4.

Vergilijeva Eneida naspram Homerovih epova

esej J. Bosića

U književnosti su najvažnije genetičke i žanrovske vrednosti, jer su to istovremeno i

estetske vrednosti. Tako se u antičkoj književnosti izdvaja heksametarska književnost koju
pre svega čine junački epovi, a tu su prvenstveno Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, a u
rimskoj književnosti Vergilijeva Eneida. Drugi su heksametarski religiozno-referentni
tekstovi, Hesiodov spev Teogonija, Homerske himne i Himne bogova aleksandrijskog
pesnika iz 3. veka pre n.e. Kalimaha, koji je napisao i epilij Hekata, pa se smatra tvorcem
epilija, malog epa, koji je još jedna heksametarska vrsta. Zatim idile (eidillyon) koje u Grčkoj
piše Teokrit, a u Rimu Vergilije (Bukolike), takođe spadaju u heksametarsku književnost, kao
i autentična rimska književna vrsta satira, u kojoj se istakao Horacije. Posebnu grupu čine
poučko-mudrački tekstovi, a to je sapijencijalna literatura i didaktička literatura, u koju
spadaju Hesiodov ep Poslovi i dani, a u rimskoj književnosti Vergilijeve Georgike.
Heksametarski tekstovi postoje u helenskoj književnosti i u dvema književnostima
koje se paralelno razvijaju, u helenističkoj i latinskoj, odnosno rimskoj. Antika je recipirala
vlastitu poeziju po zvuku i to po trajanju zvuka, kvantitativno, po dužinama slogova. Po tome
je heksametar naročito zvučan stih. Sastoji se od šest stopa. Prvih pet čine daktili (u--). U
drugoj, trećoj i četvrtoj daktil se može zameniti spondejem (--), dok peta uvek ostaje daktil, a
šestu stopu, koja nikad nije potpuna, čini ili trohej (u-) ili spondej. Heksametar je dug stih i
zato su neophodni odmori: cezure, kad završetak reči preseca stopu, i dijarese, kada se
završetak stope poklapa sa završetkom stope. Svojom varijabilnošću smenjivanja stopa i
odmora heksametar postiže izuzetnu ritmičnost i melodičnost, kao i izvaredne mogućnosti
dugog epskog pevanja. Veliko je Vergilijevo umeće prenosa heksametra iz grčkog jezika u
latinski. Međutim, Vergilije nije puki epigon Homera na latinskom jeziku, nego je veliki
umetnik, izuzetan stihotvorac. U pevanju stihova on se drži poetike aleksandrijskih pesnika i
njima se pridružuje kao učen pesnik, poeta docta.
Vergilije peva na čvrsto normiranom književnom latinskom jeziku (Latinitas), koji je
nastao prema govoru učenih Rimljana (sermo urbanus), prema "ukusu grada" (gustus urbis),
kako ga označuje Kvintilijan "in verbis et sono et usu" (u rečima, zvuku i upotrebi).
Vergilijev jezik je strogo retorički uobličen i stilizovan književni latinski jezik, koji se
umnogome razlikovao od narodnog latinskog jezika (sermo vulgaris).
Osnova rimske književnosti je u mimezi. Rimska književnost je literarno mimetička.
Rimski pesnici su podražavali velike grčke uzore (exemplaria), pre svega, podražavali su
grčke metričke sheme, a zatim tematiku, pa čak i kompoziciju, prema poznatom upustvu iz
Horacijeve poetike: "Vi primere grčke listajte noću, listajte danju." Upravo je takav odnos
Vergilija prema Homeru. Homer Vergiliju služi kao podražavalački uzor.
Kada је reč o heksametarskoj poeziji i o junačkom epu, Homer i Vergilije se mogu
staviti jedan naspram drugog.
Homer piše okvirno u 9. veku pre n. e. ili u 8, koji bi mogao biti izvesniji za
Homerovu pismenost. Sama Homerova umetnička veština organizovanja komplikovanane
kompozicije epova služeći se usmenim nasleđem dohomerovske epike navodi na zaključak
da je bio pismen, jer se samo u pisanom tekstu takva složena kompozicija može ostvariti.
Publije Vergilije Maron (Publius Vergilius Maro) je bio najveći pesnik rimske književnosti
Avgustovog doba. Imajući upravo Vergilija na umu, Tomas Sterns Eliot se upitao "šta je
klasik?". Do kakave god da je definicije dolazio, nije nikako mogao isključiti Vergilija iz
odgovora na ovo pitanje. Da bi izrazio maksimum onoga što je podrazumevao pod terminom
"klasik", ovaj veliki američki pesnik, književni teoretičar i kritičar, usredsredio se na reč
"zrelost". Zrelost Vergilijevog pesničkog duha uklopila se naporedo sa zrelošću istorijskog
doba u kojem je živeo i angažovano stvarao, a to je doba Avgustove obnove, koje, iako je
kratko trajalo (od 30. g. pre n. e. do Avgustove smrti, 14. g. n. e.) zajedno sa Ciceronovim
dobom (80-30 g. pre n. e.) čini najzrelije, treće razdoblje rimske književnosti, njen zlatni vek.
