efekat i brzina plivanja se smanjuje.

Objašnjenje za takvo tumačenje nalazi se u Bernulijevim principima,

prema kojima plivač može brže plivati i sa manjom frekvencijom zaveslaja,
ako svojim zaveslajima zahvata veću masu vode i ako se efikasno odupire od
te mase. Povećanje brzine plivanja na račun povećanja frekvencije zaveslaja

P L I V A N J E
75
može ići do te granice dok plivač ume vladati zahvaćenom masom vode,
odnosno dok je “oseća”. Tempo plivanja je moguće izračunati preko formule:

T= (N/t-t1 )x60 [3]

Gde je: N–broj ciklusa zaveslaja na distanci, izražen numerički; t - vreme

plivanja na distanci; t1 - vreme starta+vreme okreta.

Dužina zaveslaja ili plivački korak

Pod dužinom zaveslaja ili plivačkim korakom podrazumeva se onaj

pravolinijski put težišta tela plivača, koje ono prelazi u toku jednog
pojedinačnog zaveslaja (tada se govori o dužini pojedinačnog zaveslaja) ili
koje ono prelazi u toku jednog kompletnog ciklusa zaveslaja (tada se govori
o dužini cilkusa zaveslaja).

Na bazi praćenja dužine zaveslaja nekih vrhunskih plivača u raznim

tehnikama plivanja, idealna dužina svakog zaveslaja u takmičarskoj brzini
plivanja trebalo bi da bude dva puta duža od dužine rastojanja između tačke
zahvatanja vode i tačke težišta tela. Ili jednostavnije rečeno, bilo bi poželjno
da plivačeve noge završavaju ciklus zaveslaja tamo gde su ruke počele svoj
zaveslaj .

Analizom odnosa frekvencije zaveslaja i dužine zaveslaja utvrđeno je da

bolji plivači, za razliku od slabijih, imaju sposobnost da paralelno sa
povećanjem frekvencije zaveslaja, povećavaju i dužinu zaveslaja, što je
veoma važna činjenica u radu sa početnicima. U početnoj fazi razvoja, i
uopšte u obuci i uvežbavanju tehnike plivanja, plivači moraju nastojati da
pravilnu tehniku plivanja usvajaju u sporijem tempu ali sa dužim korakom tj.
sa većom dužinom zaveslaja. Kako se plivači dalje razvijaju frekvencija
zaveslaja se može postepeno povećavati, ali uz nastojanje da dužina
zaveslaja i dalje ostaje ista, odnosno da se i dalje sačuva duži plivački korak.

Prema tome, najduži korak ili najveću dužinu zaveslaja imaju plivači u
leđnom kraulu i kraulu, dok kod plivačica kod prsnog, kraula i leđnog stila
(Tabela 3). Drugim rečima, generalno posmatrano, savremeni kraulaši i leđaši
plivaju mirnije, sa dužim zaveslajima i brzinu svog plivanja ostvaruju više na
račun veće snage zaveslaja, dok savremeni delfinaši i prsaši rezultate
ostvaruju više na račun povećane frekvencije zaveslaja. Plivački korak se
izračunava po formuli:

Pk  S-S1/N [4]

Gde je: S-S1, distanca – dužina starta i okreta, izražena u metrima; N–

broj ciklusa ili broj pojedinačnih zaveslaja na distanci (to zavisi od činjenice
šta trener prati – cikluse ili pojedinačne zaveslaje).

P L I V A N J E
76
 Pol Frekvencija zaveslaja Dužina zaveslaja
(ciklusa/min) (m/ciklusu)

Plivači Plivačice Plivači Plivačice

Disciplina
50 kraul 56 – 67 60 – 65 1.88 – 2.16 1.79 – 1.96
100 kraul 50 – 56 53 - 56 2.17 – 2.50 1.80 – 2.05
200 kraul 43 – 51 48 – 54 2.25 – 2.41 2.10 – 2.20
400 kraul 38 - 46 42 – 55 2.20 – 2.60 1.75 – 2.20
800 kraul 44 – 54 1.75 – 2.10
1500 kraul 39 – 43 2.26 – 2.53
100 leđno 48 – 53 50 – 56 2.05 – 2.20 1.75 – 2.03
200 leđno 42 – 44 40 – 42 2.27 – 2.46 1.90 – 2.08
100 prsno 52 – 55 47 – 53 1.50 – 1.88 1.60 – 1.90
200 prsno 38 – 42 34 – 45 2.14 – 2.28 1.97 – 2.48
100 delfin 52 – 56 52 – 56 1.90 – 2.15 1.77 – 1.85
200 delfin 48 – 54 45 – 54 1.91 – 2.18 1.74 – 1.90

Tabela 3. Opšti teoretski model frekvencija i dužine zaveslaja

u funkciji pola

Efikasnost zaveslaja

Efikasnost zaveslaja predstavlja važnu karakteristiku kojom je moguće

pratiti oštu, pa čak i specifičnu plivačku efikasnost tehnike u toku plivačke
karijere. Efikasnost iskorišćenja sile potiska, odnosno propulzivna efikasnost
sagledava se kroz odnos postignute brzine plivanja, dužine zaveslaja tj.
plivačkog koraka i dostignute frekencije zaveslaja. Promena jednog
parametra implicira promenu ukupne efikasnosti. Obrazac za izračunavanje
efikasnosti zaveslaja je:

E=V x Pk / Ʋ x 10

Gde je: E – indeks efikasnosti zaveslaja, V - brzina plivanja, izražena u

m/s, Pk- dužina zaveslaja ili plivački korak, , izražena u m, Ʋ - frekvencija
zaveslaja, izražena u broju zaveslaja u minuti - N/min.
Takođe, razvijena je još jedna metoda u kojoj se definiše efikasnosti
zaveslaja primenom testa progresivno rastućeg opterećenja (Dopsaj et al.,
1994; Dopsaj, 2005). Suština metode je sledeća: zadatak plivača je da ispliva
test od 8 x 50 m na različitim, odnosno tačno definisanim intenzitetima

P L I V A N J E
77
plivanja i to na – 80%, 85%, 87.5%, 90%, 92.5%, 95%, 97.5% i
maksimalnom. Režim plivanja za prva četire ponavljanja je 2 minuta, a za
druga četiri 3 minuta. Tokom svakog ponavljanja, beleži se vreme plivanja i
broj zaveslaja. Na osnovu datih podataka izračunava se kolika je dužina,
frekvancija i snaga zaveslaja za osam različitih brzina plivanja (raspon od 80
do 100% za datu distancu). U narednoj proceduri, primenom analiza
modelovanja izračunava se efikasnost zaveslaja, odnosno efikasnost plivanja
tako što se definišu sledeći parametri:

• optimalna brzina plivanja – brzina na kojoj je plivač sposoban da

realizuje maksimalno efikasnu tehniku zaveslaja tj. plivanja u funkciji
dužine zaveslaja,

• optimalna dužina zaveslaja – u funkciji brzine plivanja,

• optimalna frekvencija zaveslaja – u funkciji brzine plivanja.

OSNOVNE BIOMEHANIČKE KARAKTERISTIKE SPORTSKOG

PLIVANJA I NAČIN NJIHOVOG ODREĐIVANJA

Tokom kretanja plivača kroz vodu kod svih stilova dolazi do intenzivnog
angažovanja celokupnog lokomotornog aparata (tela), tako da svaka tehnika
plivanja ima jasno definisanu strukturu pokreta koji se izvode. Ti pokreti se
izvode u raznim pravcima, ravnima i osama tela, pa ćemo ih i tako prikazati.

Osnovni pravci kretanja su sledeći:

 u pravcu kretanja plivača (kretanje napred)

 suprotno pravcu kretanja plivača (kretanje nazad)

 pomeranje levo i desno (u stranu) od osnovnog pravca

kretanja

 u pravcu delovanja sile zemljine teže (kretanje nadole)

 suprotno od smera delovanja sile zemljine teže (kretanje

naviše).

Ose tela:

 uzdužna, prolazi telom duž kičmenog stuba od glave do nogu

 poprečna, prolazi kroz telo s leva na desno u predelu petog

slabinskog pršljena

 vertikalna, prolazi kroz telo odozgo nadole u predelu pupka

(kroz težište tela).

P L I V A N J E
78
 Pri analizi pojedinih tehnika koristi se i veći broj poprečnih i vertikalnih
osa.

Slika 76. Ose i ravni plivača u

horizontalnom položaju

ose – uzdužna (a), poprečna

(b),
vertikalna (c)
ravni – horizontalna (A),
frontalna (B), sagitalna (C)

Ravni u kojima se vrše pokreti tela plivača jesu:

 horizontalna - paralelna s površinom vode,

 frontalna (vertikalna) - koja sa pravcem kretanja zaklapa

prav ugao i

 sagitalna (bočna) - koja prolazi duž tela, a upravna je na

horizontalnu ravan.

Svi pokreti u plivanju razlikuju se po formi, karakteru i trajanju izvođenja

i kao takvi utiču na brzinu i pravilnost realizacije. Kod analiziranja kretanja
tela u plivanju sve kretne - kinematičke karakteristike proučavaju se bez
obzira na uzroke koji proizvode kretanje, tako da se mogu podeliti na:

 prostorne - određuju dužinu pređenog puta u jedinici vremena,

 vremenske - određuju vreme koje se utorši pri realizaciji nekog

kretanja i

 prostorno-vremenske - određuje put u jedinici vremena ili brzina

kretanja tela.

Prostorne karakteristike

Tokom plivanja svi delovi tela ne prelaze istu daljinu. Usled kretanja tela
plivača dolazi do raznog narušavanja idealne pravolinjske putanje. To zavisi
prvenstveno od stila kojim se pliva i stepena usvojenosti same tehnike.
Položaj tela plivača u odnosu na vodu je jedna od osnovih komponenti
određivanja pravilne tehnike. Da bi se mogao (položaj) odrediti neophodno je

P L I V A N J E
79
 definisti napadni ugao, odnos između pojedinih delova tela (veličinu uglova u
zglobovima), dužinu i pravac kretanja težišta tela ili pojedinih delova tela.

Pređeni put za što kraće vreme zavisi od zaveslaja. Što je zaveslaj

pravilniji, to će pređeni put biti duži. Sama trajektorija (putanja) zaveslaja u
svim fazama ciklusa u mnogome to i odlučuje.

Trajektorija je veličina puta koji pređe deo tela (šaka, stopalo) za vreme
jednog ciklusa.

Iz dužine zaveslaja mogu se izvesti razni parametri koji određuju

prostorne karaktristike, kao što su:

"Plivački korak" (L) je pređeni put težišta (Tt) za jedan ciklus kretanja.
Tako da se dužina plivačkog koraka može odrediti i po sledećoj formuli:

L dis - dužina pređenog puta

L = L dis / b.c.
b.c. - broj ciklusa na tom putu.

Postoji još jedan način određivanja plivačkog koraka ali zato je potrebno
znati kolika je srednja brzina i vremensko trajanje jednog ciklusa.

V – srednja brzina
L = Vtc
b.c. - broj ciklusa na tom putu

"Zaveslajni korak" (Lz) ili dužina jednog zaveslaja to je rastojanje

između prednje i zadnje granice trajektorije. I najobjektivnije se određuje
pomoću fotosnimaka.

"Propulzivni korak" (Lpr) je pređeni put za vreme zaveslaja bez faze

kliženja., to tzv. „čisto plivanje“. Takođe se određuje pomoću fotosnimaka.

Propulzivni zaveslaj određuje se razlikom između dužine pređenog

puta zaveslajnim i propulzivnim "korakom" (Lz - Lp).

Zaveslajni koeficijent (Ln), je odnos između propulzivnog i zaveslajnog

koraka i može se prikazati formulom:

Ln = Lpr / Lz

Vremenske karakteristike

Određuju se pomoću hronometra (štoperice) i mere vreme plivanja neke

deonice ili dela deonice.

Vreme trajanja ciklusa (tc) određuje se pomoću video snimaka, a takođe

i na osnovu odnosa ukupnog broja ciklusa i vremena:

P L I V A N J E
80
 tc = t / c

Vreme pojedinih faza kretanja (tx, tz) određuje se uz korišćenje

fotosnimaka.

Tempo kretanja je broj ciklusa u jedinici vremena. Određuje se pomoću

fotosnimaka, a takođe prema formuli:

V - vreme utrošeno za plivanje deonica

T = V / bc
bc - broj ciklusa u određenom vremenu

Na primer:

10 sek / 9 cik = 1,11 c/sek ili 10 sek / 9 cik * 60 = 66,6 c/min.

Grafikon 2. Zaveslajni korak i tempo plivanja kod raznih brzina plivanja u m/s
(Onoprijenko, 1981)

Grafikon 3. Broja zaveslaja u minuti zaveslajne dužine i brzine plivanja u

ciklusu (Schramm, 1987)

P L I V A N J E
81
 Međusobni odnos tempa tj. frekfencije zaveslaja i brzine plivanja
određuje i stepen usvojenosti tehnike. Povećanje broja zaveslaja govori o
lošoj tehnici.

Prostorno-vremenske karakteristike

To su parametri kojima se određuju odnosi prostornih i vremenskih

pokazatelja i tu spadaju: brzina, ubrzanje, srednja brzina.

U toku plivanja plivač se ne kreće ujeddnačenom brzinom. Ona osciluje i

pri preplivavanju deonica a pogotovu u toku samog ciklusa između
smenjivanja samih faza zavesla (propulzivna – retropulzivana).

Brzina kretanja se dobija kada se pređeni put podeli sa vremenom

V = s / t.

Prosečna brzina (srednja) izračunava se prema obrascu:

Vsr = LS / t.

Tako se dužina pređenog puta dobija kada se od ukupno preplivane

dužine oduzme put koji plivač pređe posle starta i nakon okreta, a vreme kad
se od ukupnog vremena oduzme vreme potrebno za start i okret. Na osnovu
ovoga izračunava se na bazi ukupno preplivanog puta i vremena koje je
utrošeno za preplivavanje određene deonice.

Prema dosadašanjim istraživanjima izmerena je prosečna dužina

pređenog puta nakon starta sa startnog bloka i ona iznosi 7 m za muškarce, a
posle okreta 5 m. Prosečno vreme trajanja koje je potrebno za start i okret je
2,5 sek. Dok žene nakon starta sa startnog bloka u proseku pređu 6 m, a pri
svakom okretu 4 m.sa istim vremenom trajanja kao kod muškaraca. Kod
starta iz vode koji se koristi kod leđnog kraula muškarci pređu put 5 m, a
žene 4 m.

P L I V A N J E
82
 Tabela 4. Izračunavanje srednje brzine plivanja za sve tehnike na različitim
distancama (Vankov A.A., 1973.)

Na osnovu napred navedenog može se izračunati srednja brzina plivanja,

prema obrascu:

T-tl - vreme koje se dobija kada se od ukupnog

vremena oduzme vreme trajanja starta i okreta,
Vsr = S-sl / T-tl
S-sl - put koji se dobija kada se od ukupne
dužine puta oduzme dužina pređena startom i
okretom.

Brzina plivanja, tempo i dužina plivačkog koraka međusobno su povezani

i uzajamno deluju jedan na drugi. Pri istoj brzini kretanja, ako je brži tempo,
plivački korak je kraći i obrnuto. Tako kod svakog pliavača potrebno je
uspostaviti optimalan odnos između tempa i dužine plivačkog koraka da bi se
postigla maksimalna brzina plivanja.

Zavisnost između plivačkog "koraka", brzine i tempa plivanja najlakše je

ustanoviti koristeći se nomogramom.

P L I V A N J E
83
 Korišćenje ovog nomograma je jednostavno. Na primer, za određivanje
tempa lenjirom povezujemo tačke koje pokazuju brzinu plivanja (V) i dužinu
plivačkog "koraka" (L). Presek ove linije sa skalom (f) daje vrednost (veličinu)
tempa.

Grafikon 4. Nomogram za
određivanje zavisnosti između
dužine plivačkog koraka, brzine i
tempa plivanja

Obično plivači veće visine u poređenju sa onima koji su nižeg rasta imaju
duži plivački "korak" i sporiji tempo (pod uslovom da plivaju jednakom
brzinom). Pri istoj brzini plivanja kod takmičara zapažamo duži "korak" i
sporiji tempo ili pak obrnuto. Analiza tempa i plivačkog "koraka" pokazuje da
takmičari koji postižu vrhunske rezultate u poređenju sa takmičarima čiji su
rezultati nešto slabiji, imaju duži "korak" i brži tempo pokreta.

Zbog toga u prvoj fazi usvajanja tehnike pojedinih stilova potrebno je

raditi sa primenom dužeg plivačkog "koraka" i relativno sporijim tempom.
Zatim, smanjujući dužinu amplituda pokreta (na račun eliminisanja manje
efikasnih faza u okviru realizacije ciklusa), uz istu dužinu "koraka" treba
povećati tempo. Ovakvim načinom plivanja postižu se bolji rezultati.

Ritam

Pod pojmom ritam u plivanju podrazumeva se ponavljanje pojedinih faza

u okviru ciklusa pokreta.

Poznavanje ritma pokreta plivača omogućuje treneru da daje takmičaru

određena uputstva u smislu ubrzanja ili usporavanja pojedinih faza u ciklusu,
posebno korisnog (propulzivnog) pokreta u celini ili u njegovoj određenoj fazi.

Velika kolebanja u okviru ubrzanja ili smanjenja brzine u jednom ciklusu

pokreta svedoče o neodgovarajućem ritmu i neekonomičnoj tehnici plivanja.

Svaki takmičar treba, prema disciplini za koju se priprema, da odredi

najefikasniji i najracionalniji ritam pokreta pri realizaciji jednog ciklusa i brzinu
njihovog smenjivanja.

P L I V A N J E
84
 Pitanja za proveru znanja:

1. Osnovni principi održavanja tela na površini vode

2. Otpori u plivanju

3. Biomehanička analiza zaveslaja i produkcija sile vuče

4. Faze zaveslaja

5. Amplituda zaveslaja

6. Trajanje zaveslaja

7. Snaga zaveslaja

8. Brzina i ritam zaveslaja

9. Frekvencija zaveslaja

10. Dužina zaveslaja ili plivački korak

11. Efikasnost zaveslaja

12. Osnovne biomehaničke karakteristike sportskog plivanja i način

njihovog određivanja

13. Prostorne karakteristike

14. Vremenske karakteristike

15. Prostorno-vremenske karakteristike

16. Ritam

Reference poglavlja biomehanika plivanja:

1. Bulgakova, N.Ž. (1979). Plavanje. Moskva: Fizkultura i sport.

2. Cappaert, J., Pease, D., & Troup, J. (1996). Biomechanical highlights

of world champion and olympic swimmers. In: Troup, J., Hollander,
A., Strasse, D., Trappe, S., Cappaert, J. & Trappe, T. (Eds.)
Biomechanics and Medicine in Swimming VII (pp. 76-80), London,
UK: E & FN Spon.

3. Colwin, M. Cecil. (1996). Plivanje za 21. Stoljeće, Gopal, Zagreb

4. Costil, D.L, Maglischo, E.W, Richartson, A.B . (1992). Swimming.

Oxford: Blackwell Science.

5. Counsilman, J. E. (1978). Nauka o plivanju. Beograd: Sportska knjiga.

P L I V A N J E
85
 6. Craig, A.B., Skehan, P.L., Paweczyk, W.L, Boomer, W.L. (1985).
Velocity,stroke rate and distance pet stroke during elite swimming
competition. Medicine and science in sport and exercise 6, (17), pp.
625-634.
7. Gančar, I. (2006). Teoria prepodavania plavania – tehnologii obučenia
i soveršenstvovania. Odesa: Astroprint.

8. Grupa autora (1981). Biomehanika plavanija. Moskva: Fizkuljtura i

sport, pp. 91-93.

9. Kamenov, L. (1999). Tehnikata na sportnoto pluvane. Sofija:

Nacionalna sportna akademija.

10. Maglischo, E.W. (2003). Swimming fastest. Champaign: Human

Kinetics.

11. Makarenko, L.P. (1975). Tehničeskoe masterstvo plovca. Moskva:

Fizkuljtura i soprt.
12. McGinnis, P. (1999). Biomechanics of Sport and Exercise.
Champaign:Human Kinetics.

13. Miller, D.J. (1975). Biomechanics of swimming. Sport science reviews,

pp. 219-248.
14. Onoprienko, B.I. (1981). Biomehanika plavania. Kiev. Zdorovja.

15. Pivač, M. (1998). Plivanje-teorija i metodika. Niš: SIA.

16. Platonov, V.N., Fesenko, S.l. (1990). Siljneišie plovci mira. Moskva:
Fizkulkura i sport.

17. Popov, I. (1993). Metodičesko rokovodstvo po pluvane. Sofia:

Nacionalna sportna akademija.

18. Popovski, D. (1988). Sportovite vo voda. Skopje: Univerzitet „Kiril i

Metodij“.
19. Popovski, D., Meškovska, N., Grujoski, Ž., Popovski A. & Miladinovski,
A. (2005). Plivanje osnovi na tehnikata i metodika. Skopje: Škiper.

20. Reischle, K.M. (1988). Biomechanik de schwimmens. Bockenem:

Sport fahneman verlag.

21. Rendić – Miočević, I. (1980). Priručnik modernog plivanja 1. Beograd:

Sportska knjiga.

22. Rendić – Miočević, I. (1981). Priručnik modernog plivanja 2. Zagreb:

Sportska tribina.

P L I V A N J E
86
23. Schramm, B. (1987). Sport schwimmen. Berlin: Sportverlag.

24. Stefanović, V.(1980). Plivanje. Beograd: Fakultet za fizičko

vaspitanje.

25. Stropnik, J. (1991). Hidromehanika. Ljubljana: Tehniška založba

Slovenije.

26. Tarpininian, S. (1996). The essential swimmer. New York: The Lyons
press.
27. Toussaint, H., & Truijens, M. (2005). Biomechanical aspects of peak
performance in human swimming. Animal Biology, 55(1): 17-40

28. Toussaint, H.M., Beek, P. (1992). Biomechanics of competitive front

crawl swimming, Sports medicine 8, (24), pp. 9-23.

29. Vankov. A.A. (1973). Teoretske osnove tehnike plivanja. Beograd:

Sportska praksa.

30. Volčanšek, B. (1996). Sportsko plivanje - plivačke tehnike i

antropološka analiza plivanja. Zagreb: Fakultet za fizičku kulturu.

31. Zaciorski, V.M. (1981). Biomehanika plavanja. Moskva: Fizkultura i

sport.

32. Zahorjević, A. (1991). Osnovi biomehanike plivanja, SIA, Novi Sad.

P L I V A N J E
87
 AN AL I Z A S P O R T S KI H TE H NI K A P LI V AN J A

Kroz istoriju, plivači su razvili mnogo stilova da bi poboljšali svoju brzinu

i pokretljivost u vodi. Danas su potpuno definisiani stilovi plivanja. Iako se
smatra da je danas tehnika dostigla vrhunac svi koji su uključeni u vrhunski
sport nastoje da je poboljšaju i sve sa ciljem postizanja maksimalnih
rezultata.

U prošlosti, plivači i njihovi treneri su koristili metode pokušaja i

pogrešaka da bi poboljšali svoj učinak, ali sada je biomehanika plivanja
postala sofisticirana nauka. Napredovala je sa boljim razumevanjem
hidrodinamike i upotrebom podvodnih snimaka i kompjuterske analize.

Ovo poglavlje detaljno opisuje 4 osnovna stila: kraul, leđni kraul, prsni i
delfin, objašnjeni su start i okreti koji se primenjuju u ovim stilovima. Svaki
stil je opisan dovoljno jednostavno da bi početnike mogao da pouči dovoljno
detaljno, a ujedno da može da koristi i iskusnom plivaču.

Jasan, utvrđen prilaz je korišćen za opisivanje svakog stila. Analizirani

su: položaj tela, disanje, rad ruku, rad nogu i koordinacija pokreta.

Svrha ovog poglavlja je da pomogne shvatanju i poboljšanju stilova, bilo

da se pliva iz hobija ili se takmiči, i sve u cilju što lakšeg i bržeg kretanja kroz
vodu. To je upravo ono na šta je fokusirano ovo poglavlje.

Nije pokušano da se da ''savršeni'' način za plivanje, već osnova na koju

može da se nauče osnovni stilovi.

P L I V A N J E
88
KRAUL ILI SLOBODNI STIL

Istorijski razvoj

Počeci grudne tehnike kraula nalaze se u prevodima nekih knjiga antičke

Grčke u kojima se govori o plivačima koji su plivali naizmeničnim zaveslajima
ruku preko ramena. Tokom srednjeg veka bilo se plivalo na prsima, dok se
glava nije uranjala u vodu. Ovakav način plivanja se zadržao sve do XIX veka.

Poreklo današnjeg kraula se najčešće vezuje za Polineijski i Melanezijski

arhipelag. U to vreme na razvoj kraula veliki uticaj je imao Elik Vikem sa
Solomonskih ostrva. On je 1897. godine u Sidneju kao dvanaestogodišnjak
pobedio na jednom plivačkom takmičenju primenivši tehniku preteču
današnjem kraulu. Crawl, krauliranje ili kraul u slobodnom prevodu znači
gmizanje ili puzanje. Kod ove tehnike je na jedan zaveslaj rukama dolazilo je
6-8 udara nogama koje su bile savijene u kolenima. Noge su u pripremnom
delu zaveslaja izlazile iznad površine vode, dok su se retropulzivni pokreti
ruku vršili kroz vodu.

Početkom XIX veka u Engleskoj se pojavio bočni stil plivanja. Plivači su

plivali telom na boku, ruke su se vreme bile u vodi, a noge su vršile
makazasto kretanje. Kasnije se zbog smanjenja otpora, retropulzivni pokret
ruku vršio preko ramena, pa je ovaj način plivanja nazvan “over arm sides
stroke“.

Engleski plivač 70-tih godina XIX veka, John Trudgen, pobeđuje na

plivačkim takmičenjema sa novim stilom plivanja. Ruke su se naizmenično
prebacivale iznad nivoa ramena, uz ritmičko okretanje tela prema ruci koja
pliva, glava je bila van vode, a pokreti nogu slični kao u prethodnoj tehnici.
Ovo plivanje se odlikovalo sa puno trzaja u kretanju.

Pojavom naizmeničnog rada nogu, stvario se novi način plivanja

kraulom. Australijski plivači, braća Artur i Ričard Kevil, koji su bili šampioni
Novog Južnog Velsa, odn. Engleske, ovakav način plivanja nazvan je
»australijski kraul«. Glava se stalno nalazila van vode, pa nije bilo problema
sa disanjem. Kasnije se taj način plivanja preneo u SAD i Evropu i stalno se
usavršavao. Kasnije, telo je sve više zauzimalo horizontalni polžaj, glava se
postepeno spuštala u vodu, a ruke su propulziju završavale sa ispruženim
laktom. Primenjivala se dvoudarna, četvoroudarna i šestoudarna koordinacija.
Zaveslaj je bio produžen, povećala se stabilnost tela, umanjilo se kretanje
težišta tela gore-dole. Ovom tehnikom su među prvima plivali olimpijski
šampioni 1904. (50y i 100y) i 1908. (100m, 1:07,4) godine, Mađar Zoltan
Halman, odn. Sesil Hejli.

P L I V A N J E
89
 »Otac» savremenog kraula, Havajac Duke Kahanamokua, pobednik OI u
Stokholmu 1912. godine (1:03,4), usavršio je ovu tehniku. Telo je više ležalo
na vodi, noge su radile brže sa malim amplitudama, stopala nisu izlazila van
vode, a negovao je tzv. nezavisnu koordinaciju rada ruku i nogu.

Možda najveći doprinos razvoju kraula, doprineo je Amerikanac Jonny

Weissmiler, čovek koji je prvi u istoriji preplivao deonicu od 100m ispod 1min,
pobednik OI 1924. i 1928. godine (100m, 57,5; 400m 4:47,0). On prvi
primenjuje tzv. zavisnu kordinaciju rada ruku i nogu (uglavnom šestoudarnu).
Koordinacija ruku je bila neprekidna: dok je jedna ruka ulazila u vodu, druga
se nalazila na sredini aktivnog dela zaveslaja. Time se povećavao efekat
propulzivnih pokreta. Njegova demonstracija tehnike (američki kraul)
predstavljala je primer moderne, ekonomične i racionalne tehnike. Smatrao je
neracionalnim zadržavanje ruke kroz vazduh, što je činio određeni broj
plivača. (Takav način plivanja zvani »ruka ruku čeka« bio je nedovoljno
ekomomičan i dovodio do oscilacija brzine). Glava nije bila dovoljno položena
u vodi, pravljen je veći napadni ugao i stvaran čeoni otpor. Telo je zbog toga
zauzimalo uvinuti položaj sa određenim napadnim uglom. Inače, po nekim
izvorima, mesto rođenja Vajsmilera je banatsko selo Međa na srpsko-
rumunskoj granici, a u SAD je došao sa roditeljima sa svega nekoliko meseci
života.

»Klizajući« ili »japanski kraul« prezentovan je od strane plivača iz Japan

na OI 1932. i 1936. godine. Ovaj kraul se odllikuje opruženim telom u vodi i
disanjem na stranu. Retropulzivni pokret ruku kroz vazduh trajao je kratko,
ali je ruka posle ulaska u vodu dugo ostajala u ispruženom položaju.
Koordinacija ruku je bila takva da je u momentu ulaska jedne ruke u vodu,
druga tek započinjala zaveslaj. Takva koordinacija ruku je bila potčinjena radu
nogu koji je bio veoma intenzivan (prisutna je bila čak i dvanaestoudarna
koordinacija), što je zahtevalo visok nivo fizičke spreme. Noge su se značajno
savijale u zglobu kolena, znatno više nego kod Vajsmilerovog američkog
kraula.

Posle II svetskog rata, mnogi najbolji plivači sveta vraćaju se načinu

plivanja Vajsmilera uz određene modifikacije. Znatno se povećava snaga
zaveslaja na račun većeg obrtanja tela oko uzdužne ose. Ruke obavljaju
zaveslaj sa tzv. visokim položajem lakta i izrazitim savijanjem u tom zglobu
(oko 900) u osnovnoj i povratnoj fazi zaveslaja. Ruke su osnovni nosioci
brzine, ritma i tempa plivanja, rad nogu i disanje su potčinjeni radu ruku.
Plivanje na duge staze se odlikuje racionalnom tehnikom, noge se prosto
provlače kroz vodu ili se vrše ukršteni pokreti, što će kasnije dovesti do
dvoudarne koordinacije koja se i danas primenjuje na dugim prugama (od
400m do 1500m).

P L I V A N J E
90
 U razdoblju između OI održanih 1956. i 1972. različiti plivači koriste
različitu kordinaciju (dvoudarnu, četvoroudarnu, šestoudarnu), a bilo je i
nekih koji nisu radili nogama, već su ih prosto vukli.

OI u Minhenu 1972. su poslednje na kojima se javilo to »šarenilo«

upotrebe koordinacije. Većina takmičara se vraća na šestoudarnu
koordinaciju, među kojima i sedmostruki osvajač zlatnih medalja na tim
igrama, američki plivač, Mark Špic. Jedini su Australijanka Š. Gold (zlato na
200m i 400m) i Amerikanac M. Barton (zlato na 1500m) plivali dvoudarnom
kordinacijom.

Od OI u Montrealu 1976. godine, dolazi do potpunog definisanja kraula i

primene adekvatne koordinacije. Sprinterske discipline do 200m se plivaju
šestoudarnom koordinacijom. Srednje (400m, 800m) u duge staze (1500m)
se isplivavaju pretežno dvoudarnom koordinacijom (ređe četvoroudarnom), s
tim što se neposredno posle starta i okreta koristi šestoudarna koordinacija.

Položaj tela

U ovom stilu telo je položeno i leži grudima na vodu u gotovo

vodoravnom položaju, što obezbeđuje minimalni otpor tj. najpovoljniji
hidrodinamičan položaj. Napadni ugao u toku plivanja slobodnim stilom varira
i zavisi od brzine plivanja a uglavnom se kreće kod sprintera od 0 do 30 dok
kod dugoprugaša od 4 do 80.

U toku plivanja slobodnim stilom trup ima relativno stabilan

položaj, s tim da dolazi do intenzivnog okretanja tela oko uzdužne ose tela
(istovremeno se okreće i gornji i donji deo tela) zavisno od faze zaveslaja
rada ruku. Stepen okretanja iznosi 40 do 45 0 kod plivanja umerenim tempom
dok kod maksimalih brzina ugao okretanja tela se smanjuje.

Slika 77. Rotacija oko uzdužne ose tela

P L I V A N J E
91
 Vrhunski plivači imaju hidrodinamičniju poziciju i simetričnu rotaciju
tela u odnosu na nevrhunske. Dolazi do rotacije tela u istu stranu i u osi
ramena i osi kukova (Alex. Popov – shoulder roll=43.1o, hip roll=40.9o)
nevrhunski imaju sličnu rotaciju ramena (43.3o) ali suprotnu rotaciju kukova
(- 33.2o).6

Okretanje tela je važno za skoro sve aspekte kraula. Pomaže vam da

koristite visoko i opušteno podizanje lakta i poboljšava propulziju, pomaže da
održite stabilan položaj u vodi. Takođe, vam pomaže da dišete ujednačeno i
održava celokupan ritam.

Položaj glave je važan deo celokupnog položaja tela. Glava se nalazi

između ruku sa pogledom usmerenim pravo, napred i na dole. Većini plivača
je voda između obrva i kose tj. u nivou ušnih školjki, ovakav položaj tela
obezbeđuje maksimalan hidrodinamičan položaj.

1 2

3 4

Slika 78. Položaj tela u kraulu (1-4)

Loš položaj tela, vodi do lošeg rada nogu i obrnuto. Sa dobrim radom
nogu telo će jednostavno da probija površinu vode. Noge se rotiraju sa
ostatkom tela.

6
Cappaert, J. et al., (1996): Biomechanical highlights of world champion and olympic swimmers,
Biomehanics and Medicine in Swimming VII, E & FN Spon, London, UK, pp. 76-80.

P L I V A N J E
92
 Rad ruku

Pokretima ruku u kraulu obezbeđuje se sila vuče. Pokreti ruku

određuju brzinu, ritam i tempo plivanja i svi pokreti kao što su rad nogu,
položaj glave i rotacija trupa potčinjeni su radu ruku i vrše kompenzatorna
kretanja.

Kod ove tehnike zaveslaji se obavljaju neprekidno (bez zastoja)

naizmenično jednom i drugom rukom.

Rad ruku moguće je podeliti u odnosu na efekat rada na dve

osnovne faze: fazu korisnog, odnosno propulzivnog dela zaveslaja, koja se
obavlja u vodi i fazu povratnog ili retropulzivnog dela zaveslaja, koja se
obavlja kretanjem ruke kroz vazduh.

Propulzivni deo zaveslaja moguće je podeliti na nekoliko faza: faza

ulaska ruke u vodu, fazu zahvata vode ili pripremu za zaveslaj, fazu savijanja
ruke u zglobu lakta, fazu odgurivanja i fazu izlaska ruke iz vode.

Trajektorija rada ruku za vreme propulzivnog dela zaveslaja kod

svih plivača opisuje krivolinijsku putanju u obliku latiničnog slova „S“. Zavisno
od individualnih sposobnosti ta putanja ima različite varijante.

Slika 79. Kretanje ruke u vodi – pogled sa strane

Slika 80.Kretanje ruke u vodi – pogled odozdo

(Po Counselman-u i Makarenku)

P L I V A N J E
93
 Početna faza zaveslaja - je kada šaka ulazi u vodu ispred istoimenog
ramena. Pošto je lakat delimično savijen, tačka ulaska je otprilike 3/4
razdaljine koju biste prešli sa ispruženom rukom. Ruka lagano ulazi u vodu
pritom je lakat na višoj tački od ostalih delova ruke i poslednji ulazi u vodu (
sl. 21. ). Poželjno je da u istom mestu ulaska šake u vodu ulazi i lakat i rame.
Šaka je pod određenim uglom dok se pod vodom ispruža ruka i počinjete
zahvat. Kretanje se vrši bez zastoja, što osigurava silu koja održava telo u
visokom položaju gurajući ga ka napred.

Slika 81. Ulazak uke u vodu

Faza zahvata vode – počinje neposredno posle uranjanja ruke u vodu.

Kod dvoudarne i četvoroudarne varijante ova faza traje veoma kratko. Ruka
ulazi u vodu pogrčeno u laktu i počinje energično kretanje nazad, dole i u
stranu bez ispravljanja lakta. Kod šestoudarne varijante faza zahvata se
obavlja sporije naplivavanjem (izduživanjem) s tim da su dlanovi okrenuti u
stranu i nalaze se u položaju ispod lakta. U toku ove faze dolazi do rotacije
tela oko uzdužne ose u stranu ruke koja zahvata vodu i taj ugao iznosi oko 15
do 250 , a u nekim varijantama i više. Iz ovog položaja dolazi do intenzivnog
zahvata vode, tako dlan i podlakt na kraju ove faze zauzimaju najoptimalniji
položaj za sledeću fazu zaveslaja u kojoj je sila vuče znatno veća.

1 2 3

P L I V A N J E
94
 Slika 82. Faza zahvata vode (1-5)

Osnovna faza zaveslaja – uslovno je možemo podeliti na dve potfaze i

to: na fazu savijanja ruke i fazu odgurivanja.

Faza savijanja ruke - U toku ove faze delovanja dolazi do intenzivnog

okretanja ruke unutra i savijanja podlaktice. Ugao u laktu iznosi od 120 do
1500 na početku faze i savija se do maksimalno 900 , što takođe, zavisi od
individualnih sposobnosti samog plivača.

Slika 83. Osnovna faza zaveslaja

Šaka se kreće nadole i nazad sa postepenom rotacijom dlana prema

zamišljenoj osi tela. Moguća su manja odstupanja. Pri kretanju ruke, šaka
dolazi u poziciju preticanja lakta (koji je i dalje u visokoj poziciji) u odnosu na
čeonu ravan. U prvom delu ove faze zaveslaja postiže se velika unutarciklična
brzina, s tim da dlan zauzima najoptimalniji položaj za zaveslaj tj. izlaže se
najveća zaveslajna površina šake i podlakta.

Faza odgurivanja – započinje kada ruka u svom kretanju dođe u

upravan položaj sa pravcem kretanja plivača. Ovaj deo zaveslaja se vrši
energičnim kretanjem cele ruke. Šaka i podlakt nastavljaju započeto kretanje
ispod tela s tim da se nastoji održati što povoljniji položaj za odgurivanje, tj.
dolazi do korigovanja položaja zaveslajnih površina u odnosu na vodenu
masu. U ovoj fazi zaveslaja produkuje se najveća sila vuče. Ova faza se
završava bičovitim pokretom šake do butine, kada ugao u laktu iznosi 170 do
1800.

Faza izlaska ruke iz vode – nakon završetka zaveslaja i potpunog

opružanja, ruka izlazi iz vode sa minimalnim otporom i bez promene ritma.
Prvo izlazi lakat, koji je u nešto višem položaju kao i u prethodnim fazama
zaveslaja a zatim i ostali delovi ruke.

P L I V A N J E
95
 Ovo je završetak propulzivnog dela zaveslaja posle koga sledi
retropulzivni (povratni) deo zaveslaja, čiji je zadatak dovođene ruke u što
optimalniji položaj za zaveslaj.

