НА ЈЕДАН ПРИГОВОР

            Приговараjу нам:

            Демократиjа и парламентаризам били су у предратно време владаjући
политички облици и нико се противу њих озбиљно ниjе борио.
            И либерални капитализам био jе у предратно доба владаjући
економски облик па jе то време било време обиља.
            То предратно доба – ко га jе запамтио – изгледа данас не само далеко
по времену, већ у нашим тмурним данима, то лепо и ведро време чини се
недостижним.
            Ако су таj либерални капитализам са демократиjом и
парламентаризмом донели данашња зла, – како се у предратно време та зла
нису поjавила?
            Како то, да баш у предратно доба, када су и демократиjа и
парламентаризам са либералним капитализмом несумњиво били на врхунцу,
не само да ниjе било данашњих зала, – већ jе живот био и тако ведар и тако
безбрижан?
            Изгледа, веле нам, да ваша теза – да jе у њима узрок данашњим
невољама – ниjе тачна. Jер кад би тако било – зашто те невоље нису пре рата
постоjале? Зашто баш данас те невоље постаjу све веће у колико се разним
мерама ограничаваjу демократиjа, парламентаризам и капитализам?
***
            Несумњиво jе време пре рата било време у коме су до наjчистиjег
изражаjа дошли либерални капитализам са своjим одговараjућим политичким
формама: либералном демократиjом и парламентаризмом.
            И истина jе да jе то време пред рат, упоређено са данашњим, било, у
главном, време необично приjатног осећања човечанства – његове еуфориjе.
            Али оно jе управо и време наjвеће експанзиjе европског капитализма.
Он jе снабдевао све земаљске континенте своjим производима. Било jе
довољно имати шта за продаjу па да се одмах нађе и прођа. Jедина брига
европског капитализма била jе како ће обезбедити међусобне интересне
сфере своjим поjединим националним капитализмима.
            Али кад jе дошао светски рат, европски капитализам – у колико ниjе
био ратом уништен – био jе не само заузет снабдевањем ратуjућих држава,
већ се показало да висок профит изазива стварање нових капиталистичких
предузећа у Jапану, Индиjи, Америци и Аустралиjи.
            По завршетку рата ово се у први мах ниjе осетило, jер jе било jош
довољно прође у опустошеним краjевима Европе.
            Али када jе прва глад за робом прошла и када jе европски
индустриjски капитализам покушао да нађе прођу на своjим предратним
ваневропским пиjацама – оне су биле изгубљене. И не само то, већ jе и у
самоj Европи имао да осети тешку и оштру конкуренциjу нових ваневропских
капиталистичких производњи.
            И тада jе настао слом.
            Али његов почетак – клица његова – била jе jош у оно време за коjе
велите да jе било тако ведро, и у политици, и у економиjи.
            А ми смо већ толико пута доказивали тесну везу либералног
капитализма са демократиjом разних имена и парламентаризмом и сматрамо
да би било сувишно поново и овде истицати, – jер стоjимо на гледишту да су
ови само израз либералног капитализма, његова песма у политици.
***
            Пио неко целу боговетну ноћ. Ређали се шприцери jедно за другим.
            И пиће доносило топло и приjатно осећање. Разлегала се песма за
песмом са стола за коjим се вино разливало.
            И снага нека испуњавала нашег винопевца. Изгледало му као да се
свака кап претвара у његовоj крви у луду неку снагу.
            И тако целу ноћ.
            А у зору наш винопевац попи црну и горчу, да мало пресече неку
тупу млитавост што га jе обузимала.
            Па га одjедном остави и она топла приjатност, и оно осећање снаге.
Бедно се сруши и свест и тело, те га однеше да се испава.
            А после, – кад му се мало у глави разбристрило, – ниjе могао да се
чудом начуди, говорећи: Целе ноћи пих, па ништа, а пред зору види ти,
молим те, – шта учини црна кава!
            Молимо оне коjи нам чине горњи приговор да се чуваjу да не личе на
овог нашег добросрећника.
 