Avgostovo doba u istoriji Rima počinje počinje Oktavijanovom pobedom svojih
suparnika Marka Antonija i Kleopatre u bici kod Akcija 31. g. pre n. e., a 27. g. je je prestala
da postoji rimska republika, tako što je Oktavijan utemeljio principat i postao princeps- prvi u
senatu, od koga je dobio ime Augustus, što znači "Uzvišeni". On je akumulirao sve rimske
titule i počasti, od konzulske, preko titulte vrhovnog žreca (pontifex maximus) do dužnosti
vrhovnog vojnog zapovednika i narodnog tribun, postao je samovladar rimske države. Time
je završen višedecenijski period građanskih ratova i u Rimu je zavladao mir, koji je nazvan
po njemu pax Augusta. Vladao je kao imperator nešto više od 40 godina. Obnovio je Rim
materijalno, ali je radio i na duhovnoj i moralnoj obnovi. To je tzv. Avgustova restitucija,
odnosno pokušaj ponovnog uspostavljanja poretka u skladu sa načelima vrlina virtus,
clementia, fides, pietas (hrabrost, umerenost, poverenje, pobožnost), koja su važila u
starorimskoj republici. U cilju svoje restitucije Avgust je angažovao mnoge umetnike, a
naročito pesnike, kojima su bili pokrovitelji pojedini imućni imperatorovi saradnici, poput
Mecene, oko kojih su se obrazovali književni krugovi. U Ciceronovo doba više se razvijala
proza, a Avgustovo doba predstavlja vrhunac razvoja poezije u celokupnoj rimskoj
književnosti.
Dok je Vergilije radio na Eneidi, Livije je pisao svoju istoriju Od osnivanja grada,
Horacije pevao ode, a Tibul i Propercije su već zrelo stvarali.
Vergilije je pisao svoj junački ep od 29. godine, pa do smrti. Eneida (Aeneis) se
smatra nedovršenim spevom, prvo stoga što postoji šezdesetak stihova u epu koji nisu
potpuni heksametri i koje je pesnik nameravao da popravi, kao što je nameravao da poseti sva
mesta koja se pominju u epu kako bi ga završio, a drugo, postoji i svedočanstvo da je pesnik
zaveštao da se posle njegove smrti delo spali kao neuspelo. Međutim, Avgustovim ukazom
Eneidu su priredili i izdali Vergiliju blisiki Varije Ruf i Plocije Tuka.
Ep je nazvan po glavnom junaku Eneji, sinu Anhiza i boginje Afrodite, slavnom
trojanskom heroju koji je već opevan kod Homera u Ilijadi, gde učestvovao u mnogim
važnim borbama i sukobio se sa ahejskim junacima Diomedom, čak i sa Ahilejom, ali uspeo
da preživi zahvaljujući intervenciji božanstava Apolona, Posejdona i Afrodite, koji su bili
naklonjeni Trojancima. Eneja je u Ilijadi, zapravo, dobar junak i on se kao takav i dokazuje,
ali bogovi intervenišu da bi ostao u životu. Homer je posredstvom ulaska u borbu boginje
Afrodite, zarad toga da spase sina, komički opisao svet bogova, jer kad u borbi Diomed rani
Afroditu, ona pobegne na Olimp i svi bogovi joj se smeju, pošto je njeno da vodi ljubavni rat,
a ne zemaljski, ubilački rat.
Eneida je ideološki spev. Eneja je ideološki važan za Vergilija i za njegovo okruženje,
odnosno za pristalice Avgustovog principata, zato što je Eneja predak roda Julijevaca, čiji
rodonačelnik je Enejin sin Askanije, kome je nadimak u Iliju bio Ilo, a Julo u Eneidi (1.
pevanje). Tako se od Askanijevog nadimka Julo izvodi etimologija roda Julijevaca, kojima je
pripao i prvi rimski car, Oktavijan Avgust, na taj način što ga je posinio Gaj Julije Cezar.
Iako je Vergilije više od sedam stoleća mlađi od Homera, moguće je staviti Eneidu
naspram Ilijade i Odiseje i sameriti ih generički, po književnim rodovima, zatim žanrovski,
po književnim vrstama i tematsko-motivski, u sklopu likova, epizoda i prizora, pesničkih
postupaka, kao i u sklopu celokupne kompozicije Vergilijevog epa u odnosu na Homerove.