Faza retropulzivnog (povratnog) pokreta

Kretanje ruke kroz vazduh u fazi povratnog pokreta obavlja se po

određenoj putanji i ujednačenom brzinom.

Slika 84. Retropulzivni pokret u radu ruku

Lakat je prvi koji napušta vodu i u višem je položaju u odnosu na šaku i

podlakticu. Pri izlasku ruke iz vode, dolazi do podizanja i kretanja ramena ka
napred, što omogućava ravnomerno i pravolinijsko kretanje ruke sa visoko
podignutim laktom. Pokret ruke kroz vazduh obavlja se sa potpuno
relaksiranom muskulaturom ruku i ramena. Lakat se u ovoj fazi zaveslaja
uvek nalazi u višoj poziciji u odnosu na šaku koja je okrenuta prema nazad i
prosto visi ispod zgloba lakta. Visok položaj lakta omogućava da se podlaktica
i šaka ponašaju kao klatno, tako da u tom kretanju prestižu lakat i kreću ka
mestu ulaska ruke u vodu i početak novog zaveslaja

Ne treba vršiti promenu ritma i brzine u ovoj fazi, jer to može da

poremeti potrebnu koordinaciju kretanja u odnosu na drugu ruku, s tim što je
preporučljivo da dođe do ubrzanja kretanja ruke neposredno pred ulazak u
vodu.

Vremenska usklađenostrada ruku

U kraulu ruke imaju preciznu korelaciju što je vrlo značajno za brzinu

plivanja. Naizmenični pokreti rukama takođe moraju biti u kordinaciji sa

P L I V A N J E
96
rotiranjem tela da bi održali telo u najhidrodinamičnijem položaju za vreme
svakog dela zaveslaja.

Slika 85. Rad ruku u kraulu (Gančar, 2006)

Najbitnija stvar je da se ulazak jedne ruke u vodu poklapa sa završetkom

zaveslaja druge ruke, odnosno, korisni deo zaveslaja s jedne prelazi na drugu
ruku. Ovo dozvoljava plivaču da rotira telo ka strani zaveslaja u pripremi ruku
za povratnu fazu. Druga bitna stvar ovog odnosa je da ruka koja ulazi u vodu
ne treba da počne zamah naniže dok druga ne završi odgurivanje. Ovo važi za
srednje i duge distance. Sprinteri povećavaju ispružanje ruke i počinju zahvat
jedne ruke za vreme odgurivanja druge ruke. Oni ovo rade da bi mogli početi
propulzivnu fazu sledećeg zamaha rukom skoro istovremeno dok se druga
ruka oslobađa pritiska. Ovo intenzivira potrošnju energije zato što dolazi do
povećanja čeonog otpora kao i zbog dodatnog ispružanja „prednje“ ruke
napred na hidrodinamičan način. To će rezultirati bržim vremenom na kraćim
distancama. Na srednjim i dugim stazama plivači žrtvuju brzinu plivanja na
račun očuvanja energije, odlaganjem početka zaveslaja sve dok se
propulzivna faza druge ruke ne završi.

P L I V A N J E
97
 Rad nogu

Rad nogu kod savremene varijante slobodnog stila je podređen radu

ruku i nema odlučujuću ulogu u produkciji sile vuče. Njegova uloga svedena je
uglavnom na održavanje potrebne hidrodinamičke ravnoteže tela,
obezbeđujući odgovarajući ritam zaveslaja kao i vršenje korekcije položaja
tela. Takva uloga rada nogu ne izistuje veliki utrošak energije, što je veoma
važno za efikasno plivanje.

Iako rad nogu ne doprinosi drastičnom povećanju brzine plivanja, to

nikako ne znači da na radu nogu u toku treninga ne treba raditi.

U radu nogu razlikujemo dve osnovne faze: fazu propulzije, kada se

noge kreću odozgo na dole i proizvode silu vuče i fazu retropulzije kada se
noge kreću odozdo ka površini i ponovo dovode noge u početni položaj.

Osnovna kretanja nogama vrše se iz kukova naizmeničnim pokretima

nogu odozgo prema dole i obrnuto. U toku ovog kretanja noge, stopala su
opružena i u položaju okrenutom prema unutra (plantarna fleksija), i na taj
način mogu zahvatiti veću vdenu površinu. Kretanje stopala kroz vodu stalno
se menja usled rotacije tela oko uzdužne ose, pa je tako i sama trajektorija
rada nogu spiralna (podseća na propeler broda).

Slika 86. Rad nogu u kraulu (Gančar, 2006)

P L I V A N J E
98
 Kao što je rečeno, pokret rada nogu počinje iz kuka, s tim da se noge
kreću na takav način da se natkolenica kreće nešto brže prema dole nego
potkolenica i stopala, te postoji izvesno zaostajanje, tako da je ugao u kolenu
oko 40 do 500. U trenutku kada natkolenica završava svoj pokret na dole,
potkolenica i stopalo nastavljaju svoje kretanje sa nešto većim ubrzanjem a
kada natkolenica počinje svoj pokret na gore, potkolenica i stopala završavaju
svoj bičovit pokret na dole. Noga se po završetku zaveslaja kreće ispružena
na gore. Na polovini povratne faze rada nogu natkolenica počinje kretanje na
dole dok stopalo i potkolenica nastavljaju put ka površini vode, što
prouzrokuje savijanje noge u zglobu kolena. Dolaskom stopala do površine
vode, sledi ponovni zaveslaj na dole.

Svakim pokretom nogu na gore i dole, stopala i potkolenice otiskuju

veliku količinu vode unazad i time stvaraju uslove za kretanje tela ka napred.

Veličina amplitude pokreta nogu u pravcu naviše i naniže kreće se od 25

do 40 cm, što zavisi od načina plivanja, kao i takmičarske discipline.

Disanje

Pokreti glavom moraju biti u koordinaciji sa rotiranjem tela, kako bi se

smanjila tendencija podizanja glave pri disanju. Plivač rotira lice ka površini
kada ruka završi propulzivni deo zaveslaja. To radi zato što mu tada rotiranje
tela na stranu dozvoljva da usta dovede iznad površine vode nepodižući glavu
i ne rotirajući telo previše. On u stvari diše ispod površine vode, tačnije u
udubljenju stvorenom lučnim talasom ispred njegove glave. Udah bi trebalo
uzeti tokom prve polovine retropulzivne faze, a glavu vratiti u vodu tokom
druge polovine pokreta. Vraćanje glave u vodu je, takođe, koordinisano sa
rotiranjem tela na suprotnu stranu. Na ovaj način će se lice i telo dovesti u
najbolji mogući položaj.

Prisutna su dva načina disanja: klasičan i eksplozivan. Izdisaj kod

klasičnog disanja počinje uranjanjem usta u vodu i postupnim kontinuiranim
ispuštanjem vazduha i završava se snažnim izdisajem neposredno pre
ponovnog udaha. Kod eksplozivne tehnike disanja, posle ulaska usta u vodu
sledi zadržavanje disanja I vraćanje glave za ponovni udah. Neposredno pre
ponovnog udaha, odnosno momenta izranjanja usta, sledi eksplozivni
ekspirijum – izbacivanje vazduha iz pluća, te u momentu oslobađanja usta od
vode, brzi efikasni udah u izpražnjena pluća.

Takmičari nikad ne zadržavaju dah kada plivaju trke duže od 100

metara. Oni moraju održati stabilne rezerve kiseonika udisaima tokom svakog
ciklusa tehnike. Zadržavanje daha uzrokuje zamor.

Sa izdahom se počinje odmah nakon završenog udaha. Plivač mora da

odredi trajanje izdaha. Izdah je vrlo spor zato što vrlo malo vazduha izlazi na

P L I V A N J E
99
 usta. Praktično nos redukuje pritisak vazduha u grudima. Ovakav izdah se
nastavlja dok se usta ne približe površini vode radi novog udaha. U tom
trenutku preostali vazduh se brzo izbacuje iz pluća pripremajući ih za novi
udah. Izdah se treba izvršiti kada usta probiju površinu vode, da bi udah
mogao da počne najranije moguće. Obično se disanje obavlja jednom nakon
svakog ciklusa tehnike i uvek na istu stranu. Neki plivači radije koriste
drugačiji stil disanja tzv. naizmenično disanje.

Ovaj način koristi većina vrhunskih plivača, naročito žene. Prednosti ovog
načina disanju su:

 Zaveslaj je mnogo simetričniji. Naizmenično disanje navodi

plivače da rotiraju telo na obe strane podjednako. Poboljšava
rotaciju tela i podstiče efikasniji zaveslaj rukom.

 Difuzni kapacitet pluća se povećava ograničenim disanjem

 Plivač može videti ostale takmičare sa obe strane.

Slika 87. Disanje

Uprkos ovim argumentima postoje i argumenti usmereni protiv

naizmeničnog disanja. Osnovni je što se snabdevanjem kiseonikom u toku
trke smanjuje, a to dalje uzrokuje brže umaranje plivača. Kod naizmeničnog
disanja vazduh se uzima dva puta tokom tri zaveslaja svakog ciklusa dok se
kod uobičajenog načina disanja udiše jednom za svaki ciklus. Na osnovu
ovoga, plivače treba savetovati da dišu na uobičajeni način u svim trkama
preko 100 metara.

Postoji još jedan slučaj kada se preporučuje korišćenje naizmeničnog

disanja. Ono je više vezano za trening mlađih kategorija plivača. Deca mogu
da nauče plivati simetričnije, koristeći naizmenično disanje u toku razvoja
tehnike. Ovako će razviti i usavršiti položaj visokog lakta u oporavku i dobar
propulzivni zaveslaj obema rukama. Ona mogu disati uobičajnom tehnikom
kod dužih trka, ali će zapamtiti i ovu pogodnu tehniku.

P L I V A N J E
100
 Koordinacija

Za uspešnu realizaciju osnovnog zadatka brzog plivanja kraul tehnikom,

neophodno je uraditi takve pokrete rukama i nogama koji osiguravaju
ravnomerno kretanje t e l a napred i maksimalnu s i l u propulzije uz optimalni
položaj tela. Sile proizvedene mišićima nogu, ruku i trupa treba da b u d u
sinhronizovane, prostorno i vremenski, i da deluju u istom pravcu. Osnovni, a
u nekim varijantama i jedini, propulzivni pokretač su ruke. Pravilno
usaglašena izmena aktivnog i pasivnog zaveslaja, uz rotaciju oko uzdužne ose
trupa i ramena, čine tehniku uz kompenzatorni rad nogu bolje ili loše
usuglašenom. Manifestuje se brzinom svladavanja deonice, odnosno
stepenom ekonomičnosti.
Radu ruku podređena su sva kretanja. Kretna struktura sastoji se od
naizmeničnog ciklusa rada leve i desne ruke, te sinhronizovanog rada nogama
tokom celokupnog ciklusa. Zavisno od broja udaraca nogama na ciklus rada
rukama, postoje 6-4-2-udarne varijante kraul tehnike. Broj udaraca i veličina
amplituda zavise od brzine rada i fleksibilnosti.

Slika 88. Koordinacija u kraulu (Gančar, 2006)

P L I V A N J E
101
 Karakteristična je tendencija da šestoudarnim kraulom plivaju plivači na
kratkim deonicama (sprinteri). Četvoroudarnim plivaju plivači na srednjim
deonicama, a dvoudarnim kraulom dugoprugaši. Takođe, je uočljivo da veći
broj plivača koristi, zavisno od dužine deonice i taktike, pojedine varijante,
tako da se neki vrhunski rezultati na kratkim deonicama ostvaruju
dvoudarnim varijantama, a neki u dugim deonicama šestoudarnim
varijantama kraula.

Šestoudarna koordinacija

Ovaj ritam sadrži tri udaraca nogamo pri jednom zaveslaju ruke,
odnosno, šest udaraca nogama tokom jednog zaveslajnog ciklusa ruku. U
stvari to su šest udaraca nogama tokom jednog zaveslaja rukama zato što,
dok jedna noga kreće nagore druga ide nadole.

U svakom slučaju to je uobičajena koordinacija kojom se ritam rada

nogu usklađuje na osnovu samo propulzivnih udaraca. U ovom stilu
propulzivni udarci nogama su u koordinaciji sa svakim od tri faza propulzivnog
dela zaveslaja rukom. Propulzivni udarac nogom odgovara ulasku ruke u vodu
i početka zahvata iste ruke. Faza savijanja ruke u laktu je praćena
propulzivnim udarcem suprotne noge, a noga sa strane zaveslajne ruke izvodi
još jedan udarac tokom odgurivanja o vodu pomenute ruke. Koordinacija
između zamaha rukama i šuteva nogu je tako precizna da se početak i kraj
svakog propulzivnog udarca nogu podudara sa početkom i krajem
odgovarajuće faze zamaha ruku. Iz ovog razloga šestoudarna tehnika se
najradije preporučuje kao najbolji tajming između ruku i nogu.

Dvoudarna koordinacija

U ovom stilu plivači vrše dva udarca nogama tokom jednog ciklusa ruku,
odnosno jedan za svaki zaveslaj.

Dvoudarni ritam iziskuje manji utrošak energije od ostalih ritmova. Zato

ga koristi veliki broj plivača dužih distanci, uglavnom žene. Žene, zato što im
je telo prirodno plovnije, pa ne moraju da rade nogama previše da bi se
održale na vodi. Većina muškaraca mora da koristi brže ritmove kako bi
sprečili propadanje nogu. Zato bi muškarci trebalo da daju prednost
šestoudarnom i četvoroudarnom ritmu.

Plivači koji koriste dvoudarni ritam teže modifikuju tajming ruku u

odnosu na prethodno opisanu tehniku. Ne koriste dugo ispružanje nakon
ulaska ruke u vodu. Ruka koja ulazi doći će u vodu kada druga završi fazu
odgurivanja. Na ovaj način zaveslajna ruka će brže završiti propulzivnu fazu
nakon ulaska tj. ne završava se zaveslaj opruženom rukom već kada šaka
pređe liniju kuka lakat lagano izlazi van vode i ruka prelazi u retropulzivnu
fazu. Tako suprotna ruka može početi sa zahvatom. Sinhronizacija rada nogu

P L I V A N J E
102
je takva da se koristan udarac na dole, poklapa sa fazom odgurivanja
istoimene ruke.

Slika 89. Koordinacija u kraulu

P L I V A N J E
103
 LEĐNI KRAUL

Istorijski razvoj

Počeci leđnog plivanja istorijski nisu zabeleženi. Već 1794. godine

Oronzo de Bernardi je, donekle neadekvatno, opisao ono što je verovatno bio
elementarni oblik leđnog plivanja.

Markiz Bibero je 1871. godine, prema pričanju, preplivao u Londonu na

leđima dužinu od 1 milje za 39,30 minuta.

Iako je leđno plivanje bilo popularno, sve do 1906. godine nije uzelo
maha na takmičenjima. Te godine su plivačka takmičenja podeljena u tri klase
u nacionalnim i međunarodnim prvenstvima: prsni, leđni i slobodni stil. Od
tada pa sve do 1912. godine kada je uveden leđni kraul, na takmičenjima se
plivalo osnovnim leđnim ili dvostrukim zaveslajem i žabljim ili makazastim
udarcem nogama (tehnika Germanijum). Posle uvođenja leđnog kraula,
ostali oblici leđnog plivanja polako su nestajali sa takmičenja i sada se uče i
koriste samo kao pomoćni zaveslaji.

Prvo zvanično takmičenje u leđnom plivanju održano je na trećim

Olimpijskim igrama, 1904. godine u Sent Luisu. Tada su se takmičili samo
muškarci. U program takmičenja za žene, leđno plivanje je uvedeno tek 1924.
godine na osmim Olimpijskim igrama u Parizu i to samo na 100 metara. Sve
do 1964. godine i Olimpijskih igara u Tokiju u programu je bilo zastupljeno
plivanje leđnom tehnikom samo na 100 metara, a tada se, za muškarce,
uvodi i disciplina 200 metara. Za sledeće Olimpijske igre u Meksiku 1968.
godine u program takmičenja se uvode iste discipline tj. 100 i 200 metara za
muškarce i žene.

U sadašnjem olimpijskom programu leđni kraul je zastupljen sledećim

disciplinama: 100 i 200 metara za muškarce i žene; 200 i 400 metara mešovito
(druga deonica) kao i u štafeti 4 x 100 metara (prva deonica).

Najveći doprinos u razvoju tehnike savremenog leđnog kraula ima

američki plivač i olimpijski pobednik 1936. godine A. Kifer (100 metara -
1,05,9). Tehnika koju je Kifer tada koristio imala je sledeće karakteristike:
plivač je ležao na leđima sa vrlo malim napadnim uglom, noge su radile
snažno i imale su veliki udeo u kretanju tela napred, ruke su bile potpuno
ispružene i vršile su relativno plitak zaveslaj. U retropulzivnoj fazi ruke su
se kretale skoro horizontalno iznad same površine vode, pa je mesto
uronjavanja ruke značajno odstupalo od uzdužne ose plivača. Koristila
se šestoudarna koordinacija rada ruku i nogu.

P L I V A N J E
104
 Šezdesetih godina u tehniku leđnog kraula pojedini plivači ugrađuju
nove elemente i detalje koji utiču da plivanje postane znatno racionalnije, a
brzina plivanja veća. Telo zauzima znatno viši položaj, a glava leži na
prednjem talasu vode. Najveći deo sile vuče produkuju ruke naizmeničnim i
povezanim radom.

Efikasnost zaveslaja se povećava na račun obrtanja tela oko uzdužne

ose, tako da ruka u osnovnoj fazi zaveslaja ide u dublje slojeve vode.
Savijanje u zglobu lakta u osnovnoj fazi zaveslaja je od 80 do 90 stepeni.
Kretanje ruke kroz vazduh obavlja se paralelno sa pravcem kretanja plivača.
Tempo plivanja postaje ujednačeniji, dok se povećava dužina plivačkog
koraka. Za ovakav način plivanja bilo je neophodno vršiti selekciju. Za
plivanje ovom tehnikom pogodni su visoki plivači, dugih ekstremiteta, koji
imaju maksimalnu pokretljivost, naročito ramenog i skočnog zgloba.

Najuspešniji plivači leđnom tehnikom u to vreme bili su Roland Mattes -

olimpijski pobednik 1968 i 1972. Godine i D. Nabor - olimpijski pobednik
1976. godine.

Od tada do danas svetski rekordi su stalno popravljani tako da aktuelni

svetski rekord u disciplini 100 metara leđno drži Lenny Krayzelburg
(24.8.1999. Sydney AUS) sa vremenom 0:53,60 a u disciplini 200 metara
AaronPeirsol(20. 3. 2002. USA) sa vremenom 1:55,15.

Položaj tela

U savremenoj tehnici leđnog kraula, telo plivača zauzima horizontalan

hidrodinamičan položaj kod koga su ramena i grudni koš u nešto višem
položaju u odnosu na kukove i noge. Napadni ugao kreće se od 5 do 10 o, u
zavisnosti od brzine plivanja, kod veće brzine telo se podiže i obrnuto. U toku
plivanja ovom tehnikom, dolazi do ritmičkog i ravnomernog rotiranja ramenog
i karličnog dela oko uzdužne ose tela i ono iznosi od 25 do 45 o.

Slika 90. Položaj tela u leđnom kraulu

Glava zauzima relativno stabilan položaj jer leži na vodi a pogled je

usmeren nazad. Prirodan položaj glave sa opuštenom muskulaturom u

P L I V A N J E
105
 vratnom delu, značajan je za postizanje horizontalnog položaja tela, kao i za
postizanje efikasnog zaveslaja rukama i nogama.

Slika 91. Položaj tela u leđnom kraulu

Rad ruku

Ruke u leđnom kraulu su glavni pokretač i one diktiraju kao i u ostalim

tehnikama ritam, tempo i brzinu kretanja. Trajektorija kretanja ruku u toku
jednog ciklusa prvenstveno zavisi od individualnih sposobnosti samih plivača.
Postoje razne varijante u zavisnosti od ugla koji zaklapa lakat, ali kod svih
ona je krivolinijska i sama putanja je u obliku latiničnog slova „S“.

Rad ruku u leđnom kraulu može se podeliti na propulzivnu ili fazu

korisnog dela zaveslaja i retropulzivnu ili povratnu fazu kada se ruka
paralelno sa pravcem kretanja vraća po nov zaveslaj.

Slika 92. Trajektorija rada ruku u leđnom kraulu

Ruka sa ispruženim laktom ulazi u vodu direktno u liniji produžetka

ramena. Šaka prva ulazi u vodu. Okrenuta dlanom ka spoljnoj strani, tako
da mali prst ulazi prvi. Ruka u tom kretanju potapa se do dubine od oko 30
do 40cm ispod površine vode. Da bi plivač mogao osetiti silu potiska na
površini dlana, okreće šaku i povija prste ka podlaktici. U ovom momentu
dolazi do rotacije ramenog pojasa. Ovo kretanje tela u tesnoj je vezi sa
kretanjem ruku jer se ovim pokretom omogućava dovođenje zaveslajnih

P L I V A N J E
106
površina ruku u najoptimalniji položaj za zaveslaj, kao i nesmetani prolaz
druge ruke koja je u povratnoj fazi.

Slika 93. Rad ruku u leđnom kraulu – faza ulaska ruke u vodu

U daljem kretanju ruke kroz vodu dolazi do okretanja i savijanja

podlaktice u zglobu lakta. lakat je u visokom položaju dok šaka i podlaktica
vrše kretanje nazad i nagore, nastojeći izložiti otporu vode najveći deo
zaveslajnih površina.

Kada se šaka i podlakt nađu u položaju koji je upravan na pravac

kretanja savijanje u laktu je najveće. Zavisno od individualnih sposobnosti
plivača ugao u laktu iznosi oko 90o tj. kreće se od 80 do 110o. U ovom
momentu ruka koja je u povratnoj fazi nalazi se, takođe, pod uglom od 90o sa
pravcem kretanja.

Slika 94. Rad ruku u leđnom kraulu – faza zahvata vode

U daljem kretanju, dolazi do opružanja ruke. U ovom delu zaveslaja

nastoji se da se zaveslajne površine šake i podlaktice što više otupiru o vodu
vršeći energičan pokret ka nogama do potpunog opružanja ruke. Na kraju ove

P L I V A N J E
107
 faze ruka je opružena i završila je zaveslaj na približnoj dubini kao i na
početku zaveslaja. Ovo kretanje ne doprinosi toliko propulziji, već kretanjem
šake na dole dolazi do reakcije kretanje ramena naviše, te se olakšava
vađenje ruke iz vode. Bez prekida počinje izvlačenje ruke iz vode.
Unutrašnjom rotacijom ramenog zgloba i pokretom podlakta dlan se okreće ka
butini kako bi se smajnila sila pritiska. Površini vode u toku izlaska ruke
potrebno je izložiti što manju površinu tela, zato prvo izlazi šaka vođena
palcem, a zatim podlatkt, nadlaktica i rame.

Slika 95. Rad ruku u leđnom

kraulu – rotacija ramena u pri
izlasku ruke iz vode

Pošto ruka potisne vodu, zamah se završava i počinje izvlačenje

ruke iz vode s tim da je rame već izašlo iz vode tako da ruka može
nesmetano da se kreće. Faza izvlačenja ruke, mora da bude izvršena sa
minimumom otpora šake koja se kreće nagore. Veoma je bitno da plivač
radi nogama u pravcu dna, sa iste strane sa koje izvlači ruku iz vode,
čime će otkloniti uticaj podizanja ruke. Izvlačenje ruke mora da bude
opušten pokret sa minimalnom kontrolom mišića. Brzina ruke pri
izvlačenju mora da odgovara brzini zaveslaja druge ruke, tako da obe ruke
izvode potpuno suprotne radnje.

Slika 96. Rad ruku u leđnom kraulu – izlazak ruke iz vode

Osnovni uslov za postizanje pravilne koordinacije, jeste da se ruke u

svom kretanju jedna u odnosu na drugu uvek nalaze pod uglom od 180o.

P L I V A N J E
108
 Slika 97. Rad ruku u leđnom kraulu (Gančar, 2006)

Disanje

Kod plivača leđnog stila i ako je glava sve vreme van vode, može da
udahne ili izdahne kad god to poželi nailazi na probleme disanja koji se
razlikuju od problema kod drugih stilova. I kod ove tehnike zahteva se
uspostavljanje određene koordinacije u disanju. Disanje se obično povezuje sa
kretanjem jedne ruke, tako da se na jedan ciklus rada ruku obavi jedan udah.

Rad nogu

Rad nogu kod leđnog stila sličan je radu nogu kod kraula, s tom
razlikom što se akcija odvija u suprotnom pravcu. Funkcija rada nogu u
prvom redu je stabilizacionog karaktera, s tim što održava telo u
odgovarajućem horizontalnom položaju i umanjuje bočno kretanje tela
izazvano izvlačenjem ruku iz vode.

P L I V A N J E
109
 Slika 98. Rad nogu u leđnom kraulu (Gančar, 2006)

Noga se, u jednom ciklusu, najpre kreće od površine prema dole potpuno
opružena. Odmah zatim, dok se natkolenica vraća gore, potkolenica se još
uvek kreće nadole. Stopalo je za to vreme opruženo i lagano okrenuto
unutra. Kada stopalo stigne do donje mrtve tačke, čitava noga izvodi snažan
udarac nagore, s tim da natkolenica stalno pretiče potkolenicu. Kada se
stopalo približi površini, natkolenica započinje kretanje nadole. Plivač treba da
pokuša, da pri udarcu nagore nogama dodirne površinu ali tako da ne
izađu iz vode. Kada su noge na najvećoj dubini, treba da budu na 40-
50 cm ispod vodene površine.

Slika 99. Rad nogu u leđnom kraulu

P L I V A N J E
110
 Koordinacija pokreta

Da bi se obezbedila najbolja koordinacija pokreta koja bi bila harmonična

i ekonomična, potrebno je u toku jednog ciklusa rada ruku izvršiti šest
pokreta nogama sa jednim udahom i izdahom. To je tzv. šestoudarna
koordinacija. Što je bolja usaglašenst ruku i nogu to je i veća šansa za bolji
rezultat. Rad ruku se odvija neprekidno i one kako je napred navedeno nalaze
se neprekidno pod pravim uglom u svom ketanju (kada jedna ruka ulazi u
vodu druga završava zaveslaj itd.). Dotle se pokreti nogu odvijaju neprekidno.
Bez obzira što u toku svih kretanja nema pauza, već se pokreti smenjuju,
dolazi do prekida u produkciji sile vuče; i to u trenutku kad jedna ruka ulazi, a
druga izlazi iz vode, onda se vrše snažniji, akcentovani udari nogama ( 1. i
4. udar). Za vreme prve polovine osnovne faze zaveslaja (savijanje u laktu)
obavlja se drugi i peti udar nogama, što utiče na povećanje unutarciklične
brzine. Završni udari noge obavljaju se u drugoj polovini osnovnog dela
zaveslaja (faza odgurivanja) i oni uglavnom značajnije utiču na
održavanje postignute unutarciklične brzine.

Slika 100. Koordinacija u leđnom kraulu (Gančar, 2006)

P L I V A N J E
111
 U toku plivanja važna je i rotacija telom u trenutku kada se ruke
mimoilaze u nivou ramena

Rad nogu kod tehnike leđnog kraula ima veliku ulogu. Bolje rezultate
postižu plivači koji imaju bolju koordinaciju pokreta i veću produkciju sile vuče
nogama, što zavisi, pre svega, od pokretljivosti skočnog zgloba, površine
stopala i potkolenice, kao i od pravilne raspodele ubrzanja u jednom ciklusu.

PRSNI STIL

Istorijski razvoj

Prsno plivanje sa svim svojim varijantama ima najveću praktičnu

vrednost i primenljivost (transport tereta, opreme, utopljenika i dr.). Primena
plivanja u rekreativne svrhe i za rešavanje određenih zadataka rehabilitacije
dolazi do punog izražaja korisćenjem ove tehnike.

Prsno plivanje predstavlja jednu od najstarijih, а možda i najstariju

tehniku plivanja. Bilo je zastupljeno u još kamenom dobu o čemu svedoče
pećinski crteži plivača u jednom delu Egipta blizu Libije. Pokreti nogu plivača
sa ovih crteža imaju sličnost sa pokretima žabe. Razne varijante prsnog
plivanja pronađeni su i u Vavilonu i na zidovima pećina u Aziji.

1538. godine je Nikolas Vinman, nemački profesor jezika, napisao prvu

knjigu plivanja koja je sadržala dobar metodski opis učenja prsnog plivanja.

1696. godine francuski autor Tevenot napisao je “Umetnost plivanja”,

opisujući prsno plivanje koje je bilo veoma slično modernoj tehnici. Knjiga je
veoma popularizovala ovu tehniku, a jedan od prvih koji ju je pročitao bio je
američki državnik, Bendžamin Frenklin.

U pre-Olimpijskoj eri takmičenja u Evropi (u toku XIX veka)

najzastupljenija tehnika bila je prsno. Na jednom takmičenju u Londonu 1844.
godine, Britanci su koristili prsnu tehniku, a Amerikanci varijantu frontalnog
kraula. Britanci su koristili isključivo prsnu tehniku plivanja sve do 1873.
godine.

Kapetan britanske kraljevske vojske, Metju Veb, prvi je čovek koji je

preplivao kanal Lamanš (1875.), koristivši prsnu tehniku, preplivao 34,21 km
za 21sata i 45minuta.

U programu trećih modernih OI 1904. u Sent Luisu, SAD održano je

takmičenje u prsnom plivanju na razdaljini od 402m. Na ovim igrama, odvojilo
se prsno plivanje od leđnog i slobodnog stila.

Dugi niz godina takmičari su koristili tzv. ortodoksnu tehniku plivanja.

Njene osnovne karakteristike su sledeće: rad nogu i rad ruku se neprekidno

P L I V A N J E
112
smenjivao, pri čemu su noge stvarale veću silu vuče. Korisni deo zaveslaja
nogama (propulzija) obavljen je u trenutku kada su ruke došle u uzručenje,
tako da je nakon aktivnog rada ruku i nogu sledila jedna pauza kada je telo
bilo potpuno ispruženo i kada je klizio. Zaveslaj nogama je bio širok, a
započinjao je nakon relativno velikog savijana u zglobu kuka što je nepovoljno
uticalo na brzinu kretanja. Ruke su, takođe, imale širok zaveslaj, skoro po
površini vode, bez visokog položaja lakta. Na ovaj način rad ruku je
obezbeđivao stabilan položaj gornjeg dela tela.

Dejvid Amruster je 1928. počeo je naučnu studiju o plivanju i snimao je

plivače pod vodom. Jedan od problema koje je Ambruster istraživao bio je taj
što je plivač bio znatno usporen dok je provlačio ruke napred ispod vode.
Tako da je 1934.god. definisao metod da se ruke u prsnom podignu iznad
vode. Iako teška, ova tehnika dosta je poboljšala brzinu.

Godinu dana kasnije, Džek Sieg je razvio tehniku koja je podrazumevala

da se rad nogu vrši slično kao kod pokreta repa ribe, a da glava pri plivanju
bude zaronjena. Ambruster i Sieg iskombinovali su ove tehnike u jednu,
nazvavši je „butterfly” (što na engleskom znači leptir). Ova tehnika se
karakterisala sa dva udarca nogama u ciklusu. Iako je ova tehnika bila mnogo
brža od obične prsne, nije bila u skladu sa pravilima.

Na OI u Berlinu 1936. plivači su usvojili novu tehniku koja je sadržala

kretanje ruku kroz vazduh (umesto kroz vodu) u fazi retropulzije.
Istovremeno, rukama je produkovana veća sila vuče nego kod ranijeg načina
plivanja. Noge su koristile znatno uži zaveslaj. Međutim, treba istaći da su
sada ruke pri kretanju kroz vodu morale da idu do butina, jer njihovim
izlaskom iz vode naglo je dolazilo do opadanja sile potiska. Ovim načinom
plivanja, dotadašnji skoro svi rekordi su bili oboreni.

I predstavnici SSSR-a su 30-tih godina XX veka doprineli razvoju

savremene tehnike prsnog plivanja. Prsna tehnika plivača iz ove zemlje se
odlikovala snažnijim zaveslaji rukama. Lice je veći deo vremena bilo na
površini vode što je obezbedilo veću plovnost i stabilnost tela. Plivač
L.K.Meškov je sa vremenima 1,14,6 i 2,47,2 na 100m odn. 200m imao bolji
rezultat u odnosu natadašnje olimpijske rekorde. Međutim, kako u to vreme
SSSR nije bio član FINA, ovo rezultati nisu evidentirani i priznavani.

Većina plivača, uvidevši prednost ovakvog načina plivanja, prihvata ovu

novinu. Imajući sve to u vidu FINA nije dozvolila da se ova tehnika ugasi i da
se eliminiše iz programa sportskih takmičenja, mada je takva opasnost
postojala zbog pojave nove, brže tehnike (delfin). FINA 1952. godine
interveniše i donosi odluku da se baterflaj, kako je u međuvremenu ova nova
tehnika nazvana, odvoji od prsnog plivanja. Ovom odlukom se praktično

P L I V A N J E
113
 povećava program sportskog takmičenja, tako da se, umesto tri, koriste četiri
tehnike plivanja.

Treneri i plivači nisu se zadovoljili tadašnjom tehnikom prsnog plivanja,

pa su i dalje iznalazili nove puteve za njeno usavršavanje. Tako je sovjetski
plivač Miškin insistirao na uvećanoj snazi zaveslaja rukama, dok je
propulzivne pokrete nogama započinjao kada su ruke završavale aktivan deo
zaveslaja. Na taj način je skoro eliminisana pauza koja je u predhodnoj
varijanti dosta dugo trajala.

Neki plivači su počeli da koriste, što je naročito bilo prisutno na

Olimpijskim igrama u Melburnu, 1956. godine. Pored prisutnog gnjuranja,
koje je trajalo sve dok plivač ima vazduha, zaveslaj rukama je bio vrlo dug te
su šake dolazile čak do butina. Međutim, ni ovo nije moglo dugo da se održi.
FINA je donela odluku da nije dozvoljeno gnjuranje, osim nakon starta i pri
okretu.

Ranih 50-tih XX veka, razvijena je još jedna modifikacija prsnog plivanja,

tzv. gnjurajuće plivanje. Sečenje vodene površine smanjivalo je brzinu dok je
plivanje ispod vode povećavalo. Ovo je dovelo do kontraverze 1956. godine
na OI u Melburnu gde je šest plivača bilo diskvaliflkovano. Oni su plivali ispod
vode dok su imali vazduha, zaveslaj rukama je bio vrlo dug, šake su dolazile
čak do butina. Ipak, japanski plivač Masaru Furukava zaobišao je pravilo tako
što nije uopšte izronio posle starta i plivao što veću dužinu pod vodom pre
nego što je izronio. Plivao je sve pod vodom osim 5m prve od tri dužine od po
50m, takođe polovinu zadnje dužine osvojivši zlatnu medalju. Prihvatanje ove
tehnike dovelo je do toga da mnogi plivači pate od nedostatka kiseonika, čak i
da se neki plivači onesveste tokom trke. Zato je FINA predstavila novo pravilo
koje je ograničavalo dužinu koja se mogla plivati pod vodom posle starta i
svakog okreta, zahtevajući da kod svakog ciklusa glava seče površinu vode.
Od tada razvoj prsnog prati pravila FINA-e.

Karakteristično je da su se žene takmičari dugo držale klasične tehnike

plivanja, sporo su prihvatale novine. Međutim, vreme 60-ih godina ovog veka
je vreme nove revolucije u plivanju ovom tehnikom. Značajan doprinos
razvoju i usavršavanju prsnog plivanja u to doba dali su Amerikanci Jastrmski
i Milike i Japanac Osaka i to u skladu sa novim pravilima. Nova pravila su
promenjena da bi sprečila da zaveslaj rukama ide ispod linije kuka osim kod
prvog zaveslaja posle starta i posle svakog okreta. Telo plivača imalo je
položen, uronjen položaj, van vode je mogao da se vidi samo deo glave,
zaveslaj rukama bio je dosta širok i brz, ali dosta skraćen. Noge su vršile brz
polukružni pokret kojim su odgurivale vodenu masu. Pokret nogama u
osnovnoj fazi zamaha bio je znatno uži sa maksimalno svijenim kolenima-
zadnji deo butine i potkolenice su se dodirivale.

P L I V A N J E
114
 Nešto kasnije napredku prsnog plivanja potpomoglo je shvatanje da tzv.
kasni udisaj može značajno da utiče na plovnost tela. U tom smislu najveći
doprinos su imali G. Prokopenko i njegov trener A. Tkačenko. Tehniku kojom
je plivao Prokopenko moguće je objasniti na sledeći način: telo je zauzimalo
visok položaj, tako da je veći deo leđa bio van vode u toku plivanja, vrlo
snažan zaveslaj rukama vršen je polukružnim pokretom, posebno
eksplozivnim u drugom delu zaveslaja.

Bez obzira što su i nadalje neke plivačice postizale zapažene rezultate

koristeći klasičnu (ortodoksnu) tehniku plivanja (G.Prozumenckova), počela je
da se koristi varijanta prsnog plivanja tzv. plivanje tempom sa uskim
zaveslajima i neprekidnim radom nogu i ruku (smanjena je pauza i faza
kliženja). U procesu daljeg usavršavanja tehnike prsnog plivanja insistirao je
na užem zaveslaju, da ruke i noge imaju podjednak udeo u stvaranju sile
vuče, usavršava se koordinacija pokreta nogu i ruku, s ciljem da se u jedinici
vremena obezbedi veća učestalost pokreta.

Sredinom 80-tih godina prošlog veka, plivačima je bilo dozvoljeno da

seku vodu i drugim delovima tela, a ne samo glavom. Ovo je dovelo do
varijante u kojoj se ruke spajaju kao obično ispod tela posle zaveslaja, a onda
se od brade opružaju do maksimuma.

Bilo je i ovde kontraverzi i to na OI Atini 2004.godine. Japanac Kosuke

Kitajima osvojio zlato na 100m i 200m, a snimak sa kamera ispod vode
pokazao je da je ovaj plivač koristio udarac delfin na startu i na nekim od
okreta. Sudije su tvrdile da se ovakvi pokreti nisu videli iznad površine vode
tako da je rezultat i plasman Japanca ostao.

Jula 2005.god. FINA je promenila pravila kojima dozvoljava jedan delfin

udarac nogama na startu i svakom okretu.

Danas se sve više koristi varijanta prsnog sa uskim zaveslajima i

neprekidnim radom nogu i ruku čime je smanjena pauza i faza kliženja.

Danas se organizuju takmičenja na 100 i 200 m za muškarce i žene, a

koriste se u mešovitom plivanju 400 m (treća deonica) i u štafeti 4x100 m
(druga deonica).

Položaj tela

Tehnika prsnog plivanja je propozicijama plivačkih takmičenja strogo

definisana.

Ruke i noge se kreću simetrično, telo je ravno, položeno i u najboljem

hidrodinamičnom položaju, noge skupljene i ispružene. Ruke su u položaju
uzručenja. Dlanovi su na dubini od oko 10 do 15 cm ispod površine. Linija

P L I V A N J E
115
 vode je u nivou ušnih školjki tj. u visini kose. Leđa su prava a telo skoro
horizontalno sa kukovima i nogama malo ispod površine.

