Professional Documents
Culture Documents
Скрипта за испит из Рима
Скрипта за испит из Рима
Оснивање Рима
1
Ромул и Рем
2
Седам римских краљева
Ромул је, према традицији, био први римски краљ. Он је епонимни херој, чије име
значи Римљанин. Сматра се да никад није ни постојао. Он је наводно основао Сенат,
поделио грађане на патриције и плебејце, организовао војску. Према традицији, пошто је
основао Рим, да нови град не би остао ненасељен, Ромул је дозволио да свако ко је
протеран из свог града дође и насели се у Риму. То су углавном били криминалци и
робови. Задовољан одзивом, Ромул је основао Сенат, чији су чланови називани очевима, а
њихови потомци патрицији.
Пошто је у новом граду било мало жена, Римљани су послали изасланике суседима,
тражећи дозволу склапања брака са њиховим девојкама. Међутим, посланици нису имали
успеха. Ромул, разгневљен овим, објавио је свечаност у граду и позвао суседе. Одазвали су
се многи, жељни да виде нови град, а поред осталих и многи Сабињани са женама и децом.
За време празника Римљани су отели Сабињанке. Следи рат између Римљана и Сабињана,
који су обуставиле саме Сабињанке, не желећи да живе ни без очева ни без мужева.
Наступио је мир и Римљани и Сабињани су се ујединили, створивши јединствену државу,
којом су успешно владали Ромул и сабински краљ Тит Тације. Ромул је након
успостављања мира народ поделио на три трибе од по десет курија, којима је дао и имена,
али није познато како су имена бирана. Три племена су била Рамнензи по Ромулу,
Титијензи по Титу Тацију и Луцери, за које се не зна порекло. У исто време су формиране
и три центурије коњаника (300 коњаника). По смрти краља Тација, Рим је водио ратове
против етрурских градова Фидене и Веје. Склапање стогодишњег мира са Вејом било је
последње значајније Ромулово дело. Што се тиче Ромулове смрти, по једнима, он је узнет
на небо и постао је бог Квирин, а по другима, он је убијен у Сенату и сваки сенатор је
однео један део његовог тела. После смрти Ромула следи период од 355 дана (једна година)
до постављања новог краља. Тај период се назива interregnum и тада се на сваких пет дана
смењује 71 патрициј. Након тога следе избори и народна скупштина – comitia curiata
доноси одлуку о избору новог краља. Одлука народне скупштине морала је бити
ратификована од стране Сената. Када је краљ потврђен од Сената, тражи се од богова да
пошаљу знак. Ауспициј тумачи знаке које шаљу богови, а повољан знак послат од богова
назива се аугур.
3
Нума Помпилије (716 – 674. п.н.е.)
Као други римски краљ изабран је Нума Помпилије, који је пореклом био
Сабињанин. Тит Ливије приповеда да је Нума Помпилије био веома побожан и да је
саградио храм Јанусу у подножју Авентина. Када су врата храма била отворена то је
значило да је народ у рату, а затворена да су околни народи умирени. Ливије тврди да је
храм био свега два пута затворен после владавине Помпилија и то после Првог пунског
рата и после битке код рта Акција, када је Август успоставио мир и на мору и на копну.
Нума Помпилије уводи календар. Годину је поделио на 12 месеци, увео је интеркаларне
месеце, установио празничне дане. Подигао је краљевску палату. Нума Помпилије водио је
мирољубиву политику. Након 43 године владавине умире, а држава се враћа на
интерегнум.
Тул Хостилије, трећи римски краљ, важио је за ратоборног краља. Познат је по рату
са Алба Лонгом, када је ову област потчинио римској територији. За овај догађај је везана
прича о борби Хорација и Куријација. Наиме, Хорацији су били браћа близанци, пореклом
Римљани, а Куријацији такође близанци, пореклом Албанци. Албански вођа и Тул
Хостилије уговорили су да двобој Хорација и Куријација одлучи рат. Албански младићи
били су поражени, а владар Албе обавезао се да војно помогне Рим у случају рата. Тул
Хостилије је недуго после победе над Албом, започео рат против етрурских градова,
Фидене и Веје. Мада је борба била тешка, Хостилије је успео извојевати победу.
Сумњајући у војсковођу Албе - Метија Фуфетија - да је помагао римским непријатељима,
наредио је да се брутално убије. Војсковођа је био свезан за двоја кола, а коњи су га потом
растргли. По наредби краља, Римљани су разрушили Алба Лонгу. Једино су поштеђени
храмови. Становништво је пресељено у Рим. Рим је након тога ојачао, повећан је број
становника, а граду је прикључено и брдо Целиј, које је Тул изабрао као место за
краљевску кућу. Многе Албанце из истакнутих родова — Јулија, Сервилија, Куријација —
изабрао је за чланове Сената. Изградио је и већницу која је названа Курија Хостилија.
Последњи рат Тул Хостилије је водио против Сабињана и успео је да их победи. Одмах
после рата у Риму се појавила нека болест. Краљ је веровао да ће војска бити здравија ако
се припрема за рат него ако остане кући, све док није сам оболео. Тада је изненада почео
да приноси све могуће жртве, да се моли и тражио помоћ богова. чак је нашао неки
дневник који је водио Нума, прочитао којим божанствима је све претходник приносио
жртве, па је и сам почео то да чини. Међутим, није по правилу принео жртву Јупитеру
Елицију и погодила га је муња. Краљ је изгорео са својом кућом. После смрти Хостилија
власт је враћена Сенату, а он је, као и у претходном периоду, именовао интерегнум.
4
Анко Марције (641 – 617. п.н.е.)
Као пети римски краљ помиње са Луције Тарквиније Приск. Његов отац био је
пореклом из Коринта. Због политичких сукоба овај Коринћанин напушта град, одлази у
Италију и насељава се у Тарквинијима. Тамо се оженио Етрурком и добио два сина. Један
од синова, Лукумон, касније ће се оженити Танаквилом, девојком из веома богате и
угледне куће. Пошто су Етрурци Лукумона сматрали дошљаком и он није имао изгледа на
успех, на наговор амбициозне жене одлази у Рим. Населио се на Јаникулу и потом мења
име у Луције Тарквиније. Својим доброчинствима и љубазношћу брзо је стекао наклоност
народа. Краљ га је приметио и узео за тутора краљевској деци. После смрти Анка Марција
заказана је скупштина на којој је Тарквиније Приск изабран за краља. У току своје владе
успешно је ратовао против Латина и Сабињана. Спровео је реформу војске и устава.
Ударио је темељ Капитолском храму. Тарквинија Приска убила су двојица пастира које су
ангажовали синови Анка Марција, љути што им је овај на превару преотео власт.
Неки писци овог претпоследњег римског краља сматрају другим оснивачем Рима,
јер је извео бројне реформе, пре свега градитељске. По једној легенди, Сервије је био роб.
Његово име Сервиус је у ствари преномен од речи servu - роб. Легенда истиче да је Сервије
био племенитог порекла, али му је мајка, када је била трудна, допала заробљеништва.
Сервије се родио као роб на двору Луција Тарквинија. Међутим, он убрзо постаје љубимац
краља и краљице. Тарквиније је чак своју ћерку удао за Сервија Тулија. После атентата на
Тарквинија, краљица се потрудила да Сервије дође на престо.
Друга верзија приче сачувана је у једном натпису говора који је цар Клаудије
одржао у Сенату. Цар Клаудије (41-54) вероватно је био последњи човек који је познавао
етрурски и он пружа етрурску верзију приче о Сервију Тулију. Наиме, ако следимо
етрурске изворе, Сервије, тада Мастарна, био је пратилац Целија Вивене, чувеног
етрурског војсковође, и учествовао је у свим његовим походима. Мастарна је једног
тренутка протеран из Етрурије. Он потом заузима брдо у Риму, које је назвао Целиј у част
свога вође и мења име у Сервије. Убрзо ће постати римски краљ. Сведочанство Клаудија о
етрурском пореклу Сервија, потврђују и други извори. Наиме, о Целији Вивени пишу још
Варон и Дионисије Халикарнашанин.
5
Реформе Сервија Тулија
— ценз. Сервије Тулије уводи ценз, који подразумева попис грађана и процену њихове
имовине. На основу висине прихода који грађани остварују, Сервије становништво дели на
пет класа. Пошто новац није постојао, гледао се приход у житу, земљи... Ценз се имао
спроводити на сваких пет година. Сервијева реформа, о којој сведоче Тит Ливије и
Дионисије Халикарнашанин, делом подсећа на Солонову тимократску реформу. У оквиру
ове поделе одређено је и учешће у војсци. Само прва класа има пуну ратну опрему. Прве
три класе чине тешко наоружани војници, док четврту и пету класу чине лако наоружани
војници. Свих пет класа чине 171 центурију.
— Сервијеви зидови. Према традицији Сервије је град утврдио јарком и бедемом и тако
проширио pomerium — границе градске територије у Риму. Трагови овог бедема и данас се
могу пратити, а био је дужине 11 км. У модерној историографији сматра се да је овај зид
саграђен после 390. п.н.е. Дакле, после галске најезде, јер да је зид постојао раније, мала је
вероватноћа да би Гали заузели Рим. Претпоставља се да је Сервије Тулије, у ствари,
утврдио pomerium - што на етрурском значи “свете међе”. Ову процедуру Римљани су
преузели од Етрураца, а описује је Марко Порције Катон у свом делу Почеци.
6
Тарквиније Охоли (534 – 509. п.н.е.)
Крај краљевства
7
Државно уређење Рима у доба краљева
* Sella currulis- столица од словове кости која је била на кочијама (currus- кочије);
* пурпурна одећа; златна дијадема (скиптар),
*пруће са секиром fasces - симболизују краљев imperium тј. власт.
* Imperium се заснива на auspicial - право да се саветује са боговима и пренесе их на људе
који се саветују са боговима.
Овлашћења краља:
Краљевска власт није била наследна, већ изборна. Сви су изабрани, осим Ромула.
Власт се враћа Сенату након смрти краља. Интерекс се одређује жребом. Куријатске
комиције се сазивају, а они гласају, Сенат потврђује. Не зна се да ли су стварно гласали
или су само прихватали одлуку. Када се изабере краљ врши се инаугурација - ритуали
знамења. Потом куријатске комиције доносе lex curiata de imperio, којим краљу дају
imperium.
Сенат је основао Ромул одмах по оснивању Рима, због помоћи у вођењу државних
послова. Било је прво 100, а потом 300 чланова. Према једној традицији по Тит Ливију и
Цицерону нове је увео Тарквиније Старији patres minorum gentium (оци мањих родова).
Осталих 100 додато је у првој години републике. Дионисије Халикарнашанин каже да је
број од 300 достигнут у доба краљева. Ромул и Тит Тације изабрали су нове патриције и
100 сенатора, а онда Тарквиније Старији још 100. Овлашћења Сената:
∼ Саветује краља
∼ Доноси одлуке при избору краља
∼ Приписивало се да води спољну политику, међутим то је пренето из доба републике
∼ Потврђује све одлуке куријатских комиција - auctoritas patrum.
8
Куријатску комицију има право да сазива краљ, интерекс, tribunus celerum (Марко
Јуније Брут) у одређеним случајевима. Састају се на месту Comitium у подножју Капитола.
Чине их сви слободни и пуноправни мушкарци. Гласа се тако што свака курија има један
глас (curiatim). Редослед курија одређује се жребом. Има 30 курија. Она која прва гласа
зове се curia principium. Прво се у курији гласало појединачно (viritim). У надлежност
куријатске комиције спада:
9
Рана римска религија
Календар
Породични култ
10
Свештенички колегији у Риму
~ Организовање игара
~ У доба републике саветовали су магистрате
~ Тумачили су и чували су верске законе.
11
Становништво Италије до VI века пре нове ере
12
Државно уређење Етрураца и Етрурски савез
Етрурска религија
13
Латински савез
Италици
1. Фалишко-латинску групу: Фалисци, Римљани. Фалишки није посебан језик, већ је један
дијалект латинског.
2. Оско-умбарска група: Осци, Умбри, Самнити, Каманци.
14
ДОБА РИМСКЕ РЕПУБЛИКЕ
15
Потребно је да прође две године пре него што се магистрат могао поново
кандидовати за вишу магистратуру. А у случају конзулата, како би се конзул други пут
кандидовао, потребно је да прође 10 година од претходне магистратуре. Тај закон је
предложио народни трибун Луције Генуције 342. године п.н.е. (није увек бивало
испоштовано – пример Гаја Марија који је био конзул 5 година за редом 104 - 100. п.н.е. и
укупно 7 пута). Предуслов за прву магистратуру је био 10 година војне службе, тако да је
најмлађи квестор могао имати 28 година, у случају да се мобилисао са 17, када су римски
грађани постајали пунолетни.
Власт магистрата подразумева два појма – potestas и imperium. Potestas је власт
магистрата која омогућава да врши своје дужности. То су:
Конзули
16
Почетком V века п.н.е, они су били једини магистрати. Полибије говори како
конзули имају највишу власт и како им се сви магистрати покоравају, осим плебејских
трибуна.
Оно што ограничава власт конзула, поред ограниченог и кратког трајања мандата и
колеге јесте народни трибун има право на вето, односно право интерцесије.
Римски грађани су имали право на жалбе (ius provocationis) које је уведено у првој
години републике (508. п.н.е.) – оно је касније укидано, поново увођено и проширивано.
То су биле жалбе центуријатској комицији на судске одлуке магистрата.
У рату, конзули имају неограничена овлашћења (consul militiae).
Consul domi, односно конзул (конзули) у Риму, могу да: сазивају Сенат, уводе
посланства у Сенат, износе хитне ствари на дискусију, брину се о спровођењу одлука,
сазивају комиције (центуријатске и трибутске), предлажу законе; имају јурисдикцију у
грађанским парницама, и верске дужности и права (право на ауспиције, приношење
жртава, посвећивање храмова, полагање заклетве у име државе).
366. п.н.е. је конзулима одузето право на суђење када су дошли претори.
Consul militiae (конзул у рату) има неограничену власт над државном благајном,
сазива савезничку војску, мобилише војску, бира војне трибуне (до 207. п.н.е. од када ту
дужност преузимају центуријатске комиције), изричу казне војницима (могућа је и смртна
казна), одлучују о подели плена, склапају мир (до 321. п.н.е. и Kаудинског кланца од када
ту дужност преузимају центуријатске комиције).
Претори
Претори су уведени као магистратура 366. п.н.е. после чувеног закона плебејских
трибуна Лицинија и Секстија 367. п.н.е. да један конзул може бити плебејац, као врста
уступка патрицијима који добијају нова овлашћења.
Тек од 336. п.н.е. се појављује први претор плебејац – Квинт Пубилије Филон.
У почетку је постојао само један претор; од 242. п.н.е. два; касније је број растао са
бројем провинција (прве две провинције су биле Сицилија и Сардинија са Корзиком 227.
п.н.е; од 197. п.н.е. и Хиспанија).
Преторе бирају центуријатске комиције. Они имају империјум, који им даје
куријатска комиција, али је тај империјум нижи од конзуловог (imperium minus).
Претори у Риму су такође имали и судска овлашћења – praetor urbanus (за римске
грађане) и prateor peregrinus (за спорове који су укључивали и странце). Од 149. п.н.е.
председавају у quaestiones perpetuae, судовима који су састављани због евентуалних
злоупотреба магистратура.
Претори сазивају Сенат, трибутске и центуријатске комиције. Кад ступе на
дужност, издају edictum perpetuum односно вечити едикт – то су законске одредбе којих ће
се претори придржавати и углавном су преузимање претходног едикта, понекад уз
незнатне допуне.
17
Цензори
Едили
- cura urbis - чување реда и мира у Риму, одржавање и обнова улица, путева и објеката;
- cura annonae – снабдевање града (првенствено житом);
- cura ludorum – организовање игара (првенствено Церери, плебејском божанству).
Квестори
18
Од 267. п.н.е. постојала су још 4 додатна квестора у Италији са седиштима у
Остији, Калесу у Умбрији и Ариминуму (за четвртог се не зна), и њихове дужности нису
јасне.
За време Суле је било 20, а за време Цезара 40 квестора.
Плебејски трибуни
Плебејски трибуни постоје од 494. п.н.е. после прве сецесије плебејаца. Њих бирају
плебејске скупштине (concilia plebis). У почетку их је било 2 или 5, а касније 10.
Од почетка су заштићени верским законом (lex sacrata) – sancrosanctus. Од 449.
п.н.е. заштићени су и световним законом. Дужности:
Диктатори
19
Сенат
Комиције
Куријатске комиције постоје од Ромула (по традицији). Оне су постојале дакле, још
у доба краљева. Основна јединица куријатске комиције била је курија, односно братство.
Било је 30 курија, а свака је имала по 1 глас.
Куријатске комиције сазива Pontifex Maximus, првосвештеник. Куријатске комиције
дају империјум магистратима и баве се породичним стварима (тестаментима, адоптирању
и сл.). Касније, на заседању су присутни само ликтори, представници својих курија.
Центуријатске комиције је основао Сервије Тулије почетком VI века п.н.е. Оне се
сазивају на Марсовом пољу, јер је наоружаним грађанима забрањено окупљање у граду. То
су биле војничке скупштине. Центуријатске комиције сазивају магистрати са империјумом
(конзули, претори, диктатори) и цензори (ради пописа). Било је 193 центурије које су биле
подељене по класама. Прво је гласало 18 центурија витезова, затим центурије прве класе
20
(80), друге класе, треће класе... Често се дешавало да ниске класе ни не стигну да гласају
јер је пре њиховог гласања већина већ изгласала. Због тога је 241. п.н.е. број триба повећан
на 35; у оквиру триба је направљена подела на јуниоре (17-46 година) и сениоре (46-60
година) ; затим је направљено 5 класа по имовинском стању, а у свакој класи је било 35
центурија сениора и 35 центурија јуниора (значи укупно 70 центурија по једној класи), што
је укупно чинило 350 центурија у 5 класа. На то је додавано још 18 центурија коњаника, 4
додатне центурије и једна центурија пролетера, тако да је укупно било 373 центурије.
Овиме се повећала улога средњег слоја. Свака центурија је имала један глас.
Центуријатске комиције бирају магистрате са империјумом и цензоре, доносе
законе, формалне одлуке о рату и миру, примају грађанске жалбе на одлуке магистрата.
Трибутске комиције се састоје из 35 триба (4 грађанске, 31 сеоска). Њих сазивају
сви који имају право сарадње са народом (ius cum populo agendi). Трибутске комиције
бирају квесторе, едиле, доносе законе (за које је од 449-339. п.н.е. потребна auctoritas
patrum).
Concilia plebis или плебејска скупштина, заседа и гласа по трибама. За разлику од
трибутских комиција, у плебејској скупштини заседају само плебејци. Њих сазивају
плебејски трибуни и плебејски едили. Плебејске скупштине доносе законе. Од
Хортензијевог закона 287. п.н.е. одлуке плебејске скупштине имају снагу закона и без
одобрења Сената.
Реформа комиција
22
Подела државне земље била је у рукама патриција. Плебејци су почели да траже да
се државна земља подели на парцеле и да постане власништво римских грађана. Спурије
Касије је 486. године пре нове био конзул и предложио је да се половина земље која је
освојена од Херника да плебејцима, а друга половина Латинима. Предложио је да им се
подели бесплатно жито са Сицилије. Сам предлог је анахронизам. Може се поредити са
аграрним законима и делатностима браће Грах. Данас се сматра да је Спурије Касије
предложио аграрни закон који се тицао расподеле државне земље, али нису познате његове
одредбе.
Дошло је до друге сецесије 449. п.н.е. Прво су били на Авентину, а потом на Светом
брду. Ратовали су против Сабињана и Еква. Плебејци су тражили:
23
1. Обнову трибунске власти.
2. Обнову права апела.
3. Да им се предају децемвири.
Канулејеви закони
Предложили су 3 закона 376. године пре нове ере и борба за ове законе је трајала 10
годинај. Патрицији су попустили 367. године пре новер ере. Било је предложено:
Што се тиче првог предлога, први конзул који је био плебејац звао се Секстије
367/6. п.н.е. Други предлог је изазвао дискусију у науци. Да ли је то ограничење износило
тачно 500 југера или не? Вероватно мање.
Генуцијеви закони
Публилијеви закони
Петелијев закон
Петелијев закон донет је 326. године п.н.е, а по Варону 313. године п.н.е.
Хортензијев закон
1. Хортензијев закон је предвидео да одлуке плебејских скупштина важе за цео народ. Ово
је трећи пут да се један те исти закон појављује.
2. Усвојен је закон да се број свештеника који чувају Сибилине књиге повећа са 2 на 10 и
да 5 буду плебејци.
Овај закон потиче из 300. године пре нове ере. Браћа Гнеј и Квинт Огулније су били
народни трибуни. Предложили су закон да се број pontifika повећа са 4 на 8 и број augura
са 4 на 9. Да буду бирани из редова плебејаца.
25
Рат са Порсеном
Ливије и Цицерон овај уговор датују у 493. годину пре нове ере. Белох је сматрао да
је склопљен 358. године пре нове ере. Његово мишљење је неприхватљиво.
Рим и Веји
26
Веји су етрурски град који се налази 16 km од Рима, на десној обали Тибра. За
време Ромула почео је рат против Веја. Вејани су морали да уступе део територије. Ратови
против Веја вођени су у доба краљева. Ратовали су због солана, а и било је значајно ко ће
контролисати пут дуж Тибра у унутрашњост тзв. «Пут соли». Вођена су три велика рата
против Вејана.
Први рат трајао је 482-474. године пре нове ере. Повод за овај рат били су
пљачкашки походи Вејана на римску територију. Вејани су обезбедили помоћ других
етрурских градова. Огромна улога у овом рату припала је Фабијевцима. Фабијевци су се
утврдили на Кремери (речица која је представљала границу између Рима и Веја). У
близини се налазио град Фидене. На Кремери су се одиграле две битке. У првој су
победили Римљани, а у другој су Фабијевци упали у замку. Преживео је само један дечак
да настави род Фабијеваца. Диодор са Сицилије каже да су у боју на Кремери Римљани
поражени, много их је изгинуло, као и 300 Фабијеваца. Нелогично је да је само један дечак
преживео. По Диодору учествовала је римска војска, али и Фабијевци који су претрпели
велике губитке. Овај податак подупиру фасти 485-479. године пре новер ере; где се после
479. године пре нове ере Фабијевци губе из фаста и поново се појављују 467. године пре
нове ере. Закључак је да су Фабијевци претрпели велике губитке и да се зато губе из фаста.
Након овога дошло је до опседања Рима. Мир је склопљен 474. п.н.е. на 40 година. Вејани
су по овом уговору били обавезни да дају годишњи данак Римљанима као и жито.
Други рат трајао је 437-435. године пре нове ере. Ратовало се око града Фидене. Обе
стране су биле заинтересоване да га контролишу, јер се налазио на самој граници. Рат је
избио пошто су Фидене прешле Вејанима. Краљ Веја Ларс Толумније је наредио да се
побију римски изасланици који су били послати из Рима да утврде зашто су Фидене
прешле Вејанима. Римљани су објавили рат Вејанима. Најчувенија епизода из овог рата
била је када је Аул Корнелије Кос однео победу у боју против Ларса Толумнија. Рат је
завршен падом Фидене.
Трећи рати трајао је 406-396. године пре нове ере. Истекло је примирје. Римљани су
послали своје изасланике да обнове примирје са Вејима. Римљани су од Веја тражили
територију коју су им ови одузели. Вејани су запретили да ће их убити уколико не оду.
Римљани су им објавили рат. Веји су затражили помоћ од осталих етрурских градова. Ти
градови нису донели никакву одлуку тј. нису им пошли у помоћ. Разматрали су могућност
објављивања општег рата Риму. Први пут су Веји затражили помоћ 405. п.н.е, а други пут
403. п.н.е. Тада им градови нису пружили помоћ јер су Веји изабрали краља. Трећи пут су
затражили помоћ 396. п.н.е, али и тада су били одбијени јер је етрурским градовима
претила опасност од Гала. Вејанима су помогла само три етрурска града: Тарквинији,
Капела и Фалерији. Цере су изгледа биле на римској страни. Римљани су освојили град
копањем тунела. Јунонин кип пренет је у Рим. Веји су освојени 396. п.н.е. Опсада Веја
трајала је 10 година. Освајање треба приписати Фурију Камилу који је био диктатор.
Галска најезда
27
Постоје два датума освајања Рима од стране Гала. По Ливију 390. године пре нове
ере, које је засновано на Вароновим подацима, а Полибије наводи 387. годину пре нове ере
и њега следи Диодор са Сицилије. Сматра се да су се Гали доселили у северну Италију за
време Тарквинија Старијег крајем VII и почетком VI века пре нове ере. Зна се да је процес
дуго трајао, а као узрок њиховог насељавања преко Алпа наводи се велика пренасељеност.
Претпоставка: Гали су се умешали у политичку борбу, и једна струја је позвала
Гале да би им помогли. Клузијци су могли да рачунају на помоћ од Римљана, јер нису
помагали Вејима. Након завршетка рата, Гали су Римљанима тражили да се предају зато
што је било прекршено међународно право. На центуријатским комицијама изабрани су
војни трибуни са конзулском влашћу. Битка на Алији одиграла се 18. јула и то је био
проклет дан у римском календару (dies ater). Гали су потом за три дана напали Рим.
Римљани су се повукли на Капитол. Плебејци су отишли на Јаникул, а потом су се
разбежали по римским градовима. Један део војске био је у Вејима. Весталке и Flamen
Qurinalis су се склонили у Цере. У овоме им је помогао плебејац Луције Албин. Он је
историјска личност и одиграо је неку улогу у спасавању Рима.
Према традицији Рим су опљачкали и спалили Гали, осим Капитола. Гали су
поделили војску на два дела када их је ухватила глад. Један део је остао да опседа Капитол,
а други део је отишао да пљачка. Ти Гали су погинули код Ардеје где се налазио Камил
који је иначе био прогнан из Рима. Римљани који су били у Вејима ратовали су са
Етрурцима, спремали су војску за Рим, тражили су и сагласност Сената. Одлучено је да се
Камил прогласи за диктатора. Гали су се одморили од опсаде. Полибије наводи да су их из
земље из које су дошли, напали Венети. Нису могли да поднесу врућину. Римљани који су
били на Капитолу хтели су да се предају, да Галима плате откуп у висини од 1000 златних
фунти. Уговор су наводно склопили са нижим магистратима, а Камил је био виши
магистрат. Победио је Гале два пута: једном у Риму, а други пут када су се Гали повлачили
у Галију. Ова верзија о Камиловој интервенцији приликом откупа измишљена је да би се
прикрила околност да су Римљани морали да плате откупнину. Полибије и Аристотел нису
знали за Камила. На ово указују алтернативне верзије враћања злата. По Страбону,
Етрурци су из Цере вратили злато. Светоније у Тиберијевој биографији преноси да се злата
докопао припадник рода Ливија Друза. Чињенице које се могу издвојити из легенде:
28
Самнити су живели у јужним и централним деловима Апенина. Нису имали
државу. Били су организовани у савез 4 племена. Постојале су мање организације pagus -
округ. Pagus се састојао од сеоских заједница - vicus. На челу округа налазио се meddix.
Функције meddix-a су следеће: заповедао је војском и имао је судска овлашћења. Окрузи
су били груписани у touto (populus). На челу племенског савеза стајао је meddix tuticus.
Постојала су 4 племена: Хирпини су живели на југу Самнијума, Каудини су живели на
западу Самнијума, Карицини су живели на северу Самнијума, Пентри су живели у
централним и источним деловима Самнијума. Велики самнитски савез окупљао је ова 4
племена. Центар овог племенског савеза звао се Bovianum Vetus.
Римљани су дошли у додир са Самнитима 354. године пре нове ере, када је
склопљен савез између Римљана и Самнита. Савез је склопљен због успешних римских
ратова, јер су Самнити страховали да ће доћи на удар Римљанима.
Први Самнитски рат трајао је 343-341. године пре нове ере. Самнити су ратовали са
Сидицинима. Зашто су Римљани променили политику према Самнитима? Значајну улогу
одиграли су економски разлози. Капуа је врло богат град. Ово је био главни разлог што су
променили политику и кренули против Самнита. Године 343. пре нове ере било је три
битке: у Кампанију (на Гауру), друга источно од Капуе тј. код Сатикуле, Самнијуму и код
Суесуле у Кампанији. Трећа победа коју су Римљани однели имала је значајне последице у
спољнополитичким односима са другим народима. Латини који су били спремни да се
побуне одустали су од тога јер су Римљани победили Самните у овим биткама. Фалисци су
склопили мир са Римљанима, а Картагињани су послали посланство. Рат је и даље трајао.
Самнити су тражили мир 341. године пре нове ере. Тражили су право да ратују са
Сидицинима, јер ови нису били римски савезници. Сенат је прихватио захтеве. Обновљен
је савез са Самнитима. Римљани су се повукли са самнитске територије. Самнити су им
дали плату за једну годину и намирнице за три месеца.
1. Диодор који говори о Другом самнитском рату не помиње први самнитски рат.
