Pitanje porekla i dubine naše istorije nije tema za busanje u grudi.

Pitanje porekla i istorije je

pitanje naše obaveze pred prošlošću, i imperativa da budemo bolji nego što smo sada. Već 50
godina naučna javnost zna za nalazišta koja pripadaju civilizaciji Vinče i Lepenskog Vira, pa ipak, u
našim udžbenicima i medijima tih tema nema. Civilizacije rođene na Balkanu mnogo su starije od
onih koje izučavamo u udžbenicima. Te civilizacije u našoj javnosti i sistemu obrazovanja potpuno
su skrajnute a i kada se govori o njima, prvo se naglasi da mi nemamo ama baš nikakve dodirne
tačke sa njima. Da li je baš tako?

Moderne nacije nastaju u 19.veku, ali narodi i plemena od kojih vučemo poreklo traju mnogo
duže. Srbi kao i drugi narodi sveta, u starom veku i onome sto nazivamo praistorijom, nisu
postojali u danasnjem obliku, ali daleko od toga da nisu postojali ljudi ciji jezik, mitologija,
verovanja, obicaji i geni imaju usku povezanost sa nama. Svi narodi sveta imaju svoje pretke i
korene, a spoznaja sopstvenih korena, civilizacijski je čin i obaveza.

Uporedjivanjem genetike i novih arheoloskih otkrica na jednoj i istorijskih zapisa na drugoj strani,
danas mnogo lakse nego nekada, mozemo uociti falsifikate. Tako je zvanično učenje o masovnom
dolasku Srba i drugih Slovena na Balkan u 7.veku praktično potpuno uništeno i napušteno, čak i od
najviđenijih predstavnika zvanične istoriografije, kakav je pre svih i iznad svih, pokojni Tibor
Živković. Danas se, međutim, postavlja pitanje nove paradigme, to jest, mora se dati odgovor na
pitanje: ako ono što je napisao Konstantin Porfirogenit nije puna istina, šta jeste? No, najpre, da se
podsetimo šta zvanična istorija kaže o Srbima i njihovom dolasku na Balkan u 7.veku:

Već u samom zapisu vidimo ogromnu nelogičnost da se jedan čitav narod sa sve ženama i decom
šeta i predomišlja od Soluna do Beograda. Mesto, to jest oblast Servija koja se i danas nalazi 90
km od Soluna, u blizini omiljenih srpskih letovališta Paralije i leptokarije, veoma je malo i sasvim
sigurno nije dovoljno za naseljavalje jednog naroda. Čitava stvar deluje još besmislenije kada taj
isti narod, nakon predomišljanja, naseli100 puta veću teritoriju teritoriju koja zahvata dve trećine
bivše Jugoslavije.

Prema Porfirogenitu, isti narod koji car Iraklije naseljava u maloj varošici, iste ili naredne
godine kao zamenu dobija da naseli čitav prostor rimske Dalmacije, to jest jadransko primorje, veliki
deo Bosne i Hercegovine i Srbije sve do Čačka. Jasno je, dakle, da jedini i glavni izvor onoga što naša
deca uče u školama nije pouzdan, i da sadrži krupnu logičku grešku. Zapis koji kaže da jedan kraljev
sin pokupi pola naroda, onda ga šeta napred-nazad hiljadama kilometara, pri čemu se njegova
brojnost za nekoliko meseci toliko uveća da naseli 100 puta veću teritoriju, više liči na neku prastaru
legendu, nego na naučnu istinu.

Iako Porfirogenitov spis sadrži velike nelogičnosti, arheološka iskopavanja Đorđa Jankovića,
sredinom devedesetih godina, potvrdila su da na celom prostoru rimske Dalmacije u 7.veku žive
Srbi. Naime, od Kosova do Šipova i Grahova, pronađene su srpske gromile, to jest obredne gomile
koje su sačinjavane u okviru obreda sahranjivanja.

