Naziv originala:

Salman Rushdie
ENCHANTRESS OF FLORENCE
Copyright © by Salman Rusdie, 2008 Copyright © za srpsko izdanje Alnari d.o.o. 2008
ISBN 978-86-7710-353-8
 Salman Ruždi

ČAROBNICA
IZ
FIRENCE
Prevela
Jasmina Đorđević

Beograd, 2009.
 Visoki, žutokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore,
mogul ljubavi, pristiže na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara,
s pričom koja počinje da opseda čitavu carsku prestonicu.
Stranac tvrdi da je dete izgubljene mogulske princeze, najmlađe
sestre Akbarovog dede Babura: Qare Köz, gospe Crnooke,
velike lepotice za koju se verovalo da poseduje moći mađijanja i čarobnjaštva,
i koju je prvo zarobio uzbečki vojskovođa, a zatim persijski šah,
da bi na kraju postala ljubavnica izvesnog Argalije, firentinskog plaćenika,
zapovednika vojske osmanskog sultana.
Kada se Argalija bude vratio kući s mogulskom ljubavnicom,
grad će biti hipnotisan njenom pojavom, nakon čega će uslediti mnoge nevolje.
Čarobnica iz Firence priča je o ženi koja pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom u
muškom svetu.
Ona spaja dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi – hedonističku mogulsku
prestonicu
u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i izdaje sinova,
i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana, humanističke filozofije i
nehumanog mučenja,
u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija – Nikolo Makijaveli – na teži način
uči o pravoj brutalnosti moći.
Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta neobjašnjivo slična
i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim.

Ali, da li je Mogorova priča istinita? I ako jeste, šta se desilo sa izgubljenom princezom?
A ako je on lažov, da li mora umreti?
 Posvećeno Bilu Bjufordu

Njen hod ne beše hod smrtnika svakog,

Već anđeoskog duha; reči njene
Ne behu kao grla ljudskog zvuk;

Duh nadzemaljski, sunce vaseljene

Bi ono što videh...

— Frančesko Petrarka1

Ima li kakvog znalca jezika - dovedite ga;

Stranac je došao u grad
I mnogo toga ispričati želi.
— Mirza Galib

1
Prepev Ljubomira Simovića.
{I}
 1.

Na poslednjem tračku sunca, svetlucavo jezero

 NA POSLEDNJEM TRAČKU SUNCA, SVETLUCAVO JEZERO u podnožju kraljevskog
grada izgledalo je poput mora istopljenog zlata. Putnik koji bi u smiraj dana naišao ovim
putem - ovaj putnik, koji je sada išao putem duž jezera - mogao bi pomisliti da prilazi tronu
vladara toliko veličanstveno bogatog da je mogao priuštiti da se deo njegovog blaga saspe u
ogromnu rupu u zemlji samo da bi zaslepeo i zadivio svoje goste. I ma koliko jezero zlata
bilo veliko, sigurno je bilo samo kap isisana iz mora još većeg bogatstva - putnikova mašta
ne bi mogla ni naslutiti veličinu te majke svih okeana! Ne beše ni čuvara na obalama zlatne
vode; zar je kralj bio toliko darežljiv da je svim svojim podanicima, pa čak i strancima i
posetiocima poput ovog putnika, dozvoljavao da, bez uzdržavanja, vade tečno blago iz
jezera? To bi zaista bio pravi princ među ljudima, istinski prezviter Jovan čije je izgubljeno
kraljevstvo iz pesama i priča sadržalo neverovatna čuda. Možda se (kao što je putnik
pretpostavljao) unutar zidina grada nalazila fontana večne mladosti - možda je čak i
legendarni ulaz u Raj na Zemlji bio negde u blizini? Ali, tada je Sunce zašlo za horizont, zlato
je potonulo ispod površine vode i izgubilo se. Sirene i guje čuvaće ga dok se svetlost dana ne
vrati. Do tada, voda će biti jedino blago na ponudi, sa zahvalnošću prihvaćen dar žednom
putniku.
Stranac se dovezao volovskim kolima, ali umesto da sedi na njihovim grubim jastucima,
on je stajao poput boga, držeći se rukom lako za ram kola napravljen od letava. Vožnja
volovskim kolima bila je sve samo ne glatka. Kola na dva točka drmusala su se i poskakivala
u ritmu životinjskih papaka i trpela hirove puta pod njihovim točkovima. Uspravljeni čovek
lako je mogao pasti i slomiti vrat. Pa ipak, putnik je stajao, bezbrižan i zadovoljan. Kolar je
odavno prestao da mu dovikuje, isprva smatravši stranca budalom - ako hoće da umre na
putu, neka to i uradi, jer nema čoveka u ovoj zemlji kom će biti žao! Ubrzo, međutim,
kolarev prezir nerado je ustupio mesto divljenju. Taj je čovek možda bio glup, moglo bi se
reći i da je imao preterano lepo lice budale i nosio budalastu neodgovarajuću odeću - kaput
od obojene kože u obliku romba, na takvoj vrućini! - ali njegova ravnoteža bila je
besprekorna, takva da ste joj se morali diviti. Vo je gegavo napredovao, točkovi kola upadali
su u rupe i preskakali kamenje, a uspravljeni čovek jedva da se njihao i uspevao je, nekako,
da izgleda graciozno. Graciozna budala, mislio je kolar, a možda uopšte i nije budala. Možda
je neko na koga je trebalo obratiti pažnju. Ako je i imao manu, bilo je to šepurenje, želja da
bude ne samo ono što jeste već i da stvori predstavu o sebi samom a, mislio je kolar, u ovim
krajevima svi su bili pomalo takvi, pa ovaj čovek na kraju možda i nije toliki stranac. Kada je
putnik pomenuo da je žedan, kolar je otišao na obalu da momku donese piće u šolji
napravljenoj od izdubljene i lakirane tikve. Pružio ju je strancu, kao nekom aristokrati
vrednom služenja.
„Prosto stojiš tu kao neki velikaš, a ja skačem i jurim po tvojoj naredbi“, rekao je kolar
mršteći se. „Ne znam zašto s tobom postupam tako dobro. Ko ti je dao pravo da mi
naređuješ? Šta si ti, uopšte? Nisi plemić, to je sigurno, inače se ne bi vozio ovim kolima. A
opet, imaš takvo držanje. Znači, verovatno jesi neka vrsta bitange.“ Putnik je žedno pio iz
tikve. Voda se prelivala preko ivica njegovih usana i zadržavala se na njegovom obrijanom
licu poput neke tečne brade. Na kraju je vratio praznu tikvu, zadovoljno uzdahnuo i obrisao
bradu. „Šta sam ja?“, rekao je kao da priča sam sa sobom, ali govoreći istim jezikom kao
kolar. „Ja sam čovek s tajnom, eto šta sam - s tajnom koju samo careve uši smeju čuti.“ Vozač
je sada bio siguran: taj je momak ipak bio budala. Nije bilo razloga da se prema njemu
odnosi s poštovanjem. „Zadrži svoju tajnu za sebe“, rekao je. „Tajne su za decu i uhode.“
Stranac je sišao s kola pred karavansarajem u kom su sva putovanja završavala i iz kog su
sva počinjala. Bio je iznenađujuće visok i nosio je platnenu putnu torbu. „I za ljubavnike. I
kraljeve.“
U karavansaraju sve je zujalo i brujalo. Staralo se o životinjama, konjima, kamilama,
volovima, magarcima i kozama, dok su razne druge, neukrotive životinje, slobodno jurile:
uzvrištali majmuni, psi koji nisu bili ničiji ljubimci. Kreštavi papagaji eksplodirali su poput
zelenog vatrometa na nebu. Kovači su radili svoj posao, i drvodelje isto, a na sve četiri
strane ogromnog trga muškarci su pod voštanicama planirali svoja putovanja, prikupljali
bakaluk, sveće, ulje, sapune i užad. Kuliji s turbanima, u crvenim košuljama i pregačama,
neprekidno su trčali tamo-amo noseći na glavama zavežljaje neverovatne veličine i težine.
Uopšte, mnogo se dobara utovaralo i istovaralo. Kreveti za noćenje ovde su jeftino izdavani:
ležaljke s drvenim ramom, prekrivene bodljikavim dušecima od konjske dlake, poredane u
vrste po krovovima jednospratnih zgrada koje su okruživale ogromno dvorište
karavansaraja, kreveti na koje je čovek mogao leći, gledati u nebesa i zamišljati da je bog. Iza
saraja, dalje ka zapadu, žamorili su logori carevih pukova, nedavno pristiglih iz ratova.
Vojska nije smela ulaziti u pojas palate, ali je morala biti u podnožju kraljevskog brda. S
besposlenom vojskom koja se nedavno vratila iz bitke moralo se postupati oprezno. Stranac
je pomislio na drevni Rim. Car nije verovao nijednom vojniku osim svom pretorijanskom
čuvaru. Putnik je znao da je pitanje poverenja ono na koje će morati uverljivo da odgovori.
Ako to ne bude učinio, brzo će umreti.
Nedaleko od karavansaraja izdizala se kula od slonovih kljova koja je označavala put ka
kapiji palate. Svi slonovi su pripadali caru i, podigavši kulu od njihovih zuba, on je
prikazivao svoju moć. Čuvaj se! - govorila je kula. Ulaziš u svet kralja slonova, suverena tako
bogatog debelokošcima da je mogao protraćiti zube hiljada životinja samo da bi mene
ukrasio. U tom razmetanju silom putnik je prepoznao istu onu raskalašnost koja je gorela i
na njegovom čelu poput plamena, ili đavoljeg žiga. Ali, graditelj ove kule pretvorio je u
snagu osobinu koja je kod putnika često smatrana slabošću. Da li je moć jedino opravdanje
za ekstrovertnu ličnost? - pitao se putnik i nije mogao da odgovori. Samo se nadao da bi
lepota mogla biti još jedan takav izgovor, jer on je svakako bio prelep, a znao je da njegov
izgled ima sopstvene moći.
Iza kule od kljova stajao je dubok bunar, a nad njim neshvatljivo složena vodovodna
mašinerija koja je opsluživala palatu pod kubetima na brdu. Bez vode nismo ništa, pomislio
je putnik. Čak će se i jedan car, kad mu se uskrati voda, brzo pretvoriti u prašinu. Voda je pravi
vladar, a svi smo mi njene sluge. Jednom je, kod kuće u Firenci, upoznao čoveka koji je mogao
učiniti da voda nestane. Mađioničar bi ispunio vrč do vrha, promrmljao čarobne reči,
prevrnuo vrč, a umesto tečnosti, iz njega bi se prosula tkanina - bujica obojenih svilenih
marama. Bio je to trik, naravno, i pre nego što je taj dan prošao, putnik je mađioničara
nagovorio da mu oda tajnu, a zatim je sakrio među svoje druge misterije. Bio je čovek
mnogih tajni, ali samo je jedna bila dostojna kralja.
Put do zidina grada brzo se uzdizao uz brdo, i dok se peo njime, video je kolika je palata
u koju je stigao. Očito, bio je to jedan od najvećih gradova na svetu - veći, činilo se njegovom
oku, od Firence, ili Venecije, ili Rima, veći od ijednog grada koji je putnik ikada video.
Jednom je posetio London, i on je bio manja metropola od ovoga. Dok je svetlost zamirala,
činilo se kao da grad raste. Zbijena predgrađa nagomilala su se izvan zidina, mujezini su
pozivali sa svojih minareta, a u daljini je mogao videti svetla velikih imanja. Vatre su počele
da gore u sutonu, poput upozorenja. Iz crne nebeske činije ognjem su odgovarale zvezde.
Kao da su zemlja i nebo armije koje se pripremaju za bitku, pomislio je. Kao da su se njihove
ulogorene vojske primirile i čekaju da dođe dan rata. A u svim tim lavirintima ulica i svim tim
kućama moćnika, preko, na ravnicama, nije bilo niti jednog čoveka koji je čuo njegovo ime,
niti jednog koji će spremno poverovati u priču koju će on ispričati. Prešao je svet da bi to
učinio, i učiniće to.
Išao je krupnim koracima i privlačio mnoge radoznale poglede, zbog svoje svede kose,
ali i zbog svoje visine. Dugačka i, mora se priznati, prljava svetla kosa slivala se oko
njegovog lica poput požutele jezerske vode. Staza se uzdizala pored kule od kljova ka
kamenoj kapiji na kojoj su dva slona u bareljefu stajala jedan ka drugom. Kroz tu kapiju,
koja je bila otvorena, dopirali su zvuci ljudskih bića u igri, jelu, piću, bančenju. Vojnici koji su
stražarili uz Slonovsku kapiju stajali su opušteno. Prave prepreke ležale su dalje. Ovo je bilo
javno mesto, mesto za sastajanje, trgovanje i zadovoljstvo. Muškarci su užurbano prolazili
pored putnika, vođeni glađu i žeđu. Na obe strane kamenom popločanog puta između
spoljne i unutrašnje kapije bile su krčme, kafane, tezge s hranom i torbari svih vrsta. Večito
se nešto kupovalo i prodavalo. Odeća, posuđe, tričarije, oružje, rum. Glavna pijaca ležala je
izvan manje, južnije kapije grada. Stanovnici grada kupovali su na njoj i izbegavali ovo
mesto za neupućene pridošlice koji nisu znali pravu cenu stvari. Ovo je bila tržnica za
varalice, tržnica za lopove, bučna, preskupa, prezira vredna. Ali umorni putnici, ne znajući
plan grada i svejedno nevoljni da obilaze spoljne zidine do većeg, poštenijeg bazara, nisu
imali izbora nego da posluju s trgovcima uz Slonovsku kapiju. Njihove potrebe bile su hitne i
proste.
Živi pilići, bučni od straha, obešeni naglavačke, lepršali su krilima, uvezanih nogu, i
čekali kotao. Za vegetarijance je bilo drugih, tiših kotlova, povrće nije vrištalo. I da li je to
ženske glasove putnik mogao čuti na vetru, kako urlaju, zadevaju, mame, smeju se
nevidljivim muškarcima? Da li je to žene namirisao na večernjem povetarcu? Svejedno, bilo
je prekasno da večeras potraži cara. Putnik je u džepu imao novac i prešao je dug,
zaobilazan put. To je bio njegov način: da ka cilju krene izokola, sa mnogo skretanja i
lutanja. Otkad je stao na kopno u Suratu, putovao je preko Buranpura, Handije, Sirondža,
Narvara, Gvaliora i Dolpura do Agre, a iz Agre do ovog mesta, nove prestonice. Sada je želeo
najudobniji krevet koji je mogao dobiti, ženu, po mogućnosti bez brkova, i najzad, obilje
zaborava, bekstvo od sebe samog kakvo se ne može pronaći u naručju žene već samo u
dobrom, jakom piću.
Kasnije, kada su mu želje bile zadovoljene, spavao je u smrdljivom bordelu,
sladostrasno hrčući pokraj bludnice s nesanicom i sanjao. Mogao je da sanja na sedam
jezika: italijanskom, španskom, arapskom, persijskom, ruskom, engleskom i portugalskom.
Skupljao je jezike kao što je većina mornara skupljala bolesti; jezici su bili njegova gonoreja,
njegov sifilis, njegov skorbut, njegova groznica, njegova kuga. Čim je zaspao, pola sveta je
počelo da brblja u njegovom mozgu, pričajući čudesne priče putnika. U tom neotkrivenom
svetu, svaki dan je donosio vesti o novim čarima. Vizionarska, osvešćujuća, bajkovita poezija
svakodnevice još nije bila skrhana zatucanim, prozaičnim činjenicama. I sam je bio
pripovedač, iz doma su ga odvukle priče o čudima, a naročito jedna priča - priča koja će mu
doneti bogatstvo ili ga koštati života.
 2.

Na piratskom brodu škotskog milorda

 NA PIRATSKOM BRODU ŠKOTSKOG MILORDA Scathach, nazvanom po čuvenoj
boginji ratnici sa Skija, plovilu čija je posada godinama zadovoljno pljačkala i otimala uzduž
i popreko Kariba, ali koje je trenutno išlo ka Indiji državnim poslom, malaksali firentinski
slepi putnik izbegao je da ga po kratkom postupku bace u Belu reku Južne Afrike tako što je
iz uha zaprepašćenog vođe palube izvukao živu vodenu zmiju i bacio je u more. Našli su ga
ispod kreveta u pramcu broda, sedam dana nakon što je brod obišao Igleni rt u podnožju
afričkog kontinenta, u dubletu i uskim pantalonama boje senfa, umotanog u dugački kaput
napravljen od jarkih rombova kože, poput harlekinove odeće, kako grli malu putničku torbu
i mirno spava, glasno hrčući, ne trudeći se da se sakrije. Činilo se da je savršeno spreman da
ga otkriju, zaprepašćujuće uveren u svoje moći šarmiranja, ubeđivanja i mađijanja. Na kraju,
već su ga daleko prevezli. Zaista, pokazao se kao prilično dobar mađioničar. Zlatne novčiće
pretvarao je u dim, a žuti dim ponovo u zlato. Iz prevrnutog vrča sveže vode kuljala je
poplava svilenih marama. Umnožavao je ribe i vekne prelazeći preko njih svojom
elegantnom rukom, što je, naravno, bilo bogohulno, ali su mu gladni mornari lako oprostili.
Prekrstivši se žustro, da bi se obezbedili protiv gneva Isusa Hrista što njegov položaj
uzurpira ovaj poslednji čudotvorac, halapljivo su pojeli svoj neočekivano izdašan, teološki
neispravan ručak.
Čak je i sam škotski milord, Džordž Luis Hoksbenk, lord Hoksbenk iz istoimene loze -
što je značilo, po škotski, Hoksbenk od Hoksbenka, plemić kog ne treba mešati s nižim,
neplemenitim Hoksbenkovima - brzo bio šarmiran kada je uljez harlekin doveden u njegovu
kabinu na sud. U to vreme, mlada bitanga je sebe zvala Učelo. „Učelo di Firence, mađioničar i
učenjak, vama na usluzi“, rekao je na savršenom engleskom jeziku, duboko se naklonivši sa
gotovo aristokratskom veštinom, a Lord Hoksbenk se nasmešio i pomirisao svoju
naparfemisanu maramicu. „Za kog bih mogao pomisliti da je čarobnjak“, odgovorio je, „da
ne znam za slikara Paola istog imena i iz istog mesta, koji je u vašoj katedrali napravio
trompe-l'oeil fresku u čast mog pretka ser Džona Hoksbenka, poznatog kao Đovani Milano,
najamnika, negdašnjeg generala Firence, pobednika u bici kod Polpeta; i da taj slikar nije,
nažalost, mrtav svih ovih godina.“ Mladi probisvet drsko je coknuo jezikom u znak
neslaganja. „Očigledno, ja nisam pokojni umetnik“, izrekao je isprsivši se. „Ovaj pseudonimo
di viaggio odabrao sam jer na mom jeziku ta reč znači ptica, a ptice su najveći putnici.“
Tada je iz nedara izvukao sokola s kukuljicom, a sokolarsku rukavicu stvorio ni iz čega i
oboje predao zapanjenom lordu. „Soko za lorda Hoksbenka“, rekao je sa savršenom
formalnošću, a onda, kada je lord Hoksbenk navukao rukavicu na ruku i kada je ptica stala
na nju, on, Učelo, pucnuo je prstima kao kada žena povlači svoju ljubav, nakon čega je, na
poprilično zaprepašćenje škotskog milorda, i jedno i drugo nestalo, ptica na rukavici i
rukavica pod pticom. „Pored toga“, nastavio je mađioničar, vraćajući se pitanju svog imena,
„u mom gradu, ta tajanstvena reč, ta skrivena ptica, delikatno je ulepšan pojam za izvestan
muški organ, a ja sam ponosan onim koji imam, premda nemam bolesnu želju da ga
prikažem.“
„Ha! Ha!“ povikao je lord Hoksbenk iz istoimene loze, zadivljujućom brzinom povrativši
staloženost. „E, sad smo našli nešto što nam je zajedničko.“
Bio je to milord koji je mnogo proputovao, taj Hoksbenk iz istoimene loze, i bio je stariji
nego što se činilo. Pogled mu je bio bistar, a koža čista, ali njegova je četrdeseta godina
prošla pre sedam ili više godina. Njegova veština mačevanja ušla je u legendu, a bio je jak
kao bik. Splavom je otplovio do izvora Žute reke u jezeru Kar Ku, gde je jeo kuvani tigrov
penis iz zlatne posude, i lovio je bele nosoroge u krateru Ngorongoro, i popeo se na stotinu
osamdeset četiri vrha škotskih planina Munro, od Ben Nevisa do Nedostupnog vrha na
planini Sgur Derg na ostrvu Ski, domu strašne Skatač. Nekada davno, u zamku
Hoksbenkovih, posvađao se sa svojom ženom, sićušnom lajavicom kovrdžave riđe kose i
vilice nalik na nizozemsku krcaljku za orahe. Ostavio ju je u brdima Škotske da gaji crne
ovce, a on otišao da traži sreću kao njegov predak i bude kapetan broda u Drejkovoj službi u
vreme kada su po Karipskom moru otimali Špancima zlato iz Amerike. Njegova nagrada od
zahvalne kraljice bila je ova misija u koju je sada krenuo; trebalo je da ode u Hindustan gde
je imao slobodu da prikupi i zadrži sve blago koje bude pronašao, u dragom kamenju,
opijumu ili zlatu, ali i obavezu da odnese lično pismo od Glorijane kralju i da kući donese
mogulov odgovor.
„U Italiji kažemo mogor“, rekao mu je mladi opsenar.
„Na nerazumljivim jezicima same te zemlje“, odgovorio je lord Hoksbenk, „ko zna kako
bi se ta reč mogla izvrnuti, zapetljati i obrnuti.“
Knjiga je zapečatila njihovo prijateljstvo: Petrarkin Kanconijer, izdanje koje je, kao i
uvek, ležalo uz lakat škotskog milorda na malom pietra dura stolu. „Ah, moćni Petrarka“,
povikao je Učelo. „E, to je pravi mađioničar.“ I zauzevši oratorsku pozu rimskog senatora,
počeo je da deklamuje:

Benedetto sia 'l giorno, et 'l mese, et l'anno,

et la stagione, e 'l tempo, et l'ora, e 'l punto,
e 'l bel paese, e 'l loco ov'io fui giunto
da'duo begli occhi che legato m'arino...

Nakon toga, lord Hoksbenk je preveo stihove soneta na engleski:

...blažene prve patnje koje vežu

u slatkom spoju sa ljubavlju mene,
i luk i strele što pogodiše me,
i rane koje do srca mi sežu2

2
Prepev I. V. Lalića.
 „Svaki čovek koji ovu pesmu voli koliko i ja mora mi biti gospodar“, rekao je Učelo,
naklonivši se. „A svaki čovek koji prema ovim rečima oseća isto što i ja meni mora biti drug
u piću“, uzvratio je Škot. „Okrenuo si ključ koji otključava moje srce. Sada s tobom moram
podeliti tajnu koju ne smeš nikada nikome otkriti. Pođi sa mnom.“
U maloj drvenoj kutiji sakrivenoj iza pokretnog panoa u njegovim odajama za spavanje,
lord Hoksbenk iz istoimene loze čuvao je kolekciju voljenih „vrlih stvari“, prelepih malih
predmeta bez kojih bi čovek koji neprekidno putuje mogao izgubiti orijentire, jer previše
putovanja, kao što je lord Hoksbenk odlično znao, previše čudnih i novih stvari, može
oslabiti spokojstvo duše. „Ove stvari nisu moje“, rekao je svom novom firentinskom
prijatelju, „ali podsećaju me na to ko sam. Trenutno sam njihov čuvar, a kada to vreme
prođe, prepustiću ih drugom.“ Izvukao je kutiju sa više dragulja zadivljujuće veličine i
čistoće i odložio ih ravnodušno slegnuvši ramenima, a i zatim šipku španskog zlata koja bi
čoveku omogućila život u raskoši sve do smrti. „Nije to ništa... ništa“, mrmljao je. Tek je tada
stigao do svojih istinskih blaga, pažljivo umotanih u tkaninu i smeštenih u gnezda
napravljena od zgužvanog papira i iscepkanih tkanina: svilena maramica paganske boginje
iz drevne Sogdijane, poklonjena zaboravljenom junaku kao znak njene ljubavi; komad
izuzetno izrezbarene kitove kosti s prikazom lova na jelene; medaljon s portretom njenog
veličanstva kraljice; šestougaonu knjigu s kožnim povezom iz Svete zemlje na čijim je
sićušnim stranicama, minijaturnim slovima ulepšanim neverovatnim ilustracijama, ispisan
čitav tekst Kurana; kamena glava slomljenog nosa iz Makedonije, za koju se govorilo da je
portret Aleksandra Velikog; jedan od šifrovanih „pečata“ civilizacije iz doline Inda,
pronađen u Egiptu, na kom se nalazio crtež bika i niz hijeroglifa koje je trebalo dešifrovati,
objekat čiju namenu nijedan čovek nije znao; pljosnati, uglačani kineski kamen sa
heksagramom I Čing i tamnim prirodnim šarama koje su podsećale na planinski venac u
sumrak; oslikano porcelansko jaje; cancu koju su napravili stanovnici amazonskih prašuma;
i rečnik izgubljenog jezika Panamskog zemljouza čiji su svi govornici izumrli osim jedne
starice koja više nije mogla da izgovara ispravno reči jer je izgubila zube.
Lord Hoksbenk iz istoimene loze otvorio je kredenac s dragocenom staklarijom koja je
nekim čudom preživela plovidbu mnogim okeanima, izvukao komplet od dva murano
balona koja su prelamala svetlost u duginim bojama i sipao dovoljno brendija u oba. Slepi
putnik je prišao i podigao čašu. Lord Hoksbenk je duboko udahnuo, a potom popio. „Ti si iz
Firence“, rekao je, „znači da poznaješ najveće veličanstvo od svih suverena, samo ljudsko
biće, kao i žudnje koje ono želi da ublaži: za lepotom, vrednostima - i ljubavlju.“ Čovek koji
je sebe zvao Učelo zaustio je da odgovori, ali Hoksbenk je podigao ruku. „Reći ću šta imam“,
nastavio je, „jer postoje stvari o kojima treba govoriti, a o kojima tvoji značajni filozofi ništa
ne znaju. To biće je možda kraljevsko, ali je gladno kao sirotan. Možda će se na trenutak
nahraniti pregledanjem učaurenih čuda poput ovih, ali ostaće siroti, izgladneli, žedni stvor. I
ono je ugrožen kralj, vladar večito prepušten milosti mnogih pobunjenika, straha, na
primer, i zebnje, izolacije i zbunjenosti, biće čudnog neizrecivog ponosa i divljeg, tihog
srama. To biće opsedaju tajne, tajne ga neprekidno izjedaju, tajne će mu razrušiti
kraljevstvo i ostaviti njegov skiptar slomljen u prašini.“
„Vidim da te zbunjujem“, uzdahnuo je, „pa ću ti se jasno prikazati. Tajna koju nikada
nikome nećeš otkriti nije skrivena u kutiji. Ona leži - ne, ne leži, već govori istinu! - ovde.“
 Firentinac, koji je već ranije naslutio istinu o skrivenim željama lorda Hoksbenka,
ozbiljno je izrazio odgovarajuće poštovanje za težinu i obim pegavog uda koji je ležao pred
njim na stolu njegovog gospodstva i mirisao blago na morač, poput finocchiona kobasice
koja čeka da bude isečena. „Ako napustite more i dođete da živite u mom rodnom gradu“,
rekao je, „vaše nevolje će brzo nestati, jer među mladim ljubavnicima San Lorenca lako ćete
pronaći muška zadovoljstva koja tražite. Ja sam, nažalost...“
„Ispij“, naredio je škotski milord, potamnevši i upristojivši se. „Nećemo više govoriti o
tome.“ U njegovom oku pojavila se iskra za koju bi njegov kompanjon voleo da je nema.
Ruka mu je bila bliže balčaku mača nego što je njegov kompanjon želeo da bude. Osmeh mu
je poput cerenja zveri.
Nastupila je duga i pusta tišina tokom koje je slepi putnik shvatio da njegova sudbina
visi u vazduhu. Hoksbenk je ispraznio svoju čašu brendija i nasmejao se ružno i mučno. „Pa,
gospodine“, povikao je, „znaš moju tajnu i sada mi moraš reći svoju, jer sigurno u tebi ima
misterije koju sam glupavo zamenio sopstvenom, i sada je moram znati.“
Čovek koji je sebe zvao Učelo di Firence, pokušao je da promeni temu. „Zar me nećete
počastvovati, gospodaru, prisećanjem na zarobljavanje galije Cacafuego s blagom? I da li ste
bili - sigurno jeste - s Drejkom kod Valparaisa i Nombre de Diosa, gde je ranjen...?“
Hoksbenk je razbio svoju čašu o zid i izvukao svoj mač. „Podlače“, rekao je. „Odgovori mi
direktno ili umri.“
Slepi putnik je pažljivo birao reči. „Gospodaru“, rekao je, „ovde sam, sada opažam, da
bih se vama ponudio kao sluga. Istina je, međutim“, dodao je brzo, kada je vrh sečiva
dodirnuo njegovo grlo, „da imam i drugu ulogu. Zaista, ja sam ono što biste mogli nazvati
čovek s misijom - tajnom misijom, štaviše - ali moram vas upozoriti da moja tajna sa sobom
nosi kletvu koju je na nju bacila najmoćnija čarobnica ovog doba. Samo jedan čovek sme čuti
moju tajnu i ostati u životu, a ne bih voleo da budem odgovoran za vašu smrt.“
Lord Hoksbenk iz istoimene loze ponovo se nasmejao, ovaj put ne ružnim smehom, već
smehom koji je raspršivao oblake i vraćao sunce. „Zabavljaš me, ptičice“, rekao je. „Misliš li
da se plašim kletve tvoje veštice zelenog lica? Igrao sam sa Baronom Subotom na Danu
mrtvih i preživeo njegovo vudu urlikanje. Biću veoma nemilostiv ako mi odmah sve ne
kažeš.“
„Neka onda bude tako“, počeo je slepi putnik. „Nekada davno živeo je princ avanturista
sa imenom Argalija, kog su zvali i Arkalija, veliki ratnik koji je imao začarano oružje i kog su
pratila četiri strašna džina. S njim je bila i žena, Anđelika...“
„Stani“, rekao je lord Hoksbenk iz istoimene loze, namrštivši se.
„Od tebe me boli glava.“ Onda, trenutak kasnije reče: „Nastavi.“
„...Anđelika, princeza kraljevske krvi Džingis-kana i Timura...“
„Stani. Ne, nastavi.“
„...najlepša...“
„Stani.“
Nakon toga lord Hoksbenk je u nesvesti pao na pod.
 ***
Putnik, gotovo postiđen zbog lakoće s kojom je usuo laudanum u čašu svog domaćina,
pažljivo je vratio malu drvenu kutiju s blagom na njeno skriveno mesto, prebacio svoj
šareni kaput preko lorda i pojurio na glavnu palubu dozivajući pomoć. Kaput je osvojio na
kartama u partiji igre scarabocion, koju je igrao protiv zaprepašćenog venecijanskog trgovca
dijamantima koji nije mogao da veruje da je jedan običan Firentinac mogao da dođe u
Rijalto i pobedi meštane u njihovoj igri. Taj trgovac, bradati Jevrejin s loknama, koji se zvao
Šalah Kormorano, naručio je da se ogrtač za njega izradi u najpoznatijoj krojačnici u
Veneciji nazvanoj Il Moro Invidioso zbog slike zelenookog Arapina na ploči iznad njenih
vrata, i bilo je to pravo okultno čudo od zimskog kaputa, s postavom koja je bila katakomba
tajnih džepova i skrivenih pregiba u koje je trgovac dijamantima mogao da sakrije svoju
dragocenu robu, a risker poput Učela iz Firence razne vrste trikova. „Brzo, prijatelji moji,
brzo“, putnik je dozivao uverljivo glumeći brigu. „Potrebni smo njegovom gospodstvu.“
Ako je među odvažnom posadom gusara koji su postali diplomate i bilo nekih sa
ciničnim škiljavim pogledima koji su sumnjali u način iznenadnog kolabiranja njihovog
vođe, te su počeli da se prema pridošlici odnose na način koji nije slutio ništa dobro
njegovom zdravlju, delimično ih je razuverila očigledna zabrinutost Učela di Firence za
dobrobit lorda Hoksbenka. Pomogao je da se nesvesni čovek odnese u krevet, svukao ga,
borio se s njegovom pidžamom, stavljao mu tople i hladne obloge na čelo i odbijao da spava
i da jede sve dok se zdravlje škotskog milorda ne popravi. Brodski doktor objavio je da je
slepi putnik neprocenjiv pomoćnik, a posada se, kada je to čula, vratila svojim poslovima
mrmljajući i sležući ramenima.
Kada su ostali nasamo sa obeznanjenim čovekom, doktor je Učelu priznao da je zbunjen
jer se aristokrata ne budi iz svoje iznenadne kome. „Ne vidim da išta nije u redu s čovekom,
bogu hvala, jedino što neće da se probudi“, rekao je, „a u ovom bezdušnom svetu možda je i
pametnije da sanja nego da se budi.“
Doktor je bio prostodušan, u bitkama prekaljen čovek kog su zvali Bogu Hvala Hokins,
dobrodušni hirurg ograničenog medicinskog znanja koji je navikao da vadi španska zrna iz
tela svojih brodskih drugova, da ušiva duboke rane od sablji zadobijene u borbama prsa u
prsa sa Špancima, ali ne i da leči misteriozne bolesti spavanja koje su se pojavljivale
niotkuda, poput slepih putnika ili božjeg suda. Hokins je ostavio jedno oko na Valparaisu i
pola noge na Nombre de Diosu, i pevao je, svake noći, tugaljive portugalske pesme fado o
devi na balkonu u Ribeiri, delu Porta, prateći sam sebe na nekoj vrsti ciganske violine. Bogu
Hvala je obilno jecao dok je pevao, a Učelo je shvatio da je dobri doktor zamišljao kako su
mu nabijeni rogovi, prizivao slike da bi mučio sebe, slike njegove voljene koja ispija porto u
krevetu s muškarcima koji su još bili celi, ribarima koji smrde na svoj plen s perajama,
razvratnim franjevačkim monasima, duhovima davnih moreplovaca i živim ljudima svih
vrsta i boja, Žabarima i Englezima, Kinezima i Jevrejima. „Čoveka začaranog ljubavlju“,
razmišljao je slepi putnik, „lako je omesti i zavesti.“
Dok je Scathach oplovila Afrički rog i ostrvo Sokotra, dok je uzimala zalihe u Maskatu a
zatim, napustivši persijsku obalu, nošena monsunskim vetrom krenula ka jugoistoku i
portugalskom raju Diju na južnoj obali mesta koje je doktor Hokins zvao Guzerat, lord
Hoksbenk iz istoimene loze mirno je spavao „tako tihim snom, bogu hvala“, sudeći po
bespomoćnom Hokinsu,
„da je to dokaz njegove čiste savesti. Bar je njegova duša dobrog zdravlja, spremna da
se u svakom trenutku susretne sa svojim tvorcem.“
„Ne daj bože“, rekao je slepi putnik. „Bogu Hvala, ne dozvoli mu još da ga uzme“, ostali
su se odmah složili. Tokom njihovih dugih bdenja uz bolesnikovu postelju, Učelo je često
zapitkivao doktora o njegovoj voljenoj Portugalki. Hokinsu nije trebalo mnogo podsticaja za
tu temu. Slepi putnik je strpljivo slušao hvalospeve o daminim očima, usnama, grudima, o
njenim kukovima, stomaku, zadnjici, stopalima. Saznao je tajna imena od milošte kojima ga
je nazivala tokom ljubavnog čina, imena koja više nisu bila toliko tajna, čuo je njena
obećanja da će biti verna i promrmljane zakletve na večito zajedništvo. „Ah, lagala je,
lagala“, jecao je doktor. „Da li to pouzdano znaš?“, pitao je putnik, a kada je uplakani Bogu
Hvala odmahnuo glavom rekavši „Bilo je to tako davno, a ja sam sada samo pola čoveka, pa
moram pretpostavljati najgore“, Učelo ga je primorao da se razveseli. „E pa, zahvalimo se
bogu, Bogu Hvala, jer ti jadikuješ bez potrebe! Ona je iskrena, siguran sam u to, i čeka te, u
to ne sumnjam; pa i ako imaš nogu manje, njoj će ostati viška ljubavi - ljubav namenjenu toj
nozi mogla bi posvetiti drugim delovima; pa i ako imaš oko manje, drugo oko će dvaput više
da se naslađuje tom ženom koja ti je ostala verna i voli te jednako koliko i ti nju! Dosta je
bilo! Bogu Hvala! Pevaj veselo i ne jecaj više.“
Na taj način je, iz noći u noć, izbacivao strepnje iz glave Bogu Hvala Hokinsa, ubeđujući
ga da bi posada bila neutešna ako ne bi čula njegove pesme. I iz noći u noć, kada bi ostao
sam s nesvesnim milordom, i pošto bi sačekao nekoliko trenutaka, detaljno bi pretraživao
kapetanove odaje, tražeći njihove tajne. „Čovek koji pravi kabinu s jednom skrivenom
pregradom, napraviće kabinu sa bar dve ili tri“, rezonovao je. U vreme kada je luka Diju
počela da se nazire, već je očerupao lorda Hoksbenka kao pravu kokoš, pronašao je sedam
skrivenih komora iza paravana na zidovima, a svi dragulji iz drvenih kutija koje su se u
njima nalazile bili su bezbedno smešteni u svoj novi dom, u kaput Šalaha Kormorana,
zajedno sa sedam zlatnih poluga. Pa ipak, kaput je delovao lako kao pero. Zelenooki
venecijanski Mavar znao je tajnu kako da učini bestežinskim sva dobra koja bi bila
sakrivena unutar te magične odore. Što se tiče ostalih „vrlih stvari“, oni lopova nisu
zanimali. Ostavio ih je u gnezdu, da se iz njih izlegnu ptičice koje su mogle. Međutim, čak i
na kraju svoje velike pljačke, Učelo nije bio zadovoljan jer mu je najveće blago od svih
izmaklo. Mogao je samo da krije svoju iznerviranost. Sudba mu je pod noge bacila veliku
šansu i nije je smeo propustiti. Ali, gde je bila ta stvar? Pregledao je svaki pedalj
kapetanovih odaja, ali ona je ostala skrivena. Prokletstvo! Da li je to blago bilo začarno? Da li
je učinjeno nevidljivim, te mu je stoga promaklo?
Nakon kratkog uplovljavanja u Diju, Scathach je žurno zaplovila ka gradu Suratu (koji je
nedavno u kaznenoj ekspediciji posetio sam car Akbar), iz kog je lord Hoksbenk nameravao
da krene na svoje kopneno putovanje do mogulovog dvora. U noći kada su pristigli do
Surata (koji je ležao u ruinama, i dalje tinjajući od carevog gneva), dok je Bogu Hvala Hokins
iz duše pevao, a posada opijena od ruma uživala na kraju dugog putovanja morem, tragač je
najzad ispod palube pronašao ono što je tražio: osmi tajni poklopac, jedan više od magičnih
sedam, jedan više nego što bi gotovo ijedan pljačkaš očekivao. Iza tih poslednjih vrata
nalazila se stvar koju je tražio. A onda se, nakon još jednog poduhvata, pridružio terevenki
na palubi i pevao srdačnije od ijednog čoveka na brodu. Pošto je imao dar da ostane budan
kada oči nijednog drugog čoveka nisu ostajale otvorene, došlo je vreme, u sitne jutarnje
sate, da se iskrade na obalu u jednom od brodskih čamaca i nestane, poput priviđenja, u
Indiju. Mnogo pre nego što je Bogu Hvala Hokins digao uzbunu, pronašavši lorda
Hoksbenka iz istoimene loze plavih usana u njegovoj poslednjoj morskoj kolevci i zauvek
oslobođenog mučenja svoje čežnjive pederastije, Učelo di Firence je nestao, ostavivši za
sobom samo to ime, poput svučene zmijske kože. Na grudima bezimenog putnika nalazilo se
najveće blago od svih blaga, pismo napisano lično rukom Elizabete Tjudor i sa njenim ličnim
pečatom, naređenje engleske kraljice indijskom caru koje će biti njegova čarobna reč,
njegov kalauz za sve brave, kojim će uči u svet mogulovog dvora. Sada je bio ambasador
Engleske.
 3.

U zoru avetinjske palate od peščara

 U ZORU, AVETINJSKE PALATE OD PEŠČARA u novom „pobedničkom gradu“ Akbara
Velikog izgledale su kao da su sačinjene od crvenog dima. Većina gradova, čim iznikne,
počinje da izgleda kao da je večna, ali Sikri će uvek izgledati kao opsena. Dok se sunce
izdizalo do svog zenita, veliki buzdovan dnevne vrućine udarao je po kamenim pločama,
zaglušujući ljudske uši, zbog čega je vazduh podrhtavao kao preplašena indijska antilopa, i
rastapajući granicu između zdravog razuma i delirijuma, između onog što je zamišljeno - i
onog što je stvarno.
Čak se i car prepustio fantaziji. Kraljice su lebdele po njegovim palatama poput duhova,
radžputanski i turski sultani igrali su jurke. Jedna od tih kraljevskih ličnosti nije zaista
postojala. Bila je to izmišljena supruga koju je Akbar izmaštao, kao što usamljena deca
sanjaju o izmišljenim drugovima, i uprkos prisustvu mnogih živih ili lebdećih supruga, car je
bio mišljenja da su zapravo stvarne kraljice priviđenja, a da je nepostojeća voljena - bila
stvarna. Dao joj je ime Džoda, i nijedan čovek nije se usudio da mu protivreči. U miru
ženskih odaja, u svilenim hodnicima njene palate, njen uticaj i moć su rasli. Tansen je za nju
pisao pesme, a u skriptarnici je njena lepota slavljena na slikama i u stihovima. Majstor
Abdus Samad Persijski lično ju je portretisao, naslikao je na osnovu sećanja na san nikada i
ne videvši njeno lice, a kada je car video njegovo delo, pljesnuo je rukama pred lepotom koja
je sijala sa stranice. „Prikazao si je baš kakva je, kao da je živa“, uzviknuo je, a Abdus Samad
je odahnuo i prestao da se oseća kao da mu glava previše labavo počiva na vratu. Pošto je to
vizionarsko delo majstora iz carskog ateljea izloženo, ceo dvor je znao da je Džoda stvarna,
a najviši dvorani, Navratna ili Devet zvezda, potvrdili su ne samo da ona postoji, već i da je
lepa, mudra, gracioznog kretanja i mekog glasa. Akbar i Džodabai! Ah, ah! Bila je to ljubavna
priča stoleća.
Grad je najzad bio završen, na vreme za carev četrdeseti rođendan. U izgradnji je prošlo
dvanaest vrelih godina, ali dugo je kod njega stvaran utisak da se grad podiže bez napora,
godinu za godinom, kao magijom. Ministar zadužen za rad nije dozvoljavao da se ikakvo
građenje odvija tokom carevog boravka u novoj carskoj prestonici. Kada je car bio u
rezidenciji, kamenorezački alati bi zamuknuli, stolari nisu ukucavali eksere, mokri,
dekorateri, tkači i rezbari nestajali su iz vidokruga. Tada bi sve, pričalo se, bilo prigušeno
zadovoljstvo. Bili su dozvoljeni samo zvuci užitaka. Zvončići na člancima igračica slatko su
odjekivali, fontane su žuborile, a meka muzika genija Tansena pronosila se na povetarcu.
Caru na uvo šaputana je poezija, a u dvorištu za pačisi3 četvrtkom se lagano igrala igra u
kojoj su mlađane robinje korišćene kao žive figure na tabli na tlu. Tokom popodneva, iza

3
Igra koja vodi poreklo iz drevne Indije, neka vrsta današnjeg „čoveče ne ljuti
se“;
zavesa i pod velikim lepezama, bilo je vreme za tihu ljubav. Gradski čulni tajac postajao je
stvaran koliko zbog monarhove svemoći, toliko i zbog dnevne vreline.
Nijedan grad ne čine samo palate. Pravi grad, napravljen od drveta i blata i balege i
cigala, kao i od kamena, šćućurio se ispod zidina od moćnih crvenih kamenih ploča na
kojima je stajala kraljevska rezidencija. Njegovi delovi razlikovali su se po rasi, ali i po
zanatu. Ovde je bila kujundžijska ulica, malo dalje, odvojeni vrelinom, zveketali su oklopi, a
još malo dalje, niz treću jarugu, bio je dom đinđuva i odeće. Istočno je bila hinduska
kolonija, a iza nje, zavijajući oko zidina grada, persijska četvrt. Iza nje se nalazila oblast
Turkestanaca, a iza nje, u blizini ogromne kapije džamije za džuma namaz, domovi
muslimana rođenih u Indiji. Načičkane po selima bile su vile plemića, umetnički studio i
skriptarnica čija se slava već širila zemljom, muzički paviljon i još jedan - plesni paviljon. U
većini donjih delova Sikrija bilo je malo vremena za lenčarenje, a kada bi car došao kući iz
ratova, zakon tišine bi u blatnjavom gradu bio poput gušenja. Pilićima bi zapušavali kljun
prilikom klanja da ne bi ometali odmor kralja kraljeva. Zbog kola koja škripe kolar bi mogao
zaraditi bičevanje, a ako bi zaječao pod bičem, kazna bi mogla biti još gora. Žene na
porođaju gutale su svoje krike, a pantomima na pijaci delovala je poput ludila: „Kada je kralj
ovde, svi poludimo“, govorili su ljudi, dodajući u žurbi, jer svuda je bilo uhoda i izdajnika,
„od sreće.“ Blatnjavi grad je voleo svog cara, insistirao je na tome, insistirao bez reči, jer reči
su bile sačinjene od tog zabranjenog tkanja - zvukova. Kada bi se car ponovo otisnuo u neki
od svojih pohoda - beskonačnih (mada uvek pobedničkih) bitaka protiv armija Gudžarata i
Radžastana, Kabula i Kašmira - tada bi se kapije zatvora tišine otključavale, trube bi
zatreštale i odjeknuli bi radosni usklici, i ljudi bi najzad mogli da kažu jedni drugima sve ono
što su morali da čuvaju neizrečeno mesecima. Volim te. Majka mi je umrla. Supa ti je ukusna.
Ako mi ne vratiš novac, polomiću ti ruke u laktovima. Draga moja, volim i ja tebe. Sve.
Srećom po blatnjavi grad, vojni poslovi su često odvodili Akbara. Zapravo, najveći deo
vremena on i nije bio tu, a u njegovom odsustvu, graja okupljene sirotinje, zajedno s grajom
oslobođenih graditelja, svakodnevno je dosađivala nemoćnim kraljicama.
Kraljice su ležale zajedno i ječale, a ono što su činile da bi jedna drugoj skrenule misli,
zajednička zanimacija koju su pronašle u svojim zaklonjenim odajama, ovde neće biti
opisana. Samo je imaginarna kraljica ostala čista, i upravo je ona ispričala Akbaru o oskudici
koja je pogađala ljude zbog želje preterano revnosnih zvaničnika da olakšaju njegov
boravak kod kuće. Čim je car saznao za to, poništio je zakon, zamenio ministra za rad manje
strogim čovekom i zahtevao da ulicama svojih potlačenih podanika projaše uzvikujući:
„Pravite galamu koliko želite, ljudi! Buka je život, preterana buka je znak dobrog života.
Imaćemo vremena da svi budemo tihi kada se upokojimo.“ Grad je prasnuo u radosnu viku.
Bio je to dan kada je postalo jasno da je neki novi kralj na prestolu i da na svetu više ništa
neće ostati isto.

***
Zemlja je najzad bila u miru, ali kraljev duh nikada nije bio miran. Kralj se upravo vratio
sa svog poslednjeg pohoda, porazio je skorojeviće na vlasti u Suratu, ali tokom dugih
marševa i rata, misli su mu se rvale s filozofskim i lingvističkim zagonetkama koliko i s
vojnim. Car Abul Fat Džalaludin Muhamed, kralj kraljeva, od detinjstva poznat pod imenom
Akbar, što znači „veliki“, a kasnije, uprkos tautologiji, poznat kao Akbar Veliki, Veliki Veliki,
veliki u svojoj veličanstvenosti, dvostruko veliki, toliko veliki da ponavljanje njegove titule
nije bilo samo podesno, već i neophodno kako bi se iskazala veličanstvenost njegove slave -
veliki mogul, prašnjav, istrošen u bitkama, pobedonosan, zamišljen, na pragu gojaznosti,
razočaran, brkat, poetičan, preterano seksualno aktivan i apsolutni imperator, koji je u
celini gledano delovao previše veličanstveno, previše sveobuhvatno i, jednom rečju, previše,
da bi bio samo jedna ljudska persona - ta nezaustavljiva poplava od vladara, taj gutač
svetova, to višeglavo čudovište koje je samo o sebi govorilo u množini - počeo je da
razmišlja, tokom svog dugog, napornog puta kući, na kom su mu društvo pravile glave
njegovih poraženih neprijatelja koje su poskakivale u svojim zapečaćenim zemljanim
ćupovima, o uznemirujućim mogućnostima prvog lica jednine - ja.
Beskrajni dani sporog napredovanja na konju podsticali su mnoge lagane sumnje u
čoveku misaonog karaktera, i car je, dok je jahao, razmišljao o pitanjima kao što su
promenljivost kosmosa, veličina zvezda, dojke njegovih žena i priroda boga. A danas je
mislio i o tom gramatičkom pitanju o sebi i njegovim trima personama, prvoj, drugoj i
trećoj, o jedninama i množinama duše. On, Akbar, nikada za sebe nije govorio „ja“, čak ni u
privatnosti, čak ni u gnevu niti u snovima. On je bio - šta je drugo i mogao biti? - mi. Bio je
definicija, inkarnacija „mi“. Bio je rođen u množini. Kada je govorio „mi“, prirodno i iskreno
je mislio na sebe kao inkarnaciju svih svojih podanika, svih svojih gradova i zemalja i reka i
planina i jezera, kao i svih životinja i biljaka i drveća unutar njegovih granica, takođe i ptica
koje su letele nad glavom i ljutih komaraca u sumrak i bezimenih čudovišta u njihovim
podzemnim jazbinama, koje lagano glođu korenje stvari; o sebi je mislio kao o zbiru svih
njegovih pobeda, sadržao je ličnosti, mogućnosti, istorije, možda čak i duše obezglavljenih ili
samo upokojenih suparnika; a pored toga, o sebi je mislio kao o kulminaciji prošlosti i
sadašnjosti njegovih ljudi, i instrumentu njihove budućnosti.
To „mi“ je značilo biti kralj - ali i prost narod, dopustio je sebi da pomisli u interesu
pravičnosti i razmišljanja radi, bez sumnje je povremeno mislio o sebi u množini.
Da li su oni grešili? Ili (o, izdajničke li pomisli!), da li on greši? Možda je ta ideja o sebi
kao zajednici značila biti biće na svetu, bilo koje biće; takvo bivstvujuće biće koje je,
neizbežno, biće među drugim bićima, deo bivstvovanja svih stvari. Možda množina nije
isključivo kraljevski prerogativ, možda ona ipak nije njegovo kraljevsko pravo. Neko bi dalje
mogao tvrditi da je, pošto su se razmišljanja monarha preslikavala na razmišljanje njegovih
podanika (samo u manje uzvišenoj i prefinjenoj formi), neizbežno da muškarci i žene
kojima je on vladao sebe poimaju kao „mi“. Sebe su, možda, videli kao množinska bića
sačinjena od njih samih i njihove dece, majki, tetaka, zaposlenih, ljudi koji su verovali u istog
boga, ljudi koji su s njima radili, klanova i prijatelja. I oni su sebe videli kao množinu, neko
kao oca svoje dece, neko kao dete svojih roditelja; znali su da se drugačije ponašaju prema
svojim radnicima, a drugačije kod kuće, sa svojim ženama - ukratko, svi su oni bili vreće
pune njih samih koje su pucale od množine, kao i on sam. Zar je onda postojala bitna razlika
između vladara i onih kojima on vlada? I tada se početno pitanje samo ponovo postavilo u
novom i zastrašujućem obliku: ako su njegovi mnogi podanici uspevali o sebi misliti u
jednini umesto u množini, da li je onda i on mogao biti „ja“? Da li je mogao biti „ja“ koje bi
bilo prosto on sam? Da li je, zakopano pod pretrpanim „mi“ na ovoj zemlji, bilo takvih nagih,
usamljenih „ja“?
Bilo je to pitanje koje ga je plašilo dok je jahao svog belog konja kući, neustrašiv,
nesavladiv i, moralo se priznati, pomalo debeo; a kada bi mu uskočilo u glavu tokom noći,
nije lako mogao zaspati. Šta će reći kada ponovo vidi svoju Džodu? Ako prosto kaže „Ja sam
se vratio“ ili „Ja sam“, da li bi ona mogla da mu uzvrati koristeći drugo lice jednine, ono „ti“
koje je bilo rezervisano za decu, ljubavnike i bogove? I šta bi to značilo? Da joj je on bio kao
dete, ili kao bog, ili prosto ljubavnik kog je sanjala sve dok nije postao stvaran, onoliko
žudno koliko je on sanjao nju? Da li bi ta kratka reč, to „ti“, moglo postati najizazovnija reč u
jeziku? „Ja“, vežbao je tihim glasom. „Ja sam tu. Ja te volim. Dođi kod mene.“

Na putu kući još jedna vojna obaveza omela mu je razmišljanja. Još jedan kneščić kog je
trebalo smrviti. Diverzija na poluostrvu Katijavar da bi se ugušio jogunasti Rana od Kuč
Nahina, mladić s velikim ustima i još većim brkovima (car je bio tašt kada su njegovi brkovi
bili u pitanju i uzimao je na zub one koji bi ga nadmašili), feudalni vladar koji je, apsurdno,
voleo da priča o slobodi. Sloboda za koga i zbog čega, komentarisao je u sebi car negodujući.
Sloboda je bila dečja fantazija, igra za žene. Nijedan čovek nikada nije slobodan. Njegova
armija prolazila je kroz bela stabla šume Gir poput kuge koja nečujno dolazi, a patetično
malo utvrđenje Kuč Nahina, videvši dolazak smrti u krošnjama koje su se njihale i šuštale,
srušilo je sopstvene kule, podiglo zastavu predaje i ponizno molilo za milost. Često, umesto
da pogubi pobeđene suparnike, car bi se oženio nekom od njihovih kćeri i dao svom
poraženom tastu posao. Bolje novi član porodice nego leš koji trune. Ipak, ovaj put je
iznervirano odsekao drskom Rani brkove s njegovog lepog lica i slabića sanjalicu isekao na
drečeće komade - učinio je to lično, svojim mačem, kao što je činio njegov deda, a onda se
povukao u svoje odaje da drhti i žali.
Careve oči su bile iskošene i ogromne i zurile su u beskraj kao što bi činila neka mlada
dama dok sanjari, ili mornar koji pogledom traži kopno. Njegove usne su bile pune i
izbačene kao kod napućene žene. Ali, uprkos tim ženskim crtama, on je bio moćan
muškarac, ogroman i jak. Kao dečak ubio je tigricu golim rukama, a zatim se, izludeo zbog
svog dela, zauvek odrekao mesa i postao vegetarijanac. Muslimanski vegetarijanac, ratnik
koji je želeo samo mir, kralj filozof - kontradikcija. Takav je bio najveći vladar kog je zemlja
ikada videla.
U melanholiji nakon bitke, dok je veče padalo preko mrtvih, ispod slomljenog utvrđenja
koje se topilo u krv, na domet pesme malog vodenog slavuja - bul-bul, bul-bul pevao je - car
je u svom brokatnom šatoru srkutao razređeno vino i jadikovao nad svojim krvavim
rodoslovom. On nije želeo da bude poput svojih krvožednih predaka, mada su njegovi preci
bili najveći ljudi u istoriji. Opterećivala su ga imena pljačkaške prošlosti, imena od kojih je
njegovo ime poteklo u kaskadama ljudske krvi: njegov deda Babur, diktator od Fergane, koji
je pokoravao, ali se uvek gnušao te nove nadmoći, te Indije s previše bogatstva i premalo
bogova, Babur borbena mašina s neočekivanim darom za umesne reči; a pre Babura
ubitačne princeze od Transoksijane i Mongolije; a najviše od svega moćni Temudžin -
Gengis, Čingiz, Čingis ili Džingis-kan - zahvaljujući kom je on, Akbar, prihvatio ime mogul,
morao biti Mongol koji nije bio, niti se tako osećao. Osećao se hindustanski. Njegova horda
nije bila ni Zlatna, ni Plava ni Bela. Sama reč „horda“ bola mu je uši kao ružna, svinjska,
sirova. Nije želeo horde. Nije želeo da sipa istopljeno srebro u oči poraženih neprijatelja niti
da ih gnječi do smrti platformom na kojoj bi on jeo svoju večeru. Bio je umoran od rata.
Prisetio se svog tutora iz detinjstva, Persijanca Mira, koji mu je govorio da čovek koji hoće
da bude u miru sa sobom mora biti u miru s drugima. Sulh-i-kul, potpuni mir. Nijedan Kan
nije mogao da shvati tu ideju. On nije želeo kanat. Želeo je zemlju.
Nije u pitanju bio samo Temudžin. On je vodio direktno poreklo iz prepona čoveka čije
je ime bilo Gvozdeni. Na jeziku njegovih praotaca reč za gvožđe bila je timur. Timur Lenko,
šepavi gvozdeni čovek. Timur koji je uništio Damask i Bagdad, koji je ostavio Delhi u
ruinama, kog je proganjalo pedeset hiljada duhova. Akbar bi više voleo da mu Timur nije bio
predak. Prestao je da govori Timurov jezik, čagataj, nazvan po jednom od sinova Džingis-
kana, i umesto njega prihvatio prvo persijski, a zatim mešavinu govora vojske u pokretu,
urdu, jezik vojnih logora, u kojem je od pola tuceta polurazumljivih brbljanih, zviždukanih i
izgovaranih jezika, na opšte iznenađenje, nastao prelep novi zvuk: poetičan jezik rođen iz
vojničkih usta.
Rana od Kuč Nahina, mlad, vitak i taman, klečao je pred Akbarovim stopalima, bez
dlaka na licu i krvav, čekajući da padne udarac. „Istorija se ponavlja“, rekao je. „Tvoj deda je
ubio mog dedu pre sedamdeset godina.“
„Naš deda“, odgovorio je car, iskoristivši kraljevsku množinu po običaju, jer ovo nije
bilo vreme za njegov eksperiment s jedninom, ovaj bednik nije zaslužio privilegiju da joj
bude svedok, „bio je varvarin s jezikom pesnika. Mi smo, nasuprot njemu, pesnik s
varvarskom istorijom i varvarskom veštinom u ratu, čega se gnušamo. Prema tome, ovim je
pokazano da se istorija ne ponavlja, već teče dalje, i da se čovek može promeniti.“
„Čudno je to opažanje za jednog egzekutora“, mladi Rana je rekao tiho, „ali uzaludno je
raspravljati sa smrću.“
„Tvoje vreme je došlo“, složio se car. „Reci nam zato iskreno, pre nego što pođeš, koju
vrstu raja očekuješ da ćeš otkriti kada prođeš kroz veo?“ Rana je podigao svoje unakaženo
lice i pogledao cara u oči. „U raju, reč obožavanje i rasprava znače isto“, izjavio je. „Svemoćni
nije tiranin. U božjoj kući svi glasovi slobodno mogu da govore kako žele i to je vid njihove
pobožnosti.“ Bio je to iritantan, pobožan tip mladića, u to nije bilo sumnje, ali uprkos svojoj
iznerviranosti, Akbar je bio dirnut. „Obećavamo ti“, rekao je car, „da ćemo izgraditi tu kuću
svetilište ovde na zemlji.“ A onda je, uzviknuvši Allahu Akbar, Bog je veliki, ili, možda, Akbar
je Bog, odsekao pompeznom malom nikogoviću njegovu drsku, didaktičnu, i stoga
odjednom nepotrebnu glavu.
Tokom sati nakon što je ubio Ranu, cara je zaposeo poznati demon usamljenosti. Kad
god bi mu se čovek obratio kao sebi jednakom, to ga je izluđivalo i to je bila njegova mana.
Ljutit kralj bio je poput boga koji pravi greške. I to je bila još jedna kontradikcija. Ne samo
da je bio filozof varvarin i ubica plačljivac, već je bio i egoista zavisan od ulizivanja i
ulagivanja koji je, uprkos tome, čeznuo za drugačijim svetom, svetom u kom bi mogao da
pronađe čoveka koji bi mu bio potpuno ravan, kojeg bi mogao da susreće kao svog brata, s
kojim bi mogao slobodno da razgovara, da podučava i uči, da daje i prima zadovoljstvo.
Čeznuo je za svetom u kojem bi mogao da se odrekne naslađivanja osvajanjima zarad
nežnijih ali napornijih zadovoljstava razgovora. Da li je takav svet postojao? Kojim putem bi
se do njega moglo stići? Da li je igde na svetu postojao takav čovek, ili ga je on upravo
pogubio? Šta ako je Rana Brkati bio jedini? Da li je upravo preklao jedinog čoveka na zemlji
kog bi mogao voleti? Careve misli su se rastvarale u vinu i postajale sentimentalne, oči su
mu se maglile od pijanih suza.
Kako je mogao postati čovek kakav je želeo da bude? Akbar, veliki? Kako?
Nije bilo nikoga s kim bi razgovarao. Naredio je svom ličnom, kao top gluvom slugi
Baktiju Ram Džainu da izađe iz njegovog šatora, da bi mogao da pije na miru. Lični sluga koji
nije mogao da čuje beskrajne priče svog gospodara bio je blagoslov, ali Bakti Ram Džain je
već naučio da čita sa usana, što je poništilo dobar deo njegove vrednosti i učinilo ga
prisluškivačem poput svih ostalih. Kralj je lud, to su govorili. Svi su to govorili: njegovi
vojnici, njegov narod, njegove žene. Verovatno je i Bakti Ram Džain rekao to isto. Nisu mu to
govorili u lice, jer on je bio džin od čoveka i moćni ratnik poput heroja iz drevnih priča, a bio
je i kralj kraljeva, i ako bi neko takav poželeo da bude pomalo ćaknut, ko je tome mogao da
se usprotivi. Kralj, međutim, nije bio lud. Kralj nije bio zadovoljan postojanjem. Žudeo je da
postane.

Pa dobro. Održaće svoje obećanje mrtvom kathijavarskom kneščiću. U srcu svog grada
pobede izgradiće kuću svetilište, mesto za rasprave na kom će svako svakome moći da kaže
bilo šta o bilo kojoj temi, uključujući i nepostojanje boga i aboliciju kraljeva. U toj kući će
naučiti sebe poniznosti. Ne, sada nije bio pošten prema sebi samom. Ne naučiti. Podsetiće
sebe na poniznost i povratiti onu koja je već stanovala duboko u njegovom srcu. Taj ponizni
Akbar je možda bio njegovo najbolje lice, stvoreno okolnostima detinjstva u egzilu, sada
prikrivenog odraslom veličanstvenošću, ali i dalje prisutnog; bio je biće rođeno ne u pobedi
već u porazu. Danas su ga pratile samo pobede, ali car je znao sve o porazu. Poraz je bio
njegov otac. Njegovo ime bilo je Humajun.
Nije voleo da misli o svom ocu. Njegov otac je pušio previše opijuma, izgubio je svoje
carstvo i povratio ga tek pošto se pretvarao da je šiit (i poklonio dijamant Kohinor) da bi mu
kralj Persije dao vojsku kojom će se boriti, a onda umro pavši niz krak stepenica u biblioteci
gotovo odmah nakon što je povratio svoj tron. Akbar nije upoznao svog oca. Rođen je u
provinciji Sind, nakon Humajunovog poraza kod Čause, kada je Šer-šah Suri postao kralj koji
je Humajun trebalo da bude, ali za to nije bio sposoban. A onda je svrgnuti car odjurio u
Persiju, napustivši svog sina. Svog četrnaestomesečnog sina. Njega je pronašao i odgajio očev
brat i neprijatelj, stric Askari od Kandahara, divlji čovek stric Askari koji bi i sam ubio
Akbara da je mogao dovoljno da mu se približi, ali to nije mogao jer bi mu se njegova žena
uvek našla na putu.
Akbar je preživeo jer je njegova strina to želela.
U Kandaharu je naučio kako da preživi, kako da se bori, ubija i lovi, i naučio je mnogo
toga drugog, a da ga niko nije podučavao, na primer, da se brine o sebi, da pazi šta govori i
da ne izgovori pogrešnu stvar, jer bi ga to moglo ubiti. Učio je o dostojanstvu poraza, o
gubljenju i o tome kako je ono pročišćavalo dušu tako da može prihvatiti poraz, o
odustajanju, o izbegavanju zamke u kojoj se preterano držite nečega što želite, i o
napuštanju uopšte, a naročito o bezočinstvu, o nemanju očeva, o nemanju kao svojstvu
bezočinstva i o najboljoj odbrani ljudi koji su manje protiv onih koji su više: okrenutosti
sebi, promišljenosti, lukavosti, skromnosti i dobrom perifernom vidu. Mnogo lekcija o
nemanju. Smanjivanje iz kog je mogao početi rast.
Ipak, bilo je stvari o kojima niko nije ni pomišljao da ga uči i stvari koje nikada ne bi ni
naučio. „Mi smo car Indije, Bakti Ram Džaine, ali ne umemo da napišemo ni svoje prokleto
ime“, povikao je svom slugi u zoru dok mu je starac pomagao oko abdesta.
„Da, o najblagoslovenije biće, oče mnogih sinova, mužu mnogih žena, kralju sveta,
obuhvatioče zemlje“, rekao je Bakti Ram Džain pruživši mu peškir. Ovaj put, sat jutarnje
vizite bio je i sat laskanja caru. Bakti Ram Džain ponosno je nosio titulu carskog laskavca
prve klase i bio je majstor kitnjastog, starovremskog stila poznatog kao kumulativno
ulagivanje. Samo čovek sa izuzetnim pamćenjem za barokne formalnosti prekomernog
hvaljenja mogao se kumulativno ulagivati, s obzirom na potrebna ponavljanja i neophodnu
preciznost redosleda. Pamćenje Bakti Ram Džaina bilo je nepogrešivo. Mogao je da se
ulaguje satima.
Car je video svoje lice kako se iz lavora tople vode mršti na njega poput predskazanja
propasti. „Mi smo kralj kraljeva, Bakti Ram Džaine, ali ne umemo da pročitamo sopstvene
zakone. Šta kažeš na to?“
„Da, o najpravičniji od svih sudija, oče mnogih sinova, mužu mnogih žena, kralju sveta,
obuhvatioče zemlje, vladaru svega toga, okupljaoče svega postojećeg“, rekao je Bakti Ram
Džain, zagrevajući se za svoj zadatak.
„Mi smo uzvišena svetlost, zvezda Indije i sunce slave“, rekao je car, koji je i sam znao
ponešto o laskanju, „a ipak, uzgajani smo u onoj rupčagi od grada u kom muškarci jebu žene
da bi pravili bebe, a dečake da bi od njih napravili muškarce - uzgajani čuvajući se napadača
koji atakuju otpozadi, kao i ratnika koji napadaju pravo spreda.“
„Da, o zaslepljujuća svetlosti, oče mnogih sinova, mužu mnogih žena, kralju sveta,
obuhvatioče zemlje, vladaru svega toga, okupljaoče svega postojećeg, uzvišena svetlosti,
zvezdo Indije i sunce slave“, rekao je Bakti Ram Džain koji je možda bio gluv, ali je znao
kako da raspozna nagoveštaje.
„Zar kralj tako treba da bude uzgajan, Bakti Ram Džaine?“ zagrmeo je car, prevrnuvši
lavor u gnevu. „Da bude nepismen, da čuva svoje dupe, da bude divljak - da li princ treba da
bude takav?“
„Da, o mudriji od mudrog, oče mnogih sinova, mužu mnogih žena, kralju sveta,
obuhvatioče zemlje, vladaru svega toga, okupljaoče svega postojećeg, uzvišena svetlosti,
zvezdo Indije, sunce slave, gospodaru ljudskih duša, kovaču sudbine tvog naroda“, rekao je
Bakti Ram Džain.
„Pretvaraš se da ne umeš da čitaš sa naših usana“, povikao je car.
„Da, o pronicljiviji od vidovnjaka, oče mnogih...“
„Ti si jarac čiji bi vrat trebalo preseći da bismo mogli da pojedemo meso za ručak.“
„Da, o milostiviji od bogova, oče...“
„Tvoja majka se jebala sa svinjom da bi te napravila.“
„Da, o najgovorljiviji od svih koji govore, o...“
„Nema veze“, rekao je car. „Sada se osećam bolje. Odlazi. Možeš da ideš.“
 4.

Svila jarkih boja lepršala je

 SVILA JARKIH BOJA LEPRŠALA JE poput barjaka s crvenih zidova palate. Bio je to
Sikri, svetlucao je na vrelini poput opijumske halucinacije. Ovde je, najzad, sa svojim
šepurećim paunovima i razigranim devojčicama, bio dom. Ako je ratovima razdoreni svet
bio okrutna realnost, onda je Sikri bio prelepa laž. Car se vratio kući kao što se pušač vraća
svojoj luli. On je bio Čarobnjak. Na ovom mestu mogao je stvoriti nov svet, svet izvan
religije, regije, položaja i plemena. Najlepše žene na svetu bile su ovde i sve su bile njegove
žene. Najgenijalniji talenti iz zemlje bili su ovde okupljeni i nije bilo ničeg što uz njihovu
pomoć ne bi mogao da postigne. Uz njihovu pomoć njegovo čarobnjaštvo će načiniti svu
zemlju i budućnost i celu večnost. Car je mogao da začara stvarnost, a s takvim
saučesnicima, njegovo mađijanje nije moglo da omane. Tansenove pesme će otvoriti pečate
univerzuma i propustiti božansko u svakodnevni svet. Faizijeve poeme su otvarale prozore
srca i uma kroz koje su i svetlost i tama mogli da se vide. Način upravljanja radže Mana
Singa i finansijske veštine radže Todara Mala značili su da su carevi poslovi u najboljim
rukama. A bio je tu i Birbal, najbolji od devetorice koji su bili najbolji među najboljima.
Njegov premijer i prvi prijatelj.
Premijer i najveći um tog vremena dočekao ga je kod Hiran Minara, kule od slonovskih
kljova. Carev osećaj za nestašluke se probudio. „Birbale“ rekao je Akbar, silazeći s konja,
„hoćeš li nam odgovoriti na jedno pitanje? Dugo smo čekali priliku da ga postavimo.“
Premijer, čovek legendarne dovitljivosti i mudrosti, ponizno se naklonio. „Kako zapovedite,
Džahanpana, zaštitnice sveta.“
„U redu, onda“, rekao je Akbar, „šta je starije, kokoška ili jaje?“ Birbal je odmah
odgovorio: „Kokoška.“ Akbar je bio zatečen. „Kako možeš biti tako siguran?“ želeo je da zna.
„Hazur“, odgovorio je Birbal, „obećao sam da ću odgovoriti na samo jedno pitanje.“
Prvi ministar i car stajali su na bedemima grada i posmatrali krave koje su se vrtele
unaokolo. „Birbale“, razmišljao je Akbar, „šta misliš, koliko ima krava u mom kraljevstvu?“
„Džahanpana“ odgovorio je Birbal, „ima ih tačno devet stotina i devedeset devet hiljada,
devetsto devedeset devet.“ Akbar je bio zbunjen. „Recimo da ih izbrojimo“, rekao je, „i da ih
ima više od toga, šta onda?“
„To bi značilo“, odgovorio je Birbal, „da su im njihove prijateljice iz susednog
kraljevstva došle u posetu.“
„A ako bi ih bilo manje?“
„Onda su neke naše otišle u inostranstvo da vide belog sveta.“
Veliki lingvista, posetilac iz udaljene zapadne zemlje, čekao je na Akbarovom dvoru. Bio
je to jezuitski sveštenik koji je umeo tečno da razgovara i polemiše na mnogim jezicima.
Izazvao je cara da pogodi koji je njegov maternji jezik. Dok je car pokušavao da reši
zagonetku, njegov premijer kružio je oko sveštenika i odjednom ga žestoko šutnuo u
zadnjicu. Sveštenik je žestoko opsovao - ne na portugalskom, već na italijanskom.
„Primećujete li, Džahanpana“, rekao je Birbal, „da kada dođe vreme da se raspale uvrede,
čovek će uvek odabrati svoj maternji jezik.“
„Da si ateist, Birbale“, car je pitao svog premijera, „šta bi rekao iskrenim vernicima o
svim velikim religijama sveta?“ Birbal je bio posvećeni braman iz Trivikrampura, ali je
odgovorio bez oklevanja: „Rekao bih im da su i svi oni, po mom mišljenju, ateisti; ja samo
verujem u jednog boga manje nego oni.“
„Kako to?“ pitao je car. „Svi iskreni vernici imaju dobre razloge što ne veruju ni u jednog
drugog boga osim u svog“, rekao je Birbal, „i tako mi oni zajedno daju sve razloge da ne
verujem ni u jednog.“
Premijer i car stajali su u Hvabgahu, Palati snova, i posmatrali nepokretnu površinu
Anup Talaoa, monarhovog privatnog, formalnog jezera, Jezera bez doka, Najboljeg od svih
mogućih jezera, za koje se pričalo da njegove vode šalju upozorenje u slučaju opasnosti po
kraljevstvo. „Birbale“, rekao je Akbar, „kao što znaš, naša omiljena kraljica ima tu nesreću da
ne postoji. Iako je volimo najviše od svih, divimo joj se više nego svim drugima, i cenimo je
više nego i izgubljeni Kohinor, ona je neutešna. 'Vaša najružnija, najzlovoljnija goropad od
žene i dalje je sačinjena od krvi i mesa', kaže ona. 'Na kraju neću moći da se takmičim s
njom.'„ Premijer je posavetovao cara: „Džahanpana, morate joj reći da će upravo na kraju
njena pobeda biti očigledna svima, jer na kraju nijedna kraljica neće postojati duže nego što
bude postojala, dok će ona ostati da doživotno uživa u vašoj ljubavi, a njena slava će
odjekivati vekovima. Tako, u stvarnosti, mada je istina da ona ne postoji, biće istina i reći da
je ona ostala da živi. Da nije tako, tamo, iza onog visokog prozora, ne bi bilo nikoga da
iščekuje vaš povratak.“

***
Džodine sestre, ostale supruge, prezirale su je. Kako je moćni car mogao više voleti
društvo žene koja nije postojala? Kada je on otišao, bar tad, trebalo je da i ona bude
odsutna; nije bilo nikakve potrebe da se mota unaokolo sa onima koji su zaista postojali.
Trebalo je da nestane poput utvare, što je i bila, da sklizne u ogledalo ili senku i izgubi se.
Činjenica da to nije uradila, zaključile su žive kraljice, bio je solecizam kakav bi se mogao i
očekivati od izmišljenog bića. Kako je i mogla biti odgajana da ima manire kada uopšte i nije
bila odgajana? Bila je neuka izmišljotina i zaslužila je da bude ignorisana.
Car ju je sastavio, ljutile su se, ukravši delove svima njima. Rekao je da je kćerka princa
od Džodpura. Nije bila! To je bila druga kraljica, i nije bila kćerka već sestra. Car je, takođe,
verovao da je njegova izmišljena voljena majka njegovog prvorođenog sina, njegovog dugo
očekivanog prvorođenog sina, začetog zahvaljujući blagoslovu sveća, istog onog sveća čija je
koliba bila na vrhu brda pored kog je izgrađen ovaj pobednički grad. Ali, ona nije bila majka
princa Salima, jer Salimova prava majka, Radžkumari Hira Kunvari, poznata pod imenom
Marijani uz Zamani, kćerka radže Bihara Mala od Ambera, iz klana Kačhvaha, žalosno je to
govorila svima koji su hteli da slušaju. Znači: bezgranična lepota izmišljene kraljice potekla
je od jedne kraljice, njena hinduistička religija od druge, a njeno nebrojeno bogatstvo od
treće. Njen temperament, međutim, bio je lična Akbarova kreacija. Nijedna stvarna žena
nikada nije bila takva, tako savršeno predusretljiva, tako beskrajno dostupna. Bila je
nemoguća, bila je zamišljeno savršenstvo. Plašile su je se znajući da je, pošto je nemoguća,
bila neodoljiva i da ju je kralj zbog toga najviše voleo. Mrzele su je zbog krade njihovih
istorija. Da su mogle da je ubiju, učinile bi to, ali, dok je se car ne zasiti, ili dok on sam ne
umre, i ona će biti besmrtna. Pomisao na carevu smrt nije bila izvan razmišljanja, ali do sada
kraljice nisu razmišljale o njoj. Do sada su u tišini podnosile svoje nevolje. „Car je lud“,
gunđale su u sebi, ali razborito su se uzdržavale od izgovaranja tih reči. A kada je on
galopirao unaokolo ubijajući ljude, ostavljale su izmišljenu kraljevu suprugu da se sama
snalazi. Nikada nisu izgovarale njeno ime. Džoda, Džodabai. Te reči nikada nisu prevaljivale
preko svojih usana. Ona je sama lutala odajama palate. Bila je usamljena senka koja se
nazirala kroz rešetkaste kamene paravane. Bila je tkanina koja leluja na povetarcu. Noću je
stajala pod malom kupolom na gornjem spratu Panč Mahala i osmatrala horizont čekajući
povratak kralja koji ju je učinio stvarnom. Kralja koji se vraćao kući iz ratova.