Ovaj položaj tela nije konstantan, već oscilira u zavisnosti od tehnike

disanja. Najviši položaj koji plivači zauzimaju u odnosu na horizintalu je u
momentu udaha, a najmanji u fazi kliženja nakon retropulzivne faze ruku
osnosno propulzivne faze nogu.

Položaj tela varira od plivača do plivača jer se istovremeno plivaju

nekoliko varijante prsnog plivanja, koje se uklapaju u aktuelna pravila.

Rad ruku

Rad ruku i u ovom stilu diktira tempo, brzinu i ritam plivanja i ima veliki
udeo u produkciji sile vuče, bez obzira kao što je ranije navedeno da noge
imaju u ovom stilu najbolji učinak u odnosu na ostale tehnike plivanja. Što se
same trajektorije rada ruku tiče, ona je najkraća u odnosu na sve stilove i ima
polukružnu srcoliku putanja u fazi propulzije i iznosi oko 1m dok u fazi
retropulzije je prvolinijska i znatno kraća i iznosi oko 60 cm.

Zaveslaj ruku se deli na dve faze i to fazu korisnog – propulzivnog

pokreta i fazu povratnog – retropulzivnog pokreta; s tim da fazu korisnog –
propulzivnog dela zaveslaja uslovno je moguće podeliti na fazu savijanja u
zglobu lakta (fazu vučenja) i fazu odgurivanja ili zgrtanja vode.

Na početku prsnog plivanja ruke se nalaze u uzručenju u takvom

položaju da su postavljene na dubini od nekih 10 do 15 cm pod uglom, sa
okrenutim dlanovima prema spolja pod uglom oko 45 0 u odnosu na površinu
vode.

Slika 101. Početna faza zaveslaja

Pokret počinje tako da se sa pravim rukama, vrši pritisak dlanovima

prema spolja dok ruke ne budu postavljene u položaj nešto šire od širine
ramena. Iz ovog položaja dolazi do savijanja laktova s tim da šake i
podlaktice kreću na dole i prema spolja. U narednom delu pokreta šake treba
stalno prilagođavati tako da budu upravne na pravac kretanja ruku kako bi

P L I V A N J E
116
površini vode izložili što veću zaveslajnu površinu i ujedno zahvat bio
efikasniji. Laktovi su lagano podignuti i taj položaj zadržavaju tokom celog
ciklusa u poziciji su „visokog lakta“, ali nikako ne smeju biti u poziciji da su
viši od ramena. Ugao u laktu je oko 110 do 130 o na kraju prve faze osnovnog
dela zaveslaja.

Slika 102. Prva faza osnovnog dela zaveslaja

Tokom ove faze, laktovi treba da budu viši od šaka a niži od ramena.
Trebalo bi da budu usmereni prema spolja, ne prema telu i ne bi trebalo da
prelaze liniju iza ramena.

Iz ovakvog položaja privlače se nadlaktice jedna ka drugoj ispod

tela odnosno, šakama i unutrašnjim delovima podlaktica se zgrće voda ispod
grudi. I u ovoj fazi lakat je u višem položaju u odnosu na šaku i podlakt. To
omogućava zahvat vode i dubljim slojevima gde je veći otpor, što rezultira
mogućnoću za povećanjem brzine. Tokom realizacije ovog, šake se kreću brže
od lakta, što je osnovni uslov pri stvaranju sile vuče. Brzina ruku trebale bi da
se povećava neprekidno tokom kretanja, dok plivačeve ruke ne dostignu
maksimalnu brzinu do završetka propulzivnog dela zaveslaja.

Slika 103. Faza zgrtanja vode

P L I V A N J E
117
 Na kraju ovog pokreta nadlaktice se priljubljuju uz telo dok šaka i
podlaktica idu u uzručenje.

Slika 104. Koordinacija rada ruku u prsnom (Gančar, 2006)

Povratna faza

U ovoj fazi ruke bi trebalo da bude što bliže kako bi se smanjio

čeoni otpor. Kretanje ruku bi trebalo biti ujednačenom brzinom. Za vreme
opružanja ruku, šake mogu biti spojene ili blago rastavljenje ali obavezno
muskulatura ruku i ramenog pojasa mora biti opuštena. Pri završetku
povratnog pokreta uglavnom dolazi do ubrzanja rada ruku do potpunog
opružanja.

Promenom pravila omogućen je i prenos ruku kroz vazduh u

retropulzivnoj fazi pokreta ruku. Neki prsni plivači više vole da ruke opružaju
iznad vode, dok ih drugi taj pokret obavljaju ispod vode. Oba stila su koristili
uspešni sportisti, zato nije moguće preporučiti jedan stil pre drugog u ovom
trenutku. Takođe je nemoguće sa sigurnošću tvrditi, da li plivači koji vrše
povratni pokret iznad vode nailaze na manji otpor. Svi plivači koji ovako
koriste ovaj prenos, moraju nekako da provuku ruke kroz vodu. Ostaje
neodređeno pitanje da li je njihovo talasasto kretanje sa manje otpora od
onog gde ruke ostaju ispod vode.

P L I V A N J E
118
 Rad nogu

Rad nogu u prsnom plivanu je strogo definisan Pokreti su istovremeni i

simetrični i bilo kakvo odstupanje od ovakvog kretanja nije dozvoljeno.
Unutrašnji delovi stopala i potkolenica su osnovni pokretači tj. zaveslajne
površine kojima se produkuje sila vuče u radu nogu. U toku jednog cilkusa
izvodi se jedan zaveslaj nogama polukružne trajektorije čiji se pokreti izvode
u tri pravca kretanja i to u stranu, nadole i nazad. Razlikujemo dve osnovne
faze u radu nogu: faza korisnog (propulzivnog) rada i faza povratnog
(retropulzivnog) pokreta.

Slika 105. Koordinacija rada nogu u prsnom (Gančar, 2006)

Povratna faza počinje nakon potpunog opružanja nogu. Posle neznatnog

mirovanja, noge počinju blago i relativno sporo da se savijaju u zglobu kuka i
kolena, muskulatura je opuštena, smanjen je mišićni tonus. Savijanje nogu se
vrši neposredno ispod površine vode. U drugoj polovini povratnog pokreta
kolena nogu odlaze u dublje slojeve vode, tako da su tabani na kraju ovog
dela zaveslaja paralelni sa površinom vode.

Povratni (pripremni) pokret završen je kada je izvršeno savijanje u

kolenu, pri čemu zadnji deo butine i potkolenice formiraju ugao od 25 o-30o, a
u zglobu kuka je ugao od 140o-150o.

P L I V A N J E
119
 U tom momentu stopala se postavljaju tako da prsti idu u stranu, a pete
bliže jedna drugoj. Na ovaj način se već na početku zaveslaja izlaže otporu
vode najveći deo zaveslajnih površina stopala i potkolenice.

Faza korisnog dela zaveslaja započinje postepenim, ubrzanim i

energičnim opružanjem zglobova kuka i kolena. U prvoj polovini zaveslaja
stopala se kreću u stranu i nazad, a u momentu kada dođu upravno na pravac
kretanja idu nazad i nadole. Zaveslaj je završen kada su se noge potpuno
ispružile u kolenu i zglobu kuka, a stopala se sastavila, takođe ispružena.
Potrebno je obratiti pažnju na neprekidnost pokreta, na ubrzanje i na
opružanje najpre u kuku, zatim u kolenu i na kraju u skočnom zglobu.

Efekat zaveslaja, pored adekvatnog tehničkog izvođenja, najviše zavisi

od širine (razmaknutosti) nogu. Srednja širina pri čemu su kolena razmaknuta
za 1,5 širine karlice je najefikasniji.

Disanje

Disanje u prsnom plivanju je značajan faktor od koga zavisi pravilnost i

efikasnost plivanja. Udah se obavlja u momentu kada je napadni ugao
maksimalan, tj. kada ruke vrše zgrtanje vode ispod trupa (unutarciklična
brzina je maksimalna), a noge započinju retropulziju. Koriste se dve tehnike
disanja. “Neprekidno “ disanje više koriste početnici (proces izmene gasova u
plućima je neprekidan) , a bolji plivači koriste disanje pri kome se udahnuti
vazduh izvesno vreme zadržava, a zatim se eksplozivno izdahne u vodu, u
cilju povećanja plovnosti. Zahvaljujući prisustvu vazduha u plućima telo se
lakše održava na površini vode, a time se obezbeđuje potrebna stabilnost
tela.

Slika 106. Faza udaha

P L I V A N J E
120
 Koordinacija

Da bi se postigao najbolji učinak potrebno je uskladiti sve pokrete rada

ruku, nogu i disanja. Pravilnom sinhronizacijom pokreta utiče se na smanjenje
razlike unutarciklične brzine koja u ovoj tehnici dosta varira i to od 0.5m/s u
momentu obavljanja povratnih pokreta do 2m/s za vreme zaveslaja rukama.
Pod pravilnom tehnikom podrazumevase takva koordinaciju pokreta kojom bi
se za vreme zaveslaja rukama i nogama obezbedila maksimalna brzina
kretanja napred a da za vreme povratnih pokreta ne dođe do velikog
opadanja.

Osnovna karakteristika klasične prsne tehnike je sledeća: plivač, nakon

zaveslaja rukama i nogama, izvesno vreme miruje u potpuno ispruženom
položaju, a telo klizi zahvaljujući prethodno postignutoj brzini. Posle određene
pauze, u kojoj brzina kretanja tela opadne, započinje novi ciklus pokreta.

Dok se ruke ispravljaju, noge su u položaju takvom da su spremne da

započnu propulzivnu fazu. Lice ulazi između ruku da bi se postigao
pravolinijski položaj kako bi se postigla maksimalna propulzija nogu.

Nakon pravolinijskog ispravljanja i propulzije nogu, dolazi do kliženja tela

ispod površine vode i male pauze. Zatim šake započinju zaveslaj ka spolja
(videti sliku 107). Tokom ovog zaveslaja noge ostaju u pravolinijskom
položaju da povećaju propulziju ruku. Dok ruke i šake postižu najširu tačku,
laktovi ostaju fiksirani dok šake i podlaktice počinju zaveslaj ka unutra. Glava
se podiže kako bi se disanje uklopilo u ciklični tok zaveslaja. Noge još uvek
nisu izašle iz pravolinijskog položaja. Šake su sada na pola puta u zaveslaju
ka unutra, lice je van vode kako bi se uzeo vazduh.

Dok se vrši približavanje ruku ispod tela noge počinju da se savijaju da bi

se izvršio udarac unazad dok se šake i ruke odmaraju u pravolinijskom
položaju. Tokom ovog udarca i pravolinijskog opružanja, lice je u vodi.

Savremena tehnika prsnog plivanja ima nekoliko varijanti, ali sve se

karakterišu brzim i energičnim pokretima nogu i ruku sa tendencijom da
pauza između ciklusa traje što kraće.

Savremena tehnika prsnog plivanja ima i varijantu gde se pokreti i

ruku i nogu vrše brzo i energično sa tendencijom da pauza između dva ciklusa
traje što kraće.

U takmičarskom plivanju su s obzirom na položaj tela, uglavnom prisutne

dve varijante.

U prvoj varijanti nastoji se da plivač ima što je moguće više horizontalan

položaj (napadni ugao je relativno mali), sinhronizacija pokreta je takva da

P L I V A N J E
121
 se naizmenično smenjuju rad ruku i nogu bez pauze. Ovakva koordinacija se
ostvrauje neujednačenom brzinom kretanja.

Pri radu ruku gotovo da nema zastoja, neprestano se smenjuju

propulzivna i retropulzivna faza. Udah se vrši na kraju zaveslaja u momentu
kada ruke u svom kretanju započinju da se vraćaju u polazni položaj, tada
noge započinju retropulzivnu fazu, jer dok ruke dođu do potpunog ispravljanja
sledi propulzivna faza u radu nogama. Efikasnost propulzivnog (korisnog)
rada traje od 72 do 78% celokokupog vremena.

Slika 107. Koordinacija u prsnom (Gančar, 2006)

Kod druge varijante u kojoj je prisutno talasasto kretanje tela, ima veliki
napadni ugao, karlica je u dubljim slojevima vode, a trup više uspravan dolazi
do većeg obratanja oko poprečne ose tela. Početak zaveslaja rukama poklapa
se sa krajem propulzivne faze rada nogu. To upravo znači da ruke započinju
zaveslaj kada noge maksimalnom brzinom izvode “udarac”, tj. poslednja

P L I V A N J E
122
trećina zaveslaja nogu poklapa se vremenski sa prvom četvrtinom zaveslaja
ruku.

Pri završetku zaveslaja rukama plivač podiže glavu i vrši udah, kada se
javlja i maksimalna vrenost napadnog ugla.

Efikasnost propulzivnog (korisnog) rada traje od 62 do 70% celokokupog

vremena.

DELFIN

Istorijski razvoj

Delfin predstavlja najmlađu tehniku sportskog plivanja. Evoluirao je od

klasičnog prsnog plivanja tridesetih godina prošlog veka. Iako je nastao iz
prsnog stila, njegov rad ruku i nogu mnogo je bliži tehnici kraul. Od koje se
razlikuje jedino što ruke istovremeno idu u zaveslaj, dok noge ne rade
nazmenično već su spojene.

Prvi put je demonstriran 1933. godine na nekom zvaničnom takmičenju

od strane Henryja Myersa. Ovaj američki plivač je šokirao sve prisutne na
jednom takmičenju koji je plivajući prsno plivanje, koristio u fazi retropuluzije
prenos ruke kroz vazduh. Kako su mu se ruke u isto vreme kretale napred (a
nije bilo nikakvog pravila koje zahteva da ruke budu pod vodom), ovakav rad
ruku je progalšen pravilnim. Ubrzo su svi plivači prsnog stila uvidevši
prednost ovakvog načina plivanja prešli na ovakvu tehniku, dok su zadržali
rad nogu prsnog stila.

Od tada su mnogi plivači usvojili ovu tehniku, jer je uviđeno je da je

vraćanje ruku kroz vazduh način izbegavanja negativnih otpora. Tako je
1936. godine S. Bojčenko, plivač iz SSSR-a, na 100m postigao rezultat
1,06,8, a 1941. na 200m 2,29,9, što je bilo bolje od tadašnjih svetskih
rekorda. (Ovi rezultati nisu evidentirani i priznavani, jer u u to vreme SSSR
nije bio član FINA).

Da ne bi došlo do potpunog izumiranja klasične tehnike prsnog plivanja

kao najstarije i najprimenljivije tehnike, FINA je 1952. godine odlučila da
plivanje prsnim i delfin stilom odvoji. Na taj način umesto tri, egzistiraju četiri
tehnike sportskog plivanja na zvaničnim takmičenjima. Pravilima je dozvoljen
rad nogu gore-dole (pored postojećeg polukružnog). Ovakav rad nogu
(vertikalni sunožni udarci) podsećao je na pokret delfinovog repa i otud potiče
i naziv “delfin”.

Prvo zvanično takmičenje gde je prikazana samostalno tehnika delfin bile

su OI u Melburnu 1956. godine. U program takmičenja uvršćene su discipline

P L I V A N J E
123
 na 100 i 200 metara delfin samo za muškarce. Ovaj progam važio je sve do
1968. godine, dok nije dopunjen istim disciplinana i u ženskoj konkurenciji.

U Evropi 50-tih godina XX veka, Mađari Ferenc Žolt i Đerđ Tumpek, prvi
primenjuju rad nogu kao za delfin i rad ruku kao let leptira (vraćanje ruku po
novi zaveslaj kroz vazduh). Tumpek je duboko zaronjavao glavu (tzv.
“gnjuraruća tehnika”), pri čemu su se javljale velike oscilacije u predelu
ramenog pojasa, trupa i udova, što je uslovljavalo pojavu čeonih otpora i veći
pređeni put težišta tela. Koristio je nezavisnu i naizmeničnu troudarnu
koordinaciju: dok su ruke bile u uzručenju, nogama je obavljao dva udara uz
pomoć tela gore-dole, a za vreme trećeg udara ruke su obavljale pokret kroz
vodu, odnosno, osnovni deo zaveslaja. Posle “osamostaljenja”, javljaju se
prve zvanične varijante delfin stila koji će u daljoj evuluciji prolaziti od
jednoudarnog, dvoudarnog i troudarnog rada nogu prilikom jednog ciklusa
ruku. Među prvima koji su počeli da koriste dvoudarnu tehniku bio je američki
plivač Bil Jorzyk koji je na OI u Melburnu 1956. godine osvojio zlato na 200m
sa rezultatom 2:19,3. Po ugledu na Tumpeka, koristio je veliku amplitudu
pokreta koja je imala za posledice velike oscilacije sa valovitim kretanjem
tela.

Majk Troy koji je sa svojim slavnim trenerom James E. Counsilmanom,

razvio i usavršio ovu tehniku. Pobedivši na OI u Rimu 1960. Na 200m sa
vremenom 2:12,8 primenio dvostruku udarac nogama pri svakom zaveslaju
rukama, eliminisavši valovitost i talasanje tela. Telo je doveo u
hidrodinamičan položaj, prvi udar nogama se vršio kada su ruke ulazile u
vodu, a drugi pri završetku sile vuče u propulziji ruku. Ranija zajednička
greška plivača bila je kada su ruke pauzirale, čekale dok noge ne izvrše dva
udarca. Pri samom ulasku ruku u vodu, držao ih je raširene u obliku slova “V”.
Laktovi su mu bili na većoj visini od šaka, pa je propulzija dobivena sa
savijenim rukama u tom zglobu. Šake su izvodile putanju ispod tela krećući se
u suprotnom smeru od kretanja završavajući potiskivanje unazad sa rotiranim
podlakticama do butina. Udisaje je vršio posle svakog drugog zaveslaja ruku,
što je omogućavalo da se ramena nalaze plitko ispod vode, što je uticalo na
horizontalan položaj koji je zbog čeonog otpora sa manjim napadnim uglom
uticao na brzinu kretanja.

Ovakva koordinacija delfina se u narednom periodu razvijala, a i danas je

prisutna, jer je najefikasnija i najracionalnija. Na nekoliko narednih OI, bilo je
prisutno poboljšanje rezultata u disciplinama delfina. Na OI u Minhenu 1972.
godine, inače sedmostruki pobednik, Mark Špic iz SAD, pobedio je na 100m
delfin sa rezultatom 54,3 i na 200m 2:00,7. Osim harmonije i sinhronizacije
pokreta ruku i nogu i usklađenosti disanja sa položajem tela, do izražaja je
došao i visok nivo kinestetičkog osećaja za kretanje u vodi.Usklađenost

P L I V A N J E
124
pokreta i optimalizacija snage, frekvencije i amplitude plivačkog koraka činili
su ovog plivača nepobedivim.

U narednim godinama koristila se i usavršavala dvoudarna tehnika i

njome su se postozali značajniji rezultati. Pojačavao se zaveslaj rukama, lakat
zauzimao najpovoljniji tzv “visoki” položaj, a amplitude valovitih pokreta
telom postaju umerenije. Nemac Michael Gross i Amerikanac Met Biondy su
osamdesetih, odn. Rus Denis Pankratov devedesetih bili “vladari” delfina.
Plivači iz SAD, Ian Crocker i Michael Phelps su (za sada) u svetu
neprikosnoveni u XXI veku.

U programu OI pliva se u obe konkurencije, i to sledeće discipline: na

100m i 200m, u mešovitom plivanju na 200m i 400 metara (kao prva
tehnika) i u štafetnom mešovitom plivanju 4x100m (kao treća tehnika).

Položaj tela

Pri upoređivanju sa ostalim tehnikama sportskog plivanja, u tehnici delfin

je karakteristično talasasto kretanje tela, gde dolazi do velike oscilacije tela u
sagitalnoj ravni tj. oko poprečne ose u zglobu kuka. Kretanje tela je mnogo
aktivnije nego kod ostalih tehnika a javlja se kao poselidica kretanja karličnog
dela gore - dole koga prate i ostali delovi tela. Kada su kukovi u gornjem
položaju glava i ramena se kreću nadole i dolazi do energičnog udara stopala
u dublje slojeve vode i suprotno, kada kukovi kreću na dole, gornji deo tela se
kreće ka površini s tim da noge prate to talasasto kretanje i one kreću
nagore. Ove oscilacije tela, koje su umerene neophodne su jer se samo
takvim kretanjem dovodi telo u najadekvatnije položaje za pravilan zaveslaj.

Slika 108. Kretanje tela

P L I V A N J E
125
 Napadni ugao kod ove tehnike varira i neprekidno se menja baš zbog
ovakvog krivolinijskog kretanja gore dole. U momentu zamaha i izlaska ruku
iz vode ugao je najveći, dok za vreme ulaska ruku i kretanja gornjeg dela tela
na dole je najmanji.

Pokreti tela plivača gore – dole ne bi trebalo da budu preterani.

Nepotrebnim talasanjem se povećava poprečni presek tela koji plivač zauzima
u vodi, što za posledicu ima veći otpor vode pri kretanju unapred. Plivači ne bi
trebalo da kukove guraju na gore previsoko, kao ni da glavu potapaju
preduboko.

Svi poketi kod ove tehnike obavljaju se oko poprečne ose tela jer
simetričnost u radu ruku i nogu koje je pravilima definisano ne omogućava
bilo kakvo drugo kretanje.

Rad ruku

Rad ruku u tehnici delfin je simetričan i istovremen. I u ovoj tehnici rad

ruku je primaran, jer ruke diktiraju ritam, brzinu kretanja i nosioci su najveće
propulzije. Svi ostali pokreti su podređeni radu ruku i u njihov rad se
prilagođava radu ruku.

U radu ruku razlikujemo dve faze: to su propulzivna – kada se ostvaruje

kretanje i retropulzivna ili povratna koja se obavlja van vode.

Propulzivna faza se deli na tri podfaze koje se međusobno smenjuju i to

su:
faza ulaska ruku u vodu,
faza zahvata vode,
osnovna propulzivna faza i
faza izlaska ruku iz vode.

Ruke istovremeno i paralelno ulaze u vodu u širini ramena ili malo šire,
visokim položajem lakta. Glava prva uranja u vodu, zatim slede šake,
polaktice i na kraju rameni pojas i grudni koš. Šake bi trebalo da budu
okrenute van tako da palčevima ulaze u vodu tj. izložiti površini vode
najmanji poprečni presek.

P L I V A N J E
126
 Slika 109. Udah i ulazak ruke u vodu

U momentu kada ruke celom svojom dužinom uđu u vodu, rameni pojas
se kreće nadole kako bi se što bolje dovele ruke u optimalan položaj za
početak zaveslaja. Ovo kretanje ramenog pojasa zavisi prvenstveno od
fleksibilnosti samog plivača i ono ne bi trebalo da bude preduboko, optimalno
je oko 15 do 20cm.

Ruke su potpuno opružene sa dlanovima okrenutim nadole i u stranu

kako bi šake bile spremne za sam zahvat vodene mase. U ovoj fazi se ne
produkuje neka propulzija već dovode zaveslajne površine ruku u
najoptimalniji položaj za zahvat (zaveslaj) i to što je položaj laktova nešto viši
od šaka. Šake i potlaktice kreću se u stranu, nazad i na dole gde dolazi do
blagog savijanja u zglobu lakta, tako da na kraju ove faze šake su međusobno
udaljene za 1.5 do 2 širine ramena. Glava je uronjena licem u vodu s tim da
je pogled usmeren napred i nadole.

P L I V A N J E
127
 Slika 110. Faza ulaska ruke u vodu i početka zahvata

Osnovna faza zaveslaja počinje od trenutka kada se šake budu kretale u

suprotnom smeru od kretanja plivača. Savijanjem u zglobu lakta podlaktica se
rotira ka unutra dok je položaj šaka nadole i nazad. Polukružnim pokretom
šake se skoro dodiruju ispod tela dok se laktovi nalaze u visokom položaju.
Ugao u laktu tj. između podlakta i nadlakta je oko 90 o dok su šake jedna od
druge udaljene oko 10cm što zavisi od individualnih sposobnosti samih plivača
i same tehnike plivanja. Ovakav položaj ruku obezbeđuje najpovoljnije uslove
sa produkciju sile vuče, pošto su u tom momentu zaveslajne površine šake i
podlaktice sa površinom vode zaklapaju ugao oko 60o. Pri kraju ove faze taj
ugao se kreće od 80 do 85o. To se rezultira povećanjem brzine kretanja i
podizanja ramena i glave ka površini vode.

Slika 111. Trajektorija rada ruku kod delfina

P L I V A N J E
128
 Energičnim opružanjem ruku nazad i u stranu prema spolja, u zglobu
lakta, sa kretanjem šaka ispod tela i dolaskom do butina završava se osnovna
faza zaveslaja. Zaveslajne površine šake i podlakta zauzimaju gotovo
vertikalan položaj u odnosu na pravac kretanja. Plivači koji imaju bolju
zaveslajnu tehniku produžavaju zaveslaj do potpunog opružanja ruku, s druge
strane ostali plivači završavaju pokret ranije kako bi prešli u fazu izlaska ruke
iz vode. Ova faza se izvodi energičnim i brzim pokretom. Najpre iz vode izlaze
laktovi zatim podlaktice i na kraju šake i to u predelu butina. Šake i podlaktice
su opuštene dok prenos ruku obavljaju mišići ramenog pojasa, grudi i leđa.

Slika 112. Osnovna faza zaveslaja

Slika 113. Koordinacija rada ruku u delfinu (Gančar 2006)

P L I V A N J E
129
 Retropulzivna ili povratna faza obavlja se kroz vazduh relaksiranom
muskulaturom ruku zamahom u stranu i napred. Zajedno sa rukama kreće se
i rameni pojas iznad površine vode i na taj način, u zavisnosti od fleksibilnosti
ramenog pojasa, vrši se prenos ruke kroz vazduh. Ruke su pogrčene u zglobu
lakta (oko 130 do 160o) ili su opružene. Posle udaha koji se obavlja u prvoj
polovini povratne faze, glava i gornji deo grudi, koji su na kratko bili van
vode, ponovo se vraćaju u vodu.

Kretanje šake u toku jednog zaveslaja nije identičan. Put koji pređe
šaka u propulzivnoj fazi je od 1.9 do 2.1 m, dok u retropulzivnoj fazi je 1.9 do
2.0 m.

Disanje

U koordinaciji savremenog delfina, disanje se obavlja u momentu

kada rameni pojas i glava zauzimaju najviši položaj tj. na kraju faze
odgurivanja, za vreme vađenja ruku iz vode i to u prvoj polovini retropulzivne
faze.

Slika 114. Udah

Tokom prve polovine povratne faze ramena treba da se podignu, dok

vrat nastavlja sa ekstenzijom. Kada ruke pređu liniju vertikalno u odnosu na
telo, lice bi trebalo da bude potpuno van vode i treba da se počne sa udahom
Udah se nastavlja sve dok ruke vrše odgurivanje i ne počnu sa prenosom kroz
vazduh. Još dok se vrši prenos ruku kroz vazduh fleksijom, glava bi trebalo da
bude spuštena u vodu. Dok ruke prolaze kraj glave u pokretu napred, lice bi
trebalo da bude potpuno ispod vode. Spuštanje glave je brz pokret i traje
gotovo upola kraće od vremena potrebnog za podizanje glave

Posle kratkog zadržavanja vazduha dolazi do izdaha. Ispuštanje

vazduha se obavlja na nos i usta. Uglavnom se udiše podizanjem
(ekstenzijom) glave napred, i ako se sreću plivači koji momenat udaha
vazduha obavljaju rotiranjem glave u stranu kao kod kraula. Ovakav način
nije u potpunosti prihvaćen i ako je bilo uspešnih plivača koji su koristili

P L I V A N J E
130
ovakav način disanja; iz prostor razloga što se povećava napadni ugao i time
se izlaže površini vode veća površina tela što prouzrokuje smanjenje brzine.
Kada se vrat lateralno rotira, pršljenovi se postave u takav položaj da je vrat
jedva ispružen, a da bi plivač izvukao usta iz vode i bez obzira što diše na
stranu u praznini koja se stvara kretanjem tela, mora da podigne rameni
pojas više kako bi obavio udah. Zavaravajuća karakteristika ovog tipa disanja
je da nam se iz razloga što glava ostaje u statičnom položaju u odnosu na
telo, čini da se plivač ne podiže onoliko koliko je slučaj pri disanju napred.

Plivači vrše ciklus disanja na jedan ili dva zaveslaja rukama. U

završnici na 50 i 100 metara ponekad se diše i na svaki treći zaveslaj.

Rad nogu

Pokreti nogu moraju da budu sinhronizovani sa telom kako bi se

reaktivno preneli svi pokreti.To je serija talasastih pokreta koji počinju iz
donjeg dela leđa i nastavljaju se naniže, duž nogu plivača. U ovoj tehnici
dominiraju dva udarca nogu u toku jednog zaveslaja ruku. Prvi udarac se
izvodi dok ruke ulaze u vodu i počinje zahvat vode, a drugi kada ruke
završavaju zaveslaj i kreću u retropulzivnu fazu.

Slika 115. Rad nogu za delfin

Prvi udarac nogama ima stabilizacioni karakter tj. on održava telo u

horizontalnom položaju. Primarna svrha drugog udarca je da omogući lakši
izlaz ruku i ramenog pojasa van vode.

Kao i kod kraula, rad nogu u delfin stilu je bičolik pokret, gde jedan
udarac počinje kada se drugi približava završetku, s tim da se rad nogu izvodi
istovremenim i simetričnim pokretima.

P L I V A N J E
131
 Slika 116. Rad nogu za delfin

Kretanjem natkolenice prema dole impulsna sila se prenosi na

potkolenice i stopala, noge dolaze u svom kreatnju u najnižu tačku potpuno
opružene u zglobu kolena. Kukovi se u ovom momentu nalaze na površini
vode, dok je kao i donji deo i gornji deo tela uronjen u vodu. U narednom
trenutku dolazi do uronjavanja kukova u dublje slojeve vode i ujedno noge se
vraćaju po novi zaveslaj. U ovom položaju noge idu nagore opružene, da bi
stopala mogla da budu odvedena do površine vode, telo se uvija tj. spuštaju
se kukovi u najnižu tačku što rezultira savijanje u zglobu kolena. Na ovakav
način su stvoreni uslovi za izvođenje optimalnog zaveslaja u propulzivnoj fazi.

P L I V A N J E
132
 Ovaj bičasti pokret počinje fleksijom butina koju prati ekstenzija
potkolenica i završava se fleksijom skočnog zgloba. Ovaj udarac nogama,
inicira fleksija butina u trenutku kada stopala prolaze iznad linije tela. U tom
trenutku plivač započinje pritisak butinama na dole. Pritisak vode koji deluje
odozdo na gore prouzrokuje savijanje nogu u kolenima i gura stopala u
istegnut položaj. Malo nakon što butine počnu kretanje na dole plivač vrši
snažnu ekstenziju potkolenica da bi završio propulzivnu fazu u zaveslaju
nogama.

Nadprosečna sposobnost ekstenzije stopala može biti od suštinskog

značaja za poboljšanje rada nogu u delfinu. Barthels i Adrian (1974)
zaključuju da je to važnije od snage. Plivači ovog stila trebalo bi da mogu da
istegnu stopala 70 o do 80o od vertikale.

Kao što je napred navedeno ti pokreti se ne izvode istog intenziteta. Prvi

udarac noga je slabijeg intenziteta i izvodi se do dubene od 30 do 35 cm, dok
je drugi udarac jačeg intenziteta i izvodi se do dubine od pola metra. To
potapanje nogu u dublje slojeve vode omogućuje gornjem delu tela i lakši
izlazak van vode.

Koordinacija pokreta

I u ovoj tehnici ruke diktiraju ritam, brzinu i tempo pokreta, ali je od

ključnog značaja za pravilnu tehniku saradnja ruku, nogu sa čitavim telom
kako bi se izveo pravilan pokret. Zbog toga je potrebna izuzetno snažna i
fleksibilna muskulatura ruku i ramenog pojasa kao i trupa i nogu. U
savremenoj tehnici delfin, na jedan ciklus rada ruku, dolaze dva udarca
nogama. U koordinaciji ove tehnike nema nikakvog zastoja odnosno nikakve
pauze, već se naizmenično smenjuju propulzivni i retropulzivni pokreti.

Prvi udarac nogama kod većine plivača vrši se u momentu ulaska ruku u
vodu i početkom zaveslaja. On je manjeg intenziteta i amplitude pokreta i
nastoji se ovim pokretom održati postojeća brzina kretanja koja je počela da
opada. Pre ulaska ruku u vodu predstoji potpuno potapanje glave i lica. Drugi
udarac nogama je veće snage i duže amplitude pokreta i realizuje se u
momentu odgurivanja.

Kod ove tehnike zbog same strukture pokreta, dolazi do velikih oscilacija
unutar ciklične brzine. Ubrzanje tela na kraju zaveslaja može da dostigne
brzinu i do 2.9 – 3 m/sek, a potom se drastično smanjuje; tako da je
prosečna brzina kod muškaraca na 100 metara 1.82m/ sek , dok kod žena je
nešto manja i iznosi 1.65 m/ sek.7

7
Volčanšek, B.(1996): Sportsko plivanje - plivačke tehnike i antropološka analiza plivanja, Sportsko
stručna knjiga 6, Zagreb, str.29.

P L I V A N J E
133
 Slika 117. Delfin – koordinacija pokreta (Gančar, 2006)

P L I V A N J E
134
START

Start je jedan od osnovnih elemenata trke. Svaka trka počinje startom

pa shodno tome njegov značaj je bitan kako za takmičarsko tako i za
rekreativno plivanje. Startom se svi plivači na početku trke dovode u
ravnopravan položaj.

U razvoju plivanja svi plivači su do 20 godina prošlog veka startovali iz

vode odgurivanjem o zid plivališta. Tek je Međunarodna plivačka federacija
1936. godine odlučila da sva plivališta gde se organizuju zvanična takmičenja
moraju da imaju startne blokove.

Pravilima je definisan način izvođenja starta. U nekim tehnikama start se

izvodi sa startnog bloka (kraul, delfin i prsno), dok u leđnom kraulu start se
izvodi iz vode. Pored toga start sa startnog bloka moguće je izvesti na
nekoliko načina. U savremenom takmičarskom plivanju javljaju se dohvatni ili
grab i atletski odnosno trak start.

Startom se obezbeđuje pored psihičke sigurnosti i samopouzdanja i veća

početna brzina. Ukoliko je takmičarska deonica kraća to je i uticaj efikasnosti
starta na konačnan rezultata od veće važnosti.

Dok se brzina plivanja čak i u najbržim disciplinama kreće prosečno oko

2m/sek, dotle je početna brzina plivača nakon dobro izvedenog starta mnogo
veća. Realizacijom kvalitetnog strarta plivač smanjuje deonicu plivanja od 10
pa do čak 15 metara, što značajno utiče na povećanje prosečne brzine u toku
plivanja.

Start sa startnog bloka

Start sa startnog bloka moguće je podeliti na nekoliko faza i to početni

položaj, pripremni pokret i odraz, let kroz vazduh, ulazak u vodu, kliženje
ispod površine vode i prelazak u plivanje. Da bi start bio efikasan sve ove faze
se moraju posebno analizirati i u metodskom postupku pojedinačno obrađivati
i usavršavati.

P L I V A N J E
135
 Slika 118. Start sa startnog bloka

Na znak startera plivači zauzimaju svoja mesta na startnim blokovima.

Postavljanje plivača u polazni položaj obezbeđuje se da mogu brzo i efikasno
da reaguju.

U praksi se danas primenjuje nekoliko varijanti startnog skoka. Razlike

se uočavaju u odnosu na položaj stopala. Prva, znatno starija varijanta je,
dohvatni ili grab start sa stopalima na prednjem kraju startnog bloka (Slika
119 ).

Druga variajnta je atletski ili trak start, gde se stopala nalaze u

raskoračnom položaju gde težište tela može bidi u jednoj varijanti pomereno
napred a u drugoj nazad (Slika 120 ).

U prvoj varijanti težište tela može biti na prednjoj nozi kada se nakon
znaka za start vrši zamah rukama, glavom, leđima pa se kretanje nastavlja
opružanjem u zglobu kuka, kolena i na kraju se stopala opružaju. U drugoj
varijanti atletskog starta težina tela je na zadnjoj nozi pa se nakon znaka za
start prvo vrši eksplozivno povlačenje težišta tela prema napred a nakon toga
tehnika pokreta postaje ista kao što je objašnjeno u prvoj varijanti atletskog
starta kada je težina tela prenešena na prednji deo startnog bloka.

P L I V A N J E
136
 Slika 119. Dohvatni - grab start Slika 120. Atletski - track start

Plivač se prstima ruku drži za prednju ivicu startnog bloka, može između
stopala ili sa strane. Na ovaj način je moguće pomeriti težište tela napred i
time stvoriti bolje uslove za delovanje odraznog impulsa. Zahvaljujući tome
osobe sa snažnijom muskulaturom ruku i ramenog pojasa aktivnim
odgurivanjem od bloka povećavaju snagu odraza. Tehniku sa hvatom mogu
da primenjuju osobe koje su izvanredno razgibane, jer stepen savijanja u
pojedinim zglobovima u polaznom položaju zavisi od individualnih
sposobnosti.

Prstima stopala se vrši predhvat preko ivice startnog bloka. Stopala su

razmaknuta u širini kukova. Noge su u kolenima savijene tako da je ugao u
kolenom zglobu od 110 do 130o.

U toku starta telo plivača nalazi se u u jednoj toničnoj napetoj opziciji

(zatvoreni kinetički lanac). Iz ovakvog položaja čeka se signal sudije za
početak trke. Na znak sudije dolazi do napuštana ravnotežnog položaja i
prenošenja težišta tela napred. Snažnim opružanjem nogu i tela
potpomognuti odgurivanjem i zamahom ruku plivač kreće napred. Glava je
opuštena, pogled usmeren ka vodi. Kolena i trup se ispravljaju, tako da je
neposredno pre napuštana bloka telo sa površinom vode zauzima oko 30o.

P L I V A N J E
137
 Slika 121. Napuštanje startnog bloka

Kretanje tela po napuštanju platforme vrši se u blagoj paraboličnoj

putanji. Telo je potpuno opruženo. U prvom delu leta kroz vazduh glava se
podiže i usmerava prema napred i gore to utiče na podizanja težišta tela,
potencirajući njenu vertikalnu komponentu (na taj način se pospešuje
efikasnost starta), dok u silaznom delu glava se spušta između nadlaktica i
nastoji se zauzeti što hidrodinamičniji položaj za ulazak tela u vodu.

Slika 122. Faza leta

Ugao ulaska tela plivača u vodi u mnogome zavisi od tehnike i deonice

kojom se pliva. Ugao između ose tela i površine vode iznosi od 25 do 30 o,
tako da je kod kraulaša sprintera najmanji, dok kod delfinaša srednji a prsaši
imaju najveći ulazni ugao. Što je ugao veći biće i dublji ulazak tela u vodu.
Kod ulaska tela od 25o iznosi oko 50cm, 27o oko 75cm a kod 30o oko 1
metra.8

8
Gančar, I. (2006): Teoria prepodavania plavania,Odesa, Astroprint, str. 215.

P L I V A N J E
138
 Slika 123. Faza ulaska teka u vodu

Prilikom ulaska u vodu, telo je potpuno opruženo sa rukama u uzručenju

i spojenim šakama, glava se nalazi između nadlaktica. I ostali delovi tela
nastoje da zauzmu sentralnu poziciju oko uzdužne ose tela. Noge su
sastavljene i opružene u stopalima. Glava ne bi smela stajati ni previše nisko
ni previše visoko jer bilo kakvo odstupanje povećavao bi se čeoni otpor
prlikom ulazka tela u vodu. Ako je glava spuštena povećava se čeoni otpor za
18%, a ako je podignuta previše oko 20%.9.