2. Мало је вероватно да би Римљани ратовали против Самнита, а да им прети опасност од
Латина.
3. Промена расположења Кампанаца јер је 341. п.н.е. обновљен савез са Самнитима.
Латински рат
29
Године 358. пре нове ере обновљен је уговор између Римљана и Латина. Разлог је
тај што се услови Foedus Cassianum-а више нису поштовали. Латини су били незадовољни
римском политиком, због јачања Рима и римске власти у јужној Италији. Незадовољство
се увећало када су Римљани склопили уговор са Картагином 348. године пре нове ере.
Римљани су претендовали да обнове хегемонију у Лацијуму. Јачање Римљана прави је
узрок латинског рата. Године 349. пре нове ере Римљани су затражили помоћ од Латина за
борбу против Гала и грчких гусара који су угрожавали ушће Тибра. Скупштина латинског
савеза је одбила да им помогне. Римски Сенат је позвао 10 латинских првака, да им изнесу
захтеве. Латини су предложили Римљанима следеће: да један конзул буде из редова
Латина, а други из редова Римљана; да у Сенату буду подељена места (пола Римљанима, а
пола Латинима) и да се удруже и да чине једну државу.
Римљани су одлучили да објаве рат. У савезу са Латинима били су: Сидицини,
Кампанци и Волсци. На римској страни били су Самнити. Године 340. пре нове ере почео
је рат и Римљани су однели две победе над Латинима у Кампанији. Прва битка одиграла се
у подножју Везува. Пророчанство да ће победити она страна чији се војсковођа буде
жртвовао, и који побије непријатељске војнике. Жртвовао се војсковођа Деције. Самнити
нису учествовали у борби. Чекали су исход битке. Латини су се повукли у Весцију. Друга
битка у Кампанији вођена је код Трифанума. У овом боју Римљани су победили. Сматра се
да је била само једна битка код Трифанума, јер капитолски фасти бележе само један
тријумфат Манлија Торкавата. Рат је завршен 338. године пре нове ере.
30
Године 327. п.н.е. почео је Други самнитски рат (327 – 304. п.н.е.). Повод за овај рат
било је римско освајање кампанског грчког града Напуља. Почетак рата, док су Римљани
деловали против самнићанских гарнизона по кампанским градовима, био је успешан по
Рим. На страну Римљана прешли су Луканци и Апулци. Они је требало да упадају у
Самниј с истока, док је Рим водио операције на западу. Међутим, Римљанима је било
тешко да воде рат против федерације сабелских племена по планинским пределима, на
које они нису били навикли, па је после првих успеха дошао тежак пораз. Године 321.
п.н.е. римска војска, затворена у Каудијски кланац, била је присиљена на предају.
Римљани су морали да положе оружје и прођу "испод јарма" (срамотна, стара ратничка
церемонија за побеђене; побеђени војници пролазили су кроз врата, направљена од
копаља). После тог пораза Римљани су морали да напусте заузете градове и оставе 600
талаца све до склапања мира. Преокрет у ратним операцијама настао је тек 316. п.н.е. када
су Римљани променили тактику, реорганизовали војску, створили мање, покретне
јединице, наоружане кратким копљима и мачевима. После тих реформи римска војска
однела је над Самнићанима и њиховим савезницима низ победа. По миру, који је склопљен
304. п.н.е, Римљани су добили низ територија за оснивање колонија, али је самнитска
федерација остала сачувана, и Рим је поново склопио с њом уговор. Пред крај Другог
самнитског рата коначно су под Римљане потпали Херници и Екви.
Године 299. п.н.е, после дугог раздобља, Гали су, удруживши се с Етрурцима,
дошли до саме римске територије. Тежак положај Римљана искористили су Самнићани и
поново учврстили свој положај у Луканији, која је пре тога била римски савезник. То је
послужило као повод за Трећи самнитски рат (298–290. п.н.е.). Ратне операције вођене су
по разним подручјима Италије. Посебно опасан био је положај Римљана на северу, у
Умбрији, где се самнићанска војска, појачана галским јединицама, требало спојити с
Етрурцима. Међутим, када су Римљани упали у Етрурију, Етрурци су напустили Келте, а
над Самнићанима и Галима Римљани су у бици код Сентинума (296. п.н.е.) однели
пресудну победу, која је у ствари и одлучила судбину Италије. С Етрурцима је склопљен
мир, а рат са Самнићанима завршио се победама римског војсковође Манија Курија
Дентата. Самниј је био присиљен да закључи савез с Римом 290. п.н.е. Сабелска
федерација била је ратом толико ослабљена, да су Римљани потпуно покорили Сабињане.
Већи део њихових територија прешао је у руке победника, а преостали градови ушли су у
састав римске државе као градске општине без права гласа. Предали су се и становници
Пицена. У њиховом подручју, на обали Јадранског мора, основана је латинска колонија
Адрија, која је ударила темељ римској моћи на источној обали Италије. Римљани су сада
били господари Средње Италије.
Цензура Апија Клаудија
31
Велику улогу одиграла је делатност цензора из 312. п.н.е. – Апија Клаудија. Он је
изградио први пут (Via Appia), који је Рим спојио са Капуом, а одиграо је и значајну улогу
у борби са Самнићанима. Саградио је и први водовод, којим је у Рим доводио воду за пиће.
Апије Клаудије био је у непријатељству са Фабијевцима, који су тада играли важну улогу
у политичком животу Рима. Он се није слагао ни са неким представницима плебса, нпр. са
чувеним војсковођом Манијем Куријем Дентаатом. Апије Клаудије потпомагао је
ослобођенике и градске плебејце и по свему судећи штитио интересе трговачко-
зеленашких кругова. У својству цензора Апије Клаудије је, као противтежу старој
аристократији, увео у Сенат особе чији су родитељи били ослобођеници. Осим тога, он је
допустио сиромашним грађанима да се уписују не само у градске, него и у сеоске трибусе.
То је стварало повољне услове за ослобођенике; не поседујући земљишно власништво, они
су се могли уписати у сваки трибус и на тај су начин добијали могућност утицаја на одлуке
народних скупштина. На основу тога може се рећи да је новчани цензус стварно био
изједначен са земљарином. Потпуно је могуће да у то време пада коначна редакција тзв.
Сервијевог устава. Апију Клаудију приписује се и низ других мера. Он је усавршио
латински алфабет, претворио култ Херкула из приватног у општеримски, био је један од
оснивача правне науке. Када је Пир упутио свога посланика у Рим, у намери да приволи
Сенат на мир, Апије Клаудије, који је тада био у дубокој старости и изгубио вид, одржао је
говор, после којег је Сенат одбацио предлоге за мир епирског краља. За овај Клаудијев
говор знао је још Цицерон; то је био један од првих примера римског политичког
говорништва. Године 304. п.н.е. едил Гнеј Флавије, син једног ослобођеника, који се
налазио под покровитељством Клаудија, објавио је судски поступак (legis actiones) и
прогласио календар. Ова мера била је уперена против свештеничког колегија понтифика,
који су сматрани за једине познаватеље и тумаче права.
Рим и Тарент
32
Ради боре против Рима, Тарент је позвао епирског краља Пира који је прихватио
предлог Таренћана. Године 280. п.н.е. он се искрцао у Италији, с војском која се састојала
од 22.000 добро обучених пешака, 3.000 коњаника и 20 ратних слонова, који су
представљали новост у ратној техници тога доба. Прва битка између Римљана и Пира, која
је завршила Пировом победом, догодила се исте године, близу Хераклеје. Велику улогу
одиграли су у њој ратни слонови, с којима се Римљани још нису знали носити. После те
победе на Пирову страну прешли су Лукани и Самнићани. Под његовом влашћу били су
готово сви јужноиталски грчки градови. Прошавши кроз Самниј и Кампанију, Пир је ушао
на територију Лација, али није наишао на подршку од стране Латина. Римљани су пак
концентрисали у Лацију знатне војне снаге, и Пир је био присиљен да повуче своје
јединице и врати се у Тарент. Следеће, 279. п.н.е, Пир је однео нову победу над
Римљанима код Аускулума, у Апулији, али га је она коштала тако великих губитака
("Пирова победа") да је морао да упути у Рим посланике с понудом за склапање мира, али
је Сенат одбио ту понуду. Рим је у то време ступио у преговоре с Картагином и склопио с
њом уговор, по коме су се обе стране обавезале да ће једна другој помагати и да неће
склапати са Грцима мир без узајамног споразума. Ускоро се Пир завадио с Таренћанима, и
напустивши Италију, кренуо је тражити срећу на Сицилији, где су га позвали становници
грчких градова. Пиру је испочетка пошло за руком да освоји готово све картагинске поседе
на Сицилији. Он се носио мишљу да на челу велике морнарице нападне противника у
самој Африци и да му тамо нанесе одлучан ударац, али је то захтевало огромних жртава од
стране сицилијских грчких градова. Пир се на Сицилији почео понашати исто онако као
што су се хеленистички краљеви понашали у потчињеним земљама; због тога су
сицилијски Грци, незадовољни Пиром, ступили у везу с Картагином. Картагинска војска
поново се појавила на Сицилији, и Пир се ускоро вратио у Италију. У његовом одсуству
Римљани су с променљивим успехом водили борбу с Таренћанима, који су се налазили у
тешком положају. Пирова појава у Италији најпре је натерала Римљане да се повуку, али је
285. п.н.е, код Беневента, дошло до одлучног сукоба између војске епирског краља и
Римљана, којима је заповедао јунак Трећег самнитског рата – Маније Курије Дентат.
Римски стрелци су успели да уплаше слонове, нагнају их у бег и растроје редове Пирове
војске.
Римљани су однели победу и стекли огроман плен. Пир је био приморан на
повратак у Епир, и ускоро је погинуо за време борбе с Македонцима у пелопонеском Аргу
(272. п.н.е.). 272. п.н.е. гарнизон који је Пир оставо у Таренту предао се Римљанима.
Таренћани су морали да предају Римљанима своје бродове и да поруше зидове. Исте
године потпали су под власт Рима и Самнићани, Лукани и Брутији, који су ратовали на
страни Пира. 270. п.н.е. заузели су Региј, у коме се била учврстила једна одметнута
кампанска легија. 265. п.н.е. Римљани су заузели етрурски град Волсиниј, чиме је освајање
Италије било завршено.
33
Државно уређење Картагине
Картагина је према традицији основана 814. године п.н.е. као феничанска колонија
града Тира. Према археолошким подацима то се догодило у VIII веку п.н.е.
Картагина је на врхунцу моћи поседовала јужну обалу Шпаније, северну Африку до
Египта, западни део Сицилије, Корзику, Сардинију и Балеарска острва.
Осим Аристотела и Полибија, картагински Устав су још хвалили и Исократ
(атински беседник и савременик Филипа II) и Цицерон. Биo је најсличнији римском, и
представљао је мешавину монархије, аристократије и демократије.
Државно уређење Картагине је пре свега олигархијско, засновано на плутократији.
У најстарије доба, сматра се да је владао намесник из Тира; међутим, у VII веку п.н.е.
Полибије и Аристотел помињу краљеве, али остаје нејасно да ли се мислило на краљеве
или врховне магистрате, који су у сваком случају имали изборну власт.
Од краја VI, почетка V века п.н.е. Картагином управљају Суфети (Шофети). То су
била два епонимна магистрата која су бирана сваке године. Имали су судска овлашћења,
могли су сазивати народну скупштину и веће, и за разлику од римских конзула, нису
заповедали војском.
Такође, постојало је Веће (Сенат) чији су чланови бирани за доживотни мандат.
Број чланова је непознат, али сматра се да је у сваком случају био већи од 100. Веће је
управљало финансијама, спољном политиком и, за разлику од римског Сената, доносило
законе.
У оквиру овог већа налазило се мање веће које је бројало 30 чланова и који су
имали пробулеутску функцију – разматрали су питања која је требало изнети пред Сенат.
Временом је постало моћно и у суштини владало државом.
Народна скупштина у Картагини је бирала магистрате, војсковође, и према
Аристотелу, расправљала о питањима о којима Суфети и Сенат нису могли да се сложе.
Веће, односно суд сточетворице је тело од 104 (или 100) чланова, успостављено
средином V века п.н.е. ради ограничавања моћи и утицаја војсковођа и Магонида (моћне
племићке породице). Ово веће Аристотел пореди са ефорима у Спарти. Но, чланови Већа
сточетворице су бирани међу члановима Сената по заслузи, за разлику од ефора који су
бирани жребом међу свим спартијатима. Они су вршили доживотну службу (бар у II веку
п.н.е.) и њима су полагали рачуне и магистрати и војсковође.
Пентархије, које помиње само Аристотел, су бирали чланове Већа сточетворице и
надгледали вођење државних послова, укључујући и финансије. Бирали су своје
наследнике.
34
До сукоба са Мамертинцима, Картагина је била у добрим односима са Римом. −
Уговоре између Рима и Картагине помињу Диодор са Сицилије, Тит Ливије и Полибије.
Ливије помиње три уговора (348, 306. и 279. п.н.е.), Диодор помиње два (348. и 279. п.н.е.)
а Полибије опет три (508, 348. и 279. п.н.е). Према Полибију, одредбе уговора између
Римљана и Картагињана из 508. п.н.е. били су:
Полибије не наводи датум нити годину другог уговора између Рима и Картагине,
сматра се да је склопљен 348. године п.н.е. У уговор су, као савезници Картагине,
укључени Утика и Тир. Одредбе уговора између Картагине и Рима из 348. п.н.е. били су:
35
По Титу Ливију, склопљен је 306. године п.н.е. Могућ је јер су Римљани од 327.
п.н.е. покоравали Самните и били све моћнији, а Картагињани 307. п.н.е. осујетили
тиранина Агаткола и опседали Сиракузу.
Филин из Акраганта нам говори о овом уговору као о уговору који разграничава
интересне сфере. Рим се њиме одриче Сицилије, а Картагина Италије. Полибије пориче
постојање овог уговора.
36
Узрок рата је био сукоб интереса око западног Медитерана. Повод: Мамерси,
синови Марса, заправо Осци из Кампаније, у служби Агатокла (умро 288~283. п.н.е.)
заузимају Месану (бивши Занкле) због стратешког положаја и контроле мореуза.
Спријатељили су се са Кампањцима и Римљанима у Регију који су заузели град бранећи га
од Пира. Међутим, они долазе у сукоб са Сиракужанима и Картагињанима на Сицилији.
Сиракужани су држали територију до Тауромениона, на челу са Хијероном, који је
275/4. изабран за стратега, и узима власт. Долази до битке на Лонгану између Сиракузе и
Мамертинаца, вероватно 265. п.н.е, у којој Мамертинци успевају да се спасу захваљујући
томе што су примили пунски гарнизон са Липарских острва. Мамертинци су изгубили
војску и савезника Регијце, и долази до поделе на проримску и прокартагинску струју.
Пошто Картагињани нису тако лако хтели да оду из Месане, позивајући се на
братство и сродство са Римљанима, Мамерси им достављају захтев за савез. Сенат није био
највољнији да склопи овај савез због неговања добрих и корисних односа са Картагином.
Међутим, трибутска комиција прихвата због страха од картагинског освајања Сицилије и
евентуалног проширења на Италију, као и због угрожавања Римљана и интереса њихових
савезника на југу Сицилије. Склапањем овог савеза, Мамертинци истерују пунски
гарнизон из града.
Први су до Месане стигли Картагињани, који су блокирали град са севера и
склопили савез са Хијероном, који блокира град са југа. Његов циљ је био да избаци
варваре.
Те исте, 264. године п.н.е. на Сицилију стижу Римљани под вођством конзула Апија
Клаудија. По доласку, он води преговоре са Хијероном и Ханоном.
После неуспелих преговора, Апије Клаудије прво напада и поражава Сиракужане.
Видевши ово, Ханон се повлачи, а Апије Клаудије демонстрира своју моћ пустошећи
сиракушко подручје. Освојио је неколико тврђава, а прешло му је мирним путем неколико
грчких градова (Камарина, Катана). Једино Тауромениј није прешао, који је склопио савез
са Хијероном.
После тога Римљанима прилази Сегеста. Картагињани брже-боље скупљају војску и
најамнике из Шпаније и северне Италије (Галије). За базу су изабрали Акрагант, јер је био
близу Картагине и релативно лако су се могле одржавати везе са Картагином.
Према Филину из Акраганта, у јулу 262. године п.н.е, Римљани опседају Акрагант.
Јужно и западно од логора су ископали два шанца, један према граду, а један од града, са
циљем да спрече дотурање намирница и евентуални напад.
Пет месеци касније, Ханон се искрцава у Хераклеји (са војском од 50 000
пешадинаца, 6000 коњаника и 60 слонова), заузима Хербес и улогорује се близу Римљана.
После битке и пораза, Ханон се повлачи, Акрагант је опљачкан, а читаво становништво
одведено у ропство.
Римљани нису имали флоту, тек неких 20-ак бродова, које су добили од Грка. Стога
су изградили флоту по угледу на картагинску ратну лађу коју су заробили 264. године код
Месане. Због аматерства и нестручности у маневрисању ратним лађама, изумели су corvus
37
(гаврана), који је служио за то да се римски брод клином прикачи за картагински како би
војска могла да пређе.
На пролеће 260. године п.н.е. Римљани врше напад на Липарска острва. Том
приликом је заробљен римски конзул, а Гај Дуилије преузима команду. Долази до сукоба
са пунском флотом код града и рта Мила. У част победе над Пунима, подигнут је Columna
rostrata.
После тога, он ослобађа Сегесту од опсаде и осваја Мацелу. Али, према натпису на
columni rostrata, прво је ослободио Сегестанце и заузео Мацелу, па тек онда поразио Пуне
код Мила.
257. године п.н.е. долази до битке код Тиндариде у којој Римљани односе победу.
Освојили су Корзику, а покушали да освоје Сардинију. Ово је посведочено у елогијуму
Луција Сципиона, конзула 259. године п.н.е.
Град Екном се налазио на југу Сицилије. Ту је 256. године п.н.е. дошло до поморске
битке између картагинске и римске флоте.
После овога, Римљани се искрцавају у северну Африку, и базу постављају у Аспиди
(вероватно Clupea). Освајају је после опсаде, и затим долази до повлачења једног конзула
због надолазеће зиме, намирница и неспремности за даље ратовање.
Потом конзул Регул опседа Адис (Lutinu). Картагина изводи своју војску и
улогорава се на брдо изнад римског логора. Схвативши да је предност коњаника и слонова
изгубљена на брдовитом терену, Римљани нападају и наносе пораз Картагини, која се
повлачи. После тога Регул заузима Тунес.
Картагина се нашла у још већем проблему када су је напали Нумиђани, пред којима
становништво бежи у град. Долази до пренасељености и глади у Картагини. Конзул Марко
је понудио мир, али су услови били претешки – предавање заробљеника, плаћање ратне
одштете, предаја флоте и Сицилије.
У исто време у Картагину је доведен најамник Ксантип из Лакедемона, човек
одгојен на лаконски начин. (255. п.н.е. - Баграда). Долази до битке у којој су Римљани
претрпели страховит пораз, једва 2000 војника је успело да се спаси.
У овој бици и Картагињани и Римљани су поставили коњице на боковима, а
пешадију у средини, с тим што су Картагињани испред своје пешадије поставили слонове,
а Римљани су се поређали више у дубину него у ширину.
Убрзо после ове победе, Ксантип одлази. Римљани, сазнавши за пропаст своје
војске, организују флоту за спасавање преживелих, који су се налазили опседнути од
стране Картагине у Аспиди.
Римска и картагинска флота се сусрећу код Хермејског рта, и у поморској бици
Картагињани бивају поражени. Ту исту римску флоту је касније ухватила бура код
Камарине, и готово у потпуности уништила.
Римљани одлучују да саграде нову флоту и са њом су опсели и освојили Панормо
254. године п.н.е. После тога Риму прилазе још неки градови са Сицилије. Картагињани
убрзо освајају Акрагант.
38
253. године п.н.е., римска флота упада у плићак код острва Лотофага. После овога,
у повратку на север, још их је и бура ухватила, поново уништивши флоту. После овога су
Римљани дефинитивно одустали од грађења нове флоте.
252. године п.н.е. Римљани освајају Терму и Липару.
251. године п.н.е. Картагињани опседају Панормос, и том приликом је одбијен
њихов напад, а слонови су отерани уз помоћ сулица и праћки (као код Беневента у борби
против Пира).
250. године п.н.е. Римљани опседају Лилибеј.
249. године п.н.е. Римљани нападају Дрепамон. Римска флота је поново ухваћена у
буру после поморске битке код Дрепане и победе Картагине. Римљани су заузели Ерикс и
храм Афродите на брду.
247. п.н.е. Хамилкар Барка (Мелкартов брат Муња) заузима Ерикс, блокира и
подножје и врх брда. Он осваја брдо Хиркте са луком, блокира Римљане и упушта се у
пљачкање јужне Италије.
Нову римску флоту граде богати грађани, уз обећање да ће им се вратити уколико
Рим победи.
241. п.н.е. Дрепана је блокирана, Лилибеј под опсадом. На вест о доласку Римљана,
Картагињани шаљу своју флоту. До последње битке долази северозападно од Сицилије,
код Егатских острва.
И Картагињани и Римљани су били економски и демографски исцрпљени
дуготрајним ратом. Према Апијану, Картагињани су тражили новац од Птолемеја II, који је
одбио јер је био римски савезник. Рим се бојао побуне савезника, тако да је склопљен мир.
Услови мира из 241. године п.н.е. били су, за Картагињане:
39
Побуна најамника у северној Африци
237. године п.н.е. Картагињани на челу са Хамилкаром Барком (који је водио свог
деветогодишњег сина Ханибала) прелазе у Шпанију. Он је стигао у Гадес, и одатле
обнавља и шири власт и мачем и пером. Ратовао је против Турдетана, победио их и
примио војску. Основао је Акра Леуке (Белу Тврђаву). Девет година касније, Хамилкар
Барка је погинуо (229. п.н.е.) у опсади Хелике. У помоћ граду је притекао краљ Ориса и
поразио Хамилкара. Команда после његове смрти прелази његовом зету Хаздрубалу, који
је основао Нову Картагину око 228. године п.н.е.
Он је такође користио дипломатију; 226. године п.н.е. је склопљен уговор између
Римљана и Картагињана према коме Картагињани не смеју да пређу преко Ибера. Овиме
су Римљани спречили Картагињане да дођу у контакт са Галима, као и да угрозе њихове
савезнике и трговачке постаје у јужној Шпанији.
221. године п.н.е. је убијен Хаздрубал, и тада на историјску позорницу ступа
Ханибал.
Он је прво ратовао против Олкада и заузео Алтеју (221. п.н.е.). Догодине је напао
Вакеје, освојио Арбукалу и Хелмантику. У повратку су га напали Карпетани, а после тога
нико. Иберијско полуострво је за Картагину нарочито било битно због руда и најамника.
40
Рат Рима са Галима
Гај Фламиније
Као народни трибун (232. п.н.е.) Фламиније је спровео закон о подели међу
грађанима галске земље освојене 285. п.н.е. Фламиније је морао водити борбу са
удруженом опозицијом сенатора, на чијој се страни налазио чак и његов отац, који је
претио да ће према своме сину применити очинску власт. Подела земље изазвала је рат с
Галима (225-222. п.н.е.), који је започео упадом Гала у Етрурију. На почетку рата Римљани
су претрпели пораз, али је већ 224. п.н.е. над Галима однесена победа. Године 223. п.н.е.
Гај Фламиније је као конзул кренуо у поход и разбио Гале, а следеће године, после низа
успелих бојева, рат је био приведен крају. После победе над Галима у новоосвојеном
подручју оснивају се колоније (Placentia, Cremona) и тиме удара темељ романизацији
долине реке По. 220. п.н.е. Фламиније је изабран за цензора, Уз његову подршку донесен је
закон народног трибуна Клаудија, по коме је сенаторским породицама забрањено
поседовање бродова у које може стати више од 300 амфора (90 хектолитара). Овим се
нобилитет одваја од поморске трговине, која прелази углавном у руке витезова. Под
витезовима су подразумевани Римљани записани у18 коњаничких центурија. По правилу,
они су припадали најосигуранијим плебејцима који још нису прошли кроз магистратуре и
који нису били унесени у сенаторски списак.
Поводи и узроци II пунског рата
41
Повод II пунском рату су били догађаји око Сагунта (Сагунт је био иберски град на
територији племена Арсетана).
У другој ½ III века Сагунт постаје савезник Римљана. Сагунт је слао своје
посланике у Рим и жалио се на Картагину и њихово ширење власти. Римљани су у зиму
220/219. године п.н.е. послали посланство Ханибалу захтевајући да се држи даље од
Сагунта и не прелази Ибер (за ову информацију је могуће да је дошло до интерполације
старијих аналиста који су често измишљали како би оправдали Римљане и њихове ратове).
Ханибал наводно није прихватио овај захтев и већ на пролеће 219. године п.н.е.
опседа Сагунт, а за повод је узео сукоб Сагунта са неким племенима која су била
картагински поданици.
Након 8 месеци опсаде пао је Сагунт, у зиму 219. п.н.е. Могућа су два разлога због
којих Римљани нису одговорили и помогли савезницима. Један је што су тада ратовали на
источној обали Јадранског мора против Илира, а други је што можда нису склопили прави
foedus са Сагунтом. Међутим, на вест о паду Сагунта Римљани шаљу посланство у
Картагину. Према традицији, дошло је до жучне расправе у Сенату око тога шта треба
учинити. Конзул Луције Корнелије Лентул је тражио рат, а Квинт Фабије Максим се
залагао за дипломатско решење. Римљани су од Картагињана тражили да изруче Ханибала
и његов ратни савет.
Ханибалов план је био да упадне у Италију, како би изненадио Римљане и
придобио Келте и римске савезнике. Његов циљ је био да заустави ширење римске власти
и да натера Римљане да врате Картагини Сицилију и Сардинију. У прилог томе говори и
податак да је он 215. п.н.е, склопивши савез са Филипом V, оставио простора Римљанима
да касније склопи савез и са њима, али у надређеном положају у односу на Рим.
План Римљана је био да ратују на два ратишта: једна војска би ратовала у Иберији,
а друга у северној Африци. Конзул Тиберије Семпроније Лонг прелази на Сицилију одакле
је требало да оде у Африку, а Публије Корнелије Сципион је кренуо за Иберију.
Ханибал оставља свог брата Хаздрубала да управља областима јужно од Ибера, а
један део војске оставља у северној Африци. Маја 218. п.н.е. Ханибал креће на север. Прво
је покорио племена између реке Ибер и Пиринеја, постављајући Ханона за заповедника и
продуживши даље на север. Стигао је до ушћа Роне, а онда кренуо узводно и прешао реку
вероватно код Авињона или северније. После преласка напредује даље на север.
У међувремену је Сципион стигао до ушћа Родана и сазнавши да је Ханибал ту био
непосредно пре његовог доласка, кренуо у потеру за њим. Међутим, на место Ханибаловог
преласка реке је дошао три дана иза Ханибала. После тога се вратио у северну Италију, а
његов брат Гнеј је наставио за Иберију. Такође се у Италију вратио и Семпроније Лонг.
Нејасно је куда је Ханибал прешао Алпе, вероватно пратећи реку Изере, пошто ту
живе Алоброги које помиње Полибије. Требало му је 15 дана да пређе Алпе, суочен са
бројним невољама (снег, напади Гала, уске стазе, сурвавање товарних животиња, људи,
слонова). Међутим, он је успео да пређе Алпе и спустио се на територију Инсубра.
Ханибал у Италији
42
По силаску са Алпа 218. године п.н.е. Ханибал се сукобљава са Римљанима и
побеђује их у две битке – код Тицинума (близу Павије) и близу ушћа реке Требе у По.
После ових битака сви Келти дефинитивно прелазе на страну Ханибала.
Римљани су послали војске у Ариминум и Арецијум, како би заштитили Италију од
продора Ханибала. Такође, послали су војску и на југ у Тарент, као и у провинције,
односно на Сицилију и Сардинију. Као савезника су имали и Хијерона, сиракушког
тиранина. У Арецијуму је био конзул Фламиније, а у Ариминуму Гнеј Сервилије.
Ханибал је изабрао пут кроз мочваре у долини реке Арно, како би изненадио
Фламинија. Заобишао је римски логор и пустошио област јужно од Ариминума.
Фламиније одлучује да креће за њим не сачекавши Сервилија, јер је наводно хтео сву
славу за себе, а и бојао се јавног мњења и чињенице да Ханибал хара земље римских
савезника док он чека иза њега.
Ханибал је поставио заседу код Тразименског језера, на делу где је пут уски кланац
између воде и брда. Био је магловит дан, и када је већина Фламинијеве војске ушла у
кланац, Ханибал је напао са свих страна из заседе дуж кланца. Велики број Римљана је
погинуо, укључујући и самог конзула. Чеони део римске војске успео је да се пробије, али
због магле нису знали шта се дешава на бојишту и како да помогну, те су кад се разданило
и кад су схватили колики је пораз, побегли у оближње етрурско село. Ту је Ханибал послао
свог војсковођу који их је опколио и приморао на предају.
