ВЛАДАЛАЦ

ПРВА ГЛАВА

- Говори о два типа владавине, то су или републике или монархије

- Монархије могу бити наследне или су нове

ДРУГА ГЛАВА

- Не жели да прича о републикама, јер је већ једном говорио о томе, али говориће о
монархијама – како се могу управљати и како се могу одржавати
- Нова монархија теже одржава власт, од наследне
- Војвода од Фераре као пример тога
- дуга и устаљена владавина брише успомене на старо и не даје разлога променама;
јер једна промена увек оставља разлоге за остваривање нове промене

ТРЕЋА ГЛАВА – о мешовитим монархијама

- људи радо мењају господара надајући се да ће им бити боље

- пример: Француска која је два пута изгубила Милано

- ако владар хоће да одржи власт у освојеној држави треба да прво угаси лозу
њиховог старог владаоца, друго да им не мења ни законе ни намете

- добро би било и кад би се населио на освојени простор, као што је учинио Турчин у
Грчкој

- други бољи начин је да оснује једно или два места као насеобине које би
представљале кључне тачке те државе или у њој држати довољно војника и
оружане снаге – боља је прва опција јер мање кошта

- напомиње: људи се морају или придобити или уништити, јер се свете за мале
увреде, док за велике не могу

- не сме да буде других моћних туђинаца на твојој освојеној територији, као пример:
Римљани у Грчкој
 - тада се дешава оно што лекари говоре о јектици – у почетку ју је лако лечити и
тешко установити, али после пошто се није установила у почетку ни лечила, лако ју
је установити, а тешко лечити

- поново се враћа примеру Француске: Луј XII је направио пет грешака, али га је
шеста докрајчила: почео је отимати Млечанима државу, а превелику моћ је дао
Цркви и Шпанији

- кад ми кардинал од Руана рече да се Италијани не разумеју у ратовању, ја му

одговорих да се Французи не разумеју у политици

- из овога се изводи опште правило: пропада онај који је утрок да неко постане
моћан, јер је овај ту моћ створио или вештином или силом, а и једно и друго буди
подозривост онога ко је постао моћан

ЧЕТВРТА ГЛАВА – Зашто Даријева краљебина, коју је Александар заузео, није после
Александрове смрти устала против његових наследника?

- Најбоље је да у државама не буде сачувана успомена, али уколико јесте онда је

најбоље владати на два начина: или један господар, а сви остали потчињени, који
као министри, владају његовом милошћу, или управља један владалац са
великашима који тај положај заузимају старином своје породице а не милошћу

- За први тип пример је Турска, за други Француска

- Турску је тешко освојити такву, али је лако одржати освојену, док је ствар код
Француске напротив супротна

- Великаши имају високе положаје, које им краљ не може одузети, а да себе не

доводе у опасност

- Даријева држава је по типу била слична Турчиновој, стога је Александар успео да

је очува

- Александрови наследници да су били сложни могли су безбрижно очувати, али: и у

тој држави десили су се само они немири које су они сами створили
ПЕТА ГЛАВА – Како треба управљати градовима или облстима које су, пре него што
су освојене, живеле по својим законима?

- Заузете државе можемо на три начина одржати: први – уништити их, други – лично
се тамо настанити, трећи – оставити их да живе по својим законима извлачећи од
њих известан данак, успостављајући у њима владавину неколицине

- Као пример: Спарта и Римљани

- Спартанци су држали Тебу и Атину образујући у њима владавину неколицине, па

су ипак изгубили

- Римљани да би одржали Капуу, Картагину и Нуманцију морали су да их разоре,

али их нису изгубили, док кад су владали Грчком поступили су као Спартанци, али
без успеха, те су били приморани да разоре многе градове те државе само да би
очували у њој власт

- У републикама има више живота, више мржње, више жудње за осветом; оне не
заборављају нити могу заборавити успомену на стару слободу;

ШЕСТА ГЛАВА – О новим владавина које се задобијају сопственим оружјем и

храброшћу

- Разуман човек треба увек да иде стазама које су пробили велики људи

- Да би од цивила постао владар треба ти или среће или вештине

- Више се одржао онај који се мање ослањао на срећу

- Најврснији владари по њему су били Мојсије, Кир, Ромул и Тезеј

- Они су од судбине добили прилику, а без те прилике њихова снага би била

немоћна, а без те њихове снаге прилика би била узалудна

- Поставља се питање да ли уводити нове законе или не

- да ли ови који уводе новине стоје сами или зависе од других, то јест да ли морају,
како би извели своје дело, молити или, пак, могу га извести сами
 - најбоље је када зависе од себе самих, а могу и силом да се подупру – тад ретко
пропадају

