Николо Макијавели - Владалац

Аутор: Милош Петровић IV4

 Николо Макијавели
Николо Макијавели је рођен 1469. године у Фиренци. Био је један од првих
теоретичара државе и политичких наука. У делу на основу личног и
животног искуства износи како владар треба да управља државом, без
обзира да ли циљ постиже снагом закона или немилосрдном борбом. Грађу
за дело сакупљао је на основу свог искуства, учествовањем у догађајима, као
и њиховим изучавањем. Дело је настало 1513. године. Образовање и
познавање латинског језика помоћи ће му да ради као секретар
Фирентинске републике. Посао секретара му омогућује путовања, сусрете и
познанства са познатим личностима. Интересује се за деловање тих људи,
који у својим рукама држе судбину човечанства. Због тога је као политичар,
човек и грађанин учествовао у свргавању породице Медичи, био затваран,
одбациван и протериван. У том периоду су настала његова најважнија дела
међу којима је "Владалац“. "Владалац“ је био упућен као поклон Лоренцу
Медичију с поруком, да према упуствима из њега све државице Италије,
уједини под влашћу једног владара и тако Италији врати стари сјај.

Основно питање гласи: Како доћи до власти и одржати се на њој?

 Кључни појмови

Држава
Владалац
Војска
Закони
Народ
 Владалац
I и II поглавље се баве државом и њеним управљањем. У државама било да
су републике или монархије, које могу бити наследне, старе и нове управља
један владар. Такође те државе могу бити слободне, освојене својим или
туђим оружјем. Владару је најлакше владати у наследним државама, јер се
ништа не мења. Међутим ако је држава освојена без обзира на који начин, да
би био вољен и да би се одржао на власти владар мора да не буде порочан, не
вређа поданике и повећава намете, не мења законе запоседнуте државе.
III поглавље говори о правилима освајача а које гласи: Онај ко помогне
другом да дође до моћи, сам пропада.
IV поглавље говори о начину управљања државом. У свим државама се
управља на два начина. Први подразумева владара на челу, а сви други
потчињени његовој вољи у својству министара (пр. Турска), а други владара
на челу и великаши, који заузимају положај према традицији (пр.
Француска).
V поглавље говори о слободи и законима у освојеној држави. Пошто у
освојеној држави има мржње, жеља за осветом и неуморно гони успомена на
слободу, најбоље их је све уништити или се настанити у њима и не дирати
њихове законе.
 Владалац
VI поглавље говори о онима који се врлинама попну на чело државе, који
наилазе на тешкоће, али се лако одржавају на власт.
VII поглавље говори о онима, који се лако или захваљујући срећи, као
грађанска лица попну на престо владара, а потом се на том положају тешко
одржавају, јер су живели као обични грађани и не умеју да заповедају.
VIII поглавље говори да обични грађани могу бити владари уз помоћ
злочина или благонаклоношћу суграђана. Ако се владар постаје уз помоћ
злочина важи правило: Зло треба чинити одједном, јер што се мање с њим
одуговлачи мање боли. Добро треба чинити постепено, полако да би се што
боље осетило његово благотворно дејство.
IX поглавље говори о грађанским државама: Владалац треба увек да сачува
пријатељство народа. Он се никада неће покајати ако држи дух народа, иако
је на народу подигао темеље своје власти, јер он само тражи да не буде
угњетаван.
X поглавље говори о томе да се могу одржати само оне државе, које имају
довољно људства и новца да сакупе снажну војску и утврде свој град.
 Владалац
XI поглавље говори о томе да се црквене државе темеље на верским
институцијама, које су моћне и у њима ма ко да је на челу управља дуго. То
су једино срећне и сигурне владавине, где поданици не теже и не могу да
напусте владаре. Таква држава је моћна и пред њом стрепе сви краљеви.
XII поглавље говори да су: Основни темељ свих држава закони и добро
организована војска. Војска може бити сопствена, најамничка, помоћна или
мешовита. Најамничка и мешовита су непотребне и опасне, и власт са њом
није безбедна, јер војници су несложни, частољубиви, недисциплиновани,
непоуздани, храбри према пријатељима, а плашљиви према непријатељима,
у миру пљачкају, а у рату су непријатељи. Сам владалац треба да је
војсковођа, јер плаћени заповедници, који су храбри ће га потиснути, а ако
то нису убрзаће његову пропаст.
XIII поглавље говори да је плаћена војска корисна за онога ко је шаље, али
увек опасна по онога ко је зове. Зато је владалац једино сигуран само са
својом војском, коју чине његови поданици, грађани и људи.
XIV поглавље говори да владари који мисле о начину ратовања, војној
организацији и дисциплини не губе државу. Зато онај владалац који не
познаје вештину ратовања није уважен код војника и он се на њих не може
ослонити. Зато он ту вештину мора учити и физички и умно.
 Владалац
Физички у лову, а умно читајући историју, где се упознаје, како су се
понашале велике војсковође.
XV поглавље говори да између онога како би требало да се живи и како се
живи постоји раскорак. Због свог положаја владари су подложни оцењивању
и критици. Неки су тврдице, грамзиви, сурови... Правило гласи: Пошто не
може да поседује само добре особине, владалац мудро мора да се клони порока