Конзул Гнеј Сервилије је кренуо да се придружи Фламинију у време битке, али је
због спорости војске послао 4000 коњаника. Ханибал је већ завршио битку и поразио
Римљане, па је послао своју коњицу на Сервилијеву и поразио је, после чега излази на
обалу Јадрана.
На ове вести, Римљани одлучују да изаберу диктатора. За диктатора је изабран
Квинт Фабије Максим “Cunctator” (Оклевало). Његов помоћник, magister equitum, био је
Марко Минуције. Пошто је један конзул погинуо, а други био у Ариминуму и у
немогућности да именује диктатора, то је учинила центуријатска комиција, правећи
преседан. Фабијева тактика је била да се избегне сукоб на отвореном јер је био сигуран да
би претрпео пораз, стога што је његова војска била неувежбана и нова, а картагинска
искусна и увежбана бројним ратовима у Иберији и против Римљана, у Италији већ три
пута на победничкој страни.
Ханибал је прошао кроз Пиценум и Умбрију, пљачкајући Претуте, Маруцине и
Френтане, док није напослетку стигао у Даунију (северни део Апулије) и улогорио се код
Луцерије. После тога он прелази Апенине и силази у земљу Самнита, претходно
опљачкавши Беневент. Стигао је у равницу око Капуе (област Фалерн), која је била битна
због повољног географског положаја и намирница. Фабије је на ово одговорио затворивши
му излаз. Ханибал је успео да изађе на превару, тако што је једне ноћи воловима
причврстио бакље за рогове и пустио их у кланац, па су Римљани кренули за њима
мислећи да је војска, а он сам са војском је кренуо на другу страну.
43
Ханибал је 216. године п.н.е. заузео Кану, тиме наневши велики ударац Риму пошто
је Кана била Римљанима битна због тога што им је чинила комору са великим залихама
намирница.
Римљани се одлучују за отворену битку, јер је постојало доста противника тактике
Фабија Максима. 2. августа дошло је до битке код Кане. Римљане су предводили конзули
Гај Теренције, Луције Емилије, као и прошлогодишњи конзули Гнеј Сервилије и Марко
Регул, који је изабран након погибије Фламинија. Ханибал је ставио најслабији део на
средину и дозволио Римљанима да напредују по средини тако да им се тешка картагинска
пешадија нађе на боковима. Истовремено је римска коњица на десном крилу побеђена, а
убрзо и савезничка на левом. Коњица се вратила и затворила обруч око Римљана. Од око
80 000 Римљана, спасло се 70 коњаника и Гај Теренције. 70 000 је погинуло, док је остатак
заробљен.
Након овог страховитог пораза, Ханибалу прилазе римски савезници и градови.
Пришао му је Тарент, Грци на југу Италије, Самнити и други римски савезници на југу
Италије. Ван домашаја Ханибалу су остали Нола, Неаполис и Кума, који су му били битни
због лука, како би одржавао везе са Картагином и добио појачање. 215. године п.н.е.
Ханибалу је пришла и Сиракуза, пошто им је обећано пола Сицилије. Исте године је
склопљен савез и са македонским краљем Филипом V, против кога су Римљани слали
своје грчке савезнике. Римски савезници у Лацијуму и Етрурији нису прешли Ханибалу,
пре свега јер им је Рим давао заштиту и део плена.
Римљани су полако консолидовали своје редове. 211. п.н.е. освојили су Капуу.
Приликом опсаде Капуе, Ханибал је кренуо из Тарента ка Риму, са циљем да се Римљани
повуку из опсаде, али они то нису учинили. Штавише, 209. године п.н.е. успели су да
поврате и Тарент, довевши Ханибала у велику невољу. Он је до тада изгубио поприличан
број војника, а фалило му је намирница и појачање из Картагине.
44
Други пунски рат у Шпанији и Африци
45
Илирски ратови
231. године п.н.е, пре Теутине владавине, краљ је био Агрон. Он је освојио Фарос, а
према Апијану, још и Аполонију, Епидамнос и Коркиру. Агрон је умро 231. п.н.е, а
наследио га је малолетни син Пинес, у чије име је као регент владала краљица Теута, која
међутим није била његова мајка (његова мајка је била Тритеута). Илири су се упустили у
пљачкање и стизали су на југ до Пелопонеза, опљачкали су Фенику 230. п.н.е. (северно од
Коркире), врло богат град. После тога су им пришли Епирци и Акарнанци. Илири су
пљачкали римске бродове, вероватно грчке трговачке. Римљани су послали делегацију,
браћу Корунканије (Гаја и Луција). Млађи је убијен због несугласица са Теутом.
У међувремену, Илири су покушали безуспешно да освоје Епидамнос, и опседали
су Коркиру. Коркирани су у помоћ позвали Ахајски и Етолски савез, као и Епидамнос и
Аполонију. Илирима је стигла помоћ из Акарнаније, и дошло је до битке код острва
Паксос и Антипаксос, у којој су Илири однели победу. После тога, Коркирани су примили
илирски гарнизон са Деметријем Фарским. Затим су поново опсели Епидамнос.
229. п.н.е. римски конзули су повели војску у рат. Прво су се упутили на Коркиру,
зато што је Деметрије са Фароса слао сигнале да ће стати на римску страну. Он је заиста то
и учинио, предао је Коркиру Римљанима и стао под њихову заштиту. Издао је Теуту због
страха, дворских клевета које су кружиле око њега и можда како би се наметнуо као
Пинесов регент, што ће касније и успети. После Коркире, Римљанима су прешли
Аполонија, Епидамнос, племена Ардијеји, Партини и Атинтани. Римљани су разбили
илирску опсаду Иса (Виса) и ставили Ис под своју заштиту. Теута је побегла у Рисан
(Ризон). Полибије каже да је освојена територија стављена под управу Деметрија Фарског,
али је то мало вероватно. Могуће да је добио Фарос и околна острва. На пролеће 228. п.н.е.
Теута је понудила мир. Услови мира били су забрана пловидбе Илирима даље од Лиса са
више од два брода (и то ненаоружана), плаћање ратне одштете и Теутино напуштање
Илирије, осим пар области. Краљевска власт је остала Пинесу. Тиме се завршио Први
илирски рат. Римљани су овиме постигли први успех и прво проширење ка истоку.
Обезбедили су Отранска врата, сузбили су гусарске нападе и ојачали своје интересе.
Деметрије са Фароса се у наредним годинама оженио Тритеутом, Пинесовом
мајком, и постао регент. Ускоро је почео да пљачка, плови даље од Лиса, и то са 50
бродова, стигавши чак до Киклада. Такође, повезивао се са македонским краљем
Антигоном Досоном, водио је борбе против Спарте на страни Ахајског савеза, придобио је
Атинтане (како каже Апијан) и тиме угрожавао римске интересе.
219. п.н.е. Римљани шаљу Луција Емилија Паула у Други илирски рат. Деметрије се
већ спремио, као базу је одредио Димале, тврђаву у залеђу Епидамноса, која је важила за
„неосвојиву“. Отарасио се политичких супарника и као намеснике у својим областима
поставио је пријатеље. Луције Емилије Паул је одмах напао Дималу, и освојио град после
7 дана опсаде. После тога, Римљани су кренули на Фарос, где је Деметрије оставио 6 000
елитних војника. Фарос је освојен и разрушен, А Деметрије је побегао на македонски двор
код краља Филипа V. 214. године п.н.е. погинуо је у бици приликом опсаде Месене.
46
Први македонски рат
Филип V (221-179. п.н.е.) је 215. године п.н.е. склопио савез са Ханибалом, који је
подразумевао међусобно пријатељство, као и евентуалну ратну помоћ у случају потребе.
Можда и повратак Деметријевих територија.
214. п.н.е. Римљани су схватили да су угрожени и послали су флоту у Аполонију.
Прибавили су савезништво Етолског савеза и Атала I, пергамског краља. Рат дакле нису
водили Римљани, а он се временом угасио сам од себе. Грци су потписали мир са Филипом
206. п.н.е, па су то учинили годину дана касније и Римљани, у оној истој Феники која је
опљачкана пред Први илирски рат. Филип је морао да ослободи Партине и тврђаву
Дималу, а Атинтани су могли да остану под Филипом уколико то дозволи римски Сенат
(није познато каква је одлука била).
203. године п.н.е. Филип V је склопио споразум са Антиохом III, краљем Сирије.
Циљ овог савеза било је освајање египатских поседа, пошто је умро Птолемеј IV,
оставивши власт свом малолетном сину. Филипова интересна сфера биле су Пропонтида и
мореузи, као и поседи у Егејском мору.
202. п.н.е. Филип осваја градове у Пропонтиди – Перинт, Халкедон, Киос,
Лизимахију, као и Тасос. Овиме су угрожени интереси Пергама и Родоса, пошто је за њих
нарочито био битан поморски пут којим се доносило жито са Црноморског приморја.
201. п.н.е. Филип опседа Самос, али његова флота доживљава пораз, па је морао да
се повуче (том приликом је Самљанима помогао Родос). Међутим, убрзо Филип односи
победу над Рођанима у поморској бици код Ладе. Затим он осваја Милет, неуспешно
напада сам град Пергам, а потом одлази у Карију.
Родос и Пергам су затражили помоћ од Римљана, који су послали своје посланике
Филипу V. Посланици су причали са Филиповим представником Никанором. Тражили су
да Филип више не ратује против Грка и да обештети пергамског краља Атала. 200. п.н.е. су
проширили своје захтеве: захтевали су да се плати ратна одштета Родосу и да се Филип
држи подаље од египатских поседа.
У наставку 201. године п.н.е, Филип V осваја Маринеју и Енос, а 200. п.н.е. Абидос,
чиме стиче потпуну контролу над Хелеспонтом.
Тада је римски Сенат одлучио да објави рат. Међутим, центуријатске комиције
одбиле су да се повинују одлуци Сената (што се у римској историји дешавало јако ретко)
под утицајем народног трибуна, који је објаснио како је Рим исцрпљен и финансијски и у
људству, захваљујући претходном пунском рату. Затим је конзул Сулпиције Галба поново
сазвао скупштину, објаснивши да народ може да бира хоће ли ратовати са Филипом у
Грчкој или у Италији, после чега је заиста и прихваћена одлука Сената.
47
Римљани су кренули са невеликом војском, јер су пре свега рачунали на помоћ
Грка, који у почетку нису били расположени за рат, пошто су у претходном Првом
македонском рату само они учествовали, без подршке Рима. На страни Филипа тада су
изразито били Ахајски савез и Тесалци.
Римска база била је Аполонија. 199. п.н.е. започеле су ратне операције под вођством
конзула Сулпиција Галбе, који је продро у Линкестиду, победио у једној бици, али био
приморан да се повуче због немогућности снабдевања. После ових догађаја на римску
страну је стао Етолски савез.
198. године п.н.е. Тит Квинкције Фламинин је изабран за конзула, што је било
противно римским обичајима, пошто је пре тога он био само квестор. Он је планирао да
иде реком Апсос, па потом да се упути у унутрашњост. Међутим, Филип је блокирао реку,
тако да су се војске нашле једна наспрам друге на стешњеном простору, без могућства
заобиласка. Онда је Фламинин сазнао за „тајну стазу“ која је водила иза леђа македонској
војсци. Фламинин је туда послао део своје војске, па је дошло до битке у којој су се
Македонци разбежали и повукли у Тесалију. Фламинин је затим прошао кроз Епир,
поштедевши пљачке и разарања грчке градове, чиме се надао да ће их придобити на своју
страну, што се и десило – после тога су му пришли градови из средње Грчке (Опунт, Теба,
беотски градови), као и Ахајски савез. Зиму 198/97. п.н.е. Фламинин је провео у Фокиди,
која је била битна због добре луке по имену Антикира. 197. п.н.е. освојен је Карист на југу
Еубеје, после чега је уследио састанак Римљана и Македонаца у Никеји у Локриди. Услови
мира које су Римљани диктирали били су да се Филип повуче из грчких градова, да
напусти Епир и египатске поседе, као и „окове Грчке“ – што је главни разлог неуспешног
завршетка преговора, јер је Филип једино то одбио.
Фламинину је продужена команда. Он је са војском дошао до Фере, па се затим
упутио ка Фарсали – на путу је дошло до сусрета са македонском војском и битком код
Киноскефале. После пораза, Филип је пристао на мир. Услови су били:
48
Сиријски рат
49
189. године п.н.е. Етолци се предају. Пристали су на мир, у којем између осталих
стандардних клаузула (таоци, одштета, заробљеници), стајала и та да градове и територије
које су освојили за време Фламинина и 192. п.н.е. не смеју више да примају у савез. 188.
п.н.е. Антиох III је склопио са Римљанима мир у Апамеји. Услови су за Антиоха били:
Закони Вилија
50
Трећи македонски рат
Филип V је умро 179. године п.н.е, а наследио га је син Персеј. Филипов други син,
Деметрије, био је погубљен због своје проримске оријентације. Персеј је прибегао
склапању династичких бракова и међународном повезивању – оженио се Лаодиком,
ћерком Селеука IV, а своју ћерку Апаму је удао за Прусију, краља Битиније. Склопио је
савезе са илирским и трачким племенима, као и са Беоћанима, односно Беотским савезом.
Све ово је угрожавало интересе римских савезника, пре свега балканских племена
северно од Македоније. Еумен II, краљ Пергама, реаговао је на ово и римском Сенату
предочио све ове Персејеве акције. Римљани су одлучили да пошаљу посланство у Грчку,
те је послат Квинт Марције Филип, који је успео да дипломатски преотме Беотију од
Македонаца, као и да придобије Ахајски савез. Формално су и Родос и Пергам били на
страни Римљана.
Рат је објављен 171. године п.н.е, када су се Римљани и искрцали у Аполонији.
План Римљана је био да кроз Тесалију продру у Македонију. Међутим, у Тесалији је
дошло до битке, која се одиграла код Калиника близу Ларисе, када су Римљани поражени.
Персеј је после ове победе помислио да има права да диктира мировне услове,.
Понудио је да плаћа Риму порез који је плаћао његов отац Филип V, а такође је понудио и
да се повуче из градова које је држао. Међутим, Римљани нису хтели да чују ни за шта
осим за безусловну предају, тако да су преговори пропали.
У међувремену, дошло је до чарке и поморске битке код Ореја на Еубеји, која је
била значајна због тога што је Персеј потопио римске бродове који су превозили жито,.
До нове битке је дошло 169. п.н.е. у Елимеји, када је поражен римски конзул
Манцин. Исте године је за конзула изабран Квинт Марције Филип. Његов план је био
сличан плану његовог претходника– да из Тесалије пређе у Македонију. Међутим, док је
Квинт Марције Филип заузео Дион, Персеј је успешно блокирао све прилазе из Тесалије.
Марције Филип је стога одлучио да пређе Олимп, али је због недостатка намирница морао
да се повуче, па је Персеј утврдио своје положаје на реци Елпеј. Захваљујући свим
дотадашњим неуспесима Римљана, римски савезници Рођани су се поколебали. Са друге
стране, Персеј тада склапа савез са илирским краљем Генцијем.
После ових догађаја, за конзула је 168. п.н.е. постављен Луције Емилије Паул.
Персеј је учврстио своје положаје у тврђавама Петра и Питион. Емилије Паул је
хтео да пређе преко Питиона, и у том подухвату су му се придружили Сципион Назика и
Фабије Максим. Назика је повео војску према Хераклеону и навео Персеја да помисли да
Римљани желе морем да пребаце војску на север. Међутим, кад је пала ноћ, Назика је
скренуо ка Питиону и за три дана стигао тамо, повео битку и освојио тврђаву. Као одговор
на то, Персеј је послао свог војсковођу Милона, који је неславно прошао, после чега се
повукао у Пидну. Затим је дошло до чувене битке код Пидне, када је македонска фаланга
поражена због неравног терена. Персеј се потом повукао у Пелу, где је спалио дворску
архиву како не би пала у руке Римљанима, па затим на острво Самотраку, где се предао.
Био је спроведен у тријумфу, а остатак живота је провео у Самнијуму, у граду Alba Fucens.
51
Трећи илирски рат
Tрећи илирски рат је вођен током трећег македонског рата, против Генција (180-
168. п.н.е.). Ливије за њега каже да је био суров владар и да је доста пио.
На почетку Трећег македонског рата Генције је био римски савезник, али само
номинално, без икаквог активног учешћа, јер је чекао да види како ће се ситуација
одвијати. Персеј је покушао да га приволи на своју страну, али је Генције заузврат тражио
да му се исплати 300 таланата. Уговор између њих склапа се 169. гoдине п.н.е. и да би га
потврдили они размењују таоце, док она сума никада није била исплаћена. На Генцијеву
одлуку је утицало то што су га посланици убедили да ће Рођани такође ући у рат као
македонски савезници и да ће они, заједно, лако победити Рим.
Генције заробљава римске посланике и држи их као таоце, после чега му Рим
објављује рат. Спремајући се за рат Генције скупља војску у Лисосу и прво шаље једног од
браће (Караванција) у област племена Кавија где је овај опседао неке градове, док је сам
Генције опседао град Басанију (римског савезника). Овим поступцима Генције је желео да
осигура залеђе Лисоса, своје будуће базе и границе.
Луције Анеције Гал (претор из 168. п.н.е.) планирао је да најпре ослободи Басанију,
али је променио планове када је сазнао да илирски бродови пљачкају обале Епира. Он
уништава илирску флоту, а затим односи победу и над копненом војском. Генције се
потом повлачи у Скодру (своју престоницу). Анеције је одлучио да навали на град, а по
Ливију, Илири су погрешили што су му кренули у сусрет. Римљани су победили у бици и
Генције је добио 3 дана за предају, али он (мислећи да ће Караванције да дође у помоћ са
војском) бежи из града, па се поново враћа када схвата да помоћ неће стићи и предаје се
Риму. Анеције ослобађа заробљене римске посланике и једног од њих шаље у Метеон где
су били заробљени Генцијева жена Етлева, синови Скердилаида и Плеурат и брат, који су
затим одведени у Рим.
52
Трећи пунски рат
Односи Рима и Картагине су током друге половине II века били добри. Картагина је
испуњавала своје обавезе (слала је жито за војнике у Македонији током сиријског рата).
У северној Африци је ојачала и Нумидија, под краљем Масинисом. Масиниса је
стално нападао територију Картагине, и одузимао јој је делове, користећи чињеницу да
Картагина није смела да започне рат без одобрења Рима (који одобрење није давао).
Картагина је овим била јако разочарана, тако да 151/50. п.н.е. протерује из града све
који су се залагали за мир са Масинисом, и објављује рат Нумидији, без обзира на услове
мира из 201. п.н.е. Како су претрпели пораз, почињу преговори које је водио Сципион
Емилијан. Преговори пропадају и Масиниса блокира Картагину која се 150. п.н.е. предала.
Услови: исплата 5000 таланата у року од 50 година и део територије.
У Риму су постојале две струје, једна која је подржавала Картагину, и друга која је
била за рат са Картагином (њу је предводио Марко Порције Катон Старији). Катонова
струја је превагнула. Повод је било кршење мира.
Почетком 149. п.н.е. године Картагини је објављен рат (Утика се пре тога предала)
и у северну Африку је послата војска. Картагињани на ово шаљу најистакнутије људе у
Рим, да објаве Deditio (безусловну предају града). Римљани су захтевали да се Картагина
напусти и да се људи преселе на неку другу територију, која није на мору. Картагињани на
ово нису могли да пристану, те је избио рат.
149. године п.н.е. опседнута је Картагина, неуспешно, због положаја града, доброг
утврђења и одбране. Опсаду је отежавао и Хаздрубал који је нападао Римљане (два пораза,
149 п.н.е, и у зиму 149/8. п.н.е.).
148. година није донела успеха Римљанима, који мењају тактику, и покушавају да
освоје околне градове, али ни ту нису имали успеха.
Почетком 147. године п.н.е. конзул Манцин је несмотрено упао у Мегару
(картагинско предграђе) и тамо се нашао одсечен. Спасао га је Сципион Емилијан.
Сципион Емилијан долази у својству врховног команданта војске, што је заправо било
кршење римских закона (он је 147. године п.н.е. изабран за конзула, чиме су прескочили
едилитет и претуру). Oн је одлучио да блокира Картагину (и са мора и са копна).
Почетком зиме 147/6. п.н.е. освојен је град Неферис и тиме је успостављена
контрола над околином. Хаздрубал је покушао да преговара са Сципионом, и он је
преговарао са Гулусом (једним од Масинисиних синова). Хаздрубал је био спреман на све
само да град не буде разорен, на шта му Сципион одговара да може да му гарантује само за
животе неколицине људи, на шта Хаздрубал одговара негативно. Гулуса у лето 146. године
п.н.е. наводи како ће се Сципиону, ако ускоро не заврши рат, завршити мандат и како ће
неко други побрати славу за његове успехе.
Ово је условило напад на Картагину који се завршио 6-дневним борбама на
улицама града. Картагина је затим разорена и на њу је бачена клетва. Градови који су
током рата подржавали Картагину су такође разорени, градови који нису добили су
слободу.
53
Хиспанија у II веку п.н.е.
54
Емилијан долази на полуострво 135. године п.н.е. и заузима Фаланцију и Кауку, чиме
прекида снабдевање Нуманције, коју потом опседа 134. п.н.е. и осваја наредне године.
Устанци робова у Италији на почетку II века п.н.е.
199. п.н.е. у граду Сетији, близу Рима, картагински таоци ступили су у везу са
локалним робовима и почели агитацију међу неслободним становништвом других градова.
Али су два издајника одала заверенике; у Сетију је упућен претор, који је ухапсио
гладијаторе и тако спречио могућност устанка. Убрзо после тога дошло је до устанка
робова у Пренести. Гушење тог устанка било је праћено погубљењем 500 робова. 196.
п.н.е. дигли су устанак робови у Етрурији, али су устаници били потучени, а организатори
устанка разапети на крст. Осамдесетих година дигли су устанак робови-пастири у
Апулији. Покрет је брзо угушен, а због учешћа у њему осуђено је на смрт око 7 000 људи.
Неки су успели да се спасу бегом, остали су разапети на крст.
Огорчење робова против својих господара исказало се у устанку, чији почетак пада
у 138. п.н.е. Иницијатори устанка били су робови Дамофила, који је нарочито окрутно
поступао са својим робовима. Сам Дамофил и његова жена били су убијени, а њихова вила
спаљена. То је послужило као сигнал за устанак робова на читавој Сицилији. Ширењу
покрета допринело је и то што је већина сицилијских робова припадала једној народности:
то су били углавном Сиријци. Вођа покрета би је роб Еунус). Еунус је проглашен краљем и
узео је име сиријских краљева – Антиох. Главни центар устанка био је град Хена.
Истовремено с покретом Еунуса, на југозападном делу Сицилије такође су се дигли
робови; на њихово чело стао је Клеон. Устанак се брзо ширио по острву, а нада
робовласника у расцеп и борбу измећу двеју вођа устанка није се оправдала; Еунус и
Клеон удружили су своје снаге. Главни руководитељ покрета остаје Еунус, а Клеон му се
потчинио. Пошто је уништила неколико римских одреда, уједињена устаничка војска
заузела је читав низ важних сицилијских градова. Други центар устаника постао је град
Тауромениј, који су устаници утврдили и претворили у тврђаву.
55
Тиберије Грах
Гај Грах
56
~ lex de coloniis - закон о оснивању колонија (Тарент и Капуа)
~ lex de Rubria - да се поново насели Картагина
Да би придобио сталеж витезова предложио је:
Сенат је против њега истакао народног трибуна Ливија Друза Старијег. Он је имао
задатак да привуче народ к себи што повољнијим уступцима. Ово је успело – Гај није
изабран за народног трибуна 121. п.н.е. Остао је само члан комисије за деобу земље. Ту су
истакли Опимија против њега, али је његов ликтор убијен, па су настали нереди. Гај је
запосео Авентин и Дијанин храм. Одбио је преговоре и на њега је власт послала војску и
критске стрелце који убијају 3000 његових присталица. Грах је побегао на другу страну
Тибра, где се и убио.
57
Југуртин рат (111 – 105. п.н.е.)
58
заповести био погубљен. Један део нумидске краљевине припао је мауретанском краљу
Бокху, док је преостали део предан једном болесном и слабоумном Југуртином рођаку.
Други устанак робова на Сицилији
Повод устанку био је следећи. За време рата с Цимбрима Сенат је Марију дао право
да се обраћа за помоћ савезним краљевинама. Када се Марије обратио за помоћ краљу
Битиније, овај је одговорио да су му већина поданика одвели римски публикани и да они
чаме у ропству по разним провинцијама. Онда је Сенат донео одлуку да се поданици
савезних држава, који су незаконито лишени слободе, ослободе ропства. Римски претор
Публије Лициније Нерва, који је управљао Сицилијом, приступио је извршењу сенатске
одлуке, и за кратко време ослободио 800 робова. Али су сицилијски робовласници митом и
претњама натерали управника провинције Нерву да обустави даље ослобађање људи
незаконито бачених у ропство. Ово је и послужило као повод за устанак, који је почео у
разним местима. Римски претор успео је изаћи на крај с једном групом устаника, али је
други део устаника напао римски одред, побио га и наоружао се његовим оружјем. Овај
догађај је допринео ширењу устанка на знатну територију.
Као и за време првог сицилијског устанка, устаници су изабрали краља и створили
веће уз њега. За краља је проглашен Сиријац Салвије. Салвије је узео име Трифон и
изабрао за своју резиденцију град Триокалу. Са знатном војском Трифон је приступио
опсади града Моргантине. Он је објавио робовима у опседнутом граду да ће добити
слободу, ако пређу на страну устаника. Онда су моргантински робовласници са своје
стране обећали робовима слободу, ако помогну одбрану града, и они су изабрали слободу
коју би им поделили господари, а не слободу коју би им донели други робови. Трифон је
разбио римски одред који је кренуо у помоћ опседнутима. Али су Моргантинци, уз помоћ
робова, успели да одбране град. Међутим, робове који су се надали ослобођењу чекало је
разочарење: претор је обећање робовласника прогласио неважећим, јер је било изнуђено и
незаконито. Истовремено са Трифоновом војском на западу је деловала друга војска, на
чијем се челу налазио Атенион, који је уживао славу прорицатеља по звездама. Атенион се
такође прогласио за краља и, пошто је сакупио знатну војску, приступио је опсади
Лилибеја, која се међутим завршила неуспехом. У Триокали је извршено уједињење двеју
устаничких војски. Атенинон је признао власт Трифона и у свему се потчинио њему. Јако
утврђени град Триокала изабран је за престоницу друге сицилијске државе робова. У њему
се налазио краљевски дворац, пред којим се састајала народна скупштина, која је решавала
питања претходно размотрена у већу. Трифон, а затим и Атенион, појављивали су се пред
народом са дијадемом на глави, у широком хитону и пурпурној тоги; испред њих ишли су
ликтори. Према томе, они су хеленистичке ознаке власти спојили с римским.
Покушаји Римљана да покоре устанике завршили су се 103. и 102. п.н.е. неуспехом.
Тек 101. п.н.е. Маније Аквилије, Маријев пријатељ и колега по конзулату, успео је да
угуши устанак. У то време Трифон је умро и на његово место је дошао Атенион, кога је
Аквилије, по Диодоровим речима, убио у херојском двобоју. Ускоро је освојено последње
59
упориште робова. Тиме је сломљен отпор устаника. Убудуће је робовима било забрањено
да носе оружје.
Гај Марије
Сатурнин је 104. п.н.е. вршио службу набавке жита за Рим. Онда је смењен због
злоупотреба. Сатурнин постаје популар и народни трибун 103. п.н.е. Изнео је низ
законских предлога:
60
Сукоб Глауција, Сатурнина и Марија са Метелом
Центар савезника био је град Корфиниј. Конзули савезничке војске били су Квинт
Помпедије Силон и Гај Папије Мутил. Територија фронта била је подељена на два фронта:
северни и јужни.
На јужном фронту савезници су успели да заузму јужни и централни део
Кампаније. На северу је дошло до битке на реци Лири у којој су Римљани изгубили
конзула, али су добили битку. На јужном фронту 89. п.н.е. заповедник је био Сула и тада
устанци почињу да јењавају. Савезници су затражили помоћ од Митридата, али је нису
добили. Предали су се 88. п.н.е.
61
Први рат са Митридатом
62
Главна битка одиграла се у Беотији, код Херонеје (86. п.н.е.) и завршила победом Суле.
После друге битке успешне за Римљане, код Орхомена, преостале Митридатове трупе
напустиле су Грчку.
Митридатов положај у освојеним областима био је несигуран. Међу аристократијом
и земљишним круговима, било је доста присталица Римљана. Мобилизација војника,
завођење рата у Грчкој, изазвала је незадовољство народа. 86. п.н.е. у Ефесу је избио
устанак, који је припремила проримска странка. Покрет у Ефесу наишао је, по свему
судећи, на одјек и у другим градовима, и Митридат је предузео крајње мере. Свим
малоазијским градовима дао је слободу, прогласио је касацију дугова, робови су пуштени
наслободу, а метеци су добили право грађанства. Али се изгубљена моћ није више могла
повратити. 86. п.н.е. у Грчкој се искрцао Валерије Флак. Његови војници почели су да
прелазе Сули. Флак се није поуздавао у верност својих војника и зато се клонио сукоба са
Сулом и кренуо у Македонију, да би одатле продро у Азију. Успут је међу његовим
трупама избила побуна. Флак се дао у бег, али су га војници стигли и убили; на чело војске
стао је Гај Флавије Фимбрија. На Пропонтиди Митридатове трупе биле су потучене.