- због овога је дошло да су сви наоружани пророци победили, а ненаоружани

пропали

- лако је убедити их у једно, али је тешко одржати их у томе убеђењу

- као добар пример наводи Хијеронима Сиракужанина, кога је дуго угњетаван народ
изабрао за свог владара

- Јустин је у Историји о њему рекао ово: Све је имао што треба краљу сем
краљевине

- Он је укинуо стару војску и завео нову, напустио старе пријатеље и стекао нове и
стао је градити своју власт: тако је њега стало доста труда да задобије власт, а
мало да је одржи

СЕДМА ГЛАВА – О новим владавинама које се задобијају туђим оружјем и туђом

срећом

- Наводи као два главна примера: војводу Милана и војводу Валентина

- Први је од обичног грађанина, радом и трудом постао војвода и утемељио своју

власт

- Други је због срећне звезде добио у руке власт, од свог оца Александра VI

- Више се бави другим примером, јер управо жели да докаже како је и он трудом и
радом утемељио своју власт, али то није било довољно, пошто је на крају све
пропало због једног лошег избора – избора следећег папе после смрти његовог оца

- Људи нас уједу за срце или из страха или из мржње

ОСМА ГЛАВА – О онима који су злочинствима дошли до владавине

- Затим, постоје они грађани који ће доћи на власт злочином и они који ће доћи на
власт благонаклоношћу својих суграђана
 - Као пример првог наводи Сицилијанца Агатоклу, који се уздизао из чина у чин, у
војсци и тако постао главни, након чега је завладао Сиракузом

- Ређао је злочине и убиства како би могао да што боље утемељи своју власт, а то је
значило да је пливао у крви до колена

- Један савременији пример је Оливерот Фермљанин, који се такође путем војске

успео на лествици моћи, па је опијен тиме решио да заузме свој град Фермо

- Њега је покорио сам војвода Валентино

- Људи који на тај начин долазе до власти, можда и показују своју моћ и вештину,
али тиме не заслужују и славу

- Ипак сматра да је зло донекле и оправдано, али ако се почини одједном, са што
мање одуговлачења и бола

- Док добро треба чинити лако и постепено, да би се што боље осетило његово
благонаклоно дејство

ДЕВЕТА ГЛАВА – О грађанској владавини

- Овде говори о онима који су дошли вољом народа на власт, стога је назива
грађанском владавином

- Човек може доћи на власт вољом народа или вољом великаша

- Народ не жели да му великаши заповедају и угњетавају, док великаши само и желе

баш то да раде

- Лакше је очувати власт на народу, јер он само жели да не буде угњетаван, док је са
великашима другачије

- Из оваквих солуција могу произаћи три могућности: самовлашће, слобода и

распуштеност

- Великаши олако окрећу леђа владару

- Људи су захвалнији за доброчинства када им добро долази од онога од кога су се

надали само злу
 - Народ је неприкосновени ослонац и сила за владара, који увек треба имати потребу
за државом и то владар мора да му омогући

ДЕСЕТА ГЛАВА – Како треба мерити снагу сваке владавине

- Владар има две могућности, да у невољи потражи помоћ других или ако је довољно
богат и снадбевен да сам одбије непријатеље

- Они који немају таква средства обично се повуку у своје градове, опасане зидинама
и са довољном количином залиха, реч је о временском периоду од годину дана

- Није препоручљиво нападати владара који се добро држи у свом утврђењу и на

кога народ није киван

- Исувише је велик посао опседати један град годину дана, пошто ту нико није на
добитку

ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА – О црквеним државама

- То су једине срећне и сигурне владаине, пошто оне суштински имају поданике, али
њима не владају, имају власт, али никад не морају да је бране

- Јачање световне моћи цркве је уочено за време Александра VI, јер иако се није
борио за увећавање моћи цркве већ сина после њихове смрти црква је преузела све
освојено у своје руке

- Такво стање је дочекало папу Јулија, који је наставио дело претходног папе, те је
решио да освоји Болоњу, уништи Млечане и протера Французе

- Нада се да ће тако сада наставити и да влада папа Лав

- А на самом почетку говори: црквеним државама управља надземаљска сила коју

људски ум не може да докучи, о њима неће ни говорити, а како их је утемељио
Господ, који их и одржава, обичан смртник био би проглашен дрским и надуваним
човеком кад би о њима повео расправу

ДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ – О разним родовима војске и о најамницима

 - Основни темељи свих држава, и нових и старих, па и мешовитих, су добри закони и
добра војска

- Војска и закони су међусобно повезани

- Предочава нам како је Италија тад била на рубу пропасти само јер се служила
најамничком војском

- Такво коришћење војске јесте грех владалаца, што они убрзо и плате својом
пропашћу

- Од најамничке војске држава има више штете, него користи

- Како је световна моћ цркве све више и више расла тако је било неопходно да она
узме странце као најамнике и они су главни кривци зашто је пропала Италија

ТРИНАЕСТА ГЛАВА – О помоћним, мешовитим и народним војницима

- То је она војска коју владар зове у помоћ и она је гора чак и од најамничке

- Корисна је за оног ко је шаље, али не и ономе који је тражи

- Код најамничке војске опаснија је млитавост, а код помоћне срчаност

- Папа Јулије II је највише погрешио са овом војском

- Као чувени пример наводи Французе, који су унајмили Швајцарце, без којих после
нису могли ни у једну борбу

- Без сопствене војске ниједан владалац не може бити безбедан

- Народна војска је најбоља

- Тако су чинили Филип и његов син Александар Велики, стога су заслужили и

толику славу, као и поштовање Макијавелија

ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА – Дужност владаоца према војсци

- Владалац мора прионути на учење војног заната, и то пре у миру, него у рату, јер
тада је већ касно

- Учити може на два начина: физички и умно

 - Када каже физички, тада сматра да владалац мора ићи у лов, да би изложио своје
тело напору али и како би упознао околину, што ће му помоће после у стратешком
постављању војске

- Када мисли умно, онда истиче да се владалац мора упознати са историјом, тачније
њеним великим личностима које су се истакле у вештини ратовања

- Многи су се велики владари управо угледали на личности које су њима претходиле,

рецимо Александар на Ахила, Сципион на Кира итд.

ПЕТНАЕСТА ГЛАВА – Због чега људе, а нарочито владаоце, хвале или куде

- Заправо говори како један владлац треба да се понаша пред својим поданицима и
дворјанима, а како не

- Између онога како се живи и онога како би требало живети, постоји такав
раскорак да ће човек који, уместо онога што се обично чини, ради оно што би
требало чинити, пре пропасти него што ће се одржати, јер онај који увек, у
свакој прили, хоће да буде добар, међу осталима који нису добри, пре или касније
мора пропасти

- Непобитно мора да крије пороке због којих би изгубио власт и државу

ШЕСНАЕСТА ГЛАВА – О дарежљивости и тврдичлуку

- Један владалац не треба да се обазире на то што га називају тврдицом, уколико не

пљачка поданике, може да се брани, није сиромашан ни презрен, није принуђен да
постане грабљив, јер ће се, захваљујући тој мани, тврдичлуку, одржати на престолу

- Дарежљивост као ретко кој особина саму себе потире

- Владалац ни по коју цену не сме дозволити да га народ презре или омрзне; а

дарежљивост је увек пропраћена и презиром и мржњом

- Мудрије је помирити се са тим да те сматрају тврдицом, јер ћеш због тог

недостатка бити презрен, али не и омрзнут, него настојати д те прогласе
дарежљивим па довести себе у положај да се мораш помирити са општом оценом
да си грабљив због чега ћеш бити истовремено презрен и омрзнут
СЕДАМНАЕСТА ГЛАВА – О свирепости и благости и је ли боље да те воле или да те
се плаше

- Треба знати границу између свирепости и благости

- Владалац који жели да његови поданици остану јединствени и покорни ни најмање

не треба да се осврће на приговоре да је свиреп јер ако изрекне мали број казни,
биће хуманији од оних владара који из претеране попустљивости дозвољавају
нереде у којима долази до крвопролића и пљачке, што погађа целу земљу, док
казне извршене по наређењу владара погађају само појединца

- Поставља се питање: да ли је боље да те људи воле или да те се боје и обрнуто?

