Bogom Poslani PDF

На корицама књиге је икона Св.
Вјачеслава
На корицама књиге у
проплакала јекелији
икона Св. Вјачеслава
јеромонаха проплакала у
Алексеја
келији јеромонаха
01. априла 2018. године Алексеја
01. априла 2018. године (Страсна седница
(Страсна седмица Великог поста) Великог поста)
Валентина Атанасјевна Крашениникова
Богом
послани
На светло сећање изабраном сасуду Божије

благодати, предивном и праведном дечаку
Вјачеславу Пророку и Исцелитељу нашег
последњег времена.
Јубиларно пето издање, Чебаркуљ 2013. год.
Преведено из оригинала књиге „БОГОМ ПОСЛАНИ“
са руског језика на српски језик, по личном благослову
матушке Валентине Атанасјевне Крашениникове, дато
р.б. Златици о Великом посту 2018. год.
Драга браћо и сестре!
Богом послани – књига о Светом пророку Вјачеславу Уралском

В и држите у рукама пето јубиларно издање књиге „Бо-
гом послани“, у којем се спомиње необични дечак,
дечак Вјачеслав Крашениников (1982-1993). Прочитавши
ову књигу, ви ћете сазнати предивну историју његовог жи-
вота и праведну кончину, као и о његовом високом при-
звању и хришћанском служењу, о необичним благодатним
даровима којима га је наградио Господ, тог младог исцели-
теља, пророка и молитвеника Уралске земље.
Дечак Вјачеслав – као анђео весник био је послан Бо-
гом да би казао само главно, што је неопходно знати данас
у наше сложено време, заиста и последње време, пред ан-
тихристово време. Господ је послао за наше уразмуљење
- неодраслог младенца, у ово наше лукаво време неверја.
Нама је послато Богом чисто дете, младенац, да би посра-
мио човечију гордост, разобличио сатанску лаж и указао
на правилан пут ка спасењу. Не случајно мудрост народна
гласи о томе што се „устима младенаца говори Истина“.
Само тако чисто срце и чиста уста способни су да говоре
Истину и доносе је до наших срца. Савремени свет је то-
лико у лажи, колико смо само окаменили у пороцима и
неверју, па само тако чисто и непорочно дете - може рас-
топити лед наших огрубелих и хладних срца. И тако, чисто
и светло дете, послао нам је Господ за наше спасење. Де-
чак Вјачеслав својим дечијим језиком превозгласио нам је
5
Правду Божију и ту правду он потврђује до данашњих дана
својим чудесима и исцељењима.
По посебном промислу Божијем, праведни дечак
Вјачеслав, од самог рођења је имао од Господа обилне
благодатне дарове: дар молитве, дар исцељења, дар
чудотворења, дар прозорљивости и виђења тајни Божијих
као и ретки дар пророштва.
Са дубоким болом и састрадањем, провидео је
отворено оргијање сатанизма нашег времена, окултизма,

секташтва, разврата, богоодступништва, које је данас
запљуснуло нашу многострадалну Отаџбину.
Праведни дечак Вјачеслав је помагао људима да
распознају замке сатанске мреже, да не би у њих пали
и погинули. Својим мудрим саветима он је многе људе
одвратио од пута греха и погибељи. „Смрт грешника је
љута“ (Псалм 33, ст. 22), читамо ми у Светом Писму. До
самог последњег трептаја нашег живота Господ „куца на
врата нашег срца и чека наше покајање“.
Пророштва, која нам је оставио дечак Вјачеслав –
то је строго и не лицемерно упозорење за сваког од нас.
Кроз та пророштва Господ као да испитује наше срце,
или ћемо се покајати и обратити ка Богу или ћемо још
више бити упорни у својим безакоњима и издавати Бога.
Веома много је дечак Вјачеслав пророковао о Русији и
Цркви, о последњим временима и новим гоњењима на
Православље, о долазећем православном Руском Цару,
о глобалном електронском ропству и печату антихриста.
Све што је говорио, многа његова пророштва су се збила
и продужавају да се збивају пред нашим очима. Веома
много је говорио праведни дечак Вјачеслав о стварима
тајанственим и узвишеним, оне никако не могу да се
сместе у наш савремени поглед на свет, а о чему само
знају поједини научници. Многе од његових пророчких
6 речи су за нас за сада прикривене, док не дође време
за њихово испуњење. Али, само, главно је то, да кроз
пророштва праведног дечака Вјачеслава, Откровење Св.
апостола Јована Богослова за нас постаје све разумније
и више доступно. Праведни дечак Вјачеслав нам у својим
пророштвима понавља оно о чему је већ написано током
претходних две хиљаде година на страницама књиге
Откровења, што нас упозорава Св. Јован Богослов, „Ко
чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се

још прља, а ко је праведан нека још чини правду, а ко је
свет нека се још освећује“ (Откровење гл. 22 стих 11).
Данас у православном народу расте молитвено пош
товање дечака Вјачеслава. На његов гроб не престаје поток
поштоваоца, поклоника из свих крајева Русије. Љубав
простог народа према дечаку Вјачеславу је директна
супротност осуђивања дечака Вјачеслава од стране
„силника овога света“ и лажљивих публикација у средствима
јавног информисања. На жалост, потоци лажи и клевета на
дечака Вјачеслава проникли су и у црквену средину, што
многе смућује и доводи до заблуда. Према томе, један од
разлога због којег смо решили да објавимо ову књигу о
дечаку Вјачеславу јесте искрена жеља да кажемо истину
о дечаку и да разобличимо лаж. Из тог разлога и у том
циљу ми ћемо се постарати да вам кажемо све о животу
праведног дечака са максималним детаљима. Књига је
састављена на основу аутентичних сведочења о животу
дечака само блиске њему особе, а то је његова мама
Валентина. Ми смо сачували у нашој књизи све посебности
просте народне руске речи маме дечака Вјачеслава, да би
до читаоца донели њене истинске речи, а не прерађени
текст. Нека нам опросте за то чувари академских правила
граматике. Тражимо опроштај од читалаца из разлога
што се неке реченице понављају у тексту, а за то постоји
разлог. Прво, не желимо да променимо ток аутентичног
говора матушке Валентине, а друго понављања су просто 7
неопходна због логике контекста, јер она доносе нове
интересантне детаље, који раније нису били познати. Ова
нова књига је допуњена и са неопходним појашњењима
и коментарима Глава ове књиге, а такође је допуњена и
текстовима из новина и публикација.
Изражавамо наше дубоко поштовање мами дечака
Вјачеслава - Валентини А. Крашениниковој за њен огроман
ауторски труд и молитвену подршку за издање ове књиге.
Хтео бих да од све душе благодарим свима који су урадили

овај велики посао, на сабирању и обради за нас драгоцених
сведочанстава о праведном дечаку Вјачеславу.
Ми се надамо, драга браћо и сестре, да ће ова нова
књига о дечаку Вјачеславу бити интересантна за вас и да
ће вам донети духовну корист ка спасењу.
СПАСИ НАС ГОСПОДЕ!
Јереј Андреј Углов
8
Пр в и де о
U светU
просијали
дечак
Казивање о животу и праведној кончини

дечака Вјачеслава и његовом високом призвању,
хришћанском служењу и необичним благодатним даровима,
којим га је наградио Господ, тог младог исцелитеља,
пророка и молитвеника Уралске земље.
Ја ћу вам причати о мом сину и томе шта је он радио,
тиме испуњавам свој духовни дуг, ради сећања на њега и како
је то угодно Богу. Коначно, тешко је са људима, они долазе
у великом броју на гроб, али то мени помаже и одваја ме од
туге и не даје ми времена да размишљам о својим осећањима.
Људи га стално моле, моле мене да ја њега молим за њих...
Оно што је било док је био жив - то се дешава и сада....
Валентина А. К.
НАШ РоДоСЛоВ
А ко неком буде интересантно да зна каквог смо ми рода
укључујући и род мог мужа, али ми сами заправо не
б огом п осла н и
знамо детаљно наш род. Моја мама је говорила да је наш

род – поморски, да су староверци, који су остали без своје
имовине, раскулачени, гоњени и да су дошли из Краснојар-
ског краја, где сам се ја и родила 1954. године у Ботољском
рејону (место освећено подвигом св. Данила Ачинског).
Време је пролазило, неко је умро, неко погинуо на
фронту, нечији се траг изгубио иза зидина совјетских
концентрационих логора. Наш род је силно пострадао од
совјетске власти. До данас не могу без језе у костима да се
сетим приче моје баке о томе како су комунисти дошли
у скит и одсекли главе њеним рођацима, насадили их на
колац и оставили их тако на устрашење других.
Од предака моја мама памти своју баку Гришу, жену
протојереја Андреја, настојатеља православног храма,
која је помагала људима молитвом, светом водом и ико
ном донешеном из Јерусалима и осим тога помагала је
и женама приликом порођаја. А деку заједно са његовим
10 ђаконом су отправили на тешки рад у Нарим. Више га
нису видели, а мама моја њега и не памти.
Ја памтим своју бабушку Фотинију, ћерку тог брачног
пара, која је била у сталној молитви и строго је постила.
Она је јела црни хлеб и имала је при себи увек малу
флашицу воде коју је носила у џепу кецеље цео Велики
пост, једући и пијући у малим количинама. Наша бака
Фотинија је имала јаке хришћанске корене, пасош од нове
власти није узела, сматрала га је сатанским документом, о
чему су је упозоравали и верујући родитељи. Без пасоша
она није могла нигде да ради осим сезонских послова
код поштених људи, а лети је сабирала у шуми јагоде и
продавала их и тако је она живела – врло достојанствена
жена. Сећам се бабушка Фотинија је имала бројаницe –
св ет U п р осиј а ли де ча к
лествице, кожне, бројаница је била дугачка, а на крају је
имала троугао. И тако се бака молила на тим лествицама.
Тачније, ја сам своју баку видела само у молитви и сва
наша породица се веома много молила, они су читаве дане
стајали на коленима у молитви и устајали су са молитве
толико да се нешто приготови за храну или по домаћинству
уради, а потом поново стајали на молитву. Никада нису
повишавали глас и нису разговарали гласно. Сећам се код
нас је у кући била Библија, стара таква, са граничницима
који су одвајали листове Библије и сви смо је читали. Сва
U
деца су умела да читају на црквено-словенском писму,
потом смо са страхопоштовањем затварали корице Библије
и враћали је на место.
Васпитање је било строго и просто и сви су били
послушни. Никада нисам чула а ни видела ни једног
дечијег каприца. Једино сам ја била непослушна и
зато ме је бабушка називала „варварком“ и често ми је
показивала бич, на коме је била ручка а на крају бича су
била два ремена, а на ременима су биле гајке. Тај бич се
звао „нагајка“. Бабушка ми је говорила: „Ваљка! На Небу 11
је Пресвета Тројица! Ако нешто кажеш против Свете
Тројице“ и узимала бич са греде и ми смо знали да ће нас
бичем оплести уколико кажемо нешто против - зуби ће
зашкрипати... Ето, такво је било код нас васпитање, сурово
и строго. Тако да сам од детињства знала да против Бога
ништа не сме да се говори. Видела сам своју породицу и
своје рођаке све време да се моле, стално су постили, били
су просто одевени и имали су увек строга лица. Наравно
да сам у детињству желела да одрасли чланови породице
имају осмех на лицу, или да ми кажу нешто љубазно, али
тога није било, такви су били спартански услови живота
код нас.
Муж моје бабушке Фотиније (мој дека) био је старији
од ње 30 година. Он је још војевао за време Цара, дошао је из
рата контузован, а бака му је помогла молитвама и лечила
га је травама. Живели су врло бедно, али своје официрско
достојанство дека је и у својој оскудности сачувао. Дека је

имао врло добро образовање, до револуције је радио код
једног познатог кнеза - управника.
Моја мама Анастасија, по васпитању је већ више била
совјетска жена, али свеједно она је ишла у храм и молила
се Богу. Умрла је пре девет година.
Корени мог мужа су московски. Њихов род је од
Крашениникових. Мој муж се сећа свог деде Михаила,
лауреата Стаљинске награде. По указу он је са породицом
послат у Ухтински рејон. Бабушка је била културни радник.
Отац мог мужа је био официр, мајка – рачуновођа,
а што се тиче њиховог односа према православној вери
такву информацију немам.
Када је био жив Славочка (од милоште сам га тако
звала), односно наш син Вјачеслав, наша породица је
имала четири члана, мој муж Сергеј Вјачеславович -
официр, Валентина А. Крашениникова - домаћица, мој
12 старији син Константин и наш млађи син Вјачеслав -
Слава. Он се родио 22. марта 1982. године и умро је са
непуних једанаест година. Славочка је преврнуо не само
наш живот, него је изменио и живот многих људи који су
га окруживали. Он је укрепио нашу породицу са мужем
у православној вери. Сећам се када смо први пут били у
манастиру Свете Тројице Сергијевој Лаври, отац Наум је
испред свег народа који нас је окруживао рекао следеће:
Видите људи каква су времена и како су се изменила,
раније су родитељи водили децу у манастир, а сада деца
воде родитеље... Нас је било срамота... Сада Славочке нема
са нама, њега је узео Господ, али сећања на њега су жива.
МоЛИТЕ СЕ ЗА СВоЈ РоД
К ада сам још била дете памтим како је моја бабушка
Фотинија често говорила: „Како си ти непослушна!“
Друга деца у нашој породици су била послушнија, они су
се просто бојали. А у мени није било таквог осећаја стра-
ха и бабушка је увек говорила: „Постоје и таква дечица,
скромна послушна, која све испуњавају!“ Она је гледала у
мене и говорила о Славочки! А ја сам се тада насмејала и
питала је: „Бабушка јеси ли ти уопште видела такву децу,
дечицу о којој говориш?“ Она гледа у мене и каже ми: „Не,
U
ја такву децу нисам видела“. А ја сам настављала по свом,
са коментаром да су сва деца иста... А када се Славочка
родио такав посебан и када је почео да расте, ја сам бабу-
шку спомињала, т.ј., она је мене од детињства припремала
да таква деца нису уобичајена. И она је мени објаснила да
су то – света дечица. Али, она такве није видела за живота
њезиног. А ја сам видела.
Када се Славочка већ родио, видела сам да он није
сасвим обично дете, па сам почела да размишљам зашто је
то све произашло у нашој породици? И ја нисам издржала 13
и једном сам га упитала: „Славочка може бити да је нека
грешка, што ти код нас живиш?“ Он се осмехнуо и рекао
ми савршено искрено: „Мамице, ми са тобом (по чему
је он нагласио „ми са тобом“) смо из врло доброг рода.
У твом роду, говорио је, било је толико добрих људи! „А
шта је то добар човек?“, питала сам Славочку, нашта ми
је он одговрио: „То је човек који је угодио Богу!“ У твом
роду, говорио је потом, било је толико добрих људи и зато
сам се ја и родио (он је говорио о мом роду по мајчиној
линији). И потом је Славочка кренуо да детаљно говори о
нашем роду... Говорио је о нашем роду почев од Адама и
Еве и рекао да је у нашем роду било врло много добрих
људи. И тако благодарећи тим људима, пред крај века у
нас се родило такво дете. Приписивати себи нешто није
ми намера, а нити је то моја заслуга, већ заслуга свог мог
рода (предака). И тако ми је он рекао све о нашем роду
(прецима) и замолио да никоме не говорим о детаљима,

зато што је то у неку руку тајна. И још је Славочка рекао:
„Мамице, сада иде пребројавање свих људи у сваком
роду и представници тог поколења који сада живе на
земљи могу или изгубити свој род или му помоћи.“
Слава је тако и рекао: „Сада по кривици нашег последњег
покољења, може се погубити цео род. Човек као представник
свог рода у последње време, а то је ово време у коме ми
живимо, потребно је да се веома много моли, зато што
има много грехова у роду. Славочка је потом рекао да има
много магова - врачара у родовима многих људи и зато је
потребно савршити подвиг и много се молити. Славочка
је молио људе да се више моле, да чешће исповедају
своје грехове, да се причешћују и да посте „по разуму“,
ако нема здравља, треба размислити како правилно
постити. А молити се, како је казао, треба веома много,
и код куће, пошто у родовима људи се накупило толико
14 много родовних грехова (греси предака), а те грехе треба
умолити, неопходно је са сузама молити Бога за опроштај
грехова свог рода. И само је главно што је рекао: „Сада
пред крај века, код Бога иде пребројавање свих родова
и последњи представник свог рода може или да погуби
сав свој род или да га спасе. Али за то је неопходно да
човек саврши подвиг, а то је да не узима пасош светског
владара и печат сатане. Ја сам тако схватила Славочку,
да ако сада људи добровољно уђу у систем сатане, они
ће изгубити и себе и сав свој род. Он је још рекао „и
добре људе у свом роду који су упокојени може последњи
представник рода загубити, ако он прими печат сатане“. Он
је својим дечијим језиком рекао тако: „Сада наступа време
подвига, НЕ ПРИМИТИ ПАСОШ СВЕТСКОГ ВЛАДАРА И
ПЕЧАТ САТАНЕ! Том жртвом последњег представника
рода спасиће се цео род! Ако дакле један човек саврши
тај подвиг у роду, сав род усопших се спасава! Ви можете
себи то представити? Род људски, који седи у аду са
трепетом чека да ли ће његов последњи представник
рода примити печат или неће? Сада од наше молитве и
од нашег противљења сатанском систему власти зависи
спасење не само наше него и свог нашег рода. По томе
је потребно и неопходно да се усрдно молимо за све
своје претке и да истрајемо у тој борби са антихристом,
U
не примимо његов печат и не издамо Бога.
15
Допуна и коментари првој глави
„молите се за свој род“
Савет православног свештеника

Данас сваки православни хришћанин у кругу своје
неверујуће породице, дужан је да буде као „упаљена свећа“,
која јарко светли и све осветљава око себе и загрева својом
топлом молитвом. Представите себи верујући, један
верујући на сву неверујућу породицу! Један једин
ствени верујући на сву неверујућу породицу! Каква је за
њега то одговорност! Како је он дужан да се моли за све.
Размислите о томе! Господ ће то тражити од нас, ако се
ми не будемо молили за сав свој род, за своју породицу,

за своје живе сроднике и умрле, то се ми нећемо
оправдати пред Господом! Господ ће нам на Страшном
суду свом рећи: Ја сам вас привео Истини. Ја сам вам дао
дар вере који нема цене, Ја сам вас учио да се молите, због
чега се ви нисте молили за свој многогрешни род, за своју
породицу, за своје блиске, за своје живе и умрле сроднике,
другове и сроднике? Они су живели са вама, а ви се нисте
молили за њих! Где је ваша љубав? Где је ваше састрадање?
Како сте могли спокојно да живите, знате да имате толико
умрлих сродника, а они који су у неисказаним мукама чекају
ваше молитве и помињања, а ви ни једну сузу нисте пролили
за њих, ни једног слова пред Господом за њихово помиловање!
И тако браћо и сестре биће велики стид тада! Са каквом
тежином ћемо ми моћи да погледамо у очи наших предака,
сродника које ми нисмо хтели да знамо, а они се надали и
бесконачно чекали наше молитве и не дочекали... Како ће
нам бити горко и тешко и бесконачно срамотно! Сачувај
16
нас Господе од тога!
Постарајте се браћо и сестре сада док смо живи и ви
и ваши сродници, наши родитељи, постарајте се да знате
своје рођаке, узмите лист папира, оловку и питајте оца
или баку о људима из свог рода, установите дрво свог рода
(родослов), јер је врло важно знати свој род. Потом их
запишите у своје помјанике (спискове) и помињите их у
молитвама својим. Они су живи у својој души, просто они се
налазе у том свету, може бити да страдају и сваки моменат
се надају и чекају да их поменете и молите се за њих.
Молите се за своје другове из детињства, своје васпитаче,
своје учитеље, своје блиске, познанике, своје лекаре који
су вас лечили и све оне који су вам добро чинили. За своје
доброчинитеље смо дужни да се молимо иначе ћемо
бити осуђени пред Господом као неблагодарни. Сетите се
својих другова из младости, својих бивших непријатеља,
својих другова из разреда. Сетите се својих пастира, својих
свештеника, које сте ви знали, који су вас крстили, венчали,
исповедали, причешћивали, подучавали и молили се за
вас. Обавезно помените и оне којима сте неко зло учинили
или сте их ви подстакли на тај грех. Може бити да смо коме
причинили бол, да смо кога притеснили, развратили и
слично и обавезно уписати њихова имена у свој помјаник
(списак имена за помињање живих и упокојених) и молити
U
се за њих. Ако не знате да ли је човек још жив, упишите га
међу живе, јер код Бога су сви живи. Ако не знате да ли је
крштен или није, помените га као крштеног, а милостиви
Господ Сам све зна и све ће управити. Ако су неки од
ваших сродника били неверујући, тим пре они требају
ваше молитве. Господ је пролио своју пречисту крв и љуби
их тако као и вас. Напротив, што је човек грешнији, тим
више за њега треба да се молимо. Велика већина наших
умрлих сродинка живела је у године безбожија и умрли
су без покајања и без исповести и Причешћа и у својим 17
нераскајаним греховима. Они сада страдају и муче се. Ко
осим вас за своје сроднике може да се помоли, осим вас,
ко... Нико?! И зато они гледају на нас и надају се и чекају
наше молитве... Изузетак од тога су они, који по Црквеним
канонима су лишени црквеног помињања а то су самоубице,
магови, врачари, јеретици, безбожници, сатанисти умрли
без покајања. Ти људи се свецело предају на суд и милосрђе
Божије. Сама могућност и форма њиховог помињања се
решава арихијерејом и духовником по опредељеном реду.
Потрудите се браћо и сестре таквим начином, саставите
свој родовни помјаник и молите се за све, ко је у њима,
ако је помјаник већи можете га читати по деловима и
по данима, главно је не остављати молитву. А тако горко
буде када гледамо, дају породични помјаник, а у њему пет
или десет имена или највише петнаест. Да ли то значи да
ми немамо више сродника или не желимо да знамо или
нећемо да знамо о њима? Или ми немамо суседа својих?

Или је у питању наша равнодушност или наш нерад, или
наша лењост... Не треба тако! Ако се будемо усрдно молили
за своје живе и упокојене и блиске то ће они испросити
од Господа за нас, благодат и покров Господњи! Господ је
то тако устројио по својој љубави. То је духовни закон.
Што ми посејемо овде на земљи то ћемо пожњети у
вечности. Ако ви живите у многоспратном здању (згради)
обавезно присаједините и ову молитву: „Помени Господе,
све оне који живе у овој згради, сачувај их од сваког
зла, обрати на пут спасења, пошаљи им благодат Светог
Духа Твојега. Ако ви живите у селу, молите се овако:
„Помени Господе све житеље нашег села...“ „Упокој
све житеље нашег села, све погинуле и сахрањене на
нашем сеоском гробљу, овде који су живели и трудили
се...“ Такве, сасвим просте молитве од срца речене, имају
огромну благодатну силу. Тако, ради тих молитава Господ
18 ће нас чувати и ваш дом и неће дати да погинете! Идите
на ваше сеоско гробље, сакупите сва имена, запишите све
и по деловима их читајте, а они ће бити ваши посредници
пред Господом и умолити Га за вашу децу. Ето, каква је то
сила, какав покров и ограда! А ми о томе нисмо ни знали!
А сада браћо и сестре, један врло користан савет
Рјазанске подвижнице, блажене девице Пелагије
слепе: „Чешће помињите родитеље и сроднике
угодника Божијих“. Сами угодници Божији су молили
о томе и говорили да оне људе који помињу њихове
упокојене родитеље и „они сами ће их помињати пред
Престолом Божијим и доћи ће им у сусрет после њихове
смрти, пратити их кроз митарства (20 митарства кроз које
пролази свака душа) и молити за њихове душе пред Богом.
(примери житија Преп. Серафима Саровског, Св. Теодосија
Черниговског, Преп. Кукше, старца Одеског, Преп. старца
Самсона Сиверса, Св. Девице Пелагије Рјазанске и др.) Е
таква је милост Божија за оне, који усрдно помињу живе и
упокојене.
Помози нам Господе, да поставимо добар почетак,
да се потрудимо, да упишемо имена за помињање, да
саставимо добар помјаник и да се усрдно потом молимо
за своје ближње.
Нека вас чува Господ и Мајка Божија. АМИН!
U
„За спасење душе, Правила и
примери и поучења онима
који се моле“, Владимир, Сабор
2010., ст.142-145
19
МоЛИТВА ЗА СВоЈ РоД
П омени Господе сав упокојени мој род, све од
праоца нашег Адама, упокојених прароди-
теља, праотаца, прамајки и све од века до данас
почивших сродника мојих по плоти (телу), чија
имена Ти знаш, олакшај, остави, помилуј и опро-
сти им сва сагрешења, вољна и невољна и даруј им

Царство Небеско. Амин!
РоЂ ЕЊЕ СЛАВоЧКЕ

U дала сам се рано и у прво време није било лако, честе
прекоманде мог мужа, нисмо имали стан и бесконач-
ни тако неки проблеми. Бивало је и тако да је на улици
мраз, минус 50, а муж иде на посао са запаљењем плућа.
На пролеће блато до колена и треба сваки пут његове чи-
зме очистити, зато што је он долазио са посла уморан и ја
сам му просто помагала. На рукама су нам била мала деца,
стан нисмо имали и уопште проблеми. Желели смо поред
свих проблема да имамо двоје деце, а друго наше дете је
умрло у породилишту, па потом дуго није било деце. Прво
дете смо назвали Константином, а друго дете које сам ро-
20 дила назвали смо Вјачеславом, али пред излазак из поро-
дилишта он је умро. Тешко је то спомињати. Како су били
празнични дани, лекара у породилишту није било, меди-
цинским сестрама бојала сам се рећи, али дете је свеједно
умрло. Тако се десила беда у нашој породици. Било је тако
тешко, да се речима не може описати. И потом, после дуже
времена, у том истом породилишту у нас се родио трећи
дечак - наш Славочка. Мени се хтело да га назовемо Вја-
чеслав, по томе што је код мене био осећај да је он дужан
бити тако нежан, тако плавоок савршено је личио на де-
војчицу. А име сам му дала сама. И сећам се да је у мени у
прво време био осећај страха, због тога што је наше друго
дете умрло у том истом породилишту. Потом је тај страх
отишао, из разлога што су ми још у детињству говорили да
Бог постоји и када знаш да Бог постоји, то остаје нада да
ће све бити добро и да је то милост Божија и да не може
умрети дете које смо тако дуго чекали.
Месец дана пред мој долазак у породилиште, десио
се случај који је укрепио нашу наду. Ми смо били у
изнајмљеном стану и на шифоњеру је стајао газдаричин
будилник. Једном, у рано јутро, чули смо необичну музику.
Пробудила сам се од те музике али она је била врло
необична. Та музика није била гласна, него толико нежна и
дивна да сам од одушевљења поскочила. Она се сливала са
плафона тако нам се показало. Али за сваки случај ми смо
U
проверили и будилник који је стајао на ормару, али будилник
је зазвонио и ми смо схватили да та необична музика није
од будилника. Код нас се појавио осећај страха, зато што
нисмо схватили шта се заправо дешава. Једва сам дочекала
одређено време и пожурила код комшинице, православне
старице, која је живела на нашем спрату и питала је шта би
то значило? Треба рећи, тој старици је било око сто година,
може бити и више. Имала је обичај да седне на клупу, сваки
дан ујутру око десет часова. И ја сам је сачекала, пришла
јој и запитала је: „Бабушка, шта се то дешава са нама?“ Ту 21
бабушку сам питала о ономе што смо чули, зато што се
она сав свој живот молила. А бабушка мени одговара: „О,
кћери! Добро дете мора да се роди!“ И ја сам се умирила
од њеног коментара. „Да, он мора да се роди.“ Поверовала
сам бабушки, просто јој поверовала, јер човек који се моли
- говори истину. И тако се Славочка родио.
Славочка се родио дању и порођај није био тежак.
Порођај је био нормалан и није било потребе за царским
резом и Славочка се родио сам. Он се родио са тежином од
три килограма и двеста грама и педесет и пет цм дужине.
Али, како сам тада мислила, обично се дете родило.
Његова необичност почела је тиме када су ми га донели на
дојење. Медицинске сестре су биле тако просто одевене, у
медицинским папучама, кратким белим мантилима и са
хируршким маскама на лицу. Код нас је била таква соба
у породилишту, стара, страшна, једанаест жена у једној
соби. Двокрилна врата у соби су била затворена са једне

стране и отварала су се само на једну половину врата. Када
је медицинска сестра улазила, на обема рукама је носила
по једно дете и увек је било страшно гледати да на тако узак
пролаз може ударити главу некој од беба које је доносила
мајкама. И врло сам силно преживљавала сваки пут када
су ми доносили дете на подој. Тако сам се молила Богу с
обзиром да нам је умрло већ једно дете, молила сам Бога
да се са Славочком ништа не деси... И тако једно јутро,
отварају се врата, овог пута обе половине тих фамозних
двокрилних врата и улази у собу сасвим млада девојка. Ја
је добро памтим до данас... У белоснежној одежди, није ни
лекар, ни медицинска сестра, као неко из операционе сале,
али сасвим млада око шеснаест или седамнаест година.
Она је била у чизмицама од тканине, мантил је ишао до
чизама, сва беличаста и чиста. Биле су јој откривене само
руке, а више од свега сам запамтила њене очи, необичне и
красне, јер јој је на устима била маска а на глави хируршка
22 капа тако да су њене очи биле још уочљивије, светле, ни
зелене, а ни плаве, као боја морског вала. Ја је гледам
и размишљам откуд ова млада девојка и тако чисто
одевена? И тако она мени даје Славочку двема рукама и
врло тихим гласом, тако да прелази у шапат, ми говори:
„Дете се родило за сав наш род.“ Глас је био тих али је био
пун власти и силе. Дала ми је Славочку на руке и отишла.
А ја женама говорим: „Јесте ли видели ову девојку која је
донела моје дете?“ А оне ме са чуђењем гледају, збуњене и
говоре ми: „Не, нисмо“, а ја им кажем: „Шта, ви нисте никог
видели да ми је донео дете?“ Показало се да тог момента
када ми је та девојка донела Славочку, њу нико осим мене
није видео! А потом сам пошла да је тражим као и жене
из собе, јер их је то заинтересовало и испоставило се да
нема такве медицинске сестре или лекара у болници. Да,
по узрасту она је била врло млада, отприлике на изглед као
да је имала шеснаест или седамнаест година. Потом, када
смо донели Славочку кући и када сам га купала, често сам
то помињала и размишљала о томе што ми је она рекла и
тек сам после три године схватила шта ми је она рекла...
Јер се дете наше заиста родило за сав наш род.
ПоЧЕТАК Ж ИВоТА
К U
ада сам са Славочком изашла из породилишта, све
около се топило и оживљавало после зимских мразе-
ва. Стајале су куполе неотопљеног снега поред пута и њега
је на самом делу било јако пуно, јер су били силни мразе-
ви. Јарко сунце је светлело над нашим главама и радост је
била неизмерна због тога што су у нашој породици сада
два сина Константин и Вјачеслав. Ја сам била тако радо-
сна. Славочка је стигао у наш дом. Име Вјачеслав, значи
Вечна Слава Божија како ми је то после неког времена ка-
зао један монах. 23
Када сам стигла кући, дошли су нам гости, наша
комшиница. Гледајући нашег младенца, рекла је да има
такав осећај као да Славочка гледа кроз њу, т.ј., да има
како је рекла проницљиви поглед који све види у њој, што
се касније испоставило као тачно...
Када је Славочки било три месеца пошли смо код
неуропатолога на преглед. Преглед код неуропатолога је
тада био обавезан. Проседела сам дуги ред пред вратима,
међутим, како је лекар негде изашао из ординације мислила
сам да нас неће ни примити. Међутим, како сам видела
поново неко улази у кабинет и ја улазим са Славочком,
јер смо ми били на реду и улазим и видим лекара којег
до данас памтим, необична жена, тако спокојна и тако
некако крхка, рекло би се. Она је погледала на Славочку,
поставила га на ножице, написала нешто испред себе и
рекла ми да му вакцине никако не дајемо. Шта сам ја знала
о томе, мало или готово ништа... Али она је била изричита:

„Детету се не смеју давати вакцине, зато што му је нервни
систем танан.“ Да, баш је тако рекла „танан нервни систем“.
Како то да се објасни? Погледала је Славочку, изашла из
кабинета и ми смо са њом такође. И пријем код лекара
се тиме окончао. Покушала сам да је поново нађем зарад
консултација и за нешто више објашњења, али ту лекарку
нисам могла да нађем, нити сам је више видела. Свакако,
тако је било, Славочки вакцине нису давали. Показало се
како се то касније потврдило да таквог „неуропатолога“
нико не зна у болници. Она, као и она „медицинска сестра“
у породилишту, је без трага нестала... Потом су лекари
били у недоумици поводом онога што је било написано
као налаз у медицинском картону Славочке, али вакцине
му нису давали, осим прве вакцине коју је добио против
осипа, непосредно након рођења у породилишту.
После неког времена, Славочку је још прегледао један
24 очни лекар, професор који је рекао: „Ако неко покуша
да лечи његове очи, не дозволите то.“ Ја сам га питала:
„Зашто?“ Али он ми ништа није објаснио. Само је рекао
„свеједно, схватићете“ и ја сам се умирила. Просто сам
поверовала том лекару. И опет након неког времена, други
лекар је покушао да му лечи очи и хтео да му стави неке
капи у очи, а ја сам објаснила лекару, да не треба ништа да
му се ставља у очи, пошто тим својим очима врло далеко
види и не знам зашто хоћете да га лечите... Како су ми
потом објаснили лекари, у Славочке је рожњача била тако
прозрачна као да је није ни било.
НЕоБИЧНо ДЕТЕ
С лавочка се родио 22. марта 1982. године, за време Ве-
ликог поста, по Црквеном календару на дан празнова-
ња 40 мученика Севастијских.
Он је био мален, округао, личио је на девојчицу. Имао
је мало округло лице, бела, чиста, чиста кожа и тако нежне
румене образе. Славочка је имао мале усне, врло мали но-
сић и огромне плаве очи. Његове очи су биле плаве, а нека-
да су биле и сиве. Све је зависило од тога какву му кошуљу
оденем. И уопште је изглед његов био необичан, поготово
те очи које су биле упечатљиве на његовом нежном лицу,
U
коме је оквир била нежна риђе - браон коврџава косица
и меке, меке локне. Уопште је био необичан, а како му је
рожњача била прозрачна, то су његове огромне очи биле
дубоке и продорно плаве. Сав је некако био минијатуран,
па смо стално мислили да је девојчица.
А да је Славочка необично дете, то су сви схватили. То
се прво пројавило када Славочки није било ни пуна година
дана. Мог мужа у то време су прекомандовали у Немачку, у
бившу ГДР, у састав групе совјетске војске у Немачкој и ми
смо пошли за њим. Нас је пратила моја мама Анастасија, 25
спокојна жена, временом се може помислити за њу да је
чак и равнодушна жена. Ми смо се спремали за пут и врло
смо се журили, сујета, чекање и нервоза због свега тога.
Малени Славочка на мојим рукама, а старији син такође
није био одрастао. И тако смо се спремили и некако смо
успели да уђемо у аутобус. И уместо да нам помогне, моја
мајка је почела врло чудно да се понаша. Она је узела
Славочку на руке и почела чудно и тако раздражено да
виче на мене. Славочка је моју мајку гледао и гледао,
али она се није зауставила... А он је опет гледа и гледа,
њему је тада било непуних осам месеци и изненада диже
своју малену руку и удара јој шамар по образу. Мама је
моментално заћутала у један трен и потом је ћутала цео
пут. И тек кроз неколико година она је схватила то, што
тада није разумела, шта се са њом дешава... И када јој је он
лупио шамар, она је осетила такву радост и олакшање као
да је нека тежина отишла од ње. И после тог случаја она

више никада није викала. И тако... Славочка је исцелио
своју бабушку са својих седам месеци.
Људи који су га видели говорили су да личи на малог
анђела. Када је Славочка био мали, ми смо у то време
живели у Немачкој и Немци нису могли да га се нагледају.
Он је био животно радостан, тако весео... Али при тој
својој веселости, био је пре свега спокојан, у њему је била
таква увереност и такво тихо спокојство је било у њему.
Увек је био радостан, увек се осмехивао, а особито када
би видео људе. Он је волео људе. С обзиром да је био
животно радостан имао је пуно другова. Он рецимо још
спава, а они га чекају испод прозора нашег стана. Сећам се
таквог интересантног случаја. Он је био још сасвим мали
и долази мени и каже ми: „Мама да ли ми имамо дрвено
буре?“ А када сам га питала шта ће му рекао ми је да ће
он направити подморницу, да не би нико потонуо у њој
26 зато што их лоше граде. Ето, тако је Слава хтео да сагради
подморницу на језеру Мисјаш... Али како се код нас није
нашло дрвено буре то се није десило.
Када је Славочка био сасвим мали, био је врло
педантан, за разлику од друге деце која се умажу једући
кашу, умрљају се по образима, то код њега нисам видела.
То ме је задивило зато што то никада нисам видела, а то
што он не личи на другу децу је почело веома да ме брине.
Било ми је страшно као мајци пошто сам се одмах сетила
бабушкиних речи. Одмах сам се сетила, својих тетки, дека
својих, сећала се како су се они по читаве дане молили,
свега сам се сећала. И одмах је дошла мисао одакле у
њему таква сила? Он је само дете. Он не може још знати
то што говори. И он не може да ради све то сам, јер је он
још дете... Па ко то ради?! Од тих питања уселио се у мене
паничан страх. Ко би мени објаснио тада - шта је са мојим
дететом? Пошто сам ја од детињства васпитана тако да се
у првом реду цени душа, а не тело човеково, да само знате
како смо ми преживљавали све то, јер је код нас био страх
пре свега за његову душу, а не тело, јер је био необичан и то
су сви видели одмах... Наиме, када сам га још дојила, код
њега је била таква црта необична, да све време разледа. То
је видно и на његовим фотографијама из тог периода. Код
њега је био проницљиви поглед и све је гледао кроз људе...
Ако му је неко тепао он није обраћао пажњу на то... У њега
U
је изглед био озбиљан и све време је разгледао. То је било
тако необично и у стварности страшно, зато што ми нисмо
знали шта да мислимо. А, када је потом Славочка научио
да говори - он је одмах стао да говори о Богу.
Тада је била популарна песма „ах, мама мамице, ја
нисам мали, ах, мама мамице, имам много година“ њу су
сви певали. И Славочка је ту песму слушао и такође певао.
Ја га питам: „Што ти певаш да ти је много година када
си ти још мали...“ А он ме је озбиљно погледао и рекао:
„Ја сам мамице истинито врло стар... Готово древни...“ 27
Те речи су ме тако уплашиле и одмах сам га упитала:
„Како то да схватим?“ Он ми је рекао да памти себе до
рођења, нажалост памтим само део разговора отприлике
овог садржаја „у почетку је била огромна брзина, била
је светлост, а потом пут...“ Питала сам Славочку: „Какав
је то пут?“ А он ми је рекао да је то такав пут, т.ј., такво
бело платно, као ланена тканина, такав је пут био и по том
путу је он ишао огромном брзином, тако он себе памти и
када је дошао до краја тог пута стао је, зато што је била
врло дубока провалија, као бездно из кога се тешко може
избавити. На крају тог бездна стајао је човек врло висок,
одевен у тамну одећу, као у монашку одећу, а на крају
кажипрста тог човека висило је дугачко кандило са ланцем.
Тај човек је стајао са кандилом и то кандило је горело. И
случајно дотакао сам крај његове одежде из које је изашла
заслепљујућа светлост, на коју није било могуће гледати и
он је савршено спокојно прошао кроз ту пропаст окренуо се

према мени и рекао „скочи“, након чега је ишчезао. Потом
је скренуо у неку страну, како се показало тврди и тамни
пут, као у тунел и нашао сам се у теби... Славочка памти
да се спремао да дође овде. Он је то мени рекао својим
дечијим речима и постараћу се да вам их пренесем. Он
је рекао: „Мамице, Бог није хтео да ме пошаље на земљу,
али Анђели су га много молили и умолили“ и још је казао
да „Пресвета Тројица и њихови другови, тако је дословно
рекао „ његови другови“ дали су њему мало од Себе силу.
А ја сам га питала: „Славочка, зар у теби није било твоје
силе?“ А он ми одговара: „Била је и моја сила, али су ми
сви по мало дали силе и ја сам дошао овде.“
Питала сам га потом: „Зашто си уопште дошао?“ А он
ми је потом рекао: „Да је дошао на Земљу, да би помогао
људима да се спасу и почео је да ми говори какве
опасности прете људима и да долазе страшна времена“.
28 Да, он је дошао да упозори људе и помогне да преживе
та страшна времена која долазе. Свима је говорио „ти
дарови, који су у мени и сила, то је све за вас, толико
за вас, а за себе у мени нема ничега. Све што имам и
што ми је дато је за вас,“ т.ј., за људе. А када се вратим,
говорио је Славочка и будем им показивао своје ране, они
ће ме питати: „Како си то све само преживео, и за то ће ме
врло благодарити.“
Када је Славочка умирао, тај исти човек у монашком
оделу поново се вратио Славочки у виђењу. Слава је говорио
да је сада седео на табурету у некој сали. Имао је на крају
свог кажипрста исто оно кандило са ланцем, али кандило
се већ гасило. То виђење је имао Славочка неколико дана
до своје смрти.
То што Слава „памти себе до рођења“, за мене то остаје
тајна. Чак су ми рекли да склоним то као факт који стоји да
ми је то Славочка рекао, јер како ми је речено то противречи
канонима Православне Цркве. Дајте то да склонимо, и то
и то... Говорили су ми... Али ја сам им рекла: „Ништа нећу
склањати!“ Зато што ми је рекао: „Мамице, све што сам ти
рекао све ће се тако и десити.“ Нећу пристати ни на какав
компромис, нити ћу извртати речи Славочке. Ја се веома
бојим Бога и веома се бојим да издам Славочку. И зато вам
и причам оно што ми је он говорио. Он је био чисто дете,
U
а ја грешан човек. И тако ћу се постарати да дословно, по
његовим дечијим речима, предам вама то што сам чула од
њега.
Још ми је Слава рекао: „Када ви сазнате, ко сам
ја, веома ћете се уплашити. А потом ћете бити поносни
на мене.“ Те речи ми је говорило мало дете. Коначно
гледајући са стране, он је био само мало дете. Може ли
мало дете говорити такве ствари? Гледаш га, он је тако леп,
више на девојчицу личи, као какав анђео, али у њему је
са свим тим спољашњим била и таква одважност. И тако
ја, као његова мајка, као и други људи поред њега су се 29
снисходљиво односили ка том малом детету и они су се
просто њега бојали. Бојали су се његове необичности и од
тога им је било страшно. Ја се сећам, једанпут, гледам ја
њега и он мене тим великим плавим очима и истовремено
ми је било и страшно и предивно. Ја сам њега просто
замолила и казала му: „Ја сам теби мајка, а ти мали дечак,
а ако буде било потребно, ја ћу тебе казнити ако ти то
заслужиш.“ Али, он ми заиста никада није давао повода
за то. Мој старији син Константин се једном збунио када
сам му рекла да нареди Славочки да му као старијем брату
донесе папуче, а он ми је рекао: „Аха... Ја се бојим да му
то кажем“. Једном ми је муж рекао: „Шта је то, долазе
моје колеге официри, он се свима клања и крсти... Шта је
он, поп? Због чега се он свима клања и крсти се?“ А ја му
говорим: „Да, шта ту има лошег?“ Ето, тако је Славочка све
поздрављао...
Према њему су се сви са љубављу односили, а исто

времено су га се и бојали зато што може у сваком моменту
казати нешто тако што том човеку не би одговарало,
да открије неку тајну о њему пред свима, па би потом
људи по правилу занемели... Уопште, сви су видели да је
Славочка необично дете, а то је истовремено било и дивно
и страшно. И упркос свему људи су се ка њему односили
са љубављу, зато што је он био добар дечак. Или када је
он нешто говорио и то што је говорио, њих је плашило,
али свеједно они су хтели да га слушају. Уопште, људи су
страховали у његовом присуству и било их је срамота да
га гледају у очи. Они су тако и говорили: „Ја не могу да га
гледам, јер ме је срамота.“
Сада ми видимо те очи на црно белим фотографијама,
а у реалности оне су биле необичне боје и те очи су гледале
право у душу. Наравно, људи су у почетку сусрета са њим
гледали у њега, потом им се глава спуштала међу рамена,
30 окретали се и одлазили, по правилу се насмеше и одлазе
без речи. Готово код свих људи који су долазили њему је
било истоветно понашање.
Допуна и коментари главе „НЕОБИЧНО ДЕТЕ“
ДЕЧАК ВЈАЧЕСЛАВ ЈЕ „ПАМТИО СЕБЕ ДО

РОЂЕЊА“, ПО ТОМЕ ШТО ТО НЕ ПРОТИВРЕЧИ
ДОГМАТСКОМ УЧЕЊУ ЦРКВЕ О ПОРЕКЛУ ДУШЕ
Сагласно учењу Православне Цркве, душа човеко-

ва се образује Богом и сједињује се са телом у моменту
зачећа.
Никаквог постојања душе до зачећа тела по учењу
Цркве нема, нити може бити. (јеретичко учење Оригена
о пре-егзистенцији човечијих душа је било осуђено на
Петом Васељенском Сабору) Тако Православна Црква
објашњава постојање душе (за те који хоће да више знају
са богословске стране тог питања, ми предлажемо Прилог
2, текст из курса лекције по Догматском богословљу)
Конкретно, да размотримо речи дечака Вјачеслава
„да памти себе до рођења“, није рекао „до зачећа“, јер
то заиста не одговара учењу наше Цркве, него је рекао
„до рођења“. Како ми знамо до момента рођења, дете и
душом и телом се формира у утроби мајке. Целих девет
U
месеци, произилази унутрашње развиће зачетог младенца
до момента када се он рађа. Да ли је душа за тих девет
месеци - младенца Вјачеслава могла бити узета на Небо
у Горњи свет? Може ли то бити? Безусловно да, може. За
Бога ништа није немогуће!
Многи су светитељи били за живота свог узети
Богом на Небо, где су они созерцавали рајске обитељи
и комуницирали са небожитељима. У житијама светих
има много таквих примера и младенац Вјачеслав није
искључење. Својом чистом, младом душом он је још у
утроби своје мајке могао бити узет Богом у Горњи свет, по 31
посебном промислу Божијем, њему је могло бити веома
много откривено зарад нашег спасења. Он је могао имати
обраћање са Мајком Божијом, Анђелима и Светима. Њему
су могле бити Богом откривене тајне саздања света. И по
томе, безусловно можемо да допустимо, да дечак Вјачеслав
може себе да памти до момента свог рођења! И никаквог
„противречја“ са догматским учењем Цркве о души овде
нема!
Постоји и таква категорија људи, којима уколико је
нешто нејасно и не уклапа се у њихов поглед на свет, они
су готови да то објаве за јерес или пак прелест. То је врло
неозбиљан прилаз ка решењу постављених питања. Тим
више, што је дечак Вјачеслав, то јест, његова егзистенција
на земљи је заиста тајна. И овде ми покушавамо да
објаснимо необјашњиво, наиме сами покушај са наше
стране је такав, јер ми врло мало знамо о себи самима и о
овом свету на коме живимо. Бог није све открио људима,

јер није све корисно за нас да знамо.
Такође, важан моменат је и то да је данас издато веома
много озбиљних истраживања, која анализирају духовни
живот људи, који су преживели стање клиничке смрти.
Многи од тих људи памте како им је било добро у духовном
свету и како нису хтели да се враћају у земаљаски свет.
Код многих од њих је био реалан осећај да је тамо „њихов
рођени дом“ и да су тамо били и хоће да се поново „врате
кући“. То је још један доказ да у материјалној утроби човек
може да преживи то, о чему је он савршено заборавио,
када се родио и поново памти - када умре. За савремену
науку то је тајна, а објаснити то је немогуће, осим ако то
сам човек не преживи.
Такође је битно рећи да људи који су преживели
клиничку смрт, сасвим по другоме су „тамо“ осећали
проток времена. Показало се да време у духовном свету
32 тече, не тако како оно тече овде. Овде човек може да
одсуствује два или три минута, а тамо се то време може
превести на дане, месеце и године. А за те године њему
може бити показано толико тога, колико нормалан човек у
обичном животу не може да смести у себе.
Према томе, у светлости свега реченог, дечак
Вјачеслав, иако је био младенац, можемо слободно
рећи да у пуном смислу те речи можемо га назвати
духовним старцем. И по томе што је он говорио о себи
да је „врло древан“ и ништа у томе нема зачуђујуће. Из
тог разлога су га се врло бојали калдуни (врачари, магови) и
екстрасенси. Они нису могли да буду поред њега јер их је он
опаљивао благодаћу Духа Светог. Дечак Вјачеслав, заиста
по својој суштини је био древни духовни старац, иако
је телом био млад. Никаквог измишљеног противречја
са вероучењем и канонима Цркве овде нема.
КРШТЕЊЕ
Д ок смо били у Немачкој, тамо је било пуно католич-
ких храмова, православних храмова тамо није било и
Славочка је био још врло мали. Када смо долазили на од-
мор својим рођацима у град Одесу, њему је било свега три
године.
U
У Одеси недалеко од железничке станице, постоји
диван старински храм. Када је Славочка видео тај храм
одмах је почео да ме моли, помислила сам можда је дете
нешто видело. Ми смо га склонили у страну, био нам је
потребан такси, понети пртљаг, требало је ићи. А он је
већ кренуо да плаче и тако горко је плакао и почео је да
ми се отима из руку. Већ је тада по мало ходао, а тада је
необјашњиво кренуо да се отима из мојих руку и тражио
да идемо у храм... Када смо видели да се нешто дешава са
дететом, рекла сам мужу „гледај шта се дешава са њим“. 33
Ти остани овде са стварима, а ми ћемо поћи у храм. И
ми улазимо у храм, у храму никога нема, само једна
старица која чисти. Славочка је мени сишао са руку и
пошао тихо ка олтару. А из олтара излази свештеник и они
се срећу, баћушка њега гледа, а он баћушку. И Славочка
је почео да прича са баћушком. Не памтим шта је причао
са баћушком, само знам толико да баћушка није скидао
очи са њега, гледа га и гледа, а Славочка њему, говори и
говори... Потом је баћушка погледао на мене и рекао ми:
„Њега хитно треба крстити! Хитно крстити!“ Ја сам из
рода верујућих и знала сам, да је над свима нама Пресвета
Тројица и да треба да га крстимо.
У почетку сам погледала храм у који смо ушли,
„савременост“ одесиних храмова није ми уливала пове
рење. Слике у храму, клима уређај постављен, јесте топло,
схватам наравно. Али ја сам васпитана у другој традицији
и одмах сам се сетила наше старе Цркве, сетила се да тамо

стоји гроб Господњи, какве се красне иконе тамо налазе,
старинске, свеће, кандила горе и нема никакве електрике.
И руковођена унуташњим осећајем, помислила сам,
добро, наравно Славочку ћемо крстити, обавезно ћемо
га крстити, али не у Одеси, већ у нашем храму. Када смо
кроз годину дана поново дошли на одмор, Славочка је тада
имао више од три године. Ми смо кренули у тај старински
храм у који сам одлазила и где ћемо крстити Славочку.
Дошли смо у град Тајга Кемеровска област и кренули у тај
храм. По својој младости и глупости, мислила сам да тај
баћушка који је мене крстио, да ће увек бити жив, мени
се хтело да он крстио и нашег Славочку, а испоставило
се да је баћушка давно умро. Служио је већ други, млађи
баћушка отац Игор и он се према Славочки односио са
таквом љубављу. Ми смо каснили, али нас је свеједно
примио. Славочки је дозволио да сам изабере за себе крст,
34 а тада није био велики избор истих, али је Славочка за себе
изабрао велики крст. Његове груди су биле тако малене,
а на тим маленим грудима висио је велики крст, као код
свештеника. Сећам се, Славочка је изабрао и брату свом
крст, исто велики. Изабрао је два крста јер му је баћушка
то дозволио. И тако се крстио наш Славочка и тако је био
срећан због тога!
Потом смо се поново вратили у Немачку после одмора,
Славочка је дошао мени, погледао ме пажљиво и отишао,
па поново дошао и гледа ме тим својим огромним очима и
говори ми: „Мамице, истински Бог постоји!“ „Да“, кажем
ја „знам Славочка да Бог постоји.“ Ја њему потом говорим,
„сачекај, а откуда ти то знаш?“ На томе се наш разговор и
завршио.
А оцу Игору, за његову пажњу и љубав ка Славочки,
Господ послао за утеху - поклон. А тако је то произашло
на необичан начин. Ствар је у томе што пред крштење
Славочке, спремали смо се за одмор и тада је у Немачкој
био у моди сомот, а њега у Русији није било да се купи. И
тако, уђем у продавницу и решила сам да купим за себе
љубичасти сомот. Мени је било потребно да узмем 75 цм,
али на немачком језику продавац је упорно инсистирао да
узмем 90 цм. Када смо дошли да крстимо Славочку, отац
Игор је пришао к мени и рекао: „Можда ми ви можете
помоћи.“ Ја сам се обрадовала ако могу чиме да будем
U
на помоћ баћушки и одговорила да сам врло рада томе.
Свештеник ми је рекао: „Нигде не могу да нађем сомот, у
Москву сам ишао и тражио од другова, али све бескорисно.“
Питала сам баћушку колико му треба и какав сомот. Са
одушевљењем сам чула да му треба љубичасти сомот
и то 90 цм. И тако са великом радошћу, у част крштења
Славочке подарили смо га оцу Игору.
А ми, са мојим супругом венчали смо се исто овде у
Свето Тројичином храму, г. Миаса и са нама на венчању је
био наш малени син Славочка. Треба рећи да у почетку са 35
Сергејем (Серјожом) нисам била венчана, већ само смо се
регистровали у општини и сматрали смо да је то довољно.
Али Славочка нам је објаснио да је грех када човек живи
невенчано, то јест, да је потребно да се венчамо у Цркви и
рекао: „Ајде, пођите и венчајте се.“ И тако се испоставило
да нас је он одвео на венчање. Славочка је био врло брижан,
он нам је и иконе уручио. Како је био тада срећан после
нашег венчања! Када нас је баћушка венчао, он је прилазио
свима који су били у храму и са свима је разговарао, баш
са свима... Толико је био срећан тог дана. Ушао је потом
у продавницу са иконама, а жену која је продавала иконе
је врло болела глава. Наиме, она му се пожалила да је
боли глава. Она је њему поставила своју болну главу, а он
је своју рукицу положио на њу. Погладио је по глави... А
потом жена мени говори: „Мене глава више не боли!“ Ја
сам се тако одушевила. И та жена до дан данас сведочи тај
догађај, како јој је Славочка исцелио главобољу.

Када сам се венчала са мужем, у храму је била још
једна жена, она је тада била парохијанка, а сада је она
монахиња Јелисавета и живи у Верхотурском манастиру.
И тако, када је она недавно долазила, испричала је следећу
историју. Када се она венчала са својим мужем, Славочка
је у то време ишао у храм, бојали су се људи да му приђу
близу, колико је он био необичан. Мени се хтело да му
приђем. И тако, ми смо му пришли и проговорили са
њим. Једна жена га је питала: „Славочка ти када порастеш
вероватно ћеш бити богат?“ А он јој је рекао: „Да, ја ћу
бити врло богат, али не тако како ви мислите.“ А потом је
додао: „Када мени буде једанаест година, ја ћу умрети а
моја мамица ће доживети антихриста“. Он им је то рекао
раније, пре него што је нама рекао, тачније мени је рекао
пола године пре своје смрти.
36
оН ЈЕ СТАЛНо ГоВоРИо о БоГ U
С лавочку су сви волели. Ко га је од познаника видео,
с озбиром да наших блиских рођака немамо, тада су
га просто грлили, љубили и тек онда пуштали од себе. Но,
сви су то радили пажљиво, не као према обичном детету,
кога просто притисну од умилења, већ су то радили нежно.
И он би им дозвољавао да га грле, то им је дозвољавао. И
Немци су га исто веома волели.
У Немачкој смо живели у граду Зале. Ми смо изнај
мили пола куће а у другој половини куће живела је
породица Андреску, глава породице Манфред, супруга
његова и ћерка Јари, по руски Јарослава, врло паметна
и дружељубива фамилија. Манфред је био генерални
директор и он читавог живота није видео свог рођеног
брата, који је живео у ФРГ. На моје питање, како може да се
не види са својим рођеним братом, он ми је одговорио, да
он зна економску тајну, па због тога не треба са њиме да се
среће. Ето, таква драматична ситуација је била између две
Немачке тада. Његова супруга је радила као преводилац и
знала је неколико језика. Ћерка Јари је била врло паметна
U
девојчица. И они су врло волели Славочку, зато што је он
са једне стране био просто дете а заједно са тиме ишла је
и његова необичност. Добро памтим један случај који се
десио када смо били код њих у гостима у њиховој викендици.
Славочка се пео на дрво и пао је са дрвета, али ми тог
момента нисмо били поред њега него само отац фамилије
Манфред. Славочка је у међувремену био превезен колима
хитне помоћи у обласну болницу. Тамо су га погледали,
урадили рендгенски снимак и рекли: „Знате са њим је све
нормално, осим што је добио лаки потрес мозга“.
37
Сместили су га у собу и рекли: „До јутра“. Међутим,
њему је било све лошије и лошије и лошије а лекари
ништа нису предузимали и понашали се тако спокојно,
као да то није ништа. Славочка је у међувремену изгубио
свест ја сам седела поред њега и страховала и нисам знала
шта да радим јер нам лекари нису долазили, наиме, нико
до јутра Славочки није дошао. И сасвим рано ујутру,
Славочка оштро устаје из кревета, излеће из собе и трчи
по дугом ходнику и почиње да отвара врата, као да неког
тражи. Ја сам потрчала за њим и покушала да га задржим,
мислећи да је то последица пада, а он се отима из мојих
руку и поново неког тражи. Када сам га на крају схватила и
привукла себи, он као из сна да се буди и пита ме: „А где су
сви? А где су они?“ Ја сам га питала: „А ко су они? Кога ти
тражиш?“ Он ми је рекао: „Ништа, ништа, мамице.“ И све
је поново постало нормално. Умирио се и вратио у своје
уобичајно стање.
Након тога, годину дана после нашег повратка, Сла
вочка ми је рекао шта ће бити у будућности са нашим
пријатељима из Немачке. Рекао је: „Мамице, о мени ће
говорити на телевизији, о мени ће писати књиге.“ И још
је рекао када га буду показали на ТВ-у, Немци ће знати да
је Бог послао дечака Русији за њено спасење. Славочка је
потом говорио да ће Немци ликовати зато што је он пет
година живео у Немачкој, јер је то заправо пола његовог
живота. То су речи дечака. Недавно су ми долазила четири
човека из Немачке и како се испоставило већ знају за њега
у Немачкој. Мени је Славочка детаљно о томе причао, да
ће о њему знати Немци. Рекао је: „Јари ће у то време бити
удата а деда Манфред неће бити међу живима. Када моју
фотографију покажу на ТВ-у, тета Здена, Јари и њен муж ће
седети на кревету, а моју фотографију ће показати преко
целог екрана ТВ-а и тета Здена ће поскочити са кревета и
38 од радости заборавити да је Немица и почеће да разговара
са Јари на руском језику овим речима: „Тако, па то је наш
Славочка! То је наш Славочка!“ А млади човек (Јарин муж),
не знајући руски језик, седеће тако и са чуђењем ће гледати
у њих, мислећи шта им се то десило?... И оне ће у исти глас
почети да му објашњавају ко је Славочка!“ И још је рекао да
ће они о њему дуго, дуго причати, рећи ће о њему да је био
изванредан! И заиста је био посебан, по томе што је могао
доћи било ком човеку и рећу му сву истину.
Тако је било и на путу са генералом. Једном, када смо
били на путу, имали смо сапутника генерала руске војске.
Ми смо одлазили из Немачке и долазили до Москве са
купеом вагона више класе. Славочки је тада било пет година,
не више, и улази у наш купе генерал, на изглед леп и тако
важан. Славочка га је погледао а ја размишљам, требало
би нешто проговорити са њим, јер нам је он практично
сапутник на целом путу. Славочка му је пришао, куцнуо
га по стомаку и рекао му: „Деда, што се ти правиш важан?“
Генерал није очекивао од малог детета да му то каже и почео
је да се смеје, а потом је узео Славочку код себе. И тај мали
дечак са кудравим власима почео је да му говори за нашу
армију, шта ће они урадити са њом и како ће је растурити
и он је спуштао главу све ниже и ниже и заборавио је да је
генерал и да је тако важан. Постао је као дете, а Славочка
као старац, умудрен искуством. Ја сам седела поред њих и
U
слушала цео разговор. Тада сам први пут чула од Славочке
да ће растурити нашу армију и да ће оформити „бригаде
брзог реаговања“. Али, размислите. Славочка је тада био
сасвим мали дечак, он није могао знати појам „бригада
брзог реаговања“, то је речено пре 20 година уназад! Како
петогодишњи дечак може то да зна? „Биће полицијска
држава“ - говорио је - и прислушкивачи ће бити постављени
свуда. Ето, такву „лекцију“ је он изрекао генералу. А данас,
шта су заиста урадили са нашом армијом? Урадили су то
што је Славочка тада рекао генералу. 39
Још један случај са црнцем на аеродрому у Одеси.
Ми смо се тада враћали са одмора и Славочки је тада
било четири године. Дошли смо на аеродром и стали у
ред да купимо карту за лет. Било је лето. Ја се сећам да је
Славочка на себи имао шорц и црвену мајицу. И док смо
ми стајали у реду пред благајном он је сео поред црнца. Тај
црнац је седео у холу аеродрома, очекујући свој лет, ни у
кога није гледао и како се чинило био је у својим мислима.
Славочка је сео поред њега и питао га: „Кући идеш?“ Он
је ћутао, погледао у њега и даље је седео... Славочка га је
поново исто упитао, на шта му је он, искоса га погледавши,
одговорио: „Идем кући.“ А Славочка је мислено знао да се
црнац предомишљао да остане у Русији. И тако је Славочка
кренуо са њим да разговара, а он је од изненађења раширио
обе руке, лица запањеног, доња усна му спала и он седи
тако наивно, наивно и гледа Славу. А он њему објашњава:
„Гледај, не остај овде у Русији, иди својој кући, ка свом

народу, помози својој страни, код вас је тамо СПИД
(сида). Гледај да се сам не заразиш од тога.“ И почео да
му објашњава ту болест. Тако малени дечак, а говори тако
озбиљне ствари. Како не поверовати малом детету, које зна
у ком селу живи тај црнац, јер није био градско дете, а он
му је све описао како изгледа село где он живи. Наравно,
људи су му веровали! Сећам се, ми смо кренули на авион,
а запањени црнац је остао тако седећи. Запамтила сам тај
случај са црнцем по томе што нас је пратила моја свекрва,
сећам се да се силно збунила рекавши: „Ви, шта?! Учите
дете да говори такве ствари! Откуда мало дете зна реч
СПИД?! Али, ствар је у томе што њега нико о томе није
учио. Сам је о томе говорио и ја сам се дивила томе.
У Одеси се догодио један интересантан случај са
Славочком. Био је то један од одмора који смо проводили
у Одеси. Моја свекрва је радила у Извршном одбору. То су
40 биле неке угледне даме, све комунисткиње и све су дошле
да виде Славочку и почеле да се усхићују речима: „Ој, како
је малени, ој како је сладак“. Он седи мени на рукама,
тако малени и лагано крајем свог палца трља свој малени
носић. Ја га гледам, он трља крај свог носића и говори им:
„А, комуниста ускоро неће бити!“ Шта се одједном десило
са тим дамама! Оне су одмах заборавиле да је он малени и
слатки, све су одмах заборавиле. И све су скочиле на њега
и почеле да се споре са њим речима: „Да, шта говорите?
Како комуниста неће бити?! Они ће увек бити!“ Ја сам
се просто зачудила понашањем тих дама према малом
детету које седи на рукама своје мајке. Оне су са таквом
злобом говориле да ће комунизам опстати. И где су они
сада... Ти комунисти? Прошло је неко време и пре него
што сам схватила да Слава зна да чита моје мисли. Јесам
ли чиме била забринута, или су у мени била нека питања,
он ми је без мог питања давао директне одговоре. Дуго
сам мислила да је то случајно. Али, када је предсказао да
ћемо добити стан, тада више није било сумње. Слава је
имао више од пет година када смо се вратили из Немачке
у Русију, т.ј., прекоманда мог мужа је била на Урал. Стана
нисмо имали, живети се није могло нигде и ја сам са
децом кренула у Кемеревску област, мојој мајци. Муж је
остао да живи у шуми, у једној бараци која се састојала од
једне собе, јер места у хотелима није било. Веома сам се
U
бринула за мужа што је остао тако и у таквим условима
да живи, јер је већ наступала јесен и почетак зиме. Веома
сам била растројена због тога. Славочка је видео ту моју
растројеност и једном ми је пришао и рекао: „Мамице,
ти се не растројавај тако силно, ми ћемо ускоро добити
трособан стан.“ Уплашила сам се и упитала га: „Славочка,
ко је теби то рекао?“ А он ми је одговорио: „Њему су о
томе рекли“. Ја сам се тако запањила и поново га питам:
„Славочка, ко је теби то рекао?“ А он мени говори: „Од када
знам за себе, све време чујем један женски глас који ми 41
све говори.“ Ја сам од његовог одговора била ошамућена,
не тим што ћемо добити стан, него тиме ко је њему
то рекао. Стан су нам потом заиста врло брзо дали и то
трособан. Oдмах сам повела Славочку лекарима, никоме о
томе нисам ништа говорила. Лекари нису ништа посебно
нашли и рекли су ми да је дете савршено здраво, све је
нормално и не треба се бринути. И тада сам га коначно
повела у храм. Хтела сам да свештеници одговоре на моја
питања поводом Славочке. Ја сам веома бринула и хтела
сам да чујем истину. Пошли смо у храм Свете Тројице, у
град Миаса. Када сам довела Славочку у тај храм, тамо су
служила два свештеника, отац Анатолиј настојатељ храма
и отац Владимир. Ми смо пошли оцу Владимиру. А пред
њим мени је Славочка казао: „На крају храма са њим не
треба разговарати. Са њим треба разговарати поред иконе
Мајке Божије!“ Отац Владимир се осмехнуо и рекао:
„Пођимо икони Мајке Божије.“ Славочка је почео да му

нешто говори а мени није било дозвољено да слушам. Ја
гледам, баћушка постаје све озбиљнији и озбиљнији и
пажљиво слуша Славочку. Потом је пришао са Славочком
мени и говори ми: „Ви се не секирајте, то је добар дечак,
он има дар прозорљивости, све је добро.“ Те речи су ме
умириле неко време. Али мени је дошла мисао, Славочки
је потребна подршка, са таквим даром, он је мало дете, а
са њим су духовно глупи родитељи. И поново сам почела
да бринем, зашто се то тако догодило.
Мени је било страшно, но умиривало ме је то да моје
дете нема такве „способности“ као сада што има много
таквих „способних“ т.ј., обузете (поседнуте) и бесомучне
(демонизоване) деце. То је био удар у мом животу, а
Славочки сам то и рекла. Он ме је пажљиво погледао и
питао: „Мамице, а ако би то било „другачије“ о чему би
ти размишљала?“ Ја сам му одговорила: „Слава, ако би
42 то било по другоме, то нам од ђавола ништа не треба и
ти „дарови“ од њега нам не требају. Значи остаје нам
само једна варијанта да сав преостали живот живимо при
манастиру, молећи Бога о поштеди, јер не видим никаквих
других варијанти. Али, на срећу, баћушка ми је казао за
тебе савршено друге ствари.“ И када смо ми пошли у Лавру
(Тројице Сергијеву Лавру), тамо такође о Славочки нису
рекли ништа лоше.
После уласка у нови стан хтела сам да се запослим и
овако сам размишљала, докле ћу бити домаћица. Хтела
сам на посао и примили су ме на посао, а Славочку је због
тога требало дати у дечији вртић, али то се није могло дуго
реализовати, јер је он постојано говорио о Богу. И тако он
се пробуди, отвори своје велике очи и говори о Богу. И када
леже да спава, он се помоли, а онда увек говори: „Слава
Богу!“ И сваки пут пред сном то би биле његове последње
речи, пре него што би уснуо. Он се сам молио, постио је
сам, он је све то радио самостално. А у то совјетско време
отворено говорити о Богу, тим више у војном градићу, било
је тако непријатно. И због тога смо оставили Славочку
код куће и када се њему навршило пет година, ја сам из
његових уста чула да он Бога воли више од свих.
U ШКоЛИ
U
С лавочка је пошао у школу са великим задовољством.
Њему осим Бога, ништа није било потребно и он је од-
мах у школи почео деци говорити о Богу. Био је друштвен,
деца су га волела и чекали су га од јутра да иду заједно у
школу и девојчице су увек са њим ишле и он се играо са
свом децом. Њега никада нико није наљутио и нико га није
дирао.
Славочку су ставили у други ред у учионици, учитељица
му је била Ирина Абрамовна. Пошто је Славочка био 43
онижи, а његова учитељица је била наша комшиница са
истог спрата, она је хтела да стави Славочку ближе себи.
Када га је поставила у клупу сасвим близу себе, он јој је
тихо на часу рекао: „Ирина Абрамовна, у вашем стомаку се
налази малена девојчица“. А њу као да је попарио топлом
водом тим коментаром... Прво, Славочка није обичан
дечак, она је већ о томе знала, све док се то није ње лично
тицало. И како ми је потом рекла, она се не сећа како су
се часови завршили тога дана. Славочка је пошао кући, а
она је отишла у болницу и тамо су јој казали да је заиста
у другом стању. И још један случај, Ирина Абрамовна ми
је испричала да јој је Слава рекао: „Ви сте здрава жена,
али са петама имате велике проблеме“ и рекао јој је
да ће јој излечити пете. И после тог случаја са Ирином
Абрамовном, сви учитељи су њему долазили и питали га и
питали... И деца су га стала питати о свему... И од тада је све
почело... По школи су почели гласови о њему. Радознали

су почели да га питају о себи, а он им је говорио све о чему
су га питали. И тако су приче о њему почеле по читавом
граду. Потом су почели да долазе са свих страна, људи су
почели да му долазе и све што им је говорио догађало се
одмах. Примера ради, могао је рећи спокојно: „Карту за
пут данас не купујте, пошто нећете отпутовати, узмите
карту за два дана“. Људи који га нису слушали, потом су
са запрепашћењем говорили да га је требало послушати...
Људи су почели о њему да причају и тако, од уста до уста
се преносило „дечак Слава, са даровима“... Они који нису
разумели ништа, говорили су да је „екстрасенс“, зато што
је то модерна реч и људи су сматрали да је то врло добро,
то јест, хвалили су га таквим начином, неразумевајући.
Покушавала сам да им објасним, али они ме и даље нису
разумели. Једном сам га питала: „Слава, теби није криво
што те тако називају?“ Он ми је говорио: „Мамице, они не
44 разумеју, ти им опрости.“
Једном ми је Славочка рекао: „Мамице, сутра ће доћи
једна тетка, молим те немој се љутити на њу, пусти је нека
дође.“ И заиста долази та тетка. Сећам се тога, да ме је
Славочка упозорио и мислим, добро нећу се на њу љутити.
Они разговарају, а ја слушам о чему, али она жури како се
показало. Нисам издржала и питам је: „Шта ви радите?“
Она ми одговара да је професионални кувар. Потом сам
пошла у кухињу и само што сам изашла из собе чујем како
она њему говори (после тога како је он њој објаснио како
треба живети, откуда код ње ти проблеми које има и да
тако грешити не треба) као маленом детету: „Ти излечи
мене, а ја ћу ти бомбоне донети.“ Хтела сам јој рећи да
сместа оде одавде, али ме је срео Славочкин умољавајући
поглед да то не радим. И пошла сам у кухињу и мислим –
добро пусти све, када ме је дете замолило.
Када је Славочка ишао у школу имао је дугачку косу
и ја сам му незнатно скратила само дужину, али он ми
више није дозволио да га шишам. Учитељица ми је рекла
да директор школе тражи да код све деце буду пострижене
власи. А ја јој кажем: „Пробајте са њим да разговарате,
ја не могу утицати на њега.“ И када сам му једном рекла:
„Славочка, учитељи траже да се ошишаш“, он ме строго
погледао, то су били ретки моменти и рекао ми: „Нека
моја коса буде као у Исуса Христа!“ После тога, рекла сам
U
учитељици: „Ви сами са њим говорите...“ Након тога они
му нису ништа рекли.
„Петичар“ Слава није био, али је учио добро. Када би
добио петицу, он ми је говорио: „То је за тебе мамице, да
би теби било пријатно.“ У почетку му је било интересантно
у школи, али како је време пролазило, он је долазио из
школе растројен и говорио да све што говоре у лекцијама
није истина. Знајући истиниту Правду од Бога, он се
смућивао обиљем лажи у школским уџбеницима. Сећам
се, када је једном дошао из школе огорчен са речима: 45
„Мамице, све што нам предају је неистина.“ На пример,
када су почели да му предају историју, он се засмејао
својим гласићем, као звончић, до каквог степена људи
тако глупо и неразумно распрострањују своју неистиниту
историју. У неким моментима, сећам се, он се просто од
душе смејао над тим, како схватамо поједине догађаје у
нашој историји. Према литератури, стиховима и бајкама,
био је равнодушан, ни добро ни лоше настројење није имао,
то јест, никакво. Наиме, рекао је да при крају времена, на
овој Земљи, песници, писци и музичари – уопште неће бити
потребни. Људи ће покушавати да преживе и њима неће
бити до тога. Потом је Славочка рекао да математички
прорачун броја „Пи“ који износи 3,14 – је неправилан и
зато из те погрешне јединице и због других погрешних
прорачуна врло много се нафте изненада излива, због чега
је заражена Земља, и та Земља, натопљена том пролитом
нафтом и другим отпадним материјалима, они ће горети

заједно са Земљом. Рекао је: „Мамице, када би „Пи“ број
био приближно тачан, не би се проливало толико нафте
на Земљи.“ Славочка се секирао због тога, шта су људи
направили са Земљом, често је говорио: „Шта су људи
урадили са Земљом?! Људи су заразили Земљу са том
проливеном нафтом.“
Славочка је рекао да наша Земља није округла, она се
не окреће. И ја сам га наравно питала: „Како то да она
није округла, научници су видели Земљу из космоса да је
округла и они су летели по кругу.“ А он је рекао: „Ако ли на
Земљу погледамо из космоса, осим светлости која исходи
из космичког брода они ништа не могу видети, а такође
и са Месеца је сву не могу видети. А ако би је погледали
са нивоа Сунца - тада би је сву јасно видели, а овако они
могу да виде само мали део Земље.“ Славочка је рекао да
Земља по себи представља полусферу и налази се на три
46 огромна стуба од сталактита, они су бели као слонова кост
и врло јаки и издржљиви. Ти стубови стоје на води и та вода
издржава све то. И даље како сам ја разумела Славочку, он
је видео као велики мех(ваздух) и испод њега је бездно, за
које нико од људи не зна. То значи да под нама је земљина
кора, земљин омотач и језгро. Људи савршено не знају, како
је он рекао, „да под земном полусфером иде мех(ваздух),
са којим почиње бездно, т.ј., преисподња“ (подземље, ад,
пакао). По томе је Славочка рекао, да сви ти огромни
кратери, рупе и шахте, које људи копају у Земљи, да
је то што раде врло опасно... Јер се људи тиме сами
пробијају у преисподњу, зли духови из преисподње
се на тај начин пробијају ближе нама на површину
Земље. Славочка је рекао да „те ране“ Земљи наносити
не треба. Рекао је када буде глобално отопљење климе,
сви тешки заводи, здања која су изградили људи на
Земљи – све ће се то проваљивати (рушити) и падати
у огромне пустоте у Земљи, које су људи начинили
таквим начином, извлачећи из Земље нафту и гас, т.ј.,
„људи“ - како је рекао - „Земљу не знају!”
Посебно му је било смешно када су предавали у школи
да „Земља постоји милион година и да су милион година
уназад диносауруси изумрли“- он је просто седео и као
звончић се смејао над тим. Питала сам га: „Славочка, што
се смејеш?“ А он ми је одговарао: „Мамице, диносауруси
U
нису изумрли! Они живе под Земљом! У тим земним
пустотама налази се огромна количина јаја. Њих тамо има
врло много и када се отопли клима, они ће поново изаћи
из тих пустота на Земљу. Земља није толико стара колико
људи мисле да јесте, милион година... Земља није толико
стара.“ Славочка је рекао да под Земљом такође постоји
свет где ти диносауруси живе. И још је Слава рекао да је
код њих тамо зелена трава и чиста вода и уопште им није
лоше. Питала сам Славочку: „А зашто ће они поново доћи
на Земљу?“ Рекао ми је: „Зато да људи не би мудровали, Бог 47
ће допустити да диносауруси поново изађу на површину
Земље, да би посрамили гордост човекову, који мисли да
су они изумрли милион година уназад.“ Али, Слава ми
је потом рекао да ће они за то кратко време - направити
много беда људима. (о томе ће посебно бити речи у одељку
„Диносауруси ниси изумрли“)
Онда сам се договорила са Славочком да пише
посебан дневник и да у том дневнику све буде подробно
описано и ја сам својом руком на дневнику написала
„Записи Славе Крашениникова“, и Слава је почео све да
записује. Некада је он мени диктирао а ја сам записивала,
а некада је он сам писао, а пошто нам је рукопис готово
истоветан, немогуће је одредити где сам ја писала а где он.
Некада ми је диктирао врло чудне ствари које су за мене
биле савршено неразумне. Много реченог и записаног
нисам запамтила, а када је Славочка умро, на дан његове
сахране из нашег стана је нестао тај дневник и прамен косе

са његове главе, који смо чували у ормару, у џепу сакоа
и у пластичној кеси. Тако су ти записи нестали чудним
начином као и његове власи из џепа очевог сакоа. Нестала
је и једна свећа са нашег венчања у Цркви а друга је остала.
Врло чудна „крађа“, јер да су заиста хтели да украду нешто
од нас, то би био новац који смо имали у стану, јер смо тада
недавно дошли из Немачке а људи су у то време живели
сиромашно, па према томе имало је шта украсти. Дневник
са Славочкиним записима до данас није пронађен. Остале
су две - три странице његовог цртежа диносауруса. Он их
је тако детаљно нацртао, чак и завршетке њихових нерава
и када сам га упитала зашто их тако детаљно црта, рекао
ми је: „Да би се људи могли борити са њима по томе, јер те
животиње нису сасвим обичне, они ће убијати и јести људе,
ето такве ће то бити животиње. Они ће бити тако паметни
да ће се неприметно поткрадати човеку и таквим начином
48 ће уништавати људе а колико је човек данас изгубио сваки
осећај ка свему што га окружује, они ће многе беде човеку
нанети за кратко време“. То је рекао Славочка, а не ја. И
уопште ништа од себе не говорим, само преносим оно што
је он говорио.
Допуна и коментари главе „У ШКОЛИ“
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋ НАШ СУСРЕТ СА ЖИВИМ

ДИНОСАУРУСОМ?
U школама су нас учили и до данас уче да су дино

сауруси изумрли 70 милиона година уназад, када
људи није још било. Таква је официјелна, да кажемо ака-
демска, тачка гледишта. Али, наука по том питању мало
говори, односно, површно. Присталице теорије стварања
(креационисти) утврдили су да су диносауруси створени
Богом као и сво растиње, животиње и човек, живели су не
милионе година, него милијарду година уназад и увек су
постојали са човеком. Велика већина је нестала за време
Свесветског потопа, а после потопа они су били врло ретке
животиње и тако са годинама их је било све мање и мање,
а у одређена места планете они живе и данас.
Многа научна открића сведоче о томе да су дино
сауруси живели са људима. Једно од великих открића је
U
било учињено 1982. године у долини Пелјукси у држави
Тексас (Америка). Када се ниво воде подигао после обилних
киша, део тла се подигао и пронађен је слој многих трагова
шапа диносауруса као и човечијих трагова. Научници
су били принуђени да признају да трагови човечији
одговорају стопама савременог човека. Годину за годину, у
долини Пелјукси иду масовне експедиције, списак сведока
се повећава а најсензационалније је да су пронађени
окамењени човечији зуби и палац из тог геолошког слоја
земље који је откривен. 49
У последње време палеонтолози нам све чешће
приређују изненађења, налазећи „свеже“ т.ј., још неока
мењене кости диносауруса. 7. јула 1993. године, група
истраживача Универзитета Њукасл, успела је да одели
од костију диносауруса још не распаднуте беланчевине.
Зна се да се беланчевине најбрже разлажу и те кости
самим тим нису могле да буду старе пет хиљада година.
Многи извори из Јапана, Северне и Јужне Америке, Азије,
Блиског Истока сведоче о томе, да су њихови, не тако
давни преци били „лично“ упознати са диносаурусима.
Амерички истраживачи су ископали гигантске кости
диносауруса и они су били предмет цртежа Индијанаца
на каменим стенама. Диносауруси су били изображени и
на дрвеним гравирама перуанског града Ика, које садрже
многе епизоде из живота на Земљи до потопа.
Кандидат историјских наука А. Жуков, у тексту „Црно
камење Ика“ пише: „Сваки трећи камен из колекције

„Кебрери“ има цртеж на себи који изображава диносаурусе
који се хране млеком и који су по учењу савремене
науке изумрли још до појаве човека у Америци. При том
број разних врста животиња које су изумрле је био тако
огроман и доктор Кабрера је могао индетификовати само
те животиње које је он знао и тиме је потврдио површно
знање палеонтологије.
Највећи део је изображен различитим врстама дино
сауруса (тарбосаурус, карнотаурус...). Само је главно то
да већина изображених диносауруса је у тесној вези са
човеком. На тим каменим стенама су изображене сцене
лова људи на различите врсте диносауруса. Главно оружје
човеково против њих је нека врста металне секире и
изображене су сцене борбе човека са диносаурусима...
На Земљи практично нема етноса који није сачувао у
својој литератури, фолклору или у сликарству гигантске
50 драконе, монструме и чудовишта. Амерички истраживачи
су индетификовали практично све видове ископаних
гиганата по насликаним цртежима индијанаца. Истоветна
изображења срећу се и у вавилонским, бретонским и
рим ским споменицима архитектуре. Научници креа
ционисти сабрали су мноштво сведока чији су извори
историјска литература и искуства, указујући на то да су
диносауруси егзистирали са човеком. Посебна пажња се
обраћа на библијска сведочења. У Старом завету, дракони,
тј. диносауруси (на јеврејском језику – tannim) споменути
су чак двадесет један пут! Само важно спомињање се
налази у књизи Јова, где је описан гуштерасти диносаурус
„који диже свој реп као кедар“ ( Јов гл. 40:12) а такође
и морско чудовиште названо „левиафаном“. Велико
мноштво сведока савремених диносауруса сакупљено
је у афричким мочварама. Такође је откривена не мала
количина егзотичних рептила који се до данас скривају
у морским дубинама океана и других резервоара и у
подземним пространствима и пустотама.
Знаменити догађај последњих година је улов јапанског
риболовца у водама Новог Зеланда. 10. априла 1977.
године, у мрежама које су биле на дубини од триста метара,
пронађен је недавно угинули труп (труп још није кренуо да
се разлаже) презиозавра. Проналазак је био објављен као
главно научно откриће године и у част тог догађаја пуштена
U
је специјална поштанска марка. Дужина тог створења је
била десет метара а тежина око две тоне. Сачувана су и
пераја од четири метара дужине. Природно, он није могао
да егзистира самостално у морским дубинама. Сигурно
да постоји цела популација тих створења која до данас
егизстирају у океанским морским дубинама.
А ево и сведочанства три православна свештеника,
специјалиста, свештеника Дионисија Позднјева и свеш
теника Виталија Зубкова и Н. Липова:
„28. фебруара 1998. године, у 8:30 часова упутили смо 51
се у многопоштовани Индусима град Варанаси (Индија),
где на брегу реке Ганга Индуси спаљују тела својих
покојника. Приближили смо се том месту. Атмосфера
около је била тешка и суморна. На самом делу, видели смо
у водама Ганга кичму огромног створења размере већег
бивола са косим перајима. Затим се појавила глава из
воде, која подсећа на главу крокодила са високим челом и
дугуљастим устима и носем који има облик слонове сурле.
Кроз минут смо видели змијообразни реп, који личи на
врло крупног удава са перајем на репу. Створење је било
сиво-зелене боје. Лађар се силно уплашио и на наше
питање је одоворио цвокоћући зубима, рекавши да оно
једе полусагореле трупове покојника, а такође се дешава
да хвата и једе живе људе који се ритуално умивају у реци
Ганг. Они их зову „суис“ и „они му приносе на дар смрт“
или како је још рекао „злом демону, коме приносе дарове“.
Такође је на неколико сајтова била објављена

информација о томе да је 2005. године, после урагана
„Катрина“ који је затопио Нови Орлеан, када се вода
повукла, нађена су непозната за науку чудовишта, која су
извучена из океана и као што је утврђено јели су трупове
људи који су се удавили. Уопште, у последње време у начно
популарним изворима, као и у СМИ појавио се не мали
број саопштења да су се на различитим местима планете
појавила створења која су пре свега непозната званичној
науци или пак, која су позната официјалној науци, али она
за њих тврди да су изумрли више милиона година уназад.
Baжно је рећи од предсказању које је садржано у
материјалу „Збивају се пророштва старца Калистратоса“
(Атос), октобар 2009. године, опубликована на интернет
сајту „Москва –Трећи Рим“. По Атонском предању а
ослањајући се на чињеницу да је Атонска гора (Атос) –
вулкан, као и по казивању поменутог старца испод Атонске
52 горе сакривени су дракони (диносауруси). Ако Богородица
напусти Атонску гору (Атос), тако гласи предање, ти
дракони ће изаћи на површину земље и угрожаваће
животе монаха. И на копну и на мору ће их бити, они су
сами толико ужасни и опасни, али их за сада Бог држи
и храни унутар земље, под вулканом. Пред манастиром
Дионисијат ће се отворити земља, тамо где је канал сада.
Сама могућност појављивања великог броја гигантских
гуштера и могућност њиховог сусрета са људима указује
на то да нема места сумњи да ће то бити опасно за људе.
Свештеник Андреј Горбунов
(С. Головин, „Светски потоп, мит,
легенда или реалност“)
МоЛИТВЕНИК ПРЕД БоГоМ
С лавочка је веома волео Бога и због тога је мене стал-
но водио у храм. Како у Чебаркуљу тада храма још
није било, ми смо одлазили у храм Свете Тројице у град
Миаса. Спремајући се да идемо у храм, ми смо устајали
врло рано, укључујући и зимске периоде, када је био силан
мраз. Он је мене водио сваке недеље на Причешће. Нисам
ја њега водила, него он мене! Сећам се, када смо сишли са
воза, стајали смо и чекали потом аутобус. Само што смо
U
дошли у храм, где је било топло, Славочка је скидао свој
капут и ишао да целива иконе. Његова омиљена икона је
била старински образ Пресвете Мајке Божије, која веома
личи на Валамску икону Мајке Божије. Како сада памтим,
Славочка увек приђе тој икони, клекне на колена и својим
кудравим власима прислони своје чело на њу, целива је и
оде потом на клирос. Народа, који је ишао у храм у то вре-
ме је било пуно и у храму је било врло тесно и због тога је
Славочка одмах ишао на клирос. Тамо на клиросу у то вре-
ме су певали једино мушкарци, они су га узимали код себе 53
и ја не знам да ли је он тамо певао или је био пратећи глас,
не знам, зато што сам ја стајала у гомили и нисам могла
да видим из далека. Славочка је веома волео свештенике,
али више од свих, волео је монахе, јер је сам хтео да буде
монах. Маштао је када одрасте да најпре постане лекар,
а потом монах. Сећам се после службе, Славочка сваком
приђе, са свима у храму проговори и сви га питају, некоме
нешто каже, некога посаветује, некога по глави поглади и
сви га слушају и сви му се смеше. И тако, није ми јасно...
Зашто је сада код неких људи изникла таква злоба на дете,
јер док је био жив, њега су сви волели. Сви који су га знали
су га волели и односили су се према њему са добрим на-
стројењем. Никада нисам видела ни једног тмурног, злоб-
ног лица, сви су се односили према њему са љубављу.
Био је један интересантан случај. Када је на крају
службе један свештеник изашао из олтара, Славочка га је
питао: „Ви, баћушка, о чему сте размишљали?“ А баћушка

му одговара да не може да се сети... А Славочка одговара
уместо њега: „Где наћи храну својим свињама“, ви сте
размишљали, одговорио је Слава... И баћушка потом мени
говори: „Он ме је тако „опарио“ својим речима, стварно
сам то размишљао - како да нађем ту специјалну храну за
свиње, јер се тешко набавља. И тако... За Славочку није било
тајни шта свештеник у олтару размишља. Некад је могао
изобличити човека ненаметљиво, са љубављу. И тако, данас
видим како многи свештеници издају дечака, али свеједно
његова љубав, као да се мени предала и ја их волим као што
их је волео и мој син. Ја се односим са трепетом и са болом
према свему што је њему било драго. Славочка је увек и за
све благодарио Богу. Сећам се када му неко од људи приђе,
он њему говори: „Слава Богу што си ти дошао.“ А када неко
одлази, он њега прекрсти и такође говори: „Слава Богу!“
Дечица ка њему долазе, а он им се клања, ћути и поново:
54 „Слава Богу, како је Богу угодно...“ Он није имао других
речи. Славочка је стално говорио о Богу, због тога и мој
муж а ни син наш нису могли доводити своје другове и
због тога су ми приговарали. Великих свађа, наравно, није
било, али свеједно породица се разделила. Ја сам пришла
на страну Славе, а Коста је био на страни свог тате, зато
што је било врло тешко смирити се, јер ми нисмо могли да
живимо обичним животом, као и сви остали људи. Сећам
се да ми је тада муж говорио: „Што је то тако? Шта ти је
он – поп, је ли? Што се он свима клања и све крсти, јел’
си га ти томе научила?“ А ја му говорим: „Ја га научила?
Хвала Богу што он хоће на Причешће да ме води.“ Ето
такви су код нас били раздори. Но, ствар је у томе што
је то Славочка све радио сам! И Коста ми је приговарао,
сећам се: „Што ми је брат такав? Ко ће доћи код мене од
вршњака, да поседимо и да попијемо пиво?!“ И онда му ја
говорим: „Па, нека дођу, нека седну и нека пију пиво...“ А
Коста ће мени на то: „Аха, како да не... Ја се њега бојим.“
А што се бојао Славочке? Он на самом делу ништа није
радио, само је гледао, ето толико, само је гледао и све их
је било срамота од тих његових погледа... Како се после
испоставило. Такође и деца из старијих разреда, када би
видели Славочку да ради на допунским часовима, они
су говорили: „Идемо анђела да погледамо, он је данас на
допунској настави!“ И тако деца су га „анђелом“ звали. Они
U
су видели како се он сам труди са њима. Видели су његову
риђу кудраву косу, малени носић, малена уста и огромне
плаве очи, то је била таква лепота, невероватна. Тим више
што те очи његове нису биле сасвим обичне. А Славочка,
када је био сасвим мален, он није личио ни на тату, ни на
маму, ни на брата, он је био посебан. Али, када је почео да
расте, њему је коса кренула да се мења и почео је полако
да личи на мене. Сећам се када су му говорили: „У-у-у, ти
на тату личиш“, а он говори: „Не, личим на мамицу!“
У обданиште га нисмо могли дати, јер је стално причао 55
о Богу. Како је Бог саздао Земљу и шта је Богу угодно. А
тада, крајем 80-их то је још било непријатно и ја нисам
знала како да се према томе односим и тако сам надзирала
свог сина. Он је увек говорио: „Мамице, ја тебе тако волим
и тату волим и Косту волим, али Бога волим највише.“
Славочка је говорио толико о Богу и говорио је савршено
отворено. Он је био дете, није знао шта треба а шта не треба
скривати и пред ким и био је ван тога, ван политике, ван
неких измишљених човечијих правила. Говорио је шта је
знао и осећао. А осећао је љубав према Богу и према свим
људима, он по трави није ишао, старао се да је не повије,
јер се бојао Бога. Питала сам га: „Славочка, зашто по трави
не идеш?“, а он ми је одговарао: „Бог је све саздао - треба
пазити. “ Славочка се према свему врло трепетно односио.
Сећам се да је боком пролазио, само да никог не дотиче.
Једном сам питала Славочку: „Славочка, има много
икона Господа Исуса Христа, на иконама Он је приказан

