Professional Documents
Culture Documents
Аутор је лонгселера књиге Српско Српски Речник, која баца ново светло на
развој најстаријих цивилизација Медитерана и Европе.
г. Дамјановић о Илирима:
“Кад се у Тирани 1985. године појавила књига Илири, Српска Академија коначно
добија дозволу да одговори албанским „научницима“. Наши одабрани су то и урадили
следеће године, а књига с овог скупа угледаће свет тек 1988. године. Ажурно, нема
шта, и то баш некако пред већ чувено „буђење народа“. Свестан сам колико је
термин – албански научници – у најмању руку неозбиљан јер спада у ону врсту
појмова којима би одговарао израз „српска морнарница двадесетог века“, дакле
нешто што можда, и ако постоји, није вредно помена. Та је група јашући
панилирског парипа својим „истраживањем и налазима“ премашила чак и своје
германске инструкторе, који су им још 1891. „сачинили“ албански етимолошки
речник, а овај је спис један од каменова темељаца измишљотине о илирском пореклу
шиптара. Без обзира на све и то је велики напредак за „ентитет“ коме је Доситеј у
пролазу и доколици састављао азбуку.
Порекло самих Илира је доста тамно. Ипак Милан Будимир нализи њихове
претке у Пеластима (в. Пелазги). У историјско доба прилично је јасно одређена
њихова шира и ужа територија у грчким и латинским споменицима. Отац историје
зна за Илирију на Дрини и Сави, а каснији хеленски писци налазе расуте илирске
енклаве и по Пелопонезу. Помпоније Мела, најстарији римски географ из првог века,
разликује Илире у ужем смислу као племе на југу данашње албанске државе. Изгледа
да су доцније, по својој навици, ово име Римљани користили и за остала слична
племена низ јадранску обалу. Ствар је даље у основи врло проста: како Илири нису
имали своју писменост (или није сачувана), од њиховог језика остало је мало, јако
1
мало и то углавном сачуваних андронима и топонима, већином у штурим записима
на камену – наравно на латинском. Са ових истргнутих глоса по гробљима требало
је реконструисати читав језик што је наравно немогуће. Ипак германска бечко–
берлинска школа успела је да стрпа „илирски језик“ у кентумску језичку групу у коју,
авај, неспада данашњи арнаутски, који по тој класификацији долази у сатемску групу
где је и српски.
Питање где се дедоше Илири, ипак дакле остаје. Можда бисмо данас имали
тај одговор да је рецимо Гај Јулије (в. Цезар) описао Илирик као што је то до детаља
учинио са покрајинама Галијама у својим Коментарима. Ипак, усуд га је два пута
одвратио од путовања овамо где је, по сопственом тврђењу, желео да „упозна те
народе и њихове земље.“ Касније у грађанском рату, кад је коначно прешао на ову
страну мора да је био сувише ангажован биткама против помпејеваца да би се
занимао за локалне прилике.
2
Најзад, за скидање вела са илирског имена од „легитимних“ средстава остала
је још етимолошка страна. Неизбежни Скок је лепо „разрешио“ погрешно тумачење
етникона Илир, које је тобоже сачувано у арбанашком придеву лир – слободан, као
позајмљеницу од латинског либер. То наравно ни мало не одступа од већ
установљеног да је арнаутски у ствари хибрид српског и латинског. Ипак, Илир нас
тако неминовно доводи до наше иловаче чији минимум ил значи глина – земља. Једна
наша кратка реч – гњило, садржи два минимума од којих први гњ показује да се ради
о нечему гњецавом, дакле што се гњечи као иловача – глина – земља. Пратећи даље
јединствену логику српског, Илир је ништа друго до Земљак! Истим путем долазимо
и до Пријамовог пелашког Илиона, града на хумци – Хума (в. Хум) али и Земуна и
Илока. Можда на изглед парадоксалан закључак намеће се овде сам: Срби су и преци и
потомци Илира!”
http://www.srpskosrpski.org/
где можете и наручити обе свеске СрпскоСрпског речника. Препоручујем вам обе
књиге од срца. Ове књиге као што можете приметити нисам поставио у
електронском формату, прво, зато што их у тој форми немам а друго зато што
мислим да г. Дамјановић заслужује сваки динар за свој рад који је од огромног
значаја не само за србску етимологију већ и најстарију србску историју.