- Макијавели сматра да је сигурније да те се плаше него да те воле

- Када је владар уједно и војсковођа онда засигурно је боље да те се плаше, као

пример наводи Ханибала

ОСАМНАЕСТА ГЛАВА – Како владаоци треба да држе реч

- Постоје два начина борбе: један законским путем, други силом

- Први је својствен човеку, други животињама

- Стари писци су овом учили владаоце кад су писали како су Ахилеј и многи други
били поверени кентауру Хирону

- Владаоци су, пошто им је учитељ био полуживотиња и получовек, морали да буду

и једно и друго, зато што једно без другог није дуготрајно

- Он мора да зна да се увуче у кожу и лисице и лава, јер лав не уме да се брани од
замке, а лисица од вука

- Стога мудар владалац не треба да буде од речи кад му то не иде у рачун и кад се
промене околности у којима је дао реч; и да су сви људи анђели, оово правило не
би било добро, а пошто су инткови, ни на крај памети им не пада да испуне
обећање, па не мораш ни ти бити од речи, а увек ћеш наћи оправдање за то што си
прекршио веру
 - Варалица увек нађе онога који ће дозволити да буде преварен

- Владалац не мора да буде надарен свим оним врлинама које је навео, али нека се
претвара да јесте

- Он мора да буде сушта благост, поузданост, честитост, приврженост вери, или да

изгледа као да је све то, мада најважније је да се претвара за ову последњу, јер
људи углавном више оцењују очима него рукама, то јест чулом додира: СВАКО
МОЖЕ ДА ВИДИ, А МАЛО ИХ ЈЕ КОЈИ УМЕЈУ ДА ДОДИРНУ СУШТИНУ

- Свако види спољну страну твоје личности, твој привид, мало их је који знају оно
што јеси, а та мањина се не усуђује да се супростави мишљењу већине, јавном
мњењу које је увек заштићено достојанством државне власти

- Мањина излази из сенке једино онда када већина не зна на кога да се ослони

ДЕВЕТНАЕСТА ГЛАВА – Не треба дати повода за презир и мржњу

- Кад се већини људи не дира ни у имовину ни у част, они су владарем задовољни

- Владар треба да страхује од две опасности: од својих поданика и од спољњег

непријатеља

- Спомиње се атентат као решење за омраженог владара, али кад такви починиоци
дођу до закључка да би смрт владаоца могла народ погодити, никад се не усуђују
да се упусте у подухват таквих тешкоћа

- И управо као пример једног таквог атентата владара који је био вољен јесте госпар
Анибал Вентивољо – његов народ је убио читаву породицу Канески, која се
сматрала одговорном за тај злочин

- Макијавели закључује да владалац, када му је народ наклоњен, не мора придавати

велику важност завереницима, али да се боји сопствене сенке, ако је омражен од
стране народа

- Онда разматра грешке владара од Марка Филозофа до Максимина

- Тешко је истовремено задовољити и народ и војску

 - Истовремено напомиње да мржњу изазивају и добра и рђава дела

- Север је најбоље искористио војску, управо добар пример за Макијавелија и за

њега каже: ако помно размотримо дела овога човека, видећемо да је био крволочан
као лав и лукав као лисица, да га се народ бојао и да га је поштовао, а да га
војници нису мрзели

- Прави владалац треба да се угледа на Северове особине које су потребе да би се

засновала држава и на Маркове особине које су потребне да се узвелича и очува
једна већ чврсто заснована држава

ДВАДЕСЕТА ГЛАВА – Да ли су тврђаве и остале што често владаоци подижу,

корисни или штетни

- Уколико поданике обезоружаш, почињеш да их вређаш, пошто то значи да немаш

поверења у њих јер их сматраш кукавицама и превртљивцима

- Нови владалац у новој држави мора да организује војску, а историја је препуна

таквих примера

- Млечани су подбадали борбу између гвелфа и гибелина, мада увек до границе, како
поданици окупирани овим свађама не би имали времена да се против њих уједине

- Владаоци дођу до сазнања да су им приврженији и кориснији они људи који су им

у почетку владавине деловали сумњиво, од оних за које им се чинило да су
достојни њиховог поверења

- Закључак: владалац који се више плаши свог народа него странаца треба да подиже
тврђаве али онај који се више плаши странаца него својих поданика може бити и
без њих

- Најбоља тврђава је, дакле, наклоност народа

- Јер чим се народ дигне на оружје, странци ће му спремно пружити помоћ

- Макијавели изричито прекорева сваког ко буде, уздајући се у моћ државе,

поцењивао снагу народне мржње
ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА – Како треба да се понаша један владалац да би био
поштован

- Говори о шпанском краљу Фердинанду од Арагона

- Његови подухвати су се низали један за другим да људима никад није остављао

времена да могу на миру против њега да роваре

- Нарочито владалац треба да настоји да изађе на глас као човек узвишен и сјајан у
свему што предузима

- Немешање у сукобе суседа је најгора ствар, јер кад се твоја два моћна суседа
сукобе, увек се деси једна од две могућности: или су такви да се мораш бојати
победиоца или га се не мораш бојати