Brzina kliženja može da dostigne vrednost veću nego što plivač može
postići plivanjem i u početnoj fazi kliženja može da iznosi oko 4.5m/sek
zavisno od stepena uvežbanosti samih plivača. Dužina koju plivači postižu
kliženjem zavisi od deonice koju treba plivati. Kod kraćih deonica faza
kliženja je manja dok kod dužih veća. Dubina na kojoj telo klizi kod kraulaša
iznosi oko 50cm dok kod delfinaša je neka srednja deonica u odnosu na
prsaše koji kliženje rade na dubini od 60 do 70cm.

Slika 124. Faza kliženja tela ispod vode

Prelazak u plivanje počinje neposredno pre nego se brzina kliženja

izjednači sa brzinom plivanja uključivanjem rada nogu. Prvi zaveslaji služe da
bi telo doveli do površine vode i obezbedili nesmetan nastavak plivanja.

9
Kazazović, B. (1998). Plivanje kao sport i sredstvo zdravstvenog i tjelesnog odgoja. Sarajevo:
Federacija B.iH., Ministarstvo obrazovanja, nauke, kulture i sporta, IP „Svjetlost“ str. 66.

P L I V A N J E
139
 Slika 125. Faza prelaska u plivanje

U kraulu počinju prvo noge da se uključuju i to je dozvoljeno i sunožnim

ili naizmeničnim pokretima, pa zatim ruke, kod delfina isključivo sunožnim
radom nogu dok ruke se kasnije uključuju. Kod prsnog plivanja, rukama se
radi širok zaveslaj do butina, zatim sledi kratka pauza, pa vraćanje ruku u
uzručenje proprađenu snažnim radom nogu koji usmerava telo ka površini
vode. Kada je glava probila površinu vode kreće koordinacija date tehnike.

Slika 126. Kinogram starta sa startnog bloka (Maglischo, 2003)

P L I V A N J E
140
 Start iz vode

Start iz vode se primenjije jedino kod leđnog kraula i u mešovitom

plivanju (pošto se leđni kraul pliva kao prva disciplina. To je složen tehnički
element sa jasno izdiferenciranom i sinhronizovanom tehnikom izvođenja
pokreta.

Na znak sudije plivači ulaze u vodu i zauzimaju početni položaj licem

okrenutim ka zidu plivališta. Hvatom za hvataljke koje su postavljene na
donjem delu startnog bloka na visini od 30 do 60cm. Ruke su opružene i
stopala su postavljena sunožno ili raznožno i obavezno se nalaze ispod nivoa
vode. Na znak „na svoja mesta“ savijajući ruke u laktu plivači se podižu iz
vode, sa povijenom glavom napred ka grudima. Ruke i noge su u tonusi
odnosno spremni za brzu reakciju na sudijin znak. Odraz kod ove tehnike je
više usmeren nazad, tako da je i putanja leta nešto niža.

Slika 127. Početni položaj za start iz vode

Na znak startera plivači vrše istovremeni odraz nogama usmeravajući

telo prema gore i nazad, pod uglom oko 20 do 30 o. U momentu opružanja
otvara se kinetički lanac, vrši udah, a rukama se vrši snažan zamah sa strane
kroz odručenje ili nagore kroz uzručenje. Glava prati ovo sinhronizovano
kretanje i zabacuje sa nazad u zaklon.

P L I V A N J E
141
 Slika 128. Faza odraza

U momentu napuštanja zida plivališta ruke su spojene sa sastavljenim

šakama u uzručenju, noge opružene i spojene. Osnovni zadatak u ovoj fazi je
da se obezbedi maksimalni odrazni impuls kako bi se postigla odgovarajuća
faza leta kroz vazduh i sam ulazak tela u vodu.

U fazi leta kroz vazduh plivač zauzima uvijen (lučni) oblik pod uglom od
15 do 20o i nalazi se u bespotpornoj fazi. Glava je u zaklonu i pogled usmeen
ka tački ulaska u vodu, telo je opruženo. Prosečna dužina leta je oko 3 metra.

Slika 129. Faza leta kroz vazduh i ulaska tela u vodu

Pri ulasku u vodu telo ulazi prvo sa opruženim sastavljenim šakama,

potom ulaze ruke i glava koja koriguje svoj položaj iz zaklona vraća se u
produžetak uzdužne ose tela, ramena i na kraju noge i stopala. Od momenta
ulaska u vodu telo je u hidrodinamičkom položaju, koje zauzima do kraja faze
kliženja.

Slika 130. Faza ulaska tela u vodu

Kliženje se obavlja na dubini oko 50cm. Smanjenjem brzine kretanja tela

koje je postignuto startom, dolazi do uključivanja rada nogu, koji može biti
sunožan ili nazimeničan. Izlaskom tela na površinu vode, plivač se nalazi
potpuno opružen sa rukama u uzručenja. Prva u rad se uključuje jedna ruka
dok druga ostaje u uzručenju kako bi se uspostavila normalna koordinacija
pokreta.

P L I V A N J E
142
 Slika 131. Faza kliženja tela u vodu i prelazak u plivanje

Ovim startom se u proseku pređe oko 5 metara.

OKRETI U PLIVANJU

Okret je tehnički element u plivanju kojim se menja pravac kretanja u

toku trke. Dobro izvedenim okretom, plivač obezbeđuje veću brzinu kretanja
nego za vreme plivanja, pa shodno tome i značaj okreta je ogroman pogotovu
na dužim distancama gde se primenjuje veliki broj okreta. Primenjuju se u
gotovo svim disciplinama (osim kod deonice na 50 metara ako se pliva u 50-
metarskom bazenu kao i u maratonskom plivanju). Pošto se takmičenja
sprovode i u 25 metarskom i u 50 metarskom bazenima, posebno se vode
rezultati, zbog činjenice da okretom plivači dosta dobijaju na brzini plivanja.
Tako su rekordi na kraćim bazenima bolji u odnosu na postignutim
rezultatima u 50 metarskim bazenima. Zbog same činjenice da se okretom u
fazi kliženja nakon odraza o zid plivališta postiže veća brzina nego što je
moguće postići plivajući, tako kod muškaraca iznosi od 2.7 do 3.4 m/sek, dok
kod žena je nešto slabiji rezultat i iznosi 2.6 do 2.9 m/sek.

Plivač u fazi kliženja nakon okreta pređe u proseku 3.25m, ako se

pomnoži sa brojem okreta i još doda dužina pri startu koja iznosi oko 7
metara, plivači praktično ne plivaju dužinu date deonice. Vreme koje je
potrebno da se izvede okret varira od 2.30 sek za prostije do 2 sek za
složenije okrete.

Tabela 5. Broj okreta po takmičarskim disciplinama

dužina
Broj okreta
deonica
dužina
50m 100m 200m 400m 800m 1500m
bazena
50m - 1 3 7 15 29

25m 1 3 7 15 31 59

P L I V A N J E
143
 Zbog većeg broja okreta u kraćim bazenima postiže se veća prosečna
brzina plivanja, kraće vreme kao i manja deonica aktivnog plivanja što i
rezultuje boljim rezultatom u 25 metarskim bazenima.

Pravila plivačkih takmičenja su dosta rigorozna, ne samo u pogledu

pojedinih tehnika plivanja, nego i u pogledu vršenja okreta. Naime postoji
čvrsta veza između pravila i okreta. Pravila su imala veliki uticala na razvoj i
poboljšanje okreta, jer iz toga stoji želja za savršenijim i efikasnijim okretom
u cilju postizanja visokih rezultata.

Pošto svaki takmičarski stil karakteriše jasna i strogo definisana

struktura pokreta postoje neki kriterijumi po kojima se i okreti za date stilove
razlikuju.

Jedan od kriterijuma je tehnika plivanja. Pravilima je određeno da u

kraulu i leđnom kraulu okretište može da se dodirne bilo kojim delom tela i to
su najbrži okreti. U leđnoj tehnici plivač je do skoro morao da dodirne
okretište rukom ne menjajući položaj tela tj. u leđnom položaju. Sada plivači
ove tehnike poslednjim zaveslajem ruke vrše okretanje tela na grudi tako da
su licem okrenuti orketištu i rotacijom preko glave izvrše okret i kontakt samo
stopalima.. Plivači prsne i delfin tehnike moraju istovremeno rukama da
dodirnu zid okretišta, što je, takođe, pravilima strogo definisano i svako
odstupanje dovodi do diskfalifikacije.

Drugi kriterijum je podela okreta na osnovu načina i tehnike udaha. Tako

se razlikuju nadvodni i podvodni okreti.

Kod nadvodnih, udisaj se vrši u trenutku izvođenja samog okreta, dok

kod podvodnih udisaj se obavlja nešto ranije pre kontakta sa okretištem.
Podvodni okreti iako su složeniji, oni su nešto brži i zato su prihvatljiviji na
takmičenjima dok nadvodni su nezaobilazni u metodici obučavanja tehnika.

Treći kriterijum može biti i u kojim se osama tela okret obavlja, pa

postoje jednoosovinski i više osovinski. Jednosovinski su jednostavnije
strukture pokreta i tu spadaju bočni ili nadvodni okreti dok višeosovinski su
složenije strukture i teži za izvođenj, ali je postignuta brzina veća i tu spadaju
razne varijante salto tj. podvodnih okreta .

Svaki okret u plivanju uslovno je moguće podeliti na pet faza:

naplivavanje, okret, odraz (odgurivanje), kliženje i prelazak u plivanje.

Svaka od ovih faza treba da se realizuje pravilno i da je adekvatno

povezana sa ostalim fazama (prethodnom i onom koja dolazi kasnije). Za
vreme naplivavanja takmičar mora da zadrži postojeću brzinu kretanja i da je
uspešno transformiše u obrtno kretanje tela, da ne menja pravac kretanja u
trenutku dodira o zid bazena. Nakon okreta za 180o i postavljanja stopala na

P L I V A N J E
144
zid bazena telo se priprema za odraz. Neposredno pred odgurivanje telo se
nalazi u zgrčenom položaju, tako da su kukovi dosta blizu zida. Trup se dovodi
u horizontalan položaj i nalazi se na dubini 30 - 40 cm. Ruke se postavljaju u
uzručenje sa glavom između nadlaktica. Nije poželjno zaustaviti kretanje, već
maksimalnom snagom mišića opružača izvršiti odgurivanje od zida bazena.
Odrazni impuls mora da se poklapa sa pravcem uzdužne ose tela. U
suprotnom telo odlazi u veću dubinu ili izlazi na površinu.

Kliženje na većoj dubini stvara veće otpore, dok kliženje u povratku po

površini vode takođe nije korisno, pošto vodena masa koju je plivač "doneo"
sa sobom ima suprotan smer od smera u kojem želi da pliva, pa se telo i ta
voda sudaraju.

Salto-okret u kraulu

Ovo je jedina alternativa na zvaničnim takmičenjima na svim deonicama

gde se pliva kraul. Svi drugi okreti koji se primenjuju u ovoj tehnici znatno su
sporiji i time neefikasni i koriste se uglavnom u metodici obučavanja tehnika.

Slika 132. Salto okret u kraulu (Gančar, 2006)

P L I V A N J E
145
 Dolaskom na zid okretišta na udaljenosti od oko 3 do 5 metara vrši se
naplivavanje. Ruka koja je obavila pretposlednji zaveslaj zadržava se pored
butima. Drugom rukom se vrši zaveslaj maksimalnom brzinom kako bi se
stvorili najpovoljniji uslovi za realizaciju potapanja gornjeg tela i glave koji idu
u pretklon na udaljenosi od oko 1.5 metar od okretišta. Rotacionom impulsu
koji je dat rukom sledi prekid rada nogu. Telo počinje kružno da se kreće oko
poprečne ose kuka ka napred. Glava kreće nadole i ka grudima praćena
pokretima donjeg dela tela. Noge u poluopruženom položaju spojene
prebacuju se preko vode na zid okretišta. Za vreme rotiranja tela rukama se
vrši korekcija ka željenom pravcu kretanja. Postavljanjem nogu na zid
okretišta sledi odgurivanje i prelazak u fazu kliženja gde je telo maksimalno
opruženo sa glavom između nadlaktica. U toku kliženja moguće je korigovati
položaj tela jer se plivači uglavnom bočno postavljaju. Okretanjem oko
izdužne ose tela plivači se dovode u položaj za efikasno izvođenje faze
kliženja. Kada brzina tela u toku kliženja padne na približnu brzinu kojom se
pliva, plivač uključuje rad nogu koji može biti sunožan ili naizmeničan čime se
postignuta brzina održava. Malim zaklonom glave i grudi plivač izlazi na
površinu vode i započinje zaveslaj i to uglavnom suprotnom rukom u odnosu
na stranu sa koje uzima vazduh.

Okreti u leđnom kraulu

Kroz istoriju za okret u leđnom kraulu pravila su se mnogo

promenila.Same promene pravila dovodila su do nastajanja novih vrsta
okreta.

U praksi danas postoji mnoštvo varijanti oba osnovna načina

okretanja. Delimo ih na nadvodne i podvodne , koje delimo na više vrsta, a
opisaćemo samo osnovne kroz istoriju njihovog razvoja. Bitno je napomenuti
da je u početku u mnogome uticalo pravilo koje je obavezivalo plivača da
dodirne okretište rukom.

Nadvodni okreti

Jednostavni bočni nadvodni okret

Ovaj okret najčešće koriste početnici. On je karakterističan po tome što
plivač kad jednom rukom dotakne okretište, savija noge u zglobovima kolena
i kuka i okreće se bočno ka toj ruci. U toku takvog okreta prinese okretištu i
svoju drugu ruku, oslanja stopala o zid okretišta, zabacuje obe ruke nazad i
snažno se odrazuje nogama o zid bazena.

P L I V A N J E
146
 Slika 132. Jednostavni bočni nadvodni okret

Klateći leđni bočni nadvodni okret

Ovde se plivač takođe okreće ka ruci kojom ja dotakao okretište, ali sada
ne dotiče okretište i drugom rukom. Kod ove vrste okreta plivač drugu ruku
privlači trupu. U toku vršenja okreta provlači svoje noge savijene u
zglobovima kolena i kuka ka zidu okretišta. Nakon toga zabacuje ruku sa
kojom je dotakao okretište, uranja svoje telo u vodu i u toku vršenja odraza
opruža ruke i telo u pravcu plivanja.

Slika 133. Klateći leđni bočni nadvodni okret

P L I V A N J E
147
 Podvodni okreti

Polu salto ili "Kiferov okret"

Američki plivač Adolf Kifer prvi je prikazao ovu tehniku 1935.godine.

Ona je bila veoma karakteristična za to vreme, prikazaćemo je kroz nekoliko
faza.

І Faza. Ne smanjujući brzinu, plivač neposredno pre okreta vrši udah.

Jednu ruku prebacuje nazad, iza glave, u smeru suprotnog ramena. Dlan sa
prstima oborenim na dole naslanja na zid, na dubini od oko 30-40cm. Glavu i
gornji deo trupa zabacuje nazad i uranja u vodu u smeru suprotnog ramena.

ІІ Faza. Sada plivač okreće telo, savija noge, delimično ih vadi iz

vode, i "zapljuskujućim" zamahom strance, prebacuje na zid plivališta. Za
vreme okretanja tela ruka koja se naslanja napušta zid, druga ruka veslajući
u vodi pomaže samom okretanju tela.

Slika 134. Polu salto ili "Kiferov okret"

ІІІ Faza. Plivač je trenutno blizu zida sav sakupljen. Njegove noge su
savijene, stopala naslonjena na zid, trup je u leđnom položaju, a glava
usmerene prema plivanju sledeće deonice. Sada sledi opružanje u zglobovima
nogu, odraz od zida. Ruka koja je bila naslonjena na zid pridružuje se drugoj i
dovode do uzručenja. Kada stopala napuste zid plivališta, plivač neko vreme
sav opružen u leđnom položaju roni.

P L I V A N J E
148
 ІV Faza. U ovoj poslednjoj fazi plivač neko vreme roni sav opružen (sa
rukama u uzručenju, a glavom između njih i opruženim i sastavljenim
nogama). Tokom ronjenja plivač postepeno izdiše na nos. Kada se brzina
smanji na onu kojom plivač inače pliva, prvo noge počinju da rade
neizmenično, a odmah zatim sledi snažan zaveslaj jednom rukom koja telo
dovodi na površinu vode.

Salto-okret u leđnom kraulu

Sve do 1988. godine pravilima se nalagalo plivačima da moraju dodirnuti

okretište sa u leđnom položaju i to rukom, glavom ili ramenom. Dolaskom
promene pravila plivačima je omogućeno da se okernu na grudi, s tim da u
tom položaju ne smeju da naprave nijedan propulzivni pokret ekstremitetima.

Dolaskom na okretište plivač na udaljenosti od oko 2 do 3 metra, počinje

sa okretanjem oko uzdužne ose tela tako da dolazi u položaj za prsno
plivanje.

Slika 135. Salto okret u leđnom kraulu (Gančar, 2006)

P L I V A N J E
149
 U drugom delu ove faze, plivač zaustavlja rotaciju oko uzdužne ose i
iz prsnog položaja priprema se za sam okret.

U fazi izvođenja samog okreta plivač počinje sa rotaciom oko poprečne

ose tela u sagitalnoj ravni. Prvo uranja glavu, dok su noge i kukovi na površini
vode. Ruke idu na gore i nazad i pomažu oko okreta.

U ovom delu plivač nastavlja da se okreće, noge savija u zglobovima

kolena i postavlja ih na zid, dok su ruke u uzručenju. Glava se nalazi između
ruku.

Plivač se priprema za odraz, postavlja stopala na zid okretišta (na

dubini od oko 40cm) i noge pravilno savija u zglobovima kolena i kuka. Ruke su
i dalje u uzručenju.

Energičnim odrazom u zglobovima kolena i kuka, odguruje se od

okretišta. Rukama, koje su u uzručenju, određuje pravac i dubinu kretanja.

Plivač dobrim odrazom dobija veću brzinu od one kojom pliva. Da bi

to iskoristio, on ispružen klizi kroz vodu jedno određeno vreme.

Onog trenutka kada počne da gubi na brzini i izjednači se sa onom

kojom inače pliva, plivač uključuje rad nogu.

Plivač određeno vreme radi samo nogama (sunožno ili naizmenično).

Pošto je to nedovoljno pa i dalje gubi brzinu, on snažnim zaveslajem jedne
ruke dovodi telo na površinu i nastavlja sa normalnim plivanjem.

Okreti u prsnom plivanju i delfinu

U fazi naplivavanja plivač dolazi na 50 - 70 cm brzim pokretom glave i

ramenog pojasa plivač se okreće ulevo, a noge se grče i dovode na zid
bazena. Levi lakat ide na levi kuk i ruka se postavlja u pravcu odgurivanja.
Druga, u ovom slučaju desna se istovremeno kreće kroz vazduh, savijanjem u
laktu spaja se sa levom u pravacu plivanja. Intenzitet okreta se povećava
odgurivanjem ruku od zida. U drugoj polovini okreta glava izlazi na površinu
vode radi udaha, posle čega se završava okret i potapa glava u vodu. Okret se
završava istovremenim postavljanjem stopala na zid bazena. Zatim nastaje
okretanje tela (grudi i lica) ka dnu bazena. Nakon toga sledi dovođenje ruku u
poziciju maksimalog uzručenja s glavom između ruku. Kada su se ruke spojile
i telo namestilo u položaj za odgurivanje vrši se jak odraz od zida bazena.
Posle toga sledi period kliženja.

Okreti za ove dve tehnike imaju svoje specifičnosti, uslovljene samom

tehnikom plivanja i pravilima koja moraju da se poštuju pri njihovom
izvođenju. Pri okretu i dolasku na cilj, zid bazena se mora dotaći istovremeno

P L I V A N J E
150
sa obe ruke, u nivou ramena. Ramena moraju da budu u vodoravnom
položaju.

Slika 136. Okret kod prsnog plivanja

U fazi kliženja kod prsne tehnike plivač mora da, u trenutku opadanja
brzine, izvrši jedan širok i snažan pokret rukama koje idu do butina
(priručeno). Kada brzina ponovo padne, skoro istovremeno noge i ruke
obavljaju pripremu za zaveslaj, da bi prvo noge započele aktivan deo
zaveslaja, a zatim se ruke u određenom trenutku uključuju i vrše klasičan
zaveslaj kojim se telo dovodi na površinu vode. Kod starta i okreta u prsnom
plivanju dozvoljena su dva pokreta rukama i jedan pokret nogama ispod
površine vode.

Kada je u pitanju okret kod delfina, pravilima je dozvoljeno ispod

površine vode učiniti jedan ili više pokreta nogama i samo jedan zaveslaj
rukama koji plivača dovodi na površinu vode.

P L I V A N J E
151
 Slika 137. Okret kod tehnke delfin

Okreti u mešovitom plivanju

U plivanju su zastupljene deonice plivanja na 200 i 400 m. mešovito.

Redosled tehnika u mešovitom plivanju je sledeći: delfin, leđno, prsno i kraul.
Prema pravilima za plivačka takmičenja svaka deonica (50 i 100 m) mora da
se ispliva odgovarajućom tehnikom. Smena tehnika plivanja vrši se na
okretištu. Osnovno pravilo koje se odnosi na okrete kod mešovitog plivanja
jeste da svaki okret u fazi dolaska na okretište sadrži elemente tehnike koju
je plivač upravo završio, a u drugoj fazi elemente okreta tehnike kojom će
plivati sledeću deonicu. To znači da je prvi deo okreta iz dolazne a drugi iz
odlazne tehnike.

P L I V A N J E
152
 Okret iz delfina u leđno

Nakon dolaska ruku na okretište posle delfina, kolenima se vrši pojačani

zamah ka zidu bazena dok se rukama i glavom vrši zamah ka nazad ka
poziciji za odgurivanje i prelazak u plivanje leđnom tehnikom.

Slika 138. Okret iz delfina u leđno Slika 139. Okret iz leđnog u prsno

Okret iz leđnog u prsno

Neposredno pred okretištem, jedna ruka blago savijena u zglobu lakta

prebacuje se iza glave i njom se oslanja dlanovima na zid plivališta. Tada je
telo ispruženo i uvito nazad. Iz te pozicije okretom oko poprečne ose u zglobu
kuka, kolutom nazad noge prebacuje preko glave i tela i njima se oslanja na
zid plivališta. Što je telo više savijeno (zgrčeno) to je lakše obaviti kolut
nazad. Ovim okretom telo takmičara se nađe okrenuto prsima prema dnu i
nakon snažnog odraza od zida bazena i kliženja obavljaju se podvodni
zaveslaj za prsno.

Okret iz prsnog u kraul

Kada takmičar prepliva deonicu određenu za prsno plivanje, dodiruje

okretište istovremeno obema rukama. Istovremeno telo savija tako da noge

P L I V A N J E
153
 dovodi stopalima na zid plivališta. Kada su noge dodirnule zid plivališta, ruke,
najpre jedna a zatim i druga, napuštaju okretište, dok se telo okreće oko
uzdužne ose. Istovremeno plivač jednu ruku ispod vode prenosi u poziciju za
odgurivanje dok drugu vadi iz vode i "zamahom" je prebacuje preko glave, da
bi je ponovo uronio u vodu. Nakon spajanja ruku sledi odgurivanje, kliženje i
prelzak u kraul.

Slika 140. Okret iz prsnog u kraul

Za to vreme druga ruka, koja je ostala u vodi postavlja se u željeni

pravac plivanja. Istovremeno, dok se rukama obavljaju navedeni pokreti, telo,
i to gornji deo, zauzima horizontalan položaj, na dubini od 50 cm. Posle toga
obavlja se snažan odraz nogama od zida plivališta. Posle kliženja za vreme
kada se vrši izdah, takmičar prelazi u plivanje kraulom.

P L I V A N J E
154
Pitanja za proveru znanja:

1. Analiza tehnike kraul

2. Koordinacija tehnike kraul

3. Analiza tehnike leđnog kraula

4. Koordinacija tehnike leđnog kraula

5. Analiza tehnike prsnog stila

6. Koordinacija tehnike prsnog

7. Analiza tehnike delfin

8. Koordinacija tehnike delfin

9. Start sa startnog bloka

10. Start iz vode

11. Analiza okreta kod tehnike kraul

12. Analiza okreta kod tehnike leđnog kraula

13. Analiza okreta kod tehnike prsnog
14. Analiza okreta kod tehnike delfin

Reference poglavlja analiza sportskih tehnika plivanja

1. Bulgakova, N.Ž. (1979). Plavanje. Moskva: Fizkultura i sport.

2. Cappaert, J. et al., (1996). Biomechanical highlights of world

champion and olympic swimmers, London: Biomehanics and Medicine
in Swimming VII, E & FN Spon, , pp. 76-80.

3. Colwin, M. Cecil. (1996). Plivanje za 21. Stoljeće, Zagreb: Gopal.

4. Costil, D.L, Maglischo, E.W, Richartson, A.B . (1992). Swimming.

Oxford: Blackwell Science.

5. Counsilman, J. E. (1978). Nauka o plivanju. Beograd: Sportska knjiga .

6. Gančar, I. (2006). Teoria prepodavania plavania – tehnologii obučenia

i soveršenstvovania. Odesa: Astroprint.

P L I V A N J E
155
 7. Hannula, D. (1995). Coaching swimming successfully: Champaign:
Human Kinetics.

8. Hannula, D., Thornton, N. (1995). The swimm coaching bible.

Champaign: Human Kinetics.

9. Hines, E.(1999). Fitness swimming. Champaign: Human Kinetics.

10. Kamenov, L. (1999). Tehnikata na sportnoto pluvane. Sofija:
Nacionalna sportna akademija..

11. Kapus, V., Štrubelj, B., Kapus, J., Jurak, G., Pincolić, D.Š., Vute, R.,
Bernarik. J., Kapus, M., Čermak, V., (2002): Plavanje učenje.
Ljubljana, Fakultet za telesno kulturo.

12. Maglischo, E.W. (2003). Swimming fastest. Champaign: Human

Kinetics.

13. Makareno, L. (1974). Priprema mladih plivača. Moskva: Fizkultura i

sport.

14. Makareno, L. (1978). Schwimmtechni. Berlin: Sportverlog.

15. Miyashita, E.W. (1999). Mechanical power in swimming the

breaststroke. The bio-psysics of swimming: three decades of
research. 10-13. Tokyo: Graduate school of education.

16. Petrić, T. (1960). ABC plivanja: Zagreb: Sportska štampa.

17. Pivač, M. (1998). Plivanje-teorija i metodika. Niš: SIA.

18. Platonov, V.N. (1985). Trenirovka plovcov visokava klasa. Moskva:

Fiskultura i sport.

19. Platonov, V.N., Fesenko, S.l. (1990). Siljneišie plovci mira. Moskva:
Fizkulkura i sport.

20. Popov, I. (1993). Metodičesko rokovodstvo po pluvane. Sofia:

Nacionalna sportna akademija.

21. Popovski, D. (1988). Sportovite vo voda. Skopje: Univerzitet „Kiril i

Metodij“.
22. Popovski, D., Meškovska, N., Grujoski, Ž., Popovski A. & Miladinovski,
A. (2005). Plivanje osnovi na tehnikata i metodika. Skopje: Škiper.

23. Rendić – Miočević, I. (1980). Priručnik modernog plivanja 1. Beograd:

Sportska knjiga.

24. Rendić – Miočević, I. (1981). Priručnik modernog plivanja 2. Zagreb:

Sportska tribina.

P L I V A N J E
156
25. Stefanović, V. (1980).Plivanje. Beograd: Fakultet fizičkog vaspitanja.
26. Sweetenham, B., & Atkinson, J. (2003). Championship swim training.
Champaign: Human Kinetics.

27. Tarpininian, S. (1996).The essential swimmer, New York: The Lyons

press.

28. Volčanšek, B. (1996). Sportsko plivanje - plivačke tehnike i

antropološka analiza plivanja. Zagreb: Fakultet za fizičku kulturu.

29. Volčanšek, B. (2002). Bit plivanja. Zagreb: Kineziloški fakultet.

30. Vuković, S., & Trivun, M. (2003). Plivanje. Banja Luka: FFV.

31. Wilke, K. (1996). Schwimmen – bewegung erleben.

Wiesbaden:Werbessern.

32. Wilke, K., Klaus, D. (1996). Schwimmen – lernen uber. Wiesbaden:

Trainieren.

33. Zahorijević, A. (1982). Plivanje – od obuke do savremene tehnike.

Beograd : Partizan.

P L I V A N J E
157
 M E TO DI K A O BU K E NE P LI V AČ A

Znanje plivanja je neosporno veoma značajno za normalan rad i život

svakog pojedinca. Ono nije samo sredstvo u procesu sistematskog
sprovođenja fizičkog vaspitanja, već i neophodna navika koja koristi čoveku u
toku celog njegovog života. Pri tome treba imati na umu da dobrim znanjem
plivanja čovek sebi osigurava život u svim situacijama kada se nalazi u vodi ili
kada je prinuđen da bez pomoćnih sredstava pređe preko vodene prepreke.
Zbog ovakvog značaja plivanja, sa obukom treba započeti što ranije.

Obuka u plivanju ima značajnu ulogu za čoveka, jer je integralni deo

njegove kulture. U ovom delu je detaljno opisan način celokupne organizacije
obuke neplivača kako za profesore fizičkog vaspitanja tako i za učitelje i
trenere plivanja. Dat je i okvirni plan i program rada, koji uz malo kreativnosti
onog koji radi obuku vrlo primenljiv.

Cilj ovog poglavlja odnosi se na edukaciju svih onih koji se upuštaju u

ovaj veoma težak i odgovoran posao.

UVOD

Plivanje je kretna aktivnost tj. sistem telesnih vežbi koji podrazumevaju

sposobnost čoveka da se održi na mestu ili da se kreće po površini vode u
horizontalnom položaju pokretima sopstvene lokomocije bez upotrebe
pomoćnih sredstava.

Određujući vrednost pojedine sportske grane teoretičari fizičke kulture

daju plivanju jedno od vodećih mesta, jer se plivanjem svestrano i celovito
rešavaju opšti zadaci fizičkog razvoja, angažuje celokupna muskulatura, ona
se razvija ravnomerno, kao i funkcionalna sposobnost organizma a naročito
pulmonalni i kardiovaskularni sistemi.

Plivanje spada u red cikličnih sportova u kojem prema obliku i načinu

izvođenja dominiraju veoma jednostavni pokreti, koji su stalno isti i koji se
naizmenično ponavljaju u toku plivanja. Međutim, dejstvo pokreta u toku
plivanja i pored jednostavne forme veoma je složeno, jer da bi pokreti
delovali na kretanje plivačevog tela, i da bi bili efikasni, moraju imati kako

P L I V A N J E
158
svoju prostornu, tako i vremensku strukturu. Svaki pokret je jedna
kompleksna i složena kinetička celina za sebe, koja podrazumeva naizmeničnu
i harmoničnu povezanost u jedan odgovarajući usklađeni ritam. Ta funkcija
pokreta zahteva od plivača i jedan visok nivo posebnog kinetičkog osećaja,
osećaja vode.

Znanje plivanja je neosporno veoma značajno za normalan rad i život

svakog pojedinca. Ono nije samo sredstvo u procesu sistematskog
sprovođenja fizičkog vaspitanja, već i neophodna navika koja koristi čoveku u
toku celog njegovog života. Pri tome treba imati na umu da dobrim znanjem
plivanja čovek sebi osigurava život u svim situacijama kada se nalazi u vodi ili
kada je prinuđen da bez pomoćnih sredstava pređe preko vodene prepreke.
Zbog ovakvog značaja plivanja sa obukom treba započeti što ranije. U novije
vreme veoma je aktuelna obuka beba jer one nemaju strah od vode s obzirom
da su svoje prve pokrete napravile baš u vodi. Međutim, njeni pokreti nisu
koordinisani jer je kora velikog mozga slabo razvijena.

Prema dosadašnjim iskustvima sa obukom neplivača treba započeti po

mogućstvu u starijem predškolskom uzrastu ali obaveznom u mlađem
školskom uzrastu. U ovom uzrastu dolazi do značajnog napredka koštanog
aparata, muskulature kao i funkcionalnih mogućnosti organizma. Takođe, i u
psihičkoj sveri dolazi do značajnih promena u kori velikog mozga tako da
pokreti postaju sve više koordinisani.

Kao što nastojimo naučiti decu da već od malena od njihovih prvih

koraka pravilno hodaju, od njihovih prvih reči pravilno govore, tako moramo
nastojati da početnike naučimo pravilnom plivanju, već od njihovih prvih
zaveslaja. Da bi se to postiglo, neophodno je postajanje, naučeno i na
iskustvu zasnovanog plana i programa pri sprovođenju obuke.

Obuka u plivanju ima značajnu ulogu za čoveka, jer je integralni deo

njegove kulture. Čovekov život je jako skup da bi se izlagao opasnosti zbog
neznanja plivanja. Statistički podaci, koji su stalno prisutni, navode nas na to
da razmišljamo o tome koliko je plivanje od velike važnosti za čoveka.
Poslednjih godina, utapanje, kao uzrok smrti je na drugom mestu odmah iza
smrtnosti u saobraćajnim nesrećama. Nesreće nastale prilikom utapanja, ne
biraju godine starosti, ali se najčešće utapaju mlade osobe starosti od sedam
do devetnaest godina.

U suštini u procesu obuke neplivača uvek treba razlikovati dva smera

rada. Jedan treba da bude usmeren ka rešavanju osnovnih zadataka koji
omogućavaju razvoj snalažljivosti, bolje reći razvoj sposobnosti za orijentaciju
u novoj sredini, on mora da se navikava na novu sredinu i da se oslobodi
straha, da se navikne na zakonitosti te sredine i na otpor koji ona izaziva, bez

P L I V A N J E
159
 obzira na tehniku za koju će se učenik kasnije opredeliti, kao drugi smer
plivanja.

KADA POČETI

Ovo pitanje se najčešće postavlja kada neko od mlađih plivača ili

plivačica iznenadi svet nekim vrednijim plivačkim rezultatom. Ljudi se tada
pitaju u kojoj je godini to dete počelo da se bavi plivanjem, kada već u svojoj
ranoj mladosti postigne zapažene rezultate. Često i u štampi čitamo, ili na
televiziskim ekranima vidimo da neki trener – u kod nas ili u svetu – sprovodi
obuku plivanja sa veoma mladom decom, pa čak i sa bebama koje su svega
nekoliko meseci stare.

Ako govorimo o pravovremenosti početka učenja plivanja, potrebno je da

odmah istaknemo i dva različita pojma o znanju plivanja. Jedno je umetnost
održavanja na vodi, sposobnost kretanja u vodi uz pomoć raznih elementarnih
pokreta, a drugo je znanje plivanja tj. sposobnost kretanja u vodi određenim
plivačkim tehnikama. Obično se onaj prvi stepen održavanja na vodi i kretanje
jednostavnim pokretima može naučiti od najranije mladosti, dok se učenje
odgovarajućih formi kretanja – plivačkih tehnika, uči nešto kasnije, bolje reći
onda kada je dete već svesno svojih pokreta. Deca starosti 5-7 godina, u
zavisnosti od njihovih intelektualnih sposobnosti, mogu uspešno da učestvuju
u tom višem stadijumu obuke, mogu da učestvuju u procesu učenja plivanja
određenim, definisanim pokretima, uz odgovarajući položaj tela, glave, udova
itd.

Novije analize ukazuju čak i na to da je najpovoljniji period uključivanja

dece u redovan plivački trenažni proces negde između 8 i 10 godine, što
svakako govori u prilog tome da decu već pre tog doba treba naučiti plivačkim
tehnikama, odnosno plivanju, a još ranije osnovnom održavanju i kretanju na
vodi. Iz tih razloga proces obuke treba započeti u ranom predškolskom dobu,
proces nastave plivanja (učenje sve četiri tehnike) u starijem predškolskom
dobu, odnosno najkasnije u prvim razredima osnovnih škola, kako bi se sa
trenažnim procesom one dece koja žele da se bave sportskim plivanjem
moglo započeti pravovremeno tj. još u nižim razredima osnovnih škola.

IZBOR TEHNIKE

Od kada je počelo da se prouča plivanje vođena je polemika kojim

redosledom treba izučavati sportske tehnike, koja bi to bila bazna tehnika na
osnovu koje bi se kasnije najlakše nadovezale ostale tehnike. Mnogi smatraju
da je to tehnika kraula na prsima, jer sama struktura pokreta kod ove tehnike
zastupljena je još i kod leđnog kraula kao i kod delfina koji ujedno i zovu

P L I V A N J E
160
paralelni kraul. Čak se i tehnika prsnog plivanja lakše savlađuje posle
usvojene tehnike kraula ili posle ostalih varijacija kraula (leđnog ili delfina),
nego direktnim i osnovnim učenjem samo te tehnike. Pored toga tehnika
kraula koja se bazira na naizmeničnim prostim takoreći svakodnevnim
pokretima i na jednostavnoj koordinaciji pokreta, daleko se lakše i brže
savlađuje nego ostale tehnike. Pristalice klasičnog prsnog plivanja, takođe,
imaju svoje argumente. Prsno plivanje kao bazično plivanje ima svoju
dugogodišnju tradiciju u evropskim zemljama. Postoji bogato iskustvo i
sigurna, oprobana i razrađena metodologija obučavanja ove tehnike. Glavni
argument pristalica ovog načina plivanja, jeste u tome što je disanje u ovoj
tehnici nešto olakšano, naročito u onom klasičnom načinu obučavanja i
izvođenja kada se dozvoljava da telo u vodi zauzme skoro vertikalan položaj i
kada se glava sve vreme nalazi izvan vode. Uglavnom plašljiva deca, a
naročito stariji neplivači, radije će prihvatiti taj način plivanja i za relativno
kratko vreme mogu da se održavaju na vodi i da se kreću. Mora se priznati da
prsno plivanje pored ovih svojih preimućstava ima i najširu praktičnu
primenu. Sa tehnikom prsnog plivanja može se plivati i pod vodom, može se
plivati u odelu, gurati neki ploveći predmet, može se pomoći utopljeniku, a
može se i bezšumno kretati po vodi. Međutim, istina je da je takvo plivanje
još uvek daleko od sportskog plivanja i samo klupski treneri znaju koliko
vremena moraju posvetiti takvim plivačima da bi ih naučili sportskoj tehnici
prsnog plivanja, odnosno da bi ih navikli da zauzmu horizontala položaj tela,
da zagnjure glavu u vodu, da vrše simetrične pokrete rukama i nogama itd.