Одатле је Фимбрија кренуо на југ и приморао Митридата на напуштање Пергама. Положај
Митридата, који је претрпео поразе и у Грчкој и у Малој Азији, био је отежан још и тиме
што је Сулин квестор – Луције Лициније Лукул - организовао флоту и очистио острва
Егејског мора. Становници острвских и малоазијских градова, у којим су превласт имале
аристократске скупине, почели су да прелазе на страну Римљана. Митридат је био
присиљен да ступи у преговоре; мир је закључен у граду Дардану, уз директно
учествовање Суле и Митридата (у јесен 85. п.н.е). Сула је добио контрибуцију у висини од
3000 талената и један део флоте понтског краља, који је морао да напусти освојене
области. Несумњиво је да је за Рим тај мир био компромисан. Није било икаквих јамстава
да ће се Митридат одрећи својих агресивних намера, али је Сула желео што пре да заврши
рат, да би ступио у борбу са својим политичким противницама. Закључивши уговор са
Митридатом, Сула је кренуо против Фимбрије. Трупе овог посљедњег одбиле су се борити
и Фимбрија је починио самоубиство, а његови војници прешли су Сули. Крај 85. п.н.е. и
један део 84. п.н.е. Сула је провео у Азији. Противници Римљана и саучесници у
истребљивању Италика 88. п.н.е. били су окрутно кажњени. Ослобођење робова и касација
дугова били су укинути. Кантонирање (смештај војника по приватним кућама) трупа и
огромна контрибуција од 20 000 талената поткопавали су благостање Азије. Само је мали
број градова који су остали верни Риму и били настрадали од Митридата, награђен и добио
низ привилегија. Другу половину 84. п.н.е. Сула је провео у Грчкој.
63
мира, Понтску краљевину, али је претрпео пораз. Овај сукоб обично се назива Другим
Митридатовим ратом (83-82. п.н.е.). Митридат се обратио Сули, и захваљујући његовој
интервенцији Дардански уговор је у потпуности обновљен.
Грађански рат између Марија и Суле
Сули је јављено за ове догађаје, те је он са 6 легија заузео Рим. Вратио је систем конзула, а
себе је поставио за једног од двојице. Укинуо је Сулпицијеве законе. Марије је побегао на
Церцину. Сула је предложио следеће законе:
Конзули 87. п.н.е. били су Гнеј Октавије и Корнелије Цина који је био Маријев
присталица. Сула је пре одласка на исток тражио да му се Цина закуне да неће правити
проблеме, али је овај учинио супротно његовим захтевима. Цецина је победио Гнеја
Октавија и у избеглиштву је припремао војску на Рим. Цина је заузео Ариминиј, а Марије
Остију, па је Риму претила глад те се предао Марију, који је у граду извршио покољ када је
ушао. Марије и Цина су потом изабрани за конзуле за 86. п.н.е, али је Марије умро јануара
86. п.н.е.
Сула се 83. п.н.е. искрцао у Брундизију. Победио је Маријевце код брда Тифатус.
Маријевци су се 82. п.н.е. сукобили са Сулом код брда Сигниа у Лацијуму. Пошто је део
Маријеве војске пришао Сули, Маријевци су потучени. Код Клузија је потукао Карбона, а
у бици код Колинских врата је такође победио. Ушавши у Рим спровео је проскрипције у
којима је страдало мноштво витезова, неки сенатори и конзули.
64
Сулина диктатура
Сула је вратио овлашћење диктатора 79. п.н.е, а умро је 78. п.н.е. на свом имању
код Куме.
65
Серторијев рат (83-72. п.н.е.)
Спартаков устанак
74. п.н.е. побегла је група робова у Капуи. Вођа им је био Спартак. 73. п.н.е.
поразили су одбрамбене корпусе. Сенат је 72. п.н.е. послао оба конзула на њих. У Апулији,
код планине Гаргано, један конзул је победио Криксов одред. Спартак је убрзо победио
код Мутине Гаја Касија. Од Мутине је кренуо у Италију и потукао војске оба козула.
Током треће године рата Крас је постао претор и водио је операције против
Спартака. Спартак је на крају опкољен у Апулији, где је изгубио битку и погинуо.
Повод новом рату са Митридатом (74-64. п.н.е.), биле су битинске прилике. Пред
своју смрт краљ Битиније Никомед III Филопатор оставио је своју краљевину Риму. Онда
је Митридат иступио као заштитник интереса Никомедовог сина и објавио Римљанима рат.
Са Серторијем, који је у то време ратовао у Хиспанији, Митридат је склопио уговор. Осим
тога, он је уживао подршку гусара, чијом је помоћу створио знатну флоту. Митридатова
војска подељена је на неколико армија, које су кренуле у разним смеровима, с намером да
Римљанима пресеку пут у Понтску краљевину. Сенат је вођење рата поверио конзулима из
74. п.н.е. - Луцију Лицинију Лукулу и Марку Аурелију Коти.
На почетку рата премоћ је била на страни Митридата, који је у Битинији потукао
Котину војску и заузео је готово читаву обалу Хелеспонта. Али је Лукул ускоро успео не
само да поврати римске територије, него и да заузме Битинију и чак истисне Митридата из
саме Понтске краљевине. Митридат је био присиљен да побегне Тиграну (71. п.н.е.).
Тиграново одбијање да изда свог зета послужило је као повод за поход у Јерменију. И
поред успеха у првим походима, Лукулов положај био је тежак: у провинцији Азији и он
се мешао у финансијске послове градова и тиме навукао на себе мржњу римских
66
пословних људи; у војсци је завео строгу дисциплину, што је изазвало незадовољство у
редовима његових војника. Услед свега тога, римски војсковођа био је присиљен на
неактивност, а ово је помогло Митридату да се поново учврсти у Понтској краљевини.
Крас и Помпеј
Због своје победе над Спартаком Крас је добио овацију и ловоров венац. Марко
Лициније Крас припадао је сенаторској аристократији и водио порекло из старог
плебејског рода Лицинија. Био је присталица Суле и за време проскрипција куповином
имања стекао је огромно богатство, које је увећао помоћу шпекулација. За време пожара
куповао је у бесцење запаљене куће и суседне зграде, а затим давао под закуп или
продавао градилишта уз високу цену; осим тога, поседовао је руднике сребра, земљу и
велики број робова. Крас је многима давао кредите, заузимао се на судовима и тако стално
стицао велики број зависних особа. Ипак, после Сулине смрти, за време владавине Сулине
олигархије, он није уживао неки нарочит политички утицај.
Красов такмац био је Помпеј, који је стекао војну славу и добио заповедништво у
рату против Серторија. Он се најпре истакао као присталица Суле. Њему је поверена борба
с маријевцима на Сицилији и у Африци; при томе су га војници прогласили императором,
а Сула наградио тријумфом. И једно и друго постизале су дотад само оне особе које су
обављале магистратуру. Победе над Јунијем Брутом, Лепидовим присталицом, над
Серторијем, као и над остацима Спартакових трупа – учврстиле су Помпејев положај. Али
нису само победе над противником биле његов главни ослонац. Помпеј је био један од
крупнијих магната, који су поседовали земљу како у Италији (у Пиценуму), тако и у
провинцијама (у првом реду Хиспанији), он је имао развијену клијентелу, најзад, уживао је
популарност међу својим војницима. Као и у предграховском раздобљу, сенаторска
олигархија спречавала је уздизање појединих својих чланова; зато Помпеј након свог
повратак из Хиспаније није наишао на подршку међу владајућим скупинама у погледу
својих основних захтева: додељивања земље својим војницима, а себи конзулат и тријумф.
Те околности приближиле су га вођама популара. Помпеј је почео да тражи ослонац у
демократским круговима, да би добио нова именовања, да би народну скупштину ставио
насупрот свемоћном Сенату. Са своје стране, представници популара тражили су подршку
у војсци, ради борбе са Сенатом у питањима спољне и унутрашње политике. Несумњиво је
да је покрет робова, који су Крас и Помпеј недавно угушили, допринео консолидацији
разних група робовласничког друштва, договору Помпеја и Краса с вођама популара и
попустљивости Сената, који је на крају крајева пристао на тријумф и конзулат Помпеја.
Крас је приредио грандиозну гозбу на десет хиљада столова и разделио народу жита за три
месеца. Али његов споразум с Помпејем није био чврст; током читавог раздобља њиховог
конзулата између њих су трајале несугласице. Ни Крас ни Помпеј нису распуштали своју
војску. Тек пред крај године дошло је до њиховог помирења, после чега су војске биле
распуштене.
67
Закони из 70. године п.н.е.
Манилијев закон
66. п.н.е. народни трибун Гај Манилије поднео је комицијама предлог о преношењу
врховног заповедништава у рату с Митридатом на Помпеја. У одбрану Манилијевог
законског пројекта устао је Марко Тулије Цицерон, који је тада био претор. У свом говору
Цицерон је рекао да рат с Митридатом треба бити одмазда за оно што је понтски краљ
починио 88. п.н.е. У Цицероновој аргументацији на првом месту налазе се приходи
провинције Азије. Најзад, рат доводи у опасност имовину многих римских грађана.
Губитак провинције Азије представљао је опасност у првом реду за римске публикане,
68
чије би се материјално упропаштавање, по Цицерону, могло одразити и на стање људи из
других сталежа. Други део говора посвећен је доказивању тезе да врховно заповедништво
у том рату треба поверити Помпеју.
Помпејеви походи
Када је Помпеј преузео заповедништво, Лукул је већ био завршио најтежи део
подухвата. Помпеј је ступио у везе с Партима и добио од њих обећање да ће напасти
Тиграна. Помпејева флота заузела је готово читаву источну обалу, од Феникије до Трачког
Босфора. У лето 66. п.н.е. Римљани су поново ушли у Понтску краљевину. Митридат је
рачунао да ће водити одбрамбени рат, и избегавао је битке, али је Помпеј успео да стигне
његову војску и задао јој пораз на реци Еуфрату. Бојећи се Римљана Тигран је одбио да
прими Митридата, и овај је побегао у Колхиду, а одатле у своје босфорске поседе. Тигран
се предао Помпеју, који му је вратио краљевину и признао га за пријатеља римског народа,
што је имало за последицу да Јерменија није више могла водити самосталну политику
према другим државама.
65. п.н.е. Помпејева војска појављује се у Закавказју. Помпеј је дошао до Фазиса,
али је морао одустати од намере да дуж кавкаске обале стигне у Босфорску краљевину и
тамо нападне Митридата. Локална племена водила су против њега успешан рат. Иако је
Помпеј успео да победи у неколико сукоба, њему је било тешко ратовати на герилски
начин. Зато се он задовољио тиме што су Албанци, Иберци и сви народи који су живели на
јужним обронцима Кавкаских планина и поред њих– службено изразили признање своје
зависности од Рима.
Помпеј се вратио у Јерменију, а одатле поново кренуо на територију Понтске
краљевине, где је још било области које Римљани нису покорили. Помпеј је завршио
освајање Понта чији је знатан део припојен римској провинцији Битинији, а читава област
претворен у римску провинцију Битинију и Понт. 64. п.н.е. Помпеј је кренуо у Сирију.
Након њеног ослобођења од власти јерменског краља у њој су избили сукоби између
последњих представника династије Селеукида, разних ситних кнежевина и грчких градова.
Ти сукоби прелазили су у грађанске ратове. Гледајући на Сирију као на посед римског
народа, добијен од Тиграна, Помпеј је одстранио низ ситних династа и регулисао прилике
по грчим градовима, пружајући им заштиту. У Јудеји Помпеј се на молбу странке фарисеја
умешао у династички спор између два брата, који су један другом оспоравали право на
краљевски престо. 63. п.н.е. он је с трупама кренуо на Јерусалим. Јерусалимски
свештеници предали су град, али је храм био освојен тек након опсаде. Штићеник
свештеника – Хиркан, кога је подржавао Помпеј, био је признат за првосвештеника и
етнарха (али не и краља). Јудеја је постала део новостворене провинције Сирије.
69
Прва Катилинина завера
Катилина се 66. п.н.е. вратио у Рим да се намеће за конзула. За 65. п.н.е. већ су били
изабрани конзули, али су убрзо оптужени за подмићивање тако да се Катилина кандидовао
за конзула. Али га је афричка делегација оптужила за изнуђивање, те је његова
кандидатура била одбачена. Катилина је планирао да убије неке сенаторе и оба конзула за
65. п.н.е. Међутим. Завера је откривена, а Катилина се спасао захваљујући Красовом
утицају.
Митридатова смрт
70
Помпеј са својим трупама налазио у близини њихове краљевине. 62. п.н.е. Помпеј, који је
сматрао да је његова мисија на Истоку завршена, вратио се у Рим.
Први тријумвират
Цезар, Крас и Помпеј су 60. п.н.е. склопили Први тријумвират. Помпеј се оженио
Цезаровом ћерком Јулијом. Овај споразум сенатори су дочекали негативно.
Цезар је као конзул 59. п.н.е. спровео два аграрна закона по принципу пројекта
Сервилија Рула. Први закон подразумевао је деобу дотле још неподељене италске земље
без кампанских државних поља. Закон је предвиђао да земљу добију Помпејеви ветерани и
сиромашни грађани који имају најмање троје деце. Такође је обновио закон против
изнуђивања у провинцијама и обезбедио је за званично објављивање аутентичних текстова
све декрете народне скупштине и одлуке Сената. Затим је на управу добио Цисалпску
Галију и Илирик на 5 година.
Публије Клодије постао је народни трибун 58. п.н.е. и да би учврстио Цезаров
утицај међу плебсом, спровео је следеће предлоге:
~ да се обнове квартовски колегији који су 64. п.н.е. у време борбе са Катилином били
затворени по налогу Сената
~ да се ограничи власт цензора код састављања сенатских спискова. Сада је сенатор могао
бити искључен из Сената тек после спроведене истраге
~ забрана вишим магистратима да у време гласања посматрају небеска знамења
Затим је прогнао Цицерона из Рима, а када је овај побегао, донео је закон којим је
Цицерон прогнан из Италије. Имовина му је конфискована, а кућа на Палатину срушена.
Тек пошто су Цицерон и Катон прогнани, Цезар је кренуо из Италије у своју провинцију.
Споразум у Луки
71
година; да Крас и Помпеј буду изабрани за конзуле за наредну годину, после чега ће
Помпеј добити на управу Африку и Хиспанију с роком од 5 година, а Крас за исто време
Сирију.
Цезар у Галији
Марта 58. п.н.е. Цезар је стигао у провинцију. Тада су Хелвети, којима је владао
Оргеториг, продрли на територију Едуа. Едуима су тад владала два брата: Дивицијак, који
је био одан Римљанима, и Думнориг, који није био одан римској власти. На позив
Дивицијака, Цезар гони Хелвете и побеђује их код Бибратке, после чега склапају мир.
Цезар је допустио преосталим Хелвећанима да се врате на своју стару територију између
Рајне и Роне.
Затим је ратовао против Ариовиста, вође Свева, јер је овај својевремено прешао
Рајну како би помогао галском племену Секвана у њиховој борби против Едуа. До
одлучујућег сукоба дошло је до данашњег Стразбура у коме је Ариовист поражен, а
Германи потиснути преко Рајне. Током зиме 58/57. п.н.е. Цезар је послао трупе у
зимовнике под вођством легата Лабинија, а сам је отишао у Цисалпску Галију.
Пролећа 57. п.н.е. галско племе Белга устало је против римске власти. За Белге
Цезар каже да су настали мешањем Гала и Германа. Пошто је о свом трошку регрутовао
две нове легије, Цезар је организовао поход против Белга. Мада су Белги окупили велику
војску, она се разбежала. Ипак, Цезару су отпор пружала четири племена под вођством
Нерва. Цезар их је победио у бици код реке Сабиса, а преживеле је поштедео.
У ово време племе Атуатуца побунило се против Римљана, али је Цезар у крви
угушио устанак.
Лициније Крас, Цезарев војсковођа и син Марка Краса, успешно је умирио
Британију.
Током зиме 57/56. п.н.е. Цезар је трупе разместио по читавој Галији ради очувања
реда и мира. У Риму, на предлог Цицерона, Сенат је Цезару доделио петнаестодневне
supplicatio.
Током 56. п.н.е. Цезар ће водити војне операције против Венета јер су ови одбили
да им предају жито и друге залихе. Вође Венета је погубио, а народ распродао у ропство.
Крас је за то време умирио Аквитанију.
Пролећа 55. п.н.е. под притиском Свеба, Тинитери и Усипети прелазе Рајну и
продиру у Галију. Они су замолили Цезара да им да на коришћење запоседнуту
територију, али је он одбио под изговором да нема довољно места. Тада су га они
замолили да их не напада три дана док не постигну договор са другим Германима с оне
стране Рајне и потом се пребаце. Он их је ипак напао јер је мислио да они користе време да
окупе војску. Затим је напао Германе са друге стране Рајне, под изговором да му нису
желели предати бегунце. Остатак лета искористио је да са две легије посети Британију, али
се није дуже задржавао. Зиме 55/4. п.н.е. Сенат је Цезару, мада се Катон Млађи противио,
доделио двадесетдводневне supplicatio.
72
54. п.н.е. Цезар је прешао у Британију с већом војском, појачаном галском
коњицом. Продро је у дубину острва и прешао Темзу, али су његови успеси били од малог
значаја. Међутим, ова експедиција је у Риму оставила дубок утисак.
Искористивши Цезарево одсуство у Галији долази до устанка Амбиорига, вође
Ебурона, и устанка Нерва. Амбиориг је напао римске војнике и зимовнику, којим су
заповедали два легата, Сабин и Кота. Пошто их је поразио, допустио им је да се повуку, да
би их потом подмукло напао и поубијао. У међувремену, Нерви су напали логор којим је
управљао Цицеронов брат Квинт. Цезар му је на време стигао у помоћ.
Почетком 52. п.н.е. галска племена су се удружила ради ради заједничке борбе
против римске власти. На чело устанка стао је Верцингеторикс, представник племена
Арверна. Он је предложио да се избегну отворени бојеви и да се Римљанима наметне
исцрпљујућ рат тиме што ће Гали спречавати снабдевање непријатеља храном. Цезар је, да
би умирио устанике, заузео град Аварик и поубијао његово становништво, али се устаници
нису поколебали. Пошто је послао Лабинија са 4 легије на север против Сенона, Цезар са
преосталих 6 легија удара на Герговију, седиште Арверна, где се затворио
Верцингеторикс. Цезара су напустили до тада верни Едуи и он тада напушта опсаду и
повлачи се према Лабинију. Удруживши снаге са њим, кренуо је на југ. Верцингеторикс га
је напао, али је убрзо био принуђен да се повуче у Алезију. Цезар је опсео град и заузео га
после месец дана јер је Верцингеторикса глад натерала на предају. Цезар га је оковао, 6
година држао у заточеништву и показао га у тријумфалној поворци 46. п.н.е.
73
Красова експедиција
Још приликом склапања споразума у Луки, Крас је имао у виду поход против
Парта, који му се чинио примамљивим и лаким подухватом, који обећава ратну славу и
богат плен. 54. п.н.е. он је упао у Месопотамију и освојио низ градова, али је пред зиму
одвео војску у Сирију. 53. п.н.е. Крас је поново кренуо против Парта. Римљани нису били
навикли на природне услове у Месопотамији; њихови водичи нису били поуздани. Парти
испрва нису прихватили борбу; најзад, у близини Каре Крас је напао партску војску, која
се састојала од изврсне коњице; ова је противника засула кишом стрела. Уовој бици
погинуо је Красов син, побијен је и заробљен велики број Римљана. У руке Парта пали су
римски знаци (сребрни орлови), а сам Крас био је издајнички убијен када је приликом
одступања прихватио партски предлог да ступи с њима у преговоре. Красов квестор Гај
Касије Лонгин успео је да остатке римске војске одведе у Сирију. Читава Месопотамија
пала је у руке Парта. 51. п.н.е. они су чак прешли Еуфрат и, упркос упорног отпора
Римљана, остали су на територији Сирије, претећи нападима Римљанима и њиховим
савезницима. Тек су их унутрашњи немири присилили 50. п.н.е. на повлачење својих
трупа.
54. п.н.е. прерана смрт Цезарове ћерке Јулије уклонила је једину везу осећања
између Помпеја и Цезара. Следеће године Красова смрт уклонила је могућу противтежу
Помпеју унутар тријумвирата. Са друге стране, 54. и 53. п.н.е. република је упала у стање
анархије. У овом периоду избори за конзуле испраћени су великим нередима. Одреди
Клодија, махом плебејци, борили су се са одредима Милона, кога су подржавали оптимати.
Док је Милон претендовао на конзулат, Клодије је хтео да постане претор. Неред у Риму
кулминирао је почетком 52. п.н.е. када је Клодије погинуо. У овој ситуацији Сенат је спас
тражио у Помпеју, коме је доделио изванредна овлашћења да успостави ред у граду. Мимо
обичаја, био је изабран за конзула без колеге за 52. п.н.е. Помпеј је изнео строже законе
против подмићивања и нарушавања мира. Милон је прогнан због Клодијевог убиства.
Такође је законом потврдио одлуку Сената, која је прописивала петогодишњи интервал
између магистратуре и промагистратуре.
74
Распад тријумвирата
Почетком 51. п.н.е. Цезар је послао молбу Сенату за продужење своје управе над
Галијом до краја 49. п.н.е, како би премостио јаз између свог звања проконзула и другог
конзулског звања (с почетком од 1.1.48. п.н.е.) и да непријатељима не остави времена да
поведу парницу против њега за злоупотребе у провинцијама. Овај предлог Сенат је одбио.
Исте године Марцел је иступио против Цезаровог широког додељивања грађанских права
становницима Цисалпинске Галије.
Цезар је 50. п.н.е. себи обезбедио подршку конзула Емилија Паула и народног
трибуна Куриона. 1.3.50. п.н.е. колега Емилија Паула, конзул Гај Марцел, инсистирао је да
се Цезару пошаље замена. Али је Курион искористио право интерцесије и предлог није
стављен на гласање. Курион је затим затражио да обе стране предају своја овлашћења.
Овим би Цезар био у предности јер је располагао огромним галским пленом и имао везе
међу плебејцима. Курионов предлог био је спроведен са 370 гласова против 22. Међутим,
ова одлука је за крајње оптимате била потпуно неприхватљива. Пошто су у Риму кренуле
да круже лажне гласине како Цезар иде на Италију, то су искористили оптимати и
затражили од Помпеја да мобилише војску. Оптиматска струја је победила и Сенат је
затражио од Цезара да врати овлашћења. Цезар је размишљао о свом следећем потезу и
донео одлуку.
10.1.49. п.н.е. Цезар прелази Рубикон и тиме започиње грађански рат. Не успевши
да му се адекватно супротстави, Помпеј је побегао у Грчку. Цезар је прво решио да
учврсти положај у Италији. Послао је Квинта Валерија да освоји Сардинију, а Асинија
Полиона да од Катона преузме Сицилију. Затим је ушао у Рим. Поставио је Лепида за
префекта Рима, а Марка Антонија за управника Италије. Гаја Антонија је послао у Илирик,
а Овострану Галију поверио је Лицинију Красу. Наредио је формирање две морнарице, у
Јадранском и Тиренском мору, под командом Хортензија и Долабеле.
Током 49. п.н.е. главне операције вођене су у Шпанији, где су Помпејеви легати
Луције Афраније и Марко Петреј управљали војском од 5 легија. Цезар је против њих
повео 6 легија. У бици код Илерде Цезар је победио Помпејеве снаге и убрзо је Хиспанију
ставио под своју контролу. Потом се вратио у Рим да се кандидује за конзула за 48. п.н.е,
што је, наравно, прошло тако што је изабран.
Цезарови успеси 49. п.н.е. били су нарушени једним озбиљним неуспехом. У
Африци се пропретор изјаснио против Цезара, а нумидски краљ Јуба био је његов лични
непријатељ. Цезар је у Африку послао Скрибонија Куриона, који је страдао са многим
75
војницима у заседи у којој су га увукли Нумиђани. Незнатан део војске, под командом
Асинија Полиона, спасао се и склонио у Утику.
Крајем 49. п.н.е. Цезар се искрцао у Епиру. Опсео је Помпеја код Дирахиона, али је
доживео пораз и морао је да се повуче у Тесалију. 6.6.48. п.н.е. победио је Помпеја код
Фарсале. Овај затим бежи у Египат, али је тамо убијен по налогу Птолемеја XIII. Цезар је
потом стигао у Египат. Решио је да помогне Клеопатри да дође на престо. Дошло је до
битке код Нила 47. п.н.е. Птолемеј је погинуо и тиме је борба за власт окончана.
За ово време Фарнак, син Митридата VI, заузима Битинију. Цезар стиже са војском
тамо и побеђује га. После сређивања прилика у Азији вратио се у Рим, да би надгледао
закаснеле изборе магистрата. Друга диктатура му се завршила вероватно октобра, али је
задржао проконзулски imperium и био је по трећи пут изабран за конзула за 46. п.н.е. Исте
године (47. п.н.е.) народни трибун Долабела обновио је законски пројекат о брисању свих
дугова, а затим је подигао устанак који је угушио Марко Антоније.
Помпејевци су били стационирани у Африци. Олакшавајућа околност за Цезара
била је та што се Јуба морао повући јер је краљ Бохо заузео његову Цирту. У бици код
Тапса Цезар је победио Помпејевце. Катон се убио, а краљ Јуба је убијен и од његове
краљевине је формирана провинција Africa Nova, која је поверена Криспу.
Последња битка одиграла се у Шпанији, код Мунде 45. п.н.е. У њој је Цезар успео
да порази Помпејеве синове и тиме оконча грађански рат.
Цезаровe диктатурe
Прва Цезарова диктатура пада у 49. п.н.е. Ово звање је вероватно било ограничено
и дозвољавало му је да надгледа изборе за конзуле за 49. п.н.е. Конзули су за ову годину
већ били изабрани, али су побегли са Помпејем на исток. Пошто се из Шпаније вратио у
Рим, Цезар је водио конзулске изборе за 49. п.н.е, на којим је једнако био и успешан
кандидат. За другог конзула изабран је Сервилије Исаурит. По спровођењу неких
ванредних закона и уживања у звању диктатора само 11 дана, одрекао се ове дужности и за
сада задовољио само конзулским звањем.
Друга Цезарова диктатура пада у 48. п.н.е. После битке код Фарсала Исаурит је
именовао Цезара за друго диктаторско звање. Овај пут на годину дана и ради вођења рата
против Помпеја. Током друге диктатуре Цезар је за заповедника коњице поставио Марка
Антонија.
Трећа Цезарова диктатура пада у 46. п.н.е. када је вршио и звање конзула. После
битке код Тапса, Цезар је био изабран за диктатора на рок од 10 година. За новог
заповедника коњице изабран је конзул Лепид.
45. п.н.е. Цезар је изабран за consul sine collegа.
14.2.44. п.н.е. преузео је ново диктаторско звање, које је било трајно, dictator in
perpetum. Сенат му је изгласао и друге почасти. У јавним приликама требало је да носи
76
одору тријумфатора, ловоров венац и да седи у златној столици. Антоније је именован за
свештеника.
Цезар – краљ?
Као конзул 59. п.н.е. пооштрио је закон везан за изнуђивање у провинцијама, lex
Julia de repetundis. После Фарсала смањио је порез Азији и вероватно другим источним
провинцијама. У Азији и Сицилији укинуо је десетак и утврдио је фиксни земљишни
порез.
Период Цезарове диктатуре био је од основног значаја за историју провинција, јер у
ово време уклоњене су границе које су до тада раздвајале провинцијалце од Италика. У
провинције Цезар је послао сувишан римски плебс и пензионисао је већи број ветерана
додељивањем провинцијске земље. Свим овим прекоморским насеобинама дао је статус
римске или латинске колоније. У граду где је било више италског становништва Цезар је
додељивао пуно грађанско право, а где је домаће преовлађивало – латинско. Донео је још и
законску одредбу да се доделе грађанска права медицинарима и учитељима који су
становали у Риму.
Процењује се да је основао не мање од 20 колонија у провинцијама и да је
обезбедио нове куће у иностранству за више од 100 000 римских грађана. Као колоније
ветерана треба поменути колоније у Кампанији, у Галији Арелат и Нарбона. У Картаги,
Цезар је основао велико насеље за римски плебс на страни која је била под клетвом
Сципиона Емилијана.
77
Цезарови закони
Цезар је уживао конзулско звање 48, 46, 45, и 44. п.н.е. Звање врховног свештеника
имао је од 63. п.н.е. Мада Дион Касије тврди да је 48. п.н.е. добио доживотна трибунска
овлашћења, модерна историографија се не слаже. Познато је само да је Цезар прихватио
трибунски sacrosanctitas. Цицерон у једном од својих писама наводи да је Цезар 47/46.