различито, на којој икони Господ Исус Христос највише
личи на Себе?“ Тада је показао на нашу икону, коју је нашој
породици подарила моја мама и рекао је: „Као на нашој
икони, Господ Исус Христос највише личи на себе“. Он се
стално молио пред том иконом. Често спомињем бабушку
Ксенију из суседног села, кад је осећала да ће умрети
ускоро (бабушка је имала рак), бринула је коме ће допасти
икона или ће је продати или ће је бацити. И када смо ми
дошли код ње, замолила нас је: „Узмите моју икону“. Она је
била код ње у летњој кухињи и висила је преко пута пећи,
била је у врло запуштеном стању. Нама је било непознато,
шта је на њој било изображено, али по површини кренула
је да се круни и даска је била надута. Бабушка је знала да
се икона зове „Дванаест празника“, али ми тада још нисмо
схватили шта је изображено на њој. Потом, када смо је
узели и кренули ка излазу она је скромно рекла, да се код
56 ње налази у старинском сандуку, још једна икона. Али
бабушка није памтила шта је било изображено на дасци
иконе, знала је само да је то икона и није знала где ту даску
да стави, а бацити је не треба. Говорила сам јој: „Бабушка
Ксенија, ви се не секирајте, ја знам да се старе иконе са
којих се скинуло изображење, приносе у цркву и спаљују
се у црквеној пећи. Однећу је у цркву и питати баћушку
шта радити са њом.“ И тако, да би умирили бабушку, ми
смо узели обе иконе од ње. После тога, када смо узели те
иконе, испоставило се да је друга икона коју је бабушка
чувала у сандуку била замазана плавом бојом и Славочка
је ту боју својим рукама скидао. Онда ми је рекао: „Пусти
мамице, да одстоји“. Ја му говорим: „Славочка, на њој
ништа није изображено“, а он ме поново моли: „Пусти
мамице нека тако одстоји неко време!“ И тада смо је мало
још очистили и оставили... Прошло је потом неко време
и гледам, појавио се прекрасни лик Мајке Божије! Потом
је прошло још неко време и на њеним рукама појавио се
прекрасни лик младенца Господа Исуса Христа! Хтела сам
да дам ту икону на рестаурацију и да је посребримо, али
Славочка ми није дозволио. Говорила сам му: „Славочка,
она ће после рестаурације бити тако дивна и сем тога она
се може и даље осипати и може се изгубити прекрасни
лик Мајке Божије“. Он ми је потом рекао: „Мамице, не
брини – неће се изгубити, јер ако је даш на рестаурацију
U
она ће изгубити своју светост!“ Ја га питам: „Како да
изгуби светост?“ Испоставило се, да сам ја размишљала о
лепоти иконе али нисам мислила о њеној светости. И он
ми није дозволио да је дирам. „Теби ће“- како ми је рекао
- „мамице, Она бити потребна.“ И зато је та икона остала
у таквом виду, само ју је Славочка очистио својом руком.
Прва икона коју смо узели од бабушке „Дванаест
празника“ је такође била у плачевном стању. Када сам
први пут погледала у њу, она је сва била надута. Пренели
смо је код куће, а овде је топло и она је почела да се осипа 57
и у прво време нисам знала шта са њом да радим. Потом
сам узела свето уље и ватом сам је натопила. Потом
гледам, она се већ не осипа, брзо се осушила и на њој као
и раније није било ништа видно. Поново је прошло неко
време и ја прилазим тој икони и са дивљењем видим да су
почели јасно да се појављују натписи. Потом су на икони
почели да се појављују ликови, у почетку су били обриси
а онда су почели да се појављују осликани ликови и сви
су се обновили! Но, оно што је за дивљење је да та икона,
када наступа празник „Уласка Господа Исуса Христа у
Јерусалим“, то магаре које је оседлано диже своју ногу и
са том ногом улази у рам! Празник се завршава, магаре
на икони враћа се на своје место и поставља своју ногу
тамо где је она и била, поред друге ноге са копитом. И
тако сваке године на празник Цвети, магаре на икони
„Дванаест празника“ премешта ногу. И таквим начином,
се код нас постепено обновила цела икона, појавили су

се сви натписи, сва је обојена јарким бојама, појавило
се много беле боје на њој, једном речју, сва изображења
и све боје појавиле су се у потпуности. Временом са те
иконе текло је миро, али то бива крајње ретко. С’ обзиром
да се раније нисам сретала са тим чудним јављањем и
размишљала сам да од мира мора бити обавезно неки
мирис. У прво време нисам могла схватити одакле се на
икони појављују капље и поток уља. Помиришем – а оно
мирише чисто маслиново уље. А потом су ми познаници,
донели видео касету о мироточењу икона у г. Клин (филм
се зове: „Стојим на вратима и куцам“) који сам погледала.
И тако, кад сам погледала тај филм, схватила сам да се то
дешава и са нашом иконом. Веома сам се одушевила што
је мироточење тако обилно и поверовала сам одмах свему
што сам видела али неки људи су са сумњом говорили да
то није обавезно да буде у толикој количини, на шта сам
58 одговорила да смо ми сувише велика земља и сувише
болесна страна, да је то миро које тече и мало за њу.
Просто је тешко тим људима, којима у стану тече то обиље
мира и у томе нема посебног дивљења, по томе што је чудо
– неопходно. И наша породица се нашла у положају који
личи на њихов. Господ нам је дао Славочку, људи долазе
код нас кући и то је врло заморно. Сваки дан су нам ту
гости, они иду на гробље, потом долазе у наш дом, од јутра
до вечери куцају на врата нашег дома, из Москве их веома
много долази. Једном сам се пошалила рекавши овакву
фразу, да ли су у Москви укључили маршуту војни град
Чебаркуљ – Москва. Да, такви су код нас проблеми и ако
има гостиница (место за преноћиште), то су преноћишта
скупа, а наш народ је сиромашан. Сви ти проблеми, они
су тако чести, али важно је схватити ако Господ даје такав
крст – пусти, нека буде тако! Слава Богу!
Често ме људи моле да им кажем како се Славочка
молио. Са дивљењем им говорим да ми је било интересантно
да га посматрам. Када се Слава молио, он је све за живо
сматрао. Иконе су за њега биле живе, молио се и разговарао
са Светима као са живима. Гледајући њега у мени је био
такав осећај као да је Слава све те свете знао, зато што је
он на самом делу са њима разговорао. И код куће се Слава
молио по Молитвослову, он их је читао не монотоно (како
је то примљено у Цркви), говорио је речи молитве тако
U
као да стварно живо разговара са Богом. Код Славе је било
некако живо обраћање у молитви, и гледајући га са стране,
нисам престала да се дивим и једанпут сам га питала: „Код
тебе је Славочка молитва као разговор, ти као са живим
да разговараш?“ Он ми ништа на то није одговорио... Ето,
тако се молио.
И још сам нешто приметила када је Славочка био у
Цркви, он је постајао некако строг, лице код њега је било
строго. И тако строгим сам га само у Цркви видела. Када сам
га водила у Цркву и као сасвим малог, он тако мали је већ 59
био самостална личност. Није се играо и није разговарао у
Цркви, већ је био строг и сконцентрисан. Видела сам како
прилази иконама и сваком Свецу, почиње да разговара са
њима, а онда се са страхопоштовањем спуштао на колена
и са трепетом их целивао. Било је врло занимљиво гледати
га у Цркви. Он је у Цркви био тако строг а овако је био
веома весео, животно радостан и увек је имао осмех на
лицу. Он се са страхопоштовањем односио према сваком
Светитељу, као са живим да је разговарао и не само са
Светима, он је и трави и сваком цвету се живо обраћао,
разумео их и бојао се да стане на њих. Ето, такав је био
Славочка. Мени је тешко да вам то све пренесем речима –
то је требало видети.
Славочка се у првом реду молио Господу Исусу
Христу. Ствар је у томе што у нашим Молитвословима
(Молитвеницима) има много молитава Господу Исусу
Христу, постоје и молитве Светом Духу, а молитва Богу

Оцу Саваоту - зашто нема тако много. По православном
учењу Бог је један по суштини и Тројичан у Лицу и
мени се тако учинило да се веома мало молимо првом
Лицу Пресвете Тројице – Богу Оцу Саваоту и мало Њега
славимо. Поставила сам Славочки то питање. Славочка се
врло ревносно односио према томе, што се Богу Оцу тако
мало служи и мало се Њему молимо и он се Њему стално
молио. За Славочку је Бог био апсолутна реалност! И још
је Славочка веома поштовао Пресвету Богородицу и Св.
Јована Крститеља.
Славочка је веома волео црквене светиње и све што
је са њима везано. Посебно је волео да слуша о подвигу
Преп. Серафима Саровског. Слушао је о томе са великим
задовољством, како је тамо у Дивјejеву и какве су тамо
светиње и свети источници (извори воде). Код нас на
комоди стоје светиње, свети камен који му је донесен из
60 Дивјејева као и све остале светиње. И песак са Канавке су
му донели и земљу са разних светих места и он је све то
са љубављу примао. Све је са страхопоштовањем чувао и
томе се радовао. Славочка је веома волео руске Светитеље,
нарочито Св. Сергија Радоњешког и Преп. Серафима
Саровског.
Сећам се како су једном дошли верујући и питали га
како правилно схватити, свима познато пророчанство из
Дивјејева, да ће Преподобни Серафим Саровски васкрснути
и да ће проповедати покајање људима по целом свету. Они
су питали Славочку о томе, како то правилно схватити
у духовном смислу и да ли ће он заиста устати у телу?
Славочка им је рекао „да ће се поменуто пророчанство
испунити у буквалном смислу“. Он ће устати у телу стварно
и људима ће проповедати и све им објаснити а потом ће
отићи. Дечак је казао: „Како је казано у пророштву, тако
ће и бити, заиста.“
Сачували смо сећање на Славочкин напрсни крст
(крст који се носи на грудима). Он је тада био, рекло би
се велик, нарочито сада када се продаје пуно различитих
крстова по величини, а тада је био само велики напрсни
крст. Сећам се када смо дошли у део Цркве где се продају
свеће и ту је Славочка изабрао за себе велики крст, не
дечији. А баћушка Игор га је похвалио за добар избор, „крст
као у Серафима Саровског!“ Славочка се тако радовао. И
U
представите себи, малене, малене дечије груди а на њима
велики крст! А, потом када је Славочка лежао у болници,
њему је лекарка (за коју се испоставило да је екстрасенс)
раздражено рекла: „Склони тај крст, обешен преко читавог
трбуха.“ Тада Славочка није био тако мали, но свеједно њој
се показало да је крст покривао читав његов стомак. Он
крст није скинуо. Да Славочка скине крст са себе - то је
било просто немогуће. Слава је говорио „да напрсни крст
уопште никада не треба скидати са себе“. Сећам се да
је говорио људима који су долазили код њега, да обавезно 61
носе крст. И уопште по његовим речима, људи треба да
носе крст, да посте „по разуму“ да се исповедају чешће и
чешће да се причешћују. Према томе „тек тако човек може
сачувати здрав разум, зато што ће напади бити силни“.
И он је крст носио стално. Чак и када сам га купала, још
маленог, он крст никада није скидао са себе.
Једном сам га питала: „Славочка ти све радиш за
друге људе, да ли би нешто желео за себе, просто нешто
што би волео да имаш?“ Он ми је одговорио: „Мамочка,
када ја будем лежао и тамо где будем лежао, веома бих
желео...“ И тако стешњено и смућено је наставио... „Волео
бих велику икону, у висини раста, да стоји Исус Христос“.
Помислила сам: „Где ће он лежати?“ Али, он мало ли је
говорио неразумно... И сада када њега нема, прво што
сам помислила „На његовом гробу Господ треба да стоји у
својој висини раста, зато што ме Славочка о томе молио.
И тако, не тако давно, видела сам књижицу са акатистом

Исусу Христу Долазећем, на корици је била изображена
прекрасна икона у висини раста Спаситеља. Када сам
видела ту величанствену простоту у одежди Господа, то
себи нисам могла да представим. И од тог момента се у
мени појавила скривена машта да такву икону набавим и
да је поставимо на Славочкином гробу. Прошло је сасвим
мало времена и из Вороњежа су ме позвале сестре и рекле
ми: „Валентина Атанасјевна, ми ћемо вам довести икону“.
А ја им говорим: „А какву икону?“ А оне говоре: „Исусу
Христу Долазећем!“ У почетку нисам могла да верујем,
просто нисам могла да поверујем. И тако су ми они ту
икону превезли Славочки и она сада мироточи! Потом су
сестре из Вороњежа, пошто су ставиле икону у скромни
рам, рекле ми: „Узмите ту икону и однесите у вашу кућу.“
И ја сам је узела. А Славочки на гроб су донели исту такву
икону, али са богатим рамом и она сада стоји изнад гроба
62 Славочке. И сада имамо две иконе Господа у висини свог
раста и то једну на гробу, а другу код куће, у његовој соби.
И ја сам тако срећна што му се жеља испунила.
Славочка, ако је цртао, често је цртао крстове,
храмове, куполе, свештенике са иконама, цртао је како
свештеници иду са кадилима, како иду крсни ходови...
Волео је да слика светиње. И када је умирао, сећам се како
га је тата држао за руку, а он је за мене цртао свој последњи
цртеж као свој последњи поклон. Рекао ми је: „Мамочка,
мени су дозволили да ти нацртам“. И нацртао ми је цртеж
са Храмом. Оловку у руци је слабо држао и врло бледо је
нацртао контуре тог огромног Храма. Како сам схватила
Славочку, тај Храм ће бити изграђен на Уралу и то у самом
центру Русије и ја ћу тек сазнати о томе. Рекао ми је:
„Мамице, ти ћеш потом сазнати“. Рекао је: „Да ће то бити
последњи Храм, који ћу ја градити.“ А потом ми је рекао
да ће Храм бити саграђен над земљом, односно, Храм ће
стајати на гори или на стени. Славочка је рекао да ће тај
Храм бити врло велики а унутра када уђеш он је још већи.
Рекла сам му да се тамо може сместити врло много народа.
А он ми је на то одговорио: „Мало ће народа тамо бити“, и
још ми је рекао да ће у дворишту Храма бити много ружа
и да ће прокопати јарак око тог Храма и залити га Светом
водом. А онда је рекао „да нико од чипованих људи не може
ту да приђе“! А онда је наставио „једном чипованом човеку
U
је, не знам каквим начином, успело да дође до тог јарка, а
онда је рекао за себе ‘а, ништа’ и када је већ хтео да пређе
преко јарка, Божија сила га је у један миг тако одбацила
натраг да је он са таквом злобом погледао, окренуо се и
отишао.“ И Славочка је рекао даље: „Када тај Храм буде
не сасвим готов, за завршење радова недостајаће новца.“
И он је даље наставио да ће једна жена банкар из Москве,
размислити и рећи у себи, шта ће ми сво то богатство, оно
ми неће спасити душу... И све паре ће дати да се заврши
тај Храм. И потом, свеједно требаће још пара, а Бог ће 63
дозволити људима да нађу црквено благо и то благо ће
Бог дати људима а изгледаће да су га нашли случајно. И са
тим средствима ће бити завршен последњи Храм. И још је
Славочка рекао: „Ја ћу се силно бринути када Господ буде
дошао на Земљу, да ли ће се Исусу Христу допасти Храм
или не?!“ Ја му говорим: „Зар Господ са врха не види шта се
тамо гради?“ А он ће мени: „Види... но, свеједно мамице,
ја ћу се јако бринути“. И тако ће по речима Славочке бити
изграђен Храм.
ИДИТЕ U ХРАМ, ИДИТЕ КА БоГ U!

С лавочка је веома волео да се моли. Он је могао да се
моли сатима... У последње време, посебно пред своју
кончину, он се по цео дан молио, све је благодарио, свима
се клањао. Памтим један случај. Славочка је стајао пред

иконом Господа Исуса Христа и молио се. Не знам шта је
он молио Господа. Сећам се да је била упаљена свећа и
како је горела, блеснула је јарким пламеном и угасила се
потом. Славочка је уздахнуо и погледао у мене. Он се ра-
стројио и видела сам сузе у његовим очима. Потом се по-
ново вратио према икони и уместо да упали свећу поново,
почео је да моли Господа да се свећа сама поново упали.
Прошло је нешто времена и са дивљењем сам видела да се
свећа сама поново упалила јарким пламеном.
Сећам се једног интересантног случаја, кojи је прои
зашао са нашом комшиницом Шуром. У то време још није
било Молитвослова (Молитвеника) да се купи, а тета Шура
је Славочки дала преписану молитву Светом архистратигу
Михаилу. Када је Славочка прочитао молитву, рекао је
да је један део у молитви неправилан. А тета Шура њему
каже да се толико година њена мама молила тако, и она се
64 моли тако, и то је правилна молитва. Међутим, Славочка
није одустајао од реченог. И тако... Када су се у продаји
појавили Молитвослови (Молитвеници), и када смо видели
ту молитву, показало се да је заиста тај део у молитви био
неправилан, односно у њој је било нешто паганског. Eто,
како је Славочка знао, где је правилно, а где неправилно.
Славочка је рекао „да све што је у Библији написано,
све је истина и да је она дошла до наших дана као апсолутно
исправна књига“. У вези са тим речима дечака, рекла бих
још о томе, код нас је била једна православна девојка.
Њу су звали Жана. У њеном животу је био период када
јој је било врло лоше и она је пошла у Цркву. А тамо су
је оскорбили и рекли јој „свакојаки демонизовани улазе у
Цркву и у несвест падају“. И она је после тога изашла из
храма на улицу и ударила су је кола. Када је одлежала у
болници, изашла је и рекла: „Никада више нећу у Цркву
поћи“. Потом је уписала Челебински медицински институт
и ушла у секту „Јеховини сведоци“. Без Бога, она није могла
да живи. И сада се сећам како је код нас дошла. Почела је
да разноси њихове журнале и та мала мршава лекарка је
дошла код Славочке. Он ме је потом молио да му дозволим
да уђе у стан, код нас. Била сам против тога јер је изашла
из Православља али на Славочкино инсистирање пустила
сам је. И тако је Жана почела да долази код нас. Веома је
волела Славочку. Жана нам је донела своје журнале али он
U
на њих није обраћао пажњу и када би она њих остављала у
ходнику, ја сам их износила из стана. Жана је продужила
да долази код Славочке и памтим један разговор који су
водили. Слава је већ тада био веома болестан, а Жана њему
долази и каже: „И ми Библију изучавамо“ А Славочка каже:
„Библија цела се налази у Ватиканској библиотеци, она
се строго контролише и приступа њој нема. (то су речи
дечака) И још је рекао: „Библија, то је врло много дебелих
књига“, рекао је: „око 70 - ак а са њом још маса дебелих
књига са појашњењима. И према томе, човеку је мало један 65
живот да би прочитао читаву Библију, а не да је изучи“.
Ето, тако јој је одговорио Славочка. И Жана после тога
није више донела ни један журнал своје секте. А потом,
заједно са својом мамом је дошла на сахрану Славочке.
Треба рећи да су је наши православни дочекали жестоко,
као туђу. Она се скупила, забила у угао и заједно са својом
мамом је опрала све судове у кухињи. Шта јој само нису
говорили! Она је своју мараму пустила на очи, ни на кога
није гледала и прала, прала тањире. Потом ми је пришла
и рекла: „Ја сам много волела вашег сина...“ Ето, таква је у
нас била Жана.
Славочка је свима говорио да посебно сада, пред крај
света, треба много да се моле! Он је људима саветовао
и молио их је да се што чешће причешћују. Исповест –
обавезно! Причешће - колико је могуће чешће! Мене је
Славочка водио на Причешће сваку недељу. Сада не могу
тако често, али се трудим да то буде једном у месец дана.

Још је Славочка рекао да се људи моле више, како у храму
тако и код своје куће. Рекао је да људи „посте по разуму“
и он је просто молио људе да они то раде. И када су то
испуњавали, одлазили у храм и долазили код њега после
Причешћа, он се тако радовао. Све је поздрављао, свима се
клањао и заиста је био срећан што људи све то испуњавају,
што га слушају и иду у храм. Говорио је: „Идите у храм, идите
Богу“. Славочка је говорио ако се људи сада не буду често
исповедали и често причешћивали, они ће масовно почети
да глупе „а без Причешћа нико неће моћи преживети“ и
говорио је да људи „посте по разуму“ то су његове речи... И
уопште он је врло интересантно и чудно говорио. Од њега
су се могле чути необичне речи на пример „сицеваја или
синеваја“. У почетку сам му давала примедбе типа „зашто
тако говориш Славочка? Одакле ти те чудне речи? Говори
нормално!...“ А он би се увек осмехнуо и ништа ми не би
66 одговорио. А потом, годину дана пошто је Славе нестало,
почела сам да читам старе књиге и те старе словенске речи
сам видела у њима и сетила се шта је Славочка говорио.
Људи су ме питали шта значи „постити по разуму“
и како схватити те речи дечака? Одговорићу вам овако,
Славочка је рекао да треба постити по правилу, али
људима посебно болесним, говорио је да треба да посте по
разуму, да не треба од нејела падати у несвест у цркви и не
треба гладовати у посту. „Ви боље једите!“ Наравно није
имао у виду месо или нешто још скромније, већ рибу је
саветовао болеснима да једу. Поготово ако су били у питању
дијабетичари, говорио је да поједу по комад рибе. Ето,
такве су биле дозволе у Славочке верујућим људима који
су га питали за савет. Сећам се да је говорио „мамице, због
чега они у несвест падају?“ И потом је говорио „поступајте
по разуму“.
Док је био жив Славочка, било је веома тешко наба
вити духовну литературу, а бабушка Славочкина му
је поклонила „Библијску енциклопедију“. Он се тако
радовао њој, а још је фактички био мало дете. И ту малим
словима одштампану „Библијску енциклопедију“ стално је
читао! Готово ју је сву прочитао и стао је до 766 стране,
где је написано „Опроштајна беседа Исуса Христа са
ученицима“! Т.ј., непрочитана је остала само последња
глава те велике књиге. Она му је била омиљена књига.
U
Потом смо ми купили још „Енциклопедијски Словар
(Речник)“и то је била његова омиљена књига и сва је била
са граничницима (картонске преграде за обележавање
страна). Ти граничници до данас тако стоје како их је Слава
ставио. Н. пр., текст о „финикијском писму“, Славочка се
веома интересовао о томе или „кипарско писмо“, „готско
писмо“, „арменско писмо“, и тд... И све је то он пажљиво
изучавао. Једном, случајно, улазим му у собу, он седи у
баде мантилу, над Словаром и говори на неком непознатом
језику и тако весело прича... Када сам га питала на ком 67
језику он то говори, одоворио ми је тако радосно: „На
језику којим је Господ Исус Христос говорио“! Питала сам
га да ли то значи да он може на свим тим језицима о којима
чита да разговара, дословно ми је рекао: „Да, мамице, ја
могу да говорим на свим тим „земним језицима“ а могу да
разговарам и на „не земном језику“. Више га нисам питала
ништа и тихо сам изашла из собе. Прво, мени је свеједно,
јер ништа не бих разумела, а друго, ако би он проговорио
„не земним језиком“ – ја бих се сигурно уплашила зато
што су ми ти дарови били понекад „страшни“, за обичног
човека као што сам ја. Ето, тако је он могао да разговара.
На какав начин се то дешавало, не знам. Затим ми је рекао:
„Мамице, показаћу ти како на Небу, на велике празнике,
поју и играју. Тамо је тако нежна музика, тако нежно и
ласкаво играју!“ Он покушава то да изобрази али му никако
не успева и говори: „Ех, мамице како се грубо изображава
у овом телу, не могу да ти покажем како је тамо... Али, како

ми је рекао, то је отприлике као када се играло на царским
дворовима, на баловима. А потом је покушавао да пева као
што „поју на Небу“, али у њега је био такав гласић танан,
нежан, но, свеједно, није успевао и то га је растројавало не
могавши да ми покаже... Не могу мамице... Не успевам...
Тражи од мене опроштај и онда се смирује.
Једном се десио такав случај који ћу памтити читав
живот. Ми смо се са Славом враћали из града, сишли са
маршуте и ишли смо по граду. И видим малену дечицу,
девојчице и дечаке, ухватили голуба и ломе му крила, а
он је на једној ножици стајао. Погледала сам на ту децу и
размишљала, они ће му сада главу одрубити, такав ми је
био осећај. И казала сам Славочки да ће га убити. И потом
видим како та деца спуштају голуба на земљу, он храмље
маше својим поломљеним крилима и покушава да полети.
Славочка је све то са тугом гледао, а доћи до њих није
68 било тако далеко, али свеједно не би успели да га спасемо.
Славочка је својом руком лагано махнуо, као да је хтео да
руком подстакне голуба да се подигне и голуб је замахао,
замахао крилима и полетео! Одушевила сам се! Ћутала
сам и ништа нисам говорила, јер просто у мени није било
речи. Уопште, Славочка је много волео птице. Рекао је да
„птице учествују у стварању времена и да њих не треба
дирати“. Убијати их је велики грех. Птице треба чувати.
Птице треба хранити. Птице учествују у стварању нашег
земног времена. Нисам се више распитивала, зато што би
то за мене било наразумљиво. Просто сам то запамтила.
Једном је наша комшиница донела тако дивне
гладиоле. Оне су расле у њиховој башти. Просто је то
краљевски цвет, диван. Она њега са таквом радошћу
доноси и говори: „Тета Ваља, донела сам вам цветић.“ А
Славочка се у то време занимао својим Словаром, или још
чиме то још... Седео је у својој соби и марљиво изучавао ту
књигу, као неки научник или не знам са ким да га поредим.
И он је тихо и врло брзо ушао. И он тако улази, појављује
се на вратима, погледао је на цветић и брзо је изашао.
Посматрам га и осећам да овде није све у реду... Узимам
Тањин цветић и са њим улазим код Славочке и питам
га, зашто се наљутио, шта је разлог? Он ме само тужно
погледао и рекао ми: „Мамочка, тај цветић ми је рекао,
да ме нису одрезали ја бих још поживео.“ Ја му говорим:
U
„Како је он теби рекао?“ И на томе се завршило, ништа ми
није одговорио... И тако до данашњег дана трудим се да
на његов гроб не доносим цвеће, јер је он све жалио, сваку
травку. Без разлога, он није дирао ни цвеће а ни листове.
Трудио се да не хода по трави, да је не би ломио. Мени је
даривао цветове, али какве... Када почетком лета процвета
пуно жутих маслачака, он оде и убере тај маслачак, убере
пуно зеленог растиња, пољског, у средину стави тај један
маслачак и направи ми букет и поклони ми. У то време
нисам схватала смисао тих поклона. И сада све то памтим 69
и схватам да мени нико до данас, нико није подарио такве
поклоне. Са једне стране то је било дивно али тада ми се
чинило шта ће ми то... Ми смо груби људи, много тога не
схватамо и не ценимо. Ето, такав је био Славочка, нежан
и пажљив. Било је и тако, када му постељину променим,
он леже у постељу и говори ми: „Мамице, тако је добра
постељина, она тако дивно мирише, хвала ти мамице.“
Благодари мени, Богу се помоли и заспи. Долази старији
син и ја му говорим: „Костечка, опери ноге, постељину
сам ти заменила“, а син ће мени: „Узми своју постељину“
или згужва једноставно постељину... И тако је било!
А људи говоре да све зависи од васпитања... Децу сам
једнако васпитала, али она су различита. Коста је потпуна
супротност Славочки, хулиган је био, али добри и обичан
младић. И као што видимо не зависи све од васпитања.
Када ми је Славочка показао како на Небу играју и
певају, казао је још да Небо није само једно, па у Новом

веку људима неће бити обавезно да разговарају, тако да ће
обраћање бити на другом нивоу, па ће Анђелима на Земљи
бити веома много посла. (те речи дечака су везане са смрћу
људи од болести и глади пред крај света, о томе ће бити
речи у другом делу књиге) Славочка је потом рекао да на
Небу постоје Празници, које су људи заборавили на Земљи
или их просто не знају. И он ми је рекао о тим Празницима.
Славочкина учитељица, Мадина Хакимова (крштена у
православљу као Анастасија), којој је Славочка веома
помогао, испричала ми је врло интересантан случај. Када је
Слава био код њих у гостима, он се дружио са њеним сином
Марселом (крштено - Сергеј). И док су се они играли, она им
је спремила ручак са месом. Сели су да једу и Слава је пита:
„Тета Мадина, у овом јелу има меса?“ Она му одговара:
„Да, Славочка има!“ А он говори: „А, данас не могу да једем.
Данас је на Небесима такав Празник, па месо не треба да се
70 једе.“ Она је потом помислила, чиме да га угостим. А он је
поседео мало и потом радосно рекао: „Мени су дозволили!“
И онда је мало појео тог јела са Марселом.
Сећам се како ми је Славочка рекао: „Мамице, сваки
дан на Земљи, Свети спашавају људе“. Испоставља се да
благодарећи њиховим страдањем и мучењем ми смо још
живи – тако сам схватила дечака. И још је казао, да ће се
људи последњих времена маскирати као да су „свети“, њих
ће сматрати „светима“, а биће уствари магови! А биће и
обрнуто. У историји човечанства су били случајеви када
су свете људе сматрали врачарима. До данас се то дешава,
како је рекао: „Добри људи, који живе у свету, заправо и
не знају да су као свети“. Они живе просто, благочестивим
животом, за њих је честитост - норма живота и Славочка је
рекао да су они „као свети“. Такође је рекао да је земаљска
наука, у принципу лажна, да се „један свети цени више
него сва земаљска наука“.
Сећам се како сам питала Славочку за Вангу:
„Славочка, та бугарска пророчица, како она зна све то
што прича? Постоји ли дар у њој?“ Слава ме је погледао
и рекао ми: „И Божији дар човек може да изврне“. Испада
тако, да је у почетку код ње био Божији дар, а потом се
она продала бесима (демонима) и почела им служити. А
над Лангом се Славочка просто смејао и говорио за њега:
„Са ланцима иде и од Бога се штити.“ (у то време Ланго се
U
често показивао публици са ланцима) На питање, зашто
му то треба? Пред публиком је говорио „да се на тај начин
штити од злих духова“. Славочка је рекао „да Ланго није
од Бога“, већ обратно „зли духови седе у њему и он се
ланцима штити од добрих духова“. У то време (крај 80 – их
и почетак 90-их година), све магове и врачаре су почели
да експонирају на ТВ екрану. Сећам се, Кашпировски је
почео преко телевизије да спроводи своје „сеансе“ на сву
нашу страну. Славочка је одмах рекао да те „тв сеансе“
никако не гледам, „њих не треба гледати, а ни слушати“! 71
Слава је рекао да наступе Кашпировског и других
магова, категорички не треба гледати (употребио је реч
„категорички“), зато што гледајући их са ТВ екрана иде
директан утицај злих духова на те који то гледају и који
их слушају! За телевизор је Славочка рекао, да не треба
да желимо да гледамо телевизију из разлога што ти људи
(магови), могу просто деловати на људе. Ми смо, отприлике
годину дана пре упокојења Славочке, купили телевизор, не
гледајући на то како се Слава односио према њему. Треба
признати, ми нисмо тако озбиљно схватали многе његове
речи и сада жалимо због тога.
Славочка је потом рекао да људи не треба у дому да
држе свакојаке маске, не треба држати лобање, не треба
држати фантастичну литературу и све што је везано са
тим, зато што се са њима усељавају и живе зли духови.
Славочка је рекао да не треба држати у домовима, кучиће,
с обзиром како је рекао „у пса може лако да уђе зао дух

и то се дешава често“ и пас треба да живи у дворишту а
не у кући са људима. Славочка је рекао да та фантастична
литература и сваке маске и изображења, које људи каче
по зидовима, а посебно лобање, у њих улазе зли духови и
они тамо живе. А од ликова светих зли духови беже. Када
је у нашој кући света Библија и православне књиге, када у
дому мирише тамјан и када горе црквене свеће, када се у
дому чита молитва – зли духови не издражавају присуство
светиња, то им се не свиђа и они просто ишчезавају. Посебно
се боје „молитве часноме Крсту“ (Васкрсне молитве): „Да
воскреснет Бог, да расточатсја врази Его...“ (Нека васкрсне
Бог, и нека се развеју непријатељи Његови... - молитва је из
Молитвеника у оквиру „Молитава пред спавање“)
Испричаћу један догађај, који се десио пред нашим
очима, када је Славочка лежао у Челабинској обласној
онколошкој болници. На болничком платоу је било
72 постављено велико дрвено страшило - медвед. Посебну
пажњу на њега нисам обратила. Страшило као и свако
страшило, направљен од дрвета. Али, потом сам чула од
жена из болнице, када они увече шетају са својом децом,
они разговарају са тим медведом. У почетку нисам томе
придавала никаквог значења и помислила сам да је то
просто игра и забава тешко болесне деце. Али, показало
се да није баш тако. Од једне жене сам сазнала да мајке
специјално воде своју децу да разговарају са тим медведом
и још он им одговара на њихова питања. Испоставило се да
они слушају његов глас који одговара на њихова питања.
И то је мене задивило. Славочка ми је рекао да се ја дуго
не задржавам поред тих споменика, зато што се „у њих
усељавају и живе нечисти духови“. Због тога Славочка
није имао посебно интересовање према споменицима или
каквим фигурама и мени је саветовао да се држим даље од
њих. Сећам се и кад ми је Славочка говорио о меморијалу са
„вечним огњем“, тачно његове речи не памтим, нажалост,
шта је тачно рекао о томе, али по смислу реченог сам
схватила да је све то богопротивно.
Сећам се, једном ме је позвала комшиница и говори
ми: „Валентина Атанасјевна, погледајте шта се дешава на
Месецу!“ Излазим на улицу и видим људи се сакупили и
на Месец гледају. А Месец је личио на прстен или женски
украс у коме је унутра постављен камен а около злато. Са
U
Месецом је заиста произашло тако нешто необјашњиво.
Стао је као камен и почео да се прелива у разним бојама.
Унутра је све сијало и преливало се а око њега су се сабрали
мрачни облаци. Након тога смо се вратили кућама. Славочка
ми је мало непријатно рекао: „Мамице, никада више не иди
и не гледај у Месец, ни то што се тамо дешава!“ Објаснио
ми је да је на Месецу врло много бесова (демона) а људи их
сматрају „ванземаљцима“ али на самом делу – то су беси
(демони). И на Месецу има веома много бесова и они могу
на Месецу показати све што им је угодно. Славочка ми је 73
рекао да и на Сунцу они могу показати разне фокусе, али
гледати то не треба, јер је све то од демона.
Славочка је за природна јављања говорио веома много
и детаљно. Веома је волео о томе да прича, о муњи, о дуги,
о вулканима и о свим слојевима на Земљи и о небу и о
метеорима... Сећам се да ми је много причао о томе, а ја сам
од своје туге све савршено заборавила и ништа не памтим.
Но, Славочка је волео да говори о томе, зато што је веома
бринуо за то што се људи тако жестоко односе са Земљом,
коју нам је дао Господ да би је ми чували. Славочка је у
буквалном смислу страдао, држао је своју малену руку на
срце када би видео да се људи варварски, жестоко односе
према свему што је створио Господ.
Када смо се до касно увече задржали у башти, било
је тамно и сијале су звезде. Сећам се Славочка је седео,
тако мален, као усамљен, тако, са таквом тугом је гледао,
са погледом упереним на Млечни пут! Он више никада

и никуда није гледао, ни на какве остале звезде он није
обраћао пажњу.
ДЕТЕ - АНЂ Ео
С лавочка је био врло уредан. Волео је одећу светлих боја.
Имао је огромне плаве очи, оне су попримале разне
нијансе од зелене боје до сиве. Говорила сам му да је „као
виноград“. Славочка је увек био педантан. Увек је имао по-
ред себе чисту марамицу, волео је да носи беле панталоне
и светле патике. Зуби су му били чисти и редовно је одржа-
вао зубе проверавајући их код зубара и код њега је увек све
било залечено и пломбирано. Био је врло послушан. Ако
му кажем да дође у шест сати он ће доћи у шест сати. Имао
је и ту особину, да никада и ништа сам не узима. Он чека.
На пример, када ујутру седнемо да доручкујемо, све је на-
74 резано и на столу да би сами могли направити сендвич. Он
седи. Отац га раздражено пита: „Славочка, све је припре-
мљено, зар ти не можеш сам себи сендвич да направиш?“
А он седи спуштеног погледа и ништа му не говори. Отац
њему поново: „Но, шта седиш? Прави себи сендвич. Чај сти-
же.“ Он опет седи и ћути. Онда сам се сетила да га упитам:
„Славочка, хоћеш да ти ја направим сендвич?“ Он потом
одговара: „Да, мамице“. И тада са извињењем говори оцу:
„Када ми мамица направи сендвич – он је укуснији“. Такав
је био... Фрижидер никада није отварао, из фрижидера без
питања ништа није узимао. Дивила сам се гледајући све то
са стране. Било је и тога, дође до фрижидера, постоји, по-
гледа кроз прозор..., а ја му говорим: „Славочка, јел’ хоћеш
да једеш? Дај да ти направим сендвич.“ И он се саглашава
„добро мамице“. Питам га: „Да ли би хтео још нешто да по-
једеш?“ Он ми одговара: „Не, не, не.“ Увек је по три пута из-
говарао речи. И тако... Шта му даш он то једе, тако да о јелу
нисмо ни говорили, њему је било свеједно, шта му ставиш
то и једе. Једном сам помислила, како тако, дете, а ништа
не тражи? И решила сам једном да га испитам. Направила
сам му овсену кашу, нисам је посолила, просто сам му је
такву без укуса ставила да једе. И размишљам да ли ће је
јести или не? Све сам му педантно поставила на сто, како
он воли, поред каше салвету, кашику, све чисто, све блиста
и видим како једе кашу и никакве реакције нема. Јести је
U
такву, немогуће је! Али, он ју је појео. Питам га: „Славочка,
јел’ ти је била укусна каша?“ Он одговора: „Да, мамице!“
„Славочка, онда ћу ти је и сутра спремити“, кажем и тада
он подиже своје огромне уплашене очи и говори ми: „Не,
не треба, не треба мамице!“ Што се тиче исхране у време
поста, он је сам себи спремао храну. Јединствено што ме је
молио и то када је већ био болестан да му направим буљон
са пилетином и танке комаде тоста. Славочка није јео месо,
једино тада или када је био у гостима или када га замолиш,
он би узимао парче пилетине. Поред Славочке, мене је 75
било срамота да једем.
У Славочке је била таква особина, ако се он имало
наљутио на мене, само капљицу љутње, јер сам ја сама то
изазвала да би видела како се понаша, он би тада говорио:
„Мамице, мамице!“ Даље, ништа није говорио... Потом би
подигао своје очи и говорио ми: „Ти си моја драга“. Такав
је, интересантан био Славочка. Био је врло ласкав и стално
сам слушала од њега: „Ти си моја голубица! Мамице моја
драга! Ти си моја птичица сеница! Ти мени опрости!“
Толико сам нежних и ласкавих речи слушала од њега...
Славочка је био врло дарежљив, био је готов да да све,
јер никаквог пристрашћа према земном он није имао. Није
имао никакве играчке, оне му нису биле интересантне.
Док смо живели у Немачкој, тамо је свега било много за
купити, нарочито играчака, али он није хтео. Није имао
пристрашћа ни према играчкама, ни према јелу, ништа
није питао и ништа није тражио. Био је спреман све да да.

Сећам се, када смо дошли из Немачке у Русију, мој муж је
понео, између осталог, и поморанџе. Тада њих није било
и није било све тако лако набавити, јер се све добијало
по купонима. Извадили смо те поморанџе и Славочка их
гледа и пита ме: „Мамице, могу ли тета Медини да однесем
поморанџу?“ Гледам их и кажем му: „Добро, узми!“ Оне
су биле различите величине, велике и мале, он је изабрао
две велике поморанџе и погледао у мене, да ли имам неку
примедбу на то. Ништа нисам рекла, потом ми се захвалио
речима: „Хвала ти, мамице моја драга!“ И Медина је
запамтила за читав свој живот, како зими, Славочка у
свом совјетском џемперу и армејској капи прилази ка њој
са срећним лицем и даје јој те две поморанџе. Она увек
плаче када се сети тога. Славочка је увек бирао само добро
и другима је давао. Био је врло широкогруд.
У његовом разреду је био дечак који се звао Вова
76 Горшков. Он је био јединствен дечак, који је покушавао
да наљути Славочку. Kада сам питала Вову зашто насрће
штапом на Славочку и зашто то ради, он ми је одговорио:
„Не знам, ја нећу!“ И дешава се да Вова плаче, неће и преко
своје воље, свеједно, насрће на Славочку са штапом. Ето,
то је било јединствено дете које је поступцима покушавало
да Славу наљути, а када је Славочка умро он је тако силно
преживљавао и тако горко плакао и највише га је жалио од
свих. Сећам се када је једном Славочка дошао кући после
таквог покушаја од стране Вове и рекао ми: „Мамице,
хтео сам да га ударим, већ сам био подигао руку али сам
је склонио са његовог лица јер нисам могао да га ударим,
не могу да ударим човека мамице!“ Физичке силе у њему
није недостајало за то, али он није могао да удари човека -
просто није могао.
Када је лети било топло размишљала сам да пустим
Славочку да мало дуже спава. Али, дуже од седам сати
изјутра њему нису давали да спава другови који су на
две клупе трпељиво чекали да се Славочка пробуди. Када
бих се појавила на прозору, они су ме молећиво гледали,
што је значило да треба да пробудим Славочку. Потом, ја
будим Славочку и он им ускоро долази, он ка њима иде
и они се радују. Почињу да се играју са њим а он почиње
да им говори о Богу, говори им шта ће бити када порасту
и одговара им на разна питања и то одмах без проблема.
U
И тако, једанпут они су се играли на улици, почела је да
пада киша. Стали су под настрешницу и чекали да киша
стане. Када је киша стала, они су и даље седели на клупи.
И Слава, како су потом дечица испричала, од његових
рамена и око његове главе појавило се јарко бело, бело
сијање. А, деца ко деца, њима је било интересантно, да ли
ће пролетети каменчићи кроз то сијање или не? То сијање
око његове главе трајало је четрдесет минута. Дуго... И
говоре ми да је то било истовремено и красно а и језиво...
Истовремено са тим јављањем била је и дуга на небу свo 77
време. Дуга је била мала и ниска. Она је постојала неко
време и ишчезла. И потом, после неког времена појавиле
су се, после кише, још три дуге. О свему томе су та деца
код себе у својим домовима причала својим родитељима и
ја сам то сазнала од њихових родитеља. После тог случаја
који ме је уплашио, поново сам повела Славочку у Лавру.
Али, о томе ће тек бити речи.
Био је са децом још један случај. Између наших домова
налази се мала пољана и то лето је било јако топло и било је
врло спарно. Дечица су се пожалила Славочки: „Слава, тако
је топло и спарно...“ Он им ништа није одговорио, само се
тамо, где су се играли - ветрић појавио. Деца су се цео дан
играла на тој пољани и на њој је био освежавајући ветрић.
Нигде га није било осим на тој пољани, где су се они играли.
Због тога дечица без Славочке нису хтела да се играју.
Они су га стрпљиво од јутра чекали а увече су долазили
тихо куцајући на врата. Они су га са страхопоштовањем

очекивали и тако се и односили према њему, а куцали су
на наша врата врло тихо, скромно. Ето, такав је однос био
његових другова према њему.
Тамо, на пољани, расла је бреза двограна. Раније сам
по наивности размишљала, да сове поју у било које време,
због тога што је око седам часова ујутру, Славочку стално
будила сова. Та сова се тако гласно оглашавала и једном
нисам издржала и рекла сам „шта си се разгаламила“.
Нисам ни знала да је сова ноћна птица и та ноћна птица
се по правилу чује по ноћном времену. Када је потом
Славочке нестало и сова је нестала чудним начином,
полетела је и више је никада нисам видела. Једна од грана,
те брезе је пала, а друга грана је врло дуго била болесна и
само што се није осушила сасвим, сада је озеленела и само
је преживела једна грана те брезе.
Једно јутро, када је Славочка већ био болестан, више
78 није тако брзо устајао из кревета. Иначе је био такав,
енергичан. Али због своје болести, постајао је успоренији,
зато су се сенице жустро вртеле на његовом прозору. И
тако, он се буди, сенице га већ гледају са прозора и сав
прозор је био у роју сеница. А оне нису просто биле ту већ
како сам видела гледају га, гледају где лежи. Његов кревет
су гледале. Питам га: „Славочка, оне све разумеју? Оне од
тебе нешто траже? Ја не могу схватити...“
Једном је био врло озбиљан случај. Било је прелепо
време и кренули смо да се прошетамо. Било је много
народа на улици. У „Кулинарии “ купили смо Славочки
лепињу. Излазимо из продавнице са тим свежим, топлим
лепињама и голубови су нам долетели. Одакле их је толико
долетело, не знам, али су образовали око Славочке широки
прстен и окружили га са свих страна, а ја стојим поред њега.
Они су га тако окружили, да није могао изаћи од њих. Било
их је заиста много. Летели су око Славоче укруг све време.
Људи, од чуда што виде тако нешто, стали су, осмехују се
и гледају нас. Све се више и више људи скупљало да види
тај призор, а Славочка је тако збуњено стајао. Размишљала
сам шта да урадим да би Славочку извукла. И просто сам
се обратила птицама, као да се људима обраћам, пошто је
био у без излазном положају: „Ви, зашто сте га окружили?
Идите, идите, разиђите се!“ Потом сам им понудила
лепиње из моје руке, мислећи да ће поћи замном, али они
U
нису обратили пажњу. Сами су се разишли и Славочка је
пошао, они су за њим ишли неко време као проводећи га...
Задивила сам се понашању птица. И мале птице су стално
биле са Славочком. Уопште, за живота Славочке, мале
птице су стално гледале у његов прозор. Када је неколико
дана лежао у болници у Челебинску, код његовог прозора
је била битка између врана и малих птичица. Људи су се
нагињали са прозора својих соба, гледајући шта се збива,
јер је била силна бука.
Сећам се када се разболео, пошли смо са њим у 79
Чебаркуљску поликлинику. Били смо сви скупа са њим.
Када смо дошли у болнички круг, за Славочком се у здање
болнице залетела сеница и да се избави одатле није могла.
Ми се пењемо на други спрат и она иде за нама, а тамо су
била велика стакла и прозори такође. Санитарка, видевши
страдање птичице, покушала је да отвори прозор, да би
је пустила да одлети, али ништа се није десило, јер су
прозори били заглављени. И када је сеница последњи пут
покушала безуспешно да полети, јако је ударила у стакло и
као мртва пала на под. Тог момента Славочка је изашао из
кабинета лекара а та сеница лежи на поду, сви су мислили
да је угинула. Славочка је тако тужно гледао у њу, ћутећи је
пришао дасци на прозору, узео ту сеницу у руку, затворио
је својим дланом, држао је мало, а потом пустио и она је
одлетела. Ето, такав је био случај са сеницом, који не могу
да заборавим. Када је мој муж спомињао тај случај веома
се растројавао, то га је силно жалостило...

Једно време са нама је било куче, њега су нам
поклонили Немци када смо отишли из Немачке. Био је
овчар. Штенац је био диван. Звали смо га Туночка. Све
време Туночка је био са нама и када смо одлазили у башту,
а зими смо му носили храну, јер је живео у гаражи. Имао
је добар апетит. Славочка ми је често говорио: „Мамице,
ја тебе тако волим и тату волим и Косту волим и Туночку
волим, ја вас све волим, али Бога волим највише!“ То
сам свакодневно слушала од њега. Он је ишао и за све
благодарио Бога: „Слава Богу! Слава Богу! Слава Богу!“
И тако сада Славочке нема са нама, а ја не могу почети
дан, када се пробудим а да не кажем „Слава Богу!“ И како
време више пролази, више желим да то говорим.
Викторија Дмитријевна, наша комшиница, испричала
ми је недавно овај случај, а прошло је много година од
упокојења Славочке. Рекла ми је: „Идем ја и на пут излази
80 неко и каже ми ’здраво’, а ја њему кажем ’што се ти мени
јављаш, када ти мене не знаш’, а у себи мислим, како на
анђела личи ово дете! И почела сам да му говорим, ’како
си ти добар, као анђео да си’. А он ми је весело одговорио
и тако ме продорно погледао - ’ја и јесам анђео’! А на то
сам му казала - ’како си ти самоуверен дечак’ и он је потом
отрчао од мене.“
А, сада јој он тако много помаже... Сада она плаче и
говори ми „да сам знала коме сам говорила...“
ДАР ПРоЗоРЉИВоСТИ
К ада сам видела шта Славочка може, да за њега није ни-
какав проблем да нађе било коју ствар, да каже чове-
ку све о њему, да може да исцели човека, тек тада сам се
стварно уплашила.
И не гледајући на то, што сам већ са њим ишла
једанпут у Лавру, код мене није било још такве вере, да бих
одмах свему поверовала. Тада сам размишљала, шта ако
Славочка овладава таквим даровима од Бога, старци ће
ми вероватно све објаснити о њему и све ће ми рећи. Али
показало се да нико и уопште нико ми није дао одговоре на
моја питања и нисам знала шта се дешава. Када је Славочка
напунио пет ипо година, од њега сам сазнала да воли Бога
U
више него све, да види прошлост, садашњост и будућност,
да види унутрашње органе људи и зна о чему размишљају.
Он види све болести од зачетка и како се показало некој
деци у школи је помогао. Тајни за њега на Земљи није било
и то је мене плашило. Ко је то мени тада могао да објасни?
Када сам сваки дан својим очима гледала како је Славочка
све лако могао радити и заиста сам се уплашила. Често су
нам долазили официри и питали га и он им је са лакоћом
говорио где им се шта налази. Било је страшно, зато што
постоје и не тако добри људи, они бивају свакојаки, а он 81
је био само дете. Мислила сам, украшће га да би радио
за ко зна кога, мало ли има таквих случајева. Веома сам
се за Славочку бојала. Са таквим даровима живети било
је опасно, зато сам га сваки дан доводила и одводила
из школе. Забранила сам му да са непознатим људима
разговара или да одлази у туђе куће. Славочка је био врло
послушно дете и строго је испуњавао оно што сам тражила
од њега. Почела сам строго да контролишем сва његова
кретања. Да би био под мојом присмотром, молила сам га
да прима људе у нашем стану. И они су почели да долазе
код нас, зауставити тај поток, било је немогуће.
Када је Слава био још мален, и из Пољске су му
долазили. Како су они тамо о њему сазнали, не знам, али
се глас о њему веома брзо раширио. Када сам га питала:
„Славочка, шта се код тебе дешава, стално говориш да
чујеш неки женски глас који теби све говори. Реци ми за
тај глас... А он ми говори: „Мамице, како да ти објасним?

Тај глас је врло жив. Наши гласови, у поређењу са тим
гласом су као мртви. Ето, такав је он“. Мени није могао
то објаснити, само је такво поређење направио. Није
му било потребно да размишља или да тражи одговор у
молитви, одмах је одговарао. И прошлост и садашњост и
будућност, све је за њега била аутентична реалност. Када
су му људи долазили и питали га „Славочка погледај
каква је болест“, за њега није био проблем, он је одмах
одговарао. Могао је одмах казати кога шта боли. Могао је
да види болест од самог почетка. Сећам се, како је једном
доктору рекао да код њега на желуцу има веома много
чирева. Од тога су били силни болови, он није могао да
нађе узрок јер медицинска апаратура није детектовала
те чиреве. Славочка му је помогао и већ је прошло много
година а код тог доктора, чиреви се више нису појавили.
Рекао му је још и да не треба да пије, а он све равно пије и
82 не гледајући на то, чиреви се нису појавили. Сећам се да
је код Славочке долазила лекарка из Челебинска да моли
за своју другарицу. Њена другарица је била такође лекар,
бојала се да има рак, па је послала своју другарицу да пита
дечака. И питала га је: „Кажи, шта је код ње? Она се боји
да је рак.“ Славочка никада није директно говорио да ће на
пример неко умрети или да је на смрт болестан. Видимо, да
он то није могао говорити. Погледао је и рекао: „Нацртаћу
вам. Ви сте доктор – разумећете“. Цртао је цртеж а она
гледа и постаје све суморнија и суморнија. Славочка је
нацртао нешто, када је она погледала одмах је схватила
одакле иде болест, из ког органа. Тако је могао да нацрта и
саму болест и из ког органа она долази.
Сећам се код дечака је дошла једна здрава жена и
питала га: „Од чега ћу се разболети?“ Рекао јој је: „Да,
проћи ће неколико година и вас ће почети да боле бубрези.
А да се не би разболели почните да пијете чај од траве
земљаники.“ И казао јој је начин како да направи чај и ако
га буде пила неће се разболети. Та жена није поверовала
Славочки и насмејала се на то. Прошло је много лета, она
је сама о томе причала, када је дошла својој кући казала
је својим укућанима какав јој је савет дао дечак и они су
се сви смејали томе. Прошло је десет година и та жена
је дошла на гроб дечаку, да би се покајала за свој грех.
Говори она: „Тек сам изашла из болнице јер ми је била
U
тешка операција на бубрезима. Тамо су нашли такво
камење да замало нисам умрла. Дошла сам да тражим
опроштај од дечака, што му нисам поверовала и још
сам му се и смејала. И зато док не добијем опроштај од
дечака за своје ругање над њим – нећу се смирити.“ То
није јединствени случај таквог покајања људи за своје
неверовање и подсмевање над дечаком. Све случајеве не
можеш да испричаш.
Славочка је знао грехе самог човека, али и грехе свог
рода. Када су људи долазили њему са својим проблемима, 83
он није имао никакве фотографије тих људи. У почетку је
са њима разговарао и све узроке проблема је видео и цео
род тог човека и како да се ти проблеми реше. У основном,
објаснио је да у суштини сви проблеми који се дешавају
човеку су призив ка молитви и Богу, јер без Бога се ти
проблеми не решавају. Од многих примера покушаћу да у
општим цртама пренесем беседу Славочке једној жени која
је хтела да реши неке своје проблеме. Сећам се Слава јој је
говорио: „Ви не треба да радите то и то зато што су грехови
вашег рода такви и такви...“ Као одговор на то она је почела
да прича како је њена породица благочестива и верујућа и
да је имала врло доброг деду. Слава јој је рекао: „Да, он
је био добар. Али једном, до револуције, убио је човека и
испричао јој је зашто је то учинио. Посетитељка је била у
шоку. Почела је са Славочком да се спори и доказује да тако
нечега није могло бити. И онда сам јој ја рекла: „Ти се не
спори са њим ако си дошла, слушај!“ Славочка је објаснио

разлог њеног проблема и шта јој је потребно да ради. Рекао
јој је: „У вашем роду је било тако и по томе потребно је да
се тако молите“. Ако је ваша болест таква, неопходно је са
таквом молитвом молити да би Господ опростио тај грех.“
То јест, испоставља се да је Славочка знао све о човеку. И
ако је човек слушао и испуњавао његове савете, човеку се
мењао живот. Човек после разговора са Славочком постаје
верујући. Да, и како да не поверујеш! И онда им је рекао,
после су ми људи причали, „да ће свима помоћи, свима
који то хоће“ и нагласио је „свима“. Људи му шаљу писма,
у њима казују своје тешкоће, он им се јавља „некакав дечак
им је пришао и помогао им“. Наравно да му људи верују.
Рећи ћу вам још један интересантан случај. Славочки
су се свиђале руске народне песме. Ако их је неко певао, он
је певао са њима својим танушним гласом. Веома је волео
да слуша Екатарину Шаврину. И ја сам волела да је слушам
84 и гледати њу је такође било пријатно. У то време веома
често се појављивала на екрану. Једном је Славочка рекао:
„Мамице, ти немаш ту обућу, која има код Екатарине,
она има много обуће. Како она воли сандале. Има много
сандала. Она има у кући шифоњер као наш али још већи
и има крила, и тамо, у тим крилима ормара има толико
много обуће, неке су још у кутијама не обувене.“ И тако се
дешава, не гледајући на то што код нас у то време, у кући
није било телевизора, него смо све то гледали и слушали у
гостима. Славочка је прекрасно знао све њене навике, знао
је све њене болести, могао је рећи све о њој и знао је сав
њен род. За многе уметнике које је видео на екрану, знао је
о њима све. За Славочку није било никаквих проблема да
каже о човеку апсолутно све, никада никог није осуђивао.
Мисли човекове он је мирно знао и на растојању. Ево
једног примера... У мени је била мисао, како ми је мама
тамо у Сибиру? Ја сам просто помислила о томе. А он ми
прилази и каже ми: „Баба Тасја је сада тренутно у својој
кући, кромпир је испекла, затим се помолила и дошли су
јој гости...“ Славочка ми је све рекао и када сам се срела са
мамом, питала сам је, је ли тога дана било тако и тако. Она
ми је потврдила да је баш тако било... Дакле, за Славочку
није био проблем да погледа у даљину и види шта ради
бака Тасја. За њега растојање као такво није постојало.
Знао је прошлост, садашњост и будућност тих људи који
U
су му долазили. Могао је говорити о човеку кога није ни
видео чак ни фотографије му нису биле потребне. Када је
неко долазио код Славочке, он му је говорио, када ће и од
чега се разболети. Људи га често нису схватали озбиљно,
смејали су му се а потом, после много година долазили на
његов гроб и на коленима падали и тражили опроштај.
Сећам се, једном смо гледали неку емисију у којој су
разматрали проблем везан за нуклеарне ракете. Када се
емисија завршила, Славочка је рекао да он зна где се те
ракете налазе и колико их има и шта председник Јељцин 85
о томе мисли. И почео је о томе спокојно да прича. За
њега нема проблема. Он је могао видети мисли америчког
председника или нашег председника и уопште све тајне.
Питала сам га: „Шта сада ради председник Јељцин?“
Славочка ми је рекао: „Сада тренутно седи у библиотеци,
а новинари га чекају. Хоће од њега неки сензационални
материјал..., а један се тамо сакрио...“ И он ми говори о
чему Јељцин мисли. Мени је било тако интересантно, али
не памтим детаље тог разговора. Њему је просто све било
откривено.
Често ми је говорио: „Мамице, питај ме шта год да те
интересује“. Али шта сам ја хтела да знам? Ја ништа нећу.
Мој разум ме на то није подстицао и само из уважења
према њему, питала сам га о нечем простом и безначајном,
а он није издржао и рекао ми је: „Мамице, како си ти
незанимљива.“ Потом је дуго од мене тражио опроштај
што ми је то рекао... „мамице, опрости ми“. Ето, такав је

био, осетљив и нежан син.
Последње године свог живота Славочка је често, дуго
гледао Млечни пут. Каква је жудња била у њему у последње
време. Ми у башти, већ је било касно, а он седи и гледа
Млечни пут и гледа и гледа... Ја осећам да са њим није
уобичајно стање. Мени никако није долазило у главу да
он може умрети. Погледала сам га и питала: „Славочка,
зашто тако тужно гледаш и зашто гледаш на ту страну?
Шта гледаш?“ А он ми говори: „На Млечни пут“. Питам
га: „А шта је тамо на Млечном путу?“ А одговор је био:
„Тамо је Горњи свет. Тамо Бог живи“. И још је Славочка
рекао да „потом људи неће видети Млечног пута“. Пред
долазак Господа људи ће се налазити у сумраку, као у јами
каквој, на Земљи ће бити разни гадови, диносауруси и
демони, отворено ће бити на Земљи. Како сам схватила,
пред долазак Господа, Земља ће бити у сумраку неком,
86 неће више бити чистог звезданог неба, које ми још увек
гледамо а Млечни пут, људи, већ сада не виде.
Када Славочка о нечем није хтео да говори, схватала
сам то и нисам га ништа више питала. Потом сам знала
шта ће ми рећи „мамице, теби то није корисно да знаш“.
Тако, на пример, када сам га питала за убиство протојереја
Александра Мејн, било је много свакојаких разговора о
њему. Када сам га питала да ли он зна ко га је убио... Потом
ми је изговорио те речи и након тога је престао да говори.
Јер да ми је рекао, ја бих свима казала и испоставило се да
ми не би била корист од тог знања.
Једном смо са Славочком ишли железницом из Челе
бинска и на станици је ушла девојчица са мамом и сели су
преко пута нас. Девојчица је имала силне болове у глави
и она није могла да гледа кроз прозор, него се просто
наслонила на прозор, јер јој је било лоше. И Славочка се
сажалио. Он је почео са њом да разговора. Њена мама
говори да она има јаке главобоље, Славочка је прећутао
и тихо је проговорио са њом: „Ја знам да ти имаш у кући
играчке.“ Девојчица окреће главу и заинтересовано
говори: „А какве играчке имам код куће?“ И Славочка
почиње да јој говори какве су њене играчке и да је једну
играчку изгубила а та играчка се налази иза сандука у
соби. И објаснио је где стоји сандук и да се та изгубљена
играчка налази иза сандука. Девојчица се тако задивила и
U
гледала га је све време као и он њу. Након неког времена,
изашли смо из воза на нашој станици. Потом је прошло
неко време. Зима је стигла у наше двориште. И долази нам
жена да проверава гас у пећи. Када је она ушла код нас,
тако се одушевила и рекла: „Ви овде живите?“ Нисам је
одмах препознала, испоставило се да је то била мајка те
девојчице из воза коју је болела глава. И она нам прича,
када је сишла са ћерком на станицу у Чебаркуљ, више је
није болела глава. И потом, како је рекла, прошло је још
неко време и главобоља је у потпуности престала. На какав 87
начин ју је Славочка исцелио, не знам.
Славочка је заиста све волео и свима је помагао.
Примао је и муслимане и указивао им помоћ и католике и
уопште ко год је долазио. Животињама и птицама је такође
помагао. Био је један случај, долазе нам официри, сви у
војној униформи, било их је неколико и десила се невоља,
изгубио им се аутомат. Они су дошли код Славе, сели у
собу. Слава је имао на себи баде-мантил и пришао им је
тако весело и животно радостан. Један од тих официра,
њега до данас памтим, био је висок, а кревет низак и
његова колена су дошла готово до његовог подбратка. И та
његова колена су се тресла. Чудила сам се гледајући како
се он заправо сав тресе. А Славочка малени дечак и сви га
питају о проблему који имају. Он им након тога одговара
да се њихов аутомат налази у Чебаркуљу, „у дому број тај
и тај, стоји сандук у ходнику и у том сандуку се налази
ваш аутомат“! Дакле, за њега није био никакав проблем да

каже где се налази изгубљена ствар.
Једном је био случај долази Славочки један брачни
пар, али некако су били дрски. Муж стоји у ходнику а
жена тужна тако гледа и говори му да су им украли кола.
Славочка је погледао њу па њеног мужа и каже јој потом:
„Ваша кола се налазе у Чебаркуљу, испред улаза броја тог
и тог. Поред тог улаза има једна гаража и у тој гаражи је
ваш ауто“. Жена га пита: „Ко је одвезао кола на ту адресу?“
Славочка јој одговора: „Ваш муж“. И они су отишли. После
неког времена, долази та иста жена и захваљује Славочки
и објашњава да се они налази у процесу развода и да је тим
начином њен муж хтео да задржи кола за себе.
Тако, неки људи су долазили због материјалних
ствари, али они не спасавају душу. Тако да, размишљала
сам, можда се неком не допада што он открива такве
ствари и често сам му говорила: „Славочка а да они тебе
88 не украду, ако им ти све то будеш говорио?“ И веома сам
се бринула за њега, а он ми је одговарао: „Мамице, како да
им не говорим, када ме питају?“
За указану помоћ људима није узимао апсолутно
ништа. Прво њему није било ништа потребно од људи. А
друго, Славочка ми је рекао „да му је казано да у његовој
руци не буде ни једне узете рубље“. И ко је хтео да му
да новац, он га није узимао, никада. Веома се бојао „од
реченог“. За своје услуге он ништа није примао уопште –
јер се бојао Бога.
Људи су Слави долазили и ноћу. Сећам се, дошли су
ноћу к њему, мама, тата и девојчица и плачу. Време, два сата
ноћу, а они се сузама обливају и казују му да су изгубили
мачку и то тако што су нека деца заложила ватру, трзали
мачку и хтели да је баце у ватру. Славочка им је ракао:
„Не секирајте се, деца су заиста хтела да је баце у ватру, а
уствари она се истргла из руке том дечаку и прелетела је
преко високе ограде и она ће вам ускоро доћи поново.“ И
заиста, мачка се вратила у њихов дом за један дан.
Славочка је добро знао који су производи квалитетни
а који нису. Раније је било врло тешко набавити производе
и уопште их није било у продавницама. Тада, крајем
осамдесетих година, за кисело млеко или кобасице, које
добијаш по купонима, стојиш у реду, да би нахранио
породицу, било је да људи падају у несвест у тим бескрајним
U
редовима. Ништа није било. Све им је недостајало. Такво
је време било. Сећам се, једном улазим са Славом у
продавницу а тамо продају јаја, слободно, просто тако и
решила сам да их купим. Славочка ми говори: „Мамице, не
узимај, она су лоша, све ћеш их побацати.“ Али, свеједно,
нисам га послушала и заиста сам их све побацала. Једном
ми је рекао „мамице, млеко не узимај, не купуј га“. Када сам
га питала за разлог, рекао ми је да су услови у којим краве
живе ужасни, да су оне прљаве и да болују од мастопатије
(болест млечне жљезде); Просто удивљујуће, како мало 89
дете зна уопште ту реч „мастопатија“ коју ја знам, али
како је он зна? Када сам га питала „каква је то код крава
мастопатија“? Он ми је рекао „да су на вимама тих крава
модрице и када их музу заједно са млеком иде крв и гној,
због тога не узимај млеко у продавници“! И Славочка из
тог разлога није пио млеко.
Славочка је врло често цртао, посебно у последње
време када је већ био болестан. Волео је да црта крстове
разних форми и велике крстове и мале крстове. И још
је у његовом блоку био нацртан један цртеж, тако чудан
и неразуман за нас. То су биле неке линије које су се
пресецале, а доле попреко, као решетке и уопште, било
је нејасно. Када су му благодарни људи направили ограду
на гробу као поклон и то металну, то се савршено слагало
са оним што је нацртао у свом блоку још за време свог
живота. То је био његов споменик насликан. И тај цртеж
се изгубио.
Славочка је мени предсказао апсолутно све, како ћу
живети, укључујући и од које болести ћу умрети и то од
такве од које је и он. Још ми је рекао да ће ме јако болети
ноге, што се и десило после Славочкине смрти и то тако да
замало уопште нисам могла да ходам, па сам ишла много
година са штапом. Ноге ме боле до данас. Питала сам га:
„Да ли ћеш помоћи својој мамици и излечити ми ноге?“
Рекао ми је: „Не, мамице!“ Када сам га питала зашто,
одговорио ми је да ћу бити болесна због својих грехова и
по туђим и „то ће све пролазити кроз тебе.“ Ето, болујем
и благодарим Бога за то, зато што схватам да је то мој
крст. И заиста, он је све предсказао шта ће нам се десити
у животу. Славочка је предсказао да ће у нашој породици
бити невеста чије име ће имати три слова и њу ће звати
Ира. И моју снају заиста зову Ира. Такође, рекао је и како
ће она да изгледа. Славочка је рекао да ће се Коста са њом
90 оженити и њему ће се родити син који ће имати голубије
очи и крупну главу, огромне очи и озбиљан изглед. Када
су снаји урадили ултразвук, лекари су јој рекли да чека
девојчицу. И мени снаја говори: „Слава је рекао да ће се
родити дечак а ја носим девојчицу!“ Размиљам, то би био
јединствен случај да је погрешио... И после пар месеци
се рађа - наш унук и назвали су га Владимир, светао са
голубијим очима. И он се заиста родио са крупним очима
како је рекао Слава. Али, сада како време пролази, он
постаје тамнији, њему је сада шеснаест година. И родио
нам се унук како је Слава и рекао. И какав ће он бити и у
каквог момка ће он израсти, све је Славочка рекао.
Када смо са Славом ишли да се молимо у храм Свете
Тројице, у град Миаса, тамо је била капела и гробље.
Славочка је са сетом говорио: „Мамице, људи не схватају,
да се многе десетине година на гробљу сакупља телесни
отров од тела сахрањених људи и зато треба гробље
довести у ред. То је грех када гробље није у реду и када је
заваљена земља. То допустити не треба. И ићи по таквом
запуштеном гробљу - не треба.“ Према томе, Славочка је
говорио тим свештеницима који су служили, да гробље при
храму треба довести у ред. Али, Славочку тада нико није
послушао. Свештеници су се изговарали да нема средстава
за то и тако даље, а онда им је Слава рекао: „Али, баћушка,
код вас ће бити сталне непријатности да знате!“ И заиста...
U
Код њих су ускоро кренуле такве непријатности, које се
продужавају до данас и то непријатности личног карактера.
Само, тужно је то, зато што су то добри свештеници, који
су се врло добро односили према Славочки и са великом
љубављу. А то гробље при храму су тек недавно довели у
ред и то тако што је санитарна инспекција радила на њему и
довели су га коначно у ред. Такође, те старе и заборављене
гробове треба довести у ред, засути их земљом, да би све
било покривено, јер је Славочка рекао: „Трупни отров
чува се врло, врло дуго и силно трује животну средину.“ 91
Славочка је такође рекао да је врло штетно за човека
када се трују бубашвабе у стану и ако се оне не отрују у
потпуности, ти људи се такође са тим бубашвабама трују.
Због тога је он саветовао, ако су бубашвабе отроване, треба
их брзо и пажљиво избацити из стана.
Када је Славочка умирао, позвали смо нашег месног
свештеника Владимира Катајева и замолили га да изврши
свету тајну Јелеосвећења и причести Славочку. Када
је дошао у наш дом питао је Славочку: „Да ли ћу имати
храм? Све покушавам, али не успевам...“ Славочка га је
строго погледао и рекао: „Да, храм ће се изградити - али,
он ће изгорети! Помислили смо да ће саградити храм
у Чебаркуљу и да ће он изгорети, али се сасвим друго
десило. Тај свештеник је уместо Чебаркуљског храма
направио себи личну цркву и она је изгорела! А онда је
тај свештеник изашао из Православља и отишао у раскол.
Потом се његова матушка (попадија) разболела. И сада је

тај свештеник већ у гробу. Умро је од инфаркта или шећерне
коме, не памтим. Када је почео против Славочке да устаје,
он је губио здрав разум и испод стола је разговарао... Ето,
тако је са њим било.
У Чебаркуљу се до данас гради храм. Али и поред тога
што су га отворили, он је недејствујући храм, по томе што је
пуст - нема народа који долази у њега. Код нас у Чебаркуљу
постоји стара школа, коју су дали као храм и тамо се сада
спроводе службе. А преко пута стоји неки неоткривени
нови храм. Славочка је за тај нови чебаркуљски храм
рекао да ће га они полако градити и у почетку ће бити јако
споро а онда ће га брзо, брзо градити и свеједно, он ће
бити хладан унутра, неће бити велики храм, тако мрачан
и у њему ће само покојнике опојавати. Служиће се службе
у тој старој школи, а тај храм ће остати не завршен, т.ј.,
почеће неки догађаји, а какви – заборавила сам. Чак, иако
92 га споља буду урадили у целости, како је рекао, унутра
неће стићи, због тих догађаја. Ето, такво је предсказање
Славочке о новом чебаркуљском храму.
ДЕЧАК - ИСЦЕЛИТЕЉ
С ећам се, мог мужа су послали на ново место службе у
град Шадринск, а Славочки су почеле посете страдају-
ћих људи. Славочка се веома умарао, а мени га је било жао
и молио ме да претрпим, чак су и ноћу долазили. Нисам
издржала и једном сам га питала када ће се то окончати,
јер сам по читав дан прала судове, склањала и омогућава-
ла да макар мало предахне. И тако... Славочка је седам и
по година служио Богу и људима а ја сам му била слушки-
ња. Славочки су долазили људи издалека, питали о својим
рођацима и познаницима, које Слава никада није видео ни
знао, али њему је све било откривено. Њему нису биле по-
требне ни њихове фотографије. Ако се говори о томе како
је он лечио људе, ја сама не могу схватити како их је он
лечио.
Излечио је једну девојчицу, коју је погледао и просто
проговорио са њом. Осећај код свих, који су били са њим
је исти, т.ј., људи су говорили, да тамо где су имали болове,
тамо је био такав осећај као да су са тог болног места
излазиле нити. Осећај тих људи је био да се тим нитима
U
извлачи болест. Ако је неког болела глава, тако, као да из
главе тим нитима се извлачила бол... И тако са свима, које
је лечио Славочка. Ја сам се дивила, а уствари, он ништа
посебно није радио, проговори са човеком и бол одлази.
Сећам се како је Славочка излечио тета Шуру. Плакала је
од болова, упалио јој се нерв и имала је несносне болове!
Славочка јој је говорио: „Не брините тета Шура, помоћићу
вам.“ Она прича како седи у кухињи и плаче, а Славочка
је почео да прича нешто са њом, сећа се да га је понудила
јабуком или нечим другим, не сећа се... Он је одбио, само је
93
прошао поред мене, како је рекла и отишао. А тета Шури је
одмах нестао бол. Како је он то радио, не знам и она не зна!
Али, она му је безпоговорно веровала. И када је требало да
умре, он јој је поново помогао. Она, уствари, није знала да
ће умрети. Њу су пред смрт врло дуго лечили и лекари су
јој рекли да је све нормално и да иде на поправку, а потом
јој је било лакше. То је било време после Славочкине
смрти. И она, како је испричала, имала је следеће виђење
пред смрт, види како Славочка улази у њену болничку
собу и говори јој: „Тета Шура ви ћете умрети у суботу и не
требате паре (остало јој је 7000 рубаља за лечење) давати
лекарима за лекове, оне ће вам требати за сахрану“. Тета
Шура је, како су јој лекари говорили, оздрављала, али она
је безгранично веровала Славочки и поверовала виђењу и
одмах је почела да зове своје рођаке да би се опростила
са њима. И тако весела тета Шура, каже свима: „Ако је
Славочка рекао тако – значи тако ће и бити!“ Тако је и

било... Умрла је суботу, са свима измирена она је отишла.
Савршено јединствени случај био је са Јуријем
Николајевичем Шероновим. Он је био официр и живео је
у нашем улазу. И тако, седи Јуриј Николајевич на клупи
испред нашег улаза и не зна шта да ради, појавило му се
масно ткиво (оболење коштано мишићног ткива), имао
је и алергију на било који антибиотик и стално су га на
живо оперисали. И поново се појавило масно ткиво, а само
што је била операција тог ткива, то масно ткиво је поново
израсло. И тако он седи натмурен, зато што се боји да више
операцију на живо неће издржати и не само то, него му се
и катаракта појавила на оку и поново ће кренути сечење до
бесконачности. И седи он тако... А Славочка се појављује
иза угла зграде и пита Јурија зашто је тако нерасположен,
а он му објашњава шта му се десило... Славочка га је
погледао и рекао му: „Сада ћу вам помоћи.“ Јуриј је само
94 погледао у њега и заћутао. А онда му је Славочка дао један
обичан лист, који је покидао пред њим са гране и рекао
му: „Ставите то на масно ткиво и све ће проћи...“ Јуриј је
отишао својој кући, ставио тај лист, бол је утихнула и он
је заспао. Пробудио се и код њега више није било боли...
Одушевио се. Када је отишао код лекара, лекар се такође
одушевио, зато што је констатовао да више нема масног
ткива којег је требало оперисати. Јуриј Николајевич је као
дете поверовао да му је тај лист исцелио масно ткиво!
Једна девојчица, Славочкина вршњакиња, не може
заборавати како јој је Славочка помогао. Она сваке године
долази на Славочкин гроб. Наиме, на часовима физичког
повредила је ногу и нико јој није поверовао да је боли нога,
већ су мислили да се претвара. Славочки је било жао те
девојчице. Ишла је код лекара и дали су јој оправдање за
одсуство са часова фискултуре. Славочка је пришао својој
школској другарици и питао је: „Тебе јако боли нога?“
Одговорила је потврдно а Слава јој је рекао да ће је лечити.
Ја сам је питала: „Како те је он лечио?“ Она ми је рекла:
„Не знам. Ја сам му просто показала ногу и он је гледао у
њу – и она је престала моментално да ме боли.“ И сада та
девојка сав живот свој памти како јој је Слава помогао.
У петом разреду, када је Славочка још био мали, сећам
се шта је рекао свом другу Марсељу, да хоће да направи
у нашем купатилу лабораторију, да би помагао болесним
U
људима. Поводом тога, једном Славочка улази у наш дом и
пита ме, да ли имамо алхохола у кући? Када сам рекла да
немамо, он је рекао да његову другарицу Ларису Глазунову
боли пета и да ће је оперисати а код нас нема алхохола...
А потом ми је долазила мајка Ларисина и рекла ми, да
је Слава излечио њену ћерку, доневши пола литарску
флашу неке течности са упуством да помазујем Ларисину
пету са тим. И... Лариса је прошла без операције, таквим
третманом. А шта је он правио у купатилу, не знам, али
знам да је маштао о томе да направи у купатилу своју 95
лабараторију.
Мог мужа су молили да доведе Славочку на војни
полигон и он га је доводио. То је значило да разговара са
официрима и да дијагностицира њихове болести. Када су
почели да долазе Славочки потоци људи, ми нисмо били
спремни за то. Наиме, ми смо живели у стану, у ком смо
желели спокојно да живимо, али тог живота није било, зато
што су људи нон стоп долазили и дању и ноћу. И они тако
долазе и до дан данас... Када сам све то видела и како се
то много година дешавало, почела сам да се смућујем, да
ропћем, да то мени није уопште потребно и говорила сам
Славочки: „Када ће све то престати?“ Зато што сам морала
да бринем о реду куће, да перем и склањам за тим људима.
Када сам Славочки досадила са својим приговорима, јер ми
то све није било потребно, рекао ми је: „Мамице, претрпи,
пусти нека долазе“. И тако трпим, до дан-данас... И како су
ишли тада - тако иду и данас. Испоставило се да мени самој

никада није било дато да са њим проговорим по читав дан,
јер у мени просто није било снаге за то. А код Славочке је
било тема за сваког понаособ. Нини Анатолијевној је много
говорио о Преп. Серафиму Саровском, о Преп. Сергију
Радоњешком, о Архангелима. Са комшиницом Мадином,
говорио је о провалама земље и о диносаурусима. А самном
никада није разговарао. Основно је да је лечио људе који
су му долазили, а потом би он мало одмарао. Зато што је
за сваког човека било потребно толико душевних сила. Не
знам колико је њему дато душевних сила, али по себи сам
знала и осећала, да је то невероватно пуно. Бивало је тако,
дан пролази нормално, а бивало је да сам после посета
неких људи просто лежала као покошена. Сећам се да је
Славочка рекао: „Мамице, ти ћеш боловати и по својим
греховима и по туђим.“ Тако се и дешава, али треба све
истрпети. Понекад, дође ми мисао: „Господе, опрости ми
96 – зашто је мени све то потребно?“ А потом сам схватила –
потребно је...
Славочка, како сам већ казала, „у његовом длану се
није нашла ни једна рубља“, није узимао новац за своје
услуге људима. Једном је наша комшиница Викторија,
са горњег спрата, неприметно ставила у џеп од његовог
џемпера сто рубаља и Славочка је од бриге заборавио, да
он може сазнати ко је њему ставио те паре у џеп. Он се
јако узнемирио, као мали човечуљак и скроз је заборавио
на своје дарове. И почео је да ме пита: „Мамице, ко је
мени ставио новац у џеп?“ Он се толико узнемирио да му
се температура подигла. А онда сам му рекла: „Ти мене
питаш, а можеш или да се помолиш или просто размислиш
ко ти је ставио новац.“ И гледам... Он брзо узима џемпер,
ставља капу, обува чизме и пење се на горњи спрат и враћа
јој сто рубаља.
Био је један јединствени случај када је Славочки било
дозвољено да прими мали поклон. То ми је казала наша
блиска познаница, Славина учитељица, Мадина Хакимова.
Она је Слави хтела да подари два пара простих памучних
марамица, Славочка није хтео да прими поклон и она је
почела да га наговара. Славочка, у почетку, није хтео да
прими, а када га је она замолила, он се помолио и тражио
дозволу и дозвољено му је да прими само један пар тих
марамица. Самом Славочки то није било потребно, али
U
је желео, да би њој било пријатно. То је био јединствени
случај. Он се тако строго односио према томе и уопште
није ништа примао од људи за своју помоћ.
Када сам Славочку први пут повела у Свете-Тројице
Сергијеву Лавру, неки људи су ми рекли да постоји у Москви
„Центар за обдарену децу“ и желела сам да га одведем у
тај Центар. Он је невољно пристао и ми смо пошли. А ја
по својој глупости, као неупућени човек сам тада то хтела.
Тамо су нас примила два професора. Ушла сам са Славом у
неку собу, где су били ормани, папири и неколико столова 97
и тамо је нека позната лекарка, психијатар и још неки људи
су ту седели, било их је осам. Почео је дијалог. На почетку
сам их питала да ли ту примају децу са способностима и
они су ме питали да ли моје дете има способости, на шта
сам ја одговорила потврдно. Након тога су они ставили
испред њега неке коверте а у њима су били троуглови и
лопте и онда су тражили од њега да погоди шта се налази
у тим ковертама од тога, али ништа, ништа није могао
да погоди. Питала сам се, како види унутрашње органе
човека а не може да погоди шта се налази у коверти? И
потом још неку глупост су му дали... Одмах сам зажалила
што сам га ту уопште довела. Потом сам приметила, да
жена психијатар, која је проверавала Славочку, постаје све
узубуђенија и потом видим да се одједном сва презнојила
а онда јој је било лоше, постала је сва црвена у лицу и
знојава, а ја је питам: „Шта је са вама? Код вас је хладно
а ви сте се презнојили и тресете се...“ И додала сам, он не

овладава екстрасензорсним способностима, значи, нема
те способности. Што сте се ви тако узнемирили? Онда ми
је она рекла следеће: „Сви, свеједно, не схватате! Он не
овладава екстрасензорним способоностима, он има дар
прозорљивости!“ Замолила сам је да ми објасни и она ми је
рекла: „Код вас су велики проблеми! Ви не знате шта се сада
у свету дешава, а ако му буду дали да неку годину поживи,
то ће бити добро. Према томе“- говори она - „револуција
1917. године се и десила да таквих као што је ваш син -
не би било! И све такве људе, са тим способностима да их
не би било и да би их све почистили!“ И тада сам се баш
уплашила. Посебно када је рекла „ако му уопште дају још
неку годину да поживи“! И када сам са Славочком изашла
из тог здања у двориште, сели смо на клупу и тада сам га
питала: „А ти Славочка, уопште, ко си ти?“ А он ми је тада
рекао: „Мамице, у Лаври ће наћи књигу пророштва и ви
98 ћете сазнати о мени“.
И још нешто ми је рекао професор, из „Центра“, са
којим сам разговарала, да му је било добро разговарати
самном, јер како је рекао, маме и тате доводе своју децу
са екстрасензорним способностима и шта они раде... Овај
тешки храстов орман покрећу једним упереним погледом...
Ето, то су такве способности, да могу покренути једним
погледом овај орман. Слава Богу, што код вашег сина нема
тих „способности“. Ето, такве се ствари овде дешавају!
Како то схватити... Само сам хтела да проверим, али како
су ми рекли, он је необичан, али је другачији, т.ј., он је
„провидац“. А када сам их питала за тај израз, рекли су да
ће ми у манастиру објаснити, т.ј., „он је Божији“ како су
ми објаснили. „А ти што ормане покрећу, чији су они?“
- питала сам их. Одговор је био - ћутање! Коначно, тај
отворени дијалог, који сам имала са професором, оставио
је утисак на мене. Славочка је погледао те професоре и
обратио им се следећим речима „чувајте своје душе“! И
опет - тишина. И даље им је Слава говорио ко су заправо
„ванземаљци“ на самом делу. Рекао им је: „Не верујте им,
они су обични демони и бојте се за своје душе, с њима не
разговарајте, не обраћајте се њима!“ И тада сам се задивила
и рекла: „Славочка, шта говориш?“ Потом је Слава почео
да им говори о томе да ће ускоро на Земљи бити такве
ствари и какве нам катастрофе прете. Испоставило се да
U
сам га ја довела ту да би он тим тетама и чикама помогао и
објаснио им све то. Они су се у почетку само осмехивали,
а када им је све рекао, престали су да се осмехују и били
су потресени. Сви су ћутали, стари професор је ћутао,
погледао је на све присутне и сви су имали опуштене главе
у раменима. А онда је један од њих рекао: „Ми таквог, као
што је ваш син, још нисмо видели!“ Тако им је Славочка
одржао проповед.
Када смо дошли кући, после посете тог Центра, те
ноћи се мени десило нешто чудно. Нисам могла да заспим 99
дуго, било је око пола два ноћу (светлеле су казаљке
будилника). Лежала сам полу затворених очију. У истој
соби је био и Славочка на свом кревету. И између мог и
његовог кревета, ниоткуда, појавило се неко створење у
виду мушкарца и тако мршав, мршав, одежда на њему је
била као у монаха или свештеника, дугачка црна одежда.
Мени се показала као танки кашмир. А како су ми очи
биле полу затворене, у мени је био осећај да он разговара
самном, са мојим мислима и тако је кренуо мислени
дијалог. Рекао ми је: „Ваш син није од Бога“. А ја њему
кажем: „А одакле ви то знате?“ Он ми одговара: „Ја сам
бог.“ Тада сам му рекла: „У пола два ноћу, мени је „бог“
дошао?! Толико сам недостојна да мени ни анђео неће
доћи никада.“ И та „приказа“ је моментално после мојих
изговорених речи нестала, наиме, како се појавила тако је
и ишчезла. И како је он ишчезао, ја сам тада поскочила
са кревета! И први пут у мом животу је била пројава тако

нечег непознатог. Не могу да кажем да сам се уплашила за
себе, за Славочку да. Осећање страха за њега је увек било
у мени, од дана његовог рођења, увек сам мислила о њему,
како је Славочка, шта је са Славочком?
ИСЦЕЛИТЕЉ И По СМРТИ
С
ећам се, када је Славочка већ био болестан, људи су
свеједно, чекали његову помоћ. А код мене је била
нада да Славочка неће умрети. И ја сам му просто рекла:
„Славочка, како тако? Ти си обећао људима да ћеш их ле-
чити? А он ми је рекао: „Да, мамице, сви који мене буду
молили са љубављу – ја ћу свима помоћи“. А ја му гово-
рим: „Шта, ти ћеш стајати на сред Русије и свима помага-
ти, је ли? Или ће они сви доћи нама код куће?“ Он на те
моје непријатне речи није обратио пажњу и само је рекао:
100 „Мамице, после моје смрти, мени се треба посебно мо-
лити за очне и нервне болести“.
Тако је рекао да ће људи врло јасно знати шта је то
„јасновиђење“. Односно, људима ће се то само открити и
то ће схватити. И још је рекао да ће настати такво време
да ће људи научити како да се излече од рака, односно,
да ће бити откривен лек против рака и баш је тако рекао
„људи ће сами научити како да се излече од рака“. То јест,
откриће се две тајне, „јасновиђење“ и способност излечења
од рака.
Када су Славочки долазили људи за помоћ и то
духовно болесни људи, понекад сам виђала чудне сцене.
Слава са човеком разговара, а потом тај човек тако чудно
и не природно зева отворених уста и почиње да подрхтава
стакло на прозору. У почетку сам мислила да је то због
вежби са војног полигона, а онда једна од тих посетитељки
каже: „Зашто Слава не говориш својој матери зашто је то
тако?“ Ја питам: „А шта је он дужан да ми каже?“ „Видите
како се завесе померају и чујете ли како стакло подрхтава?“
„Да“ - одговарам. А она каже: „То је од мене“. А ја је питам:
„Од тебе? Како од тебе?“ „То је ’дух изашао’“. Питам је:
„Који дух...?“
И тако, постепено, почела сам да схватам и да се
упознајем са таквим појавама, као што је опседнутост људи
нечистим духовима. А Славочка ми о томе није говорио.
U
То су ми објаснили сами људи који су долазили из којих је
све „то“ излазило. Славочка је те духове видео, кад је „тај
дух“ бежао кроз стакло, сећам се, он се засмејао и говорио
ми: „Мамице, зли дух је у прозор ударио. Он је тако мален,
зелен и „личи на кромпир“. Славочка се просто смејао тим
духовима и није их се бојао, а мени није било до смеха. И
још је Славочка објаснио да су зли духови само на нижем
нивоу таквог изгледа, малени, зелени и „личе на кромпир“
и они врло често седе у људима, а људи не знају ништа о
томе. Ја их нисам видела, али болесни људи су их осећали. 101
Славочки је духовни свет био откривен и он „их“ је све
видео и то како „они“ беже од њега.
И сада на гробу Славочке, такође, видим често како
зли духови седе у људима и почињу да се пројављују тако
што вичу, ричу, крекећу, лају или као вукови завијају...
Или се ти људи изобличавају и у њихове очи налива се
крв, постају модре, црвене – страшно је гледати све то.
Свакаквих ствари сам се нагледала за толико година. И
тако, недавно су довели једно дете на гроб дечака. Када су
хтели силом да га приведу ка Славочкином крсту на гробу,
видели смо, био је такав осећај, као да он покушава да се
„пење уз ваздух“! Као да се пење на неку невидљиву стену
– која је „у ваздуху“. Викао је: „Бојим се, бојим се!“ Када су
са великим напором успели да га приведу крсту, одмах је
постао обичан нормалан дечак. Крст је пољубио и отишао.
Тако је Славочка помагао духовно болесним људима и
сада то исто ради.