Ono što kod Porfirogenita ne postoji a potvrdili su srpski grobovi, jeste činjenica da se veliki deo
njih datuje već u 5.vek, dok jedna grobnica u okolini Bosanskog Grahova, potiče još iz 4.veka. U
njoj je pored delova različitih predmeta koji su, u skladu sa običajima, stavljani kraj pokojnika,
pronađen i novac iz doba cara Valensa koji je vladao oko 370.godine. Pronalazak brojnih srpskih
grobova sa početka 5.veka, bio je tek prvi događaj koji je kod znamenitog Đorđa Jankovića
pokrenuo zaokret u mišljenju i njegovo distanciranje u odnosu na zvaničnu istoriju. Nalazi iz
srpskog manastira Tvrdoš, koji potiče iz 4.veka, pokazali su da 17 srpskih episkopa sahranjenih u
ovom manastiru pripadaju antropološkom tipu Ilira. Sem toga, u sloju koji potiče iz vremena kada je
manastir spaljen , a to je kraj 6.veka, pronađeni su ostaci slovenske grnčarije, što dodatno
potvrdjuje da su monasi manastira Tvrdoš, mnogo pre navodnog doseljavanja pripadali srpskom, to
jest, slovenskom korpusu…

Jedan od najvećih predstavnika srpske autohtonističe škole, Đorđe Janković, zapravo je najbolji
primer kako je kroz terenska istraživanja zvanična istorija doživela potpuni debakl. Ovaj srpski
arheolog na terenu je pronašao potvrdu čuvenog Nestorovog letopisa, najstarijeg ruskog
istorijskog spisa, koji jasno i nedvosmisleno govori o tome da su Sloveni u davna vremena, mnogo
pre navodnog doseljavanja, živeli na Dunavu i Moravi, u Iliriku. Ova ruska hronika napisana je
krajem 11. veka. U njoj, monah Nestor tvrdi da je Slovenima na Moravi u Iliriku, hrišćanstvo
propovedao apostol Pavle. Đorđe Janković rekonstruisao je i putanju apostola Pavla u skladu sa
narodnim predanjem koje je do danas sačuvano među Srbima Dalmacije i Hercegovine, a duž kojeg
su podizane trikonhalne crkve. Sem toga, u Židovaru kraj Vršca, gde je prema povesti prošao
apostol Pavle, pronađeni su ostaci hrišćanske crkve iz I veka, hrišćansko prstenje i ostaci krstionice.
Iako se paganstvo među Srbima, održalo jako dugo, i manastir Tvrdoš i crkva iz Židovara, jasni su
tragovi ka onome što najstarija ruska hronika svedoči, a to je činjenica da je jedan deo balkanskih
Slovena hrišćanstvo primio još u prvom veku. Ovaj letopis pisan je tako da slavi moć ruske države pa
možemo sa sigurnošću konstatovati da pisac nema nijednog motiva da laže i koren slovenske
civilizacije smesti u današnje srpsko Podunavlje. Prema Nestorovom letopisu, Sloveni se sa Dunava,
to jest iz Ilirika, pomeraju se prema Istoku - Ukrajini i Rusiji, zbog osvajanja Rimljana. Narod,
smatran i nazivan Ilirima, ne želi rimsku vlast. Svoj mir i slobodu traži u zaleđu slovenskih plemena,
što nedvosmisleno ukazuje na sličnost ili čak istovetnost, a u svakom slučaju, bratski odnos Ilira i
Slovena.