***
Mnogo pre uzmemirujućeg dolaska žutokosog lažova iz dalekih zemalja u Fatepur Sikri,
s njegovim pričama o čarobnicama i činima, Džoda je znala da je njen čuveni suprug sigurno
imao magije u krvi. Svi su čuli za Džingis-kanovu nekromantiju, za to da je koristio
životinjske žrtve i okultne biljke i da je pomoću crne magije uspeo da proizvede osam
stotina hiljada potomaka. Svi su čuli priču o tome kako je Timur Šepavi spalio Kuran i kako
je nakon osvajanja sveta pokušao da se uspne do zvezda i osvoji i nebesa. Svi su znali priču
o tome kako je car Babur spasio život umirućem Humajunu tako što je kružio oko njegove
bolesničke postelje i učinio da smrt pređe sa dečaka na oca, žrtvujući sebe da bi njegov sin
mogao da živi. Ti mračni paktovi sa smrću i đavolom bili su nasleđe njenog supruga, a i
samo njeno postojanje bilo je dokaz za jačinu magije u njemu.
Stvaranje pravog života od sna bio je natčovečanski čin, uzurpiranje božanskih
prerogativa. Tih dana su se u Sikriju rojili pesnici i umetnici, nagizdani egoisti koji su tvrdili
da imaju moći jezika i slike kojima mogu stvoriti prelepo nešto ni od čega, pa ipak, nijedan
pesnik i nijedan slikar, muzičar ili vajar, nije prišao ni blizu onome što je car, savršeni čovek,
postigao. Dvor je bio pun stranaca, namirisanih egzotika, trgovaca koje vreme nije štedelo,
sveštenika sa Zapada ispijenih lica, koji su se na ružnim neprivlačnim jezicima hvalili
veličanstvenošću svojih zemalja, svojih bogova, svojih kraljeva. Kroz kameni paravan koji je
pokrivao visok prozor na gornjem spratu svojih odaja, ona je gledala veliko, zidom
ograđeno dvorište za javnu audijenciju i posmatrala nagomilane tuđine kako se šepure i
paradiraju. Kada joj je car pokazao slike njihovih planina i dolina koje su doneli, ona je
pomislila na Himalaje i Kašmir i smejala se bednim nagoveštajima pravih prirodnih lepota,
njihovim vaalovima i aalpima, polurečima koje su služile da se opišu polustvari. Njihovi
kraljevi bili su divljaci, i prikucali su svog boga za drvo. Šta je tražila među tako smešnim
ljudima?
Ni njihove priče nisu je impresionirale. Od cara je čula priču s putovanja o drevnom
vajaru Grku koji je oživeo ženu i zaljubio se u nju. Ta priča se nije dobro završila i u svakom
slučaju bila je pripovest za decu. Nije mogla da se poredi s njenim postojanjem. Na kraju,
ona je bila tu. Ona je je prosto bila. Samo je jedan čovek na celoj zemlji postigao takav
podvig stvaranja čistom snagom volje.
Nisu je zanimali strani putnici, mada je znala da oni fasciniraju cara. Oni su dolazili
tražeći... šta, zapravo? Ništa korisno. Da su imali ikakve mudrosti, beskorisnost njihovih
putovanja bila bi im očigledna. Putovanje je bilo besmisleno. Uklanjalo vas je s mesta u kom
ste imali značenje i kojem ste vi za uzvrat davali značenje tako što ste mu posvećivali svoj
život, odvlačilo vas je u vilinski svet u kojem ste bili iskreno apsurdni, a tako ste i izgledali.
Da: u ovom mestu, u Sikriju, nalazio se njihov vilinski svet, kao što su njihova Engleska i
Portugal, njihova Holandija i Francuska, bile izvan njenih mogućnosti poimanja. Svet nije
bio svuda isti. „Mi smo njihov san“, rekla je caru, „a oni su naš.“ Volela ga je jer nikada nije
odbacivao njeno mišljenje, nikada na njega nije zamahivao svojom kraljevskom rukom. „Ali
zamisli, Džoda“, rekao joj je dok su pljeskali kartama igrajući gandžifu jedne večeri, „kad
bismo mogli da se probudimo u snovima drugih ljudi i promenimo ih, i kad bismo imali
hrabrosti da ih pozovemo u naše snove. Šta ako bi ceo svet postao jedan probuđeni san?“
Nije mogla da ga naziva sanjarem kada je pričao o probuđenim snovima: jer šta je ona bila?
Nikada nije napuštala palate u kojima je rođena deceniju ranije, rođena odrasla, čoveku
koji nije bio samo njen tvorac već i ljubavnik. Bila je to istina: ona mu je bila i žena i dete.
Ako bi napustila palatu, ili je bar mislila da je tako, čarolija bi bila prekinuta i ona više ne bi
postojala. Možda bi to mogla učiniti ako bi on, car, bio tamo da je održava snagom svog
verovanja, ali ako bi bila sama, ne bi imala nikakve šanse. Srećom, nije imala želju da ode.
Lavirint hodnika zaklonjenih zidovima i zavesama koji su povezivali razne zgrade u
kompleksu palate, pružali su joj sve mogućnosti putovanja koje su joj trebale. Bio je to njen
mali univerzum. Nije imala osvajačka interesovanja za druga mesta. Neka ostatak sveta
ostane drugima. Ovaj kvadrat utvrđenog kamena bio je njen.
Bila je žena bez prošlosti, odvojena od istorije, ili, bolje rečeno, imala je samo istoriju
koju joj je podario i koju su ostale kraljice ogorčeno osporavale. Pitanje njenog nezavisnog
postojanja - da li ga je imala - insistiralo je na tome da bude iznova postavljano, želela ona to
ili ne. Ako bi se Bog odrekao svog dela, čoveka, da li bi čovek prosto prestao da postoji? Bilo
je to isto pitanje, samo u velikim razmerama, ali nju su brinule sebičnije, manje verzije
pitanja. Da li je njena volja bila nezavisna od čoveka koji ju je svojom voljom stvorio? Da li je
postojala samo jer je on obustavio neverovanje u mogućnost njenog postojanja? Ako bi on
umro, da li bi ona mogla nastaviti da živi?
Osetila je kako joj se puis ubrzava. Nešto će se desiti. Osetila je kako jača, učvršćuje se.
Sumnje su je napustile. On je dolazio.
Car je ušao u kompleks palate i mogla je da oseti moć njegove dolazeće potrebe. Da.
Nešto će se desiti. Osećala je njegove korake u svojoj krvi, mogla je da ga vidi u sebi, rasla je
dok je koračao ka njoj. Ona je bila njegovo ogledalo jer ju je takvom stvorio, ali bila je i ona
sama. Da. Sada, kada je čin stvaranja bio završen, slobodno je mogla biti osoba koju je
stvorio, slobodna, kao i svi ostali, u okvirima granica onoga što je bilo u njihovoj prirodi da
budu i da čine. Koliko je odjednom postala snažna, koliko puna krvi i besa. Njegova moć nad
njom bila je daleko od apsolutne. Samo je trebalo da bude dosledna. Nikada se nije osećala
doslednijom. Njena priroda je jurnula u nju poput poplave. Nije bila podređena. Nisu joj se
dopadale podređene žene.
 Prvo će ga prekoriti. Kako je mogao tako dugo da bude odsutan? U njegovom odsustvu
morala je da se bori protiv mnogih zavera. Ovde ničemu nije mogla da veruje. Sami zidovi su
bili puni šapata. Borila se protiv njih i čuvala palatu dok se on ne vrati, pobeđivala male,
sebične izdaje osoblja, zbunjivala guštere koji su visili po zidovima i špijunirali, smirivala
jurnjavu miševa zaverenika. I sve to dok je osećala kako bledi, dok je sama borba za
opstanak zahtevala napor gotovo celokupne snage njene volje. Ostale kraljice... ne, neće
pominjati ostale kraljice. Ostale kraljice nisu postojale. I ona je bila vračara. Bila je vračara
sebe same. Postojao je samo jedan čovek kog je trebalo da začara i on je bio tu. On neće otići
drugim kraljicama. Dolazio je onome što mu je činilo zadovoljstvo. Bila je puna njega,
njegove žudnje za njom, nečega što će se desiti. Bila je učenjak za njegove potrebe. Znala je
sve.
Vrata su se otvorila. Postojala je. Bila je besmrtna jer ju je stvorila ljubav.
Nosio je zlatni turban sa značkom i ogrtač od zlatnog brokata. Nosio je prašinu iz
osvojene zemlje kao vojničku medalju časti. Nosio je pospani osmeh. „Ja sam želeo da
dođem brže kući“, rekao je. „Zadržali su me.“ Bilo je nečeg čudnog i eksperimentalnog u
njegovom govoru. Šta mu je? Odlučila je da zanemari njegovu neuobičajenu neodlučnost i
nastavi kao što je planirala.
„O, želeli ste“, rekla je uspravivši se, u svakodnevnoj odeći, navukavši svilenu maramu
preko donjeg dela lica. „Muškarac ne zna šta želi. Muškarac ne želi ono što kaže da želi.
Muškarac želi samo ono što mu treba.“
Bio je zbunjen njenim odbijanjem da primeti njegovo spuštanje na prvo lice, što je bila
čast ukazana njoj, nešto zbog čega je trebalo da padne u nesvest od radosti, njegovo
najnovije otkriće i njegova izjava ljubavi. Zbunjen i pomalo ljut.
„Koliko to muškaraca poznaješ kada si takav znalac“, rekao je, namrštivši se, grdeći je.
„Da li si sanjala muškarca dok sam ja bio odsutan, ili si pronašla muškarce koji će te
zadovoljiti, muškarce koji nisu snovi. Ima li muškaraca koje ja moram ubiti?“ Ovaj put će
sigurno primetiti revolucionarnu, erotičnu novinu zamenice? Sigurno će sada shvatiti šta
pokušava da kaže?
Nije shvatila. Verovala je da zna zbog čega se uzbudio i mislila je samo na reči koje je
morala da kaže kako bi ga učinila svojim.
„Žene uglavnom manje misle na muškarce nego što većina muškaraca može da zamisli.
Žene ređe misle o svojim muškarcima nego što bi oni i poverovali. Svim ženama svi
muškarci trebaju manje nego što svim muškarcima one trebaju. Zbog toga je važno držati
dobru ženu potčinjenom. Ako je ne držite potčinjenom, sigurno će otići.“
Nije se doterala da bi ga primila. „Ako želite lutke“, rekla je, „idite u kuću za lutke gde
vas one čekaju, ulepšavajući se i cičeći i čupajući jedna drugoj kosu.“ To je bila greška.
Pomenula je druge kraljice. Obrve su mu se namrštile, a pogled zamutio. Napravila je
pogrešan korak. Čarolija je skoro prekinuta. Usula je svu snagu svog pogleda u njegov i on
joj se vratio. Magija se održala. Podigla je glas i nastavila.
Nije mu laskala. „Već izgledate kao starac“, rekla je. „Vaši sinovi će zamišljati da ste im
deda.“ Nije mu čestitala na pobedama. „Da je istorija krenula drugim putem“, rekla je, „stari
bogovi bi i dalje vladali, bogovi koje ste porazili, mnogoruki, mnogoglavi bogovi, puni priča i
podviga umesto kazni i zakona, bogovi bivstvovanja koji stoje uz boginje delanja, razigrani
bogovi, nasmejani bogovi, bogovi munja i flauta, tako mnogo raznih bogova, i možda bi tada
bilo bolje.“ Znala je da je bila prelepa, a sada, spustivši svileni veo, oslobodila je lepotu koju
je krila i on je bio izgubljen. „Kada dečak mašta o ženi, on joj daje velike dojke i mali mozak“,
mrmljala je. „Kada kralj mašta o ženi, on sanja mene.“
Bila je vešta u sedam vrsta unguikulacije, što je umetnost korišćenja noktiju za
poboljšanje ljubavnog čina. Pre nego što je pošao na svoje dugo putovanje, obeležila ga je
„trima dubokim oznakama“, a to su bile ogrebotine načinjene pomoću prva tri prsta njene
desne ruke na njegovim leđima, grudima, i na njegovim testisima, takođe. Nešto po čemu će
je pamtiti. Sada, kada se vratio kući, mogla je da ga natera da zadrhti, mogla je učiniti da mu
se kosa nakostreši, samo time što bi spustila svoje nokte na njegove obraze i donju usnu i
grudi, ne ostavljajući nikakav trag. A mogla bi ga i obeležiti, ostaviti oblik polumeseca na
njegovom vratu. Mogla je lagano i dugo gurati svoje nokte u njegovo lice. Mogla je ostaviti
dugačke tragove na njegovoj glavi i butinama i opet, na njegovim uvek osetljivim grudima.
Mogla je izvesti „zečji skok“ i obeležiti areole oko njegovih bradavica ne dodirujući ga nigde
drugde. I nijedna živa žena nije bila veštija od nje u „paunovim stopama“, tom delikatnom
manevru: postavljala bi palac na njegovu levu bradavicu, a preostalim prstima „šetala“ oko
njegove sise, zabadajući svoje duge nokte, zakrivljene nokte nalik na kandže, koje je čuvala i
oštrila čekajući upravo taj trenutak, zarivanje noktiju u carevu kožu sve dok ne ostave
tragove slične tragu koji ostavlja paun dok seta kroz blato. Znala je šta bi mogao reći dok je
radila te stvari. Pričao bi joj kako bi, u samoći svog vojnog šatora, zatvorio svoje oči i
imitirao njene pokrete, zamišljao njene nokte koji se kreću po njegovom telu koje će biti
njeno, i uzbudio se.
Čekala je da to kaže, ali on nije. Nešto je bilo drugačije. Kod njega je primećivala
nestrpljenje, čak i nerviranje, ljutnju koju nije razumela. Činilo se kao da su mnoge finese
umetnosti vođenja ljubavi izgubile svoju čar i on je prosto želeo da je poseduje i da završi s
tim. Shvatila je da se promenio. I da će se sada promeniti i sve ostalo.

***
Što se cara tiče, on o sebi više nikada u prisustvu druge osobe nije govorio u prvom licu
jednine. U očima sveta, on je bio množina, bio je množina čak i u poimanju žene koja ga je
volela, i množina će ostati. Naučio je lekciju.
 5.

Njegovi sinovi jašu konje u trku

 NJEGOVI SINOVI JAŠU KONJE U TRKU, ciljajući kopljima ka šatorskim kočićima
pobodenim u zemlju; njegovi sinovi, i dalje na konjima, nadmašuju sve u igri čaugan,
zamahivanju dugim štapovima sa zakrivljenom stopom i plasiranju lopte u mrežu gola;
njegovi sinovi, dok igraju noćni chogan4 sa svetlećom loptom; njegovi sinovi u lovu, dok ih u
misterije ubijanja leoparda uvodi majstor lova; njegovi sinovi, učestvuju u „igri ljubavi“
ižgbazi, trci mladih žena... kako su prelepi bili njegovi sinovi! Kako su moćno igrali!
Pogledajte krunskog princa Salima, tek mu je četrnaest, a već je toliko dobar streličar da su
pravila tog sporta bila prepravljena tako da mu odgovaraju. Ah, Murade, Danijale, moji
galoperi, razmišljao je car. Koliko ih je samo voleo, a opet, koliki su rasipnici oni bili!
Pogledajte im oči: već su bili pijani. Bilo im je jedanaest i deset godina, a već su bili pijani,
pijani se brinuli o konjima, budale. Posluzi je dao stroga naređenja, ali oni su bili prinčevi po
krvi i nijedan sluga nije se usuđivao da im protivreči.
Uredio je da ih špijuniraju, naravno, pa je znao sve o Salimovoj opijumskoj navici i
noćnim perverznim, pohotljivim podvizima. Možda je razumljivo da mlad momak, u prvom
naletu potencije može razviti sklonost ka sodomizaciji devojaka, ali uskoro će morati da mu
se došapne na uvo, jer su se plesačice žalile. Sa zadnjicama u modricama, uništenim
pupoljcima nara, teško su mogle nastupati, kurvice.
Ah, avaj, avaj za njegovu razvratnu decu, meso njegovog mesa, naslednike svih njegovih
nedostataka i nijednom njegovom vrlinom! Mana princa Murada, njegova bolest, do sada je
bila skrivana od široke javnosti, ali koliko dugo? A Danijal je delovao kao da nije dobar ni za
šta, činilo se kao da nema nikakvu ličnost, mada je nasledio porodični dobar izgled,
postignuće kojim nema pravo da se diči, mada je, u svojoj nagizdanoj taštini, to činio. Da li je
bilo oštro suditi desetogodišnjem dečaku na taj način? Da, naravno da jeste, ali to nisu bili
dečaci. Oni su bili mali bogovi, budući despoti: rođeni, nažalost, da bi vladali. Voleo ih je. Oni
će ga izdati. Bili su svetlost u njegovom životu. Doći će po njega dok bude spavao. Mali
dupejepci. Čekao je njihov potez.
Kralj je priželjkivao, danas kao i svaki drugi dan, da može da veruje svojim sinovima.
Verovao je Birbalu i Džodi i Abul Fazlu i Todar Malu, ali je svoje dečake držao pod strogom
prismotrom. Žudeo je za tim da im može verovati kako bi bili jaka podrška njegovim starim
godinama. Sanjao je o tome da se može osloniti na njihovih šestoro prelepih očiju kada se
njegove zamute, i na njihovih šest jakih ruku, kada njegove izgube svoju snagu. Sanjao je o
tome da će ujedinjeno postupati po njegovim naredbama, te da će on zaista postati poput
boga, mnogoglavog, mnogorukog. Želeo je da im veruje jer je poverenje smatrao vrlinom i
želeo je da je gaji, ali znao je istoriju svoje krvi, znao je da vernost nije navika njegovog
naroda. Njegovi sinovi će izrasti u sjajne heroje s divnim brkovima i okrenuće se protiv

4
Igra koja vodi poreklo iz Irana, preteča današnje igre polo;
njega, već je to mogao da vidi u njihovim očima. Među ljudima njihove vrste, među
Čagatajima iz Fergane, bilo je uobičajeno da deca kuju zaveru protiv svojih krunisanih otaca,
da pokušavaju da ih svrgnu s trona, zatvore ih u njihova utvrđenja ili na ostrva u jezerima,
ili da ih pogube sopstvenim mačevima.
Salim, blagosloven bio, krvožedni bednik, već je smišljao genijalne načine za ubijanje
ljudi. Ako me iko izda, tata, ja ću zaklati magarca i narediću da izdajnik bude ušiven unutar
životinjske sveže odrane kože. Onda ću ga posaditi unatraške na magarca i paradirati s njim
ulicama u podne i pustiti da vrelo sunce obavi posao. Okrutno sunce bi sušilo lešinu i ona bi
se lagano skupljala, a neprijatelj u njoj lagano bi umro od gušenja davljenjem. Kako si došao
na tako gadnu ideju? - car je pitao svog sina. Ja sam je smislio, lagao je dečak. A ko si ti da
pričaš o okrutnosti, tata. Ja sam sam video kako izvlačiš mač i sečeš stopala onom čoveku što
je ukrao par cipela. Car je mogao da prepozna istinu kada je čuje. Ako je u princu Salimu bilo
mračnosti, onda je ona bila nasleđena od samog kralja kraljeva.
Salim je bio njegov omiljeni sin, i njegov najverovatniji ubica. Kada njega ne bude, tri
brata će se boriti kao psi na ulicama oko mesnate koske njegove moći. Kada je zatvorio oči i
oslušnuo topot koraka svoje dece koja su se igrala, mogao je da vidi kako Salim predvodi
pobunu protiv njega, i ne uspeva u tome, zato što je bio slabašan kao kakav prcvoljak.
Oprostićemo mu, naravno, pustićemo ga da živi, naš sin, tako dobar jahač, tako sjajan, s
takvim kraljevskim smehom. Car je uzdahnuo. Nije verovao svojim sinovima. Pitanje ljubavi
činilo se misterioznijim u takvim okolnostima. Kralj je voleo tri dečaka koja su galopirala
pred njim na polju. Ako bi on umro od njihovih ruku, voleo bi ruku koja je uputila fatalni
udarac. Međutim, nije planirao da mladim kučkinim sinovima dozvoli da ga ubiju, ne dok u
njegovom telu ima daha. Pre će ih videti u paklu. On je bio car, Akbar. Neka se nijedan čovek
ne zavitlava s njim.
Verovao je mistiku Čištiju čija je grobnica stajala u dvorištu džamije za džuma namaz,
ali Čišti je bio mrtav. Verovao je psima, muzici, poeziji, duhovitom dvoraninu i ženi koju je
stvorio ni iz čega. Verovao je lepoti, slici i mudrosti svojih predaka. U druge stvari, međutim,
gubio je poverenje; na primer, u religiju. Znao je da se životu ne sme verovati, da se na svet
ne sme osloniti. Na kapiji njegove velike džamije uklesao je svoje geslo, koje nije bilo lično
njegovo, već je pripadalo, ili mu je tako bilo rečeno, Isusu iz Nazareta. Svet je most. Pređi ga,
ali ne gradi kuću na njemu. Nije čak verovao ni svom geslu, prekorevao je sebe, jer je
izgradio ne samo kuću, već čitav grad. Ko očekuje jedan sat, očekuje večnost. Svet je jedan sat.
Ono što sledi neviđeno je. Istina je, priznao je tiho, previše toga očekujem. Očekujem večnost.
Jedan sat mi nije dosta. Ja se nadam veličanstvenosti, a to je više nego što bi ljudi trebalo da
žele. (To „ja“ mu je prijalo kada bi ga rekao u sebi, činilo je da se oseća prisnije sam sa
sobom, ali ono će ostati privatna stvar, rešen problem.) Nadam se dugom životu, mislio je, i
miru, razumevanju, i dobrom obroku po podne. Pre svega, nadam se mladom čoveku kome
mogu verovati. Taj mladi čovek neće biti moj sin, ali ja ću ga učiniti većim od sina. On će biti
moj čekić i moj nakovanj. Učiniću ga mojom lepotom i mojom istinom. On će stati pod moj
dlan i osetiti nebo.
Tog istog dana pred njega je doveden žutokosi mladi čovek u nesvakidašnje dugačkom
kaputu napravljenom od šarenih rombova kože, s pismom engleske kraljice u rukama.
 ***
U rano jutro, besana kurva Mohini iz javne kuće u Hatjapulu, probudila je svog stranog
gosta. On se brzo probudio i grubo je savio u svojim rukama, stvorivši nož iz vazduha i
prislonivši ga uz njen vrat. „Ne budi glup“, rekla je. „Mogla sam te ubiti stotinu puta noćas i
nemoj misliti da nisam pomišljala na to dok si hrkao dovoljno glasno da probudiš cara u
njegovoj palati.“ Ponudila mu je dve cene, jednu za samo jedan čin, a drugu, neznatno višu,
za celu noć. „Šta se više isplati?“, pitao je. „Ljudi obično kažu cena za celu noć“, odgovorila je
ozbiljno, „ali većina mojih posetilaca toliko je stara, ili pijana, ili zatupela od opijuma, ili
nesposobna, da im je previše i samo jednom, pa će ti cena za jedan skoro sigurno uštedeti
novac.“
„Platiću ti dvostruku celonoćnu cenu“, rekao je, „ako obećaš da ćeš ostati uz mene celu
noć. Prošlo je mnogo otkad sam proveo celu noć sa ženom, a žensko telo koje leži pored
mene zasladuje mi snove.“
„Možeš da traćiš svoj novac kako hoćeš, neću te sprečiti“, rekla je nezainteresovano, „ali
u meni već godinama nema ni truna slatkoće.“
Bila je toliko mršava da su je ostale kurve zvale Skelet, a klijenti koji su to mogli da
priušte često su je angažovali s njenom suprotnošću, debelom kurvom koju su zvali Dušek,
da bi uživali u onome što su dva ekstremna oblika žene mogla da ponude, prvo u krutom
preovladavanju kostiju, a zatim u mesu koje guta. Skelet je jela kao vuk, pohlepno i brzo, a
što je ona više jela, to je Dušek postajala deblja, sve dok se nije posumnjalo da su dve kurve
sklopile pakt s đavolom, pa će u paklu Skelet biti groteskno debela za čitavu večnost, dok će
Dušek zveketati unaokolo kostima, s bradavicama na ravnim grudima poput dva drvena
zapušača.
Ona je bila doli-arti prostitutka u Hatjapulu, što je značilo da su uslovi njenog
zaposlenja propisivali da bude bukvalno udata za svoj posao i da može otići samo na svojim
mrtvačkim nosilima, arti. Morala je da prođe kroz parodiju svadbene ceremonije. Na slavlje
ulične hulje stigla je na kolima koja je vukao magarac umesto na uobičajenom palankinu,
doli. „Uživaj u svom svadbenom danu, Skeletu, to je jedini koji ćeš ikada imati“, povikao je
jedan, ali ostale prostitutke su na njega sasule kiblu tople mokraće s balkona, pa ga je to
ućutkalo. „Mladoženja“ je bio sam bordel, koji je simbolično predstavljala madam Randžili
Bibi, kurva toliko stara, bezuba i razroka da je zaslužila poštovanje, i toliko surova da su je
se svi plašili. Čak i policajci čiji je posao, teoretski, bio da njoj zatvore posao, nisu se
usuđivali da krenu protiv nje u strahu da će na njih preneti doživotni baksuzluk tako što će
se zagledati u njih svojim zlim okom. Drugo, mnogo racionalnije objašnjenje opstanka
bordela bilo je to da je njegov vlasnik bio uticajan plemić sa dvora - a gradski tračeri su bili
ubeđeni da to nije bio plemić, već sveštenik, možda čak i neki od onih mistika koji su se
neprestano molili na Čistinom grobu. Međutim, plemići padaju u milost i nemilost, a isto
važi i za sveštenike. Zla kob, s druge strane, ostaje zauvek tako je strah od Randžili Bibinih
urokljivih očiju bio snažan bar koliko i strah od neke više sile ili od plemića koji je kuću
štitio.
Mohinina ogorčenost nije bila posledica njenog posla, koji je bio poput bilo kog drugog
posla i obezbeđivao joj je dom, hranu i odeću, i bez kog, pričala je, ne bi bila bolja od
poludivljeg psa lutalice, a verovatno bi i umrla kao pas u nekom jarku. Ona je bila usmerena
ka samo jednoj ženi, njenoj nekadašnjoj poslodavki, četrnaestogodišnjoj dami Man Bai od
Ambera, koja je trenutno živela u Sikriju, mladoj devojčuri koja je već u tajnosti primala
žudne pažnje njenog rođaka, krunskog princa Salima. Dama Man Bai imala je stotinu
robova, a Mohini Skelet bila joj je jedna od omiljenih. Kada bi princ stigao, zadihan od
napornog galopiranja unaokolo i ubijanja životinja po dnevnoj vrelini, Mohini je bila na čelu
pratnje čiji je zadatak bio da mu skine svu odeću i masira njegovu bledu kožu mirisnim,
hladnim uljima. Mohini je birala parfem, sandalovinu ili mošus, pačuli ili ružu, i Mohini je
imala privilegiju da masira njegovu muškost kako bi ga pripremila za njene ljubavnice.
Ostale robinje su ga hladile lepezama i trljale njegove šake i stopala, ali samo je Skelet smela
da dodiruje kraljevski penis. To je bilo zbog njene stručnosti u pripremanju masti
neophodnih za povećavanje seksualne želje i produžavanje seksualnog čina. Pravila je paste
od tamarinde i cinobera, ili suvog đumbira i paprike, koje bi, kada bi se pomešale s medom
velike pčele, izazivale kod žena intenzivno zadovoljstvo bez preteranog napora muškarca, a
muškarcu su omogućavale da oseti toplinu i neku vrstu stežućih drhtaja koji su bili izuzetno
prijatni. Nanosila je paste ponekad na vaginu svojim ljubavnicama, ponekad na prinčev ud,
obično i na jedno i na drugo. I jedna i druga strana smatrale su rezultate odličnim.
Upravo joj je vladanje muškim drogama, za koje su govorili da „muškarce pretvaraju u
heroje“, uništilo reputaciju. Jednog dana naredila je da se jarac kastrira, skuvala je njegove
testise u mleku, a nakon toga ih posolila i pobiberila, ispržila ih na maslu i najzad, iseckala ih
u ukusno meso. Taj preparat trebalo je da se pojede, ne da se utrlja na telo, pa ga je princu
davala srebrnom kašičicom, objašnjavajući da je to lek koji će mu omogućiti da vodi ljubav
kao konj, pet, deset, možda i dvadeset puta, ne gubeći snagu. U slučaju virilnog mladića,
mogao bi dovesti i do stotinu uzastopnih ejakulacija. „Ukusno“, rekao je princ i prilježno jeo.
Sledećeg jutra, izronio je iz budoara njegove ljubavnice, ostavivši je gotovo na samrti. „Ha!
Ha!“, doviknuo je Mohini odlazeći. „Ovo je bilo zabavno.“
Prošlo je četrdeset sedam dana i noći pre nego što je dama Man Bai čak i pomislila na
ponovno upražnjavanje seksa, a za to vreme, princ je tokom svojih poseta bio potpuno
svestan štete koju je napravio i ponašao se pokorno i pažljivo, pa je jebao robinje umesto
nje, tražeći najčešće usluge mršavog stvora koji mu je obezbedio takve nadljudske
seksualne moći. Dama Man Bai nije mogla da ga odbije, ali je u sebi besnela od ljubomore.
Kada je nakon slavne noći sa stotinu i jednim snošajem postalo jasno da je tolerancija
Mohini Skelet za seks bezgranična i da je princ nesposoban da je slomi kao što je umalo
slomio svoju ljubavnicu, sudbina mlade robinje bila je zapečaćena. Ljubomora dame Man
Bai neumoljivo je rasla, Mohini je izbačena iz domaćinstva i ostalo joj je samo poznavanje
preparata od kojih su muškarci ludeli od želje. Pala je nisko, iz palate u bordel, ali njene
moći čaranja dobro su je služile i učinile su je najpopularnijom ženom iz javne kuće u
Hatjapulu. Ipak, nadala se osveti. „Ako sudbina ikad baci tu malu kučku pod moju moć,
namazaću je pastom tako moćnom da će čak i šakali doći da je jebu. Jebaće je vrane i zmije i
gubavci i bizoni i na kraju od nje neće ostati ništa osim nekoliko natopljenih pramenova
kose, koje ću spaliti i to će biti kraj. Ali, ona će se udati za princa Salima, pa ne obraćajte
pažnju na mene. Ženi poput mene osveta je nedostižan luksuz, poput jarebica, ili detinjstva.“
Iz nekog razloga, ona je pričala žutokosom pridošlici kao što nikada nije pričala ni sa
jednom svojom mušterijom, možda zbog njegovog egzotičnog izgleda, njegove žute kose, i
jer je bio prečišćujuće stran. „Sigurno si me začarao“, rekla je uznemirenim glasom, „jer
nikada nijednom posetiocu nisam dozvolila ni da me vidi na svetlu dana, a kamo li pričala
svoju životnu priču.“ Nevinost joj je, kada joj je bilo jedanaest godina, uzeo stric, a beba koja
se rodila bila je čudovište koje je njena majka uzela i udavila ne pokazavši joj ga iz straha da
će, ako ga vidi, početi da mrzi budućnost. „Nije trebalo da brine“, rekla je Mohini, „jer, kako
ispada, obdarena sam staloženošću i naklonošću ka seksualnom činu koje čak ni običan vo
od pljačkaša sa đokom kao naprstak ne bi mogao da promeni. Ali, nikada nisam bila topla
osoba, a od nepravde koju sam istrpela u rukama dame Man Bai, hladnoća oko mene se
povećala. Leti muškarci vole rashlađujuće dejstvo moje blizine, ali zimi nemam tako mnogo
posla.“
„Pripremi me“, rekao je žutokosi čovek. „Jer danas važnim poslom moram na dvor i
moram biti u najboljem izdanju ili ću propasti.“
„Ako možeš to da priuštiš“ odgovorila je, „učiniću da mirišeš poželjno kao neki kralj.“
Počela je da pretvara njegovo telo u simfoniju mirisa i rekla da će cena za to biti jedan
zlatni mohur. „Naravno, naplaćujem ti previše“, upozorila ga je, ali on je samo protresao
levim dlanom i ona je uzdahnula kada je ugledala tri zlatna novčića između njegova četiri
prsta. „Dobro obavi posao“, rekao je i dao joj sva tri. „Za tri zlatna mohura“, rekla je, „ljudi će
poverovati da si anđeo iz raja ako želiš da oni to pomisle, a kada završiš gore to što treba da
uradiš, možeš imati i mene i Dušek istovremeno na nedelju dana i zadovoljiti svoje najdivlje
snove bez doplate.“
Poslala je po metalni čabar i sama ga napunila, mešajući toplu i hladnu vodu u odnosu
jedna kofa prema tri. Nasapunala ga je celog sapunom od aloje, sandalovine i kamfora, „da ti
osveži i otvori kožu pre nego što stavim tvoje kraljevske mirise.“ Onda je ispod kreveta
izvukla svoju magičnu kutiju s mirisima pažljivo umotanim u tkaninu. „Pre nego što dođeš
do cara, moraćeš da zadovoljiš mnoge druge ljude“, rekla je. „Zato će miris za cara isprva
ležati skriven ispod mirisa koji će zadovoljiti niže ličnosti, a oni će izvetriti dok ne dođeš do
cara.“ Nakon toga se bacila na posao mažući ga cibetom i ljubičicom, magnolijom i ljiljanom,
narcisom i kalanbakom, kapima drugih okultnih tečnosti za čija imena nije želeo ni da pita,
sokovima iz turskih, kiparskih i kineskih stabala, kao i voskom iz kitovih iznutrica. Kada je
završila, bio je ubeđen da miriše na jeftinu javnu kuću, a u njoj se, istini za volju, i nalazio, i
zažalio je zbog svoje odluke da zatraži Skeletinu pomoć. Međutim, iz učtivosti, žaljenje je
zadržao za sebe. Iz svoje male putničke torbe izvukao je tkanine sa ukrasima od kojih je
Skelet izgubila dah. „Jesi li ubio nekoga da bi došao do toga ili si ipak neka važna osoba?“
zapitala je. Nije joj odgovorio. Izgledati na putu kao ugledna osoba znači privlačiti pažnju
nasilnika; izgledati kao skitnica na dvoru idiotluk je druge vrste. „Moram da idem“ rekao je.
„Vrati se kasnije“, rekla mu je. „Ne zaboravi šta sam ti rekla za besplatnu ponudu.“
Obukao je nezaobilazni kaput uprkos sve većoj jutarnjoj vrelini i zaputio se da uradi
ono što je morao. Nekim čudom, Skeletini mirisi su išli ispred njega i krčili mu put. Umesto
da ga oteraju i kažu mu da ide na kapiju na udaljenoj strani grada, da čeka u redu kako bi
dobio dozvolu za ulazak u dvorište za javnu audijenciju, stražari su se sklonili s puta kako bi
mu pomogli, njuškajući vazduh kao da je donosio dobre vesti i navlačeći neverovatne
osmehe dobrodošlice. Šef stražare poslao je kurira po kraljevskog ađutanta, koji je stigao sa
iznerviran jer su ga pozvali. Dok je prilazio posetiocu, povetarac je promenio pravac i
potpuno nov miris ispunio je vazduh, miris čija je finoća bila previše delikatna za ogrubele
noseve stražara, ali od kojeg je ađutant odjednom pomislio na prvu devojku koju je ikada
voleo. Dobrovoljno se javio da lično ode u Birbalovu kuću i organizuje stvari, a zatim se
vratio da kaže kako su sve neophodne dozvole dobijene, te sad ima ovlašćenje da posetioca
pozove u odaje palate. Posetioca su, naravno, pitali za ime, a on je odgovorio bez oklevanja.
„Možete me zvati Mogor“, rekao je na besprekornom persijskom. „Mogor del Amore,
vama na usluzi. Gospodin iz Firence, trenutno na zadatku za englesku kraljicu.“ Nosio je
baršunski šešir s belim perom koje je bilo pričvršćeno draguljem boje senfa. Skinuvši taj
šešir, duboko se naklonio i svima koji su gledali (jer privukao je poveliku publiku čija su
sanjareća, nasmešena lica još jednom dokazala sveznajuću moć Skeletinog rada) pokazao da
ima dvorske manire, učtivost i gracioznost. „Gospodine ambasadore“, rekao je ađutant,
naklonivši mu se za uzvrat. „Ovuda, molim.“
Treći miris bio je oslobođen kada su prethodni izbledeli, a on je popunio vazduh
fantastičnim željama. Dok je prolazio kroz crveni svet palata, čovek koji je sada išao pod
imenom Mogor del Amore primetio je lepršave pokrete iza zidova od zavesa i rešetkastih
paravana. Iza mračnih prozora činilo mu se da može razaznati mnoštvo svetlucavih
bademastih očiju. Jednom je video šaku okićenu draguljima kako pravi dvosmislen gest koji
bi mogao biti poziv. Potcenio je Skelet. Na sebi svojstven način, ona je bila umetnica koja je
mogla stajati rame uz rame s bilo kojim umetnikom iz ovog čuvenog grada slikara, pesnika i
muzičara. „Hajde da vidimo šta je spremila za cara“, pomislio je. „Ako bude zavodljivo kao
ovi prethodni mirisi, onda sam na domaćem terenu.“ Čvrsto je držao tjudorski svitak, a
njegovi koraci su se produžavali kako mu je samouverenost rasla.
U sredini glavne odaje doma za privatne audijencije nalazilo se crveno drvo
napravljeno od peščara sa kog je, tako se činilo neukom posetiočevom oku, visio veliki
grozd stilizovanih kamenih banana. Široke „grane“ od crvenog kamena prostirale su se od
vrha debla do četiri ugla prostorije. Između tih grana, visili su svileni baldahini, izvezeni
srebrom i zlatom; a pod baldahinima i bananama, leđima okrenut ka debelom stablu
kamenog drveta, stajao je najstrašniji čovek na svetu (uz jedan izuzetak); nizak,
sentimentalan čovek ogromnog intelekta i obima, omiljen kod cara, omražen kod zavidnih
rivala, laskavac, ulizica, proždirač petnaest kilograma hrane svakog dana, čovek sposoban
da naredi svojim kuvarima da pripreme hiljadu različitih jela za večernji obrok, čovek za
kog sveznanje nije bilo fantazija već minimalan zahtev za život.
Bio je to Abul Fazl, čovek koji je znao sve (osim stranih jezika i mnogih prostih jezika
Indije, koji su mu izmakli, te je predstavljao neobičnu, monoglotsku figuru u višejezičnoj
vavilonskoj kuli od dvora). Istoričar, upravnik obaveštajne službe, najsvetlija od Devet
zvezda, i drugi najbliži poverljivi prijatelj najstrašnijeg čoveka na svetu (bez izuzetka), Abul
Fazl je znao istinitu priču o nastanku sveta koju je, kako je rekao, čuo od samih anđela, a
znao je i koliko stočne hrane konji u carskim štalama smeju da pojedu svakog dana,
pouzdan recept za pilav, zašto su robovi nazvani disciples, zatim, istoriju Jevreja i redosled
nebeskih sfera, sedam stupnjeva greha, devet škola, šesnaest logičkih kategorija, osamnaest
nauka i četrdeset dve nečiste stvari. Pored toga, obaveštavan je, preko mreže doušnika, o
svakoj stvari koja se dešavala na svakom jeziku unutar zidina Fatepur Sikrija, o svim
prošaputanim tajnama, svim izdajama, svim zadovoljenjima, svim promiskuitetima, pa je i
svaka osoba unutar tih zidina bila u njegovoj milosti, ili u milosti njegovog pera o kojem je
kralj Abdulah od Bokare rekao da ga se treba plašiti čak više nego Akbarovog mača: štedelo
je samo najstrašnijeg čoveka na svetu (bez izuzetaka), koji se nikoga nije bojao i koji je,
naravno, bio car, njegov gospodar.
Abul Fazl stajao je okrenut profilom, kao kralj, i nije se okrenuo da pogleda pridošlicu.
Ostao je nem toliko dugo da je postalo jasno da želi da ga uvredi. Ambasador kraljice
Elizabete znao je da je to prvi test koji je morao da položi. I on je ostao nem, i u tom
užasnom tajcu dva čoveka su mnogo naučila jedan o drugom. „Misliš da mi ništa ne govoriš“,
razmišljao je putnik, „ali iz tvoje veličanstvenosti i neučtivosti, iz tvoje korpulentnosti i
kamenog lica, vidim da si primer sveta u kom hedonizam postoji uporedo sa sumnjičavošću,
nasilje - jer ova tišina je oblik nasilnog napada - ide ruku pod ruku sa razmišljanjem o lepoti,
i da je slabost ovog univerzuma preteranih zadovoljstava i osvetoljubivosti taština. Taština
je čin čiji ste svi vi zarobljenici, a upravo poznavanjem taštine ja ću postići svoj cilj.“
Onda je najstrašniji čovek na svetu (s jednim izuzetkom) progovorio, kao da odgovara
na misli onog drugog. „Ekselencijo“, rekao je cinično, „primećujem da ste se namirisali
mirisom osmišljenim tako da zavede kraljeve i zaključujem da niste potpuno neuki kad je u
pitanju naš način života - štaviše, niste nimalo neuki. Nisam vam verovao kada sam prvi put
čuo za vas pre nekoliko trenutaka, a sada, kada sam vas omirisao, verujem vam još manje.“
Žutokosi Mogor del Amore osetio je da je Abul Fazl originalni autor knjige čini o mastima
čije je formule Mohini Skelet tako vešto koristila - znači da ove mirisne čini nisu imale moć
nad njim, a kao rezultat, izgubile su svoj uticaj i nad svima ostalima. Čuvari sa blesavim
osmesima na četiri ulaza u dom za privatnu audijenciju odjednom su došli pameti, robinje
zaklonjene iza velova koje su čekale da usluže dostojanstveno društvo izgubile su držanje
sanjalačke erotičnosti, a pridošlica je shvatio da je jednak čoveku svučenog do gole kože pod
svevidećim pogledom kraljevog ljubimca i da jedino istina, ili nešto uverljivo kao istina,
sada može da ga spasi.
„Kada je ambasador španskog kralja Filipa došao da nas poseti“ prisećao se Abul Fazl,
„doveo je celu pratnju, i slonove natovarene darovima, i dvadeset jednog arapskog konja
najfinijeg soja na dar, i dragulje. Nipošto nije došao na volovskim kolima i proveo noć u
bordelu sa ženom tako tankom da bi se čovek mogao zapitati da li je ona uopšte žena.“
„Moj gospodar, lord Hoksbenk iz istoimene loze, pridružio se nažalost svom bogu i
njegovim anđelima kada smo pristigli u Surat“, rekao je pridošlica. „Na samrtnoj postelji
poželeo je da ispunim dužnost koju je njemu poverilo njeno veličanstvo. Avaj, brodska
posada je vrvela od bitangi i, pre nego što se njegovo telo i ohladilo, počeli su da pretresaju i
pretražuju njegove odaje tražeći bilo šta vredno što je moj dobri gospodar posedovao.
Priznajem da sam samo zahvaljujući sreći umakao žive glave i sa kraljičinim pismom, jer bi
me, znajući da sam iskren sluga mog gospodara, preklali da sam ostao da branim vlasništvo
lorda Hoksbenka.
Sada se plašim da njegovi ostaci neće imati hrišćansku sahranu, ali ponosan sam što
sam stigao u vaš veličanstveni grad da izvršim njegovu dužnost koja je postala moja.“
„Kraljica Engleske“, izustio je Abul Fazl, „verujem da nije bila prijatelj našem prijatelju,
slavnom kralju Španije.“
„Španija je filistinski siledžija“, improvizovao je žutokosi brzo, „dok je Engleska dom
umetnosti i lepote i same Glorijane. Nemojte biti zaslepljeni ulagivanjem Filipa Glupog. Svi
moraju pričati sa sebi ravnima, a upravo je Elizabeta od Engleske pravi odraz carske
veličanstvenosti i stila.“ Zagrevajući se za svoju temu, objasnio je da je daleka crvenokosa
kraljica ništa drugo do zapadno oličenje samog cara, da je ona Akbar u ženskom obliku, a da
se za njega, Šahanšaha, kralja kraljeva, moglo reći da je on istočnjačka Elizabeta, brkata,
nenevina, ali u biti svoje veličanstvenosti, oni su bili isto.
Abul Fazl se skamenio. „Usuđuješ se da mog gospodara postaviš na isti nivo sa ženom“,
rekao je tiho. „Zaista imaš sreće što poseduješ taj svitak sa, kako vidim, autentičnim
pečatom engleske krune, što nas obavezuje da prema tebi postupamo bezbedno. Inače bih
naginjao ka tome da takvu uvredu nagradim time što ću te baciti slonu usamljeniku kog
držimo privezanog na obližnjem travnjaku da nas reši neprihvatljive svinje.“
„Car je širom sveta poznat po svom velikodušnom poštovanju žena“, rekao je Mogor del
Amore. „Siguran sam da ne bi bio uvređen, kao dragulj Istoka, ako bi ga poredili s drugim
draguljem, bez obzira na njen pol.“
„Mudraci iz Nazareta, koje su na ovaj dvor poslali Portugalci iz Goe, loše govore o
vašem dragulju.“ Abul Fazl je slegnuo ramenima. „Kažu da je protiv boga, slabački vladar
koji će sigurno uskoro biti srušen. Kažu da je njena nacija nacija lopova i da si ti, po svoj
verovatnoći, špijun.“
„Portugalci su pirati“, rekao je Mogor del Amore. „Oni su gusari i nitkovi. Nijedan mudar
čovek ne bi trebalo da veruje onome što oni pričaju.“
„Otac Akvaviva iz Družbe Isusove Italijan je kao i ti sam“, odgovorio je Abul Fazl, „a otac
Monserat, njegov pratilac, došao je iz Španije.“
„Ako su ovamo stigli pod zastavom skarednih Portugalaca“, žutokosi nije popuštao,
„onda su postali ništa drugo do portugalski piratski psi.“
Glasan smeh prolomio se sa mesta nad njima, kao da im se bog ruga.
„Imaj milosti, veliki munši“, duboki glas je zagrmeo. „Pusti mladića da živi, bar dok svi
ne pročitamo poruku koju je doneo.“ Svileni baldahini su se razmakli ka uglovima odaje, a
tamo, iznad njih, sedeći na jastucima na vrhu kamenog drveta, u pozi kraljevske
opuštenosti, obuzet veselim grohotnim smehom, nalazio se Abul Fat Džalaludin Muhamed
Akbar, veliki mogul lično, otkriven pogledu i sličan ogromnom papagaju na velikoj prečki.

***
Probudio se u čudno zabrinutom raspoloženju, čak ni najveštije dvorenje njegove
voljene nije moglo da ga umiri. Usred noći, dezorijentisana vrana nekako je ušla u spavaću
sobu kraljice Džode i kraljevski par je probuđen njenim prestravljenim graktanjem, koje je
čvrsto usnulom caru zvučalo kao najava smaka sveta. U jednom užasavajućem trenu, crno
krilo ga je okrznulo po obrazu. Do vremena kada su sluge isterale vranu, carevi nervi su već
bili kao strune. Nakon toga, njegov san bio je ispunjen znamenjima. U trenutku mu se činilo
da vidi crni kljun te apokaliptične vrane koji poseže ka njegovim grudima i čupa mu srce
kako bi ga pojeo, kao što je Hind iz Meke u bici kod Uhuda pojeo srce palog Hamze,
Prorokovog strica. Ako je tako moćan heroj mogao pasti od kukavičjeg koplja, onda je i on
mogao biti oboren strelom iz mraka koja leti kao što leti vrana, ružna, smrtonosna i crna.
Ako je vrana mogla da prođe odbranu njegovih čuvara i zaleprša mu krilima u lice, zar ne bi
i ubica mogao da učini isto?
 I tako, ispunjen predznacima smrti, bio je bespomoćan pred dolaskom ljubavi.

***
Dolazak skitnice koja je sebe nazivala engleskim ambasadorom zainteresovala ga je i,
nakon što je naredio Abul Fazlu da se malo zabavi s momkom, raspoloženje je počelo da mu
se popravlja. Abul Fazl, zapravo najdruželjubiviji čovek, bolje je glumio surovost nego iko
drugi u Sikriju, a dok je car slušao nadmudrivanje ispod sebe, onako skriven iznad dva
čoveka, ispitivača i ispitanika, mračni oblaci su se najzad razišli i bili zaboravljeni. „Taj
šarlatan se dobro pokazao“, mislio je. Kada je povukao gajtane s kićankama koji su sklonili
svilene baldahine i otkrili njegovo prisustvo ljudima ispod njega, bio je sasvim dobro
raspoložen, ali prilično nepripremljen za osećanja koja su ga saletela kada se njegov pogled
susreo s pogledom žutokosog posetioca.
Bila je to ljubav, ili neki takav osećaj. Carev puls se ubrzao kao kod zanesene devojčice,
disanje mu je postalo dublje, a boja jurnula u obraze. Kako je lep taj mladi čovek bio, kako
siguran u sebe, kako ponosan. I bilo je u njemu nečega što se nije moglo videti: tajna zbog
koje je bio zanimljiviji od stotine dvorana. Koliko mu je bilo godina? Car nije bio dobar u
procenjivanju stranih, farandži lica. Moglo bi mu biti samo dvadeset pet, ili već trideset,
„stariji od naših sinova“, pomislio je car, „i prestar da bi nam bio sin“, a onda se začudio što
mu je takva pomisao pala na pamet. Da li je stranac bio neka vrsta vešca, zapitao se. Da li je
bio začaran okultnom čarolijom? Pa, prihvatiće igru, u tome nema ničeg lošeg, bio je previše
lukav da bi ga iznenadili kakvim skrivenim nožem ili da bi ispio otrov iz podmetnute šolje.
Pratiće svoja osećanja i videti šta ih je izazvalo. Nedostatak iznenađenja neminovna je kazna
za život moćnika. Car je razradio sisteme i mehanizme kako bi se obezbedio da ga nikada
ništa ne iznenadi, pa ipak, ovaj Mogor del Amore uhvatio ga je nespremnog, bilo slučajno,
bilo smišljeno. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga je vredelo bolje ga upoznati.
„Pročitaj nam kraljičino pismo“, naredio je Akbar, a „ambasador“ se naklonio neobično
duboko, uz teatralno uvrtanje ručnim zglobom, a kada se ponovo uspravio, svitak je visio
otvoren iako ni Akbar ni Abul Fazl nisu videli kada je prelomio pečat. „Umetnik opsene“,
pomislio je car. „To nam se dopada.“ Šarlatan je pročitao pismo na engleskom, a zatim ga
glatko preveo na persijski. „Najnepobediviji i najmoćniji prinče“, pisala je kraljica Elizabeta,
„lorde Zelabdime Ečebare, kralju Kambaje, pozdravljam vas“, Abul Fazl se promuklo
zasmejao. „Zelabdim?“ narugao se. „A ko bi mogao biti taj Ečebar?“ Car se iznad njih od
radosti pljesnuo po butini. „Mi smo on“, likovao je. „Mi smo padišah Ečebar, gospodar
bajkovitog kraljevstva Kambaja. O jadna, neprosvećena Englesko, žalimo tvoj narod jer tvoja
kraljica je neuka glupača.“
Čitač je zastao pustivši da se smeh primiri. „Nastavi, nastavi.“ Car mu je mahnuo. „Kralj
Zelabdim naređuje.“ Nakon toga se još smejao i potražio maramicu da obriše suze.
„Ambasador“ se ponovo naklonio, još razrađenije nego pre, i nastavio; do trenutka kada
je završio, druga čin bila je istkana. „U pitanjima trgovine i drugih pitanja od obostrane
koristi, želimo savez“, čitao je. „Obavešteni smo da je vaše veličanstvo sebe proglasilo
nepogrešivim i uveravamo vas da ne dovodimo u pitanje auctoritas te moćne tvrdnje.
Međutim, postoji izvestan Drugi, koji isto to tvrdi za Sebe, i nemojte sumnjati da smo
uvereni da je taj Drugi prevarant. Mislimo, veliki vladaru, na onog bezvrednog sveštenika,
rimskog biskupa, trinaestog Grgura iz onog neslavnog Reda, čije namere na Orijentu ne
smete zanemariti. Uveravamo vas, ukoliko pošalje sveštenike u Kambaju, Kinu i Japan, to
nije zbog čistog posvećenja. Taj isti biskup trenutno priprema rat protiv nas, a njegove
katoličke sluge opasno su prisustvo na vašem dvoru, jer kuju zaveru za njegova buduća
osvajanja.
„Čuvajte se lakeja vašeg neprijatelja! Sklopite savez s nama i pobedićemo sve
neprijatelje. Iako imam telo slabe i nemoćne žene, imam srce i petlju kralja, i to kralja
Engleske, i nečist je prezir kojim bi se ijedan papa u Rimu usudio da obeščasti mene, ili moje
saveznike. Jer ne samo da imam sopstveni auctoritas, već imam i potestas, a ta moć učiniće
me pobednikom u ovoj borbi. I kada svi budu uništeni i razvejani na sve strane sveta, biće
vam drago što ste se udružili sa Engleskom.“
Kada je „ambasador“ završio čitanje, car je shvatio da se zaljubio po drugi put u roku od
nekoliko minuta, jer je sada čeznuo za autorom pisma, engleskom kraljicom. „Abul Fazle“,
povikao je, „zar ne bi trebalo da se bez odlaganja oženimo tom divnom damom? Tom
devicom kraljicom, Rani Zelabat Gilorijanom Pehlavi? Mislimo da je smesta moramo imati.“
„Odlična ideja“, rekao je „ambasador“ Mogor del Amore. „A ovde, u ovom medaljonu,
nalazi se njena slika, koju vam šalje uz srdačne pozdrave i koja će vas opčiniti njenom
lepotom jer prevazilazi čak i lepotu njenih reči.“ Zamahnuvši čipkanim manžetnama oko
svojih zglobova, stvorio je zlatnu amajliju koju je Abul Fazl osmotrio pogledom duboke
sumnjičavosti. Abul Fazla je obuzeo osećaj da se preduboko zaglibljuju i da će uticaj ovog
Mogora biti ogroman, ali ne obavezno u njihovu korist. Međutim, kada je pokušao da
upozori svog gospodara protiv tog mešanja, najstrašniji čovek na svetu (bez izuzetka),
bezbrižno je odmahnuo rukom.
„Pismo je šarmantno, a isto važi i za onoga koji ga je doneo“, rekao je Akbar. „Dovedi ga
sutra u naše privatne sobe da bismo još razgovarali.“ Audijencija je bila gotova.

***
Iznenadna zaluđenost cara Zelabdima Ečebara njegovim ženskim odrazom, kraljicom
Zelabat Gilorijanom Prvom, proizvela je reku ljubavnih pisama koja su u Englesku odneli
ovlašćeni kraljevski kuriri, ali na koja nikada nije stigao odgovor. Ushićena pisma nosila su
carev lični pečat i imala su emotivni intenzitet i seksualnu eksplicitnost koji su bili
neuobičajeni u Evropi (i u Aziji) u to vreme. Mnoga pisma nisu ni dospela do svog cilja, jer
su kurire iz zaseda napadali neprijatelji. Od Kabula do Kalea, ti presretnuti izlivi pružali su
veliku zabavu plemićima i prinčevima koji su uživali u carevom ludom izjavljivanju večite
privrženosti ženi koju nikada nije video, kao i u njegovim megalomanskim fantazijama o
stvaranju zajedničkog globalnog carstva koje će ujediniti istočnu i zapadnu hemisferu.
Pisma koja jesu dospela do Vajthol palate smatrana su falsifikatima, ili delom nekog
ćaknutog istoimenika, a sa njihovim donosiocima postupalo se po kratkom postupku i
mnogi su, kao nagrada za dugo i opasno putovanje, završili u zatvoru. Nakon nekog
vremena, prosto bi im bio odbijen prijem i oni koji su uspeli da odšepaju na suprotan kraj
sveta, u Fatepur Sikri, vraćali su se ogorčeni. „Ta kraljica je devica jer nijedan čovek ne bi
poželeo da legne s tako hladnom zmijom“, izveštavali su, a nakon godinu i jednog dana,
Akbarova ljubav nestala je brzo i misteriozno kao što se i pojavila, možda zbog revolta
njegovih kraljica koje su se prvi put ujedinile iza njegove nepostojeće voljene i zapretile da
će otkazati svoje usluge ukoliko ne prekine da šalje kitnjasta pisma toj Engleskinji čija je
tišina, nakon njenog ličnog početnog laskanja koje je i pobudilo carevo zanimanje, bila
dokaz neiskrenosti njene ličnosti i uzaludnosti pokušaja da se razume tako čudna i
neprivlačna osoba, naročito kada je pri ruci bilo tako mnogo dražesnijih i poželjnijih dama.
Pri kraju svoje duge vladavine, mnogo godina nakon što je vreme šarlatana Mogora del
Amorea prošlo, ostareli car s nostalgijom se setio tog čudnog događaja s pismom od kraljice
Engleske i zatražio da ga ponovo vidi. Kada je doneto pred njega i kada ga je preveo drugi
prevodilac, velik deo originalnog teksta je nestao. U sačuvanom dokumentu nije se
pominjala njegova nepogrešivost, kao ni papina; niti se igde tražio savez u borbi protiv
zajedničkih neprijatelja. Zapravo, bila je to sasvim obična molba da se uspostave dobri
uslovi trgovine za engleske trgovce, praćena uobičajenim izrazima poštovanja. Kada je car
saznao istinu, ponovo je shvatio koliko je drzak bio čarobnjak kog je sreo tog davnog jutra
nakon sna o vrani. Tada, međutim, to mu saznanje više nije bilo ni od kakve koristi, osim da
ga podseti na nešto što nikada nije ni smeo da zaboravi, da veštičarenje ne zahteva napitke,
dobre duhove niti čarobne štapiće. Vešto upotrebljene reči imaju sasvim dovoljnu magijsku
moć.
 6.

Kada jezik isuče svoj mač

 KADA JEZIK ISUČE SVOJ MAČ, razmišljao je car, on zaseca dublje od najoštrijeg sečiva.
Da mu je za to trebao dokaz, mogao ga je naći u ratu filozofa koji se odvijao svakodnevno na
ovom istom mestu: u Šatoru novog svetilišta, ukrašenom vezom i ogledalima. Tamo je
neprekidno vladao metež, buka najvećih mislilaca iz kraljevstva koji su nemilosrdno sekli
jedan drugog recima. Akbar je održao obećanje dato onog dana kada je posekao drskog
Ranu od Kuč Nahina. Napravio je debatni dom u kom je obožavanje božanskog bilo
zamišljeno kao takmičenje u intelektualnom rvanju u kom nijedan zahvat nije bio
zabranjen. Pozvao je Mogora del Amorea da mu pravi društvo u Šatoru kako bi se pohvalio
svojim novim izumom, impresionirao pridošlicu divnom originalnošću i naprednošću
mogulovog dvora i, nimalo slučajno, pokazao jezuitima poslatim iz Portugala da oni nisu
jedini zapadnjaci čije reči dopiru do carskih ušiju.
U Šatoru su se učesnici pružili po ćilimima i jastucima, grupisani u dva tabora, Ispijači
vode i Ljubitelji vina, gledajući se preko praznog centralnog dela u kom su se nalazila samo
mesta za cara i njegovog gosta. Grupa mangul, u kojoj su bili religijski učenjaci i mistici, pila
je samo vodu, dok su njihovi suparnici, magul, slavili čistu filozofiju i nauke i sasipali vino
niz grlo ceo bogovetni dan. Abul Fazl i radža Birbal bili su prisutni tog dana, obojica
smešteni, kao i obično, među ljubiteljima vina. Bio je tu i princ Salim, nabusiti mladić,
grančica od čoveka, smešten uz puritanskog vodenog vodu Badaunija. On je bio jedan od
onih mladića koji su delovali kao da su rođeni stari i prezirao je starijeg Abul Fazla, a taj
okruglasti dostojnik za uzvrat je, od srca, prezirao njega. Prepirke su besnele između njih, s
tako neumerenim opaskama („Debela ulizico!“ „Dosadni termitu!“) da se i sam car zapitao
da li takav razdor ikako može dovesti do harmonije koju je tražio; da li je sloboda zaista
vodila ka jedinstvu, ili je haos bio njen neizbežni rezultat?
Akbar je resio da ovaj revolucionarni hram ne bude čvrsto zdanje. Sama diskusija - a ne
božanstvo, bez obzira na to koliko bilo višeruko ili svemoćno - biće u njemu jedini bog. Ali,
rasprava je bila smrtno božanstvo, bog koji je umirao, pa čak i kada bi se kasnije ponovo
rodio, neizbežno bi ponovo umro. Ideje su bile poput morskih oseka ili mesečevih mena,
nastajale su, izdizale se i rasle u svoje vreme, a onda bi nastupila oseka, potamnele bi i
nestajale kada bi se veliki točak okrenuo. Bile su privremena staništa, poput šatora, pa je
šator bio odgovarajući dom za njih. Mogulovi graditelji šatora bili su geniji na svoj način,
sposobni da izgrade sklopive kuće velike složenosti i lepote. Kada bi vojska krenula u
pohod, pratila bi je druga vojska od dve i po hiljade ljudi (da ne pominjemo slonove i
kamile), koji su podizali i sklapali mali grad od šatora u kom će kralj i njegovi ljudi boraviti.
Te prenosive pagode, paviljoni i palate inspirisane su kamenim palatama Sikrija - ali šator je
ipak bio samo šator, stvar napravljena od tkanine i drveta koja je dobro dočaravala
nestalnost pitanja uma. Jednog dana, stotinu godina kasnije, kada njegovog veličanstva cara
više ne bude - da, na ovom mestu se usuđivao da predvidi čak i nestanak sopstvenog
nastanka! - njegovi naslednici će se postarati da taj šator bude srušen i da sva njegova slava
nestane. „Samo kada prihvatimo istinitost smrti“ objavio je car, „možemo početi da učimo
istine života.“
„Paradoks, gospodaru“, odgovorio je Mogor del Amore drsko, „jeste čvor koji
omogućava čoveku da deluje inteligentno čak i kada mu vezuje mozak poput kokoši koja
čeka lonac. U smrti leži značenje života! Bogatstvo čoveka izaziva siromaštvo njegove duše!
I tako nasilnost može postati nežnost, ružnoća lepota, a bilo koja bogovetna stvar svoja
suprotnost. To je zaista dvorana ogledala, puna iluzija i inverzija. Čovek se može valjati u
močvarama paradoksa do svog poslednjeg dana nikada i ne pomislivši jasnu misao koja je
vredna tog imena.“ Car je osetio kako u njemu ključa ista slepa furija zbog koje je odsekao
uvredljive brkove Rani od Kuč Nahina. Da li je dobro čuo? S kojim je pravom ovaj strani
nikogović...? Kako se usudio...? Car je shvatio da mu je lice pocrvenelo i da je u svom gnevu
počeo da pljuje i mumla. Skupom je zavladao nemi užas jer je razgnevljeni Akbar bio u
stanju da učini bilo šta, mogao je da pocepa nebo golim rukama ili da iščupa jezik svima koji
su bili u domašaju sluha kako bi se pobrinuo da nikada više ne govore o onome čega su bili
svedoci, ili bi mogao da vam isisa dušu i ubaci je u činiju vaše ključale krvi.
Princ Salim, pod Badaunijevim nagovorom, prvi je prekinuo skandaloznu tišinu. „Da li
si svestan“, rekao je uljezu u čudnom toplom kaputu, „da bi mogao umreti zbog onoga što si
upravo rekao kralju?“ Mogor del Amore nije delovao zbunjeno (mada se možda nije zaista
tako i osećao). „Ako zbog takve stvari mogu da umrem u ovom gradu“, odgovorio je, „onda
ovo i nije grad koji zavređuje da se u njemu živi. A osim toga, mislio sam da u ovom šatoru
vlada diskusija, a ne kralj.“ Tišina se zgusnula kao kiselo mleko. Akbarovo lice je pocrnelo. A
onda, iznenada, oluja je prošla i car je počeo da se smeje. Pljesnuo je Mogora del Amorea po
leđima i živahno klimnuo glavom. „Gospodo, stranac nam je dao veliku lekciju“, rekao je.
„Čovek mora stajati izvan kruga da bi video šta je u njemu.“
Sada je bio red na krunskog princa da oseti bes javnog prekora, ali on je seo ne rekavši
ništa. Izraz Badaunijevog lica toliko je prijao Abul Fazlu da je počeo da simpatiše žutokosog
stranca koji je tako neočekivano šarmirao kralja. Što se pridošlice tiče, shvatio je da mu se
kockanje isplatilo, ali da je izvodeći svoj podvig stekao moćnog neprijatelja, koji je bio
utoliko opasniji jer je bio nezreli i očigledno džangrljivi adolescent. Skelet je mrzela prinčeva
dama, a mene sada mrzi princ, pomislio je. Ovo verovatno nije svađa u kojoj ćemo pobediti.
Međutim, nije dozvolio da se ijedna njegova nesigurnost primeti i prihvatio je, uz
najraskošniji naklon i zamahivanje rukom koje je mogao da izvede, čašu finog crvenog vina
od radže Birbala.
I car je mislio o svom sinu. Kako se radovao njegovom rođenju! Ali, možda ipak nije bilo
mudro predati ga na negu misticima, sledbenicima i naslednicima šeika Salima Čištija po
kom je princ dobio ime. Dečak je izrastao u zamršenu masu kontradikcija, voleo je nežnost i
brigu o vrtovima, ali je istovremeno i uživao opijum, bio seksualista među puritancima,
voleo je zadovoljstva i citirao najtvrdokornije mislioce i rugao se Akbarovim miljenicima
govoreći, ne tražite svetlost u očima slepaca. Naravno, to nije bila njegova misao. Dečak je
bio običan čvorak imitator, bio je marioneta koju je protiv njega mogao upotrebiti svako ko
bi se dočepao njegovih konaca.
Sa druge strane, vidite ovog stranca koji je toliko zaljubljen u diskusiju da se usudio da
pljesne racionalističku porugu posred carevog zapanjenog lica, i da to uradi u javnosti, što je
bilo još gore. To je, možda, bio čovek s kojim bi kralj mogao razgovarati na način koji
njegova krv i meso ne bi razumeli, niti bi ih to uopšte zanimalo. Kada je ubio Ranu od Kuč
Nahina, zapitao se da li je ubio poslednjeg čoveka koji ga je mogao razumeti i kojeg bi
mogao voleti. Sada mu je sudbina, kao da je odgovarala na njegovu tugu, ponudila drugog
takvog prijatelja, možda čak i boljeg od prvog, jer ovaj nije bio samo govornik već i
avanturista. Čovek rasprave koji je u njeno ime nerazumno rizikovao. Paradoksalan momak
koji je nipodaštavao paradoks. Taj nitkov nije bio ništa manje kontradiktoran od princa
Salima - možda je bolje reći, ništa manje kontradiktoran od bilo kog živog čoveka - ali to su
bile kontradikcije u kojima je car mogao uživati. Da li je tom Mogoru mogao otvoriti svoje
srce i ispričati mu stvari koje nikada nije izrekao, čak ni gluvom laskavcu Baktiju Ram
Džainu, ni dovitljivom Birbalu, ni svemoćnom Abul Fazlu? Da li je ovo, najzad, bio čovek
kom će se ispovediti?
Jer, bilo je toliko stvari o kojima je želeo da razgovara, stvari koje čak ni Abul Fazl ili
Birbal ne bi potpuno razumeli, stvari koje još nije bio spreman da izgovori naglas u
otvorenoj raspravi u Šatoru novog svetilišta. Želeo je, na primer, da istraži zašto bi se neko
čvrsto držao religije ne zato što je ona bila istinita, već samo zato što je bila vera njegovog
oca. Zar vera nije bila vera, nego obična porodična navika? Možda i nije postojala prava,
religija, već samo to večno prenošenje s kolena na koleno. I greške bi se mogle tako lako
prenositi kao i vrline. Možda ni vera nije bila ništa drugo do greška naših predaka?
Možda nema prave religije. Da, dozvolio je sebi da to pomisli. Želeo je da nekome
saopšti sumnju da su ljudi napravili svoje bogove, a ne da je bilo obrnuto. Želeo je da može
da kaže: čovek je u centru svega, a ne bog. Čovek je u srcu i na dnu i na vrhu, čovek je ispred
i iza i sa strane, čovek anđeo i đavo, čudo i greh, čovek i samo čovek, pa hajde da stoga
nemamo drugih hramova osim onih posvećenih ljudskoj vrsti. To je bila najneizrecivija
ambicija: osnovati religiju čoveka. U Šatoru novog svetilišta, vinopije i vodopije nazivali su
jedni druge jereticima i budalama. Car je želeo da prizna svoje tajno razočaranje u sve
mistike i filozofe. Želeo je da zgrne sve rasprave u stranu, da obriše vekove nasleđivanja i
odražavanja i da dopusti čoveku da stane nag, kao beba, na tron nebesa. (Ukoliko je čovek
stvorio boga, onda bi čovek mogao i da ga poništi. Ili je možda bilo moguće da ostvarenje
umakne moći svog tvorca? Da li je bog, pošto je bio stvoren, mogao postati neuništiv? Da li
su takve zamisli zahtevale autonomiju uma koja bi ih učinila besmrtnim? Car nije imao
odgovore, ali sama pitanja su bila nešto poput odgovora.) Da li su stranci mogli da shvate
ono što njegovi zemljaci nisu? Ako bi on, Akbar, izašao izvan kruga, da li bi mogao da živi
bez njegove bezbedne zaokruženosti, u užasavajućoj nepoznatosti nove misli?
„Poći ćemo“, rekao je svom gostu. „Čuli smo dovoljno velikih misli za jedan dan.“

***
Pošto se jeziva iluzija mira raširila čitavim carskim kompleksom treperavim na vrelini
dana, prava priroda vremena morala se tražiti u znakovima i predznacima. Kašnjenje
dnevne isporuke leda značilo je nevolju u provincijama. Nagomilavanje zelenih algi po
bistroj vodi jezera Anup Talao, Najboljeg od svih mogućih jezera, značilo je da se na dvoru
kuje zavera. A kada )e kralj napustio svoju palatu i u nosiljci otišao do sikrijskog jezera, bio
je to znak da mu je duh nemiran. Sve su to bili vodeni znaci. Postojali su još i vazdušni,
vatreni i zemljani, ali vodena predskazanja bila su najpouzdanija. Voda je obaveštavala cara,
nosila mu je istinu u svojim plimama i umirivala ga. Tekla je uskim kanalima i širokim
stazama oko i preko dvorišta palate i hladila kamene zgrade odozdo. Istina, ona je bila
simbol apstinentnih puritanaca kao što je bila Badaunijeva mangulska partija, ali carev
odnos prema vodi koja život znači bio je dublji nego kog ijednog religijskog bigota.
Bakti Ram Džain svakog jutra je kralju donosio činiju tople vode za abdest. Akbar bi se
duboko zagledao u paru koja se uzdizala i ona bi mu otkrila najbolji način delanja za taj dan.
Kada bi se kupao u kraljevskom hamamu, zabacio bi glavu unazad i neko vreme plutao kao
riba. Voda hamama šaputala mu je na potopljene uši i saopštavala najskrivenije misli svih
koji su se kupali bilo gde u poluprečniku od tri milje. Informativne moći nepokretne vode
bile su ograničene; za vesti sa većih daljina bilo je neophodno uroniti u reku. Međutim, ni
magija hamama nije bila za potcenjivanje. Hamam mu je, na primer, rekao za skriveni
dnevnik uskogrudog Badaunija, knjigu tako važnu za careve ideje i navike da bi Akbar, ako
bi priznao da je znao za njeno postojanje, morao smesta pogubiti Badaunija. Umesto toga,
on je te važne tajne čuvao na svojim grudima, kao da su njegove lične. Svake noći, kada bi
Badauni zaspao, car bi poslao svog najpouzdanijeg špijuna, Umara Ajara, u radnu sobu
ogorčenog autora dnevnika, da pronađe i zapamti najnovije stranice tajne istorije careve
vlasti.
Umar Ajar bio je važan Akbaru koliko i voda - toliko važan da za njega nije znao niko
osim samog cara. Čak ni Birbal nije znao da on postoji, ni Abul Fazl, zapovednik obaveštajne
službe. Bio je to mlad evnuh, tako tanak i bez dlaka na licu i telu, da je mogao da prođe i kao
žena, pa je, na Akbarovu zapovest, živeo anonimno u haremu i pretvarao se da je skromni
sluga konkubina na koje je tako jako podsećao. Tog jutra, pre nego što je Akbar odveo
Mogora del Amorea u Šator novog svetilišta, Umar je ušao u Akbarove odaje kroz skrivena
vrata za čije postojanje nije znao čak ni Bakti Ram Džain i obavestio svog gospodara o
glasinama koje je čuo u vazduhu, bledom šaptaju trača koji je dopirao iz hatjapulskog
bordela. Bila je to glasina o tome da je žutokosi gost imao tajnu, toliko zapanjujuću da bi
mogla uzdrmati samu dinastiju. Međutim, Umar nije uspeo da otkrije koja je to tajna bila, i
toliko je bio postiđen sobom, toliko devojački potišten, da je car morao da ga teši nekoliko
minuta kako bi bio siguran da se neće dalje sramotiti tako što će briznuti u plač.
Pošto je Akbara toliko zanimala ta neizrečena tajna, ponašao se kao da je potpuno
nebitna i pronašao je mnogo načina da odloži njeno odavanje. Držao je stranca blizu sebe,
ali se trudio da nikada ne budu sami. Šetao je s njim do golubarnika da bi pogledali
kraljevske letače i dopuštao mu da hoda pored carske nosiljke, uz nosača carskog
suncobrana, kada bi odlazio na obalu svetlucavog jezera. Bilo je tačno da mu je duh
uznemiren. Ne samo što je postojala ta neotkrivena tajna koja je prešla čitav svet da bi ga
našla, već je prethodne noći, vodeći ljubav sa svojom voljenom Džodom, otkrio da ga žena
koja ga nikada pre nije izneverila ovaj put nije dovoljno uzbudila, i čak se zapitao da li bi mu
se za promenu više dopalo društvo neke lepše konkubine. A tu je bilo i pitanje njegove sve
veće razočaranosti u boga. To je bilo više nego dovoljno. Bilo je vreme da se malo pluta.
Kao čin nostalgije, sačuvao je i obnovio četiri omiljena broda njegovog dede Babura i
pustio ih da plove jezerom. Led iz Kašmira stizao je vodom na najvećem brodu,
transportnom plovilu ravne palube nazvanom Sposobni, Gundžajiš, prelazeći poslednju
etapu svog svakodnevnog puta od visokih Himalaja do čaša na dvoru. Brod je bio poklon
njegovog imenjaka sultana Džalaludina okrutnom ljubitelju prirode, prvom mogulskom
kralju. Sam Akbar je više voleo da putuje na Udobnom, Asajiš, kog je izbliza pratio mali
kurirski skif Farmajiš, ili Komandni, kako bi prenosio naredbe i posetioce sa obale i na
obalu. Četvrti brod, kitnjasti Arajiš ili Dekorisani, bio je brod za romantična zadovoljstva i
koristio se samo noću. Akbar je poveo Mogora del Amorea u glavnu kabinu na Asajišu i
ispustio dubok uzdah zadovoljstva, kao što je uvek činio kada bi suptilna voda zamenila
banalnost čvrstog tla pod njegovim nogama.
Stranac je od svoje tajne delovao trudno kao žena na ivici porođaja, i jednako uplašeno
opasnosti tog čina. Akbar je mučio svog gosta još malo zamolivši brodsku posadu da se
okupi oko njih i obavi niz zadataka koje je zahtevao dvorski protokol, procedura koje su se
odnosile na jastuke, vino i knjige. Svako piće moralo se probati tri puta, zbog eventualnog
otrova, pre nego što bi došlo do carevih usana, i mada je ta praksa dosađivala caru, nije joj
se usprotivio. S druge strane, što se tiče knjiga, Akbar je promenio protokol. Ranije su knjige
koje će doći do cara morala pročitati tri različita komentatora i proglasiti da u njima nema
neprijateljske agitacije, skarednosti i laži. „Drugim rečima“, rekao je mladi kralj kada se
popeo na presto, „čitaćemo samo najdosadnije knjige koje su ikada napisane. E, to uopšte
neće odgovarati.“ Danas su sve vrste knjiga bile dozvoljene, ali su prikazi tri komentatora
prenošeni caru pre nego što bi ih otvorio, zbog dominirajućeg, vrhunskog protokola koji se
odnosio na nepodesnost iznenađivanja kralja. Što se jastuka tiče, svaki je morao biti
proveren za slučaj da je neki zlonamernik u njega sakrio sečivo. Car je dopustio da sve to
bude završeno. Tada je, najzad, dopustio sebi da ostane sa strancem daleko od ušiju ijednog
pomoćnika.
„Gospodine“, rekao je Mogor del Amore, a činilo se kao da mu glas blago podrhtava,
„postoji izvesno pitanje i molim za dozvolu da ga otkrijem vama i samo vama.“
Akbar je prasnuo u glasan smeh. „Mislimo, da smo te ostavili da imalo duže čekaš, umro
bi zbog toga“, kikotao se. „Jer već ceo sat izgledaš kao čir koji samo čeka da pukne.“
Stranac je jarko porumeneo. „Vaše veličanstvo sve zna“, rekao je naklonivši se. (Car mu
nije ponudio da sedne.) „Međutim, usuđujem se verovati da vam moje informacije nisu
poznate, mada njihovo postojanje očigledno jeste.“ Akbar se sabrao i uozbiljio. „Pa, nastavi s
tim, čoveče“, rekao je. „Daj nam to što imaš.“
„Onda neka bude tako, gospodine“ počeo je stranac. „Nekada davno, u Turskoj, živeo je
princ avanturista pod imenom Argalija ili Arkalija, veliki ratnik koji je imao začarano oružje
i pratnju od četiri užasna džina, a sa sobom je vodio ženu, Anđeliku...“
Sa skifa Farmajiša, koji je jurio ka Asajišu sa Abul Fazlom i malom grupom ljudi, doprlo
je glasno dozivanje - Čuvaj se! Spasite cara! Čuvaj se! - i odjednom je posada kraljevog broda
jurnula u kraljevsku kabinu i zgrabila Mogora del Amorea bez ikakve ceremonije. Oko vrata
mu se našla debela mišićava ruka, a tri mača bila su mu uperena u srce. Car je ustao na noge
i ubrzo je i on bio okružen naoružanim ljudima koji će ga braniti od opasnosti.
„...Anđeliku, princezu Indije i Kataj...“ stranac se borio da nastavi. Ruka mu je sve više
stezala dušnik. „...Najlepšu...“ dodao je, bolno, a onda se stega oko njegovog grla ponovo
skupila; nakon toga, Mogor del Amore je izgubio svest i nije rekao više ništa.
 7.

U mraku tamnice, okovi

 U MRAKU TAMNICE, OKOVI su ga pritiskali koliko i nedovršena priča. Toliko se lanaca
uplitalo oko njega da je, u tami, zamišljao kako je zatvoren u neko veće telo, telo gvozdenog
čoveka. Pokretanje je bilo nemoguće. Svetlost je bila samo fantazija. Tamnica je bila
uklesana u živoj steni brda ispod carske palate, a vazduh u njegovoj ćeliji bio je hiljadu
godina star, a možda su toliko imali i stvorovi koji su mileli preko njegovih stopala i kroz
njegovu kosu i po njegovim preponama, albino bubašavabe, slepe zmije, providni pacovi,
avetinjski škorpioni, vaške. Umreće ne ispričavši svoju priču. Ta pomisao je bila
nepodnošljiva i odbijala je da ga napusti, uvlačila mu se u uši i ponovo izlazila, uklizavala u
uglove njegovih očiju i lepila se za njegovo nepce i meko tkivo pod jezikom. Svi ljudi su
morali da čuju kako se njihova priča izgovara. On je bio čovek, ali ako umre ne izrekavši
priču, biće nešto manje od čoveka, biće albino bubašvaba, vaš. Tamnica nije shvatala ideju
priče. Tamnica je bila nepokretna, večna, crna, a priči je trebao pokret i vreme i svetlost.
Osećao je da mu njegova priča uzmiče, da postaje nebitna, prestaje da postoji. Nije imao
priču. Više nije bilo priče. On više nije bio čovek. Ovde nije bilo čoveka. Postojala je samo
tamnica i gmizavi mrak.
Kada su došli po njega, nije znao da li je prošao jedan dan ili jedan vek. Nije mogao da
vidi grube ruke koje su ga oslobodile lanaca. Vreme provedeno u tamnici uticalo je i na
njegov sluh i moć govora. S povezom preko očiju, odveli su ga nagog na drugo mesto gde su
ga očistili i oribali. Kao da je leš kog pripremaju za sahranu, pomislio je, otupeli leš koji neće
ispričati svoju priču. U ovoj nehrišćanskoj zemlji nije bilo sanduka. Zašiće ga u mrtvački
pokrov i bez imena baciti u rupu u zemlji. Ili to, ili će ga spaliti. Neće počivati u miru. I u
smrti kao i u životu, biće pun neizgovorenih reči i one će biti njegov pakao, mučiće ga čitavu
njegovu večnost. Čuo je zvuk. Nekada davno. Bio je to njegov glas. Nekada davno je živeo
princ. Osetio je kako njegovo srce ponovo počinje da kuca, kako njegova krv ponovo teče.
Jezik mu je zadebljao ali je mogao da se pomera. Srce mu je lupalo kao top u grudima. Koji je
imao začarano oružje. Ponovo je imao telo, i reči. Sklonili su mu povez sa očiju. Četiri užasna
džina i ženu. Bio je u drugoj ćeliji, ali u njoj je gorela sveća, a u uglu je bio čuvar. Najlepša
žena. Priča mu je spasavala život.
„Čuvaj snagu“, rekao je čuvar. „Sutra će ti se suditi zbog ubistva.“
Pokušao je da postavi pitanje. Reči nisu htele da se oblikuju. Čuvar se sažalio nad njim i
svejedno odgovorio.
„Ne znam ime čoveka koji te optužuje“, rekao je. „Ali on je bezbožni stranac kao i ti, i
nema oko i pola noge.“
Prvo suđenje Mogoru del Amoreu održano je u kući kamenog stabla banane, a sudije su
bili najveći velikani s dvora, sva devetorica od Devet zvezda čije je prisustvo propisivao
poseban carski dekret: Abul Fazl, mudri i gojazni; radža Birbal munjevitog uma; ministar
finansija, radža Todar Mal; radža Man Sing, vojni vođa; mistik s onoga sveta, fakir Azjaudin i,
daleko zemaljskiji, sveštenik mula Do Pjaza koji je više voleo kulinarstvo nego molitvu, te je
bio miljenik Abul Fazla; najveći pesnici Faizi i Abdul Rahim, i muzičar Tansen. Car je sedeo
na vrhu drveta, kao i obično, ali raspoloženje mu je bilo mnogo neobičnije. Glava mu je bila
pognuta, pa je izgledao krajnje necarski, kao običan smrtnik ojađen zbog užasne lične
nesreće. Dugo nije progovorio, ali je dozvolio da se suđenje održi.
Posada piratskog broda Scathach stajala je na jednoj strani u zbijenoj gomili koja je
gunđala, odmah iza jezive figure jednonogog doktora s povezom preko oka koji je bio
određen za njihovog portparola. To nije bio Bogu Hvala Hokins kakvog je optuženi pamtio,
plačljivi rogonja koji se bez imalo otpora prepustio njegovoj volji. Ovaj Hokins bio je
elegantno obučen i ozbiljnog držanja, a kada je video kako zarobljenik ulazi u ovu sudnicu,
pokazao je ka njemu i povikao gnevnim glasom: „To je on, podli Ucello, koji je ubio
ambasadora zbog njegovog zlata!“
„Pravdu!“, povikali su mornari, a zatim, manje plemenito: „Hoćemo novac nazad!“
Optuženi, samo u dugačkoj beloj košulji i ruku vezanih na leđima, upio je zloslutnu scenu:
cara, devet sudija, tužitelje i galerijicu punu nižih dvorana koji su se nagomilali u maloj
zgradi da budu svedoci suđenja, a među njima, istaknute u svojoj crnoj jezuitskoj odeći, dva
hrišćanska sveštenika, oca Rodolfa Akvavivu i oca Antonija Monserata, prisutne kako bi se
postarali da ljudi sa Zapada dobiju pravdu, a možda i novac zbog kog su prevalili toliki put.
Optuženi je shvatio koliko se preračunao. Nije mu palo na pamet da će ga ova rulja goniti
pošto im gospodar umre, pa nije ni pokušavao da prikrije tragove. Visok žutokosi čovek koji
je stajao na volovskim kolima u šarenom kožnom kaputu nije bio uobičajen prizor na
indijskim putevima. Njih je bilo mnogo, a on je bio sam i u ovom slučaju osuđen na propast.
„Na ovom mestu“ Abul Fazl je rekao, „poznat je pod drugim imenom.“
Otac Akvaviva je dobio dozvolu da govori preko svog persijskog prevodioca. „To Mogor
del Amore uopšte nije ime“, rekao je optužujući ga. „To znači mogul rođen izvan bračne veze.
To je ime koje izaziva i koje će mnoge uvrediti. Pošto ga je uzeo, on nagoveštava da želi da
ga smatraju vanbračnim princem.“
Ta je izjava izazvala zaprepašćenje u sudu. Caru je glava potonula još niže, pa mu se
brada oslanjala na grudi. Abul Fazl je okrenuo lice optuženom. „Kako se zoveš?“ zahtevao je
odgovor. „Jer siguran sam da je i Ucello samo prerušavanje.“
Zatvorenik nije odgovorio. A onda je, odjednom, car urliknuo odozgo. „Tvoje ime“,
povikao je, zvučeći više kao gromoglasna verzija Bogu Hvala Hokinsa dok žali zbog
nevernosti svoje portugalske voljene. „Do đavola! Tvoje ime, farandži, ili tvoj život.“
Zatvorenik je progovorio. „Zovem se Vespuči“, rekao je tiho. „Vespuči... Nikolo.“
„Još jedna laž“, dobacio je otac Akvaviva preko svog prevodioca. „Vespuči, kako da ne.“
Glasno se smejao vulgarnim zapadnjačkim smehom, smehom ljudi koji su verovali da su
čuvari svetskog smeha. „To je zaista besramno, lažljivi lopov, a ovaj put je ukrao veliko
firentinsko ime.“
U tom trenutku je radža Birbal intervenisao. „Gospodine“, rekao je jezuiti, „zahvalni
smo za vašu prethodnu primedbu, ali, molim vas, poštedite nas tih povika. Pred nama je
čudan slučaj. Škotski plemić je mrtav, to je provereno i svi mnogo žalimo zbog toga. Pismo
koje je nosio u ime njenog veličanstva doneo je optuženi, i to znamo, ali poštar ne postaje
ubica tako što isporuči poštu mrtvog čoveka. Posada broda tvrdi da su nakon mnogo
pretraživanja pronašli sedam skrivenih odaja u kapetanovoj kabini i da je svih sedam bilo
prazno. Ali ko ih je ispraznio? To ne možemo reći. Možda su sadržale zlato, ili dragulje, ali
opet, možda su bile i prazne. Brodski lekar Hokins je pod zakletvom izjavio da sada veruje
da je pokojni milord podlegao fatalnim posledicama trovanja laudanumom, ali pošto se i on
sam brinuo o bolesnom čoveku i danju i noću do trenutka njegove smrti, možda optužuje
drugog čoveka da bi prikrio sopstvenu krivicu. Tužitelji tvrde da je zarobljenik kriv za
krađu, ali on je verno isporučio jedinu stvar za koju sa sigurnošću znamo da je uzeo,
pergament od engleske kraljice; a što se zlata tiče, nigde mu nema traga, kao ni laudanumu,
među njegovim stvarima.“ Pljesnuo je rukama i sluga je ušao, noseći zatvorenikovu odeću,
uključujući kaput od kožnih rombova. „Pretražili smo njegovu odeću i torbu koju je ostavio
u hatjapulskoj kući na lošem glasu, i pronašli smo riznicu za prevarante - karte za igru,
kockicu, varalice raznih vrsta, čak i živu pticu - ali nikakvo bogatstvo u dragom kamenju i
zlatu. I šta onda da pomislimo? Da je vešt lopov koji je sakrio svoju ukradenu robu; da nije
lopov jer nije bilo ničeg za ukrasti; ili da lopovi stoje ovde, optužujući nedužnog čoveka. To
su naše mogućnosti. Brojčano je nadjačan, ali ako ga mnogi optužuju, možda su mnogi
lopuže.“
Kralj je strogo progovorio odozgo. „Čovek koji laže o svom imenu lagaće i o drugim
stvarima“, rekao je. „Pustićemo da slon odluči.“
Ponovo se začulo glasno mrmljanje u sobi: šokiran, nestrpljivi žamor. Radža Birbal je
izgledao uznemireno. „Džahanpana“, rekao je, „zaštitniče sveta, razmislite o ovome: sećate li
se poznate priče o malom kozaru i tigru?“
„Ako se dobro sećamo“, odgovorio je Akbar, „lažljivi kozar je toliko često lažno vikao
tigar, prosto da bi nervirao svoje selo, da kada ga je tigar stvarno napao, nijedan čovek mu
nije pritekao u pomoć.“
„Džahanpana“, rekao je Birbal, „to je priča o grupi neukih seljana. Siguran sam da kralj
kraljeva ne bi želeo da dečaka pojede tigar čak ni ukoliko je neiskren, loš nevaljalac.“
„Možda i ne bi“, mrzovoljno je odgovorio car, „ali u ovom slučaju biće nam drago da
vidimo kako ga drobe noge našeg slona.“
Birbal, shvativši da se car ponaša kao čovek čija se voljena pokazala nedostojnom
njegove ljubavi, navodio je dodatne razloge za blagost kada je optuženi dao izjavu koja ga je
postavila izvan mogućnosti spasa. „Pre nego što me ubijete, veliki care“, rekao je stranac
prkosno, „moram vas upozoriti da ćete, ako to uradite, biti prokleti, a vaša prestonica će se
raspasti, jer mene je blagoslovio moćan čarobnjak, blagoslovom koji donosi napredak
mojim zaštitnicima, ali pustoši one koji mi učine zlo.“ Kralj ga je pogledao kao što čovek
posmatra sporu bubu koju će upravo zgnječiti. „To je baš zanimljivo“ odgovorio je, „jer,
gospodine Učelo ili Mogore ili Vespuči, mi smo ovaj moćni grad podigli oko svetilišta šeika
Salima Čištija, najvećeg sveca u celoj Indiji, i njegov blagoslov štiti nas, a pustoši naše
neprijatelje. Pitamo se čija je moć veća, tvog čarobnjaka ili našeg sveca?“
„Moj čarobnjak je bila najmoćnija čarobnica na celom znanom svetu“, rekao je stranac i
tada čitav skup više nije mogao da se uzdrži od smeha.
„ A, žena“, rekao je car. „To je zaista zastrašujuće. Dosta ovoga! Bacite kopile ludom
slonu, pa da vidimo šta trikovi te žene mogu.“
 Drugo suđenje čoveku s tri imena desilo se u vrtu Hirana. Carev kapric bio je da svog
omiljenog slona nazove po hiranu, jelenu, i možda je upravo zato, nakon godina verne
službe, jadna zver izgubila razum i morala da bude vezana, jer imena su moćna stvar, i ako
ne odgovaraju stvari koju imenuju, stiču zlu moć. Čak i nakon što je slon poludeo (a onda i
oslepeo), car nije dozvolio da ga ubiju. Čuvali su ga i brinuli o njemu na počasnom mestu, u
posebnoj štali s tapaciranim zidovima kako se ne bi povredio u svojim napadima besa, a s
vremena na vreme je izvođen, po carevom ćefu, da služi svoju dvostruku pravnu ulogu -
sudije i dželata.
Bilo je prigodno da čoveku koji je lagao o svom imenu sudi slon koji je poludeo zbog
sopstvenog imena dobijenog zbog nečijeg kaprica. Hiran, ludi slepi slon, privezan je u vrtu
za presuđivanje, sprečen da divlja debelim užetom koje je prolazilo kroz otvor u steni
zakopanoj u travu. Trubio je, rikao i šutirao nogama, a kljove na njegovoj glavi bleskale su
poput sablji. Dvor se okupio da posmatra šta će se desiti čoveku s tri imena, a i javnost je
primljena, pa je bilo mnogo onih koji su posvedočili čudo. Ruke čoveka više nisu bile vezane
iza njegovih leđa, ali sloboda koju su povratile nije trebalo da posluži za njegovo izbavljenje,
već samo da mu omogući da umre s više dostojanstva od nekog zavežljaja. Međutim, on je
ispružio ruke ka slonu i svi koji su bili prisutni videli su da se slon potpuno utišao i umirio i
dozvolio čoveku da ga pomiluje; svi koji su bili prisutni, visokog i niskog roda, glasno su
uzdahnuli kada je slon nežno obavio svoju surlu oko zatvorenika i podigao ga. Svi su videli
kako žutokosi stranac seda poput princa na Hiranova prostrana leđa.
Car Akbar je posmatrao čudo iz petospratnog paviljona nazvanog Panč Mahal, sa
radžom Birbalom pored sebe, i oba čoveka su bila silno dirnuta onim što se desilo. „Mi smo
bili ludi i slepi, a ne naš jadni slon“, rekao je Akbar svom ministru. „Uhapsite odmah tu
posadu nikogovića i dovedite njihovu nedužnu žrtvu u naše odaje čim bude svojski oprana i
obučena.“
„Slon ga nije ubio, to je istina“, rekao je Birbal, „ali da li to znači da je taj čovek nedužan,
Džahanpana? Zar bi mornari prešli čitav put od mora da bi ga optužili ako su oni sami krivi?
Zar ne bi prosto otplovili?“
„Uvek veslaš suprotno plimi, eh, Birbale“, odgovorio je Akbar. „Do pre nekog trenutka
bio si glavni branilac momku. Sada kada je oslobođen optužbe, tvoje sumnje kreću protiv
njega. Ovde, onda, postoji argument koji nećeš moći da pobiješ. Snaga slonovog suda
uvećava se ukoliko je car potvrdi. Ako se Akbar složi s Hiranom, onda se mudrost slona
uvećava sve dok ne premaši čak i tvoju.“

***
Umar Ajar posetio je posadu Scathacha u njihovim ćelijama, obučen u žensku odeću.
Bio je pod zarom, a njegovo telo se kretalo nežno poput ženskog i mornare je zaprepastilo
prisustvo žene na ovom mestu kamena i senke. „Ona“ im nije rekla svoje ime, niti ponudila
ikakvo objašnjenje svog prisustva, samo im je izložila konačan predlog. Car nije bio ubeđen
u njihovu krivicu, rekao je Ajar, pa je zbog toga bio spreman da drži sinjor Vespučija pod
pažljivom prismotrom dok se sam ne izda, što kriminalci pre ili kasnije učine. Ukoliko
iskreno žele da služe očuvanju uspomene na svog mrtvog gospodara, prihvatiće surovu
sudbinu čekanja u tamnici do dana kada će se Vespuči sam razotkriti. Ukoliko se povinuju
toj zloj sudbini, Umar im je rekao, njihova nevinost će biti dokazana izvan svake sumnje, a
car će goniti Vespučija kako god bude mogao i na kraju će sigurno doći do njega. Međutim,
nije bilo načina da se zna da li će čekanje biti kratko ili dugo, a tamnica je tamnica, to se nije
moglo poreći; nije bilo načina da se zaslade gorki dani u njoj. „Ipak“, Umar je objavio, „jedini
častan put je ostati.“ Druga opcija, nastavio je, on (ona) ovlašćen je da organizuje njihov
„beg“. Ukoliko se odluče za taj put, biće ispraćeni do njihovog broda i oslobođeni, ali tada će
biti nemoguće ponovo otvoriti Vespučijev slučaj, jer bi njihovo bekstvo bilo dokaz krivice; a
ukoliko se ikada vrate u kraljevstvo, svi će biti pogubljeni zbog ubistva lorda Hoksbenka.
„To je izbor koji vam car u svojoj mudrosti nudi“, izgovorio je evnuh svečano i ženstveno.
Posada Scathacha gotovo odmah je prikazala nedostatak časti. „Zadržite svog podlog
ubicu“, rekao je Bogu Hvala Hokins, „mi hoćemo kući.“ Umar Ajar se teškom mukom
uzdržavao od naleta prezira. Englezi nemaju budućnosti na ovoj planeti, pomislio je. Rasa
koja je odbacila ideju lične žrtve sigurno će ubrzo biti izbrisana iz vremena.