ЧЕСТИТИ
И … Наравно, прво сам погледао енглески речник. Тамо поред честити стоји и
чест – chest, кутија, сандук, груди. Ово груди очигледно мисли не на спољашњи,
видљиви део груди, јер би у том случају рекао брестс – сисе, већ на груди у смислу
запремине грудног коша (в. Плима). Ту има и честнат – кестен; мисли се наравно на
плод кестена.
Неко би могао да каже да ови енглески изрази вуку из латинског CASTE – чисто,
невино… Затим, CASTANEA – кестен и CISTA – сандук, шкриња, ковчег. Добро, кажем,
опште гледано енглески доста црпе из латинског и грчког, у ствари огроман број
израза. Али узмимо још један појам из chest – cist саречја, то је цистерна. Место где се
чува вода за пиће. И сад ћу да урадим нешто непопуларно – сећам се кад сам био на
Дарданелима; лађа је пристала у месту које се зове Чанаккале. Дакле, сад ћу да ставим
3
квачицу испод Ц (с), као што то раде Турци да од Ц постане Ч. И цанак прелази у чанак
ÇAΝAΚ. И сад читамо поново CISTERNA – ÇISTERNA чистерна, место где је чиста вода!
Ово сам само понудио једну пречицу, а сад следе докази за оне којима ово није било
довољно.
Ако нисте нашли, ево: CASTIGATOR „кажњавач“. Једна од нај убедљивијих казни
је казна ватром. А ватра прочишћава, чисти. Ватра је чиста. Добро, рећи ће неко, а
дабар? CASTOR? Има ли чистије животиње од дабра? Па стално је у води!
А да сам био потпуно у праву када сам латинску цистерну прогласио српском
„чистерном“ коначно ме је убедио израз ЧИСТА, такође из Миклошићевог Лексикона.
Тај облик чиста значи uterus mater! Може ли јасније?! Чиста је дала чисту!
Када сам на почетку поменуо и кестен – честнат, морам сад нешто и да кажем о
њему. Прво, говоримо очигледно о јестивом кестену. Да би се јео, мора да се пече. Том
приликом му испуца кора и он се љушти- чисти. Кестен има ту тврду љуштуру (в.
Лустрација), као неку врсту коштаног ткива пужевске кућице. Дакле, кестен је коштане
љуске, и ту видимо сличност са појмом коштица (трешње, вишње, шљиве). Иначе,
стари руски израз за воће са коштицом је костјаника. И коштица и костјаника су
очигледан деминутив од кост, малецка кост!
4
Српско-Српски речник
ГОУСТ
Поређаћу четири речи, ево сад: гоуст (дух, утвара), демон, дух, спирит. А ви
одговорите која је од те четири речи српска? Наравно, дух је сигурно, рећи ћете. Али и
остале три су српске, ево и зашто.
Можда је сад време да се позабавимо и појмом гас. Није лоше сетити се израза
– гасити ватру. Како год гасили ватру, водом или ударцима (гушењем), појавиће се гас
односно дим. Гас је дакле последица гушења, односно гашења. И дозволите ми једну
паралелу: деловање воде на ватру изазива гашење, али је слично деловање воде и на
човека. Наизме, може да изазове гушење, и живот се гаси. Дакле гашењем ватре
појављује се гас а гашењем живота гоуст. Али сад тек почиње. Бићу слободан да се
позовем на нашег легендарног писца (а мог омиљеног) Мавра Орбина. (в. Орбин).
И ево, дум Мавро приказујући словенски живаљ на острву Рујани каже потом и
о граду Ретри како тамо Ободрити обожавају Радигаста или Радигоста. Њега су
приказивали (кип) као јунака са великим мачем у руци док поред њега стоји човек
нижег раста, у оделу странца. Даље Орбин цитирајући старе писце објашњава да је код
Словена обичај заштите дошљака. Тако да онај ко занемари древни закон
гостопримства, бива обезглављен. Али мач Радагаста упозорава не само на смртну
казну ономе ко заборави гостопримство, већ и на право домаћина да мачем прибави
све што је госту потребно!
Радогост или Радагаст је у ствари оно што му име каже, радосни гост, гост који
радује и коме се радује. Сасвим слободно речено, он је односно, то је радост
гостопримства. Име у облику Радагас је забележио Орбин не само као божанско-
идолско већ и као лично, људско, краљевско име. Тај Радагас изронио је на прелазу из
четвртог у пети век и са двеста хиљада људи пленио Тракију, Панонију, Илирик и Норик
и кренуо на Италију с идејом да је целу потчини. Чак је имао жељу да владари његови
наследници носе титулу радагаси, као што се по Цезару и Августу цареви називаху
августима и цезарима. Треба ли уопште сад још наглашавати да се и код имена идола
Радигаста и војсковође Радагаса ради о правом српском и словенском имену старом
најмање 1500 година.