Nakon promene političke situacije u Ukrajini, prema svedočenju arheologa Jankovića, nastali su
veliki problemi sa istraživanjem tamošnjih ilirskih doseljeničkih naselja. Te političke prepreke
zaustavile su dalja istraživanja arheologa koji su nesumnjivo došli do materijalnih dokaza da se
jedan proces seoba događao mnogo pre 7.veka, i to a u suprotnom smeru od onog koji pominje
zvanična istoria. Slovenske izbeglice iz Ilirika, bežeći pred rimskim osvajanjima, duž Karpata
kretale su se ka Istoku i bratskim narodima na teritoriji današnje Poljske i Ukrajine. Veliki broj njih
skrasio se u zapadnim delovima Ukrajine, gde se inače nalazi mesto Bojki koje Profirogenit imenuje
kao lokaciju sa koje su Srbi došli na Balkan. Iz ovoga vidimo da to što, kako tvrdi Porfirogenit, car
Iraklije Srbima priznaje prava na teritorije današnje Srbije, Hercegovine i dela Dalmacije, nije tek
puka slučajnost i carev hir. Očigledno je da se oko 630.godine na Balkan se vraća jedna grupa ilirskih
Slovena, odnosno potomaka onih ljudi koji su tri ili četiri stotine godina ranije izbegli u Poljsku i
Ukrajinu. Postupak cara Iraklija morao je imati neki razlog – motiv. Jer, ako su se Sloveni dovukli za
Avarima i bili inferiorni u odnosu na njih, onda nema logike naredna Porfirogenitova tvrdnja da su
isti ti Sloveni, na jedan mig vizantijskog cara, najurili nadmoćne Avare. Sloveni koji se u 7.veku
doseljavaju na Balkan su, sasvim izvesno, jedna dobro organizovana vojna formacija a nikako čitav
narod. Oni su praktično povratnici i potomci ljudi koji su tu živeli ranije a očigledno srodni narodu
koji na Balkanu živi. Time jedino i možemo objasniti zašto car Iraklije baš Slovenima, a Srbima
konkretno, priznaje pravo na državu u sledećim oblastima: Србија, Паганија(dolina Neretve) kao и
земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, što su zapravo današnja Hercegovina i južna
Dalmacija. Time je za duži vremenski period smirena situacija i zaustavljen haos na granicama
carstva.

Najstudiozniji pripadnik zvanične istoriografije, često nazvane bečko-berlinska škola, pokojni

Tibor Živković, 20 godina je proučavao delo Konstantina Porfirogenita, jedino delo na kome se
zasniva zvanično učenje o dolasku Srba i drugih Slovena na Balkan. U svojim istraživanjima on je
zaključio da Porfirogenit nema nikakava direktna saznanja o Srbima, već u svojoj biblioteci nalazi
zapis izvesnog vatikanskog službenika i praktično ga citira i prepričava u svom čuvenom delu.
Tibor Živković, nakon 20 godina istraživanja Porfirogenita, a pred kraj svog života, dolazi do
zaključka da je doseljavanje Srba u 7.veku postojalo u minimalnom obimu od 2 do 3% u odnosu
na postojeće starosedelačko stanovništvo.

Nažalost, ostali smo uskraćeni za detalje Živkovićevih otkrića i novog naučnog pogleda na naše
poreklo jer je, nakon teške bolesti, ubrzo preminuo.

Pojam Sloven jeste prilično mlad i u široj upotrebi se pojavio, najverovatnije krajem 4. i
početkom 5.veka, ali su nazivi brojnih slovenskih plemena, poput Srba i Hrvata, su mnogo stariji.
Smatra se da je pojam Sloven ušao u upotrebu u jeku velike seobe naroda, kada su predslovenska
plemena pojmom Sloven, počela da označavaju ona plemena koja govore (SLOVE) istim jezikom.
Iz pojma Sloviti i potiče naziv Sloven, dok je značenje imena starih plemena, poput Srbin, Hrvat,
Čeh danas praktično zaboravljeno i o njima se samo nagađa kroz otkrivanje prastarih arheoloških
tragova i proučavanje starih pisaca.

Među Rusima, a još više među Česima i Poljacima, široko je rasprostranjeno predanje da su došli sa
Balkana, odnosno iz Panonije. Mnogi njihovi pisci srednjeg veka zabeležili su to u svojim istorijskim
hronikama, a o čemu ćemo ponovo govriti u nastavku emisije. Iako su vlasti u zapadnoj Ukrajini
omele dalja istraživanja ilirskih doseljeničkih naseobina, put do istine nije se mogao zaustaviti.
Arheolozi su došli do još jednog otkrića koje je dodatno urušilo zvanično učenje po kome su Sloveni
došli na Balkan u 7.veku. Još 1996.godine srpski arheolozi su otkrili da su u Banatu i Bačkoj, kao i u
delovima Istočne Srbije, u 3. i 4.veku živeli Sloveni. Ruski naučnici ovu istinu obelodanili su desetak
godina kasnije, a radi se o takozvanim Limigantima čiji centri su bili u blizini Velikog Gradišta i
Slankamena. Za divno čudo, teritorije Limiganata se poklapaju sa civlizacijom Lepenskog Vira i
prostorom Vinčanske kulture. Dva plemena, latinski zapisana kao Amikeni i Pikeni čine Limigante.
Oni, prema svedočenjima starih spisa ne govore ni latinski, ni grčki, ne germanski, ni sarmatski, a
arheologija će pokazati da se po načinu života, grnačariji i ishrani apsolutno ne razlikuju od Slovena.
Ono što otkriće slovenskog porekla Amikena i Pikena čini još važnijom je njihova očigledna
povezanost sa Amanitima i Pikenzima koji su drevna ilirska plemena. Time je, po prvi put,
uspostavljena čvrsta arheološka veza i dokaz da su velika ilirska plemena bila slovenska. Zapravo,
preciznije bi bilo reći, da su pomenuta ilirska plemena bili preci Slovena.