***
Pre nego što je novoimenovani Nikolo Vespuči doveden u careve odaje, u sopstvenoj
odeći i s kožnim kaputom u mnogo boja raskalašno prebačenim preko ramena poput plašta,
bio je vraćen u svoje pređašnje stanje i đavolasto se smešio, kao mađioničar koji je izveo
nemoguć trik: na primer, izveo da palata nestane, ili neozleđen prošao kroz plameni zid, ili
učinio da se lud slon zaljubi. Birbal i car su bili zaprepašćeni njegovim samopouzdanjem.
„Kako si to uspeo?“ pitao ga je car. „Zašto te Hiran nije ubio?“ Vespuči se još šire iskezio.
„Gospodine, bila je to ljubav na prvi pogled“, rekao je. „Vaš slon je dobro služio vašem
visočanstvu, i bez sumnje je na meni, donedavno vašem prijatelju i pratiocu, nanjušio
poznat miris.“
Da li svi mi to radimo?, zapitao se car. Imamo li svi naviku da šarmantno lažemo, da
neprekidno ulepšavamo realnost, mažemo pomadu na istinu. Zar su nevaljalštine ovog
čoveka s tri imena ništa drugo do naše sopstvene ludorije samo u krupnijoj razmeri? Zar je
istina tako jadna stvar? Zar ne postoji nijedan čovek koji je nikada nije ulepšavao, pa čak i
potpuno napuštao? Zar „ja“ nisam bolji od njega?
Vespuči je, u međuvremenu, razmišljao o poverenju. On, koji nikome nije verovao,
poverovao je ženi i ona ga je spasla. Spasila me Skelet, pomislio je. Prava priča o čudima.
Pokupio je svoja blaga iz njihovih skrovišta, zlato je povratilo svoju težinu kada je napustilo
magični kaput, dragulji su bili teški na dlanu njegove ruke, i sve ih dao njoj. „Ovako se
stavljam tebi na milost“, rekao joj je. „Ako me opljačkaš, neću moći ništa da učinim protiv
toga.“
„Ne razumeš“, rekla je. „Nada mnom ti imaš moć koju ne mogu savladati.“ I zaista, on
nije odmah shvatio, a ona nije znala kako da izgovori reč „ljubav“, niti da objasni
neočekivani nastanak tog osećaja. Tako ga je misterija spasila od proglašenja lopovom, a
kada su ga pripremali za slona i kada su mu odvezali ruke i ostavili ga da se na trenutak
pomoli kako bi bio u milosti svog tvorca kada pred njega dođe, shvatio je da je predvidela i
tu mogućnost, pa je iz skrovišta u koje nijedan tragač nije želeo da gleda izvukao sićušnu
bočicu parfema koji je savršeno upio carev miris i prevario slepog starog slona, a njemu
spasao život.
Car je govorio. Došao je trenutak kom se nadao. „Pazi, mladiću, koje god da je tvoje
ime“, rekao je Akbar. „Ovi nagoveštaji i natucanje moraju prestati i tvoja priča mora najzad
biti izrečena. Na čistinu s njom, pre nego što postanemo neraspoloženi.“
Kada je slon Hiran spustio stranca na svoja leđa kao da je mogulski princ, jahač je
odjednom shvatio kako će početi. Čovek koji svoju priču uvek izgovara istim rečima
razotkriće se kao lažov koji je previše dobro uvežbao svoju laž, pomislio je. Bilo je važno da
počne na drugom mestu. „Vaše veličanstvo“, rekao je, „kralju kraljeva, zaštitniče sveta.
Imam čast obavestiti vas da sam ja...“ Reči su zamrle na njegovim usnama i stajao je pred
kraljem poput čoveka kom su bogovi oduzeli moć govora. Akbar se iznervirao. „Ne prestaj,
čoveče“, rekao je. „Jednom za svagda, ispljuni tu prokletu stvar.“ Stranac se nakašljao i
ponovo počeo.
„Da sam ja, moj gospodaru, ništa drugo do...“
„Šta?“
„Moj gospodaru, osećam da ne mogu da izgovorim.“
„Ali moraš.“
„U redu - mada strepim od vaše reakcije.“
„Svejedno.“
„Onda, moj gospodaru, znajte da sam ja, zapravo...“
„Da?“
(Dubok uzdah. A onda - skok.)
„Vaš krvni srodnik. Ili tačnije: vaš čika.“
 8.

Kada bi život postao previše komplikovan

muškarcima
 KADA BI ŽIVOT POSTAO PREVIŠE KOMPLIKOVAN MUŠKARCIMA sa mogulskog
dvora, oni bi rešenja zatražili od starih žena. Čim je „Nikolo Vespuči“ koji je sebe nazivao
„Mogor del Amore“ izneo svoju upečatljivu tvrdnju o srodstvu, car je poslao kurire u odaje
svoje majke Hamide Bano i svoje tetke Gulbadan Begum. „Koliko mi znamo“, rekao je
Birbalu, „nemamo ujaka ni stričeva za koje ne znamo gde su, a povrh toga, ovaj što tvrdi da
ima tu titulu, deset godina je mlađi od nas, žutokos i bez ičeg primetnog čagatajskog na sebi
- ali pre nego što napravimo sledeći korak, pitaćemo dame, čuvarke priča, koje će nam sa
sigurnošću reći.“ Akbar i njegov ministar upustili su se u duboku diskusiju u uglu prostorije
i ignorisali potencijalnog prevaranta toliko prilježno da je osećao kako se njegov sopstveni
osećaj postojanja koleba. Da li je zaista bio tu, u prisustvu velikog mogula, tvrdeći da su
krvni srodnici, ili je to bila neka opijumska halucinacija iz koje bi bilo pametno da se
probudi? Da li je pobegao od smrti pod slonovim nogama samo da bi nekoliko trenutaka
kasnije počinio samoubistvo.
Birbal je rekao Akbaru: „Ratnik Argalija ili Arkalija kog je momak pomenuo ima ime
koje ne znam, a Anđelika je ime stranog naroda, ne našeg. Još nismo obavešteni o njihovoj
ulozi u ovoj čudnovatoj priči, ovoj zlatnoj priči'. Ali, hajde da ne otpisujemo te osobe samo
na osnovu njihovih imena, jer se ime, kao što znamo, može promeniti.“ Radža Birbal je svoj
život počeo kao siromašni bramanski dečak pod imenom Maheš Das, a upravo ga je Akbar
doveo na dvor i od njega načinio princa. Dok su dva prijatelja čekala velike dame, počeli su
da se prisećaju uspomena i ponovo su bili mladi, a Akbar je lovio i izgubio se. „Hej! Mali
momče! Koji od ovih puteva ide u Agru?“ povikao je car, a Birbal, kom je ponovo bilo šest ili
sedam godina, odgovorio je ozbiljno: „Gospodine, nijedan od puteva nigde ne ide.“
„To je nemoguće“, izgrdio ga je Akbar, a mali Birbal se nasmešio. „Putevi se ne kreću, pa
nigde i ne idu“, rekao je. „Ali ljudi koji putuju u Agru obično idu ovim putem.“ Ta je šala
dovela dečaka u dvor i dala mu novo ime i novi život.
„Čika?“ pitao je Akbar zamišljeno. „Brat našeg oca? Brat naše majke? Muž naše tetke?“
„Ili“, rekao je Birbal, u interesu pravičnosti, „da malo razvučemo, sin brata ili sestre
vašeg dede?“ Ispod njihove naizgledne ozbiljnosti osećala se veselost i stranac je shvatio da
se s njim igraju. Car se igrao dok je razmišljao o njegovoj sudbini. Stvari nisu izgledale
dobro.
Uzduž i popreko nepravilnog prostora s carskim rezidencijama nalazili su se prolazi
zaklonjeni zavesama kojima su dvorske dame mogle da se kreću skrivene od neželjenih
pogleda. Duž jednog takvog prolaza, kraljica majka Hamida Bano i starija dvorska dama,
princeza Guldaban, klizile su poput dva snažna broda koji prolaze kroz uzak kanal, dok ih je
pratila kraljičina bliska prijateljica Bibi Fatima. „Džiju“, rekla je kraljica (bio je to nadimak
koji je dala svojoj starijoj snaji), „kakvu je ludost mali Akbar sada smislio? Zar mu treba više
rodbine nego što već ima?“
 „Već ima“, ponovila je Bibi Fatima, koja je stekla lošu naviku da bude odjek svoje
gospodarice. Princeza Gulbadan je odmahnula glavom. „Zna da je svet i dalje misterija“,
rekla je, „i da strančeva priča može ispasti istinita.“ Ta primedba je bila tako neočekivana da
je kraljica zaćutala i dve žene i sluškinja odlebdele su do carevih odaja ne razmenivši više
nijednu reč.
Dan je bio vetrovit i detaljno ukrašene tkanine koje su ih štitile od muških očiju lepršale
su poput nestrpljivih jedara. Vetar je razmicao i njihovu kitnjastu odeždu, široke suknje,
dugačke košulje, tkanine obavijene oko njihovih glava i lica. Što su se više bližile Akbaru, to
je vetar postajao jači. Možda je ovo predznak, pomislila je kraljica. Sve pouzdano je oduvano i
moramo da živimo u Gulbadaninom svetu misterije i sumnje. Hamidu Bano, surovu,
dominantnu ženu, nije privlačio pojam sumnje. Njeno mišljenje je bilo da zna šta je šta, da je
odgojena da to zna, i da je njena dužnost da te informacije prenese svima što je moguće
jasnije. Ukoliko je car izgubio uvid u to šta je šta, njegova majka će ga podsetiti. Ali Gulbadan
je, začudo, izgleda bila drugog mišljenja.
Otkad se Gulbadan vratila sa hodočašća u Meki, izgledala je manje sigurno u stvari nego
pre. Kao da je njena vera u stalne i nepromenljive istine božanskog sveta oslabila umesto da
ojača zahvaljujući njenom moćnom putu. Za Hamidu Bano, ženski hadžiluk, koji je Gulbadan
organizovala i koji su gotovo u celosti činile starije dvorske dame, sam po sebi bio je znak
nepoželjno revolucionarne prirode monarhističkog stila njenog sina. „Ženski hadžiluk?“
pitala je sina kada je Gulbadan prvi put pomenula tu temu. Kako je mogao da dozvoli takvo
nešto? Ne, kraljica mu je rekla, ona se neće pridružiti tome ni u kom slučaju, sigurno neće.
Ali, njena sakraljica Salima je otišla, kao i Sultanam Begum, žena Askarikana koja je spasla
Akbaru život kada su ga roditelji napustili i otišli u izgnanstvo - Sultanam koja je detetu
Akbaru bila majka više nego sama Hamida; i Babarova čerkeška žena, i Akbarove
polusestre, i Gulbadanina unuka, i razne sluškinje i slično. Tri i po godine putovanja po
svetim mestima! Kraljičino dugo izgnanstvo u Persiji i više je nego zadovoljilo njene želje za
putovanjima, a tri i po godine daleko od kuće bile su dovoljno užasavajuće čak i za
razmišljanje. Neka Gulbadan ide u Meku! Kraljica majka će vladati kod kuće.
Naravno, tokom te tri i po godine mira i tišine bez Gulbadaninog neprekidnog
blebetanja koje je morala da trpi, Hamide Bano je na kralja kraljeva mogla uticati bez
suparnika i ometanja. Kada je trebalo da žene posreduju u braku ili miru, ona je bila jedina
važna dama pri ruci. Akbarove kraljice su bile samo devojčice, naravno, osim Utvare, te
avetinjske zavodnice koja je znala napamet sve prljave knjige, ali o njoj se nije moralo
previše razmišljati. Međutim, Gulbadan se vratila i sada je bila Gulbadan hodočasnica, a
ravnoteža moći se pomerila. Zbog toga je bilo još iritantnije što je stara princeza u poslednje
vreme govorila vrlo malo o bogu, a znatno više o ženama, njihovim neiskorišćenim moćima,
njihovoj sposobnosti da učine bilo šta što hoće, i o tome kako više ne bi trebalo da
prihvataju ograničenja koja su im muškarci postavili već da same organizuju svoj život. Ako
su mogle da izvedu hadžiluk, mogle su i da se penju na planine i objavljuju poeziju i same
vladaju svetom. Očigledno, to je bio skandal, ali caru se dopadao, svaka novina za njega je
bila užitak, kao da nikada nije prestao da bude dete, pa se zaljubljivao u svaku svetlucavu
novinu kao da je srebrna zvečka u dečjoj sobi, a ne ozbiljan deo života odrasle osobe.
Pa ipak, princeza Gulbadan je bila starija i kraljica majka bi joj uvek odavala poštovanje
kako sleduje. I da, u redu, bilo je nemoguće da vam se Gulbadan ne dopadne. Ona se uvek
smešila i pričala smešne priče o jednoj blesavoj rođaki ili o drugoj, njeno srce je bilo puno
ljubavi, iako je njena glava bila puna tih nezavisnih ideja. Ljudska bića nisu pojedinačni
stvorovi, govorila bi Hamida Bano Gulbadan, ona su množina, njihovi životi su sačinjeni od
međusobno povezanih sila, i ako biste namerno protresli jednu granu tog stabla, ko zna koje
bi vam voće palo na glavu. Međutim, Gulbadan bi se samo nasmešila i nastavila svojim
putem. I svima se dopadala. I kraljici majci. To ju je najviše razdraživalo. To i Gulbadanino
telo mlade žene: vitko i gipko u njenim starim godinama kao što je bilo i u njenoj mladosti.
Telo kraljice majke podleglo godinama kao što je red i način, šireći se u ritmu imperije
njenog sina, i sada je i ono bilo neka vrsta kontinenta, oblast sa planinama i šumama, a pre
svega, s glavnim gradom u njenom umu, koji nije tonuo - naprotiv. Moje telo je onakvo kako
treba da izgleda telo stare žene, mislila je Hamida Bano. Neobično Gulbadanino insistiranje
na tome da i dalje izgleda mlado bilo je novi dokaz njenog opasnog nepoštovanja tradicije.
Ušle su u careve prostorije kroz ženska vrata i sele kao i obično iza filigranskog
paravana od orahovine s mermernim umecima, a stara Gulbadan, kao i uvek, načisto je
pogrešno pokrenula stvari. Nije se smela obraćati direktno strancu, ali pošto je čula da on
govori njihov jezik, insistirala je na tome da odmah pređe na stvar. „Hej! Stranče!“ povikala
je oštrim, visokim glasom. „Da čujemo! Kakva je to bajka zbog koje si prešao pola sveta?“

***
Bila je to priča koja je njemu rečena, stranac se kleo. Njegova majka je bila čistokrvna
čagatajska princeza, direktan potomak Džingis-kana, članica kuće Timura i sestra mrtvog
mogulskog cara Indije, kog je zvala Dabar. (Kada je to rekao, Gulbadan Begum se uspravila
na svom mestu iza paravana.) Nije znao nijedan datum niti mesto, već samo priču, onakvu
kakva je njemu rečena, i koju je on verno ponavljao. Ime njegove majke bilo je Anđelika i
ona je bila, uporno je tvrdio, mogulska princeza i najlepša žena koju je iko ikada video, i
čarobnica bez premca, gospodarica napitaka i čini čijih su se moći svi plašili. Kada je bila
mlada, njenog brata, kralja Dabra, opseo je u Samarkandu uzbekistanski vojskovođa,
gospodar Pelen, koji je zahtevao da mu je daju kao cenu za garantno pismo kojim je Dabru
omogućeno da bezbedno napusti predati grad. Potom, da bi je uvredio, gospodar Pelen
ubrzo ju je poklonio svom mladom vodonoši Bači Sakou, da je koristi kako hoće. Dva dana
kasnije, svud po telu Bače Sakoa počeli su da izbijaju čirevi, sluzave bubuljice koje su visile
sa njegovih pazuha i prepona, a kada su popucale, on je umro. Nakon toga, niko nije
pokušao da spusti ni prst na vešticu - sve dok se na kraju nije predala Pelenovom
nespretnom udvaranju. Deset godina je prošlo. Gospodara Pelena je porazio persijski kralj
Išmael, u bici kod Marva na obalama Kaspijskog mora. Princeza Anđelika još jednom je
postala ratni plen.
(Sada je i Hamida Bano osetila kako joj se puls ubrzava. Gulbadan Begum nagnula se ka
njoj i prošaputala joj nešto na uvo. Kraljica majka je klimnula, a suze su joj ispunile oči.
Njena sluškinja Bibi Fatima takođe je zaplakala, čisto da bi joj pružila podršku.)
Persijskog kralja je, s druge strane, porazio Osmanlija, sultan...
Žene iza paravana više nisu mogle da se uzdrže. Kraljica Hamida Bano nije bila manje
uzbuđena od njene snaje koja se vrlo lako uzbuđivala. „Moj sine, dođi kod nas“, glasno je
naredila („kod nas“, odjekivala je Bibi Fatima) i kralj kraljeva je poslušao. Tada mu je
Gulbadan prošaputala nešto na uvo i on se ukočio. Onda se okrenuo Birbalu, iskreno
iznenađen. „Dame potvrđuju“, izvestio je, „da je deo ove priče već poznat. Babur, tj. 'Babar',
jeste starinska čagatajska reč za dabra, a taj 'Pelen' može se slično prevesti u Šiban, ili
Šajbani-kan, a sestru mog dede Babura, koja je svima poznata kao jedna od najvećih lepotica
svog doba, Šajbani je zarobio nakon što je porazio Babura kod Samarkanda; a Šajbanija je
deceniju kasnije porazio šah Ismail od Persije blizu grada Marva, pa je Baburova sestra pala
u persijske ruke.“
„Oprostite, Džahanpana“, rekao je Birbal, „ali to je bila princeza Hanzada, ako ne
grešim? I naravno, priča princeze Hanzade je poznata. Koliko ja znam, šah Ismail ju je vratio
šahu Baburu kao znak prijateljstva i živela je u velikom poštovanju, u srcu kraljevske
porodice sve do njene tužne smrti. Zaista je zadivljujuće kako je ovaj stranac saznao njenu
priču, ali on ne može biti njen potomak. Istina je da je ona Šajbaniju rodila sina, ali dečko je
poginuo istog dana kad i njegov otac, od ruke persijskog šaha. I stoga je priča ovog momka
opovrgnuta.“
Na to su dame kraljevske krvi iza paravana povikale u isti glas: „Postojala je i druga
princeza!“ A sluškinja je odjekivala: „...eza!“ Gulbadan se sabrala. „O, zračeći kralju“, rekla je,
„u našoj porodičnoj istoriji postoji skriveno poglavlje.“
Čovek koji je sebe nazvao Mogor del Amore stajao je tiho u srcu mogulskog carstva dok
su njegove najvažnije žene ponavljale genealogiju njihove loze. „Dozvolite da vas podsetim,
o sveznajući kralju, da su razne žene i druge kraljice rodile razne princeze“, rekla je
Gulbadan. Car je tiho uzdahnuo; kada bi Gulbadan počela da se penje uz porodično stablo
kao uzrujani papagaj, nije se moglo reći koliko će joj grana trebati da se nakratko smiri, pre
nego što odluči da se odmori. Međutim, ovaj put njegova je tetka bila gotovo šokantno
sažeta. „Postojale su Mihr Banu i Šahr Banu i Jadgar Sultan.“
„Ali Jadgarina majka Aga nije bila kraljica“, dobacila je nadmeno kraljica Hamida. „Ona
je bila samo konkubina.“
„...ubina“, rekla je predano Bibi Fatima. „Međutim“, dodala je kraljica, mora se zaključiti
da, iako je Hanzada bila prva po godinama, ona nije bila i prva po izgledu, iako je zvanično
objavljeno da jeste. Neke kćerke konkubina bile su daleko lepše.“
„O, najsvetliji kralju“, nastavila je Gulbadan, „moram vas izvestiti da je Hanzada,
nažalost, uvek bila ljubomorna.“
Bila je to priča koju je stara Gulbadan čuvala u tajnosti toliko dugo: „Ljudi su govorili da
je Hanzada lepa zato što je bila najstarija i nije bilo dobro ljutiti je ni na koji način. Ali
zapravo, najmlađa princeza bila je prava lepotica, a imala je i lepu drugaricu u igri i
sluškinju, mladu robinju koja je bila jednako lepa i toliko ličila na svoju gospodaricu da su
ljudi počeli da je zovu 'princezino ogledalo'. Kada je Hanzadu zarobio Šajbani, i mala
princeza i Ogledalo bile su zarobljene, a kada je šah Ismail oslobodio Hanzadu i vratio je
kući na Baburov dvor, skrivana princeza i Ogledalo ostale su u Persiji. Zbog toga je izbrisana
iz porodične istorije: više joj se dopadao život među strancima od počasnog mesta u
sopstvenom domu.“
„La Specchia“, rekao je stranac odjednom. „Reč za 'ogledalo' za nju su prebacili u ženski
rod. La specchia, devojčica ogledalce.“
 Priča se sada odmotavala toliko brzo da je potpuno zaboravljeno na protokol i stranac
nije prekoren zbog upadice. Gulbadan je govorila svojim veoma brzim, veoma visokim
glasom. Priča o skrivenoj princezi i njenom Ogledalu zahtevala je da bude ispričana.
Ali, Hamida Bano se izgubila u sećanjima. Kraljica je bila ponovo mlada, sa muškom
bebom u naručju i sa svojim mužem Humajunom u trenutku njegovog poraza bežala je od
najopasnijih ljudi na svetu: njegove braće. Bilo je toliko hladno u pustošima Kandahara da se
supa koju je sipala iz lonca u činiju odmah smrzavala i nije se mogla piti. Jednog dana su bili
toliko gladni da su ubili konja i isekli ga na komade koji bi se mogli skuvati u vojničkom šlemu
- jedinom loncu koji su imali. A onda su ih napali i ona je morala da pobegne i ostavi svoju
bebu za sobom, svog dečaka, da iskuša svoju sreću u ratnoj zoni, svog dečaka, da ga podiže
druga žena, Askarijeva žena, žena njegovog brata i neprijatelja, Sultanam Begum, koja je za
njenog sina, cara, njenog sina, učinila ono što ona nije mogla.
„Oprosti mi“ prošaputala je („...mi“, rekla je Bibi Fatima), ali car nije slušao, jurio je sa
princezom Gulbadan u nepoznate vode. „Skrivena princeza nije se vratila sa Hanzadom jer -
da! - bila je zaljubljena.“ Zaljubljena u stranca, toliko ošamućena da je bila spremna
suprotstaviti se svom bratu kralju i prezreti njegov dvor, iako je njena dužnost i viša ljubav
trebalo da je podsete da tamo pripada. U svom gnevu, Babur Dabar izbacio je svoju mlađu
sestru iz istorije, naredivši da se njeno ime precrta iz svih zapisa i više nikada ne izgovori
ustima nijednog muškarca niti žene u njegovom kraljevstvu. Hanzada Begum povinovala se
naredbi uprkos velikoj ljubavi prema sestri, a sećanje na skrivenu princezu i njeno Ogledalo
polako je bledelo. Tako su one postale samo glasina, priča gomile neispričana do kraja,
šaptaj na vetru, i od tog dana, pa do ovog sad o njoj više nije bilo ni reči.
„Persijskog kralja, za uzvrat, porazio je Osmanlija, sultan“, nastavio je stranac. „Na kraju
je princeza dospela do Italije u pratnji moćnog ratnika. Argalija i Anđelika bila su njihova
imena. Argalija je nosio začarano oružje, a u pratnji vodio četiri užasna džina. Uz njega je
jahala Anđelika, princeza Kataja i Indije, najlepša žena na svetu, i čarobnica bez premca.“
„Kako se zvala?“ pitao je car, ignorišući ga. Kraljica majka je odmahnula glavom.
„Nikada ga nisam čula“, rekla je. A princeza Gulbadan je rekla: „Njen nadimak mi je na vrh
jezika, ali pravo ime je potpuno izbledelo iz mog sećanja.“
„Anđelika“, rekao je stranac. „Zvala se Anđelika.“
A onda se, iza paravana, začula princeza Gulbadan: „To je dobra priča, i trebalo bi da
otkrijemo kako ju je ovaj momak čuo, ali postoji problem, a ja ne znam možemo li ga rešiti
na naše zadovoljstvo.“
Birbal je, naravno, shvatio. „To je pitanje datuma“, rekao je. „Datuma i ljudskih godina.“
„Da je Hanzada Begum danas živa“ rekla je princeza Gulbadan, „bilo bi joj stotinu i
sedam godina. Njena mlađa sestra, osam godina mlađa od Babura, možda bi imala
devedeset pet Ovaj stranac koji ovde stoji i priča nam priču o našoj zakopanoj prošlosti
nema više od trideset ili trideset jednu. Znači, ako je skrivena princeza došla do Italije, kao
što momak priča, i ako je on njen sin, kao što dalje tvrdi, onda bi ona u vreme njegovog
rođenja imala oko šezdeset četiri godine. Ako se taj čudesni čin rađanja zaista desio, onda bi
on svakako bio stric vašeg visočanstva, sin sestre vašeg dede, i zaslužio bi da bude priznat
kao princ kraljevske kuće. Međutim, to je, očigledno, nemoguće.“
 Stranac je osetio kako se zemlja rastvara pod njegovim nogama i znao je da ga neće još
dugo slušati. „Rekao sam vam da ne znam ništa o datumima i mestima“, povikao je. „Ali,
moja majka je bila prelepa i mlada. Nije bila šezdesetogodišnja smežurana baba.“
Žene iza paravana nisu progovarale. Njegova sudbina je odlučena tim mukom. Najzad,
Gulbadan Begum ponovo je progovorila. „Činjenica je da nam je rekao stvari koje su bile
veoma duboko zakopane. Da nije progovorio, mi stare žene bismo odnele tu priču u grob.
Zato zaslužuje da ipak pomalo posumnjamo.“
„Ali, kao što si nam pokazala“, usprotivio se car, „nema nikakve uverljive nedoumice.“
„Naprotiv“, rekla je princeza Gulbadan. „Postoje dva moguća objašnjenja.“
„Prvo bi bilo“, izrekla je sama kraljica majka, kraljica Hamida Bano, „da je skrivena
princeza zaista bila vrhunska čarobnica, pa je doznala okultne tajne za večnu mladost, i tako
bila telom i umom i dalje mlada žena kada je rodila, mada joj je bilo skoro sedamdeset
godina.“
Car je udario pesnicom o zid. „Ili ste možda svi vi izgubili pamet, pa je to razlog što
verujete u takve bezočne gluposti“, dreknuo je. Princeza Gulbadan ga je ućutkivala kao da je
malo dete. „Još nisi čuo moje drugo objašnjenje“ rekla je.
„Pa dobro“ zarežao je car. „Govori, tetka.“ Gulbadan Begum je, uz pedantno
naglašavanje, rekla: „Pretpostavimo da je priča ovog momka istina, i da su skrivena princeza
i njen ratnik odavno otišli u Italiju. Mogla bi biti istina i da majka ovog momka nije bila
ratnikova kraljevska ljubavnica...“
„...već princezina kćerka“, shvatio je Akbar. „Ali ko je, onda, bio njegov otac?“
„Time je, verujem“, odgovorio je Birbal, „priča završena.“
Car se okrenuo strancu uz pomirljivi uzdah. Njegovu neočekivanu privrženost strancu
pokvarila je osobina careva da ne vole gubitnike koji previše znaju. „Hindustanski
pripovedač uvek zna kada je izgubio publiku“, rekao je, „jer publika prosto ustane i ode, ili
ga gađa povrćem, ili, ako je publika kralj, on povremeno baca pripovedača naglavce preko
gradskih bedema. U ovom slučaju, moj dragi ujka Mogore, publika je, zaista, kralj.“
 9.

U Andižanu su fazani toliko debeli

 U ANDIŽANU SU FAZANI TOLIKO DEBELI da četiri čoveka ne mogu pojesti do kraja
obrok napravljen od jedne ptice. Na obalama reke Andižan, pritoke Džaksartesa, odnosno
Sir Darje, rasle su ljubičice, a lale i ruže cvetale su tamo na proleće. Andižan, prvo sedište
mogulove porodice, bio je u provinciji Fergana, koja je ležala, njegov deda je zapisao u svojoj
autobiografiji, u petoj klimi, na ivici civilizovanog sveta. Car nikada nije video zemlju svojih
predaka, ali ju je poznavao iz Baburove knjige. Fergana je bila na velikom Putu svile u
centralnoj Aziji, istočno od Samarkanda, severno od moćnih vrhova Hindukuša. U njoj su
rasle fine lubenice i grožđe za vino, i mogli ste se gostiti belim jelenima i narovima
punjenim pastom od badema. Posvuda su tekli potoci, na obližnjim planinama nalazile su se
dobre livade za ispašu, stabla spiree crvene kore od čijeg su se drveta pravile odlične drške
za bičeve i strele, a u rudnicima je bilo tirkiza i gvožđa. Žene su smatrane lepoticama, ali
takve stvari, car je to znao, uvek su bile stvar mišljenja. Babur, osvajač Hindustana, tamo je
rođen, kao i Hanzada Begum, a takođe (mada su svi zapisi o njenom rođenju uništeni) i
bezimena princeza.
Kada je prvi put čuo priču o skrivenoj princezi, Akbar je pozvao svog omiljenog slikara
Dašvanta na sastanak u Palati snova, pored Najboljeg od svih mogućih jezera. Kada je Akbar
došao na presto s nepunih četrnaest godina, Dašvant je bio primetno neuk i iznenađujuće
mračan dečak iste starosti, čiji je otac bio jedan od nosača carske nosiljke. Međutim, u potaji,
on je bio odličan crtač i genijalnost je kiptela iz njega. Noću, kada je bio siguran da niko ne
gleda, prekrivao bi zidove Fatepur Sikrija grafitima - ne nepristojnim rečima ili slikama, već
karikaturama velikaša sa dvora toliko okrutno preciznim da su svi bili rešeni da ga što je
pre moguće ulove i odseku mu te satirične šake. Akbar je pozvao Abul Fazla i prvog
majstora kraljevskog umetničkog studija, Persijanca Mir Sajid Alija, da se sa njim sastanu u
Palati snova. „Bolje da ga nađete pre njegovih neprijatelja, ko god da je on“, rekao im je, „jer
ne želimo da takav talenat iščezne pod ljutitim plemićkim mačem.“ Nedelju dana kasnije,
Abul Fazl se vratio vukući za uvo malog, tamnog, koščatog momka. Dašvant se migoljio i
glasno protestovao, ali Abul Fazl ga je dovukao do Akbara dok je car igrao pačisi s ljudskim
figurama. Mir Sajid Ali išao je iza prestupnika i njegovog zarobljivača, uspevajući da
istovremeno izgleda i zadovoljno i ljutito. Car je nakratko skrenuo pogled sa igre u kojoj su
lepe crne mlade robinje stajale na tabli, naredio Dašvantu da se odmah priključi carskom
umetničkom studiju i zabranio da mu ijedna osoba sa dvora učini išta nažao.
Čak ni careva zla tetka i glavna negovateljica, Maham Anaga, nije se usudila da smišlja
zaveru protiv Dašvanta nakon takvog naređenja, iako je portret nje i njenog sina Adhama
bio ne samo najokrutniji, već i najproročkiji od svih njegovih dela. Karikatura Maham Anage
pojavila se na spoljnom zidu hatjapulskog bordela. Ona je bila prikazana, običnim ljudima
na procenu, kao kokodakava starica plavog lica, okružena napicima koji ključaju, dok je
balavi ubica Adham nacrtan kao odraz u jednoj velikoj staklenoj retorti, kako je sa bedema
zamka pao na svoju glavu. Šest godina kasnije, kada je Adham, delirično tražeći moć, fizički
napao Akbara i bio osuđen da naglavce bude bačen sa bedema grada, monarh se zadivljeno
setio Dašvantovog proročanstva. Međutim, Dašvant je rekao da se ne seća da je on to
nacrtao, a slika je uklonjena sa zida bordela mnogo ranije, pa je car mogao jedino da sumnja
u svoje sećanje i da se pita na koliki su deo njegovog budnog života uticali snovi.
Dašvant je brzo postao jedan od najsjajnijih zvezda studija Mir Sajid Alija i stekao je ime
slikajući bradate džinove koji lete kroz vazduh na začaranim urnama, dlakave i pegave
gobline koje su nazivali devi, divlje morske oluje, plavo-zlatne zmajeve i nebeske čarobnjake
čije su ruke posezale iz oblaka kako bi sačuvale heroje od zla, sve da bi zadovoljio divlju,
fantastičnu maštu - hajal - mlađanog kralja. Iznova i iznova je slikao legendarnog heroja
Hamzu na njegovom trookom čarobnom konju dok savladava neverovatna čudovišta svih
vrsta. Bolje neko ijedan drugi umetnik koji je učestvovao u četrnaestogodišnjem Hamzinom
ciklusu, koji je bio ponos i dika ateljea, shvatao je da slikanjem pretvara carevu odsanjanu
autobiografiju u stvarnost. Shvatao je da se, iako njegova ruka drži četkicu, na oslikanom
platnu zapravo pojavljuje careva vizija. Jednog cara činio je zbir njegovih poduhvata, a
Akbarova veličina, kao i veličina njegovog alter ega Hamze, ne samo da je bila prikazivana
njegovim trijumfima nad ogromnim preprekama - neposlušnim prinčevima, pravim
zmajevima, devima, i sličnim - već su je ti trijumfi stvorili. Heroj sa Dašvantovih slika postao
je carevo ogledalo, a stotinu i jedan umetnik okupljen u studiju učio je od Dašvanta, čak i
persijski majstori, Mir Sajid Ali i Abdus Samad. Na njihovim zajedničkim slikama
pustolovina Hamze i njegovih prijatelja, hindustanski mogul bio je izmišljen; unija umetnika
predviđala je jedinstvo imperije i time ju je možda i stvorila. „Zajedno slikamo carevu dušu“,
rekao je Dašvant svojim saradnicima tužno. „A kada njegov duh napusti njegovo telo, naći će
mir na ovim slikama, na kojima će biti besmrtan.“
Uprkos svim svojim umetničkim uspesima, Dašvantova depresivna ličnost nikada se
nije popravljala. Nikada se nije oženio, živeo je u celibatu kao rišu a kako su godine
prolazile, njegovo raspoloženje postajalo je sve mračnije, pa je prolazio kroz duge periode
kada uopšte nije mogao da radi, već je samo sedeo u svom malom odeljku u umetničkom
studiju i satima zurio u prazan ugao, kao da se u njemu nalazi neko od čudovišta koja je tako
vešto godinama slikao. Ipak, uprkos sve čudnijem ponašanju, i dalje su ga priznavali kao
najboljeg od svih indijskih slikara koji su svoj zanat naučili od dva persijska majstora
pristigla zajedno sa Akbarovim ocem, Humajunom, nakon godina izgnanstva. Dašvanta je
Akbar pozvao kada je došao na ideju da poništi grubi potez njegovog dede i najzad vrati
skrivenu princezu u istoriju njene porodice. „Stvori je slikanjem“, podstakao je Dašvanta,
„jer u tvojim četkicama postoji takva magija da bi ona mogla i oživeti, iskočiti sa stranica i
pridružiti nam se u gozbi i vinu.“ Careve moći stvaranja života trenutno su bile iscrpljene
neizmernim trudom prilikom stvaranja, a zatim održavanja njegove izmišljene žene Džode,
pa u ovom slučaju nije mogao direktno da dela i morao je da se osloni na umetnost.
Dašvant je odmah počeo da slika život Akbarove izgubljene baba-tetke u nizu neobičnih
velikih knjiga koje su u zasenak bacile čak i slike Hamze. Cela Fergana je oživela: utvrđenje
Andižana s tri kapije koje guta vodu - devet potoka je uticalo u njega, ali nijedan nije isticao -
planina s dvanaest vrhova iznad susednog grada Oša i pusta divljina u kojoj se dvanaest
derviša izgubilo u žestokom vetru, mnoge zmije, jeleni i zečevi iz te oblasti. Na prvoj slici
koju je Dašvant završio, skrivena princeza bila je prikazana kao prelepa četvorogodišnja
devojčica koja sa malom korpom luta predivnim šumama na planinama Jeti Kent,
skupljajući listove i korenje beladone koji će njene oči učiniti sjajnijim, a možda i otrovati
njene neprijatelje, i kako otkriva velike prostore prekrivene mitskom biljkom koju lokalno
stanovništvo naziva ayiq oti, inače poznate pod imenom mandragora. Mandragora je rođaka
smrtonosnog velebilja i dosta liči na njega iznad zemlje; ali ispod zemlje, njeno korenje ima
oblik ljudskog bića i vrišti kada ga iščupate iz zemlje kao što ljudska bića vrište ako ih žive
zakopate. Njene moći mađijanja nije bilo potrebno objašnjavati i svi koji su videli tu prvu
sliku shvatili su da Dašvantove izuzetne intuitivne moći prikazuju skrivenu princezu kao
rođenu Prosvećenu, koja je instinktivno znala šta da uradi kako bi se zaštitila, ali i osvojila
muška srca, što je često bilo jedno te isto.
Sama slika je imala neku vrstu magične moći, jer čim ju je princeza Gulbadan videla u
Akbarovim privatnim prostorijama, prisetila se devojčicinog imena, koje je opterećivalo vrh
njenog jezika danima, pa joj je bilo teško i da jede. „Njena majka je bila Mahdum Sultan
Begum“ rekla je Gulbadan nagnuvši se nad sjajnu stranicu, govoreći tako tiho da je i car
morao da se savije da bi je čuo. „Mahdum, da, to je bilo majčino ime, poslednja prava ljubav
Umara Šeika Mirze. A devojčicino ime bilo je Qara Koz! Karakez, tako je! A Hanzada ju je
mrzela iz dna duše, sve dok, naravno, nije odlučila da je zavoli.“
Gulbadan Begum se prisetila priča o taštini Hanzade Begum. Svakog jutra, kada bi se
gospa Hanzada probudila (pričala je caru), njena glavna družbenica morala je da kaže: „Gle,
ona se probudila, Hanzada Begum, najlepša žena na svetu otvara svoje oči i pozdravlja svet
njene lepote.“ A kada bi otišla da iskaže poštovanje svom ocu, Umaru Šeiku Mirzi, glasnici bi
vikali: „Evo nje, vaše kćeri, najlepše žene na svetu, dolazi ona koja vlada lepotom, kao što vi
vladate po moći“, a kada bi ušla u budoar svoje majke, Hanzada bi čula nešto slično od same
kraljice zmaja. Kutlug Nigar Kanum, koja je isijavala vatru iz očiju, a dim iz nosa, trubila je o
dolasku svog prvorođenog deteta. „Hanzada, najlepša kćeri na svetu, dođi kod mene i
dopusti da nahranim moje jadne slabe oči.“
Međutim, tada je Kamdum Sultan Begum rodila najmlađu princezu. Od dana njenog
rođenja dali su joj nadimak Karakez, ili Crnooka, zbog neobične moći tih očiju da začaraju
sve u šta bi pogledale. Od tog dana Hanzada je primetila promenu u prizvuku svakodnevnog
divljenja, koje je počelo da sadrži više neiskrenosti nego što je bilo prihvatljivo. U godinama
koje su usledile, bilo je više pokušaja ubistva devojčice, ali nijedan trag nije vodio do
Hanzade. Pronašli su otrov u šolji mleka koju je dama Crnooka ispila; njoj nije bilo ništa, ali
njen psić, kom je dala poslednjih nekoliko gutljaja, odmah je umro grčeći se u bolovima.
Kasnije je ispila drugo piće u koje je neko dodao izvesnu količinu smrvljenih dijamanata,
kako bi prelepo dete umrlo užasnom smrću koja se nazivala „tečna vatra“, ali dijamanti su
prošli kroz nju ne naškodivši joj, a pokušaj ubistva je otkriven kada je dadiljina robinja,
čisteći kraljevski toalet, pronašla kamenčiće koji su svetlucali u princezinom izmetu.
Kada je postalo jasno da gospa Crnooka ima nadljudske moći, pokušaji ubistva su
prestali, a Hanzada Begum, progutavši ponos, odlučila je da promeni svoju taktiku i počela
da mazi i pazi svoju malenu rivalku. Nije prošlo mnogo pre nego što je starija polusestra
pala pod devojčicine čari. Po dvoru Umara Šeika Mirze počele su priče da je njegova
najmlađa kćerka reinkarnacija legendarne Alankuve, mongolske boginje sunca koja je bila
predak Temudžina ili Čingiza ili Džingis-kana, i koja je, pošto je kontrolisala svu svetlost,
mogla potčiniti duhove tame tako što im je pretila da će ih osvetleti i tako uništiti senke u
kojima su se oni skrivali. Alankuva je bila gospodarica života i smrti. Religiozni kult
obožavalaca sunca počeo je da buja oko deteta koje je raslo.
To nije dugo trajalo. Njen voljeni otac, padišah ili kralj uskoro se susreo sa svojom
okrutnom sudbinom. Otišao je u tvrđavu Akši u blizini Andižana - ah, Akši, gde rastu slasne
mirtimurti lubenice! - Akši kog je Dašvant naslikao izgrađenog na samoj ivici duboke jaruge
- i dok je obilazio svoje golubove u golubarniku, tlo pod njegovim stopalima je popustilo i
padišah, golubovi i golubarnik survali su se u jarugu i bili izgubljeni. Polubrat gospe
Crnooke, Babur, postao je kralj kada mu je bilo dvanaest godina. Njoj je bilo tek četiri
godine. Usred porodične tragedije i haosa koji je usledio, pitanje Karakezinih moći okultnog
prosvetljavanja bile su zaboravljene. Alankuva, boginja sunca, ponovo se vratila na svoje
mesto na nebu.
Pad Umara Šeika Mirze, prapradede kralja kraljeva, poletno je prikazan na jednom od
Dašvantovih najboljih dela. Padišah je prikazan naglavačke naspram tame jaruge, čiji se
kameni zidovi urušavaju sa obe njegove strane, uz detalje njegovog života i lika upletene u
složene apstraktne bordure slike: nizak, debeo čovek, dobrodušan i govorljiv, igrač
bekgemona, pravičan čovek, ali i čovek koji je zadevao svađe, uplašeni paladin koji je znao
kako da udari i, kao i svi njegovi potomci, kao Babur, Humajun, Akbar i Akbarovi sinovi,
Salim, Danijal i Murad, čovek koji izuzetno voli vino i žestoka piča, i slatkiše od biljke
kanabis koji se zovu majun i koji su ga doveli do nagle smrti. Uma zamućenog od majuna,
jurio je goluba preblizu ivice stene i propao je u taj podzemni svet u kom nije bilo bitno da li
ste niski ili debeli ili dobrodušni ili govorljivi ili pravični, u kom nije bilo partnera za
bekgemon niti suparnika za tuču, i u kom je delirična izmaglica majuna mogla da okružuje
čoveka doveka.
Dašvantova slika gledala je duboko u ambis i videla demone koji su čekali da požele
dobrodošlicu kralju u njihovo kraljevstvo. Slika je prosto bila čin lese-majeste, jer je čak i
nagoveštaj da bi carev predak mogao propasti u pakao bio zločin koji se kažnjavao smrću,
jer je nagoveštavala da je i njegovo veličanstvo možda krenulo u istom pravcu. Međutim,
kada je Akbar video sliku, on se samo nasmejao i rekao: „Pakao mi zvuči kao mnogo
prijatnije mesto od dosadnih anđela uz Boga.“ Kada je vodopija Badauni čuo za te reči,
zaključio je da je mogulsko carstvo osuđeno na propast jer bog sigurno neće tolerisati
monarha koji se pred njihovim očima pretvara u satanistu. Međutim, carstvo je poživelo, ne
zauvek, ali dovoljno dugo; a poživeo je i Dašvant, ali mnogo kraće.
Sledećih nekoliko godina u životu male gospe Crnooke bile su vreme nemira, lutanja,
tokom kojih je njen brat i zaštitnik Babur galopirao tamo-amo, dobijao bitke, gubio bitke,
osvajao teritoriju, ponovo je gubio, tokom kojih su ga napadali stričevi, a on napadao svoje
rođake, tokom kojih su ga rođaci opkoljavali, a on ponovo napadao svoje stričeve, a iza svih
tih uobičajenih porodičnih problema, čekao je lik njegovog najvećeg neprijatelja, divljeg
uzbekistanskog siročeta, najamnika i kuge kuće Timura, Pelen - odnosno Šajbani - kan.
Dašvant je naslikao petogodišnju, šestogodišnju i sedmogodišnju Karakez kao natprirodno
biće začaureno u malo jaje svetlosti dok oko nje besni bitka. Babur je osvojio Samarkand ali
je izgubio Andižan, potom je izgubio Samarkand, a zatim ga ponovo osvojio, a potom
ponovo izgubio, i svoje sestre s njim. Pelen-kan je opkolio Babura u tom velikom gradu, a
oko Gvozdene kapije, Iglareve kapije, Beliočeve kapije i Tirkizne kapije vodile su se teške
bitke. Međutim, na kraju je opsada izgladnela Babura. Pelen-kan je čuo legendu o lepoti
Baburove starije sestre Hanzade Begum i poslao je poruku u kojoj kaže da, ako mu predaju
Hanzadu, Babur i njegova porodica mogu otići u miru. Babur nije imao izbora osim da
prihvati, a Hanzada nije imala izbora osim da se složi sa Baburovim izborom.
Tako je ona postala žrtvena ponuda, ljudski plen, živi zalog poput robinja na Akbarovoj
tabli za pačisi. Međutim, na poslednjem porodičnom skupu u kraljevskim odajama u
Samarkandu, ona je dodala svoj izbor. Njena desna ruka pala je na levi zglob njene male
sestre poput kandži ptice Rok. „Ako ja idem“, rekla je, „povešću i gospu Crnooku da mi pravi
društvo.“ Niko od prisutnih nije mogao da razluči da li je to rekla iz zlobe ili iz ljubavi, jer je
u Hanzadinim odnosima prema Karakez i jedno i drugo uvek bilo prisutno. Na Dašvantovoj
slici te scene, Hanzada je imala veličanstvenu figuru, široko otvorena usta dok je
protestovala, dok je gospa Crnooka isprva izgledala kao uplašeno dete. Međutim, one tamne
oči bi vas potom uvukle i videli biste kako iz njihovih dubina vreba moć. Karakezina usta
takođe su bila otvorena - i ona je vikala, žaleći nad svojom bedom i objavljujući njenu silu. I
Karakezina ruka bila je ispružena; i njena desna ruka čvrsto je držala zglob. Ako će Hanzada
biti zarobljenica Pelen-kana, onda će ona, Karakez, biti Hanzadina zarobljenica, a mala
robinja, Ogledalo, biće njena.
Slika je bila alegorija zla moći, načina na koji se ona lančano prenose od velikaša do
običnih ljudi. Za ljudska bića su se hvatali, a ona su se i sama hvatala za druge. Da je moć bila
krik, onda bi ljudski životi prolazili u odjeku tuđih krikova. Odjek moćnih zaglušivao je uši
bespomoćnih. Ali, mogao se primetiti još jedan detalj: Dašvant je zatvorio lanac ruku.
Ogledalo, devojčica robinja, levog zgloba zarobljenog u čvrstom hvatu njene mlade
gospodarice, slobodnom desnom rukom zgrabila je za levi zglob Hanzadu Begum. One su
stajale u krugu, tri izgubljena stvorenja, a zatvorivši taj krug, slikar je nagovestio da se i
stega ili odjek moći može obrnuti. Robinja bi mogla ponekad zarobiti damu kraljevskog
porekla. Istorija je mogla da se probija naviše kao i naniže. Moćni bi mogli biti poraženi
kricima sirotih.
Dok je Dašvant slikao Karakez kako u zarobljeništvu izrasta u svu punoću mladalačke
lepote, postalo je jasno da je njegovu četkicu zarobila neka viša sila. Lepota njegovih slika
bila je toliko intenzivna da je Birbal, posmatrajući ih prvi put, proročki rekao: „Brinem se za
umetnika, jer on je toliko duboko zaljubljen u ovu nestalu ženu da će mu biti teško da se
vrati u današnjicu.“ Devojčica, adolescentkinja, blistavo lepa mlada žena koju je Dašvant
stvorio ili, bolje rečeno, vratio u život, bila je, Akbar je odjednom shvatio dok je proučavao
delo, gotovo sigurno qara ko'zum, tamnooka lepotica koju je slavio „princ pesnika“,
vrhunski stihotvorac čagatajskog jezika, Ali Šir Navai od Herata. Ispleti sebi gnezdo u dubini
mojih očiju. O, tvoje vitko telo nalik mladom stablu koje raste u vrtu mog srca. Od pogleda na
grašku znoja na tvom licu mogao bih iznenada umreti. Dašvant je zapravo naslikao deo
poslednjeg stiha u šari tkanine Karakezine odeće. Mogao bih iznenada umreti.
Herat, takozvana „Firenca istoka“, predao se Šajbaniju ili Pelen-kanu ubrzo pošto je
osvojio Samarkand, i u njemu su Hanzada, Karakez i Ogledalo provele najviše svojih
zarobljeničkih godina. Svet je bio poput okeana, govorili su ljudi, a u okeanu je bio biser i taj
biser bio je Herat. „Ako protegneš noge u Heratu“ govorio je Navai, „sigurno ćeš šutnuti
nekog pesnika.“ O, bajkoviti Herate, sa džamijama i palatama i bazarima s letećim ćilimima!
Da, bilo je to čudesno mesto, bez sumnje, mislio je car, ali Herat koji je Dašvant naslikao,
ozračen lepotom skrivene princeze, bio je Herat s kojim postojeći Herat nije mogao ni da se
uporedi, Herat iz sna za ženu iz sna, u koju je, kao što je Birbal pogodio, umetnik bio
beznadežno zaljubljen. Dašvant je slikao danju i noću, iz nedelje u nedelju, ne tražeći i ne
prihvatajući dan odmora. Još se više sasušio i oči su počele da mu se beče. Njegovi prijatelji
slikari počeli su da se plaše za njegovo zdravlje. „On izgleda tako iscrpljenog Abdus Samad je
mrmljao Mir Sajid Aliju. „Kao da hoće da se odrekne treće dimenzije stvarnog života i
spljošti sam sebe u sliku.“ I to je, kao i Birbalova primedba, bilo tačno opažanje, istina koja je
ubrzo postala očigledna.
Dašvantove kolege su počele da ga špijuniraju u strahu da će nauditi sebi, toliko je
duboka postala njegova melanholija. Posmatrali su ga na smenu, a to i nije bilo teško jer je
primećivao samo svoj posao. Videli su ga kako podleže konačnom ludilu umetnika, čuli su
ga kako uzima svoje slike, grli ih i šapuće Diši. Radio je na onome što se ispostavilo da je
poslednja slika takozvane Qara-Koz-Name, Avanturama gospe Crnooke. Na toj vrtoglavoj
transkontinentalnoj kompoziciji, Pelen-kan bio je mrtav u uglu i krvario je u Kaspijsko more
u kojem su se rojila čudovišta s perajama. Na ostatku slike, Pelenov osvajač šah Ismail iz
Persije pozdravljao je mogulske dame u Heratu. Lice persijskog kralja imalo je izraz
povređene melanholije koji je cara podsetio na osobeni Dašvantov pogled, pa je
pretpostavio da je ovaj tužni lik možda bio umetnikov način da sebe umetne u priču o
skrivenoj princezi. Međutim, Dašvant je otišao i dalje od toga.
Prosta činjenica bila je da je, uprkos gotovo neprekidnom praćenju njegovih prijatelja,
on nekako uspeo da nestane. Nikada više nije viđen, ni na mogulovom dvoru, ni bilo gde u
Sikriju, niti bilo gde u celoj hindustanskoj zemlji. Njegovo telo nisu izbacile vode jezera, nisu
ga pronašli kako visi sa grede. Prosto je nestao kao da ga nikada nije ni bilo, a s njim su
nestale i gotovo sve slike Qara-Koz-Name, osim poslednje slike na kojoj je gospa Crnooka,
lepša nego što je i sam Dašvant ranije uspevao da je nacrta, stala licem u lice pred čoveka
koji će biti njena sudbina. Misteriju je, na kraju, rešio Birbal. Jednu nedelju i jedan dan
nakon Dašvantovog nestanka, najmudriji od svih Akbarovih dvorana, koji je proučavao
površinu preostale slike skrivene princeze sa nadom da će pronaći rešenje, primetio je
čudan tehnički detalj koji je dotad prolazio neprimećen. Činilo se kao da se slika nije
završavala šarenim okvirom u koji ju je Dašvant postavio već da se, bar u donjem levom
uglu, nastavljala i ispod tog kitnjastog okvira širokog pet centimetara. Slika je vraćena u
studio - sam car ju je pratio, zajedno s Bubalom i Abul Fazlom - i pod nadzorom dva
persijska majstora, oslikani okvir bio je pažljivo odvojen od glavnog platna. Kada je skriveni
deo slike otkriven, posmatrači su uzviknuli od zaprepašćenja jer je tamo, čučeći poput neke
žabice, s velikim snopom papirnih svitaka pod rukom, bio Dašvant veliki slikar, Dašvant
crtač grafita, Dašvant sin nosača nosiljke i čovek koji je ukrao Qara-Kdz-Namu, Dašvant
oslobođen u jedini svet u koji je sada verovao, svet skrivene princeze koju je stvorio i koja je
njega poništila. Izveo je nemoguć trik, potpuno suprotan onom koji je učinio car kada je
stvorio svoju izmišljenu kraljicu. Umesto da ženu iz fantazije dovede u život, Dašvant je sebe
pretvorio u izmišljeno biće, voden (kao i car) omamljujućom silom ljubavi. Ako se granica
između svetova mogla preći u jednom smeru, Akbar je znao, mogla se preći i u drugom.
Snevač je mogao postati svoj san.
„Vratite okvir“, naredio je Akbar, „i ostavite sirotog momka na miru.“ Kada je to
urađeno, priča o Dašvantu je ostavljena da počiva tamo gde je pripadala, na marginama
istorije. U centru pozornice bili su novootkrivena protagonistkinja i njen novi ljubavnik -
skrivena princeza gospa Crnooka ili Karakez ili Anđelika, i persijski šah - okrenuti jedno
drugom, licem u lice.
{ II }
 10.

Seme obešenog čoveka pada na zemlju

 „SEME OBEŠENOG ČOVEKA PADA NA ZEMLJU“, čitao je naglas Il Makija, „i tu se može
naći mandragora.“ Kada su Nino Argalija i njegov najbolji prijatelj Nikolo - Il Makija - bili
dečaci u selu Sant Andrea in Perkusina u Firenci, sanjarili su o posedovanju okultnih moći
nad ženama. Negde u šumama te oblasti, neki čovek je sigurno morao nekad biti obešen,
razmišljali su, i mnogo meseci tražili su mandragoru po imanju Nikolove porodice, po
hrastovoj šumi Kafađo i po gaju vallata u blizini Santa Marija del Impruneta, kao i nešto
dalje, u šumi oko zamka Bibione. Pronašli su samo pečurke i misteriozni crni cvet od kog su
dobili osip. U jednom trenutku prihvatili su kao istinu da seme mandragore ne mora
obavezno poteći od obešenog čoveka, i nakon mnogo trljanja i dahtanja, uspeli su da iscede
nekoliko kapi sopstvenog semena na nezainteresovanu zemlju. U njihovoj desetoj godini, na
Uskršnju nedelju, palata Dela Sinjorija bila je ovenčana njišućim mrtvacima,
osamdesetoricom poraženih Pacijevih zaverenika koje je tog vikenda obesio Lorenco de
Mediči, uključujući nadbiskupa sa svim regalijama. Slučaj je hteo da je tada Argalija boravio
u gradu sa Il Makijom i njegovim ocem Bernardom u porodičnoj kući preko puta Ponte
Vekja, samo tri ili četiri bloka dalje, pa kada su videli da svi trče, niko ih nije mogao zadržati.
Bernardo je trčao sa dva dečaka, istovremeno i uplašen i uzbuđen, kao i oni. Bernardo
je bio knjiški tip, detinjast, mio, i krv mu se gadila, ali obešen nadbiskup bio je nešto drugo,
to je bio prizor vredan gledanja. Dečaci su poneli dve limene šolje za slučaj da bude korisnih
kapi. Na Pjaci su naleteli na svog drugara Agostina Vespučija koji je glasno zviždao mrtvim
ubicama, pravio skaredne masturbacione gestove ka njima i vikao: „Jebem ti! Jebem ti ćerku!
Jebem ti sestru! Jebem ti majku i babu i brata i ženu i njenog brata i njenu majku i sestru
njene majke“, dok su se oni uvijali i smrdeli na povetarcu. Argalija i Il Makija ispričali su Agu
o stihu s mandragorom i on je zgrabio šolju i stao pod nadbiskupov penis. Posle toga, u
Perkusini su tri dečaka zakopala dve šolje i izrecitovala ono za šta su mislila da su satanski
stihovi, a onda dugo i neuspešno čekala nicanje biljaka ljubavi.

„Ono što poče obešenim izdajnicima“ rekao je car Akbar Mogoru del Amoreu, „postaće
opasna priča.“

Na početku bejahu tri prijatelja, Antonino Argalija, Nikolo Il Makija i Ago Vespuči.
Zlatokosi Ago, najglasniji od njih trojice, bio je deo gomile, gužve, uzrok svađa Vespučijevih
koji su živeli jedni do drugih u zagušenom distriktu Onjisanti, trgujući maslinovim uljem,
vinom i vunom preko reke Arno u zmajevom okrugu, gonfalone del drago. Bio je grlat i imao
pogan jezik jer ste u njegovoj porodici morali biti takvi da bi vas čuli preko zveketanja svih
Vespučija koji su bljuvali vatru jedni na druge poput apotekara ili berberina na Pjaca Vekjo.
Agov otac je radio za Lorenca de Medičija kao pisar, pa mu je nakon uskršnjih ubistava i
vešanja bilo drago što je završio na pobedničkoj strani. „Ali jebena papina armija će sada
krenuti na nas jer smo ubili jebenog sveštenika“, mrmljao je Ago. „A i jebena armija
napuljskog kralja.“ Agov rođak, divlji dvadesetčetvorogodišnji Amerigo ili Alberiko Vespuči,
uskoro se zaputio sa svojim stricem Gvidom da za vladu Medičija dobije pomoć od
francuskog kralja. U Amerigovim svetlucavim očima, kada je kretao ka Parizu, lako se moglo
videti da ga više zanima put nego kralj. Ago nije bio od putničke sorte. „Znam šta ću biti
kada odrastem“, rekao je svojim drugovima u šumama mandragore u Perkusini, u kojima
nije bilo mandragore. „Biću jebeni prodavac ovaca ili trgovac pićem ili, ako nekako dospem
u javnu službu, biću jebeni činovnik koji škraba u knjige, bez računa, bez nade, bez
budućnosti.“
Uprkos sumornoj činovničkoj budućnosti, Ago je bio pun priča. One su bile poput
Polovih avantura, fantastična putešestvija. Niko mu nije verovao ni reč, ali svi su želeli da ih
slušaju, naročito njegove neverovatne priče o najlepšoj devojci u celoj istoriji grada, a
možda i od postanka Zemlje. Prošlo je tek dve godine otkako je Simoneta Kataneo, koja se
udala za Agovog rođaka Marka Vespučija, kog su iza leđa zvali Rogonja Marko ili Marko
Ljubavna Budala, umrla od sušice i bacila celu Firencu u žalost, jer Simoneta je imala
prozračnu, bledoliku lepotu toliko veličanstvenu da nijedan čovek nije mogao da je pogleda,
a da se pri tom ne istopi od divljenja, a isto je važilo i za žene i većinu gradskih mačaka i
pasa, pa ju je možda i bolest volela, zbog čega je i umrla pre nego što je napunila dvadeset
četiri. Simoneta Vespuči je bila udata za Marka, ali on je morao da je deli s celim gradom, što
je isprva i radio, pomirljivo i uljudno. Za stanovnike tog tračerskog, zanatskog mesta, to je
samo bilo dokaz njegovog nedostatka mozga. „Takva lepota je javno dobro“, govorio bi on sa
idiotskom nevinošću, „kao reka, ili zlato u riznici, ili fina svetlost i vazduh Toskane.“ Slikar
Alesandro Filipepi naslikao ju je mnogo puta, pre i nakon smrti, odevenu i nagu,
predstavljajući je kao Proleće ili boginju Veneru, ili kao nju samu. Kad god bi mu pozirala,
nazivala ga je „moja mala bačva“, jer ga je uvek mešala s njegovim starijim bratom kojeg su
ljudi zvali Botičeli – male bačve - zbog njegove okruglaste figure. Mlađi Filipepi, slikar, nije
nimalo ličio na bačvu, ali ako je Simoneta želela tako da ga zove, to mu nije smetalo, pa je
počeo da se odaziva na to ime.
Takve su bile Simonetine moći očaravanja. Muškarce je pretvarala u šta je htela, u
bogove ili poslušne psiće ili male bačve ili hoklice ili, naravno, u ljubavnike. Dečacima je
mogla narediti da umru kako bi joj dokazali svoju ljubav i oni bi to rado učinili, ali bila je
previše dobra za to i svoje neizmerne moći nikada nije koristila za zlo. Simonetin kult širio
se sve dok ljudi nisu počeli potajno da se mole za nju u crkvi, mrmljajući njeno ime u sebi
kao da je živa svetica, a širile su se i glasine o njenim čudima: čovek je oslepeo od njene
lepote kada su se mimoišli na ulici, slepom čoveku se vratio vid kada je svoje tužne vrhove
prstiju spustila na njegovo zabrinuto čelo kao iznenadan čin sažaljenja, obogaljeno dete
ustalo je na noge i pojurilo za njom, a drugi dečak se iznenada paralisao kada je iza njenih
leđa načinio skaradan gest. I Lorenco i Đulijano de Mediči bili su ludi za njom i u njenu su
čast održali viteški turnir - Đulijano je nosio zastavu s njenim portretom, koji je naslikao
Filipepi, i natpisom na francuskom, la sans pareille, koja je bila dokaz da je u borbi s bratom
osvojio njenu ruku - i preselili su je u niz soba u palati. Čak je i glupi Marko tada primetio da
nešto nije kako treba u njegovom braku, ali upozorili su ga da će ga protest koštati života.
Nakon toga, Marko Vespuči postao je jedini čovek u gradu koji je mogao da odoli lepoti
njegove žene. „Ona je kurva“, govorio bi u tavernama koje je redovno posećivao da bi utopio
svoje saznanje da je ispao rogonja, „i meni je ružna kao Meduza.“ Potpuni stranci bi ga
umlaćivali jer je osporavao lepotu la sans pareille, i na kraju je morao da ostaje kod kuće u
Onjisantiju i pije sam. Onda se Simoneta razbolela i umrla. Na ulicama Firence govorilo se
da je grad izgubio svoju čarobnicu, da je deo njegove duše umro s njom, i čak je postalo
uobičajeno mišljenje da će ona jednog dana vaskrsnuti - da Firentinci neće biti ono što su
sve dok se ona ne vrati, i tada će ona otplatiti sve njihove grehe, kao neki drugi Spasitelj.
„Ali“ šištao je Ago u šumi vallata, „nemate pojma šta je Đulijano uradio pokušavajući da je
sačuva u životu: pretvorio ju je u vampira.“
Sudeći po njenom rođaku po braku, najbolji lovac na vampire u gradu, izvesni
Domeniko Salkedo, pozvan je u Đulijanove odaje i naređeno mu je da pronađe živog člana
krvopija. Sledeće noći, Salkedo je doveo vampira u sobu u palati gde je ležala bolesna
devojka, i vampir ju je ujeo. Međutim, Simoneta je odbila da proživi večnost kao član tog
tužnog, bledog plemena. „Kada je shvatila da je postala vampir, skočila je s vrha tornja
Palaco Vekjo i nabila se na koplje stražara na kapiji. Možete zamisliti šta su morali da učine
da bi to sakrili.“ I tako, sudeći po njenom rođaku, nestala je prva čarobnica Firence, nestala
bez nade za povratak iz mrtvih. Marko Vespuči je izgubio um od tuge. („Marko je bio
budala“, rekao je Ago surovo. „Da sam ja bio oženjen takvim vatrenim parčetom, držao bih
je zaključanu u najvišoj kuli gde joj niko ne bi mogao nauditi.“) A Đulijana de Medičija do
smrti je izbo zaverenik u pobuni Pacijevih, dok je Filipepi, mala bačva, nastavio da je slika,
iznova i iznova, kao da će je tako podići iz mrtvih.

„Isto kao Dašvant“, divio se car.

„Možda je to prokletstvo ljudske vrste“, odgovorio je Mogor. „Ne da smo toliko različiti
jedni od drugih, već da smo toliko slični.“

Tri dečaka sada su većinu vremena provodila u šumama, penjući se na stabla i

masturbirajući da bi stvorili mandragore, pričajući jedan drugom lude priče o svojim
porodicama i žaleći se na budućnost kako bi sakrili svoj strah, jer odmah nakon rušenja
zavere Pacijevih, kuga je stigla u Firencu, a tri su druga zbog bezbednosti poslata na selo.
Nikolov otac Bernardo ostao je u gradu i razboleo se, a kada je postao jedan od retkih koji su
imali bolest i preživeli, njegov sin je prijateljima ispričao da je to zbog magičnog postupanja
njegove majke Bartolomee s kukuruznim brašnom. „Kad god se razbolimo, ona nas prekrije
kašom“, ozbiljno je izgovarao, šapućući da ga šumske sove ne bi mogle čuti. „Zavisno od
bolesti, ona koristi običnu žutu slatku palentu, ali ako je nešto ozbiljno, kupuje belu
friulansku palentu. Za takvo nešto, verovatno unutra stavlja i kelj i paradajz i ne znam koje
još magične stvari. Ali uspeva. Natera nas da skinemo svu odeću i skroz nas premaže
vrućom kašom i baš je briga za nered. Kaša isisa bolest i to je to. Izgleda da ni kuga nije
mogla da se meri s maminom slatkom palentom.“ Nakon toga, Argalija je počeo da zove Il
Makijinu ludu porodicu Palentini i smišljao je pesme o izmišljenoj dragoj koja se zvala
Palenta. „Da je forint, potrošio bih je“, pevao je, „a da je knjiga, pozajmio bih je.“ Ago se
priključio: „Da je naklon, ja bih je savio, a da je kurtizana, ja bih je unajmio - moja slatka
Palenta.“ Na kraju je Il Makija prestao da se nervira i pridružio se i on. Da je poruka, ja bih je
poslao. Da je misao, ja bih je mislio. Međutim, kada je stigla vest da su oba roditelja Nina
Argalije obolela od kuge, sva magična palenta na svetu pokazala se beskorisnom. Argalija je
postao siroče pre nego što je napunio deset godina.
Istog dana kada je Nino došao u hrastovu šumu da kaže Il Makiji i Agu da su mu
roditelji umrli, oni su pronašli mandragoru. Krila se ispod otpale grane poput uplašene
životinje. „Sve što nam sada treba“, rekao je Ago tužno, „jeste čin koja će nas pretvoriti u
muškarce, jer bez toga, koja je svrha da nas dame opsedaju?“ Tada je Argalija stigao i u
njegovim očima su videli da je pronašao čaroliju za muškost. Pokazali su mu mandragoru, a
on je slegnuo ramenima. „Te me stvari više ne zanimaju“ rekao je. „Pobeći ću u Đenovu da se
pridružim Zlatnoj bandi.“ Ta je jesen bila doba za condottiere, plaćenike s ličnim vojskama
najamnika koji su iznajmljivali svoje usluge gradovima državama u Italiji, previše
siromašnim da bi održavali sopstvene stalne vojske. Cela Firenca znala je priču o gradskom
Đovaniju Milanu, koji je rođen kao ser Džon Hoksbenk u Škotskoj stotinu godina ranije. U
Francuskoj je on bio Žan Obenk, u švajcarskim kantonima u kojima se govorio nemački bio
je Hans Hoh, a u Italiji je bio Đovani Milano - Milano jer je milan bio soko - vođa Bele
družine, negdašnji firentinski general koji je, u firentinsko ime, pobedio u bici za Polpeto
protiv omraženih Venecijanaca. Paolo Učelo je radio na njegovoj pogrebnoj freski i ona se
još nalazila u Duomu. Ali, doba condottiera primicalo se kraju.
Najveći preostali plaćenik, sudeći po Argaliji, bio je Andrea Dorija, voda Zlatne bande,
koji je u to vreme bio zauzet oslobađanjem Đenove od francuske uprave. „Ali ti si Firentinac,
a mi smo u savezu s Francuzima“, povikao je Ago, prisetivši se misije svojih rođaka u Pariz.
„Kada si plaćenik“, rekao je Argalija, opipavši svoju bradu da proveri rastu li mu možda već
dlake, „savezi tvog roda padaju u vodu.“
Vojnici Andree Dorije bili su naoružani puškama arkebuzama koje ste morali osloniti
na tronožac kada biste pucali, poput malog prenosivog topa. Mnogi su bili Švajcarci, a
švajcarski plaćenici bili su najgore ubojite mašine od svih, ljudi bez lica i duše, nepobedivi,
užasavajući. Kada je završio s Francuzima i stekao komandu nad đenovljanskom flotom,
Dorija je nameravao da sam krene i na Turke. Argaliji se dopadala pomisao na pomorske
bitke. „Svejedno, nikada nismo imali novca“, rekao je, „a dugovi mog oca će progutati našu
kuću u gradu i parče zemlje koje imamo ovde, pa mogu ili da prosim na ulici kao siroti pas,
ili da umrem pokušavajući da se obogatim. Vas dvojica ćete se udebljati od moći i napuniti
par bednih žena bebama, a onda ćete ih ostaviti kod kuće da slušaju malu kopilad kako
vrište dok vi budete odlazili u javnu kuću La Cingarete ili neke slične debele prvoklasne
bludnice koja ume da recituje poeziju dok vi skačete goredole na njoj i jebete dok ne
poblesavite. Ja ću u međuvremenu umirati na zapaljenoj karaveli pred Konstantinopoljem, s
turskom sabljom u crevima. Ili, ko zna? Možda ću i sam postati Turčin. Argalija Turčin,
nosilac začaranog koplja, sa četiri ogromna švajcarska džina, muslimanska obraćenika, u
pratnji. Švajcarski muhamedanci, da. Što da ne. Kada si plaćenik, zlato i blago govore
umesto tebe, a za to mora da se ode na istok.“
„Ti si samo klinac kao i mi“ ubeđivao se Il Makija s njim. „Zar ne želiš da odrasteš pre
nego što te ubiju?“
 „Ja ne“ rekao je Argalija, „ja odoh u paganske zemlje da se borim protiv stranih bogova.
Ko zna šta oni tamo obožavaju, škorpije, ili čudovišta, ili crve. Ali, svi će umreti kao i mi,
mogu da se kladim u to.“
„Ne odlazi u smrt usta punih svetogrđa“, rekao je Nikolo. „Ostani s nama. Moj otac te
voli bar koliko i mene. Ili, pomisli koliko već ima Vespučija u Onjisantiju. Neće ni primetiti
još jednog ako bi više voleo da živiš kod Aga.“
„Odlazim“ rekao je Argalija. „Andrea Dorija je skoro isterao Francuze iz grada, a ja hoću
da budem tamo da vidim dan oslobođenja kada stigne.“
„A tebi, sa tvoja tri boga, drvodeljom, ocem i duhom, i drvodeljinom ženom kao četvrtim,
pitao je car Mogora pomalo iznervirano, „tebi iz te svete zemlje koja besi svoje biskupe i pali
svoje sveštenike na lomači, dok njen najveći sveštenik zapoveda vojskama i ponaša se brutalno
kao bilo koji običan general ili princ - koja od divljih religija iz ove paganske zemlje ti se
najviše dopada? Ili su ti one možda sve iste u svojoj odvratnosti? U očima oca Akvavive i oca
Monserata, u to smo sigurni, mi smo svi ono što je vaš Argalija mislio da jesmo, to jest
bezbožne svinje.“
„Gospodaru“ rekao je Mogor del Amore mirno, „dopadaju mi se veliki politeistički
panteoni jer su priče bolje, brojnije, dramatičnije, duhovitije, čudesnije; i zato što bogovi ne
postavljaju dobar primer, oni se mešaju, tašti su, mrzovoljni i loše se ponašaju, što je,
priznajem, zaista privlačno.“
„I mi osećamo isto“, rekao je car, povrativši svoju staloženost, „a naša ljubav prema tim
razvratnim, ljutim, razigranim, dražesnim bogovima veoma je velika. Odredili smo silu od
stotinu i jednog čoveka da prebroji i imenuje ih sve, svako obožavano božanstvo Hindustana,
ne samo proslavljene, visoke bogove, već i one niže, male duhove mesta, šumaraka koji uzdišu i
nasmejanih planinskih potoka. Naterali smo ih da napuste svoju domovinu i porodicu i zapute
se na put bez kraja, put koji će se završiti tek kad oni umru, jer zadatak koji smo im dali
nemoguć je, a kada se čovek prihvati nemogućeg, on putuje svaki dan sa smrću, prihvatajući
putovanje kao pročišćenje, uvećanje duše, pa to postaje put ne ka imenovanju bogova već ka
samom bogu. Jedva da su počeli svoj posao, a već su sakupili milion imena. Kakvo
razmnožavanje božanstava! Mislimo da u ovoj zemlji ima više natprirodnih bića nego ljudi od
krvi i mesa, i srećni smo što živimo u tako magičnom svetu. Pa ipak, moramo biti ono što smo.
Tih milion bogova nisu naši bogovi; asketska religija našeg oca uvek će biti naša, kao što je
drvodeljina veroispovest tvoja.“
Više nije gledao Mogora, već je zapao u sanjarenje. Paunovi su igrali na jutarnjim
kamenovima Sikrija, a u daljini se veliko jezero svetlucalo kao duh. Carev pogled putovao je
preko paunova i jezera, preko heratskog dvora i zemalja surovih Turaka, i primirio se na
kulama i kupolama dalekog italijanskog grada. „Zamislite par ženskih usana“, prošaputao je
Mogor, „koje se puće u poljubac. To je grad Firenca, uzak na ivicama, nabubren u sredinu sa
rekom Arno koja teče kroz sredinu, deleći dve usne, gornju i donju. Grad je čarobnica. Kada vas
poljubi, izgubljeni ste, bez obzira na to da li ste običan čovek ili kralj.“
Akbar je šetao ulicama tog drugog kamenog grada u kom, činilo se, niko nikada nije želeo
da boravi unutra. Život Sikrija odvijao se iza navučenih zavesa i zabravljenih kapija. Život u
tom stranom gradu vođenje pod nebeskom kupolom. Ljudi su jeli na mestima gde bi ptice
mogle da podele s njima hranu, i kockali se gde bi bilo koji secikesa mogao da im ukrade
dobitak, ljubili su se pred strancima, čak i vodili ljubav u senkama ako su to želeli. Kako li je
izgledalo biti muškarac među drugim muškarcima, i među ženama? Kada je samoća
proterana, da li čovek postaje više ili manje on sam? Da li gomila pojačava nečiju svojstvenost
ili je uništava? Car se osećao kao bagdadski kalif Harun al Rašid koji je šetao noću po svom
gradu da bi saznao kako njegovi stanovnici žive. Ali Akbarov plašt je bio isečen od tkanina koje
se zovu vreme i prostor i taj narod nije bio njegov. Zašto je onda osećao toliku srodnost s tim
meketavim strancima? Zašto je razumeo njihov neizrecivi evropski jezik kao da je njegov?
„Pitanje kraljevanja“, rekao je car nakon nekog vremena, „brine nas sve manje i manje.
Naše kraljevstvo ima zakone koji će ga voditi i zvaničnike kojima se može verovati, i sistem
oporezivanja koji donosi dovoljno novca, a ne unesrećuje ljude više nego što je pametno. Kada
ima neprijatelja koje treba poraziti, porazićemo ih. Ukratko, što se toga tiče, imamo rešenja
koja su nam potrebna. Međutim, pitanje čoveka i dalje nas muči, a s njim povezan problem
žene, muči nas skoro jednako.“
„U mom gradu, gospodaru, upravo je pitanje čoveka zauvek rešeno“, rekao je Mogor. „A
što se tiče žene, pa, to je upravo suština i materija moje priče. Jer, mnogo godina nakon smrti
Simonete, prve čarobnice iz Firence, predskazana druga proročica zaista je stigla.“
 11.