због којих би могао да изгуби власт, а да оне друге особине због којих не би
изгубио власт чува. Међутим у стварности може му оно што се сматра
пороком обезбедити сигуран и срећан живот.
XVI поглавље поручује владару: Са оним што није твоје или твојих
поданика, можеш да будеш дарежљив попут Цезара и Александра
Македонског. Ако трошиш туђе углед ти расте, а трошиш ли своје углед ти
опада.
XVII поглавље говори какав владар треба да буде. За грађане можда не
изгледа логично, али боље да је свиреп, јер је тада хуманији од онога који
попушта и због чега после настају нереди и крвопролића. За владара је боље
да га се плаше, него да га воле људи, јер су они спремни да му окрену леђа
када је у опасности, јер је новцем купио њихово пријатељство и поверење.
 Владалац
XVIII поглавље говори: Онај владар који је од речи, који се чита као
отворена књига и који се не служи лукавством је за похвалу. Искуство говори
да су велика дела чинили они који се нису држали речи. Многи су губили
рачунајући на њихову реч.
Постоје два начина борбе: Један је законом, а други силом. Први је својствен
људима, а други животињама. Владалац мора да се понаша и као човек и као
животиња. Он такође не треба да буде од речи ако му то не иде у прилог и
ако се промене околности под којима је дао реч. Он не мора да има врлине
али може да се претвара да их има. Он не треба никада да се одваја од добра
ако може, али да загази у зло ако треба. Има и оних владара који заговарају
мир и дају реч, а у суштини су против тога, јер да их се држао давно би
изгубио власт.
Закључак: Добро је бити добар, али само када су сви добри. Но пошто су сви
рђави не мораш ни ти бити од речи. Такође мудар владалац треба да се
клони испуњења обећања ако му то иде у прилог.
XIX поглавље каже да владалац мора избегавати поступке због којих би био
омрзнут и презрен (туђу имовину и жене треба избегавати). Треба да се
потруди да све одлуке буду неопозиве и да другима препусти спровођење
непријатних мера.
 Владалац
Знајући да мржњу изазивају и добра и лоша дела владалац мора да успостави
равнотежу између народа и војске. На пример у Риму је било важније
задовољити војску него народ, јер народ нема ону моћ коју војска има.
XX поглавље каже да владалац који се више плаши народа него странаца
треба да подиже тврђаве, али онај који се плаши више странаца него
поданика, може и без њих. Најбоља тврђава је наклоност народа, јер ако те
народ мрзи, ни најјача тврђава те неће заштитити.
XXI поглавље говори да само велики подухвати и изузетне духовне особине
могу подићи углед владара. Неодлучни владари пропадају, јер непријатељ
каже да се не мешаш, а пријатељ да се мешаш. Владалац никада не треба да
се удружи с јачим од себе, јер је препуштен његовој милости ако победи.
Закључак: Уколико вам кажу да не ступате у рат, нема за вас ништа горе од
тога, јер постаћете без милости и достојанства плен победника.
XXII поглавље говори: Људи који окружују владара су огледало његовог духа
и разбора. Зато при избору министара морају бити опрезни, јер ако су они
способни владар је мудар. Прво имамо људе који све схватају сами по себи.
Други су они који разумеју оно што им се објасни. Трећи не разумеју ни себе
ни друге. Прва памет је сјајна, друга добра, а трећа некорисна.
 Владалац
XXIII поглавље говори да ако владалац прима савете са разних страна и ако
није довољно мудар неће их помирити.
Закључак: Добри савети су одговор на мудрост владара, а да мудрост владара
није последица добрих савета.
XXIV поглавље говори да људи више полажу на оно што се дешава у
садашњости него на оно што ће се десити у будућности. Када изгубе престо у
миру владари не треба да се жале. Када дође нови владар, они се дају у
бекство, рачунајући да ће их народ позвати када им досади власт тог новог
владара. Најбоља одбрана владара је она коју је сам постигао и која зависи од
његове храбрости.
XXV поглавље говори да многи мисле да све зависи од судбине и многи јој
се препуштају. Она је умешала прсте у половину наших дела, а осталу
оставила нама на располагању. Сви беже пред њеном моћи. Ако се владар
препусти судбини и ако се прилике промене он пропада. Зато је срећан онај
ко уме да се прилагођава околностима.
Ако се време и околности мењају владалац ће пропасти ако није променио
свој став. Ако би променио своју природу не би променио своју судбину.
Људи су срећни ако се њихови поступци подударају с судбином, а несрећни
 Владалац
чим се та подударност наруши. Стога је боље бити нагао него смотрен, јер ко
хоће да влада судбином треба да је кроти.
XXVI поглавље: У њему се Макијавели нада да ће у неком појединцу кога
Бог пошаље имати духа, да Италију уједини и ослободи. Такви су људи по
њему ретки, необични, али постоје. Такав појединац би се служио законима
и уредбама које је он прописао у ових 26 поглавља. Макијавели види у
Лоренцу таквог човека. Делом му поручује да посвети и рачуна на народну
војску, јер само ће тако постати угледна и утицајна личност односно
искупитељ.
Опште правило под које се може подвести успех владара и опстанак: Треба
бити човек свог времена ако желиш да опстанеш и постигнеш успех, а бити
човек свог времена значи то време схватити да би се њиме могло владати.