            Отаџбина, бр. 90, Београд, 01. 12. 1935, стр. 4
 НА ДРУГИ ПРИГОВОР

            У претпрошлом броjу видели смо како нам се истиче приговор да

демократиjа и капитализам може бити и нису узроци данашњих невоља.
            Сад ћемо да расмотримо приговоре упућене против сталежа као
носиоца будућег друштва и државе.
            Обично се вели: па то jе Средњи век. То jе враћање уназад.
            Одговарамо: немогуће jе уопште враћање уназад. "Човек се не може
два пут ни у истоj реци окупати", – jер jе раниjа вода већ далеко отишла, – а
камо ли бити у истим приликама два пут. А прилике су баш оно према чему се
морамо управљати.
            Средњи век jе имао сасвим другу сталешку формациjу и сасвим на
други начин су ови сталежи учествовали у друштвеном и државном животу.
Тако штогод jе немогуће поновити. Али то не значи да зато треба одбацити и
саму основну мисао коjа се испољавала у Средњем веку у таквом уређењу.
            А одбацити и саму ову основну мисао само зато што jе она била
схваћена и прихваћена у Средњем веку могу само стварно кутлурни дивљаци.
Ако би заиста и могли тако логично у свему поступити, ако би могли одбацити
сваку мисао коjу jе дао или прихватио Средњи век, онда би пред собом имали
заиста огромну сиромаштину.
            А овде jе реч само о основноj мисли, – а не о начину како ће та мисао
бити спроведена.
***
            Веле нам и то: огромни су то и супротни интереси коjе сталежи
претстављаjу.
            Дате ли им могућност да они у држави решаваjу сва питања, постоjи
опасност да због те супротности интереса не настрадаjу битни интереси
државе.
            А ми одговарамо: постоjе те супротности и данас па како вас сад не
плаши да битни интреси државе не настрадаjу?
            Данас баш интереси супротних сталежа биваjу оштриjи, jер се врло
често омогућава поjединим мањинским сталежима или класама у сталежима
да њихове интересе држава заштити своjим законима. Онда други сталежи
осећаjу то као неправду – а како jе њихов броj далеко већи, таj осећаj
претставља опасност за државу.
            Сутра кад дате сталежима могућност да њихови прави претставници,
а у исто време прави претставници народа, решаваjу о jедном телу сва општа
питања државна и друштвена, ретко ће потпуно моћи да продре краjње
себични интерес поjединих сталежа, jер ће већ и сама отворена дискусиjа
чинити да се оштрице углачаjу, да се отступи од краjних захтева и да се да
решење коjе више или мање задовољава и друга супротна гледишта. Jер
ниjедном сталежу, ма како био многоброjан, ниjе стало да има према себи све
остале.
            Не заборавити ваља при том да ће и у сталешком уређењу сваки
посланик заступати народ као и данас, само што ће он на то место доћи или
изабран од самог сталежа, – или од сталежа кандидован, а од народног
гласачког тела изабран.
            Онима коjи показуjу боjазан за државну целину и интересе од
сталежа мора се пребацити да такву боjазан не осећаjу сад од странака. Ове
фактички могу имати противудржавне циљеве, а у свом деловању, уопште,
изузетно тек могу помирити интересе целине са своjим посебним интересима.
            Сваки сталеж jе заиста расут по целоj териториjи, претстављен код
свиjу племена. Jедан сељачки сталеж, jедан раднички, jедан занатлиjски,
jедан сталеж осталих привредника, jедан сталеж слободних професиjа, jедан
сталеж хуманих и културних радника итд. Како би они радили против целине
народне и државне, а да одмах не раде и против самих себе?
***
            Па ко ће, питаjу нас, учинити да jедан сталеж не постане свемоћан
благодарећи баш своме броjу, да отпочне диктирати осталима. Да се то
уређење не изроди у диктатуру jедног сталежа?
            Примећуjемо да ову примедбу чине обично наjљуће присталице
демократиjе, они коjи се убише доказивати да треба примити, да народ