Sve što je voleo bilo mu je pred nogama

 SVE ŠTO JE VOLEO BILO MU JE PRED NOGAMA, sudeći po Agu Vespučiju; nije bilo
neophodno da ide na pohod preko sveta i umre među čudnim strancima da bi pronašao šta
mu srce ište. Nekada davno, u osmougaonoj polutami Krstionice Svetog Jovana dvaput je
kršten, kao što je bio običaj, jednom kao hrišćanin i ponovo kao Firentinac, a bezverno
kopile kao što je Ago računalo je samo to drugo krštenje. Grad je bio njegova religija, svet
savršen poput bilo kog raja. Veliki Buonaroti je vrata krstionice nazvao kapijama raja, a
kada je beba Ago izronio iz tog mesta s vlažnom glavom, odmah je shvatio da je ušao u raj
ograđen zidovima i kapijama. Grad Firenca imao je petnaest kapija, a na njihovim
unutrašnjim stranama bile su iscrtane slike Device i raznih svetaca. Putnici su dodirivali
kapije za sreću, i niko ko je polazio na put kroz te kapije nije to činio bez savetovanja sa
astrologom. Po mišljenju Aga Vespučija, apsurdnost takvog sujeverja samo je bila dokaz
ludosti dalekih putovanja. Makijavelijeva farma u Perkusini bila je na spoljnoj ivici Agovog
univerzuma. Izvan nje počinjao je oblak nepoznatog. Đenova i Venecija bile su daleke i
nezamislive poput Sirijusa ili Aldebarana na nebu. Reč planeta značila je lutalica. Ago nije
odobravao planete i više je voleo nepokretne zvezde. Aldebaran i Venecija, Đenova i Sirijus
previše su daleko da bi bile potpuno stvarne, ali bar imaju pristojnosti da ostanu tamo gde
su.
Ispostavilo se da papa i napuljski kralj nisu napali Firencu nakon poraza Pacijevih
zaverenika, ali kada je Ago bio u svojim ranim dvadesetim, francuski kralj se zaista pojavio i
trijumfalno ušao u grad - kratak crvenokosi čovečuljak čija je nepodnošljiva frankofonost
kod Aga izazivala mučninu. Umesto toga, on je otišao u javnu kuću i naporno radio na
popravljanju svog raspoloženja. Na pragu muškosti, Ago se sa svojim prijateljem Nikolom Il
Makijom dogovorio jedno: kakve god teškoće vreme donelo, dobra, energična noć sa
damama sve će ispraviti. „Malo je nesreća na svetu, dragi Ago“, posavetovao ga je Il Makija
kada im je bilo samo trinaest, „koje ženska mačkica ne može da izleći.“ Ago je bio ozbiljan
dečak, dobrodušan ispod svoje maske bitange poganih usta. „A dame“ pitao je, „gde one
odlaze da izleče svoje jade?“ Il Makija je izgledao zbunjeno, kao da nikada nije razmišljao o
tome ili, možda, kao da misli da muško vreme ne treba gubiti na takva razmišljanja. „Jedna
kod druge, bez sumnje“, rekao je sa adolescentskom konačnošću koja je Agu zvučala kao
poslednja reč na tu temu. Zašto žene ne bi potražile utehu jedna drugoj u naručju kada je
pola mladića Firence činilo to isto?
Široka popularnost sodomije među najvećim delom firentinskih muškaraca donela je
gradu reputaciju svetske prestonice tog čina. „Sodomski preporod“, nazvao je
trinaestogodišnji Nikolo svoj rodni grad. Čak i u tim ranim godinama, mogao je da ubedi Aga
da su mu dame mnogo zanimljivije, „pa ne moraš brinuti o tome da ću te zaskočiti negde u
šumi.“ Međutim, mnogi od njihovih savremenika bili su suprotnog temperamenta - na
primer njihovi školski drugovi Bjađo Buonakorsi i Andrea di Romolo - a kao odgovor na
problem sve modernije homoseksualne prakse u gradu, uz punu podršku crkve,
uspostavljena je kancelarija za pristojnost, čiji je posao bio da izgradi subvencionisane
bordele i regrutuje prostitutke i svodnike iz drugih delova Italije i Evrope kako bi ispomogli
lokalne bludnice. Vespučijevi iz Onjisantija, uočivši priliku, uneli su raznolikost u svoje
poslovanje i počeli da nude žene na prodaju, zajedno s maslinovim uljem i vunom. „Možda
neću biti ni činovnik“, Ago je smrknuto rekao Nikolu kada im je bilo šesnaest. „Umesto toga,
završiću kao upravnik kurvinske kuće.“ Il Makija mu je rekao da na to gleda s vedrije strane.
„Činovnike nikada ne tucaju“, istakao je, „ali svi mi ćemo ti zavideti.“
Ni sodomski put nikada nije privlačio Aga, a istina je bila da je, ispod nepristojnog
govora Ago Vespuči bio mladić preterane skromnosti. Il Makija je, sa druge strane, bio
poput reinkarnacije boga Prijapa, uvek spreman za akciju, uvek je zadirkivao dame, i
profesionalke i amaterke, i nekoliko puta nedeljno vukao je Aga u svoje prokletstvo. U
ranim danima njihove adolescentske potencije, kada bi se Ago pridružio svom drugu u
bučnoj bordelskoj noći, uvek bi birao najmlađu kurvu iz Il Makijine omiljene postave, onu
koja je sebe nazivala Skandal ali je delovala gotovo stidljivo: koščata kreatura iz sela
Bibione, koja nikada nije govorila i koja je delovala uplašeno koliko i on. Dugo joj je plaćao
da samo sedi nepomično na ivici kreveta, a on bi se opružio i pravio da spava sve dok Il
Makija ne bi prestao da dahće i rokće u susednoj sobi. Onda je pokušao da joj unapredi um
čitajući joj poeziju, i ona se ljubazno pretvarala da to ceni, iako joj je potajno bilo toliko
dosadno da je mislila da će umreti, a čak joj je bilo odvratno ono što joj je ličilo na zvuke
koje muškarci prave kada izgovaraju veste laži.
Jednog dana je odlučila da promeni stvari. Njene ozbiljne crte prelomile su se u stidljivi
osmeh, prišla je Agu i spustila jednu šaku preko njegovih usta punih Petrarke, a drugu na
drugo mesto. Kada je otkrila njegovu muškost, Ago je divlje pocrveneo, a onda počeo da kija.
Kijao je čitav sat bez prestanka, a do kraja je već krv počela da mu lije iz nosa. Koščata kurva
je pomislila da umire i odjurila je po pomoć. Vratila se s najvećom golom ženom koju je Ago
ikada video i čim ju je njegov nos namirisao, prestao je s glupiranjem. „Shvatila sam“ rekla je
gromada koju su zvali La Materasina, „misliš da ti se dopadaju mršave, ali zapravo ti si
momak za meso.“ Okrenula se svojoj mršavoj koleginici i rekla joj prosto da se gubi; nakon
toga, bez ikakvog upozorenja, Agov nos je ponovo eksplodirao. „Majko božja“, uzviknula je
gromada, „znači ispod sve te užasnutosti, ti si jedno pohlepno kopile. Nećeš biti zadovoljan
ako nas ne budeš imao obe.“
Nakon toga, Aga niko nije mogao da zaustavi, čak je i Il Makija morao da mu skine kapu.
„Sporo počinje, ali snažno završava“, rekao je pohvalno. „Za momka koji i nije nešto na oko,
imaš instinkte šampiona.“
Kada je Agu bilo dvadeset četiri, njegova ljubav prema gradu iskušana je kao nikada
pre. Porodica Mediči je proterana, svi bordeli su zatvoreni, a smrad religioznog licemerja
ispunio je vazduh. Bilo je to vreme kada je jačao kult „plačljivaca“, pijanjona, uskogrudih
fanatika o kojima je Ago u pola glasa govorio Il Makiji da su možda i rođeni kao Firentinci,
ali kada im je sveta vodica pala na glavu, sigurno je isparila pre nego što ih je miropomazala,
jer su svi plamteli od paklene vreline. „Đavo nam je poslao ove đavole da nas opominju
protiv đavolstva“, rekao je on dana kada je duga tama došla kraju. „I oni su nas đavolili četiri
jebene godine. Mantija svetosti zaklanja mošnice zla, jebeno uvek.“
 Dana kada je to izrekao, više nije morao da šapuće, jer je njegov voljeni rodni grad
upravo bio preporođen, kao feniks iz priće, zahvaljujući lekovitoj vatri. Vrhovni plačljivac,
monah Đirolamo koji je svačiji život pretvorio u živi pakao, fino se roštiljao nasred Pjaca
dela Sinjorija, baš na mestu gde je nekoliko godina ranije njegova uplakana gomila pokušala
da pretvori lepotu u pepeo, dovukavši slike i ženske ukrase, pa čak i ogledala i zapalivši ih,
pod pogrešnim utiskom da se ljubav ljudskih bića prema ljupkosti, pa čak i sama taština,
mogu uništiti licemernim plamenovima. „Gori, usrana ništarijo“, vikao je Ago, ludirajući se
oko monaha u plamenu na način koji nije pogodovao njegovom bliskom ozbiljnom položaju
gradskog činovnika. „Ta logorska vatra nam je dala ideju za ovu!“ Mošusni smrad nagorelog
tela Đirolama Savonarole nije pokvario Agovo dobro raspoloženje. Bilo mu je dvadeset
osam godina, a bordeli su se ponovo otvarali.

***
Mercatrice, meretrice. Grad bogatih trgovaca, po drevnom običaju, bio je i grad
neverovatnih kurvi. Pošto je vreme plačljivaca okončano, prava priroda tog grada skarednih
čulnih ljudi ponovo se afirmisala. Svet javnih kuća pohrlio je nazad. Veliki bordel Makijana,
u centru grada, blizu Pjaca Vekjo i Krstionice, skinuo je prozorske kapke i ponudio
kratkoročne diskontne cene kako bi ponovo uspostavio svoju nadmoć, a na Pjaca del
Fraskato, u srcu bordela, ponovo su se pojavile mečke koje igraju i patuljci žongleri,
majmuni obučeni u uniforme dresirani da „umru za svoju zemlju“ i papagaji koji su
zapamtili imena klijenata bordela, pa su ih izvikivali pozdravljajući svoje vlasnike kad god
bi se pojavili. Naravno, vratile su se i žene, divlje slovenske bludnice, melanholične poljske
drolje, glasne rimske kurve, debele nemačke prostitutke, švajcarske plaćenice svirepe u
krevetu kao njihove muške kolege na ratnom polju, i lokalne devojke, koje su bile bolje od
svih. Ago nije verovao u putovanja, čak ni u krevetu. Ponovo je pronašao svoje omiljene
devojke, finu toskansku robu, i to obe: a baš kao i kurvu Skandal i njenu prijateljicu La
Materasinu, zavoleo je i izvesnu Beatris Pisanu koja je uzela ime Pentesileja, kraljica
Amazona, jer je rođena samo s jednom dojkom koja je, za uzvrat, bila najlepša dojka u
gradu, a to je, što se Aga ticalo, bio čitav poznati svet.
Kako je dnevna svetlost bledela, a vatre na Pjaci se gasile nakon dobro obavljenog
posla, pojačavala se muzika iz Makijane i suparničke zone zadovoljstava, Kijaso de Buoi ili
Aleje krava, i blagoslovila grad poput anđela koji najavljuje ponovno rođenje zadovoljstva.
Ago i Il Makija su odlučili da provedu silnu noć koja će ujedno biti i poslednja u noć njihove
bezbrižne mladosti, jer dok je Savonarola još goreo, novo Veće osamdesetorice pozvalo je
Nikola u palatu i imenovalo ga za sekretara Drugog suda pravičnosti koji se bavio
inostranim poslovima Republike Firence.
Nikolo je odmah rekao Agu da će i njemu dati posao. „Zašto meni?“ pitao je Ago. „Ja
mrzim jebene strance.“
„Pre svega, furbo“, odgovorio je Il Makija, „ja ću se zajebavati sa strancima, a tebi ću
ostaviti samo najzamorniju papirologiju. Drugo, ti si ovo prorekao, pa zato nemoj da kukaš
sad kada ti se san ostvario.“
 „Jebote, bugiarone, pravi si seronja“, rekao je Ago, nesrećno, i levom rukom mu pokazao
šipak. „Hajdemo na piće da proslavimo moje vidovite moći.“
Furbo je bio momak koji se dobro snalazio na ulici. Bugiarone je bilo manje laskavo, a u
Nikolovom slučaju i manje precizno ime. Ni Ago ni Il Makija i dalje nisu bili sodomiti, ili bar
nisu često, ali te noći, dok su plačljivci bežali spasavajući živu glavu ili, ako nisu mogli
dovoljno brzo da trče, dok su bili bešeni u uličicama i štalama, prava Firenca se pojavljivala
iz svojih skrovišta, a to je značilo da su se muškarci ponovo držali za ruke i ljubili gotovo
svuda gde biste pogledali. „Buonakorsi i Di Romolo najzad mogu prestati da kriju svoju
ljubav“, rekao je Il Makija. „Uzgred, mislim da ću zaposliti i njih, da bi mogao da ih gledaš
kako navaljuju jedan na drugog dok ja obavljam zvanična posla.“
„Ta dva seksualna manijaka“, odgovorio je Ago, „ne mogu da mi pokažu ništa što već
nisam video, a to uključuje i male patetične suve šljive u njihovim gaćama.“
Obnova, regeneracija, preporod. U Agovoj lokalnoj crkvi u Onjisantiju, zgradi u koju je
dobrovoljno ulazio samo kada bi se pročulo da je prisutna neka poznata kurtizana koja
reklamira svoje čari, vernici su se kleli da je Đotova stroga Madona provela noć kezeći se od
uva do uva. A te večeri, izvan crkve Orsanmikele u kojoj su se ponovo molile najveće
kurtizane, ponovo noseći svoju najfiniju odeću iz Milana i nakit svojih zaštitnika, Nikolu i
Agu je prišla ruffiana, Đulijeta Veroneze, kepec zastupnik, a neki su govorili i lezbijska
ljubavnica, najslavnije noćne dame u celoj Firenci, Alesandre Fjorentine. Veroneze ih je
pozvala na gala noć povodom ponovnog otvaranja Kuće Marsa, vrhunskog salona u gradu,
nazvanog po izgubljenoj statui boga rata koja je stajala na obali reke sve dok je nabujala
reka Arno nije odnela. Kuća je bila na severnoj obali reke, blizu mosta Tri gracije. Taj poziv
bio je neobičan događaj. Mreža informanata La Fjorentine bila je, bez sumnje, odlična i brza,
ali čak i da je već čula za novi položaj Il Makije i čin sekretara Drugog suda časti, on jedva da
je zavređivao njegovo uključivanje u to najprobranije i najisključivije društvo, a dovlačenje
još manje značajnog Aga Vespučija bila je privilegija bez presedana.
Videli su Alesandrinu sliku, naravno, balavih su nad njenim likom u knjizi minijatura,
nad dugom plavom kosom koja je probudila sećanja na preminulu Simonetu, nakon čije
smrti je njen poremećeni muž Rogonja Marko bezuspešno molio da ga prime u La
Fjorentinin salon. Angažovao je jednog od vodećih gradskih mezzano agenata da pregovara
sa Alesandrinom ruffianom. Agent je pisao ljubavna pisma u ime Rogonje Marka i pevao
večernje serenade pod Alesandrinim prozorom, čak je naredio da se Petrarkin sonet ispiše
zlatnim kaligrafskim pismom kao poseban bogojavljenski poklon. Vrata salona ostala su
zabravljena. „Moja gospodarica“, rekla je Đulijeta Veroneze mezzanu, „nije zainteresovana
da bude nekrofilska fantazija poludelom rogonji. Reci svom gospodaru da probuši rupu u
slici svoje pokojne žene i bludniči s njom.“
Nedelju dana nakon tog konačnog odbijanja, Marko Vespuči se obesio. Njegovo telo
visilo je s mosta Tri gracije, ali Alesandra Fjorentina ga nikada nije videla. Plela je svoje
duge zlatne uvojke na svom prozoru, a Marko Ljubavna Budala bio je poput nevidljivog
čoveka, jer Alesandra je odavno usavršila umetnost uočavanja samo onoga što je želela da
vidi, što je bio ključni uspeh ukoliko ste želeli da budete jedan od gospodara sveta, a ne
njihova žrtva. Njen vid je konstruisao grad. Ako vas ona nije videla, onda niste ni postojali.
Marko Vespuči koji je nevidljivo umro pred njenim prozorom, umro je po drugi put pod
njenim brišućim pogledom.
 Nekada, deceniju ranije, u cvetu njene mladosti, Nikolo i Ago su obožavali Alesandru
dok se naginjala kroz otvoren balkon, posmatrajući Arno i oslanjajući se na crveni baršunski
jastuk kako bi ceo svet mogao da se divi njenom plemenitom decolletage, pretvarajući se sve
vreme da čita knjigu koja je verovatno bila Bokačov Dekameron. Godine čistunstva kao da
nisu štetile njenoj lepoti niti njenom ugledu. Sada je imala svoju palatu, bila je kraljica
takozvane Kuće Marsa, a te večeri će predsedavati na piano nobile. „Niži slojevi“, rekla je
Đulijeta Veroneze, „mogu se zabavljati u kazinu u parteru.“ Tokom devet godina vladavine
plačljivaca, Đulijeta kepec je morala da zarađuje za život kao frizerka, proročica i mešajući
ljubavne napitke. Pričalo se da je pljačkala grobove i krala pupčane vrpce mrtvih beba, da je
odsecala himen mrtvih devica i vadila očne jabučice upokojenih kako bi ih koristila u svojim
zlim vradžbinama.
Ago je želeo da joj kaže da ona nije odgovarajuća osoba koja će im pričati o jebenim
nižim slojevima, ali Il Makija ga je na vreme uštinuo, dovoljno jako da zaboravi šta je hteo da
kaže i da odluči, umesto toga, da ubije Nikola Makijavelija. I to je brzo zaboravio, jer im je
veštica Veroneze davala uputstva. „Donesite joj poeziju“, rekla je. „Poeziju ona voli, ne cveće.
Cveća ima dovoljno. Donesite joj najnovije radove Sanacara ili Čeka d'Askolija, ili naučite
dobro neki Paraboskov madrigal, pa joj ponudite da ga otpevate. Ona je opasna. Ako budete
loše pevali, ošamariće vas. Nemojte joj dosađivati, jer bi vas neki od njene omiljene gospode
mogao baciti kroz prozor kao zamornu igračku. Nemojte joj se nametati, jer će vas u nekoj
uličici njen zaštitnik probosti kroz srce pre nego što sutra stignete kući. Pozvani ste samo iz
jednog razloga. Nemojte prelaziti na tuđu teritoriju kojom ne smete ići.“
„A zašto smo onda pozvani?“ pitao je Il Makija.
„Ona će vam reći“ rekla je baba Veroneze pijuckajući, „ako bude raspoložena.“

***
Akbar Veliki obaveštenje o brzom uzdizanju seksualnih radnica poznatih pod imenima
Skelet i Dušek, od niskih kurvi pokraj kapije Hatjapul do potpuno zrelih kurtizana sa
sopstvenom vilom na obali jezera. „Njihov uspeh ljudi vide kao znak uspona favorita tih dama,
stranca Vespučija, kojem se više dopada problematična titula Mogora del Amorea“, rekao mu
je Abul Fazl. „Što se tiče izvora kapitala potrebnog da bi se pokrenulo takvo preduzeće, čovek
može samo da nagađa.“ Umar Ajar nezavisno je potvrdio popularnost takozvane Kuće Skande,
nazvane po hinduskom bogu rata, „jer“, pričalo se po plemićkim vilama u Donjem Sikriju,
„kada se dohvatite s tim damama, to više liči na borbu u bici nego na vođenje ljubavi“. Umar je
izvestio da je dvorski muzički genije Tansen otišao tako daleko da je napisao raag u čast dve
kurtizane, raag dipak, tako nazvan jer kada ga je prvi put odsvirao u Kući Skande, čini
melodije učinile su da pogašene lampe blesnu plamenovima.
U svojim snovima i sam car je posetio bordel koji je u mračnoj prirodi stajao na obalama
nepoznate strane reke, umesto na obalama njegovog jezera. Bilo je jasno da je i Mogor del
Amore bio uhvaćen budnim snom, jer je upravo on preneo te kurve s drugog kraja sveta do
Arna iz sopstvene priče. „Svi muškarci lažu o kurvama“ pomislio je Akbar i oprostio mu. Imao
je ozbiljnijih stvari za brigu.
 Sanjati o potrazi za ljubavlju bio je siguran znak da je ljubav izgubljena i kada se
probudio, car je bio uznemiren. Sledeće noći tražio je Džodu i uzeo je s gnevom kojeg nije bilo
u njihovim odnosima otkad se vratio iz ratova. Kada je otišao da sluša strančevu priču,
zapitala se da li je ova divlja strast bila znak njegovog povratka, ili oproštajni pozdrav.

***
„Da bi žena zadovoljila muškarca“, rekao je car, „neophodno je da ume da peva. Trebalo
bi da zna da svira muzičke instrumente i da igra, i da radi sve tri stvari istovremeno kada je
potrebno: da peva, igra i svira na flauti ili gudi melodiju na žicama. Trebalo bi da dobro piše,
crta, da bude vična u tetoviranju i da bude spremna da prima tetovaže na bilo kom mestu koje
bi muškarac poželeo. Trebalo bi da zna da govori jezik cveća kada dekoriše krevete ili kauče,
pa čak i zemlju: trešnja je za vernost, narcis za radost, lotos za čistotu i istinu. Vrba je žena, a
božurje muškarac. Pupoljci nara donose plodnost, maslinke čast, a borove šišarke su za dug
život i bogatstvo. Ladolež treba uvek izbegavati jer znači smrt.“
U carevom haremu konkubine su bile smeštene u odeljke od crvenog kamena umekšane
debelim jastucima. Oko centralnog dvorišta, iznad kog je nadstrešnica sa ogledalcima
zaklanjala harem od sunca i nedostojnih očiju, odeljci su stajali u vrstama, poput armije
ljubavi, ili stoke. Jednog dana Mogor je dobio privilegiju da pravi društvo Akbaru u tom
skrivenom svetu. Pratio ih je mršav evnuh čije telo nije ružila nijedna dlačica. Bio je to Umar
Ajar; on nije imao obrve, glava mu se sijala poput šlema, koža mu je bila glatka i meka. Bilo je
nemoguće proceniti njegovu starost, ali Mogor je odmah osetio da bi taj svileni dečak ubio
čoveka bez oklevanja, odsekao bi glavu svom najboljem drugu ukoliko bi to car poželeo. Žene u
haremu stale su oko njih u obrascu koji je Mogora podsetio na putovanje zvezda, petlje i
vrtloge nebeskih tela koja se kreću oko - dal - Sunca. Ispričao je caru o novom, heliocentričnom
modelu univerzuma, govoreći tiho jer je to još bio koncept zbog kog bi u njegovoj domovini
čovek mogao završiti na lomači kao jeretik. To nije bila stvar koja se izvikuje, mada je bilo
malo verovatno da bi ga papa mogao čuti ovde, u haremu velikog mogula.
Akbar se nasmejao. „Pa to se zna već stotinama godina“, rekao je. „Kako je nazadna tvoja
preporođena Evropa, kao beba koja izbacuje zvečku iz svoje kolevke jer ne želi da zvečka pravi
buku.“ Mogor je prihvatio prekor i promenio temu. „Samo sam želeo da kažem da je vaše
veličanstvo Sunce, a da su ovo vaši sateliti“, rekao je. Car ga je potapšao po leđima. „Na polju
laskanja, najzad, možeš nas naučiti ponečemu. Reći ćemo našem vrhunskom laskavcu Baktiju
Ram Džainu da dođe kako biste mu dali nekoliko saveta.“
Tiho, polako, kao umišljena stvorenja u snu, konkubine su kružile i njihale se. Mešale su
vazduh oko cara u magičnu supu začinjenu začinima ekstaze. Nije bilo žurbe. Car je vladao
svime. I samo vreme moglo je da se razvlači i zaustavlja. Imali su sve vreme sveta.
„U umetnosti zamagljivanja, farbanja, bojenja i oslikavanja zuba, odeće, noktiju i tela,
žena mora biti bez premca“, rekao je car govorom koji je postajao trom od požude. Doneto je
vino u staklenim pozlaćenim vrčevima i on ga je ispio velikim, nesmotrenim gutljajima.
Prineta je lula i njegove nozdrve je ispunio dim opijuma. Konkubine su sada bile bliže, kružile
su ka centru, njihova tela su počela da dodiruju carevo telo i telo njegovog gosta. U carevom
društvu, čovek bi postao car na jedan dan. Njegove privilegije postajale bi i vaše. „Žena bi
trebalo da zna kako da svira na čašama ispunjenim do različite visine raznim tečnostima“,
rekao je car nerazgovetno. „Trebalo bi da može da pričvrsti obojeno staklo za pod. Trebalo bi
da zna kako da naslika, opseče i okači sliku; kako da izradi ogrlicu, brojanicu, girlandu ili
venac; i kako da čuva ili prikuplja vodu u akvaduktu ili rezervoaru. Trebalo bi da poznaje
mirise. I ukrase za uvo. I trebalo bi da ume da glumi i postavlja pozorišne predstave, i trebalo
bi da ima brze i sigurne ruke, da ume da kuva i pravi limunadu ili šerbet, da nosi nakit i da
zamota muškarcu turban. I, naravno, trebalo bi da poznaje magiju. Žena koja zna tih nekoliko
stvari gotovo je jednaka bilo kom glupavom grubom muškarcu.“
Konkubine su se stopile u jednu natprirodnu ženu, kompozitnu Konkubinu, i ona je bila
svuda oko dva čoveka, obasipajući ih ljubavlju. Evnuh se izvukao iz kruga požudnih planeta.
Jedna žena s mnogo ruku i beskraj mogućnosti, Konkubina, ućutkala je njihove jezike, njena
mekoća dodirivala je njihovu krutost Mogor joj je podao sebe. Mislio je na druge žene, daleko i
davno, na Simonetu Vespuči i Alesandru Fjorentinu, i na ženu čiju je priču hteo da ispriča u
Sikriju. I one su bile deo Konkubine.
„U mom gradu“, rekao je mnogo kasnije, naslanjajući se na jastuke, usred melanholije
žena nakon ljubavi, „dobro odgojena žena bi trebalo da bude smerna i čedna, i ne bi trebalo da
bude tema tračeva. Takva žena mora biti skromna i mirna, iskrena i dobroćudna. Kada igra,
ne sme praviti energične pokrete, a kada svira trebalo bi da izbegava metalne zvuke duvačkih
instrumenata, i bubnjanje bubnjeva. Trebalo bi da bude skromno nafarbana, a frizura ne
treba da joj bude složena.“ Car, iako je uglavnom spavao, ispustio je zvuk gađenja. „Onda vaši
muškarci s poreklom sigurno umiru od dosade“, izgovorio je. „Da, ali kurtizana“, rekao je
Mogor, „ispunjava sve vaše ideale, osim možda posla oko obojenog stakla.“
„Nikada ne vodi ljubav sa ženom koja je loša sa obojenim staklom“, rekao je car ozbiljno,
bez nagoveštaja humora. „Takva žena je glupava goropad.“

***
Bila je to noć kada se Agostino Vespuči prvi put zaljubio i kada je shvatio da je i
obožavanje neka vrsta putovanja, da je, ma koliko rešen bio da ne napusti svoj rodni grad,
osuđen kao i njegovi slobodni prijatelji da korača putevima koje ne poznaje, stazama srca
zbog kojih će obavezno ulaziti u mesta puna opasnosti, boriti se s demonima i zmajevima i
rizikovati ne samo svoj život već i svoju dušu. Kroz odškrinuta vrata bacio je pogled na La
Fjorentinu u njenom privatnom svetilištu, zavaljenu na pozlaćenom ligeštulu usred grupice
najfinijih gradskih muškaraca, dok mirno dopušta svom patronu Frančesku del Neru da joj
ljubi levu dojku dok joj je mali čupavi beli pas lizao desnu bradavicu, i istog časa bio je
gotov, znao je da je za njega ona jedina žena. Frančesko del Nero bio je Il Makijin rođak i
možda su zbog toga bili pozvani, ali u tom trenutku Aga nije bilo briga, bio je spreman da na
licu mesta zadavi to kopile. Da. I jebeno pseto isto. Da osvoji La Fjorentinu, moraće da
porazi mnoge takve rivale, tako je, i da stekne bogatstvo, a kako se put u njegovu budućnost
razmotavao pred njim poput ćilima, osetio je kako mu bezbrižnost detinjstva izmiče.
Umesto nje rodila se nova rešenost, oštra i prekaljena kao sečivo iz Toleda.
„Biće moja“, promrmljao je Il Makiji, a prijatelj ga je pogledao sa smeškom. „Kad mene
izaberu za papu“, rekao je,
 Alesandra Fjorentina će te pozvati u svoj krevet. Pogledaj se. Ti nisi čovek u kakvog se
zaljubljuju prelepe žene. Ti si čovek koji za njih obavlja zadatke, i o koje one brišu svoje
noge.“
„Idi do đavola“ odgovorio je Ago. „Tvoje je prokletstvo što vidiš svet tako jebeno jasno, i
bez trunke nežnosti, a onda to ne možeš da zadržiš za sebe, već moraš odmah sve da izlaneš,
a ljudska osećanja nek idu do vraga. Zašto prosto ne odeš da tucaš neku zaraženu kozu.“
Il Makija je podigao svoje obrve nalik na krilo slepog miša, kao da priznaje da je otišao
predaleko, i poljubio svog druga u oba obraza. „Oprosti“, rekao je pokajnički. „U pravu si.
Mlad čovek od dvadeset osam, ne preterano visok, koji već gubi kosu, čije je telo kolekcija
mekih jastuka naguranih u kutiju premalu da ih sve primi, koji ne može da zapamti nijedan
stih osim onih prljavih i čiji je jezik drugo ime za opscenost - upravo je to tip momka koji će
raširiti noge kraljice Alesandre.“ Ago je nesrećno odmahnuo glavom. „Reći ću ti koliki sam ja
krelac“, rekao je. „Ne želim samo njeno meso. Hoću i njeno jebeno srce.“
U salonu Alesandre Fjorentine, pod visokom kupolastom tavanicom oslikanom
freskama s letećim heruvimima na plavom nebu koji se majaju oko dušeka od oblaka na
kom Arej i Afrodita vode ljubav, slušajući nebesku muziku Nemca Hajnriha Cinka, najvećeg
muzičara na cornetto curvo u celoj Italiji, Ago Vespuči se osećao kao da ga je obasjao zrak
sunca u ponoć, i ponovo se pretvorio u onog prestravljenog nevinog momka od pre toliko
godina koji je sedeo na krevetu mršave kurve i čitao joj stihove velikih pesnika onog
vremena i crveneo i kijao kada je odlučila da prede na stvar. La Fjorentina se nije mogla
videti i u njenom odsustvu on je stajao s kapom u ruci uz malu fontanu, nesposoban da se
pridruži orgijanju koje ga je okruživalo. Il Makija ga je privremeno napustio i odjurio u
trompe-l'oeil šumu s par golih šumskih vila. Aga je pritiskalo sopstveno telo. Bio je
priviđenje na piru. Jedini živ čovek u kući duhova koji orgijaju. Bio je težak, tužan i sam.
Niko u preporođenom gradu nije spavao te noći. Muzika je ispunjavala vazduh, a ulice,
taverne i kuće na lošem glasu, ali i one na dobrom, pijace, ženski samostani, svi su bili puni
ljubavi. Statue bogova sišle su sa svojih niša okićenih cvećem i pridružili se zabavi,
prislanjajući svoju hladnu mermernu golotinju uz toplo ljudsko meso. Čak su i životinje i
ptice shvatile poruku i zdušno navalile. Pacovi su se parili u senkama mostova, a slepi
miševi u svojim zvonicima radili su ono što slepi miševi vole da rade. Go muškarac je
protrčao ulicama zvoneći veselo. „Obrišite oči i raskopčajte pantalone“, vikao je, „jer vreme
suza je prošlo.“ Ago Vespuči u Kući Marsa čuo je kako to zvono zvoni u daljini i ispunio ga je
neopisiv strah. Sledećeg trenutka shvatio je da je užasnut jer mu je život prolazio, jer mu je
život klizio kroz prste dok je stajao paralisan i sam. Osetio je kao da je u tom trenutku
prošlo dvadeset godina, kao da bi ga muzika mogla odneti bespomoćnog u budućnost
paralize i poraza, kada bi i samo vreme potpuno stalo, skrhano pod teretom njegovog bola.
Tada ga je, najzad, ruffiana Đulijeta Veroneze pozvala rukom. „Ti si jedan srećni takav i
takav“, rekla je. „Iako je imala važnu noć, veličanstvenu noć, La Fjorentina kaže da će te sada
videti, i tvog seksualno ludog prijatelja.“ Ago Vespuči je uz viku uleteo u spavaću sobu od
oslikanog drveta, odvukao Il Makiju od njegovih vila, bacio odeću na njega i povukao ga, dok
se još oblačio, ka čarobnoj odaji u kojoj je čekala Alesandra Lepotica.
U svetilištu velike kurtizane, gradski velikani su spavali, zasićeni, u deshabilleu na
baršunskim kaučima, udova razvratno oklembešenih preko ležećih hetera, Alesandrine
mlađane trupe, njenih sporednih glumica, koje su igrale gole za dostojanstvenike sve dok
nisu zaboravile na svoje dostojanstvo i pretvorile se u zavijajuće vučice. Međutim, La
Fjorentinin krevet bio je prazan, posteljina na njemu nedirnuta, a Agovo srce poskočilo je od
glupave nade. Ona nema ljubavnika. Ona čeka tebe. Međutim, blistava Alesandra nije mislila
na seks. Opružila se preko svog nekorišćenog kreveta i jela grožđe iz činije, odevena samo u
svoju zlatnu kosu, jedva pokazujući da je primetila njihov ulazak u budoar u pratnji njenog
malenog psa čuvara. Stajali su i čekali. A onda je, nakon nekoliko trenutaka, progovorila -
tiho, kao da sama sebi priča priču za laku noć.
„Na početku“, rekla je odsutno, „bejahu tri druga, Nikolo Il Makija, Agostino Vespuči i
Antonino Argalija. Njihov dečački svet bio je magična šuma. A onda je Ninove roditelje
odnela kuga. Krenuo je da traži svoju sreću i više ga nikada nisu videli.“
Kada su čuli te reči, oba muškarca zaboravila su sadašnjost i zaronila u sećanje. I
Nikolova majka Bartolomea de Neli, koja je lečila bolesti pomoću kačamaka, umrla je
iznenada, nedugo nakon što je devetogodišnje siroče Argalija krenulo u Đenovu da traži
posao u vojsci naoružanoj arkebuzama pod komandom kondotijera Andree Dorije. Nikolov
otac, Bernardo, dao je sve od sebe da skuva lekovitu palentu ali Bartolomea je svejedno
umrla, goreći i drhteći, a Bernardo od tog dana više nije bio isti. Dane je provodio na farmi u
Perkusini, radeći za život i kriveći sebe što nije bio dovoljno vešt u kuhinji i nije uspeo da
spase život svojoj ženi. „Da sam samo pazio“, govorio bi stotinu puta na dan, „mogao sam
naučiti pravi recept. Umesto toga, prekrio sam njeno jadno telo beskorisnim vrelim
bućkurišem i ona me je zgađena napustila.“ I dok je Il Makija mislio na svoju mrtvu majku i
uništenog oca, Ago se prisetio da je Argalija, onog dana kada ih je napustio, izgledao kao
obična sirota skitnica, sa zavežljajem stvari okačenim o štap na ramenu. „Dan kada je
otišao“, rekao je naglas, „bio je dan kada smo prestali da budemo deca.“ Ali, to nije mislio, ili
nije mislio samo to. I to je bio dan kada smo pronašli koren mandragore, dodao je u sebi, a u
njegovoj glavi počela je da se formira fantazija, plan koji bi Alesandru Fjorentinu učinio
njegovom doživotnom ljubavnom robinjom.
Njihova odsutnost je nervirala Alesandru, ali bila je previše otmena da to pokaže.
„Kakav ste vi par bezosećajnih bezvrednika“, kurtizana ih je grdila ne podižući svoj duboki,
nejasan, ravnodušni glas. „Zar vam ime vašeg izgubljenog, najboljeg prijatelja ništa ne znači
iako za njega niste čuli devetnaest godina?“
Agu Vespučiju jezik je bio previše vezan da bi odgovorio, ali bilo je tačno da je
devetnaest godina mnogo vremena. Voleli su Argaliju, izgubili su ga, i mesecima, čak
godinama, nadali su se da će dobiti neke vesti. Najzad, obojica su prestala da ga pominju,
svaki za sebe uveren da Argalijino ćutanje sigurno znači da je njihov prijatelj mrtav. Nijedan
od njih nije želeo da se suoči sa istinom. Zato je svaki od njih sakrio Argaliju unutar sebe, jer
sve dok bude tabu tema možda će još biti živ. A onda su odrasli i on se izgubio u njima,
izbledeo je i postao samo neizgovarano ime. Bilo je teško prizvati ga nazad u život.
Na početku bejahu tri druga i svaki od njih krenuo je na putovanje. Ago, koji je mrzeo
putovanja, bio je osuđen da krene kamenitim putem ljubavi. Il Makija je bio mnogo
poželjniji od njega, ali ga je mnogo više zanimala potraga za moći, koja je bila jači afrodizijak
od bilo kakvog magičnog korena. A Argalija? Argalija je bio izgubljen na nebesima, bio je
njihova lutajuća zvezda... „Jesu li vesti loše?“ pitao je Nikolo Alesandru. „Oprosti nam. Plašili
smo se ovog trenutka najveći deo naših života.“
 Alesandra je pokazala bočna vrata. „Odvedi ih kod nje“, rekla je Đulijeti Veroneze.
„Previše sam umorna da sada odgovaram na ova pitanja.“ Nakon tih reči je zaspala, glave
oslonjene na ispruženu desnu ruku, a iz njenog savršenog nosa izronio je najslabašniji duh
hrkanja. „Čuli ste je“, kepec Đulijeta je rekla grubo. „Vreme je da krenete.“ Potom, malo
popustljivije, dodala je: „Sve odgovore ćete dobiti ovde.“
Iza vrata se nalazila druga spavaća soba, ali žena u njoj nije bila ni naga ni ispružena.
Soba je bila slabo osvetljena - samo jedna sveća prigušeno je gorela u svom ležištu u zidu - i
dok su im se oči navikavale na polutamu, videli su da pred njima stoji robinja kraljevskog
držanja, golog stomaka, u uskom prsluku i širokim pantalonama, ruku prekrštenih na
grudima. „Glupa kuja“ rekla je Đulijeta Veroneze, „misli možda da je još u osmanskom
haremu i još nije prihvatila činjenice.“ Prišla je robinji, koja je bila skoro dvostruko viša, i
izdrala se na nju otprilike sa nivoa njenog pupka. „Zarobili su te pirati! Pirati! Skoro pre dve
nedelje - il y deja deux semaines - prodata si na pijaci robija u Veneciji! Un marche des
esclaves! Razumeš? Čuješ li šta ti govorim? Est-ce Que tu comprends ce que je te dis?“ Ponovo
se okrenula Agu i Il Makiji. „Vlasnik nam ju je dao na probu, i još se dvoumimo. Dobro
izgleda, to je u redu, grudi, dupe, to je dobro“, na to je patuljčica pohotno pomilovala
nepokretnu ženu, „ali ova je neobična, to je odmah jasno.“
„Kako se zove?“ pitao je Ago. „Zašto joj se obraćaš na francuskom? Zašto izgleda kao da
se skamenila?“
„Čuli smo priču o francuskoj princezi koju su oteli Turci“ rekla je Đulijeta Veroneze,
kružeći oko ćutljive žene poput predatora. „Ali, mislili smo, to je samo legenda. Možda je to
ona. A možda i nije. Govori francuski, to je sigurno. Međutim, neće da kaže kako se zove.
Kada je pitamo, odgovara Ja sam palata pamćenja. Pitaj je i sam. Hajde. Zašto ne? Čega se
plašiš?“
„Qui etes-vous, mademoiselle“, pitao je Il Makija svojim najnežnijim glasom, a kamena
žena je odgovorila: Je suis le palais des souvenirs“
„Vidiš?“ likovala je Đulijeta. „Kao da više nije osoba. Kao da je neko mesto.“
„Kakve veze ona ima sa Argalijom?“ Ago je želeo da zna. Robinja se promeškoljila, kao
da samo što nije progovorila, ali onda je opet zanemela.
„Stalno je tako“, rekla je Đulijeta Veroneze. „Kada je stigla, nije uopšte htela da govori.
Palata sa zaključanim vratima i prozorima, eto to je bila. Onda je gospodarica rekla znaš li
gde si? Ja sam to, naravno, ponovila, est-ce que tu sais ou tu es, a kada je gospodarica dodala,
ti si u gradu Firenci, kao da je okrenula ključ. 'U ovoj palati postoji prostorija u kojoj se
nalazi to ime, rekla je, a onda je počela da pravi male, nerazumljive pokrete telom, kao
osoba koja ide ne pomerajući se, kao da je krenula negde u svojoj glavi. A onda je rekla
nešto zbog čega mi je gospodarica naredila da vas dovedem.“
„Šta je rekla?“, pitao je Ago.
„Poslušajte sami“, odgovorila je Đulijeta Veroneze. Onda, okrenuvši se ka tajanstvenoj
ženi, rekla je: „Qu'est-ce que tu connais de Florance? Quest-ce que se trouve dans cette
chambre du palais?“ Odjednom je robinja počela da se pomera, kao da ide niz hodnike,
skreće iza ugla, prolazi kroz vrata, ne pomerajući se s mesta na kom je stajala. Najzad,
progovorila je. „Na početku“, rekla je na savršenom italijanskom, „bejahu tri druga, Nikolo Il
Makija, Agostino Vespuči i Antonino Argalija. Njihov dečački svet bio je magična šuma.“
 Ago je zadrhtao. „Otkud ona to zna? Gde je to mogla da čuje?“ pitao je zaprepašćeno. Ali,
Il Makija je pogodio odgovor. Jedan njegov deo nalazio se u knjigama u maloj, cenjenoj
biblioteci njegovog oca. (Bernardo nije bio bogat čovek i uvek se mučio kako bi priuštio
knjige, pa nije olako donosio odluku o kupovini neke knjige.) Uz Nikolovu omiljenu knjigu,
Ab Urbe Condita Tita Livija, nalazio se Ciceronov De Oratore, a uz nju je bila tanka knjiga
Rhetorica ad Herennium nepoznatog autora. „Po Ciceronu“, rekao je Nikolo, prisećajući se,
„tu tehniku izumeo je Grk, Simonid sa ostrva Keosa. Tek pošto je otišao s prijema punog
važnih ljudi, krov je propao i sve pobio. Kada su ga pitali ko je bio na večeri, uspeo je da
nabroji sve mrtve prisetivši se gde su sedeli za stolom.“
„Kakvu tehniku?“ pitao je Ago.
„U Rhetorici se ona naziva istim tim imenom, palata pamćenja“, odgovorio je Il Makija.
„U glavi izgradiš građevinu, naučiš gde se u njoj šta nalazi, a onda počneš da pridružuješ
sećanja raznim svojstvima te zgrade, njenom nameštaju, ukrasima, bilo čemu. Ako sećanje
vežeš za određeno mesto, možeš se setiti ogromne količine stvari šetajući po palati u tvojoj
glavi.“
„Ali ova dama sama sebe naziva palatom“, usprotivio se Ago. „Kao da je njeno fizičko
biće zgrada kojoj su ta sećanja pridružena.“
„To onda znači da se neko mnogo potrudio“, rekao je Il Makija, „da izgradi palatu
pamćenja u veličini čitavog ljudskog mozga. Ovoj mladoj ženi su uklonjena lična sećanja, ili
su poslata na neki visok tavan u palati pamćenja koja je podignuta u njenom umu, a ona je
postala skladište svega što je njen gospodar trebalo da zapamti. Šta znamo o osmanskom
dvoru? Možda je ovo uobičajena praksa kod Turaka, a možda je i tiranski kapric nekog
moćnika, ili nekog njegovog miljenika. Pretpostavimo da je naš prijatelj Argalija taj miljenik
- pretpostavimo da je on sam bio arhitekta, bar te jedne prostorije u palati pamćenja - ili čak
pretpostavimo da je arhitekta neko ko je njega dobro poznavao. U svakom slučaju, moramo
zaključiti da je naš voljeni drugar iz mladosti još, ili je donedavno bio, prilično živ.“
„Vidi“, rekao je Ago, „sprema se da ponovo progovori.“
„Nekad beše princ sa imenom Arkalija“, objavila je palata pamćenja. „Veliki ratnik koji
je imao začarano oružje i pratnju od četiri užasna džina. Bio je i najlepši čovek na svetu.“
„Arkalija ili Argalija“, rekao je Il Makija, sada već veoma uzbuđen. „To zvuči baš kao naš
prijatelj.“
„Arkalija Turčin“, rekla je palata pamćenja. „Nosilac začaranog koplja.“
„Kopile jedno“, rekao je Ago Vespuči zadivljeno. „Uradio je ono što je rekao. Prešao je na
drugu stranu.“
 12.

Na putu za Đenovu prazna krčma

 NA PUTU ZA ĐENOVU PRAZNA KRČMA, zamračenih prozora i otvorenih vrata, stajala
je napuštena od krčmara, njegove žene, njihove dece i svih gostiju zbog Delimičnomrtvog
Džina koji se nedavno uselio na njen sprat. Sudeći po Ninu Argaliji, čija je to bila priča, džin
je bio delimično mrtav jer se, mada je danju bio potpuno mrtav, noću vraćao u strašan život.
„Ako tamo provedete noć, sigurno ćete biti proždrani“, rekli su susedi dečaku Argaliji kada
je tuda prošao; ali Argalija se nije plašio, ušao je i potpuno sam pojeo obilan obrok. Kada je
džin oživeo te noći, video je Argaliju i rekao: „Aha! Ribica! Odlično!“ Ali Argalija je
odgovorio: „Ako me pojedeš, nikada nećeš doznati moju tajnu.“ Džin je bio radoznao ali i
glup, kao što obično biva sa džinovima, pa je rekao: „Reci mi tvoju tajnu, moja mala užino, i
obećavam ti da te neću pojesti dok mi je ne kažeš.“ Argalija se duboko naklonio i počeo.
„Moja tajna je u tom dimnjaku“, rekao je, „i ko prvi tamo stigne, biće najbogatiji dečak na
svetu.“
„Ili džin“, rekao je Delimičnomrtvi Džin. „Ili džin“, složio se Argalija, sumnjičavo. „Ali ti
si toliko veliki da nećeš moći da se provučeš.“
„Je li to blago veliko?“ pitao je džin. „Najveće na svetu“, odgovorio je Argalija. „Zbog toga
ga je mudri princ, koji ga je sakupio, i sakrio u dimnjak skromne krčme kraj puta. Niko ne bi
ni naslutio da bi tako veličanstven vladar mogao odabrati tako glupo skrovište.“
„Prinčevi su glupi“ rekao je Delimičnomrtvi Džin. „Nisu kao džinovi“, dodao je Argalija
brižno. „Upravo tako“, rekao je džin i pokušao da se nagura u dimnjak. „Prevelik“, uzdahnuo
je Argalija. „Kao što sam i sumnjao. Baš šteta.“ Džin je povikao iznutra: „Tako mi boga, nisam
još završio“, pa je otkinuo jednu svoju ruku. „Sada više nisam toliko širok, zar ne?“ rekao je,
ali i dalje nije mogao da se uspuže uz dimnjak. „Možda ako odgrizeš i drugu“, predložio je
Argalija, i odmah su džinove ogromne čeljusti pregrizle drugu ruku, kao da je ovčija noga.
Međutim, ni to nije ogromnu zver učinilo dovoljno tankom. „Imam ideju“, rekao je Argalija,
„šta misliš o tome da pošalješ gore samo svoju glavu da vidi šta se može videti?“
„Više nemam nijednu ruku, ribice“, rekao je džin tugaljivo, „pa, mada je tvoja ideja
odlična, ne mogu sam da odvojim glavu.“
„Dozvoli meni“, odgovorio je Argalija mudro, i uzevši mesarski nož iz kuhinje, skočio je
na sto i presekao čudovištu vrat - sec! - jednim odlučnim pokretom. Kada su krčmar,
njegova žena, njegova porodica i svi gosti (koji su noć proveli spavajući u obližnjem jarku)
saznali da je Argalija obezglavio Delimičnomrtvog Džina, te da je on sada potpuno mrtav, i
noću kao i danju, pitali su ga da li bi im još jednom pomogao i obezglavio pohlepnog
vojvodu obližnjeg U., koji im je život pretvorio u pakao. „Sami rešavajte svoje probleme“,
rekao je Argalija. „To se mene ne tiče. Ja sam samo hteo da nađem mirno prenoćište. A sada
sam krenuo da plovim s admiralom Andreom Dorijom i obogatim se.“ I s tim rečima ih je
ostavio i krenuo da otkrije svoju sudbu...
 Priča je bila čista neistina, ali neistina neistinitih priča ponekad može služiti stvarnom
životu, i upravo su priče ove vrste - improvizovane verzije beskrajne bujice priča koje je čuo
od svog prijatelja Aga Vespučija - spasile malom Ninu Argaliji vrat kada su ga pronašli pod
krevetom u kabini na palubi admiralskog broda flote Andree Dorije. Informacije koje je
imao bile su stare - Zlatna banda je pre dosta vremena isprašila Francuze - pa kada je čuo da
će Dorija isploviti u borbu s Turcima, znao je da je vreme za očajničke mere. Osam trirema
punih surovih plaćenika naoružanih do zuba arkebuzama, kratkim sabljama, pištoljima,
garotama, kamama, bičevima i lošim jezikom već je pet dana bila na moru kada je izgladneli,
jadni slepi putnik za uvo izvučen pred samog velikog kondotijera. Argalija je izgledao kao
prljava krpena lutka, obučen u rite, stežući na grudima zavežljaj krpa. Andrea Dorija nije bio
čovek dobre naravi. Nije imao nikakve skrupule i bio je sposoban za krajnje osvetoljubiva
dela. Bio je tiranin i bio je tašt. Njegova krvožedna armija plaćenika odavno bi se pobunila
protiv njega da nije bio tako dobar komandant, veliki majstor strategije i apsolutno
neustrašiv. Ukratko, bio je čudovište, a kada je bio nezadovoljan, izgledao je opasno kao
džin, polumrtav ili ne.
„Imaš dva minuta“, rekao je dečaku, „da mi navedeš razlog da te odmah ne bacim u
more.“
Argalija ga je pogledao pravo u oči. „Ne bi bilo nimalo mudro da to učinite“, lagao je, „jer
ja sam osoba s čudnim i raznim iskustvima. Tražio sam sreću nadaleko i naširoko i na tim
putovanjima pogubio sam džina - sec! - i preklao Bezdušnog Čarobnjaka i naučio tajne
njegovih čarolija, i ovladao jezikom zmija. Upoznao sam kralja riba i živeo u kući žene sa
sedamdeset sinova i samo jednim kazanom. Mogu da se pretvorim u lava, u orla, psa ili
mrava, pa ti mogu služiti snagom lava, špijunirati za tebe orlovim okom, da ti budem veran
kao pas, ili da se od tebe sakrijem tako što ću postati mali poput mrava, pa nećeš ni videti
ubicu koji će ti umileti u uho i otrovati te. Ukratko, mene ne treba ljutiti. Ja sam mali, ali ipak
vredan da budem u tvojoj družini, jer život živim po istom dubokom principu koji i ti slediš.“
„A može li se znati koji je to princip?“ pitao je Andrea Dorija, pomalo se i zabavljajući.
Brada mu je štrčala, imao je cinična usta i svetlucavo oko kojem ništa nije promicalo.
„Da cilj opravdava sredstvo“ odgovorio je Argalija, prisećajući se nečega što je Il Makija
voleo da govori o moralnosti upotrebe mandragore za zavođenje inače nedostupnih žena.
„Cilj opravdava sredstvo“, ponovio je Dorija iznenađeno. „E to je prokleto dobro
rečeno.“
„Sam sam to izmislio“, rekao je Argalija, „jer ja sam siroče kao i ti, ostao sam bez
prebijene pare u mladosti, kao i ti, primoran sam na ovakav rad kao i ti; a siročad znaju da
zbog opstanka moraju biti spremna da učine sve što je neophodno. Da nema granica.“ Šta li
je ono Il Makija rekao nakon dana kada je nadbiskup obešen? „Samo najsposobniji opstaju.“
„Opstanak najsposobnijih“, promrmljao je Andrea Dorija. „Druga pakleno moćna ideja.
Jesi li i nju ti smislio?“ Argalija je nakrivio glavu kao znak skromnog ponosa. „Pošto si i ti bio
siroče“, nastavio je, „znaš da ja, mada izgledam kao malo dete, nisam bespomoćna beba.
'Dete' je bezbedna i mažena stvar, zaštićena od stvarnosti, ostavljena da gubi godine igrajući
se - stvor koji veruje da se mudrost može steći u školi. 'Detinjstvo' je luksuz koji ja ne mogu
da priuštim, kao što ni ti nisi mogao. Istina o 'detinjstvu' leži skrivena u najneistinitijim
pričama na svetu. Deca se suočavaju sa čudovištima i demonima i preživljavaju samo ako su
neustrašiva. Deca umiru od gladi osim ako ne oslobode čarobnu ribicu koja će im ispuniti
sve što im srce poželi. Decu će trolovi živu pojesti osim ako ne uspeju da ih zaustave dok se
sunce ne promoli, od čega će se zli stvorovi pretvoriti u kamen. Dete mora naučiti kako da
baca pasulj i proriče budućnost, kako da baca pasulj i spoji muškarca i ženu, ako želi, i kako
da uzgoji stabljiku pasulja na kojoj će pronaći takva magična zrna. Siroče je dete osuđeno na
slobodu. Naši životi su životi fabula i krajnosti.“
„Daj ovom brbljivom filozofu nešto da jede“, rekao je admiral Dorija svom vodi palube,
zastrašujućem volu od mornara pod imenom Keva. „Mogao bi nam biti koristan tokom ovog
puta, a dotad će me zabavljati njegove davolaste laži.“
Vođa palube je čvrsto držao Argaliju za uvo dok ga je vodio iz kapetanove kabine.
„Nemoj misliti da si se izvukao svojim izmišljenim brbljanjem“, rekao je. „Živ si samo iz
jednog razloga.“
„Ajoj“, rekao je Argalija, „a koji je to?“
Keva, vođa palube, uvrnuo mu je uvo još jače. Na desnoj strani lica imao je istetoviranog
škorpiona i imao je mrtve oči čoveka koji se nikada nije smešio. „Razlog je što si imao petlju,
ili se drznuo, da ga pogledaš u oči. Ako ga momak ne gleda u oči, on mu iščupa jetru i baci je
galebovima.“
„Pre nego što završim“, odgovorio je Argalija, „ja ću donositi takve odluke, a ti? Bolje bi
ti bilo da mene gledaš u oči, inače...“
Keva ga je pljesnuo po glavi, bez traga naklonosti. „Moraćeš da čekaš da to dođe na red,
prcoljku“, rekao je, „jer su ti oči na visini dovoljnoj tek da zure u mog doku.“
Šta god Keva Škorpion pričao, i Argalijine bajke su sigurno imale neke veze s njegovim
opstankom, jer se ispostavilo da je užasni admiral Andrea Dorija bio slab na takve bajke,
kao i svaki drugi glupi džin. Uveče, kada je more bilo crno, a zvezde progorevale rupe u
nebu, admiral bi pušio opijum ispod palube i pozivao bi dečaka punog priča. „Pošto su svi
vaši đenovljanski brodovi trireme“, govorio bi Argalija, „trebalo bi da nosite sir na jednoj
palubi, mrvice na drugoj, a trulo meso na trećoj. Kada dođete do Ostrva pacova, dajte im sir;
mrvice će zadovoljiti stanovnike Ostrva mrava, a što se tiče trulog mesa, ptice sa Ostrva
lešinara biće zahvalne za njega. Posle toga ćete imati moćne saveznike. Pacovi će izglodati
prolaz kroz sve prepreke, čak i kroz planine, a mravi će obavljati sve poslove koji su previše
fini za ljudske ruke. Lešinari, ako ih fino zamolite, odneće vas na vrh planine na kojoj izvire
potok večnog života.“ Andrea Dorija je groktao od smeha. „Ali gde su ta prokleta ostrva?“
želeo je da zna. „Admirale“ odgovorio je dečak, „ti si moreplovac, a ne ja. Sigurno ih ima
negde na vašim mapama.“ Uprkos tako drskim primedbama, poživeo je da sledećeg dana
ispriča drugu priču - nekada davno, bile su tri pomorandže, a u svakoj je bila prelepa
devojčica koja bi umrla ako joj ne biste dali vode istog trena kada bi izašla iz pomorandže - a
admiral, obavijen kalemovima dima, mumlao bi mu za uzvrat poverljive stvari.
More je vrvelo od ubistava. Karavele berberskih pirata pljačkale su u ovim vodama,
pustošile i kidnapovale, a od pada Konstantinopolja i galije Turaka Osmanlija ili osmanske
mornarice bile su ovde aktivne. Protiv svih tih pomorskih nevernika admiral Andrea Dorija
okrenuo je svoje rošavo lice. „Isteraću ih iz Mare Nostrum i učiniti Đenovu gospodaricom
talasa“, busao se, a Argalija se nije usuđivao da mu protivreči ili pokaže ikakvo
nepoštovanje. Andrea Dorija se nagnuo ka tihom dečaku, očiju mlečnih od afima. „Ono što
znamo ti i ja, zna i neprijatelj“, šaputao je, napola izgubljen u svom opijumskom snu. „I
neprijatelj se pridržava zakona siročeta.“
„Kog siročeta?“ pitao ga je Argalija. „Mahometa“, odgovorio je Andrea Dorija.
„Mahometa, njihovog boga siročeta.“
Argalija nije znao da je svoj status siročeta delio sa islamskim prorokom. „Cilj
opravdava sredstvo“, nastavio je Andrea Dorija svojim sve nejasnijim, sporim glasom.
„Vidiš? Oni se pridržavaju istog pravila kao i mi. Jedna zapoved. Šta god je potrebno to ćemo
učiniti. Znači, njihova vera je ista kao naša.“ Argalija je duboko udahnuo i postavio opasna
pitanja. „Ako je to tačno“, rekao je, „jesu li nam onda oni zaista neprijatelji? Zar ne bi trebalo
da nam pravi neprijatelj bude suprotnost? Može li nam lice koje vidimo u ogledalu biti
neprijatelj?“ Admiral Andrea Dorija bio je blizu nesvesti. „Upravo je tako“, mumlao je dok se
zavaljivao u svoju stolicu i počinjao da hrče. „U svakom slučaju, postoji jedan neprijatelj kog
mrzim više nego ikakav muhamedanski piratski šljam.“
„A ko je to?“ pitao je Argalija.
„Venecija“, rekao je. „Sjebaću i tu lepuškastu venecijansku kopilad.“
Dok je osam đenovljanskih trirema plovilo u borbenoj formaciji loveći svoj plen, Argaliji
je postalo jasno da vera nije imala veze ni sa čim. Gusare iz berberskih zemalja nije
zanimalo da ikoga osvoje niti da šire veru. Njih je zanimala otkupnina, ucenjivanje i
iznuđivanje. Što se Osmanlija tiče, oni su znali da opstanak njihovog novog prestonog grada
Stambola zavisi od donošenja hrane iz drugih mesta u luku, pa su pomorski putevi morali
biti otvoreni. Počele su da se rađaju i gramzive ideje, pa su slali brodove da napadaju luke
duž i izvan obala Egejskog mora; a ni oni nisu bili kao Venecijanci. Moć i bogatstvo i imetak i
bogatstvo i moć. Što se Argalije ticalo, noću su i njegovi snovi bili puni egzotičnih dragulja.
Sam u svom pramčanom krevetu zaklinjao se sebi. „Nikada se neću vratiti u Firencu kao
siromah, već samo kao princ natovaren blagom.“ Njegov zadatak bio je zapravo veoma
jednostavan. Priroda sveta postala je jasna.
Međutim, kada su stvari izgledale najjasnije, neizbežno su bile i najopasnije. Nakon
pobedonosnog susreta s piratskim brodovima braće Barbarosa iz Mitilene, admiral je, na
svoje zadovoljstvo, bio natopljen saracenskom krvlju, i pošto je nadgledao pogubljenje
zarobljenih pirata - polili su ih smolom i žive zapalili na glavnom trgu njihovog rodnog
grada - smislio je smeo plan o uplovljavanju u Egejsko more i prenošenju bitke sa
Osmanlijama u njihove „rodne“ vode. Ali, kada je Zlatna banda ušla u to legendarno more i
direktno se suočila sa osmanskim galijama, tajanstvena magla se podigla niotkuda i
zaklonila čitav svet; kao da je na delu neki olimpijski nestašluk, kao da su drevni bogovi ove
oblasti, dosađujući se zbog monotonije doba u kom više nisu uticali na ljudska osećanja i
vernost, odlučili da se poigraju s njima, da im pokvare planove, u ime dobrih starih
vremena. Osam đenovljanskih trirema pokušalo je da održi borbenu liniju, ali magla ih je
dezorijentisala, magla puna urlika zlih duhova, kreštanja veštica, smrada bolesti i zavijanja
utopljenika, pa su čak i okoreli plaćenici ubrzo počeli da paniče. Sistem sirena za maglu koje
je admiral Dorija uveo za slučaj ovakvog dana brzo se raspao. Svaki njegov brod dobio je
sopstveni signal sačinjen od kratih i dugih zvukova, ali kada su se plaćenici uspaničili u toj
mijazmi smrti i sujeverja, njihova komunikacija izgubila je svu jasnoću, što je važilo i za
osmanske sirene za maglu, pa ubrzo niko nije znao gde je ko, niti ko je prijatelj, a ko smrtni
neprijatelj.
 Topovska vatra naglo je otpočela sa bokova trirema i sa moćnih obrtnih topova
montiranih na palubama otomanskih galija. Crveni plamenovi i jarko bleskanje velikih
topova u magli izgledali su kao delići pakla usred ovog bezobličnog predvorja Hada.
Puščana vatra je cvetala posvuda, treperavi vrt smrtonosnih crvenih cvetova. Niko nije znao
na koga puca, niti kako je najbolje postupiti, i velika katastrofa bila je neizbežna. A onda,
odjednom, kao da su obe strane istovremeno shvatile u kakvoj su opasnosti, zavladala je
tišina. Nijedna puška nije opalila, nijedan glas nije povikao, nijedna sirena nije se oglasila.
Nečujni pokreti počeli su svuda po praznoj belini. Argalija, stojeći sam na palubi
admiralskog broda, osetio je kako ga je sudbina uhvatila za rame i iznenadio se primetivši
da njena ruka drhti od straha. Okrenuo se. Ne, pored njega nije stajala Sudba, već Keva, vođa
palube, više ne tako strog niti strašan, već nalik rastrojenom, prebijenom psu. „Zove te
admiral“, prošaputao je dečaku i poveo ga ispod palube gde ga je Andrea Dorija čekao,
držeći u ruci ogroman rog admiralskog broda flote. „Danas je tvoj dan, mali čoveče, moj
pripovedaču“, rekao je admiral nežno. „Danas ćeš se proslaviti delima umesto rečima.“
Plan je bio da Argaliju spuste u vodu i ostave ga da pluta u malom čamcu u kom će
odveslati od admiralskog broda što brže bude mogao. „Na svaki stoti zaveslaj“ rekao je
admiral, „duni jako u ovaj rog. Neprijatelj neće prepoznati lukav plan, misliće da je u pitanju
arogancija i prihvatiće izazov cornetta Andree Dorije, pa će okrenuti svoje brodove ka tebi,
misleći da će zarobiti silan plen - tj. mene lično! - u međuvremenu, ja ću imati prednost nad
njima i napašću ih fatalno sa strane s koje ne očekuju napad.“ Argaliji je to izgledalo kao loš
plan. „ A ja?“, pitao je, zureći u rog u svojoj ruci. „Kada se brodovi nevernika približe mom
čamcu, šta ću tad?“ Keva Škorpion podigao ga je celog i spustio ga u čamčić. „Veslaj“,
prošištao je. „Mali heroj. Veslaj da sačuvaš živu glavu.“
„Kada se magla podigne i neprijatelj bude savladan“, rekao je admiral, pomalo
nesigurno, „ponovo ćemo te pokupiti.“ Keva je snažno gurnuo čamac. „Da“, prošištao je. „To
ćemo uraditi.“
Nakon toga ostala je samo belina magle i zvuk mora. Zemlja i nebo delovali su kao
drevne bajke. Slepo plutanje bilo je čitav univerzum. Neko vreme je radio ono što mu je
naređeno, stotinu zamaha veslom, duvanje u rog, dvaput, triput je to uradio i nije čuo
nikakav zvuk kao odgovor. Svet je bio nem i smrtonosan. Smrt će se spustiti na njega
bešumnim vodenim jurišem. Osmanski brodovi će se sručiti na njega i zgnječiti ga kao bubu.
Prestao je da duva u rog. Postalo je jasno da admirala njegova sudbina ne zanima i da je
svog „malog pripovedača“ žrtvovao opušteno kao što čovek pljuje šlajm preko ograde
broda. Nije bio značajniji od trunke u ispljuvku koji se uzdrmusa na trenutak na talasima
pre nego što se utopi. Pokušao je samom sebi da podigne moral pričama, ali mogao je da se
seti samo onih užasavajućih, levijatana koji se podizao iz dubine kako bi smrvio brod
usvojim ogromnim čeljustima, crva s morskog dna koji se razmotavaju i daha podvodnog
zmaja. Kada je prošlo još vremena, isparile su i sve priče i ostao je bez odbrane i zaštite,
usamljena ljudska duša koja je nesigurno plutala u belinu. To je ono što je ostajalo od
ljudskog bića kada biste mu uzeli dom, porodicu, prijatelje, grad, zemlju, svet: biće bez
konteksta, čija je prošlost bledela, čija je budućnost bila sumorna, jedinka bez imena,
značenja, čitavog života, bez svega osim srca koje je privremeno kucalo. „Ja nemam smisla“,
rekao je sebi. „Bubašvaba u vrućoj balegi ima više značaja nego ja.“ Mnogo godina kasnije,
kada je upoznao Karakez, skrivenu mogulsku princezu, i kada je njegov život najzad dobio
značenje koje je sudbina čuvala za njega, video je pogled napuštenog očaja u njenim očima i
shvatio je da je i ona sigurno bila suočena s krajnjom apsurdnošću ljudskog stanja. Ako ni
zbog čega drugog, zbog toga bi je voleo. Ali, imao je i druge razloge.
Magla se zgušnjavala oko njega, oko njegovih očiju, njegovog nosa, njegovog grla.
Osećao je da se guši. Možda će sada umreti, pomislio je. Volja mu je bila slomljena. Šta god
da mu sudbina donosi, prihvatiće. Legao je u svoj mali čamac i prisetio se Firence, video je
svoje roditelje kakvi su bili pre nego što ih je kuga deformisala, prisetio se dečačkih
nestašluka u šumi sa svojim prijateljima Agom i Il Makijom, ispunila ga je ljubav prema tim
sećanjima, a onda se, tren kasnije, onesvestio.
Kada se probudio, magla je nestala kao i osam trirema admirala Andree Dorije. Veliki
kondotijer iz Đenove podvio je rep i pobegao, a rog u čamcu bila je obična mera za
zavaravanje traga. Argalijin mali čamac skakutao je bespomoćno pred okupljenom
osmanskom mornaricom kao miš kog je u ćošak sateralo tuce gladnih mačaka. Ustao je u
čamcu, mahnuo svojim osvajačima i dunuo u admiralov rog što je jače mogao.
„Predajem se“, povikao je. „Dođite po mene, vi bezbožne turske svinje.“
 13.

U dečjem zatvoreničkom logoru u Uskupu

 U DEČJEM ZATVORENIČKOM LOGORU U USKUPU (pričala je palata pamćenja) bilo je
mnogo jezika, ali samo jedan bog. Svake godine, odredi za nasilnu regrutaciju tumarali su
sve većim carstvom skupljajući devširmu, danak u krvi, i odvodili najjače, najpametnije i
najlepše dečake u roblje, kako bi bili pretvoreni u oruđe sultanove volje. Princip sultanata
bila je vladavina metamorfozom. Oduzećemo vam vaše najbolje potomstvo i sasvim ga
izmeniti. Nateraćemo ih da vas zaborave i pretvoriti ih u silu koja će vas držati pod našom
čizmom. Vama ćemo vladati pomoću vaše dece. U Uskupu, gde je proces promene počinjao,
bilo je mnogo jezika ali samo jedna uniforma, vrećaste pantalone osmanskih regruta. Našem
junaku su skinuli odeću, oprali ga, nahranili i dali mu čistu vodu da pije. Onda mu je oduzeto
i hrišćanstvo i morao je prihvatiti islam kao novu pidžamu. U Uskupu je bilo Grka i
Albanaca, Bosanaca i Hrvata i Srba, bilo je tu i mameluka, belih robova iz svih krajeva
Kavkaza, Gruzije i Mingrelije, Čerkeza i Abhaza, a bilo je i Jermena i Sirijaca. Naš junak bio je
jedini Italijan. Firenca nije plaćala danak u krvi, mada će se to, po mišljenju Osmanlija, s
vremenom promeniti. Njegovi zarobljivači pravili su se da imaju teškoće s njegovim
imenom, algazi, osvajač, zvali su ga iz vica, ili alhali, onaj koji je prazan, čanak. Ali, njegovo
ime nije bilo bitno. Argalija,
Arkalija, Arkvalija, Alhalija. Besmislene reci. One nisu bile bitne. Njegovu je dušu
trebalo smestiti pod novu upravu, baš kao i svačiju. Na zborištu, u njihovoj novoj odeći,
mrzovoljna deca stajala su u redovima pred čovekom u mantiji, čiji je beli šešir bio visok
koliko je njegova bela brada bila dugačka: jedno se izdizalo metar iznad njegovog čela, a
drugo se isto toliko spuštalo od njegove brade, pa je izgledao kao da ima glavu ogromne
dužine. Bio je to sveti čovek, derviš iz reda Bektaši, i on je došao da ih prevede u islam. Sa
raznoraznim naglascima, ljuti, uplašeni dečaci ponavljali su rečenicu na arapskom o jednom
Bogu i njegovom Proroku. Njihova metamorfoza je počela.

***
Putujući u službi republike, Il Makija nikada nije prestao da razmišlja o palati pamćenja.
U julu je galopirao niz ravenski put ka Forliju kako bi ubedio groficu Katarinu Sforcu Rijario
da dopusti svom sinu Otavijanu da se bori uz firentinsku vojsku za primetno manje novca
nego što je ona želela - jer ako bude odbila, izgubiće firentinsku zaštitu i ostaće na milost i
nemilost groznog vojvode Čezarea Bordžije od Romanje, sina pape Bordžije Aleksandra VI.
„Madona od Forlija“ bila je žena toliko lepa da je čak i Il Makijin prijatelj Bjađo Buonakorsi
prekinuo sodomizovanje Andree di Romoloa kako bi zamolio Nikola da kući donese crtež
njenog lika. Ali, Nikolo je razmišljao o bezimenoj Francuskinji koja je stajala poput
mermerne figurice u svom budoaru u Kući Marsa Alesandre Fjorentine. „Hej, Makija“, pisao
je Ago Vespuči, „trebaš nam ovde hitno, jer bez tebe nema nikoga ko bi nam organizovao
noćno opijanje i kartanje, a osim toga, ovaj tvoj sud pun je najkučkastijih dupeglavaca u
Italiji koji pokušavaju da nas otpuste - pa je sve to tvoje jahanje unaokolo loše i za posao.“
Međutim, Nikolo nije razmišljao o intrigama niti divljem životu, ili, bolje rečeno, postojalo je
samo jedno žensko telo koje je želeo da zavede. Samo kada bi uspeo da pronađe ključ kojim
će otključati njeno tajno ja, potisnutu ličnost skrivenu ispod palate pamćenja.
Il Makija je svet ponekad posmatrao preterano analitički, tumačeći jednu situaciju kao
analogiju druge, sasvim drugačije situacije. Pa kada je Katarina odbila njegov predlog, on je
to video kao loš znak. Možda neće uspeti ni sa palatom pamćenja. Ubrzo zatim, kada je
Čezare Bordžija napao i osvojio Forli baš kao što je Nikolo predvideo, Katarina je stala na
bedeme i pokazala vojvodi od Romanje svoje genitalije i rekla mu da se jebe. Završila je kao
papin zatvorenik u zamku Sant Anđelo, ali Il Makija je njenu sudbinu protumačio kao dobar
znak. Činjenica da je Katarina Sforca Rijario bila zatvorenik u zamku pape Aleksandra,
učinila ju je ogledalom žene smeštene u mračnu sobu u Kući Marsa kraljice Alesandre.
Činjenica da se izložila pred Bordžijom značila je da će možda palata pamćenja pristati da
uradi isto pred njim.
Vratio se u Kuću Marsa gde je ruffiana Đulijeta preko volje pristala da mu omogući
neograničen pristup palati sećanja jer se i ona nadala da će on uspeti da probudi tu
mesečarku kako bi mogla početi da se ponaša kao prava kurtizana umesto kao statua koja
govori. Il Makijino tumačenje znakova bilo je tačno. Kada je sa njom ostao nasamo u
budoaru, poveo ju je za ruku i spustio je na krevet s francuskim baldahinom od bledoplave
svile sa izvezenim zlatnim ljiljanima. Bila je visoka. Stvari će biti lakše ako bude ležala.
Legao je pored nje i milovao njenu zlatnu kosu i šaputao joj svoja pitanja u uvo dok je
otkopčavao njen haremski prsluk. Dojke su joj bile male. To je bilo u redu. Ruke su joj bile
sklopljene na struku i nije se protivila pokretima njegove ruke. Dok je recitovala sećanja
zakopana u njenom umu, činilo se kao da se oslobađa tereta, a kako se težina sećanja
smanjivala, tako se njeno radosno raspoloženje povećavalo. „Ispričaj mi sve“, šaputao joj je
Il Makija na uvo dok je ljubio njene izložene grudi, „i bićeš slobodna.“

***
Kada je danak u krvi prikupljen (govorila je palata pamćenja), dečaci su odvedeni u
Stambol i podeljeni dobrim turskim porodicama kako bi im služili i kako bi naučili turski i
pojedinosti muslimanske vere. Nakon toga su išli na vojnu obuku. Posle izvesnog vremena,
dečaci su ili odvođeni kao sluge u carski saraj i dobijali titulu ič-oglan, ili bi pristupali
janičarskom korpusu kao adžami-oglani. Sirovi regruti. Sa jedanaest godina, naš junak,
moćni ratnik, Nosilac začaranog koplja i najlepši čovek na svetu, postao je, hvaljeni bože,
janičar; najveći janičar u istoriji tih trupa. Ah, strašni janičari osmanskog sultana, neka se
njihova slava širi nadaleko i naširoko! Oni nisu bili Turci, ali su bili potporni stubovi turskog
carstva. Jevreji nisu primani, jer je njihova vera bila previše jaka da bi se mogla izmeniti; ni
Cigani jer su bili ološ; ni Moldavci i Vlasi iz Rumunije nikada nisu prikupljani. Ali u vreme
našeg junaka, morali su se boriti protiv Vlaha pod Vladom Drakulom, Nabijačem, njihovim
kraljem.
 Dok je palata pamćenja pričala o janičarima, Il Makijina pažnja odlutala je do njenih
usana. Pričala mu je kako su nagi kadeti pretraživani po dolasku u Stambol, a on je mislio
samo o lepoti njenih usta dok su formirala francusku reč nus. Govorila je o njihovim
obukama za mesare i baštovane, a on je kažiprstom pratio konture njenih usana koje su se
pomerale izgovarajući reči. Rekla je da su im oduzimana imena i prezimena i da su postajali
Abdulasi ili Abdulmomini ili su im davana druga imena koja su počinjala sa abd što je
značilo rob i označavalo njihov status na svetu. Ali umesto da brine o deformisanju tih
mladih života, on je samo razmišljao o tome kako mu se nije dopadao oblik njenih usana
kada bi izgovarale te orijentalne slogove. Ljubio je krajeve njenih usana dok mu je pričala o
vrhovnom belom evnuhu i vrhovnom crnom evnuhu koji su obučavali dečake za carsku
službu i pričala mu da je heroj, naš prijatelj, počeo kao glavni sokolar, što je bio nečuven
rang za kadeta. Znao je da je njegov izgubljeni prijatelj, dečak bez detinjstva, odrastao dok je
govorila, rastao je u njenim pričama o njemu, imajući to nešto što su deca bez detinjstva
imala umesto detinjstva, da se pretvarao u čoveka, ili u ono u šta su se deca bez detinjstva
pretvarala kada odrastu, možda u ljude bez ljudskosti. Da, Argalija je sticao borbene veštine
zbog kojih su mu se drugi ljudi divili i plašili ga se, oko sebe je okupljao koteriju drugih
mladih ratnika, otete dece kadeta iz graničnih oblasti Evrope, kao i četiri švajcarska albino
džina, Orta, Bota, Klota i D'Artanjana, plaćenike zarobljene u bici i otkupljene na pijaci robija
u Tangeru, i divljeg Srbina po imenu Konstanto koji je zarobljen u opsadi Novog Brda. Ali
uprkos važnosti tih informacija, on je osećao kako luta u sanjarenje posmatrajući sitne
pokrete lica palate pamćenja dok je govorila. Da, Argalija je negde odrastao, i činio razne
poduhvate, i sve te informacije on je trebalo da zna, ali u međuvremenu, ovde su bila ta
spora talasanja usana i obraza, jasni pokreti jezika i vilice, sjaj kože nalik na alabaster.
Ponekad bi u šumi blizu farme u Perkusini ležao na tlu prekrivenom lišćem i slušao
dvotonsku pesmu ptica, visok-nizak-visok, visok-nizak-visok-nizak, visok-nizak-visok-
nizak-visok. Ponekad bi kraj šumskog potoka posmatrao vodu kako žubori preko kamenitog
korita, modulacije njenog poskakivanja i toka. Žensko telo je bilo takvo. Ako biste ga
dovoljno pažljivo posmatrali, mogli biste videti kako se kreće u ritmu sveta, dubokom ritmu,
po muzici ispod muzike, istini ispod istine. Verovao je u tu skrivenu istinu onako kako su
drugi muškarci verovali u boga ili ljubav, verovao je da je istina zapravo uvek skrivena, da je
ono očigledno, otvoreno, uvek vrsta laži. Pošto je bio čovek koji je voleo preciznost, želeo je
precizno da zabeleži skrivenu istinu, da je vidi jasno i da je zabeleži, istinu izvan ideja
ispravnog i pogrešnog, ideja dobra i zla, ideja ružnog i lepog, koje su sve bile aspekti
površinske obmane sveta. One nisu imali mnogo zajedničkog s pravim funkcionisanjem
stvari, odvojene od suštine, tajnih kodova, skrivenih oblika, misterije.
U telu ove žene misterija se mogla videti. Ovo očigledno inertno biće, sa ličnošću
izbrisanom ili zakopanom pod ovom beskrajnom pričom, ovaj lavirint prostorija priča u
kojem je bilo sakriveno više pripovesti nego što je želeo da čuje. Ova privlačna mesečarka.
Ova praznina. Napamet naučene reči lile su iz nje dok je on posmatrao, dok ju je otkopčavao
i milovao. Bez griže savesti joj je izložio nago telo, dodirivao ga je bez osećaja krivice,
manipulisao je njom bez kajanja. Bio je naučnik njene duše. U najmanjem pokretu obrve, u
trzaju mišića njene butine, u iznenadnom izvijanju levog kraja gornje usne, otkrio je
prisustvo života. Njeno ja, to blago suverena nije bilo uništeno. Spavalo je i moglo je biti
probuđeno. Šaputao joj je na uvo: „Ovo je poslednji put da pričaš tu priču. Dok je izgovaraš,
oslobađaj je.“ Lagano, frazu po frazu, epizodu po epizodu, razgradiće palatu pamćenja i
osloboditi ljudsko biće. Ujeo ju je za uvo i primetio sićušnu reakciju u naginjanju glave.
Pritisnuo joj je stopalo i nožni prst se zahvalno pomerio. Pomilovao joj je dojku i
neprimetno, toliko neprimetno da bi samo čovek koji traži dublju istinu mogao videti, njena
leđa su se za uzvrat izvila. Nije bilo ničeg lošeg u onome što je radio. On je bio njen spasitelj.
Biće mu zahvalna.
Tokom opsade Trapezunta, kiša je padala svaki dan. Brda su bila puna Tatara i drugih
pagana. Put s planina pretvarao se u blato, tako duboko da je dopiralo do stomaka konja. Kola
za snabdevanje bila su uništena, pa su vreće morali da prenose kamilama. Jedna kamila je
pala i kovčeg s blagom se otvorio, a šezdeset hiljada zlatnih novčića ležalo je na brdu pred
svima. Odmah je heroj, sa švajcarskim džinovima i Srbinom, izvukao mač i postavio stražu oko
sultanovog palog blaga sve dok on, car, nije stigao na lice mesta. Nakon toga, heroju je sultan
verovao više nego sopstvenom rodu.