Сећам се и петомесечне бебе, донели су је на гроб
Славочки. Та беба није уопште расла, нити се развијала
нормално и посаветовала сам родитеље да положе дете на
гроб и да нешто од дечије хране, што он воли да једе освете,
да би то појео. Освештали су јогурт. После тога, пробали су
да нахране свог младенца тим јогуртом а дете је одбило да
пије! Цео дан је био гладан, затим је прошао и други дан и
мајка није издржала и пљуснула му је освештани јогурт, на
силу у уста. Почео је да се дави и дави и из њега је изашао,
на очи његове избезумљене мајке, мали црни згуснути
облак! Мајка није могла да поверује својим очима, зато
што су она и муж били атеисти. И када је то видела, она
је кроз страдање свог младенца постала верујућа и сада се
она моли.
На Уралу средином 50- их година прошлог века била
је тешка радиоактивна катастрофа и много деце умире од
102 леукемије. Када својим очима гледам све то, личи на радни
конвој умируће деце. Не могу заборавити један случај.
Славочка је лежао у хематолошком одељењу Челебинске
болнице. Дошло је куче, село је на прозор преко пута
одељења хематологије, подигло своју вилицу и почело
да завија. Оно је завијало тако и то у одређен болнички
прозор. То није изазвало код мене страх као код осталих
и покушала сам да их умирим, да то само пас завија
тако... И сећам се, код свих се појавио страх, сви су ћутали
гледајући ме и ништа ми нису одговорили... Пас је ту био
до седам или осам часова увече. И негде око девет часова
увече довозе малог дечака око пет година. Био је прекрасан
(прелеп), кудрави, тамне пути. Довели су га у девет сати а
у десет сати он је умро. Ето, зашто су људи били у паници.
Не знам како је то било повезано са завијањем пса, али се
тако десило, не први пут, очигледно. Људи су страховали
за своју децу. Они (пси) су као предсказивали, да ће неко од
њихове деце умрети. А умро је тај прекрасни дечак. Потом
сам разговорала са лекаром поликлинике и чула сам од
њега такво признање: „За чуђење је то, да за толико година
колико овде радим, од леукемије се разбољевају само
паметна и лепа деца. Ни једног глупог, ни једног умрлог
хулигана, овде нисам видео! Само красна дечица умиру!“
И сада, када пролазим поред те болнице, видим како виси
веш који се суши, дечије пелене, дечије бенкице... Дакле,
U
овде су сада болесна, сасвим мала деца, у овим одељењима
леже и умиру од рака. И уопште, на Уралу пуно људи умире
од рака. Узмимо, на пример, наш град Чебаркуљ. Он није
велики, има око 45 хиљада људи. И видим да се на гробље
свакодневно сахрањују људи и расте број тих гробова,
сваки дан носе крстове, носе свакодневно и сахрањују и
сахрањују... Кажу да сахрањују и по двадесет покојника на
дан. И у таквом невеликом граду, смрт сабира тако велику
жетву. Наиме, педесетих година десила се катастрофа,
као у Чернобилу, била је нуклеарна експлозија и од тога 103
велика радијација. А последице те страшне катастрофе
покушавају да сакрију. Сви радијациони отпаци су просто
излити или у блато или у реку и одозго су насули земљу
и то се све диже, вода у реци је затрована радиоактивним
отпадом. Поред реке живе људи, они имају своје бунаре
са водом из којих је немогуће пити, тамо пасу краве, тамо
пливају гуске, тамо лове рибу и људи масовно умиру. Ти
људи пију заражено млеко, они доносе да продају на пијацу
своје заражене гуске. Тамо, у тој реци су врло чудне рибе,
штуке са пола главе и уопште ситуација са екологијом је
савршено језива.
Дијагнозу Славочки нису одредили. Када сам питала
Славочку да ли он има рак, он је потврдио, али је рекао да
је још горе и то посебна врста рака – лимфосарком. Њега
нико није лечио, јер је болест код њега била у запуштеном
стању, па је немогуће било одредити заправо од чега
је умро. Али вероватно је било то да су до последњег

момента код њега били добри резултати, хемоглобин му је
био 140. Лекари нису знали како да му помогну и историја
његове болести је некуда нестала и нисам се ни трудила да
је нађем накнадно, јер је све коначно воља Господа Бога.
Испоставља се да је Славочка помагао другој деци, а сам је
остао без лекарства.
Када сам видела да је Славочки почео да отиче стомак,
тада сам га сама довела на хематологију. У то време је тамо
био неки ремонт и лекари су ме, тако незадовољни, питали
зашто сам га довела. И буквално тек тада, пред саму смрт
су га сместили на хирушко одељење где му свеједно нису
могли помоћи. Сећам се када су му урадили лапароскопију,
потом су рекли да тамо нема уопште ничег живога и не
знају где је болест зачета и уопште сви симптоми су им
били непознати... Сећам се, хирург је Славочку на рукама
донео у собу и полако га је положио на кревет. За њим је
104 ушао још један лекар и лекар пита хирурга: „Шта ја могу
да учиним? Треба ли све да изрежемо?“ И онда је он
одговорио: „Код мене је такав осећај као да се његова крв
негде прелила и као да је неко из њега исисао сву крв.“
Онда ми је Слава рекао, „ако се човек разболи од рака,
код њега је крв лоша“. А онда је рекао да „нечисти духови
у основи делују преко крви, т.ј., они кваре крв“. Раније
о томе нисам говорила, али ми је он све рекао о томе
када смо последњи пут били у Тројице Сергијевој Лаври,
тачније пред саму болест. Рекао ми је тачно: „Мамице, ја
ћу ускоро умрети, ђаволска сила је издејствовала на мене
и ја ћу брзо отићи“... Од реченог сам просто била у шоку,
питајући га: „Како то?“ Он ми је јасно одговорио: „Људи
ће сувише брзо издати Бога, због тога ја нећу одрасти.
А да људи тако брзо нису предали Бога, ја бих одрастао,
био бих лекар по струци, а потом бих се замонашио. И
тако, ђаволска сила је преовладала над људима и ја сам
принуђен да одем“. Како сам схватила та ђаволска сила је
њему приступила сувише близу и деловала на његову крв,
зато је хематолог и рекао „да у њему крви нема, као да је
неко исисао из његовог тела“. Тако је Славочка и рекао, да
„напади злих духова у основном су на крв човека“.
Када се Славочка разболео, у почетку су му узимали
крв из палца, за анализе, овде у Челебинску и рекли да је
толико лош резултат да морају да му дају трансфузију крви.
U
А Славочка је рекао: „Мени није потребна туђа крв!“ Али,
свеједно, они су хтели да му ураде трансфузију. Сећам се
како су га положили на кревет, медицинске сестре су биле
око њега а дежурни лекар је покушавао да му нађе вену.
И после више покушаја једва су му нашли вену и ставили
инфузију за трансфузију крви. Славочка им је поново
рекао: „Немојте ми стављати туђу крв.“ Но, они су радили
по своме и нису га послушали... Почела је процедура и
крв је пошла из инфузије а у вену није ушла! Она просто
није ушла у његову вену! А они опет боду иглу у вену, а 105
крв свеједно не иде! Нисам издржала и приговорила сам
на процедуру трансфузије, без сагласности Славочке. Тек
онда су му скинули инфузију. И тако, туђа крв није ушла
у Славину крв. Славочка ми је рекао: „Са туђом крвљу
у човека улазе и туђи греси“. По речим дечака, ако у
човека улази нешто од другог човека, са тим заједно
иду не само грехови тог човека од кога се прима крв,
него и грехови целог његовог рода. Тако да за грешним
човеком иде и сав његов род. Када се уноси у некога
туђа крв, не предају се само греси тог човека од кога
је примљена крв - него и греси свог рода његовог.“
Посебно тешке последице бивају када се уноси крв у малу
децу, јер су донори непознати људи. И када се, како је Слава
рекао „у дететову крв улива туђа крв, заједно са том крвљу
невиног детета улазе грехови тих људи од којих је узета
та крв“. А туђа крв је како је рекао, као мртва, а грехови у
њој преживљавају... А о себи Слава је рекао: „Мамице, ако

би у мени била туђа крв, не бих могао више да се обраћам
Горњем свету, не бих могао више да се обраћам Богу и ја
„Их“ не бих могао више видети“. И тако, трансфузијом туђе
крви њему би се на тај начин прекратио приступ Горњем
свету и зато је Слава био категорички против. Слава такође
није примао никаква лекарства, т.ј., лекове у чији састав
улази крв, купила сам му лек хематоген, али је одбио
да га употреби. Сада већ знам о томе, да и по црквеним
канонима, ни храну од убијених животињама а ни лекове
на бази крви ни у ком случају не треба употребљавати. Из
тог разлога Славочка није јео џигерицу. Категорички је
одбио да је једе. Односио се врло озбиљно према сваком
свом органу, сећам се да ме је једном питао док је лежао у
Челабинској болници: „Мамице, хоће ли они мени слезину
да одстране? Како ћу ја без слезине да дођем Богу? Шта ћу
да му кажем?“ А тако су радили лекари када нису могли
106 да помогну деци, уклањали су им слезину и онда су они
после тога могли још неко време да поживе. И сећам се
када је у фоајеу болнице седела дивна једанаестогодишња
девојчица, лице јој је било бело, тамна коса таласаста и
тако велике очи. Она је питала своје родитеље: „Шта, они
ће слезину да ми одстране?“ А њени родитељи су седели
тако тужни поред ње... Гледајући све то, питала сам
Славочку за ту девојчицу да ли ће она још поживети после
операције, а он ми је рекао: „Мамице, ти не разумеш?! Бог
је дао човеку све органе који му требају. Човек је дужан
да природно умре и природно да се разложи, дужан је да
остане са свим својим органима и да такав са свим својим
органима дође Богу. Тако је одређено.“ И према томе,
веома је бринуо да му не одстране слезину. Никакво
пресађивање органа од једног човека на другог није
признавао. Веома се тога бојао и јако се секирао због тога.
Њему заправо ништа нису урадили. И лапароскопију су
му радили у сами последњи моменат, да би га прегледали.
Они нису знали тачну дијагнозу и нису знали како да га
лече, по томе Славочка фактички није ни лечен. А он ми
је рекао да ће он у болници помоћи другој умирућој деци.
Посебно је инсистирао да сва деца, посебно која су са Урала
и у другим радиоактивним зонама, пију вино кагор и то
два пута недељно по два напрстка тог вина. Интересантно,
ја нисам шила, одакле је узео ту меру напрстка (метални
U
капак за прст за заштиту од убода игле), не знам. Но, рекао
је тако...
Да би се побољшала крв, Славочка је дозвољавао да
се једе све црвено: црвене јагоде, црвене јабуке, црвени
парадајз, цвекла и т.д. Није препоручивао да се једу банане,
јер на Уралу их не треба јести. Такође није препоручивао
да се једу ораси и то никакве орахе. Тако је и рекао „орахе
не треба јести“. Такође је рекао, када је сезона парадајза
да их треба јести што више а посебно цвеклу, посебно они
који имају проблем са малокрвношћу. Рекао је да се не једе 107
туршија, никакве рибље конзерве, никакве конзервисане
печурке и уопште, ништа конзервисано није дозвољавао.
Рекао је да треба јести живу и природну храну -купус и
уопште сво поврће.
Потом је рекао да људи кристалне посуде стављају
зарад лепоте. Али њих треба искористити зато што је сам
кристал чист и користан материјал за пијаћу воду. Он
је имао кристални бокал из којег је пио воду. Славочка
ми је рекао: „Мамице, добро је ставити у кристални
бокал сребрну кашику или ставити парче сребра или
злата. Сребро и злато убијају штетне микробе и чисте
организам“. Тако је Слава саветовао људима да пију
ту воду у којој је одстојало сребро у њој и не треба воду
прокувавати. Рекао је да вода која се прокува је мртва вода,
а та вода коју је саветовао је жива вода. Он је имао своју
кристалну чашу, своју сребрну кашику, виљушку и нож. Он
сам је пио такву воду. Био је веома уредан и волео је да све

буде чисто, да све блиста. Ето, какав је интелигентан дечак
он био.
Млеко ником није препоручивао да пије, посебно овде
на Уралу. Зато што су, како је рекао „на Уралу врло болесне
краве“. Рекао ми је за фантастичан проценат болесних
крава, а то је 80% крава, које су болесне од леукемије. И
зато млеко није пио. И месо није јео, само мало и ретко
или када је његов тата инсистирао на томе. И то парче
пилетине, ни меса, ни кобасице, ни месне конзерве,
ни црни лук а ни бели није јео. Рибу је јео, али рибне и
месне конзерве није признавао и рекао је да их „уопште
не треба јести“. Не памтим да је он нешто волео. Тек када
се разболео, замолио ме је да му испечем парче пилетине,
њему је свеједно било... Шта мама да он и једе. Главно је
било да му ја принесем да једе.
Пошто је био интелигентан дечак, није хтео да се из
108 његових уста осећа лук или бели лук и зато га није јео. Код
њега су увек била чиста уста и веома је био педантан. Није
пио ни лимунаде, нити је јео бомбоне, жваке, као што воле
многа деца и никада ме није молио за те ствари. За жваке
је рекао да их узимати у уста не треба ни у ком случају! И
за бомбоне из Немачке, рекао је, да су оне врло штетне и
да их не треба јести.
Сећам се да је рекао за оне који воле да пију вотку, код
њих ће се постепено исушивати мозак и више се те ћелије
не обнављају. По његовим речима „мозак ће постајати све
мањи по размерама, не такав какав треба да буде и човек
деградира!“ Према томе, Славочка је рекао да вотку уопште
не треба пити. И за сваки алхохол, т.ј., алкохолизам је стање
човека, по његовим речима, када се зли дуси сједињују са
човеком и налазе се у области његовог врата. Зли духови,
као црни згуснути облак облажу врат и почињу таквим
начином да муче човека, да би се он напио до смрада, т.ј.,
када се од њега шири смрад алкохола. Они (зли дуси), како
је рекао, се наслађују тим смрадом. А када се човек напије
они га онда оставе на миру. Ово причам због тога што многи
људи који долазе на гроб дечака страдају од тог порока. То
су официри као и прости честити радници. Таквих људи
има пуно који долазе. Говорим им: „Када ви хоћете да
пијете - то је посао злих духова. Узмите свето уље, можете
и на длан да га ставите, не много и просто утрљајте на свој
U
врат, да не би злим духовима допуштали да вам седе на
врату и да би вас коначно оставили на миру“. Такође је
дечак саветовао алкохоличарима да пију више обичног
чаја. Тачније, њега треба пити баш много. Тај чај је као
трансфузија за организам, односно организам се умива
тиме. Из искуства могу да кажем, да је веома много људи,
после таквог лечења престало да пије. Знам људе који су
пили 15 или 20 година, а сада не пију. Потом су ти људи
желели да се ослободе од утицаја демонских сила и поново
су долазили на гроб отрока и молили да им отрок помогне 109
и да престану да пуше. И отрок им је поново помогао! И
они не пуше и не пију већ много година!
Један млади човек, говорио ми је о својој борби са
демонима, како су му помогли каменчићи са гроба дечака
Вјачеслава, „сваки пут када ми се пије ставим каменчић у
уста и са тим каменчићем престаје жеља за пићем.“ Ето,
таква чудеса произилазе са људима по молитвама дечака.
Славочка је одрицао будистичку религију и њихово
исцелитељско својствo, које се тамо практикује. Узмимо
примера ради - акупунктуру. Славочка је рекао, да што
се више човек пробада кроз тело, тим више те нервне
тачке на телу човековом атрофирају и оне престају да
функционишу. Такође је рекао за кинеску масажу - да је
она врло штетна за човека, зато што човек који ради ту
масажу, по правилима источне медицине, за време масаже
се бави медитацијом! А за хришћане је то смртно опасно. А
буде и тако да се ради обична медицинска масажа човеку.

Славочка је потом рекао да масери олакшавају страдање
болесним људима, али самим тим сва духовна прљавштина
и скверна сакупља се у њему, од људи које масира и нараста
у њему као снежна лавина и таквим начином - масер се
разбољева. По речима дечака „тај који масира другог
човека, он на себе сабира грех и бол тог човека“. То јест,
он на себе узима део тих проблема човека кога он лечи.
Када сам га питала шта радити тим поводом, одговорио
ми је да би било добро да ти масери на своје прсте ставе
мало светог уља. Али, како је рекао, тим послом се бавити,
веома је опасно. Треба знати ко те лечи, шта ти он ради и
коме дајеш своје тело. Ако, на пример, вама ради масажу
човек који има неке „енергије“ или какве „исцелитељске
способности“ и шта он може да вам пренесе?! Због тога је
Слава рекао да је то на самом делу врло опасно!
Joш се Слава растуживао када је слушао да људи из
110 Русије по правилима источне медицине уче да дишу. Он је
крајње био забринут и тужан, пошто је видео да га људи не
слушају и да раде по своме. Говорио је да је манипулација са
дисањем опасна за човека и да то не треба радити! Никакве
„дисајне гимнастике“ не треба радити! Славочка је рекао,
када спортисти уче да дишу, за време тог „спортског“
дисања, они се отварају злим дусима и они улазе у човека
заједно са таквим дисањем. Т.ј., кроз манипулацију са
дисањем демони завладавају човеком. Ништа га о томе
даље нисам питала, то ми је било довољно, јер све што
је говорио то се и дешавало. И сада, када Славочке нема
толико година са нама, све што је говорио тако се и збива.
Славочка је саветовао свима, чешће прати руке
сапуном. Колико је то могуће чешће. Он сам је прао руке
врло често у току дана. Код њега је било такво правило.
Долази субота, узима мању кофу, налива воду, ставља
дезинфекционо средство, узима крпу и почиње да брише
сва врата, а посебно кваке на вратима. А потом је врло
темељно прао своје руке. Славочка је говорио да „веома
много микроба има на тим местима, које људи додирују
рукама“. Рекао је: „Мамице, људи ништа не виде, а њих је
толико много!“ Славочка је рекао да је прање руку „веома
корисно за здравље људи“.
Допуне и коментари главе

„ИСЦЕЛИТЕЉ И ПОСЛЕ СМРТИ“ U
С ве је почело у засеоку Калиновиј у Челебинској обла-

сти у ноћи 13. августа 1996. године. Усамљена пензи-
онерка, Тамара Васиљевна Просвирина, добила је „теле-
патски приказ“ да устане и одмах оде на локално гробље.
А узрок телепатије објашњава се просто јер она није била
сасвим психички здрава и повремено је узимала са гробља
цвеће, сликала гробове покојника и доносила је фотогра- 111
фије код куће. Жена је била мирна и уопште се никог није
дотицала, али у периодима психичке кризе она се нала-
зила у болници. Тако да нема ништа необично у томе што
се она није бојала да „прошета“ по гробљу ноћу. Чудно је
друго, да иде на „зов“. И Тамара је нашла тог ко је звао...
Психички здрав човек ће одбацити одмах тај наговор, али
та жена је то примила као дужност. Нашла је на гробљу
крхко створење са огромним очима које се оглашавало пи-
скањем и које је по расту подсећало на дете и сажаљива
старушка га је узела са собом, нахранила га и почела да
га зове „Аљошенка“. Проживео је чудни „младенац“ код
Тамаре свега три недеље. Суседи су почели да примећују
њено чудно понашање и неко је рекао да се код старице по-
јавило неко чудно дете. Сељани су се обратили лекарима
и њу су ставили у психијатријску болницу. Она је плакала
и тврдила да је код ње остало дете и да нема ко да брине
о њему...
Но, како се показало код Тамаре није било халуци
нација. Чудно створење је видела њена снаја Галина Алфе
рова. Али, заузете жене нису придавале тада посебну
пажњу „непознатој звери“ јер никакве штете од ње нема...
Пије воду из кашике, сише карамелу, сише млеко. Неку
нарочиту пажњу није тражило. Уста су му као унутрашњост
трубе, језик помера и два зуба су видна. Полних органа
нема. Уместо пупка глатко место. Глава као кацига, ушију
нема толико две рупе, а очи су му као у мачке. Прсти на
рукама и ногама дугачки, по пет на свакој руци и нози,
личе на канџе. Нема косе. Оставши сам код куће и без те
минималне бриге, указане му од старице – оно је угинуло.
И тако, дом у којем је живела старица постао је станиште
незапосленог Владимира Нурдинова који је био сажитељ
невесте Тамарине, који је смислио крађу и препродају
ствари из куће Тамарине. Он је ушао у дом и нашао тај
112 крхки труп на коме су биле положене неке ларве и њему
се то све допало, мало га је сасушио на сунцу и сакрио
у фрижидер. „Аљошенку“ је пронашла милиција када
су ишли у обилазак по реону. Истражитељ ОВД, капетан
Евгениј Мокичев је био потресен виђеним створењем.
Како он прича, „предамном је лежало створење отприлике
25 цм дужине, мумифицирани труп, невеликог човеко-
образног створења. Истовремено оценити то што је испред
мене је тешко, зато што је глава његова била необичне
форме, шлемо-образна, састављена од четири латице, које
су се на врху главе сјединиле и образовале некакав гребен.
Труп је био сасушен и од трупа је исходио непријатан
мирис, као мирис изгореле пластичне масе“. После тога су
га погледали многи специјалисти на патологији и утврдили
да то није труп човека нити детета човека. Истражитељи
ОВД су направили видео и фото снимак. Патолог градске
мртвачнице, погледао је то створење рекавши да у проценту
од 90 % он се не јавља човеком. Лекари су се сложили, да би
извели закључак каква је природа тог створења, потребно
је урадити ДНК тест. Такође су изјавили да пропорције
главе и тела не одговарају ни једном типу науке познатих
ванземаљаца из паралелног света, али није искључено да
је то дете настало из атомског пражњења. Потом су га
предали уфолозима, јер дефинитивно је утврђено да није
човек. Чак и да је милиција затворила случај „Аљошенке“,
U
средства масовних информација су му посветила много
чланака, који су привукли пажњу јавности. Допунска
сензација је начињени филм јапанских јавних радника који
су два пута долазили тим поводом да би купили ауторска
права, интерес свих је један - да се индетификује „објекат“.
У међувремену је на другом крају света у Порторику, пре
тридесет година убијено исто такво створење. Историја
давне трагедије публикована је у Евиденцији ОВНИ и јавља
се не мање тајном... Младић, Кинез, идући по горама и
подножјима горе, тражећи свакојаке древности, видео је 113
неколико тих створења високих око, како је рекао, 30 цм.
Једно од тих створења покушало је да га ухвати за јакну,
младић је узео штап и ненео му смртоносни ударац а остали
су побегли. Невољни убица схватио је да је у његовим рукама
нешто ретко и тело тог створења ставио је у посуду и залио
алхохолом. Он је створење однео професору Каликсто
Пересу, који је ставио тело у формалин. Након тога су
начинили снимке тог створења и позвали ТВ и новинаре,
али створење није стигло да се публикује на ширем плану,
јер је дошла полиција и одузела труп. Такође, чињеница
да су одмах дошле америчке спец. службе и узеле тело
незнанца са собом, сама говори за себе...
ПРЕСАЂ ИВАЊЕ Д UШЕ

П
рофесор америчке државе Аризона, Гери Шварц је за-
хваљујући својим истраживањима изазвао сензацију у
научним круговима, рекавши да човек којем су пресађени
животни органи, од донора може задобити црте карактера,
које припадају донору. Утврђеним чињеницама од стране
професора Шварца, код десет посто људи, којима је пре-
сађено срце, плућа, бубрези, дошло је до измене психе.
По његовом мишљењу заједно са органима донора, човек
добија склоности и навике бившег природног носиоца тих
органа. „Произилази невероватна измена личности“, гово-
ри професор. Установљени су случајеви, да по непознатим
разлозима, после операције и пресађивања унутрашњих
органа у потпуности се мењају навике у јелу и начину жи-
вота тих људи. И како је истраживањем показано, те црте
понашања су биле карактеристичне за доноре од којих су
добијени органи.
„Моја истраживања су допринела да се постави
114 велико етичко питање, уверен сам да људи који очекују
пресађивање органа, дужни су да знају о могућностима
последица измене њихове личности“, говори професор
Шварц. „Нећу да плашим људе, мој задатак је да им
помогнем да схвате последице“.
По његовом мишљењу, унутрашњи органи човека
имају своје сопствено биохемијско памћење и енергетику.
Пресађивањем у нови организам они уносе у крв нове
елементе, који могу довести измени психосоматских
рефлекса, који нису под контролом коре главног мозга.
Крајем 90- их година професор Шварц је добио широ
ку популарност по томе што је формулисао сопствену
теорију постојања човековог сазнања и након физичке
смрти у посебној физичкој форми (преображеној) ко
ја до данас изазива спорове у научним круговима. Своју
теорију утицаја пресађених органа Шварц је изло
жио на конференцији Icons Of The Field посвећеној
биоенергетици, која се одржавала у Лондону. Сабрао је
око 70 таквих случајева, који потврђују његове закључке.
Тако, један од тих случајева је млада балерина којој су
пресадили срце и плућа. До пресађивања органа она је
водила здрав начин живота а након изласка из болнице,
прво што је урадила, отишла је у ресторан брзе хране Ken-
tuckY Friend Chicken и прејела се, раније она никада тако
нешто не би урадила. Сем тога девојка је изменила свој
U
карактер, постала је агресивна и насртљива. Решила је да
нађе објашњење за то, т.ј., ко је био њен донор и сазнала
је да је то било младић од 18 година, који је погинуо у
аутомобилској несрећи, на свом моторциклу. Звали су
га Тим, био је врло агресиван и насртљив и волео је да
једе брзу храну, омот од исте је нађен на месту његове
погибије.
Други упечатљив случај, тиче се осмогодишње девој
чице којој су пресадили срце десетогодишње девојчице,
која је била жртва жестоког убиства. После пресађивања 115
органа, детету су почели кошмари у сну, у којима се
дешавало убиство. Кошмари су били тако јаки, да је
отишла код психијатра на лечење. То што је утврдио лекар
психијатар, убедило га је да је реч о околностима смрти
девојчице донора. Та информација је предата полицији и
показала се тачном и убица девојчице је био тим начином
индетификован и ухапшен.
Православни весник
„Први и последњи“ г. Москва,
извод из Библиотеке
Српски Крст, Но 05
(45) мај 2006., ст. 26;
МРЕЖ Е ЗЛИХ Д UХоВА

С
лавочка је говорио да му зли духови стално прете и са-
блажњавају га сликама и представама. На пример, он
воли своју мамицу, па су му они показали саблазне слике
раскошног живота.
„Ради за нас и бићеш познат и богат екстрасенс и све
ћеш имати“. Показали су ми раскошне куће, викендице и
скупе аутомобиле. Показали су му како бих ја била одевена
са брилијантима на себи. Ето, тако су они саблажњавали
Славочку. „А у супротном“, говорили су му „ми ћемо те
сахранити!“ Посебно су му често показивали како би
његова мама добро и раскошно живела. Код нас у то време
није било новца, а они су му показивали сву ту раскош...
И Славочка је мене са таквом тугом питао: „Мамице,
шта ти мислиш, да ли нам је све то потребно? Да ли ти
хоћеш све то да имаш?“ А ја му говорим: „Славочка, нама
од ђавола ништа не треба!“ Он ме је потом са таквом
116 радошћу погледао својим огромним плавим очима и казао:
„Мамице, моја драга! Ти си моја најдража!“ Ето, како је он
био ласкав.
Славочка ми је потом говорио да када ради лекције за
домаћи задатак, зли духови у безобразном виду јављају му
се на прозору и труде се да га уплаше. Сећам се, једном
је седео и радио задатке, потом је брзо поскочио, дошао
ка мени и рекао ми: „Мамице, дођи код мене да мало
поседимо.“ А ја га питам: „Шта је посреди?“ Славочка ми
је објаснио да док је радио домаћи задатак, зли дух му се
јавио на прозору са друге стране стакла и почео својим
великим дугачким зеленим палцем на којем је канџа да
гребе по нашем стаклу, прети му и каже: „Свеједно, ми
ћемо те сахранити. Дођи к нама, бићеш богат, познат...“
И опет ми све наново показују шта бих имао да им се
предам у службу (велике куће, скупа кола...). „Погледај
како би живео ти и твоја мамица...“ Ето, тако се нечисти
дух трудио да уплаши и саблазни Славочку. А ја сам
поставила Славочки сто ближе прозору да би му било
светлије и видније. А догодило се тако... И након тога сам
почела да читам молитву Часном Крсту, Да воскренет
Бог, да расточатсја врази јего ...“ Славочка је наставио
да ради задатке. Зли духови су га константно нападали и
покушавали да га смуте и уплаше. Како сам схватила они
имају своју хијерархију, а ти који су га нападали су били
U
великани. А за мале зле духове он је са смешком говорио
да су „као кромпир“, а већи и силнији су стварно претили
Славочки. Али осим претње они ништа нису могли да
ураде.
Једанпут, по речима дечака, јавио му се зли дух у виду
великана. Ја сам гледала около и ништа нисам видела а
Славочка мени говори: „Мамице, он је тако огроман – у виду
великана“, а када сам кренула да читам молитву Часном
Крсту, како ми је Слава рекао, „почео је да се узнемирава,
потом је почео да се тресе, а на крају молитве је ишчезао.“ 117
Ето, зашто је Славочка говорио и ја свима говорим – да зли
духови не воле молитву, посебно молитву Часном Крсту,
они је се боје, тресу се од ње и потом исчезавају. А тога
није било само једном, све се не може ни испричати.
Зли духови су плашили Славочку и на улици. Био је
овакав случај, ми смо били са Славочком у гостима код
Нине Пономарјеве и враћали се потом кући. Било је вече,
ишли смо по граду и око нас, обратила сам пажњу, на
једном од петоспратних домова лежи згуснути и врло црни
облак. Са чуђењем сам почела да га разледам, старала се
по својој наивности да га Славочка не примети. А када сам
размислила, схватила сам да није нормално то што видим
испред својих очију. А онда, тај облак се претворио у дугу
и подигао се на кров те петоспратне зграде. Помислила
сам „сада су стварно претерали“ а можда Славочка то није
ни видео. Када смо отишли доста далеко од тог места,
Славочка се окреће према мени и пита ме: „Мамице, да ли

си се уплашила?“ Одговорила сам му да у почетку нисам
схватила шта је уствари „то“, а када сам схватила нисам се
уплашила. Слава ми је рекао: „Ти си моја драга мамица!
Славочка ми је рекао, када човек проклиње другог
човека, он наводи демоне на другог човека и код њега
крећу огромне непријатности и са смртним исходом.
Често се таквим начином испровоцирају (проузрокују)
саобраћајне несреће на путевима или човек задобија
физичке трауме и повреде разних видова. Проклетство, то
је насиље демона над човеком. И тако се дешава да човек
који је пострадао од проклетства то не разуме, те демоне
нико не одгони, они умиру трагично, а потом њихова деца
умиру трагично, а последице тог проклетства се дешавају
дотле док тим људима не помогне свештеник. Рекао је да
се код свештеника налазе све молитве и рекао је „да се
проклетство наноси на човека речима, а такође се и скида
118 речима свештеничке молитве“.
Такође је рекао да зли духови подстичу хаварије на
путевима. Славочка је предсказао да ће уопште много људи
гинути на путевима и у авионским несрећама. Говорио је,
не тако давно, још у совјетско време, када аутомобила није
толико било као сада, да ће код сваког човека бити двоје и
по троје кола и те хаварије ће подстицати зли дуси. Али се
сећам да је рекао да ће зли духови деловати на вид возача
и таквим начином ће подстицати хаварије на путевима.
На пример, возач вози кола и демони дејствују на његов
вид и њему се чини да је ауто далеко, а на самом делу он
је сасвим близу и тако он возећи, налеће право на њега.
Демони на самом делу, помућују видно поље људи, да би
изазвали саобраћајну несрећу, или возач на пример, хоће
да иде у рикверц, иза њега стоје кола, а он их заправо не
види и он удара у та кола, или иду пешаци преко пешачког
прелаза и на њих иду кола, јер пешаке тај возач сасвим не
види и он налеће на њих и гази их. Славочка ми је испричао
и друге примере хаварије на путу са директним дејством
духова таме, просто све их не могу навести. То се реално
дешава у животу, то је врло озбиљно и врло страшно и тих
несрећа ће бити све више и више.
Славочка је рекао људима да не треба да се свађају.
Рекао је да зли духови на нижем нивоу стално псују и „да
је псовка – разговорна реч злих духова“. Говорио ми
U
је „да се зли духови тако силно псују“! То су они научили
људе и они се зато међусобно и псују. „Они и мене псују
мамице“, говорио ми је, „када би само чула шта ми све
кажу“. Славочка ми је говорио, када он учи лекције, зли
духови се набију око његовог прозора и почињу да га псују
и понављају „Свеједно ти живети нећеш! Свеједно ми ћемо
тебе сахранити“. Једном је Слава ушао у собу, стоји смућен
и каже ми: „Мамице, овде је ушао демон у виду голе жене“,
а ја га питам: „Сада, овде? Јел’ отишао?” А он ми говори:
„Не мамице није отишао!“ Ја сам се као мајка смутила на то 119
го и рекла: „Како то, јављати се у таквом голом виду малом
детету! Шта је то? Мени је већ давно све равно, ко је то!“ А
Слава ми на то говори: „Мамице, немој тако говорити, не
треба да га још више озлобљујемо.“ А он се у тај час тако
наљутио! На те његове речи, умирила сам се и почела да
се молим, наиме чим почнеш да се молиш они одлазе. Ето,
такви зли духови су долази Славочки у разним варијантама,
да би га смутили и лишили смирења. Но, Славочка се није
смућивао на дуго, већ само на краткo. И потом, поново би
узимао своју „Библијску енциклопедију“, сео би и читао.
Славочка је рекао да људи по свом незнању називају
демоне „ванземаљцима“. Рекао је да ће демони у виду
„ванземаљаца“ долазити људима и као зелени и сиви и
црни и свакакви. Али веровати им не треба, никако, пошто
су „ванземаљци“ зли духови. Славочка је рекао да никаквих
„ванземаљаца“ на нашој планети нема, није их било и
неће их бити. Постоји свет ангелски и свет демонски, а

„ванземаљаца“ никаквих нема, т.ј., са других планета нас
нико неће прелетети. Они који наводно прелећу на земљу
под видом „ванземаљаца“ они само смућују људе и то су
демони. Јер како је Славочка рекао, ти демони не мрзе
толико само људе на земљи него се и међусобно свађају
и мрзе. На самом делу они заиста отимају људе на Земљи,
узимају делове њихове коже и од тог парчета људске коже
они могу направити пуно такве коже. Они се потом том
кожом облажу, да их је врло тешко разликовати од обичних
људи и у таквом виду они могу спокојно бити међу људима,
с обзиром, да ће човек изгубити сваки осећај за јављање
таквог рода и уопште ништа неће видети а ни знати да су
то „они“.
Славочка је рекао да наступа такво време, када ће се
демони масовно спустити на Земљу у виду „ванземаљаца“ и
говориће људима да су гоњени „злим космичким силама“ а
120 на самом делу – Богом. Свој стварни изглед ће маскирати,
а дејстоваће у реалном свету и „они“ ће изгледати као
прави људи. И приземивши на целу Земљу „НЛО“ демони
ће позивати људе, зарад „медицинског прегледа и лечења“.
Људи ће масовно кренути „за здравље“ код њих и излазити
од њих као „здрави зомбии“. И то ће бити један од начина
зомбирања људи, биће и других начина како је рекао
„зависно од духовног стања човека“. Прелашћиваће се и
изабрани људи, т.ј., верујући људи, због тога је битно да
се човек усрдно моли и да буде врло пажљив. Славочка
је рекао да ће прелашћивати и зомбирати људе „неког ће
хлебом а другог црвеним купатилом“. (шта значи „црвено
купатило“ на жалост нисам га питала, али памтим једно да
ће бити врло много видова заглупљивања и да треба бити
врло пажљив, да човек не би упао у мреже сатане) Славочка
је потом рекао да ће наши, руски научници, изумети такав
прибор, који ће распознавати те демоне у човечијем облику
и у мраку ће се распознавати такви какви јесу. И Славочка
је рекао такву историју. Биће тешко време за све људе
на Земљи. Биће огромне провале у Земљи и биће веома
тешко живети. У то време основна маса људи који буду
продужили да се боре са „ванземаљцима“, они ће наставити
своја научна истраживања и изумеће такав прибор који
ће видети те „ванземаљце“. По речима Славочке то ће
бити прибор типа „бинокла за ноћно виђење“. Научници
U
који ће направити тај прибор, биће верујући људи и они
ће знати колико су страшни и ужасни ти „ванземаљци“.
Ти научници, по речима Славочке, биће спремни на све,
али пре него што испитају тај прибор они ће се сакрити и
замаскирати. И тада, ноћу, ти „ванземаљци“ ће излазити и
скидати са себе човечији облик, а ти научници када их буду
видели какви су стварно, од ужаса само што неће повикати
на сав глас! „Ванземаљци“ ће осетити њихов страх и ужас,
али они ће бити добро замаскирани и неће пустити гласа,
савладаће себе и „ванземаљци“ их неће видети! Понављам, 121
рекао је Слава, да никаквих „ванземаљаца“ нема, то су
просто демони који мраче главе људима и никаквих
космичких бродова на Земљи нема. Славочка је рекао
да су НЛО направили демони и то су полуматеријални
објекти, да би људи могли да их виде и додирну и кажу,
„да, то је космички брод“. Демони су све то измислили
да би обманули људе. Слава је рекао „да је гориво за те
летеће тањире, брилијант, који им добављају „силници
овог света“, т.ј., масонски светски управници. И што је
крупнији брилијант, то они дуже могу да лете тим својим
полуматеријалним објектима. И људи ће се саблажњавати
тиме, све су то демонски фокуси, а ванземаљаца нема,
они су проста бесовштина (демони)“. И још је рекао „да
наступа такво време, када ће људи пострадати од демона и
поверовати сви да Исус Христос јесте Спаситељ. По речима
дечака, у Новом веку људи ће под руководством Господа
такође научити да направе савршеније летеће апарате

(по типу полуматеријалних „НЛО“) да би се последњи
пут борили са ђаволом. У сваком том ваздушном апарату
биће постављено неугасиво кандило и лик Господа. То ће
бити мали период у Новом веку, када по речима дечака
„Господ ће дати могућност човеку да се бори са демонским
обманама и то под директним покривитељством Неба“. (О
томе ће детаљно бити написано у другом делу књиге: „Они
се спремају за рат са Богом“ и „Последње испитивање
светих“)
Славочка није био каприциозни дечак. Он је не
каприциозан и дете које није имало никаквих потреба, па
је мени било пријатно да учиним нешто за њега. И он мени
ноћу каже: „Мамице, пођимо у кухињу да попијемо чај“. Ја
сам се тако обрадовала, а било је три сата ноћу. Он је већ
тада био болестан али ми нисмо знали. Сели смо и попили
чај. И моментално, оштри бол је пресекао моју главу. Бол
122 је био изненадан, врло оштар и јак. Ја му говорим: „Какав
јак бол!“ И како се изненада појавио тако је и изненада и
нестао. Славочка ми је потом објаснио: „Мамице, демонска
енергија у виду црног угрушка, стално са великом брзином
иде из космоса, иде, иде, иде... И та енергија хоће да
пробије човека и да се усели у њега.“ Славочка је рекао да
зли духови користе сваку могућност да би пробили човека
и упузали у њега“. И та енергија у виду црних угрушака,
стално са великом силом атакује на човека. Ако демони не
могу да пробију човека – од тога се и јавља та изненадна и
оштра бол. Славочка је рекао да она може да се појави на
било ком месту тела: у кичми, на леђима, у глави, било где.
Ето, тако ми је објаснио Славочка.
Једно од његових предсказања, по његовим речима
била је борба са злим дусима. Тако ми је једном у току
дана рекао и упозорио: „Мамице, ти се не плаши, ја ћу
сад да легнем и заспим, ти ме не дирај и за мене не треба
да се бојиш, а потом ћу устати.“ Тог момента ме је молио
да га нико не узнемирава и одлазио би у своју собу. Тамо
је лежао довољно времена (не мање од једног часа) без
покрета, као обамро. Мени је било страшно да га видим
таквог. Сећам се када сам га таквог видела први пут веома
сам се уплашила. Тада, само што нисам заплакала наглас,
зато што моје дете лежи као да не дише и изгледало је као
да је умро! Ставила сам му палац под нос да видим дише
U
ли или не? Гледајући његове груди, оне, како је било видно
нису дисале. Веома сам се уплашила тада... Тада ми је рекао
да не паничим и да не зовем хитну помоћ зато што ми је
било страшно. И није ми дозволио да му прилазим уопште,
него да буде тишина и да се ничега не бојим. Али, у мени
је био осећај као да у те моменте он није био жив. Лежао је
затворених очију као умрли човек. И зато сам га остављала
на миру, после тога је он устајао и био врло уморан, тако
као после тешког и продуженог рада и тражио је потом да
једе. И тада је јео добро, као да је пре тога „косио траву“. 123
Славочка ми никада о томе није ништа говорио и о томе
му нисам постављала питања, поштеђивала сам га. Њему
је и тако било довољно посетилаца па сам мислила, ако ми
нешто каже – каже, ако ми не каже – значи тако треба. А
свеједно једном сам покушала да га о томе питам, само ми
је рекао: „Мамице, теби да то знаш је некорисно“. И ја сам
се смиравала тада, некорисно – значи некорисно.
Колико сам схватила Славочку, смисао његовог жи-
вота је био у томе да упозори људе, да не издају Бога;
како се у тешко време може преживети и да ће се уско-
ро све завршити на овој Земљи и да ће Бог ускоро доћи
у помоћ. И зато се Славочка, како је могао, борио са злим
духовима. Колико је могао, спасавао је људе својим саве-
тима. Он им је дао све. Видела сам како је умирао од тешке
болести, ни један пут, ни једним стењањем, ни звуком, није
показао своје болове и своја страдања. Мене је стид што
сам тада мислила, а може ли њему бити болно. И када је

прошло 40 дана од његове смрти, решила сам да прилег-
нем на његову постељу и легла сам на његов јастук. Како
сам положила своју главу на његов јастук, у глави ми се
завртело и зидови су почели да лелујају пред мојим очи-
ма и све се завртело пред мојим очима и било ми је тако
лоше. Устала сам одмах и села на његов кревет. И рекла:
„Опрости мени Господе! Опрости мени Славочка, како је
теби било тешко!“ Каква храброст, за дивљење, је била у
том детету. Задивљујуће!
124
СЛ UЖ ИТЕЉИ ПРЕИСПоДЊЕ
(ПАКЛА)
К ада су почели да долазе људи Славочки за помоћ, исто-
времено су се „узврпољили“ и локални врачари које је
ухватила завист због Славочкиних дарова. Но, Слава је спо-
којно реаговао на њихове смицалице и нападе. Он је свом ду-
шом служио Богу и веома много људи из нашег војног гра-
дића је кренуло у цркву, почели су да се моле Богу и повели
су децу своју да их крсте. А Слава и ја смо, у то време били,
само нас двоје у кући, јер су прекомандовали мог мужа на
ново место службе у град Шадринск, а старији син је отишао
у армију. Но, Славочка је мене умиривао, рекавши ми да ми
у Шадринск нећемо отићи за татом, јер ће се он вратити у
Чебаркуљ, што се потом и испунило. Но, када смо били само
нас двоје, њему је тада било осам година, у то време десио се
овакав случај. Неко нам је ноћу, у поноћ, покуцао на врата... И
није прошло много времена од када нам је долазила мајка са
девојчицом поводом нестале мачке, помислила сам да се опет
десила нека беда. Отварам врата и у наш стан, буквално упа-
U
дају две жене и кажу ми да су оне „ванземаљке“. И кажу ми
да им је потребан мој син! Ја их питам: „Ноћу, у ово време?“
У међувремену, Славочка се сам пробуди. Устао је, долази и
говори: „Да, какве сте ви „ванземаљке“, ви сте обичне тетке,
једна од вас је толико лоша, а друга - још лошија.“ Потом сам
сазнала да је то била локална, црно-магијашица по својој ро-
ђаци. Једна од њих је била риђа, а друга са плавим очима и
почела је да виче на Славочку, неким потпуно не природним
гласом. А друга жена стоји поред мене и не да ми да приђем
поред Славочке. Када сам погледала ту врачару, њен изглед је
125
био дивљи. Питала сам је: „Када си изашла из психијатарске
болнице?“ Она ми одговара: „Недавно.“ А ја још кажем: „Ако
сада не одете одавде, ти ћеш се поново вратити на то место,
одакле си недавно изашла!“ И она се након мојих речи прита-
јила. Улазим у собу и видим, Славочка спокојно седи на својој
столици, тачно испод иконе Господа Исуса Христа, а преко
пута њега стоји риђа врачара, која је успела да се пробије у
његову собу и тако зла и даље виче и виче и њему нешто до-
казује... Код нас у кући нису још пустили грејање, сећам се
било је хладно, а она сва у пари и мокра, говори ми за Славу
„он је грешан“! Ја је питам: „А откуд ти знаш?“ Она ми од-
говара: „Ја сам света!“ Ја јој потом говорим: „У почетку си
била „ванземаљка“ а сада си још и „света“. Шта ће „свети“
у 12 часова ноћу у нашој кући?” Oна ми одговора: „Mи смо
„свети“ по томе што смо „ванземаљци“, мени је приказано да
дођем код вашег сина и да разговарам са њим. Имам књигу
која се зове 1000 летње годишње Крштење Русије! У тој књи-

зи је све написано. И та књига је мени казала да ваш син није
од Бога!“ Потом је она и даље викала, зашто су детету дали
такву силу и да она мора са њим да се бори и испада да јој је
Слава непријатељ! За Славочку је она рекла да он излази на
сунце, а потом на тој светлости он гледа унутрашње човечије
органе и многе глупости је рекла... Онда сам јој показала вра-
та и рекла да одмах изађе из куће... У том моменту неко куца
на врата нашег дома, отварам и видим Нину Пономарјову. Пи-
там је: „Ниночка, зашто ти шеташ по ноћи?“ А она ми говори:
„Валентина Атанасјевна! Стојим у кухињи и у мени се појави
осећај да је код вас нека беда. И ја сам дошла.“ И пита ме:
„Ко је то код вас?“ Рекла сам јој да су нам дошле две врачаре
и говоре да су оне „ванземаљке“ и да су „свете“ и не могу
да их истерам из куће. И тако смо сели нас троје, Славочка,
Нина Анатољевна и ја. Седимо и чекамо да се врачара смири.
Онда је риђа врачара почела да демонстрира фокус- унутар
126 ње се појавио глас који није био људски, већ кao фонограм,
она је потом почела физички да се мења пред нашим очима,
постала је виша растом, плаве очи су јој постале друге боје а
мени се показало и да је друга боја косе. И почела је, не сво-
јим гласом, да грди Славочку: „Ти си добио у школи тројку!
Због чега се ти лењиш? Зашто си добио тројку?“ Успела сам
Славочку иза својих леђа сакрити, а он, дете, стоји иза мојих
леђа, гледа је и слуша, како не својим гласом говори строго...
Након тога се унутар ње зачуо буквално – клик и она се по-
ново вратила у првобитни изглед. И говори ми: „Но, јесте ли
чули? Нисам то ја разговарала са вама, ми смо вам рекли да
смо „ванземаљци“.“ Тада сам јој одговорила: „Све смо чули,
то је твој проблем „кога“ си ти пустила у себе и „ко“ кроз тебе
говори! Но, ако те још једном видим поред мог сина, узећу
штап у руку, јер немам избора“. Иако сам Славочку водила
у школу и долазила по њега из школе, она је свеједно нашла
начин да ступи у контакт са њим. Хтела је да Славочка са њом
ради и дијагностицира људе, а она би „лечила“ људе по својој
књизи. И тако, док је Слава био жив, више није било налета
различитих родова екстрасенса, а сада у Чебаркуљу и Миаси
процветава и дејствује секта „Радосни“. Славочка се свих тих
врачара и екстрасенса није бојао и никако није реаговао на
њихове претње и дејства.
Над човечијим сујеверјем, којима неки људи придају
значај, Славочка се просто смејао. Он се шалио и смејао
U
по доброму. На све те људске сујеверице није обраћао ни-
какву пажњу. Бранио је да се верује у било какве фокусе
или знакове на Месецу или Сунцу или да се тамо гледа. Го-
ворио је: „Те представе могу показивати толико демони.“
Исто тако се равнодушно односио према „вери у снове“ и
о томе уопште није говорио. О картама и онима који гатају
у карте (тим занатом се бавила наша комшиница) говорио
је: „Када они бацају карте демони их распоређују како им
треба, а онда из тих карата они гатају“.
Код нас су долазили и разни секташи. Они су молили 127
Славу да погледа њихове књиге и магнетофонске записе са
„молитвама“. Но, Слава их није узимао у руке! Долазили
су и кришнаити. Само тужно је било то, што су кришнаити
били наши људи, Руси и то ми је било жао.
Сећам се како су Славочки донели дебелу књигу са
својим учењем и неке касете, а Славочка је категорички
одбио да гледа и чита било шта од тога, јер је рекао да то
што они проповедају нема истине и да он зна шта је тамо
написано, да је све то од сатане и рекао им је да одмах
напусте наш дом... Но, они као и сваки секташи су про-
дужавали, упорно да га наговарају да он послуша. Ја ни-
сам издржала, изашла сам и рекла сам им: „Вама је јасно
речено или није? Он све то зна и говори вам да је све то
од сатане, а ви хоћете да је то од Бога? Но, није од Бога!“
Славочка је ретко кога истерао из нашег дома, али овог
пута, са тим људима је био категоричан да одмах напусте
наш дом. Долазили су му и „јеховини сведоци“, са њима је

нешто још и разговарао да би схватили да су у заблуди. Но,
кришнаите није пуштао даље од нашег ходника и одмах са
прага нашег их је терао... Када су они отишли, питала сам
Славочку да ми каже за Буду. Славочка је рекао за Буду
да је он био обичан човек, а потом је у њега ушао зли дух.
И још ми је рекао: „Мамице, тој религији не веруј! Та ре-
лигија је – у потпуности од ђавола!” Буквално ми је тако
рекао. А о кришнаитима није хтео уопште да разговара.
Питала сам га и за акупунктуру и рекао ми је да активне
тачке на телу човека заиста постоје. А ако се на те тачке на
телу дејствује путем убода иглом, оне потом атрофирају.
И те тачке после не постоје, нису више активне. И таквом
човеку је онда потребна реална медицинска помоћ, јер те
тачке више не дејствују. Такво погубно дејство на човека,
по речима Славе има утицај и тибетанска масажа, где се
баве медитацијом и манипулишу са тим тачкама на телу
128 човека. Славочка је рекао да је то за човека, хришћани-
на - смртно опасно. А за обичну масажу је рекао да је по-
требно да се ради веома пажљиво, јер ви не знате коме и
у чије руке дајете своје тело. И Славочка је рекао да ни у
каквом случају не треба радити никакве манипулације са
дисањем. Сада се појавило веома много свакаквих попу-
ларних система „исцелитељског дисања“, а он је рекао да
такве „дисајне гимнастике“ не треба радити. Сву будистич-
ку медицину он је одбацивао у потпуности, чак је рекао и
да њихове траве не треба употребљавати за лечење. Рекао
је „да Руси треба да употребљавају траве за лечење са ру-
ске земље, а не са Тибета и те траве не треба да користимо.
На кришнаите Славочка је гледао са болом, зато што
та секта масовно заглупљује и залуђује људе. Они су ор-
ганизовали свој „Центар“ у Челабинску и организују своје
сеансе на језеру Чебаркуљ. Слушали смо продужени звук
звона који је ишао одатле са тог места. По речима очевида-
ца, они су медитирали изнад језера и „освећивали“ по свом
обреду наше језеро. Језиве се ствари дешавају! А Славочка
је рекао да се људи не купају у том језеру и да ће се дави-
ти пуно младих људи у том језеру, а посебно ће се давити
младићи. И до сада на језеру се утопило толико младих
људи! И сада, када идемо на гроб Славочкин, поред нас иде
сахрана утопљеног мушкарца, који је био у риболову и бу-
квално поред обале се удавио у води. Ето, такве ствари се
U
дешавају после тога, како су кришнаити „осветили“ наше
локално језеро.
И баптисти су нам долазили код куће и адвентисти,
рериховци и кога још нисмо видели од тих секти... Памтим
да су рериховци врло смели у наступу, били су врло кул-
турни, лепо одевени и деловали су деликатно и љубазно.
Сећам се да је један од њихових представника ушао код
нас и пита мене: „А, ви се не бојите?“ Говорим му: „А чега
треба да се бојим?“ „Но, ваш син отворено говори о Богу,
људи га слушају, а потом иду да се крсте! Ви се не бојите?“ 129
„Не, не бојим се, јер у сваком селу постоји храм у коме све-
штенослужитељ стално говори о Богу! Они су се сагласи-
ли.“ „Да, али ствар је у томе што вашем сину верују реално
– за реална дела! И зато се ваш син сматра нашим непри-
јатељем!“ „И шта“, одговорам му, „испада да вам остали не
сметају, него само мој син?“ Они су јасно рекли: „Да, само
ваш син!“ И тако су „културно“, са гримасом негодовања,
рекли да Славочка више не говори о Богу. Испада да је то
била директна претња, али се Славочка односио спокојно
према томе и уопште према свим претњама таквих људи.
Видећи, како је Славочка спокојан према свим тим
напастима, питала сам га: „Славочка, а да ли ти имаш не-
пријатеље?“ Сећам се да је седео за столом и нешто цртао.
Погледао ме је, врло пажљиво, својим огромним плавим
очима и рекао: „Да, мамице. Постоје моји стварни не-
пријатељи. То су масони и присталице Месинга.“ Сећам
се како су ме тада те речи дечака задивиле (био је мало

дете, од седам година а имао тако моћне непријатеље) и
тада сам први пут чула за масоне и Волфа Месинга који
је окултиста и хипнотизер и тек после много година, код
једног свештеника сам видела књиге о масонима и да су
они непријатељи Бога и да је то врло озбиљно. Даље ми је
Слава рекао кроз неко време, да има још једног неприја-
теља, он је католик, који силно напада на њега. Слава ми
је рекао: „Потом ће кроз неко време да ми се прикачи још
један католик, он није тако лош свештеник, али за себе ми-
сли да је безгрешан. Но, један грех је код њега остао.“ И
Славочка ми је рекао, да су код тог свештеника остала још
три озбиљна греха, он је силно молио Бога да му опрости
те грехе, два му је Господ опростио, а један је остао нео-
проштен. Како се он злоби и нервира и како се црвени у
лицу! Затим, он ће се разболети и неће бити више такав –
јаростан. Код њега ће бити помоћник и он сам ће се мало
130 занимати послом. Затим је Слава рекао да ће свештеници,
све више и више да говоре у епархијама и све смелије ће
произносити његово име. А он ће се толико озлобити да ће
му један свештеник рећи у лице: „Доста више, тај дечак је
још од када о теби говорио и толико је година прошло, а ти
никако да се смириш!“ Славочка је рекао, да је тај католик
који га напада из неког католичког реда, који проповеда
секташко „унијатско учење“, тако сам разумела да је ре-
као. Тај католик ће силно нападати на Славу, али ништа
неће моћи да уради. По речима дечака, резултат ће бити
такав, да ће људи тог католика сматрати демонизованим,
т.ј., за његове јаростне нападе на Славочку њега ће сматра-
ти демонизованим.
Видимо, то је дар Божији, којим је овладавао Славоч-
ка, био је страшан врачарима и рериховцима. Много је
било злобе и зависти код тих људи. Свакакви су били слу-
чајеви. Све не можеш ни испричати...
ГРЕХоВИ РоДА (ПРЕДАКА)

„Јер сам Ја Господ, Бог твој, Бог
ревнитељ, који походим грехе
отачке на синовима до трећега и
до четвртога колена, оних који
U
мрзе на мене, а чиним милост на
хиљадама оних који ме љубе и чу-
вају заповести моје”
(књ. Излазка, Друга књ. Мојсијева
гл.20, стих 5,6)
Љ уди врло често постављају оваква питања: „Зашто

нам је тако? Због чега се то самном десило? Зашто
страдају моја деца? Зашто ми немамо породицу? Зашто ме
муж бије?” И т. д.” Код људи су велики проблеми, море 131
проблема или питање „Зашто је моје дете ђавоимано (де-
монизовано, бесоимано) а код других су нормална деца?“
Они греше, пију, варају партнере, зарађују нечасно и код
њих је све добро. Људи мисле за себе да су добри, а да им
се тако лоше ствари дешавају, код њих је дете болесно. А
други су лоши, а имају здраву децу! Славочка је о тим те-
мама рекао следеће: „За сваким човеком, мамице, иде сав
његов род, т.ј., његови умрли преци (сродници). У сваком
роду је било добрих и лоших људи. Сваки род носи своје
грехе. Као снежна лава они се накупљају у роду.“ И још се
сећам да сам га питала: „Славочка, а шта је грех?“ Одго-
ворио ми је: „Грех, то је - демон.“ И тако на пример, ако је
неко у роду убио човека – у тог убицу је ушао демон. Тај
човек потом умире, а демон остаје и он тражи у кога би се
у том роду уселио. И усељава се у неког потомка... А ако он
учини грех, још један демон се усељава у човека. И тако, у
роду се до бесконачности накупљају грехови рода... Када

је Славочка беседио са једном посетитељком, објаснио јој
је шта треба да чини да би одмолила грехе свога рода, у
којом је почињено убиство и да ће се тек тада решити њени
проблеми. Славочка јој је рекао за њен род, да је њен деда
убио неког човека и потом узео од њега корпу са хлебом.
Због тог греха, иду сви њени проблеми. Док је деда био жив,
нико није знао, чиме се он занимао. Потом је деда умро, а
грех остао. За деду се нико није молио. И тако су се у роду
накупили и други греси, од којих је страдала и она и њена
породица. Тако се испоставља, ако је грех у роду непокајан
и није се нико молио за те грехе, онда зли духови, уселив-
ши се у род тог човека - муче све потомке, зато што се на
њима налазе греси целог рода и треба пуно напора да би
се одмолили ти грехови. Потребно је да се молимо веома
много за свој усопши род и да не оправдавамо себе. Када
се људи оправдавају, па кажу, ништа нисам украо и зашто
132 да се молим? Славочка им је на то одговарао: „Да, ниси
украо, јер ти се није пружила могућност, можда би и ти
искористио прилику.“ У роду је свеједно ко је то радио, ва-
жно је молити се за свој род. На пример, неко је грешан у
крађи, други у блуду..., и ми смо део тог рода и због тога се
треба молити за своје умрле сроднике, треба молити Бога
за опроштај тих грехова. Зато што се нераскајани грехови
и пороци човекови, како сам схватила дечака, сакупљају
у роду и потомци тог рода који сада живе, својим страда-
њем све „плаћају“, код њих нема среће, они се муче или их
муче деца.
Сећам се када сам разговарала са Славочком и питала
га: „Зашто је толико беда код људи?“ Он је рекао: „Мамице,
грехови рода сабирају се и они постају као проклетство за
људе.“ И зато се у тим породицама, до бесконачности људи
муче, посебно они слабији“. И још је рекао: „Ти демони,
који су се уселили у род, не умиру - они су бесмртни. И ако
су се уселили у род, преносе се из поколења у поколење
и сабирају се по греховима рода све више и више. И тако
услови живота за људе постају несносни и они се муче. Код
тих људи је стална главобоља, слабост, малаксалост и пад
енергије (ништа их не боли, а снаге нема за живот и рад) и
тада, потребно је обратити се свештенику за помоћ“. Сла-
вочка је рекао да код сваког свештеника постоје молитве,
да демони оставе човека на миру и онда ће човеку бити
U
лакше да живи. Сећам се, једну жену, познаницу су демо-
ни толико мучили и до таквог степена, готово да је нису
убили и замало није умрла од тога. Она је тада била сама
са троје мале деце. Слава јој је помогао. Да би разгонио
те зле духове од ње, долазио је код куће њене, сав стан се
његовим присуством освештавао и ти духови су почели да
одлазе и са женом је произашло следеће, из ње је, т.ј., из
њеног носа, уста и откуда то још – почело да истиче нешто
у виду течности, смрдљиве, зловоње. Тај смрад је текао
из ње и био је такав да у фебруару месецу када су поку- 133
шали да изветре стан - нису успели једнократно, јер је у
њему било немогуће дисати нормално од ужасног смрада.
И она је потом почела полако да се опоравља. У почетку
су је демони тако измучили да није устајала из постеље и
била је готова умрети, јер у њој није било снаге. И када је
након месец или два из ње престало да излази то зловоње,
та жена је устала и почела да се брине нормално о својој
деци и да нормално обавља своје домаће послове. Сећам
се да јој је Славочка говорио: „Ви сте, теткице, толико гре-
шни, ви сте врло грешни.“ А она му говори: „Да, знам, али
се мeни свиђа када „ванземаљци“ прелете у мој дом, ја
излазим на балкон и они ме воде и показују ми небо, шта
је под водом и много тога“... Слава јој је рекао: „Ви тетка
нигде не летите – то се вама тако показује... Они узима-
ју од вас животну енергију и толико зарад ваше деце Бог
вам је дао још времена да „одрастете“.” Таквих дијалога са
људима је било врло много. Зато што људи због својих гре-
хова привлаче на себе демоне а затим код њих нема мира.
А помоћи може толико свештеник, тим молитвама које су
им дате. Других варијанти, по речима Славочке – нема.
Славочка је рекао да „лекари то не лече“. Сада се често,
људи сами обраћају врачарама и сами се баве врачањем и
бајањем и самим тим умножавају грехе свога рода. Зато је
Славочка и дошао, да би помогао људима. Он је свој живот
дао за то. Њему је било жао душа човечијих, јер је душа
човечија – светиња и то је оно драгоцено за Бога. Рекао је:
„Што више људи, демони узимају у мрежу – тим ће ђаволу
бити лакше да се противи Богу“. И још је Слава рекао да
демони таквим начином покушавају да наштете Земљи и
Земљи прети опасност, но Бог по његовим речима, то неће
допустити.
За 20 година мог стајања на његовом гробу, видела сам
хиљаде људи и сведочим о томе да је „беснованије“(ђаво-
134 иманост) данас преобрело просто масовни карактер. Боли
ме кад видим како демони муче људе и како се они муче.
Сада многи људи, као што је предсказао Славочка, страдају
од сталне слабости и губитка снаге. Никаква лекарства ни
витамини не помажу. Њих ништа не боли, но немају снаге
у себи. Таквих људи, веома много долази на гроб Славочке.
И по његовим речима, такво стање људи ће потом постати
масовно при крају времена на Земљи и тих људи ће бити
све више и више. Славочка је рекао „да човек губи снагу
из разлога што му се привезао (прикачио) демон“. Нисам
питала Славочку којим начином демони могу узети снагу
од човека, али они је узимају. А помаже човеку много мо-
литва. Када човек почиње да се моли, по речима Славочке,
злом духу се не свиђа. На почетку молитве он себе држи
спокојно, а потом почиње себе да пројављује на разне начи-
не. И када се демон измучи молитвом, почиње да се тресе
и по вољи Божијој – он може напустити човека. Али, сада
они не напуштају човека, него обратно, они се масовно
усељавају у људе, зато што ће људи сувише брзо пре-
дати Бога! И завршиће се тиме што ће при доласку анти-
христа, како је Славочка рекао, у преисподњи (паклу) бити
спокојније, него на земљи, јер ће сви демони ући у људе.
Та масовна опседнутост људи демонима, већ је почела по
томе што по речима Славочке, „сада се зли дух налази у
сваком човеку, разлика је само у степену опседнутости,
U
код неког је у мањој мери а код другог у већој“. Често људи
и не знају да су опседнути злим духом и толико на гро-
бу Славочке „та бића“ почну себе да пројављују. Често сам
приметила када се дотичу његове гробнице – они почињу
чудно да се трзају, да вибрирају телом као да су просто „ра-
штимовани“. Ето, такве ствари се дешавају са људима (код
Славочке долазе само верујући људи, шта онда да кажемо
за неверујуће) и то је постала масовна појава. У почетку се
ти људи трзају, а потом из њихових уста иде пена и свака-
кви унутрашњи гласови се оглашавају. Таквих случајева је 135
много. Пре 15 или 20 година, како сам приметила људи су
били „чистији“. А сада и са глистама и црвима долазе, ти
црви им иду по лицу, по телу, по очима унутар беоњаче се
крећу, што је видно свима и где их све нема. Код тих људи,
тих црва има и на постељи, где они све не гамижу, они про-
сто устају из постеље потом их склањају, замазују себе не-
чим и иду на свој посао. Ти црви, они су полуматеријални
и против њих много молитва и светиње помажу. Славочка
је то и рекао за њих, да су полуматеријална створења из
друге димензије, а у њих је један домаћин, т.ј., ђаво. Ето,
до каквог стања су људи дошли, са једне стране, ми смо
као људи а у исто време као нељуди, по томе што не знамо
„кога“ смо пустили у себе. И зли духови се масовно усеља-
вају у људе, а када људи буду примили чип под кожу биће
у потпуности управљане „лутке на концу марионете“ како
је рекао. Да ли ће то бити људи уопште? И како бити са тим
људима, а не заразити се? Такође и разговори са таквим

људима, по мом искуству, одузимају нам снагу, то сам на
себи осетила. Треба себе заштитити светињама. Лично ми
је Славочка саветовао после обраћања са разним људима
„темељно прати руке домаћим сапуном“ и то ми је савето-
вао да радим сваки дан. Зато што долазе разни људи, неко
те узме за руку и поглади, неко те загрли и пољуби. Неко
то ради искрено са душом, а неко са којекавим мислима –
свакакви случајеви бивају. Славочка ми је саветовао: „Ма-
мице, руке што чешће прати, зато што када се човек по-
здравља рукама и пружањем руке у руку, човек се дотиче
не само физички са тим човеком него и духовно. И када те
мамице гладе по руци или љубе у образ или се поздрављаш
са човеком, од тог човека остаје у виду грехова као слуз на
теби.“ Он ми је чак рекао и какве је боје она, „таква зелена
слуз, као киселина која остаје на рукама после поздравља-
ња на теби мамице и после посећивања јавних места, треба
136 добро опрати руке са домаћим сапуном и добро је увече
помазати се светим уљем и обавезно се помолити“. То је
мени Славочка саветовао, па мислим да ћете и ви прихва-
тити овај савет! По могућности, када код куће примам по-
сетиоце, старам се да чешће перем руке (истина, то радим
кријући да не би смутила људе). А када то престанем да
радим, то сам тек касније схватила да сам за своје болести,
сама крива. А често бивају такве околности, долазим кући
увече уморна и просто легнем да спавам, зато што немам
снаге ни за шта. И потом када прође неко време, као исце-
ђена „од кога то“, на себе сам сабрала (покупила) сву не-
чисту силу и почињем да болујем. И стварно се разболим и
тек тада се сетим шта ми је потребно чинити свакодневно
у обраћању са људима, а то је да темељно перем руке и да
се помазујем светим уљем, како ми је Славочка саветовао.
Наиме, не само да се помазујем светим уљем него да га и
држим и у устима, јер свакакви људи долазе. До данас не
могу заборавити, како ме је једна „демонизована“ стари-
ца у образ пољубила. После њеног пољупца била ми је као
опекотина на образу, као да ме је медуза у образ пољубила.
Сећам се, кад сам увече дошла код куће, мој образ је био
отечен, а на образу је остала црвена флека. Наравно, вре-
ме сам пропустила да би то спречила да се деси, али све-
једно умила сам се са домаћим сапуном, намазала образ
светом водом и светим уљем и кроз неко време тај оток на
U
образу је прошао. Од таквих „болести“ много молитва и
светиња помаже, зато што постоје физичке болести а по-
стоје и духовне. И духовно стање је везано са физичким,
како је самном било, пољубила ме демонизована и образ
отекао! Са „тим“ нећу поћи лекару, какву дијагнозу ће ми
он поставити? Лечити се треба светињом – и све пролази.
На пример, гледам људе који су оболели од рака. Људи то
оболење примају као физичко оболење. А бива и то да се од
рака разбољевају људи којима је „направљено“ од врачара,
они виде у телу човековом орган који могу да разруше и 137
они то ураде. Они раде „тај посао“ за злог духа и шаљу га
на тог човека. Они разруше тај орган и човек се разболи од
рака. Ако се човек на време ослободи од тог демона, онда
пролази и рак. Када се људи разболе, Славочка је саветовао
да одмах иду на исповест – детаљну исповест, па да се при-
честе, а тек после тога да иду лекару. (См: Прилог 3 „Шта је
то генерална исповест“) Сада је окултизам постао масовна
појава, а када ми је о томе причао Славочка, то није било
у таквим размерама као сада. Но, људи су се њему обра-
ћали са таквим проблемима, везаним за врачање, он им
је објаснио како се све то дешава. И бива тако говорио је,
„људи живе, раде и ни о чему другом не размишљају. Али
они имају око себе људе који им завиде, то су људи који не
могу да поднесу да њима све добро иде у животу, а ти људи
заправо не знају ништа о томе. А онда, те врачаре знају да
призивају демоне и призивају их за конкретног човека и
са конкретним дејством. Код тих људи почињу свакојаке

несреће или се тешко разбољевају и могу и умрети од тога.
А помоћи тим људима може само –свештеник.
И као закључак те деликатне и врло озбиљне теме -
хоћу да одговорим на врло важно питање: „Валентина Ата-
насјевна, да ли можемо измолити за сав свој усопши род
(своје покојне сроднике)? Како помоћи свом роду, шта је
говорио Славочка?“ Он је рекао да човек не може да из-
моли сав свој род – јер је његов живот кратак. Али, помо-
ћи нашем роду ми можемо. „Сада, пред крај времена, по
речима Славочке, „иде пребројавање свих родова и сваки
род носи своје родовне грехове. Постоје и такви родови у
којима је било пуно врачара. Те, нераскајане (непокајане)
и неомивене грехе покајањем, неопходно је сада измоли-
ти, са сузама молити Бога за опроштај тих грехова, којих
у сваком роду људи - има много. Неопходно је просто узе-
ти на себе подвиг и врло се много молити у Храму и код
138 куће. Но, само је главно – човек, као последњи представ-
ник својег рода (поколења), може само једним путем
спасти себе и сав свој род – не примити пасош свет-
ског владара (УЕК – универзална електронска карта)
и печат сатане. По речима Славочке, може се спасти сав
род упокојених сродника, „извршити херојски подвиг и не
примити пасош светског владара и печат сатане“. У наше
тешко време човек је дужан да изврши такав подвиг - да
не прими систем сатане кроз нова електронска докумен-
та. Сада, људи који примају систем сатане, они ће по-
губити не толико себе, но и сав свој усопши род! По
речима Славочке, сада код Бога иде пребројавање свих
родова и ако последњи представник, (а то смо ми који
сада живимо на овој Земљи) прими систем сатане, он
сам се не спасава и не само то - него тиме утиче и на
загробни удео својих сродника који су били добри и
праведни људи! Испоставља се тако, да ако човек уђе у
тај систем и не противи се антихристу и свој цифрованој
индетификацији личности (где уместо крштеног имена
човека - прималац електронског документа - потписује
своју сагласност да прима лични код цифрованог имена, а
то значи да је остао без свог крштеног имена - по којем нас
једино и зна Господ, значи одрекао се крштења и тиме се
заправо сагласио на сатанско „антикрштење“), то значи не
U
само да ће погинути душом он сам већ и сав његов усопши
род(упокојени)! Сада је време подвига – не примати па-
сош светског владара (УЕК - карта која обједињује сва
постојећа документа у један документ) и печат сатане!
Само тако се може човек спасити у ова последња вре-
мена на Земљи и самим тим спасити и сав свој усопши
(упокојени) род!
139
Допуна коментара главе „ГРЕХОВИ РОДА“
Под проклетством
Предлажем вам данас благослов или проклетство:
Благослов, уколико послушате заповести Господа Бога
нашега које вам ја заповедам данас, а проклетство
ако не послушате заповести Господа Бога нашега и
уклоните се од пута који је заповедио данас, пођете за
боговима другим, које ви не знате“ (књ. Второзаконие
гл.11 стих 26-28).
Проклетство лежи на потомке револуционара и богобораца
који су разрушили Царску самодржавност и Православну
Цркву. Проклете прати болест, безумље, самоубиства,
која их косе са лица земље, ако се они не покају

пред Господом.
САМОУБИСТВО РОДА
Крвљу свог срца писао је мој бивши колега, новинар

и комшија у аутобиографском казивању о свом изгубље-
ном детињству. Како су се пред његовим очима спаљивала
читава села, укључујући и његове рођаке. Како су његови
рођаци јурили ножевима и секирама за својим женама и
убијали се из ловачког оружија и вешали се војничким ко-
нопцем. Како су трулили живи од непознатих болести и
завршавали живот свој на психијатрији. Знао је узрок тих
несрећа и решио је да напише о њима својим читаоцима,
али под псеудонимом.
Ствар је у томе што су његови преци учествовали у
разарању правосланих храмова. Ти борци, безбожници
140 прогнали су свештенике и претворили цркве у позориште.
Посебним успехом код космомолаца и комуниста, који
су ишли у пратњи својих паса и где су актери тих гнусних
дела пуцали из оружја на светиње, иконе – чудотворне,
пред којима су се молили њихови преци вековима. Пуцали
су у иконе које су се налазиле и у олтару и смејали се над
„проклетством“ верујућих сељана - који су их упозоравали
на Божији гнев због таквих дела.
И та казна се извршила. Осам његових предака по оче-
вој линији учествовали су у пуцању на светиње, нарађали
су мноштво деце – и нико од њих није доживео до одра-
слог узраста, сви су умрли у муци и срамоти. Један од
последњих је био његов отац, који се удавио. Из његовог
рода који је бројао око десет човека, сада је остало само
четворо, који полако „силазе са ума“. И он сам, комшија
мој, је много пио и правио свињарије. Није се дуго женио,
није хтео да његова деца буду тако несрећна као и он сам.
Али за њега се ватрено молила његова мајка и преци који
нису учествовали у богоборним делима. Потом је он пола-
ко кренуо у цркву и покушавао да моли Бога за опроштај
грехова свог рода. Код њега се појавила нада на Божији
благослов.
Не бих се усудио да говорим о проблемима мог колеге
новинара, да нисам видео да слично његовом, лежи про-
клетство и у мом роду и поражава га. Такође, видео сам
U
моје рођаке како су јурили за својим женама са ножевима,
ишли у затвор и гинули у свађама. Вероватно бих и ја та-
кав био, да ме Бог није посетио љутим болестима, које су
ме од једанаесте године живота учиниле инвалидом. Сада
ми је очевидно, да проклетство виси над већином живота
људи из моје породице. И многи новинари виде исто у сво-
јим породицама. Савремена тужна стварност пуна је доку-
ментарних сведочанстава и ужаса који се дешавају како у
целом друштву, тако и у породичном животу руског наро-
да. А породица је основа друштва и њено рушење означава 141
уништење нас самих, што се дешава испред наших очију.
Пребрзо расте број алхохоличара, преступника, самоуби-
ца... Становништво се смањује брзо и то у мирно време.
Русија изумире. Зашто? Научници тешко дају одговор на
то питање - то ће нам дати свети.
ЗАШТО СМО МИ ПРОГНЕВИЛИ БОГА
Наши преци су се уверили на властитом искуству да у

држави Русији може бити мир и поредак само при само-
државној власти помазаника Божијег, којег служе његови
поданици. При игнорисању таквог богоустројеног систе-
ма власти - почињу међусобни сукоби, братоубилачки
ратови од којих слаби држава и та казна се показује тиме
што постајемо лака мета за иностране завојеваче. Да би се
одупрели таквој смутњи, наши преци су савршили велики
подвиг саборног уједињења у Христу – у лицу изабраних

са свих крајева Русије и свештенства, који су потписали
грамату Московског Земског Помесног Сабора од 21. 02.
1613. године. Изражавајући саборну вољу Русије, праоци
– који су саставили Грамату – дали су заклетву за себе и за
своје потомке, верно служити цару Михајлу Фјодоровичу
Романову – „родоначелнику“ управнику Русије из рода у
род. Но, предвидевши могућност понављања смутње, са-
стављачи Грамате су дали потомцима неки инструмент
профилактике (заштите) од те болести „ко пође против
Саборног договора око царског самодржавља власти, про-
клиње се као такав сада и увек и у будућем..., да не буде
благослов на њему од ниње и до века“.
Учесници Сабора 1613. године, знали су да родитељ-
ско проклињање лежи на род безумних који су наруши-
ли заклетву и на његове потомке. Тај род, који је нару-
шио заклетву биће збрисан са лица земље због греха на
142 неколико поколења – уколико се не покаје. „Јер сам Ја
Господ, Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке
на синовима до трећега и до четвртога колена, оних који
мрзе на мене (књ. Излазка, Друга књ. Мојсијева гл.20, стих
5). О томе сведоче десетине других народа који су збриса-
ни са лица земље.
Када су наши преци одбацили Царску самодржавност,
на њих је пало проклетство праотаца. Као резултат свега
посећују нас тешкоће све страшније и страшније. Одлазак
од благодати Божије прихватањем атеистичког васпита-
ња, ми смо неспособни да схватимо ту истину. Проповеди
свештеника о Божијој казни за грехове предака ми сма-
трамо неправедним за себе, а призив ка покајању немамо
и дужност да то чинимо, јер нисмо лично учествовали у
убиству Цара и рушењу Цркава и за шта да се кајемо и
зашто смо ми прогневили Бога? А, то је зато што немамо
спаситељну веру, не молимо се о установљењу Богоустано-
вљене Самодржавности и следствено томе грешимо нару-
шавањем заклетве коју су дали наши преци, који су обећа-
ли да ће верно служити Богу и његовом помазанику. Све су
то говорили свети и праведни земље руске, но ми немамо
уши да то чујемо. Лишени срдачне вере у Бога, духовно
ослепљени ми смо навикли да на својој кожи проверавамо
религиозне истине. Грех, по речима апостола Павла, је уз-
рок смрти (Рим. 7,13). Тај пут од греха до смрти, није лако
U
проћи чак и мислено. Овде је потребна вера.
Шта има у томе страшно, Речи из Грамате су послате
на све стране Русије, то је само папир, а није мина! Ана-
тема није експлозив али неколико речи се могу показати
страшним! Грех увек са собом носи казну, а правда Божија
треба то да би грешник био кажњен, као преступник светог
и непроменљивог Закона Божијег јер „Бог се не да обмањи-
вати, јер што човек посеје оно ће и пожњети“. (Посл. Ап.
Павла Галатима гл. 6, стих 7)
У Библији се говори о томе како је Господ много пута 143
пројављивао Себе кроз своју Мајку. Људи који се покла-
њају са поштовањем светим предметима правилним на-
чином, добијали су Божији благослов. Ти који су се Њима
обраћали нечасно, без страхопоштовања, умирали су као
што је умро цар Вавилона Валтазар, који је узео свештену
чашу из Јерусалимског храма и на пиру стао да богопро-
тивно пије вино из ње. Тај објекат (субјекат) кроз који Го-
спод пројављује своје присуство на Земљи, увек је важио
за верујуће људе објектом поштовања.
Страшну казну добили су злобни Јевреји који су не-
праведно осудили Господа Исуса Христа на распеће и
сами себе проклели речима које су биле казане Пилату:
„Крв Његова на нас и на децу нашу“ ( Матеј 27, 25). След-
ствено том богоборном и дрском самопроклетству десиле
су се ужасне беде Јеврејима. Када је Господ ишао на Голго-
ту, осуђен на срамну казну, изнемогао под тежином Крста,
неке жене састрадајући, нису могле да се уздрже од суза.

Обраћајући се њима Спаситељ је рекао: „Кћери јерусалим-
ске, не плачите за Мном, него плачите за собом и за де-
цом својом.“ ( Лука 23, 28) То предсказање Спаситеља се
збило кроз неколико десетина година. Јевреји сабрани на
празник Пасхе у Јерусалиму, са разних страна света, било
је више милиона људи. У то време Тит, син римског импе-
ратора Веспасиана, са многобројном војском опколио је
Јерусалим. Затворио је све излазе и закључао је Јевреје као
у тамницу. Као последица тога наступила је глад, почела су
међусобна трвења и метеж, жене су отимале хлеб од му-
жева, деца од родитеља, матере од деце. Били су случајеви
када су мајке дојиље јеле своју децу; домови и улице су
били покривени труповима, који су се распадали и зараза
се распрострањивала свуда. Тит је после дуге опсаде по-
рушио стене града и побио многе Јевреје. Од широког и
богатог Јерусалима није остао камен на камену. То је било
144 поље натопљено крвљу и заваљеном земљом - труповима
људи и животиња.
Проклетство лежи на потомке револуционара и бо-
гобораца који су разрушили Царску Самодржавност и
Православну Цркву. Проклетство прате болести, без-
умља, самоубиства, која их бришу са лица земље, ако
се они не покају пред Богом. У данашње време ми ви-
димо, како брзо расте број људи алхохоличара, нарко-
мана, преступника и самоубица. Становништво наше
земље смањује се невероватном брзином и то у мирно
време - Русија изумире...
KAЗНА БОЖИЈА ГОНИТЕЉИМА И УБИЦАМА

СВЕШТЕНИКА И МОНАХА
Шта очекује те људе, који су хулили Бога, када су ло-
мили храмове, скидали крстове са храмова, звона са купо-
ла храмова, палили иконе и свете књиге? Била су таква вре-
мена да се то радило масовно. Такви људи су често падали
са купола храмова или са звоника и разбијали се на смрт.
Такви људи по правилу духовног закона - не живе дуго.
Поменућемо случај рабе Божије К. из села Миљкова.
У селу је била дивна Богојављенска црква, у њој је било
много икона - старих иконописа. 1931. године Цркву су за-
U
творили, разграбили, свештеника стрељали. Део икона из
те цркве чувао се на тавану рејонског комитета. У то време
радила сам као ложач пећи. Пред крај радног дана, откри-
ла сам једну од пећи - а тамо икона Мајке Божије гори.
Извадила сам је и видела да је изгорео само кивот, а сама
икона није била повређена. Икону је бацио у пећ председ-
ник рејонског комитета. Кроз пола године он је погинуо на
авио лету, на релацији Петропавловск – Камчатка. Авион
се разбио и пао у планински део рејона, тела погинулих ни
до данас нису нашли.
У кавкаским горама је био овакав случај. Један монах 145
Кијево-Печарске Лавре, јерођакон Исакије 92-њи, жестоко
је страдао од бандита. У горама су живели монаси и била је
црква. Сам Исакије је био слеп, браћа су на велике празни-
ке ишла на богослужење у град Сухуми. Он је остао сам.
Три муслимана, абхазца, пришли су му и говоре: „Дај нам
све вредно што имаш“. Тражили су му новац, злато... Го-
ворио им је да ништа нема од тога, а ако нешто нађу нека
узму... „Ми ћемо те убити, за нас убити монаха је као да
муву убијамо!“, говорили су и урадили то, наиме, узели
га и бацили у провалију. Он се на смрт разбио. А какву су
судбину они доживели након тога... Сви су након годину
дана погинули, један у колима се разбио на смрт упавши у
провалију, други је погинуо на трактору који се преврнуо,
а трећег су убили. (архимандрит Амвросије Јурасов)
У једном од села Жиздрениског рејона одржао се се-
оски скуп скуп. На том сабору сељана свештеник и паро-
хијани су решавали питање градње школе и цркве. Један

од чланова тог скупа, заражен револуционарним идејама,
почео је дрско да богохули и да својим речима посрамљује
Цркву и духовност и принео је хулу на Бога. Један од па-
рохијана је покушао да заустави богохулника са речима:
„Шта си то рекао? Иди боље код свештеника и покај се за
изречено - да те не би Господ казнио за твој нечисти језик.
Бог се ружити не да!“ „Много је мени твој Бог урадио“,
одговорио је безуман, „када би Он постојао Он би мени за
такве речи језик ишчупао! А видите, он је цео и ништа му
не фали. Ех, ви глупаци, глупи! Зато што сте тако глупи
зато вам и попови на врат седе!“ Пљунуо је након тих речи
безуман, изругао се скверним речима и отишао!
И враћајући се, пут му је пролазио преко железничке
пруге. Замислио се, или није обратио пажњу, није успео
да пређе ни први део пута, на њега је налетео воз са свим
вагонима. Тело богохулника нашли су са одрезаном гла-
146 вом, из безбожне главе висио је са стране огромни, дугач-
ки, укочени језик. Тако је казнио Господ богохулника. (С.
Нилус „На брегу Божије реке“)
Бригада монтера дошла је у недејствујући храм да
спроведе струју. Бригадир је траком закачио на зидове
храма кабал са струјом и та линија је пролазила преко ико-
не Исуса Христа, тачније дотицала је Његову главу и Њего-
во колено. Једном раднику су поручили да пробије на том
месту зид, али он је одбио да то учини због страха Божи-
јег, није хтео ни други, ни трећи радник, тек се четврти по
реду радник дрзнуо, смејавши се над осталима, узео је че-
кић и стао да удара по зиду и пробија зид, а када је дошао
до ногу Спаситеља, погледао је на Његов лик са смешком:
„Ништа, сада ћу мало да те лупим!“ Завршио је посао и по-
ново се подсмевао над друговима својим рекавши: „А ви се
бојали! Да постоји Бог Он би мене казнио.“ Следећег дана,
тај подсмевач, када је хтео да устане, осетио је оштар бол
у ногама. Одмах се сетио јучерашњег дана и свог дрског
поступка и казао сам себи: „Лупио сам себе!“
Неки човек је дошао у Кијево-Печарску Лавру, у мана-
стир. И под видом благочестивости замолио је служитеља
да открили раку са моштима благоверне кнегиње Јулија-
није, да би се поклонио њеним нетљеним моштима. Када
су открили раку, посетилац је почео усрдно да прави земне
поклоне. Када се служитељ удаљио, он је пришао мошти-
U
ма, тачније руци светитељке и узео са њеног прста - пр-
стен. Затим се упутио према излазу из храма. Но, само што
је изашао, пао је на колена у двориште храма и почео да
риче и бесни, као бесан во, бацао се на све стране и ка-
жњен праведним гневом Божијим, скончао је на степени-
цама храма.
Још једно казивање за страшан грех абортуса, а који је
човекоубиство. Када произилази зачеће детета, оно одмах
добија душу. Радити абортусе, то значи да мајка убија чо-
века који се још није појавио на свет. Грађански суд строго 147
кажњава убицу, изолује га од друштва, ставља у затвор или
га лишава живота. Али када суд човечији тако кажњава
убицу, какав ће тек бити Суд Божији! У дан Страшног суда,
сва деца која су убијена у материној утроби, биће одрасла
и родитељи ће дати одговор за њих. Једна жена гинеколог,
радивши у тој професији 25 година, веома се гордила том
професијом. И било јој је дато следеће виђење, она стоји
на високој гори, а око ње огромна маса народа и сви људи
дижу своје руке и указују на њу и вичу: „Ти си наш убица!“
Ужас је захватио од страшних крикова масе људи и пробу-
дила се од гласова који су је оптуживали. И схватила је да
носи на својим плећима, огромни греховни пртљаг, мно-
штво убијене нерођене деце. Грех је не само убити своје
дете, него и онога ко га је посаветовао у томе. Велики
грех су сви видови контрацепције против зачећа. Ако
ти греси нису покајани, они као болест и несрећа леже
на сав род од кога страдају сви потомци.