Leđni kraul i delfin kao bazični oblici plivanja imaju manje pristalica tako
da se početna obuka ređe sprovodi ovim tehnikama. Za većinu ljudi koji
znanje plivanja shvataju samo kao svakodnevnu potrebu savremenog čoveka,
nije ni toliko bitno pitanje koju će tehniku pre usvojiti, nego je bitno da nauče
da se održavaju na vodi i da se bez bojazni po njoj kreću.

U savremenom procesu obučavanja naplivača nije primarna određena,

definisana sportska tehnika plivanja. Ako pođemo od cilja da dete naučimo da
pliva, odnosno da ga osposobimo za kretanje kroz vodu, onda nije toliko bitno
da li će se dete kretati kroz vodu rukama prsno a nogama kraul, obema
rukama zajedno ili naizmenično, u bočnom, leđnom ili prsnom položaju.

Savremeni način obučavanja polazi baš od ovih pretpostavki. Uporedno

se obučavaju osnovni elementi svih plivačkih tehnika, bolje rečeno budućem
plivaču se pruža bogatiji fond raznovrsnih pokreta, stvara se neka vrsta
okretnosti u vodi, a primarni cilj je da se plivač u novoj sredini kreće što
slobodnije. Takvim tzv. paralelnim načinom obuke postižemo da dete u svojoj
najranijoj mladosti stekne osnovne elemente neophodne za sve plivačke
tehnike, da stekne osećaj sigurnosti u vodi. Osnovno kod svih tehnika je da

P L I V A N J E
161
 plivač mora zauzeti horizontalni položaj, da mora ovladati tehnikom disanja,
tehnikom rada ruku i nogu i da ove elemente poveže u celinu, kako bi mogao
da se kreće u željenom pravcu.

Prema tome, konačna tehnika plivanja se u ovom procesu obučavanja

neplivača pojavljuje kao oblik, forma uobičajenih načima kretanja kroz vodu i
dolazi u prvi plan tek u onoj fazi obuke kada se naučeni pokreti sklapaju,
uobličavaju u jednu određenu celinu (koordinacija pokreta) tj. tek u fazi
završnog oblikovanja kretanja kroz vodu. Samim tim decenijama vođena
polemika o primarnosti jedne ili druge tehnike postaje suvišna.

OSNOVNI ORGANIZACIONI PROBLEMI PRI SAVREMENOM

PRISTUPU OBUKE NEPLIVAČA

Trajanje obuke

Organizovane obuke u plivanju sa decom predškolskog uzrasta zavisi od

mnogo faktora. Kurs obuke neplivača treba vremenski da se ograniči i smatra
se uspešnim ako su od ukupnog broja polaznika bar 2/3 naučili da plivaju.

Na dužinu trajanja obuke neplivča utiče uzrast i broj polaznika uključenih

u rad i njihovo predznanje, broj dece u grupi, mesto organizovanja obuke,
temperatura vode i vazduha, opremljenost pomoćnim spravama i rekvizitima,
stručne, pedagoške i organizacione sposobnosti nastavnika za ovu vrstu
obrazovno-vaspitnog rada, itd.

Broj časova koje je potrebno planirati u toku realizacije kursa za obuku

neplivača nije isti za sve uzraste. Praksa je pokazala da je za obuku dece
predškolskog i mlađeg školskog uzrasata potrebno više vremena nego za
obuku starijeg školskog uzrasta i odraslih. Prema stavovima prvog
jugoslovenskog savetovanja o obuci neplivača usvojeni su određeni kriterijumi
u vezi sa trajanjem obuke po uzrastima (tabela 6).

Tabela 6. Broj časova potrebnih za obuku neplivača po godištima

Broj časova potrebnih za
Starost polaznika
obuku (okvirno)
beba 80 i više
Od 2 do 3 godine 60 do 80
4 do 6 40 do 60
7 do 9 20 do 40
10 do 15 20 do 30
preko 15 15 do 25
preko 60 40 i više

P L I V A N J E
162
 Učenje plivanja je najuspešnije u predškolskom i mlađem školskom
uzrastu, jer su kretne navike tada stečene najtrajnije i najsigurnije. Plivanje
naučeno u poznim godinama nikada ne može biti sigurno i potpuno usvojeno
kretanje.

Broj nastavnih sati za učenje plivalja zavisi i od toga da li je nastava

kontinuirana ili ima pauzu između dva vežbanja. Dokazano je da se najveći i
najbrži efekat postiže ako se nastava organizuje svakodnevno što se i
preporučuje u praksi.

Efekat u radu na obuci neplivača ne zavisi samo od broja časova, nego i

do njihovog trajanja. Časovi sa mlađim uzrastom treba da traju kraće nego li
sa školskom decom ili odraslima. Čas obuke za decu predškolskog uzrasta
traje 20-30 minuta, za decu mlađeg školskog uzrasta 30-35 minuta, dok kod
ostalih čas treba da traje 45-60 minuta.

Izbor sredine za obuku neplivača

Prednost plivanja ogleda se u tome što se ono može sprovoditi gotovo

svuda gde ima vode, u bazenu, moru, reci jezeru, kanalima... Ali što se tiče
same obuke neplivača nailazimo na određene probleme, jer sama organizacija
rada zahteva izbor mesta gde bi sigurnost polaznika bila maksimalna i kako bi
im bilo prijatno u toj novoj sredini. Najoptimalnije mesto za organizaciju
ovakve obuke bio bi bazen, dubine od 70 do 110cm sa konstantnom dubinom.
U bazenu nastavnik ima dobar pregled nad svom decom, plitka i čista voda
omogućuje neometan rad. Pored zidanih bazena obuka neplivača može da se
sprovede i u montažnim bazenima raznih dubina. Prednost montažnih bazena
ogleda se u njihovoj mobilnosti i mogućnosti brze montaže kao i povezivanja
na sistem centralnog grejanja čime bi se zagrevanje vode rešilo. Takvi bazeni
se lako mogu montirati po školama i odmaralištima gde borave deca. U
takvim objektima gde je velika koncentracija potencijalnih polaznika mogla bi
se organizovati obuka plivanja i time bi se rešio veliki problem društva u vidu
smanjenja broja neplivača.

Slika 141. Namenski bazen

P L I V A N J E
163
 U situaciji kada nemamo takve mogućnosti, uglavnom smo orijentisani
na prirodne vodene površine u kojima je rad za organiciju jednog ovakvog
kursa limitiran. Nastavnik je prisiljen da nastavu izvodi na improvizovanim
plivalištima. Pri izboru mesta za obuku nastavnik treba da vodi računa da
približi uslove rada približno onim koje bi imao u bazenu, pogotovu što se tiče
sigurnosti. Pri izboru mesta treba voditi računa da je voda čista i plitka sa
pristupačnom obalom i konstantnim dnom, da na dnu nema nekog rastinja ili
oštrih predmeta, ako je reka da je voda mirna (najbolje je u rukavcu, uvali) i
da je iznad naseljenog mesta. Posle izbora mesta plivalište bi trebalo obeležiti
(trakama, štapovima, plovcima, bovama,čamcima,..). Ako je to mesto rešenje
za duži period može se improvizovati bazen sa ivicama od glatkih dasaka
postavljenih na plovne fiksirane predmete, koji bi mogli da izdrže težinu
plivača.. Markacija mora biti uočljiva posebno ako postoje i drugi kupači. Pri
izboru mesta potrebno je naći takav deo gde ima i hladovine a i da je
osunčano mesto. Da ima zaravan gde bi se deca smestila kada su van vode a
i da su dovoljno udaljeni od ostalih kupača. Nastavnik sve vreme dok traje čas
treba da ima svu decu na oku. Pored organizacije terena potrebno je imati
torbicu za prvu pomoć i nega sredstva koja bi se koristila pri spasavanju ako
slučajno dođe do toga.

Slika 142. Improvizovana kupališta

P L I V A N J E
164
 Ako se osigiraju optimalni uslovi za rad, sprovođenje obuke ne samo da
će biti sigurnije, nego mnogo i uspešnije.

Temperatura vode mora da bude prilagođena uzrastu polaznika i kreće

se od 26 do 30oC.

Organizacija rada i formiranje grupa

Organizacija obuke plivanja shodno broju sa kojim se radi treba da bude

grupna, jer samo grupna obuka ima smisla ako znamo koliko dece ne zna da
pliva i treba da pristupe ovom procesu.

Međutim, individualna obuka plivanja nezamenjiva je u radu sa malom

decom (2 do 3 godine) kao i sa bebama. Kolektivno učenje plivanja, naročito,
s obzirom na veće mogućnosti primene raznih igara, zabava i vežbi u vodi radi
navikavanja na novu sredinu, primenljivije je od individualnog rada.

Učenici koji se obučavaju plivanju u grupi su emocionalno mnogo

angažovaniji. Uz igru oni se lakše oslobađaju straha od vode, brže upoznaju
svojstva vode, što ih u vodi čini sigurnijim. Teže da ne zaostaju za drugim, da
u izvođenju vežbi prevaziđu jedni druge, često se nadmeću, svojim savetom i
primerom pomažu drugim, što povećava poverenje u sopstvene snage. U
dobro rukovođenom grupnom radu postoje veće mogućnosti uspešnog
vaspitnog delovanja. Tako učenici, vremenom, sopstveni uspeh sve više
smatraju uspehom kolektiva.

U individualnom radu učenik se u odnosu na starijeg koji savršeno izvodi

svaku vežbu, oseća inferiorno, mada, kao što je to već bilo rečeno, uz dobro
odabrani metodski postupak i neprekidnu kontrolu nastavnika, najčešće
roditelja, on brzo savađuje tehniku plivanja.

Nastavnik plivanja treba da bude dobro pripremljen za rad u vodi,

ozbiljan, odgovoran, dobar organizator. Treba da posvećuje pažnju svakom
učeniku, da prati izvođenje vežbi dajući posebna uputstva radi otklanjanja
grešaka i eventualnog ohrabrenja. Zbog toga broj učenika u grupi mora da
bude strogo ograničen, naročito kada se radi o neplivačima i to mlađeg
uzrasta. Taj broj dece može da bude najviše 8 – 12. Kod naprednijih i starijih
on se može povećati i iznad 20 učenika. Tako određen broj učenika u grupi
ekonomičan je kako sa gledišta korišćenja plivačkog objekta tako i samog
pedagoga - nastavnika plivanja.

Pošto je pravilno formiranje grupa od posebnog značaja, to se prilikom

svrstavanja učenika u grupe, mora uzeti u obzir njihov uzrast, pol i znanje
plivanja, odnosno pripremljenost i predispozicije. Ovo je značajno ne samo
zbog teškoća u sastavljanju programa rada i optimalnog opterećenja učenika,

P L I V A N J E
165
 već i zbog potrebe različitog pristupa radu kod dece i kod odraslih. U školama
nastava plivanja se obično izvodi po razredima gde su učenici približnih
godina starosti te u tom pogledu nema teškoća. Međutim, u drugim
sredinama treba voditi računa o tome da grupu sačinjavaju barem granične
uzrasne kategorije. Pri tome je značajno da se u koliko je to moguće, fizički
razvijeniji odvoje od slabije razvijenih. Svrstavanje učenika u grupe prema
njihovom znanju plivanja i mogućnostima, kao što je već bilo rečeno,
olakšava planiranje i sprovođenje nastavnog procesa. Zbog toga se učenici
mogu svrstati, na primer, u sledeće grupe:
Neplivači - uopšte ne znaju da plivaju.
Plutaši – znaju da plivaju neodređenim načinom.
Plivači samouki – znaju da plivaju neodređenim načinom do 25
metara
Plivači – znaju da plivaju barem jednom tehnikom više od 25 metara
Odlični plivači – znaju da plivaju nekoliko tehnika više od 100 metara

U nuždi broj grupa određenih prema znanju plivanja može da se smanji,

s tim da se neplivači spoje sa plutašima, plivači sa odličnim plivačima, dok
samouke plivače treba izdvojiti kao posebnu grupu. Ovo se čini zbog toga što
se kod samoukih plivača mora primeniti poseban metodski postupak, radi
otklanjanja postojećih grešaka u tehnici.

Posebno je pitanje na koji se način formiraju tzv. podgrupe u kojima će

učenici, već prema zadacima kursa plivanja, obuhvatiti različite tehnike
plivanja. Ovo se odnosi pre svega na situacije gde treba za kratko vreme
naučiti plivati. Pri tome treba početi od individualnih sposobnosti, sklonosti, pa
i već eventualno usvojenog načina plivanja.

Uspešno savalađivanje plivanja u mnogome zavisi od dobre organizacije

svakog časa, pa i nastave u celini. U nastavi plivanja svaka nastavna jedinica
iziskuje optimalne uslove, koji se ogledaju u celishodnom grupisanju učenika,
prestrojavanju, premeštanju, pa i odgovarajućem toku kretanja učenika u
vodi. Pored toga, od značaja je i gde treba da se nalazi nastavnik za vreme
časa. U dobro organizovanom radu sa početnicima nastavnik po pravilu, treba
da se nalazi izvan vode, kako bi učenici koji su u vodi, mogli bez smetnji da
ga vide. Na taj način on sam, slobodno krećući se pored vode, ima vizuelne
mogućnosti, da pogledom obuhvati celu grupu, da posmatra izvršenje
zadataka svakog pojedinca i da na vreme uočava greške koje treba otkloniti.
Međutim, na prvim časovima, bez obzira na to da li će se čas izvoditi u bazenu
ili u neograđenom prostoru u prirodi, pogotovu u radu sa decom, nastavnik
treba da je u vodi. On svoji neposrednim prisustvom, kontaktom i primerom
ohrabruje decu, olakšava savlađivanje straha od vode, a zatim, pomaže u
savaldavanju prvih nastavnih jedinica. Treba napomenuti, da prikazivanje

P L I V A N J E
166
plivanja u celini, pa zatim svakog elementa tehnike plivanja ponaosob (što
već prema potrebi čini više puta i na više načina) mora da se sprovodi u
najpovoljnijim uslovima. Naime, za vreme prikaza pa i u ostalom prilikom
objašnjavanja učenici treba da budu tako postavljeni da na najbolji način
mogu videti ono što se prikazuje (demonstrira).

Kao što smo već prethodno napomenuli, za uspešno sprovođenje obuke

plivanja potrebna je i odgovarajuća organizacija vežbanja u vodi. Radi lakšeg
pristupa ovom pitanju dajemo nekoliko modifikovanih slika 10 postavljanja i
kretanja nastavnika i učenika kako bi se na najbolji način iskoristili prostor i
vreme određeno za vežbanje. Na slikama su prikazani razni oblici
organizacione šeme rada i to u bazenu i na otvorenim vodenim površinama,
na moru, reci. Značajno je da se za vreme demostracije plivanja učenici tako
postave da što bolje vide demonstratora. Pri tome treba voditi računa da
spoljno svetlo ili svetlo iz drugih izvora ne zaslepljuje učenike.

Slika 143. Rad u bazenu

Nastavnik je
van vode –

Učenici plivaju
istovremeno

Nastavnik
demonstrira u
vodi – učenici
posmatraju
van vode

10
Zahorjević, A., Matković, I. (1975): Naučimo da plivamo. Beograd: NIP Partizan.

P L I V A N J E
167
 Nastavnik i
učenici su u
vodi – prva
dva do tri časa

Nastavnik je
van vode –

učenici su u
vodi

Nastavnik je
van vode –

učenici
vežbaju u
parovima

Slika 144. Rad u bazenu

Slika 145. Rad u moru, jezeru , reci ili velikom bazenu

Nastavnik je na obali.

Pomoćnici
demonstriraju u vodi.

Učenici posmatraju sa
obale.

Nastavnik i pomoćnici
su na obali.

Učenici vežbaju u vodi

pojedinačno ili

u parovima.

P L I V A N J E
168
Nastavnik i pomoćnici
su na obali.

Učenici plivaju u vodi.

Slika 146. Rad u reci

Nastavnik je na obali.

Pomoćnik (spasilac) u
reci.

Učenici plivaju u reci

(raspoređeni su
uzvodno od
pomoćnika).

Nastavnik i njegovi pomoćnici, sem na prvim časovima su sa

početnicima, a na ostalim bolje je da su na suvom. Oni se, prema potrebi,
kreću pored plivališta kako bi što bolje pratili vežbanje svih učenika. Međutim,
kod radu u reci poželjno je da barem pomoćnik (spasilac) bude nizvodno u
vodi.

Mere bezbednosti pri obuci neplivača

Zbog obezbeđenja sigurnosti učenika za vreme nastave plivanja

stručnjak je dužan da učenike upozna sa ponašanjem koje obavezuje:

 nastavi plivanja može da pristupi učenik koji od nadležne lekarske

službe dobije odobrenje za to (školski lekar, odnosno dispanzer
medicine rada).

 učenik je pre svakog časa plivanja dužan da stručnjaku prijavi:

o povredu na koži (rana, čir, ekcem, gljivično oboljenje),

o trenutu slabost organizma (mučnina, malaksalost,

glavobolja..)

U vodu se ne sme ulaziti u sledećim slučajevima:

P L I V A N J E
169
 neposredno posle obilnog obroka ( najmanje 2 časa),
veoma zagrejan, znojav,
pijan,
u zagađenu vodu,
na nepoznatom terenu,
za vreme velikih talasa.

Za vreme logorovanja, u letovalištima ili na izletima pored vode,

odrediće se vreme kako za nastavu tako i za slobodne aktivnosti u vodi, uz
obavezno prisustvo nastavnika i drugih lica koja pomažu za vreme boravka
učenika u vodi (spasioci, pomoćnici). Izvan određenog vremena ulazak u vodu
je najstrože zabranjen.

Tamo gde postoje tuševi, naročito u zimskim bazenima, učenici treba pre
i posle nastave plivanja da se istuširaju. Preporučljivo je da se posle tople
vode pusti mlaka, odnosno hladna, jer se na taj način lakše uspostavlja
normalna telesna temperatura. Takođe, treba isprati i oči.

Učenici u bazen ili na plivanje ulaze grupno sa nastavnikom i na isti način

napuštaju prostorije. Svaki izlazak sa časa plivanja obavezno prijaviti onome
ko vodi čas

U bazenu, na plivalištu ili mestu za plivanje mora da vlada red, jer se

time osigurava bezbednost učenika. Zbog toga se ne sme trčati, klizati, gurati
druge u vodu, nasilno potapati drugog, skakati u vodu u neposrednoj blizini
lica koje se nalazi u vodi, pljuvati na pod ili u bazen. Za vreme vežbanja i
plivanja gledati (i pod vodom) kako bi se izbeglo sudaranje u vodi ili, što je
još opasnije, da se snažno rukom ili glavom udari o zid plivališta. Često, zbog
takve neopreznosti dolazi i do težih povreda i ozleda: prelom ruke, povreda
glave i sl.

Za vreme rada u vodi, već prema unapred dogovorenim signalima

(pištaljka, gong) učenici, naročito u slučajevima opasnosti smesta moraju da
napuste vodu. Tada je samodisciplina od neprocenjive važnosti

U bazenima, na plivalištima i ostalim mestima za nastavu plivanja i

kupanja obavezna je: kolegijalnost, uzajamna predusretljivost i spremnost da
se drugom pomogne u radu i eventualnoj nezgodi.

Imajući u vidu stavove Prvog jugoslovenskog savetovanja o obuci

neplivača, koje ima istorijski značaj za ovu oblast jer je tada prvi put usvojen
jedinstven kriterijum znanja plivanja, za područje cele bivše SFRJ, ističemo
sledeće:
Polazeći od zdravstveno-higijenskog, sociopsihološkog i društveno-
ekonomskog aspekta znanja plivanja u našoj zemlji i respektujući

P L I V A N J E
170
 postojeće stanje i razlike u načinu ''opismenjavanja'' stanovništva u
plivanju – obuka neplivača ostaje i dalje otvoreno pitanje koje
treba rešavati naporom svih društvenih organizacija.
Polazeći od biopsihosocijalnog značaja plivanja, zdravstvene
organizacije treba plivanje da koriste kao sredstvo preventive,
terapije i kurative i da podrže preporuku da se s organizovanom
obukom plivnja počne od najmlađih dana.
S obzirom na utilitarnost plivanja i činjenicu da se još uvek relativno
veliki broj naših građana utapa, potrebno je radi uspešnije
pripreme ljudi za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu,
raditi i na obuci plivanja odraslih do tog stupnja da se sigurno
snalaze u vodi u svim urgentnim situacijama.
Treba posvetiti veću pažnju sigurnosti u vodi i borbi protiv utapanja.
Obuka plivanja je prvenstveno obuka škole, kao fizičke kulture,
zdravstva i opštenarodne odbrane.
Ako želimo da iskorenimo ''plivačku nepismenost'' obuka plivanja
zahteva sistematično rešenje, što se postiže tako što se obukom
plivanja počinje od najranijuh dana i završi u nižim razredima
osnovne škole.
Društvene i sportske organizacije su i do sada imale veliku ulogu i
zasluge u obuci plivanja pa se očekuje da će i dalje nastaviti s
intezivnim radom u otklanjanju ''plivačke nepismenosti''.
Organizovanu obuku plivanja smeju voditi samo kvalifikovane osobe
sa zvanjem profesor i nastavnik fizičkog vaspitanja, nastavnik i
trener plivanja, i pod punom moralnom, materijalnom i krivičnom
odgovornošću.
Program školovanja stručnih kadrova treba da usaglase sve kadrovske
škole na teritoriji Srbije i shodno tome prate i unapređuju
celokupan stručni i naučno-istraživački rad koji je vezan za učenje
plivanja.

OBUKA NEPLIVAČA

Osnovni oblici držanja tela u vodi

Znanje plivanja podrazumeva sposobnost čoveka da se održi na mestu ili

da se kreće po površini vode u horizontalnom položaju sopstvenim pokretima.

Znanje plivanja je, neosporno, veoma značajno za normalan rad i život

svakog pojedinca. Ono nije samo sredstvo u procesu sistematskog
sprovođenja fizičkog vaspitanja, već i neophodna navika koja koristi čoveku u
toku celog njegovog života. Pri tome treba imati na umu da dobrim znanjem

P L I V A N J E
171
 plivanja čovek sebi osigurava život u svim situacijama kada se nalazi u vodi ili
kada je prinuđen da bez pomoćnih sredstava pređe preko vodene prepreke.

U savremenim školama za obuku neplivača osnovni kriterijum o znanju

plivanja svodi se na sledeće:
Plivač mora da nauči da se snalazi u novoj sredini – vodi (proces
navikavanja i održavanja na vodi).
Plivač mora da nauči pravilnu tehniku disanja u novoj sredini.
Plivač mora da zna da prepliva određenu deonicu nekom od osnovnih
tehnika plivanja.
Plivač mora da nauči da plivanje počinje odgovarajućim skokom u
vodu.

Koja je to deonica kojom bi se potvrdilo da neko zna odnosno da je

savladao plivanje. Po nekima je to preplivati bazen u oba smera bez odmora,
po drugima je nakon skoka u vodu, preplivati određenu deonicu, zagnjuriti i
ponovo se vratiti. Ali u toku dugogodišnjeg iskustva mnogi metodičari su
odredili minimum preplivane deonice i to po godištima.

Što se tiče dužine najkraće deonice odnosno minimuma znanja plivanja

izražena u metrima, za predškolsku decu isnosi 25 – 50 metara, za decu
mlađeg školskog uzrasta 50 – 100 metara, a za stariju decu i omladinu 100 –
200 metara.

U suštini u procesu obuke neplivača uvek treba razlikovati dva smera

rada. Jedan treba da bude usmeren ka rešavanju osnovnih zadataka koji
omogućavaju razvoj snalažljivosti, bolje reći razvoj sposobnosti za orijentaciju
u novoj sredini. Bez obzira na tehniku za koju će se učenik kasnije opredeliti,
on mora da se navikava na novu sredinu i da se oslobodi straha, da se
navikne na zakonitosti te sredine i na otpor koji ona izaziva.

Učenik mora da zna i da diše u toj novoj sredini, da izvodi u njoj

svakodnevne prirodne pokrete, mora da vlada svojim telom i u tim novim
uslovima. Da bi se udovoljilo svim zahtevima ovog prvog smera obučavanja
zadaci se moraju usmeriti tako da učenik:
navikne na novu sredinu
nauči da diše u vodi
zna da zauzme horizontalan položaj u vodi
zna da pluta u vodi
nauči da klizi u vodi
nauči da skače u vodi
nauči razne okrete u vodi

P L I V A N J E
172
 Drugi smer rada treba da se bavi onim zadacima koji se odnose na
savladavanje tehnike kretanja u vodi, odnosno zadacima koji se odnose na
usvajanje elemenata pojedinih tehnika plivanja. Pošto svaka tehnika plivanja
ima svoja tri osnovna obeležja – rad nogu, rad ruku i koordinacija rada nogu i
ruku – to se i zadaci ovog smera odnose na usvajanje tehnika rada nogu,
rada ruku i na zajedničko izvođenje tj. koordinaciju ovih pokreta povezanih i
sa pravilnom tehnikom disanja. Na taj način svaki savremeni plan i program
za obuku neplivača mora da obuhvati paralelno rešavanje zadataka oba
osnovna smera obučavanja kako bi učenik na kraju obuke stekao ne samo
sposobnost održavanja na vodi nego i elementarne osnove sportskog plivanja.

Navikavanje na vodu

Osnovni cilj ovih vežbi da se deca naviknu na novu sredinu. To

privikavanje mora da bude postupno kako bi se deca navikla na taj novi
prostor u kome im je kosa mokra, ne mogu normalno da gledaju zbog vode u
očima, temperatura sredine im je drugačija, mesto za igru im se razlikuje od
dosadašnjeg na koji su se navikli, itd.

Zbog svega ovoga dete treba postepeno uvoditi i navikavati ga, najbolje
kroz igru i zabavu jer je to jedino što dete povezuje sa sredinom iz koje
dolazi. Mogu se primeniti razne igrice sa i bez pomagala a sve sa ciljem što
bezbolnijem približavanju vode detetu.

Nekoj deci će biti potrebno više vremena da se priviknu na vodu, neka će

jednostavnosama ući i prihvatiti sve zadatke koje nastavnik traži od njih.

Zato ih treba postepeno uvoditi i u početku ih obavezno pridržavati i biti

uz njih bez obzira da li ulazi u vodu postepeno, niz stepenice, jednostavnim
skokovima, trčeći. Sve aktivnosti koje se odnose na ulazaku vodu moraju se
ispoštovati i kod izlaska iz vode.

Pored toga dete uči da samostalno stoji u vodi, prvo držeći se za ruke
nastavnika, partnera ili rub bazena, zatim uči da hoda. Dete uči da čučne u
vodi, da sedne i da legne u vodu, da skače u vodu i da gleda predmete u vodi.
Pored toga dete može da nauči i da trči u vodi, prvo u plitkoj , a zatim i u
dubokoj vodi (do pojasa).

Udahnuvši duboko dete može da se zaroni u vodu, prvo samo licem, a

zatim može da zaroni i celu glavu. Ronjenje može da počne u mestu iz
sedenja, zatim iz stojećeg stava i iz čučnja tako da na kraju nauči da sedi ili
leži na dnu bazena potpuno zaronejno. Čim je dete naučilo ronjenje, pruža mu
se prilika da učestvuje i u nizu igara u vodi. Najbolje je da na prvim časovima
nastave nastavnik sam pokaže sve ono što zahteva od dece i da sam asistira

P L I V A N J E
173
 svakom detetu u izvođenju postavljenih vežbi. Tako će dete da stakne
poverenje u svog nastavnika, a i veću sigurnost u radu. Vežbe je najbolje
izvoditi prvi put sa decom pojedinačno, pa tek kasnije kada deca donekle
upoznaju vežbu, preći na grupni rad, prvo u manjim grupama po 3-4
neplivača, a zatim i većim grupama. Pri ulaženju i izlaženju iz vode nastavnik
mora da bude i sam u vodi i mora da pomaže svakom detetu. Već od prvih
časova obuke nastavnik mora da nauči decu da gledaju u vodi (naravno ako
je voda čista i bistra). Na taj način se otklanja i strah od vode pošto deca
osećaju da nisu više u nepoželjnoj sredini, nisu u mraku, vide sebe i svoje
drugove. Ako dete nauči da gleda u vodi, kasnije će mu to pomoći da brže i
pravilnije savlada određene pokrete nogama i rukama, jer će moći samo sebe
da kontroliše u svakoj situaciji.

Slika 147. Za mnom Slika 148. Maši krilima

Slika 149. Vodoskok Slika 150. Izvor

Slika 151. Fontana Slika 152. Umivanje u plićaku

P L I V A N J E
174
 Posle redovnog programiranog rada u vodi, poželjno je deci pa i
odraslima, organizovati neku igru ili im obezbediti izvesno slobodno vreme.
Igre treba odabirati tako da se one baziraju na pređenom i usvojenom gradivu
i da su uvek prilagođene sposobnostima učenika (dece ili odraslih).

Svaku fazu obučavanja treba da prate i igre, preko kojih se u stvari u

raznim uslovima izvođenja ponavljaju i primenjuju one vežbe, koje su
programom bile predviđene. Tako se za prve časove nastave planiraju igre sa
zadržavanjem vazduha, igre u hodanju, trčanju, igre sa guranjem, traženjem
nekog predmeta ili provlačenjem kroz noge. U fazi obučavanja skokova ili
okreta odabiraju se takve igre koje obiluju elementima skokova ili okreta, dok
se u fazi obučavanja kliženja upražnjavaju razne igre vučenja, guranja,
odraza itd. Omiljene su i razne igre sa loptom i štafetne igre.

Igre loptom mogu se primenjivati već od prvog časa (iz sedenja,

stajanja, hodanja) i rado se prihvataju do kraja plivačke karijere (vaterpolo).
Štafetne igre su isto toliko omiljene i mogu se izvoditi već na početku obuke
(nošenje ili guranje predmeta u hodu, trčanju) a posebno su pogodne u fazi
obučavanja rada nogu ili ruku, kao i u fazi obučavanja koordinacije pokreta,
jer se svaki usvojeni elemenat tehnike može izvesti u vidu takmičenja.

Kod igara i kod slobodnih aktivnosti ne bi se smelo dozvoliti deci da

prskaju jedni druge bez kontrole, niti bi trebalo prisiljavati pojedince da se
uključuju u igru ako to sami ne žele.

Potrebno je posle svakih 5-6 časova umesto igara planirati vreme za

slobodne aktivnosti. Ovo se planira stoga da bi učenici koji su zaostali u
savlađivanju programskog gradiva, ili koji sporije usvajaju gradivo, imali
priliku da uvežbaju sve one vežbe koje nisu dovoljno dobro savladali.

Radi lakšeg izbora igara, prema zadacima, igre smo svrstali u nekoliko
grupa. Evo primera:

“Guranje loptice” – Deca se nalaze u vodi koja im je do visine grudi,

udaljena za širinu ruku jedno od drugog. Svako dete ima ispred sebe lopticu.
Na znak prskajući vodom nastoje lopticu što brže da doteraju do plićaka.

''Ko će prvi – varijanta 1'' – Deca stoje u vodi i drže se jednom

rukom za rub plivališta. Na komandu ona potrče na drugu stranu plivališta, a
pobednik je dete koje prvo stigne na drugu stranu. U trčanju deca treba da se
pomažu rukama naizmenično veslajući, u pravcu cilja. Ova igra takođe, može
da se izvede i u vidu štafete, zatim deca mogu prostor prelaziti u skokovima
ili čučnjevima. Ovu igru moguće je primeniti i na otvorenom terenu pod
uslovom da je obeležen.

P L I V A N J E
175
 Slika 153. Guranje loptice Slika 154. Ko će prvi – varijanta 2

''Ko će prvi – varijanta 2'' – Deca su na obali dok je nastavnik u vodi i

drži lopticu. Na znak sad trčeći ulaze u vodu da bi što brže stigla do loptice
koju je nastavnik bacio. Ceo zadatak se radi u vubini vode maksimalno do
dečijih grudi.

''Šuge'' – Deca se nalaze u ograničenom prostoru u vodi, ne većem od

6x6 metara. Jedno dete ''lovi'' ostalu decu a ''ulovljeno'' dete juri ostale.
Varijacije: Dete stiče ''imunitet'' kada stane na jednu nogu, čučne, zaroni,
legne na vodu itd.

''Između dve vatre” - Dve vrste stoje u vodi licem jedna naspram
drugog na rastojanju 10-12 metara. Svaka vrsta ima loptu i određuje tri
igrača kao ''mete'' koje treba da stanu između dve postrojene vrste. Na
komandu deca iz vrste gađaju loptom protivničke mete. Kad je igrač - meta
pogođen, on izlazi iz igre a na njegovo mesto ulazi igrač iz iste vrste. Posle 3-
4 minuta prebroje se oni igrači - mete koji su bili pogođeni loptom. Pobeđuje
ona vrsta koja ima manje pogođenih igrača-meta.

Slika 155. Između dve vatre Slika 156. Ringišpil

''Ringišpil'' Držeći se za ruke deca formiraju dva jednaka kruga. U

svakom krugu treba da bude paran broj dece, a svako drugo dete u krugu

P L I V A N J E
176
treba da legne na leđa. Na znak nastavnika, krugovi se kreću u određenom
pravcu, dok deca koja leže na leđima lupaju naizmenično nogama, kao za
leđni kraul. Pobeđuje onaj krug koji brže okrene 2-3 ''runde''.

Slika 157. Jahači

''Jahači'' Jedno dete uzjaše drugo i onda trče do označenog mesta ili se
bore kao konjanici, težeći da jedno drugog smakne s ''konja''. Pobeđuje ono
dete koje je ostalo u ''sedlu''.

Disanje u vodi

Zbog svoje specifičnosti i važnosti, vežbe disanja u svim planovima i

programima za obuku neplivača primenjuju se na svakom času. Pri
uvežbavanju disanja u vodi, treba misliti na tehniku udaha i izdaha, bez
obzira u kakvom se položaju telo nalazi. Vežbe disanja moraju biti dvojakog
karaktera, a to zavisi od toga da li se one primenjuju u toku procesa
navikavanja na vodu i sticanja osnovne plovnosti ili u toku obučavanja
kretanja kroz vodu. Disanje se u plivanju vrši drugačije nego li na suvom. Dok
se na suvom udiše na nos, a izdiše na usta i nos, u plivanju se udah vrši
isključivo na usta, dok se izdah vrši na usta i na nos.

Naročito u procesu navikavanja na vodu potrebna je velika opreznost i

postupnost. Posebno treba obratiti pažnju na kratki ali snažan udah i na duži
ali sporiji izdah. Udah treba uvežbavari kako sa dizanjem glave tako i sa
okretanjem glave. Korisne su vežbe sa skokovima iz vode (odraz sa dna
bazena iz dubokog čučnja i ponovno vraćanje u duboki čučanj). U čučnju se
vrši snažan izdah i na usta i kroz nos. Čim se uvežba tehnika uzdaja i izdaha
stojeći u mestu, na suvom i u vodi, prelazi se na uvežbavanje tehnike disanja
povezane sa tehnikom rada ruku i nogu. Da bi početnici što lakše shvatili

P L I V A N J E
177
 tehniku disanja povezanoj sa radom ruku i nogu, najbolje je da nastavnik uz
prigodno objašnjenje nekoliko puta i sam demonstrira vežbu.

Često se dešava da učenici pri udahu suviše podižu ili suviše okreću
glavu. Najbolje je da se udah uvežbava okretanjem glave kako na desnu tako
i na levu stranu.

Slika 158. Hlađenje supe Slika 159. Najveći vir

Deca zahvate vodu šakama i na sličan način kao što se rasplamsava

vatra, ili hladi vrela supa, ''izduvaju'' vodu iz šaka, duvati ping-pong lopticu u
daljinu ili razne lagane ploveće predmete.

Slika 160. Udahni – izdahni Slika 161. Brojanje mehura

P L I V A N J E
178
 Slika 162. Izduvavanje u vodi Slika 163. Zaroniti otvorenih usta

Korisne su vežbe sa skokovima iz vode (odraz sa dna bazena iz dubokog

čučnja i ponovno vraćanje u duboki čučanj). U čučnju se vrši snažan izdah i
na usta i kroz nos.

Slika 164. Skoči i zaroni Slika 165. Trka brodića

Čim se uvežba tehnika uzdaha i izdaha stojeći u mestu, na suvom i u

vodi, prelazi se na uvežbavanje tehnike disanja povezane sa tehnikom rada
ruku i nogu.

Da bi početnici što lakše shvatili tehniku disanja povezanoj sa radom

ruku i nogu, najbolje je da nastavnik uz prigodno objašnjenje nekoliko puta i
sam demonstrira vežbu.

Ronjenje

Kod primene vežbi ronjenja najbolje bi bilo radita u prirodnim uslovima,

jer takav rad motiviše učenike na rad. Potrebno je izabrati mesto gde je dno

P L I V A N J E
179
 interesantno, kako bi ovu aktivnost učenici što prijatnije doživeli, jer se prvi
put susreću sa potapanjem celog tela u vodu tako da za neke to može
dovesti do odbijanja ove aktivnosti. Vežbe ronjenja moraju se primenjivati
posturno, a prilikom rada voditi računa da učenici ne rone ka dubini već po
mogućstvu da dubina bude konstantna, kako prilikom izrona ne bi gubili tlo
pod nogama što može da izazove teže posledice.

Zaron je moguće izvršiti na glavu i na noge. Na početku se primenjuju

zaroni na noge, gde se deca ne bi odvajala od tla, razna zagnjurivanja u
mesta, ispod ruke nastavnika, partnera, a kasnije na glavu. Insistirati za
vreme izvođenja aktivnosti da deca gledaju u vodi.

Vežbe koje se mogu primenjivati raznolike su i zavise prvenstveno

od kreativnosti i znanja samog nastavnika, navešćemo neke a ostale
propratiti animacijama:

 Učenici podeljeni u grupe na znak nastavnika sa obale kreću u

vodu. Kada dođu do dubine stomaka čučnu i zagnjure tako da im voda dođe
preko glave (sl.166).

Slika 166.

 Ova vežbica se može izvesti i u dubini do grudi kada je

moguće deci dati neki zadatak, npr. uzeti pesak, kamen,…

 Učenici su podeljeni u parove, jedan pokazuje šakom brojeve

a drugi koji je zaronio pri izronu ponavlja ih.(Sl. 167)

P L I V A N J E
180
 Slika 167.

 Postavljena u kolonu deca hodaju došavši do nastavnikeve

ruke (raznih prepreka) zarone, posle prolaska lagano izranjaju. (Sl. 168 A)

A B

Slika 168.

 Deca formiraju krug i drže se za ruke. U krugu stoji nastavnik

i drži loptu privezanu za kanap dužine poluprečnika kruga. On sada zavrti
loptu u visini dečjih glava a deca da bi izbegla udarac lopte, moraju da
zagnjure. Pobeđuje ono dete koje nije pogođeno. (Sl. 168 C)

 Prethodnu vežbicu moguće je uraditi i na način kada nastavnik

mesto ruke drži u vodi kolut kroz koji učenici obavezno moraju da prođu. (Sl.
169)

P L I V A N J E
181
 Slika 169.

 Postavljena u kolonu deca zaranjaju i odbijanjem o tla kreću

se sa ciljem da prođu između nogu nastavnika koji ih sve vreme prati i
kontorliše. (Sl. 170 A)

 Ovu vežbu moguće je modifikovati postavljanjem nekoliko

palica pobodenih u dno. Učenici prilikom ronjenja prave slalom tj. kreću se
pored njih. (Sl. 170 B)

A B

Slika 170.