***
Najzad je ukočenost napustila njene udove. Ležala je na svilenim čaršavima, opuštenog
i privlačnog tela. Priče koje je sada pričala bile su novijeg datuma. Argalija je izrastao i bio je
star skoro kao Il Makija i Ago. Njihove hronologije ponovo su bile usaglašene. Uskoro će
završiti i on će je probuditi. Ruffiana Đulijeta, nestrpljiv stvor, podsticala ga je da je uzme
dok još spava. „Samo ga zabodi. Hajde već jednom. Nema potrebe za nežnostima. Dobro joj
ga daj. To će joj otvoriti oči.“ Ali, on je odlučio da je ne uzima dok se svojom voljom ne
probudi i za to je dobio dozvolu od Alesandre Fjorentine. Palata pamćenja bila je izuzetno
lepa i s njom će se pažljivo postupati. Možda je bila obična robinja u kurtizaninoj kući, ali će
dobiti bar toliko poštovanja.
Protiv Vlada III, vlaškog vojvode - Vlada Drakule, zmaja đavola, princa nabijača, Kazikili-
bega - nijedna uobičajena moć nije mogla pobediti. Počele su priče da je princ Vlad pio krv
svojih žrtava nabijenih na kolac dok su se previjale u samrtničkoj agoniji na svojim kočevima -
ispijajući živu krv muškaraca i žena, dobijao je čudne moći nad smrću. Nije mogao umreti. Nije
mogao biti ubijen. Bio je i zver nad zverima. Odsecao je noseve muškaraca koje je ubio i slao ih
mađarskom princu da bi se hvalio svojim moćima. Zbog tih priča vojska ga se plašila, pa marš
na Vlašku nije bio veseo. Da bi ohrabrio janičare, sultan je podelio trideset hiljada zlatnika i
rekao ljudima da će, ako pobede, dobiti pravo na imovinu i moći da koriste svoja imena. Đavo
Vlad već je spalio čitavu Bugarsku i na kolac nabio dvadeset pet hiljada ljudi, ali njegove snage
bile su manje od osmanske vojske. Povukao se i za sobom ostavio sprženu zemlju, otrovane
bunare i zaklanu stoku. Kada je sultanova vojska ostavljena u pustoši bez hrane i vode,
đavolski kralj počeo je iznenadne napade. Mnogi vojnici su ubijeni, a njihova tela nabijena na
zaoštrene štapove. Potom se Drakul povukao u Trgovište, a sultan je objavio: „Ovo će biti
đavolovo poslednje uporište.“
Ali u Trgovištu ih je čekao užasan prizor. Dvadeset hiljada muškaraca, žena i dece, đavo je
nabio na palisadu od kočeva oko grada, samo da bi armiji koja je napredovala pokazao šta je
čeka. Bebe su se držale za svoje majke nabijene na kočeve u čijim su se trulim grudima mogla
videti gnezda vrana. Ugledavši šumu ljudi nabijenih na kočeve, sultanu se smučilo, pa je
povukao svoje rastrojene trupe. Činilo se da će se pohod završiti katastrofom, ali heroj je
istupio sa svojom vernom grupom. „Mi ćemo uraditi ono što mora biti učinjeno“, rekao je.
Jedan mesec kasnije, heroj se vratio u Stambol s đavolovom glavom u ćupu za med. Ispostavilo
se da je Drakul ipak mogao umreti, uprkos glasinama koje su govorile suprotno. Njegovo telo
bilo je nabijeno na kolac kao što je on učinio mnogim drugima i ostavljeno monasima iz
Snagova da ga sahrane kako žele. Tada je sultan shvatio da je heroj nadljudsko biće čija su
oružja imala začarane moći i čiji su pratioci bili više od običnih ljudi. Dodeljena mu je najveća
počast Osmanlijskog sultanata, čin nosioca začaranog koplja. Pored toga, ponovo je bio
slobodan čovek.
Od sada“, rekao mu je sultan, „ti si mi desna ruka kao što mi je moja desna ruka, i sin kao
što su mi moji sinovi, i tvoje ime nije robovsko ime, više nisi bilo čiji mameluk niti abd, tvoje
ime je paša Arkalija, Turčin.“

Srećan kraj, pomislio je Il Makija hladno. Naš stari prijatelj ipak je uspeo da dođe do
svog bogatstva. To je sasvim dobro mesto da palata pamćenja završi svoj izveštaj. Legao je
pored nje i pokušao da zamisli Nina Argaliju kao orijentalnog pašu kog hlade nubijski
evnusi golih grudi i oko kog obigravaju haremske lepotice. Osećaj odvratnosti probudio se u
njemu pri pomisli na tog otpadnika, hrišćanina koji se preobratio u islam i uživa u obilju
izgubljenog Konstantinopolja, novom turskom Kostantiniju ili Stambolu, ili se moli u
janičarskoj džamiji, ili bezbrižno prolazi pored pale, slomljene statue cara Justinijana i uživa
u sve većoj moći neprijatelja Zapada. Takva izdajnička transformacija mogla bi zadiviti
dobrodušnog naivka poput Aga Vespučija, koji je Argalijino putovanje posmatrao kao neku
vrstu uzbudljive avanture u kakvu sam nije želeo da pođe, ali u Nikolovim mislima ona je
prekinula prijateljske veze među njima i ako se ikada ponovo budu sreli, učiniće to kao
neprijatelji, jer je Argalijino dezerterstvo bilo zločin protiv dubljih istina, večnih istinitosti
moći i srodstva, a pleme nikada nije blago prema takvim ljudima. Međutim, Il Makiji nije
palo na pamet, ni tada ni mnogo godina kasnije, da on nikada više neće videti svog druga iz
detinjstva.
Kepec Đulijeta Veroneze, promolila je glavu kroz vrata. „Pa?“ Nikolo je klimnuo glavom
shvativši. „Mislim, sinjora, da će se uskoro probuditi i da će joj se vratiti njena ličnost -
ljudsko dostojanstvo koje, veliki Piko nam govori, stoji u samom srcu naše čovečnosti -
priznajem da se pomalo osećam ponosno.“ Ruffiana je razdraženo otpuhnula kroz ugao
usta. „Bilo je i krajnje vreme“, rekla je i povukla se.
Palata pamćenja je gotovo odmah počela da mrmlja u snu. Glas joj je ojačao i Nikolo je
shvatio da ona priča poslednju priču, priču ugrađenu u sam ulaz palate pamćenja koja se
nastanila u njenom mozgu, priču koja treba da bude ispričana kada ona prođe kroz taj ulaz i
ponovo se probudi u običnom životu: njenu priču koja se razmotavala unazad, kao da se tok
vremena obrnuo. Sa sve većom užasnutošću, video je kako se pred njim uzdiže scena njene
indoktrinacije, video je stambolskog vrača, dugobradog mistika s visokom kapom, sufija iz
reda bektaši, veštog u umetnosti hipnotisanja i gradnji palata pamćenja, koji je radio po
nalogu novoimenovanog paše kako bi njegove podvige smestio u sećanje ove zarobljene
dame - kako bi obrisao njen život i napravio mesta za Argalijinu, bez sumnje preteranu,
verziju sebe. Sultan mu je poklonio ovu porobljenu lepoticu, a on ju je ovako iskoristio.
Varvarin! Izdajnik! Trebalo je da umre od kuge zajedno sa svojim roditeljima. Trebalo je da
se udavi kada ga je Andrea Dorija bacio u onaj čamac. Da ga je Vlad Drakul iz Vlaške nabio
na kolac - ni to ne bi bila prestroga kazna za takva nedela.
Il Makijin um bio je pun takvih i drugih ljutih misli kada se niotkuda pojavila neželjena
slika iz prošlosti: dečak Argalija zadirkivao ga je zbog lekovite kaše koju je njegova majka
spremala protiv bolesti. „Nije Makijaveli nego Palentini.“ I Argalijine stare pesme o
izmišljenoj kačamak-devojci. Da je greh, ja bih je iskupio. Kada bi umrla, ja bih je žalio. Il
Makija je otkrio da mu suze teku niz obraze. Pevao je pesmu sam sebi. A da je poruka, ja bih
je poslao, pevao je tiho, kao da ne želi da uznemiri krv i meso devojke koju je vratio iz palate
jada. Bio je sam sa sećanjem na Argaliju, sam sa svojim novim osećajem uvređenosti i
starim, slatkim sećanjima na detinjstvo, i plakao je.
Zovem se Anželik i ja sam kći Žaka Koera iz Burža, trgovca iz Monpelijea. Zovem se
Anželik i ja sam kći Žaka Koera. Moj otac je bio trgovac i donosio je orahe i svilu i ćilime iz
Damaska u Narbon. Bio je lažno optužen da je otrovao ljubavnicu francuskog kralja i pobegao
je u Rim. Zovem se Anželik i ja sam kći Žaka Koera, kojeg je papa odlikovao. Proglašen je
kapetanom šesnaest papskih galija i poslat je u pomoć Rodosu, ali se usput razboleo i umro.
Zovem se Anželik i ja sam porodica Žaka Koera. Dok smo moja braća i ja trgovali s Levantom,
pirati su me oteli i prodali me u roblje stambolskom sultanu. Zovem se Anželik i ja sam kći
Žaka Koera. Zovem se Anželik i ja sam kći Žaka. Zovem se Anželik i ja sam kći. Zovem se
Anželik i ja sam. Zovem se Anželik.

Te je noći spavao pored nje. Kada se probudi, reći će joj šta se desilo, biće nežan i
pažljiv i ona će mu se zahvaliti kao dama kakva je nekad bila, devojka iz dobro gajenog
trgovačkog stada. Žalio ju je zbog njene zle kobi. Dvaput su je oteli berberski pirati, jednom
od Francuza, drugi put od Turaka - ko zna kakve je sve uvrede podnosila, koliko ju je ljudi
imalo i čega će se sve setiti o tim stvarima, a čak ni sada nije bila slobodna. Izgledala je
prefinjeno kao bilo koja aristokratkinja, ali bila je samo devojka u kući zadovoljstava.
Međutim, da su njena braća živa, sigurno bi se radovala da im se vrati, njihova nestala
sestra, njihova izgubljena voljena Anželik. Otkupili bi je od Alesandre Fjorentine i vratila bi
se kući, bilo kojoj kući, u Narbonu ili Monpelijeu ili Buržu. Možda bi mogao da je kresne pre
nego što se to desi. Razgovaraće o tome sa ruffianom ujutro. Kuća Marsa mu je bila dužnik
jer je povećao vrednost njenog nekada oštećenog dobra. Ljupka Anželik, Anželik žalosna.
Učinio je dobro i gotovo nesebično delo.
Te noći sanjao je čudan san. Neki orijentalni padišah ili car sedeo je, u suton, pod
malom kupolom na vrhu piramidalne petospratne zgrade napravljene od crvenog peščara i
posmatrao zlatno jezero. Desno od njega sedele su sluge sa velikim lepezama od perja, a
pored njega je stajao evropski muškarac ili žena, figura sa dugom žutom kosom u kaputu od
šarenih kožnih rombova, i pričao priču o izgubljenoj princezi. Snevač je tu žutokosu figuru
video samo otpozadi, ali padišah se jasno video, veliki bledoliki čovek s gustim brkovima,
lep, bogato okićen nakitom, i skoro predebeo. Očigledno su to bili odsanjani likovi koje je
sam izmislio, jer taj princ sigurno nije bio turski sultan, a žutokosi dvoranin nije zvučao kao
novi italijanski paša. „Govoriš samo o ljubavi ljubavnika“, rekao je padišah, „ali mi mislimo na
ljubav naroda prema njihovom princu. Jer mi imamo ogromnu zelju da budemo voljeni.“
„Ljubav je nestalna“, odgovorio je drugi čovek „Danas vas vole, ali sutra vas možda neće
voleti.“
„I šta onda?“, pitao je padišah. „Da li da budemo okrutni tiranin? Da li da se ponašamo
tako da izazovemo mržnju?“
„Ne mržnju, već strah“, rekao je žutokosi čovek „Jer samo strah traje.“
„Ne budi budala“, rekao mu je padišah. „Svi znaju da strah lepo ide ruku pod ruku s
ljubavlju.“

***
Probudio se usred vriske, u svetlosti, pred otvorenim prozorima, dok su žene posvuda
jurcale, a kepec Đulijeta mu kreštala u uvo: „Šta si joj uradio?“ Kurtizane bez svojih ukrasa,
razbarušene kose, nenamazanih i prljavih lica, nakrivljenih spavaćica, trčale su iz sobe u
sobu vičući. Sva vrata su bila širom otvorena i dnevna svetlost, protivotrov za čarolije,
brutalno se ulivala u Kuću Marsa. Kakve su alapače te žene bile, kakvi šugavi, prosti glodari
s lošim zadahom i ružnim glasovima. Seo je i navukao svoju odeću. Šta si uradio? Ali on ništa
nije uradio. Pomogao joj je, očistio joj um, oslobodio njen duh i jedva da je spustio prst na
nju. Sigurno nije ruffiani dugovao nikakav novac. Zašto ga je toliko uznemiravala? Čemu sva
ta gungula? Trebalo bi odmah da ode. Pronaći će Aga i Bjada i Di Romoloa i doručkovati. Bez
sumnje je bilo posla. „Ti glupa budalo“, vikala je Đulijeta Veroneze, „petljaš se u stvari koje ne
razumeš“ Ovde se nešto desilo. Pošto se upristojio, krenuo je kroz demistinkovanu Kuću
Marsa s onoliko dostojanstva koliko je uspeo da prikupi. Kurtizane su zamuknule dok je
prolazio. Neke su pokazivale prstom. Jedna ili dve su šištale. U grand salonu, na strani koja
je gledala na Arno, jedan prozor je bio razbijen. Morao je da sazna šta se desilo. Gospodarica
kuće, La Fjorentina, stajala je pred njim, lepa i bez truna kozmetičke pomoći. „Gospodine
sekretaru“, rekla je uz ledenu formalnost. „Više nikada nećete biti dobrodošli u ovu kuću.“
Onda ga je ostavila u komešanju podsukanja, a plakanje i žalost opet su počeli. „Proklet da
si“, rekla je ruffina Đulijeta. „Bilo je nemoguće zaustaviti je. Izletela je iz sobe u kojoj si
spavao kao trula lešina i niko joj nije mogao stati na put.“

***
Dok si bila pod anestezijom od svoje životne tragedije, mogla si preživeti. Kada ti se
vratila jasnoća, kada je krajnjim naporom povraćena, mogla te je izludeti. Tvoja
novoprobudena sećanja mogla su te rastrojiti, sećanja na poniženje, na silno manipulisanje,
na toliko nametanja, sećanja na muškarce. Ne palata već bordel pamćenja, a u pozadini tih
sećanja saznanje da su oni koji su te voleli mrtvi, da nije bilo izlaza. Takvo saznanje te je
moglo naterati da ustaneš na noge, sabereš se i pobegneš. Ako dovoljno brzo trčiš, možda
ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od
budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Je li bilo braće koja bi te spasla? Ne, tvoja
braća su bila mrtva. Možda je i sam svet bio mrtav. Jeste, bio je. Da bi bila deo mrtvog sveta
morala bi i ti umreti. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš na ivicu
između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je
staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala.
Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života.
Bilo je dobro.

***
„Argalija, moj prijatelju“, rekao je Nikolo priviđenju izdajnika, „duguješ mi život.“
 14.

Kada je Tansen otpevao pesmu vatre

 KADA JE TANSEN OTPEVAO PESMU VATRE, deepak raag, zbog čega su lampe u Kući
Skande koju su vodile Skelet i Dušek zaplamtele od moći njegove muzike, otkrio je da pati
od ozbiljnih opekotina. U ekstazi izvođenja nije primetio da se na njegovom telu pojavljuju
oprljeni pokazatelji pregrevanja pod snažnim plamenovima njegovog genija. Akbar ga je
poslao kući u Gvalior u kraljevskoj nosiljci rekavši mu da se odmara i ne vraća dok mu rane
ne zacele. U Gvalioru su ga posetile dve sestre, Tana i Riri, koje su njegove povrede toliko
uznemirile da su počele da pevaju megh malhar, pesmu kiše. Ubrzo je nežna kiša počela da
sipi po Mijanu Tansenu, iako je ležao pod zaklonom. Nije to bila ni obična kiša. Dok su Riri i
Tana pevale, uklanjale su zavoje sa njegovih rana i kiša je oprala njegovu kožu tako da je
ponovo postala cela. Čitav Gvalior je goreo od želje da čuje priču o čudesnoj pesmi kiše, a
kada se Tansen vratio u Sikri ispričao je caru o čudesnim devojčicama. Odmah je Akbar
poslao Birbala da sestre pozove na dvor i poslao im poklone u draguljima i odeći kako bi im
se zahvalio za njihov podvig. Međutim, kada su Tana i Riri upoznale Birbala i čule šta želi,
uozbiljile su se i povukle da razgovaraju o toj stvari, odbivši sve careve poklone. Nakon
nekog vremena pojavile su se i rekle Birbalu da će mu dati svoj odgovor sledećeg jutra.
Birbal je proveo noć u gozbi i piću kao gost maharadže Gvaliora u njegovoj ogromnoj
tvrđavi, ali kada se sledećeg dana vratio u kuću Tane i Riri, otkrio je da su svi u dubokoj
žalosti. Sestre su se udavile u bunaru. Kao predane bramanke, one nisu želele da služe
muslimanskom kralju i plašile su se da će, ako ga odbiju, Akbar to shvatiti kao uvredu i da će
njihove porodice trpeti posledice. Da bi izbegle takav ishod, žrtvovale su život.
Vest o samoubistvu sestara s magičnim glasovima bacila je cara u duboku depresiju, a
kada je car bio depresivan, ceo grad je zadržavao dah. U Šatoru novog obožavanja, vodopije
i vinopije nisu mogle da nastave svoje rasprave, a i kraljevske žene i konkubine prestale su
da se prepiru. Kada je vrelina dana prošla, Nikolo Vespuči koji je sebe nazivao Mogor del
Amore čekao je pred kraljevskim odajama kao što mu je naređeno, ali car nije bio
raspoložen za njegove priče. Negde pred zalazak sunca, Akbar je izleteo iz svojih prostorija
praćen čuvarima i hladiocima i krenuo ka Panč Mahalu. „Ti“, rekao je kada je video Mogora,
glasom čoveka koji je zaboravio na postojanje svog posetioca, a onda se okrenuo, „dobro.
Hajde.“ Tela muškaraca koji su čuvali carevu personu razmakla su se malo i Mogor je
uvučen u krug moći. Morao je da ide brzo. Car je žurio.
Pod malom kupolom na vrhu Panč Mahala, car Hindustana gledao je preko sikrijskog
zlatnog jezera. Iza njega su bile sluge koje su mahale velikim perjanim lepezama, a pored
njega je stajao žutokosi Evropljanin koji je želeo da mu ispriča priču o izgubljenoj princezi.
„Govoriš samo o ljubavi ljubavnika“, rekao je car, „ali mi mislimo na ljubav naroda prema
njihovom princu koju, priznajemo, mnogo želimo. Pa ipak, te devojke su se ubile jer su više
volele podeljenost nego jedinstvo, njihove bogove nego naše i mržnju nego ljubav. Stoga
zaključujemo da je ljudska ljubav nestalna. Ali šta sledi iz tog zaključka? Da li treba da
postanemo okrutan tiranin? Da li da se ponašamo tako da izazovemo opšti strah? Da li samo
strah može da traje?“
„Kada je veliki ratnik Argalija upoznao besmrtnu lepoticu Karakez“, odgovorio je Mogor
del Amore, „započela je priča koja će regenerisati veru svih ljudi - vašu veru, veliki mogule,
mužu nad muževima, ljubavnice nad ljubavnicima, kralju kraljeva, čoveče nad ljudima! - u
neumiruću sposobnost i izvanredan kapacitet ljudskog srca za ljubav.“
Kada je car sišao s vrha Panč Mahala i povukao se na počinak, plašt tuge već je skliznuo
s njegovih ramena. Grad je ispustio kolektivni izdah i zvezde su zasjale malo jače. Tuga
careva, kao što su svi znali, ugrožavala je bezbednost sveta, zbog toga jer je ona mogla da se
transformiše u slabost, ili nasilje, ili i jedno i drugo. Carevo dobro raspoloženje najbolja je
garancija za jednoličan život, a ako je stranac povratio Akbarovo raspoloženje, onda mu je
sledovala velika zahvalnost, i zaslužio je pravo da se smatra prijateljem u nevolji. Stranac, a
možda i tema njegove priče, gospa Crnooka, princeza Karakez.

***
Te noći car je sanjao o ljubavi. U njegovom snu ponovo je bio kalif Bagdada, harun al
Rašid, lutao je inkognito, ovaj put ulicama grada Izbanira. Odjednom je on, kalif, dobio svrab
koji nijedan čovek nije mogao da izleči. Brzo se vratio u svoju palatu u Bagdadu, češući se
tokom čitavog puta dugog dvadeset milja, a kada je stigao kući okupao se u mleku magarica i
zatražio od omiljenih konkubina da mu celo telo izmasiraju medom. Međutim, svrab ga je i
dalje izluđivao i nijedan doktor nije mogao naći lek, iako su mu stavljali kupice i pijavice sve
dok nije bio na samom pragu smrti. Otpustio je sve te šarlatane, a kada je povratio snagu
shvatio je: ako je svrab neizlečiv, jedino što može da učini jeste da sebi toliko temeljno skrene
pažnju i prestane da ga primećuje.
Okupio je najpoznatije komičare u svom kraljevstvu da ga zasmejavaju, i najučenije
filozofe da mu razvlače mozak do krajnjih granica. Erotske plesačice budile su njegovu
pohotu, a najveštije kurtizane su je zadovoljavale. Izgradio je palate i puteve i škole i trkališta
i sve te stvari su dobro služile, ali svrab se nastavio bez i najmanjeg znaka slabljenja. Naredio
je da se čitav grad Izbanir stavi u karantin i da se nakade svi odvodi, u pokušaju da svrbljiva
kuga satre u korenu, ali istina je bila da se veoma malo ljudi češalo tako jako kao on. A onda je
jedne noći, dok je pod plaštom i u tajnosti šetao ulicama Bagdada, video lampu na jednom
visokom prozoru, a kada je pogledao naviše, ugledao je lice žene osvetljeno svećom, pa je
izgledala kao da je napravljena od zlata. U tom jednom trenutku svrab je potpuno prestao, ali
čim je ona zatvorila kapke na prozoru i ugasila sveću, svrab se vratio neizmenjenom snagom.
Tada je kalif shvatio prirodu njegovog svraba. U Izbaniruje video to isto lice u sličnom trenu,
kako gleda s nekog drugog prozora i baš nakon toga svrab je počeo. „Pronađi je“, rekao je
veziru, „jer to je veštica koja je na mene bacila čini.“
Bilo je to lakše reći nego učiniti. Kalifovi ljudi su pred njega dovodili sedam žena dnevno,
tokom sedam dana, ali kada bi im naredio da otkriju lice, odmah bi video da nijedna nije ona
koju je tražio. Osmog dana, međutim, žena pod velom došla je na dvor bez poziva i zatražila
da je prime, rekavši da ona može da olakša kalifove muke. Harun al Rašid je naredio da je
odmah prime. „Znači, ti si čarobnica“, povikao je. „Nisam ništa slično“, odgovorila mu je. „Ali,
otkad sam slučajno uhvatila pogled čoveka pod kapuljačom na ulicama Izbanira,
nekontrolisano se češem. Čak sam napustila rodni grad i preselila se ovde u Bagdad nadajući
se da će mi selidba umanjiti muke, ali bilo je uzalud. Probala sam da zaokupim misli, da
skrenem svoju pažnju, pa sam tkala velike tapiserije i pisala knjige poezije, ali bez koristi.
A onda sam čula da bagdadski kalif traži ženu koja je učinila da njega sve svrbi i znala
sam rešenje zagonetke.“
Na te reči, bestidno je zbacila svoj veo i kalifov svrab je odmah potpuno nestao, a zamenio
ga je potpuno drugačiji osečaj. „I tebi?“ pitao ju je i ona je klimnula. „Nema više svraba. Nešto
drugo umesto njega.“
„A i to je nevolja koju nijedan čovek ne može da zaleči“, rekao je Harun al Rašid. „Ili, u
mom slučaju, nijedna žena“ odgovorila je dama. Kalif je pljesnuo rukama i najavio svoj
predstojeći brak; a on i njegova Begum živeli su srećno sve do smrti, uništitelja dana. Takav je
bio carev san.

***
Kako je priča o skrivenoj princezi počela da se širi po plemićkim vilama i običnim
jarugama Sikrija, malaksali delirijum obuzimao je prestonicu. Ljudi su počeli sve vreme da
sanjaju o njoj, kako muškarci tako i žene, kako mangupi tako i dvorani, kako kurve tako i
sadui. Nestala mogulska čarobnica iz dalekog Herata, koji je njen ljubavnik Argalija kasnije
nazvao „Firenca Istoka“, dokazala je da njene moći nisu oslabile prolaskom godina i njenom
verovatnom smrću. Začarala je čak i kraljicu majku Hamidu Bano koja obično nije imala
vremena za sanjarenje. Međutim, Karakez koja je posetila snove Hamide Bano bila je uzor
muslimanske posvećenosti i konzervativnog ponašanja. Nijednom stranom vitezu nije bilo
dozvoljeno da ukalja njenu čistotu; odvojenost od svog naroda silno ju je mučila a to je bila,
moralo se reći, verovatno krivica njene starije sestre. Stara princeza Gulbadan, s druge
strane, sanjala je potpuno drugačiju Karakez, slobodoumnu avanturistkinju čija je
neozbiljna, čak bogohulna veselost bila pomalo šokantna ali potpuno divna, a priča o njenoj
vezi s najlepšim čovekom na svetu bila je prosto krasna. Princeza Gulbadan bi joj zavidela
da je mogla, ali previše se zabavljala živeći kroz nju nekoliko noći nedeljno. Za Skelet,
kastelanku Kuće Skande pokraj jezera, Karakez je bila oličenje ženske seksualnosti i izvodila
je nemoguće gimnastičke podvige iz noći u noć zarad kurtizaninog voajerističkog
zadovoljstva. Međutim, nisu svi snovi o skrivenoj princezi bili nežni. Dama Man Bai,
ljubavnica naslednika trona, smatrala je da je sva ta apsurdna gužva oko izgubljene gospe
samo skretanje pažnje sa nje same, sa sledeće kraljice Hindustana, koja bi kako mladost i
sudbina nalažu trebalo da bude tema fantazija njenih budućih podanika. A Džoda, kraljica
Džoda sama u svojim odajama, neposećivana od svog tvorca i kralja, shvatila je da joj
dolazak skrivene princeze donosi izmišljenu rivalku čiju moć možda neće moći da podnese.
Jednostavno rečeno, gospa Crnooka postala je sve svima: uzor, ljubavnica, suprotnost,
muza; u njenom odsustvu koristili su je kao jednu od onih posuda u koje su ljudska bića
ulivala sopstvene preferencije, gnušanje, predrasude, idiosinkrazije, tajne, nesigurnosti i
radosti, svoja neostvarena ja, svoje senke, nevinost i krivicu, svoje sumnje i sigurnosti, svoju
najdarežljiviju ali i najnedragovoljniju reakciju na sopstveni prolazak kroz svet. A njen
narator, Nikolo Vespuči, mogul ljubavi, carev novi miljenik, brzo je postao najpoželjniji gost
u gradu. Danju bi mu se otvarala sva vrata, a noću je poziv u njegovu omiljenu palatu za
rekreaciju, Kuću Skande, čije su dve kraljice, boginje bliznakinje, jedna mršava, druga
korpulentna, dostigle nivo kada su mogle da biraju među zvaničnicima Sikrija, bio
najpoželjniji statusni simbol. Vespučijeva monogamna vezanost za koščatu, neumornu
Skelet, Mohini, smatrana je zadivljujućom. I ona sama teško je mogla da je shvati. „Pola
dama Sikrija bi ti otvorilo svoja zadnja vrata“, rekla mu je začuđeno. „Zar sam ja zaista sve
što želiš?“ Obavio ju je ohrabrujućim zagrljajem.
„Treba da znaš“, rekao je, „da nisam prešao čitav ovaj put da bih tucao unaokolo.“
Zašto je, zaista, došao? Bilo je to pitanje koje je mučilo mnoge gradske oštre umove, kao
i većinu njegovih najpakosnijih mozgova. Sve veće zanimanje građanstva za svakodnevicu
ogrezlu u piću i seksom raspomamljeni noćni život daleke Firence, kakvu je Mogor del
Amore opisivao u dugom nizu banketa u aristokratskim vilama i ispijajući rum u rupama za
zabavu nižih slojeva, naveo je neke da posumnjaju u hedonističku zaveru kojom bi se
oslabilo moralno tkanje naroda i urušio moralni autoritet jedinog pravog boga. Badauni,
puritanski lider vodopija i mentor sve buntovnijeg krunskog princa Salima, mrzeo je
Vespučija otkako ga je stranac zadirkivao u Šatoru novog obožavanja. Sada je počeo da ga
posmatra kao instrument đavola. „Izgleda kao da je tvoj sve bezbožniji otac stvorio ovog
satanskog čovečuljka koji će mu pomoći u kvarenju naroda“, rekao je Salimu i dodao
preteći: „Nešto mora biti učinjeno, ako postoji čovek koji je dovoljno muško za to.“
Sada su razlozi princa Salima za združivanje s Badaunijem bili sasvim sazreli; stao je uz
protivnika Abul Fazla, jer je Abul Fazl bio blizak poverenik njegovog oca. Puritanizam nije
bio njegov stil, jer je bio čulan čovek čiji bi kapaciteti užasnuli Badaunija samo da je
mršavom čoveku bilo dozvoljeno da za njih zna. Salima zbog toga nije impresionirala
Badaunijeva teorija da je car nekako izdigao demona požude iz pakla. Njemu se Vespuči nije
dopadao jer je, kao patron Kuće Skande, stranac bio jedini čovek kojem je dozvoljen
neograničen pristup personi madam Skelet; i uprkos sve pomamnijim uslugama dame Man
Bai, žudnja krunskog princa prema Mohini samo se povećavala kako je vreme prolazilo. „Ja
sam sledeći kralj“, rekao je sam sebi besno, „a ipak mi ta arogantna kuća zadovoljstava
uskraćuje ženu koju tražim.“ Što se ticalo dame Man Bai, njen bes kada je saznala da njen
verenik i dalje očajnički želi da jebe njenu bivšu robinju bio je ogroman. Stopio se s
prezirom prema princezi iz sna koju je Vespuči potajno umetnuo u snove svih koje je
poznavala, i stvorio ružan gnojav čir u njenoj psihi koji je trebalo nekako, verovatno silom,
probiti.
Kada je Salim sledeći put izvoleo posetiti je, navukla je najprivlačnije ponašanje i
stavljala zrna grožđa među svoje zube kako bi ih on uklonio jezikom. „Ako taj Mogor ubedi
cara u svoje poreklo“, mrmljala je svom voljenom, „ili ako, što je verovatnije, car počne da se
pretvara da mu veruje iz nekih svojih razloga, shvataš li kakve će biti posledice, ljubavi moja
- složene i opasne posledice za tebe?“ Princu Salimu su obično drugi ljudi morali izložiti
stvari kao što su složene posledice za njega samog, pa ju je pitao da mu ih izgovori. „Zar ne
vidiš, o sledeći kralju Hindustana“, prela je, „da bi to omogućilo tvom ocu da kaže da postoji
još jedan, veći kandidat za tron? Pa čak i ako se pokaže da je to previše nategnuto da bi se
poverovalo, šta ako on odluči da usvoji tog ulizicu kao svog sina? Zar ti više nije stalo do
trona, ili ćeš se boriti za njega, najdraži moj? Kao žena koja ne želi ništa drugo do da bude
tvoja kraljica, bilo bi mi žao da saznam da nisi budući kralj već samo buba bez kičme.“
Čak su i carevi najbliži bili sve više rezervisani i sumnjičavi povodom pravih ciljeva
Mogora del Amorea na dvoru. Kraljica majka Hamida Bano smatrala ga je uhodom sa
neverničkog zapada, poslatim da zbuni i oslabi njihovo sveto kraljevstvo. I Birbal i Abul Fazl
bili su mišljenja da je on sigurno nikogović, da je verovatno pobegao zbog nekog užasnog
nedela u svojoj domovini, prevarant koji je morao da prokopa sebi put u nov život jer stari
više nije mogao živeti. Možda mu je pretilo spaljivanje, ili vešanje, ili davljenje i čerečenje, ili
bar mučenje i zatvor ukoliko se vrati tamo odakle je došao. „Ne smemo biti naivni, lakoverni
istočnjaci kakvima nas smatra“, rekao je Abul Fazl.
„Na primer, što se tiče smrti lorda Hoksbenka, nikada nisam prestao da verujem u
njegovu krivicu.“ Birbal se brinuo za samog cara. „Ne verujem da vam misli zlo“, rekao je,
„ali ispleo je oko vas čaroliju koja bi vam mogla na kraju naškoditi, odvlačeći vas od važnih
pitanja koja treba da budu vaša glavna briga.“
Car nije bio ubeđen u to i radije je bio saosećajan. „On je beskućnik koji traži svoje
mesto na svetu“, rekao im je. „Nizbrdo, u Kući Skande, napravio je od javne kuće neku vrstu
domaćinstva i načinio neku vrstu žene od koščate kurve. Koliko li je samo gladan ljubavi!
Usamljenost je sudbina lutalica; on je stranac gde god da ode, postoji samo kroz moć
sopstvene volje. Kada ga je neka žena poslednji put pohvalila i nazvala svojim? Kada je
poslednji put osetio da ga neko čuva, ili da je dostojan čega, ili da ičemu vredi? Kada čoveka
niko ne želi, nešto u njemu počinje da umire. Optimizam bledi, naš mudri Birbale. Abul
Fazle, naš oprezni zaštitnice, čovekova snaga nije neiscrpna. Čoveku trebaju drugi ljudi koji
će mu se obraćati danju, i žene koje će se noću svijati u njegov zagrljaj. Mislimo da naš
Mogor nije imao takvu vrstu hrane već dugo. U njemu postoji svetlost koja se skoro ugasila
kada smo ga upoznali, ali svakog dana sve više jača u našem društvu, ili u njenom - u
društvu male Skelet, Mohini. Možda mu ona spašava život. Istina je da ne znamo kakav je to
bio život. Njegovo ime, rekao nam je otac Akvaviva, slavno je u njegovom gradu, ali ako je
tako, onda je on ostao bez zaštite tog grada. Ko zna zašto je isteran? Nama je lepo s njim i ne
zanima nas, zasad, da otkrivamo njegove misterije. Možda je bio kriminalac, možda čak i
ubica, ne možemo reći. Ono što znamo jeste da je prešao svet da bi iza sebe ostavio jednu
priču, a ispričao drugu, da je priča koju je doneo njegov jedini prtljag i da je njegova
najdublja želja ista kao želja jadnog nestalog Dašvanta - a to je da zakorači u priču koju priča
i počne da živi život u njoj. Ukratko, on je stvor iz priče, a dobar asfana nikada nikome nije
napravio nikakvu pravu štetu.“
„Gospodaru, nadam se da nećemo doživeti da saznamo koliko je takvo razmišljanje
pogrešno“, odgovorio je ozbiljno Birbal.
Ugled pokojne Hanzade Begum, starije sestre skrivene princeze, opadao je kako je
opčinjenost grada njenom mlađom sestrom rasla. Velika dama, koja je postala junakinja
dvora Akbarovog dede Babura kada se trijumfalno vratila kući nakon godina zarobljeništva
kod Šajbani-kana, i koja je nakon toga postala moćna sila u mogulovom domaćinstvu, koju
su pitali o svim državnim pitanjima, sada je postala arhetip svih okrutnih sestara, a njeno
ime, nekada toliko poštovano, postalo je uvreda koju su žene upućivale jedna drugoj u besu,
optužujući se za taštinu, ljubomoru, uskogrudost ili izdaju. Mnogi ljudi počeli su da veruju
da je tretman u Hanzadinim rukama, jednako kao i opčinjenost stranim pašom, oteralo
skrivenu princezu od njene porodice, a taj izbor ju je poveo tajanstvenim, nepoznatim
putevima ka krajnjoj povučenosti. Kako je vreme prolazilo, raspoloženje gađenja koju je
javnost osećala prema „zloj sestri“ počelo je da dobija zabrinjavajuće posledice. Nešto
svadljivo izdizalo se iz priče, zeleni smrdljivi pramičak nesloge izvijao se iz priče i inficirao
žene Sikrija, pa su do palate počeli da pristižu izveštaji o žučnim raspravama među
sestrama koje su se ranije volele, o sumnjičenju i optužbama, nepopravljivim razdorima i
gorkim otuđenjima, ženskim tučama, pa čak i ubadanjima noževima, ključanju nenaklonosti
i ozlojeđenosti kojih dotične žene jedva da su bile svesne pre nego što je stranac žute kose
skinuo masku s Hanzade Begum. Nevolje su, zatim, počele da se šire i obuhvataju sestre od
tetaka, stričeva, ujni, zatim dalje rođake, a na kraju sve žene, bilo da su u rodu, bilo da nisu;
pa čak i u carevom haremu metež neprijateljstva podigao se do nečuvenih i potpuno
neprihvatljivih visina.
„Žene su se uvek žalile na muškarce“ rekao je Birbal, „ali ispostavilo se da su svoje
najdublje primedbe čuvale jedna za drugu, jer dok od muškaraca očekuju da budu nestalni,
izdajnici i slabići, svom polu sude po višim standardima, očekuju više od svog pola -
lojalnost, razumevanje, poverljivost, ljubav - i bilo je očigledno da su sve odjednom shvatile
da na ta očekivanja nije odgovoreno.“ Abul Fazl, sa sarkastičnim prizvukom u glasu,
dodatno je primetio da kraljevo verovanje u navodnu bezopasnost priča sada mora
borbenije da se brani. Sva tri čoveka, dvorani i kralj, znala su da rat žena muškarci nikako
ne mogu okončati. Kraljica majka Hamida Bano i stara princeza Gulbadan pozvane su u
Palatu snova. Stigle su gurajući jedna drugu, svaka se glasno žaleći na pritajenu perfidnost
one druge i postalo je očigledno da je kriza izmakla kontroli.
Jedno od retkih mesta u Sikriju koje je ostalo imuno na taj fenomen bila je Kuća Skande,
pa su na kraju Skelet i Dušek domarširale uzbrdo i zahtevale da ih car primi, tvrdeći da
imaju rešenje za problem. Samoočuvanje je bilo jak motiv za ovaj nečuveni čin. „Moramo
nešto da učinimo“, noću je Skelet šaputala Mogoru u krevetu, „inače će za pet minuta neko
odlučiti da je čitava ova gungula tvoja krivica i onda ćemo svi biti gotovi.“ Cara je jednako
zabavljala drskost kurvi koliko ga je brinula situacija, pa je odobrio njihov zahtev za prijem i
pozvao ih na obalu Najboljeg od svih jezera. Sedeo je udobno na jastucima na tahtu usred
jezera i rekao kurtizanama da pređu na stvar. „Džahanpana, zaštitnice sveta“, rekla je Skelet,
„morate narediti svim ženama u Sikriju da skinu svu svoju odeću.“ Car je ustao. To je bilo
zanimljivo. „Svu svoju odeću?“ pitao je da bi se uverio da je dobro čuo. „Do poslednje
krpice“, rekla je Dušek smrtno ozbiljna. „Donji veš, čarape, čak i trake iz kose. Neka šetaju
po gradu gole golcate jedan dan i više neće biti ovih gluposti.“
„Razlog što se nevolja nije proširila na javne kuće“, objasnila je Skelet, „jeste što dame
noći nemaju tajne jedna pred drugom, jedna drugoj peremo intimne delove tela i tačno
znamo koje kučke imaju sifilis, a koje su čiste. Kada gradske dame vide jedna drugu golu na
ulici, golu u kuhinji, golu na bazaru, golu svuda, vidljivu iz svakog ugla, sa izloženim svim
nedostacima i skrivenim dlačicama, počeće da se smeju jedna drugoj i shvatiće kakve su
budale bile misleći da ta čudna, smešna stvorenja mogu biti njihovi neprijatelji.“
„A što se muškaraca tiče“, rekla je Mohini Skelet, „morate im narediti da svi nose povez
preko očiju, a i vi sami morate učiniti isto. Tokom jednog dana, nijedan muškarac u Sikriju
neće pogledati ženu, dok će žene, videvši jedna drugu otkrivenu, da tako kažem, ponovo
početi da se slažu.“
 „Ako misliš da ću ja to uraditi“, rekla je Hamida Bano, „onda su ti priče onog stranca
stvarno razvodnile mozak.“ Car Akbar je pogledao svoju majku u oči. „Kada car nešto
naredi“, rekao je, „kazna za neposlušnost je smrt.“

Nebo je bilo milostivo dana određenog za nagost žena. Oblaci su pokrivali sunce ceo
dan i duvao je hladan povetarac. Muškarci Sikrija nisu radili, nijedna radnja nije otvorena,
polja su bila prazna, vrata umetničkih i zanatlijskih studija bila su zatvorena. Plemići su
ostali u krevetu, muzičari i dvorani su okrenuli lica ka zidu. A u odsustvu muškaraca, žene
prestonice ponovo su naučile da nisu sačinjene od laži i izdaja već samo od kose i kože i
mesa, da je svaka bila nesavršena kao i one druge, da nije bilo ničeg posebnog što su
skrivale jedna od druge, nije bilo otrova, zavera i da čak i sestre mogu, na kraju, pronaći
način da se slažu. Kada je sunce zašlo, žene su se ponovo obukle, muškarci su skinuli poveze
i pojeli su obrok sličan onom na početku posta, večeru od vode i voća. Od tog dana, kuća
Skelet i Dušeka postala je jedina noćna ustanova koja je dobila carev lični pečat odobrenja, a
same dame postale su počasni kraljevi savetnici. Iz toga su se izrodile samo dve loše vesti.
Prva je imala veze s krunskim princem Salimom. Te noći se, pijan, hvalio svima koji su hteli
da slušaju da je ignorisao očev dekret, da je sklonio svoj povez i posmatrao čitavu žensku
populaciju satima. Novost je stigla do Akbara koji je naredio da se njegov sin odmah uhapsi.
Abul Fazl je predložio najpodesniju kaznu za prinčev zločin. Sledećeg jutra, na otvorenom
prostoru ispred kraljevskog harema, naredio je da se Salim skine go, a onda da ga premlate
čuvari harema i evnusi i žene građene poput rvačica. Šibali su ga štapovima, gađali malim
kamenjem i grumenovima zemlje dok nije počeo da moli za milost i oproštaj. Nakon toga
bilo je neizbežno da princ alkoholičar, iskvaren opijumom, jednog dana pokuša da se osveti
Abul Fazlu, ali i caru Hindustana.
Druga tužna posledica nagosti žena bila je da se stara princeza Gulbadan prehladila što
je ubrzo dovelo do njene smrti. Na samom kraju, pozvala je cara i pokušala da povrati ugled
pokojne Hanzade Begum. „Kada se tvoj otac vratio iz svog dugog egzila u Persiji i ponovo te
pronašao“, rekla je, „Hanzada Begum se brinula o tebi jer Hamida Bano nije bila tu, naravno.
Hanzada te je mnogo volela, nemoj to zaboraviti. Ljubila ti je ruke i stopala i govorila da je
podsećaju na stopala i noge tvog oca. Zato, kakva god bila priča o njenom postupanju s
Karakez, upamti da je i ovo bila istina. Loša sestra može biti divna pratetka.“ Gulbadan je
uvek tražila preciznost u svojim sećanjima na prošlost, ali sada je počela da se zbunjuje,
ponekad nazivajući Akbara imenom njegovog oca, Humajun, a ponekad čak i imenom
njegovog dede. Kao da su se sva tri prva mogulska cara okupila uz njen krevet, sva sadržana
u Akbarovom telu, da motre na prelazak njene duše iz ovog sveta. Kada je Gulbadan umrla,
Hamidu Bano ispunilo je užasno kajanje. „Gurkala sam je“, rekla je. „Gurnula sam je tako da
je skoro pala, a bila je starija od mene. Nisam je poštovala i sada je nema.“ Akbar je tešio
svoju majku. „Znala je da si je volela“, rekao je. „Znala je da žena može biti i bezobrazna
guračica i dobra prijateljica.“ Ali, kraljica majka je bila neutešna. „Uvek je delovala tako
mlado“, rekla je. „Anđeo je pogrešio. Ja sam bila ona koja je samo čekala da umre.“
Kada je četrdeset dana oplakivanja Gulbadan prošlo, Akbar je pozvao Mogora del
Amorea u Palatu snova. „Previše ti treba“, rekao mu je. „Ne možeš ovo večito razvlačiti, znaš.
Vreme je da nastaviš sa svojim sećanjem. Samo ispričaj celu prokletu priču što brže možeš -
i molim te, uradi to tako da ne uskomešaš ponovo sve dame.“
„Zaštitniče sveta“, rekao je Mogor, duboko se naklonivši, „ništa ne želim više nego da
ispričam celu moju priču, jer to je ono za čim muškarci žude više nego za svim drugim
stvarima. Ali da bih gospu Crnooku doveo u zagrljaj Argalije Turčina, prvo moram objasniti
izvesne vojne događaje koji su uključivali tri velike sile postavljene između Italije i
Hindustana, to jest kana Pelena - uzbekistanskog vojskovođu, šaha Išmaela ili Ismaila
Safavida - kralja Persije, i osmanskog sultana.“
„Prokleti nek su svi pripovedači“, rekao je Akbar iznervirano, potegnuvši vino iz
crveno-zlatnog pehara. „Prokleta nek su i vaša deca.“
 15.

Na obali Kaspijskog mora stare krompir-

veštice
 NA OBALI KASPIJSKOG MORA STARE KROMPIR-VEŠTICE sedele su i plakale. Glasno
su jecale i divljački naricale. Cela Transoksijana oplakivala je velikog Šajbani-kana, moćnog
gospodara Pelena, vladara širokog Horasana, vlastodršca Samarkanda, Herata i Bukare,
potomka prave loze Džingis-kana, negdašnjeg pobednika u borbi s mogulskim skorojevićem
Baburom...
„Verovatno nije dobra ideja“ rekao je car nežno, „u našem prisustvu ponavljati hvalisanje
tog nitkova o našem dedi“
...Omraženog Šajbanija, tu divlju bitangu koja je pala u bici kod Marva i koju je ubio šah
Ismail od Persije, od njegove lobanje načinio crveno-zlatni pehar za vino ukrašen
draguljima i odaslao delove njegovog tela širom sveta da bi dokazao da je mrtav. Tako je
nestao taj iskusan, mada i užasan, neobrazovan i varvarski ratnik od šezdeset leta: sasvim
podesno i poniženo, obezglavljen i raščerečen od zelene mladeži od samo dvadeset četiri
leta.
„Tako je mnogo bolje“ rekao je car, posegnuvši zadovoljno za sopstvenim peharom s
vinom. „Jer ne može se nazvati veštinom ubijanje svojih sunarodnika, izdavanje prijatelja, biti
bez vere, bez milosti, bez religije; na taj način čovek može steći moć, ali ne i slavu.“
„Ni Nikolo Makijaveli iz Firence ne bi to bolje rekao“, složio se pripovedač.

***
Vračanje krompirom nastalo je u Astrahanu, na obalama reke Atil, kasnije nazvane
Volga, a smislila ga je lažna veštica majka, Olga Prva. Međutim, njeni pobornici su se od tada
delili kao što se svet delio, pa su sada na zapadnoj obali Kaspijskog mora koju nazivaju
Hazar, u blizini Ardabila gde je šah Ismailova safavidska dinastija imala korene u
sufističkom misticizmu, veštice bile šiiti i radovale se trijumfima novog dvanaestoimamskog
persijskog carstva, dok su na istočnoj obali, gde su živeli Uzbeci, veštice (neke od njih, jadne
bednice u zabludi) bile na strani Pelen-kana. Nakon toga, kada je šah Ismail i sam okusio
poraz u rukama osmanske vojske, sunitske krompir-veštice sa istoka Hazarskog mora
tvrdile su da su njihove kletve bile moćnije od magije njihovih šiitskih sestara sa zapada. Jer
'horasani' krompir je svemoćan, uzvikivale su mnogo puta, rečima svoje najsvetije vere, i sve
se stvari njime mogu postići.
Ispravnom upotrebom sunitsko-uzbečkih čarolija zasnovanih na krompiru bilo je
moguće naći muza, oterati privlačnijeg ljubavnog suparnika ili izazvati pad šiitskog kralja.
Šah Ismail pao je kao žrtva retko korišćene kletve uzbečkog antišiitskog krompira i jesetre,
koja je zahtevala količine krompira i kavijara koje nije bilo lako prikupiti, kao i ujedinjene
namere sunitskih veštica koje je bilo jednako teško postići. Kada su čule novosti o
Ismailovom porazu, istočne krompir-veštice obrisale su svoje oči, prekinule narikanje i
zaigrale. Horasani veštica koja izvodi piruete redak je i naročit prizor, a ono malo ljudi koji
su videli taj ples zaboravilo ga je. A kletva kavijara i krompira napravila je razdor u
sestrinstvu krompir-veštica koji do današnjeg dana nije zalečen.
Međutim, možda su postojali i prozaičniji razlozi za rezultat bitke kod Čaldirana:
osmanska vojska je brojčano znatno nadjačala persijsku; osmanski vojnici su imali puške
koje su persijanci smatrali nemuževnim oružjem i odbijali da ga nose, pa su u velikim
brojevima odlazili u neizbežnu ali, mora se priznati, muževnu smrt; povrh toga, glavešina
osmanskih snaga bio nepobedivi janičarski general, ubica Vlada Nabijača, zmaja đavola iz
Vlaške, čovek po imenu Argalija firentinski Turčin. Mada velik kolikim je sam sebe smatrao
(a po njegovom mišljenju, od njega samog ne beše boljeg), šah Ismail nije dugo izdržao pred
nosiocem začaranog koplja.
Šah Ismail od Persije, samoimenovani zemaljski predstavnik dvanaestog imama, bio je
poznat kao arogantan, egoističan i fanatičan preobratitelj u Itma Ašari, to jest u
dvanaestoimamski šiitski islam. „Polomiću štapove za chogan mojih protivnika“, busao se
rečima sufijanskog sveca Šajka Zahida, „i tada će teren biti moj.“ A onda je izneo još jaču
tvrdnju, sopstvenim rečima. Ja sam sami Bog, sami Bog, sami Bog! Hajde sad, o slepi čoveče
koji je izgubio svoju putanju, počuj istinu! Ja sam apsolutni delatelj o kojem ljudi govore.“
Nazivali su ga Vali Alah, božji sveštenik, a njegovim „crvenoglavim“ kizilbaš vojnicima zaista
je bio božanstvo. Skromnost, darežljivost, dobrota: tim osobinama nije se proslavio. Pa ipak,
kada je marširao na jug sa bojnog polja u Marvu, praćen glavom Šajbani-kana u ćupu meda, i
ušao trijumfalno u Herat, upravo ga je tim rečima opisala princeza koju je istorija
zaboravila, gospa Crnooka, Karakez. Šah Ismail bio je njena prva ljubav. Bilo joj je
sedamnaest godina.

„Znači, istina je“ uzviknuo je car. „Stranac koji je bio razlog da se ne vrati sa Hanzadom
na dvor mog dede, razlog da je moj plemeniti deda izbriše iz zapisa - zavodnik o kom je naša
voljena tetka Gulbadan govorila - nije bio tvoj Arkalija ili Argalija, već persijski šah lično.“
„Obojica su bili poglavlja u njenoj priči, o zaštitniče sveta“, odgovorio je pripovedač. Jedan
za drugim, pobednik, a zatim čovek koji je pobedio pobednika. Žene nisu savršene, mora se
priznati, a čini se da je mlada dama bila slaba na pobedničke strane.“

Herat, biser Horasana, prebivalište slikara Behzada, tvorca neuporedivih minijatura, i

pesnika Džamija, besmrtnog filozofa ljubavi, i poslednje prebivalište zaštitnice lepote, velike
kraljice Guhar Šad, to jest Srećni ili Sjajni Dragulj! „Sada pripadaš Persiji“, rekao je šah
Ismail naglas kada je projahao kroz njegove osvojene ulice. „Tvoja istorija, oaze, kupatila,
mostovi, kanali i minareti sada su moji.“ S visokog prozora palate posmatrale su ga dve
zarobljene princeze iz mogulske kuće. „A sada ćemo ili umreti ili biti oslobođene“, rekla je
Hanzada, ne dozvolivši da joj glas zadrhti. Šajbani-kan ju je učinio svojom ženom i rodila mu
je sina. Posmatrala je zapečaćenu urnu koju su, okačenu na obično koplje, nosili iza konja
osvajača i znala je šta se u njoj nalazi. „Ako je otac mrtav“, rekla je, „onda je i mom sinu
presuđeno.“ Njen zaključak bio je ispravan; kada se šah Ismail pojavio na vratima princeza,
dečak je već bio poslat na onaj svet, na susret sa svojim ocem. Persijski kralj je naklonio
glavu pred princezom Hanzadom. „Vi ste sestre velikog brata“, rekao je, „stoga vas
oslobađam. Imam na umu da vas, s mnogo darova kao znak prijateljstva, vratim gospodaru
Baburu koji je sada u Kunduzu; a vi ćete, dame, biti najveći pokloni od svih.“
„Sve do sada“, odgovorila je Hanzada, „nisam bila samo sestra već i majka i žena. Pošto
si uništio dve trećine mene, poslednji deo može i da ide kući.“ Nakon devet godina kao
kraljica kana Pelena, i osam godina kao majka princa, njeno srce bilo je iseckano na
komadiće. Ali, ni u jednom trenutku Hanzada Begum nije dozvolila da njeno lice ili glas
odaju njena prava osećanja, pa je šahu Ismailu delovala bezosećajno i hladno. Sa dvadeset
devet bila je prava lepotica i Persijanac je bio pod velikim iskušenjem da zaviri pod njen
veo, međutim, uzdržavši se, okrenuo se mlađoj devojci. „A ti, damo“, rekao je učtivo koliko je
mogao, „šta ti želiš da kažeš svom oslobodiocu?“
Hanzada Begum je uhvatila svoju sestru za lakat kao da će je odvesti. „Hvala, moja
sestra i ja istog smo mišljenja“, rekla je. Međutim, Karakez se istrgla iz sestrine ruke, zbacila
svoj veo i pogledala mladog kralja pravo u lice.
„Ja bih volela da ostanem“ rekla je.
Na kraju bitke ljude obuzima neka slabost. Kada postanu svesni krhkosti života, stežu
ga na grudi kao kristalnu činiju koju umalo nisu ispustili i blago života rasteruje njihovu
hrabrost. U to vreme svi muškarci su kukavice i ne mogu misliti ni na šta drugo osim na
ženske zagrljaje, ni na šta osim na zaceljujuće reči koje samo žene mogu šaputati, ni na šta
osim na sreću koju pruža lutanje po fatalnim lavirintima ljubavi. Obuhvaćen tom slabošću,
čovek će učiniti stvari koje uništavaju njihove najpromišljenije planove, može dati obećanja
koja će mu promeniti budućnost. I tako se šah Ismail od Persije udavio u crnim očima
sedamnaestogodišnje princeze.
„Onda ostani“, odgovorio je.

„Potreba za ženom koja će izlečiti usamljenost ubijanja“, rekao je car prisećajući se.
„Obrisati krivicu pobede ili hvalisavost poraza. Umiriti drhtaje u kostima. Osušiti vrele suze
olakšanja i srama. Držati te dok nastupa oseka mržnje, a umesto nje osećaš neki vid duboke
postiđenosti. Poprskati te lavandom kako bi prikrila miris krvi na vrhovima prstiju i smrad
zgrušane krvi na bradi. Potreba za ženom koja će ti reći da si njen i skrenuti tvoje misli sa
smrti. Ugušiti tvoja radoznala razmišljanja o tome kako bi izgledalo sedeti na optuženičkoj
klupi, osloboditi te zavisti prema onima koji su pre tebe otišli bogu na istinu, i umiriti sumnje
koje ti se prevrću u stomaku, sumnje u postojanje zagrobnog života, pa čak i samog boga, jer
ubijeni su tako konačno mrtvi i čini se da ne postoji nikakav viši smisao.“

Nakon toga, kada ju je zauvek izgubio, šah Ismail pričao je o mađijama. U njenom
pogledu postojala je čarolija koja nije bila potpuno ljudska, rekao je; đavo je bio u njoj i
oterao ga u propast. „Da žena tako lepa nije i nežna“, pričao je svom gluvonemom slugi, „to
nisam očekivao. Nisam očekivao da će se tako opušteno okrenuti od mene, kao da menja
cipele. Očekivao sam da ću biti voljen. Nisam očekivao da ću biti madžnun-Lajla, poludeo od
ljubavi. Nisam očekivao da će mi slomiti srce.“
Kada se Hanzada Begum bez sestre vratila Baburu u Kunduz, dočekana je velikom
proslavom vojnika i igrača, trubama i pesmom, a Babur lično je ustao na noge i zagrlio je
dok je silazila s nosiljke. Ali, daleko od javnosti, bio je razjaren i tada je naredio da se
Karakez ukloni iz istorijskih zapisa. Međutim, neko vreme je dopustio šahu Ismailu da
veruje kako su prijatelji. Kovao je novčiće sa Ismailovim likom kako bi to dokazao, a Ismail
je poslao trupe koje su mu pomogle da istera Uzbeke iz Samarkanda. A onda više nije mogao
da izdrži i rekao je Ismailu da pokupi svoje trupe i ide kući.

„Ovo je zanimljivo“, rekao je car. „Odluka našeg dede da pošalje safavidsku armiju kući
nakon ponovnog osvajanja Samarkanda uvek je bila misterija. U to vreme je prestao da piše
knjigu o svom životu i nije je nastavio jedanaest godina, pa se njegov glas o toj temi nije čuo.
Kada su Persijanci otišli, on je odmah ponovo izgubio Samarkand i morao je da pobegne na
istok. Mislili smo da je odbio persijsku pomoć jer nije mario za religioznu bombastičnost šaha
Ismaila: njegove beskrajne proglase o sopstvenoj božanstvenostiy njegovo veličanje
dvanaestoimamskog šiitizma. Međutim, ako je Baburov tihi bes zbog skrivene princeze bio
pravi razlog, koliko je onda velikih stvari proisteklo iz njenog izbora! Jer upravo zato što je
izgubio Samarkand Baburje došao u Hindustan i ovde uspostavio svoju dinastiju, a mi lično
smo treći u toj lozi. Onda, ako je tvoja priča istinita, početak naše imperije direktna je
posledica samovolje Karakez. Da li bi trebalo da je osudimo ili pohvalimo? Da li je bila
izdajnica koju treba prezreti za večnost, ili naša pramajka, koja je oblikovala našu
budućnost?“
„Bila je prelepa, samovoljna devojka“, rekao je Mogor del Amore. „A njena moć nad
muškarcima bila je tako velika da možda ni ona sama isprva nije znala koliko su jake njene
čari.“

Karakez: zamislite je sad u safavidskoj prestonici, gradu Tabrizu, kako je miluju šahovi
najfiniji ćilimi, kao što se Kleopatra zamotala u Cezarov ćilim. U Tabrizu su čak i padine brda
bile prekrivene velikim ćilimima jer su se tamo sušili na suncu. U njenim kraljevskim
odajama, gospa Crnooka prevrtala se ovamo i onamo po persijskim ćilimima kao da su tela
ljubavnika. A u uglu je uvek bio samovar koji se pušio. Jela je halapljivo, piliće punjene
šljivama i belim lukom, ili škampe s pastom od tamarinda, ili ćevapčiće s mirisnom rižom, a
opet, njeno telo je ostalo vitko i izduženo. Igrala je bekgemon sa svojom sluškinjom
Ogledalom i postala najbolji igrač na persijskom dvoru. Igrala je i druge igre sa Ogledalom:
iza zaključanih vrata u njenoj spavaćoj sobi, dve devojke su se kikotale i vrištale i mnogi
dvorani su verovali da su ljubavnice, ali nijedan muškarac niti žena nisu se usudili da to
kažu, jer bi ih trač mogao koštati glave. Kada je posmatrala mladog kralja dok igra chogan,
Karakez bi uzdahnula u erotskoj ekstazi svaki put kada bi zamahnuo svojim štapom i ljudi
su počeli da veruju da je tim kricima i uzvicima zapravo bacala čaroliju na loptu koja bi
neizbežno pronašla svoj put do gola dok bi štapovi odbrambenih igrača mlatili uprazno.
Kupala se u mleku. Pevala je kao anđeo. Nije čitala knjige. Bila joj je dvadeset jedna. Nije
zatrudnela. A jednog dana, kada je njen Ismail govorio o sve većoj snazi njegovog protivnika
na zapadu, osmanskog sultana Bajazita II, promrmljala je opasan savet.
„Samo mu pošalji taj tvoj pehar“, rekla je, „onaj napravljen od lobanje Šajbani-kana, da
ga upozoriš šta će se desiti ako zaboravi gde mu je mesto.“
Njegova taština bila joj je zavodljiva. Bila je zaljubljena u njegove mane. Čovek koji je za
sebe verovao da je bog možda je bio pravi čovek za nju. Možda joj kralj nije bio dovoljan.
„Sami Bog!“ uzvikivala je kada bi je uzeo. „Apsolutni činitelj!“ To mu se dopadalo, naravno, a
pošto je padao na hvale, nije razmišljao o autonomiji njene velike lepote koju nijedan čovek
nije mogao posedovati, koja je posedovala sama sebe i koja će duvati gde god joj drago, kao
vetar. Iako je zbog njega napustila sve, promenila svoj svet u treptaju oka, ostavila sestru,
brata i klan kako bi otputovala na zapad u društvu lepog stranca, šah Ismail je u
neizmernosti svog samoljublja smatrao takav radikalan čin savršeno normalnim jer je, na
kraju, on bio učinjen zbog njega. Kao rezultat, nije u njoj primetio onu lutajuću crtu, onaj
njen deo koji nije pustio korenje. Ako je žena tako lako okrenula leđa jednoj osobi kojoj je
obećala vrednost, jednako lako bi ih mogla okrenuti i sledećoj.
Bilo je dana kada je želela nevaljalost: njegovu nevaljalost i svoju. U krevetu mu je
šaputala da je u sebi imala i drugu sebe, lošu sebe, a kada bi ona prevladala, više nije bila
odgovorna za svoja dela, mogla je učiniti bilo šta, bilo šta. To ga je uzbuđivalo preko svake
mere. U ljubavi mu je bila više nego jednaka. Bila je njegova kraljica. U četiri godine nije mu
podarila sina. Nema veze. Bila je gozba za čula. Bila je ono zbog čega su ljudi ubijali Bila je
njegova zavisnost i njegov učitelj. „Hoćeš da pošaljem Bajazitu Šajbanijev pehar?“, rekao je
nerazumljivo, kao da je pijan. „Da mu pošaljem lobanju drugog čoveka?“
„Velika je pobeda što piješ iz lobanje svog neprijatelja“, prošaputala je. „Ali kada Bajazit
bude popio iz glave tvog poraženog neprijatelja, to će mu usaditi strah u srce.“ Pomislio je
da je začarala pehar užasom. „Dobro“, rekao je. „Učinićemo kako predlažeš „

***
Argalijin četrdeset peti rođendan došao je i prošao. Bio je visok, bled čovek, a uprkos
godinama ratovanja njegova koža bila je bela kao ženska; i muškarci i žene divili su se
njenoj mekoći. Voleo je lale i naredio je da mu ih izvezu na tunikama i ogrtačima, verujući da
one donose sreću, a od petnaest stotina podvrsta istambulskih lala, šest se u gomilama
moglo naći u odajama njegove palate. Rajsko svetio, neuporedivi biser, podizač
zadovoljstva, ulivač strasti, zavist dijamanta i jutarnja ruža: to su bile njegove omiljene lale i
po njima se znalo da se ispod ratničke spoljašnosti krije čulan čovek, stvor zadovoljstva
skriven unutar kože ubice, ženska ličnost u muškoj. I on je imao ženski ukus za ukrase: kada
nije bio u ratničkoj opremi, izležavao se u draguljima i svili, a velika slabost su mu bila
egzotična krzna, crna lisica i ris iz Moskovije koji su u Stambol pristizali iz Feodosije na
Krimu. Kosa mu je bila dugačka i crna kao zlo, a usne pune i crvene kao krv.
 Krv, i njeno prosipanje, bila je njegova životna preokupacija. Pod sultanom Mehmedom
II borio se u tuce pohoda i dobio svaku bitku u kojoj bi podigao svoju arkebuzu u položaj za
paljbu ili isukao svoju sablju. Oko sebe je okupio vod vernih janičara kao štit, sa švajcarskim
džinovima Otom, Botom, Klotom i D'Artanjanom kao svojim poručnicima, i mada je
otomanski dvor bio prepun intriga, uspeo je da spreči sedam pokušaja ubistva. Nakon
Mehmedove smrti, carstvo je bilo na ivici građanskog rata između njegova dva sina, Bajazita
i Džema. Kada je Argalija saznao da je veliki vezir, nasuprot muslimanskom običaju, tri dana
odbijao da sahrani telo mrtvog sultana kako bi Džem stigao do Stambola i zgrabio tron,
poveo je švajcarske džinove u vezirove odaje i ubio ga. Poveo je Bajazitovu armiju protiv
nesuđenog uzurpatora i proterao ga u egzil. Borio se sa Mamelucima u Egiptu, na moru i
kopnu, a kada je savladao savez Venecije, Mađarske i papstva, njegova admiralska
reputacija bila je ravna njegovoj slavi ratnika na čvrstom tlu.
Nakon toga, najveće probleme pravili su kizilbaš narodi iz Anadolije. Nosili su crvene
kape s dvanaest nabora kako bi pokazali da su pristalice dvanaestoimamskog šiitizma, pa su
zbog toga prišli šahu Ismailu iz Persije, samoproklamovanom Samom bogu. Bajazitov treći
sin, Selim Okrutni, želeo je da ih satre, ali njegov otac je bio uzdržaniji. Zato je Selim Okrutni
počeo da smatra svog oca popustljivim i slabićem. Kada je od šaha Ismaila u Stambol
pristigao pehar, Selim ga je shvatio kao smrtnu uvredu. „Tog jeretika koji sebe naziva
božjim imenom trebalo bi naučiti pameti“, objavio je. Uzeo je pehar kao što izazvani na
dvoboj podiže rukavicu koja mu je bačena u lice. „Ispiću safavidsku krv iz ovog pehara“,
obećao je svom ocu. Argalija Turčin je iskoračio. „ A ja ću sipati to vino“, rekao je.
Kada Bajazit nije dao dozvolu za rat, stvari su se za Argaliju promenile. Nekoliko dana
kasnije on i njegovi janičari udružili su snage sa Selimom Okrutnim, a Bajazit je silom skinut
s vlasti. Stari sultan je oteran u prisilnu penziju, vraćen u rodno mesto Didimotika u Trakiji,
i na putu ka njemu je umro od slomljenog srca, što je i bilo pravedno. U svetu nije bilo mesta
za ljude koji su izgubili kuražnost. Selim, sa Argalijom na svojoj strani, lovio je i zadavio
svoju braću Ahmeda, Korkuda i Šahinšaha, a ubio je i njihove sinove; Red je ponovo
uspostavljen, a rizik od prevrata uklonjen. (Mnogo godina kasnije, kada je Argalija ispričao
Il Makiji o tim delima, opravdavao ih je govoreći: „Kada princ preuzme vlast, trebalo bi
odmah da učini ono najgore, jer nakon toga će svako njegovo delo podanicima delovati kao
poboljšanje u odnosu na način na koji je počeo“, a čuvši to, Il Makija je zaćutao, zamislio se i
nakon nekog vremena lagano klimnuo glavom. „Užasno“, rekao je Argaliji, „ali tačno.“) Došlo
je vreme da se suoči sa šahom Ismailom. Argalija i njegovi janičari poslati su u Rumuniju, u
severni deo centralne Anatolije, uhapsili su hiljade kizilbaš stanovnika, a još hiljade ubili. To
je primirilo kopilad dok je armija marširala preko njihove zemlje kako bi šahu uručila pismo
od Selima Okrutnog. U tom pismu, Selim je rekao: „Više se ne pridržavaš zapovedi i zabrana
koje propisuje božanski zakon. Podsticao si gnusne šiitske frakcije na neosveštane
seksualne zajednice. I prolio si krv nedužnih.“ Stotinu hiljada osmanskih vojnika napravilo
je logor uz jezero Van u istočnoj Anatoliji na putu da se te reči proteraju niz bogohulno grlo
šaha Ismaila. U njihovim redovima bilo je dvanaest hiljada janičarskih musketara pod
Argalijinom komandom. Bilo je i pet stotina topova, povezanih u neprobojnu barijeru.
Bojište kod Čaldirana bilo je severoistočno od jezera Van, a tamo su persijske snage
napravile svoje uporište. Vojska šaha Ismaila brojala je samo četrdeset hiljada ljudi, a
gotovo svi su bili konjanici, ali Argalija je, osmotrivši njihov borbeni poredak, znao da
brojčana nadmoć nije uvek odlučivala bitku. Kao i Vlad Drakul iz Vlaške, i Ismail je koristio
strategiju spaljene zemlje. Anatolija je bila gola i ugljenisana, i osmanska vojska koja je
napredovala od Šivasa do Arzinjana nije mogla pronaći mnogo toga za jelo ili piće. Selimova
armija je bila umorna i gladna kada se nakon dugog marša ulogorila pored jezera, a takva
armija se uvek mogla pobediti. Tek kasnije, kada je Argalija bio sa skrivenom princezom,
ona mu je rekla zašto je njen nekadašnji ljubavnik bio nadvladan.
„Zbog viteštva“, rekla je. „Zbog glupog viteštva i zato što je slušao nekog svog glupog
nećaka umesto mene.“
Neobična činjenica bila je da je persijska čarobnica, zajedno sa svojom robinjom
Ogledalom, bila prisutna na komandnom brdu iznad bojnog polja, a njenu tanku feredžu
vetar je priljubljivao uz njeno lice i grudi tako sugestivno da je, dok bi stajala izvan kraljevog
šatora, lepota njenog tela potpuno skretala pažnju safavidskih vojnika s ratovanja. „Sigurno
je bio lud kada je tebe poveo“, rekao joj je Argalija kada ju je, krajem dana ispunjenog
smrću, pronašao napuštenu, prljavu od krvi i zgađenu ubijanjima. „Da“, rekla je prozaično,
„izludela sam ga ljubavlju.“
Međutim, kada je u pitanju bila vojna strategija, čak ni njene čari nisu mogle da ga
nateraju da je posluša. „Pogledaj“, vikala je, „i dalje grade svoja odbrambena utvrđenja.
Napadni sada, dok nisu spremni.“ I: „Vidi“, vikala je, „pet stotina topova vezano im je u redu,
a iza je dvanaest hiljada ljudi s puškama. Nemojte prosto da galopirate čeono na njih jer će
vas pobiti kao budale.“ I: „Zar nemate puške? Čuli ste za puške. Za ime božje, zašto niste
poneli puške?“ Na to je šahov nećak Durmiš-kan, budala, odgovorio: „Ne bi bilo pošteno
napasti ih dok nisu spremni za borbu.“ I: „Nije plemenito poslati naše ljude da ih napadnu
otpozadi.“ I: „Puška nije oružje za muškarca. Puška je za kukavice koje se plaše bliske borbe.
I koliko god pušaka imali, prenećemo borbu kod njih tako da bude prsa u prsa. Bitku će
dobiti hrabrost, a ne - ha! - te arkebuze i muskete“ Okrenula se šahu Ismailu sa izrazom
smeha očajnika. „Kaži ovom čoveku da je idiot“, naredila mu je. Ali šah Ismail od Persije je
odgovorio: „Nisam karavanski lopov da se šunjam kroz senke. Biće šta je bog odredio.“
Odbila je da gleda bitku, pa je sela u kraljevski šator lica okrenutog od vrata. Ogledalo je
sela pored nje i držala joj ruku. Šah Ismail je poveo napad desnim krilom i udario na
Osmanlije sleva, ali čarobnica je okrenula svoje lice. Obe vojske su imale velike gubitke.
Persijska konjica je posekla najbolje osmanske jahače, Ilire, Makedonce, Srbe, Epirce,
Tesalce i Tračane. Sa safavidske strane, komandiri su padali jedan po jedan, a kako su
padali. čarobnica je u svom šatoru mrmljala njihova imena, Muhamed-kan Ustajlu, Husein-
beg Lala Ustajlu, Saru Pira Ustajlu, i tako redom. Kao da je sve mogla da vidi ne gledavši.
Ogledalo je reflektovala njene reči, pa se činilo kao da imena mrtvih odjekuju kraljevskim
šatorom. Amir Nizam al Din Abd al Baki... al Baki...ali ime šaha koji je sebe smatrao bogom
nije bilo izgovoreno. Osmanski centar se održao, ali turska konjica bila je na ivici panike
kada je Argalija naredio da se dovede artiljerija. „Vi kopilani“ vikao je na svoje janičare, „ako
iko od vas pokuša da beži, okrenuću jebene topove na vas.“ Švajcarski džinovi, naoružani do
zuba, trčali su duž osmanske borbene linije da daju naglasak Argalijinim pretnjama. Tada je
počela grmljavina pušaka. „Oluja je počela“, rekla je čarobnica sedeći u svom šatoru. „Oluja“,
odgovorila je Ogledalo. Nije bilo potrebe gledati dok je persijska armija umirala. Bilo je
vreme da se zapeva pesma. Šah Ismail bio je živ, ali bitka je bila izgubljena.
 Napustio je bojno polje, ranjen, ne vrativši se po nju. Znala je to. „Otišao je“, rekla je
Ogledalu. „Da, otišao je“, složila se druga. „Sad smo neprijatelju na milost i nemilost“, rekla je
čarobnica. „Milost i nemilost“, odgovorila je Ogledalo.
Čovek postavljen pred šator da ih čuva takode je pobegao. Dve žene ostale su same na
polju užasne krvi. Tako ih je Argalija pronašao, kako sede nezabrađene, ispravljenih leđa i
same, okrenute od vrata kraljevskog šatora na kraju bitke kod Čaldirana, i pevaju tužnu
pesmu. Princeza Karakez okrenula se ka njemu ne pokušavajući da sakrije nagost svojih
crta od njegovog pogleda. Od tog trenutka mogli su da vide samo jedno drugo i bili su
izgubljeni za ostatak sveta.
On izgleda kao žena, pomislila je, kao visoka, bleda crnokosa žena koja se prezasitila
smrti. Kako je bio beo, beo kao maska. A na njoj, poput mrlje od krvi, te crvene, crvene usne.
Sablja u njegovoj desnoj ruci i puška u levoj. Bio je i jedno i drugo, i mačevalac i strelac, i
muško i žensko, i on sam i njegova senka. Napustila je šaha Ismaila kao što je on napustio
nju i odabrala ponovo. Ovog bledolikog ženu-muškarca. Nakon toga, on je nju i njeno
Ogledalo tražio kao ratni plen i Selim Okrutni se složio, međutim, ona je njega izabrala
mnogo ranije i njena volja je pokrenula sve što je usledilo.
„Nemoj se plašiti“, rekao je na persijskom.
„Niko na ovom mestu ne zna šta strah znači“, odgovorila je, prvo na persijskom, a zatim
na čagatajskom, njenom turskom maternjem jeziku.
A ispod tih reči krile su se one prave. Hoćeš li biti moja? Da. Tvoja sam.

***
Nakon pljačke Tabriza, Selim je želeo da ostane u safavidskoj prestonici preko zime i
osvoji ostatak Persije na proleće, međutim Argalija mu je rekao da će se vojska pobuniti
ukoliko bude insistirao na tome. Izvojevali su pobedu i priključili veliki deo istočne
Anatolije i Kurdistana, gotovo udvostručivši veličinu otomanskog carstva. Bilo je dovoljno.
Neka linija koju su dosegli u Čaldiranu bude nova granica između otomanske i safavidske
sile. Tabriz je svejedno bio prazan. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje i kamile koje su
vukle teret. Vojska je želela da ide kući. Selim je shvatio da su stigli do kraja. Osam dana
pošto je osmanska vojska ušla u Tabriz, Selim Okrutni poveo je svoje ljude iz grada i zaputio
se ka zapadu.
Poraženi bog prestaje da bude božanstvo. Čovek koji ostavi svoju suprugu na bojnom
polju prestaje da bude čovek. Šah Ismail vratio se slomljen u svoj slomljeni grad i proveo
posled njih deset godina svog života utapajući se u mraku i piću. Nosio je crnu odeću i crni
turban, a i safavidski barjaci su obojeni u crno. Više nikada nije zajahao u bitku, već se
ljuljao između duboke tuge i razvrata na vagi koja je svima prikazivala njegovu slabost i
dubine njegovog očaja. Kada je bio pijan, trčao bi kroz prostorije svoje palate tražeći nekoga
ko više nije bio tu, ko nikada više neće biti tu. Kada je umro, nije mu bilo ni trideset sedam.
Bio je šah Persije dvadeset tri godine, ali sve što je bilo važno izgubljeno je.
 ***
Kada je svukla Argaliju i pronašla lale izvezene na njegovom donjem rublju, shvatila je
da je zavistan od svog sujeverja, da je kao i svaki čovek koji je imao posla sa smrću radio sve
što je mogao kako bi odložio sudnji dan. Kada je skinula njegov donji veš i videla ih
istetovirane na njegovim lopaticama i zadnjici, pa čak i na njegovom debelom penisu,
zasigurno je znala da je upoznala ljubav svog života. „Više ti ne trebaju ti cvetovi“, rekla mu
je milujući ga. „Sada imaš mene da ti budem amajlija.“
Pomislio je: Da, imam tebe, ali samo do vremena kada te više neću imati. Samo dok ne
odlučiš da me napustiš kao što si napustila svoju sestru, da ponovo promeniš konje kao što si
sa šaha Ismaila prešla na mene. Na kraju, konj je samo konj. Čitala mu je misli i videvši da
mu treba još uveravanja, pljesnula je rukama. Ogledalo je došla u spavaću sobu ispunjenu
cvećem. „Kaži mu ko sam“, rekla je. „Ona je dama koja te voli“, rekla je Ogledalo. „Ona može
da začara guje u zemlji i ptice na drveću da se zaljube, a ona se zaljubila u tebe, pa sada
možeš imati šta god poželiš.“ Čarobnica je mrdnula obrvom i Ogledalo je pustila da joj odeća
padne na pod i uvukla se u krevet. „Ona je moje Ogledalo“, rekla je čarobnica. „Ona je senka
koja sija. Ko osvoji mene, dobija i nju.“ Tada je Argalija, veliki ratnik, priznao poraz. Suočen s
napadom sa svih strana, jedino što čovek može učiniti jeste da se bezuslovno preda.
On joj je promenio ime u Anđelika. Poražen imenom Karakez, njegovim glotalnim
plozivom i nepoznatom progresijom zvukova, dao joj je serafimsko ime po kojem će je njeni
novi svetovi znati. A ona je, za uzvrat, prenela to ime na svoje Ogledalo. „Ako ću ja biti
Anđelika“, rekla je, „onda će i ovaj moj anđeo čuvar biti jedna Anđelika.“
Mnogo godina imao je čast da, kao sultanov miljenik, boravi u odajama u Prebivalištu
blaženstva, Topkapiju, umesto u spartanskom smeštaju janičarskih baraka. Sada, kada je
njegovim odajama dodata čar ženske ruke, one su počele da deluju kao pravi dom. Međutim,
dom je uvek bila previše problematična i opasna ideja da bi ljudi kao Argalija dozvolili sebi
da u nju veruju. Mogla bi ih uhvatiti poput omče. Selim Okrutni nije bio ni Bajazit ni
Mehmed i nije smatrao Argaliju svojom nezamenljivom desnom rukom, već verovatnim i
opasnim rivalom u borbi za moć, omiljenim generalom koji je mogao da povede svoje
janičare u unutrašnja sveta mesta palate, kao što je već učinio, kada je ubio velikog vezira.
Čovek sposoban da ubije vezira sposoban je da ubije i kralja. Takav čovek je verovatno
nadživeo svoju upotrebljivost. Čim su se vratili u Stambol, sultan je, mada je u javnosti
obasipao hvalama svog italijanskog komandanta zbog njegove uloge u čuvenoj pobedi kod
Čaldirana, počeo tajno da smišlja Argalijino uništenje.
Novosti o njegovom nesigurnom položaju Argaliji su došle do ušiju zahvaljujući
Karakezinoj odluci da nastavi da zadovoljava njegovu ljubav prema lalama. Svuda oko
Prebivališta blaženstva bili su vrtovi, vrtovi ograđeni zidovima i viseći vrtovi, šumarci po
kojima su jelenovi slobodno lutali i travnate obale koje su se spuštale u Zlatni rog. Leje s
lalama mogle su se naći u Četvrtom dvorištu i na niskom brdu na severnom kraju
kompleksa Topkapi, najvišoj tački celog Prebivališta blaženstva, gde su se nalazili maleni
drveni paviljoni za uživanje nazivani kioscima. Lale su rasle oko njih u velikom broju i
stvarale atmosferu mirisnog spokoja i mira. Princeza Karakez i njeno Ogledalo, stidljivo
zabrađene, često su šetale tim vrtovima i odmarale u kioscima, ispijajući slatke sokove,
razgovarajući pažljivo s mnogim vrtlarima iz palate, bostandžijama, da bi im prikupili cveće
za gospodara Argaliju, ili su brbljale u prazno, kao što žene čine, o nevinim svakodnevnim
tračevima. Ubrzo je sve baštensko osoblje, od najnižeg čupača korova do bostandži-baše,
glavnog baštovana, bilo duboko zaljubljeno u dve dame, a kao posledica toga, i jezici su im
se razvezali kao kod svakog iskreno zaljubljenog čoveka. Mnogi su primećivali kako su brzo
dve strankinje postale vešte u turskom jeziku, gotovo preko noći, ili se bar tako činilo. Kao
magijom, govorili su baštovani.
Međutim, Karakezine namere bile su daleko od nevinih. Znala je, kao što su brzo
otkrivali svi novi stanovnici Prebivališta blaženstva, da hiljadu i jedan bostandžija nije bio
samo sultanov baštovan već i njegov zvanični egzekutor. Ukoliko bi žena bila osuđena za
zločin, sultanov baštovan bi je zašio, još živu, u vreću opterećenu kamenjem i bacio u
Bosfor. A ukoliko je trebalo ubiti muškarca, grupa baštovana bi ga zgrabila i ritualno
zadavila. Tako se Karakez sprijateljila sa bostandžijama i saznala šta su nazivali, u crnom
humoru, lalinim vestima. Ubrzo je smrad izdaje počeo da nadjačava miris cveća. Baštovani
su je upozorili da njenom gospodaru, velikom generalu, slugi trojice sultana, preti suđenje
po lažnoj optužnici i osuda na smrt. To joj je rekao glavni baštovan lično. Bostandži-baša
Prebivališta blaženstva bio je sultanov glavni dželat, odabran ne samo zbog svojih
hortikulturnih veština već i zbog brzog trčanja, jer kada velikaš iz dvora bude osuđen na
smrt on dobija šansu koja se ne pruža običnim ljudima. Ukoliko uspe da utekne bostandži-
baši, moći će da živi; njegova kazna biće zamenjena proterivanjem. Ali, bostandži-baša bio je
poznat po tome što je trčao kao vetar, pa „trka“ realno nije ni bila nikakva šansa. Međutim,
ovom prilikom baštovan nije bio zadovoljan zbog onoga što će morati da uradi. „Pogubiti
tako velikog čoveka za mene bi bila sramota“, rekao je. „Onda“, rekla je čarobnica, „ako
možemo, moramo pronaći način da se izvučemo iz te situacije.“
„Uskoro će te ubiti“, došla je kući i rekla Argaliji. „Vrtovi su prepuni glasina.“ Argalija je
ozbiljno pitao: „Pod kojim izgovorom, pitam se?“ Princeza je šakama obuhvatila njegovo
bledo lice. Ja sam izgovor“, rekla je. „Uzeo si mogulsku princezu kao ratni plen. On to nije
znao kada me je dao tebi, ali sada zna. Zarobiti mogulsku princezu objava je rata
mogulskom kralju i, on će reći, dovodeći osmansko carstvo u takav položaj počinio si izdaju
i moraš platiti cenu. To su vesti koje lale prenose.“
Upozoren unapred, Argalija je imao vremena da sačini planove, a dana kada su došli po
njega, već je, pod okriljem noći, poslao Karakez i Ogledalo zajedno s mnogo kovčega blaga
koje je prikupio tokom više uspešnih vojnih pohoda, i pod zaštitom četiri švajcarska džina i
čitavom pratnjom njegovih najvernijih janičara, ukupno oko stotinu ljudi, da ga čekaju u
Bursi južno od prestonice. „Ako pobegnem s vama“, rekao je, „Selim će nas loviti i pobiti kao
pse. Moram da prihvatim suđenje, a kada me osude, moram pobediti u baštovanskoj trci.“
Karakez je znala da će to reći. „Ako si rešen da umreš“, rekla mu je, „pretpostavljam da ću
morati to da dozvolim.“
Mislila je da kaže da će morati da mu spase život, a to će biti teško jer neće biti prisutna
tokom velike trke. Čim je Selim Okrutni u prestonoj odaji Prebivališta blaženstva proglasio
smrtnu kaznu za izdajnika Argaliju, ratnik je, poznajući pravila, skočio na noge i počeo da
trči. Od prestone odaje do Kapije ribarske kuće bilo je oko pola milje kroz vrtove palate, a
on je tamo morao stići pre bostandži-baše u njegovoj tesnoj kapici, belim muslinskim
bermudama i golih grudi, koji ga je već progonio i pristizao ga svakim korakom. Ako ga
uhvate, umreće u ribarskoj kući i baciće ga u Bosfor u kom su završavali svi leševi. Dok je
trčao između leja, video je ispred sebe Kapiju ribarske kuće, čuo je korake bostandži-baše
kako mu se približavaju i znao je da neće moći da trči dovoljno brzo da bi pobegao. „Život
nema smisla“, pomislio je. „Preživeti tolike ratove da bi te zadavio baštovan. Istina je ono što
kažu, da nema heroja koji ne upozna praznoću herojstva pre nego što umre.“ Prisetio se
kako je kao mlad momak prvi put otkrio apsurd života, sam u malom čamcu usred
pomorske bitke u magli. „Posle svih ovih godina“, pomislio je, „moram ponovo da učim istu
lekciju.“
Nikada se nije pojavilo nikakvo zadovoljavajuće objašnjenje zašto je brzonogi glavni
baštovan sultana Selima Okrutnog odjednom pao stežući svoj stomak, samo trideset koraka
pre kraja baštovanske trke, niti zašto je onda dobio napad najsmrdljivijeg prdenja koje je
iko ikada omirisao, ispuštajući eksplozije vetrova glasne poput pucnjeva pušaka, i ječeći u
bolu poput iščupane mandragore, dok je Argalija protrčavao pored ciljnog stuba u kapiji
ribarske kuće, peo se na konja koji ga je čekao i odgalopirao u izgnanstvo. „Jesi li ti nešto
učinila?“ pitao je Argalija svoju voljenu kada ju je sreo u Bursi. „Šta bih ja to mogla učiniti
mom dragom malom baši?“ pitala je šireći oči. „Poslati mu poruku u kojoj se unapred
zahvaljujem što će ubiti tebe, mog podlog otmičara, zajedno s krčagom anatolskog vina kako
bih mu izrazila svoju zahvalnost, to je jedno, ali izračunati koliko će tačno izvesnom napitku
pomešanom s vinom trebati da počne da deluje na njegov stomak, e pa, to bi bilo prilično
nemoguće, naravno.“ Kada se zagledao u njene oči nije video nikakvo vrdanje, nikakav znak
da su ona, ili njeno Ogledalo, ili obe zajedno, učinile išta čime bi baštovana ubedile da ne
ispuni svoju dužnost, možda čak i da pije u unapred dogovoreno vreme, u zamenu za
trenutak blaženstva koji bi takvom čoveku trajao čitav život. Ne, Argalija je rekao sebi, dok
su ga oči Karakez uvlačile sve dublje u svoju čaroliju, ništa slično nije se moglo desiti.
Pogledaj oči moje voljene, kako su prostodušne, kako pune ljubavi i iskrenosti.