Ако је живот нечастног човека протекао спокојно, без
туге, без брига и тешкоћа, тада ће казна бити у будућем
животу. Оно што нечасним животом и неправдом сабира
човек, онима који остају у том дому, наследницима, то је
велика љутина греха! Грешник не само да погубљује себе
у будућем веку, него грехе своје преноси на жену и децу
и они ће бити кажњени и за време овог живота. Децу та-
кву очекује сиромаштво и нико их неће помиловати, а све
због неправде очева. Увек треба памтити то и удаљити се
од злих дела, посебно од грехова богоборних дела, убиства,
лоповлука. т.ј., неправедног богаћења, да потомке не би
постигла казна Божија.
Јеромонах Јона (Голубев )
„Под проклетством.
Бог се ружити не да“
Владимир, Сабор 2008. год.
148
о ИНоВЕРЦИМА, КРСТ U И БИБЛИЈИ
о вде на Уралу, има много татаро-башкирског станов

ништва и врло много муслимана. И зато сам ја Сла
вочки поставила питање: „Ко је био Мухамед?“ Славочка
је рекао за Мухамеда да је он био пророк, но то што
говоре муслимани, није говорио Мухамед. И још је
казао да муслимани дубоко греше, када православне
називају „невернима“. Муслимани сматрају, да толико
они схватају Библију, али то није тако. Обрнуто, Библију
правилно схватају хришћани. Исус Христос је Син Божији!
Муслимани су у дубокој заблуди, називајући Господа
Исуса Христа пророком!
Још сам питала Славочку о католичкој цркви. Рекао је
да католичка црква до данас рачуна на своју инквизицују.
Рекао је: „Мамице, католици су са својом инквизицијом
толико нашкодили Богу! Они су одбили велики број људи
од Бога и зато су сви њихови свештеници, који су живели
у то време, сви у аду! Зато што су силно згрешили и због
њих је погинуло много народа! И још је више погинуло тог
U
народа због тога што су они својим дејством одвојили људе
од цркве и од Бога! И због њих је народ отишао од Бога!“
Славочка ми је рекао како је Господ Исус Христос,
страдао на Крсту: „Мамице, када теби неко буде говорио
да Исус Христос није испитивао страдања на Крсту као
човек, већ је „страдао као Дух“ и остале бајке – ти им не
веруј! Господ наш Исус Христос је страдао на Крсту као
човек! Поднео је жестока страдања. Његова страдања
су била стварна. Он – Бог, али Он је страдао телом – као
човек! Тако је казао Славочка о страдањима Господа Исуса
149
Христа. И још је рекао да су Господа проболи са четири
гвоздена ексера, како то учи о томе Православна Црква.
Када су приковали Његово тело на Крсту, тамо поред је
била војска и никог од грађанских лица нису пуштали.
Када је почео јак земљотрес, ти војници, који су стајали
као стража, веома су се уплашили, било им је страшно и
разбежали су се. А када је земљотрес стао, тада је на месту
Распећа дошао народ. И људи су видели, доња страна крста
на коме су биле приковане, са два ексера, обе ноге Господа,
једна је отпала у страну. И онда су почели говорити, некоме
се показало да је Господ на крсту био привезан а неком
се показало да су ноге Господа пробијене једним ексером.
И Он је рекао свим секташма: „Најближа Богу од свих је
Православна Црква! У Православној Цркви је сва истина!
У Библији нема никаквих извртања! Наша Библија је
апсолутно исправна књига, но просто људи и свештеници
по своме разумеју шта је у њој написано. А сама Библија –

је апсолутно исправна књига! И како говоре хришћани, све
је управо тако! А када муслимани називају Исуса Христа
пророком - то је не истина. Господ Исус Христос је Син
Божији. И страдао је на Крсту, као човек - стварно!“
Славочка ми је причао о свему што је предвидео да
ће се касније десити. Он је веома бринуо за мене и хтео
је да ме упозори. Рекао ми је да ће наступити врло лукаво
време и да ће се наћи људи који ће за Господа Исуса
Христа говорити произвољно. По његовим речима, то ће се
радити специјално да би људе заблудели и све преврнули
„са ногу на главу“. Људима ће толико помрачити ум да
ће они „богом“ почети да називају антихриста и чекаће
његов долазак. Доћи ће и до тога да ће за Исуса Христа
говорити да је „главни екстрасенс“, Славочку је највише
од свега управо то смутило! Просто је био запањен како
ће се људи усудити да тако називају Исуса Христа! И то
150 ће, како је рекао „бити све смишљено урађено, зато да би
коначно у људима подрили веру у Господа Исуса Христа
и пребацили њихову пажњу на антихриста. И све ће бити
тако направљено да би људи изгубили веру и заборавили на
Исуса Христа – Истинитог Бога и поверовали у антихриста.
И многи ће поверовати тој лажи и почеће да називају Сином
Божијим не Исуса Христа, који је био оваплоћен на Земљи,
него антихриста који ће доћи. И догодиће се то, како је
Господ рекао у Јеванђељу о томе „Син Човечији, када дође,
холи ће ли наћи веру на земљи“? (Лк. гл. 18, ст. 8). Такве
страшне замене у човечијим мозговима ће се десити. И
већ видим како све почиње, напунили су ТВ екране тим
маговима и екстрасенсима, који људима помрачују мозак.
Излагали су све шта су могли. За њих нема ништа свето. И
они данас Славочку називају „екстрасенсом“, а потом ће
они и Господа Исуса Христа тако назвати. И то ће време
наступити. А Славочка се веома секирао због тога. Зато ме
је он молио да никоме не верујем. Говорио ми је: „Мамице,
ни у ком случају томе не веруј, Господ Исус Христос је Син
Божији и Тај који је већ био, а не „тај“ који ће доћи (т.ј.
антихрист).“ Ето, тако ме је Славочка упозоравао и веома
је бринуо за мене.
151
ПРВИ оДЛАЗАК U ЛАВР U
К
ада сам видела шта се ради око Славочке, питала сам
га: „Славочка ја се много бојим! Шта радити са тобом
и твојим даром? Где ће те то одвести? Наравно да верујем
месном свештенику, но овде су такве силе око нас које не
могу да разумем. Веома сам узнемирена!“ Славочка ме
је погледао и рекао: „Мамице, идемо у Загорск, мени је
потребан благослов!“ Потом сам га упитала: „Зашто тако
далеко?“ Одговорио ми је: „Тамо је највише светости“. И ми
смо пошли у Загорск (Тројице Сергијеву Лавру). Славочка
је тада био мален, било му је непуних седам година. Сећам
се да је наш одлазак био на јесен. Звала сам мужа и питала
га да ли би могао да дође на десет дана кући, јер треба

Туночку (пса) хранити. И кренула сам са Славочком
на аеродром града Челебинска. У то совјетско време
набавити карту за авион или за воз је било врло тешко.
Кренули смо на аеродром и наравно карата није било. На
сва моја инсистирања код службеника аеродрома, нису
реаговали, нисмо имали опције осим да се вратимо натраг.
А Славочка ми каже: „Мамице, дозволи мени да питам,
можда мени дају карте?“ Ја му говорим: „Ко ће теби дати
карте? Тебе неће ни видети, како си мален када приђеш на
шалтер!“ Он се само насмешио на мој коментар, окренуо
се и негде пошао. Стојим и чекам неко време, а потом сам
кренула у правцу где је отишао, требало је дете узети са
собом и вратити се кући. Видим, жена једна мени говори:
„Молим вас, не идите овде.“ Кажем јој: „Моје дете је тамо
отишло...“ А она ми говори: „То је ваше дете? Ви га молим
вас изведите...“ И шта се испоставило... Славочка је пришао
једном пилоту и рекао му да мора обавезно да оде у Лавру,
152
а карата нема... И проговоривши са њим, дијагностицирао
га је и не само њега, него све који су тамо били. Они су
се силно изненадили да уопште постоје такви људи. И као
резултат дали су нам две карте. Није било карата, а сада су
се одмах нашле две карте... И ми смо прелетели у Москву.
Ја не знам куда да идем. Славочка је све знао. Он ме је
просто узео за руку и повео до приградске благајне да
купимо карту за Загорск и ми смо срећно стигли. Требало
је такође наћи и место за преноћиште, а места у гостиници
није било. Али на моје изненађење дежурна говори: „Знате,
један мушкарац је отишао овога часа и он је ослободио
собу за вас. Узмите кључеве!“ Тако се нашла и соба за
преноћиште, иако је у то време то било невероватно. Успели
смо да уђемо у собу, све је било у пуном реду, постељина
промењена и соба је била чиста. Одморили смо се и рано
ујутру смо кренули у Тројице Сергијеву Лавру. Народа је
било врло много. Када сам питала можемо ли да будемо
примљени код старца, било кога, речено нам је да примају
два старца, старац Кирил и старац Наум. Ми смо кренули
ка оцу Науму. Када смо дошли до његове келије био је
огроман ред. Видевши то учинило ми се да је сусрет са
старцем немогућ и монахиње које су такође стајале у реду,
нису се надале да ће бити примљене. Када сам погледала
на све и видим да су код људи такви проблеми, а ми смо
U
дошли само по благослов. У мени су почеле да се роје
свакојаке мисли и онда сам рекла Славочки: „Славочка, ми
смо овде узалуд дошли. Ко ће нас примити?“ И видим како
излази отац Наум. Погледао је на све пажљиво и обратио
је пажњу на Славочку, јер када је пролазио поред нас,
Славочка га је за расу повукао и рекао му: „Ја имам Божије
дарове!“ Отац Наум се окренуо и рекао му: „Сада ћемо ми
видети твоје дарове.“ Пошао је даље кроз гомилу људи...
Нисам поверовала својим ушима! Да ли ће нас примити?
Кроз неко време је дошла врло скромна монахиња и рекла 153
да је лекар и да ју је послао отац Наум да поразговара са
дечаком. У почетку је она њега питала, а потом видим –
да се она у лицу мења. На крају разговора она је ћутала,
Слава јој је говорио нешто а она је само климала главом
и говорила: „Да, Славочка, да Славочка...“ Онда сам
пришла тој монахињи и рекла јој: „Што се пред њим тако
унижавате? Он је мален дечак, а ви сте монахиња. Зашто
му се клањате?“ А она мени говори: „Ви не разумете. Отац
Наум ми је рекао: „Иди и погледај га, ако је он наш, доведи
га мени.“ И она се обратила народу и рекла: „Људи, пустите
нас да прођемо и одвела Славочку оцу Науму. Прошло је
доста времена. Славочке нема и нема и почела сам да се
бринем. Но, у једном моменту су се врата отворила и мене
су позвали. Ушла сам у пријемну собу оца Наума. Ушла сам
и савршено о ничем нисам размишљала, видим отац Наум
седи на столици, а Славочка је пред њим на коленима. Ја
размишљам, ако је Славочка на коленима, значи треба и

ја да будем на коленима. Спустила сам се на коленима, а
отац Наум ме пита о греховима мојим. Нисам била баш
спремна, зато што ја као мирски човек, сматрала сам себе
„добром“ и нисам баш размишљала о својим гресима.
Мене је отац Наум тако и питао: „Шта ти мислиш - да си ти
добра?“ Ја њему одговорам: „Баћушка, врло сам добра!“ И
за сву ту своју „доброту“ пошто сам питана да се присетим
својих грехова, почевши од своје седме године, наравно
да сам црвенела, бледела, презнојавала се, потом се на
моменте и љутила, па сам се смирила и на крају наљутила
на Славочку, зашто ме није упозорио... Када сам изашла од
оца Наума осећала сам се веома незадовољном. Умирила
сам се због присуства Славочке и питала сам га: „Зашто
ме ниси припремио?“ Погледао ме је и ништа ми није
одговорио.
Пут за назад је био сасвим лак. Одмах смо купили
154 карте до Москве железницом и потом срећно стигли нашем
дому. Тако сам са Славочком први пут била у Лаври.
ДР UГИ оДЛАЗАК U ЛАВР U
К ако је Слава предвидео, мој муж се вратио из Шад

ринска и поново је породица била на окупу. Дошао
је из армије наш старији син. И потом је Славочка опет
молио за Лавру да идемо по благослов. Њему се тамо тако
свидело. Много му се свидела Лавра и он је свом душом
хтео поново да одемо. Али овај пут смо сви заједно кренули
са његовим татом. То је било у лето 1992. године, последње
наше лето проведено са Славочком. Ишли смо у Сергијев
Посед, сада већ циљано ка оцу Науму. И отац Наум нас је
чекао. Није било никога, ни монаха, ни верника. Обувен у
валенке (врста вунених получизми), отац Наум је седео на
табурету и одмарао се. Славочка му је одмах пришао и стао
на колена, а ми са мужем смо били по страни, јер сам чула
да када старац беседи са неким, прилазити не треба. Они
су поразговарали и онда су пришли нама. Отац је причао
о себи, да је у време рата био пилот и још много тога. На
крају, нам је отац Наум предложио да дођемо да живимо
у Сергијевом Поседу и обећао је да ће нам помоћи везано
за налажење плаца, земље, а за градњу куће би се сами
U
побринули. После разговора са оцем Наумом, у повратку
смо свратили, на кратко, до наших рођака, јер су нас они
и возили у Лавру и ми смо код њих одсели. Наши рођаци
су ситуирани људи и само што су се вратили са Кубе. Они
су код куће имали компјутер, који смо ми видели први
пут у животу – тада је компјутер био реткост. Сећам се
како смо сели за сто, Александар се трудио да Славочки
стави у тањир разне деликатесе. Међутим, Славочка се
према деликатесима односио врло равнодушно и питао је
Александра о другоме. Рекао је: „Деда Саша, могу ли да
155
погледам компјутер?“ Он му је дозволио, али сам ја рекла
да је то врло скупа играчка. Славочка је сео за компјутер,
као да је знао да ради на њему. Томе смо се сви задивили.
Сећам се, како је Александар видевши како мали дечак
спокојно пребира по компјутеру, сео и тако замишљено
погледао на Славочку. Он је први видео, да је Славочка
необично дете и поверовао безпоговорно. И када је
Славочка отишао од компјутера, сећам се како га је питао:
„Слава! Кажи ми, самном се ништа лоше неће десити?“
Славочка му је одговорио: „Десиће се деда Саша! У вашу
„волгу“ сешће човек, који са вама ради и он ће изненада
пуцати у вас и ви ћете остати живи, а потом ћете отићи у
другу земљу и бићете веома богати, али не од Бога.“ Ето,
такав је био дијалог између нашег рођака Александра
и Славочке. Ми смо сви ћутали, јер на то што је рекао
није било речи - то је све требало видети. И после неког
времена управо се тако и догодило, како је предвидео

Славочка. Александар је покушавао да организује неки
посао са својим другом, везан за хуманитарни фонд за
помоћ талентованим студентима. И завршило се тиме
што га је друг по бизнису, стрељао у његовом ауту марке
„волга“. (тада није било иностраних марки аутомобила)
Александар није погинуо, преживео је, како је предсказао
Славочка. Сада живи у Чилеу и ми се са њим нисмо дуго
видели. Али, вратићу се на првобитну тему. Славочка је
мало седео испред компјутера, мало је радио на њему и
отишао од њега. И више му није прилазио, као да је изгубио
интерес. У вези са тим, сећам се, још сам питала Славочку:
„Славочка, а шта је компјутер? Чији је то изум?“ Славочка
ми је одговорио: „Мамице, њега су људи створили. Он је
изум човечији, врло интересантан изум, он није играчка.
Компјутер су људи саздали, но потом ће њега захватити
ђаво и он ће у потпуности радити за ђавола.“ У вези са тим,
156 он ми је тада рекао да на Тибету постоји сличан уређај,
огромних размера, који није саграђен људима негобесима
(демонима). Славочка ми је рекао за тајни уређај на Тибету,
који је направљен у стени од стране демона. То је уређај
типа човечијег разума – компјутера, но много савршенији
(посебно ће бити о томе речи у глави „Они се припремају
за рат са Богом“). Ето, како смо ми други пут били у Лаври
и како смо били у гостима код наших рођака. Потом смо
пожурили на превоз да би се вратили нашем дому...
У повратку, путем, ми смо разматрали питање, како
да он изађе из армије, да би ради сина прешли да живимо
у Сергијевом Поседу и поред Лавре. У то време је било
врло тешко изаћи из армије. Када је отац изашао из купеа,
Славочка ми је рекао: „Мамице, не размишљајте ни о чему.
Ви нећете прећи.“ Била сам у недоумици и питала: „Зашто
Славочка? Ради тебе ми смо спремни на све, изаћи из
армије и живети поред манастирских зидина.“ Славочка
ме је тако тужно погледао и поново ми говори: „Мамице,
ви нећете прећи... Не треба са татом о томе разговарати.“
Питам га: „А зашто кажеш „ви“ а не „ми“?“ На то ми је
одговорио: „Мамице, ове јесени када пођем у школу, 20.
септембра, мени ће бити лоше. Ја ћу се разболети... А
потом ћу умрети...“ Знате, у мени после тих речи било је
такво стање, као да ме је неко изненада ударио палицом
по глави и у нормално стање не могу да дођем. После тих
U
речи, нисам могла ни о чему да размишљам. Он је то рекао
у јулу месецу, а у марту месецу следеће године Славочке
више није било међу нама. И у том периоду живота који
му је остао, Слава је продужио да иде у школу са неколико
кратких периода изостанака, јер се тада налазио у болници.
Није ишао у школу само последње две недеље, пред сам
крај свог живота. И ето, то је сво Славочкино житије... Умро
је пет дана до свог рођендана, када би напунио једанаест
година. А ја сам га питала: „Како тако Славочка? Како
ти умиреш? Зашто ти умиреш?“ Рекао ми је: „Мамице, 157
Бог је скратио мој век, зато што ће људи врло брзо да
издају Бога и зато нећу успети да одрастем, а требало
је да будем лекар по струци, а потом –монах“. Још
ми је рекао, да ће неки људи да се тако озлобе на његово
пророштво и када оно крене да се збива, њега ће назвати
врачаром (магом или екстрасенсом).
КАКо ЈЕ БоЛоВАо СЛАВоЧКА

С
лавочка је увек био весео и радостан и ако је знао
да умире. И све време је од своје мамице тражио да
дођем по њега и када изађе из школе да сам ту, да га чекам.
Ноћу се буди и пита ме: „Мамице, где си ти?“ Одговарам
му: „Ту сам“. Од своје мамице се није хтео растајати и моју
фотографију је са собом носио. И ја сам се бојала за њега,
и да га негде пустим, све време сам била око њега и када

је пошао у школу, увек сам га водила и враћала из школе.
Тако се испоставило да га 11 година нигде практично нисам
пуштала од себе и све време сам га држала за руку. И када
се разболео, онда сам решила да га пошаљем код баке у
госте у Одесу. То је било у лето 1992. године, после посете
Тројице Сергијевој Лаври, када ми је казао у повратку да
ће се разболети на јесен и да ће умрети. Али снаге у њему
је још било, болест се није раширила и ја сам помислила,
нека оде код баке да се опрости са њом. И када је Славочка
са оцем отишао у Одесу, моја свекрва се тако изненадила
да сам га пустила без мене да дође. Она ми је потом, већ
када Славочке није било са нама, признала да никада у
животу не би помислила да ћу га пустити само са оцем,
без мене. И заиста свих 11 година његовог живота, држала
сам га стално за руку и бојала се да га пустим од себе.
И тако је Славочка са оцем полетео у Одесу и задржали
158 су се мало код баке и вратили. Сећам се када су ушли у
стан, када ме је Славочка видео, са таквом радошћу ми
је рекао: „Мамице, ти си моја драга!“ Питам га: „Како ти
је бака, Славочка?“ Он ми говори да бака мисли једно, а
говори нешто сасвим друго. Када смо стигли, она је била
тако радосна, а другог дана (навикла је да живи сама), она
седи и размишља, ми смо се испричали, већ би могли да се
врате натраг.“ Ето, Слава је све знао и мисли је њене знао и
о чему је она размишљала тада. Моја свекрва је тек тада, на
помену Славочке сазнала да је он поседовао дарове. Када
су јој почели официри причати да је исцелио тога и тога и
још много тога, моја свекрва је села, код ње је било такво
изненађење, јер то је било тако видно по њој, размишљала
сам да јој се нешто не догоди. А онда сам је умиривала и
казала јој да је Слава сматрао за потребним, рекао би јој
о својим даровима. Но, он јој ништа није рекао о томе, па
јој ни ја нисам казала. Испало је тако да је Слава другима
горивио о својим даровима, а својој баки није рекао.
Последње године свог живота, сећам се Славочка се
молио по цео дан и за сваку ситницу је благодарио и свима
се клањао, а посебно мени. Видео је моје стање и старао
се да ме утеши и подржи. Не гледајући на своју болест,
Славочка је трпељиво ишао и даље у школу, знајући да ће
умрети и ишао је до последњег дана. Суморан је био, са
трудом је носио своју торбу, али свеједно ишао је. Код куће
U
је и математику учио и учитељи су му долазили код куће.
Онда ми је рекао: „Мамице, како да не учим? Обавезан
сам да учим! Поражена сам храброшћу тог детета. Њему
су долазили људи са својим проблемима, иако је сам био
болестан и покушала сам да се успротивим томе, али ми
он није дао: „Мамице, пусти их нека долазе.“ говорио ми
је... И људи су и даље долазили, примао их је и разговарао
са њима. Храбро је све изнео до своје кончине. Онда сам
га питала: „Славочка, како то тако? Ти си још мали. Ти још
ниси живео. Твој живот је као зора, тек почиње и већ треба 159
да умреш!“ На то ми је одговорио: „Мамице, боље је да
умрем док сам још мали. Рекла сам му потом: „Зар није
лакше умрети као двадесетогодишњак?“ Одговорио ми је:
„Недалеко од мене ће толико много младића лежати. Да
ли им је лакше? Са 20 година они желе да воле и своје
породице да оснују. Зар им није лакше у то време умрети?
Боље је зато да умрем мали.“ Тада сам питала Славочку:
„Зашто си ти добио ту болест?“
Онда ми је рекао да су њега ставили у ту болницу,
да би могао да помаже болесној деци и да ће он
долазити у ту болницу и после своје смрти. Заћутала
сам и престала да га питам како ће то све бити и како ће
он тамо долазити. Али, рекао је да ће долазити и помагати
болесној деци. Сећам се како су у собу са Славочком
ставили петнаестогодишњег малишана, он је страховао за
своју болест, а Славочка га је умиривао говорећи му о томе
шта он мисли и тај дечак се тако задивио да је заборавио

на своје тегобе. Седео је и гледао Славочку, а Славочка
му је рекао: „Ти не тугуј, твоја болест крви није смртна.“
Тај дечак је рекао да ако не умре, поћи ће у Духовну
Семинарију и постати свештеник. Славочка му је рекао да
неће умрети. И када су проверили анализе тог дечака, он
заиста није имао рак крви.
Услови боравка у болници су били врло тешки.
Славочка није био каприциозан, али нека деца то јесу
и видела сам како су мучили своје мајке. Те мајке нису
просто остављале своју децу у болницу, него су обављале
и друге обавезе, једна је била продавачица, доносила је
и раздавала деци производе. Друге су прале подове, неко
је пеглао, неко је кувао. Цео дан смо у болници нешто
радили, било је врло мало времена да би посветили пажњу
свом детету. Спавала сам на каучу у задњој соби, где су
се одлагали дечији лонци. Ето, такви су били услови. Али,
160 ради своје деце мајке су биле спремне да спавају било где,
као пси на узици, само да нас одатле не отерају.
Примећујем да на Уралу, посебно у хематолошкој
болници, просто је конвој болесне умируће деце од
леукемије. И будући у таквом стању, као и сва болесна
деца, Славочка се трудио да својим саветима помогне
родитељима болесне деце. Саветовао им је какве молитве
да читају, какве биљке да кувају да би олакшали страдања
умируће деце.
Глас о Славочки се распространио по болници врло
брзо. И неки лекари су долазили. У почетку из радозналости.
Али, када би кренули да говоре са Славочком, видела сам
како им је радозналост пропадала прве минуте разговора
и постајали би као деца. Сећам се како су ме замолили
да дођем са Славочком у неки кабинет. Ми смо ту ушли.
Гледам, тамо седи у мантилу, није млада, пријатна жена.
Она води катедру, не сећам се назива катедре и молила
је Славочку да јој да дијагнозу. Славочка је то урадио
одмах. То се мерило минутима да би удовољио њеном
захтеву. На њено питање: „Можеш ли ми помоћи?“ Слава
је одговорио: „Ви читав живот лечите људе. Зашто ви себи
нисте лечили ноге? Читав живот сте имали добре лекове за
лечење болести. Најбоље сте остављали себи и другима сте
давали, а зашто нисте себе лечили?“ Она је само подигла
руке, немајући одговор на питање, спустила је тихо главу
U
и рекла: „Нисам се лечила“. Слава јој је рекао да је он овде
да би помогао умирућој деци, а ако буде у њему снаге, он
ће помоћи и њој. Она више није долазила Славочки.
Славочка је на грудима носио велики напрсни крст, а у
дечијем одељењу хематологије града Челабинска помоћник
је била лекар – екстрасенс. Она је грдила Славочку: „Што
си окачио крст на целе груди. Склони га!“ Покушавала
је да уради пункцију коштане сржи у области груди код
Славочке и то није могла да уради. Невидљива сила јој је
избацила иглу из руку. Пункцију су му потом урадили, али 161
други лекар - не она. Са том лекарком - екстрасенсом је
био још један непријатан контакт. Пошли смо са Славом
на поликлинику на пријем. Она нас је са задовољством
примила и око њега је обилазила али дотаћи га није могла.
Када сам ја са њом остала насамо, поскочила је ка мени и
говори ми: „Сада ћу ауру да вам поправим!“ И не чекајући
моју сагласност, почела је својим рукама над мојом главом
да ради. Смутила сам се, зато што је нико није молио да то
ради и нисам знала шта се догађа! Могла сам толико само
да устанем и изађем из кабинета. Када сам устала и изашла,
осетила сам да у мени нема снаге. За један моменат неко
ме је лишио снаге, а требало је да дођем до железнице да
би се са дететом вратила кући. У мојој души се појавило
такво смућење на њу, пошто сам на себи осетила како је то
страшно. Мене као да је неко покрао. И рекла сам: „Више
код ње на поликлинику не идем.“ По промислу Божијем,
то већ није ни требало. Ускоро се код Славочке појавио

оток на стомаку и ми смо га већ умирућег, довезли у
болницу на хирушко одељење. Када су га тамо положили,
из иностранства је дошло истовремено неколико магова
(екстрасенса, врачара), Стефанија, Џуна, Лонго и
Кашпировски. И сав народ је кренуо за њима на стадион.
Славочка је потом рекао да то нису никакви исцелитељи,
већ магови који нису тако просто дошли у Челабинск. Они
су конкретно дошли због њега, али нису рекламирали то.
Слава је рекао да они својим ритуалима покушавају да
делују на њега са стадиона, мени је причао детаљно али сам
заборавила. У то време се није ништа тако просто дешавало.
На пример, када су крајем 80 – тих година и почетком 90
–тих година, почели да доводе на ТВ екране, све магове
да би зомбирали читаву страну - и то није случајно тако.
То је била „обрада“ народа и радило се умишљено и
Славочка ми је рекао о томе и већ тада је народ кренуо
162 да глупи од тог зомбирања и зато је Славочка молио да
се чешће људи исповедају и причешћују, зато што ће
врло брзо кренути општа деградација народа. Заиста,
са православним верујућим народом иде страшна
невидљива борба, говорио је Славочка.
После тога како су многе јавне личности биле код
тих магова, један од лекара ми је рекао да тешко болесни
људи добијају таква виђења као и мој син и да су му те
способности од болести. Такву су „дијагнозу“ Славочкином
дару поставили а праве дијагнозе његове болести није било.
Један од лекара ми је рекао: „Способности код вашег сина
су – од болести. Код њега је „вероватно“ тумор мозга!“ А ја
му говорим: „Како „вероватно“ да ли сте ви проверили или
не?!“ А онда ми је лекар отворено рекао да би он поверовао
у Бога или било шта друго ако би он сам себе излечио!
Онда сам му рекла: „Да ли сте ви читали Јеванђеље?“
Тамо је казано да су они који су разапели Христа такође
викали: “Сиђи са Крста – па ћемо веровати.“( Матеј гл. 27
ст. 40-43) Он ми на те речи ништа није одговорио, само
ме је погледао и отишао. Али, знала сам да је њему жао
Славочке, јер је ишао за петама хирурга и говорио му:
„Уради нешто за њега!“
Сећам се дошла је једна жена лекар и рекла ми: „Не
слушајте их! Већ 30 година радим овде, свакаквих обољења
U
од рака сам се нагледала, али ни једно тешко болесно
дете – провидца, нисам видела као што је то ваше дете. И
уопште први пут у животу видим такво дете!“ Слава Богу,
што је то видела у свом животу!
Пред долазак у хирушко одељење, Слава ми је још
на путу казао: „Мамице, ја ћу умирати, а они ће певати
и плесати.“ Ништа нисам одговорила. И ништа га о томе
нисам питала, јер ми у ум није улазило тако нешто. Ко ће
певати и плесати? И нисам могла да претпоставим, шта би
то значило. А десило се што је рекао. Славочку су довели
у хируршко одељење на почетку 8. марта. Прва два дана, 163
проведених у соби били су мирни. Иза зида где је лежао
Слава, налазила се ординација, а насупрот ње у ходнику,
стајао је велики ТВ, где су деца увече гледала емисије.
Ујутру, на дан 8. марта у тој ординацији почела је прослава.
Славочки је било врло лоше после лапароскопије. Прослава
се настављала већим интезитетом, а деца су појачала
звук са ТВ-а у ходнику. Забава са песмама и аплаузима се
усиљава, а ТВ је био укључен на нај јачи тон и тако болна
деца подражавају разиграно медицинско особље и скачу и
плешу поред телевизора... Погледала сам у ходник и мени
су се од ужаса власи дигле на глави и то не само на речима,
него заиста сам осетила да ми се коса дигла од ужаса.
Славочка лежи тихо, да не би мене узнемирио и као спава.
Када сам отворила врата од собе, једино су нас од свега
тога делила затворена врата, просто сам стајала и гледала
како умире Славочка, а како око њега скачу и плешу око
телевизора. И власи су и даље стајале најежене на глави...

Буквално, кроз два дана те безобзирности Славочка
је замолио да га водимо кући. И још је рекао да ће када
ми кренемо кући, испред нашег улаза стајати Лариса
Глазунова и он ће јој рећи: „Здраво Лариска“. И све је
тако било. Војном возачу, који нас је возио нашој кући,
од преживљавања свега постало је лоше. Он се тресао од
стреса. И жена његова је говорила да је био ван себе, када је
дошао кући, гушило га је, тресло и тек се попивши таблете
смирио. Тако је он бринуо за Славочку. Падала је киша када
смо се враћали. Све је било тако како је Слава казао. Славу
су изнели из кола на носилима, војни лекар је скинуо своју
војну капу и држао је над главом Славочке. Около није
било никог када смо изашли, а у улазу смо срели Ларису
Глазунову, Славочкину другарицу из одељења. Узевши из
руке лекара војну капу Славочка је са том капом направио
мали наклон својој другарици из школе и рекао: „Здраво,
164 Лариска!“ И ми смо га однели kући.
Славочка је био храбар човек. Када су га превезли код
куће да умре, молио ме је да пуштам људе да долазе. Без
посетилаца, пред кончином је провео само један дан. У
болници су му извадили црево из стомака и ставили му
флашу. Онда ми је рекао: „Мамице, када ја приђем Богу,
ја не схватам зашто ми је разрез на стомаку? Каква је то
„закрпа“ на мом стомаку?“ И онда се потом десило, када
је Славочка умро, склонила сам то црево са том флашом,
а рупу у стомаку сам залепила ханзапластом. И тако је он
видео ту „закрпу“ на свом стомаку и пре своје смрти.
Мало пред своју смрти, пробудио се и казао ми да је
поново видео тог човека у тамном монашком оделу, који је
држао упаљено кандило. Славочка је рекао да је он седео
у великом храму и на крају палца му је висило кандило,
али само што се није угасило. И још је Славоча казао, да
је видео да је поред храма стајала висока звонара и да су
звонила звона. И са звонаре се спустио свештеник. А звона
су тако силно звонила, зид у звонари као да је кренуо да
се руши. Но, свештеник на то није обраћао пажњу. Он се
спустио са звонаре у храм. Тај човек са кандилом које
се гаси је питао Славочку: „Како би ти поступио да си на
месту тог свештеника?“ Славочка му је рекао: „Ја бих свој
живот дао ради тога да се порушено изгради.“ (а шта је то
порушено, просто то не памтим)... А кандило је висило на
U
прсту тог човека и гасило се... Ето, такво виђење је имао
Славочка пред саму смрт.
Пред саму смрт, како сам већ говорила, позвали смо
парохијског свештеника да дође Славочки, да би одслужио
свету тајну јелеосвећења и да би га причестио. Дошао је
свештеник Владислав Катаев из Чебаркуљског храма. Није
дошао сам већ са помоћником. Весело су се разоденули и
весело дошли. Дошли су врло касно. Славочка није јео ни
пио и њему је то тада у устима све пресахло. А свештеник се
није журио. Њему су неки гости били, празновао је и задржао 165
се. Мој муж га је превезао, није имао мира ни места - јер
је бринуо за Славочку. Када је после јелеосвећења сазнао
да Слава није јео, нити пио, онда је рекао: „Што му нисте
давали воде?“ „Како да му дамо воде, ваљда је потребно
да се припреми за причешће како треба?“, одговорила сам
му. Тада је он рекао Славочки: „Дај ја ћу теби сада налити
свете воде да попијеш.“ Он је са собом донео две флаше
са светом водом и ставио их на даску испод прозора и са
таквим поносом је рекао да ју је он освештао. Славочка га је
погледао и рекао му: „Такве воде, као што је код вас у боци,
код нас у славини има много.“ Потом је тешко уздахнуо
и рекао му: „Дајте ми ту воду из друге флаше, та вода је
освештана“. Отац Владислав га је задивљено погледао и
питао га: „Одакле ти знаш?“ Испоставило се да је у првој
флаши од свете воде остало мало и свештеник је долио
обичну воду. И Славочки је потом дао воду из друге флаше.
Славочка је прекрасно видео структуру воде и обманути

га је немогуће. Није пио много, увек по гутљај, ништа
више од тога. И отац Владислав је весело питао Славочку:
„Славик, никако да саградимо цркву, да ли ћу саградити
храм?“ Славочка га је пажљиво и строго погледао и рекао
му: „Да, саградићете храм, али он ће изгорети!“ Потом је
све тако и било. (О. Владислав је саградио лични храм и он
је изгорео, а о. Владислав је већ на оном свету)
БИЋU ТАМо, ГДЕ БоГU ХВАЛU ПЕВАЈU

П
рви пут Славочки је било веома лоше 14. марта.
Мислили смо да ће он умрети, али Славочка је измо
лио Бога и рекао „ако је мени суђено да умрем, да не буде
само на дан рођења мога тате“... касније. Ми смо дежурали
око његове постеље, бојали се његовог „сна“. И од 14. на
166 15. март, око поноћи, са мужем сам дежурала око Славине
постеље и уснули смо необичним јаким сном. Када смо
се пробудили, ми смо моментално и са ужасом погледали
једно у друго, да ли смо преспавали смрт нашег сина?!
Муж је погледао Славочку, он се осмехнуо, поздравио га је
с даном његовог рођења и рекао: „Тата, ти одспавај. Ти си
сигурно уморан, причао си самном целу ноћ.“ Избезумљени
муж одговорио му је да смо ми спавали читаву ноћ... А
задивљени Слава је питао: „Ко је онда мене сву ноћ држао
за руку и разговарао самном, умиривао ме и говорио: „Не
бој се Славочка, све ће бити добро?!“ Задивили смо се јер
нам је рекао да га ништа није болело целу ноћ.
Видевши Славочкина страдања, питала сам га: „Сла
вочка, ти си тако мален! Зашто су на теби такве муке?“
Он ме је строго и проницљиво погледао у очи и рекао ми:
„Какве муке - таква и награда.“ И још ми је рекао, да
после његове кончине њему ће бити дато да лечи болести
очију и нервне болести и још је рекао „бићу тамо где Богу
хвалу певају“ и да се не узнемиравам због њега, јер ће он
долазити и помагати свима и после своје кончине.
Рећи ћу вам како је умро Славочка. Умро је 17. марта,
а ујутру 16. марта после доручка, стајала сам у кухињи,
Славочка је заспао. Помислила сам, не знам шта ће он
тражити да га нахраним, можда нешто течно да му дам
да попије. Увек сам се трудила да раније припремим оно
U
што би евенутуално тражио да поједе или попије. Сећам се
када је отворио очи и питао ме: „Мамице, да ли ти уопште
спаваш?“ Ја му говорим: „Да, Славочка спавам.“ Он ми
говори: „Али, како? Сваки пут када отворим очи ти стојиш
испред мене.“ Ја му говорим: „Славочка, 10 минута, до
момента када ти отвориш очи, размишљам, шта ти треба.
И узимам са собом воду и све остало и стојим. Сећам
се, Славочка се осмехнуо и питао ме: „Како ти то само
осећаш мамице?“ Ето, и у тако тешком стању, Славочка
је покушавао да ме утеши и подржи својом пажњом. До 167
данас не знам, зашто сам тако осећала Славочку, али то је
одувек било, а мени се казало да то бива код свих мајки.
Јасно памтим последњи дан, након доручка стајала сам у
кухињи и ништа нисам друго размишљала, осим тога шта би
Славочка желео. Других мисли у мени просто није било. И
око себе чујем замахе крила, окрећем се према кухињском
прозору и видим како иза стакла голуб, савршено беле
боје, маше својим крилима... Обратила сам пажњу на њега,
перје на крилима му је било потпуно једнаке величине и
светлело је. Размишљам, што тај голуб маше крилима и не
лети даље, него стоји на једном месту? Вероватно је уморан.
Онда сам пришла ближе прозору, знам да се птице плаше
и моментално одлећу, али овај голуб не одлеће и гледа ме
право у очи. Стојим према прозору са своје стране прозора
и гледам га, а са друге стране стакла, у нивоу мојих очију,
он мене гледа. Тако сам постојала мало и размишљам шта
је то са птицом? И успут сам обратила пажњу на још једно

чудно јављање. Чула сам около проламање грома као пред
летње невреме. Размишљам, како може бити гром, када је
на улици мраз, минус 20 степени, откуда се појавио гром?
Али, он је већ грмео. И тада сам погледала у небо и видела
нешто несхватљиво. Нисам разумела, каквим начином, то
сам видела својим очима, у парку испред зграде лежао је
огромни бели паперјасти облак са јарко белим крајевима
и плавим врхом. Унутар тог летњег облака биле су јасно
оцртане огњене стреле грома. Задивила сам се, како то
може бити? А онда сам размислила, тако се обично не
дешава. Вероватно Господ Славочку узима. Можда је то
послато за њега? Он је видео духовни свет, за нас невидљив,
свет духова је прекрасно видео. И сада душа његова може
отићи... Нисам могла ништа да му помогнем, осећала сам
се апсолутно без снаге да би помогла свом детету и за оно
што је неизбежно да се деси. И гледајући на тог необичног
168 голуба, на тај чудни облак и слушајући гром који се огласио,
размишљала сам само о једном, дошли су по Славочку... И
у 10 часова и 5 минута, тог јутра, Славочке је нестало.
Пред саму кончину, суђено му је било да претрпи
искушење. Када му је било сасвим тешко, обративиши се
лику Христа, казао је са сумњом: „Умирем... може бити да
је моја смрт узалудна? И муке моје да су узалудне? Можда,
Тебе и нема? И да је све ово узалуд?“ Коса на глави ми
се дигла од ужаса! Њему је неко време постало лакше.
И онда, запањено, са широко отвореним плавим очима,
погледао је на угао где су иконе и рекао: „Ти постојиш и
све је по твојој Вољи. Слава Богу!“ И Славочка је пошао
Њему у сусрет дижући се са постеље... И умро. Положила
сам га на кревет и као да ме је нешто задржавало, просто
сам стајала над његовом главом и гледала га. Сећам се како
је престао да дише, а потом, у једном маху су му се груди
покренуле као живе, отворио је уста и био је такав осећај,
као да је из њега нешто изашло. И тек тада, после тога, када
је изашла из њега душа (како сам то схватила после), могла
сам да му затворим уста. До тада сам нешто чекала, ни
сама не знајући шта. То су били последњи моменти живота
Славочке.
Када је Славочка умро, часовник у његовој соби се
зауставио. И што је за дивљење, необична музика коју сам
чула пред његово рођење, чула се у 10 часова и 5 минута
U
ујутру! А Славочка је умро у 10 часова и 5 минута! И
тај часовник у његовој соби који се зауставио у моменту
његове смрти, на који начин, не знам, али помера се за
један минут сваке године. Ми га више нисмо никада
поправљали из уважавања и сећања на смрт Славочке.
Славочка је умро 17. марта 1993. године, то је била
трећа недеља Великог поста, односно на дан помињања
и празновања Св. Вјачеслава Чешког. Није дочекао свој
једанаести рођендан (22. март 1982. год.), пет дана пре
свог рођендана је умро. 169
оПРАШТАЊЕ СА СЛАВоЧКоМ
С
ахранили смо Славочку трећег дана. Те године, то је
био петак 19. март (тога дана се празнује икона Мајке
Божије - Черниговска). Носили су тело Славочке кроз читав
војни град Чебаркуљ. Сахрана је била добро организована,
опште народни последњи поклон нашег града нашем сину.
Када је Славочка умро, на улици је био мраз, минус 20, а
дан сахране је био топао, као у мају месецу. Време је било
сунчано, врло се брзо топио снег, деца су скинула своје
топле џемпере, неки су скинули и своје капе. Часови у
школи се нису одржали. Веома сам захвална директорки
школе за то, она је за Славочку урадила дивно дело,
помози јој Господе! Мислим да Славочка неће оставити

без помоћи таквог човека.
Деца из школе су се договорила међу собом и тајно од
родитеља сакупили су паре. Потом, када су их родитељи
питали: „Зашто тајно?“ Они су одговорили да су хтели за
Славочку своје паре да дају. Они су их штедели од школске
ужине и тако су нам сакупљене рубље донели на дан
сахране. Са тим парама, сакупљених од његових школских
другова, направљена је ограда за Славочкин гроб. Радници
на заводу, који су варили ту металну ограду, у почетку
нису хтели паре. Када сам им објаснила да су то „свете
парице“ сабране од дечице, која нису ужинала и дала их за
Славочку, они су их узели.
Када је Славочка лежао у сандуку, он као да је спавао
и сви су чекали када ће он да васкрсне. Сви су седели и
гледали у њега, када ће да се покрене и устане. Када су
Славочку изнели на улицу, око мене су се скупили и
окружили његов сандук. Деце је тако много било, да сам
170
помислила да ће се преврнути сандук, зато што су га
стеснили са свих страна. Код нас се сачувала видео касета,
где су били сачувани моменти његове сахране и тамо је
све добро видно. Та деца која су га окруживала су била из
породица официра. Они су сада одрасли и разишли су се
на све стране. И они сви сведоче о Славочки. Они све то
говоре и до дан данас за Славочку брину.
Сандук Славочкин су носили на рукама официри.
Никакве претње началства их нису зауставиле. Само
интересантно је то што је Славочка то предвидео за
време свог живота. Када сам га питала: „Славочка, када
су Брежњева сахрањивали, јел истина да су му испустили
сандук?“ Он ми је рекао: „Да, мамице, он је био тежак,
а тамо су била два војника и њима је било претешко да
спуштају. Тако се десило да су га испустили и сандук је
упао у гроб.“ И још је рекао: „Мамице, када су Брежњева
сахрањивали, њега су носили војници, а мене ће носити
официри!“ Тако се и десило. Славочку су на последњи пут
носили официри.
Када су Славочку носили поред школе, хтели су да
му зазвоне последње школско звоно. Али, девојчица која је
била дужна да остане и да да последње звоно свом умрлом
другу, пала је у несвест. Она ми је сама о томе причала,
али сада већ одрасла. Ето, тако јој је било жао Славочке.
U
Тако смо мало стајали пред школом, ћутећи. Сав војни
град Чебаркуљ испратио је на последњи пут нашег Славу.
Када је Слава био још жив он ми је казао: „Мамице,
када умрем, ја ћу свуда ићи у тренерци“. Погледала сам
га и говорим му: „Шта, зар немаш осим тренерке ништа
друго у ормару да обучеш? Зашто би био у тренерци? Ми
ћемо ти купити све што је потребно.“ И десило се управо
оно што је предвидео, односно, када је умро, ми смо имали
паре, али никакве гардеробе није било у продавницама.
Њему је био отечен стомак па нико није смео да му 171
притисне стомак да би му обукли панталоне. Људи су се
тако трепетно односили према њему, да се нико није усудио
да Славочкино тело узнемирава. И свакако, нико од нас
ништа није могао урадити и није нам било ни до одежде,
ни до одела и уопште до ничега нам није било. Зато што
није било главнога – није било нашег сина. А до гробља,
ја већ нисам ишла – мене су носили под руку. Ноге нису
ишле.
О својој сахрани Славочка ми је све казао: „Мамице,
када умрем и мене понесу, ја ћу бити више свих вас. И за
све ћу знати, ко са ким иде, ко о чему размишља и како се
ко односи према мени... А потом ће мене далеко понети по
граду и мени ће бити незанимљиво и окренућу се и вратити
у ДОС.“ Када смо Славочку сахранили, у ДОС –у, неколико
дана је била тишина. Чак и животиње су се затајиле, ни
лавеж паса се није могао чути. Деце на улици није било,
три дана су били помени. Мени су потом казали да је

Славочку читав војни град помињао. Затим су за столом
официра, били помени Славочке. Долазиле су бабушке и
молиле децу да им дају нешто са тог стола да би помињале
Славочку и долазили су многи људи. Нисам очекивала да
ће га помињати цео град. Огорчили су се и они који нису
били, када су сазнали да смо сахранили Славочку, јер су
хтели и они да дођу да га испрате на последњи пут, а нико
им није рекао и они нису знали. Ето, тако смо сахранили
Славочку, предали га земљи. Након тога, време се одмах
променило, сунце је угасло, навукли су се облаци, дувао је
снажан ветар и опет је било хладно.
Славочка ми је причао о том месту где ће он лежати,
да ће око њега лежати много младих из нашег ДОС- а. А
десило се и то, да је после сахране Славочке, врло брзо
кренуо рат у Чеченији и погинуло је много младих људи,
сахрањени су сасвим близу Славочке. Потом су затворили
172 границу са Украјином, официрима су престали да дају
станове и они су престали да одлазе. Раније су сви официри
са породицама ишли у Украјину, а сада су они овде остали.
Њих сахрањују на месном гробљу. Много је сахрањено
људи из ДОС -а око Славочке и заиста врло много младих
официра је сахрањено.
Када је Славочка умро, пошли смо нашем
Чебаркуљском свештенику, оцу Владиславу Катаеву, да би
опојао Славочку. Они су организовали парохију у бившем
клубу „Горки“. На вратима смо се срели са баћушком и
замолили га за опело, али он је рекао да жури да опоје
богатог покојника. И тако смо, по Божијој вољи, опојали
Славочку у граду Миаси, у Свето Тројичином храму.
Славочка је веома волео тај храм и тамо је било опело за
њега.
Пред четрдесетодневни помен, сетила сам се „меди
цинске сестре“ из породилишта, која ми је пред наш
одлазак донела у собу сина на рукама. После сахране, душа
ми је вапила са питањем: „Где је мој син? Шта је са њим?“
Ја ретко сањам. Међутим, тај сан је био тако упечатљив
и у мени је био осећај да је то била реалност. Видим себе
у сну како стојим на железничкој станици и чекам воз,
да би ишла у цркву града Челебинска. Време је било око
5 часова ујутру. На станици, осим мене нема никога. И
одједном, савршено бешумно по шинама иде воз, стаје и
U
отварају се аутоматска врата. Вагони су широки, светли
врло чисти, као у немачком превозу. Помислила сам да су
карте за тај воз скупе, али новца код мене је било довољно.
Воз је стао, ја сам ушла у вагон и воз је одмах кренуо. У
возу је била идеална чистоћа и необична тишина. Ја сам
без карте. Покушала сам да отворим врата вагона, али она
се не отварају. Погледала сам кроз стаклена врата вагона и
схватила да је вагон више класе и тамо је све бело-снежне
боје. И видим нашег Славочку који спава. Покушала сам
још једанпут, али овог пута пажљиво, да отворим та врата, 173
али она се не отварају. Хтела сам да нађем кондуктера,
почела сам да се бринем за Славочку. Како је он сам? Шта
је то са овим превозом куда идемо? Ко са њим управља?
Како никога нема?...
И са друге стране вагона појављује се неко... У моменту
сам је препознала! То је била „медицинска сестра“ из
породилишта. На њој је била исто бело-снежна одећа...
Тада сам помислила: „Куда нас возе, нека нас возе, главно
је да је ту Славочка. На души ми је било спокојније... Затим
је виђење ишчезло. Ето, тако ме је Славочка утешио.
174
НА ГРоБ U
П осле смрти Славочке дуго нисам знала како да му
направимо надгробни споменик. Код нас их радили
од мермерног камена или су их изливали из цемента и они
су изгледали тако мрачни. Ми смо хтели да му направимо
споменик од мермера, зато што је Славочка говорио о
мермеру. Казао је да је мермер – жив камен и демони га
се боје и труде се да обилазе мермерне кратере у широком
луку. Питала сам га: „Шта значи жив? Он ми је одоговорио:
„У њему је пулс и срце куца у њему“. Онда сам га питала:
„А зашто га демони обилазе?” Слава је рекао да је мермер
свети камен и зато се „ванземаљци“ т.ј., демони плаше
мермерних кратера где се вади тај камен и њихови НЛО
га обилазе да се не би разбили. Тако ми је рекао: „Мамице,
ако прелете изнад мермерног кратера, они са својим НЛО
могу просто пасти и разбити се.“ Зато смо ми решили
да урадимо споменик од мермера да би „они“ ово место
Славочкиног покоја - обилазили. Потом смо се распитали
где можемо да набавимо мермер и сазнавши да постоји
мермерни кратер у селу Коелга, тамо смо отишли. Заказали
U
смо мермерну гробницу за Славочку и споменик не много
висок, са широком мермерном плочом и изображењем Св.
Ангела. Радници су били у чуду што тако скупу гробницу
узимамо за малог дечака и онда смо им објаснили да то
није био обичан дечак и испричали им оно што је он рекао
за мермер. Тада су радници инсистирали да примимо
неколико мермерних плоча, које су они подарили за
оквир гроба. Примили смо тај поклон да се не би љутили
на нас. У то време, радници на том кратеру су живели
бедно. И ми смо подигли споменик Славочки. После неког
175
времена, чула сам да су ти сиромашни радници у том селу
добили поруџбину за мермер, за Храм Христа Спаситеља
у Москви. Томе сам се пријатно изненадила и сада ти
радници и житељи Коелге више нису тако бедни. Сада је то
место добростојеће.
Када смо Славочку сахранили, практично одмах су
људи почели да узимају земљу са његовог гроба. У почетку
то нисам схватала и била сам у чуду када сам долазила на
гроб, што је хумка била у некаквим јамама. Мислили смо
да то вране долазе на гроб, али нам је после један баћушка
објаснио да са гроба нашег сина људи узимају земљу и
да не би сву земљу узели, ми смо периодично посипали
нову земљу на постојећу хумку. И мој муж стално довози
каменчиће од мермера и посипа у оквир мермерни, због
тога што људи и каменчиће узимају и земљу са његовог
гроба као сећање на њега. И сада је прилика да кажем да
ми то радимо ради људи, ради њихове потребе, а нама

самима то све не треба. Ми смо принуђени да превозимо
и посипамо на гроб и земљу и мермерне каменчиће и то
нам није лако. Раније је било лако прићи са лопатом у
Коелгу и узети каменчића колико хоћеш, а сада морамо да
их купимо. И сем тога, потребно је да будемо на гробу, јер
људи стално долазе, они узимају земљу и коначно за њима
све треба уредити. И тако из дана у дан, годинама. Ми
хоћемо да Славочка мирно почива. У почетку сам мислила
да ће то све проћи и да ће настати време када нико неће
више долазити на гроб и да ће тада Слави бити спокојно.
Међутим, све се супротно дешава, сваку годину долази све
више и више народа. Сада се мој муж смирио, ми трпељиво
сипамо каменчиће, досипамо земљу и размишљамо... Ако
је тако угодно Богу, нека тако буде. Нека се каменчићи
и земља са његовог гроба распорострањују по свој нашој
земљи. Гроб Славочкин доступан је за све и свако може
176 пружити руку и узети земљу и каменчиће. И тек недавно
су нам рекли поклоници из Москве да продају Славочкину
земљу са гроба и каменчиће. Само толико могу да кажем
да је то за нас дивље и апсурдно. Ми не знамо те људе, али
надамо се да то није истина. Но, ако је то истина, хоћемо
да упозоримо људе који покушавају да зараде на рачун
Славочке и његове светиње, казна Божија, за те људе иде
незадрживо. Сећам се, дошао је аутобус са ходочасницима
из Вороњежа. Међу њима се нашла једна жена, која се
усудила да „лечи“ људе Славочкиним каменчићима. Када
је аутобус стигао, људи су почели да излазе, стала је и она
да изађе и при излазу из аутобуса је сломила ногу. Аутобус
је био комфоран („мерцедесов“), са степеница аутобуса на
траву, она ломи ногу! Тако је завикала од бола да су људи
наставили излазити, а она је викала од бола. Три човека
су сишла после ње и четврта излази, опет крик и опет
сломљена нога. И као резултат свега, две „исцелитељке“ са
поломљеним ногама из једног аутобуса. Показало се да су
обе „лечиле“ људе Славочкиним светињама, а Господ их је
уразумио таквим начином. Нама такве мисли нису пале на
памет, да продајемо Славочкине каменчиће. Људи долазе
на његов гроб за исцељење и утеху и узимају светиње са
собом за помоћ.
Било нам је жао да се растанемо са том првобитном
оградом која је постављена од дечијег новца. Али,
U
морали смо то да урадимо због учесталог вандализма
и случајева бандитизма на гробу Славочке. Појавила се
тужна закономерност, како локална телевизија иступи са
неком репортажом о Славочки, тако буквално следећег
дана на његовом гробу чини се разно безобразије. И
таква закономерност се понављала више пута. Почетак
репортажа на ТВ-у, а потом духовни и физички вандализам
на гробу. Видимо много људи, којима је Славочка сметао,
како при његовом животу тако и по смрти. Они покушавају
да му напакосте, узимају са гроба све што могу да узму, 177
односе Славочкине вазе, сто за молитву, ногама разбацују
земљу, сипају ђубре, вране потом све то разносе и т. д. И
да би оградили Славочку од безобразлука такве врсте, ми
смо оградили његов гроб, по целој дужини поставили смо
настрешницу. Хтели смо у почетку да поставимо малу
Часовну (Капелу), али потребно је било да је региструјемо и
да иста прими ИНН (идентификациони број). На то нисмо
могли пристати зато што је Славочка за ИНН и остале
мрзости рекао „да је све то од сатане“. Зато никакав
ИНН нисмо примили, нити се спремамо да узмемо. Ми
смо прекрили Славочкин гроб, укључујући и настрешницу
од посебног материјала (нека врста пластике), а Часовну
(Капелу) градити нисмо хтели. Славочка је и то предвидео
да ће му се свидети и та висока ограда од материјала и
са кованим гвожђем, које подупире ту ограду, рекао је:
„Дивна ће бити ограда, она ће ми се свидети.“
На Славочкином гробу се дешавају необјашњиве

ствари. Ево на пример, Нина Понамарјова, коју је Славочка
излечио од неизлечиве болести, испричала је овај догађај:
„Стојим и молим се на гробу детета. Долазе две жене и са
таквом завишћу гледају у мене. Тада настрешнице још није
било, била је проста ограда ниска, а ја им говорим: „Што
ту стојите? Дођите!“ А оне ми кажу: „А ми не можемо...“
А ја им поново говорим: „Како не можете? Дођите да
се заједно помолимо!“ А оне ми поново говоре: „Ми не
можемо да уђемо, он нас не пушта.“ Тако оне нису могле
да приђу на гроб детета. А локална псаломница, каже како
две године није могла да нађе његов гроб и на крају се
смирила са том чињеницом, ишла је у круг по гробљу и
није могла да нађе... „Но, не пушта- значи не пушта, не
могу наћи гроб две године, значи не могу.“ И након што је
ишла у град Митиши на „Чин Покајања“ и покајала се за
своје грехе, одмах после тога је нашла гроб Словчке. „Идем
178 тако,” говори она - „и надам се и неочекивано испред мене
ограда, погледам, видим да је то гроб Славочке.“
Казаћу вам још један случај, који се десио на
гробу дечака Вјачеслава, то је била Родитељска субота
(Задушнице). На тај дан је код Славочке много народа. Људи
пале свеће, моле се и на крају узимају земљу и каменчиће.
А једна жена, супротно томе, враћа каменчиће које је
узела. Верујући је питају зашто она враћа каменчиће, а она
им је рекла да има дијабетес и узела је каменчиће са гроба
дечака и донела их кући - да би је исцелио. Но, како каже
„он ме није исцелио“, већ ми је пришао ноћу и рекао ми:
„Врати мојих 11 каменчића на њихово место.“ „Устала сам
ујутру“, наставља она - „пребројала каменчиће и заиста
их је било 11 и ево вратила сам их.“ А, верујући је питају:
„Јеси ли ти крштена?” Она им одговори: „Не“ и окренула
се и отишла... Ето, такви посетиоци долазе.
Разни људи долазе Славочки и различито се понашају.
Био је случај када су дошли Славочки људи и са његовог
гроба су хтели да искидају јоргован. Они су већ стали да
ломе јоргован и око њих се чуо тихи глас: „Не дирајте, не
дирајте, не дирајте.“ Погледали су се и нису схватили и
даље су стали да кидају... И опет више чујно они слушају
глас: „Оставите, оставите, оставите.“ И тек им је тада
дошло до памети - да то не треба да чине и да их дечак
моли да не кидају јоргован. Одмах сам поверовала да је то
U
Славочкин глас, с обзиром да је он стално изговарао речи
по три пута... И ти посетиоци су схватили да су учинили
грех. После уразумљења брзо су напустили Славочкин гроб
и нису ни приметили када су стигли у Чебаркуљ. Свакакве
ствари се дешавају, све не можеш ни да испричаш.
Славочки људи долазе са разних страна. Када би
детаљно причали о томе, могли би набројати све градове
наше земље. Много ходочасника долази из Москве, врло
много из Вороњежа, много из Волгограда, из Владивостока,
са Камчатке и са Кавказа, долазе из Украјине из Татарстана 179
а недавно су нам били поклоници из Ташкента. Долазе нам
и из Немачке. По речима сестара које дежурају на гробу,
недавно су долазили поклоници из Новог Зеланда, Јапана,
Америке, Пољске... Дошли су и неки цигани из Белгије.
Људи долазе са свих страна. Долазе му у свако доба године
и када је топло и када је киша и мраз... Они га воле до суза...
То је задивљујуће. Веома много младих мушкараца долази
и веома много деце долази на Славочкин гроб. Долази по
неколико аутобуса на дан и зато на његовом гробу треба
дежурати и сусретати поклонике. Желим да се захвалим
свим мојим духовним сестрама, које ми помажу у томе и
ниски им поклон.
Једном је Славочки дошао читав аутобус монахиња
из Румуније. Тамо су издали чланак у локалним новинама
о Славочки, који када су прочитали, питали су новинара
који је писао о Славочки, да ли се заиста такве ствари
дешавају? И тако су монахиње допутовале из Румуније,

дошле до централног улаза у гробље и питале да ли може
неко да им покаже гроб дечака. Све монахиње су изашле
из аутобуса, клекле на колена и на коленима идући дошле
до гроба дечака. Пузе, пузе, помоле се и опет пузећи на
коленима иду према гробу... А то није мало растојање...
И тако коленоприклоно, оне су дошле до његовог гроба
и тамо су се врло дуго молиле. Завршивши молитву и ни
на кога не гледајући, спуштених глава и ћутећи су пошле
према аутобусу и вратиле се назад у Румунију.
Веома много је Славочка помагао нашим официрима
у Србији за време нато бомбардовања Србије. По захтеву
руских момака, који живе у српском манастиру, дечаку
Вјачеславу била је одслужена Служба, а одслужио ју је
српски митрополит. У Србији дечака Вјачеслава већ давно
знају и помињу га. Помињу дечака Вјачеслава и на Гори
Атон, долазе му и монаси са Свете Горе Атонске. Свуда
180 знају да је Русији Господ послао Славочку и сви њему иду
и сви моле за помоћ. А Славочка им помаже. Слава Богу
за све!
др уг и де о
ДоШАо САМ
ДА ПоМоГНЕМ
СПАСЕЊU ЉUДИ
Казивање о пророчком служењу

дечака Вјачеслава и о његовим пророчанствима,
остављеним као упозорење, уразумљење и спасење
у наше лукаво пред антихристово време
„Како се народ распознаје по одећи, посебно по гласу и
језику, тако се и свети познају по томе, како благочестиво
и благообразно они себе држе и по другим спољним знацима,
но јединствени знак је реч која исходи из уста њихових. Јер
чега нема у срцу, то не могу изрећи уста“.
(Св.Симеон Нови Богослов)
С
лавочка је рекао да ће пред крај времена, људи
морати да преживе врло тешко време. На Земљи ће
се дешавати такви догађаји, који никаквим пророцима и
нигде нису били описани. Много тога што се буде дешавало,
биће за људе потпуно неочекивано. На Земљи ћи бити
такве ствари које нису познате свету и нико од древних
светих о томе није пророковао, нити је то у књигама
записано. Откровење о томе нема и о тим догађајима и

све је сакривено од људи. „Чак и свети о томе не знају“, по
речима дечака.
Славочка је рекао да ће пред долазак Господа на
Земљи живети око пет хиљада светих људи. По његовим
речима, то су наши савременици, људи који живе
благочестивим животом. Говорим о томе, јер сам га
једном питала: „Славочка, при крају живота на овој земљи
- светих неће бити?“ А он је рекао: „Не, зашто? Биће!“
Ја питам: „А, колико?“ Он је онда рекао: „Биће мамице
око пет хиљада светих људи.“ А за себе је казао: „А, ја сам
мамице последњи и више Господ никаквих светих неће
дати.“ Испоставља се да су тих пет хиљада светих наши
савременици – савременици Славочке, а значи и наши
савременици. Славочка је умро млад, његови савременици
још живе и при доласку Господа на нашој планети живеће
око пет хиљада светих. Ти свети су припремљени Богом за
182 наше последње време, они неће примити печат светског
владара, они ће преживети и дочекаће Бога. Ти свети ће
нам помагати да одстојимо, заједно са анђелима, они ће се
борити са демонском силом у последњој бици (Библија ту
последњу борбу назива Армагедон (Откровење, 16 гл. стих
16), а после победе над ђаволском силом тих пет хиљада
светих ће срести Господа и прећи са Њим у Нови век.
(о томе ће бити детаљно написано у глави: „Светски
владар ће бити побеђен“) Славочка је рекао да ће тим,
светим људима, бити веома тешко, зато што ће се на
Земљи дешавати такви догађаји о којима нико не зна - јер
то није откривено Богом. А, није откривено Богом - јер ако
дош ао сам да п омогн е м сп а се њ U љ U ди

би неко од људи то знао – то би и сатана сазнао. Зато је
то од Бога сакривено људима. Када ти догађаји почну на
планети, саблазниће се и ти људи, пошто то није од никог
предсказано. И тако је Славочка тумачио јеванђелско
пророштво (по Матеју гл. 24, ст. 21-24), о томе да ће се у
то тешко време саблазнити и изабрани (т.ј. свети, дубоко
верујући у Бога - људи). По његовим речима, они ће бити
у недоумици и размишљати: „Шта је сада ово? Како ово
схватити?“
Још је Славочка рекао, да ће масони бити јаросни
од злобе на њега због његових пророчанстава: „Они ће
се веома озлоједити и мене ће назвати калдуном (магом,
врачаром)!“, а потом говори: „Када се испред њихових
очију буде све збивало, биће принуђени да се сагласе са
тим да је све то – истина.“
КАКо ЋЕ РАЗВАЛИТИ Р UСИЈ U

С лавочка је рекао да ће развалити Русију и да
комунистичке власти скоро неће бити. Он је свима
говорио о томе, какве ствари ће се дешавати у нашој земљи.
Биће експлозије у домовима, почевши од Далеког Истока 183
и почеће да искључују струју, потом ће искључити грејање,
намирнице ће бити врло скупе и неквалитетне, лекови ће
бити одвратни а потом ће људи почети њима да се трују на
смрт. Медицина ће бити у стању „да заплачеш“. Када је он
то говорио, нико му није веровао. Сви би се осмехнули и
рекли да је он – „фантазер“.
Када је на власти још био Михаил Горбачов, сећам
се, како су ученици из старијих разреда долазили код
Славочке и питали га, шта прети нашој Русији, каква ће
власт бити и да ли ће нам бити боље? Он им је рекао, да
власти Михаила Горбачова ускоре неће бити, а Раиса
Максимовна ће се јако разболети, код ње пред смрт „неће
са главом бити у реду“. Рекао је да неће успети да је спасу
и она ће умрети, а Михаил ће остати усамљен и никоме
неће бити важан. Потом је Славочка рекао, да ће доћи
други председник и да ће то бити Јељцин. Али Јељцин ће
тако силно да се разболи, да неће моћи да управља земљом

и онда ће бити скинут. А потом ће бити председник неко
кога нико не зна и који није у ниједној партији. Више ништа
о том председнику није рекао. Само је рекао да ће се после
њега све заокружити и смена власти и сви догађаји наше
стране ће се дешавати врло брзо.
Славочка је рекао да ће Русија бити подељена на
регионе и сваки ће регион живети одвојено за себе. Чак
и републике типа Татарстана, оделиће се друг од друга.
А Москва ће живети празно и никоме неће помагати.
Центар Русије неће помагати одвојеним регионима и
биће принуђени да се сами брину о себи да би преживели.
То ће бити способност економског преживљавања, али
међусобне помоћи неће бити. И када потом у земљи буду
силне катастрофе, нико никоме неће помагати и сваки
регион ће се бавити својим проблемима.
Славочка је казао да ће почети пресељавање народа,
184 а на Кавказу ће бити бесконачни рат са крвопролићем.
Тамо ће, како је рекао, погинути много наше деце и
пропадати много народа. Поштено речено, Славочка
је још у то совјетско време говорио и предсказао да ће
„у горама Кавказа људе узимати као робове и људи ће у
ропству радити за њих“. И још је Славочка рекао, да ће
без рата много људи погинути, више него што би за време
рата. Врло много људи, по речима дечака, гинуће у авио-
несрећама. Слава је рекао, да ће саобраћајних несрећа
бити на путевима све више и више, а њих ће пре свега
изазивати - зли духови.
Славочка је рекао, да ће се Русија помирити са

Америком и веома много Американаца ће стајати на
руским границама. Али, унутар Русије америчка војска
неће улазити.
Слава је рекао да ће економију Русије постепено
уништити и почеће увозити америчке производе и
намирнице. Код нас, рекао је, биће све америчко чак и
биоскоп. Руским људима ће потом све то доћи преко главе
и они ће бити радосни када виде малу руску поштанску
марку. Неки питају “зашто марку“? Све је врло просто.
Једном су Славочки подарили албум са маркама, а ја му
говорим: „Славочка, хоћеш ли да погледаш албум?“ Али,
код њега није било посебне жеље за тим, из уважавања
према мени погледао је албум и рекао: „Мамице, када
све буде америчко, људи ће волети да виде - малу руску
маркицу.“ Људима ће досадити сва та америчка продукција,
па ће тражити нешто своје –домаће.
Са буквалном тачношћу Слава је предсказао
финансијску кризу 1998. године. Једној нашој познаници
умрла је кћер једница. Њој је било јако тешко, само што
није дигла руку на себе. Али, по милости Божијој успела
је да савлада ту тугу. Потом је запала у ситуацију да су
јој биле неопходне паре. Од ћерке јој је остао прстен са
малим брилијантом и зеленим смарагдом. Посаветовала 185
сам је да прода тај прстен, зато што је Славочка предсказао
да ће наступити време, када ће “долар скочити“. Она ме је
послушала, продала тај прстен и онда је почела финансијска
криза (август 1998. године), долару је порасла вредност и
таквим начином је она сачувала своју уштеђевину.
Славочка је рекао за видео уређаје, које је у то време
било врло тешко наћи, људи ће давати велике паре за
њих. И онда временом интересовање за њих ће нестати и
људи их неће више куповати. А за намирнице за исхрану,
обрнуто, цене ће расти и прехрамбени производи ће
бити врло скупи. Потом, рекао је дечак, наступиће такво
време, када ће се отворити границе и производи ће почети
слободно да улазе у Русију, онда хлеб неће бити скуп.
Људи, тако малодушни без пара кад уђу у продавницу и
виде намирнице тако јефтине, хлеб ће коштати толико
колико је био и у совјетско време. Сви производи ће бити
доступни и јефтини и људи ће почети да их купују у већој

количини... Зато што неће моћи да поверују да су тако
јефтини. И они ће то куповати и куповати, а власт ће све
више увозити и увозити... У то време неће дати људима да
поживе добро за дужи период времена, потом ће плате да
повећају а цене да снизе посебно за основне намирнице,
максимално ће их снизити. А потом ће настати период када
неће бити никаквог новца и људи ће друг са другом делити
производе. Те промене ће се дешавати на државном нивоу
и дешаваће се врло брзо. Поново ће убрзано бити саздан, на
државном нивоу систем трговинске базе, на којој ће радити
стари, раније отпуштени директори и радници трговине.
„Тај систем ће прорадити за једну ноћ“, како је рекао.
Поново ће се отварати државне продавнице и производи
ће се набављати кроз њих. Производи ће у почетку бити
лошег квалитета, али потом квалитет ће бити бољи. И људи
гледајући изобиље свега, ни о чему неће размишљати. По
186 речима дечака, само ће јести и јести... Људима ће бити
тако, као да ће то трајати увек... То изобиље ће бити пола
године пред страшном глађу. Затим ће те производе
сакрити од људи и почеће страшна глад. Глад ће бити
вештачка и производе ће на државном нивоу сакрити
од људи - да би људи примили печат. А, људи који
нису навикли на глад, доћи ће до тога да ће јести друг
друга и код нас ће бити људождерство. Изгубивши савест,
млади оставши без изобиља хране, по речима дечака „ни
размишљати неће, прећи ће од меса животиња на месо
човечије“! Ето, до таквог степена ће се људи „озверити“ од
глади. Сви домови, гараже и оставе неће бити закључани,

да не би неко помислио да имају нешто од хране, јер ће за
парче хлеба - убијати људе. А производи ће бити смишљено
сакривени од људи под земљом. Када је Славочка говорио
о глади, било му је тешко: „Мамице, жене са децом од
недостатка снаге, падаће на земљу и умирати од глади, а
испод њих тачно испод њихових ногу, стоји складиштена
огромна количина намирница у фрижидерима, а људи то
неће знати. Славочка је рекао да ће много деце умрети од
глади, глад ће бити језива и трајаће неколико месеци и
од ње ће умрети много народа. Ето, такво богоборство и
иживљавање над људима ће бити.
Славочка је рекао да ће наступити такво време,
да ће умирати веома много људи (од глади, болести и
неподношљивих услова живота) и „анђели ће имати веома
пуно посла“. Славочка је то везивао са смрћу људи.
У време глади људи ће масовно почети да дају своје
иконе, старе ствари, драгоцености у комисиону продају.
Посебно скупо ће ценити старинске иконе и људи ће их
доносити у ове комисионе. Слава је говорио и о нашем
крају. Рекао је да ће гладни људи доносити своје иконе
у Чељабинск, где ће направити посебну продавницу за
продају икона. У Чељабинску ће иконе ценити више него у
локалним магазинима, зато ће их људи доносити. Гладни 187
продавци ће радити са страхом у тим продавницама икона,
зато што ће оне горети. Питала сам Славу: „А, ко ће их
потпаљивати?“ Одговорио ми је: „Те продавнице икона ће
сам Господ палити. Оне ће горети огњем! Господ ће видно
таквим начином кажњавати за издајство, а издајници Бога
ће бити ти - који буду продавали иконе.“ И тек онда сам
схватила Славочку.
Славочка је казао да када крену да се појављују
провале у земљи и када почне да се разилази земља где
су гробови, сва зараза и све болести ће се појавити које
је знало човечанство. У том броју и сва гадост, по речима
дечака, која је саздана људима у лабораторијама под
земљом, ће кренути да се размножава и измилеће на
површину земље и учиниће људима врло много штете.
Славочка је рекао да под земљом живи много тога што
људи не могу ни да замисле. У подземном свету, по речима
дечака, обитава врло много мрских и злобних створења

о којима људи ништа не знају и сва та бића овладавају
хипнозом, њихово појављивање на земљи ће бити тако
неочекивано, зато што људи нису спремни за тако нешто.
И сва та гадост испод земље ће ући људима право у домове.
То су полуматеријални становници подземног света, они
ће допузати на врх из тих провала земље и то ће бити
страшно, зато што се са тим треба борити. Почеће људи да
затварају вентилационе отворе, заборавити тоалете, да та
гадост не би ушла у њихов дом и штитити се од тога таквим
начином. Славочка је рекао: „Лепра ће изаћи на врх земље
и људи ће бити покривени гнојним ранама. Вратиће се све
болести и то у жестокој варијанти, јер за њих нема лекова.
Појачаће се те болести и почеће глад и нестанак воде. Неће
бити ветра, Сунце ће палити сваке године све јаче и јаче и
биће све топлије и топлије. И људи ће кренути масовно
да умиру од болести. Појавиће се нова болест и она нема
188 назива. Славочка је објаснио симптоме те болести: „Иде у
наш ДОС жена и она просто нема снаге. Она је већ дошла
до свог спрата а види да њена другарица умире од истих
симптома. Она стоји и размишља: Помоћи јој или не?
А да ли ће она сама имати снаге да дође до свог стана и
отвори врата? Да ли ће видети своју децу? И одлучила је
да не помогне својој другарици, да би сачувала своју снагу,
прошла је поред ње и ушла у свој стан.”
Славочка је рекао: „Не, мамице, тој болести људи
неће наћи назив и ја не знам њен назив“. Такве болести
по његовим речима, није било на Земљи. Та болест ће
се манифестовати по врло јаком умору. Људи ће бити

тако уморни, да у њима неће бити снаге. Они ће ићи и у
ходу умирати. У почетку ће умирати они који су слабијег
здравља, а и ти који су здрави и они ће своју снагу изгубити.
Славочка је рекао да ће се сви људи на планети разболети
од те болести и сви ће остати без снаге (осим оних који нису
предали Бога). Само они неће бити болесни од те болести,
зато што ће их Бог покривати таквом силом па нико од
њих неће умрети.“ Људи ће умирати масовно и анђели ће
имати веома много посла, зато што ће анђели још успевати
да примају душе.“ Лекова за ту болест неће бити и од ње
ће умрети много народа. А сахрањивати мртве, нико неће
хтети, зато што код њихових рођака неће бити снаге за то.
Около ће се ваљати трупови људи, по њима ће пузити црви
и свуда ће бити зловоње. Слава је рекао, да ће то бити и у
нашем војном градићу и по свој Земљи истовремено. Ето,
таква катастрофа ће задесити Земљу.
Славочка је казао да ће се уништити економија
земље и биће катастрофе по свој земљи, почеће редом да
искључују електричну струју и то ће почети са Далеког
Истока, а после ће искључивати све стране, а последњу ће
искључити Москву. Због недостатка горива ће стати сва
техника. Стајаће авиони, неће бити керозина. Затим неће
бити струје, неће бити гаса а ни грејања. Грејања неће бити 189
ни у школама, ни у вртићима, нигде. Тако ће престати
настава у школама и сва деца ће бити на улицама, јер ће
на улици бити топлије него у становима зими. Славочка
је говорио о нашој школи у војном граду, да ће у почетку
учитељи носити џемпере, па ће једни другима продавати
топлу одећу и деца ће тако обучена у почетку долазити у
школу. Неће бити папира, неће бити сапуна, у почетку ће
скупљати старе свеске и по њима писати, али и то ће се
исписати... Људи ће чекати и надати се, да ће се изменити
стање на боље... А када они то не доживе, тада ће све своје
фрижидере, скупе лустере и све своје ТВ пријемнике
и видео рекордере, однети на ђубре. У кухињи ће људи
покушавати да направе пећ на дрва да би некако загрејали
собе у становима. У становима неће бити ни грејања, ни
струје, ни воде. Потом ће људи одлазити из својих домова и
покушавати да живе негде другде, јер се не може загрејати
стан зими без пећи.

Славочка је рекао да ће у почетку веома много људи
седети у затворима, а потом ће тамнице отворити и све
ће их пустити. Из психијатарских болница ће све такође
распустити. (не сећам се момента када ће то бити, могуће
када свима поставе чипове, не могу да се сетим...) Они
ће сви изаћи из тих завода, ти преступници и психички
болесници, јер неће имати ко да се стара о њима.
Славочка је рекао да у то време неће бити метала
и зато ће разграбити све на гробовима, где има метала
(ограде, све крстове од метала и све ће то преправљати).
Тада ће метал бити врло лошег квалитета, а потом метала
уопште неће бити, ни маленог ножића металног нико
неће имати, ни ексера - ништа. Зато је Славочка говорио:
„Створите залихе алата, лопате, тестере, шибице, мотике,
пећи на дрва, све је то потребно да би човек преживео
то тешко време.“ Сећам се како је трчао у продавницу,
190 чекао ред, да би купио алат и тај кофер са алатом стоји
и данас као сећање на Славика. Славик ми је набавио и
лопату „армејску“ и рекао је да је то за мене. Он је веома
бринуо што ћемо остати без добрих алата и инструмената
и говорио је да нам требају добри алати за поправку, јер ће
метал бити лошег квалитета и уопште га неће бити код нас.
Алата неће бити, а да би човек преживео треба му алат,
лопате, пећи „буржујке“ (старинска, туцана пећ), зато што
ће људи побећи у шуме и копаће земљанке (посебна врста
склоништа под земљом) да би се сакрили и преживели. Те
ствари треба узети сада, зато што ће све ишчезнути и неће
их бити, а људи ће морати да се крију да би преживели.

Биће полицијски систем и веома много људи „неће хтети
да прими ђавола“, односно његов „знак“ и побећи ће у
шуме. На пример, две или три породице се сакупе, они
ће се објединити и живети у тајним насељима, а неко ће
живети сам у земљанки. Славочка је рекао да ће људи
копати земљанке и оне ће им служити као складиште за
неопходно, производе, алат и топлу одећу. А када настане
то време – они ће сви ту доћи. Руксак са стварима ће бити
припремљен и у њему ће бити све, марамице, шибице и све
неопходно. И када наступи то време, људи ће их узимати и
одлазити у шуму препуштени Божијој вољи и живеће под
кореном дрвета и у земљанкама. Ископаће јаму, даскама
ће обложити јаму, покрити је земљом, поставиће пећ на
дрва „буржујку“ и ту ће живети. Господ ће их скривати од
ђавола таквом Својом силом.
То исто ће радити и монаси и монахиње, они ће
тражити простор даље од манастира, т.ј., глуво место у
шуми и тамо ће ископати земљанку и све складиштити што
је неопходно. Славочка је навео пример и рекао ми где то
на Северу, недалеко од манастира, младе монахиње, већ
неколико година, док је Слава био жив, у глувој шуми копају
рупу у земљи, складиште тамо зрно, уље, свеће, иконе,
свету воду и вино за Причешће - где ће се Богу служити... 191
Све раније спремају и упаковано слажу под земљом, јер
је тамо хладно и добро ће се сачувати. Славочка их је
похвалио, рекавши како су оне трудољубиве и неприметно
све спремају. И спремају не само за себе него за свакога
кога им Господ пошаље, да би могле људе да приме, да их
нахране и напију. Тако да се људи спремају док је још Слава
био жив. И у тим тајним земуницама, монахе ће Господ
покривати Својом силом и нико их неће наћи. Старци ће
се ту молити и биће Причешће код њих - до самог доласка
Господа Исуса Христа.
Слава је рекао људима да у то тешко време, треба
обавезно раније припремити неку количину производа,
воде и свега неопходног. Обавезно треба имати со, зато
што соли неће бити никакве, а она је неопходна људима.
Све је потребно раније спремити. Још је Славочка рекао,
да треба раније припремити просту тканину, много ће
требати те просте тканине. Када сам га питала: „Зашто

тканине?“ Зато што тканине неће никакве бити, јер ће бити
велики пожари и то ће бити по свој земљи (не постављени
пожари, ни случајни него озбиљни пожари који ће имати
масовни карактер). Зато, по речима дечака, људи треба да
имају у залихи просту одећу (ланену), зато што синтетика
гори, а ланена тканина не гори одмах, него човек може да
успе и да је скине да не изгори. Ради заштите ногу од змија
и гадова потребно је имати гумене чизме, јер ће сва та
нечист допузати до земље. Славочка је саветовао чизме са
дебелим ђоном, зато што обуће неће бити никакве.
Потом је Слава саветовао да се створе залихе
неопходних лекова прве помоћи. Вратиће се старе и
заборављене болести а лекова за њих неће бити. Све
заразне болести, које је знало човечанство, вратиће се
али у жестокој варијанти. Сем тога појавиће се и нове
болести за које такође неће бити лекова. Сви људи ће се
192 у то време разболети и сви ће бити врло слаби, једва ће се
кретати и сва кожа људи ће бити прекривена тим гнојним
ранама. Људи ће просто наживо да труну, обрађивати
те ране неће имати са чим, зато што лекова неће бити.
И зато је потребно да људи имају много лекова (јода,
алкохола, хидрогена 3%, вате, антибиотске масти за ране)
да би те ране дезинфиковали и чиреве по кожи. Славочка
је страховао јер људи неће имати лекове. Потребно је
имати аналгин, левомицитин, тетрациклин и средства за
умирење. Потребно је имати и залихе воде да би те ране
испрали и обрадили. Такође је Слава рекао да ће нам
бити потребне керозинске лампе и керозин је битан за

преживљавање. Обавезно имати домаћи сапун, зато што
сапуна неће бити и тим сапуном мазати око рана и то ће
помагати људима. Затим, потребно је узети вату, завоје,
просте ланене тканине. Обавезно то све купити док су
нормални лекови. Већ сада су многи лекови лоши и они ће
престати да лече људе, него обрнуто, троваће људе. И људи
ће престати да одлазе у болнице, зато што ће се плашити
да ће бити отровани лековима а још горе кренуће да иду по
“бабама” и разним “екстрасенсима”. Званична медицина
ће бити умишљено разбијена. Биће страшна времена.
Славочка је казао да у то време неће бити потребни
уметници, глумци, певачи, композитори, људима неће
бити до тога. Наша блиска познаница, Славочкина учите
љица, Мадина, много је желела да њен син Марсељ добро
свира клавир и придавала том настројењу пуно снаге.
Славочка јој је саветовао да не врши притисак на сина да
учи за пијанисту (Марсељу је сада 30 година), јер људима
неће бити до музике. У то време неће бити потребни ни
уметници, ни глумци ни спортисти. Потребна ће бити
стара знања, по којима човек може одредити где копати
да би нашао воду и да би преживео. Вода ће нестајати са
површине земље и њу такође треба складиштити. Посебно
у централном делу Русије, вода ће нестајати. Са сваким 193
летом биће све топлије и топлије и воде неће бити а људи
ће ископавати земљу и тражити воду са надом да су дошли
до извора. А ујутру, говори Слава, устану а воде у бунару
поново нема.
Славочка је рекао да треба да имамо резерве „свете
воде“, пошто ће доћи време када ће вода да промени своју
структуру а света вода не мења своју структуру. Свету
воду треба имати у великој количини. Свету воду не треба
разблаживати (т.ј. мешати је са водом из чесме), јер она
губи своју светост и постаје обична вода из чесме. (пример
је наведен у првом делу књиге, када Славочка није хтео да
пије свету воду која је разблажена са водом из чесме)
Славочка је рекао да ће наступити такав период,
када ће се човечанство разделити: ко је за Бога, а ко је
против Бога. За тај кратки период, тим људима, који су за
Бога биће довољно „свете воде“ да би преживели до доласка
свог Спаситеља. Тако је рекао: „Њима ће то бити довољно.“

А, ти који су против Бога, биће изнурени од жеђи. Славочка
је рекао да су то људи који неће примити сатански печат
и њих ће Бог покривати таквом силом да ни један од њих
неће умрети од глади! Неко време ће им бити тешко, због
тога што ће се осећати у потпуности усамљени. На кратко
време осетиће потпуну самоћу у окружењу многобројних
непријатеља. Но, то ће бити врло кратко време. Славочка
је казао: „Тај, ко није предао Бога, ни један неће умрети
од глади.“ Они ће мало претрпети тешкоће и лишавања,
а потом ће Господ почети да им помаже. У то време, у
великим градовима и на централним трасама пута све ће
бити затворено полицијским патролама и хришћани који
нису издали Бога, сами ће бити принуђени да се крију
од таквог друштвеног система. Господ ће их покривати и
помагати им. Они ће Њега и дочекати, о другом Доласку
Господњем! Славочка је потом рекао: „Мамице, од тих
194 који нису предали Бога, ни један неће умрети!“
Славочка је рекао да ће пред рат са Кином, нашу
армију растурити. Биће заборављени мали градови, а
границу неће имати ко да штити. Сва војна техника биће
у „плачевном стању“, наша армија ће бити слаба и Кинези
ће се врло лако са нама обрачунати. У то време у Русији
ће бити полицијска држава. Армија нашој држави неће
бити потребна и уместо ње направиће се „бригаде брзог
реаговања“ да би свако незадовољство грађана гасили.
Оне ће се појављивати неочекивано, брзо, без буке и мало
противљење систему власти ће “гасити“ моментално. Тада,
када је то причао - врло је тешко то било поверовати.