п.н.е. имао praefectura morum са цензорским овлашћењима.
78
Мартовске иде
79
Стање у Риму после Цезаровог убиства
80
Сената, него по закону од народа. Долабела је тако и учинио, те је добио Сирију. Kада је
ово постигао, Антоније је од Сената затражио Македонију. Сенат му је доделио
Македонију, али му је као накнаду Kасија и Брута затражио Kирену и Kрит.
Гај Октавије
81
Мутински рат
82
пређе преко Рајне. Због несташице хране, војска га је полако напуштала. Тада се прерушио
у Гала и кренуо пут Аквилеје. Међутим, ухватио га је и заробио Kамил. Он је потајно
известио Антонија о Децимовом заробљавању, те је Антоније наредио да га погубе.
Други Тријумвират
Антоније, Лепид и Октавијан су се 43. п.н.е. састали код Бононије. После два дана
већања склопили су савез, познат под именом Други тријумвират. Одлучили су: да
Октавијан остави конзулско звање које ће за остали део године преузети Вентидије; да се
установи нова власт ради обуставе грађанских ратова, коју ће Лепид, Антоније и
Октавијан вршити пет година и која ће бити равна конзулској власти; њих тројица ће
одмах именовати градске годишње власти за 5 година
Провинције су пак тако разделили да је Антоније добио целу Галију, сем оног дела
поред Пиринеја, који се звао Стара Галија; њу је добио Лепид заједно са Хиспанијом.
Октавијану је припала Африка, Сардинија и Сицилија.
Најпре се приступило проскрипцијама и кажњавању противника. Требало им је,
наиме, много новца за рат. Проскрипције других тријумвира – по броју жртава, по
окрутности и безобзирности с којом су спровођене – оставиле су далеко за собом
проскрипције из времена Суле. Укупно је настрадало око 300 сенатора и 2.000 витезова.
Већину њих хтели су да проскрибују кад се врате у Рим са тог састанка, а дванаесторицу
најмоћнијих људи, међу којима и Цицерона, одлучили су да погубе пре него што стигну.
Цицерон је на вест о проскрипцијама побегао из Рима бродом, али се морао
искрцати на обалу. Препознао га је и издао један трговац, а центурион, који је у своје
време добио парницу захваљујући Цицерону, одсекао му је главу и послао је у Рим
Антонију. Kонзул Педије је са своје стране озваничио списак од 17 људи који су убијени
по његовом наређењу. У току проскрипција умро је од преморености. Најзад, тријумвири
улазе у град и саопштавају народу и Сенату да преузимају власт на 5 година, да би увели
ред у држави. Следеће ноћи проскрибовано је још 130 људи, а мало после још 150.
Први међу проскрипторима био је Марко Лепид, а први међу проскрибованима брат
Лепидов, Паул. Други од проскриптора био је Марко Антоније, а други међу
проскрибованим његов стриц Луције. Трећи и четврти били су рођаци конзула означених
за наредну годину, брат Планков, Плоције и Азинијев таст Kвинције. Међу
проскрибованима био је и Тораније, за кога су неки говорили да је био Октавијанов тутор.
Заједно с проскрипцијама постављене су страже на свим излазима из Рима. Обнављајући
проскрипције, тријумвири су обећавали велику награду онима који издају особе унесене у
спискове. Извори много говоре о томе како су осуђеницима блиске особе, њихова деца и
жене потказивали своје мужеве, да би добили награду и пре времена дошли до наслеђа.
Тријумвири су се обраћали и робовима, којима су обећавали слободу, грађанска права и
велику новчану награду ако издају господаре који су пали у немилост. Приличан број
робова користио се овом понудом, иако је било и примера верности. Новац за рат против
Цезаревих убица стицали су не само убиством угледних богатих људи и конфисковањем
њихове имовине, већ су тражили да и богате жене дају држави велике суме новца.
83
Рат између Корнифиција и Секстија
84
војска била је потучена, а њене вође извршиле су самоубиство. Антоније је Брутово тело
спалио и пепео послао његовој мајци Сервилији. Брутова жена Порција је након
примљених вести извршила самоубиство.
Антоније на Истоку
Перузински рат
85
Октавијана, али су зато становници Перузије, као и сенатори и витезови који су држали
страну устаницима, били окрутно кажњени. Перузинкси рат није зауставио додељивање
земљишта ветеранима.
Споразум у Брундизију
Споразум у Путеоли
86
сестрића Марцела. Истом приликом одређени су конзули за следеће четири године:
Антоније и Либон; Октавијан и Помпеј; Ахенобарб и Сосије; Антоније и Октавијан.
Споразум у Таренту
87
Сицилски рат (38-36. п.н.е.)
88
Антонијева источна политика
Пошто је закључио споразум у Таренту (37. п.н.е.), Антоније је кренуо у Азију где
се поново састао с Kлеопатром и упркос свих римских обичаја прославио свој брак са њом,
не разводећи се у исто време са Октавијом. 36. п.н.е. Антоније је на челу велике војске
кренуо у поход против Парта. Изгледало је да су унутрашњи догађаји у Kраљевству Парта
ишли на руку Антонијевом подухвату. Ступање на престо Фраата IV било је праћено
династичком борбом; Антоније је рачунао на подршку каљева зависних од партске државе.
Узимајући у обзир искуство са Kрасом, Антоније је изабрао пут преко Јерменских
планина, уместо пустињског пута преко Месопотамије. Успео је да стигне до престонице
Медије, Атропатене Фрааспе, започне њену опсаду, али је помоћни одред, с којим су
вучени опсадни стројеви, био уништен. Показало се да су градски становници били
припремљени за опсаду. У исто време, партске трупе су узнемиривале Антонијеву војску с
леђа. Због свих ових неуспеха Антоније се морао вратити, изгубивши при повлачењу
много војника. 34. п.н.е. он је поново кренуо у поход, али се овог пута ограничио на
операције у Јерменији, где Римљани нису наилазили ни на какав отпор. Јерменског краља
Антоније је заробио и погубио, оптуживши га за издају. Одмах након тога Kлеопатра је
проглашена за краљицу над краљицама, а њена деца добила су од Антонија у посед
области које су сматране самосталним краљевинама или чак римским областима.
89
Битка код Акција
90
Оснивање царства (принципат)
91
Августова власт
92
по магистратури". На тај начин, auctoritas – највиши ауторитет – био је основа његове
власти.
Сенат
Народне скупштине
Магистратуре
Под Августом су задржане све магистратуре. Kонзулат је и даље био положај коме
су тежиле особе из сенаторског сталежа и да би се задовољило частољубље многих особа,
за једну годину бирано је више конзула, а не само два. Двојица од њих ступали су на
дужност 1. јануара и давали години своје име (consules ordinarii), а после њих ступали су
на управу редом други парови (consules suffecti). Цензура је изгубила све пређашње
значење. Ценз и састављање сенатских спискова вршио је сам Август. Број претора
смањен је на десет; њихове функције су проширене. Утврђен је строги ред у заузимању
93
магистратура. Али је читава њихова делатност зависила од воље принцепса. Његов утицај
протезао се и на судске инстанце. Најважнија кривична дела разматрале су судске
комисије (quaestiones perpetuae). Сам Август је разматрао кривична дела и доносио смртне
пресуде. Њему су ради суђења упућивани римски грађани свих провинција, оптужени за
тешке злочине.
Зачетак царског бирократског апарата
Август је низ мера у том смеру предузео још 28. п.н.е, али су главни закони
спроведени 18. п.н.е. Њихов циљ сводио се на то да се ојача породица и повећа број
римских грађана. За особе из сенаторског и витешког сталежа утврђивано је обавезно
ступање у брак (lex de maritandis ordinibus). Посебним законима против разврата (leges
Iuliae de adulteriis coercendis) уведен су строге казне за нарушавање брачне верности. Муж
и отац жене оптужене за прељубу морали су обавезно позвати окривљену и њеног
љубавника на суд. Обоје су подвргавани строгој казни. Закон из 9. године (lex Papia
Poppea) повлачио је границу између оних који нису ступили у брак и оних који немају
деце. Имовинска права и једних и других била су у одређеној мери ограничена.
Истовремено утврђене су одређене повластице за особе које имају децу. Сам Август морао
је закон о прељуби применити најпре на своју кћер (Јулију Старију), а затим на унуку
(Јулију Млађу). Августу је три пута (19, 18. и 11. п.н.е) понуђено да се уз највишу власт
побрине за морал и законе. Он је ово одбио јер није било у складу са римским уставом.
Август је настојао да ограничи пуштање робова на слободу. Закон Елија Сенција (4.
н.е.) утврђивао је да се ослобађање робова од стране њихових господара може вршити
94
само под одређеним условима. Законом је предвиђена старост оног који ослобађа и оног
које се пушта на слободу. Закон Фуфија Kанинија (2. п.н.е.) ограничио је број робова који
се пуштају на слободу на основу тестамента. 10. године н.е. посебном сенатском одлуком
потврђен је стари републикански закон по коме су у случају господаревог убиства
осуђивани на смртну казну сви робови који се налазе у кући.
Августова социјална политика
95
забрањивао приређивање игара више од два пута годишње, а број гладијатора на њима
није смео прелазити одређени број парова. Службено, то је била борба против
расипништва, а у ствари тиме је наглашавано да нико не може надмашивати принцепса
величанственошћу и размерама представа.
Римски плебс
96
пређашњи политички значај. Дистрибуције и представе имале су за циљ аполитизацију
градског становништва. У исто време, предузете су све мере за спречавање немира. Август
је три пута вршио попис римских грађана – 28. п.н.е, 9/8. п.н.е. и трећи од 12-14. н.е. Од 18.
п.н.е. је сиромашним становницима Рима давао помоћ у новцу и житу сваки пут када
државни приходи нису били довољни да се за њих обезбеди потребна количина жита.
Августова политика према провинцијама
97
иригацијски систем био је запуштен. Зато је једна од првих Августових мера било
чишћење канала. Убрзо након освајања Египта, по Августовом наређењу врши се
конфискација земљишта, у првом реду црквених. То, а у подједнакој мери и јачање
порезног притиска, доводи до немира међу становништвом, које је угушио први префект
Египта, Kорнелије Гал.
Војска под Августом
98
Ратови у Хиспанији
99
под римском влашћу. Август је против њих послао војску под командом Гнеја Kорнелија
Лентула, легата Мезије.
Ратови с Германима
Панонски устанак
100
Окупација је била праћена прекомерним наметима и контрибуцијама, нови поданици
узимани су у помоћне одреде. Покорена племена морала су издржавати римску војску.
101
Августова источна политика
102
Префект Египта, Гај Елије Гал је 25/24. п.н.е. командовао у походу против
краљевства Сабе, на крајњем југозападу Арабијског полуострва. Његов наследник Гај
Петроније је између 24. и 22. п.н.е. ратовао против Етиопљана између првог и другог
катаракта. Област је обезбедио подигавши утврђења у којима је оставио римске гарнизоне.
Август је неколико пута примао посланства индијских краљева: 25. п.н.е. у
Таракону у Хиспанији, 20. п.н.е. на Самосу и у Антиохији када су дошли изасланици
краља Пора.
103
Августова династичка политика
Август се три пута женио, али није имао директних мушких наследника. Први
његов брак склопљен је убрзо након оснивања другог тријумвирата. Овај брак имао је
политичке циљеве. Он се оженио Kлодијом, Антонијевом пасторком, ћерком народног
трибуна Kлодија и Фулвије. Али се убрзо разишао са Kлодијом и после неког времена,
опет из политичких разлога, оженио се рођаком Секста Помпеја - Скрибонијом. Из тог
брака родила се Августова кћер Јулија. Истог дана којег је она родила, Октавијан је дао
Скрибонији развод и ступо у брак са Ливијом Друзилом, која се морала развести од
Тиберија Kлаудија Нерона, љутог противника тријумвира, који је недуго пре тога добио
амнестију. Овај брак био је без деце, али је Ливија од првог мужа имала два сина –
Тиберија Kлаудија Нерона (будућег цара) и Нерона Kлаудија Друза, рано преминулог
победника Германа. Убрзо након повратка с Истока, Август је приближио себи сина своје
сестре Октавије – Марцела, који је ступио у брак са Августовм кћерком Јулијом и
неслужбено био одређен за наследника. Али је 23. п.н.е. Марцел умро. Јулија је по
Августовој жељи ступила у брак са његовим пријатељем, познатим војсковођом Агрипом.
Агрипа је добио ванредна овлашћења, њему је додељена трибунска власт (tribunicia
potestas), он се појављује у улози Августовог савладара. Kао принцепсов зет, Агрипа је био
његов природни наследник. Али ни Агрипа није надживео Августа: 12. п.н.е. он је
изненада умро. Јулија је удата за старијег пасторка Тиберија. Август је посинио синове
Агрипе и Јулије – Гаја и Луција Цезара. Они су одгајани на царском двору. Пре него што
се предвиђало законом, добили су право присуствовања сенатским седницама, пре рока су
бирани за највише дужности, и упркос својој младости били су одређени за вршење разних
мисија. Након превремене смрти, најпре Луција, а затим и Гаја, Август је посинио
Тиберија (4. н.е.), који је почео играти важну улогу у политичком животу. Август је
тестаментом адоптирао Ливију и од тог времена она се назива Августом.
Августова смрт
104
КЛАУДИЈЕВЦИ
ТИБЕРИЈЕ (14-37)
Извори
О животу и владавини Тиберија сведоче, између осталих, Тацит у првих шест књига
свог списа Анали, затим Светоније који је саставио један животопис Тиберија и Дион
Касије у својој Римској историји. Корисне податке пружа још и Јосиф Флавије.
Порекло - Тиберијев отац био је Клаудије Нерон, а мајка Ливија Друзила. Клаудије
Нерон припадао је угледном патрицијском роду Клаудијеваца. Био је квестор Гаја Јулија
Цезара и истакао се у Александријском рату (47. п.н.е.). У време Цезаровог убиства,
подршку је пружио тираноубицама. Касније ће иступити као противник Августове
политике и стога је принуђен да напусти Рим. Када је проглашен општи мир (39. п.н.е.),
Клаудије се вратио у Рим. Своју жену Ливију Друзилу, мада је била у другом стању и већ
имала једног сина са њим, препушта Августу на његову жељу. Клаудије је убрзо преминуо
(33. п.н.е.). Ливија Друзила припадала је угледном плебејском роду Ливијеваца. Клаудију
Нерону родила је два сина: Друза и Тиберија. Удавши се за Августа, није му подарила
деце. Ипак, овај јој је био веома наклоњен. Ливија Друзила била је амбициозна жена. Не
само да је свом сину обезбедила власт, већ ће у више наврата и сама показати амбиције да
влада.
105
Први пут Тиберије излази у јавност приликом прославе тријумфа у част победе код
Акција. Август му је дозволио да јаше са његове леве стране, док је са десне стране јахао
Августов сестрић Марцел.
1) Тиберије се желео изоловати од своје жене. Наиме, Тиберије је прво био ожењен
Випсанијом коју је искрено волео. По налогу Августа, раставио се од ње и оженио Јулијом,
Августовом ћерком. То је био брак без љубави и Јулија је користила сваку прилику да
превари мужа. Када је Тиберију досадило да игра улогу ,,рогоње", а пошто се због Августа
од жене није могао раставити, одлучио се на добровољно изгнанство.
2) Тиберије је желео избећи сумњи да је супарник Августових унука, Гаја и Луција, у
борби за престо.
Како било Тиберије је на Родосу остао чак осам година. Када му је истекла
трибунска власт, изразио је жељу да се врати у престоницу, али му Август није дозволио.
Године 2. н.е. на инцијативу Гаја, Августовог унука, Тиберију је дозвољен повратак
у Рим. Август је пристао само под условом да Тиберије не приступи ни једној странци, као
и да се не меша у државне послове.
Године 4. н.е. пошто је изгубио унуке, Август није имао другог избора до да посини
и својим наследницима учини унука Луција Постума и Тиберија. Том приликом Тиберије
је посинио Германика, сина његовог брата Друза.
Године 5. н.е. Тиберију су поверене операције против Маробода, кра ља Свеба који
је окупирао простор горње Елбе. Тиберије је планирао да на непријате ља удари из
106
правца Дунава, када му је стигла вест о великом устанку на Балкану. На брзину је склопио
примирје са Марободом и са војском кренуо на Балкан.
У периоду од 6. до 9. н.е. Тиберије ће бити заузет гушењем устанка на Балкану.
Године 9. н.е. одложио је тријумф због несрећног Варовог пораза у Германији.
Исте године добио је, опет, трибунску власт на пет година.
У периоду од 9. до 12. н.е. занимаће се операцијама у Германији.
Време од 12. до 14. н.е. Тиберије ће провести у Илирику.
107
одслужили своје као награду су добијали земљу слабог квалитета. Опште незадовољство
прерасло је у отворену побуну. Војници су захтевали да се у плати изједначе са
преторијанцима, да им се скрати рок службе на 16 година и да добијају бољу земљу.
Након што је угушио устанак, Германик је пребацио војску преко Рајне за рат са
Германима. Убрзо након тога успео је да победи Бруктере, Тубанте и Усипете у једној
бици. Вест о тој победи стигла је до Рима, те га је Тиберије, мада не толико искрено,
похвалио у Сенату. Следеће године (15) му је одобрен тријумф.
Тог пролећа Германик је спремао поход на Хате. Надао се да ће их поделити на
Арминијеве и Сегестове присталице. Међутим, Арминијеве присталице су однеле превагу,
па је Сегест (који је био веран Римљанима) потражио уточиште код њих. Ингвиомер,
Арминијев стриц, такође се окренуо против Римљана. То је забринуло Германика, те је
послао Цецину према реци Емсу, где су Римљани потукли Германе и нашли орла 19.
легије, изгубљеног са Варом у Теутобуршкој шуми. Ту су наишли и на кости погинулих
бораца, које су покопали. Германик је наставио поход против Германа и 16. године однео
победу код реке Везер. Након ове победе наставио је офанзиву, али му је Тиберије наредио
да је обустави. Тако су Сугамбри признали римску власт, а Свеби су обавезани миром.
Германик се 17. године вратио у Рим, где је прославио тријумф.
Против Либона Друза је 16. године поднета тужба да је спремао преврат. Либона је
сенатор Фирмије Кат натерао да поверује у обећања Халдејаца и осталих магова, која су
му говорила да ће постати цар. Напослетку га је пријавио цару, након што је нашао
довољно сведока. Убрзо је оптужен и суђено му је у Сенату, али је он затражио одлагање
парнице након чега се повукао својој кући. Војници су му увече опколили кућу, те је он
108
извршио самоубиство. Његово имање подељено је међу тужиоцима. Након овога
забрањено је људима из породице Скрибонија да носе надимак Друз, 13. септембар
проглашен је државним празником и сенатском одлуком протерани су магови из Италије.
Германик на истоку
Суђење Пизону
Године 20. Германикова удовица Агрипина, вратила се у Рим носећи са собом урну
са пепелом свог мужа. Сахрана је била свечана и готово читав римски народ се сакупио да
последњи пут испрати славног вођу. У погребним свечаностима Јулија Августа, Тиберије
и Антонија, Германикова мајка, нису учествовали. Тацит сматра да су Антонију спречили
оно двоје првих. По Германиковој сахрани Агрипина је оптуживала Пизона, а самим тим и
109
Тиберија, за мужевљеву смрт. Исте године у Рим се вратио и Пизон, пожуривши да се
оправда и докаже да није крив. Пролећа 20. оптужен је за издају и убиство Германика.
Један фрагмент пронађен у Шпанији сведочи да је Пизон, пошто је народ био спреман да
га окриви по свим тачкама оптужбе, извршио самоубиство. Постхумно је осуђен за издају,
док се тужба за убиство нигде не помиње. Тацит приповеда да је код старијих људи
слушао како су у време суђења виђали Пизона са некаквим папирима, наводно
Тиберијевим писмима са упутствима против Германика. Питања да ли је Пизон крив за
смрт Германика или да ли је Тиберије имао нешто са његовом смрћу остају без одговора.
Друзова каријера после гушења побуне панонских легија
Устанак у Мавретанији
Побуна у Галији
110
Галски градови су због велике презадужености покушали да подигну устанак 21.
године. Главни подстрекачи били су код Тревира Јулије Флор, а код Едуа Јулије Сакровир.
Сложили су се да Флор побуни Белге, а Сакровир Гале на граници према Италији. Готово
да није било града који није био заражен клицом ове побуне. Избила је најпре код
Андекава и Турона. Ову побуну угушио је легат Ацилије Авиола. Након тога Виселије и
Гај Силије поразили су Флора, који се убио. Са Едуима је било теже јер у близини није
било трупа које би угушиле устанак. Међутим, и они су напослетку поражени.
Побуне у Тракији
Откако је у Тракији била подељена власт између Ројметалке и Котијеве деце, која
су за старатеља добила Требелена Руфа, становници провинције стално су долазили у
сукоб са Римљанима. Три велика племена, Целелати, Одризи и Дији подигли су устанак
21. године и опсели краља у Филипољу. Побуна је пропала када је Публије Велеј повео
војску на њих.
26. године избила је побуна трачких племена јер нису хтели да буду регрутовани у
римску војску. Ову побуну угушио је Попеј Сабин.
Побуна робова
Рат са Фризима
Фризи су 28. године погазили мир. На вест о овоме, Луције Апроније, пропретор
Доње Германије, позвао је одреде ветерана из Горње Германије и са овим трупама се
спустио низ Рајну, повевши их против Фриза. Међутим, Римљани су доживели пораз.
Тиберије је прикрио губитке да не би морао ником да повери вођење рата.
111
Унутрашња политика
До 23. године - Тацит приповеда да до 23. године Тиберије води рачуна о државним
пословима:
У почетку су државни послови као и најзначајнији приватни предмети решавани у
Сенату. Најугледнији сенатори имали су прилике да заступају своје мишљење, и ако би се
спустили до ласкања, цар их је сам у томе спречавао... Чуван је углед конузла, претора...
Закони су, ако изузмемо закон о увреди величанства, правилно примењивани. О убирању
дажбина у житу, о сакупљању пореза и осталих државних прихода старала су се удружења
римских витезова. Управу над својим добрима поверавао је цар провереним људима... Ко
би једном био узет у службу, задржавао би своје место готово неограничено дуго...
Скупоћа жита притискала је народ, то је тачно, али то није била царева кривица. Напротив,
он није штедео ни новца ни напора у борби против неплодног тла, против удеса
транспортних лађа. Старао се да нови намети не доведу до немира у провинцијама, и да
похлепа или окрутност магистрата не отежа већ постојеће дажбине... Цезар није имао
много земље у Италији, није имао претерано много робова, кућом је управљало неколико
ослобођеника. Ако би када и дошло до размирице између цара и грађана, вођен је
уобичајен правни поступак.
112
Тиберије је био изузетно штедљив. Смањио је трошкове за позоришне представе и
гладијаторске игре. Борио се против непотребног луксуза и раскоши.
Нагнао је Сенат да донесе одредбу којојм се утврђује тржишна цена намирница.
Борио се против зеленаштва. Наиме, дужници су имали обавезу да у што краћем
року повериоцима врате 2/3 дуга, а тај дуг повериоци су морали уложе у италску земљу, тј.
у земљу дужника.
Што се тиче његове градитељске делатности, Светоније приповеда да за читаве
своје владавине није саградио ниједне величанствене зграде, јер и оно једино што је
започео, Августов храм и обнову Помпејевог позоришта, оставио је недовршеним.
Од 23. године - После Друзове смрти (23) Тиберије је занемарио државне послове.
Са друге стране расте број оптужба о увреди величанста. Бројни угледни грађани су се
нашли пред судом. Тако 25. је године дигнута оптужба против Кремуција Корда пошто је у
својим Аналима одао хвалу Бруту, а Гаја Касија назвао последњим Римљанином. Корд је
гладовањем себи одузео живот. Едили су спалили његове списе. Кордова ћерка је сачувала
један, који је објављен у време Калигулине владе.
Цвета делатност потказивача, који заштиту налазе код Сејана и Тиберија.
Напокон, године 26. Тиберије се повлачи у Кампанију. Тацит као разлог царевог
напуштања Рима наводи Сејанове смисалице, затим да да одушка својим пороцима и
напокон бекство од амбициозне мајке. Писац тврди да се Тиберије већ тада одлучио да се
не враћа у Рим.
Године 29. умрла је Јулија Августа. То је била једна енергична жена која је имала
велики утицај на Тиберија. Тацит наводи да је званична царева писма потписивала она.
Дион Касије приповеда да је желела да буде изнад сина у власти и да је у једном тренутку
и почела у свему да управља као једини владар. Како га је мајка стално подсећала на своје
заслуге, Тиберије се стао повлачити у себе. Као један од разлога да побегне из Рима Тацит
управо наводи Јулију. Када је напокон умрла, Тиберије није дошао на сахрану под
изговором послова, а такође није дозволио да јој се дају божанске почасти. Тацит
приповеда да док је Августа била жива Тиберије се још и суздржавао, али по њеној смрти
његовој окрутности нема краја.
113
Тиберије му је веровао као оданом човеку, а “пријатељство" ће се још учврстити
онда када Сејан спасе живот цару, пошто се овај последњи повукао у Кампанију (26).
Сејанов пад - Јосиф Флавије сведочи да је Тиберије 30/31. године примио писмо од
Антоније, Германикове мајке. У писму је Антонија оптужила Сејана да ради против цара.
Тиберије коначан обрачун са Сејаном поверава Макрону, префекту вигила (некадашњи
римски ватрогасци).
Макрон долази у Рим. Непосредно пре седнице Сената позива Сејана на страну и
показује му писмо у коме му Тиберије наводно гарантује трибунска овлашћења. Сејан, не
сумњајући у вести, улази сав срећан у већницу. Макрон користи време да оде до логора
преторијанаца и обавести их да је Сејан смењен са положаја и да је он именован за новог
префекта преторија. Потом одлази у Сенат где чита Тиберијево писмо. Све време Сенат
штите вигили и онемогућавају продор преторијанаца. Пошто је Сејан оптужен за издају,
ухваћен је и погубљен. Тужну судбину доживела је и његова породица, као и бројне
његове присталице.
114
Судбина Ливије - По Сејановој смрти његова бивша жена у једном писму
упућеном цару оклеветала је Ливију да је заједно са Сејаном отровала свог мужа Друза.
Иако су многи сумњали, Антонија је затворила своју ћерку и ова је умрла од гладовања.
115
ГАЈ ЦЕЗАР КАЛИГУЛА (37 – 41)
Извори
Гај Цезар Калигула рођен је 12. године н.е. од оца Германика и мајке Агрипине
Старије. Германик је био син Друза Старијег, сина Клаудија Нерона и Ливије Друзиле,
последње Августове жене, и Антоније, ћерке Марка Антонија и Октавије, Августове
сестре. Агрипина Старија је била ћерка Марка Агрипе, Августовог војсковође, и Јулије,
Августове ћерке из брака са Скрибонијом.
Гај Цезар је одрастао међу рајнским војницима и војници његовог оца из милоште
су га назвали Калигулом или чизмицом. Светоније сведочи да је Гај пратио оца у Сирију.
Пошто му је отац преминуо (19), Гај се вратио у Рим, где је становао код мајке. Када је
Тиберије прогнао Агрипину, Гај је једно време живео код своје прабабе Ливије Аугусте, а
по њеној смрти (29) код бабе Антоније. Са деветнаест година (31) одлази Тиберију на
острво Капри.
116
Калигула као цар
Калигулин пад
117
Зиму 39/40. Гај је провео у Германији и Галији, тобоже ратујући. Тамо се суочио са
завером намесника доње Германије - Гнеја Корнелија Лентула Гетулика. Гетулик је
вероватно радио у интересу Лепида. М. Е. Лепид, Августов праунук и муж Друзиле,
претендовао је на престо. Пошто је завера разоткривена, Гетулик и Лепид су погубљени, а
Гајеве сестре Ливила и Агрипина Млађа бејаху протеране под осудом да су радиле против
брата. Пролећа 40. Гај се вратио у Рим потпуно луд. Тирански начин Калигулине
владавине изазвали су незадовољство Сената и преторијанаца.
Године 41. Гај, његова жена Цезонија и двогодишња ћерка Друзила, убијени су у
једној завери преторијанаца коју је предводио војни трибун преторијанаца, Касије Хереја.
КЛАУДИЈЕ (41 – 54)
Извори
Клаудије је рођен 10. године п.н.е. од оца Друза Старијег и мајке Антоније. Друз
Старији је био Тиберијев брат, односно син Клаудија Нерона и Ливије Друзиле, последње
Августове жене. Антонија је била ћерка Марка Антонија и Октавије, Августове сестре.
Дакле, Клаудије је био рођени брат чувеног војсковође Германика.
Клаудије је у дечаштву прележао дечју парализу. Та и друге болести ослабиле су
његову телесну грађу, али му је памет остала здрава. Ипак, због физичких недостатака
мајка га је називала “недовршеним чудовиштем", а остала родбина га је презирала.