У Радогосту се без сумње налази клица ГС која даје гушу (врат) и гозбу (гостьба).
Гости се служе из неког суда, чиније. А латински назив такве посуде је густаториум. Гост
5
затим проба јело, то је густус gvstvs и ужива у јелу и гостопримству gvsto – уживати.
Једном речју, он се гости.
Да видимо шта Тит Ливије каже за Тула Хостилија, трећег краља Града. Негде с
почетка седмог века пре Христа, после Ромула и Нуме, Римом је завладао Тул
Хостилије. А и он је као и његови претходници краљеви, потицао од Тројанаца. Ако је
тако, онда је његово име Хостилије много старије од латинскког језика. Добро је
позната пракса да се у старим породицама, поготово племићким, врте кроз генерације
једна те иста имена. Зато није необично кад Ливије каже:“ Када је Нума умро Град се
вратио у интеррегнум а затим народ изабра за краља Тула Хостилија, унука оног
Хостилија који се истакао…“. Због свега овога сматрам да није сувише смело
претпоставити да је и деда Хостилије био унук неког Хостилија, као што је и Радагас
могао биди унук неког Радагаса, зар не!? Није уопште немогуће да и Хостилије и
Радагас(т) настају од гост. Гост у смислу гост (странац, намерник), али и у смислу дух
претка заштитника, онај демон – димон (в. Демократија) који се може приказати,
појавити и у самом породичном огњишту средишту родовског култа. Огњиште је тако
било нека врста „плазма екрана“ кроз који се добијала слика претка заштитника који се
дабоме јављао најчешће у облику гаса (гост) или дима (димон, демон).
Ако обратимо пажњу на реч спирит – дух, лакоћемо у њој наћи језгро пир (в.
Перун). Пирка ветар, ватра се распирује, дакле опет наилазимо на ваздушно кретање и
дим. Миклошић уосталом и за пир (гозбу) и за гозбу даје исто латинско објашњење
конвивиум, што значи друштво око ватре! Најзад и онај „наш“ дух може да буде и
душа. Можда је добро сетити се сличности: душник – душа – душење (гушење) са гуша
– гушење. Што је у ствари исто.
Дух је и дах по хладном времену. Кад урадимо хххууу зими, из уста изађе пара
коју видимо као гушћи ваздух, да не кажем дим. И ето, у тој једноставној радњи састају
се четири наизглед неповезана језгра: дим, пир, дух, гас.
Српско-српски речник
ДЕРМА
6
Од мноштва енглеских израза насталих из ДР издвојићу један заиста драстичан,
при том не мислим на драстично што такође долази од нашег драња – јер је
најдрастичнија казна одувек била драње. Мислим на дрејп, израз вишег степена који
подразумева одређену цивилизованост. Дрејп је и тканина и наборана тканина, баш
добра замена за кожу односно крзно а крзно се ‘’добија’’ једино драњем. Међутим ево
нисам издржао и даћу само још један пример из енглеског: драј – суво, јер оно што је
одрано оставља се на сушење и заиста, одвојени од тела, кожа и крзно, постају
синоними сувоће.
Ево још примера из грчког, и остављам овај ДР на миру. Прво дерма – кожа, оно
што се дере. То је лако али има још. Дерос – одрана кожа. Може ли бити српскије?
Може, дратос – огуљен, да не кажем “одрат”! Кажемо и данас – одрао се од рада, баш
као старогрчки епски драо – радити. И још само један пример, дрепане – наоштрена
сабља са унутрашње кривине која се развила од српа и ловачког ножа за драње. Баш
оваквим “дрипцем” витлао је Александар у бици код Иса.
Пређимо на енглеско скин. Многи ће сад скочити кад кажем да оно долази од
скинути, уклонити кожу са тела. Прва одећа беше од коже и крзна. Баш као старогрчки
скене –шатор, који такође беше од скинутог са животиње. Па и прво позориште беше
скена – сцена, обичан кожни застор. У латинском пак сачувана је и назална варијанта
нашег скинути кроз израз скиндо, с уметнутим Н. Ово скиндо значи, замислите,
раздерати. Тако да се вратисмо нашем дрању преко скидања, што му дође исто, јер
кожа се и скида драњем.
С’поштовањем:
Џамбас