Виша команда војске нашег града, чувши то шта
прича Славочка, тражила је сусрет са њим. Онда је мој
муж узимао Славу, ишао са њим на полигон и он је беседио
са највишим руководиоцима. Славочка је волео нашу
армију и бринуо се због тога што ће је растурити и уместо
ње ће саздати полицијске „бригаде брзог реаговања“, које
ће пред доласком Светског управитеља (т.ј. антихриста -
једног харизматичног вође) и мало противљење грађана,
установљеном систему власти –„гасити“ брзим реаговањем.
КИНЕЗИ ЋЕ ДоЋИ До UРАЛА

С лавочка је рекао да „сатана хоће да се разбукта рат
између хришћана и муслимана.“ Али, Бог то неће
допустити. „Хришћани и муслимани треба да се обједине,
зато што ће се подићи будисти.“ Слава је рекао да ће Русију
напасти Кинези и да ћемо морати да ратујемо са Кинезима.
Он је рекао како ће се то све десити. У почетку Русија
ће се дружити са Америком, а потом ће се Американци
посвађати са Кинезима. И онда ће се Кинези озлобити и
биће на ивици рата са Американцима, али Американци ће
се у последњем моменту уплашити и нахушкати Кину на 195
Русију. И Кина ће кренути на Русију. Пред самим ратом
са Кином, наша армија ће бити растурена, слаба, војна
техника у лошем стању и Кинези неће имати проблем да
се обрачунају са Русијом. Славочка је рекао да ће Кина
све изненада да заузме, део територије Русије. Они ће
дејствовати брзо, тихо, као „у папучама“, они ће ући у
нашу територију пошто код њих постоје пророчанства
(наша територија је бивша империја Џингискана) и они је
сматрају својом. Захват наше територије ће бити врло брз
и када направе тај десант на нашу територију, погледате
кроз прозор – тамо Кинези, у други прозор погледате
и тамо су Кинези, свуда Кинези. По неким местима ће
ићи крвопролиће јер ће ратовати за територију, северне
рејоне неће дирати, али ће нашу територију до Урала
захватити. Славочка је рекао да ће бити жестоки бој под
Јекатеринбургом и на Далеком Истоку ће бити силни
ратови, а наш град војни Чебаркуљ ће захватити без рата и

то десантом (упадом у територију).
Славочка је рекао да ће Кинези много беда направити
нашем становништву. Слава је био интелигентан дечак и
ни на кога се није обазирао. Када је видео шта ће радити
Кинези нашем становништву, он се изразио следећим
речима: „ У-у-у, косооки!“ Тиме је хтео да покаже колико
ће они бити жестоки. Слава је рекао да ће Кинези пролити
врло много крви. Они ће убијати наше мушкарце и децу
мушку и стерилизоваће наше становиништво. Слава је
тако рекао да ће толико мушке популације поубијати, да
ће „свештеници бити жене“. Изненадила сам се и питала
га: „Како то? Жена - свештеник? Тако не може да буде – ја
не бих могла“. А он се насмешио и рекао ми је: „Могла би
мамице, могла!“
Славочка је говорио да ће Кинези претварати
православне храмове и муслиманске мечете на будистички
196 манер. Унутра ће посадити свог Буду, кровове ће направити
по своме. т.ј., крајеви крова ће бити нагоре уврнути
као што граде у Кини домове, а испред ће поставити
изображење аждаје (дракона). А, тај дракон ће уместо
звона са продуженим звуком (Славочка је покушавао да
изобрази тај звук) звати народ на поклоњење Буди. Народ
ће кренути масовно да гоне у те будистичке храмове, да
би се поклонили Буди. Свакога који се буде противио
томе, да би заплашили људе, они ће оне који то одбију,
вешати на вратима тих просторија а нарочито свештенике.
Славочка је рекао, сви који се противе биће убијени или
обешени одмах. Пролиће се много крви. Кинези се ни са

ким неће „церемонисати“, ко се не поклони Буди – одмах
ће бити убијен. Њима ће бити свеједно да ли су пред њима
муслимани или хришћани, никога неће штедети. И зато,
знајући пророштва дечака, ти нови храмови који се граде
сада, мене то не радује, пошто знамо шта ће бити са тим
храмовима. Кинези ће много зла нанети нашем народу.
Тако ти људи, који по својој наивности, чекају Кинезе и
мисле да ће им помоћи, дубоко греше.
Славочка је рекао да ће Кинези доћи до Урала, код њих
ће се појавити „апетит“ и они ће хтети да иду даље у освајање
територије. Тада је рекао Слава: „Американци ће први пут
у свету применити на Кинезе ново психотронско оружје,
које ће деловати на ту расу и прогнати их. Но, дејство тог
оружија је такво, по речима дечака, да Кинези никада више
неће моћи да буду нормални. Допавши под дејство тог
оружја, они ће сви одреда имати исто понашање, стараће
се да код куће нађу само тамно место и стално ће дрхтати
телом од ужаса. И тај ужас ће са њима остати заувек, по
речима дечака, „они никада више неће моћи да дођу к
себи“. Славочка је рекао да је то оружје припремљено за
сваку расу, али први пут ће га Американци применити на
Кинезе, јер у њих је интерес на рачун Кинеза.
Славочка је рекао да ће Бог казнити Кинезе за сва 197
зла дејства и у Кини ће се десити две силне катастрофе. У
почетку ће код њих да се разилази земља, две земне стране
плоче ће почети да се разилазе и шав између тих плоча
почеће да се проширује и појавиће се огромна провалија
у земљиној кори која ће ићи „до саме преисподње“.
Дирекетно под тим плочама откриће се бездно или
преисподња (подземље, ад). По речима дечака „то ће бити
силна катастрофа на планети“, а провалија у земљи ће
бити тако дубока и ићи ће до саме преисподње (ада). У
ту провалију ће упасти много народа и она ће остати таква
и никада се неће затворити. Та провалија ће бити кроз
целу територију Кине. Још је Слава рекао да код Кинеза
постоје своја пророштва и они о тој опасности знају. Они
зато и хоће што пре да оду са те територије, зато што ће
много људи погинути. Поред те катастрофе и те дубоке
провалије, они ће имати још једну катастрофу, а то је
истицање силне радијације, дечак је рекао да неће бити

експлозија, зато што би о томе сви знали одмах - ово ће бити
цурење радијације. У једном великом граду Кине, Пекингу,
произићи ће силно цурење радијације, „да ће они замрети
од ужаса“. То није само њихова катастрофа, већ ће имати
последице на све становнике планете Земље. Славочка је
потом рекао: „Тајно од тебе мамице, ставиће ме у авион.“
Из Москве (како сам схватила тада у то време он ће бити
у Москви) ће га пребацити у центар те радијације у нади
да ће им он помоћи. „Но, ја им нећу помоћи - јер нема
Божије воље за то.“
КАТАСТРоФЕ U Р UСИЈИ
С
лавочка је рекао да је нуклеарни рат ништа у поређењу
са катастрофама које нам прете. Многи научници
198 данас немају мира због брзог топљења леда на Гренланду
и зато нашој планети прете поплаве. Славочка је рекао да
се лед топи, но нашој планети не прете поплаве. Обрнуто,
вода одлази са врха земље кроз пукотине на земљиној кори,
због којих ће се као последица појавити огромне провалије
и земљотреси. Слава је рекао да нашој земљи прете суше
и пожари. На земљи се накупило толико опасних агенаса
угљен моноксида и других, који су у ваздуху од човечије
неразумне делатности, што може сваки моменат да изазове
експолозију и никаква атомска бомба не може да се пореди
са тим. Али, Бог по речима дечака: „То неће допустити!“
Славочка је рекао да у космос летети не треба, зато

што када ракета лети у космос, она таквим начином
уништава атмосферу и образује рупу, кроз коју на Земљу
иде хлад и иде још неко дејство врло штетно за све живо
на земљи. А потом, када ракета лети обратно, из космоса
на земљу, она носи са собом невидљиве кристале, који се
задржавају у једном од слојева атмосфере, при чему они
имају способност да се деле и образују за човечије очи
невидљиву кристалну решетку. При одређеним условима,
који су саздани човеком, сва та кристална маса ће пасти
на земљу и све што она поклопи при свом паду, то ће бити
на први поглед као санта леда смешана са крвљу. Тај лед се
не топи, он се ни у космосу не топи и тако ће остати и све
то ће изгледати као ледено поље. Славочка је казао, да се
највише тих кристалних решетки накупило над Сибиром,
као и у тим местима где живе моји рођаци, коначно за
мене је то врло тешко.
Али осим падања кристалних решетки, Сибир угрожава
још једна катастрофа, а то је да ће бити силно захлађење и
то ће наступити изненада, једно време ће се плашити да
објаве температуру, али у неколико места у Сибиру биће до
минус 200 степени (то је космички хлад). Тамо где падне
из космоса то кристално блато леда и где ће бити такав
мраз – тамо ништа неће преживети. Славочка је рекао да се 199
људи вољно користе Земљом и не знају да је наша планета
врло трошна и да је страшно то шта су са њом урадили.
Без контроле, вађењем из земље нафте и гаса, људи су сами
направили у земљи те пустоте. Слава је рекао да се земља
од дна подгрева, а при отопљењу климе те пустоте изнутра
врло брзо ће почети да се круне и обрушавају. И танак слој
земље, на који ми газимо, ће због тога бити све тањи и
тањи... И на крају ће се све на земљи изненада обрушавати у
провалије на великој дубини. Дубина тих провалија ће бити
тако огромна, да ће људи који се нађу у тим провалијама
видети на чему Земља почива, т.ј., беле стубове од
сталактита, на којима она стоји. Дно тих провалија биће
суво, али дубина ће бити тако велика да је немогуће извући
се из њих. Преживели људи у тим провалијама ће дизати
главу да би видели у какву дубину су упали, али уместо
неба, као са дна бунара, видеће на врху малу рупу, која
личи на мали облачић. А са врха у ту дубину ће падати

огромни пластови земље и камења. Славочка је испричао
такву тужну историју, „ иду два преживела човека, они су
из једног града и они иду и разговарају. Један од њих иде
напред, обилази камен а други позади. И тај човек који иде
напред, не чује да други не одговара на његова питања. Он
се окреће и види да је он мртав, њега је убио летећи камен
са врха. И он је остао сам у тој каменој замци. Он види
потом, да на њега лети са врха огроман камен, од очајања
не покушава да се склони већ обратно, иде према њему..., и
поставља своју главу... Ето, у таквим бедама ће се налазити
људи, који су пали у те провалије.
Славочка је рекао тамо где се ископава нафта, увек ће
бити провалија од тога. Посебно ће их бити у Башкирији.
Тамо се налазе четири града, под којима је узимана нафта
и образовала се огромна провалија. Наступиће такав
моменат, када ће се та земља која је остала као слој при
200 врху, заједно са та четири града обрушити унутар земље у
те провалије. И Славочка је казао да ће се та четири града
одвалити у огромну дубину из које нема излаза.
Славочка је рекао својој учитељици, Мадини
Хакимовој, да ће се град Ишим, баш тај њен родни град,
потпуно одвалити под земљом, зато што су пола века испод
тог града узимали из земље нафту и зато су образоване
огромне провалије и када почну врућине, тамо ће почети
са врха да се круни земља, а потом ће се он одвалити и
нико се из њега неће спасити. Ето, таква катастрофа ће се
десити у рејону Башкирије, по узроку човечије делатности.
А Мадини су тамо рођаци тамо јој је прошло детињство и

наравно да је страшно знати ту судбину која очекује њен
родни град.
Питала сам Славочку да ли Чељабинску прети та
опасност? Он ми је рекао: „Сва тешка здања, сви заводи
и фабрике, које су изградили људи, све ће кренути да се
проваљује“. За један од Чељабинских завода је рекао:
„Наступиће такав моменат, када у Чељабинску неће бити
струје, ни грејања и сви гигантски заводи ће стати са радом,
стајаће тако опустели и тамо ће бити само један стражар. И
једном ће тај стражар видети да земља под његовим ногама
као оживљава и он ће из све снаге да бежи, а сав завод ће
се сурвати у ту провалију, нико неће погинути а ни тај
стражар који ће успети да побегне“. И још је Слава рекао
да та слика неће бити само у Чељабинску и Башкирији –
тих провала ће бити свуда по свој планети.
Но, провале, нису крај свих беда. Славочка је казао да
ће се земља клатити као пијана на све стране. Тако ће се
земља клатити и покретати у разне правце и разилазити
се... И по свој планети биће једно те исто... Питала сам га
за град Одесу, зато што тамо живе наши рођаци, рекао је
„град Одеса ће се разилазити“. То покретање огромних
комада земље биће свуда у свету, земља ће бити нестабилна
и почеће да се покреће у свим правцима „као пијана“. 201
Слава је био врло друштвен дечак и он ми је рекао о
свом разговору са једним официром. Тај официр је градио
гаражу а Славочка му је рекао да „тако градити гаражу не
треба, треба је градити другачије“. Официр га је запитао
одакле он то зна? И Слава му је рекао да ће се у будуће
земља „покретати“ и да ће његова гаража да „пође“ и да ће
се она таквим образом разрушити. Славочка му је рекао
како да направи гаражу да се то не деси, али он му није
поверовао и одбио је савет. И како ми је рекао, када то
све крене, сетиће се он нашег разговора и схватиће да је
истина то што сам му говорио.
Славочка је рекао да ће се на Уралу десити јак
земљотрес. Недалеко од нас је диван град Златоуст. Он је
окружен горама и налази се као у чаши. А више по нивоу,
међу горама налази се језеро. Славочка је рекао да за време
јаког земљотреса, то језеро као чаша са водом, окренуће
се и поплавити сав град. Град Златоуст ће бити заливен

водом и камењем, после великог земљотреса и то ће бити
тако брзо, да ни једно куче неће успети да побегне. Превоз
ће ићи након тога само до тог места, где је некад био тај
град, а даље неће бити железничке пруге нити ће се више
успоставити. А, Москва по речима дечака, сазнавши за ту
катастрофу на Уралу, “неће ни помислити да помогне“!
Цео град ће на тај начин погинути, а Москва неће дати
никакву помоћ за то. Још је Слава рекао да ће се на Уралу
река провалити и отићи под земљу и цео град ће остати без
воде.
Када је код нас била у гостима монахиња Јелисавета
из Верхотурског манастира, она је изнад свега спомињала
пророштво дечака о њиховом манастиру, да за време
силног земљотреса на Уралу, Верхотурски манастир неће
пострадати и око њега ће бити такве дубоке провалије,
да ће манастир бити недоступан, толико ће бити дубоке
202 провалије тог дела Урала.
А овде у Чебаркуљу, по речима дечака, посебних
рушења од земљотреса неће бити. Славочка ми је рекао:
„Мамице, код тебе ће се само расути у ормару све стаклене
посуде, порушиће се дечији вртић, који ће се непосредно
пред земљотресом обновити“. И заиста већ шест година тај
дечији вртић ремонтују и још увек је у ремонту. И још је
видно да тло под њим није стабилно и оно је у ремонту,
осипа се и тиме се попуњавају те настале пукотине.
Славочка је рекао да у моменту рушења од земљотреса,
нико неће бити у том обданишту и нико неће погинути.
Град Миас, по речима Славочке, такође неће пострадати

од земљотреса, тамо ће се поразбијати стакла у неколико
домова и разрушити се један дом који се налази поред
железничке станице. Нисам била тамо и нисам видела тај
дом, Славочка је рекао да је то дом стараца (двоспратни) и
да он „није добар, тамо је силни полтергејт“(нечисти дух).
Славочка је рекао како ће страшну судбину имати
Москва, као резултат њеног испразног живота. Рекао је:
„Мамице, наступиће такво време, да ће људи врло лоше
живети, људи неће имати посао и у неколико места људи
ће просто умирати од глади. А Москва уопште никоме неће
помагати, она ће живети празно и весело, људи ће се тамо
веселити и организовати фестивале... Због тако празног
живота, она ће кренути да се проваљује у земљу, не одмах
него постепено“. Славочка ми је показао својим палцем
на длану, како ће се Москва провалити: „У почетку она ће
нормално стајати, потом ће се нагнути нагло на једну страну
а затим сурвати у земљу. И у почетку ће се провалити на
такву дубину да ће још бити видан врх Кремља са звездом.
А потом, када Исус Христос стане својим ногама на Црвени
Трг, тада ће се Кремљ дефинитивно провалити у земљу.“
Када се повела реч о граду Санкт Петербургу, рекао
је да ће га залити подземне воде. А разговор је почео
тако што сам га питала: „Славочка, зашто људе тако 203
дубоко сахрањују?“ Ствар је у томе што сам много пута
слушала о томе, што су од старина по лекарској грешци
сахрањивали живе људе, који су пали или у летаргични
сан или су пали у дубоку несвест. Од тога ми је остао у
души осећај ужаса да су живог човека сахрањивали у гроб,
закивали ексерима и закопавали два метра под земљу. Ето,
зато сам га то и питала и још сам додала да је у Израелу
обичај да сахрањују људе у пешчерама одакле је могуће
и да се човек извуче - ако оживи. Славочка се насмешио
и рекао ми: „Мамице, не сахрањују свуда дубоко“, а онда
сам му рекла: „Како не свуда? Ти си говорио да трупни
отров је врло штетан и треба га закопати дубље...“ Он ми је
потом рекао: „Мамице, у Санкт Петербургу не сахрањују
дубоко, јер се тамо подижу подземне воде и у почетку
ће људе сахрањивати дубље у земљу. А када се те воде
буду све више подизале, они ће сахрањивати све плиће.
А потом ће дозволити да се стави гроб на гроб и свеједно

вода ће се и даље подизати. И коначно доћи ће до тога, да
превезу усопшег на гробље и сандук спуштају у то блато
подземних вода, брзо, опет са тим блатом прекрију сандук
и оду са гробља. Таквим начином ће се Санкт Петербург
заливати блатом подземних вода. Он није рекао да ће се
Санкт Петербург залити од поплаве, него да ће га затопити
подземне воде.
Славочка је рекао да ће масонски управитељи, који
владају Русијом, после провале Москве отићи из Русије у
Немачку, у град Бон, одатле ће управљати народом. И из
Бона ће слати „бригаде брзог реаговања“.
Славочка је казао да у центру Русије већих провала
неће бити осим у Москви. Центар Русије ће задесити друга
беда – тамо ће почети да нестаје вода. Због нестанка воде и
суше почеће умирање природе, исушиће се шуме и вратити
се све болести. Људи ће преживљавати, али живот ће бити
204 јако тежак. И зато је Славочка рекао да житељи централне
Русије треба да направе залихе воде, а посебно „свете
воде“. Света вода чува своја својства 40 година и дуже. Ако
се са страхопоштовањем чува, њој се ништа неће десити.
Свету воду у судовима закопати дубље у земљу, да је нико
не би нашао. Последњи хришћани ће имати довољно свете
воде, до доласка Господа.
Још је Славочка рекао, да ће се у то тешко време наћи
један човек из Централне Русије, који неће размишљати о
себи него о другима и да ће направити један лек од брезе.
У то време ће људе силно болети глава и тај лек ће масовно
помагати људима. Како сам га разумела, тај лек није само

против главобоље, он ће помагати од свих тегоба. Тај човек
ће направити тај лек и за свој проналазак неће тражити
ништа, а могао би постати врло богат због тога, али он ће
размишљати само о томе како да помогне људима, а не
да стекне себи корист. Он се осмехнуо и рекао: „Мамице,
како је он добар човек!“
Славочка је рекао да ће се у Чебаркуљу сачувати
вода на једном месту а потом ће и она пресахнути. То је
говорио о нашем крају кога сада зову “крајем језера“. Овде
око језера је пијаћа вода. На Уралу ће више него другде
преживети народ, зато што ће се овде сачувати вода. Вода
ће у то време изменити свој састав и биће смрдљива, по
изгледу ће бити као крв умрлог човека. Сунце ће толико
жарити и толико ће бити топло да ће људи ту смрдљиву
воду кувати на тој топлоти Сунца, поставиће је на камен и
она ће кипети, а потом, такву топлу и смрдљиву воду, они
ће пити.
И тако је почео разговор са Славочком о Прибалтику.
Рекао је: „У то време Прибалтика ће бесно наступити против
Русије, толико има националне гордости код њих, јер је
та земља изнедрила пуно небожитеља, тако да је у мени
створио осећај непријатности према њима. И онда сам га
питала: „Шта ће бити са Прибалтиком?“ Одговорио ми је: 205
„Мамице, код њих ће бити исто проблеми. Тамо ће се у сред
белог дана на мору појавити огроман талас, биће сунчан
дан и ништа неће наговештавати катастрофу. Никаквог
земљотреса неће бити, никакви прибори и дозиметри неће
показивати било какве измене, све ће бити у норми. И
насред те тишине и покоја море ће се изненада подићи –
огроман гигантски талас и поплавити све што је насељено
људима. Тамо ништа неће остати, ни једна олупина, све
ће се смити тим таласом. Таква ситуација ће бити и у
Владивостоку. Тамо ће се без сваког упозорења подићи
огроман талас и обрушити на сву околину Владивостока,
остаће само један улични стуб читав. Славочка је рекао да
ће се по читавој Земљи подизати огромни таласи и то ће се
просто дешавати по читавој Земљи.
Славочка је казао да ће се велика катастрофа десити
на Црном мору. Он је потврдио да га уопште неће бити.
У Новом веку Црно море неће постојати. Десиће се

катастрофа са њим и објаснио је да по дну Црног мора
давно гамижу микроорганизми типа црва. Ти црви на дну су
велики и вода је због њих тако тамна. Ти микроорганизми
ће створити гас водоник-сулфид. Тог гаса се накупило
толико много као вода у чаши, а одозго је само танак
слој воде. Тако је Црно море огромна чаша водоник-
сулфида са малим слојем воде на врху. Слава је рекао да
ће на Црном мору бити силна и моћна експлозија тог гаса.
Он ће бити тако моћан, да ће достићи највише слојеве
атмосфере. А у тим највишим слојевима атмосфере се
толико накупило хемијских отпада човечије делатности и
од те експлозије распламсаће се и небо и све ће горети.
Људима ће изгледати да гори и вода и земља и небо, такав
ће бити утисак! То ће бити прва експлозија. А потом ће
бити још неколико експлозија, али не такве снаге. Једна
од приобалних страна (Турска), ће се претворити у пепео.
206 Али, Црно море неће нестати одмах, него ће постепено
горети и горети и на крају ће сасвим ишчезнути. Славочка
је рекао да Црног мора више неће бити на планети. У
Одеси живи Славочкина сестра од стрица и када се буде
десила та експлозија, деда Јура ће у то време бити на послу
(он је морнар и налазиће се у луци), а код куће ће бити
Оља. Када са мора пође пожар на град, она ће се од ужаса
сакрити у неку цев која се налази у њиховој башти. Затим
ће деда Јура дотрчати из луке и са великим трудом ће је
одатле извући. Славочка се задивио како је могла да се
смести у ту малу цев, невероватно?! Са огромним трудом
отац ће је извући из те цеви, сву мокру и прљаву и дрхтаву

од страха. Слава је рекао да она сама не би могла одатле
изаћи и не гледајући на то да је болесна (има астму), она
ће преживети, „јер ћу јој ја тада помоћи“. И Одеса ће
пострадати од те експлозије, али ће деда Јура и Оља остати
живи, јер ће им Слава помоћи! А када буду провале у
Москви, Славочка ће многима помагати, нарочито деци.
И нашем рођаку – уметнику, који је насликао Славочку,
такође ће помоћи да се спасе. У Москви живи Славочкин
брат Александар, када смо били код њега у госте он је за
10 минута направио портрет Славин, на којем је успео
тако дубоко да изрази Славочкине очи. Слава је рекао да
ће у Москви произаћи провале, и он ће извући свог брата
Александра из те провале. Потом је рекао да ће анђели
спасавати људе и врло много људи ће бити спасено.
Још је рекао за катастрофу која ће се десити на
Кавказу. На Кавказу ће бити бескрајни рат и веома много
наших младих ће изгинути и биће проливено много крви.
Сав Кавказ ће се залити блатом, т.ј., са Кавкаских гора ће
кренути потоци блата и то блато ће од Сунца да се засуши и
зацементира и тако ће остати само мања острва на којима
ће се сачувати живот, а у основном ће то бити у горама. И
све ће бити под дебелим слојем исушеног блата. Ето, таква
катастрофа ће се десити на Кавказу. 207
ДОПУНА КОМЕНТАРА ГЛАВЕ
„КАТАСТРОФЕ У РУСИЈИ“
ПОДЗЕМНО МОРЕ МОСКВЕ
Московљанима прети велика опасност, више него
што је то финансијска криза или Трећи светски рат.
Власти Русије о тој опасности знају но скривају је од
житеља Москве. Академик Губкин је спровео геолошко
истраживање са циљем проналажења нафте, непосредно
под Москвом и њеним предграђем. Уместо нађене нафте,
академик Губкин је пронашао огроман водени резервоар
који је део мора, који је у своје време покривао Средњеруску
равнину.
Како је део тог мора напунило гигантску пукотину
под територијом града Москве? По подацима геолошких

истраживања, установљено је да се основа подземног мора
налази у пределу Московских прстенова, т.ј., аутопута
на неколико излаза и њено растојање се мери од 5 до 30
км. Дубина подземног мора до данашњег времена није
утврђена, али је утврђено да се горњи слој воде састоји
од пијаће воде и тек на дубини од око 1300 метра од
површине мора почиње слој морске воде насићене сољу.
Подземни свод мора је различито удаљен од разних места
земног покрова који дели Москву од мора и то ближе
центру Москве та дебљина земље је 500 метара, у неколико
места централног дела Москве она је 300 до 400 метара, а
у приградском делу Москве, дебљина земље која дели од
подземног мора је 900 до 1000 метара.
Тако представите себи, дом у коме живе људи од
подземног морског бездна одељује слој земље у просеку
од 500 до 700 метара! Сви ти факти су познати и изложени
208 у специјалној научној литератури. Из каквих фактора се
састоји катастрофална опасност, коју скрива руска власт?
Први фактор, закључује се у томе, тај врло танак слој
геолошке површине, који одељује Москву и Московљане
од подземног морског бездна, ослабљен је природним
провалијама које се појављују у виду подземних стена по
дну мора.
Други фактор, тај танки слој земљине површине
нарушен је и ослабљен многобројним дубинама човечије
делатности, копање линија метроа, многим руским
бункерима који су били склоништа за руску војску за
случај атомског рата.

Трећи фактор, закључује се у томе што при интензивној
градњи Москве, више од 5000 река и рукаваца је пуштено
у подземне колекторе. Подземни колектори су давно
трошни и те подземне реке су пробиле огромне провалије
у дубоким слојевима тла под Москвом.
Сви ти фактори су довели до катострофалног
ослабљења горњег слоја земље, која одељује Москву од
подземног мора. Посебан фактор који доприноси још
додатном ослабљењу тла је интензивна изградња на
територији Москве, огромних здања. За темељ тих здања
користе десет хиљада а не ретко и сто хиљада кубних
метара бетона. Таквим начином се врши гигантски
притисак на тло, на којем стоји град Москва, које је иначе
већ ослабљено, а под њим подземно бездно.
Неко време средства масовног информисања РФ,
регуларно и сваки дан су говорили о провалама тла у
разним деловима Москве. Неки део тих провала је био
условљен поставком мреже цеви за грејање гасом, али
у већини случајева провале су произилазиле из дубоких
слојева земље.
Сада руска СМИ о провалама сложно ћуте и продужа
вају да ћуте.
209
КАТАСТРоФЕ ЋЕ БИТИ
U ЦЕЛоМ СВЕТ U
С
лавочка је казао да ће Американци „самоуништити“
две велике једнаке зграде и када сам видела на ТВ-у
како су експлодирала два торња ВТЦ у Њујорку, у почетку
нисам поверовала. Чинило ми се као да је фантастичан
филм, који су Амерканци снимили, како то они само знају.
То је мени изгледало тако фантастично и невероватно и
једва сам поверовала да је то све истина. Видела сам да
су то заиста биле две једнаке високе зграде и помислила:
„Како си ти то Славочка све видео?!“ Нисам у почетку
веровала да се то све десило, али када сам заиста видела
како су авиони летели право у те куле и како је рекао

дечак: „Да би изазвали ефекат терористичког напада.“
Даље је Слава рекао, да ће у Америци злоумишљени
људи разорити један велики мост, сами ће га разрушити.
Тај мост има стратешки значај и он ће бити уништен
умишљено. Славочка је рекао да ће код неких бити таква
мисао, „да су неки помогли да се уништи“, но, потом ће
поверовати да се он сам порушио. А на самом делу неки
су заиста помогли да се он поруши. И сасвим недавно сам
сазнала, да је у Америци био разрушен мост и сумња је
била да је то био поново терористички акт.
Остало је још једно пророчанство о Америци, Славочка
је рекао да ће кип Слободе такође разрушити до темеља. За
време експлозије, он ће се тако подићи као да је оживео,
потом ће задрхтати, завибрирати, учинити корак као да је
жив и почеће да се осипа на комаде. И те статуе у Америци
више неће бити. А то ће радити једне те исте снаге – те
210 којима то треба.
Славочка је такође рекао да ће код нас у Русији изази
вати експлозије домова. Ја сам се томе зачудила и питала
га: „Ко ће те експолозије изазивати да би уништио домове
људима? Коме то треба?“ То ми уопште није улазило у главу.
У то време слушати то је било невероватно. А Славочка
ме је погледао и рекао: „Сами ће постављати експлозије!“
А одговорити на то нисам могла, сећам се да сам само
махнула руком и изашла. Потом, кроз неких десетак година
то се на моје очи збило. Када су у Новостима објавили, да
су домови у Москви и другим градовима експлодирали, да
су то изазвали неки терористи, ја то нисам поверовала -

зато што је Славочка рекао „да ће они сами то радити“.
Потом сам питала Славочку: „Да ли ће свуда на
планети нестајати вода?“ Он је рекао: „Негде, у неким
местима, водом ће се затопљавати територија, на пример
Енглеска ће бити потопљена водом и њихови владари
знају о томе, али они и даље „не желе“ да верују. И тек
када се после суше деси поплава, која неће одступити,
онда ће се стварно замислити... И када се дође до тога да
ће само Лондон бити без поплава, а остали део територије
ће већ бити под водом, тада ће се они брзо евакуисати у
Центар Русије“. По његовом пророштву центар Русије ће
изнајмити Енглези за живот.
Славочка је казао да ће велике катастрофе бити по
читавом свету. Поплавиће се и Ирак, тамо ће злоумиш
љени људи специјално разлити нафту у велико језеро
са пијаћом водом. За ту земљу која има топлу климу и
дефицит пијаће воде - то ће бити велика катастрофа. И
због загађења делова тог језера погинуће у њему све живо.
Структура воде ће бити таква да се неће моћи пити. Они ће
сабрати нафту која се излила наводно, али како очистити
воду? И Славочка је рекао да ће њега авионом превести
из Москве, „положити ме на брег право у воду и узети
моју руку и ставити је у воду - И ЈА ЋУ ИМ ПОМОЋИ!“ 211
Славочка је говорио да ће у Израелу почети рат. Тај
рат ће бити жесток и завршиће се тиме, што ће мусли
мани – арапи, у потпуности заузети Израел и Јерусалим.
Славочку су задивили Јевреји, он је рекао за њих „да ће
пројавити чудо од своје храбрости, окружени са свих
страна муслиманима они ће се храбро борити, али
свеједно биће побеђени од стране муслимана - арапа“.
Потом је Слава рекао да ће муслимани силно оскрнавити
наше хришћанске светиње, чиме ће силно разгневити
Бога. То раније нисам говорила, али Славочка је рекао,
да ће муслимани тамо толико све оскрнавити, само што
тоалет неће направити. Ето, до таквог степена ће то бити
све оскрнављено! То све ће силно разгневити Бога и Бог ће
казнити муслимане. (не сећам се шта ми је рекао, каква
ће бити та казна) Ето, такве безобразлуке ће учинити
муслимани са хришћанским светињама у Јерусалиму.
ЉУДИ НЕ ЗНАЈ U ТАЈН U

СТВАРАЊА СВЕТА
С
лавочка је казао да људи не знају Земљу на којој живе.
Рекао је да је Земља велика планета, али ми живимо у
маленом делу те планете, коју нам је Господ дао. Све остало
је сакривено од човечијих очију. Питала сам га: „Славочка,
да ли космонаути лете по кругу Земље?“ Одговорио ми
је: „По чему мамице? Може и по полукругу.“ Славочка
је рекао да људи знају мали део Земље, а све остало је
сакривено од људи. Као у бајци када се говори „поћи ћу на
крај света“ а то тако и јесте на самом делу. Сећам се како је
Слава цртао и детаљно говорио о устројству наше планете,
када је разговарао са научницима који су му долазили.
Славочки су долазила два научника из Москве. Они су
212 нам показали своја документа и рекли да су они завршили
Институт у Москви и хоће да попричају са Славом. У почетку
су разговарали са њим из радозналости - снисходљиво као
са малим дететом. Потом, кроз неко време, видим изразе
лица који су задивљени! Потом су лица била усресрђена
и пажљива и како се види нису очекивали да ће им дете
говорити такве ствари. Сећам се да им је мој муж скувао
кафу, они су је брзо, брзо попили а онда продужили свој
разговор са Славочком. Када им је Славочка објаснио
да у Земљи постоје огромне пустоте, они су га питали:
„А, откуда то знаш? Ми тек својим истраживањима
покушавамо да то утврдимо!“ Потом су они Славочку још

нешто питали, он им је одговорио, а онда су му они рекли:
„Слава, то што нам ти говориш ми лоше разумемо. Да ли
би могао, то што нам говориш, у математичке формуле да
изразиш?“ Када сам то чула помислила сам у себи „какве
математичке формуле детету од осам година?“ Они су
га тако снисходљиво погледали, а онда је он почео да им
диктира дугачке математичке формуле... И што им је он
дуже диктирао то су они били више у недоумици и рекло би
се и неразумевању, јер се то видело на њиховим лицима. Ја
сам их тако зачуђено погледала, да су ми се они обратили
са речима: „Валентина Атанасјевна, ви се умирите, та
формула говори о томе да су под нама огромне пустоте.
Ми смо тек почели да истражујемо о томе - што нам је
Слава говорио. Код нас цела група научника ради на томе,
имамо пуно посла на том пројекту. А Слава нам је само
потврдио наше претпоставке о томе. Покушаћемо, када
стигнемо у Москву, да својој групи изложимо значење тих
формула које нам је Слава дао“.
Када су они поново дошли код Славочке, он ми је
казао, дословно „да они ништа нису схватили из тих
формула!“ Али, свеједно Славочка им је веома много рекао
о слојевима Земље, о космосу и уопште о устројству овог
живота на Земљи! И ја сам се уплашила за тог ученог, после 213
таквих информација које је добио и питала га: „Да ли сте
ви крштени?“ Он ми је одговорио: „Не“, јер је по рођењу -
Татарин и за себе је рекао да је неверујући. А онда сам му
рекла: „Пришли ви вери или не пришли - како ће те ви са том
информацијом отићи пешке у вашу гостионицу (хотелска
соба)?“ То сам га питала из разлога што су код нас дошли
врло рано, а отишли врло касно, тачније био је први час
после поноћи. Онда сам му поновила: „Када се будете сада
враћали, ако се нешто необично на путу деси, ви обавезно
реците: „Господе, спаси!“ И он је пошао... А његов друг
је отишао раније пре њега. Тако смо се растали. Прошло
је неко време, он се враћа код нас – али крштен! И казао
нам је своју историју о томе: „Сећате се када сам изашао
од вас ноћу пешке у Чебаркуљску гостионицу, она је била
недалеко од станице, било ми је потребно по процени два
километра да пређем. Пошто се занимам спортом, за мене
је то растојање сасвим мало и брзим кораком сам пошао

рачунајући да ће ми требати око двадесет минута. Идем,
идем... Али по времену које пролази осећам да је то дуго, а
око мене само шума, шума и шума... И никако не могу да
дођем до гостионице. И колико брзо идем, све једно, једно
те исто се дешава. И тада сам схватио да се самном дешава
нешто страшно и језиво. Онда сам се сетио вас и завикао:
„Господе, спаси!“ И тог истог момента као да ми је пелена
спала са очију или да сам се тек тада пробудио и показало
се да сам неким начином прошао мимо гостионице, потом
прошао кроз читав Чебаркуљ, ушао на гробље и од гробља
кренуо на централну трасу за Чељабинск! И испред мене
на путу, стоји светла наранџанста лопта, а унутар ње нека
„створења“ стоје, било их је двоје – троје и они стоје и
гледају ме злобно. И тада, не памтим са каквом брзином сам
дошао до улице која иде према гостионици! Мени се чини
да је то било не више од пет минута! И после тог случаја,
214 ја сам се крстио.“ Сећам се како је тај научник рекао, да по
речима Славочке у Земљи постоје такве пустоте под нама
које су тако огромне и дубоке да километрима иду у низ.
Славочка је рекао да Земља није округла, да се она
не окреће и да никаквих задржавања земљине орбите не
треба радити, јер је то врло опасно. Славочка је казао да
се у будућности Земљи приближава огроман метеорит и
када он буде у видном пољу, то ће се људи ужаснути од тога
колико је он огроман. Људи себи не могу то представити
колики је тај метеорит. Али како је рекао „Бог неће
допустити ту катастрофу, да он падне на Земљу.“ Како
сам схватила, Земљу угрожава много већа катастрофа,

детонација целог земљиног омотача, т.ј., атмосфере коју су
људи начином који се више не може поправити - отровали
хемијским отпацима и крајње истањили омотач својом
варварском делатношћу. Славочка је рекао да све може у
било који моменат да експлодира и да се уништи небо и
Земља. Али, Бог по речима Славе то неће допустити. Бог
уопште неће допустити да људи униште Земљу! А они
реално то могу урадити. Безумље човечије дошло је до
таквог степена, да људи реално могу да погубе атмосферу
и Земљу. А Славочка је веома бринуо за Земљу, он по трави
није ишао, да би схватили, бојао се цветић са поља да
покида. И када је видео шта људи раде, схватате како је њему
било тешко. Он је радио све могуће да би помогао људима,
објаснио им и казао им потребно. Сећам се како је говорио
научницима о настанку Земље и о том какви су слојеви у
њој. Рекао је да су у Земљи огромне пустоте, али људи их
не виде, покушавају да изуче земљу из космоса, зато што су
те пустоте у земљи покривене слојем радиоактивног песка.
Људи не виде те пустоте и диносаурусе, који обитавају под
земљом. Све говорим онако како ми је Славочка говорио.
Затим је Славочка рекао да део Земље на којој ми живимо
личи на полусферу. Он је рекао: „Мамице, како су у стара
времена цртали земљу у виду полусфере која стоји на 215
три стуба – ето, тако и јесте.“ Тако се земљина полусфера
покоји на три бела стуба од сталактита. Славочка је казао да
су ти сталактитни стубови тако бели и јаки, као кљове код
слонова. И ти стубови стоје на води и вода све то издржава.
Наша земна површина и ти стубови од сталактита под њом
и природни слој воде су као шкољка огромног балона иза
које почиње бездно и преисподња (ад). До нас, на земљу, на
све начине и путеве, демони покушавају да допру, а људи
им у томе помажу копајући огромне кратере и рупе. И не
треба се изненађивати када из тих рупа промиле на земљу
разна непозната створења (чудовишта и монструми) типа
„аљошенке“ и т.д. Не треба да се наносе такве страшне
ране Земљи, јер самим тим људи помажу злим духовима
да изађу на површину земље.
Славочка је рекао о нашој, земљиној атмосфери да
је треба чувати. Људи су толико загадили атмосферу
издувним гасовима и другим хемијским отпадима од своје

делатности, у њеним највишим слојевима се накупило
веома много тога. И по томе нуклеарни рат, није ништа
поредећи са том катастрофом, која прети Земљи. Рекао
је да је наша земља веома осетљива и заштитни омотач
земље су људи толико истањили да може у сваком моменту
да се деси експлозија која би на самом делу уништила и
атмосферу и Земљу. Али, како је рекао „Бог неће допустити
да Земља погине!“ Сећам се да сам га једно јутро послала
да се прошета јер је било дивно време. Изашао је и враћа
се после краћег времена - сав у сузама. Није плакао него је
ридао, а таквог сам га видела само једанпут у животу. Питам
га: „Славочка, ко те је наљутио? Шта се десило?“ А он ми је
онда рекао: „Мамице, шта су људи урадили са небом! Оно
више није плаво, него је такво као када је горела нафта код
Садама Хусеина.“ Славочка је био дубоко потресен тиме
што је њему било откривено. Истинска боја неба није плава
216 него црна... Слава је због тога проплакао цео дан. И још је
рекао да наше небо треба чистити и небо и Земљу и воду и
све то ће чистити Господ када дође на Земљу.
Можемо навести још један пример: када је говорио
о лажним чудима антихриста , Слава је рекао „да ће
антихрист радити много фокуса и лажних чудеса , везаних
са масовном хипонозом.“ Слава је рекао да ће антихрист
са неба низводити реални огањ. Биће то по простом
узроку, у атмосфери по кривици човека скупило се толико
запаљивих опасних хемијских елемената, што низвести
огањ са неба- за бесове (демоне) не треба никакав посебан
труд, и зато ће антихристу бити лако да људима покаже

стварни „огањ са неба“.
Славочка је казао да ће наступити такво време да ће
са неба почети да се дешавају страшне ствари. Он је казао:
„Како брест гори и сагорева, тако ће горети и један слој
неба.“ Слава је рекао да ће се то десити моментално.
Поредио је гореће небо са брестом, зато што брест брзо
гори. Сећам се како је покушао да ми објасни: „Како брест
брзо гори и савија се и сагорева, тако ће изгорети један слој
неба.“ И небо ће после тога добити другу боју, добиће боју
јоргована, а облаци ће бити све нижи и нижи... Небо ће се
спустити и биће силан притисак код људи и почеће да их
боли глава. Људима ће бити врло тешко. Томе се додаје и
недостатак добрих лекова. Лекови ће бити одвратни и људи
ће се тровати „на смрт“ од њих. А глава ће да их боли све
јаче и јаче. И Славочка је рекао да ће професор професору
давати по пола таблете правог аналгина. И једном нашем
добром човеку даће се да измисли лек од брезе који ће
масовно помагати људима. Славочка се веома дивио том
човеку, који се тако трудио да помогне другима. А живот ће
бити несносно тежак. Људи ће буквално падати од глади,
жеђи и главобоље.
Једном сам питала Славочку о Сунцу као о планети.
Рекао је да унутар Сунца, т.ј., у његовом центру није тако 217
топло као са спољашње стране и да је Сунце као ужарена
лопта. Да би човек видео шта представља Земља и какве
су њене размере, потребно је погледати је са нивоа Сунца.
Са нивоа Месеца, ми њу не видимо целу толико, са нивоа
Сунца она се може видети цела као и шта она представља.
Како сам схватила Славочку, наша Земља је толико велика
(не тај мали део на којој ми сви живимо), јер она се може
видети само са великог одстојања – са нивоа Сунца. На
Земљи и под земљом је врло много тајни, које људи и не
претпостављају.
Једном је код нас била у гостима моја сестра. Славочка
се врло ласкаво увек обраћао мени: „Мамице, ти си драга,
ти си моја „синеваја“.“ Сестра је то чула, заинтересовала
се и пита ме: „Шта је то „синеваја“?“ Ја јој рекох: „Ти га
питај!“ Може бити да то нешто значи, онда смо га питали
и он је одговорио: „Људи мало знају о својој планети.
Посреди Тихог океана постоји такво место, где расте један

јединствени у свету - цветић. Њега нико од људи није видео.
Тај цветић расте под водом (подсећа на локвањ), огромних
је размера и врло је диван. И он је –„синевај“.“ Ето, тако
необичне ствари нам је говорио Славочка. То је још једном
потврдило истинитост речи које је Слава рекао: „Да, људи
ништа не знају о својој планети.“ Ми заиста ништа не
знамо - ни о себи, ни о планети на којој живимо, ни о аду, а
тим пре ни о Рају. Створени Богом свет, то је тајна за људе.
Допуна и коментари главе

„ЉУДИ НЕ ЗНАЈУ ТАЈНУ СТВАРАЊА СВЕТА“
„ЈА ЋУ УТВРДИТИ СТУБОВЕ ЊЕНЕ“
(Псалм 75, стих 3-4 )
218 М
ноги људи са неповерењем се односе према речима
дечака Вјачеслава, о томе „да Земља није округла“,
да се она налази на стубовима и да она није изучена. Како
је чудно, те речи управо одговарају у буквалном смислу
учењу Светог Писма. Заиста, наша Земља није округла
она стоји на стубовима, које Бог колеба када се дешава
земљотрес. „Он премешта горе, да нико не опази превраћа
их у гневу свом. Он креће земљу са места њеног да јој се
ступови дрмају“ (Књига о Јову гл. 9 стих 5-6).
Сагласно свештеном тексту Библије човек не зна, на
чему је основана Земља, ко јој је одредио мере и на чему су
подножија њезина углављена? Или ко јој је метнуо камен
угаони? (Књига о Јову гл. 38 стих 4-6) Као што видите

речи дечака Вјачеслава у буквалном смислу су сагласна са
Светим Писмом.
„Ми помажемо злим духовима да дођу нама

на површину земље.“
НАУЧНИЦИ КОПАЛИ РУПУ ДУБИНЕ 14, 4 КМ И

ИЗЈАВИЛИ: „МИ СМО ПРОКОПАЛИ
КРОЗ ВРАТА АДА...“
Н аучници, који су пробушили рупу дубине 9 миља (14,4

км) за узучавање покретања масивних плоча под зем
љом, изјавили су да су пронашли ад под земљом.
То је цитирано у врло поштованом финском магазину
„Аменастасија“ цитирајући совјетског геолога Д. Авак
ова, који је рекао да је ужасавајућа твар са крилима,
изговоривши гласно проклетство, излетела из пробушене
рупе, након чега је у њу спуштен микрофон.
„Као комуниста, не верујем у небеса или Библију, али
као научник верујем да ад постоји“, рекао је доктор Аваков.
„Није потребно говорити, да смо били потресени, после
таквог открића. Али, ми знамо шта смо чули и знамо шта
смо видели. И апсолутно смо сигурни да смо пробушили 219
кроз врата ада.“
Ужасна драма се десила када су совјетски геолози,
бушећи на указано место у Западном Сибиру (дубина је
била 14,4 км) и да су сагласно по речима др. Авакова,
изненада ушли у „крупни џеп“ или пештеру. Термометри
су показивали драматично повећање температуре, која је
измерена у висини од 1075 степени Целзијуса, када смо то
видели нисмо могли да поверујемо својим очима. Крилата
твар са канџама и огромним очима појавила се у облаку
гаса, пред тим како ће ишчезнути. Део радника и инжењера
се разбежао, а неки од нас, ко је остао видео је више.
Спустили смо микрофон у ту ископану рупу и схватили да
се чују гласови који се разликују од покрета литосферних
плоча. Али уместо звукова плоча чули смо човечији глас
у којем је био бол. У почетку смо мислили да је то звук
који се производи сопственим бушилицама у раду, али
то није било то и наше сумње су се потврдиле. Крикови,

вапаји, нису били крикови једног човека, него крикови
и вапаји милиона људи. На срећу, имали смо укључен
рекордер, тако да су забележени ти страшни гласови на
магнетофонској траци. На том стадијуму изучавања ми
смо прекинули испуњавање пројекта бушења и затворили
земљом ископану рупу. Било је јасно да смо пронашли
нешто иза предела знања и схватања. Видели смо и чули
ствари, које никада нисмо очекивали да ћемо видети и
чути.
Совјетска званична лица су отказала да коментаришу
то саопштење научника, рекавши да се магнетофонске
траке још изучавају и да ће истраживање бити завршено
крајем те године.
Ми се надамо да ће Совјетски Савез саопштити све
подробности. Наведени фински часопис је саопштио да
свет има право да зна о томе.
220
Стен Милер, Журнал „Кругозор“
ВРЕМЕ ЋЕ СЕ СКРАЋИВАТИ И ВоДА
ЋЕ ИЗМЕНИТИ СВоЈ САСТАВ
С лавочка је рекао да ће пред доласком Господа, Земља
бити у „плачевном стању“, а живот на Земљи ће
бити неподношљиво тежак. Људи ће умирати од жеђи,
од топлоте и глади. На Западу (у Европи и Америци)
катастрофе ће бити још силније него у Русији и људима

који живе на Западу биће врло тешко, зато што су они
веома раслабљени и разнежени. Сећам се када је Слава
рекао за њих „њима се мамице искључи кондиционер, они
ће почети да умиру“. Сећам се да сам га питала шта је то
кондиционер? Рекао је да је то вентилатор... Славочка је
још рекао да су људи на западу толико „размажени“ од
плодова цивилизације, да они без њих живети не могу и
да ће на Западу погинути врло много људи. Они ће без
роптања примити систем сатане, зато што код њих нема
силе да се боре са тим системом. Код њих нема ни таквих
простора, код њих су сва села откривена као на длану и код
њих је све видно. Тамо је врло тешко сакрити се од система.
И зато, по речима дечака, они ће безропотно и уопште се
не противећи, све примити што им предлажу. Слава је
рекао, да ће многи од њих схватити да живе у последње
време, али они ће примити све што им светски владар,
а то је антихрист, буде предлагао, јер у њима неће бити
снаге да му се супротставе. Они ће примити његов печат
„практично без ропота”. Схватиће да иду у погибељ, али
никаквог противљења томе неће бити са њихове стране,
јер они неће имати снаге за то! Славочка је рекао да су
људи на Западу врло слаби, безвољни и разнежени и да ће
они масовно кренути да примају печат сатане. Ето, таква 221
трагедија очекује људе који живе на Западу.
Славочка је рекао да ће се највише од свих спасити
људи у Русији. Под тим није имао у виду само душевно
спасење него и телесно. И душом и телом, највише ће
се људи спасити у Русији. А телесно, по речима дечака,
највише ће се спасити људи на Уралу, зато што ће се у то
страшно време глади на Уралу сабрати веома много људи.
Славочка је казао: „Људи ће тако брзо предати Бога
и због тога ће почети да се скраћује време.“ Дан ће све
бити краћи и краћи а људи неће успевати тек што су се
пробудили и поново треба да спавају. Због издаје Бога
биће скраћено време. Још је Славочка рекао да не треба
убијати птице, зато што оне учествују у стварању времена
на Земљи. Када сам га питала „како то схватити“? Он ми
је одговорио: „Птице треба чувати, убијати птице, то значи
да ми скраћујемо време и крај времена на Земљи се тиме
приближава...“ Он ми је потом рекао да ћу ја тада живети у

шуми и код нас ће бити веома много птица... Ето, тако ми
је рекао о мој будућности...
Славочка је рекао да ће велика катастрофа бити за
људе нестанак пијаће воде. За то ће бити криви људи. Он је
рекао: „Људи су сами заразили воду. Они не схватају одакле
се узима вода и где је источник вода. Људи то уопште не
схватају и никада неће схватити.“ А онда сам га питала:
„Одакле се узима вода?“ „Мамице, не знам како да ти
објасним? Да ли си некада видела мех? Дао ми је за пример
музички инструмент гајде, ту је мех који се надувава и
тако слично изгледа мех који обрађује воду. Источник
воде – то је живи пулсирајући организам типа меха који
ради и обрађује воду на планети. Тај мех је невероватно
великих размера и налази се у паралелном свету.“ Koлико
сам схватила дечака, постоји паралелни свет и тамо нису
само анђели и демони, тамо се и тај мех налази. Тај мех је
222 сакривен од људи и нема нико приступа њему осим Божије
силе. Људи су безнадежно запрљали сва корита кроз која
вода долази и треба да се очисте. Али човек нема снаге за
то. То ће урадити Бог и Његови Анђели. Славочка је рекао
да људи никада неће наћи тај источник воде. Човек је
толико све запрљао, а очистити га не може. И зато ће вода са
површине одлазити и њена структура ће почети да се мења
и прокиснуће и засмрдеће. Страшан смрад ће бити од те
воде. И још је рекао да ће та вода личити на „крв мртваца“,
биће тамно црвена, густа и смрдљива. Она се може пити
само ако се прокува. Људи ће је прокувавати и гутати са
одвратношћу, али другог излаза за људе неће бити. Човек се

не може изборити са том бедом. Њему ће недостајати снаге
за то. Снагу имају Анђели по дозволи Бога.
Још је Славочка рекао да ће на планети истовремено са
одласком воде почети и песак да се појављује на површини
земље, а испод песка ће се појавити огромне количине
злата и драгог камења. Па ће људи због тог злата и драгог
камења убијати друг друга, а потом ће тога бити толико
пуно, да оно неће бити никоме потребно. Људима тада
неће бити до злата, зато што ће живот бити несносан - неће
бити воде, престаће да расте дрвеће, у баштама неће ништа
рађати, а Сунце ће жестоко пећи Земљу. Тако ће бити на
целој планети Земљи и сва планета ће бити пустара. И
заједно са тим ће из земље на површину излазити огромне
плоче злата и то ће све бити на површини Земље. Злата ће
толико бити много да ће у појединим местима оно толико
блештати као да је језерце на видику. Људи ће се питати да
ли то вода блешти... А тамо злато! Топлота ће бити несносна
на земљи, људи ће подгревати ту смрдљиву воду на Сунцу
и пити. Неће им бити до злата у то време, они ће по њему
ходати, а када сам га питала о узроку појављивања толике
количине злата, одговорио ми је: „Мамице, злато и драго
камење ће бити материјал за изградњу будућег века.“
Славочка је рекао да у то тешко време, поред свих беда 223
биће још једна беда – неће бити ветра. У почетку, ветар
ће још и бити, али он ће наносити заразу и биће толико
заразан да ће човеку бити немогуће дисати. Тај ветар ће
преносити болести. Тачније, онај који буде дисао тај ветар,
т.ј., сви људи ће почети да болују. Како сам схватила, ако
Бог не помогне ни један човек неће преживети. Неће се
разболети једино они који нису предали Бога. А потом,
ветра уопште неће бити. На планети ће бити страшно
топло, ветра и кише неће бити и биљке неће расти. Све ће
престати да расте и растиња на планети неће уопште бити.
Све ће бити сасушено на Земљи пред доласком Господа,
т.ј., сав биљни свет ће престати да расте.
Славочка је рекао да када вода буде нестала, земља ће
од суше почети да се раздваја и биће дубоке развалине у
Земљи. А из Земље ће промилети свакојака гадост. Постоји
подземни свет о којем људи савршено ништа не знају. У том
подземном свету обитава врло много непознатог људима

- полуматеријална створења, свакакви човечуљци и змије
и црви и чега тамо све нема! Та су створења одвратна за
видети, они не воле људе и овладавају силном хипнозом. И
када земља крене да се раздваја, сва та подземна гадост ће
испливати на врх, право пред људе и у њихове домове, по
канализационим цевима и другим отворима. И људи ће бити
принуђени да затварају све одводе и заборављати тоалете
да им та гадост не би ушла у дом. Они су тако слузасти
да кроз малу рупу могу да прогамижу. И сва та гадост ће
допузати људима масовно и то не само по приземним
становима него и у петоспратницама. Славочка је рекао да
под Земљом постоје тајне лабараторије у којима научници
покушавају експерименталним путем направити нека
створења. Када те лабараторије буду напуштене, сва та
створења ће тако брзо да се размноже и допузаће до људи.
Људи не знају шта се налази испод Земље. Поред свега
224 тога биће најезда мишева, који ће у хордама излазити на
површину земље и људи ће бежати на кровове само да
их мишеви не би појели. То ће људе наводити на ужас и
као што су изненада дошли тако ће изненада и отићи под
земљу - као управљани неким. Велика опасност ће бити
најезда скакаваца. Тамо где они прођу ништа живо неће
остати. Чак и пси ће бежати у своје јазбине и плашиће се
свега. Врло много мува ће се појавити и оне ће нападати
човека. Људе ће и вране да нападају. Вране ће да „кидишу“
на човека. Живот човеков ће бити неподношљиво тежак и
Славочка је рекао да ће многи људи од очајања и безизлаза
подићи руку на себе и биће веома много самоубиства.

Отровни ваздух и зараза која је на земљи од трупног отрова
из гробова – довешће до тога да ће људи бити болесни.
(осим тих људи који су сачували верност Богу и које ће Бог
покривати великом силом) Он је казао: „Сви људи ће бити
болесни мамице - они ће бити тако слаби, једва ће ходати,
сви у ранама и болесни и све ће се то гнојити и цурити“.
Осим људи биће болесне и животиње и оне ће бити
покривене ранама и крастама. Биће пуно звери заражених
беснилом. Све звери ће бити врло болесне, слабе, са упалим
очима, болесни од куге и они ће у великим хордама да
изађу из шума и поћи ће људима. Славочка је рекао: „Све
звери ће масовно да пођу ка људима, треба имати оружје
да би се одбранило од њих и да би заштитили своја села
од тих болесних звери. Они ће нападати људе и зато људи
морају имати оружје да се заштите од гладних и заразних
животиња, које ће у хордама да приђу стаништима људи.
Такође из водоводних цеви када оне не буду у функцији и
из њих ће такође пропузати створења, типа црва, о којима
људи ништа не знају. Почеће да излазе из река и језера
свакакве чудне рибе и свакакве чудне животиње, које личе
на диносаурусе са огромним главама и огромним устима.
Глава њихова ће бити црна, као да је чађу покривена. Ето,
таква створења ће излазити из језера. 225
Славочка је рекао да на Далеком Истоку постоје
змије (или црви можемо их и тако назвати), не видљиве за
човечије очи и могу се видети само путем ултравиолентних
зрака, оне су огромне по размерама и једино је тако
могуће видети их. Постоје људи који знају о њиховом
постојању, али њима људи не верују да постоје. А у Турској,
у подручјима која нису насељена, т.ј., у зонама пешчара,
обитавају змије које имају огромна уста, а у њима два реда
малих зуба. Зуби су им троугаони као у ајкуле. Оне су врло
опасне како је рекао, једу врло брзо, основно јело су им
домаће животиње и корење.
Славочка је рекао да код нас овде у Чебаркуљу постоји
„црв“ који живи у језеру Мисјаш. Он одавно обитава у том
језеру, у основном, он једе траву и када вода у језеру буде
лоша, изаћи ће на обалу језера, постоји одвојена плажа
и он ће управо на ту обалу допузати и ту ће издахнути, а
људи неће имати појма шта је то.

Славочка је рекао да на брегу Волге постоје крупне
одвале земље у којима су рупе које личе на птичија гнезда.
Али ту не живе птице, него малени људи, човечуљци. Они
мало личе на људе, код њих мала глава, тело мршаво
„као скелет“. Ти човечуљци су врло агресивни, овладавају
силном хипнозом и језиво мрзе човека. Хране се рибом.
Људи их ретко виђају и непознато им је њихово постојање.
На брегу Волге има их веома много. Тако ти зли човечуљци
са хипнозом, као и сви становници подземног света у
основи живе под земљом. (не на великим дубинама,
ближе површини земље) А, по бреговима Волге могу се
видети ноћу када излазе. Пред крај света, сви ти мрзосни
становници подземног света ће допузати ка људима на
површину земље, биће их веома много. Они су врло опасни
за људе, по томе што се баве хипнозом и у њих је један
„газда“(т.ј. ђаво).
226 Рећи ћу вам још о једном свом разговору са дечаком.
Када смо били на путу за Сергијеву Лавру, били смо у
Москви и отишли у метро, он је рекао да метро уопште није
добро место и да је опасно за човека и објаснио ми је узрок.
У тамним угловима метроа, постоје шахтови и испод земље
под тим шахтовима живи веома много створења, о којима
људи немају појма да постоје уопште. Они су без форме,
нису видни људским очима, али тамо их има веома много
и опасни су за човека. Они овладавају силном хипнозом и
човека са њом моментално блокирају. Ако је човек потпао
под хипнозу, он је непокретан и окамењен моментално и
они га онда нападају. Али човек бол не осећа у том моменту

и они га гутају без остатка. Од таквог човека ништа не
остаје, ни одећа и човек се тада само раствори у ваздуху.
Та невидљива за људе створења овладавају јаком хипнозом
и од њих је тешко побећи. Али осетити их је могуће. Ако
човек около чује чудно шуштање од њих је још могуће и
побећи. Али да би човек побегао потребно је да зна да они
заиста постоје. Људи о њима ништа не знају и зато је веома
опасно ићи у метро и у метроу врло често нестају људи...
Пошао човек и нестао, а уствари њега су просто појели.
Славочка је рекао да један од видова тих злобних створења
живи у метроу. Њих, т.ј., та полуматеријална бића, како
је рекао, једна ствар обједињује, једна особина, а то је да
овладавају силном хипнозом и сви они мрзе људе а људи о
њима ништа не знају.
Допуна и коментари главе „ВРЕМЕ ЋЕ СЕ

СКРАЋИВАТИ И ВОДА ЋЕ ИЗМЕНИТИ СВОЈ САСТАВ“
„Људи не знају шта се налази под Земљом“
МУТАНТИ ЋЕ ЗАВЛАДАТИ ПРОСТРАНСТВОМ
„Шта то има још код њих“ – са досадом је рекао шофер

227
Григориј и онда је оштро закочио и викнуо: „Погледајте,
шта је оно?“ На површини песка кретало се нешто живо,
то створење није имало ни ноге, ни уста, а ни очи. Више
од свега личило је на дебели патрљак кобасице око метра
дужине. Велики и дебели црв, непознат житељ пустиње
који се извалио на усијаном песку. Непознат зоологији,
одмах је било очито да је пред нама непознато за науку
створење. Било их је два.
Ово је фрагмент из говора познатог палеонтолога и
списатеља И. А. Ефремова, написано после експедиције у
пустињу Гоби. Даље је Ефремов рекао о томе, када су људи
пришли тим створењима они су се склупчали у подобие
прстена. Њихова боја је била жуто сива а онда се променила
и била је светло сива. Неочекивано радио-телеграфист је
пао и остао непокретан на том песку. Шофер је пришао
радисту, који је лежао приближно око четири метара од
црва и потом се и он савио и пао на бок... Црви су чудним

начином нестали.
Објашњење непознатог узрока смрти својих другова,
закључује се у томе што у тим без животним пустињама,
обитавају животиње које називају „олгој –хорхој“. Наиме,
објашњење је у томе да у Монголији животиње убијају на
растојању и имају страх да прилазе животињама, а у тим
створењима постоји нека тајанствена сила, коју нико не
зна, може бити да имају у себи отров или какав моћни
електрични удар који производе. Приче о тајанственом
бићу које живи у безводним пустињама Централне Азије,
постоје од давнина. О њима је истраживао педесетих година
Н.М. Пржевљански. Американац А. Нисбет је пошао у
потрагу за „олгој хорхој“ по Унутрашњој Монголији. Дуго
времена власти му нису дале дозволу за полазак, и 1954.
године добио је дозволу и кренуо са два џипа из посеока
Сајншанд и експедиција је ишчезла. После неколико
228 месеци, по захтеву власти из Америке, организована је
потрага за њима. Кола су била у тешким и недоступним
пределима пустиње у потпуно исправном стању и не тако
далеко нашли су тела пет учесника експедиције, а мало
подаље и шестог члана. Тела су дуго лежала на сунцу а
узрок смрти није утврђен.
Неки научници, анализирајући саопштења о „олгој-
хорхој“, склони су хипотези да се људи убијају јако
дејствујућим отровом, на пример, као што је цијано-
водонична киселина. У природи су позната бића која
убијају своје жртве на растојању помоћу муња, које се
формирају за време моћног електричног пражњења.

У лето 1988. године газета „Леви брег“ саопштила је
о чудном догађају који се десио у Луганску. 16. маја при
раду на обради земље у рејону града пострадао је један
радник. Њега су одвели у болницу без свести са раном на
левој руци као од угриза змије. Пробудивши се пострадали
је рекао да је осетио удар од електричних каблова. Два
месеца касније погунуо је и шестогодишњи Дима Г. Узрок
смрти - електрични удар из непознатог извора. Још је
неколико случајева забележено 1989. године и 1990.
године. Све је везано за случајеве земљаних радова или
са свежом земљом достављеном из другог места. Један од
пострадалих је рекао, пре него што је изгубио свест, да је
чуо чудан звук који је личио на плач детета. На крају, у
Артемовском рејону Луганска забележен је случај појаве
чудног створења, које је при нападу издавало сличан
звук. Срећом човек који је копао земљу је био у дебелом
заштитном оделу и није пострадао. Он је узео то створење
ставио га у кесу и однео суседу који ради у биолошкој
лабораторији. Непознато науци, то створење је стављено
у лабораторију са дебелим непробојним стаклом. Личио
је на дебелог црва дужине око пола метра. В.М. Куликов је
изјавио да се ради о непознатом мутанту. Али несумњива
је сличност са тајанственим „олгоем-хорхоем“. 229
Ево још једна историја којој се такође не види крај.
Све је почело у селу Подосинки које се налази недалеко
од Чернобилског АЕС, почеле су да се дешавају необичне
ствари. Људи су приметили да су им се преко ноћи расцепале
чизме, односно изрезане на уске траке. Примећене су
крвоточиве ране на телима домаћих животиња. Осим тога,
у баштама су се појавили чудни трагови. У почетку није
нико обратио пажњу, а једна житељка је нашла на мртвој
мачки рану на боку. Нико није знао разлог чудних догађаја.
Јединствена верзија, која је долазила на ум је та да је на
територији села огромна змија...
Сваким даном је било више и више таквих чудних
догађаја, па су решили да дежурају по ноћи и дали су чувару
Виталију С. оружје и јаку ноћну лампу да би дежурао по
селу и држао ствари под контролом.
Те вечери, Јелена Теодоровна, као и обично легла је
да спава око једанаест часова ноћу. Пробудио је страшан

крик и пуцање из оружја на улици. Искочила је из постеље,
тихо дошла ка прозору и због мрака није ништа видела.
Отворила је ормар и узела чекић за сваки случај и дошла ка
вратима. Ту секунду када је хтела изаћи чула је „Спасавај
Ленка“! То је викао чувар Виталије и када је отворила
врата упао је у њен дом, на под. Жена је затворила врата и
бацила се према њему. Стражар је цвокотао зубима, сав се
тресао, а очи су му одавале дивљи ужас. Из његове десне
руке капала је крв. Почео је да долази к себи, када је Јелена
омила вотком рану на његовој руци.
У почетку је мислила да Виталиј прича глупости.
Причао јој је о неким белим црвима са црвеним очима, око
метра дужине и уплашено се освртао по страни, а руке су
му се и даље тресле. „Никада у животу нисам видео такве
ствари, ти извини Јелена вечерас ћу морати да спавам код
тебе“, изјавио је уплашени чувар.
230 Јелена је страдалника увела у кухињу, а ујутру када
јој је све детаљно испричао њој се од ужаса „коса на глави
подигла“... Наиме, чуо је прво неке покрете у грмљу.
Пришао је ближе, разврнуо гране грмља и уперио лампу и
видео нешто бело што се указало како је уперио лампу али
од ужаса није могао да се покрене. Такву гадост никада
није видео. То је била права грудва изпреплетених међу
собом огромних белих црва, покривених слузом. Очи
одвратних бића светлиле су се у тами црвеном светлошћу.
Њихова реакција се показала не много бржа него реакција
човека. Један од тих црва се оштро бацио на његову страну
и закачио му се за руку. Виталије је бесно махнуо руком,

али други црви су стали да му се мотају око ногу. Чувар
је ударио оружјем биће које се закачило за његову руку
и кренуло да га гризе, а потом је кренуо да пуца у бића
без форме као и у клубе од црва око својих ногу. Потом
је побегао, покушавајући да скине са себе залепљеног
слузастог црва. Скоро му је успело, гад је одлетео у траву
заједно са делом одгриженог меса од руке чувара. А шта је
било даље Јелена је већ знала.
Одмах се чувар разболео. Рука му је загнојила и
покрила плавим флекама. Температура се подигла до
четрдесет степени. Често је халуцинирао по ноћи. Затим,
на болесној руци, која је јако отекла, вене су пулсирале.
Али из ране није текла само крв, него и некаква житкост.
Чудна дешавања у поменутом селу нису прошла без
интересовања научника. Специјалисти нису примили дату
информацију као глупост. То и није посебна вест, јер су се
већ у разним деловима планете појавили такви монструми
типа црва. Код научника је још једна верзија онога што
се десило. Она се закључује по томе што су у Подосинки
мигрирали обични црви, који су се у моменту нуклеарне
катастрофе у Чернобиљу налазили у АЕС. Посредством
радијације десиле су се одређене мутације, али за многе је
остала мистерија зашто су се они појавили сада. Може бити 231
да је то због климатских измена. Није тајна што планети
прети глобално отопљење и то се на људе још неодражава
у тој мери као код других организама. Чињеница је да се
ти црви појављују само ноћу. Неки истраживачи сматрају
да се они боје светлости. Други сматрају да они овладавају
опредељеним разумом и схватају да их је лако наћи по
светлости дана и следствено томе да ће бити уништени.
Moнструми се никада не појављују сами, нападају „у
чопору“ ако се тако може рећи. Не треба заборавити како
су напали сеоског чувара. Неки црви су покушали да му
се докопају руке и створили му ране из којих је излазила
крв и нека непозната течност, а други су му се обавили око
ногу а то су врло важни моменти о начину понашања тих
мистичних створења.
На територији Челебинске области, округа Ханти
Мансијског, сачувала су се предања о створењу које је
потпуна реликвија. Манси га називају „шем - кишке“. То

створење је било споро, али агресивно према људима,
истраживач В. Чернецова. Постоји опис сличне змије, која
је пронађена по речима ловаца, која изгледа као гуштер,
величине до 16 цм, црвено змијоликим изображењем на
свом телу, живи у води или близу ње, не спава на земљи
него на дрвету. Испушта специфичан звук као патка и
може се чути на пролеће и после ноћења на дрвету иза
ње остају специфични трагови. Сличних рептила било
је некада много и те угинуле змије су чувари стављали у
боцама са течношћу. Тим пре, манси су веровали да тај
шем –кишке не умире, него се претвара у камен амонит.
По саопштењу других истраживача 80-их година
прошлог века у језеру Тур-ват живи биће дугачко 6 метара
дужине, када су сунчани дани оно исплива на врх воде
језера и тада „блиста као сребро“. Тур-ват је свештено
језеро месних манси а изнад језера је гора Јалпинер. У
232 јуну вогули (паганско Кочево племе) спроводе тамо своје
незнабожачке ритуале „молили су то биће да штити њихову
земљу“.
1886. године мештанин Иван Шешин из села Никито-
Ивдељског, садашњег града Ивдеља, је у свом тексту „О
кочевом племену, вогули на северу Верхо-турског пролаза“
писао: „У реци постоје код њих (манси) таква свештена
места, кроз које они никада не иду лађама, не задржавају
се касније од шест часова увече, тачније, они обилазе
та места, не пливају у том подручју, јер је то за човека
погубно, јер постоји опасност од тог страшног бића.“

О ЧЕМУ САОПШТАВАЈУ АРХИВЕ
У архиви Свердловске области, аутору су запали инте

ресантни документи. Један од њих - научни референт
К. Ошурков, Уралском друштву 19. 02. 1927. године, у
којем стоји, превести неколико примедби: Још у екате
ринбурској гимназији, ми малени гимназијалци, увек
смо са интересовањем слушали о прошлом и садашњем
Уралу, од нашег уваженог учитеља Онисима Егоровича
Клера (представник ЈОЛЕ), који је говорио о постојању
великих змија у уралским шумама, које месни житељи
зову „пузачи“. Он је са познатим зоологом Сабанјовом Л.
П. истраживао животни простор Средњег Урала и добио је
о томе потврду у виду доказног материјала.
60-их или 70-их година, инжењер Лебединскиј, на
Северном Уралу, њих је било троје у друштву, видели су на
путу огромну змију која им је пресекла пут. Они су стали и
кренули да се крију. Лебединскиј се вратио у суседно село
и молио вогуле да заједно пронађу змију. Вогули су одбили
да то учине, по њиховој реакцији видео је да је они сматрају
за божанство. Лебединскому је успело да је пронађе и он
ју је убио упуцавши је у главу. Показало се да је дугачка
16 метара, пречника 17,8 цм „као дебло“ дрвета. Кожа тог 233
гмизавца је потом послата у Енглеску.
90–их година Клеру је био достављен податак да се
у југо-источном рејону Јекатеринбурга, појавио огроман
гмизавац. Клер је отишао на адресу и показало се да
су змију виделе две жене. Једна од њих, пошто је била
трудна за време бегства, спотакла се на брвно и умрла од
спонтаног побачаја. У рејон где је виђена змија кренули
су ловци у потрагу за њом, али је нису нашли и вратили
су се обратно. Налазили су се око 28 км од града, око села
Бобровка. За време разговора два ловца у току доручка,
чуло се шиштање и покрет у грмљу, ловци су видели
подигнуту главу на пољани шуме, белу главу змије, која
је „сама дошла да се упозна“ са ловцима. Зли језици кажу
да се од неочекиваног појављивања тог уралског удава
један од ловаца сакрио под колску запрегу, други знајући
да змије не воле коњски зној ставио је на себе седло, а
трећи остао на месту и његово расположење је било јако

покварено болешћу коју је имао у том моменту. Змија је
отишла оставивши за собом карактеристичан траг на тлу.
Наиме, у сваком уралском селу могу се чути сведочења
о „пузачима“, постоји мишљење да је сусрет човека са
змијом опасан, змија се директно баца на човека, удара га
репом моментално и уједа.
Млади телеграфиста поште Бичков, испричао ми је
историју о погибељи радника од змије. Ствар је у томе да су
два радника дошла да покосе траву у глувом месту Урала.
Један је остао да распреми коње, други се отправио за
нешто у шуму. Након неког времена чуо се крик и оставши
сам, хришћанин је видео са горе друга како бежи, који се
тако брзо клизао низ гору као на санкама и када је дошао
до друга - пао је. Након пада он је умро, да ли од уједа
змије или просто од инфаркта.
234
ДИНоСА UР UСИ НИС U ИЗ UМРЛИ
С лавочка је рекао да диносауруси нису изумрли и
никакве катастрофе на Земљи није било, од којих би
они „погинули“ (како погрешно тврде многи научници).
Просто је био такав моменат, када се по Божијој вољи
земља отворила и они су отишли. Славочка је казао: „Тако
је Богу угодно, по Божијој вољи земља се отворила и они

су отишли тако дубоко под земљу и сада тамо живе.“ По
његовим речима они имају свој свет – и на неки начин
сунчева светлост се прелама и они тамо имају светлост.
Сећам се да сам га тада питала: „А одакле светлост под
земљом?“ И он је почео да ми објашњава, али просто
нисам схватала. Толико сам само схватила да неким
начином се сунчеви зраци са земље преламају и ту где су
они има светла. Светлост се тамо одражава не од земљиног
једра него од нашег светила – Сунца. Славочка ми је много
говорио о подземном свету, где сада живе диносауруси.
Много сам заборавила. Али, сећам се да је говорио о томе
да под земљом постоји неки живот и тамо живе не само
диносауруси. По његовим речима, под земљом живи много
тога. Под земљом живи много малених човечуљака, ти који
по брегу Волге лове рибу, о њима сам вам већ казала. Људи
иначе ништа не знају о њима и могу се видети случајно по
бреговима Волге у ноћно време. Славочка је рекао да је у
подземном свету добро, тамо је светло, тамо су чисте реке
и језера, вода је тамо врло чиста. Тамо расте трава, коју
је немогуће поредити са нашом, она је зелена и мекана.
И тамо спокојно пасу диносауруси, они сада скупљају
снагу. По својим размерама врло су велики и врло јаки.
Тамо се размножавају и живе мирно. Тамо им није лоше.
235
Они тајно долазе на земљу, скривено од људи, а потом се
враћају, али основно је да они живе дубоко под земљом и
сада их је врло много. Славочка је рекао да по отопљењу
климе на земљи и када крене земља да се разилази и кроз
те провале и велике рупе из земље диносауруси ће поново
доћи на земљу. Након великог земљотреса део земље ће
се раставити и они ћи изаћи на површину. Слава је рекао
да се у огромним пустотама под земљом налазе јаја
диносауруса и она су врло велика. По узроку подземних
нуклерних експлозија и ти диносауруси су врло великих
размера као и јаја диносауруса. Они су далеко крупинији
и умнији од својих древних предака. Славочка је рекао “да
су они паметнији од најпаметнијег пса на земљи“.
Славочка је рекао да ће појављивање диносауруса и то
толиких размера, бити потпуно неочекивано за савремене
људе, који верују да су они изумрли милионима година
уназад. Они ће бити разни и биљоједи и месождери. За

летеће диносаурусе, Слава ништа није рекао, јер га нисам
ни питала. Славочку су поразиле огромне размере неких
диносауруса, неки су били и до 25 метара. Сачувале су
се неке странице његовог дневника где је покушавао да
нацрта те диносаурусе и њихове унутрашње органе до
нервних завршетака. Слава је рекао: „Мамице, људима је
потребно да знају скелет диносауруса како би могли са
њим да се боре, зато што ће се људи са њима борити. У
неких диносауруса није само један крвни систем, у њима
није само једно срце они су покривени од врха главе са
дебелом кожом и зато га је убити врло тешко, т.ј., нашим
земаљским оружјем је немогуће. Тенк је за ту животињу –
играчка.
Слава је рекао да ће се први диносаурус на планети
појавити на обалама Волге. И он је сам казао како ће се то
десити. Ми наравно нисмо његове речи примали озбиљно
236 и сви смо се смејали. То ће бити недалеко од града и близу
ће бити велики мост који прелази преко Волге. Један
дечак ће хтети да се похвали пред девојчицом и далеко
ће запливати од обале реке. Када даље отплива помисли
ће, добро би било да постојим мало на нечем тврдом
да би мало предахнуо. И около је петом напипао нешто
тврдо, не сумњајући, дечак је стао са обе ноге махнувши
својим друговима на обали, стао је да одахне мислећи да
је у питању стена под водом или неки брег. Али то „тврдо“
почеће да се подиже и у ужасу он ће схватити да стоји...
на фаци диносауруса! Славочка се тако смејао, слично
звончићима који звоне и гледајући га и ми смо се смејали.

Славочка је рекао да ће тај дечак успети „да побегне“
пливајући и диносаурус га неће појести. Ето, тако ће се
појавити први диносауруси.
Славочка је рекао да ће се они истовремено појавити
на целој планети и негде ће их бити јако много, негде
готово да их неће ни бити. Они ће обитавати код великих
водених резервоара. Далеко од тих резервоара, неће ићи.
Славочка је рекао да ће много беда они натоварити људима,
посебно на брегу Волге. На брегу Волге ће све „прождрети“
и села, која се налазе на бреговима Волге, ће опустети. Све
ће бити погубљено. Преживели људи ће се просто крити и
спасавати бекством. У централном делу Русије и на Уралу
њих неће бити. Славочка је рекао да многи од њих знају
добро да се маскирају, као прича о „снежном човеку“.
Људи су данас изгубили осећај реалности, они ништа не
виде и не осећају и лако ће постати плен таквих необичних,
огромних и умних животиња. Славочка је рекао да ће они
бити огромни и подкрада ће се бешумно. Навео је овај
пример, човек седи на пању у шуми, а диносаурус се затајио
али је пришао човеку јако близу. Човек осећа да није сам
и не схвата ништа. А диносаурус, у међувремену, протегне
свој дугачки врат и склања тог човека са пања. Славочка
је рекао да неке диносаурусе људи неће видети али ће их 237
осећати. То ће бити не у пуном смислу животиње какве
смо ми навикли да видимо. Када се појаве та створења,
људи неће бити савршено спремни да то виде. Зато, по
речима дечака, диносауруси нису негде нестали – они су
просто постали већи и умнији и скоро ће допузати на наше
главе. Диносауруси ће појести много народа, нарочито на
обалама Волге.
Сећам се да сам га питала: „Славочка, зашто је Господ
допустио уопште те диносаурусе?“ А Слава ми је рекао:
„Зато да се људи не би правили паметни и да би посрамио
човечију гордост, јер они „нису изумрли милионима
година уназад, јер наша Земља није тако стара“. Наша
планета није та као што људи мисле. Славочка је рекао
да ће ти диносауруси изићи из земље на „кратко време“
и за то време људима ће много наудити. Потом ће поново
отићи под земљу и никада више неће изаћи на површину
земље. Већ сам рекла да живимо у радиоактивној зони

Урала. Овде се дешавају необичне ствари. Сви памте
тамну историју са пронађеним костуром непознатог
бића у близини града Киштима. Необјашњиво и језиво о
томе је и слушати. Овде има много бездана и подземних
језера. Многа језера овде имају двоструко дно. Једно од
мистичних је језеро Тургојак. Врло чисто, дубоко и хладно
језеро. О „чудесности“ тог језера говоре многи људи, многе
приче о њему и када сам била у Тројице Сергијевој Лаври
питали су ме за то језеро: „Валентина Атанасјевна, какав је
код вас био осећај када се дошли на то језеро? Да ли сте се
некада у њему купали? Рекла сам им да нисам из разлога
што је врло хладно језеро, али када прилазиш том језеру
осећаш неку језу. Језиво је тамо налазити се.“ Они су ми
казали: „То смо хтели од вас да чујемо.“
Један мали дечак (сада је послушник Тројице Сергијеве
Лавре), причао ми је како се уплашио и о страху који је
238 преживео, купајући се на том језеру. Он је одрастао поред
тог језера Тургојак. Тамо је прошло његово детињство и он
се стално тамо купао. Када му је било 12 година, пошао
је да се купа на том језеру, вода је била врло прозрачна и
чиста а на великој дубини види се сваки каменчић. Видео
је под његовим ногама како се протеже дугачки врат
некаквог огромног бића. Врат је био растегнут на дну као
да се одмара и од ужаса он није допливао него је „бежао по
води“, тако брзо да је гребао рукама и ногама да стигне до
обале. Тај случај на језеру, запамтио је за цео свој живот.
Још један случај о том језеру чула сам од друга из
разреда мог сина Константина. На брегу језера Тургојак

постоји санаторијум и она је радила ту као медицинска
сестра. Рекла ми је да је често у дугим зимским ноћима,
када је била на дежурству, слушала као да неко испод леда
виче... И тај звук је био као метални шкргут. И све иде од
језера и испод леда... Било јој је језиво од тога и зато је
дала отказ. Ето, такве ствари се дешавају овде на језеру.
Када сам питала Славу о природи тих тајанствених
и страшних створења, која излазе из земље, тада ми је
рекао „да су то чудовишта рођена у аду“. Славочка је казао
да сва та гадост и сви ти невидљиви црви и змије, сви ти
„снежни људи“ и сва та уродљива бића са хипнозом, све
су то полуматеријална бића подземеног света, „чудовишта
рођена у аду“. Шта значи „полуматеријална“, питала сам
га пошто то нисам могла себи да објасним. Слава је рекао
да је природа њихова – демонска, која је попуштена
Богом и у великом броју ће они скоро допузати из
дубине преисподње право на главе непокајаних људи.

„ДИНОСАУРУСИ НИСУ ИЗУМРЛИ“
„ИЗУМРЛЕ“ ЖИВОТИЊЕ ПОСТОЈЕ?
1960. –их и 1970. –их година истраживачи програма 239
необичне форме живота, које постоје у дубинама океана,
а посебно тих које обитавају око вентилационих пукотина
на дну океана и исти су користили амерички подводни
апарат „Елвин“. Пилоти тог много вредног подводног
уређаја су давно привикли на чудна бића у океану и њихова
изненадна појављивања и свако погружење у дубине океана
је прелазило границе науке и технологије. Али они нису
били осигурани од стресова. За време једног погружења
у дубину на хиљаду стопа, стални пилот Макемис, као и
обично гледао је из кабине подводног уређаја, пред њим
савршено неочекивано и агресивно је прошло некакво
створење и брзо ишчезло у потпуној тами дубоког океана.
Не гледајући на сво своје искуство у овом послу, Макемис
је саопштио да је био потресен и ошамућен виђењем
тог створења, рекао је „да је то чудовиште или нешто
непознато, не мање мере од 40 или 50 фута“(мера за
дужину која износи 30,5 цм). То је била и остала мистерија

за научни свет.
Научници су погружавањем подводног уређаја
„Дипстар 4000“ видели слично чудовиште крајем 1960.
године. Налазили су се на дубини четири хиљаде стопа
и видели како право на њих налеће гигантска риба,
око 40 стопа дужине, непознатог изгледа. „Очи су биле
тако крупне, као тањири за супу“, саопштио је пилот.
Треба признати да се у морима налазе чудовишта и није
потребно измишљати непознати изглед да би објаснили
њихово постојање. Широко је распростањено убеђење да у
условима растуће техничке основе риболовачких и других
специјалних бродова, који се баве научним истраживањем
мора, нису могла остати непримећена некаква непозната
бића великих размера. Самоуверен човек верује у све
силнију технику, али управо уз њену помоћ човеку је и
откривено постојање морских створења која су науци
240 потпуно непозната.
оНИ СЕ СПРЕМАЈ U ЗА
РАТ СА БоГоМ
С лавочка је рекао да ће пред крај света огромни
космички бродови бесовских (демонских) НЛО доле
тети на Земљу, већина људи ће их видети. А потом ће се
појавити огроман број мањих бродова који ће кренути
отворено да лете по целој планети Земљи и приземљиће се

на њу. Биће их веома, веома много и они ће се очевидно за
све приземљити у исто време по свој Земљи. Али у Русији
ће се највише приземљити него на другим странама света,
зато што су људи на Западу раније примили сатански
систем. Слава је рекао да ће се НЛО приземљити овде у
нашем малом војном граду у ДОС –у међу домовима,
где се деца играју и „поставиће тамо своје кабине, типа
рендген кабина“, дечак их је упоредио са медицинским
кабинама и рекао: „Ми ћемо да вас лечимо, код нас је
добра апаратура, а ви сте сви болесни.“ А за себе ће рећи:
„Ми ванземаљци смо прогоњени злим космичким силама.
Ми имамо добру технологију и зато је потребно да се са
вама објединимо, да би могли да се одбранимо од тих злих
сила“. А у стварности, „они ће заправо бити гоњени од
Бога“. Почеће да зову људе у те кабине ради медицинског
прегледа и људи ће са великим задовољством да иду у те
кабине. Славочка је рекао: „Људима ће бити интересантно
и они ће сви поћи тамо и своју децу ће водити у те кабине
„за исцељење“.“ Славочка је рекао да ће оглупели људи у
реду чекати да уђу код њих „за исцељење“, а излазиће из
тих кабина као „здрави зомби“. После тог медицинског
прегледа они ће бити апсолутно зомбирани и бездушни
људи. Колико сам схватила дечака, беси (демони) ће 241
постављати те кабине да би везивали душе људи и у душу
човека уселиће се тамна сила и људи ће одатле излазити
као „демони у телесном облику“. По речима дечака „они
не могу умрети, они ће бити као беси (демони)“.
Слава је рекао да су „НЛО – полуматеријални
објекти направљени демонима за борбу са Богом
и за зомбирање људи“. Као гориво за те НЛО служе
брилијанти (алмази) које им достављају „посвећени“
људи из тајне Светске закулисне владе. Слава је рекао да
су масони ти „посвећени људи“ из Светске владе који се
налазе у директном контакту са демонима и достављају им
брилијанте за НЛО. Структура брилијанта је таква - што
крупнији брилијант то дуже служи.
За брилијанте, Славочка је рекао такву чудну ствар и
до данас ја их се плашим. Он је рекао да се „од човека може
направити брилијант“. Демони се под видом „ванземаљаца
или више интелигенције“ налазе у директном контакту

са светским управницима и они са њиховом дозволом
заправо „угуравају“ живе људе у њихов НЛО; Славочка
је рекао да демони утискују туда живе људе, у основном
људе неверујуће - који њима и на Земљи служе, т.ј., магове,
врачаре и др. Не узимају их да би их хранили и појили,
већ их узимају за своје експерименте. И сами језиви
експеримент, који демони раде на људима је то да из живог
човека направе гориво за своје НЛО. Ти експерименти иду
одавно и демони човека са бесмртном душом, узимају
да би од њега направили ствар – т.ј., брилијант за њихов
полуматеријални НЛО. Али, по речима Славочке тај
експеримент се неће остварити, јер „Господ то неће
допустити“. И на крају, како је рекао дечак: „Људи из светске
закулисне владе ће се бојати тих демона „ванземаљаца“ са
којима заједнички раде. Светски управници их се боје, али
се користе свим тим технологијама.
242 Славочка је рекао да у Америци, у једној од држава исте,
постоји тајна база (он је рекао назив али заборавила сам)
и на тој бази постројен је полигон за слетање демонских
НЛО. Код нас у Русији, рекао је дечак, у рејону Бајконура,
такође постоји огроман плато и они се припремају да
приме НЛО. Та база у Америци је права, а код нас је мања
по обиму типа истраживачког полигона. То јест, по речима
дечака на Земљи је већ давно припремљено све за примање
посада НЛО и све се ради под руководством светског
управника, т.ј., антихриста. И тамо у тим базама и долази
до контаката тих демона „ванземаљаца“ са светским управ
ницима (савременим председницима моћних држава).