Породица га је држала по страни и Клаудије се још у младости одрекао свих сањарења о
политичкој или војној каријери. Посветио се изучавању наука. Добро је говорио грчки,
служио се етрурским, а писао је, на подстицај Тита Ливија, о историји Рима, Картагине и
Етрурије. Измислио је три нова слова и додао их старом алфабету. Написао је и једну
аутобиографију. Волео је коцку, пиће и књижевност.
По први пут је изабран за конзула тек са 47 година. Колега по магистратури му је
био братић Гај Цезар Калигула. Међутим, ни као конзул није уживао поштовање угледних
грађана. Често су му се подсмевали.
Преторијанци поздрављају Клаудија као новог цара - Године 41. у једној завери,
коју је организовао преторијанац Хереја, убијени су император Гај Цезар Калигула, његова
118
жена и малолетна ћерка. Сенат се понадао правој обнови републике, али су га
преторијанци претекли именовавши као новог императора Клаудија.
Када је Клаудије сазнао за смрт царске породице, уплашивши се по сопствени
живот, сакрио се иза једне завесе у вртној кућици. Ту су га преторијанци и нашли. Пошто
није знао како ће се ствари одвијати, да би сачувао живот направио се тупоумним.
Преторијанци су га одвукли у свој логор и поздравили га као цара. Сенат је на крају
потврдио овај избор.
Управа
119
приређује представе и игре. Тако је организовао и стогодишње игре (47.), иако није
прошло сто година од последњих игара (17. п.н.е.).
Спољна политика
120
Племе Силура није било отворено ни за какве преговоре, па су морали бити покорени
ратом. Њихов краљ, Каратак, после пораза пребегао је британској краљици Картимандуи,
али га је она бацила у окове и предала Римљанима. У Риму је његово заробљавање
изазвало велико одушевљење. Убрзо је умро и Публије Осторије. Чим је сазнао за његову
смрт, Клаудије је послао Аула Дидија, како провинција не би остала без намесника. Дидије
је затекао лошу ситуацију: једна легија под командом Манлија Валента доживела је пораз.
Дидије је успео да врати ситуацију под контролом.
121
Политика према Партима - Митридат се, уз Клаудијеву подршку, 42. године
вратио на престо Јерменије, али га је 51. свргао његов нећак Радамист. Међутим, његова
владавина врло брзо је постала непопуларна, те је нови краљ Парта, Вологаз I, добио
прилику да интервенише. Брзо је заузео Артаксату и Тигранокерту и на престо поставио
свог млађег брата Тиридата. Јака зима и избијање епидемије приморали су Парте да се
повуку, а Радамист је ово искористио и повратио контролу над земљом. Међутим, његово
понашање према поданицима било је још горе него раније, те су се они побунили.
Радамист је 54. морао да побегне код свог оца у Иберију, а Тиридат се поново учврстио у
Јерменији.
Немири у Јудеји и Киликији 52. - Прокуратор Јудеје, познат као Феликс, сматрао
је да му његов положај омогућава велики степен самовоље. Због тога је међу Јудејцима
дошло до немира и могућег изгледа на устанак. Ова провинција је била тако подељена, да
су Галилејци били под Вентидијем Куманом, а Самарићани под Феликсом. Ова два народа
била су у таквој завади, да су могли ући у рат, да се није умешао сиријски намесник
Квадрат. Јудејци који су побили римске војнике били су осуђени на смрт. Теже је било са
Куманом и Феликсом јер је Клаудије, сазнавши за узроке устанка, дао Квадрату право да
суди и прокураторима. Квадрат је, међутим, одредио Феликсу место међу судијама и
примио га у трибунал како би онемогућио оне који су хтели да га оптуже. Куман је поднео
казну за учињено и провинцији је враћен мир.
Убрзо после тога побунила су се киликијска племена, позната под именом Кисти.
Под вођством Троксобора утврдили су се у кршевитим планинама и упадали отуда у
приморје, у градове, нападали ратаре и грађане, а нарочито трговце и бродаре. Опсели су и
град Анемуриј. Коњица послата у помоћ из Сирије, под префектом Курцијем Севером,
била је разбијена. На крају је краљ тог приморског краја успео да разједини варваре
обмањујући масу примамљивим обећањима, а краља лукавством. Троксобор и неколико
првака били су убијени, док је са осталима поступио благо.
123
НЕРОН (54 – 68)
Извори
О Нерону нам сведоче Тацит у својим Аналима, Светоније, Дион Касије у својој
Римској историји, Јосиф Флавије…
Још од првих дана владавине младог цара почиње борба на двору. Прва жртва у
новом принципату био је азијски проконзул Јуније Силан, кога је уклонила Агрипина јер
се бојала освете, пошто му је претходно убила брата Луција. Исто тако је бацила у тамницу
Нарциса и натерала га да се убије. Убиство за убиством би се низало да нису Афраније Бур
и Анеј Сенека стали томе на пут.
Настојање Неронове мајке Агрипине да игра истакнуту улогу у држави довелo је до
реакције од стране њеног сина, кога су жустро подржавали Бур и Сенека. На крају је
Агрипина изгубила свој прeђашњи утицај на двору. Нерон се прво заљубио у
ослобођеницу Акте, и упоредо с тим осећао је презир према својој жени. Онда је Клаудијев
рођени син Британик, кога је Агрипина хтела истакнути насупрот свом сину, био отрован.
Још му је више засметало мајчино присуство када се упустио у љубавну везу са Сабином
Попејом 58. године. Агрипина је била гневна због овога, те је Нерон одлучио да се реши и
ње. Идеју за убиство Агрипине изнео је ослобођеник Аницет, заповедник мизенске
морнарице. Идеја је била да се Агрипина доведе на лађу, на којој је требало исценирати
несрећу, како би свака сумња о убиству била спречена. Међутим, Агрипина је преживела,
схвативши да је ово било намештено. Онда је Нерон послао Аницета са четом ка њеној
кући, те су је тамо и убили 59. године.
62. године умро је Бур. Не зна се да ли од болести или од отрова. Његова смрт
сломила је и Сенекину моћ, кога су нападали његови противници, приписујући му разне
оптужбе. Он се убрзо повукао у приватан живот. Нерон је убрзо отерао Октавију, под
изговором да је нероткиња и наговорио је једног од њених слугу да је оптужи за
прељубништво с робом. Након тога се оженио Попејом. Октавија је прогнана у Кампанију,
али је ово изазвало толико негодовање у народу, да је Нерон морао да је врати натраг.
124
Међутим, Нерон није одустао од своје замисли. Натерао је Аницета да призна наводну
прељубу са Октавијом. Након тога га је прогнао на Сардинију, где је живео у прогонству
као богаташ. Затим је донео едикт којим је оптужио Октавију да је завела заповедника
морнарице, те ју је прогнао на острво Пандатерију. Тамо је убрзо и убијена. Попеја је 63.
године родила Нерону кћер. Нерон јој је дао име Августа, а жени је подарио истоимену
титулу. Али је то дете умрло после четири месеца. Попеја је касније страдала од самог
Нерона: у бесу ју је ударио ногом, иако је очекивала дете (65. године). Попејино тело није
спаљено, већ је балсамовано и сахрањено у гробници Јулијеваца.
Политика према Сенату
У Риму је 61. Године од руке свог роба убијен префект града Педаније Секунд. По
старом закону требало је осудити на смртну казну све робове који су се у тренутку убиства
налазили под истим кровом са својим господарем. Ствар је дошла до Сената, где су се
чули гласови у корист укидања старинске одлуке, али је већина сенатора била против
њеног укидања. Стари принципи однели су победу, али када је требало извршити пресуду
и повести на погубљење 400 робова Педанија Секунда, скупило се мноштво људи, који су
протестовали против погубљења. Цар је морао објавити едикт, којим је осудио поступак
мноштва, и послати јаку пратњу, која је ухапшене довела до губилишта.
Нерон је трошио огромна средства на позоришта и то му је доносило одређену
популарност међу римским плебсом. Цар је био страствен љубитељ позоришних представа
и сам се појављивао на сцени као певач, или пак у циркуској арени, као кочијаш. На сцени
је дебитовао у Напуљу, а одатле је прешао у Ахају, где је добио венце. Ту се срушило
125
позориште, али нико није био повређен, па је Нерон испевао песме у славу боговима, у
славу срећног исхода. Онда је у Беневенту Ватиније приредио гладијаторске игре. Нерон је
одустао од путовања у Ахају и вратио се у Рим.
Велику несрећу представљао је пожар из 64. године, који је трајао читавих десет
дана. Изгорео је знатан део Рима. Кружили су гласови да је узрочник те невоље сам цар. У
изворима нема никаквих потврда за ову верзију. Али су ти гласови били опасни по цара, и
да би их пресекао, Нерон је подвргао строгим казнама хришћане. Рим је после пожара
поново подигнут.
Финансијско стање царства
126
политику на претварању вазалних краљевина у провинције. За време његове владавине
Риму je прикључена вазална краљевина Понт.
У Германији је, за време Неронове владавине, стање било доста мирно. На челу
војске били су Паулин Помпеј и Луције Ветер. Помпеј је извршио регулацију Рајне, а
Ветер је намеравао да споји Мозел и Саону. Фризи су, због одсуства војних акција римске
војске, решили да се населе у близини реке. Међутим, Дубије Авит их је натерао да се
обрате цару с молбом, што сам цар није одобрио. Исту ту земљу заузели су Ампсивари јер
су их протерали Хауци. Међутим, они су касније дошли у сукоб са другим племенима, те
су побијени. Истог лета водила се велика битка између Хермундура и Хата, коју су
Хермундури добили. Убиjце, који су били римски савезници, захватио је пожар.
Устанак у Британији
127
Пизонова завера
Нерон и Сенека
Сенека је у Клаудијево време био уплетен у неке дворске интриге, па је због тога
прогнан на Корзику. Неронова мајка Агрипина је издејствовала његов повратак у Рим, па и
много више: Сенека је заједно са Афранијем Буром, префектом преторијанаца, постао
тутор малолетном Нерону, његов васпитач и главни саветник у државним пословима. Од
самог почетка философ-васпитач у Сенеки морао је да се смењује са дворјанином јер је
био моћан, богат и веома цењен. Али држало га је пре свега пријатељство и савез са Буром.
Временом је почео да смета Нерону, те се Сенека све више претварао у попустљивог и
128
смерног дворјанина. Када је Нерон убио своју мајку Агрипину, Сенека је за њега саставио
беседу у којој се Нерон оправдавао и бранио. Када је Бур умро, Сенека је изгубио свој
главни ослонац, преторијанску гарду. Стекао је огромно имање, па је настојао да се на
миран начин разиђе са Нероном. Повукао се у Кампанију на своја добра. Али, пошто је био
уплетен – стварно или не – у Пизонову заверу, морао је да изврши самоубиство.
Након што је поубијао доста људи, Нерон је одлучио да се реши Трасеје Пета и
Бареа Сорана. Мрзео је обојицу, посебно Трасеу јер је изашао из Сената када се говорило о
Агрипининој смрти и зато што о Јувеналским играма није узео видног учешћа. Та увреда је
још дубље погодила Нерона зато што је Трасеа у Патавију, свом родном граду, обучен у
трагичку одору певао на играма које је основао Тројанац Антенор.
За Бареу Сорана већ се нашао тужилац – римски витез Осторије Сабин, који га је
принудио да дође са дужности азијског проконзула. Бареа се на тој дужности својом
праведношћу и вредноћом замерио цару. Али његов главни грех био је пријатељство са
Плаутом и тобожња тежња да придобије провинцију за преврат. За изрицање пресуде
изабрано је време када је Тиридат долазио у Рим да прими јерменску круну. Тиме се хтела
одвући народу пажња. Након што су осуђени, добили су допуштење да сами одаберу смрт
којом ће умрети. Тужиоци Еприје и Косутијан добили су по 5 000 000 сестерција, Осторије
1 200 000 и квесторске инсигније.
Неронов пад
129
присиљен да побегне из Рима. Своје последње тренутке Нерон је провео у вили једног од
својих ослобођеника. Уз помоћ тог ослобођеника он је извршио самоубиство.
Извори
О животу Сервија Сулпиција Галбе сведоче Тацит у свом делу Историје, Светоније
који је написао његов животопис у делу Дванаест римских царева, али и Плутарх.
Галба је рођен 3. године н.е. Када га је Ливија Оцела посинила једно време се звао
Луције Ливије Оцела. Високе државне положаје заузимао је под Тиберијем, Калигулом,
Клаудијем и Нероном.
Био је претор, намесник Аквитаније, затим конзул и напокон намесник у Германији.
По Калигулиној смрти војска је била спремна заклети се на верност Галби, али је он ту
част одбио. Због тога је наишао на наклоност цара Клаудија. Две године је као намесник
провео у Африци. Године 60. послат је у Тараконску Шпанију.
130
цару пружио намеснику Тараконске Шпаније - Галби. Вергиније Руф, намесник Доње
Германије и човек одан Нерону, супротставио се Виндексу, поразио га и угушио устанак.
Вергинијеви војници су били спремни да га поздраве као императора, али је он то одбио
правдајући се својим ниским пореклом (наиме, потицао је из витешког сталежа).
Пошто је Нерон напустио Рим и побегао, Сенат и преторијанци потврдили су избор
Галбе за новог цара. Додељена му је титула август, али и цезар, иако са својим
претходницима није био ни у каквој родбинској вези.
Галба – цар
Аул Вителије
У јесен 68. године као намесника Горње Германије Галба је поставио Аул Вителија.
Отац Аул Вителија, Луције Вителије, био је истакнути сенатор тога времена. Три пута је
био конзул, а у једном тренутку је обављао и цензорска овлашћења. У време Клаудијевог
похода на Британију управљао је Римом. О његовом сину Аулу извори су доста скромни.
Високе државне положаје је заузимао за време владавине Калигуле, Клаудија и Нерона. 60.
године био је намесник у Африци, а 68. године Горње Германије.
Вителија су на устанак против Галбе подстакла два легата, Елије Цецина и Фабије
Валенс. У време када је Галба управљао Тараконском Шпанијом, Цецина је био квестор у
једној од шпанских провинција. Пружио је подршку Галби као цару, а Галба га је наградио
једном легијом у Германији. Мада је Цецина очекивао још привилегија (нових), оне су
изостале, па је он стао на страну против Галбе. Валенс је на управу добио некадашњу
легију Вергинија Руфа. Уложио је доста труда како би војнике натерао да се закуну на
131
верност Галби. Такође је издејствовао да се намесник Горње Германије, Капит, због
нелојалности погуби. Валенс је сматрао да ће Галба знати да цени овакву пожртвованост,
али очито да цар није то учинио пошто се Валенс придружио Цецини.
Јануара 69. године две легије у Германији одбиле су да положе заклетву верности
Галби. Биле су спремне да одговарају само Сенату и римском народу. Аул Вителије је тада
својим војницима дао избор: или да угуше побуну или да изаберу новог цара. Валенс је
искористио прилику и подршку пружио Вителију.
Реакција у Риму
Мада је у Рим стигла вест о побуни трупа у Германији, Галба је сматрао да то није
стога што је он већ веома стар (имао је 78 године), већ с тога што нема наследника.
Одлучио је да посини Клаудија Пизона, човека који је порекло водио од Марија Лицинија
Краса (он је био савременик Гаја Јулија Цезара) и кога је посинио Калпурније Пизон.
Салвије Отон
Отон је у Риму био изабран за цара, али су Вителија седам легија са Рајне
поздравиле као императора. Отону су подршку пружиле афричке и источне провинције,
док су Вителија подржале Шпанија, Галија и Британија. Вителије је на располагању имао
16 легија, док је Отон имао 13 легија које су биле разбацане дуж царства. Рат је био
неминован.
132
Отон напушта Рим и одлази на север Италије како би организовао отпор. Вителије
пак војску под командом Цецине и Валенса шаље преко Алпа. Прва значајна и одлучујућа
битка одиграла се код Кремоне, мада је у изворима она позната као битка код Бедриакума.
У овој бици Вителијеви војници извојевали су победу, а вест о поразу Отон је примио у
Брикселуму. Да би спречио даља крвопролића, Отон је извршио самоубиство.
Вителије- цар
Догаћаји на истоку
Поход на Италију
Пошто је стигла вест да је јула 69. године префект Египта поздравио Веспазијана
као новог императора, као и вест о Мацијанусовом походу на Италију, легат панонске
легије Антоније Примус био је расположен да устане против Вителија. Он је био млад и
веома амбициозан. Својевремено је своје услуге понудио Отону, али је овај остао
равнодушан. Сада је, у новом устанку, Антоније видео своју прилику. Одржан је један
састанак у Птују, данашња Словенија.
133
Након њега Антоније је, не сачекавши појачање, кренуо на Италију. У сусрет
Антонију, Вителије је послао војску под командом Цецине, пошто је Валенс био болестан.
Већ тада Цецина размишља о издаји. Војску је поделио на два дела: једну је послао у
Хостилију, а другу у Кремону. Тајно преговара са Антонијем Примусом, али је
разоткривен и уклоњен. У међувремену, Валенс се опоравио и кренуо ка северу земље.
Антоније сазнавши за судбину Цецине, као и о походу Валенса, одлучио је да нападне
војску непријатеља која је стационирана у Кремони. Антоније је поразио ову војску, а
затим и ону која се налазила у Хостилији. У историји, овај догађај је познат као друга
битка код Бедриакума, мада се све одиграло близу Кремоне. Град који је био одан
Вителију сравњен је са земљом, а становништво продато у ропство.
Вителијев пад
134
ДИНАСТИЈА ФЛАВИЈЕВАЦА
Извори
135
Веспазијан-цар
Дан посла убиства Аул Вителија, Сенат је потврдио избор Веспазијана за цара.
Управа над градом прво је понуђена Антонију Примусу, а потом, када је са војском стигао
у Рим, Муцијанусу и млађем Веспазијановом сину Домицијану. Муцијанус и Домицијан,
као градски претори, управљали су у име Веспазијана. Пошто су у току своје владе
доделили бројна именовања, Веспазијан је једном приликом са иронијом приметио да се
чуди како му још наследника нису послали. Напокон, у јесен 70. године Веспазијан стиже
у Рим и предузима низ мера како би себи обезбедио што сигурнију власт:
− Сенат. Веспазијан у Сенат уводи оне људе који нису тежили превласти и којима није
сметала царска власт. Не само да уводи муниципалну аристократију, већ и становнике
римских провинција. Тацит приповеда да је ова мера унела штедљивост у римски живот.
Међутим, стари сенатори нису били задовољни Веспазијановом политиком према Сенату.
Међу њима се посебно истицао Хелвидије Приск. Прво, предложио је да обнова Капитола,
који је страдао у грађанском рату, падне на терет државе и да у томе Веспазијан само
помаже. Сенат, састављен од нових људи, одбио је предлог Приска. Затим Приск устаје
против Веспазијановог присталице Еприуса Мацера, кога је оптужио да је у време Нерона
примио од цара 5 милиона сестерција за прогон Присковог зета. Напокон, Веспазијан је
дао да се Приск протера, а 75. је исти погубљен, не зна се под којим околностима.
− Звања. Почев од 69. године Веспазијан је сваке године биран за конзула. Био је princeps
senatus, а уживао је и цензорска овлашћења.
- Династичка политика. Године 70. када је отишао у Рим, рат против побуњеника у Јудеји
поверио је свом сину Титу. Тит је успео да заузме Јерусалим и 71. године заједно са оцем
прославио је тријумф. Тит добија трибунска овлашћења и imperium maius. Заједно са оцем
136
био је конзул 70, 72,74-77. и 79. године. Млађи Веспазијанов син, Домицијан, звање
конзула добио је 73. године, а конзул суфектус био је од 75. до 77. године. Наведено иде у
прилог претпоставци да је Веспазијан радио на учвршћавању династије.
137
ТИТ (79-81)
Извори
О животу и делатности Тита Флавија сведочи Тацит у свод делу Историје, затим
Светоније који је написао његов животопис и Дион Касије.
Титов отац био је Веспазијан Флавије, римски цар од 69. до 79. године. Тит је
одрастао на двору цара Клаудија и био је вршњак и пријатељ Британика. Истакао се као
војни трибун у Германији и Британији. Године 67, када му је отац био намесник Јудеје,
Тит је на управу добио једну легију у Јудеји. Године 69/70. отац му поверава рат против
јудејских побуњеника. Године 70/71. заузео је Јерусалим и потом заједно са оцем
прославио тријумф. Добија трибунска овлашћења и imperium maius. Био је конзул 70,
72,74-77. и 79. Цензорска овлашћења добија 71. године. Да би предупредио завере против
оца, Тит је именован за префекта преторија. Службу је вршио више него ревносно. Године
79. Веспазијан се тешко разболео. Пред смрт је захтевао да га подигну из кревета, будући
да је сматрао да цар треба да умре стојећи. Захваљујући својим претходним положајима
Тит је без већих проблема наследио оца у лето 79. године.
Тит-цар
Тит је у традицији познат као најбољи римски цар. Његово време обележено је
слогом између Сената и цара. Толико је водио рачуна о јавном добру и људима да је
једном приликом, када никоме није учинио какво добро (милост), наводно рекао:
»Пријатељи, данас сам изгубио дан». У његово време завршен је амфитеатар Флавијеваца.
Посведочена је ерупција Везува и страдање градова Помпеје и Херкуланума. Тит је
преминуо од болести 81. године.
138
ДОМИЦИЈАН (81-96)
Извори
Домицијанов отац био је римски цар Веспазијан 69-79, старији брат Тит, такође
цар79-81. Домицијан је рођен 51. године, у време очевог првог конзулата. Када му је отац
поздрављен као император имао је 18 година. У току владе Аул Вителија све време је
остао у Риму и једино се склонио на сигурно када су отпочели немири и тако избегао
судбину свог стрица Сабинуса. Децембра 69. године, пошто је Сенат потврдио избор
Веспазијана за цара, привремена управа над градом поверема је Муцијанусу и Домицијану
као градском претору. Тада је Домицијан доделио низ наименовања да је његов отац са
иронијом приметио да се чуди да му нису послали наследника. Веспазијан се вратио у Рим
70. године и од тог тренутка он ће бити у сенци свог брата. Године 73. био је први пут
изабран за конзула, а звање конзула суфектуса вршиће у периоду од 75. до 79. Заједно са
братом биће конзул 80. године. Године 81. Тит се разболео и убрзо преминуо. Пошто није
имао директних потомака, на престолу га је наследио брат - Домицијан.
Домицијан – цар
139
(укупно17 пута), као император био је поздрављен чак 22 пута, а узео је и доживотна
цензорска овлашћења.
Германија (82/83) - Године 82/3. Домицијан организује један војни поход на Галију
и Германију. Неки научници сматрају да је то с тога што је желео да учврсти утицај међу
оним легијама које су биле узрок многих немира. Званично, поход је био уперен против
германског народа Хата, који је насељавао средњи ток реке Рајне. Домицијан је успео да
потисне Германе и у част тог успеха прославио је тријумф, подигао тријумфални лук, узео
надимак Германик, а плату легијама повећао за једну трећину.
140
Дунав (89) - Да би имао одрешене руке у рату против Сармата, Домицијан је
склопио мир са Децебалом. Децебал, искористивши прилику, пристаје на мир под условом
да му Домицијан у краљевство пошаље искусне занатлије и да му плаћа годишњи трибут.
Такође је пристао да римска војска прође кроз његово краљевство ради борбе са
Сарматима. У јесен 89. године Домицијан се вратио у Рим и прославио два тријумфа: у
част победе над Хатима и у част победе над Дачанима. На Форуму је дао да се изради
његова коњаничка статуа.. Савременици нису благонаклоно гледали на његову политику.
До 93. године Домицијан је умирио Сармате.
141
АНТОНИНИ
Извори
Године 96. у једној завери убијен је римски цар Домицијан. Расправља се о питању
идентитета завереника. Према изворима, Домицијана су убили његови ослобођеници, а као
учесник завере помиње се и Домицијанова жена, а ћерка Корбулона, префекта преторија из
времена Нерона. Завера је била брижљиво испланирана и по смрти Домицијана одмах је
изабран нов цар. Интересантно, новоизабрани није потицао из рода Флавијеваца. Наиме,
Домицијан није имао деце, а својевремено се потрудио да погуби Клеменса и Сабинуса,
своју браћу од стрица. Ипак, и поред овога, по Домицијановој смрти у животу су још увек
били његови братићи, а синови Клеменса, носиоци династије Флавијеваца. Међутим, они
су, можда због њихове малолетности, занемарени у избору за цара. Дакле, са
Домицијановом смрћу гаси се владавина династије Флавијеваца.
142
Из данас непознатих разлога, Сенат царску власт додељује Нерви. Том приликом
Сенат је проклео сваку успомену на Домицијана, наредио да се његове статуе поруше, као
и да се из разних натписа избрише његово име. Потказивачи или delatores, прогнани су из
града, а омогућен је повратак политичким емигрантима. Слога Сената и цара обезбеђена је
обећањем Нерве да без судске одлуке неће погубити ниједног сенатора.
Нерва - цар
Нерва као цар није уживао подршку ни војске ни преторијанаца, а којису остали
верни његовом претходнику. Једном приликом преторијанци иступају са захтевом да се
казне Домицијанове убице. Нерва је захтев одлучно одбио, чак нудећи у замену своју
главу. Ипак, преторијанци на своју руку убијају заверенике, а префект преторија чак
приморава Нерву да им захвали за овај чин. Нерва размишља о абдикацији, али га
присталице саветују да посини каквог намесника провинције и тиме обезбеди подршку
његових легија. Нервин избор био је Трајан, намесник Горње Германије. Трајана је Нерва у
одсуству посинио и обезбедио му високе државне положаје. Нерва умире 98. године.
143
МАРКО УЛПИЈЕ ТРАЈАН (98 – 117)
Извори
Марко Улпије Трајан је први римски цар који није потицао из Рима. Наиме,
породица Трајана потицала је из Xиспаније, али је у ствари била италског порекла.
Трајанов отац био је истакнути сенатор у време Флавијеваца. Сам Трајан рано се посветио
војној каријери и чак десет година вршио је звање војног трибуна. Мада нам његова
каријера до избора за цара није у потпуности позната, знамо да је године 89. на захтев цара
Домицијана легије из Xиспаније довео у Германију. Једно време био је намесник Горње
Германије. Године 97. посинио га је римски цар Нерва. Свог очуха Трајан никада није
видео, а по његовој смрти послао је писмо Сенату у коме прихвата све додељене почасти,
изузев звања “оца отаџбине" (које ће узети нешто касније). Трајан је све до 99. остао на
Рајни борећи се против варвара, а крајем године долази у Рим.
Унутрашња политика
Цар и Сенат - За све време своје владе Трајан се трудио да сарађује са Сенатом.
Због тога ће и у традицији бити упамћен као добар владар. Док је Домицијан инсистирао
да га ословљавају са dominus et deus, сенатори су Трајана тако ословљавали из поштовања.
144
давала за одгој деце без родитеља, као и сиромашним породицима. Читава ова установа
била је наводно израз цареве дарежљивости и бриге за становништво.
У циљу развоја италске привреде, Трајан захтева од сваког сенатора да у италске
градове уложи 1/3 своје укупне имовине. Хадријан ће ову меру смањити на 1/4.
Такође, да би обезбедио лакши довоз жита у Рим, Трајан је оспособио луку у
Остији, што је нешто раније покушао Клаудије, али није у томе успео.
Спољна политика
Дакија - Године 101. Трајан је подигао два моста преко Дунава. Дачани су
одлучили да Римљанима наметну исцрпљујућ рат. Нису им се супростављали у отвореном
боју, повлачили су се ка унутрашњости земље, а за собом су уништавали поља и летину, а
загађивали су и воду. С друге стране, Трајан је намерно споро напредовао и при том
градио путеве и утврђења. Прошавши тзв. “Гвоздена врата", нагнао је непријатеља да му
се супростави у бици код Тапеја. Мада су Римљани извојевали победу, она није била
коначна. Док је током зиме 101/102. Трајан мировао, Децебал прелази залеђени Дунав и
удара на Доњу Мезију. Трајан му је кренуо у сусрет и потом га потиснуо. Неки историчари
верују да се развила битка код једног града, који ће у част Трајанове победе бити назван
Никопољ. Пролећа 102. Трајан решава да продре у источни део краљевства. Децебал већ
тада шаље посланство Римљанима, али оно није наишло на добар пријем. У међувремену,
Трајан, прешавши Карпате, војску дели на две целине; једна је имала задатак заузимања
непријатељских упоришта на југу, док је друга, на челу са Трајаном, кренула ка дачкој
престоници Сармигезетузи. У то време Децебал је капитулирао. Трајан прима титулу
Dacicus, и период понижавајућег положаја Рима за сада је био окончан, али у суштини
Дачко краљевство и Децебал остају неокрњени.
До 105. године на северној обали Дунава подигнута су бројна римска утврђења и
испоставе. Римљани су понтонски мост преко Добрете стали замењивати великим,
каменим. Све ово нагнало је Децебала да посумња у поштене намере Римљана. Он је
подигао устанак, заузео територију римских савезника Сармата и заузео и римска
утврђења. Године 106. Трајан је организовао нов поход и сада је напад усмерио ка
145
Сармигезетузи. Нападнута из два правца престоница је брзо заузета. Децебал је успео да
побегне, али је у извршио самоубиство. Трајан је анектирао простор Дакије и у његов
посед долазе рудници злата.