- У оба случаја ако се не изјасниш бићеш жртва оног ко добије

- Увек ће се десити да онај ко ти није пријатељ стане наговарати да се не мешаш, а

други ће тражити да се умешаш са оружјем у руци

- Владалац никад не треба да се удружи са јачим од себе – јер ако он победи ти си

препуштен њему на милост и немилост

- Ипак природни је закон да избегавајући једну незгоду упадамо у другу и онај је

мудар ко познаје особине тих незгода и онда се опредељује за најмању

ДВАДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА – О владаочевим министрима

- Људи који владаоца окружују огледало су његовог духа и разбора

- Постоје три врсте памети: људи који су обдарени првом врстом све схватају сами
по себи, који су обдарени другом врстом разумеју само оно што им други објасне и
најзад, трећом, не разумеју ни себе ни друге

- Онај који обавља послове једне државе никад не треба да мисли на себе већ увек на
владаоца и да му никад не помиње оно што није у вези са његовом дружавом

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА – Како се треба клонити ласкаваца

 - Најбољи начин да се ослободиш ласкаваца је да увериш људе да те не могу
увредити ако ти кресну истину у очи

- Али када дозволиш сваком да ти говори истину, пада ти углед

- Један владалац треба да се саветује са свима, али кад сам то хоће, а не кад други
хоће

- Напослетку, Макијавели закључује да су добри саветници само одговор на мудрост

владара, а да мудрост владаоца није последица добрих савета

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА – Зашто су италијнаски владаоци изгубили своје

државе

- Код свих њих постоји једна заједничка мана која се односи на војску, што је већ
раније изложио аутор

- Нема боље сигурније и трајније одбране од оне коју си сам предузео и која зависи
од твоје храбрости

ДВАДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА – Какву моћ има судбина у свему што је људско и како јој
се можемо одупрети

- Познато ми је да су многи мислили и да још мисле да је све на свету у рукама

Божијим и да зависи од судбине, па да људи, својом мудрошћу, не могу ништа да
измене, да ту лека нема

- Пошто не можемо оповрћи постојање слободне воље мислим да треба

прихватити да је судба умешала прсте у половину наших дела, а осталу половину
оставила нама на располагање

- Посматра судбину као реку и њен утицај на нас као поплаву

- Исто се дешава и са судбином; она испољава силу и моћ онде где не наилази на
смишљен отпор и њен бес се сручи тамо где зна да нису подигнути бедеми и бране
да је задрже

- Макијавели се пита: како то да један владалац, који данас напредује, сутра пропада,
не променивши ни нарав ни понашање?
 - То је можда стога што људи до свог циља да би дошли служе се различитим
средствима али и иду различитим путевима

- Тешко је наћи тако мудрог човека који би своје поступке увек могао да усклади са
временом, зато што не уме да се одупре својим склоностима или што не може да се
одлучи да напусти пут, на коме је увек напредовао и, најзад, зато што стрпљив
човек не уме да буде осоран кад такав треба да буде, што га на крају упропасти

- Кад би променио своју природу, саобразивши је времену и приликама, не би могао

променити судбину

- Одавде треба извести закључак да су људи, ако се судбина променила, а они се и

даље упорно служе истим средствима, срећни све док се њихови поступци
подударају са судбином, али су несрећним чим се та подударност наруши

ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА – Вапај да се Италија ослободи туђина

- Треба, да би се познала способност неког Италијана, да Италија упадне у тако

велику беду

- Заправо, Италија, на издисају, очекује онога ко ће јој залечити све ране

- Погледајте како је спремна и решена да пође за једном заставом, само кад би се

нашао неко да ту заставу понесе

- Да је дошло доба промене показују и Богом дана знамења: Море се отворило, један
облак је показао пут, вода је шикнула из камена, пала је мана – све иде у прилог
Вашој величини

- Праведан је онај рат који не неопходн, а свето оно оружје у које се још једино
надаш

- Ако дакле Ваша славна породица жели да крене стопама ових изванредних људи
који су ослободили своју земљу, треба, пре свега, као прави темељ сваког
подухвата, да сакупи народну војску, пошто нема верније поузданије и боље војске
од домаће
- Време је да Италија, после толиких дуготрајних патњи, најзад угледа свога
искупитеља

- Истиче да је свима дојадило туђинско гостопримство

- Књига се завршава Петраркиним стиховима:

Врлина против беса

Узеће оружје и битка ће бити кратка,

Јер стара храброст

У италским срцима још није умрла.