***
Admiral Andrea Dorija, kapetan đenovljanske flote, živeo je, kada je bio na suvom, u
predgrađu Fasola, izvan gradskih zidina, ispred kapije svetog Tomasa, na severozapadnom
ulazu u luku. Kupio je tamo vilu od đenovljanskog plemića Jakoba Lomelina jer se u njoj
osećao kao neki od drevnih Rimljana koji su nosili toge i venčiće od lovora i živeli u
ogromnim primorskim vilama poput one u Laurentinu koju je opisao Plinije Mlađi, ali i zato
što je imala pogled na luku koji mu je omogućavao da motri ko dolazi u grad i ko iz njega
izlazi i kada. Njegove galije bile su privezane odmah ispred kuće za slučaj da je potrebna
brza akcija. Zato je, prirodno, on među prvima video brod sa Rodosa koji je Argaliju vratio u
Italiju, a kroz svoj durbin razabrao je na brodu velik broj teško naoružanih ljudi, u
uniformama osmanskih janičara. Četvorica su očigledno bila albino džinovi. Poslao je kurira
s terase na kojoj je sedeo da naredi njegovom poručniku Kevi da isplovi u susret plovilu s
Rodosa i sazna šta je novim posetiocima na umu. Tako se Keva Škorpion ponovo našao oči u
oči sa osobom koju je napustio u neprijateljskim vodama.
Čovek kog Keva još nije prepoznao kao Argaliju smestio se ispred jarbola broda s
Rodosa, obučen u široki turban i glatku brokatnu odeću bogatog osmanskog princa. Njegovi
janičari bili su iza njega, potpuno naoružani i spremni, a uz njega, kao da privlače sebi svu
sunčevu svetlost tako da je ostatak sveta delovao mračno i hladno, stajale su dve najlepše
žene koje je Keva ikada video, neskrivene lepote tako da je svi mogu posmatrati,
raspuštenih crnih lokni koje su lepršale na povetarcu poput uvojaka boginja. Kada se Keva
praćen izvidnicom Zlatne bande ukrcao na transportni brod s Rodosa, žene su se okrenule
ka njemu i on je osetio kako mu mač ispada iz ruke. Potom je osetio nežan ali neumoljiv
pritisak na svojim ramenima, pritisak kojem nipošto nije želeo da se opire, i odjednom su i
on i njegovi ljudi klečali pred posetiočevim nogama, dok su njegova usta teško izgovarala
nepoznate reči pozdrava. Dobro došle, dobre gospe, i svi koji vas čuvaju.
„Budi oprezan, Škorpione“, rekao je osmanski princ na savršenom firentinskom
italijanskom, a zatim, imitirajući Kevin način govora, „jerbo ako me čovek ne pogleda pravo
u oči, ja ću mu iščupam jetru i njom na'ranim galebove.“
Tada je Keva shvatio ko stoji pred njim i počeo da se pridiže, opipavajući gde mu je
oružje; ali, otkrio je da su mu kolena, iz nekog razloga, prilepljena za pod, kao i svim
njegovim ljudima. „Ali opet“, nastavio je Argalija, zamišljeno, „sada je tvoje oko na visini
dovoljnoj tek da zuri u mog jebenog đoku.“
Veliki kondotijer Dorija, s bradom i brkovima koji su mu tekli niz lice u moćnim
talasima, pozirao je kao bog mora Neptun vajaru Bronzinu, go na terasi svoje vile, držeći
trozubac u desnoj ruci dok je umetnik skicirao njegovu golotinju, kada je, na njegovo
poprilično zaprepašćenje, teško naoružana banda nitkova umarširala sa njegovog privatnog
nasipa i suočila se s njim. Na njihovom čelu, za veliko čudo, bio je njegov čovek Keva
Škorpion, koji se ponašao kao najgora ulizica, a u sredini grupe, pod ogrtačima s
kapuljačama, bile su dve naoko ženske osobe, čiji identitet i narav nije mogao odmah da
utvrdi. „Ako mislite da gomila razbojnika i njihovih kurvi može savladati Andreu Doriju bez
borbe“, zarežao je zgrabivši mač jednom rukom i mašući trozupcem drugom, „hajde da
vidimo koliko će vas otići živih odavde.“
U tom trenutku, čarobnica i njena robinja zbacile su svoje kapuljače i admiral Dorija
odjednom je spao na stidljivo mucanje. Odstupio je od grupe tražeći svoje pantalone, ali
činilo se da žene ne obraćaju nikakvu pažnju na njegovu golotinju, što je, ako ništa drugo,
bilo još veće poniženje. „Dečak kog si ostavio da umre vratio se po svoj dug“, rekla je
Karakez. Govorila je savršen italijanski, Dorija je to mogao da čuje, mada jasno nije bila
Italijanka. To je bila gošća za koju bi čovek mogao dati svoj život. Bila je to kraljica za
obožavanje, a njena družbenica, koja je izgledala kao preslikana slika kraljevske dame, samo
za nijansu manje lepa i šarmantna u odnosu na original, takođe je bila lepotica za
obožavanje. U prisustvu takvih čuda bilo je nemoguće razmišljati o borbi. Admiral Dorija,
stežući ogrtač oko sebe, stajao je otvorenih usta dok su stranci prilazili. Bog mora bio je rob
nimfi koje su izlazile iz voda.
„On se vratio“, rekla je Karakez, „kao što je sebi obećao da će uraditi, kao princ, s
bogatstvom. Očistio se od želje za osvetom, pa ti je bezbednost osigurana. Međutim, traži od
tebe onu nagradu koja mu, u svetlosti njegove pređašnje službe i sadašnje milosti, jasno
pripada.“
„A kolika bi ona bila?“ pitao je Andrea Dorija.
„Tvoje prijateljstvo“, rekla je čarobnica, „i dobra večera, i bezbedan prolazak ovim
zemljama.“
 „Bezbedan prolazak u kom pravcu?“, pitao je admiral. „Gde namerava da ide s tom
koljačkom družinom?“
„Domu ide mornar, Andrea“, rekao je' Argalija Turčin. „Domu ide čovek ratnik. Video
sam sveta, zasitio sam se krvi, stekao sam novce, i sada ću da se odmaram.“
„Nisi prestao da budeš dete“, rekao mu je Andrea Dorija. „I dalje misliš da je taj dom, na
kraju dugog puta, mesto gde će čovek pronaći mir.“
 16.

Kao da su svi Firentinci bili kardinali

 KAO DA SU SVI FIRENTINCI BILI KARDINALI, prezrena gradska sirotinja preduhitrila
je eminencije u crvenoj odeći zatvorene u Sikstinskoj kapeli i zapalila vatre kako bi
proslavila izbor pape iz porodice Mediči. Grad je bio ispunjen plamenom i dimom, pa se iz
daljine činilo kao da ceo gori. Putnik koji bi u smiraj dana naišao tim putem - ovaj putnik,
koji je sada išao putem duž mora, stegnutih očiju, bele kože i sa dugom crnom kosom zbog
koje je izgledao ne kao domaći koji se vraća kući, već kao egzotičan stvor iz neke
dalekoistočnjačke legende, samuraj možda, sa ostrva Cipang ili Japana, potomak strašnih
vitezova sa ostrva Kjušu koji su nekada porazili osvajačke snage kineskog cara Kublaj-kana
- mogao bi pomisliti da pristiže u trenutku nesreće, pa bi mogao i zastati na svom putu,
zauzdati svog konja i podići naređivačku ruku generala, ruku naviklu da je slušaju, kako bi
odmerio situaciju. Argalija se u narednim mesecima često sećao tog trenutka. Vatre su
upaljene pre nego što su kardinali doneli svoju odluku, ali njihovo proročanstvo ispostavilo
se tačnim i papa iz porodice Mediči, kardinal Đovani de Mediči, Lav X, zaista je izabran te
noći da udruži snage sa svojim bratom vojvodom Đulijanom u Firenci. „Kad se uzme u obzir
da se ova kopilad vratila u sedlo, bolje bi bilo da sam ostao u Đenovi i otplovio s Dorijom na
njegovim ratnim brodovima dok se svet ne prizove pameti“ rekao je Il Makiji kada ga je
video, „ali istina je da sam hteo da je pokažem.“

***
„Zaljubljen čovek postaje budala“ rekao je car Mogoru del Amoreu. „Pokazati svetu lepotu
svoje voljene, bez vela preko lica jeste prvi korak ka njenom gubljenju.“
„Nijedan čovek nije naredio Karakez da sakrije svoje lice“, rekao je putnik. „Niti je ona
naredila svojoj robinji da to učini. Sama je slobodno donosila odluke, a Ogledalo je donosila
svoje“
Car je zaćutao. Preko vremena i prostora, zaljubljivao se.

***
Sa četrdeset i četiri, Nikolo Il Makija je u kasno popodne igrao karte u taverni u
Perkusini s mlinarem Frozinom Unom, mesarom Gaburom i krčmarom Vetorijem, i svi su
jedan drugom dovikivali uvrede, ali nikako gospodaru zaseoka, čak ni ako je sedeo pripit za
njihovim bučnim stolom i ponašao se kao da su svi jednaki, udarajući dvaput pesnicom kada
bi izgubio deljenje, a tri puta kada bi ga dobio, govoreći nepristojno kao i svi ostali, ispijajući
koliko i bilo koji drugi od prisutnih i nazivajući ih sve svojim voljenim vaškama, kada je
Galjiofo, beskorisni drvoseča prljavog jezika dojurio, unezverenog pogleda i bez vazduha,
pokazujući rukom. „Stotinu ljudi ili više“, zakreštao je, pokazujući kroz vrata i gutajući
vazduh. „Da me jebeš dvaput otpozadi, ako lažem. Teško naoružani, s džinovima na konjima,
krenuli ovamo!“ Nikolo je ustao na noge i dalje držeći svoje karte. „Onda sam ja, dragi
prijatelji, mrtav čovek“, rekao je. „Veliki vojvoda Đulijano odlučio je da ipak svrši sa mnom.
Hvala vam za ove prijatne večeri koje su mi pomogle da sastružem buđ sa svog mozga na
kraju napornog dana, a sada moram ići i pozdraviti se sa mojom ženom.“ Galjiofo se grčio,
dahćući i stežući svoje bokove kako bi olakšao bol koji ga je probadao. „Gospodine“ jedva je
izgovorio, „možda i ne, gospodine. Ne nose našu uniformu, gospodine. Jebeni stranci,
gospodine, iz jebene Ligurije možda, ili čak i dalje. I žene jašu s njima, gospodine, žene su s
njima, strankinje, gospodine, a kad pogledate njih dve, želja da ih jebete obuzme vas kao
svinjska groznica. Da me jebeš ako lažem. Gospodine.“
Ovi ljudi su bili dobri, pomislio je Il Makija, ovo nekoliko njegovih ljudi, ali uopšteno
govoreći, Firentinci su bili izdajice. Bio je to narod koji je izdao republiku i pozvao
Medičijeve nazad. Narod kom je služio kao pravi republikanac, sekretar Drugog suda časti,
putujući diplomata i osnivač firentinske milicije, izdao ga je. Nakon pada republike i
otpuštanja gonfalonijera Pjera Soderinija, šefa upravnog tela republike, i Il Makija je morao
biti otpušten. Nakon četrnaest godina verne službe ljudi su pokazali da ih nije briga za
vernost. Ljudi su bili budale zbog moći. Dozvolili su da Il Makija bude odveden u podzemnu
utrobu grada gde su čekali mučitelji. Takvi ljudi nisu zaslužili da neko mari za njih. Nisu
zaslužili republiku. Takvi ljudi su zaslužili despota. Možda su takvi bili svi ljudi, svuda, osim
ovakvih seljaka s kojima je pio i igrao karte i triche-tach, i nekoliko starih prijatelja, na
primer Agostina Vespučija.
Hvala bogu da nisu mučili Aga, on nije bio jak, priznao bi bilo šta, sve, a onda bi ga ubili,
ako ne bi umro tokom mučenja, naravno. Ali, oni nisu hteli Aga, koji je bio mladi službenik
od Il Makije. Il Makiju su hteli da ubiju.
Nisu ga zaslužili. Ovi seljaci jesu zaslužili njega, ali uopšteno, ljudi su zasluživali svoje
okrutne voljene prinčeve. Bol koji je streljao kroz njegovo telo nije bio bol već znanje. Bio je
to poučan bol koji je razbio i poslednje deliće njegove vere u ljude.
Služio je ljudima, a oni su mu platili bolom, na tom mračnom podzemnom mestu, tom
mestu bez imena na kojem su bezimeni ljudi radili bezimene stvari telima koja su isto bila
bezimena jer tamo imena nisu bila bitna, samo je bol bio bitan, bol nakon kog je sledilo
priznanje nakon kog je sledila smrt. Ljudi su želeli njegovu smrt, ili ih bar nije bilo briga da li
je preživeo ili umro. U gradu koji je u svetu stvorio predstavu o vrednosti i slobodi
pojedinačne ljudske duše, njega nisu cenili i nije ih bilo nimalo briga za slobodu njegove
duše, kao ni za integritet njegovog tela. Dao im je četrnaest godina iskrene i časne službe, a
njih nije bilo briga za njegov suvereni individualni život, za njegovo ljudsko pravo da ostane
živ. Takve ljude treba odbaciti. Oni su bili nesposobni za ljubav ili pravdu, stoga nisu imali
značaj. Nisu bili primarni već sekundarni. Samo su despoti bili važni. Ljubav naroda je
nestalna i nedosledna i tragati za takvom ljubavlju bilo je blesavo. Nije bilo ljubavi. Postojala
je samo moć.
Malo-pomalo oduzimali su mu dostojanstvo. Bilo mu je zabranjeno da napušta
teritoriju Firence, a on je bio čovek koji voli da putuje. Bilo mu je zabranjeno da ulazi u
Palaco Vekjo, gde je radio toliko mnogo godina, gde je pripadao. Ispitivao ga je njegov
naslednik, izvesni Mikeloci, medičijevski uvlakač, ulizica nad ulizicama, zbog mogućih
pronevera. Ali on je bio iskren sluga Republike i nije bilo tragova zločina. A onda su pronašli
njegovo ime na parčetu papira u džepu čoveka kog nije ni poznavao i zaključali ga na
bezimenom mestu. Ime tog čoveka bilo je Boskoli, bio je budala, jedna od četiri budale čija je
zavera protiv Medičija bila toliko budalasta da je ugušena skoro pre nego što je i počela. U
Boskolijevom džepu bio je spisak s dva tuceta imena: neprijatelja Medičija po mišljenju te
budale. Jedno od imena bilo je Makijaveli.
Kada čovek prođe kroz mučilište, njegova čula više nikada ne zaborave izvesne stvari:
vlažnu tamu, hladan smrad ljudskih nečistoća, pacove, vrištanje. Kada je čovek bio mučen,
jedan deo njega nikada ne prestaje da oseća bol. Kazna poznata kao strappado spadala je u
najmučnije mučenje koje je moglo biti naneto ljudskom biću, a da ono ne bude namah
ubijeno. Zglobovi su mu bili vezani iza leđa, a uže kojim su bili vezani prolazilo je preko
kotura okačenog na tavanici. Kada su ga okačenog o to uže odigli od tla, bol u ramenima
postao je čitav jedan svet. Ne samo grad Firenca i njena reka, ne samo Italija, već svi božji
darovi bili su izbrisani tim bolom. Bol je bio novi svet. Neposredno pre nego što je prestao
da misli i o čemu, i da ne bi mislio o onome što će se desiti, Il Makija je pomislio na drugi
Novi svet, i na Agovog rođaka Ameriga, prijatelja gonfalonijera Soderinija, Ameriga divljeg
čoveka, lutalicu koja je dokazala, zajedno s Kolumbom, da Okeansko more nije sadržalo
čudovišta koja će pregristi brod na pola, i da se nije pretvaralo u vatru kada bi došlo do
ekvatora, i da nije postajalo more blata ako biste otplovili previše na zapad, i koji je, što je
možda i važnije od svega toga, bio toliko domišljat da shvati ono što tupan Kolumbo nikada
nije shvatio, a to je da zemlje na suprotnoj strani Okeanskog mora nisu Indija; one nisu
imale nikakve veze sa Indijom, već su, zapravo, bile potpuno nov svet. Da li će taj Novi svet
sada biti proglašen nepostojećim po naredbi Medičija, da li će biti otkazan dekretom i
postati samo još jedna ideja zle sreće - kao ljubav ili ispravnost slobode - da li će pasti
zajedno s palom Republikom, koju su na dno povukli Soderini i ostali gubitnici, uključujući i
njega samog? Srećni morski vuk, Il Makija je pomislio, bezbedan u Sevilji gde ga čak ni
Medičijeve ruke ne mogu dohvatiti. Amerigo je možda star i bolestan, ali bio je bezbedan i
bar je mogao umreti u miru nakon svih svojih lutanja, mislio je Il Makija; a onda ga je uže
podiglo prvi put i Amerigo i Novi svet su nestali, kao i stari svet.
Učinili su to šest puta i nisam priznao ništa jer nije bilo ničeg za priznavanje. Kada su
prestali da ga muče, ponovo su ga zaključali u zatvorsku ćeliju i pretvarali se da će ga
zaboraviti i pustiti ga da lagano umre u tami s glodarima. A onda, najzad, i neočekivano,
sloboda. U sramotu, zaborav, bračni život. Oslobađanje u Perkusinu. Otišao je u šumu sa
Agom Vespučijem i potražio mandragoru, ali više nisu bili deca. Njihove nade su ležale u
ruinama iza njih, umesto da sijaju pred njima. Vreme za mandragoru je prošlo. Jednom je
Ago pokušao da natera La Fjorentinu da se zaljubi u njega tako što joj je u piće sipao prah od
mandragore, ali pametna Alesandra nije dozvolila da bude uhvaćena na taj način, bila je
otporna na mandragorinu magiju i sama je smislila užasnu kaznu za Aga. Te noći, nakon što
je popila napitak od mandragore, prekršila je svoje probirljive navike i pustila Aga, niskog
bednika, u svoj oholi krevet, ali nakon što je iskusio četrdeset pet minuta nerazređenog
rajskog blaženstva, naredila je da ga izbace bez ikakvih ceremonija, podsetivši ga pre nego
što je otišao na tajnu kletvu mandragore: da će svaki čovek koji bude vodio ljubav sa ženom
pod dejstvom tog korena umreti u roku od osam dana, osim ako mu ona ne spase život
dozvolivši mu da ostane s njom celu noć. „A za to“, rekla mu je, „prosto nema šanse, dragi
moj“. Ago, sujeverni strašljivac, opsednut magijom koliko i svi drugi na svetu, proveo je
osam dana ubeđen da je kraj neminovan, počeo je da oseća kako mu smrt puzi uz udove,
kako ga miluje hladnim prstima, steže mu lagano, lagano testise i srce. Kada se devetog jutra
probudio živ, nije osetio olakšanje. „Živa smrt“, rekao je Il Makiji, „gora je od mrtve smrti, jer
kad živiš mrtav i dalje osećaš bol slomljenog srca.“
Nikolo je znao nešto o živoj smrti, jer iako je za dlaku izbegao mrtvu smrt, sada je bio
mrtav pas, jednako mrtav kao i jadni Ago, jer obojica su bili otpušteni iz života, sa njihovog
posla, iz grand salona kao što je bio salon Alesandre Fjorentine, iz svega što su s razlogom
smatrali svojim pravim postojanjem. Da, bili su psi slomljenog srca, bili su manje od pasa,
bili su oženjeni psi. Svake noći zurio je u svoju ženu preko večere i nije mogao da smisli
ništa što bi joj rekao. Marijeta, tako se zvala. A tu su bila i njegova deca, njihova deca,
njihova mnogobrojna deca, što znači da je sigurno bio oženjen i imao decu kao prava osoba,
ali to je bilo u drugom dobu, u dobu njegove nehajne veličanstvenosti, kada je svakog dana
jebavao drugu devojku kako bi ostao živahan i živ i kada je to isto radio i sa svojom ženom,
naravno, bar šest puta. Marijeta Korsini, njegova žena, koja mu je šila potkošulje i peškire i
koja nije znala ništa ni o čemu, koja nije razumela njegovu filozofiju niti se smejala njegovim
šalama. Svi ostali na svetu mislili su da je smešan, ali ona je bila bukvalista, mislila je da
čovek misli sve što kaže, a da su aluzije i metafore samo alat koji su muškarci koristili da bi
prevarili žene, naterali ih da misle da ne znaju šta se dešava. Voleo ju je, to je bila istina.
Voleo ju je kao člana svoje porodice. Kao sestru. Kada bi je tucao, osećao se blago pogrešno.
Kao da je to incest, kao da jebe svoju sestru. Zapravo, taj osećaj je bio jedina stvar koja bi
mogla da ga uzbudi kada bi legao s njom. Jebem svoju sestru, rekao bi sebi i svršio.
Ona je znala šta on misli, kao što je svaka žena znala misli svog muža, i bila je srećna
zbog njih. Bio je ljubazan prema njoj i iskreno brinuo za nju na svoj način. Madona Marijeta i
njeno šestoro dece, usta koja je on morao da hrani. Nesvakidašnje plodna Marijeta: dodirni
je i ona će nabubreti s detetom i izbaciti Bernarda, Gvida, Bartolomeu, Tota, Primaveru i još
jednog dečaka, kako mu beše ime, Lodovika. Činilo se kao da nema kraja očinstvu, a ovih
dana novca je bilo tako malo. Sinjora Makijaveli. Užurbano je ušla u tavernu, sa izrazom lica
kao da joj kuća gori. Nosila je plisiranu kapicu, a kosa joj je visila u nekontrolisanim
uvojcima oko jajolikog lica s malim punim ustima, dok su njene ruke lepršale kao pačija
krila; zaista, kad smo kod pataka, moralo se priznati da se gegala. Njegova žena se gegala.
Bio je oženjen gegajućom ženom. Više nikad neće moći ni da pomisli na dodirivanje njenih
intimnih delova. Zaista više nije bilo razloga da je dodiruje.
„Niccolo mio“, povikala je glasom koji je, upravo tako, previše ličio na kvakanje, „jesi li
video šta stiže putem?“
„Šta je to, draga suprugo?“ odgovorio je pažljivo.
„Nešto loše za komšiluk“, rekla je. „Kao sama Smrt na konju i njeni bauci, sa svojim
kraljicama demonkama.“
 ***
Dolazak žene koja će biti poznata, ili možda ozloglašena, kao l'ammaliatrice Angelica,
takozvana čarobnica iz Firence, u selo Sant Andrea in Perkusina, naterao je muškarce da
dotrče s polja, a žene iz kuhinja, brišući usput testo s prstiju o kecelje. Drvoseče su izašle iz
šuma, sin kasapina Gabure istrčao je iz kasapnice krvavih ruku, a grnčari su napustili svoje
peći. Brat blizanac mlinara Frozina Una, Frozino Due, izronio je brašnjav iz mlina. Janičari iz
Stambola bili su prizor za gledanje, izranavljeni u bitkama i smežurani. Ni kvartet
švajcarskih albino džinova na belim konjima nije bio nešto što se viđalo svaki dan u tom
kraju, dok je impozantna figura na čelu kaval-kade, sa svojom belom, belom kožom i crnom,
crnom kosom, bledi kapetan u kom je sinjora Makijaveli prepoznala Kosača lično, bila bez
sumnje uznemirujuća, pa su deca zazirala od njega dok je prolazio, jer ili bio on anđeo
uništitelj ili ne, video je previše umiranja i za njegovo, a i za tuđe dobro. Ali, čak i da je bio
anđeo smrti, istovremeno je delovao čudno poznato i govorio je savršenim dijalektom te
oblasti, pa su se ljudi pitali da li smrt uvek dolazi u lokalnoj manifestaciji, takoreći, koristeći
vaše izraze i poznajući vaše tajne i razmenjujući vaše privatne sale čak i dok vas je odvozila
u svet senki.
Međutim, dve žene, „đavolje kraljice“ Marijete Korsini Makijaveli, brzo su preotele
svačiju pažnju. Jahale su kao muškarci, opkoračivši svoje konje na način zbog kog je ženska
publika uzdisala iz jednog razloga, a muškarci iz drugog, a njihova lica sijala su svetlošću
otkrivanja, kao da su u tim prvim danima svog otkrića mogle da usisaju svetlosti iz očiju
svih koji su ih posmatrali, a zatim da je ponovo rasprše kao sopstvenu zračnost sa
hipnotišućim, fantazirajućim efektima. Braća Frozino, i sami blizanci, imali su sanjalački
izraz lica dok su zamišljali dvostruko venčanje u bliskoj budućnosti. Ipak, uprkos svojim
maštarijama, bili su dovoljno oštrooki da vide da zadivljujuće dame nisu potpuno identične,
i da verovatno nisu ni u srodstvu. „Prva dama je gospodarica, a druga je sluga“, rekao je
obrašnjavljeni Frozino Due, dodajući, jer je bio veći poeta od svog brata, „One su kao sunce i
mesec, zvuk i odjek, nebo i njegov odraz u jezeru.“ Njegov brat bio je direktniji. „Onda ću ja
uzeti prvu damu, a ti uzmi drugu“, rekao je Frozino Uno. „Jer, svakako, i ova druga je lepa, i
uopšte nećeš loše proći, ali pored ove prve, ona postaje nevidljiva. Moraš da zatvoriš jedno
oko, da budeš slep za moju devojku, kako bi primetio da je i tvoja lepa.“ Kao blizanac stariji
jedanaest minuta, sebi je dodelio pravo da prvi bira. Frozino Due je hteo da se usprotivi, ali
upravo tada se prva dama, gospodarica, okrenula i pogledala pravo u braću i promrmljala
svojoj pratilji na savršenom italijanskom.
„Šta misliš, moja Anđelika?“
„Moja Anđelika, nije da nemaju izvesnog jednostavnog šarma.“
„Naravno, to je zabranjeno, moja Anđelika.“
„Moja Anđelika, naravno. Ali možda ćemo ih posećivati u njihovim snovima.“
„Obe ćemo posećivati obojicu, moja Anđelika?“
„Moja Anđelika, snovi će tako biti bolji.“ Znači, bile su anđeli. Ne đavoli, već anđeli koji
čitaju misli. Bez sumnje krila su im bila uredno sklopljena ispod odeće. Braća Frozino su
pocrvenela i zgrčila se, divlje se osvrćući, ali činilo se da su samo oni čuli šta su anđeli na
konjima rekli. Naravno, to je bilo nemoguće, pa je bilo dodatan dokaz da se desilo nešto
božanske prirode. Božanske ili okultne. Ali ovo jesu bili anđeli, anđeli. „Anđelika“, ime koje
su očigledno delile, nije naziv za demona. One su bile anđeli sna koji su mlinarima obećali
radosti o kojima ljudi poput njih mogu samo da sanjaju. Rajske radosti. Usta su im
odjednom bila puna kikota, braća su se okrenula i potrčala ka mlinu koliko su ih noge
nosile. „Gde idete“, povikao je za njima kasapin Gabura, ali kako su mu mogli reći da moraju,
što hitnije, leći i sklopiti oči? Kako da mu tačno objasne zašto je bilo tako važno, zašto
nikada nije bilo važnije, spavati?
Procesija je stala ispred Vetorijeve taverne. Pala je tišina koju je prekidalo samo
njištanje umornih konja. Il Makija je zurio u žene kao i svi ostali, pa kada je čuo kako
Argalijin glas dopire iz usta bledog ratnika, osećao se kao da je odvučen iz predivnog mesta
u smrdljivu septičku jamu. „Šta je bilo, Nikolo“, govorio je glas, „zar ne znaš da kada
zaboraviš svoje prijatelje, to znači da si zaboravio i sebe?“ Marijeta je uplašeno ščepala za
ruku svog muža. „Ako je Smrt danas postala tvoj prijatelj“, šištala mu je u uvo, „onda će tvoja
deca biti siročad pre nego što padne noć.“ Il Makija se stresao kao da sa sebe otresa dejstvo
opijajućeg pića. Pogledao je jahača u oči, mirno i bez topline. „Na početku bejahu tri
prijatelja“, rekao je tiho. „Nikolo Il Makija,
Agostino Vespuči i Antonino Argalija. Njihov dečački svet bio je magična šuma. A onda
je Ninove roditelje odnela kuga. Krenuo je da traži svoju sreću i više ga nikada nisu videli.“
Marijeta je naizmenično gledala svog muža i stranca, a razumevanje se lagano širilo preko
njenog lica.
„Onda“, nastavio je Nikolo, „nakon dugih godina izdajničkih dela protiv svoje zemlje i
svog boga, koji je njegovu dušu osudio na pakao, a njegovo telo postavio na sprave za
mučenje, paša Argalija - Arkalija, Algalija, čak mu je i ime postalo laž - vratio se onome što
više nije bilo njegov dom.“
Il Makija nije bio duboko religiozan čovek, ali bio je hrišćanin. Izbegavao je misu, ali je
verovao da su sve druge religije lažne. Smatrao je pape odgovornim za većinu ratova u to
doba, a mnoge biskupe i kardinale kriminalcima, ali kardinalima i papama se dopadalo ono
što je o prirodi sveta mogao reći bolje nego prinčevi. Buncao je svojim drugarima iz taverne
o tome kako je korupcija kurije oterala Italijane od vere, ali on nije bio jeretik, sigurno nije, i
mada je u vladavini muslimanskog sultana bilo aspekata koje je bio spreman da upozna, pa
čak i pohvali, pomisao na odlazak u službu takvom vladaru gadila mu se.
A bilo je tu i pitanje palate pamćenja, te prelepe devojke, Anželik Koer iz Burža,
anđeoskog srca, koja je, prisetivši se šta je učinjeno njenom umu i telu, skočila kroz prozor u
smrt. Iz razumljivih razloga, ovo pitanje nije mogao pomenuti u prisustvu svoje supruge,
pošto je bila od ljubomornih žena, a on sam je bio kriv za izazivanje te mane njenog
karaktera: bio je starac pun ljubavi, ali ne prema svojoj ženi, ili bar ne na taj način, već
prema devojci Barberi Rafakani Salutati, kontraaltu, koja je pevala tako milo, koja je toliko
stvari radila tako dobro,' i to ne samo na pozornici. Da... Barbera, Barbera, da... Ne tako
mlada kao što je nekada bila, ali i dalje daleko mlađa od njega „ spremna, neobjašnjivo, da
voli sedog čoveka tokom godina svoje zelene lepote... Tako, uzevši sve u obzir i razmislivši o
posledicama drugačijeg postupanja, odlučio je da je zasad bolje usredsrediti se na pitanja
bogohuljenja i izdaje.
 „Gospodine pašo“, pozdravio je svog prijatelja iz detinjstva dok su mu se obrve u obliku
krila slepog miša sudarale u nazubljenom neodobravanju, „kakav posao bi paganin mogao
imati ovde, na hrišćanskoj zemlji?“
„Hteo bih da zatražim uslugu“, odgovorio je Argalija, „ali ne za sebe.“

***
Dva prijatelja iz detinjstva sedela su u Il Makijinoj radnoj sobi, okruženi knjigama i
gomilama papira, više od sata. Nebo se zamračilo. Mnogi seljani su se raštrkali jer su imali
druga posla, ali mnogi su ostali. Janičari su ostali nepokretni na svojim konjima, kao i dve
dame, prihvativši samo ponuđenu vodu od sluškinje Makijavelijevih. Dok je noć padala, dva
muškarca su opet izašla i bilo je jasno da je sklopljena neka vrsta primirja. Na Argalijin znak
janičari su sjahali, a Argalija je lično pomogao Karakez i njenom Ogledalu da siđu s konja.
Vojnici će preko noći kampovati na imanju, neki na malom polju u blizini Grevea, ostali na
farmama Fontala, Il Pođo i Monte Paljano. Četiri švajcarska džina ostaće u vili La Strada,
kampujući u šatoru na njenom imanju, da bi čuvali stanare. Međutim, kada se ljudi odmore i
osveže, društvo će nastaviti dalje. Ali, za sobom će ostaviti nešto od ogromne vrednosti.
Žene su došle da ostanu, Nikolo je obavestio svoju ženu, strane dame, mogorska
princeza i njena sluškinja. Marijeta je primila vest kao da je smrtna kazna. Ubiće je lepota,
biće spaljena na lomači beskrajne požude njenog muža. Najlepše i najpoželjnije žene koje je
iko iz Perkusine ikada video – kraljice demonke - biće smeštene pod njenim krovom, a kao
posledica njihovog prisustva, ona, Marijeta, prosto će prestati da postoji. Postojaće samo
dve dame. Ona će biti nepostojeća žena svog muža. Hrana će se pojavljivati na stolu u vreme
obroka i veš će biti opran i kuća će biti uredna, ali njen muž neće primetiti ko je uradio te
stvari, jer će se daviti u očima stranih veštica čija će je porazna poželjnost prosto izbrisati sa
scene. Deca bi morala da se presele, možda u kuću na osam kanala, uz Rimski put, a ona bi
morala da se razvlači između tog mesta i La Strade, i to bi bilo nemoguće, to nije smelo da se
desi, ona to neće dozvoliti.
Počela je da mu zakera, odmah tu, u javnosti, pred očima celog sela i albino džinova i
figure Smrti koja je zapravo bila Argalija vraćen iz mrtvih, ali Il Makija je podigao ruku i na
trenutak izgledao ponovo kao firentinski velikaš što je do nedavno bio, i videla je da je bio
ozbiljan, pa je ućutala.
„U redu“, rekla je. „Ne možemo ponuditi prinčevsku palatu, pa bi bolje bilo da se ne žale,
to je sve.“
Nakon jedanaest godina braka sa svojim mužem koji je voleo da švrlja, živci sinjore
Marijete su se istanjili, a sada je on bestidno krivio njenu razdražljivost jer ga je oterala u,
na primer, budoar bludnice Barbere. Ta kreštava Salutati, čiji je plan bio da prosto nadživi
Marijetu Korsini, a onda prisvoji njeno kraljevstvo i nasledi je u glavnoj spavaćoj sobi vile La
Strada u kojoj je La Korsini bila gospodarica i majka Nikolove dece. Zbog toga je Marijeta
resila da živi stotinu jedanaest godina i da dočeka da vidi sahranu njene rivalke, a onda da
igra gola na njenom sirotinjskom grobu pod punim mesecom. Užasnula ju je vatrenost
njenih snova, ali prestala je da poriče istinu koju su oni sadržali. Bila je sposobna da uživa u
smrti druge žene. Možda je bila sposobna čak i da ubrza njen dolazak. To bi možda moralo
biti ubistvo, razmišljala je, jer je malo znala o veštičarenju, pa njene čini obično nisu
delovale. Jednom je celo telo namazala svetim uljem pre seksa sa svojim mužem, odnosno
pre nego što ga je naterala na seks, i da je bila bolja veštica, to bi ga vezalo za nju zauvek.
Umesto toga, on se već sledeće popodne zaputio kod Barbere kao i obično, a ona je psovala
kada se vratio, nazivala ga bezbožnim kurvarom koji nije poštovao čak ni svetost
blagoslovenog ulja.
Naravno, on je nije čuo, ali deca jesu, njihove oči su bile svuda, njihove uši su sve čule,
oni su bili poput šaputavih savesti kuće. Mogla ih je smatrati svojim svetim duhovima, osim
što je morala da ih hrani i popravlja im odeću i stavlja hladne obloge na njihova čela kada su
imali groznicu. Znači, bili su dovoljno stvarni. Pa ipak, njen gnev i ljubomora bili su stvarniji
od njih i potiskivali su njenu sopstvenu decu u zapećak njenog uma. Deca su bila oči i uši i
usta i sladak dah u noći. Bili su periferni. Njen vid ispunjavao je ovaj čovek, njen muž, tako
mrzovoljan, tako učen, tako privlačan, toliki gubitnik, taj izbačeni, proterani čovek koji još
nije shvatio šta je zaista vredno u životu. Čak ga ni strappado nije naučio vrednosti ljubavi i
jednostavnosti. Čak ni to što je građanstvo, kojem je posvetio sebe, odbacilo čitav njegov
život i rad, nije ga naučilo da je bolje bilo da svoju ljubav i vrednost pokloni onima koji su
bliži njegovom domu, nego javnosti uopšte. Imao je dobru ženu, ona ga je volela, a opet,
jurio je jeftinu mladu fufu. Imao je dostojanstvo i načitanost i svoje malo, ali dovoljno
imanje, pa ipak, pisao je ponižavajuća pisma za Medičijev dvor svakog dana, moleći
pokornim tonom za neku vrstu javne službe. Bila su to ulizička pisma, nedostojna njegovog
mračnog skeptičnog genija, reči koje su smanjivale dušu. Prezirao je ono što je trebalo da
čuva: svoju skromnu očevinu, ovo tlo, ove kuće, ove šume i polja i ženu koja je bila skromna
boginja u njegovom uglu sveta.
Jednostavne stvari. Hvatanje drozdova pre zore, loze koje su dobro rodile, životinje,
farma. Ovde je imao vremena da čita i piše, da dopusti moći svog uma da se suprotstavi umu
bilo kog princa. Njegov um bio je najbolje na njemu, i u njemu je i dalje imao sve ono što je
bilo bitno, ali i pored toga, činilo se da mu je u divljem razočaranju, u bolnom raskućivanju,
stalo samo do pronalaženja novog ležišta za njegovog doku. Ili samo to toga da ga smesti u
ono jedno posebno mesto za odmor, u tu Barberu, raspevanu drocu. Kada su njegovu novu
dramu o mandragorinom korenu izvodili u ovom ili u onom gradu, naterala ih je da joj daju
posao - da peva u pauzama i zabavlja publiku dok čeka. Bilo je čudo da publika nije otišla sa
uhoboljom, zgađena. Bilo je čudo da joj njegova dobra žena nije otrovala vino. Bilo je čudo
da je bog dozvoljavao bestidnicama poput Barbere da cvetaju dok dobre žene trunu i stare.
„Ali možda sada“, rekla je Marijeta sebi, „ta krava što arlauče i ja imamo nešto
zajedničko. Možda sada treba da razgovaramo o ovom novom problemu veštica koje su
došle da unište naš srečni firentinski način života.“

***
Nikolo je imao naviku da svake večeri razgovara s mrtvima, u ovoj sobi u kojoj je sada
stajao licem u lice sa svojim drugom iz detinjstva da bi video može li ostaviti po strani
neprijateljstvo koje je naviralo kroz njegovo telo, ili im je suđeno da ostanu neprijatelji za
čitav život. Nečujno je zatražio savet od mrtvih. Bio je u bliskim odnosima s većinom heroja
i zlikovaca, filozofa i ljudi od akcije iz drevnog sveta. Kada je bio sam, oni bi se okupili oko
njega, raspravljali se, objašnjavali ili ga vodili sa sobom u svoje besmrtne pohode. Tako je
video Nabisa, princa Spartanaca, kako brani taj grad od Rima, ali i ostatka Grčke; ili svedočio
o ustanku Agatokla Sicilijanca, grnčarevog sina koji je postao kralj Sirakuze zahvaljujući
samo domišljatosti - ili jahao sa Aleksandrom Makedonskim protiv Darija Velikog iz Persije.
Tada je osetio da se zavese njegovog uma razmiču i da svet postaje jasniji. Prošlost je bila
svetlost koja, ako je ispravno usmerite, može da osvetli sadašnjost jače nego ijedna
moderna lampa. Veličanstvenost je bila poput svetog plamena na Olimpu, prenosi se s
jednog velikana na drugog. Aleksandar je sebe modelovao po Ahileju, Cezar je krenuo
Aleksandrovim stopama i tako dalje. Razumevanje je bilo drugi takav plamen. Znanje se
nikada nije prosto rađalo u ljudskom umu; ono se uvek iznova rađalo. Prenošenje mudrosti
iz jednog doba u sledeće, taj ciklus ponovnog rađanja: to je bila mudrost. Sve ostalo bilo je
varvarstvo.
Pa ipak, varvara je bilo svuda, i svuda su pobeđivali. Švajcarci, Francuzi, Španci, Nemci,
svi su gazili po Italiji u ovom dobu neprestanih ratova. Francuzi su upali i borili se s papom,
Venecijancima, Špancima i Nemcima na italijanskom tlu. A onda su se, u treptaju oka,
Francuzi, papa, Venecijanci i Firentinci borili protiv Milaneza. Zatim su se papa, Francuska,
Španija i Nemačka borili protiv Venecijanaca. Onda papa, Venecija, Španija i Nemačka protiv
Francuske. Onda Švajcarci u Lombardiji. Zatim Švajcarska protiv Francuske. Italija je
postala karusel rata, rata koji se tancao kao igra menjanja partnera, ili kao igra „Odlazak u
Jerusalim“, to jest igra muzičkih stolica. I u svim tim ratovima, nijedna armija sa čisto
italijanskim snagama nikada nije uspela da se sposobno suprotstavi hordama koje su
navirale preko njenih granica.
To ga je, na kraju, pomirilo s njegovim ponovo rođenim prijateljem. Ako treba izbaciti
varvare, onda je možda Italiji potreban sopstveni varvarin. Možda bi Argalija koji je živeo
među varvarima tako dugo, koji je izrastao u tako svirepog varvarskog ratnika da je
izgledao kao inkarnacija same Smrti, mogao biti spasitelj koji je zemlji trebao. Na Argalijinoj
košulji bile su izvede lale. „Smrt među lalama“, mrtvi velikani šaputati su mu na uvo,
odobravajući. „Možda će ovaj firentinski Osmanlija biti srećan cvet za grad.“
Lagano, nakon dugog razmišljanja, Il Makija je ispružio ruku dobrodošlice. „Ako možeš
da izbaviš Italiju“, rekao je, „možda će tvoje dugo putovanje biti čin proviđenja, ko zna.“
Argalija se usprotivio religijskim prizvucima u Il Makijinoj pretpostavci. „U redu“, Il
Makija je spremno priznao. „Spasitelj je pogrešna titula za tebe. Slažem se. Recimo samo
'kučkin sin' umesto toga.“
Na kraju je Andrea Dorija ubedio Argaliju da nema svrhe sanjariti o povratku kući gde
će podići noge i odmarati se. „Šta misliš, šta će vojvoda Dulijano reći“, pitao ga je stari
kondotijer, „'Dobro došao kući, sinjor naoružani do zuba pirate izdajnice janičaru što ubija
hrišćane, sa stotinu i jednim borcem prekaljenim u bitkama i tvoja četiri albino džina. Verujem
ti kada kažeš da si došao u miru, a sva ta gospoda će očigledno raditi kao baštovani i batleri i
stolari i moleri od sada?' Samo bi beba progutala tu priču. Pet minuta pošto se pojaviš s tim
izgledom kao da si spreman za rat, poslaće čitavu miliciju u lov na tvoju glavu. Znači, ti si
mrtav čovek ako odeš u Firencu, osim ako...“ Osim ako šta, Argalija je morao da pita. „Osim
ako mu kažeš da bi trebalo da angažuje tebe kao glavnog vojnog komandira koji mu je preko
potreban. Nije baš da imaš nekog drugog izbora“, rekao je stariji čovek. „Za ljude poput nas
penzija ne postoji.“
„Ne verujem vojvodi“, rekao je Argalija Il Makiji. „Kad smo kod toga, ne verujem baš ni
Doriji. Uvek je bio bitanga i nisam uveren da se njegov karakter popravio s godinama.
Možda je Dulijanu poslao poruku u kojoj mu kaže: ubij Argaliju čim kroči unutar gradskih
zidina. Dovoljno je hladnokrvan da bi to mogao učiniti. A možda mu je i naišao trenutak
darežljivosti, pa me je stvarno preporučio, u ime starih vremena. Ne želim da vodim žene u
grad dok ne saznam kako stoje stvari.“
„Reći ću ti tačno kako stvari stoje“, Nikolo je gorko odgovorio. „Apsolutni vladar grada
je Mediči. Papa je Mediči. Ljudi ovde kažu da je verovatno i bog Mediči, a što se tiče đavola,
on svakako jeste, bez ikakve sumnje. Zbog Medičija sam zaglavio ovde i zarađujem crkavicu
za život gajeći stoku i obrađujući ovo parče zemlje i prodajući drva za potpalu, a i tvoj
prijatelj Ago je nagrabusio. To nam je nagrada što smo ostali u gradu i verno mu služili čitav
naš život. A onda se ti pojaviš, nakon karijere bogohuljenja i izdaje, ali pošto će vojvoda u
tvojim hladnim očima videti ono što svi ovde mogu da vide, a to je da si dobar u ubijanju
ljudi, verovatno ćeš dobiti komandu nad milicijom koju sam ja izgradio, milicijom koju sam
stvorio ubedivši jadne cicije sugrađane iz našeg bogatog grada da vredi plaćati stalnu
vojsku, milicijom koju sam ja obučio i poveo je u pobedu u velikoj opsadi i ponovnom
osvajanju naših starih poseda u Pizi, a ta milicija, moja milicija, biće tvoja nagrada za zao,
profiterski i raskalašan život, i teško je, zar ne, u takvoj situaciji verovati u ono čemu nas
sudbina uči, da će vrlina neizbežno biti nagrađena, a greh bez izuzetka biti zbačen.“
„Čuvaj dve dame dok ne pošaljem po njih“, rekao je Argalija, „a ako budem imao sreće i
dobijem položaj, videću šta mogu da učinim za tebe i za malog Aga.“
„Savršeno“, rekao je Il Makija. „Znači sada ti meni činiš uslugu.“

***
Život je teško udario po Agu Vespučiju i bio je drugačiji ovih dana, manje veseo,
pristojnog jezika, poražen. Za razliku od Il Makije, njega nisu proterali iz grada, pa je dane
provodio u kući u Onjisantiju poslujući sa uljem, vunom, vinom i svilom, što je prezirao.
Često je odlazio u Sant Andreu da leži sam u mandragorinoj šumi, posmatra kretanje lišća i
ptica, sve dok ne dođe vreme da se Nikolu pridruži u taverni na partiji pića i trich-tacha.
Njegova svetlucava zlatna kosa prerano je pobelela i istanjila se, pa je izgledao stariji nego
što je bio. Nije se ženio, niti je posećivao bordele onako redovno i entuzijastično kao ranije.
Ako mu je gubitak posla uništio ambicije, poniženje u rukama Alesandre Fjorentine uništilo
mu je seksualne porive. Sada se oblačio ofucano i čak je postajao cicija, prilično nepotrebno
jer je uprkos gubitku plate bilo dovoljno vespučijevskog bogatstva za ono što mu treba. Noć
pre nego što je Il Makija napustio Firencu i krenuo u Perkusinu, Ago je priredio večernju
zabavu, a na kraju nje je svakom gostu, uključujući i Nikola, isporučio račun od četrnaest
solda. Il Makija nije imao toliko novca kod sebe, pa je dao samo jedanaest. I danas ga je Ago,
neprikladno često, podsećao da treba da plati još tri solda.
 Il Makija nije zamerao svom prijatelju zbog nove škrtosti, jer je verovao da je Aga
odbacivanje grada nakon godina napornog rada pogodilo jače nego njega samog, a gubitak
voljene osobe mogao se kod ostavljenog manifestovati svim vidovima čudnih simptoma.
Ago je bio jedini od tri prijatelja koji nikada nije želeo da putuje, jedini kom je grad bio sve
što mu treba i više od toga. Pa ako je Il Makija izgubio grad, Ago je bio odvojen od čitavog
sveta. Ponekad je čak pričao o napuštanju Firence zauvek, o praćenju Ameriga u Španiju i
prelasku Okeanskog mora. Kada je razmišljao o takvim putešestvijima nije to činio bez
zadovoljstva; bilo je to kao da opisuje prelazak iz života u smrt. Vesti o Amerigovoj smrti
produbile su turobnost njegovog rođaka. Činilo se da je Ago spremniji nego ikada pre da
razmišlja o smrti pod tuđim nebom.
Ostali stari drugovi postali su svadljivi. Bjađo Buonakorsi i Andrea di Romolo su
prekinuli vezu, ali i veze sa Agom i Il Makijom. Ali Vespuči i Makijaveli su ostali bliski. Zbog
toga se Ago pre zore pojavio na konju samo da bi sa Il Makijom išao u lov na ptice i gotovo je
umro od straha kada su se četiri ogromna čoveka uzdigla oko njega u jutarnjoj izmaglici i
zahtevala da im kaže šta radi tu. Međutim, kada se Il Makija umotan u dugačak ogrtač
pojavio iz kuće i potvrdio identitet svog prijatelja, džinovi su postali sasvim prijatni.
Zapravo, kao što je Argalija znao, četiri švajcarska janičara bila su okoreli tračeri, lakog
jezika kao neke lajave žene s pijace, i dok su čekali Il Makiju koji se vratio u kuću da namaže
smolu na brestove grančice u malim kavezima, Oto, Boto, Kioto i D'Artanjan su Agu dali
toliko živopisnih informacija o situaciji da je, nakon duge apstinencije, prvi put osetio
obnovljeno komešanje seksualne želje. Zvučalo je kao da te žene vredi pogledati. Nikolo je
bio spreman, a s praznim kavezima uvezanim na leđima, časna reč, izgledao je kao torbar
koji je bankrotirao, i dva prijatelja su krenula u šumu.
Magla se podizala. „Kada seoba drozdova prođe“, rekao je Il Makija, „nas dvojica
nećemo imati čak ni ovo da mu se nadamo.“ Ali u očima mu je bila svetlost koje dugo nije
bilo i Ago je rekao: „Znači, one su stvarno nešto posebno, a?“
Vratio se i Il Makijin osmeh. „A evo šta je čudno“, rekao je. „Čak je i žena odjednom
prestala da mi zvoca.“
Od trenutka kada su princeza Karakez i njeno Ogledalo ušle u dom Makijavelija,
Marijeta Korsini je počela da se oseća šašavo. Divan gorkoslatki miris ušao je u kuću ispred
dve strankinje i brzo se proširio hodnicima, uza stepenice i u svaku pukotinu u kući, i dok je
udisala taj bogati miris, Marijeta je počela da misli da joj život i nije tako težak kao što je,
pogrešno, verovala, da ju je muž voleo, da su joj deca bila dobra, a da su ovi posetioci ipak
bili najotmeniji gosti koje je ikada imala privilegiju da primi. Argalija, koji je zamolio da se
odmori jednu noć pre nego što krene u grad, spavao je na kauču u Il Makijinoj radnoj sobi;
Marijeta je princezi pokazala gostinjsku sobu i pitala, trapavo, da li bi njena sluškinja želela
da prespava u nekoj od dečjih soba. Karakez je spustila prst preko domaćičinih usana i
promrmljala joj u uvo: „Ova soba će biti savršena za obe.“ Marijeta je otišla u krevet u
budnom stanju blaženstva, a kada se njen muž uvukao u krevet pored nje, ispričala mu je o
odluci dve dame da spavaju zajedno i nije zvučala nimalo zaprepašćeno zbog toga. „Pusti te
žene“, rekao joj je muž, a Marijetino srce je poskočilo od radosti. „Žena koju želim je upravo
ovde, u mom zagrljaju.“ Soba je bila ispunjena princezinim gorkoslatkim parfemom.
Međutim, što se Karakez ticalo, kada su se vrata zatvorila iza nje i Ogledala,
neočekivano je počela da se davi u poplavi straha za opstanak. Takve tuge su je obuzimale s
vremena na vreme, ali nikada nije naučila da se čuva od njih. Život joj je bio niz svojevoljnih
odluka, ali ponekad bi se pokolebala i potonula. Svoj život je gradila na temelju ljubavi
muškaraca prema njoj, na sigurnosti u svoju sposobnost da izaziva takvu ljubav kad god
poželi, ali kada bi se postavila najmračnija pitanja nje same, kada bi osetila da joj duša
podrhtava i lomi se pod težinom njene izolovanosti i izgubljenosti, tada joj ljubav nijednog
čoveka nije mogla pomoći. Zato je shvatila da će njen život neizbežno od nje zatražiti da
pravi izbore između njene ljubavi i nje same, a kada te krize dođu, ne sme izabrati ljubav.
Ako to učini, ugroziće svoj život. Opstanak mora biti na prvom mestu.
To je bila neizbežna posledica njene odluke da iskorači iz svog prirodnog sveta. Onog
dana kada je odbila da se vrati na mogulski dvor sa svojom sestrom Hanzadom naučila je da
ne samo da žena može odabrati sopstveni put, već da takvi izbori imaju posledice koje se ne
mogu izbrisati. Napravila je izbor, a ono što je usledilo, usledilo je, i nije žalila, ali jeste s
vremena na vreme osećala crnu užasnutost. Užas bi je šamarao i drmusao kao drvo na
olujnom vetru, a Ogledalo bi je držala dok ne prođe. Potonula je u krevet, a Ogledalo je legla
s njom i držala je čvrsto, šakama stežući Karakez za mišiće. Držala ju je ne kao što žena drži
ženu, već kao što to čini muškarac. Karakez je naučila da će joj moć nad muškarcima
omogućiti da oblikuje svoje životno putovanje, ali je i shvatila da taj čin oblikovanja iziskuje
veliki gubitak. Usavršila je moći opčinjavanja, naučila svetske jezike, bila svedok krupnih
događaja iz njenog vremena, ali je ostala bez porodice, bez klana, bez ijedne utehe koju bi
imala da je ostala unutar granica koje su joj dodeljene, unutar njenog maternjeg jezika i
brige njenog brata. Kao da je letela iznad tla, terala sebe da leti, a istovremeno se plašila da
će svakog trena čarolija prestati i da će se survati u smrt.
Deliće vesti koje je dobijala o svojoj porodici privijala je na grudi, pokušavajući da iz
njih izvuče više značenja nego što su sadržale. Šah Ismail je bio prijatelj njenog brata
Babura, a Osmanlije su imali sopstvene načine da doznaju šta se dešava u svetu. Tako je
znala da joj je brat živ, da se njena sestra ponovo sastala s njim i da je dete, Nasirudin
Humajun, rođeno. Osim toga, sve ostalo je bilo nesigurno. Fergana, kraljevstvo njihovih
predaka, izgubljena je i možda više nikada neće biti povraćena. Babur se odlučio za
Samarkand, ali uprkos porazu i smrti Šajbani-kana, gospodara Pelena, mogulske snage
izgleda nisu uspele da zadrže taj čuveni grad dovoljno dugo. Tako je i Babur bio beskućnik,
Hanzada je bila beskućnica, a porodica nije imala trajno uporište ni u jednom kutku
zemaljske kugle. Možda tako i treba ako si mogul: da lutaš, skupljaš ostatke, da zavisiš od
ostalih, da se boriš bez uspeha, da budeš izgubljen. Očaj ju je obuzeo na trenutak. A onda ga
je stresla sa sebe. Oni nisu bili žrtve istorije već njeni tvorci. Njen brat i njegov sin i njegov
sin posle njega: kakvo će kraljevstvo oni stvoriti, najslavnije na svetu. Ona ga je stvorila
svojim mislima, predvidela ga je, donela ga na život surovošću svoje potrebe. A i ona će
učiniti isto, uprkos beskrajno malim šansama u ovom stranom svetu napraviće svoje
kraljevstvo, jer i ona je rođena da vlada. Ona je bila mogulska žena i jednako zastrašujuća
kao bilo koji muškarac. Njena volja dorasla je zadatku. Tiho, sama za sebe recitovala je na
čagatajskom stihove Ali Šir Navaija. Čagatajski, njen maternji jezik bio je njena tajna, njena
veza sa svojom pravom, napuštenom ličnošću, koju je odlučila da zameni ličnošću koju će
sama stvoriti, ali koja je, naravno, bila deo te nove nje, njen temelj, njen mač i štit. Navai,
„plačljivac“, koji je nekada u dalekoj zemlji pevao za nju. Qara Ko'zum, kelu mardumlug'
emdi fan gilg'il. Dođi, Karakez, i pokaži mi svoju dobrotu. Jednog dana njen brat će vladati
carstvom, a ona će se vratiti kao kraljica trijumfujući. Ili će deca njenog brata dočekati
njenu. Krvne veze ne mogu se pokidati. Stvorila je sebe iznova, ali ono što je bila to će i
ostati, a svoje nasledstvo i nasledstvo njene dece biće povraćeno.
Vrata su se otvorila. Čovek je ušao, njen princ lala. Čekao je da kuća zaspi i sada je
došao njoj, njima. Tama je nije napustila već se premestila na jednu stranu i ostavila u
krevetu mesta za njenog voljenog. Ogledalo, osetivši da se opustila, pustila ju je i pobrinula
se za Argalijinu odeću. Ujutro je napuštao grad i sve će, rekao je, uskoro biti sređeno. Nije se
dala prevariti. Znala je da će stvari proći ili dobro ili, ako ne dobro, onda veoma loše. Sutra
uveče on će možda biti mrtav i ona će morati da napravi još jedan izbor radi opstanka.
Međutim, ove noći, on je bio živ. Ogledalo ga je pripremala za nju milovanjem i uljima.
Posmatrala je kako pod mesečinom njegovo bledo telo cveta pod dodirom njene sluškinje.
Sa svojom dugom kosom, skoro da je i sam mogao žena, sa tako dugim rukama, tako tankim
prstima, sa kožom tako neverovatno mekom. Zatvorila je svoje oči i nije mogla da zna koje
je od njih dvoje dodiruje, njegove šake su bile nežne kao ruke Ogledala, njegova kosa
jednako duga, njegov jezik jednako spretan. Znao je kako da vodi ljubav kao žena. A
Ogledalo, sa svojim brutalnim prstima, mogla je da se zabode u nju kao muškarac. Njegova
vijugavost, sporost, lakoća njegovog pokreta, to su bile stvari zbog kojih ga je volela. Senka
je sada bila saterana u ćošak, a mesec je sijao na tri tela koja su se kretala. Volela ga je i
služila mu. Volela je Ogledalo, ali nju nije služila. Ogledalo je volela i služila oboje. Večeras je
ljubav bila bitna. Sutra će, možda, nešto drugo biti važno. Ali to je bilo sutra.
„Moja Anđelika“ rekao je. „Ovde je Anđelika, Anđelika je ovde“, dve žene su odgovorile.
A onda tihi smeh, dahtanje, jedan preglasan uzvik i mali krici.
Probudila se pre zore. On je čvrsto spavao, dubokim snom nekoga od koga će se mnogo
zahtevati kada se probudi. Posmatrala je kako diše. I Ogledalo je spavala. Karakez se
smešila. Moja Anđelika, prošaputala je na italijanskom. Ljubav između dve žene bila je
trajnija nego ona između žene i muškarca. Dodirnula im je kose, tako duge, tako crne. A
onda je čula buku spolja. Posetilac. Švajcarski džinovi su ga zaustavili. Potom je čula kako
čovek iz kuće izlazi i objašnjava stvar. Videla ga je baš onakvog kakav je bio, taj Nikolo,
veliki čovek u trenutku poraza. Možda će se ponovo uzdići, ponovo biti nadmoćan, ali kuća
poraza nije bila mesto za nju. Veličina poraženog čoveka sama se prikazivala, veličina
intelekta, a možda i duše, ali on je izgubio svoj rat, pa njoj nije bio ništa, nije joj mogao biti
ništa. Sada se potpuno oslanjala na Argaliju, računala je na to da će on uspeti, a ako to učini,
ona će ustati s njim i poleteti. Ali, ako ga izgubi, neobuzdano će žaliti, biće neutešna, a onda
će uraditi ono što bude morala. Pronaći će svoj put. Šta god da se danas desi, ona će ubrzo
krenuti na put u palatu. Ona je bila stvorena za palate, i kraljeve.

***
Ptice su uskakale u kaveze i lepile se za smolu na brestovim granama. Ago i Il Makija su
ih hvatali i lomili im male vratove. Kasnije tog dana poješće ukusan paprikaš od ptica
pevačica. Život im je i dalje omogućavao neka zadovoljstva, bar dok se seoba drozdova ne
završi. Vratili su se u La Stradu sa dve vreće pune ptica i pronašli veselu Marijetu kako ih
čeka sa čašama dobrog crnog vina Argalija i njegovi ljudi već su otišli, ostavivši za sobom
Srbina Konstantina i tuce janičara pod njegovom komandom da brane dame ukoliko bude
potrebno; znači, Ago će morati da sačeka na ponovni susret s lutalicom. Nakratko je osetio
udar razočaranja. Nikolo je opisao transformaciju njihovog starog prijatelja u gotovo
feminiziranu, ali i krajnje surovu orijentalnu inkarnaciju Smrti - Argalija Turčin, seljani su
ga već zvali, kao što je prorekao nekada davno, kada se kao mlad dečak zaputio u potragu za
svojom srećom - i Ago je nestrpljivo čekao da i sam vidi taj egzotičan prizor. Činjenica da je
Argalija zaista došao kući sa četiri švajcarska džina o kojima je sanjao već je bila dovoljno
neverovatna.
Tada su se začuli koraci na stepenicama, Ago je podigao pogled i kao da je Argalija
prestao da postoji. Čuo je kako sam sebi govori da do tog trenutka na svetu nisu postojale
lepše žene, da su Simoneta Vespuči i Alesandra Fjorentina bile najobičnije, jer žene koje su
išle ka njemu bile su lepše od same lepote, toliko lepe da su ponovo definisale taj pojam i
proterivale ono što su ljudi prethodno smatrali lepim u redove dosadnih običnosti. Na
stepenicama im je prethodio miris i obavijao se oko njegovog srca. Prva žena je bila
neznatno lepša od druge, ali ako biste zatvorili jedno oko i nju zamutili, onda bi druga žena
izgledala kao najveća lepotica na svetu. Ali zašto bi to neko činio? Zašto bi izbrisao izuzetno
samo da bi izvanredno izgledalo bolje nego što jeste?
„Prokletstvo, Makija“, prošaputao je, blago se oznojivši. Psovka mu je pobegla sa usana
pod pritiskom osećanja, nakon podužeg trenutka u kom se potpuno odrekao psovanja, a
vreća mrtvih drozdova ispala mu je iz ruke. „Mislim da sam upravo ponovo otkrio značenje
ljudskog života.“
 17.

Vojvoda je zaključao svoju palatu

 VOJVODA JE ZAKLJUČAO SVOJU PALATU, plašeći se napada razgoropađene gomile,
jer je prvih dana nakon izbora prvog pape Medičija grad bio u ekstazi koja je lebdela na
granici nasilja. „Ljudi su izigravali budale“, rekao je Argalija Il Makiji kasnije, „ne poštujući ni
starost ni pol.“ Buka crkvenih zvona koja su oglašavala glorias bila je neprestana i
zaglušujuća, a logorske vatre su pretile da unište čitave delove grada. „Na Merkato Nuovo“,
izveštavao je Argalija, „mladići su pokidali daske sa prodavnica svile i banaka. Dok su vlasti
krenule da ih zaustave, čak je i krov sa esnafa tekstilnih trgovaca, stara Kalimala, izlomljen
za potpalu i spaljen. Rekli su mi da su vatre gorele na zvoniku Santa Marija Fjore. Takve
gluposti traju već tri dana.“ Buka i dim gušili su ulice. Seks i sodomija u svakoj sporednoj
uličici i nikoga nije briga. Svako veče su pobednička kola okićena vencima volovima
odvlačena iz Medičijevih vrtova na Pjaca San Marko u palati Mediči u Via Larga. Ispred
palate sa zatvorenim kapcima, građanstvo je pevalo pesme u slavu pape Lava X, a onda bi
zapalili kola i cveće na njima. S gornjih prozora palate Mediči, novi vladari su na gomilu
bacali bogatstvo, možda deset hiljada zlatnih dukata i dvanaest velikih marama punih odeće
i svile koje su Firentinci pocepali na komadiće. Na ulicama grada bila su burad vina i korpe
hleba, besplatni za sve.
Zatvorenici su pomilovani, kurve su se bogatile, a muške bebe su dobijale imena po
vojvodi Đulijanu i njegovom nećaku Lorencu, ili po Đovaniju koji je postao Lav, a ženska
deca krštena su imenima Laodamija ili Semiramida, po ženskim velikašicama iz te porodice.
Bilo je nemoguće u takvom trenutku ući u grad sa stotinu naoružanih ljudi i tražiti
prijem kod vojvode Đulijana.
Pohotljivost i piromanija vladali su ulicama. Na gradskoj kapiji Argalija je predao svoja
dokumenta čuvarima i laknulo mu je kada mu je rečeno da ga očekuju. „Da, vojvoda će vas
primiti“ rekli su, „ali, shvatate, ne baš sad.“ Janičarska vojska je logorovala pod zidinama
grada do četvrtog dana, kada je firentinska zabava za papu najzad izgubila zamah. Čak ni
tada Argaliji nije dozvoljeno da uđe u grad. „Večeras, pošto se smrkne“, rekao je kapetan
straže, „očekujte plemenitog posetioca.“
Znao je da vodi ljubav kao žena i da ubija muškarce kao muškarac, ali Argalija se nikada
pre nije susreo s medičijevskim vojvodom u punom sjaju. Međutim, kada je Đulijano de
Mediči dojahao te noći u njihov logor, s kapuljačom preko glave radi tajnosti, Argalija je
odmah shvatio da je novi vladar Firence bio slabić, kao i onaj njegov mlađahni nećak koji je
jahao uz njega. Papa Lav je bio poznat kao moćan čovek, Mediči iz stare škole, naslednik
autoriteta Lorenca Veličanstvenog, njegovog oca. Koliko li se samo brinuo što je Firencu
poverio ovim drugorazrednicima! Nijedan medičijevski vojvoda ne bi se iskradao iz
sopstvenog grada kao lopov da bi se sastao s potencijalnim radnikom. Činjenica da je
vojvoda Đulijano odlučio to da uradi bila je dokaz da mu treba snažan čovek na njegovoj
strani koji će mu pružiti samopouzdanje. Čovek od vojske. General lala koji će braniti Grad
cveća. Bez sumnje je postojalo upražnjeno radno mesto.
U svom šatoru, Argalija je proučavao plemića pod treperavom žutom svetlošću lampe.
Nevažniji potomak Lorenca de Medičija, vojvoda Đulijano, bio je u srednjim tridesetim,
imao tužno izduženo lice i izgledao kao da je lošeg zdravlja. Neće doživeti duboku starost.
Bez sumnje je bio ljubitelj književnosti i umetnosti. Bez sumnje je bio kulturan i domišljat
čovek. Znači, slaba karika na bojnom polju. Bolje bi bilo da je ostao kod kuće i ostavio bitku
onima koji su sposobni za borbu, kojima je borba bila kultura, a ubijanje umetnost. Nećak,
još jedan Lorenco, bio je tamnoput, surovog lica, razmetljivog ponašanja; još jedan od
hiljadu dvadesetogodišnjih firentinskih hvalisavaca, zaključio je Argalija. Dečak, pun seksa i
sebe samog. Čovek u kog se ne može imati ni trun poverenja.
Argalija je pripremio svoje argumente. Na kraju svojih dugih putovanja, reći će, naučio
je ovoliko: da je Firenca bila svuda i da je sve bilo Firenca. Svuda u svetu bilo je svemoćnih
prinčeva, Medičija koji su upravljali stvarima jer su uvek upravljali stvarima, i koji su mogli
nešto učiniti istinitim prosto tako što to narede dekretom. I svuda su postojali plačljivci
(Argalija je propustio doba plačljivaca u Firenci, ali vesti o monahu Savonaroli i njegovim
sledbenicima daleko su se pročule), plačljivci koji su želeli da upravljaju stvarima jer su bili
ubeđeni da im je viša sila pokazala šta je zapravo istina. A svuda su postojali i ljudi koji su
mislili da upravljaju stvarima, a u stvari to nisu činili, i ta poslednja grupa bila je toliko
velika da bi se mogla nazvati i društvenom klasom, klasom Makija, možda, sluga koji su
verovali da su gospodari sve dok im nije predočena gorka istina. Toj klasi se nije moglo
verovati, a najveće pretnje za princa sigurno bi potekle iz nje. Zbog toga princ mora biti
siguran u svoju sposobnost da nadjača ustanke sluga kao i strane armije, napade
neprijatelja iznutra kao i napade spolja. Svakoj državi koja je želela da preživi obe vrste
napada trebao je moćan gospodar rata. A on, Argalija, savršeno je predstavljao jedinstvo
Firence i ostatka sveta, jer on je bio taj neophodni vojskovođa koji je mogao obezbediti
svom gradu mir i bezbednost, kao što je radio u drugim gradovima, u službi drugih, dalekih
gospodara.
Mediči se vratio na vlast nekoliko meseci ranije uz pomoć španskih plaćenika, „belih
Mavra“, pod zapovedništvom izvesnog generala Kardone. Ispred prelepog grada Prata
suočili su se s firentinskom milicijom, Il Makijinom dikom i ponosom, koja je zapravo bila
brojčano nadmoćna, ali inferiorna po hrabrosti i komandovanju. Firentinska milicija je
pokidala borbene redove i pobegla, a grad je pao prvog dana, nakon nečega što bi se moglo
nazvati samo senkom borbe. Posle toga su „beli Mavri“ opustošili grad surovošću koja je
toliko užasnula Firencu da je ukinula svoju republiku, pala na kolena i pozvala Medičije da
se vrate. Pljačke Prata su nastavljene još tri nedelje. Četiri hiljade muškaraca, žena i dece je
umrlo, spaljeno, silovano, presečeno na pola. Čak ni samostani nisu bili bezbedni od
razvratnosti Kardoninih ljudi. U Firenci, kapiju Prato je udario grom i taj predznak bilo je
nemoguće zanemariti. Pa ipak - i to je bila srž Argalijinih argumenata - Špance je sada svaki
Italijan toliko mrzeo da ne bi bilo mudro da se Mediči ikada ponovo oslone na njih. Trebao
im je kadar sačinjen od ratnika prekaljenih u borbi koji će preuzeti kontrolu nad milicijom
Firence i pružiti im okosnicu i organizaciju koja im je očigledno nedostajala, probuditi
borbeni duh koji Nikolo, po prirodi birokrata, a ne čovek od rata, očigledno nije uspeo da
ulije u njih.
 Na taj način, pažljivo se distanciravši od svog osramoćenog starog prijatelja, Argalija
Turčin je dokazivao da je on pravi čovek za mesto kondotijera Firence. Bio je prijatno
iznenađen kada mu je ponuđen ugovor za trajnu službu umesto one s fiksnim trajanjem od
nekoliko meseci. Neke njegove kolege ratnici u vreme pada kondotijera angažovane su i na
kraće periode, po tri meseca, a plata im je bila vezana za uspeh u vojnim pohodima.
Nasuprot tome, Argalijina plata bila je dobra za tadašnje standarde. Pored toga, vojvoda
Đulijano dao je svom novom vojnom kapetanu poveliku rezidenciju u Via Porta Rosa, sa
svim osobljem i izdašnom nadoknadom za domaćinstvo. „Admiral Dorija mi je izgleda dao
veoma dobre preporuke“, rekao je vojvodi Đulijanu, već prihvativši darežljive uslove.
„Rekao je da si ti jedina varvarska prokletinja s kojom ne bi želeo da se sukobi ni na kopnu
ni na moru, čak ni da si gola i neobrezana beba koja u ruci drži samo kuhinjski nož“,
odgovorio je vojvoda elegantno.

***
Sudeći po legendi, porodica Mediči posedovala je čarobno ogledalo čija je namena bila
da prikazuje vladajućem vojvodi sliku najpoželjnije žene u poznatom svetu, i u tom je
ogledalu prethodni Đulijano de Mediči, stric sadašnjeg vladara, koji je ubijen u zaveri
Pazijevih, prvi put video lice Simonete Vespuči. Nakon njene smrti, međutim, ogledalo je
potamnelo i prestalo da radi, kao da ne želi da kalja sećanje na Simonetu nudeći manje
lepotice umesto nje. Tokom izgnanstva porodice iz grada ogledalo je ostalo na svom mestu,
na zidu prostorije koja je bila spavaća soba strica Đulijana, u staroj kući u Via Larga, ali
pošto je odlučno odbijalo da radi bilo kao oruđe za otkrovenja, bilo kao obično ogledalo, na
kraju je skinuto i smešteno u ostavu, zapravo običan ormar za metle, skrivenu u zidu
spavaće sobe. A onda je odjednom, nakon izbora pape Lava, ogledalo ponovo počelo da sija i
prijavljen je izveštaj da se sluškinja onesvestila kada je otvorila ormar i otkrila da iz ugla
ormara ka njoj sija žensko lice, lice strankinje koja je izgledala kao posetilac iz drugog sveta.
„U celom gradu Firenci nema takvog lica“, rekao je novi vojvoda Đulijano kada mu je čudo
bilo pokazano, i činilo se da su se njegovo zdravlje i držanje vidno popravljali dok je zurio u
magično staklo. „Okačite ogledalo ponovo na zid, a ja ću dati zlatan dukat muškarcu ili ženi
koji pred mene mogu dovesti ovu viziju ljupkosti.“
Slikar Andrea del Sarto bio je pozvan da pogleda magično ogledalo i naslika lepoticu
koja se u njemu vidi, ali ogledalo se nije dalo tako lako prevariti, čarobno ogledalo koje bi
dozvoljavalo da se njegove tajanstvene slike reprodukuju uskoro bi ostalo bez posla, pa
kada je Del Sarto pogledao u njega nije video nikoga drugog osim sebe samog. „Nema veze“,
rekao je Đulijano razočarano. „Kada je pronađem, moći će da ti pozira uživo.“ Pošto je Del
Sarto otišao, vojvoda se zapitao da nije problem možda u tome što ogledalo nije imalo
dovoljno visoko mišljenje o umetnikovom geniju; ali to je bio najbolji dostupan slikar, jer
Sancio je bio u Rimu raspravljajući se s Buonarotijem u Vatikanu, stari Filipepi koji je bio
tako opčinjen mrtvom Simonetom da je želeo da bude sahranjen uz njene noge - naravno, to
se nije desilo - i sam je bio mrtav, a mnogo pre nego što je umro svejedno je postao
siromašan i beskoristan, nesposoban da stoji bez pomoći dva štapa. Filipepijev učenik
Filipino Lipi bio je popularan kod festaiuola koji su organizovali gradske parade i ulične
karnevale, slikar za mase, ali neodgovarajući za posao koji je vojvoda Đulijano imao na umu.
Tako je ostao Del Sarto, ali stvar je bila samo akademske prirode, jer od tada nadalje,
čarobno ogledalo je radilo samo kada bi vojvoda Đulijano bio sam u sobi. Tokom sledećih
nekoliko dana počeo je da traži izgovore da bi se povukao u svoju spavaću sobu nekoliko
puta dnevno i zurio u tu nadzemaljsku lepotu, a njegovi dvorani, već zabrinuti zbog
njegovog uopšte lošeg zdravlja i neurasteničnog držanja, počeli su da se plaše pogoršanja i
da gledaju u pravcu njegovog potencijalnog naslednika Lorenca s pojačanim ulagivanjem i
uzbunom. A onda je očaravajući stvor ujahao u grad uz Argaliju Turčina i vreme
l'ammaliatrice je počelo.

***
Bilo joj je samo dvadeset dve godine, gotovo četvrt veka manje nego njemu, pa ipak,
kada je pitala Il Makiju hoće li da prošeta s njom po njegovoj šumi, skočio je čilo kao šašavi
mladić. I Ago Vespuči je skočio na noge, što je iznerviralo Nikola; šta, zar je taj tromi tip i
dalje ovde? I očekivao je da će ih pratiti na njihovom izletu? Zamorno, veoma zamorno, ali, u
ovim okolnostima, verovatno neizbežno. Tada su dobili prvi nagoveštaj da princeza ima
izuzetan dar. Nikolova žena, Marijeta, obično najljubomornija goropad, entuzijastično se
složila s tim predlogom, tonom koji je zaprepastio njenog muža. „Ali, naravno, moraš
pokazati devojci okolinu“, gugutala je slatko i brzo donela korpu za izlet i flašu vina da im
zadovoljstvo bude veće. Zadivljeni Il Makija odjednom je bio uveren da je njegova žena
sigurno pod nekom vrstom čarolije, a reči strane veštice formirale su se u njegovim mislima,
ali, prisetivši se poslovice o poklonjenom konju, odbacio je takve spekulacije i radovao se
svojoj sreći. U roku od pola sata, krenuo je vukući za sobom Aga i ispratio mladu princezu i
njenu sluškinju do hrastove šume iz svog detinjstva, dok ih je na diskretnoj razdaljini pratio
Srbin Konstantin i njegov odred čuvara. „Ovde sam jednom“, ispričao joj je Ago, a Il Makija je
video da se na svoj krajnje patetičan način trudi da je impresionira, „našao koren
mandragore, magičnu stvar iz priča, da, da, ja sam ga našao, ovde negde.“ Energično se
osvrtao, nesiguran u kom pravcu bi trebalo da pokaže. „Oh, mandragora?“ Karakez je
odgovorila svojim besprekornim firentinskim italijanskim. „Pogledaj tamo, čitav bokor
dragih biljčica.“
I pre nego što je iko uspeo da ih zaustavi, pre nego što je iko uspeo da ih upozori da
svoje uši moraju zapušiti blatom pre nego što pokušaju takvo nešto, dve dame su pritrčale
gomili nemogućih biljaka i počele da ih čupaju. „Vrištanje“ zakreštao je Ago, mlatarajući
svojim trapavim rukama. „Stanite, stanite! Svi ćemo izludeti! Ili ogluveti! Ili ćemo svi biti...“
Mrtvi, hteo je da kaže, ali dve dame su ih gledale zbunjeno, sa iščupanim mandragorama u
rukama, a da se nikakav smrtonosni vrisak nije začuo. „Naravno, otrovna je ako se uzme
previše“, rekla je Karakez zamišljeno, „ali nema potrebe plašiti se.“ Kada su videli da su u
prisustvu žena kojima će mandragore predati svoj život bez protivljenja, dva muškarca su
bila krajnje zadivljena. „Pa, nemojte je upotrebiti na meni“, Ago je pretio u prazno,
pokušavajući da prikrije svoj strah od pre nekoliko trenutaka, „ili ću morati da budem
zaljubljen u vas zauvek, ili bar dok neko od nas ne umre.“ Onda je jarko pocrveneo,
rumenilo se prostiralo sve do kragne njegove košulje i izviralo iz njegovih rukava
promenivši i boju njegovih šaka. To je, naravno, pokazalo da je već beznadežno i zauvek
zaljubljen. Za njegovu ljubav nije bila potrebna nikakva moć tajanstvene biljke.