146
на југ и устанак је угушен 117. године. Исте ове године Трајан је оболео у Антиохији.
Пожурио је у Рим, али га је смрт сачекала у Киликији.
Извори
После тешке болести римски цар Трајан преминуо је у Киликији. Исте године 117.
сиријске трупе су као новог цара поздравиле Хадријана. Расправља се о питању да ли је
Трајан посинио Хадријана. У случају да јесте, било је то непосредно пред смрт. Хадријан,
пре него што је отишао у Рим (118), позабавио се питањем источне политике.
Исток
147
Хадријан, преузевши власт, морао се суочити са бројним немирима у
Месопотамији, а и устанак у Египту није био у потпуности угушен. С друге стране, по
природи своје личности Хадријан није био заинтересован за тешка ратовања, а исто тако,
ако је желео да учврсти своју власт, морао је да пожури у Рим. Због свега овога Хадријан
одлучује да партском краљу врати оне територије које је Трајан својевремено заузео.
Јерменија је поново од провинције претворена у краљевину. Неки историографи тврде да
се Хадријан желео одрећи и освајања у Дакији и да је у том циљу обуставио градњу моста
преко Дунава. Међутим, у ово време римска колонизација Дакије је тако интезивна да се
Хадријан није тек тако могао одрећи овог простора. Задржао је и власт над Арабијом.
Хадријан у Риму
Хадријанова личност
Хадријан није био заинтересован за ратове, нити је тежио војној слави. У току своје
владе само је два пута поздрављен као император; први пут по смрти Трајана и други пут
135. у част гушења Јудејског устанка. То је веома мало у односу на 13 Трајанових или 22
Домицијанових именовања. С друге стране, Хадријан је био велики обожавалац
филозофије и уметности. Сам је састављао стихове, вајао, па чак и сликао. Био је наклоњен
грчкој култури. Још као дечак добио је надимак Graeculus. Атина му је доделила почасни
положај архонта. Хадријан је био филхелен и није био оптерећен римском традицијом.
Хадријанова путовања
148
Хадријанове најзначајније грађевине: зид у Британији, Пантеон, палата у Тибуру,
храм Зевса Олимпијског у Атини.
После посете Британији Хадријан је дао да се на северу земље подигне један зид,
који би онемогућавао упаде суседних племена. Остаци овог зида и данас су очувани.
Хадријанове грађевине представљају спој грчких и римских архитектонских
елемената. Хадријан је обновио Пантеон, који је још Агрипа дао да се сагради, али који је
страдао у пожару 80-тих.
У доба ране републике римски грађански закон подразумевао је само одређен број
процедура. За оно што није било предвиђено законом легална процедура није постојала.
Да би отклонили овај недостатак градски претори стадоше издавати посебне едикте са
потребним формулама. Међутим, сада је проблем био у томе што један градски претор
није признавао едикте својих претходника. Напокон, Хадријан је дао задатак истакнутом
правнику тога времена Јулијану Салвину да кодификује едикте претора. Салвин је сакупио
постојеће едикте, начинио избор и изабрану грађу систематизовао у тзв. Вечити едикт.
Едикт се састојао из три целине: 1) судски поступак пред магистратом, 2) парнице и
формуле, 3) судска решења и њихово спровођење.
Јудејски устанак
Хадријан као филхелен није био нарочито наклоњен Јеврејима. Његови поступци
условиће њихов нов устанак. Прво, Хадријан је забранио обрезивање. Затим је, пошто је
посетио порушени Јерусалим, одлучио да на месту некадашњег града подигне нов под
називом Елија Капитолина и да на месту некадашњег храма подигне храм Јупитера
Капитолског. Овај чин нарочито је раздражио Јевреје. Напокон, посетивши Египат,
Хадријан је дао да се начини гробница Помпеју, који није био достојно сахрањен још од
године смрти. Помпеј, будући да је својевремено (63) насилно ушао у Јерусалим и
149
оскрнавио храм, није остао у лепом сећању становника. Пошто се чинило да цар води
политику против Јевреја, било је само питање времена када ће се они побунити.
Године 131/132. у Јудеји је избио велики устанак. Као вођа устанка наметнуо се Бар
Кохба, што значи “син звезде", који се прогласио за месију. Хадријан је уложио доста
напора у гушење устанка. Тек онда када је Бар Кохба ухваћен и погубљен, Хадријан је
устанак привео крају. Године 135. цар је поздрављен као император, а Јеврејима је био
забрањен повратак у Јудеју.
Извори
Тит Елије Антонин порекло је водио од галског рода Ниме, из нобилске породице
пореклом из јужне Галије. Рођен је 86. код Ланувијума. Био је сенаторског сталежа. 120.
постао је конзул. Био је члан Хадријановог принцепсовог савета, угледан и богат, сенатор
и судија. Био је управник провинције Азије 135-136. Хадријан га је посинио 138. под
условом да и сам адоптира будућег цара.
Извори Антонина представљају као идеалног владара. Његова власт јесте aeqitas,
felicitas, fides - правичност, срећа, верност. Још за живота добија надимак Пије или
“побожни". Владао је 23 године и што се тиче модерне историографије, за то време мало
тога значајног урадио. Можда је то кривица сачуваних извора. Знамо једино да је, као и
Хадријан, подигао један бедем у Британији. Умро је 161, а на власти га је наследио Марко
Аурелије.
150
није био присталица дистрибуција плебсу. Истина, томе је морао прибећи само приликом
глади у Риму која је завладала због прекида довоза жита и претила да изазове веће нереде
на улицама.
Војска - мање привилегија него под Хадријаном. Право римског грађанства после
25 година у служби добијају провинцијалци, али не и њихове породице.
Провинције
Спољна политика
151
МАРКО АНИЈЕ АУРЕЛИЈЕ (161 – 180)
Извори
О животу и делатонсти Марка Аурелија сведоче његов спис Самоме себи, затим
сачувана преписка између Марковог учитеља Фронтона и Марка, напокон један животопис
сачуван у збирци Царска повест. Корисне податке о Марковој спољној политици пружа
Дион Касије у једном одељку његове Римске историје.
Године 136. римски цар Хадријан тешко је оболео. Свог наследника видео је у
Марку Веру, дечаку који је потицао из угледног рода Анија из Шпаније и чији је деда чак
три пута био конзул. Свог љубимца Хадријан је из милоште звао “Верисимус" или
најистинитијим. Међутим, како је Марко био малолетан, Хадријан посињује Комода,
младића сенаторског сталежа. Комодову ћерку, пак, Хадријан је заручио за Марка. Али већ
138. Комод је умро, а Марко беше малолетан. Тада царев избор пада на Аурелија
Антонина, угледног сенатора родом из Ниме у Галији. Интересантно је поменути да је
Антонин већ тада био ожењен Марковом тетком. Пошто је Хадријан посинио Антонина,
Антонин је посинио Марка који тада добија име Марко Аурелије Цезар.
У току владе Антонина Пија Марко Аурелије три пута је био конзул (140, 145. и
161). Године 147. добио је трибунска овлашћења. После дуге владавине, 161. умире
Антонин Пије. Сенат као новог цара именује Марка Аурелија, који је већ, као што смо
видели, заузимао високе положаје у држави. Сенат му додељује титулу августа и звање
понтифекса максимуса. Аурелије прихвата ова звања само под условом да и његов
побратим Комод добије исте части. Комод постаје савладар и мења име у Луције Вер.
152
Спољна политика
Рат против Парта (162 – 166) - По смрти Антонина, смену на римском престолу
искористио је партски краљ Вологез III да продре у Јерменију, свргне јерменског краља
постављеног од стране Римљана и на власт доведе себи оданог човека. Вологезу се
покушао супроставити намесник Кападокије. Међутим, онда када се намесник нашао
окружен од стране непријатеља извршио је самоубиство, а његове легије су збрисане.
Године 162. Марко Аурелије у Кападокију шаље новог намесника, кога је довео
чак из Британије, као и војску под вођством свог побратима Луција Вера. Вер је доста
споро напредовао, па је у Сирију стигао тек 163. године. У међувремену, нов намесник
Кападокије продире у Јерменију и уништава престоницу. Вер, који се тада налазио у
Антиохији, по други пут је поздрављен као император. Вер узима титулу Armeniacus.
Година 164. проведена је у припремама за поход на Месопотамију. У Јерменији је
образована нова престоница ближе римској граници и постављен нов краљ. Исте године
Вер се оженио четрнаестогодишњом Марковом ћерком, а Марко такође узима титулу
Armeniacus.
Године 165. организована је експедиција на Месопотамију. Један део римске војске
окупирао је северну Месопотамију, док је други, предвођен Евидијем Касијем, напредовао
низ Еуфрат. Пошто је Касије нанео тежак пораз Партима код Дура, заузима Селеукију и
Ктесифон, партску престоницу. Мада је Селеукија отворила своје капије Римљанима, из
данас непознатих разлога град је разрушен. Вер и Марко Аурелије по трећи пут су
поздрављени као императори, а Вер узима титулу Parthicus Maximus.
Године 166. Касије продире на простор Медије, први од Римљана који је то учинио.
Вер узима титулу Medicus, а М. Аурелије Parthicus Maximus. Даље успехе Римљана на
Истоку омела је појава епидемије куге.
Маркомански ратови (168 – 175) - Године 168. Марко Аурелије организује поход
у циљу одбране северне границе. Са собом је повео и Вера. Зиму 168/169. провели су у
Аквилеји. Међутим, Вер је оболео и умро, а Аурелије се враћа у Рим да га сахрани.
У међувремену, племена Маркомана и Квада, уз помоћ Вандала, прелазе Дунав и
опседају Аквилеју. Сарматско племе Јазига окупирало је руднике злата на западу Дакије.
153
Варварска племена из области Црног мора прелазе Дунав и окупирају простор Елеусине,
западно од Атине. Племе Хата прелази Рајну и продире на простор Белгике. Марко
Аурелије мора одговорити на ове нападе, али недостају му средства за финансирање
похода. Продао је лична добра како би дошао до новца. Пошто је куга однела животе
многих римских ратника, цар је био принуђен да војнике регрутује из редова
ослобођеника. Напокон 169/170. он је кренуо на север. До 175. успео је да умири Сармате,
као и Маркомане и Кваде. На пронађеном новцу из овог времена стоји да је цар покорио
Германију. Узео је титулу Germanicus и Sarmaticus.
У периоду од 177. па до своје смрти, можда проузроковане кугом, Марко Аурелије
ратовао је на Дунаву.
Устанак у Египту (172) - у Египту је избио устанак букола (пастира). Устаници су
стигли готово до Александрије, али их је разбио сиријски намесник Евидије Касије.
Римски цар Марко Аурелије саставио је на грчком језику један спис који носи назив
Самоме себи, који је посветио недостојном сину. Овај спис данас је сачуван захваљујући
напорима царевих пријатеља, међу којима је спис кружио по Марковој смрти, као и трудом
персијских песника, арапских мудраца, хришћанских очева и средњовековних филозофа.
Медитација је једини доступан рукопис Марка Аурелија писан на грчком, а који је 1559.
године први пут штампан и то на латинском језику.
Спис Самоме себи представља једну врсту дневника која сведочи о духовном
развоју писца. Данас није познатно на који начин је спис настао. Верује се да је писац без
одређеног плана, током времена и онда када је имао прилике, бележио своја размишљања
о питањима морала, природе, религије. Овај спис Марко Аурелије није саставио као
римски цар, већ као човек. Он не пише о војним походима које је предузео против варвара,
као ни о државним аферама. То су интимне белешке и Марко Аурелије пише о својим
страховима, себи блиским људима. Спис је подељен на дванаест поглавља, од којих су
прва аутобиографског карактера, а остала посвећена његовим размишљањима.
154
КОМОД (180 – 192)
Извори
Порекло и владавина
Комод је био син Марка Аурелија, римског цара у периоду од 161. до 180. Године
175., када је имао само 14 година, Комод прима мужевну тогу. Године 177. биће најмлађи
конзул у дотадашњој римској историји. Исте године добија трибунска овлашћења, титулу
Август; све магистратуре са империјумом, изузев положаја pontifex maximus (који ће
добити нешто касније као цар). Године 180. после тешке болести умире Марко Аурелије.
Без већих проблема наследио га је рођени син.
Извори и модерни историографи се слажу да Комод ни као личност ни као цар није
био достојан свог оца. Одустао је од рата са варварима на северу и вратио се у Рим. У
случају да је његов отац и планирао оснивање провинција на територији Маркомана, ти
планови су сада били напуштени. У самом граду Комод је допустио да државним стварима
управљају његови ослобођеници и префекти преторија. Удаљио се од Сената и многе
сенаторе погубио. Сам је имао обичај да учествује у гладијаторским играма, у којима су
до тада учествовали само робови и криминалци, а поистоветио се и са божанством -
Херкулом. Овакво владање условило је низ покушаја атентата на цара.
Године 182. у једној завери против Комода учествовала је чак и царева сестра
Луцила. Завера је раскринкана, а Луцила протерана на острво Капри, а потом погубљена.
Године 192. Комодова најдража љубавница, Комодов собар и префект преторија Емилије
Лет одлучују да убију цара. Повод је био наводна намера цара да на дан Нове године 193.
убије новоизабране конзуле и да, потом, у гладијаторској одори буде изабран за јединог
конзула. Прво је љубавница покушала да отрује Комода, али када у томе није успела,
Комод је убијен од стране једног атлете у гладијаторској касарни. Са Комодовом смрћу
завршава се владавина династије Антонина.
155
ГРАЂАНСКИ РАТ (192 – 193)
Пертинакс
Пертинакс је био син једног ослобођеника; дакле био је неугледног порекла. Његов
отац обезбедио му је солидно образовање и он се прво одаје учитељској каријери.
Међутим, како је посао био слабо плаћен, Пертинакс је решио да ступи у редове римске
војске. Патрон његовог оца покушао му је обезбедити положај центуриона, али је овај
покушај пропао. На крају, Пертинакс добија положај префекта галске кохорте у Сирији. У
периоду од 163. до 166. истакао се као војсковођа у парћанској експедицији Луција Вера.
По завршетку рата посветио се цивилној каријери. Прво је обезбедио себи статус витеза, а
у време Марка Аурелија и статус сенатора. Године 175. био је конзул, а потом намесник у
Сирији. У време Комодове владе био је намесник у Британији. На острву се истакао
гушењем побуна. Пошто је Комоду помогао да разотркрије једну заверу, цар га је наградио
доделивши му положај градског префекта 192. године. Интересантно, исте године Комод
је убијен, а Пертинакс постаје нов цар.
Пошто је Комод био убијен, Пертинакс је прво посетио преторијанце, обећавши им
награде уколико му пруже подршку као цару, а затим у Сенату као новог цара предложио
је Помпејануса, зета Марка Аурелија. Овај последњи понуду учтиво одбија. Наравно, све
је била намештаљка с циљем да се Пертинакс изабере за новог цара. И заиста, Сенат
додељује власт Пертинаксу, наређује да се Комодово тело баци у Тибар, као и да се
Комодове одлуке обезвреде и његове статуе поруше. Комодове присталице предупредиле
су Сенат у једној ствари - већ су сахраниле Комода у Хадријановом маузолеју. Пертинакс,
поставши цар, желео је да побољша финансијску ситуацију државе и заведе дисциплину у
редовима преторијанаца, а према којима се Комод односио са немаром. Политика
Пертинакса изазвала је незадовољство преторијанаца, који су организовали једну заверу и
убили цара. Тако, после 87 дана, завршила се влада Пертинакса.
Дидије Јулијан
156
Флавије Сулпицијан, градски префект и зет Претинакса, намеће се као нови цар.
Преторијанци пак иступају са својим кандидатом, богатим сенатором Дидијем Јулијаном.
Сулпицијан и Јулијан, први пут у историји Рима лицитирају положај цара. Победу је однео
Јулијан понудивши преторијанцима по 25 000 сестера и обећавши да ће исказати све
почасти Комоду.
Пошто се вест о Пертинаксовој смрти проширила, легије у Панонији су као новог
цара изабрале Луција Септимија Севера, док су сиријске трупе као новог цара поздравиле
Песценија Нигера.
Побуна Септимија Севера
157
Побуна Клодија Албина
Године 196, пошто Север није одржао своје обећање, Клодије Албин напустио је
Британију, продро у Галију и као базу узео град Лугдунум. Север је знао да Албин ужива
подршку Сената и пре него што ће му кренути у сусрет гледао је да учврсти свој положај у
Риму, као и да обезбеди прелазе преко Алпа. Крајем 196. Север је прешао Алпе, продро у
Горњу Германију и са севера напао Албина. До одлучујуће битке дошло је код Лугдунума.
Албин је претрпео пораз и у очајању извршио самоубиство.
СЕВЕРИ
Извори
Луције Септимије Север је први римски цар који не само да није потицао из Рима и
Италије, већ није био ни италског порекла. О породици Севера сведочи римски песник
Стације.
Породица Севера потицала је из пунског града Велики Лептис на северу Африке и у
једном тренутку је била романизована. Деда Луција Септимија Севера био је један од два
шофета у граду, а када је Велики Лептис у време Трајана добио статус римске колоније, он
постаје префект града. Отац Септимија Севера, будући болешљив, није се посветио ни
војној ни политичкој каријери. Септимије Север још као дечак је одведен у Италију. Мада
се користио латинским, течно је говорио и пунски језик.
Луције Септимије Север уживао је висока државна звања под Марком Аурелијем и
Комодом. Године 170. са 25 година Луције Септимије Север постаје квестор у граду. И
следеће године вршио је звање квестора у провинцији Бетици. Пошто му је умро отац, он
се вратио кући како би средио породичне ствари. У међувремену Бетика постаје царска
провинција, а Сенат заузврат добија Сардинију, где је Север одужио остатак квестуре.
Године 174. био је народни трибун, а 176. претор. 177. нашао се у Тараконској Шпанији.
Неколико година потом (180.) добија на управу скитску легију у Сирији. По смрти Марка
Аурелија посвећује се студијама у Атини. За време Комода, 185. постаје намесник Галије
Лугдуненсис. Тада ће се оженити по други пут. Изабраница његовог срца била је Јулија
158
Домна, ћерка свештеника семитског бога Елагабала. Она ће му подарити два сина -
Басијануса и Септимија Гета. Године 191. префект преторија Емилије Лет - интересантно,
пореклом из Африке - израдио је за Севера положај намесника Горње Паноније, док за
његовог брата положај Доње Мезије. Није познато да ли је Север узео учешћа у завери 192.
године, када је убијен римски цар.
Унутрашња политика
Цар и војска - Године 193. пошто је ушао у Рим, Север је распустио преторијнаске
кохорте, наводно одговорне за Пертинаксову смрт, и нове регрутовао из редова себи
оданих војника. До Северовог времена међу преторијанцима углавном су служили војници
из Италије, Галије и Шпаније, док су центуриони бирани из редова преторијанаца. Север је
положај преторијанске гарде изједначио са положајем било које легије. Тако је у редове
преторијанаца увео војнике из сиријских и подунавских трупа, а тиме се и обични војник
могао надати напредовању у служби, на пример до места центуриона.
Север је војницима дао право да ступе у законити брак, а јединицама је доделио
земљишта. Својом политиком Север је за себе везао војску, али ју је уједно
провинцијализовао и варваризовао, а будући везана за своје породице и земљишта, учинио
ју је и теже покретљивијом.
159
Цар и Сенат - У предстојећем рату између Севера и Клодија Албина, Сенат је
подршку пружио овоме последњем. Пошто је надвладао у борби против намесника
Британије, Север је водио изразито анти-сенаторску политику. Стога му извори, пре свега
Дион Касије, нису посебно наклоњени. Дион Касије пише да је Север био сујеверан човек,
који је доста полагао на предсказања и снове. Вративши се у Рим (196/197) Север је
оптужио чак 64 сенатора, наводно због њиховог непријатељства према његовом побратиму
Комоду. Пола од ових дао је да се погубе.
Спољна политика
Партија - Дион Касије тврди да је Север организовао један војни поход на Партију
ради престижа; учвршћивања утицаја међу својим војницима. Вологаз IV, притиснут од
стране својих вазала, продро је на простор Јерменије и запретио Сирији. Север је
организовао поход на Исток, а у Италији је оставио преторијанце и први пут у историји
римске државе једну легију (Другу партску). Очито, Север је желео да осигура свој
положај у престоници све док је одсутан. 197. године заузима партску престоницу
Ктесифон. Као и његови претходници, узима титулу Parthicus Maximus. Следеће године на
простору северног Међуречја основао је провинцију Месопотамију. Покушао је да заузме
и град Хатру, али када су становници града преко ноћи обновили тек срушени бедем и
160
одбили да се предају Римљанима, Северове трупе нису биле заинтересоване за даље
задржавање. Утицај Севера на легије је слабио.
Године 199/200. посетио је Египат, а до 202. вратио се у Рим.
Извори
Каракалин отац био је Луције Септимије Север, а мајка Јулија Домна, ћерка
свештеника семитског бога Елагабала. Прво се звао Басијанус, али је 195. године добио
име Марко Аурелије Антонин по свом усвојеном деди, а римском цару Марку Аурелију.
Исте године добио је и титулу цезара, а 198. добија титулу августа. Године 201. када је
Север био на Истоку, Каракала прима мужевну тогу. 202. вршио је звање конзула. Пратио
је оца у походу на Британију, када је једном приликом наводно покушао да га убије.
161
Каракалина личност
Године 212. Каракала је објавио један едикт, тзв. Constitutio Antoniniana, којим су
сви становници царства добили римско грађанско право. Едикт је данас сачуван делом код
Диона Касија, као и на једном папирусу објављеном двадесетих година XX века. Званично,
Каракала је донео овај едикт како би проширио број верника римских богова и тиме овим
последњима исказао хвалу за свој спас. Дион Касије тврди да је Каракала овим едиктом
желео да све становнике царства подведе под јединствени порески систем. Како било,
едикт није обухватао једну групу слободног становништва, тзв. дедитиције. У модерној
историографији расправља се о пореклу дедитиција. У време републике дедитицији су
били непријатељи који су се на милост и немилост предавали победиоцу. Једни сматрају
да су дедитицији у време царства ослобођеници, други сматрају да су то становници
провинција који плаћају лични порез, док трећи су мишљења да је Каракалин едикт
обухватао све групе становника.
Треба имати на уму да је у 2. и 3. веку право римског грађанства изгубило свој
ранији значај. Наиме, више није било важно да ли појединац ужива римско грађанско
право или не да би добио одређене правне привилегије. Сада је било важно да ли припада
групи honestiores или humiliores.
Спољна политика
Године 213. Каракала је организовао један војни поход на север против Алемана.
Алемани, који су насељавали простор између горњег тока Дунава и горњег тока Рајне,
били су једно германско племе настало уједињавањем више мањих племена. Пошто их је
успешно потиснуо, Каракала узима титулу Germanicus maximus. Године 214. водио је
операције у Подунављу против сарматског племена Јазига. Следеће године одлази у
Антиохију и организује поход против Парта. Међутим, експедиција је била неуспешна, а
Каракала из Антиохије одлази у Египат. Под сумњом да становници града исмевају цареву
личност, Каракала опседа и заузима Александрију. Године 216. организовао је нов поход
на Партију, али како његовој војсци нико није излазио на мегдан, експедиција је извргнута
руглу. Већ тада незадовољни војници организовали су заверу и убили свог цара.
162
МАКРИН (217 – 218)
Извори
Владавина
Године 205. у време владе Септимија Севера први пут (?) изабрана су два префекта
преторија. Један је биран из редова истакнутих правника и у време Севера тај положај
заузима познати адвокат Папинијан. У време Каракале префект преторија био је Макрин,
истакнути правник пореклом из Мавретаније.
Пошто му је предсказано да ће постати нов римски цар, године 217. Макрин је
организовао заверу у којој је Каракала убијен. Тада су га војници изабрали за цара.
Међутим, како је Макрин потицао из редова витезова, а до тада ниједан римски цар није
био витешког сталежа, он у једном дану добија све потребне магистратуре са империјумом
и сада као сенатор постаје цар. Макрин не образује посебну династију, већ као оца усваја
покојног Септимија Севера.
Он је наставио Каракалин поход на Партију. Међутим, како ниједна страна није
била посебно заинтересована за рат, Макрин је Партима платио 200 000 000 сестерција,
под условом очувања мира. Не следећи политику својих претходника, он је војницима
смањио плату. Наравно, овим је изазвао негодовање војника. Трупе у Сирији су се
побуниле и као новог цара изабрале рођака Јулије Домне. Макрин је у сусрет
побуњеницима послао префекта преторија, а сам је кренуо ка Риму. Битка се развила код
Име, недалеко од Сирије, када је Макринова војска претрпела пораз. Сам Макрин није
успео да напусти Малу Азију. Ухваћен је у Халкедону и погубљен негде у Кападокији.
163
ЕЛАГАБАЛ (218 – 222)
Извори
Сиријска династија
У западној Малој Азији и у Сирији свака област имала је своје божанство, као и
свештенике тих божанстава. У Емеси, у Сирији, поштован је семитски бог Ел Габал. Ел
Габал био је бог планине и представљао се у виду црне стене.
Отац Јулије Домне, Басијанус, био је свештеник Ел Габала и световни краљ у
Емеси. Његова породица у једном тренутку је романизована. Басијанус је латински облик
од семитске речи basus за свештеника, а Домна може бити латинска реч за даму, али и
семитска која означава црну боју. Ова породица даће чак два римска цара.
После смрти мужа, као и сина, Јулија Домна требала је по налогу Макрина да
напусти Антиохију и повуче се у Емесу. Међутим, она одбија, штрајкује глађу и умире.
Њена сестра Јулија Меза била је чвршћа. Наиме, она је пустила глас како је један од њена
два унука, Авит Басијанус, наводно Каракалин ванбрачни син. Сиријске трупе, ионако
незадовољне влашћу Макрина, а имајући на уму богатство Басијануса, дигле су устанак и
као новог цара поздравиле 14-огодишњег Авита. Авит мења име по свом наводном оцу у
Марко Аурелије Антонин. Пошто је 218. Макрин убијен, Марко Аурелије Антонин остаје
једини цар.
Антонин/Елагабал - цар
164
Године 219. Антонин долази у Рим. Убрзо добија надимак Елагабал, будући да се
понашао у складу са сиријским обичајима. Носио је свилену свештеничку одежду, а у част
бога Елагабала приређивао је разне јавне свечаности и игре. Чак је натерао и истакнуте
сенаторе да узму учешћа у овоме. Своме богу прво је саградио храм близу палате, а потом
ван Рима. Када је црни камен преносио у нови храм, плесао је испред кочије и то
унатрашке, да божанству не би окренуо леђа. Сам се оженио весталком, а оне су биле
заклете на девичанство. На високе државне положаје доводио је своје сиријске пријатеље.
Јулија Меза покушала је да опамети свог унука, али је овај већ био одлепио. Године 222.
дојадио је свима и организована је завера у којој су убијени и он и његова мајка, а њихова
тела бачена су у Тибар.
АЛЕКСАНДАР СЕВЕР (222 – 235)
Извори
Порекло
Александар Север био је син Јулије Мамеје, ћерке Јулије Мезе. Отац Јулије Мезе
био је свештеник семитског бога Елагабала у Сирији, а њена сестра била је Јулија Домна,
жена римског цара Луција Септимија Севера. Јулија Меза била је амбициозна жена и чак
два своја унука учинила је римским царевима.
Александар Север се прво (по своме деди од мајке) звао Алексин Басијанус. Године
221. његов брат од тетке, али и римски цар, Елагабал посинио га је и дао му титулу цезара.
Тада Басијанус узима име Александар Север. Будући да га је мајка, Јулија Мамеја,
васпитала на основама грчко-римске културе, Римљани су му више били наклоњени но
Елагабалу. По смрти Елагабала (222) постаје римски цар.
Како је на престо дошао са само 14 година, место њега једно време земљом
управљају његова бака и мајка. Мамеја ће чак узети титулу “мајка Августа". Будући мамин
син, Александар није освојио симпатије преторијанца и војске. Префект преторија, а
присталица Александра, Домиције Улпијан, који је покушао да умири преторијанце, био је
убијен. С друге стране, Александрову владу обележила је слога Сената и цара. Због тога је
и његова слика у изворима идеализована. Посебно наклоњен био му је Дион Касије. Мада
165
је цар Касију доделио звање конзула 229, предложио му је да се због немира клони Рима, и
овај се вратио на своје имање у Битинији.
Спољна политика
166
ПЕРИОД ВОЈНИЧКИХ ЦАРЕВА
Извори
Гај Јулије Максимин Вер потицао је из једне сељачке породице у Тракији. Овакав
закључак изведен је на основу чињенице да је Максимин био познат по надимку Трачанин.
Нажалост, о његовој каријери до избора за цара мало знамо. Вероватно је у младости био
пастир и у једном за нас непознатом тренутку регрутован је у редове римске коњице.