Zvanična, tzv, bečko-berlinska škola nije saglasna gde se precizno nalazi prapostojbina Srba, ali
ogromna većina njih danas tvrdi da su to Karpati. Ovo je verovatno najsmešniji deo priče jer se to
ime Karpata izgovara kao da su oni negde na Bliskom Istoku ili u Aziji. A suština je u tome da
Kaprati počinju upravo u centru Dunavske civilizacije Lepenskog vira i Vinče. Karapati su planinski
masiv koji spaja i prožima slovensku civilizaciju oduvek, te samim time ne mogu biti suštinski
odvajani od Balkana i Srbije. U tom smislu se, čak i da su svi Srbi i Sloveni doseljeni sa Karpata, ne
može govoriti o nekom stranom telu na Balkanu. Prostor Karpata je i geografski i kulturološki i
istorijski krak drevne Dunavske civilizacije, začete na teritoriji današnje Republike Srbije. Tako
zaključujemo da se narod koji je govorio jednim ili veoma sličnim jezikom prostirao od Balkana,
preko Karpata do Rusije, i na severu do Nemačke, te da se po potrebi ili nuždi izazvanoj ratovima,
pomerao i vraćao na neku od pomenutih teritorija. Od Beograda do Užgoroda ima praktično kao od
Beograda do Knina, te bi u stara vremena, bilo smešno govoriti o doseljavanju nekog stranog i
tuđeg naroda.

Sva pomeranja i selidbe donosila su izvesne promene u kulturi, jeziku i načinu života. Uz sve
promene, kontakt sa strancima, raspade kultura, upade i doseljavanja stranih plemena, arheologija
Balkana pokazuje očiglednu i jasnu liniju kontinuiteta. Uostalom čitav slovenski svet nalazi se na
istom prostoru i danas, s tom razlikom, što danas postoje čvrste državne granice. Nažalost, sukobi
među slovenskim plemenima, a za čudo, potpuno je isto bilo i sa ilirskim, bili su glavna
karakteristika našeg naroda. Uvek je neko pleme moralo da se udruži sa stranim zavojevačem i
zabode nož u leđa drugom slovenskom plemenu, pa Mavro Orbin 1600.godine u svom Kraljevstvu
Slovena o tome posebno piše. Ova antologijska, a u Srbiji zabranjena knjiga donosi povest o
bratoubilačkim sukobima koji su sprečili da slava i kraljevstvo Slovena budu mnogo veći. Tako je i
danas pa su Ukrajinci i Rusi najgori neprijatelji a isti je slučaj sa Srbima i Hrvatima.

Sada je trenutak da se vratimo u najraniju prošlost. Pomenuli smo Lepenski vir kao najstarije
poznato izvorište civilizacije na ovim prostorima. Danas se postavlja pitanje postoje li bilo kakvi
tragovi koji našu genetiku, kulturu, religiju i običaje mogu povezati sa genetikom, kulturom,
religijom i običajima Lepenskog Vira. Odgovor je DA, ali istina nije tako jednostavna. Ona je
zapravo vrlo složena i slojevita. Živimo na veoma trusnom području gde su ratovi, seobe i ubijanja
pravilo a mir i razvoj civilizacije izuzetak. Prekidi kultura, država i civilizacija su redovna pojava te
se verovatno teško može govoriti o neprekinutom življenju naših predaka na ovim prostorima.
Ipak, određeni kontinuitet promalja se kroz sve misteriozne naslage prošlosti. Evo konkretno šta
nas povezuje sa Lepenskim Virom.