гласањем, показуjе где jе већина, решава сва питања у своjоj земљи. Сад се
одjедном та господа боjе већине. Они су дакле за принцип већине само ако
су претходно сигурни да ће то њима бити од користи.
            У органскоj држави тога пре свега неће моћи да буде, зато што jе
свакоj функциjи друштвеноj обезбеђено несметано стварно и потпуно
функционисање под стварном и потпуном одговорношћу.
            Сталешка скупштина ниjе либерално – демократско – парламентарна
скупштина. Она има своjа огромна права, али нема права да вршља као
данашњи посланици по ономе што ниjе њихово поље рада. Управа и судство
су истински и стварно засебне функциjе са исто таквом одговорношћу. Отуда
ниjе могућа диктатура.
            А потом заборавља се основно. У органскоj држави и ако постоjе
супротности интереса, постоjи и спроведен jе до максимума, као и у
органскоме животу, принцип солидарности – а не борбе.
            На дрвету имамо корен, стабло, лишће, цвет и плод. Разне ћелиjе су
саставни делови поjединих делова дрвета, па се мора признати да постоjе и
супротности интереса међу њима, – али постоjи и солидарност. И то спасава
и одржава целину.
            Зато ћелиjе корена раде у мраку утробе земљине целога века и
непрестано шаљу сокове на више, – али и горње ћелиjе не задржаваjу све за
себе, но свака доставља пењући се сок изнад себе, а прерађен помоћу
ваздуха и сунца, затим враћа онима испод себе. Тако ћелиjе корена засићене
користима коjе даjе зрак и сунце, векуjу у преданом раду у мраку.
            Данас влада принцип борбе интереса. Сутра ће у органскоj држави,
ова друга мисао бити владаjућа мисао. Свака друштвена функциjа бдиће тад
над своjим интересима, али ће знати да би без осталих функциjа њени
сопствени интереси морали бити тешко оштећени, – па ће морати, под владом
те мисли и другим функциjама да призна што jе њино.
            Кад данас говоримо о сталешкоj држави ми не можемо да се
ослободимо основне мисли садашњег капиталистичког друштва: борбе. А
свако друштво има своjу владаjућу мисао, – па ће jе и сутрашња држава и
друштво имати у своjим основама. И та владаjућа мисао мења и знатно изглед
ствари, – уноси нове, а уклања многе коjе данас постоjе. Зато се претходно
ваља унети у ту измењену слику, па тек онда чинити с правом приговоре.
***
            Може бити jош и више приговора, и на сваки се може одговорити.
            Заборавља се само како смо ми дошли до сталешке основе друштва и
државе.
            А то jе главно.
            Утврдили смо да у свету уопште и у поjединим народима влада данас
огроман хаос.
            Казали смо да хаос и неред нису услов повољан за живот.
            Сваки народ то осећа. И по нагону хоће да се од нереда одбрани
редом.
            Да би се остварио ред, мора се водити велика, планска, органска,
општенародна политика.
            Такву политику не може да да парламентарна демократиjа коjа се
заснива на политичким странкама.
            Треба дакле тражити оруђе коjе ће бити у стању да створи такву
велику политику.
            Ми смо такво оруђе нашли у великим народним сталежима. Доказали
смо да странке не могу бити такво оруђе, а да су сталежи заиста природом
ствари одређено оруђе за такву политику.
            Замерке нам чините. Свачему се замерке могу чинити. И самом
Свемогућем људи чине замерке, а камо ли неће нашим људским решењима.
            Али, понављамо, и ако смо на те замерке одговорили, ниjе у томе
главно питање. Главно питање jе у неминовности коjу смо горе изложили.
Треба у горњем резоновању доказати да ниjе тачно оно што смо као тачно
показали. Главно jе ово:
            Ако сталежи нису такво оруђе, онда нам даjте боље, jер нам боље
треба.
            Ми то, поред све своjе добре воље, нисмо могли наћи. А заиста
нећете ни ви.
 
            Отаџбина, бр. 92, Београд, 15. 12. 1935, стр. 1-2 (http://novaiskra.co.yu/)