Eneida je bliska Homerovim epovima najpre po kompozicionoj shemi. Prvih šest
pevanja, koja su pustolovna, avanturistička, pošto se u njima opisuju Enejina lutanja pre
dolaska u Lacij, odgovaraju Odiseji, a drugih šest pevanja, koja su junačka, ratnička,
odgovaraju Ilijadi, jer se u njima opisuju borbe Eneje i njegovih pratilaca i saveznika protiv
Latina, Turna i rutunskog plemena, radi osvajanja Lacija. Međutim, ova sličnost u
kompoziciji nije prosta, kopistička. Vergilije bitno preosmišljava sadržaj epa u odnosu na
Homera. On preuzima niz narativnih i stilskih postupaka iz poetike homerskog junačkog epa,
kao što je uvođenje radnje in medias res, invokacija, retardacije u opevanju borbi, analeptička
naracija kroz sećanja, kakvo je Enejino pričanje o propasti Troje u 2. pevanju. U Odiseji je
takvo pričanje Odiseja na dvoru feačkog kralja Alkinoja.
Sličnost se ogleda i na planu likova Homerovih epova i likova u Eneidi. Latin se
može porediti sa Prijamom, Palant sa Patroklom, Turno- sa jedne strane možda više sa
Parisom, pošto pokušava da otme Eneji Laviniju, kao što je Paris oteo Menelaju Helenu, a i
zato što obojica beže iz borbe, dok se sa druge strane može porediti i sa Hektorom kao
braniocem grada. Lik protagoniste epa Eneje, dovodi se u vezu sa Ahilejem, prvo poreklom
od majke boginje, a takođe i sa Odisejem preko epizode silaska u podzemlje. Enejin silazak u
podzemlje (Eneida, 6. pevanje) nalik je Odisejevom silasku u carstvo mrtvih radi viđenja sa
prorokom Tiresijom (Odiseja, 11. pevanje). Upravo su ove epizode i prizori još jedan plan
sličnosti Homerovih i Vergilijevog epa. Tako oluja na početku Eneide priziva opis oluje u 5.
pevanju Odiseje, a igre koje upriličuje Eneja u čast svog oca Anhiza slične su igrama koje je
održao Ahilej posle smrti Patrokla u 23. pevanju Ilijade. Napose, ekfraza Enejinog štita u 8.
pevanju Eneide komponovana je prema opisu Ahilejevog štita u 18. pevanju Ilijade, ali je
veliko Vergilijevo umeće u opisu štita u kome su ukovana zbivanja budućih dana i svi
trijumfi Rima.
Vergilije se najviše odvaja od Homera u patetičnim scenama. U njima čitalac može
doživeti Vergilija kao originalnog pesnika. Sam izlazak iz Troje predstavlja patetičnu scenu.
Najzna čajnija takva scena je samoubistvo kartaginske vladarke Didone u 4. pevanju. U epu je
patetički opevana ljubav između Eneje i Didone. Vergilije je time uveo erotopatiju u junački
ep, jer se Didona ubija iz ljubavne patnje. Naročito je patetična, dirljiva i značenjski veoma
složena, scena Enejinog susreta sa Didoninom senkom u podzemlju. To da Didona nije
oprostila Eneji čitalac saznaje u 4. pevanju, i Didonin stav prema Eneji je jasan. Međutim,
ova scena u 6. pevanju Eneide govori o Enejinom stavu prema svom postupku. Naime, on
sebi ne oprašta i očekuje da se Didona prema njemu tako ponaša. Međutim, svestan je da je
sve što je učinio bilo saobrazno naredbi Jupiterovoj koju mu je javio Merkur, ili saobrazno
većoj sili, sudbini, pred kojom se i bogovi pokazuju nemoćni i koja Eneju nagoni da siđe u
podzemlje. Eneja iz ideoloških razloga, zato što ga vodi državotvorna ideja osnivanja Rima,
ideja izgradnje grada, napušta Didonu tako što kradom isplovi iz Kartagine. Takvog sukoba
ideje i osećanja nema kod Homera. Vergilije u svom epu ne prikazuje Eneju kao
bezosećajnog, kao nekog ko samo iz erotskih pobuda iskorišćava lepu Didonu, koja je u njega
zaljubljena, već kao nekog ko duboko pati zbog toga što mora da je napusti, jer to čini po
naredbi i volji bogova, a to zato što Enejina sudbina nije bila da ostane u Africi, u Kartagini,
nego da stigne u italsku zemlju. Vergilije se, za razliku od Homera, upušta se u psihologiju
likova.
Može se reći da je Vergilije od pozamljenih stvari sačinio sasvim originalno delo, i on
se u tome se pokazao kao snažni stvaralac (inventor). Zato je Proprecije, iščekujući da čuje
Vergilijevo pevanje, rekao:
Cedite, Romani scriptores, cedite Graii.
Nescio quid maius nascitur Iliade.
("Sklanjajte se, rimski pisci, sklanjajte se grčki.
Rađa se nešto veće od Ilijade.")