Славочка ми је потом објаснио како ванземаљци отимају
људе на земљи. Он ми је увек говорио: „Мамице, не одлази
далеко од мене.“ А показало се обрнуто, ја сам била дужна
њега да молим да он не одлази од мене далеко. Затим
је наставио: „Мамице, код тих демона - ванземаљаца,
постоје мреже и тим мрежама они лове људе и убацују их
у своје експерименте. Они у шуми постављају те мреже и
распрострањују их као ловци када лове животиње и људи
у те мреже упадају. Оне су на неочекиваним местима и те
мреже се могу поставити не само у глувим не насељеним
местима већ и поред путева. И бива тако, човек скупља
печурке поред пута и нестаје. Тим мрежама они живе
људе лове колико сам схватила Славочку. Те мреже нису
сасвим обичне, оне су енергетске и невидљиве за човечије
очи. Са огромном брзином демони набацују те мреже
на човека и убацују га потом у свој НЛО. Чешће од свега
демони те мреже стављају као мамац у местима где нема
пуно људи и где људи иду сами. Слава је навео овакав
пример, поставили мрежу поред пута, виси мрежа, али
она је апсолутно за човека невидљива и иду људи по шуми,
беру печурке, један са једне, други са друге стране. Један
од њих долази ту непосредно пред постављеном мрежом и
ишчезава. Из тога се види да демони намерно постављају 243
мреже ту где печурке расту у шуми.
Мени се догодио у шуми страшан случај. Пошла сам у
шуму да берем печурке на полигон где их има. Међутим,
било је видно да су све печурке на том месту убране. Али,
свеједно ја сам и даље тражила јер сам хтела да их уберем.
И гледам, на утабаној трави расту и зелена трава поред и
тамо стоји огромна бреза. Ја сам наравно ту коракнула и
почела да берем около и осетила сам да овде није нешто
у реду. Подигла сам очи и видела како та огромна бреза,
којој су високе гране, се гранама наклања ка мени, као
шапама... Мени су „ноге саме побегле“ одатле... Схватате,
та бреза је своје гране кренула да протеже према мени...
Може бити да је то била једна од тих мрежа, не знам... Све
је било стварно, није било никакве халуцинације са моје
стране, јер ја не болујем од тога.
Славочка је казао да на земљи постоје таква
„погибељна места“ где нестаје много људи, зато што је тамо

распрострањено много демонских замки, људи пропадају
у те мреже и беси их увлаче у свој НЛО. По ономе што
човеку видно изгледа тако да човек изненада нестаје: био
човек – и нема човека. Неке људе демони просто враћају,
али као зомбиране људе. Од демонског отимања може се
човек заштитити једино Крстом и молитвом. Човек треба
да носи напрсни Крст, који никада не треба да скида и
појас „Који живи у заклону Вишњега“ (са 90 псалмом) и
све светиње које заштићују човека од тамне силе - све је
то потребно да буде код хришћана стално. Посебно је то
важно када човек негде путује или иде у непозната места.
Хришћанска душа никада ни за шта ђаволу не уступа, зато
је Славочка рекао „да су за ванземаљце хришћани сувише
тешки“ и они углавном отимају људе који не размишљају
ни о чему и за које се нико не моли. Сећам се, када сам га
питала, шта је потребно урадити ако човек види изненада
244 НЛО, он ми је одговорио: „Мамице, потребно је молити
се Богу јако и пламено за спасење и одмах побећи са
тог места!“ Навео ми је пример: „Мамице, ако видиш на
земљи неку звездицу и та звездица буде „на тебе гледала“
и крене ка теби да пузи, треба јако молити Бога за помоћ и
побећи одмах са тог места. Не треба стајати и гледати их,
јер они могу на тај начин човека преварити и одвући у свој
НЛО. Славочка је рекао да се ти духови могу појавити било
где, и на небу и на земљи и под водом... А од њих заштитити
се помаже једино молитва (Молитва Часном Крсту)!
Сећам се када сам га питала: „Како они тим својим
мрежама лове људе и нико их не види?“ Он ми је рекао:

„Мамице, код тих бесова (демона) „ванземаљаца“ је
невероватна брзина којом овладавају, ако су они човека
увукли у своју мрежу – тог момента човек не схвата шта се
са њим дешава, он просто осећа да се са њим нешто дешава,
а ако крене да се моли, тада се та мрежа цепа и човек се у
следећој секунди, када се исцепа та мрежа, физички може
наћи у потпуно другом граду (колика је то само брзина...)!
И ето зато се мамице, врло често дешава да човек изненада
нестане или обрнуто – изненада се појављују људи, који се
не сећају како су се нашли у другом граду или чак у другој
држави. То су са њима урадили „ванземаљци“! Уопште
на ту тему Слава је веома много говорио. Као потврда
његових речи, не тако давно мени су испричали један
случај који је уствари демонска мрежа, тај човек се први
пут у животу помолио Богу – и успео да се извуче из ње,
али у другом граду! То се десило за неколико секунди! О
томе ми је причао Костин друг. Он се зове Иван и учио је
у Челебинском институту, био је некрштен и уопште ни о
чему није размишљао. Када сам га упознала рекла сам му:
„Зашто си ти тако безбрижан? Ти гледај, не увлачи се у то
што по телевизору говоре, да „ванземаљци“ постоје и да ће
они доћи на земљу...“ „А шта има у томе лоше?“ - пита он
мене и додаје да на Институту њима о томе говоре и предају 245
им на катедри психологије. Ја му кажем: „Ванечка, ти си
некрштен. Ја никада нисам са тобом разоговарала али ти
не знаш шта је добро а шта је лоше и ако те неко некада
буде „вукао“ са собом, како умеш ти вичи Господе помилуј!
Господе спаси ме!“ И тако је испало на самом делу... После
нашег разговора прошло је неко време и он среће мог сина
Константина и говори му: „Твоја мама ме је спасила!“
Коста се насмешио и питао га: „Како те је она спасила?“ И
тада је Иван испричао шта се са њим десило. Дошао је са
Института са другом код куће. Не сећа се шта су славили,
дан рођења, попили мало шампањца, а потом пошли у
собу да се одморе. Његов друг је легао на један кревет и
заспао, а он је легао на други кревет и јасно видео (био је
дан у његовом стану) појавила су се два снопа светлости и
кренула да га истискују са кревета! Иван је живео на петом
спрату зграде и ти зраци светлости су дошли до петог спрата
ка њему и почели да га усисавају. Он говори да никако није

могао да поверује шта се дешава! Од ужаса се ухватио за
метални део од кревета обема рукама (породица је бедно
живела имали су металне обичне кревете са душецима),
а они га заједно са тим креветом подижу, те спуштају, те
подижу, те спуштају... А потом се чуло као шиштање и
луче светлости су отишле и све се окончало. „Ја сам пао са
кревета на под и хтео на коленима да изађем из собе и опет
су се појавиле те исте луче светлости! А сада сам не на
кревету него на поду, и држати се нисам имао ни за шта...
И онда сам се сетио твоје маме која ми је рекла како да се
помолим и како сам почео да вичем: Господе, спаси ме! Ти
зраци су у моменту, након те моје молитве Богу нестали и
више се нису појавили.“ Ето, такав се страшан случај десио
са Иваном. Наравно, он се потом крстио и сада ради на
контроли наркотика.
Још је Славочка рекао, када се демони буду скривали
246 под видом „ванземаљаца“ и живе људе буду узимали у
свој НЛО, они ће помрачивати људима главу и говорити
„да они узимају од људи делић коже за анализу“. Али на
самом делу то није тако. Они заиста узимају делић коже,
али са другим циљем. Они могу од делића човечије коже
направити читаве слојеве коже. Славочка је говорио да
ће демони ту човечију кожу проширивати и правити
читаве слојеве коже, да би себе обмотавали том човечијом
кожом и да би дејствовали у стварном свету међу нама
људима, они се ничим неће разликовати од нас обичних
људи, ходаће међу људима и биће их јако много. Али
информација да такви “људи“ постоје и да њихов број

расте ће натерати научнике да пронађу „прибор“ за њихово
распознавање. Слава је рекао да ће тај „прибор“ изумети
наши руски научници и да ће он бити сличан биноклу за
ноћно виђење. Научници ће се веома дуго спремати да би
испитали свој прибор. Они ће знати о томе да се демони у
човечијем виду појављују увек ноћу и раде своја „тамна
дела“. (нажалост, заборавила сам која дела, али Слава је
рекао да они спремају нешто лоше за планету земљу) И
једном, дечак је рекао, научници ће узети свој прибор и
замаскирати се да би из заседе следили за њима. То ће се
десити у централној Русији, ноћу у густом делу борове
шуме, тамо где расту високи борови. У тим боровима
они ће направити заседу, притајити се и ћутећи следиће
за „ванземаљцима“. Славочка је рекао да су се научници
већ припремили за то да је њихов стварни изглед страшан.
Али када их буду видели кроз кожу, тим прибором, од
ужаса само што неће завикати на сав глас. Слава је рекао:
„Мамице, они ће се суздржати са огромним трудом да се
не раздеру на сав глас од преживљеног ужаса, т.ј., од онога
што су видели! Иако ће ти научници бити на великом
растојању од тих бесова, они ће свеједно осетити да их неко
прати и оставиће „свој посао“ и биће на опрезу.“ Славочка
је рекао, када би „ванземаљци“ знали, да тамо научници 247
седе, од тих људи ништа не би остало. Али ти људи ће се
суздржати на њихов ужасан изглед и неће се огласити. И
Славочка је рекао да ће они стално користити тај прибор
да би распознавали демоне. Не гледајући на то што су ти
људи изумели тај прибор и што могу да распознају демоне
међу људима, они свеједно ништа не могу учинити. Али
Славочка је био задивљен и усхићен тим изумом људи и да
могу људи уопште тако нешто изумети, односно да направе
такав апарат. И то ће изумети наши руски научници.
То што је рекао Славочка је заиста невероватно. На
ту тему сада могу да разговарају толико научници, који
имају назив „утологи“. Они себе постављају и следе за
тим демонима. И могу још нешто објаснити о тој теми
која је тајна и коју масони крију. Они знају да та створења
обавијена људском кожом већ постоје међу нама и да
ходе међу људима. Називају их „сивима“. Говоре да такве
„људе“ често виђају у московском метроу у том виду, улази

кроз зид „човек“ и стоји, стоји мало у вагону и излази
исто тако... Али свеједно људи томе не верују, зато што је
то тешко себи представити. Али, такви постоје, дечак је
потврдио да такви „људи“ већ постоје међу нама.
Славочка је говорио да ће наступити време када
ће врло често падати авиони и хеликоптери, до тог
момента док људи не схвате да они заузимају ваздушно
пространство и сметају НЛО, т.ј., демонима да врше своја
дејства у ваздуху, зато што се они спремају за рат са Богом и
помрачују људима свест и налазе се у контакту са моћним
људима овог света. Славочка је рекао да људи веома дуго
неће схватати зашто падају авиони. И тада, када ти НЛО, у
видљивој форми стану пред авионом и почну им сметати
да узлете, тек после тога ће људи схватити зашто „они“
не желе да им се заузима ваздушни простор. Славочка је
казао да им је ваздушно пространство потребно за маневре,
248 а када их на путу срећу авиони, они их просто остављају
без техничких функција (престаје да ради електроника) и
они падају „као вреће“. Славочка је рекао да ће људи силно
пострадати од тих „ванземаљаца“ и они ће схватити да
постоји Бог. И даље Славочка је рекао за један изум, који ће
људи направити у Новом веку, под руководством Господа.
За борбу са ђаволом и његовим полуматеријалним „НЛО“
људи ће направити и поставити на том летећем уређају
лик Господа нашег Исуса Христа и неугасиво кандило
пред Њим. То неугасиво кандило са ликом нашег Господа
Исуса Христа стајаће на прозрачном стакленом постољу и
устројена таквим образом, како год да се летелица покреће,

то кандило се неће померати и оно ће тихо стајати и горети.
Славочка се веома одушевио тиме како су људи изумели
такав систем. Слава је рекао да ће то бити такви авиони
да их демони не могу срушити са неба, јер су они чувани
самим Богом и тамо у њима гори неугасиво кандило - пред
Његовим ликом. Слава је рекао да ћа „у Новом веку Господ
дати врло мало могућности људима у тим авионима да се
боре са полуматеријалним бесовским НЛО и Господ ће
им помагати у томе“. (детаљно ће бити речи о томе у делу
књиге „Последње испитивање светих“)
Славочка је рекао да на планети земљи постоје три
места у којима демони имају своје званично станиште.
Прво је Тибет. Они су како је рекао „саградили на Тибету
грађевину коју су замаскирали споља под стену и изгледа
споља као стена. Али та стена није пуста, она се раздваја
и унутра се налази громадна сала у којој је огроман
компјутер, по обличју човечијег разума“. Славочка је казао
да тај компјутер монтиран у стени има врло велике округле
тастере и ако се ти тастери притисну, отвара се Небо и они
могу одатле видети Горњи свет. Али, Слава је рекао да се
демони толико боје Исуса Христа, да никада неће смети да
искористе ту могућност том својом грађевином, њима је то
забрањено и они то неће нарушити. Он је рекао: „Демони 249
се толико боје Исуса Христа – да они дрхте од страха! Они
се налазе у таквом нестрпљењу, хоће да погледају, али од
страха се неће решити да притисну тастер“. Та грађевина
је одавно направљена демонима и чувају је њихове слуге
будисти, они је чувају тако пажљиво да људи никада ту не
дођу. И то место људи никада неће наћи, зато што зли дуси
пажљиво чувају места свог пребивања. Дечак је рекао да се
стена раздваја само за демоне, зато што људи ту не могу
ући. Од људи је то сакривено, јер када би они сазнали саму
суштину света и света духова, много би се променили и
зато демони не желе да људи пронађу то место.
Друго „забесовљено место“ на планети је језеро
Бајкал. Славочка је рекао да ће пред крај света са језера
Бајкал стартовати веома много НЛО. Буквално је тако и
казао, више од свега „ванземаљци“ ће стартовати из језера
Бајкал. Недавно су нам долазили поклоници са Бајкала
на Славочкин гроб и потврдили су да се над тим језером

дешавају такве ствари, гомилају се велике светлеће лопте
које се дижу са тог језера да је то већ страшно... Њих ће
бити тако много да ће летети ка небу као торпеда... Слава
је рекао: „Бајкал је „погубно место“ на планети земљи!“
Тамо ће највише демона из преисподње изаћи на површину
земље. И тамо, ти људи, који живе на обалама Бајкала,
они ће те демоне видети и почеће да живе под њиховим
руководством.
Треће „забесовљено“ место на планети је Мари
анска падина у Тихом океану. Када сам са Славочком
читала Библију и питала га: „Да ли је овде све правилно
написано?“ Он је одговорио да је у Библији све правилно
написано. Али људи у том броју и духовна лица, све
правилно не схватају. Они не правилно предствљају Бога.
Читају Библију и свеједно не схватају. И на небу није
све тако како себи људи, живећи на земљи представљају.
250 Људима би се веома изменио поглед на свет када би нашли
Атлантиду. Он је рекао да је Атлантида велики град који је
имао један систем комуникације и да је то био врло диван
град у коме су становници били врло високог раста тачније,
били су огромног раста. Он је рекао да су они били врло
зли и рекао ми је узрок због чега се Атлантида провалила,
али нажалост то не памтим. Може бити да их је Господ
казнио – не сећам се тачно. И тај град није потонуо него се
„провалио“ у земљу на велику дубину заједно са житељима
и колико сам га схватила они нису погинули, преживели су
и раде посао под руководством демона. Славочка је рекао
да се Атлантида није налазила у Атланском океану, како

то људи мисле, него у Тихом океану и то под Марианском
падином. Славочка је рекао да је то само дубоко место на
планети – Марианска падина. На дну те падине налази се
дебели слој муља под којим је друго дно – и ту се провалила
Атлантида. Град се, по његовим речима, „није разрушио он
се налази у одличном стању и чува се НЛО, т.ј., демонима“.
Тамо су демони направили нешто што личи на мрежу
стаклених путева и као робови код њих раде живи људи,
којима се „они“ не показују у каквом су правом изгледу,
да људи не би сишли са ума, зато што је прави изглед
„ванземаљаца“ врло ужасан. Тамо постоје неке ствари
које су дужни да испуњавају само људи, јер је демонима
потребно да људи физички раде у тим стакленим тунелима
и то им је потребно за борбу са Богом. Славочка ми је рекао
да „људи моле те демоне да им се не показују, зато што је
психа човека таква да не би издржала њихов изглед, толико
су они страшни!“ Ту раде, како је рекао, људи који су отети
са земље, демони су их покупили у своје мреже које су
поставили на земљи и тамо их отправљају у ту Марианску
падину и користе њихов физички рад. Атлантида се врло
пажљиво чува демонима, да је људи никада не би пронашли.
Када би људи пронашли и изучили Атлантиду, они би знали
ко су за њих истинити непријатељи и почели би борбу са 251
њима. Осим тога, Славочка је рекао да демони специјално
одвлаче људе са тог места и бацају их по Атланском океану
и бацају им свакојаке варке, да би људи тражили Атлантиду
тамо где ње нема и никада је није ни било. По његовим
речима: „Атлантида се налази у „одличном стању“ и тај
објекат код демона је такође готов да се примени“. Слава
је рекао: „Они се мамице, сви спремају за рат са Богом!“
Они се веома боје Исуса Христа и налазе се у положају
избезумљености од страха пред Њим, а ратовати са нама
могу само уколико се уселе у наша тела. А усељавају се
на разне начине у тела људи и то физички, могу бити у
виду змија, црва, а некад и стеницама. И када Славочка
помаже људима, сва та гадост у таквом виду излази из њих,
змије, црви, стенице, засушени муљ, праменови косе, слуз
зелена, која када изађе из човека моментално нестаје пред
очима... И након тога људи почну да оздрављају. Славочка
је рекао да се демони веома боје Исуса Христа и из

страха су ограничени у својој делатности, јер иначе
људи као таквих, давно већ не би било на Земљи.
Славочка је рекао да ће наступити такво време да ће
сви људи кренути да се баве спиритизмом. А то ће бити по
„бајкама“ демона. Људи ће почети да се обраћају њима и
слушаће њихов глас јавно, а демони ће говорити људима
шта им је потребно да раде. Људи ће то радити мислећи
да разговарају са „вишим силама“. Неки ће људи мислити
да „бог“ разговора са њима, неко ће мислити да је то
њихово лично, а у ствари све ће бити од демона (бесова).
Нормалних обичних људи ће остати јако мало. Славочка је
рекао да у почетку људи руковођени демонима врло ће се
гордити тиме. Они ће себе сматрати умнијим од осталих
људи. Њима ће се казати да су прави интелектуалци и да су
они паметни. А обичним људима ће се смејати, сматрајући
их не образованим, заосталим и непотребним на Земљи.
252 Али када ти „паметни и паметне“ схвате да су пали у мреже
ђавола, они ће просто мрзети просте људе. Од зависти ће
почети да се силно озлобљују, готови да их својим рукама
униште или удаве. А ти обични људи ће морати да се крију
од велике злобе већине других људи који их окружују.
Славочка је рекао да ће пред крај света на Земљи бити
веома много магова, врачара и служитеља таме и у свим
домовима и становима биће неспокојно. Људи ће у већини
видети различита аномална јављања а ђаволи ће их до те
мере обезглавити да ће на јави кренути да им се јављају а
њих има од малих до великих по размери – Славочка их
је све видео. Он ми је тако рекао: „Мамице, постоје такви

духови – зелени, малени као кромпир, те размере. Али,
они ништа не могу урадити. Они само топтају, галаме
и клопоћу. А постоји и моћни полтергејст. По његовим
речима, то су већ озбиљни духови таме који могу убити
човека, ако се човек са њима не бори. Они често човека
лишавају ваздуха, т.ј., кисеоника и човек се задише и умре,
лекари му постављају дијагнозу, да је умро од инфаркта или
инсулта. А у ствари човека су убили зли духови. И ти зли
духови се старају не само да се уселе у домове људи него
и у самог човека да би из човека истерали Духа Светог“. И
зато је врло битно да у домовима људи горе црквене свеће,
да кућа мирише тамјаном, посебно када се људи моле. У
том дому, по речима дечака, духовима таме се не свиђа и
они се старају да обилазе тај дом.
Сећам се како је једном дошла код Славочке једна
жена. Запамтила сам је, била је висока и мршава. Она
се обратила Слави са речима: „Реци ми молим те шта
се дешава у мом дому?“ Свако вече поред телевизора
појављује се лопта или неки згуснути облак врло црн.
Имам осећај да је та лопта жива и да ме гледа. Шта је
то? Ја га се бојим!“ Слава јој је рекао: „Гледајте, будите
опрезни, када једна црна лопта лети и ако се сједини са
другом, може их бити две или три лопте које лете и ако 253
се сједине, оне могу образовати „рупу“ и у ту „рупу“ они
могу да вас утисну и ви можете право из свог стана у тој
„рупи“ нестати.“ Како је Слава објаснио, из црних кругова,
који се сједињују образује се „рупа“ у коју могу демони
живог човека увући и човек нестаје, неког увлаче у свој
НЛО, неког под земљу увлаче где треба радити за њих (као
на Атлантиди), а неког у Тибет за експерименте узимају.
Славочка је рекао да на Тибету има много украдених
људи и над њима спроводе некакаве мрске експерименте
(какве, не сећам се). По његовим речима „демони човека
искористе као материјал“. Они покушавају да сједине
човека са сваком гадости и да свашта направе од човека.
Када сам га питала: „Зашто они то раде?“ Славочка ми
је одговорио: „Зато да би Богу досадили, да би Њему бол
наносили, зато што је то Богу болно гледати!“
Још је Славочка бранио људима да гледају Месец, зато
што „на Месецу обитава веома много демона“. Он је рекао

да је „Месец у потпуности насељен демонима. Тамо има
толико много њих. Они ће људима свашта показивати, дуге
и свакаква изображења. Месец ће као телевизор за људе
радити.” То јест, наступа време, када ће оглупљени људи
гледати у Месец, у небо и у Сунце. И само демони могу
приказивати разне фокусе на Месецу, на небу и чак на
Сунцу. Потом ми је рекао: „Ти, мамице, не треба да будеш
радознала - шта год да се интересантно тамо дешавало.“
Допуна коментара глави

„ОНИ СЕ СПРЕМАЈУ ЗА РАТ СА БОГОМ“
ДУХ ОВОГ СВЕТА
На Западу је ритуални бизнис у замаху. Амерички

чудаци различите поруке остављају над својим пепелом:
254 просути по мору, над градом, под земљом (пуштају
специјалну ракету у стратосферу) компанија „Celebra
telife” из Калифорније ставља прах човека у ракету и
прави ватромет. То кошта 3250 $ за једног а за двоје 3750
$. Компанија Celestis представља космички сервис, остаци
кремираног могу бити пуштени у космос и околоземљину
орбиту, летети ка Месецу или путовати у дубину космоса.
Сама компанија не вози читав прах усопшег (то је од 1,5
до 3,5 кг), него само 7 грама праха ставља у капсулу. Сада
је „вечни покој“ у космосу нашло 100 људи. Посмртни
лет у космос кошта 5300$, сахрана на Месецу кошта
више новца 12000$ (на Месецу је сахрањен прах једног

високо постављеног радника НАСА). „Сахраном праха“
под водом бави се компанија „Eternal Reefs“. Све је
просто, компанија меша прах са бетоном и од тога се
прави „вештачки гребен“ и спушта се на дно океана.
Цена тог подводног гребена зависи од размера и креће
се од 1500 до 3300$. Сви боље ситуирани Американци се
подвргавају мумификацији савремених технологија. При
свој екстраваганцији и необичности сахрана, осећа се да је
то дело потпуног заборављања Бога и Његових заповести.
У италијанском граду Модена регуларно се спроводи
поставка погребног искуства „Тан“ што је скраћеница од
Танатос (на грчком „смрт“). Спроводи се један или два пута
у години и јавља се у Европи презентацијом само крупног
бизниса. Поред постављених експоната постоји мала видео
камера која је стационирана унутар гроба да би они који су
закаснили на процесију могли бацити последњи поглед на
усопшег. Или статуе, које као музички аутомати, који кроз
одређено време оглашавају молитве. Пиротехничке урне
– представљених, које се пуштају у ваздух као ватромет
и распршују се у ваздуху и тако се расејава прах умрлог.
Постоје и флуоресцентни гробови који се светле у ноћи.
Поред тога, постоји електронска меморијална плоча која
се може персонализовати помоћу слика и фотографија. 255
Постоји могућност прикључења тих плоча на Интернету,
да би њима управљали из кућа или СМС - ом.
Постоје нове технологије погребења, нови метод
кремације (био-компактизација) покојника. Тај метод
је разрађен у Шведској и добио је назив промисија (од
речи promise-обећање, вратити земљи, то што је изашло
из земље). Технологија промисије је проста. Гроб са телом
покојника се хлади у обичној хладној комори на минус 18
степени целзијуса, а затим замрзавају у ретком азоту при
температури минус 196 степени целзијуса. После такве
процедуре труп се стврдне као стакло и од звучног удара
може се расути у ситан прашак. За ефикасано уситњавање
замрзнутог трупа предложено је користити вибро-пресе
или га раздробити помоћу ултра звука. Добијена маса се
суши у вакуму, а затим уз помоћ магнета удаљују се из
ње тврди предмети - пломбе или имплантанти, који су се
налазили у телу умрлог. Добија се 15 до 25 грама прашка,

то јест, смесе минералних соли и органских својстава, која
се ставља у урну. Кроз шест или дванаест месеци после
сахране у земљу таква запремина и њен садржај претвара
се у компост (врста земље у пољопривреди). И онда се
рођацима предлаже да посаде на гробу цвеће или жбун.
Уместо постављања крста, разуме се.
А сада – о последњем модном хиту. У свету постоје
две компаније, швајцарска компанија „Algordanza“ и
америчка „Life Gem“ у којима се заказује производња
висококвалитетних алмаза (брилијаната) из пепела
усопшег. Рекламни слоган фирме „Algordanza“ преводи
се као – „драгоценост из човека“. Кристали пресовани
од превезеног праха умрлог из крематоријума називају
се „памћење брилијантом“. Такви брилијанти, добијени
на тај начин, ничим се не разликују од природних.
При томе швајцарски брилијанти из умрлих сродника
256 производе се на основу технологија које су разрађене у
подмосковском граду Троицке у Технолошком институту
нових материјала (ФГУ „ТИСНУМ“). Руска технологија
производње синтетичких брилијаната - драгоценог каме
ња, по својим својствима практично се не разликује од
природних кристала, сматра се најбољим у свету. „Аlgor-
danza“ је купила руску технологију.
ПО СЦЕНАРИЈУ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА
У последње време довољно јавно се развила тенденција

„НЛО“ и долазак ванземаљаца су почели да намећу пажњу

нашој страни, оно што раније није било примећено.
Обратимо пажњу, на пример, на видео лекцију издате
књиге „Beholda Pale Horse“, америчког официра одраслог у
масонској средини Уиљјама (Била) Купера 1991. године. У
њој су објављени многи уникатни документи „под тајном“
који се тичу тајних државних програма, везаних са НЛО.
Куперу су дуго претили и покушавали да га осуде, али код
њега је била чврста грађанска позиција и он се ничега није
бојао. 28. јуна 2001. године, предсказао је скору неизбежност
терористичких аката у Америци, који су произашли тачно
после 2,5 месеца, а кроз два месеца Купер је убијен.
Будући да је био блистави аналитичар и природно
надарен оратор, Купер је на основу богатог фактографског
и документарног материјала направио низ парадоксалних
закључака. Такође за феноменом НЛО, по правилу стоје
ти који публици покушавају да саопште о њима већ десет
година. Ти објекти се често виђају у рејону војних база и
објеката из простог разлога зато што су им тамо „гараже“.
Купер је разматрао теме високо тајних планова. Али, то је
тако јасно да контрола над тим плановима није ни у рукама
војним, ни у председничким, јер њима то не дају у руке.
Газде су закулисне – ко год да су они, они не допуштају
то, јер то може разрушити њихово управљање глобалним 257
процесима. Пренећемо неколико цитата Куперових
информација.
Ево цитата Роберта Сарбакера, старијег научног сарад
ника у Пентагону а то је:
а) Тема НЛО у америчкој влади јавља се врло тајном,
степен њене тајности је већи него што је то хидрогенска
бомба.
б) Летећи тањири постоје.
в) Принцип дејства непознат, мала група предлаже
концентрисане напоре (за разјашњење тога...)
д) Сву ту тему америчке власти сматрају огромно
важном.
Б. Купер саопштава да је 1954. године, влада Америке
ступила у контакт са тако да их назовемо „сивим“ (т.ј.
ванземаљцима). Они су се приземљили у базу ваздушних
сила „Едвардс“ и у преговорима са њима учествовао је и
председник Ејзенхауер. Тада је била потписана формална

сагласност, која је сагласно Билу Куперу гласила овако:
Ванземаљци се неће мешати у наше послове, а ми по
реду се нећемо мешати у њихове експерименте. Ми
ћемо држати у тајности чињеницу њиховог присуства на
нашој планети. Они ће допринети нашем технолошком
развитку. Они неће закључивати сличне договоре са
другим нацијама на планети. Они могу „узимати“ људе са
наше планете на кратак период времена за медицинска
испитивања и прегледе, али под условом да им неће бити
нанесена никаква штета и они ће бити враћени на место
где је било узимање (по правилу, ништа се не сећајући о
томе што се десило са њима). Ванземаљци ће регуларно
водити евиденцију о људима које су узели... Такође
закључен је договор о томе, да ће за њих бити саграђене
подземне базе, две које су они дужни да заједно користе и
ванземаљци и влада Америке. У тим базама ће се вршити
258 размена технологија.
Треба појаснити две ствари:
„Сиви“ су проигнорисали услове договора и стали
„отимати“ далеко већу количину људи него што су обећали.
Они су поред људи узимали и животиње. Оправдавали су се
тиме да су они изумирућа раса и потребан им је нов генетски
материјал за продужење свога рода.
Наше оружје не може да се пореди са њиховим оружјем.
Зато је требало да се подржи дружељубиви однос са њима
по крајњој мери, до тада док не достигнемо потребан ниво
наоружања и можемо да им се супороставимо. Безусловно,
та испитивања су се спроводила под шифром „савршено

тајно“.
Таквим начином, далеко напредне технологије које су
контролисане тајним организацијама су заправо продукт
„суседских односа“ са стварним ванземаљцима.
Гордон Купер астронаут и пуковник ВВС и масон 33
степена, учесник полетања космичких бродова „Меркуриј“
и „Џемини“ у свом послању Уједињеним нацијама 1985.
године изјавио је:
„Ја тврдим да су не земаљски бродови са екипом
посећивали нашу планету. Ти не земаљски бродови су у
техничком смислу далеко савршенији, него наши садашњи
космички бродови. Размишљам да је потребно да се изврши
сагласност, да на високом нивоу програма координације и
анализе информација у читавом свету о НЛО, као и израда
стратегија о даљим односима са тим „визионарима“. Дуго
година сам живео у стању потпуне тајности тих контаката
као и сви астронаути. Данас могу открити тајну, да сваки
дан радари у Америци бележе форме и конструкције
објеката који су нам непознати. Недавна признања и
откровења астронаута који су у пензији звуче не мање
радознало. Астронаут Едгар Митчел 2008. године и 2009.
године, дао је категоричну изјаву о постојању ванземљског
живота. Канадски журналист Серж Монаста је објавио 259
пројекат „Плави луч“ или „Bluebeam“ и ево једног дела
текста из чланка:
Када су СМИ (средства масовног информисања)
објавили да је планета подвргнута нападу непријатељских
дошљака једино решење је објава војне управе и увођење
јединог светског владаоца у армији да би се одбранили
од опасности која прети човечанству. Та идеја једном је
била озвучена председником Реганом, када је он говорио
о узроку који би могао да обједини човечанство и рекао да
опасност може да дође из космоса.
Други део пројекта „Плави луч“ или „Блу бим“
било је коришћење холографије и технологије HAARP
за достизање ефекта испуњења пророчких предсказања.
Библијски „знаци“ и „чудеса“ ће бити произведени
вештачки (Исус, Мухамед, Кришна, Буда, треба да
буду приказана њихова изображења на небу путем
холографије) како би их људи примили као праве и

истините. Циљ свега је увођење једне светске религије
како је замислила елита!
Приметићемо такође, да поменути новинар откривши
јавности детаље тог пројекта 1994. године, после публика
ције свог научног реферата, убрзо је скончао, како је
саопштено од болести плућа.
Симптоматичним јавља се казивањe на ту тему
католичке цркве. 11. децембра 1996. године, сусрели
су се високи представници католичке цркве и науке у
присуству вице председника Америке Ал Гора, разматран
је петогодишњи програм ванземаљског живота са буџетом
од 1 милијарде долара. Крајем 1997. године, саопштено је
да је папа римски у сусрету са групом астронома, позвао
их да покушају да нађу „отиске палца Бога“- трагова
ванземаљског живота. У мају 2011. године папа римски
Бенедикт XVI лично је био на вези са командом МКС и
260 разговарао је са њеним члановима у директном преносу.
Али то није све... Главни астроном Ватикана, отац Хосе
Габриел Фунес је изјавио да „веровати у дошљаке са других
планета је нормално“. Теолог Корадо Балдучи је у тв
емисији рекао: „Ми не можемо више гатати, да ли је то
истина или није истина. Постоје неке околности, које нам
дозвољавају да самоуверено кажемо да је постојање тих
не-земних бића реално. Сумње код нас нема!“ У вези са
тим је било публиковано неколико дијалога са учешћем
католичког свештеника Џонатана Мориса. У августу
месецу 2011. године била је дата најава о томе, да ће
Ватикан са НАСА и влада Америчка, ускоро објавити свему

свету „велики догађај“. Није тешко погодити о каквом...
Јављање феномена НЛО и „дошљака“, документарно
је зафиксирано у многим свештеним текстовима и древ
ним митовима (у том броју и записаних у библиотеци
Ватикана), насликани живописи, историјске хронике и но
винска саопштења, циљно се ради да би светска елита
припремила људске масе да „их“ приме и данас се
припрема сценарио преласка човечанства на Нови
светски поредак.
Материјал је узет из аналитичког истраживања
по тематици „НЛО, суштина пројекта“ 2011. год.
КАКВИ ГРЕХОВИ ТАКВА МЕСТА
Вјачеслав је рекао да „демони љутом мржњом, мрзе

људе, зато Господ светим људима попуњава место
отпалих анђела, који су због непослушања бачени на
Земљу и превратили се у ђаволе“. И Слава је рекао да
„демони не знају да ли се човек може предомислити и
обратити се Богу“. И према томе, они језиво мрзе све људе
и контакт са њима је крајње опасан.
Слава је рекао да „ад стварно постоји и да је он под
нама“. Рекао је да људи не чувају Земљу на којој живе, 261
копају у њој шахтове, рупе, копају гигантске кратере и
старају се да копају дубље. А то не треба радити, зато што
се демони из преисподње труде да се докопају на Земљу к’
нама, а ми ка њима са таквим активностима. Испоставља
се, да када се копају ти шахтови и рупе, ми им олакшавамо
доступ на површину Земље. Слава је рекао да је тих демона
под земљом веома много.
Славочка је детаљно причао о устројству ада. Рекао
је да се на почетку ада налазе распрострањене дугачке,
тамне рупе које личе на тунел. Тамо је врло тамно. Како
се спушта тим коридором све ниже и ниже, могу се видети
велики комади дрва, која се цепају великом секиром. Даље
стоје огромни котлови, а у котловима људи. Душе грешника
раде тај посао, ложе те котлове дрвима и та дрва се превозе
санкама које вуку те душе грешника, а демони их бичују
конопцима. Те душе испуњавају тај посао крајњим снагама
и са великим напором. Како сам схватила Славочку, то је

сам почетак ада који се налази под нашим ногама (то није
тако дубоко под земљом), а даље све ниже и ниже пролази
се тамним тунелима унутар Земље на огромну дубину - до
саме преисподње.
Славочка је врло много говорио о устројству ада,
нажалост, не памтим све што ми је рекао. Било је тако
да сам слушала крајичком уха када је он људима причао
о томе јер сам имала својих обавеза, људе нахранити и
после то све склонити и средити. Сећам се да је врло много
говорио о аду и то детаљно. Такође ми је Славочка рекао да
постоје такве тајне о којима није корисно распитивати се.
На пример, када сам га питала: „А како то Господ светим
људима попуњава број отпалих анђела?“ Одговорио ми
је: „Како си ти мамице радознала.“ Тиме се наш разговор
завршио.
Једном сам питала Славочку о Стаљину, зато што је
262 било много разговора о њему „да нама такав председник
треба“ и „да би он спасао нашу државу“ и коментари
сличног типа. А ја се питам и расуђујем, да ли је могуће
убити Газду, отети власт, постати самозвани управитељ
државе и тако урадити „много добра“? Потом сам питала
Славу, где се налази Стаљин? И он ми је објаснио: „Мамице,
у аду постоји такво место, где вода кључа, у тој кључалој
води стоје људи, неко стоји само петом и стопалима, неко
стоји у тој води до колена, а неко стоји до груди, а Стаљин
стоји у тој кипућој води са главом.“ Још је Славочка рекао,
да када неки човек покуша да се избави од огња или кипеће
воде, демони са жестокошћу и злобом, вилама га враћају

назад и на главу га бацају.
Славочка је рекао да се у аду мучи веома много људи,
а демона је такође јако много. А мучења су разна. Слава је
рекао да у аду постоји место, где је главни велики отровни
црв и мноштво других црва који пузе по човеку, у нос, у
уста, у очи, у уши и по целом телу му пузе и залазе у све
шупљине његовог тела, од чега човек има несносне болове.
Славочка ми је рекао да је то врло болно. И још ми је рекао
да је тај отровни црв врло прождрљив, врло уман и врло
добро слуша, диже се у висину мало и често хвата људе
и увлачи их у земљу и то углавном људе који иду сами.
Тај отровни црв једе живе људе. Када човек на себи нема
Крста, не исповеда се, не причешћује се, он постаје не
заштићен пред том бесовштином (демончином) и гине
тако ужасном смрћу. Често се то догађа на гробљима
и усамљеним сеоским путевима и увек се појављује
неочекивано, зато што људи не знају ништа о њему и нису
спремни за то. Слава је навео пример: „Иде човек тако
сам, сеоским путем, а отровни црв чује његове кораке и
прилази му одпозади. Он у потпуности излази из Земље
и не може толико главу да дигне. Тај адски црв овладава
силном хипнозом и хипнотише своју жртву. И човек када
га види, скамени се од ужаса, зато што није спреман и не 263
верује да тако нешто постоји. Отровни црв га хвата, усисава
и једе жива. А када човек зна да он постоји, може од њега
да побегне. Славочка је рекао: „Мамице од њега је могуће
побећи.“ И када сва та гадост почне да излази из Земље, од
ње се може побећи. Слава је рекао да тај црв једе и умрле,
али то бива ретко. Славочка ми је рекао да никада не идем
сама по гробљу, зато што он може на било ком месту да се
појави и у било које време.
Не тако давно, добила сам лично и сведочење о томе,
иконописац из Верхотурја, ми је испричала када је дошла
на гроб дечака, видела је тог адског црва. Наиме, њој је
био заказан иконопис Господа Исуса Христа и она је
дошла у храм и живописала га. Била је ноћ. Она је била
сама. У храму је било хладно. Она прича: „Ја дорађујем
икону и осећам да је још неко ту, зато што сам осетила
лако струјање ваздуха. Окрећем се и у ужасу видим тог
црва посред храма. Ја стојим на скели – и не дишем. Нада

је била само у Бога. А тај црв је подигао свој врат, узвисио
се до нивоа мојих леђа, пажљиво погледао икону, потом
је пажљиво погледао и мене и отишао.“ Она се молила
Богу и Господ је сачувао. А Славочка је све те адске црве
назвао чудовиштима рођеним у аду, по томе што они
нису сасвим обична створења, по својој природи они су
полуматеријални и обитавају у преисподњи (подземљу).
Врло често по нашим греховима, ти полуматеријални црви
и змије једу живе људе, а њих апаратурама није могуће
детектовати и људи од њих гину.
Још је Слава говорио о томе, да ће се дешавати то да
се право пред човековим ногама провали земља и ти људи
живи лете у ад. (документарни приказ овог пророштва
забележен је у документарном клипу - како један пар
младих људи излази из робне куће и моментално се
испред њих раздваја земља, они су на тротоару и нестају
264 под земљом... Документарни снимак се налази у четвртом
делу – „Прилог филму Руски ангел“, Пасха 2017. год.)
Када човек ту лети, у ту згуснуту таму, њега са свих
страна гледају стотине и хиљаде огњених парова, тих
омрзитељних очију. Славочка је казао да демони нападају
моментално, кидају људе на малене комаде, ето, толико
они мрзе људе. Због тога је Слава све позивао да што је
могуће чешће иду у Цркву, што чешће се исповедати,
причешћивати и усрдно молити Богу, да не би погинули.
Када сам слушала од њега да демони увлаче живе људе у
ад и то неверујуће и не заштићене људе, то сам невољно
рекла: „Славочка то је тако страшно да се земља под ногама

проваљује и гута те људе“, а он ми је рекао: „Да, мамице, то
је врло страшно, када демони живе људе одвлаче у ад.“ Он
је буквално тако и рекао: „Живе људе одвлаче у ад!“ И то је
један од разлога изненадног нестанка људи.
Славочка је рекао да у аду постоје разна места и разна
мучења. У том броју постоје и таква места где нема мучења,
то су собе где људи просто седе у тами, њих не муче.
Славочка је казао да је то тамно камено место, које личи
на затворску ћелију (као камена торба). Тамо у тами седе
људи, њих нико не мучи, они су врло тужни и несрећни, јер
је то свеједно ад и одатле нема никаквог излаза. Сећам се
да сам га питала: „Шта је са тим људима? Зашто они седе
у тами?“ Славочка ми је обајснио да то „нису били лоши
људи, али су недостојни Раја и зато седе у тамним собама.
Њих нико не мучи, али ће они тако вечно седети у тами.
На самом дну ада налази се лед, рекао је Славочка и
тамо је јако хладно. Такав невероватни мраз. Ту се муче
само велики грешници. Онда сам га питала: „Али, по чему
у аду постоје разна места мучења?“ Једни су на једном
месту, други на другом месту, неко се од дима гуши, неко
од огња не може да се избави, неко је у кипућој води? По
чему су таква разна места?“ Он ми је рекао: „Мамице,
какви греси – таква места“. И све је постало јасно. Када 265
је ко кога сахрањивао, Славочка је прекрасно знао, шта је
са тим човеком, знао је да ли је он био добар или није био
добар и знао је на какво место ће поћи тај човек. За њега
то није био проблем, њему је све било откривено. Горњи
свет и дубина преисподње (пакла). Славу је било могуће
питати где се који човек налази и одмах је одговарао. Знао
је какве муке трпи душа тог или оног човека и да ли је у
аду. Ја сам га питала: „Славочка, како можеш то знати?“
Рекао ми је за једну умрлу, нашу познаницу. Прво ме је
питао: „Мамице, недавно је умрла наша познаница (сада
не памтим како се звала) – памтиш је? Одговарам му:
„Памтим је“. Славочка је затим почео да прича о њеном
загробном животу и рекао је: „После смрти она је одмах
пала у ад и ја сам пошао за њом.“ И Славочка ми је детаљно
испричао како се у почетку спустио у дугачак и тамни пут,
који личи на рупу. Затим је видео велику секиру, која (као
у бајци) на огромном пању сече дрва. Потом је видео ватру

која гори, а над којом се налазе котлови са кипућом водом.
Видео је несрећне грешнике, који су из свих сила својих
вукли та дрва на натовареним санкама. Али, ту жену су
повели још даље, а мени је, говори он - било страшно и
вратио сам се потом назад. Ето, како је он лако могао поћи
за умрлом женом и видети ад.
Био је још један случај, када су у суседном дому
сахрањивали официра. Тај случај ми је испричала Нина
Пономарјова, зато што је она често разговарала са
Славочком. Рекла је да је на сахрани било врло пуно народа
и Славочка је такође ишао. И она га је питала: „Славочка,
је ли овај човек био добар?“ А Славочка је потврдио њене
речи и рекао: „Јесте, не брините се, добар човек ће пасти
на добро место.“
266
Допуна коментара главе
„КАКВИ ГРЕСИ – ТАКВА МЕСТА“
„Створење из преисподње“ (из књиге

„Сатанизам религија новог века“,
јеромонах Анатолиј (Берестов),
професор, доктор медицинских наука,
настојатељ храма Преп. Серафима
Саровског, који се не боји да говори

истину о многим стварима,
која се смишљено сакривају)
Навешћу вам текст из једног од водећих дневних

листова: Језиво, не дајући се научном објашњењу догађај који
се десио са житељем подмосковља Ступином Вјачеславом
Остаховим. Био је горки пијаница и прочитавши молитву
пред иконом Божије Мајке „Неиспијена чаша“ из себе је
избацио неко мрско створење – сивог црвића дужине 1,5цм
– 2цм са два рога на маленој глави (на којој је било могуће
разликовати уста и очи). Тог црва су ставили у флашу са
вином и то створење не само да није издахнуло у њему,
него је стало расти поразном брзином, за недељу дана се
увеличало за 10цм. Када се вино у тој боци испразнило,
додали су вотку. Од тог момента, оно је кренуло да расте
још брже.
Супруга тог човека је донела то биће у флаши у
Висоцки манастир у Серпухово. Братија је дуго разгледала
то створење, каже отац Никон и на крају смо се сложили
да је то демон, којег је Матер Божија изгнала из горког
пијанице. Када су отворили на кратко ту боцу, из ње је
изашао такав зловоњи запах, да је свима који су се ту
налазили постало лоше. Флаша са створењем је остала у 267
манастиру, нисмо знали шта са њим да радимо. И тако
су код нас почеле да се дешавају чудне ствари: „Многи
су почели да болују и осетили су сви на души непознату
тежину...“
Монаси су донели напијено створење у Москву и
показали доценту катедре биолошког факултета МГУ
Василију Ивановићу Васиљеву. Он је пажљиво изучио
„непознату звер“ после чега је изјавио да ништа слично
у својој пракси није сретао. То створење је демонстрирао
пред научницима који се баве мутацијама. Они су такође
изјавили да ништа слично нису видили.
Васиљев је решио да самостално истражи то створење,
али кроз неколико дана се тешко разболео и отишао у
болницу. Предао је ту боцу са створењем свом истраживачу
- зоологу Кирилу Воскресенскому, али и тај је скоро
скончао. Тачку на то је ставио отац Никон, сазнавши о
томе шта се десило са људима, он је замолио научнике

да то створење спале и то је било испуњено. Остао је
документарни снимак, који потврђује постојање тог
створења и да то није масовна хистерија и рекламни трик,
радници биофакултета МГУ су снимили тог „ванземаљца“.
Што се тиче Вјачелава Остахова, после тог случаја сав
његов живот се променио, бацио је пиће, пушење и кренуо
је у цркву и добио је добар посао.
Ето, таква чудеса произилазе, када се људи искрено
обраћају молитвом Мајци Божијој.
268
ГоЊЕЊА ЗА ВЕР U И ПРЕДАЈА БоГА
С лавочка је казао да ће у Русији, пред долазак светског
владара, наступити врло тешко време. Сећам се
да је казао смућено: „Мамице, биће горе време него
када је владао Стаљин. Све ће се надгледати, све ће се
прислушкивати и људи неће имати излаза. Људе ће
приморавати да све то примају као неопходност.“ Слава је

рекао да ће свуда бити прислушкивачи и информација ће се
сама по себи сакупљати. „На сваком стубу ће бити стављен
прислушкивач.“ И сада са дивљењем видим да се то заправо
и дешава, по читавој Русији, чак и по глувим шумама
су ставили добре и скупе бетонске стубове, на којима су
постављене некакве металне кутије. Ти стубови заједно
са тим кутијама коштају много више, него сви ти дрвени
домови који су око њих. Пензионерима – инвалидима,
који живе у тим домовима, нико не покушава да помогне,
али зато упоредо са њиховим трошним домовима стоје
моћни бетонски стубови, јер је то некоме битно. И сећам
се када ми је говорио: „Да због прислушкивања, људи ће се
бојати да разговарају на улици, т.ј., причаће шапатом. Али,
не гледајући на то људи ће бити прислушкивани и све ће се
фиксирати. Биће апсолутна контрола.“
Славочка је рекао да ће чипове са прислушкивачем
стављати и инсектима, црвима, пчелама, лептирима,
мачкама и кучићима и сви ће они имати чип да би
сабирали информацију о човеку. Ми смо се смејали када
нам је то говорио и он се смејао, али сада нам више није
смешно, јер се до тог нивоа контрола устројава да ће како
је рекао „и комарац имати чип и сабираће информацију
или црва распоре, ставе му чип и он отпуже даље...!“
269
Главно је да ће сав тај систем који се устројава радити
против човека, посебно против хришћана. Биће потпуна
контрола над телом и душом. Како сам схватила Славочку
биће установљена полицијска држава, која ће помоћу
прислушкивача и „бригада брзог реаговања“ спречавати
свако противљење народа - установљеној власти.
Власт ће бити антихристова и хришћани ће у
том периоду бити гоњени. Славочка је рекао „да ће
антихристова власт обратити пажњу у првом реду на
Богу верно духовништво – свештенство и монаштво.“
Славочка је рекао да ће их просто хапсити и убијати.
Многе свештенике који не буду сагласни са тим системом
власти потпуне контроле, вешаће директно по храмовима.
„Верно Богу духовништво ће пострадати у првом реду“ -
како је рекао. При Стаљину су људи и могли да са неким и
разговарају и да нешто и објашњавају, а сада све који „не
буду сагласни“ просто ће одводити и убијати. И просте,

верујуће људе, такође ће убијати, а „пре свих ће пострадати
верни Богу свештеници и монаси“.
Славочка је потом рекао да је тај период тежак за
црквену средину, због печата антихриста почеће разде
љење, једни свештеници ће говорити „узимајте печат“, а
други ће говорити „не узимајте печат“. Такође је Славочка
рекао да наступа такво време, када ће у храмовима
изменити Симбол вере и покушаће да измене црквене
службе. Славочка је рекао „да ће људе посебно поразити
измена Симбола вере“. После измене Симбола вере,
верујући људи ће престати да иду у храмове у којима ће
све бити измењено. По речима дечака „верујући људи
ће се бојати да улазе у такве храмове“. И храмови ће
опустети. Пошто нико више неће улазити у њих, у њима
ће неофицијално дозволити да буду столарске радионице
да би тако преживели. Славочка се веома секирао што ће
270 људи престати да иду у храм. Када су га питали верујући,
шта онда да раде тада, он им је одговорио: „У храм треба
ићи до последњег дана - док не измене Симбол вере, а
када се то деси треба тражити свештеника који није издао
Бога, који служи по старом и примати код њега Причешће
и исповедати се код њега, иначе људи неће издржати и
почеће да глупе“. Данас и говоримо и спомињемо све то,
по томе што видим - како екстрасенси улазе у цркву и све
мање простих људи је посећује. Славочка се веома секирао
због тога, говорио је „да у Цркву треба ићи до последњег
дана, ради исповести и Причешћа, док је то још могуће,
зато што човек без исповедања грехова и без Причешћа

неће преживети и неће се спасити. Без тога ће „сви почети
да глупе“. Буквално је тако и рекао „без исповести и без
Причешћа људи ће врло скоро почети да глупе“. Објаснио
је, да би се заштитили од зомбирања неопходно је ићи
у Цркву, што чешће се исповедати и причешћивати и
неопходно је молити се колико је могуће, што више и у
храму и у кући. Славочка је рекао да је Православна Црква
јединствена, која може да помогне и заштити човека од
зомбирања и брзе деградације. Других варијанти, како је
рекао, нема!
Како сам схватила Славочку без Цркве, без
исповести и без Причешћа, код људи ће доћи до измене
личности и они ће почети у буквалном смислу да глупе
и деградирају и та појава ће бити масовна. И зато је
позивао да се иде у храм што чешће, док се може. Мене
је водио сваке недеље на исповест и Причешће. А да би
се човек причестио треба се спремити, то јест, прочитати
Правило пред Светим Причешћем. Понекад сам мислила,
мраз је велики, можда ми Славочка неће рећи да идемо
у Цркву овај пут. И пролази недеља, наступа четвртак,
а он ћути, пролази петак, он ћути и већ суботу увече,
окреће се ка мени и гледа ме умољавајућим погледом.
Ја размишљам: „Али, добро Славочка, идем да прочитам 271
правило.“ А у недељу ујутру, ми заједно идемо у Цркву по
мразу. Некада смо и у суботу ишли, а некад и у петак, јер
је он мене жалио да би у суботу могла нешто појести. И
тако је било, нисам ја њега водила, него је он мене водио
на исповест и Причешће и то сваку недељу.
Али, људима је саветовао макар једанпут да се
причесте у месец дана. Зато што су почињали да се жале:
„Ето, ми смо војне породице, у нас нема пара, према
томе ми и не можемо сваку недељу да идемо у Цркву.“
И Славочка им је тада говорио: „Када муж донесе новац,
ви отиђите у Цркву исповедајте се и причестите макар
једанпут у месец дана.“ И људи су га слушали. Веома много
људи у нашем градићу, по савету дечака је почело редовно
да иде у храм на исповест и Причешће. И Славочка је до
последњег даха проповедао Пресвету Тројицу. Молио је
људе да иду у храм, по могућности својој да посте и да се
моле. Када су људи то испуњавали, он се тако радовао за

њих, поздрављао их по исповести и Причешћу, хвалио их
и молио се за њих.
Када сам питала Славочку о монасима из Тројице
Сергијеве Лавре, рекао ми је да они имају врло мало
времена за молитву, зато што су заузети послом. Славочка
је тако и казао: „Монаси у Лаври ће толико радити и
радити.“ И они, говорио ми је , „ништа неће знати шта
се у свету дешава.“ И када у свету крену да се дешавају
страшни догађаји, монаси из Лавре на њих неће реаговати.
Они неће размишљати о томе, какве им последице прете
и како је то све потребно решити. Због заузетости послом
они ће пребивати у незнању. И када наступи врло тешко
време, Лавра ће доћи у стање опустелости, а основна
група монаха биће избачена. Неко ће сасвим изаћи из
манастира, ако се припремио где има отићи. А основна
група монаха ће просто бити избачена. Славочка ми је о
272 томе рекао: „И тако, мамице, они ће изаћи из Лавре, па
се поново вратити. Поседеће тамо неко време и опет ће
кренути да се разилазе. А потом, они ће се дефинитивно
разићи по целоме свету.“ Ето, таква ће бити тужна
слика са монасима. Али светског владара (антихриста) у
Сергијевом поседу неће бити. Славочка је указао на још
једно место где његова нога неће крочити, а то је једна
Црква посвећена Пресветој Мајци Божијој (нажалост не
памтим тачно то место). Он ми је рекао да је то мали град
где се налази та Црква. И како је Слава рекао „неколико
Лаврских стараца“, тамо ће дочекати други долазак Исуса
Христа. Слава је рекао, да ти старци знају да под Тројице

Сергијевом Лавром постоје стари подземни пролази. Ти
пролази су толико дугачки да иду на много километара,
чак до Хоткова. И они су сакривени, али старци знају где
им треба бити да би се спасли. Они ће раније спустити ту
све неопходно, производе, брашно за просфоре, вино у
боцама за службу и сами ће потом поћи туда. Њих тамо
нико неће наћи. И они тамо ништа неће јести, толико ће
се молити и служба ће бити у њих и Причешће. И старци
у тим скривеним подземним црквама ће дочекати други
долазак Христа. Они ће се тамо молити, молити и молити
- док Господ не дође на Земљу.
Славочка је потом рекао, када наступи гоњење
хришћана, на свим главним магистралним путевима ће
патролирати полиција и хришћани треба да се држе даље
од тих путева, пошто ће они тражити хришћане. Слава је
рекао да ће се хришћани скривати јер ће бити принуђени
да не би примали „начертаније“ од система и да би
преживели. Славочка је рекао да верујући треба да иду
„на земљу“, зато што ће бити силна суша, кише неће бити,
вода ће се повлачити и наступиће глад. Живећи на земљи,
још је могуће и преживети. У то тешко време Господ ће
људима, који га нису издали, дозволити да им башта роди
плодовима. Славочка је рекао: „Бог ће своје поштедети.“ 273
Глад ће бити силна, али ти хришћани који не приме чип,
они ће преживети и ни један од њих неће умрети од глади.
Њима се просто неће јести. По речима дечака, они ће
једноставно изгубити апетит и мале резерве хране ће им
бити довољне до доласка Исуса Христа.
Још је рекао да „верујући који неће имати ту могућност
да раније оду на земљу, Он сам, то јест, Господ ће им
помагати“. Када у Москви крену провале земље, Славочка
ће помагати да се спасу људи. Како сам разумела да ми је
рекао када то све крене, Славочка ће помагати свом брату
Александру, уметнику, да изађе из Москве због тих провала
земље. Славочка је рекао да ће се Мајка Божија јављати
људима да их упозорава и анђели ће долазити и помагати
људима да изађу из градова. Према томе, хришћанин у
ма каквим условима да се налази, потребно је да има
наду у Бога. Према томе што је Славочка рекао: „Бог ће
своје поштедети“.
Слава је потом рекао да ће хришћани живети у малим
заједницама. У почетку ће претрпети тешкоћу и лишавање,
а потом ће „бити невидљиви за полицијске патроле“.
Славочка је тако и рекао: „Зомбирани полицајци неће их
уопште видети, ни њихов дом, где они буду живели, ни
њих саме, зато што ће их Бог покривати.“ Дођу, на пример,
полицајаци дому где се крију хришћани, а уместо дома
они ће видети голо поље... и нико хришћане неће пронаћи!
По његовим речима: „Бог ће их таквом силом покривати!“
Данас у храмовима, продаје се много књига, у којима
се говори о томе шта ће слуге антихриста предлагати, избор
људима хлеб или Крст. А Славочка је рекао за те ко се није
сакрио - избора неће бити. Њих ће ловити и стављати
им печат насилно. Рекао је да ће на свим путевима
стајати полицијске патроле, да би контролисали код
кога нема печат. Према томе хришћани у то време ће бити
274 у тајним насељима и Бог ће их покривати. А сви остали ће
примити печат, у почетку ће им бити врло добро и весело.
Славочка је рекао: „У почетку, код ђавола ће бити врло
весело, јер ће дозволити све пороке, тамо ће бити музика,
вашари, весеље и у прво време им неће бити до хришћана.
Сем тога хришћани ће већ тада живети у тајним насељима
и мораће да штите своју децу од тих саблазни, зато што
ће млађи људи и деца из тих заједница покушавати да се
придруже тим веселим игранкама и задовољствима света.
Али, потом ће се све изменити...
Када људи који су примили печат схвате, да се
приближава Господ и да су пали у мрежу сатане, силно

ће се озлобити. Они ће се тако озлобити да ће скочити на
хришћане, спремни да их растргну од злобе и зависти. И
сами ће кренути да их траже, али никога неће моћи наћи,
зато што то Господ неће допустити. Славочка је рекао: „Од
оних који нису издали Бога – НИКО НЕЋЕ ПОГИНУТИ, НИ ОД
ГЛАДИ, НИ ОД БОЛЕСТИ, НИ ОД ЧЕГА ПРОТИВНОГ И ОНИ ЋЕ
ПРЕЖИВЕТИ И ДОЧЕКАТИ БОГА.“
„САВ СВЕТ ЋЕ ПОГУБИТИ ИНТЕРЕС!“ - то су биле речи
које је стално понављао. Он се веома чудио небригом
људи за своје душе и тежњом људи за стицањем. Болећиво
се односио ка томе, држао се дланом у пределу срца и
говорио: „Како људи не разумеју, свеједно, сви ће доћи
Богу! Шта ће он рећи Богу?“ Посебно је Слава био поражен
понашањем неких жена и говорио је: „Како су оне мамице,
без савесне и развратне! Шта оне себи дозвољавају! Слава
се веома огорчавао, када је видео како се жене понашају.“
Славочка је рекао:
„Грех је ићи из религије у религију.“
„Грех је ради интереса напуштати своју Отаџбину.“
„Велики је грех ради новца предавати Бога.“
Он је потом објаснио шта значи „ићи из религије у
религију“. То значи да људи у почетку иду у цркву, а потом
они иду врачарима „за исцељење“. После њих им је лоше 275
и они опет иду у цркву, где се очисте и умију од грехова, а
онда поново почињу да умују и крећу да иду „по бабама“
и разним сектама. Тамо поново падају у шапе демонске и
поново им буде лоше и са тако „болесном главом“ поново
се враћају у цркву. То јест, за те људе се каже „да се окупана
свиња враћа опет свом блату“. Коначно се ти људи називају
душевно болесним. Он је за њих употребио израз „глава им
је отишла“. Ето, то је имао у виду Славочка. Овде није била
реч о посебном избору религије, где је све врло озбиљно,
где се човек налази код Бога и на длану Православне Цркве
кроз страдања Сина Божијег и његових светих за наше
грешне душе.
За онога ко напусти своју Отаџбину, Славочка је рекао:
„Они који напусте своју Отаџбину у тешко време, јер су
људи дужни да остану и да помогну својој домовини, чине
велики грех, јер због новца напуштају своју Отаџбину.“ За
Славочку су ти људи - издајници.

Још је Славочка казао да је велики грех због интереса,
какав год он био, издати Бога. Велики је грех да се ради
богатства издаје Бог, јер по речима Славе, то је служење
самом ђаволу, односно „служење преисподњи (паклу)
директно“. Славочка је врло силно преживљавао када
је видео да наши руски православни људи улазе у секте,
постају кришнаити, који су отишли у Америку или друге
стране света -зарад доброг живота. Он је говорио: „Мамице,
они иду на друге стране света и примају религију те
стране! Одступају од Православља зарад свог интереса. То
је тако тежак грех – скинути са себе Крст и предати Бога
због интереса.“ Он је просто био поражен тиме, „како могу
тако“? Зар не схватају да ће свеједно доћи Богу и какав
ће одговор дати Богу? И често је зато понављао: „Мамице,
сав свет ће погубити интерес!“ Те речи је говорио стално,
посебно у последњој години свог живота.
276 У то време, то је био почетак 1990. године, почела
је таква историја наше стране са трговином и са купо-
продајом. Појавила се посебна врста људи који зарађују
и живе на рачун препродаје. И сећам се да је Славочка
рекао: „Мамице, биће такво време да људи неће имати
посао и они ће бити принуђени да тргују. Ако човек нешто
издалека доноси на пијацу да препрода, највише што сме
да узме од тога је да прода ту робу за два пута већу цену од
куповне. Такође при великој потреби и у крајњем случају
може продати за два и по пута већу цену од куповне, јер у
противном ако узме више од тога, то је тежња за богаћењем
и тражење интереса и Бог им то неће опростити.“ Говорио

је стално држећи се за своје срце: „Како могу тако? Шта
ће рећи Богу за то? Јер је свако дужан да живи тако, да
би спасао своју душу.“ Он је често говорио људима: „Шта
ће вам то? Шта ће вам те куће? За шта ће вам све то, ако
својим душама нашкодите? Јер ако човек не припада Богу,
он припада његовом противнику - сатани и какав је смисао
уопште живети? Тада је живот бесмислен!“ Тако је Слава
и рекао: „Такав човек већ сада не може осећати то што је
саздао Бог, не може осећати како је сладак ваздух, не може
осећати какво је благо вода, не може ништа осећати – он
не живи, он је – зомби.“ Безумна трка за интересом, по
његовим речима, претвара човека у бездушног мртваца и
самог стварног „зомбија“.
Допуна коментара главе

„ГОЊЕЊЕ ЗА ВЕРУ И ПРЕДАЈА БОГА“
-АМЕРИКА СЕ ЗАНИМА УСТАНОВЉЕЊЕМ ИНСЕКАТА

– ШПИЈУНА.
Амерички специјалисти DARPA занимају се сазда

њем инсеката – ШПИЈУНА – КИБОРГА, који се могу
искористити у укупном броју других шпијуна, саопштава 277
Телеграф. Спољашњи мониторинг се неће разликовати од
уобичајених сакупљача информација, јер ће се опредељена
информација сабирати у централни компјутер. Инсекти ће
бити снабдевени специјалним електродама за управљање
летом као и батеријама и видео камерама. У садашње време
специјалисти спроводе истраживање на бубашвабама
и стеницама, уграђују у њих електроде још када су у
стадијуму лутке. Истраживачи планирају да одрасле
инсекте, који би се премештали до 100 метара и налазе се
на опредељеном месту до тада, док не наступи команда
да се врате назад. Заборавите старомодно устројство
шпијуна у телефонима и „бубицама“ постављеним у вазе.
Власт у Америци намерно користи инсекте – киборг са
микроскопским антенама, камерама, видео-записима и
системима глобалног позиционирања за тајне операције
Министарства одбране. Агенција будућих истраживања МО
США (DAPRA) објаснила је принципе хибридног микро-

електро-механичког система инсеката (hybrid insect micro
electro mechanical systems - HIMEMS). Нано-електронска
устројства ће се уграђивати у стенице и друге инсекте у
раном стадијуму њиховог метаморфолошког развитка.
Нова тканина која ће се формирати у процесу раста тих
инсеката ће се адаптирати у МЕМS имплантатима.
У документима се такође претпоставља да ће се
искористити инсекти који пливају и скачу са уграђеним
микрофонима за запис разговора и гасним антенама за
испитивање хемијског оружија.
„У садашње време финансирамо истраживање групе
Универзитета Мичиген, Масачусенског технолошког
Института, како је изјавио представник DAPRA, Dzon Volk-
er, „ми тренутно спроводимо истраживања на крупним
стеницама и бубашвабама“. На слајдовима DAPRA
показано је како елетронска устројства, имплантирана
278 у инсекте се могу искористити за контролу када се они
премештају, да би следствено томе био за њима запис
информације о опредељеном циљу.
НА ПУТУ КА ЕЛЕКТРОНСКОМ РОПСТВУ
Код руског народа фактички нема државе. То што

се сматра за државу – много година служи транс-нацио
налним групама, заинтересованим за крађу народ ног
блага и зомбирањем властитог народа кроз електронско
ропство (ИНН документа-електронска индетификациона
документа) и уништењу руског народа. Наша прекрасна
Русија гине под непријатељским игом. Наша природна

богатства расточавају, разарају економију и сеоско
домаћинство. Наши очеви и матере гладују, просе
милостињу и пре времена умиру, а наше младиће шаљу
у рат да би што више мушке популације нестало. Нашу
младеж прљају кроз средства масовних информација,
наше жене убијају своју децу у утроби, зомбирају нашу
децу кроз телевизор и компјутер. Све нас заједно трују и
специјално за уништење руског народа распрострањују
се наркотици, вотка, вино, пиво и цигарете. Нас све
припремају за примање печата антихриста, а нашој деци
дају убиствене вакцине.
Тим циљем Светска влада (тајна безакоња која су у
дејству) покушава да принудно кроз закон примора увођење
у Русији електронског пасоша (УЕК) или Универзалну
електронску карту у којој су записани сви подаци о човеку,
укључујући биометријске и медицинске податке. Та
карта ће бити и новчаник за електронски новац. Сваком
житељу Русије се даје индетификациони број, специјално
цифровани код, који по факту замењује човечије име и
фамилију (човек хришћанин примивши ту карту остаје
тако без крштеног имена и постаје број – ЛИЧНИ КОД
замењује му име)
Микрочип који је у пластичној карти, способан је да 279
садржи информацију о свим налозима за плаћање носиоца
чипа, потом комуникативних веза (како личних тако и
друштвених) као и податке о неформалним навикама
сваког појединца. Овог момента иде активно сакупљање тих
података за сваког. Децу у школама, студенте, заустављају
да дају одговоре на анкете о занимању родитеља, о статусу
породице, место становања блиских рођака. Уз помоћ
тих анкета и података узетих из социјалних мрежа на
интернету, ствара се јединствена база података која садржи
досије о сваком житељу Русије.
Универзална електронска карта (УЕК) је систем
глобалне контроле над личношћу човека. Њено увођење
претпоставља укидање готовог новца и пуну контролу
над индивидуалношћу сваког човека од стране свесветске
владе. Они, који покушају да се откажу од ње (УЕК), ће
се сматрати „преступницима и непријатељима народа“.
Приликом процедуре узимања те карте – сликања

законопослушног житеља стране, наноси се ласером
тетоважа у виду - три шестице и то је сама она печат
из Апокалипсе, након чега је по Откровењу, човек
изгубљен за Бога и за вечни живот.
Отимачке „реформе“ су унедрене у руски народ.
Телевизор и јефтина вотка сломили су руског човека. А
сада је за њега припремљен и јаки електронски логор.
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ! НЕМОЈТЕ ПАДАТИ ДУХОМ. СВЕ
ШТО СЕ НАМА ДЕШАВА ТО ЈЕ ПО ДОПУШТЕЊУ БОЖИЈЕМ,
ЈЕР НИСМО ПРИНЕЛИ ДУЖНО ПОКАЈАЊЕ ЗА СВОЈЕ ГРЕХОВЕ
И ШТО ЈОШ НИСМО СПРЕМНИ ДА ПРИМИМО ПОМАЗАНИКА
БОЖИЈЕГ (ЦАРА РУСКОГ). УСРДНО СЕ МОЛИМО И КАЈМО
СЕ И ГОСПОД ЋЕ НАМ КАО МНОГОСТРАДАЛНОМ ЈОВУ СВЕ
ВРАТИТИ СА ДОБИТКОМ, НЕМОЈМО ОЧАЈАВАТИ. ПОМОЗИ
НАМ БОЖЕ!
280
ЦРКВА ХРИСТОВА, БРОД НАШЕГ СПАСЕЊА
Данас су многи од нас, дубоко жалосни и падају у

малодушност, видећи како антихришћански и апостасијски
дух времена захвата не само читав свет, него улази и у
Цркву. И тако лукави преварант припрема за православне
врло танано и опасно искушење. Зли и покварени дух
почиње да трује срца људи сумњом, подрива нашу веру,
чистоту и светост Цркве и предлаже да се изађе из Цркве

свецело, да престанемо да се исповедамо, причешћујемо,
јер је „све оскрнављено“. Ето, тако враг покушава да нас
изведе из „Брода нашег Спасења“ и да нас баци у бурно
море греха да би погинули коначно.
Сачувај нас Боже дати се тој сатанској саблазни! Не
бежати из Цркве, држати се ње свом силом! Пут из Цркве
је пут никуда! То је пут у адску бездан. Црква Христова је
„Брод нашег Спасења“.
Црква чиста и непорочна јесте Невеста Христова, она
је света светошћу Господа Нашег Исуса Христа. Црква
живи и дише благодаћу Духа Светога. Та безакоња која се
сада творе у Цркви, то су греси људи, који својим гресима
оскрнављују сами себе. Својим гресима безаконик сам
себе одлучује од Цркве. Али, Црква је света! И кроз Цркву
и њена света Тајинства Господ нас спасава „Коме Црква
није Мајка”, говори светитељ Кипријан Картагенски (III
век), “томе и Бог није Отац“. Како хришћанин воли своју
рођену мајку, тако је дужан да воли и своју Цркву, да се
брине за њу, да ревњиво чува њену чистоту и гони из ње
вукове у овчијој кожи. Не бежати кукавички, а јеретике
и одступнике неопходно је обличавати и гонити из
стада Христова!
281
БоГ НЕЋЕ оПРоСТИТИ оНИМА
КоЈИ ПРИМЕ ПЕЧАТ АНТИХРИСТА
„Ко год се поклони звери и лику њезином и прими
жиг на чело своје или на руку своју, и он ће пити
од вина гњева Божијег, које је непомијешано
наточено у чашу гњева његовог и биће мучен у огњу
и сумпору пред анђелима светима и пред Јагњетом.
И дим мучења његовог уздизаће се у вијекове
вијекова, и неће имати одмора дан и ноћ они који
се клањају звери и лику њезином, и ко год прима
жиг имена њезина.“
(Откровење, глава 14, стих 9 -11)
С
лавочка је понављао ове речи: „Праведни нека чини
правду, неправедни нека чине неправду. Ништа не
можеш зауставити, ни изменити не треба. На небу је
све решено - ускоро ће на Земљу доћи Господ“. Мене су
те речи задивиле, како малени дечак може говорити такве
ствари? Он по свом узрасту не може то знати. Откуд он зна
то? Зато су му људи и веровали. Како је могуће да се њему
не верује? Сећам се како је Славочка бринуо за људе, како
је туговао својом душом за њих и покушавао је све да им
објасни да их упозори и да им изађе у сусрет.
Када сам читала Јеванђеље, питала сам га: „Славочка,
како треба схватити ове речи: „Тако ће бити последњи
први и први последњи; јер је много званих а мало
изабраних“. (Матеј, гл.20, ст.16) Он ми је одговорио:
„Тако мамице треба и схватити, „последњи“ – су ти људи
који неће предати Бога и неће примити печат светског
282 владара, они ће остати живи и дочекаће Господа. У Новом
веку они ће бити први!“ Ето, тако је мени објаснио значење
и смисао тих јеванђељских речи.
Славочка је рекао да пред долазак светског владара
појавиће се „његове паре“. Он је тако буквално и рекао:
„Појавиће се паре светског владара и њих ће називати
„евро“. У то време када је он то казао, тај назив за новац
није био. Тада сам помислила, шта „евро“ то је вероватно
саставна реч нечег другог што треба дешифровати и зато
сам његове речи пропустила мимо ушију. А, потом се
показало да се ти новци тако називају „евро“. И сада је та
новчана валута постала светском валутом, уместо долара.

Славочка је рекао да ствар са тим „евром“ ће кренути
срећно и последња земља која ће прећи на „евро“ биће
Америка. Славочка је рекао да први „нечовечији“ документ,
који ће бити уведен у нашој земљи је – ваучер. Ствар је
у томе да су те 1992. године, те ваучере свима давали. И
ја сам такође узела Славочку за руку и пошла у Пошту
да узмем тај ваучер. А Славочка мени на путу говори:
„Мамице, не узимај тај ваучер.“ Ја га питам: „Зашто?“ А
он ми је рекао: „Зато што је сатана кренуо да делује у овом
свету и то је први документ од њега.“ И зато ја и нисам
узела тај ваучер. После тих његових речи ја сам се просто
окренула и кренула са њим назад кући. И још је рекао да
ће све што буде следило за тим ваучером, сви документи,
„сама малена исправа и сваки папир који буду давали – све
ће бити од сатане“.
Славочка је рекао да ће пред доласком светског владара
(антихриста) у Русији бити саздана полицијска држава
(такав систем ће бити саздан не само у Русији него и по
целом свету) и она ће почети да свим грађанима ставља
микросхему под кожу. Славочка није говорио „чип“ зато
што у то време није било те речи, говорио је „микросхема“.
Славочка је рекао да још у совјетско време тајно од
родитеља у неколико московских породилишта стављаће 283
микросхеме под кожу, родитељи то неће знати и мислиће
како се паметно дете у њих родило“. Слава је рекао, да ће
та деца са чипом у телу бити врло паметна и многи од њих
ће постати банкари и млади менаџери - руководиоци. А они
неће знати да су тако паметни од тог чипа. Славочка је рекао
да ће тај чип стављати директно у главу, а новорођеним већ
сада у породилиштима стављају. Тада, у совјетско време,
су те микросхеме биле грубе. Сада су их усавршили и како
видимо да су почели постављање чипова још у совјетско
време, а Славочки је било седам година када ми је то
рекао. А ускоро како је рекао „те чипове ће стављати
у почетку добровољно, а онда насилно постављати
људима под кожу. Славочка је рекао да ће у почетку
бити добровољно примање чипова под кожу и људи
ће се сагласити и молиће их о томе. А потом ће почети
да принуђавају људе да их приме. Од тог чипа ће ићи
сигнал и зато људе који не буду имали чип и од којих не

буде ишао тај сигнал, ће ловити и насилно им стављати
под кожу“. Слава је казао да у полицијској држави армија
и милиција ће бити у једном лицу, да би све контролисали,
они ће људима насилно ставити микросхему т.ј., чип под
кожу. Никаквог избора људима неће оставити, зато ће
се верујући скривати и живети у тајним насељима даље
од градова и магистралних траса. Ето, тако је Слава
рекао о томе, што ми данас називамо „чиповањем људи“.
Славочка је описао тај чип, рекао је да ће то бити малена,
малена микросхема. И још је навео пример, како ће се
силно изменити ти људи који приме тај чип. Сравнио је
чиповане људе са марионетама. Рекао је: „Мамице, постоје
такве лутке, из којих иде много нити и коју нит повучеш
то ће та лутка и радити. То јест, чиповани људи ће бити
играчке у рукама ђавола, шта ђаво буде хтео од људи, они
ће то и радити. Биће потпуна контрола над душом и телом
284 тих људи – и они ће бити као зомби. Да би лакше управљали
људима, они ће их таквим начином чиповати и претворити
у зомбије (људе без душе).
Једна жена поштоватељка дечака, моја познаница, која
је лекар, ми је са ужасом рекла о томе да ће ускоро на свим
улазима у болнице постављати кабине и у поликлинику
већ сада не можеш ући док свој длан тамо не поставиш.
А Славочка је то предсказао детаљно. Говорио је да ће на
све улазе у болнице и поликлинике стајати кабине, „да би
ушао у болницу, треба доћи у кабину и ставити свој длан на
елетронски читач. И многи ће престати да долазе лекарима
и умираће код кућа. Људи ће помислити: „Пусти, боље Бог

да ме узме него да идем тамо...“ И лечити се код лекара
неће поћи, да не би пролазили кроз сав тај систем. И још и
пре печатa антихриста, људи ће престати да иду лекарима
и умираће код својих кућа. Славочка је рекао: „Када у
болницама поставе те кабине, многи људи неће хтети да
издају Бога и неће поћи у болницу и умираће код куће, јер
ће схватити да је систем од сатане. И умреће тада много
народа.“ Неки ће мислити о том броју, како је рекао и моја
учитељица Ирина Абрамовна „Ми и тако нисмо живели
добро – зашта ће нам тај систем?“ И она неће примити
тај систем. Размислиће само ти људи који су знали дечака
и видели га. Сва школа га је знала и сада су се сва та деца
разишла на све стране и сведоче о њему. И они неће поћи у
те кабине јер их је он о томе упозоравао. Славочка је рекао
да ће такав систем бити и у продавницима при куповини
производа, на станицама, на аеродромима - свуда ће
бити тај систем и других варијанти просто неће бити.
Славочка је рекао да се многи људи неће користити тим
системом, сматрајући да је боље умрети него примити
систем сатане.
После масовног чиповања људи под кожу,
последњи документ ће бити пасош светског владара.
Слава је рекао када људи буду постављали своју руку да 285
приме светски пасош, специјална апаратура ће имати
ласерски зрак која ће људима наносити на чело или на
руку тетоважу у виду три шестице (666) и сам процес
наношења те тетоваже изотопима (т.ј. ласером) Слава
је назвао „печаћењем“. Неко ће добити три шестице на
десну руку, а неко на чело, све ће зависити од апаратуре.
Наносиће се човеку не „бар- код“, него саме цифре - три
мале шестице у виду тетоваже и то ће бити „печаћење“.
Славочка је врло силно преживљавао за те људе који
ће поћи да приме светски пасош, зато што ће им одмах
изотопима поставити печат сатане. Славочка је говорио
„изотопима“ јер је то заправо реч која се тада није широко
употребљавала. Славочка је рекао да ће процес печаћења
бити истовремено по целој планети Земљи. У почетку она
ће бити невидљива за људске очи, а онда ће се изненада
појавити и почеће да „светли на људима“ - као табла на
електронском часовнику - нежном зеленкастом бојом.

Славочка је рекао: „Они ће се једног дана пробудити
и код њих, на челима њиховим - светлеће се три мале
шестице, нежним зеленкастим светлом. У почетку ће
се стидети да откривено носе на телу светлеће шестице,
почеће да покривају своја чела шишкама, почеће да носе
дуге рукаве (како сам схватила то ће бити лети). А онда
ће видети, један носи откривено печат, други такође и они
ће престати да се стесњују због тога и почеће отворено да
носе на себи печат антихриста. За те запечаћене људе биће
изграђени специјални огромни магазини – продавнице
са много разнообразних производа. Производи ће бити
доброг квалитета и врло јефтини. А они који не буду
сагласни са системом антихриста (светског владара) и
не приме његов печат, гладоваће, зато што ће производи
који ће се продавати у обичним продавницама бити врло
скупи, а квалитет тих производа ће бити све лошији и
286 лошији. Славочка када је то видео није се уздржао да не
искоментарише: „Мамице, пилетина ће бити тако скупа,
она ће коштати толико пуно пара!“ А потом ће и те мале
продавнице да затворе и остаће само ти магазини и супер
маркети за закодиране људе. (Супер маркета посебно у
великим градовима и трговинским центрима има толико
пуно већ сада) Славочка је казао да ће производи за
закодиране људе такође бити закодирани. Једна мала
бомбоница биће закодирана са три шестице (бар-код у
себи има три шестице). Закодирани људи ће у почетку
имати остатак савести па ће помагати својим гладним
рођацима дајући им део тих производа који су купили. Али

„незакодирани“ људи закодирану храну из тих огромних
магазина не могу јести, јер та храна неће бити „права“,
т.ј., она код нормалног човека не може да се прими у
желуцу и изазиваће повраћање. Онај који није примио
печат и малени залогај те хране не може да прогута – та
храна се сама избацује из тела незапечаћеног. Тих простих
производа, које данас једемо, неће бити. Дечак је говорио,
једите нормалне производе док их има, јер наступа такво
време када ће све биљке прекратити свој раст - траве неће
бити. Али саблазан за људе који нису примили печат биће
велики. И Славочка је навео пример: „Човек се мучи од
глади и себе наговара да уђе у супер-маркет и по човечијој
немоћи почиње да узима у корпу те производе. Пролази
кроз касу и тамо је установљена апаратура за наношење
печата и он добија - три шестице. И из таквог супер
маркета човек излази закодиран печатом антихриста, ето
таква трагедија ће бити са људима.“
Славочка је рекао да ће закодирани људи постепено
постати јако зли. У неком смислу они ће престати да буду
људи, зато што ће се код њих појавити ново својство, они
не могу умрети као нормални људи. Они би хтели да умру
али не могу. Када схвате да су се праварили, од очајања,
у почетку ће покушати да се избаве од тих шестица. Али 287
ништа неће моћи да ураде. Они, рекао је Слава и ако себи
одрубе руку, шестице ће се појавити на том комаду тела.
И ако би човека на комаде исекли, на сваком том комаду
би се појавиле три шестице. Људи који буду примили
печат антихриста, биће као нељуди-бесмртни. Славочка
је рекао да ће многи из безизлаза покушавати да окончају
свој живот самоубиством, али они то не могу урадити.
Слава је рекао: „Ако запечаћен човек од ужасног живота
хоће да се разбије, седне у аутомобил и максимално убрза
ауто и ауто се разбије и постане олупина а тај човек у
њему, као монструм у филму ужаса, поново се сакупи од
делова свог раздробљеног тела, оживи и тако монструозан
у свом очају поново се врати у заједницу.“ Ето, такве
ужасе је Слава говорио за људе који су примили печат
антихриста. Управо се такви филмови ужаса и снимају у
америчкој продукцији. Како сам схватила Славочку код
тих закодираних људи биће узета душа а у њихов телесни

труп биће усељен нечисти дух и они ће бити као демони
„бесмртни“. Код оних који не приме печат антихриста, по
речима дечака, ништа се неће изменити, они ће просто
остати обични људи. Сада ми то не ценимо и за њих ће то
бити радост и утеха. Они ће бити обични, живи и нормални
људи и покриваће их велика благодат Божија.
Славочка је рекао да они који буду примили печат,
постепено ће постати врло зли. Као што се демони плаше
Бога и дрхте, тако ће и ти људи који су примили печат
силно се бојати Бога, зато што ће код њих остати разум
и памћење. Они ће све схватати али без благодати Св.
Духа они ће постајати као демони, све више и више зли.
Посебно ће мрзети оне који нису примили печат. Они ће
силно завидети и злобити тим људима, што нису примили
печат и схватиће да су пали у мреже лукавог. Тражиће и
пратити те људе без печата да би им насилно био стављен
288 печат. Биће готови од злобе и да их растргну. Никакве
савести и жалости неће остати код тих људи. Злоба ће бити
таква да ће своје рођаке тражити. Славочка је тако и рекао
„онај ко не буде примио тај печат скриваће се од својих
рођака, а они ће их тражити и ловити да би им се насилно
ставио тај печат („ловити“ – такву је реч употребио).
Добровољни рок за примање печата биће јако кратак. Од
злобе и зависти слуге антихриста ће масовно ловити све
људе „од којих не иде сигнал“ и насилно ће им стављати
печат. Славочка није рекао да ће људима положити Крст
или хлеб и предложити добровољни избор. Обрнуто, слуге
антихриста ће тражити и ловити преживеле хришћане да

би их запечатили насилно. Тим људима, који су примили
чип под кожу, је немогуће да се сакрију, јер ће из тог чипа
ићи сигнал. И још је Славочка рекао да они који приме чип
биће апсолутно зомбирани - бездушни људи. Он је рекао:
„Мамице, ако човек прими тај чип, неће више бити човек,
већ „лутка“ која је управљана ђаволом. Коју нит повуче
ђаво то ће „лутка“ радити и када ти људи приме команду –
они ће одмах отићи и узети светски пасош и печат сатане
са њим.“ Јер је Славочка рекао ко прими „бар код“,
он ће обавезно примити и печат. Они људи који нису
примили „бар код“ од глобалне власти имају могућност да
се сакрију. Ја понављам те речи дечака већ 20 година. То је
само оно главно што је он упозоравао људе! Он је рекао
„да су њему дозволили да дође и да каже људима о
томе.“ Он је свој живот дао, да би људи то чули од њега.
Слава је рекао „ништа није атомски рат – поредећи са
заглупљеним душама“. Погибија душа човечијих - то је
само страшно, што прети сада сваком човеку! Сећам се
како је код Славе све што је говорио изазивало такву бол,
таква страдања - која се не могу пренети.
Славочка је рекао да ће хришћани, који желе да
се сачувају од печата, одлазити даље од магистралних
путева и градова и живеће у тајним насељима. Живећи 289
тако у тим насељима, они ће, по његовим речима, „кратко
време осетити себе остављеним, заборављеним и биће им
страшно“. У почетку ће се плашити дан и ноћ да не буду
нађени како им не би ставили печат и то ће бити ужасно
стање. Али, то неће бити на дуго време... У тим насељима
хришћана Бог ће их покривати таквом силом да ће „они
постати недоступни за зле силе“. Славочка је овако рекао:
„Мамице, њих сатана просто неће видети. Злим силама, ти
људи ће просто бити невидљиви, претрпеће мало страха и
глади. Ни један човек од тих људи неће умрети, јер ће им
Анђели помагати.“ Како сам схватила Славочку, Анђели
ће јавно долазити код њих и просто ће их хранити у време
глади, а како ће их хранити - ја нисам питала. Та насеља
ће бити тако покривена Богом, да их сатана и његове
слуге просто неће видети. И нико од тих људи неће
умрети од глади, ни од болести нити од било чега. Господ
ће дати тим људима да им нешто од засејаног роди у башти

и они неће умрети од глади. Као што закодирани људи
умрети не могу, тако и хришћани који нису предали Бога,
такође, неће умрети ни од глади ни од болести – они ће
просто неко време претрпети лишавања, тежину и гоњење.
Над последњим хришћанима који су сачували верност
Господу Богу, биће раширена велика милост Божија, нико
од њих неће погинути, они ће преживети и дочекати Бога
о другом доласку.
Славочка је рекао да неће сви људи примити печат
антихриста. Многи га неће примити посебно овде у Русији.
По његовим речима, највише људи ће бити овде у Русији
који неће примити печат. Овде на Уралу, биће такво насеље
у које ни један закодиран човек не може доћи. Он је рекао
да ће то бити велико насеље, унутар њега ће бити огроман
Храм, око тог Храма биће ископан ров у коме ће бити Света
вода. Иза тог рова биће велики бетонски зидови а на врх тих
290 зидова биће још неко обезбеђење, не сећам се тачно какво.
Сва врата ће бити добро затворена. И Славочка се веома
задивио, када је једном закодинаром човеку успело да
приђе кроз тај ров и да дође до саме ограде. Али када буде
покушао да дође ближе Божија сила ће га тако одгурнути на
тај начин што ће прелетети кроз тај ров и тако четвороношке
- окренуће се око себе, погледати са таквом злобом и отићи
са тог места бесповратно. Ето, тако ће Господ покривати оне
који не приме печат антихриста и сачувају верност Богу.
Људи често задају питања о „времену и роковима“
и када ће бити саздан тај систем са прислушкивачима и
чиповима? Ја им одговорам да се већ устројава такав

систем и да је већ саграђен. Ми стојимо на прагу свих тих
догађаја. Сећам се како ми је Слава рекао: „Мамице, ти ћеш
живети до антихриста. У почетку ће бити његова припрема
и када све буде завршено за њега он ће изненада доћи на
власт.“ И даље ми је Слава говорио о полицијском систему и
његовим прислушкивачима, чиповима и светском пасошу
с печатом – т.ј., о свему томе што сам вам већ казала.
Како сам схватила Славочку антихрист ће доћи на све већ
припремљено, то јест, када сви услови за његов долазак буду
испуњени. По речима дечака и прислушкивачи и чипови и
светски пасош са печатом, сав тај систем биће саграђен и
почеће да се примењује и пре доласка антихриста. То ће
уствари бити припрема за његов долазак. Истовремено са
њим ће на земљу доћи и демонски (бесовски) НЛО, који ће
измилити из преисподње (пакла) и почеће масовно да се
приземљују на Земљу. Дакле и антихрист и демонски НЛО
ће се појавити на Земљи истовремено.
Славочка је врло често понављао „Бог неће опростити
оним људима који су примили печат антихриста“. Бог им
неће опростити, нека се не надају томе. Сећам се када сам
питала Славочку о деци: „Али, Славочка шта су деца крива,
јер они не одговорају за своје поступке?“ Слава је положио
своју руку на груди и врло се забринуо, подигао свој палац 291
руке и казао: „Мамице, сви ти који буду примили светски
пасош – Бог никоме неће опростити!“ Долазе ми људи и
питају ме, како ће бити са њиховом децом? Ја им одговарам
шта је дечак рекао: „Бог никоме неће опростити ко прими
тај светски пасош са печатом.“ Само трагично је то што
ће печат примити и добри људи, њима ће у почетку бити
јако лоше од тога јер ће почети да испитују душевне муке и
веома ће бринути, јер ће схватити свој пад. Али, свеједно,
временом ће они постати зли, као и сви закодирани људи.
Славочка ми је испричао једну епизоду која ће произаћи
самном. По шуми ће ићи закодирани човек, биће врло
несрећан што је примио печат, неће му се свидети сав тај
разврат, пијанке и шетње и он ће тако у безизлазном стању
ићи по шуми и тако случајно ће налетети „на нас“ (како сам
схватила Славочку – у то време ћу ја већ живети у шуми уз
присуство дечака са собом - тај осећај имам стално и зато
је он говорио у множини). Када он налети на нас, нама ће

бити јако жао њега али ти њему ништа не можеш помоћи.
Ти њега нећеш позвати у дом, него ћеш га позвати да седне
на клупу испред дома и он ће ти све рећи како се живи код
антихриста. И ти ћеш га мамице пожалити и дати му да једе
и он ће поседети код тебе мало и тако тужан поћи ће назад
сатани. Ето, таква трагедија ће се десити са тим човеком. И
тако ће бити, пут назад нема за закодиране људе, чак иако
су то добри људи, примивши печат они ће погинути. По
речима дечака, људи који приме печат ће се силно мучити,
њима неће бити покоја ни дању ни ноћу, зато што им је
сачуван ум и са тим својим умом ће се и мучити. Врло
тешко време ће наступити, док Господ не дође на земљу,
планета ће бити насељена зомбираним озвереним људима,
који ће у својој злоби тражити преживеле нормалне људе.
Ето, таква трагедија ће бити на планети. Славочка је рекао
да Бог уопште неће опростити ономе на коме буде печат
292 антихриста и да такви људи за Бога не постоје. Сећам се
како ми је један свештеник на те речи са смешком рекао:
„Ми ћемо се оправдати“. Ја му одговарам: „Баћушка, то
ви тако сматрате а Славочка је рекао „да Бог неће ником
опростити ко прими печат“. Славочка је мени рекао
за печат: „Мамице, како ти не разумеш - то је сатана!“
Њему су дате три и по године да буде на Земљи, шта ће
све да уради за то време! Људи не схватају ко је то! А ми
сви расуђујемо и паметујемо, колико ли још можемо да
паметујемо? Није ли време да размислимо о својој души?
Славочка ништа ново није рекао, он је само поновио то
што нас је упозоравала Библија пре 2000 година и неки

„паметњаковићи“ овако одмахују: „Ах, колико пута је
наступао крај света“, а не виде то што се дешава на нашој
планети сада - јер тога никада није било. Какви су још
потребни докази да би то схватили?!
Тим речима Валентина Атанасјевна нам потврђује

цели низ тужних чињеница које говоре саме за себе. Никада,
у историји нису учили децу разврату у школама. Никада
није било тако да би содомисти организовали фестивале
и са ТВ екрана нас учили како да живимо. Никада тако
није било да из абортираних фетуса праве препарате за
подмлађивања олигарха. Никада није постојала таква
технологија да у живог човека стављају микрочип, а затим
га контролишу и управљају њим из космичког сателита у
било које време и на било ком месту. Никада у историји није
било тако да је сатанизам био озакоњен и проповедан као
норма живота. И никада није долазио малени дечак и није
говорио да је то време у којем ми живимо - последње. Никада
дете није говорило: „Праведни нека чине правду, неправедни
нека чине неправду. Ништа не можеш да зауставиш нити
да измениш. На Небу је све решено - ускоро ће на земљи доћи 293
Бог који никада неће опростити онима који су примили
печат сатане.
Као закључак ових врло важних речи мени се поново
хоће да вам напоменем о строгом упозорењу дечака. Слава
је рекао: „Ти људи, који не приме бар код у документима –
они неће примити ни печат и самим тим они ће спасити
не само себе, него и сав свој род.“ Сада, по његовим речима
„иде пребројавање свих родова“ и тај који остане веран
Богу и „не прими три шестице“ (то су речи дечака)
својим подвигом ће спасити не само себе него ће се и сав
род тог човека спасити! Те речи дечака да човек који
сачува преданост Богу и не прими печат антихриста,
за тај подвиг таквом човеку ће бити опроштени не само
његови лични греси, него и греси свог рода! Читав род тог
човека биће помилован! Како сам схватила Славочку,
човек сада треба да учини подвиг – да не узме сатанска
документа и печат. Благодарећи том подвигу човека

биће спасен сав род тог човека. А ако човек сада узме све
то, по речима дечака, чак и добре људе у његовом роду
он може погубити. Ето, како је то страшно. Каква
страшна одговорност лежи на нашем покољењу. Сада
је неопходна храброст, потребан је хероизам човеку.
Сада просто треба молити са сузама Бога, да не узмемо
светски пасош и печат сатане. Не треба то узимати!
НЕ ПРЕДАЈТЕ БоГА
Сведочење маме дечака Вјачеслава и допуна главе
„Бог неће опростити примање печата антихриста“.
„Јер од малога до великога сви се дадоше на

лакомство и пророк и свештеник, сви су варалице.
И лече ране кћери народа мојега овлаш, говорећи:
294 мир, мир; а мира нема.“
Књига пророка Јеремије (глава 6, стих 13-14)
„Сине човечији, пророкуј против пастира Израи
љевих, пророкуј и реци тим пастирима: овако
вели Господ Господ: тешко пастирима Израиљевим
који пасу сами себе! Не треба ли стадо да пасу
пастири? Претилину једите и вуном се одевајте,
кољете товно, стада не пасете. Слабих не крепите и
болесне не лечите, рањене не завијате, одагнане не
доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом
и жестином господарите над њима. И разиђоше

се овце немајући пастира и посташе храна свим
зверима пољским. Овце моје лутају по свим горама
и по свим високим хумовима и по свој земљи
разиђоше се овце моје и нема никога да пита за
њих, никога да их тражи. Зато пастири, чујте реч
Господњу; Тако ја био жив говори Господ Господ,
што стадо моје поста грабеж и овце моје посташе
храна свим зверима пољским немајући пастира и
пастири моји не траже стада мојега, него пастири
пасу сами себе, а стада мојега не пасу; Зато пастири
чујте реч Господњу; Овако вели Господ Господ: ево
ме на те пастире и искаћу стадо своје из њихових
руку и нећу им дати више да пасу стадо и неће
више пастири пасти сами себе, него ћу отети овце
своје из уста њихових и неће им бити храна.
Књига пророка Језекиља (Глава 34, стих 2-10)
U последње време мени све чешће и чешће долазе

писма врло чудног садржаја. Сада већ нисам у стању
да одговарам на писма јер их је јако пуно са свих страна
Русије, Украјине, Белорусије; Пишу ми људи којима је
потребна помоћ. И да не би оставила страдајуће људе без
помоћи замолила сам Нину Анатолјевну Пономарјову
(моја духовна сестра, коју је Славочка исцелио од 295
неизлечиве болести) да ми помогне. Иако јој је већ
преко 60 година и то је за њу све напорно али ако не буде
одговарала на писма значи људи неће добити одговор.
А ја просто физички то не могу да постигнем. И Нина
Анатолјевна је то на себе преузела - одговарати људима
на писма. А и више не могу ни читати шта људи пишу...
Кратко и у суштини се види у тим писмима и иде реч о
томе како демони добијају власт над тим људима који су
издали Бога. За одступништво од Бога у људе се усељавају
та „створења“ која ми називамо беси (демони). Они не само
што се усељавају у њих, већ после неког времена почињу да
их.... силују! У својим писмима несрећни људи отвореним
речима пишу да их демони силују у буквалном смислу
те речи: силују жене, силују мушкарце, силују им и децу.
Њима они то раде било где: стоји на пример, монахиња у
храму – они је у храму муче; иде ли она у аутобус „они“
право на њу нападају. И то није моја фантазија (како ће

неки помислити) то пишу људи у својим писмима. Како је
чудно шта се дешава са тим људима који служе у цркви: са
неким свештенослужитељима или са њиховим матушкама
и децом, са неким монасима и монахињама и т.д... Од
простих људи који раде у фабрикама тако нешто нисам
чула. А од „духовних лица“ ми смо се наслушали толико
тога о томе, па је Ниночка просто завапила и није могла
више читати. Донела је мени та писма, оставила је једно или
два, а све остало је поцепала, зато што кад држите та писма
у руци имате осећај тежине. Испада тако, да човек плаћа
цену, а за одступништво од Бога – тим више. Ето, таква
је висока цена одступништва. За све ћемо одговарати,
посебно за саблазан људи. Сада има много саблажњених
људи, које су свештеници подстакли да приме сатанске
бројеве и ел. карте... Они су их фактички подстакли
на пут издаје Бога. И зато се у њих усељавају демони и
296 силују их или их деца њихова разним начинима муче,
што је још страшније. Можда ће чудно звучати али ја
већ 20 година стојим на гробљу и видим ричуће, лајуће,
завијајуће, бесновату (демонизовану) малу децу чак
петомесечног узраста или сасвим тек рођену. То је врло
страшно. Само је интересантно да је то стање везано
са крвљу. Ти људи сведоче, да код њих сва крв кипи и
ври и нема у организму ни једне ћелије, која би могла
одахнути од таквог стања. Ето тако за одступање од
Бога демони се усељавају у оцрковљене људе и у те који
директно служе Богу, а истовремено Га издају. Према
томе, хоћу да вам кажем, свим верујућим људима:

„Немојте сваком поверавати своју душу. Размишљајте
– ко вас води и куда вас води и да ли ка спасењу?“
Људи често говоре: „А, нас баћушка благословио!“ Ја онда
питам тог баћушку: „Зашто сте баћушка благословили
људима да примају те бројеве? Они сматрају ако сте их ви
благословили да приме те бројеве сатанске да одговорност
лежи на вама.“ Онда уместо одговора ја видим уплашено
лице баћушке који ми говори: „О чему ми овде причамо?
Нека сами размишљају!“ Ето тако, размишљајте! Тим
више што је Господ дао дечака, који вас је преко 20 година
уназад упозоравао на то да ништа од тога примати не треба
и Бог неће ником опростити ко прими печат сатане. Али,
колико је потребно да човек „паметује“ о томе? Пустите
паметњаковиће нека паметују, а ви се побрините за своју
душу. Неколико пута сам имала прилику да разговарам са
чипованим људима, они такође долазе на гроб дечака. По
свом искуству могу рећи да од чипованих људи иде сами
стварни смрад покојника и пахнут мртвачким задахом и
нека хладноћа иде – то је одмах видно. Питам тог човека:
„А код тебе је чип?“ Он говори: „Да“. И они долазе дечаку,
јер овај живот за њих постаје неподношљив. По њиховим
речима у почетку је код њих било све добро и они ништа
нису осећали. Али, потом су почели да осећају да тај чип 297
као парче железа са покиданим крајевима, као да почиње
да расте у њима, у њиховом телу и доноси им несносна
страдања. Њима је све горе и горе и сада су они дошли до
тога - да не могу ни да спавају, ни да једу – они немају
покоја, већ сада. Дању и ноћу трпе страшне муке. Таквих
људи има већ много и треба бежати од њих и своје дете
негде одвести... Хоћу да кажем свим простим људима: „Не
узимајте те чипове – не становите се труповима! Треба
се пробудити, опомињати се! Треба скинути те „оглаве“
(коњска опрема која се ставља коњу да не би гледао са
стране, да би гледао само пут испред себе). Јесте ли слепи
да не видите? Бојте се Бога! Ја не разумем зашто толика
маса људи иде на страну таме и предаје Бога?“ Дечак је
рекао да то раде због овоземаљског „интереса“. Стојим
на гробљу и видим да је почело стварно раздељивање
народа на оне који су за Бога и на оне који предају Бога.
Ви погледајте своју децу и унуке шта они са својих 7 или

8 година могу да вам кажу? Да ли они могу да вас излече?
Не! Да ли могу да вам кажу да не узимате бар кодове или
оно што је угодно или неугодно Богу. Не! Не могу. Али,
послушајте тада дечака и не узимајте те бројеве у бар
кодовима и печат. Бојте се Бога! Чувајте своје душе! Чим
пре то све попримате, тим пре је погибељ света. А дечак
Вјачеслав је дао свој живот да би вам то казао.
НЕ БоЈТЕ СЕ ДА ГоВоРИТЕ ИСТИНU !

Речи нашим пастирима
Х
тела сам неколико речи да упутим нашим пастирима.
Рећи што је неопходно, зато што ми је врло болно.
Драги наши свештенослужитељи, наши пастири! Не
плашите се да говорите истину! Ми смо тако изгладнели
298 за ту истину. Ми је тако мало данас чујемо. А она је за нас
главна. Знамо да је зато Црква и установљена Господом,
да би говорили истину увек и свуда! Црква је призвана
да обличава зло и да води народ ка спасењу. А пастири су
постављени Богом да би се бринули о својој пастви, да је
заштићују и да је не бацају вуцима да је растргну. Драги
наши пастири! Не бацајте нас! Немојте ћутати, ако вас
и терају да ћутите. Данас је толико саблазни, толико
свакојаке лажи, толико болних питања , на које нам нико
не жели дати частан и праведан одговор. Уместо одговора
ми чујемо или равнодушно правдање или отворено се

не жели говорити о томе, јер су то „опасне теме“. И то у
најбољем случају! У лошијем – нас просто одстрањују
са парохије. Врло је горко сазнање да ми никоме нисмо
потребни - осим Богу! Са свих црквених амвона нас
покушавају оптужити за непослушање. Али послушање
је неопходно да буде у Истини. Послушање Истини
спасава човека, а послушање у лажи и безакоњу – губи
човека! To je тако просто и тако разумљиво. Али, зашто
нам данас говоре о послушању и смисао тога изврћу. Данас
хоће читав народ да преврате у зечеве који савршено, без
размишљања, ћутећи, са тупом покорношћу испуњавају
било који захтев начелника. Ето тако се лукаво назива,
таквом светом речју –„послушање“! То није послушање!
И ми нисмо плашљиви зечеви, ми смо православни
народ - Богоносци. Ми живимо на својој Богом даној
земљи. Код нас је хришћанска савест и ми хоћемо да се
спасемо. Хоћемо да живимо са Богом, да живимо без
сатане, бројева и чипова, без екуменизма и сатанизма.
А нама од јутра до мрака намећу ту гадост и позивају
се на „послушање“. Интересантно, кога више слушати:
Бога или фарисеје који нам лажу? Када су Свети апостоли
проповедали Христа Спаситеља у Јерусалиму, фарисеји су
од тога беснели и тражили „послушање“ – да би апостоли 299
ћутали. А Свети апостоли нису ћутали и одговарали им –
„је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“
(Дел. Ап. гл.4, стих.19) Послушање је дужно да буде у
истини, а не у лажи, драги наши пастири. Не бацајте нас,
не остављајте нас у беди, не бојте се говорити истину, јер
сте дали завет Богу пасти Његову паству за спасење!
Опростите нама грешнима! Господе нека Вас спасе!