Ispitivanjem skeleta na praistorijskoj lokaciji Lepenskog Vira, naučnici su došli do podatka da je od

17 ispitanih, čak 10 pripadalo haplogrupi I kojoj pripada najveći deo današnjeg balkanskog
stanovništva. U okviru haplogrupe I, postoje različite podgrupe, odnosno mutacije, pa su tako i u
Lepenskom Viru pronađene mutacije I, I2, I2a1 i I2a2. Ključno saznanje je to da 4 od 10 skeleta
mogu biti preci današnje dinarske haplogrupe kojoj pripada oko 36% do sada ispitanih Srba
muškaraca. Ostalih 6 koji pripadaju haplogrupi I2a2, danas se pripisuju Svebima koji vode poreklo
od Rasena, ali i Gotima i Vandalima. Ove narode, stari katolički pisci Dubrovnika i Dalmacije,
povezuju sa Slovenima. Mavro Orbin 1600.godine navodi stotine vandalskih reči koje su istovetne
našem današnjem jeziku.

Suština onoga što saznajemo iz genetike Lepenskog Vira jeste da, na osnovu zvaničnih
međunarodnih ispitivanja, možemo postaviti tvrdnju da su pre 8000 godina, na teritoriji
današnje Republike Srbije, živeli i daleki genetski preci današnjih Srba, Hrvata i drugih Dinaraca -
južnih Slovena. Naravno, ne možemo nikako govoriti o njihovoj brojnosti i procentu u odnosu na
druge genetske tipove. Na osnovu arheoloških ispitivanja, i njihovim uporedjivanjem sa raznim
istorijskim svedočanstvima, možemo utvrđivati koliko se u religijskom, običajnom i kulturnom
pogledu može uspostaviti veza sa današnjim stanovništvom Srbije i Balkana. Jer… genetika je
samo jedan deo mozaika kada govorimo o narodima, a drugi deo su jezik, običaji, mitovi, način
života, verovanja.

Krsne slave Srba najjasniji su trag ka najstarijim vremenima. Dugo je vladalo mišljenje da su krsne
slave nastavak poštovanja raznih slovenskih božanstava. Nije nam namera da tvrdimo da slovenski
bogovi i srpske slave nisu međusobno povezani. Ipak, sasvim je jasno iz nekoliko prostih dokaza da
je poreklo slava mnogo starije i dublje. Naime, opše je poznato da se slave kod Srba nasleđuju ne
samo porodično, već i nasleđivanjem imanja. Kada Srbin dobije imanje ili kada ode na miraz kod
žene pa preuzme ognjište, on preuzima i slavu tog imanja i ognjišta. To je jasan dokaz da su slave
vezane za ognjište, a ognjište je opet direktno i tesno vezano za pretke, to jest kult predaka. Važnost
i svetost ognjišta kod Srba očuvala se kod Srba do današnjih dana, kroz poeziju, narodne izreke i
svakodnevni govor. Ognjište je i dan danas reč koja označava nešto sveto i uzvišeno kod Srba a
etnologija je zabeležila neverovatno veliki broj rituala koji se vrši pored kućnog ognjišta. Praktično
sve važne stvari, uključujući zavete i zajmove Srbi vrše pored ognjišta gde po verovanju svoj život
nastavljaju preci porodice, to jest, nekadašnje glave porodice i plemena. O tome vrlo detaljno
govori Aleksandra Marinković Obrovski:
‘’ Сматрало се да се на огњишту окупљају домаћи духови, душе покојника и предака који
утичу на плодност, здравље и укупан напредак заједнице. Овакво уверење потиче од обичаја
по коме су покојници у давна времена сахрањивани испод огњишта (или кућног прага).
Касније када се престало са оваквим начином укопа, остао је обичај да се огњишту одаје
поштовање као да предак јесте и физички на том месту, па су и ритуали пратили такво
веровање, а један од њих је забележен у околини Крушевца по коме су покојника мерили
црвеним концем, да би потом тај конац закопали крај огњишта у нади да ће их он штитити и
доносити срећу дому. Црвени конац овде означава замену за самог покојника.’’