P L I V A N J E
182
 Plutanje

Normalan redosled rada je da nakon savladavanja osnovnih vežbica

ronjenja detetu nije teško da primeni vežbice plutanja. U ronjenju je vazduh
izbacivalo u vodi a kod plutanja je potrebno malo više ga zadržati u plućima
kako bi telo moglo lakše da pluta. Laganim odgurivanjima o čvrsto tlo
omogućava mu da zauzme adekvatan položaj tela na vodi. Plutanje je moguće
odraditi i pridržavanjem za zid bazena, kao i uz asistenciju partnera ili
nastavnika. U praksi razlikujemo više oblika plutanja:
zgrčeno plutanje (sa licem gore ili prema dnu bazena),
horizontalno plutanje (na grudima ili leđima),
vertikalno plutanje,
plutanje sa glavom na dole (iz stoja na šakama),
plutanje sa raširenim rukama i nogama (zvezda).

Najbolje bi bilo da učenik nauči svako od navedenih plutanja.

Na prvim časovima potrebno je da nastavnik bude u vodi, da pomaže

slabijim polaznicima držeći ih za ruke. Naročito mora da se pazi na puštanje
ruke neplivača (od strane nastavnika ili od strane partnera) da se neplivač od
naglog gubljenja oslonca ne bi uplašio i potonuo.

Nastavnik ili partner mora da ostane pored učenika sve dok ovaj ne
stane na dno bazena, odnosno sve dok se ne uhvati za rub bazena. Treba
paziti i na momenat kada dete ispušta vazduh, jer i tom prilikom može da se
uplaši i potone.

Slika 171. Plutanje na leđima Slika 172. Plutanje na grudima

P L I V A N J E
183
 Slika 173. Plutanje iz zgrčenog položaja

A
B

Slika 174. Plutanje na leđima -

zvezda

Zauzimanje horizontalnog položaja

Kako dete savladava prethodno pomenuta elementarna kretanja u vodi

normalno je da će mu zauzimanje horizontalnog položaja biti relativno
olakšano. U toku plutanja već se susrelo s ovim položajem, pa se već na
prvim časovima mogu zauzeti različite kombinacije ovog položaja iz različitih
oblika, npr. zgrčenog plutanja (držeći se za stepenice, rub bazena, partnera)
samo običnim opružanjem nogu. To su u stvari vežbe prelaza iz verikalnog u
horizontalni položaj i obrnuto iz horizontalnog u verikalni.

Uglavnom se počinje u plićem delu bazena gde učenici mogu da legnu

opirući se šakama o dno bazena. Posle toga mogu da pokušaju zauzeti
horizontalni položaj držeći se rukama za stepenište, za zid plivališta ili rub
bazena, ili pak bez pridržavanja sa malim odrazom od dna bazena. Tehnika
izvođenja zauzimanja horizontalnog položaja ista je kao i kod plutanja.
Naime, posle dubokog uzdaha prelazi se u horizontalno plutanje, sa rukama u
uzručenju, ili priljubljenim uz telo. Naravno da treba naučiti zauzimati
horizontalni položaj ležeći kako na grudima tako i na leđima. Što je telo
plivača bliže horizontalnom položaju u vodi to će lakše da pliva jer je otpor
koji savlađuje telo prilikom ovog položaja manji. To možemo zapaziti i kod
umornih plivača, jer se on, da bi se odmorio, opruža po vodi, odnosno leži na
vodi. Horizontalni položaj je u plivanju veoma važan i svaki plivač nastoji da
ovaj elementa što bolje usvoji.

P L I V A N J E
184
 Slika 176. Zauzimanje
Slika 175. Zauzimanje
horizontalnog položaja na
horizontalnog položaja na prsima
leđima

Zauzimanje što boljeg horizontalnog položaja tela na vodi preduslov je

za uspešnije plivanje.

Kliženje na vodi

Kada plivač uspe da zauzme horizontalni položaj držeći se za ruke

partnera, ovaj drugi može da ga vuče ili gura tako da učenik sam plovi
nekoliko metara. Pri tome nastavnik mora napomenuti učeniku da zadrži
vazduh posle udaha, kao što je to radio i kod plutanja.

Slika 177. Kliženje udvoje

Slika 179. Kliženje na prstima u

Slika 178. Kliženje na leđima
paru

P L I V A N J E
185
 Sposobnost kliženja se uspešno uvežbava u raznim vrstama odraza sa
dna bazena, od stepeništa, od zida bazena itd. Najrizičniji deo obuke kliženja
je kada učenik prestane da se kreće kada noge mora ponovo da spusti na tlo.
Iz tog razloga decu treba postaviti na nekoliko metara od zida bazena,
okrenuta licem prama zidu, te da odraze od dna vrše ka zidu kako bi na kraju
kliženja mogli da se uhvate rukama za za zid plivališta i tako spuste noge
ponovo na dno bazena. Ove vežbe lako mogu da se izvode i na taj način što
se kliženje vrši prema partneru, koji hvata plivača za ruke i tako pomaže da
se ovaj ponovo ispravi.

Slika 180. Iz skoka u kliženje

Vežbe kliženja je najbolje izvoditi u početku pojedinačno, a zatim grupno

uz stalno ispravljanje grešaka. Potrebno je potpuno opružiti ruke, trup i noge.
Glavu u prvoj fazi obuke treba toliko podići da se lice nalazi van vode, a
kasnije posle udaha lice treba spustiti u vodu. Treba nastojati da plivač barem
8-10 sekundi zadrži vazduh, tj. zadrži lice u vodi. Disanje se vrši na taj način
što se na momenat glava izdigne iz vode i udahne vazduh. Posle udaha lice se
ponovo uranja u vodu.

''Torpedo'' – Deca se u parovima drže za ruke, i izvrnuvši se na leđa,

grče noge u čučanj dodirujući se stopalima. Onda se snažno odgurnu i klize na
leđima u suprotnom pravcu. Pobeđuje par koji je najduže klizio po vodi

Skokovi u vodu

P L I V A N J E
186
 Bez obzira na atraktivnost ovih vežbica, pre bilo kakvog početka i
uključivanja u obuku moraju se obezbediti adekvatni uslovi. Potrebno je da su
se deca već oslobodila straha od vode. Skokovi su sastavni deo vežbi za
sticanje sigurnosti i sticanje plovnosti u vodi.Već na prvim časovima izvode se
skokovi u vodu, sa stepeništa, sa ivice bazena, držeći se za ruke nastavnika,
za pruženu policu. Nije preporučljivo da se u ovoj fazi plivači drže za ruke
svog partnera i da zajedno skaču u vodu.

Na početku dok se ne savladaju dobro skokovi skače se pojedinačno ali

obavezno uz pomoć nastavnika, zatim u manjim pa i u većim grupama, ali
uvek na komandu i pod kontrolom nastavnika. Na početku, svaki skok mora
da pokaže sam nastavnik i da posle prikaza ostane u vodi kako bi učenici
mogli pojedinačno skakati prema njemu.

Kao i kod predhodnih aktivnosti ni ovde ne valja forsirati decu koja

pokazuju strah i ne usuđuju se da skaču u vodu u toku prvih časova. Strah od
vode je još prisutan kod te dece ali je jedno sigurno da će i sama pokušati da
skoče kasnije kada vide svoje drugove kako sa lakoćom izvode skokove.
Takvu decu treba postaviti na najplići deo bazena i dati im više predvežbi za
skakanje (sa stepenica, uz pomoć nastavnika) ili ih je potrebno ponovo uneti
u vodu nekoliko puta.

Skokovi u vodu treba da budu upražnjavani na svakom času obuke

plivanja, jer učenicima uvek mogu da pruže izvesnu razonodu i ralaksaciju a
nastavu čine vedrijom i zanimljivom.

Pored ilustracija pomenućemo samo neke od popularnih igrica koje se

primenjuju:

Skokovi na noge

Slika 181. Skok iz sedećeg položaja Slika 182. Skok iz čučećeg

na noge

P L I V A N J E
187
 Prozivanje imena - Deca stoje na rubu plivališta. Jedno od njih skoči u
vodu i zove po imenu neko drugo dete koje se nalazi u vrsti, ovo opet skačući
zove naredno dete itd.

Slika 183. Skok iz stojećeg položaja Slika 184. Skok iz trka - bomba

Skok na glavu u parovima. U parovima deca bokom okrenuta prema

vodi čuče na samoj ivici plivališta. Usvakom paru ''drugo'' dete šakama uhvati
za gležanj ono joje je ispred njega. Na dati znak prvo dete skače u vodu na
glavu, povlačeći za sobom drugo dete. Varijanta: ovaj skok postaje složeniji
kada više dece povežemo u lanac i tako postepeno svi skaču u vodu.

Slika 185. Skok iz trka na noge

Skokovi na glavu

Slika 186. Skok iz sedećeg Slika 187. Skok iz klečećeg

položaja na glavu položaja na glavu

P L I V A N J E
188
 Slika 188. Skok iz polu-
Slika 189. Skok iz vage na glavu
savijenog položaja na glavu

Slika 190. Skok na glavu iz

Slika 191. Skok sa odrazom
pretklona

Skok na glavu u parovima. U parovima deca bokom okrenuta prema

vodi čuče na samoj ivici livališta. U svakom paru ''drugo'' dete šakama uhvati
za gležanj ono koje je ispred njega. Na dati znak prvo dete skače u vodu na

P L I V A N J E
189
 glavu, povlačeći za sobom drugo dete. Varijanta: ovaj skok postaje složeniji
kada više dece povežemo u lanac i tako postepeno svi skaču u vodu.

Razne kombinacije skokova na noge i glavu:

 Skok u vodu sa okretom za 45 º, 90º i 180º.

 Skok sa zgrčenim nogama.

 Skok sa loptom u rukama.

 Najduži skok itd.

Okreti u vodi

U samoj obuci neplivača potrebno je primenjivati okrete i to na svakom

času. Jer primenom okreta deci se razvija motorika u vodi i prilagođava
vestibularni aparat za boravak u vodi. Potrebno je primenjivati sve vrste
okreta i ujedno ih prilagođavati stepenu znanja i usvojenosti plivanja.

Prvo izvode u mestu, u sklopu raznih vežbi hodanja, plutanja i kliženja,

sa i bez dodira, zatim se izvode razni okreti iz plutanja (iz svih položaja).
Pored izvođenja okreta u horizontalnom položaju mogu izvoditi i iz
vertikalnog.

U fazi obučavanja rada ruku i nogu okreti se uvežbavaju pored zida

bazena, držeći se za rub bazena, prvo u mestu, zatim u kretanju: iz kliženja,
zatim iz plivanja rukama i nogama ili pak kompletnog plivanja.

Vežbe okreta treba isto tako uvežbavati što češće kao i skokove, jer su
one za decu interesantne, predstavljaju novost i osveženje.

Vežbe za savladavanje tehnike plivanja

Svaka tehnika plivanja sastoji se od rada nogu, rada ruku, disanja i na

kraju sve te elemente treba povezati u koordinaciju svih ovih pokreta. Svi ovi
elementi se izučavaju posebno i na kraju se povezuju. Tako ćemo i mi prvo
objasniti ulogu i uticaj pojedinih faza a kasnije slikovito i prikazati neke vežbe
koje služe kod učenja tehnike kraula, kao osnovne tj. bazne tehnike.

Rad nogu je od suštinske važnosti u plivanju, pogotovu kod dece jer

radom nogu pored postignute brzine, obezbeđuje se stabilnost tela na vodi.
Radom nogu se omogućava kretanje tela u horizontalnom položaju, tako da
se sa ovim vežbama u procesu obuke neplivača kreće vrlo brzo. Na samom
početku obavezno objasniti ulogu rada nogu za plivanje kao i najoptimalniji
položaj stopala i potkolenice u raznim fazama rada nogu. Na suvom se vrši

P L I V A N J E
190
korekcije položaja stopala, kolena i uvežbava se i kontinuirani rad obema
nogama.

Rad ruku je taj koji diktira tempo, ritam i brzinu pokreta i pravilnim
radom ruku plivač utiče i na brzinu kretanja. Tehnikom rada ruku utiče se na
opštu koordinaciju pokreta jer sam rad ruku je tesno povezan a disanjem.
Greške u tehnici disanja obično povlače za sobom i greške u tehnici rada ruku
i obrnuto. Nepravilno držanje glave povlači za sobom nepravilan rad ruku i
nepravilan položaj trupa i zbog toga u radi treba i povezivati ove dve celine. U
toku rada insistirati da deca drže oči otvorene tj. da stalno gledaju u vodu.

Savladavanjem rada nogu, ruku i disanja učenici su spremni da te celine

povežu. U početku koordinaciju ovih pokreta treba da izvode bez disanja i to
na kratkim deonicama (po nekoliko metara), a kada usvoje celokupnu
strukturu pokreta uključivati i disanje. Kada se donekle usaglasi koordinacija
pokreta prelazi se na razne kombinacije.

Na početku obuke prvo se rade vežbe na suvom a zatim u vodi i to po

principu od lakšeg ka težem od poznatog ka nepoznatom od jednostavnijih ka
složenijim vežbama.
Uvežbavati rad na obali:
o u sedećem položaju,
o u ležećem položaju.

Posle usvajanja pokreta na suvom prelazi se na rad u vodi i to:

 U mestu – držati se za ivicu bazena i menjati položaj iz

grudnog u leđni zatim u bočni,

 U plitkoj vodi uz asistenciju para ili nastavnika,

 Samostalno uz pomoć rekvizita (daska za plivanje),

 Samostalnim pokretima bez pomoći.

Kod rada nogu treba napomenuti da se sve vežbe izvode iz kliženja bez
obzira da li se odgurivanje vrši sa dna ili ivice bazena.

Uz kombinaciju vežbi za rad nogu moraju se kombinovati vežbe disanja

(u čeonoj ravni i na stranu) a kasnije sa vežbama za rad ruku.

Nastavnik je dužan da pre bilo kog zadatka izvši demonstraciju i to što

sporije kako bi deca lakše shvatila. U toku same obuke sve pokrete vršiti u
sporom a pred kraj obuke u nekom optimalnom ritmu, kako bi polaznici videli
da se i sporim pokretima može uspešno kretati kroz vodu.

P L I V A N J E
191
 Tek se na bazi svestrano uvežbane i usklađene koordinacije pokreta
nogu i ruku sa odgovarajućom tehnikom disanja prelazi na stilsko i tehnički
doterano plivanje, na definisanje tehnike plivanja.

U daljem tekstu biće prikazane razne vežbice koje se koriste u obuci

tehnike kraul a odnose se na položaj tela u vodi, vežbi za rad nogu, ruku i
disanja i na kraju koordinacije svih pokreta.

Položaj tela u vodi

1. Kliženje. U vodi dubokoj do pojasa ili grudi stati pored zida

plivališta licem okrenutim prema vodi. Zauzeti čučeći stav
tako da brada dodiruje površinu vode, ruke opružiti
napred, šake sastaviti a jedno stopalo nasloniti na zid
plivališta. Duboko udahnuti, glavu zaroniti napred, drugu
nogu nasloniti na zid plivališta i odraziti se od njega. Sada
celo telo opruženo na prsima klizi napred. Pri kraju
kretanja tela vazduh izdisati na usta i na nos, zatim,
kolena saviti prema grudima, glavu podići iz vode i stati
na dno.

Slika 192.

2. Ista vežba kao pod 1, s tim, da je jedna ruka opružena

napred, a druga niz butinu. Uz dalje vežbanje menjati
položaj ruku.

3. Ista vežba kao pod 1, samo što se opružene ruke nalaze

pored butina.

Napomena: U vežbanju je značajno da učenik celo telo drži opruženo ali

mišići tela ne smeju biti suviše napregnuti. U prvim pokušajima telo će se
verovatno okretati čas na jednu čas na drugu stranu, u takvim slučajevim
treba sačekati da telo zauzme stabilan položaj na prsima.

Pokreti nogu

Na suvom

1. U sedećem položaju na klupici ili podu.

P L I V A N J E
192
 Slika 193.

2. U ležećem položaju na klupici.

3. U stojećem položaju na ivici bazena,

4. U sedećem položaju na ivici bazena (noge prema vodi),

Slika 194

U vodi

1. U stojećem položaju okrenuti bokom ka ivici bazena.

2. U ležećem položaju na grudima, držeći se rukama za ivicu

bazena, naizmenično raditi nogama dok je glava van vode.

Slika 195.

3. U ležećem položaju na leđima, držeći se rukama za ivicu

bazena, naizmenično raditi nogama dok je glava van vode.
Kasnije uz ovu vežbu uključiti i disanje (napred nazad ili na
stranu).

P L I V A N J E
193
 Slika 196.

4. U ležećem položaju na grudima, držeći se rukama o dno

bazena (raditi u dubini max 50cm), naizmenično raditi
nogama dok je glava van vode. Kasnije uz ovu vežbu
uključiti i disanje (napred nazad ili na stranu).

Slika 197.

5. Učenici su u parovima. Prvi učenik vuče za ruke drugog

učenika koji nogama izvodi udarce nogama, zatim se
menjaju. Na početku je glava van vode. Kasnije uz ovu
vežbu uključiti i disanje (napred nazad ili na stranu).

Slika 198.

6. Duboko udahnuti, odgurnuti se od dna ili zida bazena,

zauzeti horizontalan položaj na vodi sa rukama ispuženim
iznad glave i licem uronjenim u vodu, i plivati vršeći pokrete
nogama za kraul. Posle zadržavanja vazduha izdahnuti u
vodu i vežbu prekinuti. Malo se odmoriti i ponovo plivati
samo nogama. Dužinu plivanja postepeno povećavati do 15
m. Ne zadržavati se previše već kombinovati sa disanjem.

P L I V A N J E
194
 Slika 199.

7. Isto kao u vežbi pod 6, s tim, da je jedna ruka opružena

napred (pored glave) na površini vode, a druga priljubljena
uz istoimenu butinu. Prilikom ponavljanja vežbe menjati
položaj ruku. Dužina plivanja do 15m.

8. Isto kao u vežbi pod 7, s tim da su ruke na leđima.

Slika 200.

9. Nasloniti se sa ispruženim rukama na dasku, odgurnuti se od

zida ili dna plivališta i plivati samo nogama. Glava se nalazi
iznad vode.

Slika 201.

10. Isto kao pod 9, samo što se uz neprekidne pokrete nogu

uključuju i vežbe disanjana stranu. Na početku vežbanja
vazduh treba isključivo uzimati na taj način što se glava
okreće čas na levu čas na desnu stranu. Prilikom plivanja
samo nogama ne pritiskivati rukama na dasku i ne savijati
ruke u zglobovima lakta. Dužinu plivanja povećavati (25-50
m).

Disanje

U vodi

P L I V A N J E
195
 1. U vodi do pojasa ili grudi vežbati izdisanje u vodu. Prilikom
izdisanja čučnuti tako da se glava potpuno zagnjuri, a udisati
kada se iz čučnja odrazom od dno pređe u uspravan položaj.
Ova vežba se može vežbati i u parovima: dok jedno dete
udiše drugo izdiše pod vodom i tako naizmenično. Paziti da
se svaki put sav vazduh izdiše u vodu.

2. U pretklonu stojeći na dnu bazena, raditi disanje uz pomoć

para ili nastavnika, držati obe ruke i disanje se obavlja
napred-nazad.

Slika 202

3. U pretklonu stojeći na dnu bazena, raditi disanje uz pomoć

para ili nastavnika, držati jednu ruku dok se disanje obavlja
na stranu.

Slika 203.

4. U pretklonu sa licem prema zidu plivališta opruženih ruku,

dlanove nasloniti na ivicu bazena sa licem u vodi. Disati na
stranu. Posle pauze promeniti stranu udaha.

5. U pretklonu sa licem prema zidu plivališta uhvatiti se jednom

rukom za ivicu bazena sa licem u vodi. Disati na strani
suprotnoj od ruke kojom se pridžavate. Posle pauze
promeniti stranu udaha.

6. U pretklonu stojeći na dnu bazena, ruke nasloniti na kolena

ili iza leđa, lice zagnjuriti u vodu, disati čas na jednu čas na
drugu stranu bez podizanja glave izvode.

P L I V A N J E
196
 Slika 204.

7. Plivati nogama sa jednom rukom u uzručenju, dok se druga

ruka nalazi u priručenju pored tela. Disati na strani suprotnoj
od ruke koja je u uzručenju.

8. Isto kao u prethodnoj vežbi, s tim da se udisaj izvodi prema

ruci koja je priljubljena uz butinu.

Napomena: sve ove vežbe disanja kombinuju se sa vežbama za rad nogu

(već napomenutim), a kasnije i sa vežbama za rad ruku i kasnije sve spojiti u
koordinaciju svih ovih pokreta.

Pokreti ruku

Na suvu

1. U pretklonu sa malim raskoračnim stavom raditi pokrete

jednom a zatim drugom rukom, ponaosob sa kombinacijom
disanja na stranu.

2. U pretklonu sa malim raskoračnim stavom povezati

koordinaciju rada ruku sa disanjem.

3. U ležećem položaju na klupici povezati koordinaciju rada

ruku sa disanjem.

U vodi

1. U stojećem položaju, u dubini nešto malo iznad pojasa, u

pretklonu izvoditi naizmenične pokrete ruku za kraul s tim da
je glava van vode.

Slika 205.

P L I V A N J E
197
 2. Isto kao pod 1 s tim što treba duboko udahnuti na usta i lice
spustiti u vodu. Posle 4-6 ciklusa rukama, vazduh izduvati u
vodu, vežbu prekinuti, malo se odmoriti i ponovo vežbati.

3. Isto kako pod 2 ali povezati sa disanjem na obe strane kao

kod kraula. Uz vežbanje koračati u mestu.

4. Koračajući polako napred plivač izvodi pokrete rukama i diše

na stranu.

5. Isto kao pod 4 ali uz pomoć para koji pridržava noge plivaču.

Slika 206.

6. Plivati samo rukama dok noge izvode neznatne naizmenične

pokrete za kraul, u ritmu koji je za učenika najprirodniji.

7. Plivanje samo rukama, s tim da se između nogu nalazi

daska. Disanje se izvodi na svaki treći zaveslaj rukom.

Slika 207.

8. Isto kao pod 7 samo bez pomoćnih sredstava sa

uključivanjem rada nogu. Ovu vežbu moguće je kombinovati
sa različitim kombinacijama rada ruku.

9. U pretklonu i laganom hodanju izvoditi pokrete rukama

povezane sa disanjem za kraul, udisati čas na jednu a čas na
drugu stranu i to na svaki treći zavslaj rukama. Prelazeći u
dublji deo bazena, postepeno uključiti rad nogu.

Koordinacija pokreta

1. Plivanje kraul koordinaciju bez disanja. Dužinu plivanja

postepeno povećavati uz povremeno izdisanje malih količina
vazduha u vodu.

P L I V A N J E
198
 2. Plivanje kraul sa podignutom glavom (nos se nalazi iznad
same površine vode). Plivač pogledom prati i kontroliše
pokrete ruku nad vodom, naročito njihov ulazak u vodu
''aktivni'' početak zaveslaja.

3. Plivanje kraul u punoj koordinaciji sa naglaskom na drugu

polovinu zaveslaja ruku.

4. Plivati kraul koordinaciju laganm tempom, najpre po širini

bazena uz kratke odmore, a zatim plivati uzdužno.

Napomena: Ukoliko se u plivanju kraul javljaju krupne greške vežbanje

treba prekinuti i postepeno i uporno ispravljati ono što ne valja.

PLAN I PROGRAM OBUKE NEPLIVAČA

Model plana i programa rada za 16 časova

Tabela 7. Model plana i programa rada za 16 časova

P L I V A N J E
199
 P L I V A N J E
200
 Model plana i programa rada za 20 časova

Tabela 8. Model plana i programa rada za 20 časova

Kod pravljenja plana i programa rada nastavnik plivanja bi trebao da se

pridržava osnovnih didaktičkih principa od lakšeg ka težem, od prostijeg ka
složenijem kao i od poznatog ka nepoznatom jer samo ovim putem deci će se
brzo i bez ikakvog rizika za dalje napredovanje približiti plivanje.

Na osnovu svega dosad izloženog možemo zaključiti da igre u vodi

predstavljaju samo kariku u lancu celokupnog procesa obuke, ali kariku koja
je veoma bitna jer se nalazi na samom početku.

P L I V A N J E
201
 Sa obukom plivanja treba početi što ranije, zato što su kretne navike
stečene u uzrastu mlađeg školskog doba najtrajnije i najsigurnije. Osim toga
plivanje naučeno u tom uzrastu pomaže razvoju motorike, a samim tim i
koordinacije pokreta.

Obuka treba da kod dece izaziva osećaj radosti i zadovoljstva što se

najbolje postiže kroz igru. Igra ima prioritet u radu sa decom. Pri tom, pažnju
treba posvetiti pravilnom odabiru igara i zahteva koji se pred decu
postavljaju, pravilnom izlaganju i demonstraciji.

Na kraju može se reći da kod obučavanja plivanja, potrebno je

insistiranje na što više vremena provedenog u vodi i navikavanje na ovu novu
sredinu. Ceo sistem obučavanja bazira se na savladavanju čitavog niza
posebnih, suštinskih povezanih zadataka koji, svako na svoj način, doprinosi
uspešnijem savladavanju nove sredine i zbog toga je igra od presudnog
značaja pri radu sa decom.

PRIMENA POMOĆNIH SREDSTAVA KOD OBUKE NEPLIVAČA

Čovek je oduvek koristio razna priručna i pomoćna sredstva kako bi

povećao plovnost svoga tela i lakše se održavao na površini vode. To
potvrđuju mnogi spomenici materijalne i duhovne kulture pojedinih naroda.
Čovek je tako još u najstarije vreme došao do saznanja da različiti predmeti
povećavaju njegovu stabilnost u vodi. U početku su to bili prirodni predmeti,
dok se danas u učenju plivanja koriste moderna pomoćna sredstva kojima se
proces obučavanja i usavršavanja znatno skraćuje.

Savremena metodika obuke plivanja nedvosmisleno odbacuje pomoćna

sredstva radi povećanja plovnosti učenika u vodi ali preporučuje naročito sa
predškolskim i mlađim školskim uzrastom mnogo rekvizita za brže
prilagođavanje na vodu. To su lopte različite veličine za igru i zabavu
(odbojka, košarka, vaterpolo) radi privikavanja na slobodno kretanje u vodi;
zatim, to su obruči, razne igračke od plastike, valjci, palice, tobogani. U cilju
učenja i usavršavanja tehnike plivanja koriste se daske, različite tube, konopci
itd. Ova pomagala se uspešno koriste za odvojeni rad ruku i nogu i to gotovo
u svim fazama učenja i usavršavanja plivanja. Za veću motivaciju u procesu
obuke koriste se različite igre u vodi, čamci, igračke različitih veličina, plivačka
odela, maske, tegovi različite težine itd.

Po mišljenju većine pedagoga pomoćna sredstva i rekvizite treba

koristiti, ali ne za povećanje plovnosti već za lakše savlađivanje pojedinih
elemenata u obuci plivanja. Treba biti obazriv u svemu ovome i ne koristiti
suviše dugo bilo koje pomagalo jer se najmlađi učenici teško odvikavaju od
njihove upotrebe. Stoga je osnovno da se adekvatnim pokretima ruku i nogu,

P L I V A N J E
202
uz pomoć akta disanja obezbedi plovnost telu, bez prevelike upotrebe
priručnih sredstava i pomagala. Pomagala smanjuju strah učenika; daju
osećaj sigurnosti u vodi; omogućavaju pravilan položaj tela u vodi; sprečavaju
grčenje pokreta; olakšavaju disanje i omogućavaju učenje plivanja u dubljoj
vodi.

Učenje plivanja se kroz istoriju mnogo promenilo. Danas razvoj didaktike

sportskog vaspitanja nalaže upotrebu prijatnih, ekonomsko zasnovanih
didaktičkih pomagala za učenje plivanja. Korišćenjem pomoćnih sredstava i
pomagala pri obuci neplivača znatno se povećava plovnosti i stabilnost tela.
Međutim, praksa pokazuje da kada neplivač ostavi pomagala nastaju
problemi, telo propada u vodu (tone) i javlja se strah od utapanja
(hidrofobija) što parališe aktivnost neplivača. Metodika rada sa početnicima
od njenih početaka pa sve do današnjeg dana, zasnovana je na principu
povećanja plovnosti učenika pomoću raznih sprava. Ova pomoćna sredstva su
se tokom godina sve više usavršavala i primenjivala ne samo u radu u vodi,
već i na suvom, gde su početnici maltene, do savršenstva morali da savladaju
plivačke pokrete. Međutim, usled naglog razvitka i korišćenja drugih nauka u
fizičkom vaspitanju uopšte pa i u plivanju (fizika, psihologija, biomehanika,
fiziologija, opšta metodika), postepeno je počelo da preovlađuje mišljenje da
plivanje treba posmatrati kao jednu fizičku aktivnost koja se odvija u sredini u
kojoj vladaju drugi zakoni od onih na kopnu i da ova sredina nosi sa sobom
niz teškoća za čoveka koje on prvenstveno mora sam da savlada. Dakle, u
metodici rada sa neplivačima treba poći od nepobitne činjenice da je voda
nedovoljno poznata sredina za čoveka. U vodi se kretanje ostvaruje na
drugačiji način nego na suvom, a takođe voda veoma značajno deluje na tok
psihofizičkih zbivanja kod čoveka izazivajući strah od vode. Dakle, ako se
učenju plivanja prilazi sa gledišta savlađivanja nepoznatog elementa – vode u
najširem smislu, onda je jasno, da upotreba sredstava za pridržavanje u vodi
ne rešava osnovni problem – odstranjivanje straha od vode. Vežbanje na
„udici“ ili uz pomoć neke druge sprave za pridržavanje, upravo usled
izmenjenih uslova u kojima se sada nađe početnik, dovodi do narušavanja
koordinacije pokreta i strah od vode se ponovo javlja sa svojim drastičnim
simptomima. Zato savremena metodika rada sa neplivačima ne preporučuje
primenu pomoćnih sprava, a strah od vode nastoji otkloniti primenom
raznovrsnih igara zabavnog karaktera i različitih vežbi u vodi. Ovakav, da ga
nazovemo prirodan pristup obuci plivanja uliva početniku poverenje
prema vodi i veoma mu pomaže da se pri njegovim pokušajima sam, bez
ikakve pomoći, zadrži na površini vode. Na taj način početnik shvata da
„plutanje“ na vodi ne zahteva nikakav naročiti napor, dok samo plivanje traži
mirne i blage pokrete udova.

P L I V A N J E
203
 Prema starim izvorima koji govore o primeni plivanja, možemo zaključiti
da su ljudi, radi boljeg održavanja na vodi koristili pomoćna sredstva. U
početku su to bili prirodni predmeti – predmeti od pruća, sušene bundeve,
naduveni životinjski mehuri, osušena i naduvena koža. Ova sredstva su bila
poznata daleko ranije nego što je Arhimed (287 - 212) svojim čuvenim
ogledom utvrdio zakon koji određuje položaj tela u tečnosti. Putzke u svojoj
knjizi navodi sliku izrađenu u kamenu koja datira iz 800. godine pre naše ere.
Ona predstavlja Asirske vojnike koji u plivanju upotrebljavaju vazduhom
ispunjene kožne mešine. Pošto je legao na mešinu, jednom rukom
pridržavajući se uz telo, vojnik se kretao napred pomoću naizmeničnih
pokreta nogu i slobodne ruke. Niz podataka o plivanju i njegovoj primeni u
ratnim pohodima nalazimo u Homerovoj Ilijadi i Odiseji. Tako Homer na
jednom mestu kaže da je Odisej, opasavši se „koprenom božice Leokopeje“
kao pojasom za plivanje, raširivši ruke, brzo otplivao. Prema tome, još u
najstarije vreme čovek je iskustvom došao do saznanja da razni plovni
predmeti na koje se nasloni povećavaju njegovu stabilnost u vodi. Uz pomoć
kožnih kesa, tikava, dasaka, brvna ili svežnjeva pruća i slabiji plivač je mogao
da prepliva veće rastojanje bez bojazni da će se utopiti.

Iz literature koja govori o počecima metodike rada sa neplivačima, vidi

se da je ona bila bazirana upravo na principu povećanja plovnosti učenika
pomoću raznih sredstava koja su omogućavala da se početnik lakše održava
na površini vode. Detaljnu metodiku učenja plivanja uz pomoć sprava izradio
je Pfuel. On je 1810. godine osnovao u Pragu, prvu u Evropi, vojnu plivačku
školu i tu je razradio novi nastavni postupak. Prikaz njegove metodike
nalazimo u knjizi autora K. Hejnitza. Godinu dana kasnije i sam Pfuel
anonimno je izdao knjigu. Među ostalim, osnovne crte njegove obuke plivanja
zasnivaju se na učenju pokreta u vodi uz pomoć sredstava za pridržavanje
kao što su „udice“ i sl. Nešto kasnije, izašao je priručnik za obuku plivanja u
francuskoj vojsci. U njemu je razrađen sistem vežbi na suvom, na specijalnoj
konstrukciji, sličnoj „ringišpilu“ na kojoj su u horizontalnom položaju, u
vazduhu „visili“ vojnici i na komandu starešine izvodili plivačke pokrete za
prsno plivanje. Predložena je, takođe, upotreba specijalnih naprava pomoću
kojih bi se učenici u vodi privikavali na pravilnu koordinaciju pokreta. Kasnije,
pri iznalaženju novih metoda i puteva u obuci neplivača, pomoćna sredstva i
rekviziti su se različito koristili. Bilo je pristalica stalnog korišćenja pomoćnih
sredstava, ali i onih koji su kategorički bili protiv njihove upotrebe. Pojavila su
se i takva ekstremna shvatanja kao što je mišljenje da neplivač treba sve
pokrete prethodno da nauči na suvom pa tek onda da se pređe na rad u vodi.

Interesantno je istaći, da skoro u isto vreme italijanski kaluđer Oronzio

Bernardi svoju metodiku rada sa neplivačima zasnivao na principu zakona o
potisku koji voda vrši na potopljeno telo. Stoga je on i odbacio u to doba

P L I V A N J E
204
veoma rasprostranjenu upotrebu pomoćnih sredstava kao suvišnu. On je
preporučivao da se neplivač odgovarajućim vežbama sam uveri u to da ne
može da potone. Međutim, Bernardi nije imao pristalica propagirane metode.

Metoda rada uz upotrebu pomoćnih sprava kako na suvom tako i u vodi,

širila se i prodrla je i u našu zemlju. Pored drugih, pobornik ove metode i
veliki propagator plivanja F. Bučar u svojoj knjizi (prva knjiga o plivanju u
našoj zemlji) opisuje na koji se način tokom istorije povećavala plovnost
čoveka u vodi „ ... već od pradavna učilo se plivati i rabilo za spasavanje
razno konstruisane predmete koji su sadržavali u svojim šupljinama više ili
manje zračnog prostora. U tu svrhu rabila su se razna plivaća odela s
ciljevima, zračnim škatulama i obručima, te mjehurima. Najviše bi se rabio u
tu svrhu kaučuk, pak lim, osobito aluminijumno nepromočivo platno i pluta.
Aparati bi se smeštali uz bokove, pod ramena ili na leđa ...“ Sredstva za
pridržavanje u vodi, tzv. „udice“, zatim, pojasevi napunjeni vazduhom kojima
se učenik opaše, kese u kojima se nalazi vazduh, ili pak tikvice (običaj u
narodu) koje se učeniku stave ispod pazuha, pa i narukvice od plastike koje
deca nose na rukama, pominju se i u literaturi našeg doba. U nekim zemljama
(Francuska, Engleska) u dubokim bazenima se koriste čitave konstrukcije sa
„udicama“ za vežbanje u mestu. Savremeniji od njih omogućuju da se učenik,
izvodeći plivačke pokrete kreće napred u vodi, što omogućuje da sam vidi u
kolikom su stepenu njegovi pokreti ispravni.

Podela pomoćnih sredstava i rekvizita

U prošlosti su ljudi pri učenju plivanja koristili različita pomagala, pre

svega da bi povećali plovnost. Danas se u učenju plivanja koriste pomoćna
sredstava da bi se učenicima početnicima i onima naprednijim omogućilo
dugotrajno vežbanje odvojeno rukama i odvojeno nogama čime se proces
obučavanja i usavršavanja plivanja skraćuje. Dobri programi učenja plivanja
se temelje na upotrebi odgovarajućih i raznovrsnih pomagala koja su
prilagođena starosti učenika. Dugo vremena su se koristile samo daske za
plivanje i lopte, dok su danas plivački centri dobro opremljeni didaktičkim
pomagalima za učenje plivanja. Veliki izbor pomagala omogućuje izvođenje
različitih igara u vodi čime samo učenje postaje zanimljivije, kvalitetnije i
učinkovitije.

Pri odabiru odgovarajućih pomagala, nastavnik mora da ima u vidu

sledeće:
starost učenika
predznanje plivanja
dubina vode, temperatura vode i vazduha

P L I V A N J E
205
 površina za vežbanje na suvom i u vodi
homogenost i veličina grupe

Nastavnik mora kritički oceniti vrednost pomagala koje se upotrebljava u

učenju plivanja. Pomagalo mora da zadovolji određene kriterijume i mora da
bude:
bezbedno
preporučljivo je da bude sastavljeno iz međusobno odvojivih delova
provereno u praksi
da omogućava vodoravan položaj tela
prilagođeno težini učenika
omogućava izvođenje pokreta i rukama i nogama, trupom i glavom
da ima sigurnosne ventile koji omogućavaju lakše potapanje
da su načinjeni od materijala koji je prijatan za kožu učenika i koji se
lako održava

Nastavnik upotrebljava pomagalo za:

bolje i brže prilagođavanje na vodu
poboljšavanje i usavršavanje tehnike plivanja
za veću slobodu učenika u vodi i povećanje motivacije
za izvlačenje iz vode i pružanje prve pomoći

Ako svaki učenik ima svoje pomagalo, učinak plivanja je osetno veći.
Nastavnik objašnjava na jednostavan način i crta svako pomagalo, pa tek
onda demonstrira njegovu upotrebu u vodi. Organizacija učenja mora biti
prilagođena svakom učeniku.

Za čuvanje pomagala se koriste mrežasti sanduci, kao i veliki

vodootporni ormani koji se lako zaključavaju. Preporučljivo je da se pomagala
čuvaju na suvom da bi se sušila, čime se smanjuje mogućnost razvoja gljivica
i neprijatnog mirisa. Ormani su pokretni i lako se dovlače do bazena.

Pomagala za učenje plivanja i poboljšanje tehnike plivanja

Fredov plivajući obruč je namenski obruč koji u svom unutrašnjem

delu ima poseban trbušni deo na kome učenik leži. Učenik je
privezan sigurnosnim pojasevima pa pravilnom upotrebom ne može
skliznuti iz obruča i prevrnuti se napred. Dete je u optimalnom
prsnom položaju. Fredov obruč ima unutrašnji i spoljašnji deo na
naduvavanje kao i stranične delove na naduvavanje prilagođene
telu. Poznat je program učenja po kome se koriste tri različite

P L I V A N J E
206
 veličine obruča različitih boja: crveni, narandžasti i žuti.
Preporučuje se za učenje plivanja za decu do 6 godina starosti.