***
Do vremena kada su se Argalija i švajcarski džinovi vratili da isprate Karakez u njen
novi dom u palati Koki del Nero, celo selo Sant Andrea in Perkusina palo je pod njene čari,
svi do poslednjeg muškarca, žene i deteta. Čak su i kokoške delovale srećnije, a zasigurno su
davale više jaja. Princeza nije ništa učinila, ni u kom smislu, da bi podstakla to obožavanje;
pa ipak, ono je raslo. Tokom šest dana njenog boravka u kući Makijavelijevih, šetala je
šumama sa Ogledalom, čitala poeziju na raznim jezicima, upoznala decu iz domaćinstva i
sprijateljila se s njima, i nije joj bilo mrsko da ponudi svoju pomoć u kuhinji, što je Marijeta
odbila. Uveče je uživala sedeći sa Il Makijom u njegovoj biblioteci i puštajući Nikola da joj
čita razne pasuse iz dela Pika dela Mirandola i Dantea Aligijerija, kao i delove epske poeme
Zaljubljeni Orlando, Matea Bojarda od Skandijana. „Ah“, uzviknula je čuvši o mnogim
promenama kroz koje je prošla Bojardova junakinja, „jadna Anđelika! Toliko prosaca, tako
malo moći da im odoli, ili da im nametne svoju volju.
U međuvremenu, selo je kao jedan počelo da joj ispeva hvale. Drvoseča Galjiofo više se
nije prosto izražavao o Karakez i Ogledalu kao o „vešticama za jebanje“, već je o njima
govorio širom otvorenih očiju, s mnogo poštovanja koje mu nije dozvoljavalo čak ni da
pomisli na putene odnose s velikim damama. Braća Frozino, seoski zavodnici, smelo su
objavili da će zatražiti njenu ruku, pošto nije bilo jasno da li su ona i Argalija Turčin
zakonski venčani - naravno, u slučaju da se to pokaže kao tačno, dva mlinara su priznala da
neće ugrožavati njegova prava u vezi s tim - ali, ukoliko je bila neudata, svakako su bili
zainteresovani, i čak su se dogovorili, u interesu bratske ljubavi, da će biti spremni da
međusobno dele nju i njenu sluškinju, po redu. Niko drugi nije bio blesav kao Frozino Uno i
Due, ali opšte mišljenje o Karakez bilo je visoko, a i žene su, kao i muškarci, izjavile da su
„očarane“.
Međutim, ako je ovo bila čarolija, bila je najdobroćudnija. Svi Firentinci bili su upoznati
s pohlepnim postupcima crnih čarobnica iz tog vremena, prizivanjem demona koji će čestite
ljude naterati da učestvuju u razvratnim činovima, upotrebom obličja i igala za mučenje
neprijatelja, njihovom sposobnošću da nateraju dobre ljude da napuste svoj dom i posao,
samo da bi bili njihovi poslušni robovi. U domaćinstvu Il Makije, međutim, ni Karakez ni
njena sluškinja nisu dale nikakvu naznaku da se bave crnom magijom, a naznake koje jesu
davale, ljudi iz nekog razloga nisu smatrali problematičnim. Veštice su volele da šetaju po
šumama, svi su to znali, ali šumske šetnje Karakez i Ogledala bile su, po mišljenju dobrih
ljudi iz Perkusine, samo „šarmantne“ Incident s bokorom mandragore nije bio široko
poznat, a začudo, Il Makija ga nikada više nije pronašao, niti su ikada videli biljke koje su
dve dame iščupale, pa su Nikolo i Ago lako posumnjali da se taj slučaj nikada nije ni
dogodio.
Naširoko se verovalo da veštice poseduju jake lezbijske sklonosti, ali niko, čak ni
Marijeta Korsini, nije bio uznemiren odlukom dve dame da dele krevet. „Pa to je samo da bi
pravile jedna drugoj društvo“, rekla je Marijeta mužu tromim glasom, a on je lagano
klimnuo, kao da je pod uspavljujućim dejstvom previše popodnevnog vina. A što se tiče
čuvenog entuzijazma veštica da opšte s đavolom, pa u Perkusini prosto nije bilo nikakvih
đavola, i niko se nije podigao iz pakla da prodžara ognjište ili sedi poput groteskne figure na
krovu taverne ili crkve. Bilo je to doba lova na veštice. Na dvorovima u gradu žene su
priznavale kobna dela: da su zarobljavale srca i misli dobrih građana pomoću vina, tamjana,
menstruacije i vode ispijene iz lobanja mrtvih. Ali, mada je bilo tačno da su svi u Perkusini
bili zaljubljeni u princezu Karakez, obožavanje koje je inspirisala - osim možda kod
uspaljenih blizanaca Frozino - bilo je potpuno čisto. Čak ni Ago Vespuči, romantični blesan
koji bi je voleo, kao što je rekao, „dok jedno od nas ne umre“, u to vreme nije gajio nikakve
misli o tome da će joj biti ljubavnik. Bilo je sasvim dovoljno zadovoljstvo obožavati je.
Oni koji su kasnije proučavali i analizirali karijeru čarobnice iz Firence, a najznačajniji
je Đan Frančesko Piko dela Mirandola, nećak velikog filozofa Đovanija i autor dela La strega
ovvero degli inganni dei demoni („Veštica, ili varke demona“), zaključili su da je mijazam
odobravanja koji je Karakez izazvala po Perkusini i koji se brzo proširio po celoj okolini,
preko komuna San Kašano i Val di Peza, Impruneta i Bibione, Faltinjano i Spedaleto, bio
proizvod promišljene čarolije neizmerne snage, a njena svrha bila je isprobavanje moći - te
iste moći kasnije je nameravala da upotrebi sa istim zadivljujućim uticajem na sam grad
Firencu - i da sebi olakša ulazak u ono što bi inače bilo neprijateljsko okruženje. Đan
Fračesko zapisuje da je Argalija Turčin, kada se vratio sa švajcarskim džinovima, zatekao
poveliku gomilu okupljenu pred Makijavelijevom rezidencijom, kao da se desilo neko čudo
kao da se Madona materijalizovala u Perkusini pa su se svi skupili da je vide. A kada su
Karakez i Ogledalo izašle iz kuće, nagizdane svojim najfinijim brokatima i nakitom,
okupljeni narod je pao na kolena, kao da traži njen blagoslov. Ona im ga je, bez reci, sa
osmehom i nežno podignutom rukom, i dala. Onda je otišla, a Marijeta Korsini, kao da se
probudila iz sna, povikala je na ljude koji su trapali po njenom posedu da idu i gledaju svoja
posla. Po rečima Dan Frančeska: „Seljanima se vratila svest i bili su zaprepašćeni gde su se
našli. Češkajući se po glavi u čudu, vratili su se svojim domovima, poljima, mlinovima,
šumama i pećima.“
Andrea Alkijato, koji je verovao da veštice i njihove pristalice treba lečiti biljnim
melemima, pripisao je misteriozni „događaj iz Perkusine“ lošim navikama u ishrani lokalnog
stanovništva, zbog kojih su postali podložni fantaziranju i halucinacijama, dok je
Bartolomeo Spina, autor dela De Strigibus, napisanog deceniju nakon tih događaja, otišao
toliko daleko da je nagovestio kako je Karakez možda okupila seljane u satansku pomamu i
povela ih na ogromnu, orgijastičku Crnu misu, što je bila klevetnička pretpostavka za koju
nije bilo nikakvih dokaza u istorijskim zapisima iz tog vremena.

***
Ulazak u Firencu novog gradskog kondotijera i komandira firentinske milicije, Antonina
Argalije zvanog Turčin, dočekan je preteranim, hedonističkim proslavama po kojima je grad
bio poznat. Drveni zamak konstruisan je na Pjaca dela Sinjorija, i prikazana je lažna opsada,
sa stotinu ljudi koji su branili utvrđenje i tri stotine koje su ga napadale. Niko nije nosio
oklope, a borili su se toliko surovo, ubadajući jedni druge kopljima i bacajući nepečene cigle
jedni drugima u glave, da su mnogi glumci morali da odu u bolnicu Santa Marija Nuova, gde
su neki od njih, nažalost, umrli. Na pjaci je održana i trka s bikovima koji su, takođe, mnoge
učesnike poslali u bolnicu. Dva lava su puštena da love crnog pastuva, ali konj je toliko
plemenito reagovao na prvi napad lava, šutirajući ga jako čitavim putem od Merkantantije,
doma tribunala trgovačkog esnafa, do centra pjace, da je kralj životinja pobegao i sakrio se u
uglu trga, a nakon toga nijedan lav nije bio spreman da učestvuje u gužvi. To je
protumačeno kao veliki znak, konj je bio Firenca, očigledno, a lavovi su bili njihovi
neprijatelji iz Francuske, Milana ili bilo kog drugog prokletog mesta.
Nakon tih uvodnih dešavanja, procesija je ušla u grad. Prvo je izašlo osam 'dficija, ili
platformi na točkovima, s glumcima koji su prikazivali scene pobeda velikog drevnog
ratnika, Marka Furija Kamila, cenzora i diktatora nazvanog Drugi osnivač Rima,
dočaravajući mnoge zarobljenike koje je uzeo prilikom opsade Veija, pre gotovo dve hiljade
godina, i naglašavajući kako je bogat bio ratni plen, oružje, odeća i srebro. Bili su tu i
muškarci koji su pevali i igrali na ulicama, i četiri svečano opremljene divizije naoružanih
ljudi, sa spremnim kopljima. (Švajcarski džinovi, Oto, Boto, Kioto i D'Artanjan, bili su
zaduženi za obuku kopljanika, jer čitav se svet bojao kopljaničke veštine švajcarske
pešadije, a bolje baratanje kopljima nakon samo jednog ili dva uvodna treninga milicije bilo
je očigledno.) Najzad, Argalija je ušao kroz veliku kapiju, okružen s četiri švajcarske tračare,
odmah za njima išao je Srbin Konstantin jašući između dve strane dame, a zatim stotinu
janičara čiji je izgled strahom ispunio srca svih koji su ih videli. Naš grad je sada bezbedan,
začuli su se uzvici, jer naši nepobedivi zaštitnici su stigli .
To je bilo ime - Nepobedivi - koje se zalepilo za nove čuvare grada. Vojvoda Đulijano,
mašuči s balkona palate Vekjo, delovao je zadovoljno jer su njegovi službenici prošli tako
dobro kod javnosti; za razliku od njega, Lorenco, njegov nećak, bio je zlovoljan i ozlojeđen.
Argalija, gledajući naviše ka dva medičijevska moćnika, shvatio je da će na mlađeg morati
pažljivo da motri.
Vojvoda Đulijano odmah je u Karakez prepoznao ženu iz čarobnog ogledala, predmet
njegove nove opsesije, a njegovo srce je poskočilo od radosti. Lorenco de Mediči takođe ju je
video, a njegovo pohotljivo srce odmah je počelo da sanja o tome kako će je imati. Što se
Argalije tiče, znao je koje su opasnosti razmetljivog dovođenja njegove voljene u grad, pod
nosom vojvode čiji je stric imenjak besramno ukrao prethodnu gradsku lepoticu od njenog
muža, Rogatog Marka Vespučija, koji je toliko propao njenim gubitkom da je, kada je umrla,
svu njenu odeću i slike na kojima je prikazana poslao u palatu Mediči kako bi vojvoda
mogao da ima i ono što je od nje preostalo, a nakon toga otišao na Most tri gracije i obesio
se. Ali, Argalija nije bio samoubilački tip i mislio je da vojvoda neće poželeti da protiv sebe
okrene vojskovođu kog je upravo imenovao i čiji je ulazak u grad upravo proslavljao. „A ako
pokuša da mi je otme“, mislio je Argalija, „čekaću ga sa svim mojim ljudima. Da bi je zarobio
pokraj takvih protivnika, morao bi biti Herkul ili Mars, što ova osetljiva duša, svima je jasno,
nije.“
U međuvremenu, bio je srećan da je prikazuje.
Kako je gomila uspevala da pogleda Karakez, tako su građom počela da se šire
šaputanja, a ona su ubrzo prerasla u zamor koji je ućutkivao sve pobunjeničke glasove, pa
kada su Argalija i dame stigli u palatu Koki del Nero, zavladala je izuzetna tišina u kojoj su
ljudi Firence razmišljali o dolasku fizičkog savršenstva među njih, te tajanstvene lepotice
koja će popuniti prazninu nastalu u njihovim srcima smrću Simonete Vespuči. U roku od
nekoliko trenutaka otkako su stigli, ona je u srcu grada dobila mesto posebnog lica,
njegovog novog simbola, inkarnacije u ljudskom obliku nenadmašne ljupkosti koju je sam
grad nekada posedovao. Tamna dama Firence: pesnici su posegnuli za svojim olovkama,
umetnici za četkicama, vajari za dletima. Obični ljudi, najbučnijih i najnasilnijih četrdeset
hiljada duša u celoj Italiji, ukazivali su joj čast na svoj način, umirivši se i utišavši dok je
prolazila. Zahvaljujući tome, svi su čuli šta se desilo kada su vojvoda Đulijano i Lorenco de
Mediči dočekali Argalijino društvo na ulazu u njihov novi četvorospratni dom, s tri visoka
zasvođena ulaza na fasadi od pietra forte. Iznad ulaza, na sredini kamene fasade, nalazio se
grb porodice Koki del Nero, koja je u poslednje vreme bila u teškoćama, pa je prodala palatu
Medičijevima. Bilo je to najveće arhitektonsko remek-delo u toj ulici punoj remek-dela koja
se dičila i veličanstvenim rezidencijama nekih od najstarijih porodica u gradu, Soldanijerija,
Monaldija, Bostičija, Kozija, Bensija, Bartolinija, Kambija, Arnoldija i Davicija. Vojvoda
Đulijano je želeo da Argaliji i svima ostalima razjasni koliko je zaista bio darežljiv, a odlučio
je da to učini uputivši svoje primedbe, uz mnogo zamahivanja rukom, pa čak i mali nakon,
ne Argaliji već Karakez.
„Zadovoljstvo mi je“, rekao je, „da ovom izuzetnom dragulju pružim smeštaj koji
odgovara njenim čarima.“
Karakez je odgovorila zvonkim glasom. „Gospodine, ja nisam tričarija, već princeza
kraljevske krvi iz kraljevske kuće Timura i Temudžina - Džingis-kana, kog vi zovete Gengis -
i zahtevam da mi se obraćate na način koji priliči mom rangu.“
Mongolka! Mogorka! Glamurozne, strane reči prostrujale su gomilom izazvavši gotovo
erotsku kombinaciju uzbuđenja i užasnutosti. Lorenco de Mediči, crvenog lica,
samozadovoljno, prvi je izrekao ono što su neki osećali, potvrdivši Argalijinu procenu: da je
tašt, drugorazredni dečak. „Argalija, budalo jedna“, povikao je Lorenco. „Otimanjem ove
drske mogorske kćerke navući ćeš nam Zlatnu hordu za vrat.“ Argalija je odgovorio ozbiljno.
„To bi zaista bilo poveliko dostignuće, naročito jer je Horda savladana, a njenu vlast zauvek
prekinuo princezin predak, Tamerlan, pre više od stotinu godina. Pored toga, gospodo, ja
nikoga nisam oteo. Princeza je bivši zarobljenik šaha Ismaila od Persije i ja sam je oslobodio
nakon naše pobede nad tim gospodarom u bici kod Čaldirana. Ovde je došla svojom voljom,
sa nadom da će skovati prijateljstvo između velikih kultura Evrope i Istoka, znajući da
mnogo toga može da nauči od nas i verujući da i ona nas može čemu da poduči.“
Ova izjava je prošla dobro kod rulje koja je slušala - i koja je bila silno impresionirana
saznavši da je njihov novi zaštitnik bio na pobedničkoj strani u toj već legendarnoj bici - pa
su radosni povici odjeknuli u čast princeze, učinivši nemogućim ikakvo dalje protivljenje
njenom prisustvu. Vojvoda Đulijano, vešto se oporavivši od iznenađenja i neprijatnosti,
podigao je ruku da bi utišao narod. „Kada tako važan posetilac dolazi u Firencu“, povikao je,
„Firenca se mora dostojno pokazati, i to će i učiniti.“

***
Palata Koki del Nero imala je jedan od najveličanstvenijih grand salona u gradu, širok
dvadeset tri stope, a dugačak pedeset tri, s tavanicom visokom dvadeset stopa, osvetljen
preko pet ogromnih prozora s vitražima - prostoriju za zabavljanje na najraskošnijem
mogućem nivou. Glavna spavaća soba, takozvana bračna odaja, razmetala se frizom s
freskama na sva četiri zida, koje su prikazivale romantičnu poemu Antonija Pučija,
zasnovanu na staroj provansalskoj ljubavnoj priči, i bila je soba u kojoj bi dvoje (ili čak
troje) ljubavnika moglo uživati čitave dane i noći ne osetivši potrebu da ustane ili izađe iz
kuće. Drugim rečima, bila je to vila u kojoj bi Karakez mogla da se ponaša kao i sve velike
dame Firence, boraveći odvojeno od običnih ljudi, izolovano od svih osim najfinijih ljudi u
gradu. Međutim, to nije način na koji je princeza želela da provodi vreme.
Bilo je jasno da su ona i njeno Ogledalo uživale u svom novom neskrivenom postojanju.
Danju je princeza izlazila u šetnju zagušenim ulicama, odlazila na pijacu ili prosto razgledala
grad, sa Ogledalom kao družbenicom i samo Srbinom Konstantinom kao zaštitom, namerno
se prikazujući na način koji nijedna velika dama Firence nikada sebi nije dozvoljavala.
Firentinci su je voleli zbog toga. „Simoneta Due“, isprva su je nazvali, Simoneta Druga, a
onda, nakon što su čuli ime koje su ona i Ogledalo koristile jedna za drugu, naizmenično,
nazvali su je Anđelika Prva. Bacali su cveće pred njena stopala gde god bi išla. I lagano je
njena neustrašivost postidela gradske mlade žene s poreklom, pa su je sledile i izašle iz
kuća. Raskinuvši s tradicijom, počele su da izlaze uveče na promenadu, po dve ili četiri, na
zadovoljstvo gradske mlade gospode koja su najzad imala dobar razlog da ne odu u bordele.
Gradske javne kuće počele su da se prazne, i počelo je takozvano „pomračenje kurtizana“.
Papa u Rimu, ceneći naglu promenu u moralnosti naroda njegovog rodnog grada, naglas se
zapitao pred vojvodom Đulijanom koji je posetio Večni grad, da li je tamna princeza, koja je
tvrdila da nije hrišćanka, zapravo najnovija crkvena svetica. Đulijano, religiozan čovek,
ponovio je to jednom dvoraninu, a onda su firentinski pamfletisti taj događaj ponovili
čitavom gradu Tek što je Lav X pomislio na Karakezinu božansku prirodu, počeli su izveštaji
o njenim čudima.
Mnogi od onih koji su je videli kako šeta ulicama tvrdili su da su oko nje čuli kristalnu
muziku sfera. Ostali su se kleli da su videli oreol svetlosti oko njene glave, dovoljno jak da se
može videti čak i na vrelini dana. Neplodne žene dolazile su kod Karakez i molile je da im
dodirne stomake, a potom pričale svetu da su iste noći zatrudnele. Slepi su progledali,
ćopavi prohodali; samo je još vaskrsenje iz mrtvih nedostajalo na spisku njenih magičnih
dela. Čak se i Ago Vespuči pridružio onima koji su širili priče o čudima, tvrdeći da je njen
blagoslov njegovih vinograda, koje je ljubazno posetila, doneo četvrtu najfiniju berbu koju je
njegova porodica ikada proizvela; i obavezao se da će jednom mesečno donositi besplatne
zalihe vina u palatu Koki del Nero.
Ukratko, otkrivena Karakez - kao Anđelika - došla je na vrhunac svojih ženskih moći i
primenjivala ih je u punoj snazi na grad, zamagljujući vazduh dobroćudnom izmaglicom
koja je ispunila misli Firentinaca slikama roditeljske, dečje, putene i božanske ljubavi.
Anonimni pamfletisti objavili su da je ona reinkarnacija boginje Venere. Suptilni mirisi
pomirenja i harmonije ispunili su vazduh, ljudi su radili vrednije i produktivnije, kvalitet
porodičnog života se popravio, povećao se natalitet, a sve crkve bile su pune. Nedeljom je u
bazilici San Lorenca Medičijev klan čuo propovedi u kojima su se veličale vrline ne samo
glava njihove moćne porodice već i njihove nove gošće, princeze koja nije bila samo princeza
daleke Indije ili Kataja, već i naše Firence. Bilo je to svetio doba za čarobnicu. Ali tama će doći
vrlo brzo.
 Glave ljudi bile su pune izmišljenih čarobnica u to vreme. Na primer, Alkina, zla sestra
Morgane le Fej, u savezu s kojom je proganjala sopstvenu sestru, dobru vešticu Logistilu,
kćerku Ljubavi; i Melisa, čarobnica iz Mantove; i Dragontina, koja je zaroblila viteza
Orlanda; i Kirka iz drevnih vremena; i neimenovana ali zastrašujuća Sirijska čarobnica.
Veštica kao ružno strašno čudovište, ženturača, popustila je, u firentinskoj mašti, pred ovim
divnim stvorenjima divlje prirode koja je ukazivala na njihov slobodan moral, skoro
neodoljivih moći zavođenja, magijskih moći ponekad upotrebljavanih u službi Boga, a
ponekad da bi učinile zlo. Nakon dolaska Anđelike u grad, ideja o dobroj čarobnici,
dobročinećem natprirodnom biću, koje je istovremeno bilo i boginja ljubavi i čuvar ljudi,
čvrsto se ukorenilo. Na kraju, ona je bila tu, na Merkato Vekjo, velika kao sam život - „Probaj
ove kruške, Anđelika!“
„Anđelika, ove šljive su sočne!“ - nije bila izmišljotina, već žena od krvi i mesa. I zato su
je obožavali i verovali da je sposobna za velike stvari. Ali, granica između čarobnice i veštice
ipak je bila prilično tanka.
I dalje su se mogli čuti glasovi koji su govorili da je ova nova inkarnacija žene
čarobnjaka, kroz koju su oslobođene okultne moći svih žena, bila samo maska, a da su prava
lica takvih žena i dalje bila zastrašujuća lica starica, demonki, babuskara.
Ti skeptici, koji su zahvaljujući svom mrzovoljnom temperamentu odolevali
natprirodnim objašnjenjima dešavanja, više su voleli konvencionalnima objašnjenja za
period zlatnog zadovoljstva i materijalnog prosperiteta u kom je Firenca uživala tih dana.
Pod benigno tiranskim opsadama pape Lava X, firentinskog pravog gospodara ili genijalnog
čoveka ili blentave budale, zavisno od toga kako ste ga posmatrali, gradska bogatstva su
rasla, neprijatelji se povlačili itd., sasvim tako. Ako ste bili skeptici od ljubomorne vrste,
papin susret s kraljem Francuske nakon bitke kod Marinjana, njegovi savezi i ugovori, nove
teritorije koje je stvorio ili kupio i dao Firenci na brigu, a od kojih je grad imao velike koristi,
ili njegovo imenovanje Lorenca de Medičija za vojvodu od Urbina, ili ugovoreni brak između
Đulijana de Medičija i savojske princeze Filiberte, nakon kog mu je kralj Francuske, Fransoa
I, dodelio vojvodstvo Nemurs, a možda mu i došapnuo da će i Napulj uskoro biti njegov... sve
to bi vam prvo palo na pamet.
Priznajmo takvim suvoparnim cepidlakama: da, bez sumnje je moć papstva bila veoma
velika. Isto važi i za moć kralja Francuske i kralja Španije i švajcarske vojske i osmanskog
sultana, a sve one su neprekidno učestvovale u sukobima, brakovima, pomirenjima,
ujedinjenjima, pobedama, porazima, mahinacijama, diplomatiji, kupovinama usluga i
prodajama istih, nametanju poreza, intrigama, kompromisima, kolebanjima i đavo će znati
čemu sve još. A sve te aktivnosti su, srećom, bile prilično nebitne.
Nakon nekog vremena, Karakez je počela da daje znake fizičkog i duhovnog slabljenja.
Možda je Ogledalo prva prepoznala te znake, jer ona je posmatrala svoju gospodaricu
svakog minuta i svakog dana: primetila bi i najslabije zatezanje krajeva tih senzualnih
usana, primetila bi napetost koja je hvatala mišiće njenih plesačkih ruku, brinula se o
glavoboljama, bez prigovora trpela trenutke razdražljivosti. Ili se možda Argalija Turčin
prvi zabrinuo za nju jer je prvi put u njihovoj romansi počela da odbija njegovo udvaranje,
tražeći od Ogledala da ga ona zadovolji. Nije mi do toga. Tako sam umorna. Moji seksualni
nagoni su oslabili. Nemoj to primati lično. Zašto to ne možeš da shvatiš? Ti si već ono što si,
najmoćniji od svih vojskovođa, nemaš šta da dokazuješ. A ja samo pokušavam da postanem
ono što je u meni da budem. Kako me možeš voleti, a ne razumeti? To nije ljubav, to je
sebičnost. Banalno slabljenje ljubavi kroz prepirke, ka kraju. On nije želeo da veruje da bi
njihova ljubav mogla prestati. Nije verovao u to. Izbacio je to iz glave. Njihova ljubavna priča
bila je najveća ljubavna priča veka. Nije mogla završiti kao nešto beznačajno.
I vojvoda Đulijano je primetio da nešto nedostaje u njegovom čarobnom ogledalu, u
koje je i dalje zurio svaki dan, idući na nerve svojoj ženi, Filiberti od Savoja. Njegova
zajednica s Filibertom bila je u potpunosti politička. Savojska dama nije bila mlada, a nije
bila ni lepa. Nakon njihovog venčanja Đulijano je nastavio da obožava Karakez izdaleka,
mada se mora reći, da ne zgrešimo prema tom slabašnom i pobožnom čoveku, da nikada
nije pokušao da je zavede i otme od svog velikog generala, zadovoljivši se priređivanjem, u
njenu čast, fešte koja se mogla porediti samo s proslavama u vreme papine posete Firenci.
Filiberta je po dolasku u Firencu čula legendu o festivalima za mogorsku princezu i
zahtevala da njen novi muž priredi bar istu takvu i svojoj novoj nevesti, na šta je Đulijano
odgovorio da bi takav karneval bio podesniji kada mu rodi naslednika. Međutim, retko je
posećivao njenu spavaću sobu, a njegov jedini sin biće kopile, Ipolito, koje je postalo
kardinal, što kopilad ponekad čine. Nakon tog odbijanja Filiberta je duboko omrznula
Karakez, a kada je čula za postojanje čarobnog ogledala, omrznula je i njega. Kada je čula
Đulijana kako se jednog dana žali na loše zdravlje tamne princeze, Filiberti je bilo dosta.
„Nije joj dobro“, rekao joj je žalosno kada ga je pronašla kako odsutno zuri u čarobno
ogledalo, kao i obično. „Pogledaj jadnu devojku. Ona pati.“ Filiberta je povikala: „Ja ću je
naterati da pati“, i bacila srebrnu četku za kosu na ogledalo, razbivši staklo. „Meni nije
dobro“, rekla je. „Da ti pravo kažem, nikada se u životu nisam osećala užasnije. Budi toliko
saosećajan zbog mog zdravlja kao što si zbog njenog.“
Istina je bila da je Karakez preterivala, da nijedna žena ne bi mogla dugo izdržati tako
velik napor. Očaravanje četrdeset hiljada ljudi, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, bilo je
previše, čak i za nju. Bilo je sve manje izveštaja o čudima, a onda su potpuno prestali. Papa
više nije pominjao kanonizaciju.
A nad motom i smrću, za razliku od Alankuve, boginje sunca, ona nije imala moć. Tri
godine nakon što je došla u Firencu, Đulijano de Mediči se razboleo i umro. Filiberta je
spakovala sve svoje stvari, uključujući čitavu, neizmerno vrednu devojačku spremu, i vratila
se odmah, bez ceremonija, u Savoj. „Firenca je pala pod uticaj neke saracenske kurve“, rekla
je kada se vratila kući, „i nije mesto na kom dobra hrišćanka treba da ostane.
 18.

Događaj s lavovima i medvedom

 DOGAĐAJ S LAVOVIMA I MEDVEDOM desio se tokom fešte za Karakez. Prvog dana je
bila trka palio i vatromet. Drugog dana, divlje zveri su puštene na Pjaca dela Sinjorija,
bikovi, bizoni, jeleni, medvedi, leopardi i lavovi, a ljudi na konjima i kopljanici bez konja, kao
i ljudi sakriveni u ogromnoj drvenoj kornjači i drvenom dikobrazu, borili su se s njima.
Jednog čoveka ubio je bizon.
U jednom trenutku najveći lav je uhvatio medveda za vrat i samo što ga nije ubio kada
je, na opšte zaprepašćenje, lavica stala na medvedovu stranu i ugrizla lava tako jako da je on
pustio medveda. Nakon toga, medved se oporavio, ali ostali lavovi i lavice izbegavali su
lavicu koja ga je spasla, i ona je lutala zakrčenim trgom neutešno, ne napadajući nikoga,
ignorišući izazivanje i dreku lovaca, naizgled slomljenog srca. U narednim danima i
mesecima mnogo se raspravljalo o značenju tog čudnog događaja. Opštom saglasnošću
lavica je predstavljala Karakez, ali ko je bio medved, a ko lav? Objašnjenje koje je na kraju
postalo omiljeno, i koje je uspostavljeno kao istina, kružilo je na anonimnom pamfletu čiji je
autor, poznat samo nekolicini Firentinaca, bio Nikolo Makijaveli, popularni pozorišni pisac,
osramoćeni moćnik. Lavica je rešila da se umeša između sopstvene vrste i druge vrste u
službi mira, napisao je pamfletista. Tako je i princeza Karakez došla među njih da pomiri
sile koje bi mogle delovati nepomirljivo, iako bi pri tom morala da se suprotstavi
sopstvenom narodu. „Ali za razliku od lavice na Pjaci, ova ljudska lavica nije sama. Ona ima i
uvek će imati mnogo pravih prijatelja među medvedima.“
I tako je ona za mnoge ljude postala simbol mira i samopožrtvovanja u ime mira.
Mnogo se govorilo o njenoj „istočnjačkoj mudrosti“ koju je ona odbacila kada su glasine
došle do njenih ušiju. „Nema nikakve posebne mudrosti na Istoku“ rekla je Argaliji: „Sva
ljudska bića jednako su blesava.“

***
Nakon što su Karakez i Ogledalo napustile njegovu kuću, Il Makija je osetio dolazak
gorke tuge koja će ostati s njim tokom svih trinaest godina koliko mu je preostalo. Prijatelji
su nestali kada ga je vlast isterala iz svojih vila, slava je bila davno sećanje, ali odlazak velike
lepotice iz njegovog života bio je poslednja kap. Sad, kada je magija čarobnice nad
Perkusinom bila prekinuta, ponovo je svoju ženu posmatrao kao gegavu patku, a svoju decu
kao finansijski teret. Povremeno bi pravio izlete s drugim ženama, ne samo s raspevanom
Barberom već i drugom damom iz komšiluka čiji je muž pobegao bez reči pozdrava. Te
posete ga nisu razveseljavale. Zavidno je razmišljao, više puta, o tom odbeglom mužu i
ozbiljno pomišljao na to da i on jedne noći nestane i pusti da njegova porodica poveruje da
je mrtav. Ako bi uspeo da smisli ikakvu ideju šta bi uradio sa životom nakon takvog odlaska,
možda bi to i učinio. Umesto toga, bedno je prelio čitav svoj život, sačinjen od misli i znanja,
u kratku knjigu koju je pisao sa nadom da će povratiti naklonost suda, u svoje malo parče
princezinog ogledala. Međutim, bilo je to tako mračno ogledalo da se i on sam plašio da se
nikom neće dopasti. Ipak, pouzdana mudrost se valjda više vrednuje nego lakomislenost, a
jasan pogled više ceni od laskanja? Knjigu je posvetio Đulijanu de Medičiju, napisavši čitav
tekst rukom, a kada je Đulijano umro, učinio je ponovo isto, ali za Lorenca. Međutim,
njegovo srce je najviše zaokupljalo znanje da ga je lepota zauvek napustila, da leptir ne
zastaje na uvenulom cvetu. Pogledao je njene oči i ona je videla kako vene, i okrenula se od
njega. Bilo je to kao smrtna presuda.
Dvadeset minuta je proveo sam sa Argalijom u njegovoj biblioteci kada je novi general
Firence došao po svoju damu. „Čitavog života“, rekao mu je Argalija, „otkad sam bio dečak,
pridržavao sam se parole: uradi šta god moraš da bi dobio ono što moraš. Preživeo sam
učivši ono od čega ću imati najviše koristi i prateći tu zvezdu, izvan vernosti, izvan
patriotizma, izvan granica poznatog sveta. Sam, sam, i uvek sam. Tako mora onaj ko hoće da
opstane. Ali ona me je ukrotila, Makija. Znam šta je ona, jer je i dalje onakva kakav sam ja
bio. Voleće me dok joj više ne budem bio od koristi. Obožavaće me dok ne dođe vreme da
me više ne obožava. Zato je moja dužnost da se pobrinem da to vreme ne dođe skoro. Pošto
ja nju ne volim na taj način. Ljubav koju ja gajim prema njoj zna da dobrobit onog koji se
voli znači više od dobrobiti onog koji voli, jer ljubav je nesebičnost. Ona to ne zna, mislim. Ja
bih umro za nju, ali ona ne bi umrla za mene.“
„Onda se nadam da nećeš morati da umreš za nju“, rekao mu je Nikolo, „jer to bi bilo
traćenje dobrog srca.“
Proveo je trenutak nasamo i sa njom, zapravo nasamo sa njom i Ogledalom, od koje je
bila nerazdvojna, i koja je možda bila, Il Makija je pretpostavio, njena prava ljubav. Nije
razgovarao s njom o pitanjima srca. To bi bilo nedolično, neučtivo. Umesto toga je rekao:
„Ovo je Firenca, moja gospo, i u njoj ćete živeti dobro, jer Firentinci znaju kako da žive
dobro. Ali ako ste razumni, uvek ćete znati gde je zadnji izlaz. Isplaniraćete put za bekstvo i
održavati ga prohodnim. Jer kada Arno nadođe, svi koji nemaju čamac udave se.“
Pogledao je kroz svoj prozor i mogao videti crvenu kupolu katedrale preko polja na
kom je njegov zakupac seljak radio. Gušter se grejao na niskoj zidanoj medi. Čuo je zlatku
kako peva vi-la-vi-lo. Pejzaž su uređivala i organizovala stabla hrasta i kestena, čempresi i
lepezasti borovi. U daljini, visoko na nebu, mišar se uzdizao i kliktao. Prirodna lepota bila je
neprolazna, to se nije moglo poreći; ali njemu je ta seoska idila izgledala kao zatvorski krug.
„Za mene“, rekao je Karakez, „avaj, nema bekstva.“

***
Često joj je pisao nakon tog dana, ali pisma nikada nije poslao, i video ju je samo još
jednom pre nego što je umro. Ago ju je, međutim - Ago koji je i dalje slobodno mogao da
ulazi u grad - posećivao jednom mesečno u palati Koki del Nero, a ona mu je činila čast
primajući ga u takozvanoj Sobi zlatki, odmah uz grand salon, nazvanoj tako zbog ptica
naslikanih svuda po njenim pedantno pošumljenim zidovima. Poslao je kola s vinom na
trgovački ulaz, niz usku uličicu iza kuće, ali on nije ušao u kuću kao trgovac. Obukao je svoju
najfiniju odeću, svoju odeću za sud, koja u poslednje vreme nije imala mnogo posla, i
došetao kroz Via Porta Rosa kao ostareli dendi koji posećuje svoju draganu: kose, nekada
žute, a sada bele i istanjene, prilepljene za glavu, s cvećem u ruci. Izgledao je pomalo
smešno, mogao je to da vidi u odrazu u njenim preterano iskrenim očima, ali to je bilo
najbolje što je mogao. Od nje nije očekivao ništa, ali ona jeste tražila nešto od njega - tajnu.
„Hoćeš li mi ovo učiniti?“ pitala je, a on je rekao: „Šta god poželiš.“ Samo su Ogledalo i zlatke
znale šta je rečeno.
Đulijano de Mediči je umro, Lorenco de Mediči postao je vladar Firence kao Lorenco II i
stvari su počele da se menjaju. Međutim, tokom tri godine promena nije bila očigledna.
Lorencu je Argalija trebao koliko i njegovom stricu. Argalija je poveo narod Firence u bitku
protiv Frančeska Marije, vojvode od Urbina, kog je Lav X upravo izdao. Tokom izgnanstva
Medičija, Frančesko Marija ih je štitio, ali sada su se okrenuli protiv njega da bi zauzeli
njegovo vojvodstvo. On je bio moćan čovek i predvodio je dobro obučenu vojsku, pa im je,
čak i sa svim Argalijinim janičarima, trebalo tri nedelje da ga poraze. Na kraju ovog pohoda,
devet njegovih prekaljenih osmanski ratnika bilo je mrtvo. DArtanjan, jedan od četiri
švajcarska džina, bio je među palima, a tužna kuknjava Ota, Bota i Klota teško se podnosila.
Nakon toga, Argalija je ugušio pobune više barona lojalnih Frančesku Mariji u markama u
Ankoni, posle čega je on, Argalija Turčin, bio previše moćan da bi Lorenco mogao otvoreno
da krene protiv njega.
U to vreme je Il Makija poslao svoju knjižicu na Lorencov dvor. Nikada nije čuo ni reč
zahvalnosti, uvažavanja, kritike, pa čak ni običnu potvrdu da je knjiga primljena, niti je
ijedan primerak knjige pronađen među Lorencovim stvarima nakon njegove smrti.
Nakratko je kružila priča o tome kako se Lorenco prezrivo smejao kada su mu predali
knjigu i kako ju je bacio u stranu. „Propalitet se usuđuje da pridikuje princu o tome kako bi
princ trebalo da uspe“, rekao je s teškim sarkazmom. „Očigledno, ovo je knjiga koju moram
odmah upamtiti.“ A onda, kada je smeh dvorana zamro, dodao je, izazvavši drugi talas
grohotnog smeha: „U jedno možemo biti sigurni. Ako ime ovog Nikola Mandragole i bude
zapamćeno, biće zapamćeno kao ime komičara, a ne mislioca.“ Ta priča je došla do ušiju Aga
Vespučija, ali on je bio previše dobar da bi je ponovio svom prijatelju. Tako se Nikolo
mesecima nadao odgovoru.
Kada je postalo jasno da ga neće dobiti, Il Makija je počeo brže da propada. Što se tiče
male knjige, odložio ju je i nije je nudio na izdavanje za svog života.
U proleće 1519. Lorenco je napravio prvi korak. Poslao je Argaliju da juri Francuze po
Lombardiji, gde se Turčin iz Firence borio s ljudima Fransoe I u raznim delovima provincije
Bergamo. U Argalijinom odsustvu, Lorenco je napravio veliku vitešku borbu na Pjaca di
Santa Kroče, događaj koji je bio istovetan turniru u čast Simonete Vespuči na kom je stariji
Đulijano de Mediči proneo zastavu na kojoj se veličala ljupkost la sans pareille. Karakez je
pozvana da sedi na počasnom mestu na kraljevskoj platformi, ispod plavog baldahina
ukrašenog zlatnim ljiljanima, a Lorenco je dojahao do nje i razvio novu zastavu, na kojoj je
Del Sarto naslikao njen lik; ali reči su ostale iste. La sans pareille. „Posvećujem ove događaje
kraljici lepote našeg grada, Anđeliki od Firence i Kataja“, objavio je Lorenco. Karakez je
ostala ravnodušna, odbivši da mu baci ikakav šal ili maramu kao ukras koji će nositi, a boja
koja je izbijala na vojvodinim obrazima izdala je njegov poniženi bes. Bilo je oko šesnaest
vitezova, vojnika koji su preostali da čuvaju grad, i dve nagrade, palio napravljen od zlatnog
brokata i još jedan od srebrnog. Vojvoda nije učestvovao u borbama, već je seo pored
Karakez i nije joj se obratio dok nagrade nisu osvojene.
Nakon igara, održan je banket u palati Mediči, na kom se pila zuppa pavese, na kom su
se jeli paunovi, fazani iz Kjavene, jarebice iz Toskane i ostrige iz Venecije. Bilo je i testenine
napravljene na arapski način, s mnogo šećera i cimeta, a sva jela u kojima se koristi svinjsko
meso izbegavana su iz obzira prema počasnoj gošći. Bilo je džema od dunja iz Ređa,
marcipana iz Sijene i dobrog firentinskog caci marzolinu tj. martovskog sira. Velike gomile
paradajza bile su najlepša dekoracija stola. Nakon gozbe, slušali su oratore, pesnike i
intelektualce, koji su govorili o ljubavi kao što je bilo i na Agatonovoj gozbi, koja je
zabeležena u Platonovom Symposiumu. Lorenco je završio taj deo svečanosti izrecitovavši
odabrane reči iz samog Symposiuma. „Ljubav će naterati ljude da se usude umreti za svoju
voljenu - samo ljubav“, deklamovao je, „i žene kao i muškarce. Za to je Alkestida, kći Pelijina,
spomenik celoj Heladi; jer ona je pristala da položi život u ime svog muža, kada niko drugi
nije hteo.“ Kada je seo uz tup udarac, Karakez ga je pitala o njegovom izboru. „Zašto da
govorimo o smrti“, rekla je, „kada smo usred prijatnog života?“
Lorenco ju je zaprepastio obrativši joj se najgrubljim mogućim jezikom. Mnogo je pio, a
svima je bilo poznato da mu je vino brzo udaralo u glavu. „Smrt, madam, nikada nije tako
daleko kao što zamišljate“, rekao je. „I ko može reći šta bi od vas ubrzo moglo biti
zatraženo.“ Tada se sasvim umirila i ućutala, shvativši da će joj se sudbina obratiti kroz usta
njenog mladog domaćina klipana. „Pre nego što cvet umre“, rekao je, „njegov miris izbledi. A
vaša aroma, madam, poprilično je oslabila, zar ne.“ To nije bilo pitanje. „Sada se ne priča
mnogo o božanskoj muzici koja svira u vašoj blizini, niti o veličanstvenim izlečenjima, ili
čudesnim trudnoćama u neplodnim matericama. Čak ni najlakoverniji građani, čak ni oni
najgladniji što jedu hleb začinjen biljkama koje izazivaju halucinacije samo da bi skrenuli
misli sa svoje gladi, čak ni prosjaci koji toliko često jedu trulu hranu i otrovne biljke da
svake noći vide demone, ne govore više o vašim magičnim moćima. Gde su sada vaše
čarolije, madam, gde su sada vaši opijajući mirisi koji su svim muškarcima zavrteli um do
ljubavnih misli? Čini se da čari čak i najlepših žena mogu izbledeti sa... kako bih se izrazio...
godinama?“
Karakez je bilo dvadeset osam godina, ali iscrpljenost je pomutila sjaj u njenim očima;
takođe, bila je i napeta, zbog privatnih razloga, koji su Lorencu bili sasvim dobro poznati i za
koje ga uopšte nije bilo briga. „Čak i kod kuće“, prošaputao joj je dramatično, „stvari su
možda splasnule, eh. Šest godina zajedno u Firenci i nekoliko pre toga, pa ipak nemate dece.
Ljudi se pitaju o vašoj plodnosti. Lekaru, izleči sam sebe.“ Karakez je krenula da ustane.
Ruka Lorenca II grubo se spustila na njenu podlakticu, prikovavši je za naslon stolice.
„Koliko će vas dugo vaš zaštitnik štititi ako ne možete da mu podarite sina?“ pitao je. „Kad
smo kod toga, ako se uopšte vrati iz ratova.“
U tom trenutku shvatila je da se planira izdaja, da je neki pojedinac (ili grupa) pod
Argalijinom komandom pristao da ga izda u zamenu za neki obećani napredak, za koji bi se
na kraju moglo ispostaviti da je nož zaboden u rebra ili javno pogubljenje. Jedna izdaja često
je zasluživala drugu. „Nikada ga nećeš ubiti dok je okružen njegovim ljudima“, rekla je
slabašno, i tada joj se pred očima, poput proročanstva, pojavilo lice Srbina Konstantina. „Šta
si mu obećao“, pitala je, „pa je nakon svih ovih godina prijateljstva pristao da uradi tako
odvratnu stvar?“ Lorenco se nagnuo kako bi joj šapnuo na uvo. „Sve što bi mogao da
zamisli“, okrutno je odgovorio. Znači ona je bila mito, a Konstantin, koji ju je tako dugo i
tako pažljivo čuvao, zbog te blizine počeo je da žudi za bliskijom blizinom, i to je bilo to. Ona
je bila Argalijino prokletstvo. „On to neće uraditi“, rekla je. Lorencova šaka je jače stegla
njenu podlakticu. „Pa, čak i da to uradi, princezo“, rekao je, „ne mora dobiti svoju nagradu.“
Da, shvatila je. Znači to je bila njena sudbina. „Pretpostavimo da se ljudi vrate iz bitke noseći
svog mrtvog zapovednika na njegovom oklopu“, mrmljao je čovek pored nje. „Užasna
tragedija, naravno, sahrana među gradskim herojima i bar mesec žalosti. Ali, pretpostavimo
da smo do njegovog povratka preselili vas i vašu družbenicu i sve što imate iz Via Porta
Rosa u Via Largo. Samo pretpostavimo da ste vi bili ovde, kao moj gost, i tražili utehu u
vreme užasne tuge. Zamislite šta bih ja učinio kukavici koja je ubila šampiona Firence, vašeg
voljenog, mog prijatelja. Mogli biste mi opisati mučenje koje biste želeli da upotrebimo, a ja
bih garantovao da ćemo ga održati u životu dok ih sva ne iskusi.“
Muzika je zasvirala. Sada će biti plesa. Trebalo je da igra pavanu sa ubicom njenih nada.
„Moram da razmislim“, rekla je i naklonila se. „Naravno“, rekao je on, „ali razmišljajte brzo, a
pre nego što smislite, bićete večeras dovedeni u moje privatne odaje, da biste shvatili o
čemu treba da razmišljate.“ Prestala je da igra i okrenula se ka njemu. „Madam, molim vas“,
prekorio ju je, ispruživši ruke sve dok ponovo nije uhvatila ritam. „Vi ste princeza kraljevske
krvi iz kuće Tamerlana i Džingis-kana. Znate kako svet funkcioniše.“
Te noći se vratila kući sa Ogledalom nakon što je pokazala da je zaista znala kako svet
funkcioniše. „Anđelika, šta je moralo biti učinjeno - učinjeno je“, rekla je. „Sad, Anđelika,
pripremimo se da umremo“, odgovorila je Ogledalo. Bila je to šifrovana fraza koju su ona i
princeza odavno dogovorile, a značila je da je vreme da se krene dalje, da se jedan život
odbaci, a pronađe sledeći, da se iskoristi plan bekstva i nestane. Da bi se plan pokrenuo,
Ogledalo će u dugačkom ogrtaču s kapuljačom morati da se iskrade kroz trgovački ulaz kada
grad zaspi i probije se uskom ulicom iza palate Koki del Nero, a zatim naokolo prođe kroz
grad do oblasti Onjisanti, dok se ne nađe na vratima Aga Vespučija. Ali, na njeno
iznenađenje, Karakez je odmahnula glavom. „Nećemo otići“, rekla je, „dok se moj muž ne
vrati kući živ.“ Nije imala moć nad životom i smrću, pa se umesto njih oslanjala na moć kojoj
nikada pre nije verovala: na moć ljubavi.

***
Sledećeg dana reka je presušila. Gradom su se širile vesti da je Lorenco de Mediči
smrtno bolestan i mada niko to nije rekao naglas, svi su znali da je bolest bila užasni morbo
gallico, sifilis. Nedostatak vode u Arnu shvaćen je kao opasan znak Lorencovi doktori su se
brinuli za njega iz časa u čas, ali toliko je Firentinaca umrlo od te bolesti otkad se prvi put
pojavila u Italiji dvadeset tri godine ranije, da je malo ljudi očekivalo da njihov vojvoda
preživi. Kao i obično, pola grada je krivicu za bolest svaljivala na mornare koji su je doneli
kući sa svojih putovanja, ali Karakez se nije bavila takvim tračevima. „Desilo se brže nego
što sam predvidela“, rekla je Ogledalu, „što znači da je samo pitanje vremena pre nego što
sumnja padne na mene.“ To bi mnogima delovalo kao čudna primedba, jer Karakez nije
imala sifilis, što bi medicinski pregled i pokazao, niti ga je kasnije dobila. Ali, činjenica je bila
da niko nije sumnjao ni da je Lorenco II zaražen, zbog čega je iznenadan napad bolesti u
svom najagresivnijem obliku bio još čudniji. Znači, bio je to sumnjiv slučaj, a u ovom slučaju,
sumnjivac - ili bar žrtveni jarac - morao je biti pronađen. Ko zna kako bi se stvari odvijale da
se Argalija Turčin nije vratio kući živ.
Noć pre nego što se vratio, ona je loše spavala, ali kada jeste spavala sanjala je svoju
sestru. Na plavom ćilimu oivičenom crveno-zlatnom šarom, sa crveno-zlatnim dijamantom
u sredini, u velikom paviljonu šatora od crveno-zlatne tkanine, Hanzada Begum sedela je i
zurila u čoveka kog ona nije prepoznala, obučenog u svilenu odeću krem boje, s ružičasto-
zelenim šalom prebačenim preko ramena i sa svetloplavim, belim i mestimično zlatnim
turbanom na glavi. Ja sam tvoj brat Babur, rekao je stranac. Pogledala ga je u lice, ali njen
brat nije bio tamo. Ne verujem, rekla je. Čovek se okrenuo drugom čoveku koji je sedeo
malo po strani. Kukultaš, rekao je, ko sam ja? Gospodaru, rekao je drugi čovek, vi ste
Zahirudin Muhamad Babur, kao što mi sedimo u Kunduzu. Hanzada Begum je odgovorila:
zašto bih mu verovala više nego tebi? Ja ne znam nikakvog Kukultaša. Brat i sestra nastavili
su da sede u tom šatoru, nju su služile njene sluškinje, njega su pozdravljali vojnici s
kopljima i lukovima. Niko nije odavao nikakva osećanja. Dama nije znala njenog brata. Nije
ga videla deset godina. Karakez je shvatila još dok je sanjala da su svi ljudi iz sna bili ona.
Ona je bila njena sestra koja, pošto su je odvojili od porodice, nije mogla da pronađe staze
sećanja i ljubavi koje bi joj omogućile da se vrati. Bila je njen brat Babur, koji je bio i svirep i
poetičan, koji je mogao da odseca ljudima glave i istog popodneva veliča lepotu šumskog
proplanka, ali koji nije imao domovinu, nije imao zemlju koju bi nazvao svojom, koji je i
dalje lutao svetom, borio se za prostor, otimao mesta, ponovo ih gubio, sad trijumfalno
umarširao u Samarkand, sad u Kandahar, a sad opet bio isteran iz njih; Babur koji beži, beži,
pokušava da pronađe tlo na kom bi mogao stati i ne mrdati. A bila je i Kukultaš, Baburov
prijatelj, i sluškinje i vojnici, lebdela je izvan sebe i posmatrala sopstvenu priču kao da se
dešava nekom drugom, ništa ne osećajući, ne dozvoljavajući sebi da oseća. Bila je i njeno
ogledalo i ona sama.
Tada se san promenio. Baldahini i kupole šatora stvrdnuli su se u crveni kamen. Šta je
bilo prolazno, prenosivo, izmenjivo, odjednom je postalo stalno i nepokretno. Kamena
palata na brdu i njen brat Babur koji se odmarao na kamenom podijumu u sredini
pravougaonog jezera, prelepog jezera, jezera bez premca. Bio je tako bogat da je, kada se
osećao darežljivo, mogao isprazniti jezero i napuniti ga novcem, a potom pustiti njegov
narod da dođe i grabi njegove darove. Bio je bogat i opušten i nije imao samo jezero već i
kraljevstvo. Ali to nije bio Babur. To nije bio njen brat. Ovoga nije prepoznala. Bio je to
čovek kog nije znala.
„Videla sam budućnost, Anđelika“, rekla je Ogledalu kada se probudila. „Budućnost je
uklesana u kamenu, a naslednik mog brata je car bez premca. Mi smo voda, možemo se
pretvoriti u vazduh i nestati poput dima, ali budućnost je bogatstvo i kamen.“ Čekaće da
budućnost dođe. A onda će se vratiti svom starom životu, biće ponovo udružena s njim i
činiće celinu. Učiniće bolje nego Hanzada. Prepoznaće kralja.
U snu je bila i žena, viđena otpozadi, žena duge žute kose puštene preko ramena, koja je
sedela naspram kralja i pričala, u dugačkom odelu sačinjenom od rombova različitih boja. A
unutra je bila još jedna žena, žena koja nikada nije videla sunčevu svetlost, koja je lutala
hodnicima palate kao senka, malo je bledela, malo jačala, pa opet bledela. Taj deo sna je bio
nejasan.
 ***
Karakez je znala kako se potiskuju osećanja. Otkako je odvedena u privatne odaje
Lorenca II sebi nije dozvoljavala nikakve osećaje. Uradio je ono što je nameravao, a i ona je
obavila svoje namere, hladnokrvno. Nakon povratka u palatu Koki del Nero, ostala je
savršeno hladna i smirena. Ogledalo je žurno spakovala par cassona, velike kovčege u koje
su žene obično pakovale svoje devojačke spreme, pripremajući se za brz polazak, iako je
njena gospodarica bila rešena da ostane. Karakez je čekala uz otvoren prozor u grand
salonu, dopuštajući da razgovori iz grada dolepršaju do nje na povetarcu. Nije prošlo mnogo
pre nego što je čula reč za koju je znala da će biti izgovorena, reč zbog koje nije bilo
bezbedno da ostane. Ipak, nije pokušala da ode.
Veštica. Začarala ga je. Legao je s vešticom, razboleo se i umro. Pre toga nije bio bolestan.
Vradžbine. Dala mu je đavolju bolest. Veštica, veštica, veštica.
Lorenco II je bio već mrtav kada se milicija vratila iz pobedonosne bitke kod Čizana
Bergamaska, marširajući u dobrom poretku uprkos zaprepašćenju koje je u redovima
izazvao pokušaj Srbina Konstantina da ubije velikog kondotijera, generala Argaliju, u žaru
bitke. Zajedno sa šest drugova janičara, naoružan fitiljačama, kopljima i mačevima,
Konstantin je kukavički napao generalov položaj s leđa. Prvi meci su pogodili Argaliju u
rame i oborili ga s konja, slučajno mu spasivši život, jer su nakon toga svuda oko palog
kapetana bili konji i pobunjenici nisu mogli da dođu do njega. Tri preostala švajcarska džina
okrenula su leđa neprijatelju na bojnom polju da bi se borila sa izdajnicima iza njih, i nakon
naporne bitke prsa u prsa, pobuna je bila ugušena. Srbin Konstantin je bio mrtav, proboden
švajcarskim kopljem kroz srce, ali i Boto je pao. Do noći je bitka protiv Francuza bila
dobijena, ali Argalija nije uživao u pobedi. Od njegove početne grupe ljudi ostalo je manje od
sedamdeset živih.
Dok su prilazili gradu videli su kako se na sve strane uzdižu plamenovi, kao onog dana
kada je izabran papa. Argalija je poslao konjanika da otkrije šta se dešava. Izviđač se vratio s
vestima da je vojvoda mrtav i da građani bez vođe uglavnom krive Karakez da ga je proklela
čarima toliko moćnim da su mu pojele telo poput gladne životinje, počevši od genitalija i
nastavivši odatle dalje. Argalija je dao uputstva Otu, jednom od dva preostala brata
slomljenog srca, da brzim maršem povede miliciju nazad u kasarnu. Okupivši oko sebe
Klota i preostale janičare, i ne obraćajući pažnju na svoju ranjenu desnu ruku u povezu, u
vihoru je odgalopirao kući. Jer zaista, te noći je duvao vihor, i videli su kako je iz korena
počupao stabla masline, trešnje i jove, pa se, dok su jahali, činilo kao da uz njih kroz vazduh
leti i šuma; a kako su se bližili gradu, čuli su veliku graju, kakvu su samo građani Firence
umeli da prave. Međutim, ovo nije bila radosna graja. Zvučala je kao da se svaki čovek u
gradu pretvorio u vukodlaka i zavijao na mesec.

***
Kakvo kratko putovanje od čarobnice do veštice. Još juče je bila nezvanična svetica
zaštitnica grada. A sada se rulja okupljala na njenim vratima. „Zadnja vrata su i dalje
otvorena, Anđelika“, rekla je Ogledalo. „Anđelika, čekaćemo“, odgovorila je. Sedela je u
stolici uspravljenog naslona, pored prozora grand salona, gledajući iskosa, gledajući, a da je
niko ne vidi. Nevidljivost je bila njena sudbina. Ostala je mirna. Onda je začula kopita konja i
ustala na noge. „Stigao je.“ I zaista jeste.
Ispred palate Koki del Nero, Via Porta Rosa širila se u mali trg na kom su bile i palata
Davici i kule Forezija. Argaliju i janičare, koji su jahali ka trgu, usporila je okupljena gomila
lovaca na veštice. Ali, oni su bili odlučni i teško naoružani, pa su ih ljudi pustili da prođu.
Stigavši do pročelja palate, janičari su napravili mesta i kada su bili sigurni da je bilo
bezbedno, vrata su otvorena. Glas iz gomile je povikao: „Zašto štitite vešticu?“ Argalija ga je
ignorisao. Potom se začuo isti glas: „Kome služite, kondotijeru, ljudima ili sopstvenoj
požudi? Služite li gradu i njegovom začaranom vojvodi, ili ste rob babuskare koja ga je
začarala?“ Argalija je okrenuo konja prema gomili. „Služim njoj“, rekao je, „i uvek ću.“ Potom
je sa oko trideset ljudi ujahao u unutrašnje dvorište, zaduživši Klota za dejstvo spolja. Jahači
su stali oko bunara u centru dvorišta, a tiha palata bila je puna šumova, zavijanja životinja,
zveketa oružja, vike ljudi koji su izvikivali naređenja i odgovora. Sluge iz domaćinstva
izjurile su napolje da ponude piće i hranu jahačima i njihovim konjima. Tada je Karakez,
poput žene koja se probudila iz sna, odjednom shvatila u kojoj je opasnosti. Stajala je na
vrhu stepeništa koje se podizalo iz dvorišta, a Argalija je stajao ispod nje i gledao naviše.
Koža mu je bila bleda kao smrt.
„Znala sam da si preživeo“, rekla je. Nije primetila njegovu ranjenu ruku.
„I ti moraš da preživiš“, rekao je. „Gomila je sve veća.“ Nije rekao ništa o bolu rane na
njegovom desnom ramenu, niti o vatri koja se od nje širila celim njegovim telom. Nije rekao
ništa o lupanju njegovog srca kada ju je gledao. Nije imao daha nakon dugog jahanja.
Njegova bela koža bila je vrela na dodir, Nije izrekao reč „ljubav“. Poslednji put u životu
zapitao se da li je svoju ljubav protraćio na ženu koja je svoju ljubav poklanjala sve dok ne
bude vreme da je uzme nazad. Tu misao je ostavio po strani. Dao je svoje srce ovaj jedan put
u životu i smatrao je sebe blagoslovenim jer je imao priliku da to učini. Pitanje da li je ona
bila vredna njegove ljubavi nije imalo značaja. Njegovo srce je na to pitanje odavno
odgovorilo. „Ti ćeš me štititi“ rekla je.
„Mojim životom“ odgovorio je. Počeo je blago da drhti. Kada je pao u bici kod Čizana
Bergamaska, ubrzo nakon tuge zbog izdaje Srbina Konstantina, usledila je spoznaja o
sopstvenoj grešci. Uhvaćen je isto kao što je on nekada uhvatio šaha Ismaila od Persije u bici
kod Čaldirana. Čovek s mačem uvek će pasti pred čovekom s puškom. U doba fitiljače i
laganog, lako prenosivog poljskog topa, nije bilo mesta za vitezove u oklopu. On je bio lik iz
prošlosti. Zaslužio je taj metak kao što staro zaslužuje da ga uništi novo. Mutilo mu se u
glavi.
„Nisam mogla da odem“, rekla je. U njenom glasu se osećao prizvuk iznenađenja jer je
shvatila nešto neobično o sebi.
„Sada moraš da ideš“, odgovorio je dahćući. Nisu krenuli jedno ka drugom. Nisu se
zagrlili. Otišla je i pronašla Ogledalo.
„Sada, Anđelika, pripremimo se da umremo“, rekla je.
 ***
Noć je gorela. Posvuda su se plamenovi izvijali u sjajno nebo. Mesec je bio pun, nisko na
horizontu, obojen u crveno, ogroman. Izgledao je kao hladno, ljutito oko boga. Vojvoda je
bio mrtav i samo su glasine vladale. Sudeći po glasinama, papa je prokleo Anđeliku kao
kurvu ubicu i poslao je kardinala da se pobrine za grad i njegovu divlju vešticu. Uspomena
na spaljivanje na lomači trojice glavnih plačljivaca, Đirolama Savonarole, Domenika
Buonvičinija i Silvestra Marufija, na Pjaca dela Sinjorija, nije izbledela, i bilo je onih koji su
se radovali smradu usijanog ženskog mesa. Ali, u prirodi rulje je da bude nestrpljiva. Do
ponoći se gomila možda utrostručila, a raspoloženje joj se pokvarilo. Kamenje je bacano na
palatu Koki del Nero. Janičarska falanga pod vođstvom Švajcarca Klota još je čuvala ulaz, ali
čak se i janičari umore, a neki su i viđali rane. A onda su, u sitne sate, dok je rulja lajala,
pristigle kobne vesti. Firentinska milicija, podsticana nepotvrđenim izveštajima o papinom
dekretu protiv veštice Anđelike, podigla se kako bi se pridružila razbesneloj masi i
marširala je ka Via Porta Rosa, pod oružjem. Kada je Kioto to čuo, znao je da su sada sva
njegova braća mrtva i shvatio je da je spreman da završi stvari.
„Za Švajcarce“, uzviknuo je i jurnuo u gomilu svom svojom silinom, mašući mačem u
jednoj ruci i topuzom u drugoj. Njegovi drugovi janičari gledali su ga zaprepašćeno, jer ljudi
u gomili nisu nosili ništa opasnije od štapova i kamenja, ali Kioto je bio nezaustavljiv.
Obavila ga je izmaglica ubijanja. Ljudi su padali pod kopita njegovog konja i bili izgaženi do
smrti. Gomila je podivljala od straha i besa, i isprva su se svi povlačili od poludelog albino
džina na konju. Potom je došao čudan trenutak, jedan od onih koji određuju sudbinu nacija,
jer kada gomila izgubi strah od vojske, svetovi se menjaju. Odjednom je rulja prestala da se
povlači i upravo tada je Kioto na konju, s mačem podignutim kako bi ponovo udario, znao
da je s njim svršeno. „Janičari, za mnom“, povikao je. Gomila je jurnula na njih poput
poplave, hiljade i hiljade vrisaka, ruku koje hvataju i pesnica koje udaraju, kiša kamenja pala
je na vojnike, a ljudi su skakali na njih poput mačaka, vukući konje, umirući pod ratničkim
oružjem koje ih je udaralo, ali i dalje navirući, grebući, vukući, stežući, povlačeći, sve dok svi
vojnici nisu bili skinuti s konja, i opet su navirala stopala ljudi koja gaze, sila nabrekle
gomile koja mrvi, i svet se pretvorio u krv.
Čak i pre dolaska milicije pred kojom se gomila razdvajala poput mora kako bi
propustila naoružane ljude, janičara pred palatom Koki del Nero više nije bilo, a sekirama
otetim od palih ratnika, rulja je napadala troja velikih drvenih vrata na palati. U dvorištu iza
tih vrata Argalija Turčin i njegovi preostali borci popeli su se na konje, obukli borbeni oklop
i postavili poslednje uporište. „Najveća sramota za sve nas je da umremo od ruku ljudi koje
smo predvodili u ratu“, pomislio je Argalija, „ali će bar moji najstariji drugovi umreti sa
mnom, i u tome je čast.“ Tada je pitanje časti i sramote napustilo njegov um jer je Karakez
odlazila i bilo je vreme da se izgovore poslednje reči.
„Sreća da je svaka rulja tako glupa“, rekla je, „inače Ago i Ogledalo ne bi mogli da izađu
na zadnja vrata u uličicu. Sreća da sam prihvatila savet tvog druga Nikola, inače ne bi ni bilo
plana, i niko nas ne bi čekao napolju s praznim vinskim kacama u koje bismo se sakrile i
kolima i odmornim konjima da nas odvezu.“
 „Na početku bejahu tri prijatelja“, rekao je Argalija Turčin, „Antonino Argalija, Nikolo Il
Makija i Ago Vespuči. A i na kraju su bila trojica. Il Makija će spremiti svoje najbrže konje da
te čekaju. Pođi.“ Groznica ga je obuzimala, a bol iz rane bio je ogroman. Počeo je da se trese.
Kraj neće dugo čekati. Biće mu teško da dugo ostane na konju.
Zastala je. „Volim te“, rekla je. Umri za mene.
„I ja tebe“, odgovorio je. Već umirem, ali umreću za tebe.
„Volela sam te kao nijednog drugog čoveka“, rekla je. Umri za mene.
„Bila si ljubav mog života“, odgovorio je. Moj život je skoro završen, ali ono što je od
njega ostalo daću za tebe.
„Dopusti da ostanem“, rekla je. „Predaj me. To će sve okončati.“ Ponovo, u njenom glasu,
prizvuk iznenađenja zbog onog što je sebi dopustila da kaže, da ponudi, da oseća.
„Prekasno je za to“, rekao je.
Poslednja bitka Firentinskih nepobedivih, njihov konačan poraz i uništenje u pobuni u
Via Porta Rosa, desio se u dvorištu građevine koja je kasnije postala poznata kao Krvava
palata. Kada se bitka završila, veštica i njena pomoćnica već su odavno otišle, a kada su
Firentinci otkrili njihovo bekstvo, njihov bes je iščezao. Kao ljudi koji se bude iz užasnog
sna, izgubili su apetit za smrću. Povratili su se, više nisu bili rulja, već grupa pojedinačnih,
nezavisnih jedinki, koje su se mrmljajući vratile svojim kućama, posramljeno, želeći da
nemaju krv na svojim rukama. „Ako je odletela“, rekao je neko, „onda neka ide i zbogom.“
Nije bilo pokušaja potere. Ostao je samo sram. Kada je papin regent stigao u Firencu, palata
Koki del Nero bila je zaključana, zatvorenih kapaka, a gradski pečat bio je postavljen na nju i
niko u njoj nije živeo preko stotinu godina. A kada je Argalija Turčin pao, onesvešćen
trovanjem koje je plamtelo njegovim telom, kada je bio proboden kroz vrat, dok je ležao
umirući od infekcije, pod podlim kopljem milicionera, doba velikih kondotijera došlo je
kraju.
A reka Arno, kao da ju je veštica proklela, ostala je suva godinu i jedan dan.

***
„Nije imala dete“, primetioje car. „Šta kažeš na to?“
„To nije sve“, rekao je njegov sagovornik.

***
Nikolo je video Aga u daljini dok se zora pomaljala, Aga za uzdama kola sa dve vinske
kace, i odustao je od plana da lovi drozdove, spustio kaveze i krenuo da pripremi konje.
Jedva da je mogao priuštiti da pokloni dva konja, ali svejedno će to uraditi, i to bez žaljenja.
Možda će tako ostati zapamćen, kao čovek koji je pomogao da gospa od Mogora, princeza
kraljevske krvi iz kuće Tamerlana i Džingis-kana, negdašnja čarobnica iz Firence, pobegne
pred progoniteljima. Dozvao je ženu i rekao joj da odmah pripremi hranu i vino, i da
spakuje više nego što bi se moglo pojesti na putu. Čuvši prizvuk rešenosti u njegovom glasu,
ona je iskočila iz kreveta, uradila šta je tražio i nije ništa pitala, iako joj nije bilo prijatno što
ju je probudio iz neobično dubokog sna i dao joj neobična naređenja. Tada je Ago
zatandrkao ispred Makijavelijeve kuće, bez daha, uplašen. Argalija nije bio s njim. U tišini su
Il Makijine obrve ispitivale Aga Vespučija koji je prstom prevukao preko vrata, a zatim
briznuo u uplašen, uzbuđen i tužan plač. „Otvori burad, za ime božje“, Marijeta Korsini je
izašla na vrata i rekla. „Sigurno su polumrtve, izubijane u njima.“
Ago je u kace stavio jastuke i podloge, a na stranice vratanca i otvore za ventilaciju, ali
uprkos njegovom trudu, dve žene su iz svojih skrovišta izašle u lošem stanju, crvenog lica,
boreći se za vazduh i u bolovima. Zahvalno su prihvatile vodu, ali su odbile hranu zbog
uticaja putovanja na njihove stomake. Bez dalje halabuke, zatražile su sobu u kojoj bi mogle
da se presvuku i Marijeta ih je odvela u glavnu spavaću sobu. Ogledalo je pratila Karakez,
noseći malu torbu, a kada su se dve žene pojavile pola sata kasnije, bile su muškarci, u
kratkim tunikama - crveno-zlatnoj za Karakez, zeleno-beloj za Ogledalo - sa pojasevima
vezanim oko struka, u vunenim jahaćim pantalonama i čizmama od kozje kože. Kose su im
bile kratko isečene i zatisnute pod tesne kape. Marijeta je uzdahnula kada je videla njihove
noge u uskim pantalonama, ali ništa nije rekla. „Zar nećete nešto da pojedete pre nego što
krenete?“ pitala je, ali one su odbile. Zahvalile su joj se za torbu hleba, sira i hladnog mesa
koju im je pripremila. Onda su izašle i zatekle Il Makiju i Aga koji su ih čekali. Ago je još
sedeo na svojim kolima. Burad više nisu bila na njima, već samo dva kovčega sa stvarima
koje su dame imale i još jednom torbom, sa Agovom odećom i svim novcem koji je imao pri
ruci, uključujući nekoliko menica s velikom vrednošću. „Dobiću više kada stignemo u
Đenovu“, rekao je. „Imam čekove.“ Pogledao je Karakez u oči. „Vi, dame, ne možete da
putujete same“, rekao je. Iskolačila je oči. „Pa si“, odgovorila je, „u istom trenutku kada ti je
zatražena pomoć, i videvši naše neprilike, spreman da napustiš svoj dom, posao, život i
pobegneš s nama u nepoznatu budućnost, iz jedne opasnosti u ko zna koliko drugih?“ Ago
Vespuči je klimnuo. „Da, jesam.“ Prišla mu je i uzela njegove šake u svoje. „Onda, gospodine“,
rekla je, „mi smo sada tvoje.“
Il Makija se pozdravio sa svojim starim drugom. „Na početku bejahu tri prijatelja“,
rekao je, „ Antonino Argalija, Nikolo Il Makija i Ago Vespuči. Dvojica su volela da putuju, a
treći je želeo da ostane kod kuće. A sada, od dva putnika, jedan je zauvek nestao, a drugi je
proteran. Moji horizonti su se suzili i preostalo mi je samo da ispišem krajeve. A ti, moj
voljeni Ago, ti koji si stalno sedeo kod kuće, ti ćeš se zaputiti da pronađeš nov svet.“ Tada je
ispružio ruku i na Agov dlan spustio tri solda. „Dugujem ti ovo“, rekao je. Nekoliko trenutaka
kasnije dva jahača i čovek na kolima nestali su iza krivine na putu, rano jutarnje sunce
ljubilo je kosu Aga Vespučija, koja je sada bila tako tanka, tako bela. Ali na toj žutoj svetlosti
izgledalo je kao da ponovo ima zlatnu dečačku kosu, iz vremena kada su on i Il Makija prvi
put otišli da love u hrastovoj šumi Kafađo, i šumarku vallata u blizini Santa Marija del
Impruneta, i u šumi oko zamka Bibione, nadajući se da će pronaći koren mandragore.
 19.