O svemu ovome govorimo jer je u Lepenskom viru potpuno jasno i nedvosmisleno vladao kult
ognjišta i predaka, kao i sahranjivanje ispod ognjišta. Bilo da su pokojnici sahranjivani ili spaljivani
čest je slučaj da su njihovi posmrtni ostaci zakopavani ispod ognjišta. Po svemu sudeći, ispod
ognjišta su sahranjivane takozvane glave porodice, to jest, najistaknutiji članovi porodice. I dan
danas u velikom delu Srbije pokojnici se sahranjuju na kućnim imanjima. Takav je slučaj i u
zapadnim i istočnim delovima Srbije. Sem sahranjivanja u okviru imanja, do danas se kod Srba
zadržalo stavljanje predmeta u kovčeg pokojnika koji su bili karakteristični i važni za njegov život.
Sem toga, jedan od običaja koji nas povezuju sa najstraijom prošlošću jesu i daće prilikom kojih se
jede na groblju. Takođe je zanimljivo da su u mnogim delovima Srbije, sačuvani i običaji da se,
nakon sahrane, podižu šatori u kojima se služi hrana i piće kao na bilo kojoj drugoj gozbi. Ovi običaji
nisu se zadržali kod Slovena koji su primili hrišćanstvo od Rima i postali katolici, kao i kod
muslimana. U pravoslavlju je postojala veća tolerancija prema ovom praistorijskom nasleđu, a
očigledno je i da su Srbi, iz nekog razloga, bili tvrdoglaviji i uporniji u poštovanju prastarih običaja.

..’’ Огњиште се није смело срушити или оштетити. У књизи проф. Душана Бандића наводи се
један у том смислу изразит пример; огњиште проте Матеје Ненадовића остало је у њиви
новог власника парцеле на коме је некада била кућа овог војводе из Првог српског устанка. И
поред чињенице да је огњиште сметало при обрађивању њиве, човек који је купио земљиште
никада га није оштетио, већ га је упорно при пољским радовима пажљиво заобилазио,
поштовао га и чувао…’’

Činjenica da nijedan slovenski narod, sem Srba, nema krsne slave, ubedljivo pokazuje da se
njihovo praporeklo može i mora tražiti u kultu ognjišta i predaka Lepenskog Vira, a ne među
slovenskim bogovima. To onda jasno pokazuje da, bez obzira na selidbe, kataklizme i raspade
civilizacija, mi do danas imamo sačuvane tragove koji nas vežu za najstariju prošlost.

Da je na prostoru čitave Istočne i jugoistočne Evrope živeo praktično jedan narod, sa regionalnim
osobenostima i specifičnostima, govori nam i najstariji češki istorijski spis Dalimilova hronika.
Izgovorićemo to na češkom: V srpskem narodje jest zemje, jížto Harváty iméno je. V té zemi byl
lech, jemužto jméno bylo Čech. U prevodu: U srpskom narodu, je zemlja čije je ime Hrvatska, U toj
zemlji bio je jedan loš čije ime je bilo Čeh. Dalimilova hronika je samo jedno od sačuvanih predanja
o tome da je centar Slovenstva u davnoj prošlosti bio na Balkanu, to jest, konkretno na Dunavu,
tamo gde su Lepenski Vir i Vinča. Najstarijiji češki istorijski spis zanimljiv je i zbog toga što srpsko
ime pretpostavlja imenu Slovena. Po njemu, Srbi su ti koji u najstarija vremena predstavljaju pleme
iz koga se ostali Sloveni rađaju. Iz Dalimilove hronike možemo nazreti ponešto i o samom značenju
srpskog imena, koje u sebi nosi neku vrstu istovetnosti ili paralelizma pojmu Sloven. Kao što se reč
Sloven koristila kao znak prepoznavanja za sve ljude koji slove(govore) istim jezikom, postoji
mogućnost da se srpsko ime, u nekom ranijem periodu, koristilo kao znak pripadnosti istom rodu,
to jest za sve one ljude koji imaju isti način života, ista verovanja i jezik.