Slika 208. Fredov plivajući obruč

Daska za plivanje je najčešće u upotrebi za učenje plivanja.
Namenjena je pre svega za učenje izvođenja udaraca mada ih
učitelji u nedostatku plovaka koriste i za učenje zaveslaja. Za
učenje najmlađih je preporučljiva upotreba dasaka zajedno sa
Fredovim obručima. Najsigurnija i najbezbednija je upotreba
dasaka načinjenih od pene. Različitih su dimenzija, ali najpogodnija
je dimenzija 30 – 50 santimetara i debljine 2 – 3 santimetra.

Slika 209. Daska za plivanje

One su lepog oblika, veoma lagane jer ne upijaju vodu. Na njima se
ne množe alge i mikroorganizmi. Izrađene su od kompaktnog
stiropora, dovoljno su čvrste i ne lome se. Ovakve daske je moguće
izrađivati od različitog plovnog materijala (drvo, guma, plastika).
Uspešno se koriste za rad samo rukama i samo nogama i to tako reći
u svim fazama obučavanja i usavršavanja plivanja i kod svih uzrasta
oba pola. Daska je plivački rekvizit koji omogućuje da se glava drži

P L I V A N J E
207
 van vode i da se ima potpuna kontrola nad telom u vodi. Treba
izbegavati velike dužine u plivanju sa daskom. Najčešće se koriste
kratki sprintevi sa daskom za razvoj snage mišića nogu i brzine. Na
ovaj način se, sa kratkim i brzim zaveslajima ostaje u liniji kliženja.

Dugačka plutajuća prostirka različitih boja i od različitog

materijala, upotrebljava se za vežbe u razvoju ravnoteže.
Primerena je takođe za vežbanje i izvođenje različitih oblika
skokova u vodu.

Slika 210. Plutajuća prostirka

Plivajući plovci predstavljaju primereno oblikovanu penu koja se
namešta učenicima ispod nogu. Upotrebljava se za učenje zaveslaja
kada povećavaju plovnost određenih delova tela. Koriste se takođe
i kod nekih vežbi korekcije (preširok zaveslaj kod prsnog plivanja).
Mogu se nameštati ispod stopala, kada se udarci lakše izvode i
ispod kolena kada je teže plivati.

Delovi odeće na naduvavanje povećavaju silu potiska. Daju

potreban položaj telu i omogućavaju stabilnost u vodi.

Palica se upotrebljava za vežbe održavanja pri izvođenju udaraca.

Nastavnik hoda po ivici bazena sa pomagalom i vuče učenika za
sobom.

Jastučići za ispod glave se koriste u programu učenja plivanja u

plitkoj vodi.

Lopatice za plivanje su različitih veličina i oblika. Povećavaju silu

propulzije u pokretu ruke kroz vodu. U učenju se koriste za
usavršavanje zaveslaja kao i za razvoj snage ruku. Različitih oblika
i veličine, plastične lopatice su veće od šake i spajaju se sa njima

P L I V A N J E
208
 hiruškim cevčicama. Njihova namena je da uvećaju zaveslajnu
površinu kao i otpor prilikom zaveslaja. Lopatice mogu bit korisna u
procesu obuke jer neznatno produžuju pokret pri zaveslaju. Mogu
se koristiti samo lopatice, a mogu se kombinovati sa bovama kako
bi se povećalo opterećenje mišića.

Lopatice treba obazrivo koristiti. Najzastupljenija povreda u

plivanju je upala tetive, odnosno tendinitis ramena. Ukoliko se ruka u
toku cikličnog ponavljanja pokreta suviše udaljava od tela pri
zaveslaju ili nedovoljno opušta posle svakog zaveslaja, tetiva (veza
između mišića i kosti) svojim trenjem o koštane neravnine izaziva
upalu.Ovo je jedan od razloga zašto je pravilan tehnika važna.
Korišćenje lopatice je korisno ali je ipak dobar zaveslaj uslov za
izbegavanje povrede. Uvećanje otpora koje lopatice obezbeđuju je
uspešno jedino ako je zaveslaj dobar. Zbog toga lopatice ne treba
koristiti bez kontrole trenera. Značajno je i to da mogu biti opasna
ako se koriste u prepunom bazenu.

Slika 211 . Lopatice za plivanje

Rukavice za plivanje se upotrebljavaju na isti način kao i lopatice.

Cipele za plivanje se upotrebljavaju za ispravljanje grešaka pri

izvođenju udaraca

Bove za održavanje, kao pomoćne plutajuće sredstvo, namenjene su

održavanju nogu na vodi i predstavljaju efikasan metod u
specifičnom treningu i vežbanju zaveslaja. Zaveslaji ne obezbeđuju
samo propulziju i kretanje napred, već drže noge podignute i na taj
način smanjuju kočenje. Kada se vežba izvođenje zaveslaja i
njegovo produženo trajanje, lako je zanemariti količinu energije
koja se troši na očuvanje brzine udaraca. Bove omogućavaju da se
radi na svakom zaveslaju, ne vodeći toliko računa o brzini plivanja

P L I V A N J E
209
 koja je dovoljna za održavanje nogu na površini vode. Korišćenje
bove u toku treninga zajedno sa perajima omogućuje da se ostvari
bolji položaj tela. Peraja su neznatno bolji izbor za vežbanje jer
povećavaju brzinu i rad nožnih mišića. Međutim, kada su noge
umorne od trčanja ili od teretane, korišćenje bove za trening je
dobar izbor. Ljudi male težine obično koriste bovu da bi postigli
skladnost svog i onako pravilnog položaja tela. Ne treba biti suviše
zavistan od bove jer se na taj način utiče na nepravilan rad nogu.
Plivanje na ovaj način potpuno isključuje udarce nogama pa se teži
da se rukama nadoknadi ovaj nedostatak. Tako ruke i rameni pojas
trpe veliko opterećenje.

Gumeni pojasevi – specijalno izrađeni u te svrhe ili stare

automobilske ili motociklističke gume. Ovo pomagalo je
najizdašnije jer različitim naduvavanjem možemo regulisati
potrebnu pomoć početniku – plivaču prema dostignutom stepenu
uvežbanosti.

Slika 212. Guma za plivan e

„Mišići“ – kao i gume služe za povećanje plovnosti a dozvoljavaju

nesmetano obavljanje svih pokreta rukama.

Slika 213. „ Mišići“

“Leptir” služi za uspešno uvežbavanje rada ruku. Postavljanjem

leptira između nogu omogućava se pravilan položaj tela, sličan
onom odgovarajućem korišćenjem rada nogu. Sprava je

P L I V A N J E
210
 jednostavna, a može se načiniti od tri manja komada drveta ili
stiropora u obliku slova „H“.

Slika 214. Leptir

Gumeni kanap velike elastičnosti koji povezuju pojas plivača sa
nekim nepokretnim objektom van bazena. Postoji mnogo načina da
se koristi kanap. Koristi se dosta često za okrete što je pogrešna
upotreba. Iako pomalo dosadna, primena ovog pomagala
omogućuje da se dobije povratna informacija o plivačkim navikama
i pravilnom radu. Kanap je odličan način za trening ekstra
izdržljivosti. Elastičnost kanapa omogućava da se, iako malo teže
nego inače dosegne drugi kraj bazena. Plivanje serija dužina sa
snažnim sprintevima izgrađuje ogromnu snagu. Kada se stigne na
suprotnu stranu postoji mogućnost da se pliva nazad korišćenjem
elastičnog kanapa koji vuče i ubrzava kretanje. Na ovaj način se
pliva brže nego inače što doprinosi razvoju brzinske izdržljivosti.

Slika 215. Gumeni kanap

Peraja – osnovana uloga peraja je da omoguće efikasnije kretanje
kroz vodu i da to kretanje bude sa što manje napora. Mogu da se
koriste tokom većeg dela obuke jer pomažu da se održi brzina, pa
stoga može da se simulira sa položajem tela koji se koristi prilikom
plivanja. Peraja su neophodna za brže plivanje, to jest za sticanje
navika i osećaja bržeg kretanja kroz vodu. Peraja ojačavaju noge i
povećavaju pokretljivost u skočnom zglobu, što je odlučujuće u
poboljšanju zaveslaja.

P L I V A N J E
211
 Slika 216. Peraja klasična Slika 217. “Zumerova” peraja

Dve stvari su zajedničke za sva peraja:

 prostor za stopalo koji može biti otvoren (sa kaišem) ili

zatvoren (obuhvata celo stopalo) i

 ploča za potiskivanje vode koja može biti profilisana sa

ventilima ili ravna.

Postoji mnogo vrsta peraja u prodaji ali su najuspešnija tako

zvana Zumerova peraja. Veoma su kratka što ih čini efikasnijim.
Izgledaju kao obična peraja samo što su kraća 5 do 7,5 centimetara.
Ovakva peraja ne dozvoljavaju da zaveslaj bude prevelik što je veoma
važno u plivanju. Ključ dobrog zaveslaja je da bude kratak i brz.
Učenik perajima lako popravlja pogrešno držanje stopala.

Neopren je ranije bio isključivo materijal od koga su se pravila

peraja, dok danas preovladava plastika, najčešće u kombinaciji sa
gumom ili silikonom. Plastična peraja su lakša od gumenih pa se troši
manje snage za pokrete nogu kroz vodu. Druga prednost ovakvih
peraja je efikasnost. Iako imaju učinak kao i gumena, zbog manje
potrebne sile, efikasnost je veća. Za povećanje efikasnosti se koriste
otvori (ventili) na ploči za potiskivanje. Oni su dizajnirani da smanje
otpor vode pri pokretima nogu gore dole. Još jedan metod za
povećanje efikasnosti peraja je fleksibilnost radne površine koja
formira „U“ oblike pri pokretima nogu. Time se zahvata veća količina
vode koja se „izbacuje“ pri radu nogu.

Ne treba koristiti previše velika peraja jer ona čine zaveslaje

velikim pa na taj način omogućavaju da zaveslaj ide van linije
kliženja. Izabrati pravi model peraja nije ni malo lak posao jer se na
tržištu nalazi veliki broj različitih modela. Najvažniji uslov koji peraja

P L I V A N J E
212
 moraju da ispune je da dobro i udobno prianjaju za stopalo. Peraja
moraju da budu odgovarajuće veličine, ni tesna ni velika. Prilikom
probe, peraja treba malo protresti nogom kroz vazduh i videti kako
„leže“ na nozi.

Među trenerima ima različitih stavova u vezi korišćenja peraja.

To je pomagalo koje ima takav oblik da se njime, praktično, produžuje
stopalo, pa se povećava zaveslajna površina i znatno uvećava sila
vuče, što obezbeđuje brže kretanje kroz vodu. Neki treneri peraja
koriste, ali ima i stručnjaka koji smatraju da njihova upotreba nije
korisna jer se plivač navikava da mu ona pomažu, što se nepovoljno
odražava na rad nogu bez njih. Trener, pri upotrebi ovog pomagala,
mora da bude vrlo obazriv i ne treba često i dugo da ga koristi. Peraja
danas imaju vrlo veliku primenu u rekreativnom plivanju i prilikom
spasavanja utopljenika.

Pomagala za učenje plivanja služe za prenošenje informacija. Ona nisu

predmet učenja, već samo pomoć pri upoznavanju novih sadržaja tj.
izvođenja kretnih zadataka. Pomagala doprinose usvajanju određenog
sportskog znanja i sadržaja, pomažu učenicima u izvođenju pokreta i sticanju
kretnih navika.

Nastavnik mora dobro poznavati namenu i mogućnosti upotrebe

pomagala, da bi se pravilno, sigurno i učinkovito upotrebilo. Upotreba
pomagala mora biti pametna i ne sama sebi cilj. Nastavnik omogućava da
učenici najpre upoznaju pomagala i provere ih na suvom, pa tek onda njihove
mogućnosti u vodi. Potreban je stalan nadzor nad učenicima u vodi bez obzira
na svu sigurnost i proverenost pomagala.

Pomagala imaju veliku ulogu u učenju plivanja. Cilj učenja je sigurno

plivanje bez pomagala. Učeniku, koji uči plivanje sa pomagalom, potrebno je
odstraniti pomagalo u određenom trenutku i to:

postepenim smanjivanjem plovnosti pomagala ispuštanjem vazduha iz

pojedinih delova što postepeno uvećava plovnost određenih delova
tela. Ovakav način je primeren mlađim i boljim plivačima. Tako
nastavnik postupno navikava učenike na veću plovnost.
Pomagalo treba da je jednostavno učeniku, jer se na taj način
smanjuje psihičko opterećenje učenika pri njihovom kasnijem
odvikavanju od pomagala.

P L I V A N J E
213
 Pitanja za proveru znanja:

1. Kada početi

2. Izbor tehnike

3. Trajanje obuke

4. Izbor sredine za obuku neplivača

5. Organizacija rada i formiranje grupa

6. Mere bezbednosti pri obuci neplivača

7. Obuka neplivača - Osnovni oblici držanja tela u vodi

8. Obuka neplivača - Navikavanje na vodu

9. Obuka neplivača - Disanje u vodi

10. Obuka neplivača - Ronjenje

11. Obuka neplivača - Plutanje
12. Obuka neplivača - Zauzimanje horizontalnog položaja
13. Obuka neplivača - Kliženje na vodi
14. Obuka neplivača - Skokovi u vodu
15. Obuka neplivača - Okreti u vodi
16. Obuka neplivača - Vežbe za savladavanje tehnike plivanja
17. Plan i program obuke neplivača
18. Primena pomoćnih sredstava kod obuke neplivača

Reference poglavlja metodika obuke neplivača

1. Cregeen, B. (1988). Swimming games and activities. London: A&C

Black.

2. Findak, V.(1981). Učimo djecu plivati. Zagreb: Školske knjiga.

3. Findak, V.(1988). Metodika obuke neplivača djece predškolske dobi.

Zagreb: Savez za sportsku rekreaciju.

P L I V A N J E
214
4. Gančar, I. (2006). Teoria prepodavania plavania – tehnologii obučenia
i soveršenstvovania. Odesa: Astroprint.

5. Kamenov, L. (1999). Tehnikata na sportnoto pluvane. Sofija:

Nacionalna sportna akademija.

6. Kapus, V., Štrubelj, B., Kapus, J., Jurak, G., Pincolić, D.Š., Vute, R.,
Bernarik. J., Kapus, M., Čermak, V., (2002). Plavanje učenje.
Ljubljana, Fakultet za telesno kulturo.

7. Kazazović, B.(1998). Plivanje - kao sport sredstvo zdravstvenog i

tjelesnog odgoja. Sarajevo: Sarajevo: Federacija B.iH., Ministarstvo
obrazovanja, nauke, kulture i sporta, IP „Svjetlost“.

8. Maglischo, W.E. (2003). Swimming fastest. Champaign: Human

Kinetics.

9. Nagy, S. (1975). Nauči i ti da plivaš. Baograd: Sportska knjiga.

10. Petrić, T.(1960). ABC plivanja. Zagreb: Sportska štampa.

11. Pivač, M.(1998). Plivanje-teorija i metodika. Niš: SIA.

12. Popov, I. (1993). Metodičesko rokovodstvo po pluvane, Sofia:

Nacionalna sportna akademija.

13. Popovski, D. (1988). Sportovite vo voda. Skopje: Univerzitet „Kiril i

Metodij“.

14. Popovski, D., Meškovska, N., Grujoski, Ž., Popovski A. & Miladinovski,
A. (2005). Plivanje osnovi na tehnikata i metodika. Skopje: Škiper.

15. Rendić – Miočević, I. (1980). Priručnik modernog plivanja 1. Beograd:

Sportska knjiga.

16. Rendić – Miočević, I. (1981). Priručnik modernog plivanja 2. Zagreb:

Sportska tribina.

17. Stefanović, V.(1980). Plivanje. Beograd: Fakultet za fizičko

vaspitanje.
18. Sweetenham, B., & Atkinson, J. (2003). Championship swim training.
Champaign: Human Kinetics.

19. Tarpininian, S. (1996). The essential swimmer. New York: Lyons

press.

20. Volčanšek, B. (1996). Sportsko plivanje - plivačke tehnike i

antropološka analiza plivanja. Zagreb: Fakultet za fizičku kulturu.

21. Volčanšek, B. (2002). Bit plivanja. Zagreb: Kineziloški fakultet.

P L I V A N J E
215
 22. Vuković, S., & Trivun, M. (2003). Plivanje. Banja Luka: Fakultet
fizičkog vaspitanja i sporta. Univerziteta u Banja Luci.

23. Zahorjević, A. & Matković, I. (1975). Naučimo da plivamo. Beograd:

NIP Partizan.

24. Zahorjević, A. (1982). Plivanje – od obuke do savremene tehnike.

Beograd: Partizan.

P L I V A N J E
216
S P AS AV AN J E U T O P LJ E NI K A

Ovo poglavlje čini jednu celinu koji ima veliki utilitarni značaj za sve
profesore fizičkog vaspitanja, i kao takvo posebno se proučava.

Jedan od najvažnijih zadataka svih profesora fizičkog vaspitanja jeste

njihovo osposobljavanje znanja plivanja i Spasavanja osoba koje se nalaze u
neposednoj opasnosti od utapanja. Naizgled izgleda jednostavan zadatak ali
je suštinski itekako bitan jer je u pitanju sam ljudski život.

U ovom poglavlju je pored organizacije spasilačke službe na javnim

kupalištima, prikazana je i objašnjena primena sredstava koja se koriste pri
spasavanju utopljenika. Date su mere i postupci pri direktnom i indirektnom
spašavanju unesrećenog.

Objašnjeno kako i na koji način se osoba treba da se ponaša kada se

nađe neposrednoj opasnosti.

Posebno je obrađen deo kojem se govori o utapanju, kao i metode prve

pomoći koje se odnose na veštačko disanje i masažu srca kod utopljene
osobe.

UVOD

Organizovane aktivnosti spasavanja utopljenika datiraju još od 1878.

godine kada je u Marseju (Francuska), održan Prvi svetski kongres
spasavanja. Potreba za postojanjem međunarodnog foruma za razmenu ideja
iz ove oblasti ubrzo je prepoznata. To je dovelo do osnivanja Međunarodne
federacije spasavanja na vodi (Fédération Internationale de Sauvetage
Aquatique - FIS) 1910. godine i Svetske organizacije Spasavanja života
(World Life Saving -WLS). Obe organizacije su osnovane sa ciljem spasavanja
utopljenika širom sveta. FIS je svoje aktivnosti fokusirao na plivališta
(bazene), a WLS na okeane. 24. februara 1993. u Livenu, Belgija pomenute
organizacije se ujedinjuju u Međunarodnu federaciju Spasavanja
života/utopljenika (Life Saving Federation -ILS). ILS je zvanično konstituisan
od strane ILS Generalne skupštine u Kardifu, Vels, Belika Britanija. Od tada,
ILS predstavlja jedinstvenu ujedinjenu i organizovanu snagu u cilju

P L I V A N J E
217
 spasavanja utopljenika u celom svetu. Ona vodi brigu o spasavanju i
prevenciji spasavanja utopljenika, sa 33 miliona članova u 131 nacionalnoj
organizaciji. Crveni krst Srbije, kao član ILS-a vodi računa o aktivnostima
spasavanja utopljenika od 1997.

Prema izvoru ILS-a, svake godine od posledica različitih vrsta i okolnosti

utapanja umre u proseku preko 400.000 osoba, a samo u SAD preko 9000 (i
pored dobre edukacije stanovništva u vezi plivanja). U Australiji, na 100.000
dece starosti od 1 do 5 godina, njih 13 umre od posledica utapanja. Prema
godištima, največi broj utapanja se dešava u tri starostne grupe: od 1. do 5.
godine, od 20. do 25. i posle 60.

ORGANIZACIJA SPASILAČKE SLUŽBE NA

JAVNIM KUPALIŠTIMA

U zemljama gde je svest i potreba za organizacijom službe za

spasavanjem utopljenika razvijena, na svim javnim kupalištima bilo to da su
bazeni, akva parkovi, reke, jezera, more ili okeani postoje organizovane
službe koje su u svakom momentu spremne da reaguju u slučaju bilo kakve
opasnosti koja vreba kupače u vodi.

Prilikom organizovanja službe za pomoć na vodi treba voditi računa da

birani kadrovi budu edukovani tako da samostalno mogu da reaguju u datom
momentu. Spasilačka služba mora da zadovolji osnovne uslove i visoki stepen
organizovanosti i spremnosti.

Ona se sastoji iz tri segmenta a to su:

služba za osmatranje
služba za spasavanje i vađenje utopljenika na obalu
služba prve pomoći.

Služba za osmatranje i izviđanje ima za zadatak da u svakom

trenutku u vidnom polju svojih ljudi ima prostor i kupače na plaži. Radi toga
potrebno je, sa obzirom na veličinu kupališta (plaže), da ima jednu ili više
osmatračnica. Na njima se nalaze lica koja imaju dovoljan broj dvogleda,
megafona, radio i telefonske aparate. Koristeći ova pomagala oni, pre svega,
upozoravaju kupače i daju signal spasiocima da u slučaju utapanja dejstvuju.

Spasilačka služba u svom sastavu treba da ima dovoljan broj

spremnih i sposobnih spasilaca, potrebna plovna sredstva, dovoljan broj
sprava i rekvizita. Potrebno je imati, po mogućstvu, motorni čamac ili čamac
na vesla, skutere, kao i dovoljan broj pojaseva za spasavanje, bova,
“Aleksandrov” konopac, dovoljan broj lopti, guma i sl.

P L I V A N J E
218
 Služba za pružanje prve pomoći koja se nalazi stacionirana na
obali u nekoj prostoriji koja je namenjena za to ili u kolima hitne pomoći.
Pored potrebne aparature za ukazivanje prve pomoći osobi koja se utapala,
neophodno je da u tom sastavu budu iskusni lekari i bolničari koji će na
vreme i na najbolji način pružiti prvu pomoć i izvršiti reanimaciju utopljenika.

Sve tri službe treba da budu u neposrednoj vezi i da rade

sinhronizovano, efikasno i brzo. Oni rade na spašavanju utopljenika i
njegovom povratku u život sve dok nije smešten u zdravstvenu ustanovu i
predat ljudima, lekarima koji će nastaviti započeti postupak reanimacije
unestećenog.

SREDSTVA ZA SPASAVANJE NA VODI

Zavisno od namene i načina upotrebe sredstva za Spasavanje se dele

na:

1. Priručna sredstva

2. Specijalna sredstva

 sredstva za izvlačenje, ili sredstva kojima se deluje

sa obale

 sredstva za održavanje na vodi, ili sredstva kojima

se deluje uvodi

Priručna sredstva

To su sredstva koja se nađu u momentu nesreće pri ruci spasioca i koja

se mogu koristiti za Spasavanje (štap, drvo, lopta, kanap, lestve itd.)

Specijalna sredstva

Specijalno su napravljeni za spasioce radi lakšeg održavanja i izvlačenja

povređenog ili davljenika na obalu.

Sredstva za izvlačenje sa obale

Spasilačka lopta (Aleksandrov kanap) je lopta u vreći od mreže sa

kanapom (25 m dužine i 6 mm širine). Spasilačka lopta se lako koristi,
praktična je, precizno se može njome ciljati, lopta se dobacuje na dohvat
davljenika, ili što dalje iza njega. Lopta se malom korekcijom sa obale može
dovući pravo do davljenika, nakon čega davljenik hvata loptu i dovlači se do
obale.

Spasilački krug je sličan spasilačkoj lopti. Uže je istih dimenzija. Ovo

sredstvo koristimo sa obale i sa plovnog objekta. Krugom rukuje izuzetno

P L I V A N J E
219
 obučen spasilac, jer, nepravilnim rukovanjem možemo uzrokovati povrede
kod davljenika, s obzirom da se krug uglavnom pravi od drveta.

Spasilačka vrećica se sastoji od tri dela. Uže (30mx5mm) sa držačem

(gde se uvlači ruka najednom kraju), vrećica u kojoj su uže i teg koji je
obložen sunđerastim materijalom nalazi se na dnu vrećice.

Ruka se uvlači u držač a vrećica se dobacuje davljeniku. Pošto je mali

teg u vrećici, ona se može precizno baciti. Veoma je jednostavna za upotrebu.

Slika 218. Sredstva za Spasavanje

Spasilački čekrk se sastoji od užeta koji je nepromočiv i nerastegljiv.

Na prednjem kraju užeta veže se omča. Taj deo užeta je prekriven gumenim
materijalom i ovaj krug spasilac navlači na leđa.

Slika 219. Spasilački čekrk

Za korišćenje treba najmanje tri spasioca. Ovo sredstvo je najefikasnije

na rekama, gde voda odnosi davljenika. Spasilac koji postavlja gumeni deo

P L I V A N J E
220
čekrka pliva do davljenika, hvata ga od nazad ispod pazuha i rukom daje znak
za izvlačenje koje izvršavaju pomoćnici sa obale. Veoma je bitno da se uže ne
uplete i zaplete. Dužina užeta je oko 450 m.

Sredstva za održavanje na vodi

Spasilačka tuba je izrađena od nepromočivog sunđerastog materijala

koji može da održi dva čoveka na vodi. Tuba na sebi ima alke kojima se može
zakačiti za davljenika. Tuba je spojena uzetom za pojas od široke trake koju
spasilac prebacuje oko svog tela. Korišćenje ovog spasilačkog sredstva je vrlo
lako. Tuba se pruža davljeniku koji se hvata za nju (tuba ga održava) ili se
stavlja na njega i tada spasilac mora samo da pliva. Ovo sredstvo se
uglavnom koristi na bazenima i drugim zatvorenim vodama.

Slika 220. Spasilačka tuba

Spasilačka bova je slična tubi, samo je sunđerasti materijal koji

održava davljenika zamenjen plastičnom bovom. Isto se koristi kao tuba.
Dopliva se do davljenika i ako je pri svesti ili nije uspaničen, dodaje mu se
bova. U suprotnom, davljenik se savlađuje, takozvanim mornarskim zahvatom
i transportuje do obale. Ako je bez svesti, bova se stavlja ispod davljenika,
tako da mu se glava i gornji deo grudnog koša izdigne iz vode. Ovo sredstvo
se uglavnom koristi na otvorenim vodama i plažama.

Spasilački pojas (samospas) je sastavni deo opreme na plovnim

objektima (čamac, brod, itd.). Trebalo bi da ga imaju svi putnici. Pojas je
ispunjen stiroporom, nepromočivim sunderom ili vazduhom koji može da održi
ćoveka na vodi. Ovo je dobro preventivno sredstvo.

Slika 221. Spasilački pojas

P L I V A N J E
221
 Spasilačka daska je slična dasci za jedrenje, bez jarbola koja se
pokazala kao veoma efikasno sredstvo za Spasavanje na otvorenim vodama.
Omogućava brzo stizanje do mesta incidenta i brz transport do obale.
Davljenik se lako može postaviti na dasku (vidi sliku), spasilac legne na dasku
iza davljenika, vesla rukama i tako vrši transport.

SPASAVANJE SAMOG SEBE (SAMOSPASAVANJE)

Samospasavanje primenjujemo u slučaju pada u vodu, ako zagaziš u

močvaru ili vodu obraslu algama, ako dobiješ grčeve, ako upadneš u vir, ako
se zamoriš ili misliš da ne možeš više dalje, pri nadražaju na kašalj, u strahu
od neočekivanog talasa itd!

Ako padneš u vodu, pre svega pokušaj plivati odeven. To ćeš učiniti
samo tada kada je obala blizu i kad nije potrebno plivati suviše dugo.

U svakom drugom slučaju moraš se osloboditi odeće i skinuti je. Kaput

se skida plivajući na leđima.

Slika 222. Oslobađanje od odeće i obuće (Kapus i sar. 2004)

Cipele ćeš skinuti najlakše kao na suvom, što znači da ćeš ovo obaviti
svakako pod vodom, tako da se sagneš na pred, istovremeno privučeš sebi
najprc jednu nogu, te je oslobodiš cipele, a zatim isto to učiniš sa drugom
nogom.

U močvari ili vodi koja je zarasla algama, moraš plivati plitko, u

vodoravnom položaju. Najbolje je da se na leđima postepeno pomeraš preko
ovako opasnih mesta u vodi. Tada je potrebno da su plivački pokreti što
slabiji. Vodenih biljki oslobodićeš se tako, ako plivaš nazad u istom smeru
odakle si došao. Ako te još uvek obavijaju vodene biljke, pokušaj da ih ukloniš
rukama.

U močvari ili vodi obrasloj vodenim povijušama ne smeš da koračaš, jer

ćeš na taj način još više upadati u dubinu. Na taj način nećeš se osloboditi

P L I V A N J E
222
vodenih biljaka, nego ćeš ih još više zamrsiti. U tom slučaju može te spasiti
samo čamac, daska ili stablo.

Ako se plivač našao u opasnosti usled iznemoglosti, zamora, treba da

preduzme sve mere kako bi se odmorio. Treba da se okrene na leđa sa
raširenim rukama i nogama i zabačenom glavom. Na taj način se najveća
površina tela izlaže sili potiska vode. Blagim i mekanim pokretima održava se
u takvom horizontalnom položaju (pluta). Kada se odmori i "prikupi" snagu
obično je u stanju da ponovo nastavi plivanje.

Veoma česti su grčevi u listovima, butini ili prstima. Javljaju se usled

hladne vode ili velikog zamora. Ovih grčeva se oslobađamo istezanjem
zgrčenih mišića.

Kod grča u listovima uhvatiti snažno, plivajući na leđima. Stopalo noge

koju je uhvatio grč i snažno povući prednji deo stopala prema sebi.

Slika 223. Postupak kod grča (Kapus i sar. 2004)

Grča u bedrima oslobodićeš se tako, ako u položaju na leđima, uhvatiš

nogu u gležnju i snažno privučeš petu zadnjici. Snažan pregib u kolenu
oslobodiće nas grča.

Grča u prstima ruke oslobodićeš se, ako skupiš pesnice i gurneš je

snažno iz vode. Pri tom pesnicu snažno rastvoriš. Ovaj pokret je sličan
zamahu kojim neki predmet odbacuješ.

Ako te uhvati grč u želucu, privući obe noge sebi i držati ih uz grudi, te
na taj način pokušaj da se pomičeš dalje.

Ukoliko čovek plivajući rekom naiđe na brzak, mora da se ponaša na

sledeći način: ako je na mestu brzaka reka plitka, treba leći na vodu grudima
prema dnu, kako bi mogao rukama da se zaštiti od udara i povrede lica i

P L I V A N J E
223
 grudi. Ukoliko je reka na mestu brzaka duboka, onda treba smireno plivati
koso napred prema obali koja je pogodnija za izlazak.

Preko vira plivaćemo sasvim plitko, u vodoravnom položaju i tom

prilikom izostaviti svako uspravno držanje kod plivanja. U viru nikako ne
smemo koračati. Ukoliko čovek u tom trenutku, zahvaćen panikom, zauzme
vertikalan položaj, dovodi sebe u situaciju da bude povučen u dubinu.
Međutim, u slučaju da vir počne da ga vuče ka dnu, treba namerno da
zauzme vertikalan položaj i da, nakon maksimalnog udaha, "dozvoli" da ga vir
povuče prema dnu. Dolaskom u dubinu, gde je snaga vira znatno slabija,
plivač snažnim pokretima ruku i nogu počinje da pliva i na taj način se
oslobađa vira i izlazi na površinu vode. U nastojanju da se oslobodi vira mora
plivati nizvodno, desno ili levo, nikako uzvodno. Važno je da sve vreme dok
traje ova "borba" sa vodom plivač bude priseban.

Na brodu koji tone, svaki brodolomnik treba da pokuša blagovremeno

skočiti sa njega i plivanjem što brže izaći iz područja nastajućeg vrtloga.

Kod plitkih virova, plivač treba da pokuša raširiti noge i potražiti čvrsto
dno, sa kojeg će moći bočno da se odbaci iz područja vira. Jasno je da plivač
pri tome mora sačuvati potreban mir i sposobnost rasuđivanja.

PRUŽANJE POMOĆI IZNEMOGLOM U VODI

Precenivši svoje mogućnosti kupači u pokušaju da preplivavaju određenu

deonicu često se preforsiraju, što se reflektuje gubitkom snage i potrebom za
vazduhom odnosno dolazi do umora ili okrenuvši se ka obali uvide da su dosta
daleko otišli i hvata ih panika. U takvoj situaciji potrebna im je određena
pomoć. Ona može da se ogleda samo nečijim prisustvom (da bi mu se ponovo
vratili samopouzdanje) kao i u direktoj pomoću u vidu saveta, potrške.
Doplivavanjem do iznemoglog, procenjuje u kakvom se stanju nalazi. Da li ga
je uhvatila panika ili je smiren i pokušava da se odmori, na osnovu tih
njegovih postupaka se readuje i primenjuje adekvatan način pomoći.

Takvoj osobi može se dati savet da legne na leđa uz asistenciju spasioca

kako bi se odmorila i došla do daha. Ako i nakon toga ne može samostalno da
nastavi potrebno je primeniti neki od načina transporta.

a) Kada spasilac dopliva do iznemoglog, dozvoli da ga ovaj uhvati obema

rukama za ramena. Nakon toga ga transportuje ka obali koristeći prsno
plivanje. Ovakav transport je relativno lak, jer spasilac može nesmetano da
pliva rukama i nogama, a uz to iznemogli plivač pokretima nogu pomaže,
kako bi se lakše isplivalo na obalu.

P L I V A N J E
224
 U toku transporta spasilac stalno održava kontakt sa iznemoglim
razgovarajući sa njim i dajući mu određena uputstva.

b) Ako spasilac proceni da će lakše obaviti transport kada iznemogli leži

na leđima, onda mu prilazi od nogu i dozvoljava da ga ovaj uhvati za ramena
spreda. U momentu "prihvata" spasilac nastoji da održi sebe i iznemoglog na
površini vode. Kada je došlo do sigurnog hvata, spasilac prsnim načinom pliva
ka obali, dok iznemogli pokretima nogu, takođe, potpomaže akt izvlačenja.

c) Ako u transportu iznemoglog učestvuju dva plivača, onda se transport

obavlja tako što iznemogli plivač jednog spasioca uhvati za ramena, a noge
stavi drugom spasiocu, takođe, na ramena. Transport na ovaj način je znatno
lakši jer iznemogli se, praktično, uz pomoć spasioca, a bez ikakvog svog
učešća izvlači iz vode. Ukoliko u transportu može da učestvuje više osoba,
onda je taj posao još lakši i tako se može bez mnogo problema transportovati
i najteži čovek.

Slika 224 . Transport iznemoglog – pogled sa strane

P L I V A N J E
225
 Slika 225 . Transport iznemoglog – pogled s preda

Pored gore navednih načina transporta iznemoglog, kod pružanja pomoći

moguće je izvršiti transport i nekim plovnim sredstvima (čamac, kano, kajak,
skuter…) ili ako se nađemo blizu takve osobe dodati mu dušeka, gumu, loptu i
nakon odmora zajedno sa njim nastaviti da se krećemo ka obali.

POSTUPCI KOD SPASAVANJA UTOPLJENIKA

Ulazak u vodu

Imamo dva tipa ulaska u vodu:

 trčeći-plivajući ulazak

 spasilački skok

Trčeći-plivajući ulazak. Da bi ste ušli u vodu sa postepeneo spuštajuće

obale (obale sa postepenim padom) potrebno je ispoštovati sledeća pravila:

1. Držite bovu u jednu ruku i trčite u vodu podižući kolena visoko da ne

biste pali

2. Kada ne možete više da trčite, spustite bovu, naklonite se napred i

odgurnete se od dna što dalje i počnete da plivate.

P L I V A N J E
226
 Slika 226 . Trčeći-plivajući ulazak u vodu

Za svo vreme trčanja i plivanja ne smete sklanjati pogled sa

utoljenika.

Spasilački skok. Spasilački skok se koristi kada je odmah ispod nas

voda duboka i ne možemo da dohvatimo dno nogama. Spasilački skok se
najviše koristi na bazenima i dokovima. Tehnika izvođenja ovog skoka nije
nimalo jednostavna.

Da bi izveli ovaj skok moramo ispoštovati sledeće:

1. Glava mora ostati izvan vode da bi smo videli utopljenika

2. Ruke su u odručenju kako bi napravili što veći pritisak na vodu da bi

glava mogla da ostane van vode.

3. Zadnja noga je opružena u zanoženju a prednja je savijena u zglobu

kolena pod 900.

4. Trup je u blagom predklonu.

P L I V A N J E
227
 Slika 227 . Spasilački skok i plivanje

Posle skoka sledi plivanje prema utopljeniku sa visoko podignutim

laktovima i ne smemo skidati pogled od njega.

Jedini uslov da spasilački skok bude uspešan je ispoštovati ova četiri

pravila jedino na taj način možemo održati glavu na površinu, u suprotnom
ako napravimo neku grešku može glava da nam potone i da izgubimo iz vida
utopljenika

Spasavanje utopljenika sa obale

Svakome može da se desi da u tadom momentu mora da reaguje

kako bi pomogao unesrećenom koji se slučajno ili namerno našao u vodi i iz
nje ne može da izađe. Osoba mora doneti odluku veoma brzo da posledice
po osobu koja je u vodi ne budu fatalne. Ako se nalazi blizu obale može joj
se dodati bilo kakvo priručno sredstvo pa čak i ruka (pod uslovom da se
osoba koja pruža pomoć osigurala odnosno uhvatla za nešto kako ne bi i
ona upala u vodu). Od priručnih sredstava koje u datom trenutku mogu da
se nađu su grana, daska, konopac, palica, skinuti i dati deo odeće,... bilo
šta čime bi mogli dovući unesrećenog na obalu.

P L I V A N J E
228
 Slika 228 . Načini Spasavanja utopljenika sa obale i broda

Slika 229 . Načini Spasavanja utopljenika iz leda

Ako je kojim slučajem unesrećeni dalje od obale moguće je i formirati

„ljudski lanac“. Više ljudi se uhvati za ruke i tako formiranim "lancem" ulaze
u vodu. Kada prvi u "lancu" dosegne do utopljenika, hvata ga i tako ga
izvlače na obalu. Ako je moguće, ne bi trebalo da svi koji su u formiranom
"lancu" uđu u vodu, već jedan ili dvojica koji su na samom početku "lanca"
treba da budu na obali i da, držeći se za drvo ili sličan predmet, obezbede
sigurnost svim, ostalim spasiocima. O ovome posebno treba voditi računa
ako je utopljenika zahvatio rečni brzak ili vir i ako neko od spasilaca nije
siguran plivač. Pri formiranju "lanca" treba na obali ostaviti slabije plivače i
snažnije osobe. Ako je tako formiran "lanac" kratak i ako se davljenik nalazi
u panici, prvi u lancu sa sobom mora da nosi konopac, granu, peškir ili
nešto slično, za šta se davljenik može uhvatiti. Na taj način se produžuje
"lanac", a istovremeno se povećava sigurnost.