„БОГ НЕЋЕ ОПРОСТИТИ ОНИМА КОЈИ СУ
ПРИМИЛИ ПЕЧАТ“
ШПИЈУНИ УНУТАР НАС
Може ли човек, у којег улази RFID-метак, практично

не осећати бол? Специјализована, у области технологије,
фирма Emprire North, предлаже модификовану снајперску

пушку, која је пренамењена у средство сакривеног увођења
чипова RFID на објекте који се надзиру. Помоћу снајперске
пушке, у тело човека се унедрује микрочип GPS. То оружје
је у улози свеобразног шприца, који делује на великом
растојању. Микрочип улази у тело човека и остаје тамо,
не наноси му никакве унутрашње повреде, при чему човек
осећа само слаб убод у тело. То је одломак из рекламног
материјала, који се распрострањује од Empire North.
По речима представника компаније, човек у кога
улази тај RFID чип, практично не осећа бол и ништа не
сумња, продужава да се бави својим послом. Човек који је
поражен од тог метка, човек или животиња не примећује
рану на својој кожи. Он је такође подвукао, да бол од метка
унедреног чипа под кожу, која лети надзвучном брзином,
показаће се изнад прага осетљивости већине људи. Прототип
новог производа се недавно демонстрирао у Америци и био
300 је један од експоната China Police Exhibition у Пекингу.
Џулијан Бајковиски, Православни весник
„Први и последњи“ г. Москва
ПЕЧАТ АНТИХРИСТА ЋЕ
ИЗМЕНИТИ СТРУКТУРУ ДНК
Закључак Европске групе за етику у науци и новим
технологијама од 2005. године, представљено комисијом
Евросавеза гласи:
„Савремено друштво стало је лице у лице са
изменама, којима је неопходно подвргнути човекову

суштину. То је једна од фаза прогреса. Резултат
испитивања, помоћу видео надзора и биометрије а
такође и посредством унедрених у човечије тело разли
читих електронских устројстава, подкожних чипова и
„паметних метака“, човечија личност ће се изменити
до таквог степена, да ће се претворити у умреженог
човека који треба да добије сигнал који ће ићи од
њега и који ће контролисати његово кретање, навике,
контакте, а који потом подлежу разматрању и оцени.
У нашем друштву тело – то је сировина која може
бити измењена. Све ће то привести ка трансформацији
човечије расе и појаве киборга.“
Специјално модулирани ласерски зрак ће произвести
измену таласне структуре ДНК човека, уношењем у
саму ДНК човека, самих речи из печата антихриста.
Речи одступљења уносе се у човечији ДНК. Ето, по чему
је спасење немогуће за те људе још за време живота.
Човечије тело постаје на ћелијском нивоу носитељ печата
антихриста. Сам печат наноси се ласером на руку и на
чело, а измена ћелија ДНК организма се уводе речи из
печата у сваку ћелију човечијег организма. Три шестице се
појављују као видљиво изображење у организму измењене
структруре ДНК – као свог рода маркер. Светлеће шестице
ће бити видљиви знак печата и то је генетски маркер. За 301
такву процедуру биће искоришћен ласер невидљивог
ултравиолентног дијапазона. У видљивом делу спектра
појавиће се слабо плавичасто сијање на том месту где
се ласер поставља. Ласери таквог дијапазона се силно
расејавају у ваздуху. По физичким законима са даљине је
немогуће наносити тај печат. То је могуће само стационарно
путем одговарајуће апаратуре. Ви сте просто мислили да
ће печат бити видљиво изображење као рецимо опекотина.
Али, све је много сложеније. Печат се наноси у структуру
ДНК човека и она неће бити видљива неко време, т.ј., док
све ћелије организма не промене своју ДНК по задатом
програму, а то ће бити од осам месеци до годину дана.
Временом, те три шестице ће се појавити на руци и на
челу, на месту на којем је нанесен печат ласером.
Печат антихриста, унесен у структуру ДНК човека са
маркером видљивог изображења печата у виду три шестице,
ове речи чини потпуно јасним, наиме, уколико запечаћени

човек одруби себи руку са три шестице, на том одсеченом
делу руке ће се појавити три шестице, зато што је печат
нанесен у сваку ћелију човечијег организма. Крв таквог
човека и његова душа показаће се трупом богохулног тела.
Веза са Господом је покидана. Душа таквог се показује
у капсули хуле Бога. Веза душе тог човека са Богом не
постоји. Да ли има нешто заједничко светлост са тамом?
Зато, још за живота тог човека неће бити покајања, јер је
то за њега немогуће.
То није питање далеког, будућег, већ злодневног,
садашњег. На шта вам личи апаратура за узимање
биометријских података човека? На кутију у којој се
ставља десна рука или глава (за узимање биометријског
снимка рожњаче ока) при чему се осећа слаба озонизација
ваздуха; Озон при раду ласера има специфични запах
т. ј., мирис. У суштини од људи већ сада стварају гено
302 модификоване трансгенове, т.ј., мутанте, по чему печат
антихраста се ставља право на човека у његов ДНК. Такође
је могуће при специјалном фотографисању за пасош, у
свом видео материјалу П.П. Гарјаев доктор биолошких
наука, истраживач и човек који је први открио таласе
генома, говори о томе да разлика од генетских инжењера
који раде са људским ДНК, они су већ достигли те саме
резултате таласним дејством ласера. Т.ј., са било којом
електронском картом у рукама, пролазећи поред
турникета (електронска врата), касе магазина, који
су снабдевени специјалним ласерским зрацима, већ
сада се може добити начертаније, које ће неповратно

изменити структуру ДНК и направити од нас трансгене
нељуде. Размислите о томе, какве картице нам масонска
власт даје по директној наредби светске закулисне
владе. Систем сатане је већ постројен и почео је да
функционише!
Академик В. М. Иљин је изјавио: „Било који
електронски документ је опасан, са кога се скида број
специјалном техником наноси се на човека у виду
начертанија и то се може десити на било ком месту при
коришћењу истог.
Примање електронског документа неизбежно ће
превести ка примању печата антихриста, о којем нам и
говори Господ у Светом писму.
(По материјалу портала „Руска пасха“)
НЕКОЛИКО РЕЧИ О „ОБИЧНОМ“ БРОЈУ
Многи богослови са завидном упорношћу обавештавају

са ТВ екрана да је број три шестице – „обичан број“ и бојати
се њега не треба. Једнако упућивати нас на тај обичан
број у нашем животу, меко говорећи противречи теорији
вероватноће и елементарног здравог смисла. Нас брижно
приучавају ка том „обичном броју“ да би се ми привикли 303
на њега. Ето зато број 666, број звери, неумољиво улази
у наш живот. Ево неколико примера, код Међународне
банке - 666; Картице Аустралијске банке имају број 666.
Бројеви нових кредитних картица у Америци почињу са
цифром 666. Како пише Der Standart број 666, може се
сматрати „компјутерском храном“. Три дружно сједињених
гигантских ЕВМ (једна је у Даласу, друга у Бриселу и трећа
у Амстердаму), персонал који је опслужује и корисници
је називају једним општим именом „Звер“ (the Beast), по
аналогији са „бројем звери“ (666) из Библије. Такође, сама
реч компјутер у броју цифара (јер свако слово има свој
одговарајући број) даје број 666. Компјутер „Beast“ (звер)
се налази у здању Европске комисије у Бриселу (Белгија)
1974. године, здање Европског економског Савеза (сада
је то здање Европске комисије) у Бриселу. У Белгији је
постројено богоборно здање у виду крста са 13 спратова.
Тај компјутер је саздан специјално за чување јединствене

базе података свих житеља Земље, председник одела
статистичке анализе Г. Јејдељман је изјавио „да помоћу
три шестице можемо сваком човеку у свету дати свој лични
број“. Изјаву је завршио са фразом „тај систем може бити
средство ка постизању мира на земљи“.
Тај компјутер може да обави 12,3 трилиона операција
у секунди. Он кошта 110 милиона долара (то је иницијално
улагање). Његова меморија способна је да смести садржај
3ОО милиона књига по 1000 листова. Супер компјутер
садржи 8192 микропроцесора, закључаних у црне
кутије величине великог хладилника које је спојено са
проводницима дужине 133 метара и размештени су на
површини која је величине два кошаркаршка игралишта.
Систем његовог хлађења требује 3 мегавата електричне
енергије. Саздани сатанистичи Интернет има сигнал www,
официјално у скраћеници означава „свесветска веза“. На
304 енглеском језику „мрежа“ означава се речју „нет“ а не
„web“. На енглеском језику „веб“ може да означава „мрежу“
и „паучину“. По чему тако сложен технички систем као
Интернет има нетехнички назив? Ствар је у томе да је кабала
реч, која има то начертаније, што и „W“ традиционално
означава број 6. Таквим начином симбол интернета су опет
три шестице. Сваки корисник интернета који има адресу
симболички се обраћа за посредовање сатани.
Сатанисти су означили трима шестицама „коцкарски
бизнис“ по целом свету. Број цифара на столу за рулет даје
број 666. Државно Пореско одељење Америке (IPC) има
на својим образцима број 666. Обућа урађена на Светској

пијаци има проштампано на себи број 666. На нашим
јакнама и свему што носимо има иштампан на етикетима
знак 666. Да ли је то случајно?
АНТИХРИСТ ЋЕ ДоЗВОЛИТИ СВЕ

ПоРоКЕ
С лавочка је веома силно бринуо, што ћу по
његовим речима, ја доживети то време. Рекао ми
је: „Мамице, ти ћеш доживети антихриста“. И пуно
је бринуо за мене и старао се упозорити ме на тешке
саблазни које ме очекују. По његовим речима, пред
долазак светског владара (антихриста) све људе ће до
таквог степена зомбирати, да ће многи дефинитивно
залутати и уопште изгубити веру. У главама људи ће
бити потпуна странпутица, све ће бити преврнуто. О
Господу Исусу Христу ће почети говорити, да је он „главни
екстрасенс“ и уопште схватање људи ће бити изврнуто
наопако (са ногу на главу) и издржати те притиске ће
бити врло тешко. Људима ће специјално таквим начином
305
„испирати мозгове“ да би примили светског владара. И
Славочка ми је рекао: „Мамице, немој им веровати, нема
за човека друге планете, за човека је једна планета, а то је
Земља. И сва наука на Земљи је неправилна. И никаквих
„ванземаљаца“ такође нема, то су прави беси (демони). И
још мамице, ти си дужна да знаш да постоји Бог, Пресвета
Тројица и Господ наш Исус Христос - Син Божији. Господ
Исус Христос - то је тај Који је већ био на Земљи а не „тај“
кога сви чекају и који ће доћи. Јер „тај“ који ће доћи, то
ће бити светски владар, антихрист. Њега ће такође звати
„Исус Христос“, но то није истина. Не веруј му, мамице“.
Ето тако је он бринуо за мене. Славочка је рекао да ће се
на Земљи зацарити светски владар (тако је Слава називао
антихриста) и он ће себе објавити „богом“. У тог владара,
по његовим речима, ући ће сатана и он ће овладавати
тако језивом хипнозом, да ће људи из разних религија у
њему видети „бога“, хришћани ће видети „Исуса Христа“,

муслимани ће у њему видети „Мухамеда“, а будисти ће у
њему видети „Буду“. Али, будисти ће посумњати зато што
по речима дечака „пошто они Буду не очекују да дође“.
Славочка је рекао: „Мамице, око њега ће бити толико
бесова (демона)! Беси (демони) се скривати неће! А људи
ће гледати у њих и видети анђеле (толико ће бити јако
дејство хипнозе). Од светског владара ће се ширити врло
јак смрад. Славочка је рекао: „Мамице, он тако смрди!“
А људи тај смрад неће осећати, за људе он ће бити врло
диван, а уствари он је врло страшан. Славочка је запањено
говорио: „Мамице, како је он безсавесан, како је страшан!
Лице му је бело као да му је брашно посуто по лицу, а очи
дивне – и у мене злобно гледају. А људи од тога ништа
неће видети, они ће у њему видети „бога“, при чему ће
свако видети свог. Ето каквом језивом хипнозом ће он
овладавати.“ Славочка је рекао да ће он овладавати тако
306 силном хипнозом да ће се у људима појавити жеља да га
гледају и људи ће се сакупљати и слушаће га, он ће за њих
бити привлачан.
Славочка је рекао да ће се антихрист некаквим
начином брзо премештати са једног краја Земље на други,
огромном брзином. Имаће тако велику брзину кретања,
да ће га људи буквално истовремено видети у разним
местима, појављиваће се врло брзо, буквално су у питању
секунде. Чак и у нашем малом граду Чебаркуљу, по речима
дечака, он ће бити два пута. Ето таква ће код њега бити
брзина. „Христос овде - Христос тамо“, буквално као што
је написано о томе у Јеванђељу (Марко гл.13, стих 21-

23). Нисам питала Славу како светски управник може
да се покреће таквом огромном брзином. Разумети то
је врло тешко, као што је тешко разумети већ поменуту
истиниту историју о томе како је човека ухватила бесовска
(демонска) мрежа и када се помолио Богу, он испадне из
те мреже и у другом граду? И то се све десило у неколико
секунди земаљског времена? Видимо да за бесове, т.ј.,
„ванземаљце“ и НЛО то није проблем – узети и неколико
секунди отети човека и пренети га на огромно растојање.
Али, то нису наше измишљотине, ја мислим да ће свима у
своје време то постати разумљиво.
Свим људима, по речима Славочке, хоће се погледати
на светског владара и директно му задати питања. Они
ће га у гомилама сретати и говорити са њим. Слава је
рекао, да ће се светски владар појављивати на великим
скуповима народа, да кажемо тако пред гомилом
оглупелих људи и он ће почети да примењује своју масовну
хипнозу и демонстрирати своја „чудеса“. Од дејства те
„језиве хипнозе“ (то је реч дечака) код људи ће се јавити
неодољива жеља да га гледају. Светски владар ће бити
врло привлачан за људе и људи ће испитивати неодољиву
саблазан погледати на њега. Славочка је и мени рекао:
„Мамице, и ти ћеш хтети да га погледаш, ти ћеш у то време 307
бити далеко од њега, али код тебе ће се јавити жеља да га
погледаш, али са великим трудом ти ћеш се уздржати.
Славочка је рекао: „Гледати га не треба, а ти који пођу - они
су пропали“. Зато, после сусрета са светским владаром, они
ће постати апсолутно зомбирани људи. И зато је Славочка
веома страховао за мене. И рекао ми је Слава о томе, када
смо ми са њим били у Чебаркуљу, у дому културе по имену
Горки, у оквиру којег је био и биоскоп, то није добро место
јер је у њему већ два пута наступао Кашпировски (познати
екстрасенс). У том здању биоскопа, у неком другом делу
тог здања, требало је да се оснује и православна парохија
и зарад тога сам једном са Славом ту и дошла. Када смо
ушли, Слава је строго и некако тужно погледао на све што
је тамо било, окренуо се и рекао ми: „Мамице, овде ти
више немој долазити. Овде ће отворити парохију, али боље
би било да је нема на овом месту“. И Слава ме је одвео
са тог места. А потом ми је Слава рекао да ће антихрист

два пута долазити у наш мали Чебаркуљ и наступаће пред
гомилом народа, управо пред тим домом културе. Око
њега ће се окупити јако много народа и сви ће хтети да га
погледају. Постављаће му разна питања и између осталих,
како је рекао Слава, „поставиће му питање и о мени, т.ј.,
- да ли је мали дечак који је овде био у Чебаркуљу, да ли
је он од Бога? А, антихрист ће погледати тако мамице и
мало ће заћутати и рећи ће: „Он није добар дечак. Он није
од Бога. Ја њега нисам послао.“ Ето, са таквом злобом ће
он рећи за дечака. И још је рекао Слава да свега неколико
људи из Чебаркуља, само неколико(!) неће поверовати
антихристу и рећи ће: „Слава Богу, што је дечак од Бога!“
И десиће се тако, да само неколико људи од читавог града
- неће примити антихриста, ето таква језива хипоноза ће
овладати људима. А хипноза ће бити тако језива да ће сви
побећи да „га“ гледају и Славочка је рекао да ћу и ја тада
308 хтети да одем да га видим, али са великим трудом ћу се
уздржати од саблазни. По речима дечака, наступа заиста
страшно време када ће при антихристу сатана све цркве
унајмити и све ће њему служити. Али, у Русији, како сам
схватила Славочку, он свеједно неће дуго остати. Славочка
је рекао да када „он“ дође на власт да ће саградити за неко
време „добру економију“ и у почетку ће код њега бити
изобиље свега. Осим тога биће све сито и весело и они људи
који су се сакрили, неки ће се вратити поготво они млађи
узрастом. Последњи хришћани који се буду скривали од
антихриста у тајним насељима, имаће искушења са децом
која су поодрасла, јер ће они хтети да се врате у град,

толико ће их вући сит и весели живот у антихриста. Он ће
прелашћивати људе својом језивом хипнозом и врло мали
број људи ће наћи у себи силе да се супростави тој хипнози
и неће поћи тамо.
Славочка је рекао да ће у почетку светски владар
завлачити људе и обмањивати лажним чудесима. По
речима дечака, светски владар може то радити само у
почетку користећи те резерве које су остале од Бога на
Земљи. Он ће искористити те резерве за своје циљеве и
почеће да „дела чудеса“ да би прелестио оглупљене људе.
Сећам се како ми је Слава навео један пример: „Мамице,
они ће поставити вагон, отворити врата вагона да би људи
видели да је он пуст, поставиће тамо конзерву рибе и
поново ће затворити врата. Потом ће поново отворити сва
врата и људи ће видети пун вагон конзерви. И те конзерве ће
бити стварне и моћи ће да се узму.“ Демонима није тешко
нагурати у вагон конзерве за једну секунду, а прелашћени
људи ће поверовати у то да је то „чудо“, посебно младеж,
по речима дечака, на те фокусе ће се примити људи који
ће у то време бити – зомбирани и празноглави. А потом
ће радити и са свим осталим стварима и производима -
стављаће их, а потом ће им бити цео вагон тих ствари. То
ће бити само у почетку док се не потроше Божије резерве, 309
а потом када се оне потроше - код „њега“ неће бити ништа.
Јести и пити неће се имати и фокусе неће имати са чим
да делају. И наступиће страшна глад. Поред свих фокуса
у почетку светски владар ће „премештати горе“ т.ј., путем
јаке хипнозе ће делати. Он ће рећи гори: „Стани ту...“
Људима ће се заиста учинити да се гора преместила и стала
на друго место, а уствари, по речима дечака „све ће то бити
лаж и никакве горе нема“. Просто ће се људи налазити под
силном хипнозом и то ће им тако изгледати и осећаће то
чега заправо нема. И огањ са неба ће показивати и тај огањ
ће бити стваран, зато што се у горњем слоју атмосфере по
кривици човека накупило много горућих и врло опасних
хемијских отпада. И зато за светског владара неће бити
проблем да све то покаже као стварни „огањ са неба“ на
свеопште дивљење.
Славочка је рекао да ће светски владар дозволити све
пороке и све ће развратити рекавши да је све дозвољено.

Он ће говорити људима да им није неопходно да
уздржавају себе и да је све саздано за то да би се они свим
тим наслађивали. Оглупљени људи ће се смутити што их је
„неправилно“ учила Света Црква. Они ће примити лажно
учење светског владара о томе да Богу „нису потребни
постови, уздржање и благочестиви живот“. И сви ће
почети да се наслађују пороцима. Људи ће при антихристу
изгубити сваки стид и прећи све границе дозвољеног.
Славочка се држао за срце и говорио: „До каквог пада ће
доћи жене, како ће оне бити без савести, како ће бити
развратне, а одеће на њима неће бити... Шта ће оне све
себи дозволити! Оне ће бити распусне и гордиће се са тим!
И код њих ће једино у уму бити ’интерес’“. Дечака је то
поражавало и врло је био тужан видевши до каквог крајњег
неморала ће доћи жене у време антихриста. „Беснованије“
(демонизованост) при антихристу ће бити отворено и
310 свеопште. Дечак је рекао да ће на улицама поставити
столове, на њима ће бити вотка, закуске и свако изобиље,
а послуживаће их беси (демони)... Њихов изглед ће бити
ужасан, а ти пијани људи ће молити демоне да им наливају
вотку и јело постављају - толико да се не показују... Ето
такво ће бити помрачење код људи при антихристу.
Славочка је рекао да ће при антихристу бити свеопште
задовољство и то на целој планети.
Још је Славочка рекао када светски владар дође на власт,
из преисподње (ада) ће се докопати на површину земље - сви
беси (демони) и они ће се уселити у људе. А у аду, дечак је
рекао у то време ће бити спокојније него на Земљи, зато што

беси који буду остали у аду неће тако усрдно испуњавати
свој посао. Сећам се, мало пре његове смрти питала сам
га: „Како то? Ти ћеш лежати на гробљу, антихрист ће доћи
на земљу, зар он теби нећи ништа урадити?“ А Славочка је
рекао: „Нека проба, мамице!“ То јест, тиме је хтео да каже -
да ће он себе и своју мамицу заштитити.
Али беси (демони), по речима дечака, свеједно, ништа
лоше на Земљи не могу урадити. Славочка је рекао да ће
Анђела на Земљи бити све више и више и више... А потом
ће доћи Господ! И никакво супростављање томе беси
(демони) не могу урадити. Али, они ће покушавати да се
супростављају, до последњег.
Допуна и коментари главе

„АНТИХРИСТ ЋЕ ДОЗВОЛИТИ СВЕ ПОРОКЕ“
ПЛАТА ЗА ГРЕХ – ЈЕ СМРТ (Римљ. гл. 6 стих 23)
За одступништво од Христа и издају плаћа се. Како је

био у праву апостол Павле када је рекао: „Плата за грех
је смрт“. Начин живота, разрађен сатаном, блуд са свим
његовим смртним варијантама, алкохол, наркотици, рок,
крвави ритуали намећу се као обавезном компонентом 311
човечијег живота и живот се већ овде претвара у ад и
сатана нас тиме стропоштава у ад.
Почетком 60-их година се разбуктала сексуална
револуција. Али са временом она се подудара са формирањем
сатанске религије написаном у „Сатанистичкој библији“
Ентони Левија. Та „револуција“ носи безусловно духовни
карактер, јер је инспирисана сатаном. Од тог времена у
Америци и Европи почиње бум наркоманије. Младеж, која
се побунила против Бога, хришћанског морала и друштва у
целини, тражи насладе које се налазе у сексу, наркотицима
и „слободи“. Тај процес је започео у западном свету у
којем је црква изгубила своје значење у друштву и сама
се у многом „сатанизовала“, увела женско свештенство,
легализовала хомосексуализам и проституцију, дозволила
„венчање“ геј парова и појавила се сама „голубија“ (по
суштини сатанска) хришћанска црква.
У западним црквама распрострањено је „савршеније“

богослужење - уз пратњу рок ансамбала. Сматра се да је то
„метод привлачења младих у цркву“. Уопште тако називане
„западне протестанске цркве“ давно су изгубиле своје
хришћанско лице и претвориле се у „интересне клубове“.
Протестанско богослужење збачено је са неба на земљу. О
томе постоје сведочанства. 1995. – 1996. године мени је
било дато да радим у Свесветском Савету Цркава по питању
богословског односа према оболелима од сиде. Видео сам
страшно лице савременог протестанског богословља. У
једној од резолуција групе говори се: „Ми смо дужни да
благодаримо Богу за то што нам је он дао велико благо -
секс, који украшава наш живот.“ Даље се говори о томе да је
сексуални живот могућ у било којој форми пројављивања.
Сида! Ни о каквом уздржању, ни о каквом васпитању
целомудрија код младих не говори се и сва превентива
сиде своди се ка општој „презерватизацији“. Ето такви су
312 сатански „искежени зуби“ савремених западних цркава.
Погледајте колико се заједничког показало у протес
танском „богословљу“ и сатанизму. Нису ли протестанти
црпили „богословље“ из сатанистичке библије? Колико
се само показало развраћено савремено „хришћанство“
Запада! И ничега у томе нема за дивљење, јер наше
друштво за време реформи се подвргло наиласком
западних проповедника хришћанства од сатанизма,
унедрило је код нас на хиљаде секти са свих страна, које
су распрострањивале савремени (сатански) начин живота.
Али, за одступање од Христа и за грехе треба пла-
тити, сидом, туберкулозом, хепатитисом, пијанством

и болестима од њега, распадом бракова и баченим де-
тињством, процватом разврата, проституције, пове-
ћаном смртности и снижавањем тренда рађања деце,
масовним рођењем болесне деце, посебно слабоумних,
огромним растом психички болесних људи, наркома-
нијом, изумирањем нације и целих народа.
Преподобни Нил Синајски је писао: „Демони један-
пут овладају душом и онда се обраћају према њој гнусно и
увредљиво, као што је својствено лукавом, страсно желећи
нашу срамоту и погибију. Скинувши са душе све одежде
добродетељи и обући је у веш порочних страсти... Напу-
нивши је сваком нечистотом. И не знају демони никакве
ситости у том гнусном обраћању са душом, али као када
се пијанице више напију -тако се више разочаравају, тако
и они силније и свирепије нападају на душу, да би је пора-
зили, повредили, задали јој ране и са свих страна уливају
у њу свој отров. И неће одступити од ње док је не доведу
у истоветно стање са собом или док не виде да се она већ
раставила са телом.
Из књиге „Сатанизам религија новог века“, јеромонах
Анатолиј (Берестов), проф. др. медицинских наука, насто-
јатељ храма Преп. Серафима Саровског, човек који се не боји
да говори истину о многим стварима о којима се иначе ћути. 313
ПоСЛЕДЊИ ПРоРоК
ПоСЛЕДЊЕГ ЦАРА
„А у то ће се време подигнути Михаило велики
кнез, који брани твој народ и биће жалосно вре
ме, каквог није било откако је народа до тада;
и у то ће се време избавити твој народ и сваки
који се нађе записан у књизи“.
(Књига пророка Данила, гл.12, стих 1)
„Подигох једнога са севера и доћи ће; од истока

сунчанога призиваће име моје, ступаће по глава
рима као по калу и као што лончар гази блато.“
(Књига пророка Исаије, гл. 41, стих 25)
С
лавочка је казао да ће код последњих хришћана
бити нада и по Божијој вољи појавиће се у Русији
Цар. Слава је био врло интелигентан, врло осетљив дечак
и ја се сећам како нежно и ласкаво својим чистим дечијим
гласом ми је говорио о последњем Цару у Русији. Ми смо
тада живели у социјализму и реч „Цар“ је била не уклопива
и зато нисам разумела баш све то што ми је говорио. Он је
рекао: „По вољи Бога појавиће се у Русији последњи Цар“.
То понављам пошто код нас има пуно патриота, али постоји
различит патриотизам, постији стварни и онај неразумни,
разне грешке разни људи, разна мишљења и разно
понашање код људи... За толико година сам се нагледала
разних „патриота“ код њих и Лењин „свет“ и Стаљин је
„свет“ - осим светих. Сада је врло много таквих чудних људи
и зато говорим да постоји различит патриотизам. Неко се
314 моли за долазак руског православног Цара, а неки сматрају
да Цара неће бити... А, Славочка је рекао да независно од
жеље људи, хоће ли то они или не - Бог ће дати православног
Цара у Русији. То ће бити последњи православни Владар и
он ће бити постављен самим Господом - независно од тога
да ли неко то хоће или неће. Славочка је рекао да ће се
он појавити изненада и нико га неће очекивати и сви ће га
видети на ТВ-у. Он ће нашем народу рећи сву истину шта
су радили са Русијом све претходне године. Славочка је
рекао да ће то бити један јединствени човек који ће рећи
шта су радили са Русијом за целу њену историју - посебно
у последњем веку. Та истина ће толико задивити људе

да ће се сав народ пробудити и подићи ће се зарад тога.
Нарочито ће народ огорчити истина о томе шта су урадили
са Русијом у време власти Горбачова и Јељцина и народ ће
по речима дечака - бити огорчен тиме.
Славочка је рекао да ће последњи руски Цар бити
надарен од Бога таквим даровима, да је њега немогуће
обманути. Слава је рекао „да ће он на 100 % у државним
пословима радити управљен самим Богом и њега обманути
биће немогуће“. Он ће знати о свему и све ће знати.
Хришћане који нису издали Бога, сабраће око себе. Нисам
питала Славочку о томе, на који начин ће он сабрати све
хришћане око себе – Слава ми је рекао: „Он ће сабрати
око себе све хришћане који нису предали Бога, биће њихов
Цар и управитељ за те људе и он ће их сабрати из целе
Русије. Зато што ће он устати против антихриста, војевати
ће против њега и победиће га. И ти људи које он сабере око
себе они ће му у томе помагати у том рату и то ће бити
војска Божија.“
Слава је рекао: „Када руски Цар прими власт, у
првом реду ће очистити државу и народ и Цркву од
тих људи који су предали Бога“. Биће велика чистка!
Славочка је рекао да ће Цар овладавати таквом силом
воље, што ће у неколико случајева, када њему буде 315
неопходно да уради, пројавити крајњу суровост. Просто
ће бити такве околности да он неће имати избора. Он ће
бити врло одлучан и суров Цар. Њему ће као човеку бити
тешко и јако ће бринути због тога. Славочка је рекао да ће
испуњавати наредбе Бога, јер као раб Божији ће то радити.
Он ће при том примењивати сурове мере, али ће на самом
делу испуњавати вољу Божију. Слава је рекао да ће Бог
управљати кроз њега и он ће без грешке испуњавати све
што је указ Бога. Он ће у Русији увести поредак. Време
владања тог последњег Цара у Русији пада у време све -
светског зацарења антихриста, т.ј., последњи руски Цар
ће бити дат Русији као противтежа антихристу. Славочка
је рекао да ће светски владар (антихрист) изненада доћи на
власт и последњи руски владар ће такође изненада доћи на
власт. И они ће бити у исто време на власти. А у то време
ће бити врло тешко, зато што ће руски Цар рећи људима
сву истину о томе шта су масони урадили Русији и сви ће

се људи пробудити од тога. А уз антихриста као подршка
слетеће на Земљу бесовски (демонски) НЛО и помагати
му да заглупљује и масовно зомбира људе. У основном
људи ће кренути њима „за исцељење“. Беси (демони) ће
поставити кабине и људи ће кренути „за здрављем“ и
улазити у те кабине а излазити као „зомби“. Била сам у
недоумици па сам питала Славу: „Славочка како то? И
када цар људима буде рекао сву истину и људи ће свеједно
поћи „ванземаљцима“ за исцељење?“ Мене је то поразило
као човека, да после целе истине која ће им се рећи
кроз уста последњег руског Цара са таквом тешкоћом и
страдањем, до каквог степена безумља ће доћи људи, када
и поред тога пођу „за исцељење“ бесима (демонима)... И
они ће, како је рекао Слава: „Заборавити све што су чули
о Горбачову и Јељцину и на све ће заборавити што су чули
од православног Цара. Тада им неће бити до истине“. Ето
316 такво ће безумље бити тада код људи!
Слава ми је рекао једну интересантну ствар. „Мамице,
пре него што Цар дође на власт, тај последњи владар, он ће
желети да дође код тебе. У почетку ће он силно страховати
и са сумњом размишљати: могу ли ја испунити вољу дану
од Бога и по човечијем осећају он ће силно бринути због
тога. Он ће седети и размишљати: да ли сам то ја? А онда
ће помислити: не..., не може бити да ћу то бити ја! И он ће
се тако дуго мучити и мислити и њему ће се јасно казати:
„Да“, јер да су му рекли „не“ те дарове он не би добио – али
овако њему ће бити дати дарови за власт и владање и Господ
ће му дати силу за то! И он ће хтети да дође код тебе, али

потом када буде чуо шта ти говориш „да истинити Цар код
тебе неће доћи“ он неће доћи код тебе. А ти ћеш мамице то
специјално рећи за њега, да би он чуо и да не би долазио,
јер ће они пратити сваки долазак код тебе и могућност
његовог појављивања. Али ћеш ти мамице отићи код њега
и он ће тебе срести. Како сам схватила Славочку, њему
није потребно да долази овде, јер је за њега опасно да овде
долази, зато што ће га непријатељи његови тражити.
Можете да ми верујете, можете и да ми не верујете -
али код мене је у кућу долазило до сада 14 људи душевно
болесних именујући себе „царевима“! Славочка ми је
говорио за границе Русије које ће бити при руском Цару
али нажалост то више не памтим. Такође ми је Слава
рекао да ће истинити Цар, пред тим што прими власт и
сам неће знати да ће он бити Цар, он ће сумњати и врло
јако бринути, а онда ће му бити дата власт и сила од Бога.
У почетку, како сам схватила Славочку „он ће се
појавити у Москви и са те стране ће се појавити пред свима
- наступом на телевизији (тада ће још бити електричне
енергије и ТВ ће радити), а потом ће Москва кренути да
се „покреће“ и кренуће да се проваљује у земљу и руски
Цар ће владати не из Москве него из Владимира или неког
другог суседног града, не сећам се тачно одакле... Још је 317
Слава рекао да ће руски Цар владати у врло тешко време
за Русију, јер ће бити много ствари које ће му недостајати.
По целом свету ће бити силни земљотреси и због провале
земљишта, превоз неће радити. Веома ће бити тешко било
где путовати и овде на Уралу, јер ће остати само поједини
делови железничке пруге, а потом превоза сасвим неће
бити. Славочка је рекао да ће последњи вид превоза који
ће престати да ради бити - железница. У земљи неће бити
керозина и зато ће авиони престати да лете и сва техника
ће стајати. Почевши од далеког Истока, почеће постепено
искључење електричне енергије и последњу ће искључити
Москву. Комуникација, везе ће престати, електроника
неће радити и о катастрофама људи ће сазнавати један од
другога. Зато је Слава веома бринуо за тог последњег владара
руског Цара, који ће владати када земља буде разрушена и
практично неће бити ничега. И у то тешко време, око Цара
ће се сабрати остаци преживелих људи - који нису примили

печат антихирста и који нису предали Бога – и они ће бити
први у Новом веку, са Царем баћушком. То јест, како сам
схватила Славочку, то ће бити свети Владар за последње
хришћане, а после њега ће доћи Господ.
Сада о долазећем Цару посреди православних иде
много разговора. Неки људи говоре, да ће Цар бити дат на
мало време и да ће бити владар две године и осам месеци
и да ће га потом убити... Али дечак о томе није говорио.
Славочка је рекао да ће тај последњи Владар сто посто
бити управљен Богом и да ће суровим мерама увести ред у
земљи и да ће потом поћи да ослобађа словенске народе од
власти антихриста. Дечак дакле није говорио да ће руског
Цара убити. Обрнуто, он је рекао да ће он ослободити
словенске народе и да ће се борити са антихристом. И у
последњој бици са антихристом у Јерусалиму, људи ће
својим очима видети како Цару у томе помажу Анђели
318 и антихрист ће бити побеђен. А, потом ће доћи Господ.
Колико сам ја схватила дечака, оставши са Царем, народ
веран Богу ће заједно са Њим дочекати Господа и сви ће они
прећи у Нови век и поново ће подизати Земљу из пепела,
која ће бити разрушена ратом (о томе ће бити речи у глави
„Светски владар биће побеђен“). Славочка је казао да „само
што Господ буде ступио на Црвени трг – кула Кремља са
звездом ће се коначно провалити у земљу.“ Последњи Цар
са остатком верујућих људи ће поћи у сретање Господу“ и
како сам схватила дечак је рекао, да ће они са Њим прећи
у Нови век. И зато је рекао дечак „да постоји нада код
последњих хришћана“.

„ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК ПОСЛЕДЊЕГ ЦАРА“
ВЕЛИКИ КНЕЗ У ВЛАДИМИРУ
Посреди познатих и објављених пророштва о даровању

руском народу последњег Православног Цара (значајни део
је издат у познатом двотомном издању Сергеја и Тамаре
Томиних „Русија пред другим доласком“ - изд. 2003. год.
Последњи цар ст. 432-468), постоји још једно пророчанство
на које би требало обратити пажњу. Превешћемо га дос
ловно по тексту православно патриотског зборника, под
ауторством Александра Павлушина „Народ Божији - Глас
Божији“.
ПРЕДСКАЗАЊЕ ВЛАДИКЕ ПАВЛА АУСТРАЛИЈСКОГ

(Српска православна црква)
Скоро ће у Русији бити постављен Велики Кнез у

Владимиру.
У Москви, по свој вероватноћи, од момента великог
рата - биће велика беда. Руски православни Цар биће 319
царског рода и доћи ће из Сибира са Истока. Он ће бити
великог руског ума у генералском официрском чину. Оно
што ће за њега бити посебно јесте руска неустрашивост
и одлучност и жестокост ка непријатељима Отаџбине и
издајницима и доброта према верним својим чадима.
Господ Бог ће га наградити светлим разумом, силном
великом вољом, добрим здрављем и огромном физичком
снагом. Све на њему подсећа на руског медведа, он је
мирне добре нарави и тврдог непоткупивог карактера. Од
самог почетка рата он ће ослобити Србију и објединити
словенске народе. Седеће на трону у Констатинопoљу,
подчиниће под своју власт целу Турску, где ће остала
трећина турског становништва бити под његовом зашти
том, примивши Православље.
Дан Светог Духа, Русија Дивјејево, 2003. год.

А. Павлушин „Народ Божији - Глас Божији“

(Поуке и пророштва пастира Христових, град Владимир)
И устаће из изгнања из дома твога Кнез Велики,

стојећи за синове народа твога. Он ће бити избраник
Божији и на глави његовој је благослов. Он ће бити
јединствен и свима разуман, њега осећа само срце
руско. Он ће бити моћан и светао и нико неће рећи:
„Цар овде или тамо“, него „то је он“. Воља народна
покориће се милости Божијој и он сам ће потврдити
своју призваност... Име његово је три пута суђено у
историји Русије.
(преп. Авељ прорицатељ Петроградски 1800. год.)
РЕЧ СВЕШТЕНИКА

320 Данас наша Отаџбина и наш народ страда у буквалном
смислу речи и умире под теретом омрзитељног сатани
стичког ига (јарма). Масони - узорпатори Царске власти
разрушавају и тргују са нашом државом, опијају и прљају
наш народ. Јеретици јерарси – одступници, корак по
корак заузимају власт у нашој Матери - Цркви. Тајним и
јавним провокацијама подривају јединство православних
патриота. Нас, руске православне патриоте, данас
нахушкавају једног на другог, да се ми не бисмо
објединили. Тако се сатанисти у власти боје нашег
духовног јединства.
Заиста, била су времена у Русији тешка, али лукавијег

времена као што је данас - није било никада. Ми живимо
у времену када тек што почнете разговор о васкрсенију
Православне Русије, код многих (уви, чак и пастири)
појављује се саркастични смешак на устима и потпуно
одсуство жеље да би се било шта чуло на ту тему, а о
васкресенију Русије су говорили свети оци Цркве. Са
тежином о таквим заблуделим пастирима писао је још
свети праведни отац Јован Кронштатски: „Пастири, шта
сте ви урадили од свог стада? Тражиће Господ овце Своје из
руку ваших! Он је пре свега назирао понашање архијереја
и свештеника за њихову делатност просветитељску и
пастирску... Данашњи пад вере и морала много зависи од
хладноће према својој пастви многих јерарха и уопште
свештеничког чина. Још је он писао: „Престали су руски
људи да разумеју шта је то Русија: она је подножије
Престола Господњег! Руски човек дужан је да то схвати
и благодари Бога за то што је он Рус.“
Док нема Православног Цара, нема ни Православне
државе! Без православног Цара руског – нема Русије
Православне! Русија без Цара, по промислу Божијем,
нема права на постојање о чему сведоче трагичне
странице недавног, прошлог и садашњег. Зато налазити
се у окружењу антихришћанског окружења, важније је 321
живети по Богу и са Царем на власти. И тада свемилостиви
и свесилни Бог, видећи покајање и живот, припремљен за
Свету Русију, несумњиво по својој великој милости даће
Русији Цара а самим тим даће нашој многострадалној
отаџбини и праву Православну државу. Преподобни
Јосиф Волоцкиј говорио је: „Помисли о својој Отаџбини,
од беде и туга је избави.“ То је дуг сваког православног
хришћанина. Данас сви православни патриоти и сав наш
многострадални народ свакодневно, покајној Саборној
молитви дужан је да се моли за спасење наше Отаџбине,
о спасењу нашег многострадалног народа и даровању нам
Државног Заштитника Цара Православног Помазаника
Божијег. Као потврду тога навешћу пример велике
угоднице Божије Св. ПЕЛАГИЈЕ РЗЈАНСКЕ, која је педесет
година уназад предвидела то што ми данас преживљавамо
и о томе је говорила овако: „Сваки дан наше духовништво
на свој врат товари молитве о укрепљењу власти

„народних изабраника“ и испитују тиме дуготрпљење
Господа! А они не разумеју како народ потребује о
молитви даровања будућег Цара Изабраника Божијег!
Они не верују да је потребан Самодржавни покровитељ
истините вере! ЗАТО ЋЕ СВЕШТЕНСТВО ДАТИ ОДГОВОР
БОГУ! И много народа давно се већ моли за враћање
на власт хришћанског Цара. Спаситељ нам је обећао:
И све што узиштете у молитви, верујући – добићете!
(Матеј гл.21 ст. 22). Свети Царствени Мученици и сав
Сабор Светих мученика помозите нам да остојимо за нашу
љубљену Русију и ослободимо се од нечисти, која гази нашу
веру, уништава наш народ и са ненаситошћу скакаваца
изједа нашу државу! Са вашом молитвеном помоћи ми
смо дужни да их победимо, зато што смо ми – Руси и са
нама је Господ Исус Христос, сада и увек и у векова
векова. Амин!
322 Страха се не бојим. Смрти се не бојим. За Цара и
Русију! (натпис на плочи споменика у част 300 година
Романових)
СВЕТСКИ ВЛАДАР БИЋЕ ПоБЕЂ ЕН
„И видех, и гле, коњ бели, и онај што сеђаше
на њему имађаше стрелу; и даде му се венац, и
наступи побеђујући, и да победи.“
(Откровење гл. 6 стих 2)

лавочка је рекао да ће пред доласком Господа на Земљи
бити рат, у који ће у почетку учестовати све државе, а
потом и Русија. Слава је тај рат назвао „Последњим“ и тај
рат ће бити светски. По речима Дечака он ће произаћи на
земљи у време управљања светског владара (антихриста)
и последњег Цара у Русији. Славочка је рекао да ће Русија
неко време живети неутрално, а цео свет ће се међусобрно
свађати. Али, потом ће у тај рат и Русија бити увучена и
као резултат тога сав свет ће се разделити – једни ће бити
на страни последњег православног Цара у Русији а други
ће стати на страну антихриста. Славочка је мени набрајао
које државе ће стати уз руског Цара, али ја све не памтим.
Једино се сећам да ће са Русијом бити Немачка (она ће
још и ликовати што је дечак тамо живео пет година,
фактички пола свог живота), потом Француска, Енглези
ће већ тада живети на нашој територији, потом ће се
присајединити Чехословачка, Србија, Румунија и не сећам
се више које државе. За Америку дечак није говорио да
ће се присајединити Русији. Рекао је да се Украјина неће
добро понашати према Русији. Русији ће бити потребна
подршка Украјине и у самом тешком моменту за Русију,
она ће издати Русију. Доћи ће до тога да ће управитељи
украјински пробати да нахушкају свој народ да пође
323
против Русије, али украјински народ неће то урадити. Ето
таква ће бити издаја на званичном нивоу власти. И зарад
таквог понашања Украјине према Русији, Слава је рекао да
ће се други народи према Украјини због тога односити са
„опаском“. Међутим, руски православни Цар ће поћи са
војском на Украјину и припојиће је Русији. И Белорусија
ће се припојити Русији и сви словенски народи који ће се
од антихриста налазити у великој беди (нису ни Срби, а ни
Грци). На путу православног помазаника Цара Руског сви
ће се припојити Русији.
Славочка је рекао: „Последња битка добра и зла биће
у Израелу и велики рат ће почети у Израелу.“ Сећам се
да сам питала Славочку: „Те закодиране - зомбиране
људе, њих је тешко убити?“ А он ми је рекао: „Мамице,
тамо у последњој бици осим људи учествоваће и Анђели и
демони и Анђели могу убити те људе. Славочка је рекао да
у последњем рату заједно са људима Силе анђелске ће се

борити и то ће бити видно телесним очима. Слава је рекао
„да у последњој бици нико се више неће скривати, људи
ће демоне видети и Анђеле ће видети и Небеска анђелска
војсква и земаљска војска бориће се против војске светског
владара (антихриста). То ће бити последња битка међу
људима, који су за Бога и који су против Бога. Оне који су
за Бога, руски Цар ће постављати на дужност, а ко је против
Бога – они ће бити на страни антихриста. И Слава је рекао
да ће победити они који су за Бога, а светски владар
(антихрист) биће побеђен. (Слава је овде буквално
говорио о последњем рату између добра и зла о којем
је предсказано у књизи Откровења гл. 16 стих 12- 16 и
глава 19 стих 11- 21)
У том страшном последњем рату, по речима дечака,
антихрист ће применити све врсте оружија које постоји
на Земљи и атомско и хемијско и биолошко оружије. И
324 у то време после тих дејстава повратиће се све болести
на Земљи и чега све неће бити! Сећам се како је плакао
због тога, зато што ће горети све и Земља и небо. Он се
растројавао због тога шта су људи урадили са Земљом и
Небом. После тог рата Земља ће бити страшна, разрушена
и на њој неће остати ништа живо и на такву страшну
разрушену, отровану, тамну Земљу доћи ће Господ. И ко од
људи преживи, тај ће срести Господа и биће први са Царем
и Богом.
БоГ ЋЕ ПоНоВо UСТАНоВИТИ РАЈ

„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо
и прва земља прођоше и мора нема више.“
(Књ. Откровења гл. 21 ст. 1)
Ј едном гледајући на неко безакоње Славочка се држао

за срце – оно је почело да га боли. Славочка је често и
много говорио о устројству ада, а за Рај је говорио ретким
људима. Када сам га питала, зашто углавном говори о аду,
одговорио ми је да би се људи замислили и да ту не би
дошли, а да слушају о Рају - о њему они нису достојни. Из
тог разлога о Рају Славочка није говорио често, јер „постоје
ствари - како је говорио - о којима не треба говорити
људима.“
Како сам схватила Славочку, пред доласком Господа
Исуса Христа наша планета ће бити у „плачевном“ стању
и њу треба поново установљавати. Земља ће бити потпуно
разрушена. Биљни свет ће бити уништен, свуда ће лежати
пало дрвеће, около песак, ни траве неће бити, ни дрвећа –
ништа живога неће бити. На Земљи ће бити стални сумрак
и светлости неће бити. Сва тешка здања, сви заводи и
фабрике, које су изградили људи – све ће се провалити у
земљу. На планети ће бити грандиозне провале земље, а 325
са тим се носити неће имати снаге нико – само Анђелима
по наредби Бога. Из песка ће се појавити грудве злата и
драгоценог камења (и брилијанти у том броју) и све ће то
откривено лежати на површини Земље као што је то сада
камење. Данас људи убијају један другог због злата – а
потом из огромног блата и песка ће се појавити и ваљаће
се под ногама. Славочка је рекао да то злато и драгоцено
камење је материјал за иградњу будућег века, људи који су
остали градиће себи домове у Рају и живеће у њима.
Славочка је рекао да ће пред долазак Господа на Земљи
бити врло много бесова (демона), а потом ће на Земљи
долазити све више и више Анђела. И беси (демони) то не
могу спречити, они ништа не могу да ураде и Силе анђелске
ће их теснити, Анђела ће бити све више и више на Земљи
а потом ће доћи Господ. И како сам схватила Славочку,
Господ ће све видети одмах, пошто светлости неће бити на

Земљи и људи на Земљи ће живети у сталном сумраку, као
у јами – и из тог сумрака они ће видети Господа. Господ ће
доћи на тамну разрушену Земљу и последњи људи који нису
предали Господа и нису примили печат антихриста, биће
први у Новом веку и заједно са Господом ће установљавати
Земљу. Славочка је тако и рекао: „Људи који нису предали
Бога, помагаће Господу и са Анђелима ће подизати Земљу
из пепела.“ И још је Славочка рекао, да посреди тих људи
који нису предали Бога и дочекали Га, биће две трудне
жене! Славочка је казао да ће те две трудне жене ући у Рај
и у Рају ће се родити код њих мале бебе. То је једино што
је Слави остало нејасно, како ће те две трудне жене ући у
Рај и родити своју децу, јер како је рекао „оне ништа још
нису урадиле да би биле у Рају“. То је јединствени случај
када он није имао одговор за виђено, са једне стране је био
радостан због њих али није имао одговор зашто је то тако...
326 Славочка је рекао, када Господ дође, Он ће очистити
Земљу и насадити поново Рај и Рај неће бити само на Небу
већ и на Земљи, а помагати Господу у томе ће Анђели и
људи која Га нису издали. Како је написано у Библији „И
створи Господ Бог Рај... (Књ. Постања гл. 2 стих 8). Ето тако
ће тачно бити после доласка Господа, заједно са Господом
људи који су остали на Земљи ће садити дрвеће – и то ће
бити стварни труд. И последњи људи заједно са Господом
Исусом Христом ће се трудити. Славочка је рекао да рајска
дрва расту врло брзо и Земља ће бити очишћена и насадиће
Господ Рај (у ком року ће то бити – нисам питала). Слава је
рекао: „Мамице, како ће бити дивна наша планета!“

Све одроне Земље ће Анђели затварати громадама
земље. Славочка је рекао да ће Анђели директно по небу
преносити огромне громаде земље, да би затворили све
одроне у земљи. Он је говорио: „По небу ће брзо, брзо
летети огромне громаде земље, а ако би човек погледао
одоздо, видео би како по небу моментално са огромном
брзином преноси се земља сама по себи.“ Али, Славочка
ми је објаснио да ће ту земљу носити Анђели и они ће
попуњавати све одроне и тако изравнавати површину
земље и после тога Земља ће имати други изглед, она ће
бити практично равница. И још је Слава рекао ако би „се
случајно у тим провалама земље нашао неки закодирани
човек њега нико неће спасавати, нити ће хтети да га
извуче и директно над њим ће Анђели попуњавати те
одроне земље. Мени се то чинило сувише жестоко и о томе
раније нисам говорила, а сада када видим како поступају
људи, размишљам: зар није жестоко издати Господа и тако
поступати са Земљом? Зар није жестоко тако поступати са
Господом, Који је саздао Земљу и заповедио да је чувамо?
Зар није жестоко у односу на Господа тако се мрско понети?
Славочка је рекао да ће Господ очистити Земљу и да
ће и она бити врло красна и равна, али другачија. Наша
Земља ће бити савршено безопасна за живљење. У Новом 327
веку ће живот бити апсолутно безопасан – нико неће моћи
да потоне, ни да се разбије, т.ј., ништа лоше не може да
се деси људима. Неће бити ни болести ни смрти и људи
ће живети безопасно и вечно. Сећам се да сам га питала:
„Славочка а где ћеш ти бити?“ А он ми је рекао: „А, ја ћу
мамице са врха гледати, како на Земљи живе.“ Колико се
сећам рекао је, ни Сунца, ни Месеца неће бити – биће нешто
сасвим другачије. Време које се мери као сада неће бити.
Ваздух на новој планети ће бити невероватно прозрачан
и чист. Славочка је рекао да ће и вода у потпуности да се
очисти и кожух који прерађује воду, поново ће прорадити
– анђели ће га очистити по наредби Бога. После тога ће
вода да буде толико прозрачна и чиста и биће као небо.
Славочка је рекао: „Мамице, вода ће бити тако прозрачна!
Ако гледаш на само дубоко дно – тамо ће сваки каменчић
бити видан.“ Све реке, океани, мора по речима дечака,
на нашој планети неће бити. И тако ми је Слава објаснио

пророчке речи из књиге Откровења о томе „прво небо и
прва земља прођоше, и мора нема више“. (Откровење,
гл. 21 ст. 1) Ето таква ће бити наша планета Земља, како
сам схватила Славочку, она ће постати Рај – који ће Бог
установити поново.
Славочка је рекао да ће пред долазак Господа вода
изменити своју структуру и Земља ће се изменити и човек
ће се променити. Он је тако и казао „преживели људи
после доласка Господа ће се такође променити“. Људи
неће бити такви као што су сада, човек ће добити друга
својства. Мени је тешко да то објасним али како сам
схватила Славочку, сви људи у Рају ће бити истог узраста
и биће бољи и савршенији него сада. Потом сам питала
Славочку: „Како ће тада људи изгледати?“ А Славочка ми
је казао да „ће сви људи у Рају личити на Исуса Христа“.
Ето такав одговор сам добила. Славочка је рекао да се људи
328 у Рају неће размножавати, болести неће бити никаквих,
људи неће старити и нико не може умрети. Обраћање
међу људима, такође ће бити другачије него сада. Ми сада
разговарамо и многословимо, а Славочка је казао да „тамо
то неће бити потребно, зато што ће људи разумети један
другога без речи“.
Још је Славочка рекао да на обновљеној планети
неће бити никакве технике. Људима неће бити неопходан
никакав транспорт, зато што „ће људи моћи да се покрећу
огромном брзином“. Сећам се да сам га питала: „Славочка,
а како ће то бити?“ Његов одговор до сада не могу да
споменем без смешка, када је рекао: „Мамице, то ће бити

нешто типа бицикла, али дрвеног!“ Њему је било тешко
самном разговарати и ја заиста не могу представити,
како ће се људи на дрвеном бициклу кретати огромном
брзином... Али Славочка је тако казао, при чему ће брзина
бити огромна, готово моментално ће се стизати.
Славочка је рекао да ће се људи у Новом веку и на
новој планети хранити плодовима са дрвећа, која ће
брзо расти. Он је рекао да ће плодови бити са разним
укусима. Људи ће живети у домовима које ће саградити
од злата и драгог камења, којих ће бити врло много. И
злато и драго камење ће се подићи на површину земље
у изобиљу, из тог материјала људи Новог века градиће
своје домове и домови ће бити лични и градова неће бити,
ни градова, ни економије и технике неће бити уопште.
Људима у Новом веку то неће бити потребно.
Ето такав ће бити живот на обновљеној почишћеној
и прекрасној Земљи. По речима дечака Страшни Суд
почеће на установљеној и обновљеној планети, када на
њој већ буде устројен Рај. И тада ће се подићи сви живи
и мртви на Суд. Сећам се да сам тада питала Славочку:
„Хоће ли тада многи људи схватити шта су изгубили?“ Он
је рекао: „Да, мамице, они ће са таквом тугом гледати
на Рај који су изгубили - због издаје Бога.“ 329
ПоСЛЕДЊЕ ИСПИТИВАЊЕ СВЕТИХ
Ј
едном је мени дошао свештеник и питао ме: „Зашто
сада људи не могу саградити такве савршене летеће
објекте где би било неугасиво кандило пред ликом Исуса
Христа?“ И мени се пружила прилика да кажем то што
раније нисам говорила, зато што ме не би сви правилно
схватили. Ја сам такође сматрала да када Господ дође, Он
ће сам рећи људима о томе. Али, Славочка ми је рекао о
томе шта ће бити на Земљи после доласка Господа нашега
о чему је детаљно написано у 20 глави књиге Откровења. И
колико сам схватила Славочку, биће тако: када Господ Исус
Христос дође, Земља ће бити у потпуности разрушена,
али потпуно Земљу људи неће уништити и Земља има

будућност и то добру. Земља ће се обновити и постаће
другачија. Земљу ће подизати „из пепела“ заједно са
Господом људи који су преживели и нису примили печат
антихриста. Ти остали последњи људи биће свети и они ће
стати први у Новом веку и ти свети заједно са Господом
ће установљавати Земљу заједно са Анђелима. Наша
планета Земља ће постати Рај и свети људи ће живети на
њој заједно са Господом. И Славочка је рекао да ће свети
довољно дуго поживети у Земаљском Рају са Господом.
Људи ће поживети са Господом толико година колико су
живели први људи (Адам и Ева) а то је хиљаду година.
(ако отворимо Библију из пете главе књ. Постања ми ћемо
видети да је био дуг живот праотаца, који су живели до
Потопа, Адам је живео 930 година, Сиф 912 година, Енос
905 година... Ној 950 година, Књ. Постања гл. 7, 6 и 9, 28-
29).
330 И после тог времена, када су свети живели тако дуго
времена (дуго по нашим мерилима) заједно са Богом,
Господ ће последњи пут, по речима дечака испитати те
свете људе и даће им могућност да воде битку са ђаволом -
да би га коначно посрамили. Славочка је рекао: „Мамице,
за кратко време Господ ће поново пустити ђавола и
његове полуматеријалне објекте (НЛО), да би се борили
са човечијим летећим објектима, које ће саградити свети
под руководстом Исуса Христа. Ти летећи објекти ће по
технологији личити на летеће тањире НЛО у којима ће бити
неугасиво кандило на стакленом постољу. Са тим летећим
објектима ће се водити битка са бесовским (демонским)

НЛО и победиће их а Бог ће им дати могућност да их
униште. Ја не знам којим оружијем ће се они бити, али
ће то бити прави рат за уништење тих полуматеријалних
НЛО, они ће падати на Земљу и расипаће се на делове и на
тај начин ће Бог посрамити ђавола. То ће за ђавола бити
потпуно уништење, битка ће се водити под „надзором
Небеса“ али Небеса се неће мешати, само људи и демони ће
се борити. Славочка је рекао да ће тиме, т.ј., том борбом
ће бити испитани последњи пут људи који су са Богом
установили Земљу. То ће бити последње испитивање
светих, рат светих са ђаволом. И победиће - свети. Након
тога луцифер више неће моћи да приђе на Земљу, после
победе над њим и његовим потпуним понижењем. Питала
сам Славу: „А, ти Славочка где ћеш бити? Шта ћеш ти
радити у то време?“ Рекао ми је: „Мамице, ја ћу заједно са
другима са Неба гледати шта се дешава на Земљи и веома
ћу се бринути и наћи ће се међу њима они - који ће опет
издати Бога“.
Не знам – какви смо то ми људи? Цара нам Бог дао
– ми смо га издали, дечака нам је Бог дао - њега такође
предајемо?! Не знам, просто немам речи, ето тако Бог
последњи пут испитује свете и коначно ће посрамити
ђавола. Победиће свети! И после свих тих драматичних 331
догађаја и коначне победе над ђаволом, како сам схватила
Славочку почеће Страшни Суд. На прекрасној, обновљеној
Земљи која ће бити Земљаски Рај, сабраће се сви живи и
мртви на Страшни Суд.
ЈА САМ ДоШАо ДА БИ ПоМоГАо

СПАСЕЊ U Љ UДИ
„Не дирајте у помазанике моје и пророцима
мојим не чините зла.“
(Псалм 104 стих 15)
К
ада се Славочка разболео, питала сам га: „Ко теби
може помоћи? Где ја могу наћи таквог човека као ти?
Он ми је одговорио: „Мени нико не може помоћи. Мени
би могао помоћи само човек као ја, али таквог нема и зато
мени нико не може помоћи.“ И тада сам га питала: „А, ко
си ти? Како ја то све да разумем у вези тебе?“ И тада ми је
он казао да ће се у Тројице Сергијевој Лаври наћи књига
са пророчанствима и рекао је: „Онда ћете знати – ко сам.“
Славочка ми није описивао ту књигу, како ће она изгледати
и шта је у њој написано, јер нисам инсистирала на томе.
Славочка је рекао да ће наступити такво време, када ће
посреди простог народа посебно у црквеној средини бити
много разговора и спорова, јер његова пророштва врло
брину људе и то ће подстаћи монахе Лавре да потраже
ту књигу. И даље ми је Славочка рекао како ће они наћи
ту књигу. У почетку ће је јако дуго тражити, никога не
обавештавајући о томе шта траже, потом ће изгубити
наду да је могу наћи и на крају ће је ипак пронаћи. Један
уморан и ознојен инок принеће ту књигу и двема рукама
је положити на сто. Слава ми је показао како ће он то
332 учинити. Потом је наставио „да ће монах положити ту
књигу пред старцем и кроз неко време старац ће отворити
књигу и гледати, гледати а потом поћи ће другима и
говорити о њој и када други буду отворили ту књигу и
када буду прочитали шта је написано - запањиће се... И
тако ће се бука подићи по читавој Лаври... И на цео свет!
А када сам питала Славочку: „Шта је у њој написано?“
Одговорио ми је: „Али, мамице о свему ће бити написано
мало и о мени мало“. Тада ми је Славочка рекао: „Када
се нађе та књига са пророчанствима о мени, тада ћете ви
сазнати ко сам ја и веома ћете се уплашити, а потом ћете
се поносити самном што сам овде живео, јер ће се сви у

војном граду поносити што сам овде живео“. И Немачка
по речима дечака ће ликовати због тога што је он живео
код њих пола свог живота. Слава је рекао када се нађе та
књига са пророчанствима о њему у Лаври, силна бука ће
се подићи због тога и сви ће говорити и по ТВ-у, по радију
и књига о њему ће се писати. Дечак је рекао да ће и филм
бити о њему, тада нисам схватила о каквом филму прича,
а сада сва наша страна зна за те филмове (Руски анђео од 1
– 5 дела). По речима дечака тада ће те филмове приказати
на Првом каналу РФ; И Слава је рекао да ће након гледања
тог филма, људи почети да се споре међу собом и многе ће
то дотаћи, али они неће да приме те беде и катастрофе које
прете планети. Тако је рекао: „Мамице, они ће погледати
моја пророчанства, потом ће бити покуњени и тако
замишљени и отићи – злоба ће их прелити. Они неће ни да
се замисле о томе и рећи ће: „А, њега су попови научили и
он тако и говори“, т.ј., они ће све свалити на свештенике.
Славочка је казао да ће бити много спорова и препирања
између свештеника поводом његових пророчанстава, доћи
ће до тога да ће се неки свештеници просто посвађати због
њега. Посебно ће се подићи велика бука у Москви и Одеси.
У Одеси ће ситуација бити тежа него у Москви и биће
тешко Одеском митрополиту, зато што ће се он невољно 333
наћи у центру тих спорова и као човеку биће му јако тешко.
Може бити да се то некоме и не свиди, али Славочка је
рекао простим речима: „Мамице, сви ће се свештеници
посвађати због мене.“ Неко од њих ће штитити Славочку, а
други ће „паметовати“ и нападати га. Ето, таква ће сложена
ситуација бити посреди духовништва због пророчанстава
дечака. А, све то, како је Славочка рекао, мене неће
дотицати, јер ја о томе нећу знати. Потом је рекао да ће се у
Тројице Сергијевој Лаври сабрати савет стараца и на њему
ће бити донето решење: ко је дечак. А ти свештеници, који
су раније „паметовали“ и иступили против дечака, они
ће на неко време заћутати, па ће се озбиљно замислити
и више ништа неће говорити. И у коначном закључку по
речима дечака – све више и више свештеника ће кренути
да прелазе на његову страну. О локалним свештеницима
Славочка је рекао тако: „Мамице, проћи ће неко време
и теби овде, на Уралу, биће два локална свештеника који

ће се добро односити према теби, а један од те двојице
ће бити наговорен да ти лоше говориш о свештеницима
и он ће тебе пажљиво слушати: да ли ти лоше говориш о
свештеницима. А, потом ће слушати, слушати – и схватити
да ти ништа не говориш о свештеницима и потом ће
се умирити. Али, ти ћеш мамице, пострадати од њих и
почећеш да их избегаваш.“
По речима дечака, сва бука око њега - кренуће из
Москве. Сви ће о дечаку говорити у то време. Слава ми
је рекао: „Мамице, они тебе не смеју звати у Москву. Они
ће сами теби доћи и повести са собом научнике и почеће
мамице детаљно да те испитују. Научницима ће бити битно
да се ти сагласиш да „ванземаљци“ (као виша интелигенција
и сл.) постоје и почеће тебе „мучити“ својим „доказима“,
они ће теби дати чињенице и ти ћеш се мало поколебати да
они стварно постоје и научници ће ликовати у себи што су
334 однели победу. Али ти ћеш мамице њих погледати и рећи
ћеш им: „ Ако је дечак рекао да „ванземаљци“ не постоје
– значи они не постоје.“ И они ће се разочарани вратити у
Москву и дуго их неће бити, а потом ће поново доћи код
тебе и овенчати ме златним венцем.“ Ја сам га питала: „Шта
је то?“ И он ми је одговорио: „Мамице, тим прибором ће
научници утврдити чињенице (он ми је објаснио какав је
то прибор, али ми није остало у памћењу), а потом ће ме
узети са собом у Москву.“ Питам га: „Како ће тебе узети
са собом у Москву, а шта ћу ја?“ Он је одговорио, да ће
га одвести у Загорск (Тројице Сергијева Лавра) и да ћу ја
поћи и живети у Москви. И још се сећам да сам га питала:

„Шта ћу ја тамо да радим?“ Мени тамо нема ни другова,
ни познаника... А он ми је одговорио „да ћу у то време
имати своје другове у Москви.“
И пре него што Славочку доведу у Москву, биће
покушај да га украду и мени је Слава казао детаљно - како
ће се то догодити. У то време у граду Златоусту живеће
један богати Татарин и он ће смислити да украде Славочку
заједно са његовим гробом. Разлог је прост, Татарин
просто хоће пренети и поставити гроб дечака код себе
у двориште, пред кућом, да би њега Славочка „чувао“.
Слава је мени описао његово двориште, где је замислио да
постави његов гроб, чак ми је Слава рекао да „он хоће све
узети од мене и гробну плочу и ограду“! За тај свој циљ,
Славочка је рекао да ће Татарин унајмити два превозна
средства: један камион, а други кран и да ће запретити
возачима најстрожије - да би они о томе ћутали и да га не
би издали - ни под каквим околностима. И када у глувој
ноћи дођу оба возача и отпусте клешта крана да би га
подигли – изненада ће се појавити јарки стуб светлости -
усред ноћи. Тај сноп светлости, по речима дечака, „ће ићи
са Неба - право на гробље“. Светлост ће бити тако силна
и јака и све ће произаћи неочекивано, тај шофер који
буде у камиону од страха ће сићи са ума, а други шофер 335
(који ће бити на крану) од страха ће се заблокирати и неће
моћи да се покрене. Поред тога, обе машине ће престати
да раде и они неће моћи да оду одатле и седеће до јутра
на гробљу. И када ујутру дође милиција, они ће од страха
заборавити све претње Татарина и све ће сами рећи ко их
је унајмио и зарад чега и шта се потом десило. Ето, тако ће
богати Татарин „несрећно“ покушати да украде Славочку
са гробља. Када о томе говорим код мене су помешани
осећаји, истовремено ми је и смешно и тужно.
Славочка ми је рекао када будем живела у Москви,
то ће бити тежак период мог живота. Ја мислим да сам
преживела најтеже у мом животу, а то је смрт мог сина,
а показује се да када мене позову у Москву да живим,
поставиће ми обезбеђење и зваће ме на телевизијске
емисије. Више од свих људи интересовање за мене ће
показати уметници. А на ТВ емисији самном ће бити
ситуација коју ми је Славочка детаљно објаснио. Он је

рекао: „Биће директна емисија, седеће у студију много
свештеника и обратиће пажњу на то мамице, како си ти
одевена. Они ће теби рећи и шта да говориш. Али, док они
буду гледали на твоју одећу ти ћеш заборавити шта треба
да кажеш. А свештеник - водитељ ће те раздражено питати:
„Што ви ћутите?!“ А ти ћеш рећи да си све заборавила
и биће потом тишина... Потом ће ти свештеник рећи:
„Кажите чега се ви сећате!“ И од тог дијалога људи ће се
просто прилепити за екран телевизора, јер ће људи за мене
мислити да су ме свештеници научили да тако говорим оно
што им је потребно.“ Слава је рекао: „Да ће многи људи
тако мислити.“ И наставио је: „Биће тишина у студију и у
тој тишини ће одјекнути то што ти кажеш, а ти ћеш рећи:
„Дечак је говорио да Бог постоји!“ Потом је Слава рекао
да ће од неочекиваног оператер уронити у своју апаратуру
и само што не буде пао са тог места, јер ће сви људи од
336 онога што им ти будеш говорила - бити потресени. Дечак
ми је рекао: „Ти ћеш мамице говорити и сви ће те пажљиво
слушати. Један мушкарац ће доживети инфаркт од тога
што буде чуо, што ти будеш говорила. Позваће хитну помоћ
и док га буду возили у болницу он ће умрети и лекари ће
то видети. Али Господ неће допустити да неко умро од
гледане емисије и Он ће вратити тог човека у живот. И када
он дође до болнице, поново ће бити жив. О томе ће мало
ко знати, осим лекара.“ Ето таква ће ситуација произаћи
од ТВ емисије и за мене ће заиста наступити тежак период
мог живота.
А за Чебаркуљ Славочка је казао: „Они ме мамице

- нису добро примили. И потом када ме узму у Москву,
проћи ће неко време – и у Чебаркуљу ће се десити такве
катастрофе као и свуда (говорио је да ће са неба падати
камење и лед, биће најезда скакаваца и биће силни урагани)
и тек тада ће они пожалити што мене нема овде.“ Ја сам
га питала: „А, зар Славочка тишина и мир у Чебаркуљу
зависи од тога што ћеш ти овде лежати?“ Он је рекао: „Да,
мамице. И када мене одавде узму проћи ће мало времена
- и све ће почети. Неки ће пожалити што мене нема више
овде, јер неће имати помоћи ни откуда.“ Ето такво тужно
пророчанство је оставио Славочка о Чебаркуљу.
Највише од свих на његова пророчанства ће се
разбеснети масони. Он је тако и рекао да ће се масони
разбеснети на његова пророчанства, али биће принуђени
да ћуте и још је рекао: „Мамице, масони ће у почетку
покушати да ме представе јавности као „екстрасенса“, и
стаће да ме изједначују са другом децом, али то им неће
успети. И када се нађе та књига у Лаври они (масони и
недобронамерни) ништа више лоше неће говорити о мени“.
Тада, по његовим речима „они ништа лоше неће рећи о
њему. Једном сам га питала: „Да ли постоји неко ко личи
на њега и мало али да личи на њега, да ли постоји такав на
свету?“ Слава ми је рекао: „Да, постоји једна девојчица“. 337
Рекао је да је она од њега пет година млађа. (Славочки је
тада било ни пуних десет година, значи она је тада имала
око пет година) Слава је рекао да та девојчица живи у
Америци, у једној од држава - да она има добре родитеље
и још два брата. Рекао је да „она боље живи од њега“. Они
имају у дворишту базен и код ње долази свештеник који
је веома воли. Ето, тако је говорио Славочка о девојчици
која по нечему личи на њега. И тако недавно, погледала
сам једну емисију и случајно сам сазнала да је у једној од
америчких држава заиста живела једна таква девојчица.
Одмах сам се сетила да је то она. Показали су је на екрану,
била је добра, буцкаста девојчица, врло лепа и имала је
коврџаву косу и малени носић. Код те девојчице је заиста
долазио свештеник, имала је и два брата и њу су сви веома
волели. Мајка јој је мршава и скромна жена. Та девојчица
је била веома болесна, она није ходала и са својих пет
година је већ исцељивала људе. Када дођу код ње, она

погледа, приложи руку и човек се моментално исцељује.
Та девојчица је умрла када је имала нешто више од пет
година. Она лежи у обичном и сасвим скромном гробу и
њена мајка цео свој живот ставља на њен гроб мараме, а
потом те мараме шаље болесним и страдајућим људима
и од тога људи добијају исцељења. Ето, таква је дирљива
историја о тој необичној девојчици. Славочка је за себе
рекао: „Таквих као он, никада није било, нема и неће
их бити“.
Једном сам питала Славу: „Славочка да ли теби може
неко да нашкоди?“ Он ми је одговорио: „Ти - мамице,
можеш да ми нашкодиш“, а потом ме је погледао и рекао:
„Мени мамице, нико не може да нашкоди... уопште нико
осим тебе“. И зато када слушам како дечака предају, како
га клевећу, ја све то преживљавам и трудим се да то више
не примам блиско, к срцу, зато што ми је Слава рекао:
338 „Мени нико не може да нашкоди“.
Када сам питала Славочку: „Зашто си ти дошао овде?
Одговорио ми је: „Мамице, ја сам дошао да би помогао
спасењу људи.“ И још ми је Слава рекао да је главно
назначење његовог живота – борба са злим духовима“. Он
је дошао да би упозорио људе, да ће цео свет погубити
интерес и да ништа не треба примати од сатане. Главни
смисао целог живота Славочке је – упозорити људе да не
приме Светски пасош сатане и да не би са њим примили
његов чип. Он је рекао да је први „нечовечији“ документ
у Русији - био ваучер. А потом, рекао је Славочка, сви
документи након тога који масони буду наметали људима

и сама малена исправа – све ће бити од сатане. Славочка
је рекао примивши начертаније од сатане на чело или
десну руку – неће добити опроштај од Бога. Он је тако и
рекао: „Мамице, Бог никоме неће опростити од оних
који су примили печат антихриста“. Славочка је дошао
да људе упозори о тим страшним временима, да људи не
би пали у мреже ђавола и да не би погинули. Он је дошао
да би помогао људима да преживе та времена. Славочка је
рекао: „Праведни нека чине правду, неправедни нека
даље чине неправду, ништа не можеш да зауставиш,
нити да измениш - не треба. На Небу је све решено –
скоро ће на Земљи бити Бог“. А о свом кратком животу
је рекао: „Мамице, људи ће сувише брзо да издају Бога,
зато сам ја дужан да одем раније, а да сам порастао –
био бих најпре лекар, а затим монах“. Славочка је дошао
са мисијом учинивши велики подвиг – упозорити људе и
помоћи им да се спасу. Он је и рекао да је ово наше време
– последње време и да се наше време јавља завршетком
века. И сада на себе треба узети подвиг – веома се
много молити, да би спасили свој род. Славочка је рекао
да без исповести и Причешћа људи ће кренути „масовно
да глупе“, према томе треба се што чешће исповедати и
Причешћивати. Ето, зато је дошао дечак да би вам то 339
казао. И његове исцелитељске способности су у другом
плану у односу на то. Таква се помоћ указивала људима
са његове стране, када је он могао просто људима да каже
о свим њиховим прецима и људи су потврђивали све то,
о каквој фантазији може бити реч овде?! Својим делима
је Слава потврђивао своје речи. Људи су без поговора
веровали Славочки, видећи та чудеса која је он савршавао
уз Божију помоћ. Исцељивао је људе од неизлечивих
болести, пророковао о тешким испитивањима које прете
човечанству. Славочка је упозоравао све то што је пре
2000 година упозоравао Свети апостол и јеванђелист Јован
Богослов на страницама књиге Откровења. Ето, по томе се
и закључује смисао живота Славочке.
Слава је рекао да је он последњи и да је он казао
људима све и више им нико неће говорити, зато што
такве, као што је он, Бог неће дати.
НЕ НАПАДАЈТЕ НА БоЖ ИЈЕ ЧЕДо
С
лавочка је рекао да ће се масони и магови (калдуни)
стално са њим борити. И после његове смрти они ће
продужити да се са њим боре. Дугорочна је и досадна та
борба. Али, ничему се не чудим и са свим што ми се деси
смирујем се пред Богом, јер је Њему тако угодно. Многи
„паметњаковићи“ говоре: „Не може бити толико масовних
исцељења, сувише је тамо чудеса. Тако не може бити.“ А
ја им говорим: „А, ви хоћете да контролишете могућности
Бога. Колико даје Господ дечаку – толико дечак и дела.
Он је и при свом животу свом све дао за то. Зар он неће
и сада после смрти, тако малени и доброћудни стајати
и умољавати Бога „Господе помози!“ Коначно, он моли
340 и Господ га слуша. Зашто је тако тешко схватити просту
истину – нико не може помагати ако му Господ није
то дао.“Један монах са Свете Горе, Атоса, ми је рекао:
„Несумњиво, после смрти само свети помаже, а помоћ
која стиже у том броју, као што то дечак Вјачеслав помаже
људима, може само велики свети – и других варијанти
нема.“
Не тако давно умро је Ланго, објавивши себе првим
магом (калдуном) у Русији – а где је он сада? Да ли он
помаже? Не, наравно! Умрла је Ванга, да ли она помаже?
Не! Магијаши не помажу – ни за живота, а ни по смрти. То
је тако просто и разумљиво. Зашто онда нападају дечака,

људи који себе називају верујућим? Да ли је верујућима
страшан дар Божији, који је Бог дао дечаку за спасење
људи? Дозвољено ли је коначно ради земних богатстава и
ради умирења своје нечисте савести нападати на дете, али
то је већ – богохулство. Ако човек зна истину и иде против
истине свесно – то је богохулство. Хоће ми се да кажем
тим људима, да би се зауставили и размислили. Код њих
су такође деца, воле их и њихове фотографије не спаљују
и не закопавају их у земљу него их урамљују. Зашто им је
тако Славочка засметао? Желим тим људима да кажем да
прекину да распрострањују лаж и клевету на дечака.
Мене јако зачуђује, када слушам како Славочку
предају неки свештеници. Они говоре: „Ми њега не знамо!“
На самом делу они њега и те како знају. Видели су га и
са њим разговарали и Славочка им је такође помагао. А
данас, када људи питају њих за дечака – они одмах беже
и говоре: „Ми њега не знамо!“ По чему је таква издаја?
Зарад чега? Кога се ви бојите? Посебно је болно када
баћушке одговарају људима: „Нама није речено да о њему
говоримо“, а не гледајући на то што они прекрасно знају
дечака. Некима од њих је Славочка помагао, помагао је
њиховој деци, а они га издају због страха од својих високо
постављених старешина. То се нажалост дешава и код 341
простих, верујућих људи, којима је Славочка помогао.
Када их питаш да напишу о томе како им је Славочка
помогао, они спуштају очи и са страхом говоре „а, шта
ће баћушка рећи, да ли ће он то благословити?“ И тако
дешава се да људи нису ишли код баћушке када су ишли
дечаку на гроб да траже помоћ у својој беди и молили га
да им помогне и он им је помагао, а сада се боје и говоре
„шта ће рећи баћушка“? Мене такве ствари избезумљују
и огорчавају и не разумем то лицемерје! Хоћу да кажем
неким свештеницима који говоре неистину о дечаку: „Ако
вам није дато да знате – ко је дечак, ако вам Бог то није
казао, онда ви ништа не говорите о њему и не смућујте људе
– биће тиме мање греха.“ Како сам казала једном баћушки:
„Баћушка, ви знате свештеника има много, митрополита
много и патријараха има тако много, а мајка у дечака је
једна. Ви ме сваку недељу исповедате и причешћујете, да
ли бисте ви самном мало стајали на гробљу поред гроба

дечака, али шта ви радите? Због чега га нападате? Може
бити зато што се пророштва његова испуњавају? Значи, ми
смо све то заслужили што нам се дешава. Колико још треба
да се „паметује“?“ Сећам се када су дошли верујући људи
на гроб дечака и рекли ми да је њихов локални свештеник
запретио да не поштују дечака и рекао им: „Код нас,
канонизованих светих има много - молите им се.“ Шта на
то одговорити? Да, по милости Божијој, код нас има заиста
много канонизованих светих и ми им се молимо и они нам
помажу. Али, колико сам ја схватила, за свако време Господ
даје своје свете и ми им се молимо а не поштујући светог
нашег времена тиме љутимо Господа. И те свете Господ
нам и шаље, а када ми љутимо те свете ми љутимо Господа
и хули се Дух Свети. Ја не могу схватити, зашто дечака
нападају неки свештеници? Када дечака нападају стварни
непријатељи - масони и магови – то није чудно, јер су они
342 непријатељи Бога. Шта од њих друго очекивати? Али када
видим да на популарном тв шоу заједно са магијашима и
екстрасенсима, седе раме уз раме свештеници и нападају
на дечака – то је горко и срамотно гледати. Невољно у
мислима ми долазе мисли: „Шта ти свештеници тамо
раде?“ Ко их је послао на ту срамоту? Како су се они уопште
нашли на тој шатри? Одакле такво чудно исто мишљење
са маговима и масонима? Кога они хоће да суде на тим
магијским тв емисијама? Хоћу да кажем тим самозваним
судијама: „Узмите портрет дечака и погледајте на његово
чисто лице, а потом приђите огледалу и погледајте на
своја лица. Погледајте пажљиво: ко је он, а ко сте ви. Све

је то тако ружно, глупо и за постиђивање.“ Мене радује
што сви свештеници не предају дечака. И ми смо решили
да пребројимо те свештенике који јавно нападају на
дечака, показало се њих је свега шест или седам човека,
а потом смо пребројали свештенике који воле Славочку
и њих има седамдесет седам (које ми знамо). И још хоћу
да упозорим те људе који организују снимају и емитују те
лажљиве Тв емисије о Славочки. Славочка је рекао да ће
он присуствовати на тим Тв емисијама и када га отворено
срамоте, он присуствује ту и све слуша. Никада клевета
и лаж не пролази без казне да знате. Какве ви високе
функције заузимали или какав чин свештенички носили, за
све у свом животу ћете платити и понети одговор за своје
речи и поступке. Онима који верују њиховим клеветама,
рећи ћу им размислите коме и чему ви верујете! Хоћу да
кажем свим монасима и монахињама, мирјанима: „Ко вас
је благословио да палите књиге о дечаку и коме долазите
када вам је лоше и нека се онда ти свештеници за вас
моле.“ Са свом одговорношћу ово говорим – већ двадесет
година ја фактички живим на гробљу и видим сваке године
дечаку притиче све више и више народа, а пре свега они
који требају помоћ. Источници благодати недостају, беси
(демони) владају над људима – то је страшно. Веома много 343
људи долази дечаку који су оболели непознатим кожним
обољењима. То је почело врло нагло од прошле године, т.ј.,
од 2012. године и број оних којима је чудно оболела кожа
- да ли је то куга или какав непознати екцем као псоријаза
по целом телу?! И цело тело је код људи црвено, бриди и
сврби откуда то, од чега? Читаве породице долазе дечаку
на гроб са таквим проблемом. Недавно је долазила жена са
шесторо деце и код свих је проблем са кожом. И људи не
знају како да се лече и лекари им преписују неке препарате
који им не помажу. Толико им Славочка помаже са водом
у којој су постојали каменчићи са његовог гроба - помазују
се тиме и буде им лакше. И потом они, већ исцељени са
чистом кожом поново долазе и благодаре дечаку. Ја видим
те несрећне људе и просто ми их је жао, видим како су они
измучени и иду по источницима, надају се од свештеника
и говоре да је врло мало остало места одакле проистиче
помоћ људима. И сваке године тих источника је све мање и

мање. Хтела бих да поставим питање: „Зашто? Зашто не иде
борба са тим сатанским бројевима и чиповима? Зашто
се нико не супроставља том бесовском (демонском)
систему? Зашто сви ћуте? Сви тај проблем знају! Ја не
схватам зашто ћуте свештеници? Зашто се умножава
народ запоседнут бесима (демонима) и њима нигде већ
нема помоћи? Та запоседнутост људи тамним силама је
преобрело масовни карактер. И зашто на крају нападају
на чистог дечака, који се зато и родио да би упозорио
људе о томе и да им помогне да не погину?! Мене све
то зачуђује!“ У почетку сам веома бринула, чак су ми и
ноге од тога отказале – две године сам ходала са штапом.
Два пута замало нисам умрла од прединфарктног стања,
била сам полумртва, чак сам имала и чујне халуцинације.
Тек тада, после свог страдања, када сам два пута била на
прагу смрти, после тога сам схватила шта је потребно,
344 наравно, све је остало као рана на души. А Славочка када
је погледао шта о мени говори месни свештеник он ме је
тако огорчено погледао и рекао: „ А... још је млад. “ Сада
више те нападе не примам к срцу тако блиско. Своје сам
одболовала. Славочка ми је рекао: „Тебе мамице, свеједно,
нико неће ни разумети. Размишљаће различито, али
нико те неће разумети.“ Никада нећу заборавити како је
Славочка због мене био тужан и жалио ме је. Сећам се, он
је сложио своје прсте у крсно знамење и рекао ми је: „Ти
мени мамице опрости, опрости... Ја сам хтео теби неког
оставити, али никога нисам нашао!“ И те речи он ми је
казао када је њему долазило толико људи и обраћало му се

за помоћ и он је толиким људима помагао и помаже – а он
никога није нашао?! Шта мени остаје да радим после тога,
толико да трпим само и благодарим Бога.
Још сам хтела да вам кажем о нечем. Када о мени
говоре лоше, привикла сам на то за толико година. Ја
знам за себе да сам грешна, нека их нека говоре шта им је
угодно, али када говоре лаж и клевету на чисто дете – то
постаје сто пута болније. Хоћу да кажем људима, да сам
ја просто мајка дечака. Ја не зарађујем никакве паре на
дечаку. Ми нисмо сиромашни, али живимо скромно као
и сва Русија. Имовина је скромна и стандардна: двособан
стан, муж има кола купљена од уштеђевине. Све иконе које
висе у Славиној соби су дарови људи Славочки. Ми живимо
у службеном стану, немамо викендицу, немамо ништа
више осим гроба дечака, кога нападају злонамерни људи.
Власт и новац им дају такво „право“. Али, они заборављају
да постоји Исус Христос – и дечак је Њега силно волео.
Зато је мени свеједно шта се дешава око мене, више од
свега ја се бојим Исуса Христа. Мене је срамота да гледам
у Његов пречисти лик и ја нећу да љутим Мајку Божију.
Нећу да издајем свог сина зато што све што је он говорио
– све је дато људима. Ако је нешто и остало, то је лично
наше. Дечак је све дао за људе, а мени је остало сећање о 345
сину и његов гроб. Зар је лако изгубити сина? То је живот
подељен на две половине. Као мајка, која је преживела
смрт свог детета, могу рећи да је живот био до тада када
је Господ узео од тебе дете и живот после тога. После тога
– то није живот. После смрти Славочке, вероватно око 8
година сам била у стању одвојености од људи, мада то они
нису ни примећивали. А после осам година сам поново
дошла себи и са чуђењем видела да се свет изменио за тих
осам година и људи су се изменили. Више од свега ме је
поразило то што су људи постали другачији. Ја сам и поред
тога шта сам била поред људи, својом душом одсуствовала
свих тих година своје беде. А за то време колико се збило
Славочкиних пророштва. Раније то што је говорио није ми
улазило у главу чак сам се и спорила са њим, да тако нешто
не може бити... Његове речи нисам схватала озбиљно
и примала сам их са полусмешком, а тако су и људи
примали његова пророштва са полусмешком. Тешко је то

поверовати човечијим умом. Прошло је двадесет година...
И показало се да је све то истина. Све се збило и збива се
пред нашим очима. Какви то „експерти“ из Челебинске
епархиалне комисије утврђују да се „тај малишан нагледао
фантастичних филмова (они наводе читав списак који је
он као гледао) и зато је то предсказивао. Ништа слично!
То је просто лаж, једино што је Славочка успео да погледа
у свом животу то је дечији цртани филм. Када је већ био
болестан, наша учитељица га је позвала да дође код ње кући
и он је повео мене са собом и отишли смо заједно код ње и
он је први пут видео видео плејер – тада је то била реткост
и ми смо погледали цртани филм „Том и Џери“. Ето, то
је једино што је он гледао, јер телевизор ми нисмо имали
када је са нама био Славочка (купили смо ТВ годину дана
после Славочкине смрти). Нека недобронамерни људи
говоре шта хоће, зато што дела дечака и његова пророштва
346 се дешавају и потврђују и људе не можеш да обманеш,
а светог прославља – народ. Како је мени рекао један
свештеник „Ми просто констатујемо то - да је њега народ
прославио.“ И још је баћушка казао да „зауставити дечака
је - немогуће“. Славочка је казао да му свеједно масони
ништа не могу наудити и биће принуђени да заћуте и да
„њему нико не може нашкодити“.
Немајући способности директно да се боре са
дечаком, ти људи покушавају да ми напакосте. И зато
због Славочкиних пророчанстава - мени често долази да
платим својим здрављем. Код мене долазе сваки дан људи
и не долазе ми сви са добром намером. Када после одласка

тих људи налазим иза рагастова и надгробне плоче некакве
коске, целе пластове увезаних савијених игала и чиода и
т. д... Молим Бога за опроштај и помоћ и узимам сву ту
гадост и бацам и не обраћам на то никакву пажњу, јер да
нема Славочке и његове молитвене заштите и помоћи,
сигурно мене не би ни било међу живима. Не тако давно су
ми поклонили дивну зелену мараму. Тако сам се радовала
и размишљала како је лепа марама. Пре него што сам је
ставила у ормар прекрстила сам је. После неког времена
зове мене познаник, послушник из Тројице Сергијеве
Лавре и пита ме: „Да ли ви имате некакву зелену мараму?“
Ја, од неочекиваности таквог питања нисам се сетила у
први моменат и рекла да немам зелену мараму, нашта је
он са олакшањем заблагодарио Богу. Када сам га питала
шта се догодило, он ми је рекао да је једној монахињи из
Девјејева показано да су ми поклонили зелену мараму,
на коју су заврачане страшне болести. И тек тада сам се
сетила да у ормару имам зелену мараму и да сам је добила
„на поклон“. Када сам му рекла да имам ту мараму, он се
изненадио јер сам му првобитно дала негативан одговор.
Наиме, једној нашој верујућој жени друга жена предала је
за мене „поклон“, а дивјејевској монахињи је било такво
откровење о том „поклону“, након тога сам ту мараму 347
наравно - спалила.
Једанпут, дошле су неке „сестре“ и подариле ми жито.
Шта је то мене одвлачило не знам, али мени се није јело
то жито, ми смо се помолили и јели за столом. Једна
матушка по свом искуству, предложила ми је да ставим
голубовима то жито на лим прозора и они нису хтели да
га једу. После неколико дана смо се уверили да то жито
нико од птица није дотакао, а осталу храну су јели - након
тога смо то жито бацили. Веома много магова долази
овде и бесима (демонима) поседнутих људи као и духовно
болесних људи. Они са пута вичу „Ој, каква енергија!
Колико овде има енергије! Она мене разрушава!“ Стојим и
размишљам: „Боље би било да те та енергија отера одавде.“
Од таквих посетилаца одмах се нећеш избавити, они не
иду док не измуче, мораш да их слушаш, мораш дуго да
им објашњаваш да они нису у праву, да су они болесни и да
им је неопходно да иду у храм на исповест (прилог: „Чин

