Professional Documents
Culture Documents
Стеванчевић: ИЗМИШЉЕНА
ВИЗАНТИЈА или српски календар Светог
Саве и Вујански Kрст Патријарха Павла
13/05/2020 | by Админ
Приликом више посета Истанбулу, осамдесетих година прошлог века, имао сам срећу да
је један члан наше државне експертске делегације рођен у Истанбулу. Он ми је доста
помогао приликом обиласка историјских споменика.
Био сам изненађен да човек који тако добро познаје римске календаре и говори неколико
језика не зна да је постојао византијски календар. Вероватно је схватио да не уважавам
његово мишљење па је на крају вечере нагло променио тему.
Међутим, када сам у Истанбул дошао наредне године, мој саговорник није заборавио
наша размимоилaжења у вези са календаром јавно изречена на службеној вечери.
Обележје народа почиње да се јавља тек у 6. веку када почиње формирање држава у
оквиру Римског царства. Од тог времена почиње препознавање народа који су се
налазили у оквиру Римског царства. У документима после 6. века јавља се обележје
Ромеја ком народу припадају.
У својој дугој историји овај град никада није носио име Византион и никада није био
престоница Византије.
Ниједан цар источног дела Римског царства није носио назив византијски
цар. Ниједан документ није указивао да постоје Византијци.
Ако у Енглеској живе Енглези у Француској Французи онда је Византија једино царство
на свету где народ није носио име своје државе, односно у измишљеној Византији нема
Византинаца, али има Римљана.
Једном сину Аркадију је дао источни део а другом Хонорију западни део Римског
царства.
Западни део Римског царства пропада 478. године па источни део Римског
царства, Nova Roma, постаје наследник целокупног културног и историјског наслеђа
Римског царства.
После једног миленијума, од пропасти западног дела Римског царства, 1453. године
пропада и источни део Римског царства.
После пада источног дела Римског царства, економски оснаженом Риму никако није
одговарало да историјско и духовно наслеђе Римског царства дели са Новим Римом (Nova
Roma).
Због тежње папе да постане врховни поглавар Хришћанске Цркве, са принципом
непогрешивости, сукоб Васељенске патријаршије и римског Папе је
довео до Великoг раскола 1054. године. Хришћанска Црква нема врховног поглавара
а Васељенски патријарх је први међу једнакима.
Због тога је папа тражио начине како да доведе Рим у центар политике и да постане једини
поглавар Хришћанске Цркве.
Захтев папе за повратак културног и духовног наслеђа има историјске основе јер је
Римско царство настало из Римске Републике.
Сада источни део Римског царства, које је назван Византија, има неку “своју“
византијску историју која ће се писати у 16. и 17 веку, и која се не сме
поистовећивати са историјом Римског царства.
Назив Nova Roma треба избрисати из свих националних историја и свих црквених
документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.
Тако је Српско културно наслеђе постало колaтeрална штета у борби између Новог
Рима и Рима, односно Истока и Запада.
Српска Православна Црква чувала је Календар Светог Саве све до 19. века а данас
Календар Светог Саве не помиње ни Држава ни Српска Православна Црква.
Одношење рукописних књига, повеља, закона и црквених реликвија није била крађа
већ преузимање, на “безповратно чување“ и присвајање и својатање, велике
историјске и културне баштине српског народа.
Тако се наше бројне најстарије рукописне књиге налазе широм државних и приватних
колекција. Почевши од 17. века, велики број историчара пише византолошку историју
српског народа а све у складу са задатим циљевима Великог изумитеља. Када се изброје
све историје српског народа које су писали византолози долази се до сазнања да
ниједан народ у свету нема толики број измишљених историја као што има српски
народ.