P L I V A N J E
229
 Slika 230 . Formirane „ljudskog lanca“ pri spašavanju

Ako se kojim slučajem utapanje dešava dalje od obale gde spasilac

nije u mogućnosti ništa od pomenutih mogućnosti da primeni, mora veoma
brzo da donese odluku o načinu Spasavanja. Dobacuje utopljeniku sa obale
bilo koje plutajuće sredstvo loptu, dasku, pojas za Spasavanje,..tako da
padne neposredno ispred njega kako bi ga ovaj uhvatio. Istovremeno spasilac
pristupa spašavanju ulaskom u vodu na mestu koje je najpogodnije da
najbrže može da stigne do utopljenika. Ako se davljenje vrši u reci onda
spacilac trči obalom nizvodno do mesta odakle može za najkraće vreme da
izvši Spasavanje. Plivajući i ne skidajući pogled sa utopljenika dolazi mu sa
druge strane bačenog predmeta i plivajući nizvodno (nikako uzvodno) izvlači
ga na najbližu obalu. U toku izvlačenja spasilac nikako nebi treba da dozvoli
da ga utopljenik uhvati kako ne bi došlo do komplikacija u toku Spasavanja.

Kada utopljenik tone, spasilac mora da pliva ili vesla do njega.

Koristeći dvogled da zapazi gde žrtva tone. Veoma bitno u toj situaciji je
određivanje pravca. I tu postoje osnovna načela kojih se mora pridržavati:

 Označiti gde je žrtva potonula,

 Povezati mesto utapanja sa drugom obalom (kao što je drvo,

zgrada ili bilo šta uočljivo),

 Označiti udaljenost žrtve od obale duž linije.

P L I V A N J E
230
 Pojedinačni pregled terena Pregled terena u paru

Slika 231 .

Kada dva spasioca učestvuju procedura je sledeća:

Dva spasioca iz različitih uglova određuju mesto gde je utopljenik
zadnji put viđen,
Drugi ljudi im pomažu sa obale,
Spasioci plivaju duž linije uočavanja,
Pogled se ne skida sa tog mesta,
Prate instrukcije sa obale od svojih kolega preko megafona i
Tačka gde se ukrštaju linije uočavanja je približno mesto gde
utopljenik potonuo.

Pretraga u dubokoj vodi - Ovakva pretraga se upotrebljiva kada se traga

utopljenikom pod uslovom da spasioci nisu sigurni gde je mesto utapanja.

Postupak pretrage je sledeći:

Nekoliko spasilaca noseći opremu za ronjenje formiraju pravu liniju pri
čemu su jedan od drugog udaljeni za dužinu ruke
Jedan spasilac stražari iznad vode na čamcu sa opremom za
spasavanje
Na komandu glavnog spasioca svi skaču u isto vreme u vodu (na
noge)
Ako je voda mutna dno se proverava rukama
Vraćati se na površinu isto u pravoj liniji
Ova procedura se ponavlja dok se ne pretraži cela oblast u jednom
pravcu
Formira se ponovo liniju pod uglom od 90 stepeni u odnosu na prvu
liniju
Ako osoba ne može da se pronađe, proveriti da struja nije pomerila
utopljenika

P L I V A N J E
231
 Nastaviti pretragu dok se osoba ne pronađe i ne preda hitnoj pomoći
Ukoliko spasioci nađu utopljenika na dnu prilaze mu sa leđa i hvatom
ispod ramena jako odgurnuti od tla prema površini

Slika 232 . Linijska pretraga dubljih

terena

Slika 233 . Pojedinačna pretraga Slika 234 . Grupna preatraga

dubljih terena dubljih terena

P L I V A N J E
232
 Spasavanje pomoću čamca

Ovo je jedan od najsigurnijih i najbržih načina spasavanja utopljenika

ili iznemoglog lica. Koristi si kada se nesreće dešavaju dalje od obale ili kada
je na vodenim površinama nemoguće plivati. Mogu biti sa motorom i bez
njega. Čamac za Spasavanje mora biti propisno opremljen sa svom opremom
koja je potrebna spasiocu kod vađenja i pružanja prve pomoći utopljniku.

Čamac za spasavanje mora da ima:

dodatna vesla
nekoliko prsluka za spasavanje
konopac
sanduk sa prvom pomoći
loptu ili „aleksandrov kanap“

U uzburkanim vodama i pri jakim vetrovima spasilac mora biti u

dobroj kondiciji da bi konstantno mogao da vesla. Mora biti obučen za
rukovanje spasilačkim čamcem, pre nego što ga upotrebite za nadzor i
Spasavanje. Ako koristi motorni čamac obavezno mora da ugasi motor
nekoliko metara pre utopljenika.

Slika 235 . Postupak spasavanja pomoću čamca - neposredan

Utopljeniku uvek treba prići pramcem ili krmom, nikako bokom pogotovo
kada je čamac mali i nestabilan jer može da se prevrne. Dobro je da se u
čamcu nalaze najmanje dva spasioca. Jedan da upravlja čamcem, a drugi da
vadi utopljenika. Prilikom izvlačenja utopljenika iz vode, mora biti okrenut
leđima čamcu kako ne bi došlo do povrede. Ako se utopljenik ne može izvući

P L I V A N J E
233
 na čamac (suviše težak), a ima snage da se drži onda ga tako vučemo kroz
vodu.

Slika 236 . Postupak spasavanja pomoću čamca – posredan

(Kapus i sar. 2004)

A ako je utopljenik onesvešćen i ne može se izvući iz vode treba ga

privezati konopcem ispod pazuha tako da glava ostane iznad vode, ako
postoje dva spasioca jedan ostaje sve vreme sa utopljenikom (u vodi ili ga
osigurava sa čamca) a drugi transportuje na obalu.

Spasavanje utopljenika plivanjem

Samo u slučaju kada nijedan drugi način Spasavanja nije u

mogućnosti da se iskoristi, spasilac primenjuje neposredan način Spasavanja
tj. kada je u direktnoj vezi sa unesrećenim.
Mesto ulaska u vodu spasilac mora brzo da proceni. Ako mu je mesto
ulaska u vodu poznato i ako na taj način može brže da stigne, spasilac može
da skoči i na glavu s tim da nastavlja plivanje spasilačkim kraulom bez
skidanja pogleda sa unesrećenog. U suprotnom može da koristi trčeće –
plivajući ulazak ili spasilački skok.

Zatim najkraćim putem i najbržim načinom plivanja dolazi do

utopljenika. Sve vreme dok pliva ne zagnjuruje glavu i ne ispušta utopljenika
iz vida.

P L I V A N J E
234
 Slika 237 . Približavanje utopljeniku sa prednje strane

Slika 238 . Načini plivanja do utopljenika

Slika 239 . Postupak pri transportu utopljenika

Kada je spasilac došao do davljenika, mora da proceni u kakvom se

stanju nalazi unesrećeni. Prilaz mora da bude s leđa, nakon
zagnjurivanja.

Ako se nalazi u stanju paničnog straha onda je najopasniji, jer može

ugroziti život spasioca. U tom slučaju treba sačekati da se utopljenik dovoljno

P L I V A N J E
235
 ''zamori'', kako bi se umanjila njegova agresivnost. Posle toga je znatno lakše
prići utopljeniku, uhvatiti ga i transportova ti na obalu.
Drugi, dosta riskantniji, ali u određenim trenucima ispravniji i humaniji
postupak je kada se bez gubljenja vremena prilazi utopljeniku. Obavezno
mora zaroniti na 3 do 5 metara od davljenika i prići mu s leđa. Međutim,
spasilac u ovom slučaju mora da bude vrlo obazriv i da ne napravi ni jednu
grešku. Utopljenika treba uhvatiti za obe ruke (nadlaktice) ili z a glavu,
odnosno kosu. Izabrati onaj način koji ne dozvoljava utopljeniku da se
uhvati za spasioca.

Bez obzira na stanje u kome se utopljenik nalazi, spasilac mu uvek

mora prići s leđa i prvi kontakt s njim obaviti hvatom za kosu, kragnu.
U toku transporta spasilac treba da se pridržava sledećeg:

 najbrže i najkraćim putem dovući utopljenika do obale,

pri transportu lice i nos utopljenika moraju da budu van vode, kako bi
se omogućilo eventualno disanje (ovo se odnosi i na osobu koja je izvađena
sa dna),

pri transportu ako u spašavanju učestvuju dva ili više spasilaca,

povremeno u usta utopljenika uduvavati vazduh metodom "usta na usta", ali
samo u slučaju ako se na taj način ne gubi mnogo u vremenu,
 ako je utopljenik u paničnom strahu i ako nije svestan svojih
postupaka, spasilac mora da izabere takav hvat i način transporta
koji isključuje svaku mogućnost da utopljenik "uhvati" spasioca;

 prilaz utopljeniku koji je potonuo na dno mora da bude

adekvatan, u mirnoj, ne tekućoj vodi, utopljenika tražiti na
mestu gde je zadnji put viđen, dok se u reci (prema proceni
koju spasilac donosi na licu mesta) mora tražiti nizvodno od
mesta gde je zadnji put bio na površini vode.

Kada spasilac zagnjurivanjem dođe do njega, ukoliko utopljenik leži

leđima ka dnu, hvata ga za potiljak i postavlja u sedeći položaj. Zatim ga
obema rukama hvata ispod pazuha i snažnim odrazom od dna izlazi sa
njime na površinu vode. Međutim, ako utopljenik leži tako da mu je lice
okrenuto ka dnu, spasilac mu prilazi sa strane, hvata ga obema rukama
ispod pazuha i nakon snažnog odgurivanja, izlazi na površinu vode.

P L I V A N J E
236
Slika 240 . Vađenje utopljenika sa dna

P L I V A N J E
237
 Tehnika vučenja utopljenika

U praksi je prisutno veći broj hvatova, koji su efikasni, sigurni i

moguće je relativno lako transportovati utopljenika. Kojom će tehnikom
pristupiti spasilac kod Spasavanja zavisi pre svega od samog utopljenika,
da li je u svesnom ili nesvesnom stanju, agresivan ili ne, lakši ili teži i td.
Bez obzira kojim načinom izvlačimo utoljenika disajni putevi moraju da mu
budu sve vreme van vode i o tome spasilac pored brzine vađenja na obalu
mora voditi računa.

Od tehnika koje se primenjuju nabrojaćemo samo neke:

Ako utopljenik nije agresivan moguće je primeniti:

Hvat za kosu ili kragnu
Hvat za glavu
Hvat ispod pazuha
Hvat preko grudi

Slika 241 . Hvat za kosu ili kragnu Slika 242 . Hvat za glavu

Slika 243 . Hvat ispod pazuha Slika 244 . Hvat preko prsiju

P L I V A N J E
238
 I ako je utopljenik agresivan, moraju mu se fiksirati ruke kako nebi
uhvatio spasioca i time doveo i njega i sebe u opasnost, primenjuje se
Mornarski hvat i
Dupli nelzon

Slika 245 . Vučenje hvatom za ruke s leđa

Davljenik se može obema rukama držati za ispruženu ruku spasioca.

Ovakva "saradnja" utopljenika sa spasiocem može da bude čak i

poželjna, naravno ako panični utopljenik ne pokušava da uhvati spasioca za
slobodnu ruku, telo ili glavu.

Opisani hvatovi su osnovni, što ne znači da su jedini, jer se, pored ovih,
u praksi susreću i drugi hvatovi.

Oslobađanje od hvata

U toku panike izazvane strahom od davljenja utopljenik mnogo ne

razmišlja i pokušava da se održi na površinu vode bez obzira na posledice. U
takvoj situaciji on je u stanju da uhvati spasioca i time dovede u opasnost
obojicu. Spasilac u takvoj situaciji mora da bude vrlo pribran i brzo da
odreaguje.

Pokušava da se naglim pokretima izvuče iz davljenikovog zagrljaja.

Ukoliko taj manevar ne uspe, onda se, nakon dubokog udaha zajedno sa
utopljenikom zagnjuri u vodu. Dešava se da, u borbi za vazduh, davljenik
pušta spasioca. Ako i ovo ne uspe onda je spasilac primoran da primeni silu u
vidu odgurivanja, zahvata-poluga ili na kraju da udari utopljenika kako bi se
oslobodio od njegovog zagrljaja.

Na narednm ilustracijama biće prikazani nekoliko načina

oslobađanja od hvata utopljenika:

P L I V A N J E
239
 P L I V A N J E
240
Slika 246. Postupci kod oslobađanja od hvata

P L I V A N J E
241
 Tehnika iznošenja utopljenika na obalu

Došavši u plitku vodu spasilac treba da izese utopljenika na obalu,

na koji način će to izvesti opet zavisi od utopljenika kao i od terena na
kome je Spasavanje izvršeno.
Iz bazena ili nekog strmog terena gde spasilac nema oslonca na
dnu, mora utopljenika leđima da okrene prema zidu, kako u toku
izvlačenja ne bi glavom u dario o neki tvrdi predmet. Pri iznošenju
utopljenika iz bazena (ili na obalu koja je visoka, okomita) mora se
ispoštovati određeni postupak. Dolaskom do zida plivališta spasilac jednu
ruku (šaku) davljenika postavlja na ivicu bazena i pritiskuje je dlanom.
Drugom rukom se hvata za zid plivališta i izlazi iz vode. Zatim hvata
davljenika za drugu ruku i vuče ga nagore, tako da leđima bude okrenut zidu
plivališta. Ovako se relativno brzo izvlači dete i osoba manje težine. Ako je
u pitanju krupniji i teži utopljenik, onda se izvlači hvatom ispod, pazuha.

Slika 247 . Iznošenje utopljenika iz bazena

U plićem delu bazena lli iznošenjem na obalu mora, jezera ili reka
spasilac dolaskom u ovaj deo okreće utopljenika i hvata ga ispod pazuha
obema rukama i tako ga transportuje na obalu, ako postoji još jedan
spasilac može utopljenika da uhvati za noge ispod kolena i tako zajedno
da ga iznesu na obalu.

Slika 248 . Iznošenje iz plićaka

P L I V A N J E
242
 Slika 249 . Iznošenje sa dva spacioca

Pored ovog načina iznošenja postoji i iznošenje preko ramena kao

i preko struka. Na ovaj način moguće je izneti lakše osobe, kao i osobe
kojima je potrebno izbacivanje vode iz tela jer se pritiskom na trbušnu
duplju i grudi izbacuje voda.

Nakon iznošenja utopljenik na obalu spasilac procenjuje da li je i u kojoj

meri je potrebna pomoć, pa shodno tome i reaguje.

P L I V A N J E
243
 Slika 250 . Iznošenje utopljenika na bok

Slika 251 . Iznošenje utopljenika preko ramena

P L I V A N J E
244
RONJENJE

Ronjenje je začeto u vreme kada je čovek bio praktična vrsta, bez puno
vremena za dokoličarenje, ronjenje je od samog početka imalo svoju svrhu.
Ronilo se radi lova ribe, rakova i ostalih stvari za ishranu. Tehnički gledano
ronjenje na dah je najednostavninji i istovremeno najosetljiviji i najnaporniji
način ronjenja. Kamen ili olovni teg skojim se zaronjavalo (radi stabilnijeg
oslonca) vezivan je konopom, prilikom izrona on je ostavljan na dnu, a zatim
ga je sa površine podizao sam ronilac ili pomoćnik.

Vrste ronjenja na dah

Ronjenje na dah sa promenljivom zapreminom

Ronjenje na dah sa konstantnom zapreminom

Ronjenje na dah sa promenljivom zapreminom, je način ronjenja koga su

do savršenstva razvili maloazijski lovci na sunđere. Danas se koristi samo na
takmičenju za ostvarenje najvećih dubina. Naravno, kamen i grubi tegovi su
zamenjeni tegom hidrodinamičke forme koji se kreće po vertikalnoj
nategnutoj sajli. Kada se dostigne maksimalna dubina, teg se otpušta i ronilac
se, olakšan uz pomoć peraja i dodatnog uzgona, vraća na površinu.

Ronjenje na dah sa konstantnom zapreminom, suprotno ovome,

podvodni ribolov je zahtevo što veću mobilnost lovaca radi pretraživanja
terena pod vodom, zavlačenja u rupe i procepe. Ovakav način ronjenja se
primenjuje i kod Spasavanja utopljenika. Osnovni princip ovog načina
ronjenja je da ronilac na sebi ima istu opremu prilikom zarona i izrona.

Oprema za ronjenje na dah

1. Maska – pri izboru maske treba znati da stakla treba da budu

temperovana i otporna na lom, ram koji nosi stakla treba da bude od
nerđajućeg materijala (tvrda plastika ili celik) i demontažnog tipa da bi se
stakla mogla promeniti ako je to potrebno. Kaiš na masci treba lako da se
podešava i da ima jake i pouzdane kopče. Kaiš treba da bude razdvojen na
sredini kako bi lepo prionuo uz glavu, jer će kaiš u obliku trake skliznuti.

2. Peraja – postoje dve vrste: peraja koja pokrivaju celo stopalo (od
dečiji do broja 50) i peraja sa otvorenom petom (male, srednje, velike i
supervelike). Za plitko ronjenje treba koristiti peraja koja tonu, za dubinsko
ronjenje koja plivaju. Pre konačnog izbora, peraja treba probati u vodi jer u
njoj postaju veća.

P L I V A N J E
245
 3. Disalica – omogućava da se pliva po površini bez stalnog podizanja
glave zbog udaha. Postoje dve vrste: dislice za ronjenje na dah i one za
autonomno ronjenje. Disalica za ronjenje na dah je ima veći unutrašnji
prečnik za lakši protok vazduha. Disalica za autonomno ronjenje je elastičnija,
sa harmonika krivinom kako bi usnik i regulator menjali uloge.

Ulazak u vodu sa čamca, mola ili ivice bazena

Skok na noge sa ravnih površina

Ulazak sa kolutom nazad, koristi se sa malog čamca
Ulazak sa laganim spuštanjem u sedeći položaj
Ulazak sa obale - ulazi se hodajući unazad dok se nedostigne dubina
da se može zaplivati.

Zaron

Postoje dva tipa zarona: glavom i nogama.

Tehnika glavom se sastoji u tome da se telo izdigne što više van vode
kako bi težina tela omogućila dovoljan potisak za zaron.

Zaron na noge se koristi kada nema dovoljno prostora za zamah i zaron

na glavu. Početni položaj je lebdeći, nakon izbacivanja tela što više u vis i
izbacivanjem ruku na površinu, snažnim zamahom se skupe ruke i noge. Ruke
se drže uz telo dok se na zaroni a zatim se podignu kako bi se potpomoglo
zaranjanje. Kada se zaustavi sledi faza sklupčanja i okret glavom na dole i
zaron ka dnu.

Izron

Pre izrona sledi dogovor sa ronilačkim parom. Tokom izrona, jedna ruka
se drži ispružena na gore kao zaštita. Glavom se okreće prema površini i
osluškuje se da nema čamaca u blizini. Kada se izroni na površini isprazni se
disalica, maska se i dalje drži na licu, diše se kroz disalicu dok su glava i lice
potopljeni u vodu. Pozitivna plovnost se postiže tako što se između udaha
zadržava vazduh u plućima. Tokom izronjavanja voditi računa o svom
ronilačkom paru.

P L I V A N J E
246
 Načini ronjenja

Slika 252 . Germanijum Slika

253 . Ruke prsno – noge prsno

P L I V A N J E
247
 Slika 254 . Ruke prsno – noge delfin

Slika 255 . Ruke prsno – noge kraul

P L I V A N J E
248
 Slika 256 . Mornarski

Opasnosti u toku ronjenja na dah

1. Hipoksija

Nedostatak kiseonika je najčešći uzrok udesa pri ronjenju na dah. Kada

se kod ronioca javi glad za vazduhom a javlja se puno pre kritičnog momenta
treba odmah da počne sa izronom, i na površinu će stiće bez posledica.
Ukoliko se upozorenje ignoriše i produži se apnea može doći do naglog
gubitka svesti. Gubitak svesti se u vodi zavrčava tragedijom.

2. Gnječenje

Kad u maski nastane pritisak koji usisava očne jabučice, dok nos i čelo
trpe dosta jak pritisak rubova maske. Ova pojava se može izbeći ako se u
toku spuštanja u dubinu konstantno uduvava vazduh u masku i nedozvoli
stvaranje ni najmanjeg pritiska na nos i čelo.

3. Pothlađivanje i pregrejavanje u vodi

Količina izlučene toplote za vreme plivanja i ronjenja je oko 4 puta veća

od novostvorene čak i pri temperaturama vode oko 200 C. Prvi simptomi
pothlađivanja su ježenje kože, drhtavica mišića, ukočenost i gubitak osećaja
na prstima ruku i nogu kao i ukočenost vilice. ako se ne prekine boravak doći
će do potpune ukočenosti udova, gubitka svesti i utapanja.

Pregrejavanje se retko dešava.

P L I V A N J E
249
 Poštujući nekoliko načela ronjenje na dah može biti aktivnost koja izaziva
osećaj prijatnosti. Roniće se dublje, ostajati pod vodom duže, uočavati bolje,
reagovati brže. Instikt i znanje će se dopunjavati savršeno.
Pre početka bavljenja ronjenjem na dah, potrebno je izvršiti
specijalistički preglad kod sportskog lekara ili komisije za selekciju
ronilaca,
Kriteriju za bavljenje ronjenjem na dah isti je kao i kod ronilaca sa
aparatima na vazduh,
Kandidat mora da bude teoretski pripremljen upoznat sa svim
oboljenjima do kojih u ronjenju na dah može doći, njihovim
simptomima načinima lečenja i profilaktičkim merama,
Kod akutnih prehlada disajnih organa i puteva vestibularnog aparata i
sinusa ronjenje je isključeno do potpunog ozdravljenja,
Kad god je moguće roniti u paru, ako je nemoguće roniti u paru,
obavezno koristiti plovak za označavanje ronioca,
Pre ronjenja ne koristiti kapi za uvo,
Striktno poštovati kriterijume zadržavanja u vodi s obzirom na
temperaturu, a pri ronjenju u moru koristiti ronilačko odelo,
oblačenje ronilačkog odela leti vršiti neposredno pre ulaska u more.
Pregrejani nikad ne ulazite naglo u vodu i ne roniti najmanje 2 sata
posle jela,
Odrediti svoje krajnje mogućnosti u kontrolisanim uslovima.
Koristiti najviše 2/3 svojih krajnjih mogućnosti (ne forsirati apneu),
Ne preterivati sa hiperventilacijom,
Na prvi znak opsnosti odbaciti tegove,
Ograničiti trening na max. 7 sati boravka u vodi i
Ne roniti u apnei (misli se na ozbiljniji trening) bar 2-3 sata pre i
nakon ronjenja na komprimovani vazduh.

PRUŽANJE PRVE POMOĆI UTOPLJENIKU

Utapanje je teško patološko stanje organizma nastalo kao rezultat

ulaska vode u disajne puteve i pluća, zbog čega dolazi do prekida disanja.
Ukoliko se osobi u takvom stanju na vreme i na odgovarajući način ne pruži
prva pomoć, nastupa smrt.

U svim slučajevima kada je voda dospela u disajne puteve dolazi do

smanjenja ili prekida srčanog rada. Prestankom disanja i srčane radnje
nastupa prividna smrt, koja ako duže traje postaje prava smrt. U najvećem
broju slučajeva najpre prestaje disanje, a tek posle 5 do 6 minuta prestaje i
rad srca. Posle toga nam za oživljavanje preostaje svega 5 do 10 minuta.

P L I V A N J E
250
Međutim u slučajevima smrzavanja i utapanja u hladnoj vodi vreme prividne
smrti znatno duže traje pa je i vreme za koje je oživljavanje moguće nešto
duže nego u ostalim slučajevima. Cilj oživljavanja je uspostavljanje
normalnog disanja i rada srca. Brzom i adekvatnom prvom pomoći obično se
može ponovo uspostaviti srčani rad i disanje.

Takva pomoć treba da usledi brzo, jer posle prestanka disanja u

krvi utopljenika se naglo smanjuje količina kiseonika, nastaje veliki kiseonički
dug, narušavaju se funkcije svih organa i sistema, u prvom redu kore velikog
mozga, koja je vrlo osetljiva na nedostatak kiseonika.

Ako se pomoć ne ukaže u roku od 4 do 6 minuta posle prestanka

cirkulacije krvi i srčanog rada od nedostatka kiseonika izumiru ćelije mozga i
čoveka više nije moguće vratiti u život. Funkcija mozga bez kiseonika.

Zato postupci prve pomoći i povratak u život (reanimacia) moraju da

se obavijaju pravovremeno i prema određenom redosledu.
Prema stanju organizma koji se nalazio u vodi duže ili kraće
vreme razlikujemo tri stanja ili stepena utapanja: prividno, pravo utapanje i
stanje duboke nesvesti.

1. Prividno utapanje (bela nesvest) nastaje kao posledica ulaska

izvesne količine vode u disajne puteve. To izaziva spazam glasnih žica,
refleksno prekidanje disanja, a kasnije i rada srca.

Kod takvih osoba, kada pluća nisu ispunjena vodom, ne javlja se pena
iz nosa i usta, koža jako pobledi, zbog čega se ovo stanje i naziva "bela
nesvest". Organizam u ovakvom stanju je moguće oživeti ako se prva
pomoć pruži 10 do 30 minuta posle utapanja.

2. Pravo utapanje (siva nesvest) nastaje ulaskom vode u sve

disajne puteve, pa čak i u alveole pluća, zbog čega je disanje u potpunom
prekidu. U takvom stanju organizma dolazi do hemolize krvi - razlaganja
eritrocita. Uz to nastaje potpuni poremećaj cirkulacije krvi, dolazi do
fibrilacije, a zatim do potpunog prestanka rada srca. Kod takvih stanja, s
obzirom da je prekinuto snabdevanje krvi kiseonikom, koža posebno na ušnim
školjkama, na prstima ruku i nogu, oko usana, poplavi i otud naziv "siva
nesvest". Vene utopljenika su naduvene, lice otečeno, a iz usta i nosa izlazi
pena, nekada pomešana sa krvlju. Osobu u ovom stanju je moguće
vratiti u život postupcima reanimacije samo ako nije bila u vodi duže od 4 -
6 minuta.

3. Stanje duboke nesvesti je vrlo teško stanje u kome se nalazi

utopljenik, ali ponekad reanimacija može da bude relativno brza i uspešna.
Ovo stanje obično nastaje kao posledica dužeg boravka u vodi (do 10
minuta). Međutim, iz takvog stanja može doći do vraćanja u život samo ako

P L I V A N J E
251
 je osoba dospela u vrlo hladnu, ledenu vodu. Davljenjem u hladnoj vodi
znaci kliničke smrti nastupaju kasnije, jer se svi procesi u organizmu u
takvim uslovima usporavaju. Ima slučajeva da se organizam vrati u život
nakon boravka u ledenoj vodi i do 30 minuta.

Nezavisno od toga koliko je vremena utopljenik proveo ispod vode,

moraju se iskoristiti sve mogućnosti za njegovo oživljavanje, ne treba
prekinuti postupak reanimacije sve dok lekar ne konstatuje smrt, ili dok se
ne pojave znaci smrti, mrtvačke mrlje na telu (na leđima, između nogu i
ispod pazuha) i sniženje telesne temperature do nivoa spoljašnje
temperature.

Nakon izvlačenja utopljenika iz vode slede postupci za njegovo

ponovno oživljavanje. U daljem tekstu navešćemo metode koje se koriste u
datoj situaciji.

Metode veštačkog disanja

Pripremanje povređenog za veštačko disanje

Veštačkim disanjem se nastoji oponašati prirodno disanje, što znači

uvlačenje i izbacivanje vazduha iz pluća. Da bi se veštačko disanje moglo
izvoditi, potrebna su dva osnovna uslova. Prvi je da su gornji disajni putevi
(usta, nos, ždrelo, dušnik) prolazni, a drugi da postoji mogućnost širenja
grudnog koša. Usta i ždrelo se mogu očistiti prstima ili štapićem obmotanim
maramicom, naročito ako je reč o zapušenju krupnim ili čvrstim predmetima
(uvek treba nastojati da se dospe što dublje u ždrelo). Ako je došlo do
zapušenja tečnostima, tada se disajni putevi mogu osloboditi okretanjem
povređenog potrbuške da se tečnosti same iscede. U slučaju duboke nesvesti,
jezik se mora podići tako da se izdignu brada i donja vilica, a glava zabaci
unazad. Okretanjem povređenog potrbuške, takođe, se vraća jezik u
normalan položaj. Nakon stvaranja uslova za izvođenje veštačkog disanja
spasilac se opredeljuje za metodu koju će primeniti.

Metoda "usta na usta"

Ovaj način veštačkog disanja je najsigurniji i do sada je pokazao najviše

uspeha. Lako se uči, najmanje je zamoran, može se primeniti u svim
prilikama i svim položajima.

1. povređeni se postavi na leđa. Spasilac klekne pored njegove glave,

jednom rukom mu zapuši nos, a drugom izdigne vrat i time mu zabaci glavu
da bi se oslobodili disajni putevi.

P L I V A N J E
252
 2. zatim se punim plućima udahne vazduh, usta prislone na otvorena
usta povređenog i snažno izdahne. Time se uduva u pluća dovoljna količina
vazduha i grudni koš povređenog se vidljivo proširi. To je prvi deo veštačkog
disanja, odnosno udisaj povređenog.

3. tada onaj koji vrši oživljavanje, podigne svoju glavu tako da se

omogući izlaženje vazduha, odnosno izdisaj (nozdrve su sve vreme
zapušene!). Ovaj drugi deo veštačkog disanja se obavlja bez ikakve pomoći,
jer se grudni koš povređenog sam steže usled svoje elastičnosti i istiskuje
vazduh iz pluća. Za to vreme treba ponovo duboko udahnuti vazduh i
ponovao ga uduvati u usta povređenog.

Ove radnje treba ponavljati 12 do 15 puta u minuti, tj. istom brzinom

kojom diše i onaj koji ukazuje prvu pomoc. Svako ubrzavanje je štetno jer
odudara od normalnog disanja.

Slika 257 . Veštačko disanje usta na usta

P L I V A N J E
253
 Metoda "usta na nos"

Ova metoda se izvodi ukoliko su usta povređenog već od usta spasioca,

ili su povređena. U sustini je ista kao i metoda "usta na usta" samo se vazduh
uduvava kroz nos.

1. povređeni se postavi na leđa, a glava zabaci unazad. Spasilac klekne

pored njegove glave, jednu ruku mu spusti na čelo i tako pridržava glavu u
zabačenom položaju, prstima druge ruke mu obuhvati podbradak, a palcem
nastoji da mu zatvori usne da kroz njih ne izlazi vazduh.

2. zatim se punim plućima udahne vazduh, usta prislone na nos

povređenog i snažno izdahne. Time se uduva u pluća dovoljna količina
vazduha i grudni koš povređenog se vidljivo proširi. To je prvi deo veštačkog
disanja, odnosno udisaj povređenog.

3. tada onaj koji vrši oživljavanje, podigne svoju glavu tako da se

omogući izlaženje vazduha, odnosno izdisaj. Ovaj drugi deo veštačkog disanja
se obavlja bez ikakve pomoći, jer se grudni koš povređenog sam steže usled
svoje elastičnosti i istiskuje vazduh iz pluća. Za to vreme treba ponovo
duboko udahnuti vazduh i ponovao ga uduvati u nos povređenog.

Ove radnje treba ponavljati 12 do 15 puta u minuti, tj. istom brzinom

kojom diše i onaj koji ukazuje prvu pomoć. Svako ubrzavanje je stetno jer
odudara od normalnog disanja.

Metoda "usta na usta i nos"

Ova metoda se primenjuje kada se oživljava dete. Identična je

prethodno opisanim metodama s tim što spasilac prekriva svojim ustima i
usta i nos deteta odjednom (pošto je lice deteta malo).

Druge metode koje se mogu primeniti

Ova metoda se primenjuje kada postoje obimne povrede usta i lica, jaka
krvarenja iz usta, trovanja ili udisanja bojnih otrova. Veoma je zamorna, pa je
dobro ako postoji vise spasilaca koji ce se smenjivati.

1. povređeni se okrene potrbuške, ruke mu se saviju u laktovima, a šake

podmetnu pod celo. Spasilac klekne prema glavi povređenog, okrenut prema
njemu, a dlanove mu stavi na leđa u visini plećki.

2. potom ravnomernim pritiskom (bez trzaja i ne suviše jako), koristeći

se težinom svoga tela, spasilac nastoji istisnuti vazduh iz pluća povređenog
(ruke stalno držati opružene u laktovima jer to manje zamara). To je izdisaj.

P L I V A N J E
254
 3. posle toga se prestaje sa pritiskom, šake se premeste na nadlaktice
povređenog, blizu laktova, a zatim laktovi odignu i na taj način proširi grudni
koš što dovodi do uvlačenja vazduha u pluća, odnosno do udisanja. Laktove
povređenog treba podizati odmereno, toliko da se ne odigne grudni koš od
podloge.

Ove radnje treba ponavljati 12 do 15 puta u minuti, tj. istom brzinom

kojom diše i onaj koji ukazuje prvu pomoć. Svako ubrzavanje je stetno jer
odudara od normalnog disanja.

Slika 258 . Manuelna metoda veštačkog disanja

Spoljašnja masaža srca

Spoljašnja masaža srca primenjuje se na povređenog kome je srce

prestalo da radi. Čak i ako nismo sigurni da li srce kuca ili je rad srca samo
oslabljen treba pristupiti masaži jer ona ne može nauditi. Spoljašnja masaža
srca je zamorna i opravda je samo u prvih 5 do 10 minuta posle prestanka
srčane radnje.

1. povređena osoba se položi na leđa, a spasilac klekne sa strane

grudnog koša okrenut prema povređenom. Dlan jedne ruke se postavi
poprečno na donji kraj grudne kosti, a potom preko prve ruke postavi i drugu.

2. zatim se vrši naizmenicno pritiskanje (dovoljno snažno, tako da ona

"potone" 3-5 cm prema kičmi) i popuštanje grudne kosti.

Ovi pokreti se ponavljaju oko 60 do 80 puta u minuti. Uspostavljanje

rada srca se kontrolise svakih 15 do 20 sekundi opipavanjem pulsa na vratu.

P L I V A N J E
255
 Slika 259 . Mesto pritiska kodi masaže srca

Slika 260 . Masaža srca

Kombinovanje veštačkog disanja i masaže srca

Kada je spasioc sam

Ako oživljavanje vrši jedna osoba, tada ona 2 puta udahne vazduh u
pluća povređenog, a potom uradi 15 pritisaka na grudnu kost. Za svo vreme
izvođenja ovih radnji povređeni leži na leđima.

Kada su prisutna dva spasioca

Ako oživljavanje vrše dve osobe, jedna daje veštačko disanje, a druga
vrši spoljašnju masažu srca i to u momentu kada je povređeni u fazi izdisaja.

P L I V A N J E
256
 Slika 261 . Davanje
veštačkog disanja i
masaže srca sa dva
spasioca

To se postiže tako što jedan spasilac udahne vazduh u pluća povređenog,

a drugi posle toga uradi 5 pritisaka na grudnu kost. Time se obezbeđuje ritam
disanja od 12 udisaja u minuti i 60 otkucaja srca.

Pitanja za proveru znanja:

1. Organizacija spasilačke službe na javnim kupalištima.

2. Sredstva za spasavanje na vodi.

3. Spasavanje samog sebe (samospasavanje).

4. Pružanje pomoći iznemoglom u vodi.

5. Postupci kod spasavanja utopljenika.

6. Ulazak u vodu.

7. Spasavanje utopljenika sa obale.

8. Spasavanje pomoću čamca.

9. Spasavanje utopljenika plivanjem.

10. Tehnika vučenja utopljenika.

11. Oslobađanje od hvata.
12. Tehnika iznošenja utopljenika na obalu.
13. Ronjenje.
14. Načini ronjenja.
15. Pružanje prve pomoći utopljeniku.

P L I V A N J E
257
 Reference poglavlja Spasavanje utopljenika

1. American Red Cross (1992). Swimming & diving. Boston: StayWell.

2. American Red Cross (1993). CPR for the professional rescuer. St.
Louis: StayWell.

3. American Red Cross (2000). Lifeguard training. San Bruno: StayWell.

4. Andonov, S., & Nikolaj, I. (2002). Vodnospasitelen minimum. Sofija:

Nacionalna sportna akademija “Vasil Levski“.

5. Ellis, J., & White, J.(2001). Pool and Waterpark - Lifeguard Training.
Sudbury: Ellis & Associates.

6. Gančar, I. (2006). Teoria prepodavania plavania – tehnologii obučenia

i soveršenstvovania. Odesa: Astroprint.

7. Gošović, S. (1971). Ronjenje u sigurnost. Split: Institut za pomorsku

medicinu.

8. Gossner, S. (1994). Lehrbuch rettungsschwimmen. Munchen:

Bayerisches Rotes kreuz.

9. Gossner, S. (1995). Widerbelebung, leitfaden fur ausbilder im

rettungsschwimmen. Essen: BRK- Wasserwacht.

10. Graver, D.K. (1993). Scuba diving. Champaign: Human Kinetics.

11. Harmer, J., & sar. (2000). Teching swimming and water safety.
Austswim inc.

12. Jepesen, S. (1991). Sve o ronjenju. Beograd: Društvo podvodnih

aktivnosti „URS“.

13. Jugoslovenski Crveni Krst. (1999). Priručnik za spasioce na vodi.

Beograd: Cikos – Subotica.

14. Kapus, V., Fahrick, R., Zavšek, G., Možina, H., Vlahović, D., Rapuš,
A., Javornik, T., Štrumbelj, B., Štirn, I., Kapus, J., (2004). Reševanje
iz vode aktivna varnost in prva pomoč. Ljubljana: Inštitut za šport.

15. Kapus, V., Štrubelj, B., Kapus, J., Jurak, G., Pincolić, D.Š., Vute, R.,
Bernarik. J., Kapus, M., Čermak, V., (2002). Plavanje učenje.
Ljubljana, Fakultet za telesno kulturo.

16. Kazazović, B. (1998). Plivanje kao sport i sredstvo zdravstvenog i

tjelesnog odgoja. Sarajevo: Federacija B.iH., Ministarstvo
obrazovanja, nauke, kulture i sporta, IP „Svjetlost“.

17. Lozovina, V. (2001). Sportovi na vodi. Split: Sveučilište u Split.

P L I V A N J E
258
 18. McElroy, G.K. (1985). Swimming and life saving. New Zeland: Royal
life aving society.

19. National Safety Coucil (2002). El profesional del rescate acuatico.

Barcelona: Ellis & Associates. Esditorial Paidotribo.

20. Pivač, M. (1998). Plivanje-teorija i metodika, Niš: SIA.

21. Sekulovski, Z., & Ristovski, T. (1999). Bezbednost na voda. Skopje:

Crveni Krst na Republika Makedonija.

22. Stevanović, V. (1969). Spasavanje davljenika. Beograd: NIP Partizan.

23. Vuković, S., & Trivun, M. (2003). Plivanje. Banja Luka: Fakultet
fizičkog vaspitanja i sporta. Univerziteta u Banja Luci.

CIP - KATLOGIZACIJA U PUBLIKACIJI

Narodna biblioteka Srbije

P L I V A N J E
259
 797.21(075.8)

MADIĆ, Dejan
Plivanje / Dejan Madić, Tomislav Okičić, Marko Aleksandrović ;
predgovor autori. - Niš: autori, 2007 (Niš : SVEN). – 255 str.: ilustr. 25 cm

Tiraž 500. – Bibliografija uz svako poglavlje

ISBN 978-86-87249-00-4

P L I V A N J E
260