On je bio Adamov naslednik, ne Muhamedov

 ON JE BIO ADAMOV NASLEDNIK, NE MUHAMEDOV ili kalifov, rekao mu je Abul Fazl;
njegova zakonitost i autoritet poticao je iz njegovog porekla od Prvog čoveka, oca svih ljudi.
Nijedna vera nije ga mogla posedovati, niti ijedna geografska teritorija. Veći od kralja
kraljeva koji je vladao Persijom pre nego što su došli muslimani, nadmoćniji od drevnog
hinduističnog pojma Čakravartina - kralja čije su kočije mogle svuda da prođu, čije se
kretanje nije moglo zaustaviti - on je bio univerzalni vladar, kralj sveta bez granica ili
ideoloških ograničenja. Iz toga je sledilo da je ljudska priroda, a ne božanska volja, bila
velika sila koja je pokretala istoriju. On, Akbar, bio je savršen čovek, bio je pokretač
vremena.
Sunce se još nije podiglo, ali car je bio budan i ustao je iz kreveta. Sikri u senci izgledao
je kao da sadrži velike misterije života. Delovao mu je kao neuhvatljivi svet pitanja na koja
mora pronaći odgovore. Ovo je bilo njegovo doba dana za meditaciju. Nije se molio. S
vremena na vreme bi otišao u veliku džamiju koju je podigao oko Čištijevog svetilišta, čisto
da bi se pojavio, da bi ućutkao tračeve oštrih jezika. Badaunijevog jezika. Jezika krunskog
princa, koji je bio još manje pobožan nego njegov otac, ali koji se udružio s
bogobojažljivcima samo da bi mu terao inat. Međutim, car je uglavnom voleo da u ovim
ranim satima, pre nego što izađe sunce i ugreje kamen Sikrija i osećanja njegovih
stanovnika, razmišlja o stvarima, uzvišenim stvarima, a ne o niskim svakodnevnim
nadražajima kao princ Salim. Ponovo je meditirao u podne, i uveče, i u ponoć, ali najviše je
voleo jutarnju meditaciju. Muzičari su dolazili da tiho, u pozadini, sviraju religiozne himne.
Često bi ih oterao odmahujući rukom i puštao da ga tišina miluje. Tišinu su prekidali samo
krici ptica u zoru.
Ponekad - jer on je bio čovek s mnogo želja - njegove uzvišene brige bile su prekidane
vizijama žena: devojaka koje igraju, konkubina, čak i kraljevskih supruga. Pod stare dane,
najčešće su ga ometale misli o Džodi, njegovoj izmišljenoj kraljici; njen oštar jezik, njena
lepota, njena seksualna veština. On nije bio savršen čovek, znao je to u dubini duše, ali dugo
je o njoj mislio kao o svojoj savršenoj ženi. Družbenica, partnerka, erotski tigar, nijedan
čovek ne bi mogao poželeti više. Bila je njegovo remek-delo, ili je bar dugo mislio da jeste,
san pretvoren u telo, putnik iz sveta fantazije hajala, kog je preveo preko granice stvarnosti.
Međutim, u poslednje vreme stvari su se promenile. Džoda više nije imala moć da prekida
njegove meditacije. Druga žena ga je posećivala umesto nje. Karakez, gospa Crnooka,
skrivena princeza: dugo je odbijao da je prepozna, odbijao da shvati u kom pravcu njegovo
srce polazi, jer ono ga je odvodilo ka nemogućem, ka strasti koju nikada neće moći da
konzumira, odnosno, u svakom smislu reči, ka nečemu što ne priliči. Bio je okrenut
zvukovima budućnosti, a ona je bila odjek davne prošlosti. Možda ga je upravo to mamilo,
njena nostalgična sila privlačenja; u tom slučaju ona je zaista bila opasna čarobnica koja bi
ga mogla povući unazad kroz vreme, a to bi značilo i unazad u svakom smislu, u smislu
njegovih ideja, verovanja i nada.
Bila bi loša za njega. Namamila bi ga u delirijum nemoguće ljubavi i on bi potonuo u nju,
a napustio svet zakona i delanja i veličanstvenosti i sudbine. Možda je bila poslata da to
uradi Možda je Nikolo Vespuči bio neprijatelj - kraljica Hamida Bano bila je jedan od
pobornika te teorije - agent koji je izronio iz hrišćanskog drugog sveta, ubica poslat da ga
uništi tako što će u njegov um usaditi tu bludnicu, tu iskorenjenu otpadnicu. Nijedan čovek
nije mogao osvojiti Sikri oružanom silom, ali skrivena princeza bi ga možda mogla poraziti
iznutra. Bila je loša za njega. Pa ipak, upravo mu je ona dolazila, sve češće, i razumela je
neke stvari koje Džoda nikada nije mogla da shvati. Na primer, shvatala je tišinu. Kada bi mu
došla, skrivena princeza nije govorila. Nije ga prekorevala niti zadirkivala. Nije govorila, ni
kikotala se, ni pevala. Sa sobom je donosila miris jasmina i samo je sedela pored njega, nije
ga dodirivala. Posmatrala je kako dan počinje, sve dok istočni horizont ne bude oivičen
crvenom i dok se sladunjavi povetarac ne podigne, i u tom trenutku bi postali jedna osoba,
bio je ujedinjen s njom kao što nije bio ni sa jednom ženom, a onda, s beskonačnom
nežnošću, napuštala bi ga i on bi sam čekao prve nežne dodire zore.
Ne, ona nije bila loša za njega i usprotiviće se svima koji to kažu. Nije mogao videti zlo u
njoj, niti u čoveku koji ju je ovamo doveo. Kako bi takav avanturistički duh mogao biti
osuđen? Karakez je bila žena kakvu nikada nije sreo, žena koja je stvorila sopstveni život,
izvan uobičajenih pravila, samo snagom sopstvenog uma, žena nalik kralju. To je za njega
bio nov san, neodsanjana vizija onoga kakva bi žena mogla biti. Uzbunjivao ga je, uzbuđivao,
opijao, posedovao. Da, Karakez je bila izvanredna; a takav je, verovao je car, bio i Vespuči, ili
Mogor del Amore. Car ga je proverio i otkrio mnoge dobre osobine. On nije bio neprijatelj.
Bio je ljubimac. Zaslužio je da ga hvale, a ne krive.
Akbar je naterao svoje misli da se vrate na pravi put. On nije bio savršen čovek, to je
bila fraza laskavaca, a laskanja Abul Fazla dovela su ga do onoga što je Mogor del Amore
nazivao mrežom paradoksa. Podići čoveka do gotovo božanskog statusa, i dopustiti mu
apsolutnu moć, a u isto vreme tvrditi da su ljudska bića, a ne bogovi, gospodari ljudskih
sudbina, sadržalo je protivrečnost koja ne bi preživela previše ispitivanja. Pored toga,
dokazi mešanja sudbine u ljudske stvari bili su rasuti svuda oko njega. Nije mogao
zaboraviti samoubistvo sestara anđeoskih glasova, Tane i Riri, za koje je smrt bila bolje
rešenje od kompromitovanja njihove vere. Nije želeo da bude bog. Da boga nikada nije bilo,
car je razmišljao, bilo bi lakše spoznati šta je dobrota. Čitav taj posao oko obožavanja,
odricanja sebe pred Svemoćnim, bio je odvraćanje, pogrešan put. Gde god dobrota ležala,
ona nije ležala u ritualnom, nepromišljenom klanjanju pred božanstvom, već možda u
sporom, trapavom, greškama ispunjenom pronalaženju pojedinačne ili kolektivne putanje.
Ponovo se, odjednom, zaglibio u protivrečnostima. Nije želeo da bude božanstvo, ali
verovao je u pravednost njegove moći, u njegovu apsolutnu moć. Imajući to verovanje na
umu, ova čudna ideja o dobroti neposlušnosti koja mu je nekako skliznula u misli, bila je, u
najmanju ruku, podrivačka. Imao je moć nad ljudskim životima pravom osvajanja.
Neizbežan zaključak do kog je svaki realističan princ morao doći, bio je da je moć bila
ispravna, a da je sve ostalo, ova beskrajna meditacija o vrlini, na primer, bilo samo ukras.
Pobednik je bio čovek vrline, to je sve što je moglo da se kaže. Razlike su postojale, biće
pogubljenja i samoubistava, ali nesloga se može ugušiti, a njegova pesnica je mogla da je
uguši. Ali šta onda sa glasom iznutra, koji mu je svako jutro šaputao o harmoniji, ne o
glupavim mističkim nadritvrdnjama da su svi ljudi jedno, već o ovoj čudnijoj ideji: da su
razdor, razlika, neposlušnost, neslaganje, nepoštovanje, ikonoborstvo, drskost, čak i
bezobrazluk, mogli biti izvori Boga. Te misli nisu bile dostojne kralja.
Razmišljao je o dalekim vojvodama u strančevoj priči. Ni oni nisu tvrdili da imaju
božansko pravo na svoje zemlje, već samo pravo pobednika. I njihovi filozofi prikazivali su
ljudsko biće kako stoji u središtu njegovog vremena, njegovog grada, njegovog života,
njegove crkve. Ali blesavo su pripisivali čovečnost ljudi Bogu, tražili su božansku podršku za
njihovo stanovište o tom pitanju, važnom pitanju čoveka, dok nisu osećali potrebu za
takvom potvrdom kada je u pitanju bio niži problem moći. Kako su samo zbunjeni bili, i
kako su bili mali, vladajući samo gradom u Toskani i rimskom biskupijom, a kako su visoko
mišljenje imali o sebi. On je bio vladar beskonačnog univerzuma, a video je jasnije nego oni.
Ne, nije, ispravio je sebe, i uživao bi u običnim predrasudama ako bi to tvrdio. Mogor je bio
u pravu. Prokletstvo ljudske rase nije u tome da smo toliko različiti jedni od drugih već u tome
da smo toliko slični.
Dnevna svetlost prosula se preko poda prekrivenog ćilimima i ostala tu. Bilo je vreme
da se pokaže na prozoru džaroha i primi obožavanje ljudi. Ljudi su danas bili u
slavljeničkom raspoloženju - i to im je bilo zajedničko sa stanovništvom onog drugog grada
čijim ulicama je hodao u snovima, ta veselja - jer danas je bio solarni rođendan njihovog
cara, petnaesti oktobar, i prema težini njegovog veličanstva biće po dvanaest puta izmereni,
između ostalih stvari, zlato, svila, parfemi, bakar, topljeno maslo, gvožđe, žito i so, a dame iz
harema svakom domaćinstvu poslaće njegov deo darova. Uzgajivači stoke primiće onoliko
ovaca, koza i pilića koliko kralj ima godina. Određeni broj ostalih životinja, namenjenih
klanju, biće oslobođen i prepušten da se sam snalazi. Kasnije, u haremu, on će učestvovati u
ceremoniji vezivanja čvora na vrpci njegovog života, vrpci kojom se vodi evidencija o
njegovoj starosti. Pored toga, danas će morati da donese jednu odluku u vezi sa strancem
koji je tvrdio da je mogul ljubavi.
Car je doživeo razna osećanja koja su se ticala tog pojedinca: razonodu, zanimanje,
razočaranje, gubljenje iluzija, iznenađenje, zaprepašćenje, fascinaciju, nerviranje,
zadovoljstvo, zbunjenost, sumnjičavost, naklonost, dosadu i, sve više, morao je to priznati,
ljubav i divljenje. Jednog dana je shvatio da na isti način roditelji reaguju na svoju decu,
osim što su u slučaju njegovih sinova trenuci ljubavi bili retki, dok su razočaranje, gubljenje
iluzija i sumnjičavost bili uvek prisutni. Krunski princ je skoro od kolevke kovao zavere
protiv njega i sva tri dečaka bili su izrodi, dok je čovek s pričom o Karakez bio
nepromenljivo učtiv, neporecivo inteligentan, očigledno neustrašiv i tkao je izvanrednu
pređu. Odnedavno je Akbar počeo da se zanima gotovo skandaloznom mišlju u vezi sa tim
sve milijim Vespučijem koji se tako dobro uklopio u dvorski život u Sikriju da su ga gotovo
svi sada primali kao da s pravom pripada tamo. Princ Salim ga je prezirao, kao i religiozni
fanatik Badauni, čija je tajna knjiga o otrovnim napadima na cara postajala iz dana u dan
deblja dok je njen autor postajao sve tanji, ali ta neprijateljstva samo su mu išla u prilog.
Njegova majka i kraljica Marijani uz Zamani, njegova starija, zaista postojeća žena, takođe
su ga prezirale, ali one nisu imale maštu i suprotstavljale su se svakom zalasku sveta snova
u stvarnost.
 Gotovo skandalozna pomisao o Vespučiju kljucala je Akbara već neko vreme, i da bi je
isprobao počeo je da uključuje stranca u državna pitanja. Žutokosi „mogul“ je ovladao,
gotovo smesta, složenim detaljima sistema mansabdara po kojem se upravlja carstvom i od
kog zavisi njegov opstanak, piramidom ljudi s činom od kojih se očekuje da održavaju trupe
i konje zavisno od svoje starosti i koji su, za uzvrat, dobijali lične feudalne posede - izvore
njihovog bogatstva. U roku od nekoliko dana zapamtio je imena svih mansabdara u carstvu -
a bilo je trideset tri rangova tih činovnika, od kraljevskih prinčeva koji su upravljali
desetinom hiljada ljudi, do nižih upravnika sa po deset - a, pored toga, upoznao se sa
učinkom ljudi s činovima, i došao u poziciju da može savetovati cara koji mansabdari
zavređuju unapređenje, a koji nisu obavili svoje dužnosti. Stranac je Akbaru predložio
korensku promenu u strukturi sistema koja bi garantovala stabilnost carstva stotinu
pedeset godina. Na početku je većina mansaba bila ili turkestanskog, centralnoazijskog
mogulskog etničkog porekla, čije su porodice poticale iz susedstva Fergane i Andižana, ili
persijskog porekla. Međutim, na nagovor Mogora, Akbar je počeo da daje položaj velikom
broju drugih naroda, Radžputancima, Avganistancima i indijskim muslimanima, tako da
nijedna grupa nema većinu. Turkestanci su i dalje bili najveća grupa, ali nakon velike
reforme, imali su samo jednu četvrtinu mesta. Tako nijedna grupa nije mogla diktirati
uslove ostalima, a sve su morale da se slažu i sarađuju. Sul ikul. Potpuni mir. Sve je bilo stvar
organizacije.
Znači, taj čovek je imao i druge talente, osim mađioničarskih trikova i pripovedanja.
Car, veoma prijatno iznenađen, počeo je da testira mladićeve atletske i vojničke veštine, i
otkrio da je mogao jahati konja bez sedla, pogoditi metu strelom i nositi mač s više nego
zadovoljavajućim samopouzdanjem. Izvan igara i bitke, njegov dar za jezike već je bio
čuven, a brzo je postao stručnjak za najpopularnije igre u dvoru, kao što je igra na tabli
čandal mandal i igra s kartama gandžifa, koje je oživeo povezavši boju karata s velikanima
Sikrija. Ašvapati, gospodar konja, najjača karta u igri, morao je, naravno, biti sam car.
Danpati, gospodar blaga, bio je, očigledno, ministar finansija, radža Todar Mal, a Tijapati,
kraljica dama, bila je, prirodno, Džoda Bai. Radža Man Sing bio je Dalpati, gospodar bitke, a
Birbal, voljen više od svih, prvi među jednakima, verovatno bi trebalo da bude Garpati,
gospodar utvrđenja. Akbara su te ideje silno zabavljale. „A ti, moj mogule ljubavi“, rekao je,
„ti moraš biti Asrpati, mislim.“ Bio je to gospodar duhova, kralj mađioničara i čarobnjaka.
Tada se stranac usudio reći, „a Ahipati, gospodar zmija, Džahanpana... da li bi to mogao biti
krunski princ Salim?“
Ukratko, bio je to čovek s kvalitetima, što je bio prvi zahtev da bi se postalo čovek
kvaliteta. „Priče mogu da čekaju“, rekao mu je car. „Moraš popraviti svoje poznavanje načina
na koji se ovde stvari obavljaju.“ Tako je Mogor del Amore prvo dodeljen radži Todaru Malu,
a zatim radži Man Singu, da ga uvedu u tajne finansija i uprave, a kada je Birbal krenuo na
zapad ka tvrđavama Čitorgar i Merangar, Amber i Džaisalmer, da obiđe careve podanike i
saveznike u tim krajevima, stranac ga je pratio sa ulogom starijeg pomoćnika, a vratio se
iskolačenih očiju od čuda zbog careve moći, videvši neosvojive utvrđene palate čiji su
prinčevi padali na kolena pred kraljem kraljeva. Kako su meseci prelazili u godine, svima je
postalo jasno da žutokosog čoveka više ne smatraju strancem. Mogul ljubavi postao je
savetnik i poverenik velikog mogula.
 „Uzgred, čuvaj se tog gospodara zmija“, upozorio je car Mogora. „Nož koji sanja da će
zariti u moj vrat mogao bi skrenuti ka tvom“
A onda je Birbal umro.
Car je krivio sebe jer je prihvatio želju njegovog prijatelja da mu se da vojna komanda.
Međutim, Birbal je uzdizanje kulta raušanaija, avganistanskih iluminata, primio
iznenađujuće lično - takoreći, u carevo ime. Njihov vođa Bajazit Prorok, pomešao je
hinduizam i islam i dobio panteistički bućkuriš amoralnosti. Birbal je bio zgađen. „Pošto je
Bog svako i sve, sledi da su sva dela božanska dela, a pošto su sva dela božanska, ne postoji
razlika između dobrog i lošeg, dobrih dela i zlih, pa onda znači da i mi možemo raditi šta
hoćemo?“ rugao se. „Džahanpana, oprostite mi, ali ovaj jadni vojskovođa vam se smeje. Uzeo
je lepotu vaše želje da pronađete jednu veru unutar svih vera, i pretvorio je u ružnoću, da bi
vam se rugao Samo za taj nemar trebalo bi ga pokoriti, čak i da ne pljačka i ne pustoši kao
varvann. Pustošenje je, naravno, po njegovom mišljenju bilo dopustivo - ha! - jer su raušanai
bili odabrani ljudi, ljudi koje je Bog odabrao da naslede zemlju, pa ako žele da zgrabe svoje
nasledstvo nešto malo ranije, ko bi mogao reći da nemaju pravo na to?“
Ideja da je pljačka verska obaveza, kojom odabrani dolaze do onoga što je bilo božanski
dar njima, naročito se dopala plemenima u avganistanskim planinama, pa je kult brzo jačao.
Kada je Bajazid iznenada umro, na mestu vode raušanaija zamenio ga je šesnaestogodišnji
Džalaludin, njegov najmlađi sin. Birbalov bes zbog tog razvoja bio je neobuzdan, jer
„Džalaludin“ je bilo i rođeno ime cara Akbara, a ta podudarnost silno je povećavala drskost
raušanaija. „Džahanpana, vreme je da se na ove uvrede odgovori kako doliči“, rekao je.
Akbar, zabavljajući se takvim nevojničkim besom, složio se da bude po Birbalovom. Stranac
Mogor del Amore nije pratio Birbala. „Nije spreman za jedan rat s Avganistancima“, objavio
je car, na opšti smeh, u domu za privatne audijencije. „Treba da bude ovde, na dvoru, i da
nama pravi društvo.“
Međutim, ustanak nije bio šala. Planinski putevi su postali skoro neprohodni. A nedugo
nakon što je Birbal stigao u oblast da iluminate nauči pameti, bio je napadnut iz zasede u
klancu Malandrai. Kasnije su se širile pakosne priče o tome da je veliki ministar pokušao da
spasi svoju kožu pobegavši od svojih trupa, ali te glasine su, car je verovao, govorile o izdaji.
Sumnjao je da je krunski princ nekako učestvovao u tome, ali nikada nije uspeo da to
dokaže. Birbalovo telo nikada nije pronađeno. Osam hiljada njegovih ljudi bilo je pobijeno.
Nakon nesreće u klancu Malandrai, car je dugo bio očajan, odbijao je hranu i piće,
ucveljen. Napisao je stihove u čast svog palog druga. Bespomoćnima si dao sve što si mogao,
Birbale. Sada sam ja bespomoćan, ali ti više nemaš ništa da mi daš. Prvi i poslednji put pisao
je u prvom licu jednine, ne kao što bi pisao kralj, već kao što bi pisao čovek koji oplakuje
nekog voljenog. A dok je žalio za Birbalom, prvo je poslao Todara Mala, a zatim Man Singa
da napadnu Raušanije i pokore ih. U palatama Sikrija svuda je video praznine, prazna mesta
na kojima su trojica od njegovih devet dragulja bila, mesta koja niko manje vredan nije
mogao da popuni. Privukao je Abul Fazla još bliže i sve se više oslanjao na njega. I tada se
javila misao, gotovo skandalozna misao koju je pažljivo odmeravao osam meseci nakon
Birbalove smrti, na dan njegovog četrdeset četvrtog solarnog rođendana, kada je krenuo na
kraljevsku vagu da ga izmere. Bilo je to pitanje na koje je pokušavao da pronađe odgovor:
da li da stranca, Mogora del Amorea, poznatog i pod imenom Nikolo Vespuči, pripovedača
bajki koji je nečuveno tvrdio da je njegov stric, koji je dokazao da je vešt administrator i
savetnik i kog je tako neočekivano zavoleo, učini svojim počasnim sinom? Čin farzanda bio
je među najređe dodeljivanim, najpoželjnijim počastima u carstvu, a svako ko bi dobio tu
titulu smesta bi ulazio u carev unutrašnji krug. Da li je ova mlada bitanga, koja je više bila
poput njegovog brata nego njegovog sina (ili strica), bila vredna tako visoke pohvale? I, što
je bilo jednako važno, kako će takvo imenovanje biti primljeno?
Pojavio se u džarohi, a masa je moćno klicala. Taj mogul ljubavi, razmišljao je Akbar, bio
je omiljen i kod masa. Njegova popularnost, sumnjao je car, imala je mnogo veze sa
uspehom njegove kuće kurtizana pokraj jezera, Kuće Skande u kojoj su Skelet i Dušek imale
prevlast, kao u priči o Karakez, ali bez sumnje se desilo da je priča o skrivenoj princezi
postala deo gradskog znanja, a zanimanje ljudi za nju nije prestajalo. Ljudi su znali i da su
kraljevi sinovi razočaranje. Budućnost dinastije zbog toga je bila problem. Sudeći po
legendi, mogulski predak Timur, koji je u to vreme bio nebitan bandit, putovao je premjeri u
kamilara kada mu je prišao fakir prosjak i zatražio hranu i vodu. „Ako mi daš okrepljenje, ja
ću tebi dati kraljevstvo“, obećao je fakir, momak koji se odrekao islama u korist hinduizma.
Timur mu je dao ono što je tražio, a nakon toga je fakir prebacio svoj ogrtač preko njega i
počeo dlanom da udara Timura po pozadini. Nakon jedanaest udaraca Timur je besno
zbacio ogrtač. „Da si istrpeo više udaraca“, rekao je fakir, „tvoja dinastija bi duže trajala.
Ovako, završiće se sa tvojim jedanaestim potomkom.“ Car Akbar je bio osmi potomak
Timura Lame, pa su, ako se moglo verovati legendi, moguli bili bezbedni na tronu
Hindustana još tri generacije. Međutim, deveta generacija bila je teška. Sa osamnaest,
petnaest i četrnaest godina, svi su bili pijanice, jedan je imao padavicu, a krunski princ, šta
je moglo da se kaže o krunskom princu - bio je užas i to je sve.
Car je na svoj rođendan, sedeći na vagi života, dok su prema njemu dvanaest puta
merili pirinčano mleko, razmišljao je o budućnosti. Kasnije je posetio umetničke radionice,
ali njegove misli su bile na drugom mestu. Čak i u haremu, gde su se žene rojile oko njega,
dok ga je njihova mekoća okruživala, bio je odsutan. Osećao se kao da je stigao na
prekretnicu i kao da mu je ova odluka o strancu bila u srcu. Pustiti ga u porodicu bio bi znak
da zaista teži ideji Abul Fazla o tome da postane svetski kralj koji bi u svoju lozu - u sebe -
mogao uključiti osobe, mesta, pripovesti i mogućnosti iz dosad nepoznatih zemalja, zemalja
koje bi za uzvrat takođe mogle biti obuhvaćene. Ako je jedan stranac mogao postati mogul,
onda bi, s vremenom, to mogli svi stranci. Pored toga, to bi bio korak dalje u stvaranju
kulture uključivanja, upravo one kulture koju je kult raušanaija ismevao samim svojim
postojanjem: njegova prava vizija oživela je, a u njoj bi sve rase, plemena, klanovi, vere i
nacije postale deo jedne velike mogulske sinteze, jedne velike sinkretizacije zemlje, njenih
nauka, umetnosti, ljubavi, razlika, problema, taština, filozofija, sportova, kaprica. Sve to ga je
ohrabrilo da zaključi kako bi počastvovanje Mogora del Amorea titulom farzanda bilo čin
snage.
Međutim, da li bi to moglo izgledati i kao slabost? Kao sentimentalnost, samoobmana,
lakovernost? Pasti na slatkorečivog stranca o kom nisu znali ništa, osim nepotpune,
hronološki problematične priče koju je on sam ponudio? Dati mu zvaničan položaj zapravo
bi bilo isto kao reći da istina više nije bila značajna, da više nije bilo bitno da li je njegova
priča bila samo lukava laž. Zar princ ne bi trebalo da prikrije svoje zanemarivanje istine?
Zar nije trebalo da brani tu vrlinu, a da laže kada mu odgovara krijući se iza te odbrane? Zar
princ, ukratko, ne bi trebalo da bude hladniji, manje podložan maštarijama i vizijama?
Možda je jedina vizija koju je sebi trebalo da dozvoli bila moć. Da li je uzdizanje stranca
služilo carevoj moći? Možda jeste. A možda i nije.
A izvan tih ležala su još dublja pitanja, pitanja iz sveta magije u kojem su svi tako
strasno živeli kao što su nastanjivali svet opipljive materije. Kada bi se Akbar svakog dana
pomolio na prozoru džarohe, pothranjivao je takvo verovanje; ispod njega su bili
privrženici, članovi nabubrelog kulta pogleda, koji su posle toga širili priče o čudima.
Bolesni, umirući, povređeni, dovođeni su svaki dan, i ako bi Akbarov pogled pao na njih, ako
bi na njih bacio pogled makar onoliko koliko su oni mogli da bace pogled na njega, izlečenje
je bilo neizbežan ishod. Bacanje pogleda prenosilo je carevu moć na pogledanog. Magija je
nepromenljivo tekla od magičnije osobe (cara, čarobnjaka, vešca) ka manje magičnoj osobi:
bio je to jedan od njenih zakona.
Bilo je važno ne uvrediti zakone magije. Ukoliko vas žena ostavi, to je zato što niste na
nju bacili pravu čin, ili zato što je neko drugi bacio jače čini od vaših, ili zato što je vaš brak
bio proklet na taj način da su prekinute ljubavne veze između muža i žene. Zašto je na
njegov posao delovalo to i to, umesto onoga i onoga? Zato što je posećivao pravog
čarobnjaka. U caru je postojalo buntovništvo protiv svih tih fetiša. Zar odustajanje od
sopstvene moći vladanja i verovanje da takva moć počiva izvan osobe, a ne unutar nje, nije
neka vrsta podetinjavanja sopstvene ličnosti? Zbog toga se protivio i Bogu: jer je njegovo
postojanje uskraćivalo ljudskim bićima pravo da sama formiraju etičke strukture. Ali magija
je bila svuda oko njega i nije dozvoljavala da je iko porekne, brzoplet bi bio vladar koji bi je
omalovažio. Vera je mogla biti premišljana, preispitivana, prerađivana, možda i odbacivana;
magija je bila nedostupna za takve napade. Zbog toga je, na kraju, priča o Karakez tako lako
zaposela maštu stanovnika Sikrija. Odnela je njenu magiju, „njihovu“ magiju, u druge
svetove, svetove sa sopstvenim okultizmima, a njeno čarobnjaštvo pokazalo se moćnijim od
njihovih. Njeno čarobnjaštvo. Njemu čak ni on, car, nije mogao da odoli.
Magijski problemi koji su se ticali stranca Nikola Vespučija, samoprozvanog mogula
ljubavi, mogli bi se formulisati na sledeći način: da li je njegovo prisustvo među njima bilo
blagoslov ili kletva? Da li bi njegovo izdizanje na visok položaj donelo blagoslov carstvu ili
bi, pošto je uvredilo neki mračni zakon sudbine, donelo propast carstva? Da li je sama
stranost bila stvar koju treba prigrliti kao revitalizujuću snagu koja donosi nagrade i uspeh
svojim pristalicama, ili je prljala nešto suštinsko u pojedincu i društvu kao celini, da li je
pokretala proces propadanja koji će se završiti otuđenom, neautentičnom smrću? Car je
zatražio savet od čuvara neviđenih svetova, čitača dlanova, astrologa, proroka, mistika i
probranih božanstava kojima je prestonica obilovala, naročito u blizini grobnice Salima
Čištija, ali njihovi saveti bili su protivrečni. Nije pitao za mišljenje strančeve kolege
Evropljane, očeve Akvavivu i Monserata, jer je njihovo neprijateljstvo prema pripovedaču
bilo dobro poznato. A Birbal, oh, njegov voljeni, mudri Birbal je otišao.
Na kraju, bio je prepušten sam sebi. Samo je on mogao da odabere.
Dan se završio. Nije odlučio. Meditirao je u ponoć pod srpastim mesecom. Ona mu je
došla, sva u srebru, tiho, i zasjala.
 ***
Stvari su došle do tačke kada je Džoda postala nevidljiva mnogim ljudima. Osoblje u
domaćinstvu koje je bilo zaduženo za služenje njoj, naravno, moglo je da je vidi, jer je
njihova životnost zavisila od toga, ali ostale kraljice, koje je uvek vređalo njeno prisustvo,
više nisu mogle da je razaberu. Ona je znala da joj se dešava nešto loše i ispunio ju je strah.
Osećala se slabije, a s vremena na vreme, osećala se i privremenom, kao da je dolazila i
odlazila, kao da je sveća njenog postojanja bila gašena, ponovo paljena, pa opet gašena i
ponovo paljena. Birbal je bio mrtav, a ona je bledela, mislila je. Svet se menjao nagore. Car ju
je ovih dana posećivao mnogo rede, a i kada je to činio, delovao je rastrojeno. Kada je vodio
ljubav s njom, imala je utisak kao da misli na nekog drugog.
Evnuh uhoda, Umar Ajar, koji je mogao da vidi sve, uključujući i neke stvari koje se još
nisu desile, zatekao ju je kako se u vrelo popodne odmara u Odaji vetrova, dvospratnoj
vetrovitoj prostoriji čija su tri od četiri zida činili kameni paravani s filigranima, džali. Bio je
to dan nakon carevog rođendana i u njegovim pokretima primećivala se čudna užurbanost.
Obično su mu pokreti bili malaksalo graciozni i tečni. Međutim, danas je bio gotovo
usplahiren, kao da su vesti koje je trebalo da saopšti poskakivale unutar njega i izbacivale
ga iz ravnoteže. „U redu“, objavio je, „došao je veliki trenutak za vas. Marija od Večnosti i
Marija od Poseda - žena i majka Božanskog kalifa, Jedinstvenog dragulja i Hediva od Starosti
- dolaze lično u posetu.“
Marija od Večnosti bila je Marijam uz Zamani, prava majka princa Salima, Radžkumari
Hira Kunvari, Kačvaha Radžput princeza Ambera. Marija od Poseda, Marijam Makani, bila je
careva majka Hamida Bano. (Kalif, Dragulj i Hediv, sve to bio je car lično.) Ako su ove dve
velike gospe, koje nikada pre nisu posvetile deo dana nepostojećoj kraljici, dolazile da je
posete u njenim privatnim odajama, pokrenuto je nešto velikog značaja. Džoda se pribrala i
zauzela poniznu pozu, sa sklopljenim dlanovima i oborenim pogledom, čekajući njihov
dolazak.
Nekoliko minuta kasnije, one su doklizile, a na njihovim licima videla se i zadivljenost i
zgađenost. Bibi Fatima, sluškinja odjek kraljice majke, ovom prilikom bila je odsutna, pošto
je nedavno umrla, ali u svakom slučaju, dame su namerno došle bez drugih dvorana, osim
Umara Ajara, čija je sposobnost čuvanja tajni bila nesumnjiva. Osmotrile su oko sebe
zbunjeno, a onda se okrenule Ajaru tražeći pomoć. „Gde je ona?“ prošištala je Hamida Bano.
„Da li je otišla iz sobe?“ Umar je nakrivio glavu u Džodinom pravcu. Kraljica majka je
delovala zbunjeno, dok je mlađa kraljevska gospa ljutito frknula i okrenula se otprilike u
pravcu koji je uhoda pokazao.
„Ovde sam, na moje poprilično zaprepašćenje“, rekla je kraljica Marijam uz Zamani,
govoreći preglasno i presporo, kao da razgovara sa glupim detetom, „i pričam sa ženom koja
ne postoji, čiji se lik ne može videti ni u jednom ogledalu, koja meni izgleda kao prazan
prostor na ćilimu. Ovde sam sa carevom majkom, udovicom Kubeta oproštenja, Voljenom
bivšom suprugom cara Humajuna, Čuvara sveta, čije je gnezdo Raj, jer se plašimo da bi
nešto gore od tebe moglo zaposesti cara, mog veličanstvenog supruga, njenog čuvenog sina.
Naše je mišljenje da je na njega bacio čini stranac Vespuči, koji je ovamo poslat kao
nevernikov ili đavolov izvršilac crnog srca, da uništi naš mir i donese nam depresiju, i da je
ta čarolija uhvatila u zamku carevu muškost i tako ugrozila njegov zdrav razum, a time
dovela u opasnost i celo kraljevstvo, a iz toga sledi i sve nas. To je čarolija za koju si sigurno
čula - čini se da svi u Sikriju već znaju za nju! Ona ima oblik utvare takozvane skrivene
princeze, Karakez.
„Mi, mi priznajemo...“ i tu je Marija od Večnosti posrnula jer je ono što je nameravala da
kaže vređalo njen ponos, „...da vas iz svojih razloga car voli više od ijedne druge ženske
družbenice...“ odbila je da izgovori kraljice, „...i nadamo se da ćete, shvatajući opasnost u
kojoj se on nalazi, razumeti koja je vaša dužnost. Prosto rečeno, želimo da upotrebite sve
svoje moći nad njim kako biste ga izvadili iz tog opčinjenog stanja - iz požude za tom ženom
demonom iz pakla - a mi smo ovde da vam pomognemo tako što ćemo vas naučiti svim
sredstvima kojima su žene ikada zadržavale moći nad muškarcima, stvarima koje car, kao
muškarac, ne zna, pa nije mogao da ih prenese tebi, svojoj donekle apsurdnoj, ali sada, čini
se, gotovo neprimetnoj tvorevini. Znamo da si pročitala mnogo knjiga i, ne sumnjam, dobro
naučila ono čemu te one mogu naučiti. Međutim, postoje stvari koje nikada nisu zabeležene
u knjigama, već se čuvaju samo u usmenom znanju žena, prenose šapatom s majke na
kćerku od početka vremena. Učini te stvari i on će ponovo postati tvoj rob, a pobeda
demona nad gospodarom Fatepur Sikrija biće sprečena. Jer ona je, sigurne smo, zao duh iz
prošlosti, osvetoljubiv duh koji prezire svoje dugo izgnanstvo i koji želi da usisa cara nazad
kroz vreme kako bi ga imao i učinio da ne postoji, na opštu štetu. U svakom slučaju, biće
bolje da se poštedimo, ako je ikako moguće, spektakla u kom bi car Hindustana, Kralj
manifestacije i stvarnosti, Biće u neuprljanom telu, Gospodar vere i nebeskog svoda, bio
zaluđen priviđenjem te otpadnice, njegove pokojne baba-tetke.“
„Seti se šta se desilo slikaru Dašvantu“, rekla je kraljica majka.
„Baš tako“, složila se Marijam uz Zamani. „Mogli bismo prihvatiti da jednog umetnika
zaturimo na taj način, ali Zaštitnika sveta ne smemo zagubiti.“
Iskreno, nisu mogle videti ženu kojoj su govorile, ali pristale su da se smeste na njene
ćilime, naslone se na njene jastuke, piju vino koje su njene sluge ponudile i praznom
vazduhu ispričaju seksualne tajne žena kroz istoriju. Nakon nekog vremena prestale su da
se osećaju kao da su izgubile um, i ponašale su se kao da su same, kao da njih dve
razgovaraju jedna s drugom, govore otvoreno o onome što je uvek bilo zatvoreno,
bespomoćno se smeju zaprepašćujućoj komediji od požude, apsurdnim stvarima koje su
muškarci želeli i jednako apsurdnim stvarima koje su žene radile da bi ih zadovoljile, sve
dok i same nisu izgubile godine i prisetile se sopstvene mladosti, i prisetile se kako su njima
te tajne ispričale druge ozbiljne, svirepe žene, koje bi se takođe, nakon nekog vremena,
rastapale u radosnom smehu, prisećajući se kako je znanje predato njima, a do kraja priče
smeh u prostoriji bio bi smeh generacija, smeh svih žena i istorije.
Govorile su tako pet i po sati, a kada su završile, smatrale su to jednim od najveselijih
dana u svojim životima. Džoda im je postala draža nego ikada pre. Sada je bila jedna od njih,
deo ženske štafete; više nije bila samo careva tvorevina. Delimično je bila i njihova.
Spuštao se sumrak. Dvorske sluškinje svećarke ušle su sa kamfornim svećama u
srebrnim svećnjacima. Gvozdene baklje na zadnjem zidu prostorije bile su upaljene, a
pamukove semenke i ulje u njima veselo su goreli, pa su senke dve dame igrale po crvenim
kamenim džalijima. U drugom delu Sikrija, careva fantazija, njegov hajal promenio se
konačno i zauvek, i tada je u Odaji vetrova Umar Ajar zaustavio dah, a trenutak kasnije
Marija od Večnosti i Marija od Poseda videle su ono što je on video: ne samo senku treće
žene među džalijima, već neprovidnu konturu žene koja se formirala u vazduhu, postajući
oštrija, jasnija, ispunjavajući se, sve dok pred njih nije stala žena, sa znatiželjnim osmehom
na usnama. „Ti nisi Džoda“, slabašno je rekla kraljica majka. „Ne“, rekla je utvara čije su crne
oči svetlucale. „Džodabai je otišla jer caru više nije bila potrebna. Od sada ću mu ja biti
družbenica.“ To su bile prve reči koje je ovo priviđenje izgovorilo.

***
Uprkos oprezu dveju kraljica, vesti o tome da je izmišljenu kraljicu Džodabai zamenila
utvara Karakez velikom brzinom proširile su se po gradu. Za neke je to bio konačan dokaz
da je skrivena princeza zaista postojala, da je pripadala svetu činjenica, a ne priča, jer
nijedna žena koja nikada nije živela i umrla nije se mogla pojaviti kao duh. Za druge je to
bila potvrda za tvrdnju Abul Fazla da car ima božanski status, pošto mu se sada, pored
stvaranja potpuno izmišljene žene koja je mogla da hoda, govori i vodi ljubav uprkos tome
što nije postojala, pripisivalo i vraćanje stvarne žene iz mrtvih. Mnoge porodice zanete
pričama o skrivenoj princezi, koje su ubrzo roditelji počeli da pričaju deci pred spavanje,
bile su oduševljene mogućnošću da se ona zaista vidi u javnosti. Čulo se i nekoliko
skandalizovanih konzervativnih glasova koji su insistirali na tome da u svim prilikama kada
bude napuštala kraljevske ženske odaje ona mora nositi veo; besramno šetanje otkrivenog
lica u kojem je uživala na zapadnjačkim ulicama neprihvatljivo je među poštenim narodom
mogulske prestonice.
Familijarnost s kojom je prihvaćena natprirodna pojava bila je posledica činjenice da su
takve pojave bile normalne u to vreme, pre nego što su realno i nerealno zauvek podeljeni i
osuđeni na odvojen život pod raznim monarsima i raznim zakonskim sistemima. Veće je
iznenađenje bio nedostatak saosećanja sa nesrećnom Džodabai, koju je car tako lako
odbacio i koja je s poniženjem zamenjena u Odaji vetrova pred očima kraljice majke i starije
kraljice. Mnogi građani stekli su nepovoljno mišljenje o Džodi jer je odbijala da napušta
palatu. Po tim ljudima, njena dematerijalizacija bila je zaslužena kazna jer je bila izuzetno
arogantna i nedopadljiva običnim ljudima. Karakez je brzo postala narodska princeza, dok
je Džoda uvek bila rezervisana i daleka kraljica.
Umar Ajar o svemu ovome izvestio je cara, ali je dodao notu upozorenja. Nisu sve
reakcije na novosti bile pozitivne. U koloniji Turani, u persijskom sektoru, i u četvrti gde su
živeli indijski muslimani, postojao je izvestan nemir. Među neislamskim mnogobošcima čiji
su bogovi bili previše brojni da bi se izbrojali, dolazak još jednog čudesnog bića nije bio
nikakva briga, jer je božanska populacija već bila previše velika gomila za poimanje, sve je
sadržalo bogove, drveće je sadržalo duhove, a isto je važilo i za reke, i bog zna šta sve još,
verovatno je postojao i bog đubreta i bog toaleta, pa ako se novi duh ukrcao na taj brod, to
jedva da je bilo vredno priče. Međutim, na jednobožačkim ulicama bilo je izvesnog
zaprepašćenja. Počeo je tihi žamor, žamor koji su samo fino podešene uši mogle da čuju, a
ticao se carevog mentalnog dobrostanja. U tajnom Badaunijevom dnevniku koji je Umar i
dalje pamtio iz noći u noć dok je vođa partije mangula spavao, pokrenuto je pitanje
blasfemije, jer moglo bi se tvrditi da ne postoji nikakav božanski zakon protiv pretvaranja
snova u realnost, pa bi stvaranje Džode moglo biti izuzeto iz prekora, ali samo je Svemogući
imao moć nad živima i mrtvima, i vratiti ženu nazad iz zagrobnog života samo zarad ličnog
zadovoljstva, bilo je previše, zaista previše i za to nije bilo opravdanja.
Šta je Badauni pisao u privatnosti, njegovi sledbenici su počeli da šapuću jedan drugom.
Taj šapat je bio veoma tih jer, kao što je stara izreka govorila, na dvoru velikog mogula samo
ponizni ne bivaju poniženi. Svejedno, postojao je po Ajarovom mišljenju razlog za brigu, jer
ispod tihog žamora, na još tišem nivou, čuo je mračniju tutnjavu, dublje osuđivanje novog
odnosa između Akbara i Karakez. Na tom dubokom nivou, Umar je čuo neke blede zvuke,
zvuke koji su se jedva usuđivali da budu zvuci, izgovorene usnama koje jedva da su se
pomerale i koje su bile užasnute same pomisli o ušima koje slušaju. Te vibracije sadržale su
reč tako moćnu da bi mogla opasno oštetiti poštovanje koje je car uživao, možda mu čak i
poljuljati tron.
Ta reč bila je incest. A Umarovo upozorenje stiglo je na vreme, jer ubrzo nakon što se
Karakez pojavila u Fatepur Sikriju, krunski princ Salim napustio je prestonicu i pokrenuo
klasičnu pobunu u Alahabadu, a blasfemija i incest bile su optužbe kojima je pravdao svoj
revolt. Pobuna je bila loš posao, iako je Salim uspeo da okupi vojsku od trideset hiljada ljudi.
Nekoliko godina galopirao je oko severnog Hindustana tvrdeći da želi zbacivanje oca s
trona, a da se nikada nije usudio da natera velikog kralja na pravu bitku. Međutim, postigao
je jednu užasnu pobedu kada je uspešno ugovorio ubistvo carevog preostalog najbližeg
savetnika, kog je optuživao da je izopačio um njegovog oca, ohrabrujući ga da čini bogohulna
dela i nateravši ga da okrene leđa Bogu i njegovom svetom proroku, a takođe i da je, večito
dajući podrugljive primedbe, okrenuo cara protiv krunskog princa, svog naslednika, svog
sina. Abul Fazl umro je u zasedi, kao i Birbal. Princ Salim dojavio je savezniku, radži Bir Sing
Deo Bundeli iz Orče, kroz čiju je teritoriju Dragulj Sikrija putovao, da ga otpremi u
nepostojanje, a s tim se zahtevom radža spremno složio, odsekavši glavu nenaoružanom
ministru i poslavši je Salimu u Alahabad, gde ju je Salim, prikazujući svoj uobičajeni osećaj
za ukus i dolično ponašanje, bacio u poljski nužnik.
Akbar se odmarao na jastucima u Odaji vetrova, popivši možda previše vina, slušajući
kako večernja utvara Karakez peva tužne ljubavne pesme prateći sebe na dilrubi, kada je
Umar Ajar došao s vestima o smrti Abul Fazla. Ta užasna informacija dozvala je cara pameti.
Ustao je i smesta napustio Karakezine odaje. „Od sada, Umare“, zakleo se, „ponovo ćemo se
ponašati kao vladar univerzuma i prestaćemo da se ponašamo kao bubuljičavi, zaluđeni
dečko.“
Zakoni koji su obavezivali princa nisu imali veze s prijateljstvom niti osvetom. Princ je
morao imati na umu dobrobit kraljevstva. Akbar je znao da dva od njegova tri sina nisu bila
podesna za nasleđivanje trona jer su toliko ogrezla u piću i bolestima da su zaista mogla
umreti od toga. Znači, ostao je samo Salim; bez obzira na to šta je učinio, nastavak loze
morao je biti obezbeđen. Zbog toga je Akbar poslao kurire Salimu obećavši da mu se neće
osvetiti za smrt Abul Fazla i proglasivši svoju beskrajnu ljubav prema svom prvorođenom
detetu. Salim je iz toga shvatio da je ubistvo Abul Fazla bilo opravdano. Pošto je taj debeli
licemer bio pogubljen, njegov otac mu je ponovo raširio ruke. Salim je Akbaru poslao
slonove na dar, tri stotine i pedeset slonova da umire Kralja slonova. Potom se složio da ode
u Sikri, a u kući njegove babe Hamide Bano pao je caru pred stopala. Car je podigao Salima,
skinuo svoj turban i stavio ga na glavu krunskog princa da bi pokazao da se ne ljuti. Salim je
zajecao. Stvarno je bio patetičan mladić.
Međutim, što se Salimovog mentora Badaunija tiče, on je bačen u najprljaviju ćeliju u
najdublju tamnicu Fatepur Sikrija i nijedan muškarac niti žena, osim njegovih tamničara,
više ga nikada nisu videli živog.

***
Nakon smrti Abul Fazla, car je postao strog. Njegova je dužnost bila da odredi kako
njegov narod treba da živi, a predugo je tu dužnost nehajno izvršavao. Zabranio je prodaju
alkohola običnom narodu osim ako ga je prepisao doktor. Krenuo je protiv rojeva
prostitutki koje su zujale po prestonici poput skakavaca, odveo ih nešto dalje u privremeni
logor nazvan Đavolji grad i naredio da svaki čovek koji krene đavolu mora da zapiše svoje
ime i adresu pre nego što uđe u tu zonu. Nije podržavao jedenje kravljeg mesa, crnog i belog
luka, ali je preporučio ljudima da jedu tigrovinu kako bi stekli hrabrost iz tigrovog mesa.
Objavio je da su verski običaji slobodni od proganjanja, da se hramovi mogu graditi, a
lingami prati, ali bio je manje tolerantan prema bradama jer su brade izvlačile hranu iz
testisa, pa ih evnusi zato nisu imali. Zabranio je brakove između dece i usprotivio se
spaljivanju udovica i ropstvu. Ljudima je rekao da se ne kupaju nakon seksa. I pozvao je
stranca na Anup Talao čije su vode bile uzburkane i nemirne iako nije bilo povetarca,
znamenje koje je značilo da su stvari koje bi trebalo da budu u miru bile uznemirene.
„I dalje te obavija previše tajni“, rekao je car iznervirano. „Ne možemo se osloniti na
čoveka čija životna priča nema smisla. Zato nam reci sve, hajde da odmah sad sve izbacimo
na čistac, a onda možemo odlučiti šta će biti s tobom i u kom će te pravcu sudbina povesti,
gore ka zvezdama ili dole u blato. Sve odmah jasno i glasno. Ništa ne izostavljaj. Danas je
sudnji dan.“
„Možda ono što ću reći neće naići na odobravanje, gospodaru“, odgovorio je Mogor del
Amore, „jer se tiče Mundus Novusa, Novog sveta, i nestalne prirode vremena na toj dopola
neistraženoj teritoriji.“

***
Preko Okeanskog mora, u Mundus Novusu, obični zakoni prostora i vremena nisu važili.
Što se prostora tiče, on je mogao da se divlje širi jednog dana, a da se sažima sledećeg, pa je
zemlja delovala ili dvostruko veća ili upola manja. Razni istraživači donosili su radikalno
različite izveštaje o proporcijama novog sveta, prirodi njegovih stanovnika i načinu na koji
se taj novi kvadrant kosmosa ponašao. Bilo je izveštaja o letećim majmunima i zmijama
dugačkim kao reke. Što se vremena ticalo, ono je bilo potpuno van kontrole. Ne samo da se
ubrzavalo i usporavalo na krajnje razuzdan način, već su postojali i periodi - mada se reč
„periodi“ nije mogla ispravno koristiti da bi se opisali takvi fenomeni - kada se ono uopšte
nije kretalo. Meštani, nekolicina koja je ovladala evropskim jezicima, potvrdili su da je
njihov svet svet bez promene, mesto stagnacije, izvan vremena, govorili su, i da se njima
dopadalo da tako bude. Moguće je, i bilo je filozofa koji su bučno zastupali to mišljenje, da su
vreme u Mundus Novus doneli evropski putnici i doseljenici, zajedno s raznim bolestima.
Zbog toga ono nije ispravno funkcionisalo. Još se nije prilagodilo novoj situaciji. „S
vremenom“, govorili su ljudi iz Mundus Novusa, „biće vremena.“ Međutim, u to vreme,
nestalna priroda satova u novom svetu morala se prosto prihvatiti. Rezultat te hronološke
nesigurnosti koji je najviše uznemiravao bila je činjenica da je vreme moglo teći različitim
brzinama za različite ljude, čak i unutar porodica i domaćinstava. Deca bi starila brže od
svojih roditelja sve dok ne bi izgledala starije od svojih otaca. Nekim osvajačima, mornarima
i doseljenicima činilo se kao da u danu nikada nema dovoljno vremena. Drugi su, pak, imali
sve vreme ovog sveta.
Car je, slušajući Mogora del Amorea dok je pričao svoju priču, shvatio da su zapadne
zemlje bile egzotične i nadrealne do te mere da su bile neshvatljive istočnjacima s
jednoličnim životima. Na Istoku su muškarci i žene naporno radili, živeli dobro ili loše,
umirali dostojno ili nedostojno, verovali u sudbine koje su stvarale veličanstvenu umetnost,
veličanstvenu poeziju, veličanstvenu muziku, nekakvu utehu i obilje zbrke. Uopšteno
govoreći, normalne ljudske živote. Ali u tim bajkovitim zapadnim područjima, činilo se da su
ljudi podložni histerijama - kao što je histerija plačljivaca u Firenci - koje su tutnjale
njihovim zemljama poput bolesti i menjale stvari iz korena, bez upozorenja. U skorije
vreme, obožavanje zlata preraslo je u posebnu vrstu te ekstremne histerije, koja je postala
pokretačka sila njihove istorije. Akbar je u mislima stvorio sliku zapadnjačkih hramova
sačinjenih od zlata, u kojima su bili zlatni sveštenici, a obožavaoci zlata dolazili su da se
mole, donoseći ponude u zlatu da bi umirili svog zlatnog boga. Jeli su zlatnu hranu i pili
zlatna pića, a kada su plakali, otopljeno zlato je teklo niz njihove svetlucave obraze. Zlato je
njihove mornare poteralo dalje na zapad preko Okeanskog mora, uprkos opasnosti da će
pasti preko ivice sveta. Zlato, a i Indija, za koju su verovali da sadrži neslućene zalihe zlata.
Nisu pronašli Indiju ali su pronašli... dalji zapad. Na tom daljem zapadu pronašli su zlato
i tražili su još, zlatne gradove i reke zlata, i susreli su bića još neverovatnija i impresivnija
od njih samih, bizarne, neznane muškarce i žene koji su nosili perje i kože i kosti, i nazvali
su ih Indijanci. Akbara je to vređalo. Ljude koji su prinosili ljudske žrtve svojim bogovima
nazvali su Indijanci! Neki od tih „Indijanaca“ iz drugog sveta nisu bili mnogo bolji od
urođenika; a čak i oni koji su gradili gradove i carstva bili su izgubljeni, ili se tako činilo
caru, u krvavim filozofijama. Njihov bog bio je pola ptica, pola zmija. Njihov bog bio je
napravljen od dima. Njihov je bio bog povrća, bog repe i kukuruza. Bolovali su od sifilisa i
smatrali kamenje i kišu i zvezde živim bićima. U svojim poljima radili su polako, čak lenjo.
Nisu verovali u promene. Nazvati takve ljude Indijancima po Akbarovom emfatičkom
mišljenju bilo je omalovažavanje plemenitih muškaraca i žena Hindustana.
Car je znao da je došao do neke vrste granice u svom umu, granice preko koje njegova
moć empatije i interesovanja nije mogla da pređe. Bilo je tu ostrva koja su se kasnije
pretvarala u kontinente, i kontinenata za koje se ispostavljalo da su bili obična ostrva. Bilo
je reka i džungli i rtova i zemljouza i do đavola sa svima njima. Možda je bilo i hidri na tim
mestima, ili grifona, ili zmajeva koji su čuvali ogromne hrpe blaga koje su navodno ležale u
dubinama džungli. Špancima i Portugalcima sve je to bilo ponuđeno. Tim blesavim
egzoticima je sinulo da nisu otkrili put do Indije već do nekog sasvim drugog mesta, ni na
istoku ni na zapadu, do mesta koje je ležalo između Zapada i velikog mora Gang i bajkovitog
ostrva s blagom, Taprobana, i preko njega, kraljevstava Hindustana, Cipanga i Kataja. Otkrili
su da je taj svet veći nego što su mislili. Neka im je sa srećom dok lutaju Ostrvima i Terra
Firma Okeanskog mora i umiru od skorbuta, glista, malarije, sušice i frambezije. Car je bio
umoran od svih njih.
Pa ipak, tamo je otišla ona, delinkventna princeza iz kuće Timura i Temudžina,
Baburova sestra, Hanzadina sestra, krv njegove krvi. Nijedna žena u istoriji sveta nije išla na
putovanja nalik njenim. Voleo ju je zbog toga i divio joj se, takođe, ali bio je siguran i da je
njeno putovanje preko Okeanskog mora bilo neka vrsta umiranja, smrt pre smrti, jer smrt je
bilo i kada otplovite iz poznatog u nepoznato. Ona je otplovila u nestvarno, u svet fantazije
koji su ljudi i dalje maštanjem stvarali. Utvara koja je pohodila njegovu palatu bila je
stvarnija od žene od krvi i mesa iz prošlosti koja je digla ruke od stvarnog sveta zbog
nemoguće nade, kao što je nekada digla ruke od prirodnog sveta svoje porodice i obaveza
zbog sebičnog biranja ljubavi. Sanjajući o pronalaženju puta da se vrati na mesto iz kog je
potekla, da ponovo bude ona stara, zauvek je bila izgubljena.

***
Put na istok za nju je bio zatvoren. Gusari u tim vodama učinili su prolazak morem
previše rizičnim. U otomanskom svetu i u kraljevstvu šaha Ismaila, ona je spalila svoje
brodove. U Horasanu se plašila da će je zarobiti naslednik Šajbani-kana, ko god da je zauzeo
njegovo mesto. Nije znala gde je bio Babur, ali put do njega bio je zatvoren. U Đenovi, u
domu Andree Dorije, uz ivicu vode, gde je zamolila Aga Vespučija da je povede, odlučila je
da se ne može vratiti putem kojim je došla. Niti je, plašeći se firentinskog gneva, mogla da
ostane. Osedeli morski vuk Dorija, koji je iskreno bio šokiran, ali se uzdržavao od
komentarisanja novog muškobanjastog izgleda Karakez i njenog Ogledala, galantno im je
poželeo dobrodošlicu - jer Karakez je i dalje mogla da natera muškarce da budu galantni,
čak i muškarce koje je bio glas neosetljivosti i brutalnosti - i uverio ih da, dok su pod
njegovom zaštitom, nikakvo firentinsko zlo ne može da im naudi. Dorija je prvi pomenuo
mogućnost započinjanja novog života preko Okeanskog mora.
„Da ne moram da ubijem toliko berberskih pirata“, rekao je, „i sam bih razmišljao o tom
putu, o praćenju stopa sinjor Vespučijevog slavnog rođaka.“ Dotad je ubio popriličan broj
takvih pirata, a njegova lična flota, uglavnom sačinjena od brodova otetih piratima, sada je
brojala dvanaest plovila čije posade nisu bilo verne nikome osim samom Doriji. Ipak, on
sebe više nije smatrao pravim kondotijerom, jer više nije bio zainteresovan za borbe na
kopnu. „Argalija je bio poslednji od nas“ objavio je. „Ja sam samo vodnjikavi ostatak
prošlosti.“ U slobodno vreme, kada nije ratovao, vodio je političku bitku u Denovi sa svojim
rivalima iz porodica Adorni i Fregozi, koje su uporno pokušavale da ga isključe iz moći. „Ali,
ja imam brodove“, rekao je i dodao - ne uspevši da se uzdrži iako su dame bile prisutne -
možda zato što su dame bile prerušene u mladiće, „a oni nemaju ni penis, je l' tako, Kevo?“
Keva Škorpion, njegov istetovirani vo od poručnika, pocrveneo je pre nego što je zbunjeno
odgovorio: „Ne, admirale, ja nisam uspeo da primetim nijedan.“
 Dorija je odveo goste u svoju biblioteku i pokazao im stvar koju niko od njih nikada nije
video, čak ni Ago, čije se krvi ta stvar ticala: Cosmographiae Introductio benediktanskog
monaha Valdzemilera iz manastira Sen Dije de Vogez, u kojoj se nalazila ogromna mapa koja
je razmotana pokrivala ceo pod, mapa čije je ime bilo skoro isto toliko veliko, Universalis
Cosmographia Secundum Ptholoemaei Traditionem et Americi Vespucii Aliorumque
Lustrationes, Geografija sveta po Ptolomejevoj tradiciji i uz doprinos Ameriga Vespučija i
drugih ljudi. Na toj mapi, Ptolomej i Amerigo bili su prikazani kao kolosi, kao bogovi koji
odozgo posmatraju svoju tvorevinu, a preko velikog segmenta Mundus Novusa nalazila se
reč America. „Ne vidim razlog“, napisao je Valdzemiler u svom Introductiu, „zašto bi se iko
usprotivio imenu izvedenom od imena Ameriga, čoveka koji ga je otkrio, mudrog genija.“
Kada je Ago Vespuči to pročitao, bio je duboko ganut i shvatio je da ga sudbina, u obliku
njegovog rođaka, sigurno čitav život vodi ka novom svetu, iako je uvek bio dosadnjaković
koji je mislio da je divlji Amerigo prodavac magle čiji se izveštaji moraju uzimati s
rezervom. Nije dobro poznavao Ameriga, a nikada nije ni pokušao da ga bolje upozna, jer
imali su tako malo toga zajedničkog. Međutim, sada je putnik Vespuči bio mudri genije i
svoje ime je dao novom svetu, a to je bilo vredno poštovanja.
Lagano, stidljivo, uz mnogo strepnje i mnogo puta ponovivši da po prirodi nije putnik,
Ago je počeo da razgovara o istraživačkim putovanjima svog rođaka sa admiralom Dorijom.
Reči Venecuela i Verakruz izgovorene su. U međuvremenu, Karakez je proučavala mapu
sveta. Na imena novih mesta reagovala je kao da čuje bajanje, čaroliju koja bi joj mogla
doneti šta joj srce ište. Želela je da čuje više, više. Valparaiso, Nombre de Dios, Kakafuego, Rio
Eskondido, rekao je Ago. Bio je na šakama i kolenima i čitao. Tenočtitlan, Kecalkoatl,
Tecatlipoka, Montezuma, Jukatan, dodao je Andrea Dorija, a potom i Espanjola, Portoriko,
Jamajka, Kuba, Panama. „Te reči koje nikada nisam čula“, rekla je Karakez, „pokazuju mi put
do kuće.“
Argalija je bio mrtav. „Bar je umro u svom rodnom gradu, braneći ono što je voleo“,
rekao je Dorija kao da izgovara grub epitah i podigao čašu vina u njegovu čast. Ago je bio
jadna zamena za takvog čoveka, ali Karakez je znala da je on sve što je imala. Sa Agom će
krenuti na svoje poslednje putovanje, sa Agom i Ogledalom. Oni će biti njeni poslednji
čuvari. Od Dorije su čuli da većina mornara koji su išli na zapad, kao i vladari Španije i
Portugalije, veruje da će uskoro biti pronađen prolaz do Indije, prolaz pogodan za brodovlje
kroz kopno Mundus Novusa do Gangovog mora. Mnogi ljudi su užurbano tražili taj središnji
prolaz. U međuvremenu, kolonije Espanjola i Kuba bile su bezbedne za život, a novo mesto,
Panama, verovatno je postajalo bezbednije. Na tim mestima Indijanci su uglavnom bili pod
kontrolom, njih milion u Espanjoli, a preko dva miliona na Kubi. Mnogi od njih prevedeni su
u hrišćanstvo iako nisu govorili nijedan hrišćanski jezik. Obale su bile bezbedne, a čak se i
unutrašnjost otvarala. Bilo je moguće, ako je čovek imao novca, obezbediti kabinu na
karaveli koja je polazila iz Kadiza ili Palos de Moguera.
„Onda ću ići“, objavila je princeza, „i čekati. A prolaz u novom svetu, koji toliko finih
ljudi traži tako naporno, bez sumnje će biti pronađen.“ Uspravila se okrenuvši laktove u
stranu, a lice joj je osvetlela nezemaljska svetlost, pa je Andreu Dorija podsetila na samog
Hrista, Nazarećanina koji čini svoja čuda, Hrista koji množi vekne i ribe ili podiže Lazara iz
mrtvih. Na Karakezinom licu video se isti napregnuti izraz koji je imala u vreme očaravanja
Firence, zamračen tugom i gubitkom. Njene moći su slabile, ali nameravala je da ih iskoristi
poslednji put kako ih nikada nije koristila, i primora istoriju sveta da krene putem koji je
njoj trebao. Čistom snagom svog čarobnjaštva i svoje volje začaraće središnji prolaz tako da
nastane. Andrea Dorija je pogledao mladu ženu u maslinastoj tunici i pantalonama, njenu
isečenu crnu kosu koja joj je štrčala oko glave poput oreola i bio je opčinjen. Pao je na
kolena pred njom i sagnuo se da svojom šakom dotakne njene čizme od kozje kože i ostao
tako pognute glave minut, a možda i duže. U godinama koje su usledile, Dorija, koji je
doživeo veoma stare godine, svaki dan je razmišljao o onome što je učinio i nikada nije bio
siguran da li je kleknuo da bi primio blagoslov ili da bi ga dao, da li je osećao da treba da je
obožava ili da je štiti, da joj se divi u poslednjem sjaju ili da je odgovori od propasti.
Razmišljao je o Hristu u Getsemanskom vrtu i o tome kako je on izgledao svojim
pristalicama dok se pripremao za smrt. „Moj brod će vas odvesti u Španiju“, rekao je.

***
U jutru bele izmaglice, Kadolin, legendarni gusarski bojni brod, zaplovio je sa doka
njegovog novog gospodara Andree Dorije u Fasolu sa tri putnika i Kevom Škorpionom za
kormilom, i lepršavom đenovljanskom zastavom, Krstom svetog Đorđa. Dok se pozdravljao,
Andrea Dorija je uspeo da potisne emocije koje su ga ranije bacile na kolena. „Čovek od
akcije retko koristi svoju biblioteku“, rekao je Karakez, „ali vi ste dali značenje mojim
knjigama.“ Imao je osećaj da je, nakon što je pročitala Cosmographiae Introductio i
pregledala Valdzemilerovu veliku mapu, princeza zapravo ušla u knjigu, napustivši
zemaljsko tlo, vazduh i vodu i ušavši u univerzum papira i mastila, da će zaploviti preko
Okeanskog mora i neće stići u Espanjolu u Mundus Novusu već na stranice priče. Bio je
siguran da je više nikada neće videti ni u ovom ni u novom svetu jer je smrt sedela na
njenom ramenu poput sokola, smrt će putovati s njom neko vreme dok ne postane
nestrpljiva i ne umori se od putovanja.
„Zbogom“, rekla je i nestala u belini. Keva je vratio Kadolin u Fasolo u očekivano vreme.
Izgledao je kao da je i poslednji trun radosti zauvek napustio njegov život. Gotovo dve
godine kasnije Dorija je čuo vesti o Magelanovom otkriću olujnog moreuza koji je srećnim
pomorcima omogućavao da zaobiđu južni špic novog sveta. Imao je noćne more u kojima je
prelepa princeza nestala u Magelanovom moreuzu zajedno sa svojim saputnicima. Tokom
njegovog dugog života u Đenovu nisu stigle nikakve pouzdane vesti o tome gde se ona
nalazi i šta joj se dešava. Međutim, pedeset četiri godine nakon što je skrivena princeza
zaplovila iz Italije, mlada žutokosa bitanga, ne starija od dvadeset godina, pojavila se na
kapiji Vile Dorije tvrdeći da je princezin sin. U to vreme Andrea Dorija je bio mrtav već
trinaest godina, a vlasnik kuće bio je njegov unuk njegovog brata Đovani, princ od Melfija,
osnivač velike kuće Dorija-Pamfili-Landi. Ako je Đovani ikada i znao priču o izgubljenoj
princezi iz kuće Timura i Temudžina, odavno ju je zaboravio, pa je naredio da se odrpanac
otera s njegovih vrata. Nakon toga, mladi „Nikolo Antonino Vespuči“, nazvan po dva najbolja
prijatelja njegovog oca, zaputio se da vidi svet, ploveći tamo-amo, ponekad kao član posade,
ponekad kao bezbrižni slepi putnik Naučio je mnoge jezike, stekao raznorazne veštine, neke
i izvan granica zakona, i prikupio sopstvene priče koje će pričati, priče o bekstvu pred
kanibalizmom na Sumatri, o brunejskim biserima veličine jajeta, o zimskom bežanju od
Velikog Turčina uz Volgu do Moskve, o prelasku Crvenog mora u jedrenjaku koji se držao na
okupu pomoću užeta, o poliandriji u onom delu Mundus Novusa gde su žene imale po sedam
ili osam muževa, a nijednom muškarcu nije bilo dozvoljeno da se oženi devicom, o odlasku
na hadžiluk u Meku tako što se pretvarao da je musliman i o brodolomu s velikim pesnikom
Kamoišom blizu ušća reke Mekong gde je spasio Luzijade tako što je nag isplivao na obalu
sa stranicama Kamoišove poeme držeći jednu ruku iznad glave.
O sebi je muškarcima i ženama koje je sretao na putovanjima govorio samo da je
njegova životna priča daleko čudnija od svih tih priča, ali da može biti otkrivena samo
jednom čoveku na zemlji s kojim će se jednog dana susresti sa nadom da će dobiti ono što
mu po pravdi pripada, kao i da je zaštićen moćnom čarolijom koja blagoslovi sve one koji
mu pomažu, a proklinje one koji mu čine nažao.
„Zaštitniče sveta, jasna je činjenica da je, zahvaljujući promenljivosti hronoloških
uslova u Munuds Novusu“, rekao je caru Akbaru pokraj jezera Anup Talao, „to jest,
zahvaljujući nemirnoj prirodi vremena u tim oblastima, moja majka mogla da produži svoju
mladost, te je mogla živeti i tri stotine godina samo da nije izgubila srce, da nije izgubila
veru u mogućnost povratka kući i da nije sebi dozvolila da oboli od smrtne bolesti kako bi se
svojim pokojnim članovima porodice pridružila bar na onom svetu. Soko je uleteo kroz njen
prozor i spustio se na njenu samrtnu postelju dok je poslednji put udisala. Bila je to njena
poslednja čarolija, prikazivanje novom svetu te veličanstvene ptice s druge strane
Okeanskog mora. Kada je soko izleteo kroz prozor svi smo shvatili da je to bila njena duša. U
vreme njene smrti bilo mi je devetnaest i po godina, a dok je snila izgledala je više nalik na
moju stariju sestru nego na mog roditelja. Međutim, moj otac i Ogledalo nastavili su
normalno da stare. Njena magija više nije bila dovoljno jaka da im pomogne u odolevanju
silama vremena, kao što nije bila dovoljno jaka ni da promeni geografiju Zemlje. Središnji
prolaz nije pronađen i ona je bila zarobljena u novom svetu sve dok nije odlučila da umre.“
Car je ćutao. Raspoloženje mu je bilo nedokučivo. Vode jezera Anup Talao i dalje su bile
nemirne.
„To je, konačno, ono što očekujete od nas da poverujemo“, rekao je car najzad, tromo.
„Konačno, i nakon svega, ovo. Da je naučila kako da zaustavi vreme.“
„Na sopstvenom telu“, odgovorio je drugi, „i samo za sebe.“
„To bi zaista bio čudesan poduhvat, da je moguć“, Akbar mu je rekao i ušao unutra.

***
Te noći Akbar je sedeo sam na vrhu Panč Mahala i slušao tamu. Nije verovao u
strančevu priču. On će njemu ispričati bolju. On je bio car snova. Mogao je iščupati istinu iz
tame i izneti je na svetlost. Izgubio je strpljenje za stranca i bio je prepušten, kao i uvek, sam
sebi. Poslao je svoju maštu preko sveta poput ptice pismonoše i na kraju mu je stigao
odgovor. Ovo je sada bila njegova priča.
Dvadeset četiri sata kasnije, ponovo je pozvao Vespučija do Najboljeg od svih mogućih
jezera, čije su se vode i dalje zbunjeno mutile. Akbarov izraz lica bio je smrknut. „Gospodine
Vespuči“, pitao je, „da li znate šta su kamile? Jeste li imali prilike da posmatrate njihovo
ponašanje?“ Glas mu je bio poput prigušene grmljavine koja je tutnjala preko nemirnih voda
jezera.
Stranac nije znao šta da kaže.
„Čemu to pitanje, Džahanpana?“, pitao je, a careve oči ljutito su sevnule ka njemu.
„Ne usuđuj se da ispituješ nas, gospodine. Ponovo pitamo, ima li kamila u novom svetu,
kamila kao što su ove naše u Hindustanu, mogu li se kamile naći među svim tim grifonima i
zmajevima?“ pitao je Akbar, pa videvši kako ovaj odmahuje glavom, podigao je dlan kao
znak za tišinu i nastavio, a glas mu se pojačavao dok je govorio. „Fizička sloboda kamile,
uvek smo smatrali, može običnim ljudskim bićima biti lekcija iz amoralnosti, jer među
kamilama ništa nije zabranjeno. Mladi mužjak kamile, ubrzo nakon što je rođen, poželeće da
se pari sa svojom majkom. Odrastao mužjak neće se ustručavati da oplodi svoju kćerku.
Unuci, babe, dede, sestre, braća, svi su oni dozvoljeni kandidati kada kamila traži partnera.
Pojam incest toj životinji ne znači ništa. Mi, međutim, nismo kamile, zar ne? I protiv incesta
postoje drevni tabui, a stroge kazne izricane su parovima koji bi ih zanemarili - i to
pravedno izricane, nadamo se da ćeš se složiti.“

Muškarac i žena uplovili su u maglu i izgubili se u bezličnom novom svetu gde ih niko ne
zna. Na čitavom svetu imali su samo jedno drugo i sluškinju. I muškarac je sluga, sluga lepoti,
a njegovo putovanje zove se ljubav. Pristigli su na mesto čije ime nije bitno kao što nisu ni
njihova imena. Godine prolaze i njihove nade umiru. Svuda oko njih su energični ljudi. Divlji
svet na jugu i još jedan na severu, lagano se pripitomljavaju. Oblik, zakon, forma daju se
onome što je s početka bilo nepromenljivo, ali taj proces će trajati. Lagano, osvajanje se
nastavlja. Ima napredovanja, povlačenja, ponovo napredovanja, malih pobeda, malih poraza,
a zatim opet većih dobitaka. Nijedan čovek ne pita da li je to dobar proces ili loš. To nije
dozvoljeno pitanje. Božji zadatak se obavlja, a kopa se i zlato. Što je gungula oko njih veća, što
su dramatičnije pobede, užasniji porazi, krvavije osvete starog sveta nad novim, to oni postaju
mirniji, troje nebitnih ljudi: muškarac, žena, sluškinja. Dan za danom, mesec za mesecom,
godinu za godinom postajali su sve manji i sve manje značajni. A onda bolest pogađa ženu i
ona umire, ali ostavlja za sobom dete, devojčicu.
Muškarac sada na svetu nema ničeg osim deteta i sluškinje, ogledala svoje mrtve žene.
Zajedno podižu dete. Andeliku. Magično dete. I sluškinjino ime postaje Anđelika. Muškarac
posmatra kako devojčica odrasta i postaje drugo ogledalo, slika njene majke, kako vraća svoju
majku u život. Sluškinja dok stari vidi izvanrednu sličnost u devojčici koja odrasta, ponovno
rođenje prošlosti, i vidi, pored toga, očevu procvalu želju. Kako su samo usamljeni njih troje, u
ovom svetu koji još nije poprimio konačan oblik, u kom reći mogu značiti ono što vi hoćete da
znače, a isto važi i za dela, u kom se novi život mora učiniti što je moguće boljim. Postoji
savezništvo između muškarca i sluškinje jer su nekada ranije ležali zajedno, njih troje, i
nedostaje im preminula treća. Novi život, reinkarnacija života, raste kako bi popunio prazninu
u vazduhu gde je nekada bio stari život.
Anđelika, Anđelika. U jednom trenutku jezik koji su koristili promenio se. Nakon tog
trenutka, određene reči su izgubile svoje značenje, na primer, reč otac je zaboravljena, kao i
reči moje dete. Oni žive u stanju prirode, stanju čari, u Raju u kojem voćka sa drveta nije
pojedena, pa se ne zna za dobro i loše. Mlada žena raste između muškarca i sluškinje i ono što
se dešava među njima, dešava se prirodno, i deluje čisto, i ona je srećna. Ona je princeza
kraljevske krvi iz kuće Timura i Temudžina i njeno ime je Anđelika, Anđelika. Jednog dana
prolaz će biti pronađen i sa svojim voljenim mužem ona će ući u svoje kraljevstvo. Do tada oni
imaju svoj nevidljivi dom, svoje bezimene živote i taj krevet u kojem se kreću, tako slatko, tako
često, tako dugo, njih troje: muškarac, sluškinja i devojčica. A onda se rađa dete, njihovo dete,
potomak troje roditelja, dečak žute kose kao što je očeva. Muškarac daje sinu ime po najbližim
drugovima. Nekada su bila tri prijatelja. Prenevši njihova imena preko Okeanskog mora on se
oseća kao da je doveo i njih. Njegov sin su ponovo rođeni njegovi prijatelji. Godine prolaze.
Devojčica se iz nepoznatih razloga razboleva. Nešto nije u redu s njenim životom. Nešto nije u
redu s njenom dušom. Postaje delirična. Ko je ona, ona pita. U poslednjem razgovoru sa svojim
sinom ona mu govori da pronađe svoju porodicu, da joj se pridruži, da se uvek drži onoga što
je i da to nikada ne napušta, da se nikada potom ne zaputi u svet tražeći ljubav ili avanturu ili
sebe. On je princ kraljevske krvi iz mogulske kuće. Mora da pođe i ispriča svoju priču. Soko
uleće kroz prozor i izleće s njenom dušom. Mladić žute kose odlazi u luku da traži brod. Starac
i sluškinja ostaju. Oni više nisu važni. Oni su svoje učinili.

„Nije se to desilo“ rekao je Mogor del Amore. „Moja majka je bila Karakez, sestra vašeg
dede, velika čarobnica, i naučila me je kako da zaustavim vreme.“
„Ne“, rekao je car Akbar. „Ne, nije.“

***
Dama Man Bai, nećaka Marijam uz Zamani, sestra radže Man Singa, udala se za svog
dugogodišnjeg dragog, krunskog princa Salima, onog datuma koji su naveli dvorski
astrolozi, petnaestog isfandarmuda te godine po novom solarnom kalendaru koji je uveo
car, odnosno trinaestog februara, u utvrđenoj palati njene porodice, Amberu, u ljubaznom
prisustvu njegovog veličanstva padišaha Akbara, Zaštitnika sveta. Kada je ostala nasamo sa
svojim mužem njihove prve bračne noći, nakon uobičajenog nanošenja ulja i masiranja
prinčevskog uda, izrekla je dva zahteva pre nego što mu je dozvolila da uđe u nju. „Prvo“,
rekla je, „ako ikada ponovo posetiš onu kurvu Skelet, bolje bi ti bilo da svake noći pre
spavanja staviš oklop na penis, jer nećeš znati koje ću ti se noći osvetiti. A drugo, moraš se
pobrinuti za žutokosog stranca, prokletog Skeletinog ljubavnika, jer dok je on u Sikriju, tvoj
otac bi mogao biti dovoljno lud da mu da ono što po pravu pripada tebi.“
Nakon događaja pored jezera Anup Talao, car je odustao od ideje izdizanja Nikola
Vespučija u čin farzanda ili počasnog sina. Čvrsto uveren u ispravnost svoje verzije
strančeve priče, i njom pomalo zgađen, zaključio je da takvo dete, podmladak nemoralne
veze, ne može biti priznato kao član kraljevske porodice. Uprkos Vespučijevoj očiglednoj
nevinosti u toj stvari, zapravo njegovom nepoznavanju sopstvenog pravog porekla, i bez
obzira na to koliko su njegov šarm i njegovi talenti bili veliki, ta jedna reč, incest, postavila
ga je van dozvoljene granice. Za tako sposobnu osobu u Sikriju sigurno bi se mogao naći
posao ako ga je želeo, i car je naredio da se takvo zaposlenje pronađe i ponudi, ali njihova
bliskost morala je da se završi. Kao da potvrđuju ispravnost tih odluka, vode Anup Talaoa
vratile su svoj uobičajeni mir. Umar Ajar je obavestio Nikola Vespučija da mu je dozvoljeno
da ostane u prestonici, ali da odmah mora prestati da naziva sebe nadimkom Mogor del
Amore. Lakoća s kojom je mogao doći do cara, trebalo je da razume, takođe je postala deo
prošlosti. „Od danas“, obavestio ga je Ajar, „bićeš smatran običnim čovekom.“
Osvetoljubivosti prinčeva nije bilo kraja. Čak i tako velik gubitak milosti kao što je bio
Vespučijev, nije zadovoljio damu Man Bai. „Ako se carev um može tako brzo prebaciti iz
ljubavi u odbijanje“, razmišljala je, „može se jednako brzo vratiti i u drugom smeru.“ Dokle
god je stranac bio u prestonici, sukcesija princa Salima nije bila garantovana. Ali na njeno
veliko razočaranje, krunski princ nije krenuo protiv palog rivala koji je odbio birokratski
posao što su mu Akbarovi funkcioneri pronašli, i umesto toga odlučio da ostane u Kući
Skande sa Skeletom i Dušekom, posvetivši se zadovoljstvu njenih gostiju. Man Bai je ispunio
prezir. „Ako si mogao ne trepnuvši da ubiješ velikog čoveka kao što je Abul Fazl, šta te
sprečava da se pobrineš za tog svodnika?“, nije odustajala. Ali, Salim se plašio očevog
nezadovoljstva i nije popuštao. Onda mu je Man Bai podarila sina, princa Husrava i to je
promenilo stvari. „Sada moraš da štitiš budućnost svog naslednika, kao i svoju“, rekla je
dama Man Bai, i tada Salim nije imao odgovor za nju.
I Tansen je umro. Muzika života je utihnula. Car je odneo telo svog prijatelja u njegov
rodni grad Gvalior, sahranio ga pokraj svetilišta njegovog gospodara, fakira šeika
Mohameda Gausa, i vratio se očajan u Sikri. Jedno po jedno, njegova jarka svetla su se gasila.
Možda je naneo nepravdu svom mogoru ljubavi, razmišljao je na putu kući, a Tansenova
smrt bila je njegova kazna. Čovek nije kriv za nedela svojih predaka. Štaviše, Vespuči je
dokazao svoju vernost caru odbivši da ode. Znači, nije bio običan putnik oportunista. Došao
je da bi ostao. Prošlo je više od dve duge godine. Možda je bilo vreme da ga rehabilituje. Dok
je careva procesija prolazila pored Hiran Minara i pela se uzbrdo ka imanju palate, doneo je
odluku i poslao trkača u Kuću Skande da od stranca zatraži da se pojavi u dvorištu za pačisi
sledećeg jutra.
Dama Man Bai uspostavila je mrežu obaveštajaca u svim gradskim četvrtima kako bi se
odbranila upravo od takvih eventualnosti, i u roku od sat otkako je trkač stigao u Kuću
Skande, žena krunskog princa bila je informisana o promeni vetrova. Odmah je otišla svom
mužu i prekorila ga kao što majka prekoreva nestašno dete. „Večeras“, rekla mu je, „jeste
noć kada treba da budeš muškarac.“
Osvetoljubivosti prinčeva nema kraja.

***
U ponoć je car mirno sedeo na vrhu Panč Mahala i prisećao se čuvene noći kada je
Tansen pevao deepak raag u Kući Skande i zapalio ne samo uljane lampe već i sebe samog.
Upravo u trenutku kada mu je to sećanje bilo na pameti, crveni cvet plamena poskočio je sa
ivice vode daleko ispod njega, a nakon jednog trenutka nerazumevanja, shvatio je da je u
tami zapravo neka kuća u plamenu. Kada je ubrzo zatim otkrio da je Kuća Skande spaljena
do temelja, na trenutak se uznemirio, zapitavši se da li je vatra u njegovim mislima nekako
izazvala drugi, smrtonosniji požar. Ispunila ga je žalost zbog pomisli da je Nikolo Vespuči
mrtav. Međutim, u pretraženoj ruini koja se pušila nisu pronađeni tragovi strančevog tela.
Među nagorelim ostacima nije bilo ni tela Skeleta i Dušeka; zaista, sve dame iz kuće su
pobegle, kao i njihovi klijenti. Dama Man Bai nije bila jedina osoba u Fatepur Sikriju koja je
obazrivo osluškivala tlo. Skelet se predugo plašila svoje nekadašnje poslodavke.
Čuvši za nestanak stranca, za njegovu misterioznu dematerijalizaciju usred kuće u
plamenu, zbog čega su mnogi stanovnici prestonice o njemu govorili kao o čarobnjaku, car
se uplašio najgoreg. „Sad ćemo saznati“, razmišljao je, „da li su sve one priče o prokletstvima
imale ikakve istine u sebi.“
Jutra nakon požara, brod ravne palube za transport leda, Gundžajiš, pronađen je
potopljen na suprotnoj strani jezera, s velikom rupom na dnu napravljenom sekirom.
Nikolo Vespuči, mogul ljubavi, zauvek je nestao, pobegavši brodom, a ne čarobnjaštvom, a
sa sobom je poveo i svoje dve dame. Pošiljka leda stigla je iz Kašmira, a nije bilo broda koji
bi je preneo preko jezera u Sikri. Luksuzniji putnički brodovi Asajiš i Arajiš, morali su biti
stavljeni u službu, čak i mali skif Farmajiš natovaren je blokovima leda do vodene linije.
„Kažnjava nas vodom“, pomislio je car. „Sad kada je otišao, ostaviće nas žedne njegovog
prisustva.“ Kada je, na insistiranje dame Man Bai, princ Salim došao kod njega i optužio
odbeglu trojku za paljenje sopstvene kuće, car je video da njegovom sinu krivica sija posred
čela poput svetionika, ali ništa nije rekao. Šta je učinjeno, učinjeno je. Naredio je da se
strancu i njegovim ženama dozvoli da odu. Neće ih goniti niti vratiti da bi odgovarali za
potapanje broda. Neka idu. Želeo im je dobro. Muškarac u kaputu od višebojnih rombova
kože, žena mršava kao nož i još jedna kao loptica skočica. Ako je svet pravedan, naći će neki
miran kutak čak i za ljude koje je teško smestiti, poput njih troje. Vespučijeva priča bila je
završena. Prešao je na praznu stranicu nakon poslednje stranice, izvan ukrašenih ivica
postojećeg sveta i ušao u svet zombija, onih jadnih duša čiji se životi završe pre nego što
prestanu da dišu. Car je uz obalu jezera poželeo mogulu ljubavi prijatan zagrobni život i
bezbolan kraj; i okrenuo se.
Man Bai je mrzela nedovršenu prirodu onoga što se desilo i uzaludno je zavijala tražeći
krv. „Pošalji čoveka za njima da ih ubije“, vrištala je na svog muža, ali on ju je umirio i prvi
put u svom sitničavom životu pokazao je naznaku odličnog kralja kakav će postati. Nedavni
događaji su ga duboko potresli i u njemu su se komešale nove stvari, stvari koje će mu
omogućiti da za sobom ostavi džandrljivu mladost i postane dobar i kulturan čovek. „Moji
dani ubijanja su završeni“, rekao je. „Od sada ću većim delom smatrati čuvanje života nego
njegovo uništavanje. Nikada više od mene ne traži da učinim takvu nepravdu.“
Promena u srcu krunskog princa došla je prekasno. Uništenje Fatepur Sikrija je počelo.
Rano sledečeg jutra panični glasovi su doprli do careve spavaće sobe, a kada je naredio da
ga snesu nizbrdo pored meteža uz vodovod i još glasniju kakofoniju u karavansaraju i oko
njega, video je da se nešto desilo s jezerom. Lagano, iz trena u tren, povlačeći se brzinom
ljudskog hoda, voda je opadala. Poslao je po najbolje gradske inženjere, ali oni nisu mogli da
objasne taj fenomen. „Jezero nas napušta“, vrištali su ljudi, zlatno životonosno jezero, za
koje je nekada putnik, stigavši u smiraj dana, pomislio da je jezero istopljenog zlata. Bez
jezera, blokovi leda iz Kašmira neće moći da donose svežu planinsku vodu u palatu. Bez
jezera, građani koji nisu mogli da priušte kašmirski led neće imati šta da piju, u čemu da
peru, kuvaju, i njihova deca ubrzo će umreti. Vrelina dana se povećavala. Bez jezera grad je
bio sasušena smežurana mahuna. Voda je nastavila da ističe. Smrt jezera bila je i smrt
Sikrija.

Bez vode nismo ništa. Čak i jedan car, kad mu se uskrati voda, brzo će se pretvoriti u
prašinu. Voda je pravi vladar, a svi smo mi njene sluge.

„Evakuišite grad“, naredio je car Akbar.

***
Ostatak života car je proveo verujući da je neobjašnjivi fenomen nestalog jezera
Fatepur Sikrija delo stranca kog je nepravedno prezrivo odbio, kog nije primio nazad u
svoje okrilje sve dok nije bilo prekasno. Mogul ljubavi se protiv vatre borio vodom i pobedio
je. Bio je to Akbarov najrazorniji poraz; ali nije bio smrtonosan udarac. Moguli su ranije bili
nomadi i ponovo su mogli biti nomadi. Šatorska armija već se okupljala, ti umetnici
sklopivih domova, njih dve i po hiljade, kao i njihove kamile i slonovi, pripremajući se da
krenu gde god on naredi i podignu svoje paviljone od platna gde god on odluči da se
odmara. Njegovo carstvo je bilo previše ogromno, njegovi džepovi preduboki, njegova
vojska previše jaka da bi se mogla raspasti pod jednim udarcem, čak i udarcem moćnim kao
ovaj. U obližnjoj Agri postojale su palate i utvrđenje. U Lahoru još jedno. Mogulska
bogatstva bila su bezbrojna. Mora napustiti Sikri, mora ostaviti svoj voljeni crveni grad
senke i dima da stoji sam na mestu koje je odjednom presušilo, da stoji zauvek kao znak
nestalnosti stvari, kao simbol neočekivanosti s kojom promena može savladati čak i
najsnažnije narode i najmoćnije ljude. Ipak, on će preživeti. Tako je to bilo kada ste princ,
kada možete izdržati preobražaj. A pošto je princ bio samo viši nivo njegovih podanika,
čovek izdignut na skoro božanski nivo, onda je tako bilo i kada ste čovek. Izdržati
transformaciju i nastaviti dalje. Dvor će se preseliti i s njim će poći mnoge sluge i plemići, ali
za seljake nije bilo mesta u tom poslednjem karavanu koji će napustiti karavansaraj. Za
seljake će ostati ono što im je uvek ostajalo: ništa. Oni će se rasuti po bezgraničnom
Hindustanu, a njihov opstanak biće samo njihova stvar. Pa ipak oni se ne uzdižu i ne ubijaju
nas, razmišljao je car. Prihvataju svoju beznačajnu sudbu. Kako je to moguće? Kako to može?
Vide nas kako ih napuštamo, a ipak nam služe? Eto, i to je misterija.
Pripreme za seobu trajale su dva dana. Bilo je dovoljno vode za dva dana. Kada je to
vreme prošlo, jezero se ispraznilo i ostala je samo blatnjava rupa na mestu gde se nekad
svetlucala slatka voda. Čak će se i blato osušiti i zapeći za još dva dana. Trećeg dana carska
porodica i njeni dvorani krenuli su putem za Agru. Car je sedeo uspravno na svom pastuvu,
kraljice su zračile iz svojih nosiljki. Kraljevsku procesiju pratili su plemići, a nakon njih
ogromna kolona njihovih sluga i podanika. Na začelju su bila volovska kola na koja su vesti
radnici natovarili svoja dobra. Mesari, pekari, graditelji, kurve. Za takve ljude uvek je bilo
mesta. Veština se mogla prenositi. Zemlja nije. Seljaci, kao konopcima vezani za zemlju koja
se sušila i umirala, posmatrali su kako velika povorka odlazi. Potom, naizgled rešene da
prožive jednu noć zadovoljstva pre nego što nastupi jadan ostatak života, napuštene mase
popele su se uzbrdo do palata. Uveče, te jedne noći, običan narod će moći da igra pačisi sa
živim figurama u kraljevskom vrtu i da poput kralja sedi na vrhu velikog kamenog drveta u
domu za privatne audijencije. Večeras će seljak moći da sedi na najvišem spratu Panč
Mahala i bude monarh svega što je mogao videti. Večeras su, ako su hteli, mogli spavati u
kraljevskim odajama.
Sutra, međutim, moraće da pronađu način da ne umru.

***
Jedan član kraljevskog domaćinstva nije napustio Fatepur Sikri. Nakon požara u Kući
Skande, dama Man Bai zapala je u stanje pomračenja uma, prvo je kreštala i vrištala tražeći
krv, a potom, kada ju je princ Salim prekorio, zapala je u duboku melanholiju, glasnu žalost
koja je naglo postala tiha. Dok je Sikri umirao, i njen se život završavao. U zbrci tih
poslednjih dana, možda savladana krivicom, svojom odgovornošću za smrt prestonice
mogulskog carstva, iskoristila je trenutak samoće i u uglu svoje palate, kada nijedne njene
sluškinje nije bilo na vidiku, pojela je opijum i umrla. Poslednji čin princa Salima pre nego
što se pridružio ožalošćenom ocu na čelu ogromne kolone izbeglica bio je da sahrani svoju
voljenu ženu. Tako se priča o dugom neprijateljstvu između Man Bai i Skelet tragično
završila.
Dok je jahao pored kratera u kom je nekada bilo životonosno jezero Sikrija, Akbar je
shvatio prirodu kletve koja je na njega bačena. Budućnost je bila prokleta, a ne sadašnjost. U
sadašnjosti, on je bio nepobediv. Mogao je sagraditi deset novih Sikrija ako je hteo. Ali kada
njega ne bude, sve što je mislio, sve što je stvarao, sva njegova filozofija i način života, sve će
to ispariti poput vode. Budućnost neće biti onakva kakvoj se nadao, već suvo negostoljubivo
mesto u kojem će ljudi preživljavati najbolje što mogu i mrzeti svoje susede i rušiti njihova
svetilišta i ponovo ubijati jedni druge u obnovljenom žaru velike svađe koju je želeo da
okonča zauvek, svađe zbog boga. U budućnosti će vladati surovost, a ne civilizovanost.
„Ako je to lekcija koju si pripremio za mene, mogule ljubavi“, u sebi se obratio nestalom
strancu, „onda je titula koju si sebi dao pogrešna, jer u ovoj verziji sveta ljubav se nigde ne
može naći.“
Međutim, te noći, u njegovom brokatnom šatoru, posetila ga je skrivena princeza,
Karakez, plamene lepote. To nije bilo muškobanjasto stvorenje ostrigane kose kakvo je
postala da bi pobegla iz Firence, već skrivena princeza u punom mladalačkom sjaju, isti onaj
neodoljivi stvor koji je očarao persijskog šaha Ismaila i Argaliju Turčina, firentinskog
janičara, nosioca začaranog koplja. Te noći, kada je Akbar otišao iz Sikrija, obratila mu se
prvi put. Ima jedna stvar, rekla je, oko koje nisi imao pravo.
Bila je neplodna. Bila je ljubavnica kralja i velikog ratnika i ni jednom ni drugom nije
dala potomke. Znači, ona nije rodila devojčicu u novom svetu. Ona nije imala dete.
Ko je, onda, bila strančeva majka, pitao je začuđeni car. Na zidovima brokatnog šatora,
stakleni panoi uhvatili su svetlost sveća i odrazi su zaigrali u njegovim očima. Imala sam
Ogledalo, rekla je skrivena princeza. Ona je ličila na mene poput mog odraza u vodi i bila je
odjek mog glasa. Delile smo sve, uključujući i naše muškarce. Ali ona mogla biti nešto što ja
nikada nisam mogla postati. Ja sam bila princeza, ali ona je postala majka.
Ostatak je bio otprilike upravo onakav kakav si mislio, rekla je Karakez. Kćerka
Ogledala bila je ogledalo svoje majke i žene čije je ogledalo Ogledalo bila. A bilo je i smrti.
Žena koja sada stoji pred tobom, koju si vratio u život, bila je prva. Nakon toga, Ogledalo je
podizala svoju kćerku tako da veruje da je nešto što nije bila, žena koju je nekada
devojčicina majka odražavala i volela. Zamagljivanje generacija, gubljenje reči otac i kćerka,
zamenjivanje drugih, incestuoznih reči. I stvar koju je učinio njen otac, da, to je bilo kako si
sanjao. Njen otac je postao njen muž. Zločin protiv prirode je počinjen, ali to nisam uradila
ja, i nije moje dete tako uprljano. Rođena iz greha, umrla je mlada, ne znajući ko je. Anđelika,
Anđelika, da. To joj je bilo ime. Pre nego što je umrla, poslala je svog sina da te pronađe i
zatraži nešto što mu nije pripadalo. Zločinci su ćutke stajali pored njene samrtne postelje,
ali kada su Ogledalo i njen gospodar stali pred svog boga, sva njihova dela bila su poznata.
Znači, istina je ova. Nikolo Vespuči, koji je odrastao sa uverenjem da ga je rodila
princeza, bio je dete Ogledalovog deteta. I on i njegova majka bili su nedužni u toj prevari.
Oni su bili prevareni.
Car je zaćutao i razmišljao o nepravdi koju je počinio, a za koju je uništenje njegove
prestonice bila kazna. Kletva nevinih bačena je na krive. Ponižen, oborio je glavu. Skrivena
princeza, Karakez, gospa Crnooka, sela je uz njegova stopala i nežno mu dodirnula ruku.
Noć je utekla. Novi dan je počinjao. Prošlost nije značila ništa. Samo je sadašnjost postojala, i
njene oči. Pod njihovim neodoljivim čarima, generacije su se mutile, stapale, rastvarale. Ali
ona je za njega bila zabranjena. Ne, ne, nije mogla biti zabranjena. Kako je ono što oseća
moglo biti zločin protiv prirode? Ko bi se usudio da zabrani caru ono što je car sebi
dozvoljavao? On je bio sudija za zakon, otelotvorenje zakona, a u njegovom srcu nije bilo
zločina.
Podigao ju je iz mrtvih i dodelio joj slobodu živih, oslobodio ju je da bira i da bude
izabrana, i ona je odabrala njega. Kao da je život reka, a ljudi kamenovi preko kojih se ona
prelazi, ona je prešla tečne godine i vratila se da upravlja njegovim snovima, zauzevši mesto
druge žene u njegovom hajalu, njegovoj božanskoj, svemoćnoj iluziji. Možda on više nije bio
sopstveni gospodar. Šta ako se umori od nje? - Ne, nikada se neće umoriti od nje. - Ali da li bi
i ona mogla biti proterana, ili bi mogla sama odlučiti da li će ostati ili otići?
„Na kraju sam ipak došla kući“, rekla mu je. „Dozvolio si mi da se vratim i evo me, na
kraju mog puta. I sada sam, zaštitniče sveta, tvoja.“
Sve dok ne budeš, pomislio je sveopšti vladar. Moja ljubavi, sve dok ne budeš.

Kraj
 ZAHVALNICA
Želim da se zahvalim Vanesi Manko za njenu pomoć u prikupljanju bibliografije, kao i
za njenu neprocenjivu pomoć u istraživanjima za ovaj roman, koje je, delom, omogućilo
društvo Hertog Fellowship koledža Hanter u Njujorku. Svoju zahvalnost upućujem i mojim
urednicima Vilu Marfiju, Denu Frenklinu i Ivanu Nabokovu, univerzitetu Emori, kao i
Stefanu Karboniju, Franses Koudi, Navini Hajdar, Rebeki Kumar, Suketuu Mehti, Harbansu
Muhiji i Elizabet Vest. Hvala i Ijanu Makjuanu s kojim sam, pre mnogo godina, improvizovao
pesmu My Sweet Polenta.