Напредовао је у војној служби и у време похода на Германију 234/235. била му је поверена
обука нових регрута. По свој прилици учествовао је у завери у којој је убијен Александар.
Године 235. панонски регрути поздравили су га као римског цара.
Максимин - цар
Максимин је први римски цар који је потицао из редова обичних војника; први од
низа тзв. војничких царева који ће управљати Римом у наредних педесет година. Услед
167
сталних смена на престолу, као и спољних притисака, овај период у историји је познат као
период кризе 3.века.
Поставши цар, Максимин је повећао плату војницима и богато их даровао. С друге
стране, водио је изразито антисенаторску политику. Није се трудио да посети Рим, нити да
Сенат потврди његов избор за цара. Да би обезбедио средства смањио је расходе на римско
грађанство, конфисковао је ризнице храмова и наметнуо је високе порезе.
Устанак у Африци
Реакција у Риму
168
Гордијан III (238 – 244)
Гордијан III био је унук Гордијана, намесника провинције Африке, који је као
римски цар поздрављен 237. године, а чији је избор Сенат потврдио 238. године. По смрти
Гордијана, римски цареви постају Пупијен и Балбин. Пупијен је посинио Гордијановог
унука и дао му титулу цезара. По смрти Балбина и Пупијена (238) једини господар Рима
остаје Гордијан III.
У време када је наследио престо, Гордијан је био малолетан, па у прво време влада
веће од 20 људи. До 241. године знатан утицај у државној управи имао је префект
преторија Сабин Аквила Тимеситеј. Он је чак успео да своју ћерку Транквилу уда за цара.
Спољна политика
169
Филип Арапин (244 – 249)
Извори
О животу и делатности Гаја Јулија Филипа, у литератури познат као Филип Арапин,
сведоче Царска повест, Res Gestae Divi Saporis, 13. Сибилино пророчанство, као и изводи
изгубљених списа.
Порекло
Гај Јулије Филип потицао је из Галилеје. Пошто је био познат под надимком
Арапин верује се да је потицао из једног места у Галилеји у коме се говорио арапски језик.
Међутим, у јужноарапским натписима, као и оним из времена пророка Мухамеда, термин
Арапин се користи да означи бедуина. Мало је вероватно да је Филип пореклом био
бедуин, нарочито пошто се у спису 13. Сибилино пророчанство помиње као Филип
Сиријац, а не као Филип Арапин. По свој прилици, Филип је потицао из угледне и богате
породице у Галилеји, која је у једном тренутку романизована. Романизована је у периоду
пре 212; пре објаве Каракалиног едикта. Наиме, они који су грађанска права добили
поменутим едиктом, у главном су узимали име Марко Аурелије, у част цара.
Захваљујући залагању свога брата Приска, Филип Арапин је 243. године постао
префект преторија. Наиме, Приск се истакао као војсковођа у време Максимина. У
периоду од 240. до 242. управљао је провинцијом Месопотамијом. Напокон постаје
префект преторија и по смрти колеге Тимеситеја положај префекта сачувао је за Филипа.
Филип је пратио римског цара у походу против Сасанида. Верује се да је учествовао
у завери у којој је убијен Гордијан III, будући да је одмах потом именован за цара (244).
Интересантно, он није проклео сећање на свог претходника, већ га је деификовао. Одлучио
је да се што пре врати у Рим и тамо учврсти свој положај. Стога он склапа мир са
170
сасанидским краљем Шапуром I. Платио му је 500 000 денара, а обавезао се и на плаћање
годишње суме. Свог брата Приска поставио је као надзорника Истока и дао му необичну
титулу rector orientis.
Рим
Године 248. побуниле су се трупе на Дунаву и као новог цара поздравиле Пакатија.
Том приликом чак је кован новац са представом Роме Етерне и натписом 1001. година.
Вероватно су устаници желели да означе почетак нове ере, као и да поздраве новог цара.
Филип Арапин, видно разочаран, изразио је спремност да абдицира. У овоме га је спречио
префект преторија Деције. Деције је с војском послат у сусрет Пакатију. Како се већ од
249. поново кује Филипов новац, дозвољено је претпоставити да је Деције имао успеха у
борби против устаника. Међутим, сада су победничке трупе поздравиле Деција као цара.
Он је прихватио ову част и организовао поход на Италију. Филип му је кренуо у сусрет,
док је свог сина оставио у Риму. До одлучујуће битке између Деција и Филипа дошло код
Вероне. Филип је претпео пораз и изгубио живот, а његов син је погубљен у Риму. Деције
остаје једини господар Рима.
Деције - цар
171
Рат против Гота (251)
Године 251. у бици код Абрита, која је вођена између Римљана и Гота, погинуо је
римски цар Деције Трајан. Том приликом живот је изгубио и његов старији син Волусијан.
Преживеле трупе као новог цара изабрале су Требонијана Гала. О овоме човеку до избора
за цара не знамо ништа, изузев да је био намесник Мезије. Сенат је потврдио избор војске.
Интересантно, Требонијан није дао да се погуби млађи Децијев син Хостилијан, већ га је
учинио савладарем заједно са својим сином. Али тог лета Хостилијан умире. Једни тврде
од куге, док други сматрају да га је Требонијан убио.
Као и његов претходник, Требонијан се суочио са готском опасношћу. Године 253.
намесник Доње Мезије, Емилије Емилијан, потиснуо је уљезе са Балкана. Његове трупе
поздравиле су га као цара. Емилијан се прихватио звања и организовао поход на Италију.
Требонијан једног сенатора по имену Валеријан шаље у Германију да доведе помоћ, а сам
креће у сусрет непријатељу. Међутим, у одлучујућем тренутку издали су га војници и он је
убијен. Једини цар остаје Емилијан.
О Емилију Емилијану, као и у случају Требонијана, готово да не знамо ништа.
Пореклом је био негде из северне Африке, а у време Требонијана нашао се на положају
намесника Доње Мезије. Поставши цар, владао је којих 4 месеца.
172
Германији поздравила га је као новог цара. Валеријан се прихватио части и потом кренуо у
сусрет Емилијану. Али је издан је од своје војске. Сада једини цар остаје Валеријан.
Прогон хришћана
Године 244. римски цар Филип Арапин склопио је мир са сасанидским краљем
Шапуром I. Том приликом му је исплатио 500 000 денара, а обавезао се и на плаћање
годишње суме. Мир између Римљана и Персијанаца очуван је све до 251. године, када
сасанидски краљ продире у Јерменију и свргава с власти јерменског краља. Следеће
године Шапур је продро у Сирију и заузео низ градова, између осталих и Антиохију. Даљи
продор Персијанаца онемогућио је свештеник у Емеси, Ураније Антонин. Мада мир
званично није био склопљен, већих акција није било све до 259. године.
Шездесетих година 3. века Готи, препловивши Црно море, продиру на територију
Мале Азије. Римски цар Валеријан организује један поход на Исток. Међутим, није се
могао супроставити непријатељу будући да се у редовима његових војника јавила куга.
Прилику је искористио сасанидски краљ Шапур да организује трећи продор на римску
територију. Пошто му је војска била исцрпљена услед болестии глади, Валеријан је
изразио спремност да од Шапура купи мир. Међутим, од овога није било ништа. Валеријан
је успео да поврати Антиохију, али је код Едесе био заробљен (260). Хришћански извори
тврде да је мучен до смрти, али је по свој прилици преминуо природном смрћу у
заробљеништву.
Публије Лициније Галијен био је син римског цара Валеријана, а који је владао од
253. до 260. године. Поставши цар, Валеријан је свом сину дао титулу Августа и учинио га
савладарем. У периоду од 253. до 256. Галијен ће бити заузет ратовањима на Дунаву,
против Гота. Године 256. своме сину Валеријану II дао је титулу цезара. Пошто му је
поверио рат против Гота, Галијен се вратио у Рим. Године 257. заједно с оцем вршио је
173
звање конзула. Следеће године Валеријан II умире, а Галијен титулу цезара сада даје свом
другом сину Салонину. У периоду од 258. до 259. Галијен је водио ратне операције на
Рајни, против Германа. Крајем 259. рат против Германа поверио је свом сину Салонину и
саветнику Салвину, док се сам утврдио у Милану, стратешки важном месту на северу
Италије. 260. године Валеријан је допао ропства и Галијен остаје једини цар. У периоду
који следи уложио је многе напоре да очува јединство царства. Наиме, јављају се бројни
узурпатори како на западу тако и на истоку.
Године 260. германска племена Франака и Алемана прелазе Рајну. Намесник Доње
Германије, Постум, није успео да заустави њихову инвазију, али им је задао више мањих
пораза и тиме стекао богат плен. Салвин, кога је 259. Галијен послао на север као
саветника Салонину, захтева од Постума да му преда задобијени плен. Постум одбија и
успева да смакне и Салвина и Салонина. У Тријеру је поздрављен као цар. Провинције
Галија, Шпанија и Британија пружиле су му своју подршку. У периоду који следи, у
Галији је основана једна држава паралелна римској: имала је свог цара, Сенат,
администрацију. Интересантно, галски императори тежили су само очувању своје
територије и нису покушавали да под своју власт подведу читаво царство.
Галијен ће тек 265. организовати поход против Постума и мада га је два пута
поразио, овај последњи је увек успевао да се и даље одржи. Постум ће владати Галијом
годинама, а потом ће га наследити више тзв. галских императора.
Исток
Године 260. римски цар Валеријан допао је сасанидског ропства и потом је брзо и
преминуо. Међутим, његовом смрћу отпор Персијанцима на Истоку није доведен свом
крају. У периоду који следи Сасанидима ће се супротставити Макријан, истакнути
Римљанин у Месопотамији задужен за финансије, затим Калиста, човек који је успео да
зароби благајну и харем непријатељског краља, и напокон Оденат, егзарх Палмире,
богатог караванског града у пустињи између Месопотамије и Сирије. Овај последњи је чак
онемогућио даљи продор Шапура I, нагнао га на повлачење и задао му пораз код
Ктесифона.
Године 261. Макријан и Калиста постигли су споразум. Пошто је Калиста био хром
и због тога није могао бити биран за цара, он своју подршку пружа Макријановим
синовима. Макријан, потом, са једним сином продире у Тракију. Међутим, поражен је од
стране Ауреола, војсковође који је остао одан Галијену. Оденат је такође изразио верност
174
Галијену и код Емесе задао пораз Калисту и другом Макријановом сину. У знак
захвалности Галијен ће Оденату дати титулу corrector totius orientis.
У наредним годинама Оденат је ратовао против Гота, који су преко Црног мора
продрли у Малу Азију. Године 268/9. у време похода био је убијен у једној завери.
Наследио га је син Вабалат, али како је био малолетан владала је његова мајка Зенобија.
Галијенова смрт
Године 268. у једној завери убијен је римски цар Галијен. Нов цар постаје један од
завереника, а Галијенов војсковођа, Клаудије. Клаудије је владао од 268. до 270. године.
Од времена његове владе пратимо нов период у историји познат као Период обнове
царства и Период илирских царева. Наиме, Клаудије, као и његови наследници, били су
пореклом Илири, а сви ће тежити обнови јединства царства.
Клаудије је умирио простор Шпаније и Галије. У бици код Ниша задао је пораз
Готима, што му је дало повода да узме титулу “Готски". Његове даље планове
онемогућила је куга. Пао је као жртва болести 270. године.
Поход на Исток
175
мора продирали на простор Мале Азије. Убијен је у једној завери, а његов наследник
постао је син Вабалат. Како је Вабалат био малолетан, стварну власт уживала је његова
мајка Зенобија. Добивши подршку Египта, а склопивши савез са Персијанцима, Зенобија
узима титулу краља, а свом сину даје титулу краља над краљевима. Оног тренутка када се
Вабалат прогласио царем, Аурелијан му је кренуо у сусрет. Дакле, 272. године римски цар
организовао је један војни поход на Исток. Римљани су заузели Антиохију, Египат и
Емесу. Једно време су опседали Палмиру, да би је потом и заузели. Град су поштедели, а
Зенобију одвели у Рим. Већ следеће године, 273. Палмира се побунила, као и Египат. Овом
приликом Аурелијан се сурово обрачунао са градом, разрушивши га, а Египат је
присајединио царству.
Рат у Галији
Унутрашња политика
176
Марко Аурелије Проб (276 – 282)
По убиству Флоријана, римски цар постаје Марко Аурелије Проб. Пореклом је био
из околине Сирмијума. Владао је од 276. до 282. и наставио је политку Клаудија и
Аурелијана. Потиснуо је Франке и Алемане и утврдио границу на Рајни. Ратовао је на
Истоку, у Малој Азији и Египту. Спровео је низ мера за побољшање пољопривреде.
Гледао је да одржи добре односе са Сенатом. Међутим, када је покушао да заведе
дисциплину у војсци, убијен је.
Године 282. префект преторија у северној Италији Марко Аурелије Кар побунио се
против цара Проба. Онда када је цар убијен у једној завери, остао је једини владар Рима. У
току своје једногодишње владе своја два сина: Нумеријана и Карината, учинио је
цезарима, а ратовао је и против персијског краља Вархама. Извори тврде да је умро негде
на Истоку, пошто га је ударио гром.
Кара су наследила његова два сина: Нумеријан и Каринат. Нумеријан је убрзо
убијен у једној завери организованој од стране његовог зета, а Каринат у бици на Морави.
177
ДИОКЛЕЦИЈАН (284 – 305)
Извори
Диоклецијан и Максимијан
Пошто сам није могао да управља великом државом и уједно да у њој одржава мир,
Диоклецијан прибегава институцији савладарства. Године 285. како није имао сина, титулу
цезара даје свом пријатељу Максимијану, који је пореклом био из околине Сирмијума и
који је, као и Диоклецијан, потицао из неугледне породице.
178
285. Максимијан је био заузет гушењем устанка багауда у Галији и 286.
Диоклецијан ће га наградити титулом августа, затим у периоду 286-288. водиле су се
операције на Рајни и напокон 289. организован је безуспешан поход против Караузија. У
међувремену, Диоклецијан је заузет оперцијама на Истоку: ратом против Сармата на
Дунаву, преговорима са персијским краљем Вархамом и гушењем устанка сељака у
Египту.
Тетрархија
179
благајну и харем. Под условом да му Римљани врате породицу, Нарсес признаје
провинцију Месопотамију и право Римљана да постављају краљеве Јерменије.
Абдикација (305)
Диоклецијан уводи нов политички систем - доминат - у коме цар није само врховни
заповедник војске, врховни судија и законодавац већ је изабраник божји и као такав не
само господар него и живи симбол царства које му је бог поверио. Уздигнут изнад свега
људског и земаљског, он стоји у директној вези са божанством и постаје предмет
нарочитог верско-политичког култа. Из дана у дан тај култ се манифестује кроз
импресивне церемонијалне обреде на царевом двору. Сви поданици царства су његове
слуге. Чим га угледају сви га они, и највиши и најнижи, поздрављају проскинезом,
падајући пред њим ничице. Нарочита раскош церемонијала често је тумачена угледањима
на обичаје персијског двора Сасанида.
Дакле, Диоклецијан је наглашавао божанско порекло царске власти. Jupiter Optimus
Maximus сматран је за главног царевог заштитника и извор највише његове власти над
светом. Диоклецијан је носио титулу Јовије, а Максимијан - Херкулије. Ове титуле су
подвлачиле верско санкционисање царске власти.
Административна реформа
180
Као дијецезе помињу се: 1) Британија, 2) Галија, 3) Viennensis (јужна Галија), 4)
Шпанија, 5) Италија, 6) Панонија, 7) Мезија, 8) Тракија, 9) Азијана (западна Мала Азија),
10) Понт (источна Мала Азија), 11) Оријент (Сирија, Палестина, Египат, Либија), 12)
Африка.
Дијецезом је управљао викар. Дијецеза Италија била је подељена на провинцију
Италију Субурбикариј, која је обухватала и острва Сардинију, Сицилију и Корзику, и
провинцију Италију Анонарије, са седиштем у Милану.
Нарочито значајна црта Диоклецијановог управног система је начелно одвајање
војне и цивилне власти. Цивилна управа провинције налази се од сада искључиво у рукама
њеног намесника, а војну власт има дукс (dux), који стоји на челу војске у једној или више
провинција. Једини орган власти који је под Диоклецијаном задржао обе надлежности је
преторска префектура. Царска власт настоји да унеколико обузда власт префеката тиме
што ће подичи значај њихових викара, намесника дијецеза.
Пореска реформа
Куријали
181
Војна реформа
Монетарна реформа
Верска политика
182
један едикт против манихејаца, а који је објављен у Александрији. За доказане манихејце,
Диоклецијан је прописао страшну казну: да се живи запале са својим списима.
О Диоклецијановим прогонима хришћана веома смо добро обавештени. Први
Диоклецијанов едикт против хришћана објављен је фебруара 303. године, а предвиђао је
затварање хришћанских цркава, уништавање хришћанских списа, забрану исповедања
хришћанства и бројне санкције за оне који одбију да се одрекну хришћанства. Други је
објављен само након 16 дана од објављивања првог, пошто је палата у Никомедији два
пута страдала од пожара, а за које су окривљени хришћани. Том приликом затворени су и
мучени великодостојници хришћанске цркве. Трећи едикт је издат на дан vicennalia или
двадесетогодишњице Диоклецијанове владе. Овим едиктом цар је био спреман да
амнестира све затворене хришћане под условом да одају част римским боговима. Напокон,
четврти едикт издат је у првим месецима 304. године и прописивао је да сваки становник
царства ода жртве римским боговима.
БОРБЕ ЗА ВЛАСТ (306 – 324)
Извори
183
Док се бори против Франака преко Рајне, Константин оставља Максимијана у
Галији, у случају напада његовог сина Максенција. Максимијан се, међутим, диже против
Константина и проглашава се за августа. Константин се враћа у Галију и гони га све до
Масилије, где га „подстиче“ на самоубиство (обесио се).
После овога Константин планира да учвсти своју пољуљану популарност тако што
се проглашава за наследника Клаудија II Готског. Тиме он жели да нагласи да би он
требало да буде једини наследник власти, као настављач династије.
311. умире Галерије. Око власти на Истоку сукобе се Максимин Даја и Лициније.
Убрзо међу њима долази до склапања споразума на Босфору.
На Западу Максенције креће на Константина, под паролом освете оца. Како би био
сигуран да Лициније неће пружити подршку Максенцију, Константин склапа савез са њим
крајем 311. и даје му руку своје полусестре Констанције.
Константин у пролеће 312. креће ка Максенцију који се налази у Риму. Успут му
градови северне Италије махом не пружају отпор, већ га дочекују као августа. Надомак
Рима Константин је сведок многих позитивних знака, визија и снова, хришћански обојених
(нпр. знак labarum – комбинација грчких слова Х и Р). До отворене битке под зидинама
Рима дошло је код Милвијског моста. Максенцијеви војници одбијени су, а сам
Максенције се удавио у Тибру. Константин улази у Рим 29. октобра 312. Брише се сваки
траг Максенцијевог деловања и присуства у Риму.
Константин и Лициније сусрећу се у Медиолануму и учвршћују савез склапањем
брака између Констанције, која је била хришћанка, и Лицинија, који је био противник
истог. Као круна њиховог савеза издаје се едикт о толеранцији, познатији као Милански
едикт из 313. Њиме је наложено да се обнове порушени и оштећени хришћански храмови,
да се цркви врати земља и да се хришћанство може слободно исповедати.
Лициније се исте године обрачунао са Максимином Дајом и после победе завладао
читавим Истоком.
Константин и Лициније владали су заједно десетак година, али никада у потпуној
слози и љубави. После неколико мањих чарки које су решавали проглашавањем својих
синова за цезаре, дошло је до отвореног сукоба и коначног обрачуна између Лицинија који
од 320. прогони хришћане и Константина који званично не прима њихову веру, али чини
све да заштити ову верску заједницу. Симболично схваћен као сукоб две вере, сукоб
старог и новог, грађански рат између Константина и Лицинија отпочео је 324. Константин
је на својој страни имао Франке, а Лициније Готе. После победе у бици код
Хадријанопоља и код Хелеспонта, Константин односи победу и код Хрисопоља и 18.
септембра 324. постаје једини август. Лициније је првобитно поштеђен, на иницијативу
Констанције, и прогнан у Тесалонику, али већ 325. он и његов син, Константинов сестрић,
су убијени.
184
КОНСТАНТИН I ВЕЛИКИ (306 – 337)
Извори
Константин се родио у Нишу око 272. Пре него што је његов отац Констанције
Хлор проглашен за цезара 293, напустио је његову мајку Хелену. Константин је стекао
образовање на Диоклецијановом двору у Никомедији. На двору је имао функцију трибуна,
а што се војне службе тиче истакао се ратујући са Диоклецијаном и Галеријем против
Персијанаца и Сармата. Касније је боравио на Галеријевом двору, а коначно се придружио
оцу у Британији 305.
Констанције Хлор умро је 306. у Британији у току припрема за поход против Пикта,
и његова војска прогласила је његовог сина Константина за августа. Галерије га је овом
приликом признао за августа.
Након састанка у Карнунтуму деградиран је на положај цезара. Међутим,
Константин је био јако незадовољан овим, па је Галерије понудио њему и Максимину да
их назива синовима августа, али су они одбили. Већ до 310. Галерије их ословљава као
августе.
Максимијан се 310. побунио против Константина, али му је побуна пропала и
натеран је на самоубиство. Уклањање Максимијана довело је до затезања односа између
Константина и Максенција. 311. умире Галерије, а исте године Максенције је кренуо с
185
војском на Константина. Крајем октобра 312. долази до битке код Милвијског моста у
којој је Константин задао одлучујући пораз Максенцију, који се удавио у Тибру.
Напокон, Константин и Лициније остају једини преживели и владају заједно све до
324, када је између њих избио сукоб. Константин је на својој страни имао Франке, а
Лициније Готе. После победе у бици код Хадријанопоља и код Хелеспонта, Константин
односи победу и код Хрисопоља и 18. септембра 324. постаје једини август. Лициније је
првобитно поштеђен, на иницијативу Констанције, и прогнан у Тесалонику, али већ 325.
он и његов син, Константинов сестрић, су убијени.
Константин је остао неоспорни господар царства све до своје смрти 337, у граду
Никеји.
Унутрашња политика
186
Војска - Завршена је Диоклецијанова војна реформа – подела на пограничне и
мобилне јединице. Овим двема групама придодата је још једна врста јединица палатини,
који су били привилеговани. Посебне дворске јединице, које су практично замениле
преторијанце, звале су се protectores domestici. Раздвојена је цивилна од војне власти, па
тако у провинцијама преторијански префект има само цивилну власт и никаква војна
овлашћења. Врховни команданти су magister militum, magister equitum - командује
коњицом, а magister peditum - пешадијом. Тако је смањена бојазан да ће неко имати
превише моћи у својим рукама и извршити преврат. Међутим, оваква подела није дуго
опстала и почињу да се бирају два војна заповедника истог ранга и титуле (magister
equitum et peditum praesentalis). Исток добија и посебне команданте - magistri militum per
Orientem, per Thracias et per Illyricum. Duces су заповедници пограничних трупа.
Спољна политика
Верска политика
187
Никејски сабор (325) – први васељенски сабор утемељио је догму и канонски
систем хришћанске цркве. Цар је председавао сабором и имао је намеру да окупи
представнике свих цркава, постигне њихову слогу и тиме и јединство царства. Раскол је
изазвало различито тумачење природе Христа. Александријски презвитер Арије и његови
следбеници порицали су једнакост Оца и Сина. Усвојено је да је Син јединосуштан Оцу.
Арије је прогнан у Илирик, а његове присталице у Галију.
Оснивање Константинопоља
Константинова породица
188
КОНСТАНТИНОВИ СИНОВИ (337 - 361)
Констанс - родио се 320. године. Био је трећи син Константина Великог и Фаусте.
Цезар је постао 333. Био је противник аријанства и близак брату Константину. Очевим
тестаментом додељене су му Италија, Панонија и Африка. Пошто је његов брат
Константин II кренуо против њега и у том походу погинуо 340, Констанс је постао владар
читавог запада. Ратовао је против Франака и из извора знамо да је ишао у Британију, али
не и зашто. Против њега је на Рајни устао командант Магненције. Његови војници убили
су Констанса у Галији 350.
189
државну веру 359. после сабора у Сирмијуму и Риминију. Атанасије Велики морао је
поново у прогонство. Борио се против персијског краља Шапура II који је тежио ка
проширењу своје територије на рачун римске империје. После смрти брата Констанса 350.
обрачунао се са узурпатором Магненцијем. Победио је његове снаге у крвавој бици на
Драви 351. Отклонивши претњу Сармата, кренуо је за Магненцијем у Галију и однео
коначну победу. 352. био је једини владар царства. За то време Исток је поверио свом
рођаку Констанцију Галу, коме је своју сестру Константину дао за жену. Међу њима је
дошло до сукоба и до коначног раскола после Константинине смрти и Гал је погубљен.
355. Констанције именује свог (јединог преосталог) рођака Јулијана за цезара, даје му
своју сестру Хелену за жену и шаље га на запад, у Галију. Борбе против Шапура захтевале
су појачање и Констанције је тражио од Јулијана трупе. На то су се војници побунили и
прогласили Јулијана за августа. Јулијан је кренуо против Констанција, али је овај умро у
Киликији 361.
190
ВАЛЕНТИНИЈАН I (364 – 375)
Валенс је рођен 328. Био је Валентинијанов брат. Када је његов старији брат
проглашен за августа, он је постао његов савладар и добио на управу Исток са седиштем у
Константинопољу. Био је аријанац. Обојица су били добри војници, слабо образовани.
Водили су борбе против варварских племена, чији су упади бивали све чешћи.
Валентинијан је одбио Аламане и учврстио границу Галије. У Британији и Африци ред је
строго успостављао Валентинијанов генерал Теодосије. Радили су на смањењу пореза, а
чак су и сами сенатори су били у немилости. Валенс је начинио кобну грешку када је око
375. дозволио Готима (у питању су били Визиготи), које су потискивали Хуни, да пређу
Дунав ради насељавања. Они су се после извесног времена побунили јер су живели у беди
и били угњетавани: Валенс је погинуо у бици код Хадријанопоља 378. Убрзо после његове
смрти његов братанац Грацијан за августа на Истоку прогласио је истакнутог војсковођу
Теодосија.
191
Валентинијан II био је син Валентинијана I и Грацијанов брат. Рођен је 371. Он је
после очеве смрти фактички био владар Италије, Илирије и Африке. Грацијан га је држао
под контролом. Пошто је Грацијана смакао узурпатор, Валентинијан је изгубио свој
положај, док му га није вратио Теодосије. Нађен је мртав у Вјену 392.
Рођен је 347. у Шпанији. Године 374. врши службу dux-а у Мезији, а 378. постаје
magister militum. Грацијан га је одредио за борбу против Гота после Валенсове погибије.
Теодосије-цар
192
државна вера. Строго је прогањао јеретике и пагане. Под снажним је утицајем миланског
епископа Амброзија.
Аркадије је рођен 377/8. у Шпанији, а Хонорије 384. Аркадије је постао август 383,
а Хонорије 393. Аркадије је добио Исток, а Хонорије Запад.
Аркадије је имао једног сина, Теодосија, који ће постати цар Теодосије II (408-450)
и објавити Теодосијев кодекс. Хонорије није оставио за собом потомство. На његово место
Теодосије II поставио је свог рођака Валентинијана III (425-455), сина Гале Плацидије и
Констанција III (из Ниша, владао је неколико месеци са Хоноријем 421).
Војска - Варваризована је не само војска, већ је све више људи варварског порекла
на утицајним положајима блиским цару. Вандал Стилихон је magister militum и врши
толики утицај на Хонорија да практично он влада западом. Убијен је 408. Претходно, (395)
он је наручио убиство Гала Руфина, преторијанског префекта који је имао велики утицај на
Аркадија. После тога Аркадије је био под утицајем Антемија, такође преторијанског
префекта.
193
Хуни долазе у Европу из Монголије око 370. Њихова племена уједињује Атила и
постаје њихов краљ око 435. или 440. Крајем '40-тих Хуни пустоше Балкан, пролазећи и
кроз Ниш. Затим праве заокрет и иду у Галију, где су се сукобили са Римљанима
(удруженим са Визиготима) код Каталаунских поља 451. Римљане је предводио Флавије
Еције, који је пре тога поразио и Бургунде који су прешли Рајну. После овог пораза Атила
и Хуни се спуштају ка Италији и 452. пустоше њен северни део. Убрзо се враћају ка истоку
и преко Дунава. Атила умире 453. и племена које је својевремено објединио се разилазе.
475. на престолу на западу налази се Ромул Августул. Он је био само још један у
низу слабих царева који су се смењивали на западу, а остао је упамћен као последњи цар
Западног римског царства. У редовима римских војника налазио се и најамник Одоакар.
Он је подигао устанак против цара 476, свргнуо га са власти и прогласио се за цара у
Италији. Био је аријанац и управљао, признат од стране Цариграда, као magister militum per
Italiam, мада је од тог тренутка Италија практично изгубљена и пала у руке Германа.
Одоакар је владао Италијом до 489, када га је смакнуо Теодерик.
194