Najmanje 3 veoma stara češka, poljski i najstariji ruski istorijski spis, takozvani Nestorov letopis
govore da su se Sloveni od samih početaka ljudske istorije žive na teritoriji Balkana, na Dunavu, u
Iliriku. Ovome sada dodajemo i naučnika našeg vremena, Rusa Olega Trubačova koji prvobitnost i
koren slovenstva smešta u Podunavlje i Ilirik. On, naime, ispituje jezike Slovena i uviđa da keltski
uticaj na jezik Rusa i Poljaka nije mogao nastati u Moskvi ili Varšavi, već jedino i isključivo u
srpskom Podunavlju i Iliriku gde su Kelti živeli zajedno sa Slovenima. Iste reči iz oblasti zanatstva,
od Kelta preuzimaju kako slovenska plemena sa teritorije Balkana, tako i ona koja ćive mnogo dalje
od Kelta, na Volgi, Dnjepru i Donu. Iz ovoga jasno zaključujemo da stanovnici Ilirikuma, što će reći
Iliri, 300 godina pre Hrista, govore istim ili sličnim jezikom kao i stanovnici današnje Poljske, Rusije,
Ukrajine, što će reći Sloveni, odnosno plemena koja će kasnije biti objedinjena nazivom - Sloveni. Na
osnovu rada Olega Trubačova, jasno se vidi da 950 godina pre navodnog masovnog doseljavanja
Slovena, na Balkanu, veliki broj ljudi govori jezikom koji će nauka kasnije nazvati slovenskim. A šta
tek reći o vezi latinskog i slovenskog jezika, o kojoj je pisao Pavle Solarić pre više od 200
godina?!?! Nije li jedino logično da se ona dogodila tamo gde su se Rimljani i Sloveni sudarili a
Rimljani su na Balkan prodrli okvirno 250 godina pre Hrista, nakon čega su se sukobili sa Ilirima.
Mešanje latinskog i slovenskog jezika moglo se dogoditi samo na Balkanu, u Iliriji, i to samo pod
uslovom da su ilirska plemena govorila slovenskim jezikom! Kratko – Kurtus, Krivo-Kurvus,
Kresta-Krista, Cucus – Kukavica, ptica koja kuka, i moj omiljeni primer, od naše reči hlapiti i
halapljiv – latinska reč za krađu clepo današnje kleptoman, samo su neki od preko 600 primera
koje je 1818.zapisao Pavle Solarić

U prilog tezi da Balkan pripada jedinstvenom slovenskom praetničkom prostoru koji je ranije
svođen samo na udaljenije delove Istočne Evrope, navešćemo i genetske dokaze. Ti dokazi, što je
najvažnije, bacaju potpuno drugačije svetlo na istorijske dokumente koji opisuju razne seobe
naroda. Genetika nam potvrdjuje ono što nalaže i zdrava logika, a to je da masovne seobe,
opisane u raznim starim spisima predstavljaju preuveličavanje i književni opis, a nikako istorijsku
istinu. Naime, genetskim ispitivanjima, postalo je jasno da se čak i Mađarska i Rumunija- zapravo
genetski poklapaju sa slovenskim narodima. Tako recimo Mađari imaju blisku genetsku sliku
Slovencima, a Rumuni su još bliži genetskoj slici Srba. To je genetika u kojoj dominiraju I2a
dinarska grupa balkanskih Slovena, kao i R1a tipična za Istočne i Zapadne Slovene. Svuda gde su
Sloveni postoji kombinacija I2a i R1a genetske grupe, te nam to otkriva da su Rumuni jezički
romanizovani a da u genetici imaju mali procenat romanskog. Mađari su takođe, u vrlo malom
procentu genetski naslednici Ugara, što nam potvrdjuje tezu da nema masovnog doseljavanja, već
ratnička dobro organizovana skupina nameće vlast starosedeocima. Ovde dodajemo i Bugare. Iako
pleme koje je osnovalo bugarsku državu, nije slovensko već je azijatsko, to ne znači da su današnji
Bugari srodni Tatarima. Naprotiv, genetska istraživanja potvrdila su poklapanje bugarske genetike
sa genetikom drugih južnih Slovena. Doseljenici, dakle, čine beznačajno mali procenat u odnosu na
starosedeoce u Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj. Zašto bi onda u slučaju prostora na kome danas
žive Srbi, Hrvati i drugih južni Sloven, situacija bila drugačija?

…NASTAVIĆE SE…