одрицања занимања окултизмом“). Ја им говорим једно
а њима је у глави друго, њима није потребна истина, не
светост, него „енергија“. Сав живот им пролази у потрази
за „пријатним осећањима“. Са њима је врло тешко и после
разговора са таквим људима осећаш се „исцеђен као лимун“
и ја стварно физички одболујем после тих посета. Таквих,
зомбираних људи је врло много. Посебно се скупљају када
су Родитељске суботе (Здушнице) и празници, они као
магнетом привучени долазе на гробље. Зато смо увели
дежурства, за ових 20 година чега се све нисам нагледала,
али трпељиво носим свој крст и говорим људима о мом
сину, о његовом служењу и о његовим пророчанствима. Не
могу да бацим тај крст, јер ћу сагрешити против Славочке
који ме је упозорио да би „могла једино ја да му нашкодим“
и то каквим начином како је рекао: ако се саблазним, они
ће ми давати новац, даривати скупе шубаре... Ја сам га
348 питала тада: „Зашто ће то радити?“ И добила сам одговор:
„Да би мени било болно а они ће све то теби давати и
паре и шубаре...“ Још је Славочка рекао да ће последње
искушење бити то да ће почети да ми шаљу мушкарце
репрезентативног изгледа, да бих осрамотила свог сина.
И сви ти напади ће се савршавати на мени до последњег
дана - само да би опорочила сећање на њега. Ето, такво
упозорење сам добила од дечака! Више од свега на свету
бојим се издати Бога и свога сина. А Славочка је све те
нападе и клевете које се сада покушавају излити на њега
и на мене, назвао „прљавом баром“. Ствар је у томе, да он
никада није имао снове, а пред своју смрт сањао је један

сан. Сећам се пришла сам му, а он је тако био смућен, седи
на кревету и ја га питам: „Славочка, шта се десило?“ А он
ми говори: „Мамице, први пут сам сањао сан и потом је
наставио: „Идем по нашем граду, после кише образовала
се огромна бара и заградила је пут. Ја сам дошао до те
баре и гледам и видим да не могу нигде да прођем, јер је
свуда около била.“ Славочка је био педантан и тражио је
начин да заобиће ту бару да не би замазао своју обућу и
наставља: „Али свеједно нашао сам суво место поред зида
(наш град је ограђен около белим бетонским зидовима) и
прошао сам на другу страну не упрљавши обућу. А, замном
идеш ти мамице и ја размишљам шта ће моја мамица
урадити...? А ти си дошла погледала ту бару, видела да је
она велика и пошла директно посред ње и ишла, ишла по
тој дубокој прљавој бари и када си изашла теби су ноге
биле суве и чисте! Ја сам те мамице узео за руку и ми смо
заједно пошли...“ Ето, такав је сан имао Славочка и тај сан
мене укрепљује читавих ових 20 година како стојим на
гробљу. Зато што све што се сада дешава – све је то прљава
и безсавесна кампања да би оцрнила помен дечака и све
те клевете и људске и словоблудије – то је просто огромна
прљава и дубока бара. И зато не ропћем ни на шта, толико
само молим помоћи у Бога и Славочке. Ја сам обећала 349
Славочки „да ћу како умем водити његову децу“. И све
који воле дечака и који у било које доба године, било да је
жарко лето и мраз зимски долазе њему на гроб и моле га за
помоћ – и ја их све примам као Славочкину децу. Зато сам
и дала такво обећање, да ћу водити рачуна о његовој деци.
Сећам се када смо се враћали из Немачке, купили смо
много дефицитарних ствари, којих није било у Совјетском
Савезу. Мислили смо да ће те ствари требати нашој деци.
Мислила сам да ће и Славочки и Кости требати и њиховим
породицама када порасту и ожене се - тако сам рекла и
Славочки „ти ћеш порасти и оженити се и вероватно ћеш
имати децу, можда сам лош васпитач али ћу ако желиш и
твоју децу чувати? Сећам се како ме је Славочка пажљиво
погледао и прећутао. Он се никада самном није спорио
– само би ме погледао својим дивним крупним очима и
оћутао би. И како сам тог момента схватила да је Славочка
моје обећање примио и ево ме стојим на гробу свог сина

и занимам се са његовом духовном децом и обећање
Славочки испуњавам. И све госте примам и Славочкину
децу и мудраце и просте и оне друге. Како деца бивају
различита, тако и они који долазе Славочки су такође
различити. Људи на гробу дечака углавном плачу, а неки
тако воле Славочку да се у мени појави осећај зависти, зато
што ја тако не плачем, они му пишу стихове и они њега
осећају боље и тананије него ја. У мени се појави осећај
мале зависти од тога, што ја тако њега не могу да волим,
као они. Ето, такав је однос простог народа ка Славочки.
оН САМ ЋЕ НАЋИ СВЕ

И оБЈАВИТИ СЕБЕ
350
Х оћу да благодарим Бога за горко искуство које ми је Он
дао. Ја ћу вам рећи о том искуству, јер сав талас клевета
и напада на мене и на дечака научио ме је много и само што
нисам умрла, а живим за то да би послужила Богу и своме
сину. У вези са тим сећам се када ми је дошла једна жена и
каже ми: „Валентина Атанасјевна, ви се све време смешите,
шта вам је весело?“ Ја јој кажем: „Али, ако би све озбиљно
примала што ви мени овде „приносите“ могла бих и десет
пута на дан умрети“. А она ће: „Али, и шта? Вероватно је
код вас све добро?“ Ја јој кажем: „Знате да је мени весело,
јер знате од чега? Од тога што је около све толико лоше, да
ми је остало само да се смешим, горе не може бити.“ Ето

такав је опит код мене – тужан и тежак. Како сам вам већ
казала због својих преживљавања ја сам једно време дошла
до прединфарктног стања. Просто сам седела и мислила
да умирем – мени више није ни до чега. Тада самном није
било никог, снаге нисам имала, била сам сама, седела
сам и размишљала – ево само што не умрем. И у тај сами
тежак моменат осетила сам да се око мене шири мирис
тамјана. Мирис тамјана је био тако јак и насићен да сам
дубоко удахнула и тражила његов источник. Интересантно
је то да је мирис тамјана ишао као у струјама, ја сам устала
са ногама које су биле полуодузете и тихо пошла за тим
мирисом, док ме није увео у библиотеку са православном
литературом. Дошавши до полице са књигама, схватила
сам да тамјан иде из велике књиге, коју ми је подарио један
монах а која се назива „Русија пред Другим Доласком“
том други. Села сам и отворила књигу и мирис тамјана је
ишчезао. Седим и мислим: може бити да халуцинирам?
Одакле одавде да иде мирис тамјана? Ту нисам још дуго
седела када сам поново осетила мирис тамјана – отварам
књигу и мирис поново ишчезава. Размишљам: шта, ово је
нека игра? Тада сам постепено кренула да прелиставам
књигу и на 207 страници књиге пошао је тако мирис тамјана
- да такав нисам ни у цркви осетила колико је био густ и 351
насићен. Не толико сама књига, него се и стан сав напунио
тог мириса тамјана да је то било за дивљење. И почела сам
да читам текст на тој страници и нашла такав пасус где пише
о томе да у књизи написаној на основу сећања учитеља А.
Детеј Гиббса (1876 –1963) који је примио Православље,
пострижен у монаштво под именом Николај, рукоположен
и скончао у чину архимандрита, наводе се следеће речи
императора Николаја другог речене у Табољску: „Постоји
легенда да је Цар Александар први Благословени, посетио
старца Преп. Серафима и он му је рекао: Продужиће се
твој род триста три године. Почело је из дома Ипатијева и
завршиће се са домом Ипатијевим. Почело је са Михаилом
и завршиће се са Михаилом“. Он је говорио и много
другога - продужио је Государ (Цар)- Што ће на моштима
његовим бити постројена „ковачница ђавола“ за уништење
свега рода човечијег и да ће Русија бити натопљена крвљу
за грехе њене. Али Господ је милостив, Он ће дати Русији

да устане из рујина и пепела о чему је упозорио све
Русе чудесима и знамењима на свети дан Преображења
Господњег. Старац Серафим је такође говорио о
чудесном дечаку, који ће се јавити и избавити Русију
од скверни „црног незнабоштва“ (Књига „Русија пред
Другим Доласком“, ст. 207 изд. 2003. год.). Прочитавши
текст до краја, окренула сам следећу страницу и поново
осетила јак мирис тамјана. Не знам како то да објасним,
али све је било тако. Продужила сам читање и опет нашла
овакве речи: „Господ је чврсто решио да казни Русију и
снаћи ће је беде и страдање народа. Али милост Господа
је безгранична и сва страдања имају свој рок. Русија ће
знати да је казна завршена када Бог пошаље дечака, да
би он објавио о томе - и појавиће се у срцу Русије, њега
не треба тражити - он сам ће наћи све и објавити о себи“
(на 208 страни). Тај малени пасус, који сам ја прочитала
352 тада налазећи се на граници смрти – он је променио сав
мој однос према животу. Сећам се да сам се мислено тада
обратила свом сину и питала га: „Славочка, тај дечак о
коме сам сада управо прочитала – јеси ли то ти?“ А онда се
десило самном нешто необјашњиво – полако сам устала,
затим одбацила свој штап, без кога нисам могла ходати
и са каквим то олакшањем казала сама себи: „ Доста је
свега. Једанпут сам већ умирала, када је умро мој син, а
сада само што нисам од својих брига то није вредно да бих
умрла. Ја ћу живети – и сви напади од недобронамерних
ће за мене убудуће бити као „грактање гусака око воде“.
Сада ћу живети да би послужила Богу и мом сину. Тада

сам савршено јасно схватила да кроз те речи које сам тада
прочитала из књиге, дечак ми је рекао ко је – он.
Хтела бих још да вам кажем о томе да је Славочка
врло дубоко везан са Царственим мученицима. Не тако
давно сам разговарала са иконописцима, који су хтели да
насликају икону, образ који су они добили из виђења једног
монаха са Кавказа. Том монаху је у виђењу показано како
стоји Господ на коленима пред њим је Преп. Серафим
Саровски и са њим Царска Породица, стоји царевић Алексеј
и са њим стоји дечак Вјачеслав полуокренут ка људима
на једном колену приклонио главу и у својој руци држи
круну долазећем Руском Цару. Али иконописци су се
бојали да све изобразе тако како је било у виђењу. Они су
рекли: „Ми смо се уплашили да све то изобразимо да не
би било скандала, па смо изобразили да долазећем Цару
круну држи царевић Алексеј, а не дечак Вјачеслав“. Шта
да се каже на то? Треба иконописати то што је истинито,
а не то што сте ви измислили по својој малодушности и
уплашености.
Неке сестре су ми донеле књигу о Мученицима за
Цара – о старцу Григорију Новом, где се наводе писма
Григорија Новог упућена Царској Породици, царевићу
Алексеју. У тексту, у једном од телеграма старац Григорије 353
сравнио је царевића Алексеја са ливанским кедром, који
је дужан да донесе свој плод (Псалм 91, стих 13-14) и тим
плодом се јавља појава посред Русије дечака – који је
Небеско подобије царевића Алексеја. Koд нас је у соби
портрет царевића Алексеја и поред њега је портрет дечака
Вјачеслава и не могу да се нагледам како они личе. Зато и
хоћу да кажем: „Ево, Цар, а ево пророк – последњег Цара“
и да Цар није принео на жртву целу своју породицу не би
се ни појавио пророк посред Русије а да се није појавио
дечак – не би било ни долазећег Цара о којем је пророковао
Славочка. Када сам то прочитала мени се кожа најежила
од страха и трепета да тако може бити, а да ми по нашем
ограниченом уму то оцењујемо. Још ћу овде навести
речи пророка Давида: „Не дотичите се помазаника Мојих
и пророцима мојим не лукавите“ (Псалм 104 стих 15).
Закон Господњи је непорочан, обраћа душе, сведочанство
Господње је верно, умудрује младенце ( Псалм 118 , стих

130).
Та чудеса која је Господ творио кроз дечака Вјачеслава,
по великој Својој милости и човекољубља за људе је
потребно да памте „...ко си ти човече да се препиреш са
Богом“ (Римљ. Гл.9 стих 20) и „страшно је пасти у руке
Бога живога!“ (Јеврејима гл. 10, ст. 31) и ... „не будите
деца умом, него злоћом детињите, а умом будите
савршени.“ (Коринћанима I посл. гл. 14 стих 20 ).
354
т р е ч и де о
НАШ БРЗИ
ПоМоЋНИК И
ЗАСТUПНИК ДЕЧАК
ВЈАЧЕСЛАВ
Драгоцена сведочења о животу и чудесима, учињеним

дечаком Вјачеславом, која су нам оставили његови
многобројни поштоваоци на светло сећање угоднника
Божијег, пророка и молитвеника земље Русије.
„То су деца – посланици. Они нису од овог света они
су опечаћени печатом свише. Својим кратким животом
и брзим одласком - они сведоче о Господу. Њихово прису-
ство учи нас трпљењу и вери и приближава нас Богу. Сво-
је изабране Господ богато дарује благодаћу. Гледајући
фотографије тих малених, видимо у њиховим очима сву
несагледиву дубину унутрашњег света и душевни мир. У
народу говоре: „Њему је лице као у анђела, он дуго живети
неће“.
(Из књиге К.В. Зорина „Духовни исток

страдања детета“ 2009. год., страна 62 -63)
СЛАВоЧКА НАС НИЈЕ оСТАВИо
П
осле своје кончине кроз неколико дана Славик се ја-
вио Нини Ивановној Козиревој. Она нам је исприча-
ла следеће: „Ја сам се помолила, потом пекла просфоре,
била сам сама и све време сам размишљала о Слави, о
његовој сахрани, о изношењу сандука са телом из њихо-
вог стана, спровођење са иконом и молитвама и како је при
изласку из улаза зграде сандук са телом Славика био спро-
веден кроз шпалир деце и официра и у присуству великог
броја житеља војног градића Чебаркуља и округа. Ја сам
била у великој тузи. Када су просфоре са Божијом помоћи
биле готове ја сам их покрила и отишла да одахнем, проду-
жавајући да размишљам о Славику, потом сам затворила
очи од умора... Отворивши у моменту очи и погледавши на
угао са иконама видела сам да се одатле појавио савршено
обичан и жив Славочка, иде према мени и смеши ми се!
356 Када је стао поред мене, почела сам разговор са њим, али
он је само ћутао и осмехивао ми се, а потом је ишчезао.“
Кроз неко време долази ми у госте млада жена Људми-
ла, житељка нашег града и прича ми сличан случај. Рекла
ми је следеће: „Била сам сама у кући и спремала храну у
кухињи. Видим поред мене стоји Славик апсолутно жив,
смеши се и ћути. Ја му говорим: „Славик, ја сам врло ра-
досна што си ти дошао код мене, али ја се бојим тебе – јер
си ти умро!“ Славочка ништа није одговорио и једностав-
наш б р зи помо ћ ни к и заст U п н ик де ча к в ј а че сла в

но је ишчезао. Када ми је узнемирена Људмила рекла све
што јој се десило питала сам је: Да ли је тако нешто уопште
могуће? Ја сам јој рекла: Да могуће је. И очигледно, Сла-
вик је пришао да јој захвали, јер је она била представник
родитељског комитета и активно је учествовала у сахрани,
много се потрудила и указала нам велику подршку, мени
и мом мужу у то тешко време и ми јој веома захваљујемо.
Почетком 2002. године дошао је јуноша Кликов Антон
који је знао Славочку и он нам је испричао следећу исто-
рију. Он је преживео тешку операцију ноге, бол је била не-
издржива и срце му је било слабо. Њим је овладало нека-
кво стање ни сна, ни јаве. Око њега је почела да се образује
тама, помислио је да умире колико је постало тамно око
њега. Одједном се појавио одблесак јарке светлости и све-
тлост је постајала све јача и јача и увеличавала се. Када је
очима било болно од те светлости, видео је у тој светлости
Славочку који се осмехивао, обучен у oдежду која подсећа
на дечију ноћну кошуљу. Када се Славик мало окренуо, иза
његових плећа су била видна крила која је од јарке светло-
сти било немогуће јасно разазнати. Јуноша је питао Сла-
вочку: „Шта си се ти тако замаскирао?“ Али Славик ћутећи
га је гледао и осмехивао му се. Јуноша говори: „Ја сам се
тек онда сетио да је Славик заправо умро! Значи да је до-
шао овде – право са Неба! Почео сам да га молим да ме
узме са собом... Виђење је ишчезло и ја сам заспао. Након
тога сам кренуо да оздрављам. Тако сам се још једанпут 357
срео са Славиком.“
Из сећања Валентине А. Крашениникове;
СВЕДоЧЕЊЕ о ДЕЧАКU ВЈАЧЕСЛАВ U
оД НИНЕ ПоНоМАРЈоВЕ
Ј
а, Нина Анатољевна 1947. године рођена, хоћу да ка-
жем о томе како ме је излечио од хроничног обољења
Слава Крашениников, када је имао девет година. Читаву
1991. годину сам била болесна и налазила сам се на ам-
булантном лечењу. Упознала сам се са Славом и његовом
мамом на јесен случајно на путу. Он је обратио пажњу на
моју болест и видео ју је под завезаном марамом. Тог ис-
тог дана су ме одвезли у Челебински обласни онколошки
диспанзер. Мене је заправо поразило то са каквом увере-
ношћу је малени Славик рекао: „Тето, ви немате рак!”
У онколошком диспанзеру, после прегледа донели су

ми дијагнозу да имам хронични околоушни сиалоаденит
леве стране. Пошто имам алергију на све антибиотике,
лекари су рекли да ће та хронична болест бити мој прати-
лац читав живот, а при погоршању болести лечићу се код
хирурга -стоматолога. Била је и опција одстрањења жлезде
из носа, јер су болови били несносни. Ја ништа нисам мо-
гла да урадим, стални болови у пределу лица, уха, слабост,
зној и анализе крви су биле лоше. Месец дана ме је лечио
хирург-стоматолог. Натеклина је била мања, али остала је
бол и истицање гноја из носне жлезде.
29. октобра дошла сам у дом Крашениникових да би
ме Славик лечио. Рекла сам им да моји блиски знају о томе
где сам и да у случају неких несрећних исхода, они неће
правити никаквих проблема. Слава се сагласио, али рекао
је да ће ме лечити толико колико му буде Господ давао сна-
ге и да ја стално, за то време читам молитве, да крст буде
358 стално на мени (крст до сусрета са Славочком сам носила
на себи, не скидајући га као православна хришћанка).
Два месеца, т.ј., новембар и децембар сваки дан Славочка
ме је лечио (време лечења је било од 5 минута до једног
часа). За тај период док ме је лечио, лекове нисам пила
и осећала сам у пределу образа као да се из мене нешто
„извлачило“. Почела сам да спавам ноћу, боли више није
било, гној из носне жлезде је сам излазио, веома много
гноја, јастук је стално био мокар, но израслина иза уха је

остала тврда и болела ме је при додиру. Неколико дана је
био јак бол иза уха, потом је натеклина постала мања и
почела је да црвени. Слава ме је упозорио да натеклина
може да се провали и да би требала да спавам у марами.
Једну ноћ децембра месеца иза уха се провалила натекли-
на и изашло је много гноја са крвљу. Следећег дана Славоч-
ка је рекао да не треба да долазим, а затим је лечење било
сведено по неколико минута на дан. Натеклина и бол су
сасвим нестали. Слина из носа је била прозрачна, појави-
ла ми се снага могла сам да идем у Цркву на јелеосвеће-
ње и одстојала целу службу. За та два месеца стално сам
читала молитве, учила их напамет, читала црквене књиге,
житија светих и акатисте. 3. јануара 1992. године, Слава
ме је погледао и казао да сам здрава и да треба да идем
у Цркву – на исповест, причешће и да никада не забора-
вљам Бога. Наравно да сам све то испунила. Хоћу нешто
да подвучем – у соби у којој ме је Слава лечио, стоји велика
старинска икона Господа Исуса Христа. Славина мама је
све време била са нама. И она сама и Слава све време су
читали црквене књиге, молили се и често су ишли у Цркву
г. Миаса (20 км од нашег града). Угледајући се на њих ја
сам такође почела да постим, до тада ја сам наравно веро-
вала у Бога, ишла у Цркву али благодарећи њима још више
сам се укрепила у вери.
Благодарим Господу за све милости Његове, што ми је
послао дечака Вјачеслава на помоћ. 359
7. маја 1992. године

Још једно сведочанство Н.А.
Пономарјове записано касније
П
о вољи Господа, ја грешна раба Божија Нина, срела
сам се са Славочком случајно. У новембру и децем-
бру 1991. године он ме је излечио од неизлечиве болести –
хроничног околоушног сиалоаденита са леве стране. После
завршетка лечења одлазила сам код Славе и његове маме
и почело је наше дружење и са њима сам делила црквене
новости (моја свекрва се трудила у ново отвореном храму
у г. Чебаркуљу и по благослову је пекла просфоре код
себе кући). Са каквом радошћу је мене Слава сретао, као
рођеног, давао ми је савете и како је он мене поздрављао

са примањем Св. Тајни после мог доласка из града Миаса-
где сам ишла на исповест и Причешће.
Ишла сам ја потом њему у Челабинск, у обласну де-
чију болницу, где је лежао, када се тешко разболео и у
болници у Чебаркуљу. Он сам, тешко болестан жалио је
децу болесну од леукемије и како је могао олакшавао им је
страдања. Знао је тачан датум своје смрти. Слава нас је бо-
дрио, поучавао, тешио и говорио је да нас неће оставити.
Мени је рекао: „Тета Нина, ви ћете још бити радосни због
мене!“ Хоћу да кажем шта сам сазнала од Славочке док је
био жив.
Мама је Славу васпитала од раног детињства у хри-
шћанском духу и сама је била пример за њега, заједно су
читали Библију, Псалтир, молитве, житија светих, ишли
у храмове разних градова јер тада у Чебаркуљу није било
храма. Он је све волео, посебно старице и старце, био је па-
360 жљив према биљном свету и животињама, био је добар и
скроман. Код њега је био дар прозорљивости од рођења,
дар исцељења болести призивањем имена Божијега. Он
никоме није отказивао помоћ. У школи је помагао вршња-
цима и старијим ђацима, људима које је случајно сретао,
као на пример мене и тим људима који су код њега до-
лазили за помоћ. Свима је указивао милосрђе, бесплатно
је лечио болесне људе. Није одбацивао људе који су му
долазили са нечистим и лошим мислима. Једну црнома-

гијашицу је назвао „лошом тетком“ која га је наговарала
да заједно раде и за паре да лече људе. Слава је одбио кате-
горично, а она је викала страшним гласом на њега, потом
га је сачекивала око његове школе и поново га наговарала.
Но, Слава је био неприкосновен а тада му није било ни пу-
них десет година.
Много му је долазило људи других вера из разних цр-
квених конфесија (доносили му своју литературу, звали га
на своје службе да би се он заинтересовао њиховом ве-
ром) а он је свима говорио: „Не!“
Мени је говорио о томе да је само наша Православна
вера – истинита и рекао је: „Не верујте тетка Нина, ни-
коме ко вас буде терао да уђете у другу веру, а биће
таквих који ће долазити из иностранства све више и више
и људима ће тешко бити да схвате куда и за ким ићи, јер
ће странци Русима нудити лакоћу својих служби, служећи
се ласкањем и превртљивошћу. И потом од њих се неће
моћи избавити, а због тога ће људи у ад поћи. Наша пра-
вославна вера је строга: пост, дуге службе, молитва светим
Божијим угодницима. А ако нећете да погинете следујте
за заветима Преп. Серафима Саровског и Преп. Сергија
Радоњешког“.
Код Славе је био угао са иконама. Иконе је Слава веома
волео. О животу светих он је добро знао, читао је житија,
посебно је волео исцелитеља Пантелејмона и Преп. Се-
рафима Саровског. До дана своје смрти Слава се много 361
молио. Једна старица из села му је дала две старинске
иконе Мајке Божије и икону „Дванаест празника“ – и он јој
је веома благодарио за то. Иконе су биле у остави и биле
су у лошем стању. Слава их је са мамом очистио. И лико-
ви су почели да се појављују, каква је код њега била радост
због тога и са умилењем их је целивао и до саме смрти је
помињао старицу Ксенију која им је поклонила те иконе.
Слава је стално читао Јеванђеље, много молитава је знао
напамет, а Библијска енциклопедија је била његова настол-
на књига.
Сваког човека који му је долазио видео би одмах, мо-
гао је казати колико грехова он има, али никада никог није
осуђивао. Све је жалио. Када је моја свекрва Нина Ива-
новна Козирова 1992. године отишла по светим местима
у Дивјејево, Слава је са нестрпљењем чекао када ће се она
вратити, а потом ју је дуго питао о свим детаљима, о цркви
где је она била, о источнику и свим местима где је крочи-

ла нога Преп. Серафима Саровског. Радовао се што много
људи иде по светим местима, а донесене просфоре, камен-
чиће и свету воду примао је са великом радошћу.
По милости Божијој дечак Вјачеслав, два пута је ишао
у Тројице Сергијев Посед, у Тројице Сергијеву Лавру (први
пут са мамом, а други пут са татом и мамом) и беседио је са
оцем Наумом. Дошавши од оца Наума он је био сав све-
тао од радости духовне, благодарио Бога и дуго је био под
утиском тог одласка и са још већим усрђем је почео да
изучава свете књиге и још више да се моли. Али, болест
није дала том светлом молитвенику да доживи до Семи-
нарије, о чему је он маштао (да постане монах). Слава
није био малодушан он је само размишљао о људима. Није
хтео да умре на дан рођења свога тате да га то не би огор-
чило. Молио их је да се не узнемиравају и говорио је да ће
њему бити добро. Врло је жалио своју маму и како је могао
362 он ју је тешио. Незадуго до смрти код куће му је извршена
- света тајна јелеосвећења. До самог краја свог живота он је
трпео болест, није се жалио само се бринуо како ће он
пред Богом стати „са рупом“ у стомаку (њему су радили
лапароскопију). Када је умро лежао је као да је жив и тада
нам је помагао. Све је прошло како треба. На сахрани Сла-
вика био је огроман број деце и одраслих људи. Старице
су све време читале молитве до самог гроба. Врло много
народа га је испратило на последњи пут. Толики број

људи на сахрани неког, град Чебаркуљ није до тада видео!
Ево, прошло је много година и Славика помињу. На
његовом гробу увек има људи они иду са молбом и - он
им помаже! Колико је пута о. Игор Каратовскиј служио
панихиде ( п а р а с т о с е ) на његовом гробу, о томе нисам
знала раније, он је долазио на његов гроб и као да га је
Слава звао. Слава је сакупљао људе око свог гроба, да би
се они молили и да не би заборављали Бога. Како се само
кајем што нисам записивала то о чему је он говорио док је
био жив, кајем се због тога. Врло мало памтим шта је пред-
сказао о будућем.
Сећам се да је рекао још 1991. године да ће на Кавказу
бити рат, жесток, крвав и бесконачан – и да ће разрушити
градове осим војних и да ће погинути много мирних жи-
теља. Рекао је да ће падати много авиони и да ће без рата
погинути више људи него да је ратно стање. Да ће од тешке
болести умрети Раиза Горбачова, да ће јако бити болестан
Борис Јељцин и да ће бити принуђен да оде са председнич-
ког положаја. Да ће бити силни земљотреси и да ће се из
земље појављивати диносауруси. Да ће се Москва проваљи-
вати (раздвајаће се земља) и рушиће се домови. Да ће се у
Русији појавити владар који ће рећи сву истину о Горбачову
и Јељцину, од чега ће се цео народ ужаснути. На неко време
ће кренути бољи живот, али и тада ће бити искушења, јер
ће све људе оцифровати, а кроз неко време ће стављати на
људе три шестице. На многе ће ставити тај сатански знак и 363
људи који не приме све то неће моћи да узимају производе
за исхрану и мало људи ће одолети пред тим испитивањем.
Многи ће погубити своје душе, јединице људи ће отићи у
шуме и живеће тамо но „звери“ се неће предати. Далеки
Исток Русије ће опустети, посебно војни градови, јер неће
бити струје и грејања. А Кинези, Корејци и Вијетнамци ће
кренути масовно да насељавају ту територију и биће као
код своје куће. И почеће страшан рат са Кинезима. Још је
Слава рекао да ће се наћи црквене драгоцености на које су
сви заборавили, а шта је то – ја нисам разумела.
Завршавам своја сећања и моја душа призива: „Опро-
сти мени благочестиви дечаче Вјачеславе што сам се осме-
лила говорити о теби и што ми је Господ Бог дао срећу
знати тебе за време твог живота. Опростите мени, Господе
Исусе Христе и Божија Мајко – Заступнице наша. Опро-
стите мени сви Свети који сте својим животом показали
како треба веровати у Бога и како му треба служити.

Опростите мени грешној раби (слушкињи) Нини, сви који
будете читали ове редове.“
28. фебруара 2002. год.
о ч Uдесном спасењU по молитвама

праведног дечака Вјачеслава
Т
о се десило крајем лета 2010. године, навече. Био
је петак и ја сам дежурала на гробу дечака. Дању је
било много народа, потом су се сви разишли и ја сам се спа-
ковала по обичају да би кренула кући. Последњи пут сам
осмотрила гроб – све је било чисто и пошла сам... И чујем
(не чујем ушима) већ као унутрашњи танки гласић мени
364 говори „заборавила“! Ја сам одмах стала и размишљам:
шта је то ? шта сам могла да заборавим? Гледам – у торби
је све што треба да буде, улазим поново код гроба деча-
ка и проверам, све је на месту свеће погашене, кандило
угашено и ништа нисам заборавила. Тада сам се обратила
дечаку: „Славочка шта сам ја то заборавила? Опет сам се
помолила пред одласком као и увек отпевала „Достојно
јест“. И десило се то, да док сам опет све затворила и док
сам дошла до аутобуске станице свог аутобуса са којим

идем од Кујбишевки округа (где се налази гроб дечака)–
ја сам закаснила на аутобус на који уобичајено идем. По-
шла сам потом следећим превозником, пола сата касније
дошла до центра града, а тамо као и обично преседам на
други аутобус који иде у село Каширин. И када сам до-
шла на станицу, видим, аутобус којим сам ја требала да
идем – се набио у стуб. Од виђеног сам се пресекла! Чита-
во предње стакло тог аутобуса било је поломљено, а тамо
где сам обично стајала поред тог прозора и он је био сав
поломљен и мислено сам себи представила сва та стакла
која би полетела на мене... Долазим на станицу, тамо деца
плачу и говоре како се шофер неочекивано набио у стуб, а
ја без иједне огреботине и стреса, једино су ме растројила
деца која плачу. Ето тако, још једном ме је спасао дечак...
Својим танким дечијим гласићем. Слава Богу за све!
Нина Анатољевна Пономарјова
крај лета 2010. године.
М ени се посрећило да се упознам са Славочком, када

је њихова породица дошла да живи у наш улаз. Ма-
лени дечак на кога у почетку нисам обраћала пажњу, са
њим и његовом мамом као и са свим суседима у улици
у почетку смо се поздрављали, а потом смо почели да
разговарамо. За дивљење је било то, породица је била офи- 365
цирска, а Слава и његова мама у то време, то је био крај
1980. године, су слободно говорили о Богу а у нашој сре-
дини то није било примљено. Када смо се упознали код
мене су били јаки болови у глави и ја сам се мучила тиме
готово три године. Лекари су ме прегледали и рекли да и
код деце то буде у периоду полног сазревања, али полно
сазревање моје је прошло, а бол главе – није. Дијагноза
– унутарлобањски притисак. Само страшно је било то што
у свој тој ситуацији читавих годину дана ја нисам спавала.
Просто паднем у сан свега 20 до 40 минута на дан и то је
све. Славочка је мене излечио. Вечна му памјат и велико
му хвала!
Код мене је био још један проблем - ја врло дуго
нисам могла да останем трудна. Лекари су ми рекли да
никада немогу имати деце. А Славочка је рекао: „ Не секи-
рајте се, ви ћете имати децу најпре ће се родити девојчица,
а потом дечак. И за мужа ми је рекао да ће он бити крупан

и светле пути, то себи тада нисам могла да представим, јер
су се мени свиђали смеђи људи. И заиста сада ми имамо
девојчицу Машу 1997. год. рођења и муж Павел је плав. Во-
лели би да добијемо још дечака, али је све у вољи Бога.
И још мало о мојој мами – Александри Ивановној.
Њу су силно болеле ноге и није могла спавати ноћу због
тога. Слава јој је излечио ноге. Прошло је више од десет
година, а болест се није вратила. Он је рекао мами да је
она врло грешна и због грехова својих она не може да иде.
И заиста мама фактички не хода, готово да није покретна
и не излази на улицу.
Разговарајући са мојима често сам дечака Вјачеслава
називала „фантазером“. Ја себи нисам могла да предста-
вим да ће се све то десити што је говорио. А сада је до-
шло то страшно време. Сећам се како је Слава говорио да
ће се променити новац и да ће се појавити светска валута
366 „евро“. Како ће се распламсати рат између муслимана и
православних, а потом жута раса (Кинези) ће заузети нашу
земљу. Градиће своје будистичке храмове и тада ће се пра-
вославни и муслимани објединити да би заштитили сво-
ју земљу, домове и породице. Он је говорио, да ће свуда
бити рат – просто људи ће се пробудити ујутру и свуда ће
бити Кинези. И тада ће напустити своје домове и побећи у
шуме. Сећам се када је рекао за рат у Израелу, глад на зе-
мљи и како ће са земље вода нестати и кише неће бити. И

да ће у нашем граду бити само на једном месту вода. Гово-
рио је да ће струју искључити и људима неће бити потребни
телевизори. И још је рекао за 1) бар- кодове, људи који
их не буду примили неће их обслуживати у продавни-
цама. За те људе ће бити посебне продавнице где ће бити
све скупо. Говорио је и за глад, која ће бити изазвана ве-
штачки и све производе ће сакрити под земљом и људи ће
умирати. И још је рекао за лоше таблете од којих ће људи
такође умирати. И све заборављене болести (тифус, коле-
ра...) ће се вратити и ветар који буде дувао на земљи ће
бити отрован. Људи ће почети да глупе и неће имати снаге.
Сећам се још да му је долазио свештеник коме је он казао,
да храма у нашем граду неће бити, њега неће успети да
саграде, али биће молитвени дом. И заиста – црква се код
нас налази у здању старе школе. И још је рекао да ће на
брегу језера Чебаркуљ нека секта изводити своје ритуале
и од тога ће тонути млади мушкарци и деца. Тако се и де-
сило: тамо се сакупљају рериховци и након тога су тонули
мушкарци и деца.
И још је Славочка говорио о својој мами показујући
јој угао суседног дома на нивоу 4 спрата и да ће он ту врло
често долазити. И заиста после смрти Славочке кроз три
или четири године његовим родитељима су дали стан на
четвртом спрату. Још неколико речи бих хтела да кажем
о његовој мами тета Ваљи. Код њих у кући се обнављају
иконе где се пројавио лик Мајке Божије и друга икона „ 367
Дванаест празника“.
Једног дана сам са мужем и ћерком кренула у град у
парк да би се дете играло, јер је врло живахно. Након шет-
ње вратили смо се кући и ћерка је почела да хистерише
када смо је хтели ставити на спавање и ништа нисмо
могли да учинимо, ујутру је нисмо могли одвести у об-
даниште она се противила и два одрасла човека нису могла
да је савладају. Цело јутро је прошло у њеној хистерији.
Увече са Машом сам кренула код тетка Ваље и ми смо
читали над Машом у соби Славика молитве светом муче-
нику Трифуну. Девојчица се смирила. Ускоро после тог
случаја - мој муж се крстио.
Уопште, тако када те живот понесе онда дођеш код
тетка Ваље проговориш са њом, тамо је просто атмосфера
таква да се душа лакше отвара и буде ми лакше. Она ми
увек говори да не заборављам Бога и чешће да се молим.
Велико јој хвала и ниски јој поклон. Благодарна сам Богу

што су на земљи такви људи као она и као што је био њен
синчић Славочка. И мени се посрећило да се сретнем са
њима у животу.
Олга Генадјевна Патрушева
(г. Чебаркуљ) 24.02.2002. год.
(Прим. ред.) Бар код – је утврђен на глобалном

светском нивоу - нов систем маркирања људи и
производа (систем бар кодирања стандарда EAH/UPS-
13. Бар код из себе изображава НАЧЕРТАНИЈЕ цртице
разне танке и дебље у којој је закодирана сва информација о
носитељу тог начертанија.
Б ар код се јавља сатанским знаком, јер је он потпуно
пронизан антихришћанском симболиком, у почетку,
у средини и на крају бар кода налазе се по две једнаке
подебљане раздељене линије. Свака од тих три раздељених
368 линија одговара броју „6“. Таквим начином сваки бар код
се венчава сатанском симболиком од три шестице. То
није случајно урађено. Само је интересантно, закључује
се, о томе и многи независни експерти за компјутерску
технологију говоре да оне нису неопходне у бар коду. Оне
су ту унесене умишљено – за оскрнављење и да би се
наругали хришћанима. Даље, ако опет пажљиво изучимо
бар код и пребројимо број цртица то је њихов број увек исти
- равно 30; и тај број није случајан а његова симболика

означава цену предаје Христа – за тачно 30 сребрњака
који су дати Јуди да би предао Христа. То је довољно
јарки образац богоборне злобе, ругања над Христом и
хришћанима, ругање неприметно, кварно наругати се
тако да би ми незнајући сами газили своје светиње и
своју веру (рељефна изображења крстова штампаних на
ђону увезене обуће, крстови на лоптама које се ударају и
шутирају и др...). Зато је бар - код мрзост, који одмах
треба скидати са упакованих производа и производа
исхране, које ми купујемо, а потом и једемо. Упаковане
производе означене бар кодом треба избацити напоље, а
производе окропити светом водом и осенити крстним
знамењем. Никада не чувајте свету воду и друге светиње
у флашама са којих нису удаљени (скинути) бар кодови
и друга ђаволска симболика. Светиња и мрзост не могу
бити скупа.
„Да ли је свака власт од Бога?“ , Владимир,
Сабор 2011. год. ст. 14-19;
U 1992. години сазнала сам од мојих вршњака да у нашу

школу иде ђак који лечи људе, зна како да се реше
проблеми који муче човека и да предсказује будућност.
Слушала сам о њему да се по могућности увек старао да 369
помогне људима који су му се обраћали за помоћ. Када сам
га видела први пут савршено је личио на анђела: кудраве
светло златасте власи, велике плаве очи, јасно светло лице
и смешак који је доносио људима радост.
Ја сам мами казала о њему, а потом сам је питала:
„Мама да ли хоћеш да ти доведем тог дечака у госте?“
Мама се врло обрадовала и одговорила да хоће да се
упозна са њим. Довела сам Славочку код нас кући и како
је ушао све је прегледао око себе а моја мама га је потом
питала: „Можеш ли да нам кажеш од чега ћемо се ми раз-
болети?“ Мени је Славочка рекао да ће ми вид ослабити
(и то ми се заиста десило кроз неколико година). Мами
је рекао да ће имати проблеме са очима, а да моја бака
има болестан желудац што се у наступајућем периоду
испоставило. Али ми нисмо придавали велики значај ње-
говим речима, јер смо били тако маловерни и до краја ни-
смо схватали какво се дете налази у нашем дому. Ми смо

потом прешли у кухињу где смо угостили Славика бомбо-
ном и пред одласком Славе, мама га је питала да ли ћемо
ми отићи одавде. Славочка је одговорио: „Да.“ После неко-
лико година ја сам отишла код баке, затим старија сестра.
Сада живим у Украјини. У Чебаркуљу су ми остали мама и
тата који чекају могућност да дођу код нас. Ми се надамо
да ћемо сви бити заједно.
Када сам напунила 17 година, кренули су ми озбиљни
проблеми. Мама није знала шта да ради и где да тражи по-
моћ. Купили смо башту и показало се да смо суседи са ро-
дитељима Славика. Измучена мама питала је Валентину
Атанасјевну, шта да ради самном. Видевши мене Славина
мама је казала да само молитвама и Причешћем се мо-
жемо спасити и ми смо почели да се молимо. Потом смо
дошли код Валентине Атанасјевне. У Славиној соби је
стајала потамнела икона „Дванаест празника“ и изобра-
370 жење није било видно. После неког времена изображење
на икони је почело да се појављује и то се дешавало пред
нашим очима. То је просто било чудо! Ми нисмо могли
да поверујемо својим очима. Кроз неко време уз Божију
помоћ, благодарећи молитви и надањем на Славочкину
помоћ, била сам исцељена. За то сам врло захвална Богу,
Славочки и његовој мами која нам је помогла да се мо-
лимо. У наше време је тако тешко наћи истинити пут и
човека који би ти могао помоћи!

22. марта 2000. године ми смо ишли на гроб Славоч-
кин са његовим родитељима (дан његовог рођења). Било је
лепо време. Дан је био топао, светао, сунце је сијало и пе-
вале су птице. Ми смо узели снег са гроба дечака помоли-
ли се и Валентина Атанасјевна ми је подарила три камен-
чића од мермера са Славиног гроба (са гроба стално узи-
мају земљу и његова мама је за људе ставила и каменчиће
од мермера). Ја сам је молила за Славочкину фотографију
коју стално носим са собом и један каменчић такође – у
мени је такво спокојство. Исцељена молитвама, исповеда-
њем грехова и Причешћем чврсто знам, ако се молимо и
чинимо добра дела – Бог ће нам увек помоћи!
Јелена Черних (г. Чебаркуљ)
Ј а сам познавао Славиног тату (код њега сам почео вој-

ну службу у чину поручника) и знао сам о његовом
сину Славику. О Богу нисам ни размишљао. Имао сам врло
тешких приватних проблема. Нисам имао излаза и онда
сам потражио помоћ од његовог сина. Моји проблеми су
се брзо и срећно разрешили. Сада ми сви породично по-
сећујемо богослужења.
Иван Т. (официр г. Чебаркуљ)
371
Ј а сам растао и учио у истом граду где и Славин брат
Коста. Знао сам о његовом брату и да је он умро. По-
јавили су ми се врло озбиљни проблеми – душевна болест
моје жене. Дуго смо тражили помоћ, но када смо се моли-
твено обратили Славику, проблеми су се уз Божију помоћ
решили.
Јуриј (г. Чебаркуљ)
U породици су били врло велики проблеми. Враџбина у

стану је била таква, да је пас падао у несвест, а шта се
дешавало са нама, то не могу ни да опишем... Молили смо

Бога за помоћ. Молили смо дечака Вјачеслава и потом је
ситуација у дому постала подношљивија. Слава Богу! Мама
Славочкина, Валентина Атанасјевна ме је посаветовала да
до краја наших дана идемо у храм и макар једном месеч-
но да идемо на исповест и Причешће и да се стално моли-
мо, јер само је у томе спасење - тако је говорио Вјачеслав.
Ирина и официр Алексеј (г. Чебаркуљ)
М и смо сахранили свога сина и често смо посећивали

гробље. Поред нашег сина лежало је дете - провидац и
животним околностима које су се тако наместиле потребно ми
је било да му се много пута обраћам за помоћ.
372 1 случај. Био је обичан радни дан и на гробљу није било

никога. Постала сам узнемирена због нечега не знајући... А
онда сам се забезекнула, право ка мени кроз металне ограде
ишло је седам мушких фигура у дугачким одеждама и жустро
су разговарали. Ја сам се веома уплашила и било ми је језиво.
Од страха сам почела да молим Славика (јер сам слушала од
људи и од лекара да он помаже) „Слава, сине помози мени
молим те! Да се самном ништа не догоди, да одем својој кући,
мени је врло страшно помози ми Слава, помози!“ И тако они
који су ишли према мени, као да су наишли на преграду,

оштро су се окренули у страну и отишли у правцу старог
гробља. Када је опасност минула, ја сам брзо отишла кући.
2 случај. Ја сам дијабетичар и случајно сам повредила

ногу, бојала сам се да изгубим ногу и од безизлаза почела сам
да молим Славу да ми помогне јер је бол била несносна
и тако сам призивала Славу на помоћ. Ишла сам три пута на
његов гроб и рана се зацелила, ишчезла је бол и престао је да
истиче гној. Кроз недељу дана рана се сама затворила, што је
задивило лекаре.
3 случај . Имам врло лош вид и случајно сам себе

опарила кипућом водом у пределу стомака. Опет сам се силно
измучила и нисам се више надала на медицинску помоћ (тако
да се образовала „рупа“ у коју су ми ставили тампоне) и
тако измучена поново сам пошла на гроб дечака Вјачеслава.
Гној који је обилно излазио из ране ишчезао је и почело је
зарастање. Ја сам поверовала да Славик и после своје смрти
помаже људима.
4 случај. Од моје комшинице унук има шест година и

он врло лоше говори. Где га све нису лечили али он је и даље
ћутао. Пошли смо са њим на гроб дечака Вјачеслава за помоћ.
Помолили смо се и затражили помоћ. Унук је проговорио одмах
и изговарао просте реченице. Сада он врло чисто разговара.
5 случај. Поново су код мене кренули проблеми, заказали 373

су ми операцију, бојала сам се да ћу остати без палца, све
што сам примала све је било безкорисно. Бол је била несносна,
гној је био до костију. Пошла сам Слави и овај пут сам добила
помоћ. Као сећање на све остао је ожиљак на прсту.
6 случај. Мој муж Иван се налазио у стању клиничке

смрти са дијагнозом инфаркт мозга и инсулт. Наша породица
није била спремна на његову изненадну смрт, време је сада
врло тешко и требало је оформити неке папире.
Пошла сам Слави на гроб да га молим да продужи живот
мом мужу. Живети њему није остало дуго и лекари су рекли да
позовемо рођаке да се опросте са њим. Опет сам се помолила
на гробу дечака Вјачеслава и молила за помоћ. И тада када
сам хтела са њим да се опростим - он је изненада отворио
очи и проживео је око шест месеци. За то време отац
мог мужа (он је свештеник) је умољавао Господа Бога за
опроштај грехова Ивану. Мој муж је потом тихо и спокојно
отишао Господу. Овај пут смо ми били спремни за такав исход.
7 случај. Код моје другарице, седмогодишња унука је

врло лоше говорила и били су проблеми у школи. Ишли смо
на гроб Славочкин и молили за помоћ. На једном прегледу
девојчице код лекара, лекар је задивљено питао: „Вама Силе
Небеске помажу?“ Сада девојчица добро говори и такође
добро учи.
О томе како Слава помаже, нико није знао и ја сам
помислила да треба свима рећи о томе и написала сам
ово и донела Славочкиној мами. Може неко помислити да
сам све измислила. Али ја нисам усамљени случај коме је
Слава помогао. Слави многи иду. Земља са његовог гроба
је излечила и мој десетогодишњи екцем на руци. Истина,
тражила сам дозволу од његове маме да узмем земљу са
његовог гроба. Славину маму људи питају о томе шта је
Славик говорио и какви ће се догађаји дешавати у свету.
374 Она по могућности објашњава и говори о Славику и о томе
шта нас очекује. Много се догодило од прореченог на наше
очи.
Ми смо сви веома волели Славу, ја сам већ два пута у
последње време била на реанимацији и када сам се поно-
во враћала у живот, лекари су у шали говорили: шта опет
се бакица извукла (мени је 58 година). Иако болујем, ето
живим након свега што се самном десило. А ја знам, да ми
имамо помоћника - Славочку! Ја му верујем и врло сам му

благодарна!
Фиана Атанасјевна Фаизова (г. Чебаркуљ)
М оја сестра је била врло болесна. Чула сам да је у на-

шем градићу дечак који лечи људе, говори зашто је
Бог попустио болести, може дати и рецепт за лечење и да
човеку даје дијагнозу и да му говори о будућем. Ускоро
сам сазнала адресу и спуштајући се низ гору, наишла сам
на троје деце која су се играла. Један од њих ми се осмехнуо
и рекао ми: „ Видите тето како су људи кренули да живе
богато, киселом водом поливају гору...“ Пролазим поред
њих и видим зграду коју сам тражила. У уму ми је синула
мисао - да није то тај дечак? Ушла сам у улаз и још нисам
успела да притиснем звоно на вратима, када ме је поново
исти глас питао: „Тето, а ви по каквом питању долазите?“
Гледам – поред мене стоје та три детета и један од њих са
јасним светлим великим очима гледа у мене и показало се
да је он тај – провидац. Од силне бриге ја сам се расејала и
нисам могла помислити шта ме чека... И тако сам се срела
са Славочком.
Слава ми је дао делотворни рецепт којим сам лечила
сестру. Касније ми је он лечио главобољу. Много година
сам се мучила са главобољом и налазила сам се као у ма- 375
гли. Осећај је био такав као да су ми ставили наочаре на
очи кроз које гледам мутно и много сам била расејана. Ни-
сам могла да се сконцентришем то ми је било тешко, чак
и решавати просте задатке и сваким даном ми је било све
теже и теже (по струци сам математичар). Била сам веома
нервозна, сметала ми је скрама на очима, хтела сам је од-
странити са очију да би видела свет јасно као и сви људи.
Медицинско лечење је дало привремене резултате. Стање
је било безизлазно. Славочка је мене лечио петком три ме-
сеца и за време лечења осећала сам врло нежно као да
ми из главе излазе нити. Лечење је давало такву реакцију,
петак лечење, у суботу и недељу олакшање... И болест је
неприметно одступила. Ја сам постала спокојна, скрама
са очију је нестала и у глави ми је било јасније. Славик ме
је саветовао, да алкохолно ништа не треба употребљавати,
чак и вино – и треба да поштеђујем себе.
Благодарећи Славочки ја сам видела светлост и осети-

ла истинско здравље. Тешко је казати шта би било самном
сада да ми Бог није помогао кроз Славика. Славочка је
био вршњак са мојим сином. Мој син се усхићивао Сла-
вочкиним добрим делима: „Мама када би ти знала како је
он добар.“ Када ми је дошла рођака из Башкирије ми смо
пошли са њом код Славочке. Славик јој је потом рекао:
„Тето ја не могу да вам одговорим на ваша питања - нису
ми дозволили!“
Веома је волео да говори о диносаурусима. Под зе-
мљом се налазе огромне пустоте – пространства где тече
чиста вода, а трава је тамо тако мекана. Ти диносауру-
си што су живели на земљи отишли су под земљом. Из
тих подземних провала они сакупљају снагу и врло су
великих размера. У стенама подземног пространства има
много јаја диносауруса. Када се клима промени, т.ј., када
буде отопљење, земља ће се отворити и они ће изаћи на
376 површину земље. Они су различити неки су биљоједи, а
други су месождери. Они неће бити на земљи дуго, али
ће направити пуно беда људима. Кроз неко време земља
ће се поново отворити и они ће ући поново под земљу али
тог пута засвагда и више се неће појавити. Научници не
могу да сагледају сва пространства и те подземне пустоте
где живе диносауруси, јер им смета слој радиоактивног
песка.
У то време када нам се посрећило да упознамо Сла-

вочку, мој муж је радио као војни лекар (сада је у пензи-
ји). Једном се код њега десила јака бол у стомаку. Од силног
бола лице му је било бледо готово сиво. Никакве таблете
нити средства против болова нису помагали. Опет смо мо-
рали да се обратимо Славочки. Славик га је дијагности-
цирао и рекао: „На желуцу има много малих чирева који
су за медицинску апаратуру били неуочљиви.“ Упозорио
га је: „Алкохол не сме да пије.“ Од тада је прошло десет
година, бол се ни једном није појавила. Славочка за изле-
чење људи - осим „хвала“ ништа друго није примао.
Једанпут сам хтела да му подарим два пара дечијих
марамица (оне су коштале копејку тада). Он их није узео
и упорно је одбијао да их прими. Са напором сам га наго-
варала да узме бар један пар и тај један пар марамица је
примио, како је рекао потом, „јер су му дозволили“!
Једном је опљачкана наша шупа, били смо огорчени и
питали смо Славочку да ли ми знамо тог човека који је то
урадио? Славик ми је рекао да тај човек има кола марке
„волга“, он је силан и млад, а у „свом послу“ како је рекао
– професионалац и да га никада нећемо наћи. Тако се и
десило.
Једанпут је код нас дошла у госте рођака – жена мог
брата. Чувши да је код нас у граду необичан дечак она је
пошла код њега са својим проблемима. Славик се задивио
њом рекавши јој за њено физичко здравље: „На земљи је
мало тако здравих људи као ви!“ 377
Мој син је учио у музичкој школи. Ја сам инсисти-
рала да он више вежба. Слава видевши тај труд рекао ми
је: „Не треба га толико терати да вежба, јер долази вре-
ме када ни музиканти нити било који уметници - никоме
неће бити потребни! Људима неће бити до тога...“
Славик је предсказао будућност града у коме сам се
родила и где је прошла моја младост и где живе сми моји
рођаци (град Ишим-Бај, Башкирија). Код нас од 1941.
године извлаче нафту из земље. Тамо испод земље су
огромне пустоте и Славик је рекао да ће због тога град
отићи под земљу и нико га не може спасити. О томе ми
је страшно и да размишљам. А тако како се сва предска-
зања Славика редом испуњавају, тај трагични дан ће веро-
ватно и наступити.
Колико је само добра урадио тај малени деветогоди-
шњи дечак. Уместо да живи без брига и да се игра са вр-
шњацима и да се наслађује животом, он је трпељиво слушао

о болестима и потребама људи, лечио их је и давао им је
потребно. Не могу вам предати његову љубазност, нежни
однос са људима, његов тон и огромну жељу да помогне
сваком. Благодарим Богу за то што сам срела Славика!
Захваљујући њему, мени се променио поглед на свет и ка
људима се односим другачије чак су ми и мисли постале
другачије.
Мадина Хакимова (крштено име Анастасија,
г. Чебаркуљ)
Р
адим у металушком заводу г. Чебаркуља и посао ми
није лак. Код куће велики проблеми, организам се
„сломио“ и разболео сам се. Болест је била озбиљна и
378 био сам у онколошкој болници г. Челебинска. По поврат-
ку из болнице дошао сам Славику на гроб, да молим за
помоћ од болести и од враџбина. Прошло је више година и
самном се ништа лоше није десило, ситуација у породици
се побољшала. Раније нисам имао жељу за животом, сада
се појавила жеља да живим. Ми Славочку док је био жив
нисмо видели, нити смо знали да постоји такав необичан
дечак који је у г. Чебаркуљу и да је нама грешнима помоћ-
ник.

Ишли смо на његов гроб, молили својим речима и мо-
литвама помогао је мом млађем брату када су код њега
биле страшне главобоље и чмичак око очију (неколико го-
дина уназад тога више нема). Затим је код мог рођака била
силна препонска кила, коме је такође помогао Славик. Ми
верујемо да Бог постоји. Крстили смо ћерку јединицу која
је иако мала, она се молила и данас се моли као поодрасла.
Ми често породично будемо сви на гробу Славика посебно
лети, идемо са вером, да ће нам Славик у тешко време
помоћи. Његовом гробу стално долазе, доносе му цвеће,
пале свеће, благодарим Богу за помоћ коју Он шаље нама
грешнима - кроз Свог дечака.
В. Кочарша, г. Чебаркуљ
U јуну 1990. године, био сам хоспитализован у чебар-

куљску болницу на операцију препонске киле. Пред
отпуштање из болнице питао сам хирурга, који ме је опе-
рисао, какву ми он гаранцују даје да нећу поново доћи на
операцију, он ми је дао десетопроцентну гаранцију. Тачно
кроз годину дана појавили су ми се болови у пределу де-
сног бедра и поново се појавила кила. Предложили су
ми хитну операцију тако да би ми то била шеста по реду
379
операција. Вративиши се од лекара сео сам на клупу ис-
пред улаза не знајући шта да радим више... И тада је про-
шао Славик Крашениников (ми смо били суседи из истог
улаза зграде). Питао ме је зашто сам тако тмуран. Послу-
шавши моје објашњење осмехнуо се детиње и рекао: „Не
морате ићи на поновну операцију, јер ћу вам ја помоћи!“
На његове речи сам се понео скептично, али сагласио сам
се да дођем у његов дом и да постојим неколико минута,
без обзира на силну бол у бедру. Кроз неколико минута
Славик ми је дао листић који је ишчупао успут и рекао ми
да га код куће приложим бедру, што сам и урадио. Након
пет минута, не више, бол је прошла, ја сам заспао и када
сам се пробудио бол је нестала! Мени је Славик поставио
дијагнозу као и лекар који ме је лечио. Кроз неколико
дана пошао сам хирургу на поновно испитивање и он је
задивљен констатовао, да киле више нема. На питање како
се то десило одговорио сам са смешком, који ми је пода-

рио Славик. Касније је Славику дошла моја ћерка Татјана
коју је болела глава. Дијагноза коју је Славик дао потпуно
одговара дијагнози лекара – запаљење синуса.
Јуриј Николајевич Шеронов (г. Чебаркуљ)
С
азнао сам за Славу када ми је било осам година. Без
сваке сумње ја сам одмах поверовао у његове способ-
ности и у мени се родила вера у Бога. Када сам се срео са
њим први пут, осећао сам се нелагодно, јер сам осетио
да он зна и моје мисли. Као и многа деца у то време ми
смо били колекционари сличица које смо узимали купују-
ћи жваке и мењали смо једне за друге. И тако на степени-
шту дворишта ми смо се са њим дружили, шетали се, ишли
380 друг другу у госте, играли различите игре, записивали на
магнетофон наше разговоре, а потом смо се смејали да
су нас стомаци болели. То је био сами светли и срећан део
мог живота. Више нисам имао тако доброг, искреног друга
као што је то био Слава. И сада, сећајући се тога вратио би
се на секунду у то време... Ја се веома кајем што сам се не-
кад са њим посвађао и молим опроштај од њега за то. Врло
жалим што га пред смрт нисам посетио. Нисам мислио
да ће он умрети. Мени се чинило да ће на дан сахране

да васкрсне. Са Славом ми је било врло интересантно да
разговарам. Он је био добродушан, весео и широкогруд.
Ако се нешто не би завршавало до краја, говорио је за себе
„ја сам тврдоглав“ и завршавао је све до краја... Нас су не-
када љутили зли дечаци, али он ни једном није одступио
нити се уплашио. Он није одлазио „са поља боја“ док га ја
не наговорим да одемо. Осећало се да је „силан“ чврстог
карактера за деветогодишњег дечака.
Једном је самном поделио следећу идеју и рекао ми
је: „Марсељ, ти се нећеш смејати?“ Ја сам му рекао: „Не,
наравно да нећу.“ Славик ми је предложио: „Просто, ја
сам рекао о томе нашем другу Сергеју и он ми се подсме-
јао... Хоћу да урадим лабараторију код себе у купатилу за
прављење препарата, да би помагао болесним људима.“
Кроз неколико година после смрти Славика мени се
погоршало здравље. Ја нисам могао спавати. Чак дупла
доза таблета за спавање ме није могла успавати. Сваки сле-
дећи дан је био мучење које се продужава, то ми се чини-
ло бесконачним... Вероватно сам умирао. Неуропатолози
су ми поставили дијагнозу и преписали таблете које ми
нису помогле. Измучен свиме, почео сам да молим за
помоћ свог умрлог друга. Почео сам да се молим Богу. По-
јавило се олакшање и почео сам да долазим к себи. Прво
када сам се обратио Славику, у првом реду престао сам да
пијем лекове. Почео сам мало у почетку да спавам, почео
сам лакше да дишем (имао сам гушења). Ја сам схватио да 381
сам свом животу дужан свом другу. Благодарећи Славику,
ја сам се изменио примио сам крштење, схватио сам чему
треба стремити и како даље живети. Схватио сам да је
главно у животу човека, спасење душе преданост и верност
Богу.
Благодаран сам за исцељење и за пријатељство са
Славиком. То што сам га знао и дружио се са њим – то је
главни догађај у мом животу. Сваки пут све више и више
сазнајем какве сам се среће удостојио, да сам у животу
срео таквог човека! Слава Богу!
Марсељ Хакимов (у крштењу Сергеј)
г. Чебаркуљ
ј
a сам веома благодарна Славику што ме је вратио у
живот. Тада је мени било 35 година и већ три годи-
не сам била инвалид друге групе и имам две девојчице
од десет и седам година. Увукла сам се у методе „лечења“
Кашпировског и разним контактима са „ванземаљцима“
у суштини – бесима (демонима), после чега сам буквално
почела умирати... Зима је била када сам се разболела, ме-
сец дана ме је држала температура, крволиптање и сваки
минут сам могла умрети. Болница је одбила да ме лечи и
ја сам осећала смрт на прагу, све руке, ноге су ми биле
избодене од ињекција и у мом организму је било толико
лекарства да су ми прикључили вештачки бубрег. Решила
сам да умрем код куће и већ сам била спремна таквом
исходу. Тежила сам 40 килограма. Кроз комшиницу са
спрата замолила сам помоћ Славика. Славик је дошао са
својом мамом и са мојом комшиницом у мој стан. Мене је
неговала моја мама, јер нисам уопште устајала. За време
382 првог лечења код мене су биле јаке главобоље и болови у
телу. Други дан глава ми је већ пролазила, али је тело било
као „разбијено“. После петог доласка Славиног - осетила
сам се боље, напади су престали појавио се апетит, могла
сам лакше да дишем, изменила се боја лица, није била цр-
но-зелена него нормална. Појавила се жеља за животом.
Ја сам веома благодарна Славику. Славик ми је рекао,
да је Бог продужио мој живот ради деце да би они одрасли
пре него напустим овај свет, да би се молила, кајала, ишла

у Цркву исповедала се, причешћивала.
Нина Ивановна Седих -1992. год.
П.С. Свемилостиви Господ Исус Христос је дао Нини

Ивановни могућност да устроји живот својој деци, након
чега је напустила овај свет.
П рви пут сам чула о Слави од његове учитељице Ирине

Абрамовне. Она ми је казала, да је Слава једном зау-
ставио и рекао јој: „Ирина Абрамовна ви сте здрава жена
али имате проблеме са петама.“ Казао ми је рецепт и ја
сам се излечила од тог недуга. У то време сам била боле-
сна, лекови ми нису помогли, много сам се намучила и до-
шла сам опет том детету. Када сам се обратила Славику са
својим болестима, посаветовао ми је да једем алоју, т.ј.,
да једем листове алоје, само да их одломим од стабла.
Кроз две недеље ми је рекао да дођем поново. Потом ми је
рекла Славина мама, како јој једно јутро Слава задивљено
говори: „Како та тета једе алоју, како је она само горка!“
Након две недеље сам дошла код Славе, он ми је дао
рецепт да пијем чај од листа земљанике и јабуке да се све
залије топлом водом и то да пијем месец дана. Огромно
олакшање сам добила одмах на почетку лечења, а затим ме 383
је болест потпуно оставила.
Рима Алексјовна (г.Чебаркуљ)
Ж
ивога Славика ја нисам знала, али Богу је било угод-
но да се ја упознам са његовим родитељима девет
година после његове смрти и то на гробљу где су сахра-
њени Славик и наша јединица ћерка Наташа. О Славику
и о каквим даровима је он овладавао први пут сам чула
1993. год. Много сам о њему питала његову маму, а поло-
вина ствари које сам сазнала од почетка нашег познанства
већ се збила.
Појављивање Славика у нашем граду изазива у људи-
ма много питања. Разни људи, разни односи а неки отво-
рено говоре: „Какву нам то бајку причаш?“ Но, он свима
који су чули о њему, даје да размишљају. Ја сам му благо-

дарна ево већ неколико година често посећујем цркву, по
могућности идем по светим местима и наравно посећујем
гроб дечака Вјачеслава.
Славик је знао прошло, садашње и будуће и на гроб
долази много народа и Славина мама је уморна од обра-
ћања са народом, али је једном рекла: „Доћи ће једна жена,
за коју је Славик рекао да ће је сви одбацивати, јер говори
о њему и она ће бити одевена у црвену јакну“. И кроз не-
колико дана долази из другог града мој рођак и дарује ми
црвену јакну...
По Славином предсказању, ја сам знала да ће бити
„скок“ долара и скупила сам мало те валуте. Кроз неко-
лико дана она је била три пута скупља. Једном смо били
на гробљу и када смо кренули да идемо Славина мама је
угасила свећу, а л и када смо ми отишли на довољно ве-
лико растојање, пошто је било вече, окренувши се видели
384 смо око његовог споменика одсјај упаљене свеће.
Неколико година уназад први пут сам чула за назив
валуте „евро“ то сам чула од Славине маме, а сада је она
у оптицају. Први пут сам о бар-кодовима чула на гробљу
Славином, а сада су они свуда.
Слава је говорио да ће лекови бити скупи, лошег ква-
литета, а људи ће се потом тровати од тих лекова, а у
неким случајевима и на смрт. Предсказао је ратове, ката-
строфе и глад. Глад ће бити изазвана вештачки. Све ће са-

крити, полице у продавницама ће бити савршено пусте. У
домовима неће бити грејања, ни светла а ни гаса. Искључи-
ће најпре далеки Исток а последња ће бити Москва. У нашој
земљи неће бити метала, зато ће све разграбити са гробља
и све ће ићи на преправку. Он је предсказао на Уралу зе-
мљотрес, град ће бити залит водом и камењем. Сећам се
да је рекао да ће вода бити укуса крви и биће смрдљива.
Описала сам само мали део онога што сам слушала. Бла-
годарим Богу, што сам у свом животу слушала о таквом
дечаку и да имам могућност да посећујем његов гроб.
Галина Михајловна (г.Чебаркуљ)
о Славику сам чула први пут у разговору у Чебаркуљ-

ској цркви 1992. године када је он био силно болестан.
Настојатељ храма о. Владимир Катајев и неколико цркве-
них радника су још тада способности Славика окаракте-
рисали као „екстрасензорске“. Прошло је више од десет
година од како је Славик отишао Господу. На Славочкину
маму сада иде таква напаст са свих страна и секти разних,
поготово рериховаца и заједнице наше и од стране људи
који нажалост нису туђи Православној Цркви... Валенти-
ну Атанасјевну су упозоравали да би била опрезна, пре-
тили су јој из разлога што отворено говори о предсказању 385
Славика...
А. И. Рожков
СВЕТИ СЕ ЈАВИо НА ЗЕМЉИ ...
З
има уралска, мраз, шкрипи под ногама снег и све око-
ло се завејава. На гробу замахнуо крилима Анђео као
замро, а са фотографије гледа смешећи се невероватно
добри дечак. На гробу, ниско приклонивши главу на коле-
нима стоји свештеник, архимандрит старији монах. Ви-
соки мршави монах скинуо је капу прекрстио се, снегом
са гроба је омио седу главу потом је наклонио лице и
молио се дуго и искрено. Ја гледам фотографију Славика,
па тог монаха, молим се и плачем, сузе саме лију, мене је
срамота скидам сузе са лица и не могу савладати себе.
Свештеник неочекивано подиже главу и тихим и спокој-
ним, но довољно строгим гласом говори: „Он је свето дете,

а ти Викторија долази овде и моли се – ово је свето место,
долази и својих се суза не стиди. Ја сам давно хтео доћи на
његов гроб да се помолим. Слава Богу дало ми се!
Монах који има 65 година, који је ишао у Јерусалим,
у Дивјејево и по многим светим местима, дошао је да се
поклони Чебаркуљскому светом. Ми грешни живимо овде,
а не знамо ништа о нашем светом. И дешава се да „нема
пророка у својој постојбини“. . . Али, то није тако, проро-
ци живе у нашој отаџбини, они помажу људима и људи
иду њима за помоћ, за савет и за Небеско заступништво.
Ја често говорим о Славику јер радим са децом и они
ме пажљиво слушају и постављају ми питања. Он им је
близак и драг јер је њихов вршњак. Они хоће о њему да
знају што више, деца су задивљена када им говорим да
знам његову маму Валентину Атанасјевну, деца моле да
им говорим о њему како је он изгледао, колико је имао
386 година... Њима је фантастачно да мама светог живи на зе-
мљи овде заједно са нама. Слушајући дечија питања, схва-
тила сам да је то велики дар да ми можемо да видимо њу и
да се обраћамо њој. Ја је знам више од седам година. Она је
веома добра, пажљива и не прави разлику са ким разгова-
ра, да ли је то прости радник, војник или интелектуалац...
Са свима просто разговара, доброму, жели помоћи, дати са-
вет, а може просто погледати добрим и мудрим очима и
згрејати грешника, дати му снагу да поверује да је Бог

милостив. Нема у њој гордости, ни неке умишљене ве-
личине, али постоји нешто необично у њеним очима и у
њеном гласу. Сигурно је то у њеној души нешто што се не
може предати речима. Сигурно да је невидљива духовна
веза, која се никада не прекида између мајке и сина и људи,
свуда и увек људи је препознају.
Једном је Валентина Атанасјевна дошла у Девјејево
људи су је одмах препознали, прилазе јој и питају је: „Ви
сте – мама Славика?“ Зачудила сам се како су је одмах пре-
познали, јер смо овде први пут дошли и његову мајку виде
први пут, углавном је знају са фотографија.
Памтим први сусрет са Валентином Атанасјевном.
Стајала сам испред улаза, окупирана својим проблемима,
туга и мука су жарили моју душу и пришла ми је жена и
пита ме: „Што стојиш? Кући својој нећеш?“ Питала ме је
неочекивано, али по доброму. Ја сам је погледала, може
бити са гордошћу својом, но она то није приметила него ме
је позвала и рекла: „Не љути се, дођи код мене да поразго-
варамо.“ Дошли смо код ње кући, послужила ме је чајем
и разговарали смо. Причала ми је о свом сину и рекла
ми је - да мени може помоћи само молитва. А ја пошто
не волим да откривам своје лично, по мом васпитању сма-
трајући да „моје“ лично никоме није потребно. А овде као
да сам се отопила и блато са моје душе је отишло. Ми смо
се помолиле заједно, ја сам потом почела да се молим и
тражила сам помоћ Исуса Христа, Богородице, многих 387
Светих и Славика. Ишла сам на његов гроб и молила га за
помоћ. И Свети Вјачеслав је услишио моје молбе, помогао
ми је да ми опрости Господ и мој живот и ж ив о т моје
породице постепено је почео да се поправља.
У чему ми је помогао дечак Вјачеслав? Живот мојих
синова се средио, они такође верују у Бога и моле помоћ
од Славика. Страшно је помислити шта би било са мојим
старијим сином да му није помогао Славик. Он је престао
да пије, почео је да ради, оженио се и постао је мирнији
после повратка из Чеченије... Благодарећи помоћи дечака
Вјачеслава, млађи син је завршио школовање, оженио се
родила му се ћерка и добио је добар посао менаџера у ве-
ликој фирми.
М
ој муж официр подпуковник је био атеиста растао

је у атеистичкој породици која је такође породица
официра. После свих промена у нашем животу мој муж је
поверовао у Бога, заволео је Бога и Славика. Бацио је пиће
и пушење такође уз помоћ Славика.
Једном је мог мужа јако заболела кичма, прехладио се
на полигону и ја сам му намазала кичму са земљом са гро-
ба Славика и бол је прошла као „руком склоњена“. Хоћу
да кажем када сам му мазала земљу на кичму, земља се
није расипала она је у потпуности пријањала за тело као
да сам мазала крему.
Славик је помогао да приђу Богу моја снаја и унуче и
ћерке старијег сина. Они су се сви крстили, постали хри-
шћани, а били су сви неверујући и они су такође расли у
неверујућим породицама.
НАСТЈА
388
С лавик ми је помогао да пронађем посао који ми се сви-

ђа и који ми даје могућност да добијем добру зараду.
Он је излечио моју млађу унуку Настју, која је од пр-
вих дана свог рођења била врло немирна, често је плака-
ла, лоше јела. Снаја је приметила да Настја плаче посебно
јако када се моли Валентина Атанасјевна. Ја сам јој о томе
рекла а она ми је посаветовала да донесем унуку код ње.
Ми смо се неколико вечери молили заједно и молили

Бога и Славика. Постепено Настја је постала спокојнија
и почела је боље да једе. Када је напунила две године ми
смо је дали у обданиште. Лети је у њеној групи била дизен-
терија и Настја се јако разболела. Она ништа није хтела да
једе и пије, осим свете воде коју је доносила Валентина
Атанасјевна. Она се сву ноћ молила заједно самном поред
болесне Настје. Ујутру Настји је било лакше, а снаја је
потом одвела Настју у болницу. Муж мој је одвезао снају
и унуку.
Настји су узели анализе и сместили је у болницу. Када
сам следећи пут дошла по њих, Настја ми је сама пошла
у сусрет. Лекар је рекао да су резултати анализа добри,
дизентерије више нема али лекар је био у недоумици ре-
кавиши: „Први пут видим са таквом нечистоћом у крви
- не показује дизентерију. Поновићемо анализе...“ По по-
новљеним анализама опет су резултати били добри и они
су их отпустили из болнице. Ето каква је сила молитве!
Када је мојој млађој унуци било три године, она се
јако разболела, имала је халуцинације, викала је, плакала и
нисам знала шта да радим. Тада сам пришла фотографији
Славика и почела да га молим за помоћ и кроз неколико
минута мислено чујем глас унутар себе: „Узмите моју фо-
тографију и положите на јастук Настјин и не бојте се, све
ће ујутру проћи“. Ја сам тако и урадила како ми је речено и
кроз петнаест минута од тога Настја се смирила и заспала.
Ујутру се пробудила и више није била болесна. 389
Настја се сада сама моли Славику, долази његовој ико-
ни и својим простим дечијим речима говори:
„Славочка, помози ми.“
Када смо долазили на гроб Славика, Настја трчи ка
фотографији Славика и љуби га. Онда она стаје на колена
прекрсти се и моли се: „Господе помилуј. Славочка помози
ми. Алилуја.“ Том малом молитвом нико је није учио.
Једном смо ми са Настјом шетали по дворишту, из ула-
за је изашла Валентина Атанасјевна. Настјенка јој је потр-
чала у сусрет и неочекивано за све - пољубила јој руку, а
потом је отрчала да се игра. Шта је то? Мислим да је тако
дете изразило своју благодарност и љубав.
Сада Настја живи са својим родитељима у граду Че-
лебинску и њој је пет и по година. Када нам долази у
госте, увек моли да је одведемо матушки Валентини Ата-
насјевној.
Рећи ћу вам још један, за дивљење, случај који се де-

сио у мом животу. Млађи син ми је рекао да се на дан ње-
говог рођења напио, а онда су га баш тада звали са посла
да дође хитно. Требало је бити трезан и он је потом попио
воду у којој је стајао каменчић са гроба Славика – и момен-
тално се отрезнио, као да није пио!
ПоЈЕЛА САМ СНЕГ СА ГРоБА
Н
а послу ми се јако разболело грло, потпуно ми је про-
пао глас и могла сам разговарати само шапатом, а тре-
бало је да одржим наставу. Дошла сам кући и са мужем
сам пошла на гроб дечака Вјачеслава. Узели смо снег (на
гробу је било веома много снега) положили смо цвеће,
помолили се и ја сам појела снег са гроба Славика. Када сам
дошла кући мене је практично престало болети грло и глас
390
ми се враћао. Када сам следећи дан кренула на посао, сви
су се одушевили тиме, како ми се брзо грло повратило,
јер нисам практично имала гласа. Слободно сам могла
да предајем лекцију и да разговарам са децом. Сведочим
ово чудо по молитвама дечака Вјачеслава.
ПоРАШЋЕ, ДИВАН ЋЕ БИТИ

Н едавно Настју је заболео стомак. Неколико дана за-
редом како нешто поједе одмах је стомак заболи.
Једном ноћу плаче и говори да је боли стомак. Дала сам
јој таблету, не помаже... Помолила сам се, прочитала тро-
пар дечаку Вјачеславу узела његову икону и у потпуном
очајању га молила: „Славочка шта је са мојом Настјом,
помози јој молим те.“ Са сузама у очима, слушам глас уну-
тар себе: „Не брини, све ће проћи, порашће и биће дивна
девојчица.“ Кроз неко време
Настја је заспала и више се на стомак није жалила.
Следећег дана, ставивши Настју да спава пошла сам код Ва-
лентине Атанасјевне. Седимо, разговарамо и ја јој кажем:
„Настја се на стомак жалила читаву недељу ја не знам шта
је то? И на моје велико дивљење Валентина Атанасјевна
одговара: „Не брини, све ће проћи она ће порасти – и биће
дивна девојчица.“ Од речи до речи исто, као што је Славик
рекао!
Р ано ујутру нас је пробудио телефонски позив, снаја нам

је рекла да су претходну ноћ Вове (млађег сина) јако
заболела колена, не може стати на ноге од страшне боли.
Позвали су хитну помоћ, дали му ињекцију али ништа му
није помогло. Ја сам потом потрчала код Валентине Ата- 391
насјевне. Она мени говори: „Вова треба да се моли, треба
купити освећено жито и уље за кандило стављати му ком-
пресе, молити Бога и Славочку.“ Ја сам све пренела Вови
шта је матушка Валентина рекла. Следећег дана боли као
да није ни било. Ишли смо код лекара, дали да се ураде
анализе и све је добро. Кад је син дошао питала сам га: „Да
ли ти схваташ, да то просто није болест - него ти је дато на
уразумљење!“ Он је потом рекао: „Да, схватио сам, зато се
молим свако јутро и свако вече.“
Ј едном ми је син рекао: „Како ми је жао што Славика

нисам видео живог.“ Мени је била дата та срећа да
га упознам. Ја сам журила са посла кући и у сусрет ми је
ишао мали дечак од шест година са великим и озбиљним
очима, коврџавим власима, мален и диван. Рекао ми је

„Добар дан“ и насмешио ми се! „ Ти си“ - кажем му ја –
„као анђео“! Ја тада нисам знала да је то заиста био Анђео
– свети који ће ми помоћи да живим, мени и мојој поро-
дици и многим људима.
Благодарим теби Господе, за нашег светог д е ч а к а
Вјачеслава, нашег путеводитеља. Хвала теби Господе за
његову маму Валентину Атанасјевну, велику помоћницу
нашу, молитвеницу и утешитељницу.
Викторија Борисова 2006. год. (г. Чебаркуљ)
МАМИЦЕ КАКо ЈЕ оН ДИВАН

М
ене зову Алевтина, радим у дечијој установи и сва-
ке године је почела све јаче и јаче да ме боли глава.
Лекари никако нису могли да схвате, али у мени није било
физичких сила, устајем са трудом, а када идем на посао
392 тетурам се са једне стране на другу. У разговорима са љу-
дима чула сам о неком дечаку који је живео у нашем граду
и који је умро молећи се и спасавајући друге.
Ја сам се замислила, ако тај малени дечак може са-
вршити подвиг зашто се и ја не молим. Купила сам свеће
поставила испред икона и почела сам да славим Бога, ни
на шта се посебно нисам надала, али сам замолила Славу
за помоћ, када сам се враћала на души ми је било светло и
умирујуће.

Касно ноћу, када су у кући сви спавали мој син је осе-
тио да на њега неко пажљиво гледа и он је отворио очи.
Поред кревета стајао је дечак светле косе одевен сав у бело.
Таласаста коса му се спуштала до рамена. Затим се дечак
окренуо ка мени, наклонио се пажљиво, погледао ме, али
ја сам дубоко спавала. „Мама, мама, ти спаваш?“ позвао
ме је син. Отворила сам очи, а он ми је казао: „Мамице
како је он диван! Сав се светли! Мамице како ми је жао што
га ниси видела он је кроз зид отишао. Мамице, мене је сра-
мота пред тобом... Ти опрости мени мамице све што сам ти
лоше причинио... Да ли се сећаш мамице бабушке која је
умрла када сам ја био сасвим мали? Она ме је позвала по
имену и рекла: Узми. И нешто ми је дала у руку и дуго ме је
држала за руку, а ја сам плакао јер сам је се бојао... Од тада
ја нисам добар и шта да радим ја не знам мамице...“ Син је
дуго и искрено плакао ја сам седела поред њега и умирива-
ла сам га... Била сам љута на њега како може руку да диже
на своју мајку?! Али, главно се десило – син је увидео да је
лоше поступао.
После јављања Славика мом сину, који је у својој чи-
стоти и светлости осветлио сину то зло у њему, које је он
добио по незнању, код нас су почеле промене у животу и
појавила се жеља да се молимо Богу за наше грешне душе.
Благодарим Теби, милосрдни Господе!
Сада идем на гроб Славочке, понекад и са сином, а по-
сле тог дешавања он нам је у породици као Ангел-хранитељ 393
(Анђео-чувар). Здравље ми је боље, сада ми идемо у цркву
и почињемо да схватамо смисао живота и шта је било са
нама. Код сина је сад такав узраст да осим природних
проблема јесте и то зло које је он примио од те бабушке.
Али, шта би било са нама да нам није дошао Славочка? Ја
сам му врло благодарна за спасење сина и за себе.
Благодарим Теби, милосрдни Господе!
Алевтина Т. 2004. год. (г. Чебаркуљ)
ИСКАЗ - ИСПоВЕСТ
о
Славочки сам слушала четири године уназад, приче
су кружиле као мит или легенде, али говориле су само
добро. Као за влас, за коју се хватамо да би се спасили, за
ту наду приближити се нечему истинском светом осетити
неки ослонац и наћи веру, потврду да Бог постоји и да по-

стоји таква велика душа, као наш Славик.
Не оставља нас сумња... То је већ бајковита историја
о детету којег су вршњаци, малишани сравњивали са Анђе-
лом, а неки су каменчићима покушавали да одбију ореол
који су видели над његовом главом.
Како је чудно... Посреди познаника нашли су се људи
који су са њим разговарали лично и потврдили необичност
тог детета, његову неодраслу озбиљност и жељу да помог-
не болесним људима (у то време када је и он сам тешко
боловао).
Реалност онога што смо чули утврдило је моју веру
„по плодовима ће те их познати“ (Матеј гл. 7, стих 16).
Kaкве још потврде требају када његов живот и сама
смрт су то потврдили.
Чак и да је све остало (чудеса и друго) било измишљо-
тина, живот Славика је био свет. За мене је то очевидно.
394 Али оно што хоћу сада да вам кажем је нешто друго, нешто
лично, о кошмару који се десио у мојој породици.
Дете које се родило у нашој породици је било активно
и добро се развијало, наша срећа и нада се расејала када
се нашем детету од пола године нарушио сан, појавили су
се страхови и он је престао да хода. Лекарске интервенци-
је нису помогле. Код детета је нестао апетит и ослабио је.
Више од свега нас је бринуло психичко стање и таква про-
јављења да дете није плакало него ричало и на крају свега

тога је било да је у сред белог дана при добром осветљењу
из детета „искочио“ тамни облак и ишчезао на наше очи!
Хоћу да кажем да је моја жена спокојна и уравноте-
жена особа и никада таквог на њој нисам примећивао,
али сам посумњао у оно што је она видела да се десило са
нашим дететом. У то време после безуспешних покушаја
кроз медицину да помогнемо свом детету, ми смо се обра-
тили Богу. Почели смо да се молимо, да идемо са дететом у
цркву и када смо први пут ушли у цркву - нашем детету је
из утробе нешто ужасно заричало. Ми смо искочили из цр-
кве и нисмо видели реакцију оних који су се ту налазили.
Затим сам се вратио и помолио се за дете. У то време док
је дете било ван цркве ричање је било силније и јаче.
Тек тада сам поверовао...
Зашто се то десило са нама? Ја ћу себи постављати то
питање. Тражити узроке у неком другом и кривити – то је
пут без резултата. Нећу износити свађе из куће, узрок у
попуштења Богом такве казне, али узрока је много. Али
навешћу разлог који се мене тиче.
Неколико година уназад увукао сам сеу читање езоте-
ричне литературе, посећивао сам одговарајуће семинаре
на ту тему. Постао сам дипломирани специјалиста на јед-
ној од тих пракси. Обавезао сам се са друговима – екстра-
сенсима и ми смо себе називали учитељима и имали своје
присталице. У нашем стану много тога се дешавало и сада
могу да кажем – све се то „сручило на моју главу“. И овај 395
пут ми смо били готови и изјавили жељу да скинемо са на-
шег детета тај урок, што се назива главним узроком наше
беде. Контакте са тим друговима смо прекинули и то је
било у оштрој форми - иначе се не би могли одвојити од
њих.
Зашто ме је Бог помиловао, дао ми срећу да живим,
дао ми је жену и дете? Милосрђе Божије је безгранично и
то злоупотребљавати не треба. Раније сам уместо да при-
мењујем 10 Божијих заповести, јер ми је то било тешко,
лакше ми је било да научим како „правилно“ да дишем и
медитирам...
Сада јасно знам како „су уска врата и тесан пут“ (Матеј
гл. 7 стих 14) ка Богу. Пажљивост је била својствена нашим
прецима. Хиљаду година моји рођаци су ишли за Христом,
хиљаду година се Русија крепила и расла, хиљаду година
ју је Бог благословио и у саме тешке моменте је слао своје
свете. И до данас све поредим са 1913. годином. А даље ми

знамо шта се десило...
Ето, тако се у мојој породици десила беда, док се ми
нисмо вратили Христу - молитвом, кајањем и кајањем
пред помазаником Божијим Николајем II Романовим и
његовом породицом. Код човека је увек избор, са ким ће
он бити, а увек нам је на располагању Божија помоћ.
И само Славик је наша нада и уздање. По вољи Божијој
ми смо без икаквих проблема били примљени од стране
маме дечака Вјачеслава, Валентине Атанасјевне и она нас
је примила срдачно и са добрим жељама.
Негледајући на сталну заузетост бесконачним посе-
тиоцима који требају од ње духовне подршке, она нам је
уделила толико пажње, толико часова молитвене помоћи и
толико је дала силе и енергије, да је то тешко представити.
Веома добра, весела, веома проста и врло рањива, не-
вероватна жена са дубоким, пажљивим и продорним очи-
396 ма гледала је на нас и смешкала се. Ја размишљам – мора
бити да је уморна јер је то свакодневни труд и какав тежак
крст она носи... Какво само трпљење треба имати...
Ти многобројни часови обраћања са Валентином Ата-
насјевном, који су се мени показали минутима, рећи ћу
неколико редова о незаборавном утиску.
Чиста соба Славика је подсећала на мали Православ-
ни храм, многобројне иконе на зидовима, један део су
старинске иконе. Периодично неке иконе су мироточиле,

неке су се обновиле и покривене су свежим бојама. Ком-
шиница Валентинина ми је показала своју стару икону,
која је просветлела после неколико дана стајања у соби
Славика. Ни трунке прашине около нема... Питамо се
како она успева све то да среди? Примећујем да се моја
супруга после контакта са матушком Валентином учвр-
стила у вери и мене је превазишла и стреми да испуни сва
правила до детаља.
Истовремено то место за живљење је врло удобно
и уредно, сећам се обичног и простог намештаја, лични
предмети Славика и његове књиге. У углу се смеши играч-
ка светле боје „деда мраз“ који се по непознатом узроку
сачувао савршено нов, а ни једном није чишћен. Прашина
просто на њега не пада, чудно зар не? А тај поклон је Сла-
вик подарио својој мами (последњи поклон његовој мами
док је био овде на земљи). Наша историја није изненадила
Валентину Атанасјевну, она давно живи поред таквих исто-
рија, правилније казати „преживљава“. Јер сваку беду коју
јој доносе људи који долазе код ње, она узима на своја
плећа и „плаћа“ својим здрављем.
У нашој ситуацији Валентина Атанасјевна је неколико
пута била блиска падању у несвест и она је нас смиривала
а не ми њу. То са чим се занима матушка Валентина са
нама- занима се и са другима.
Бесовштина (демонизованост, ђавоиманост) –то је
страшно јављање које је заузело многе стране нашег жи- 397
вота. Али, у нашој ситуацији враг (ђаво) је проникао не
само у душу него и у тело нашег детета. Сада смо ми сами
у стању да увидимо нека пројављивања ђавоиманости, које
видимо и код друге деце.
Као и остали посетиоци Валентина Атанасјевна је са
нама разговарала, одговарала на наша питања и много је о
нама знала из нама непознатих извора, а што се показало
тачним. Она нам је подарила аудио и видео касете, брошуре
и књиге са православном хришћанском тематиком а главно
је књигу – о Славику, коју ми чувамо у постељи нашег сина.
Широкогрудост душе њене нас је дотакла. Показала нам је
ком православном светитељу да се молимо и свака наша по-
сета је праћена молитвом за наше дете и за нас грешне и
дала нам је добру лекцију за остатак нашег живота. Сваки
пут читање акатиста ми смо завршавали молитвом дечаку
Вјачеславу. Тако су прошле незаборавне посете мами деча-
ка Вјачеслава, Валентини Атанасјевној Крашениниковој.

Од тада у нашем дому су увек упаљене свеће и кандила,
имамо своје време молитве, православне хришћанске књи-
ге заузимају место на полицама уместо некада езотеријске
литературе. Ми смо се избавили од нехришћанске атрибу-
тике. Наш дом је освештао православни свештеник. Посе-
ћивање храма, пост, исповест, Причест су такође ушли на
велика врата у наш живот.
Ми одлазимо на гроб дечаку Вјачеславу, обраћамо му
се својим молитвама и својим речима за помоћ у нашим
бедама. Први долазак њему пропраћен је чудним ствари-
ма. Када смо читали молитву дечаку Вјачеславу, из моје
жене је изашао чудни грохотни смех. Она сама није могла
да објасни шта се то дешава са њом. По савету Валентине
Атанасјевне узели смо са собом дечију храну, којом смо
хранили дете. После доласка са гробља дете је одбило да
једе ту храну освећену на гробу дечака Вјачеслава. Ричање
398 код детета се продужавало, када су долазили рођаци у го-
сте понашање се поправљало. Као да демон није хтео све-
доке других о његовом присуству у нашем детету.
Жена је имала нове поводе да се боји. Тако једном је
приметила, приликом читања акатиста Св. Мученику Три-
фуну, дете је искосило очи гледајући у страну иконе и лице
његово је било као у одраслог са изразом презира, само
што није рекао „нашли сте чиме да ме плашите“...
Наше беде су се продужавале, но дан по дан, полако

почеле су да се дешавају измене захваљујући одласцима
на гроб Славику и његовој мами Валентини и одласку на
Причешће. Код детета су изашли зуби, умањили су му се
страхови, побољшао се сан и добио је на килажи. Али су-
манутост је остала, ричање је постало ређе и поправило се
понашање. Ми смо продужили да се боримо за своје дете.
Сваки дан по више пута смо дом кропили светом водом и
водом са гроба Св. дечака Вјачеслава, а такође смо ту воду
употребљавали за пиће, како за нас тако и за наше дете.
Ми смо свакодневно, посебно ноћу окропљавали наше дете
светом водом крстовданском и водом Славика, са крсним
знамењем и молитвом. Неколико пута на дан палимо та-
мјан, а његово дејство на бесове (демоне) је познато. Осим
поменутих молитава дечаку Вјачеславу, читали смо ака-
тист Пресветој Тројици, Архангелу Михаилу, Св. Николају
Чудотворцу, Светом мученику Трифуну, Св. свештеному-
ченику Кипријану и мученици Јустини и још не канонизо-
ваном свештеномученику Владимиру (Шикину) из Сера-
фимо – Дивјејевског манастира.
Ја описујем наше мало ништавно искуство из живо-
та који је пун ужасних грешака, зато да би он принео ако
је могуће корист људима који су у ситуацији као и ми. И
тако је прошло три месеца и више од шест месеци рата
који се показао бесконачним, били смо врло уморни од
свега. Али Валентина Атанасјевна нас није остављала,
уверавајући нас да ће све бити на крају добро молитвама 399
Славика. Наше униније и песимизам (наши греси) она је
такође узимала на себе, а ни речју нити поступком није
показивала незадовољство поводом наше тврдоглавости и
маловерја.
Неко време су се контакти са Валентином Атанасјев-
ном ограничили ретком звоњавом телефона, али осећај је
био као да нас неко тајанственим начином вуче за носеве
као слепе мачиће, али истина ми смо се све више оцрко-
вљавали. Такође смо приметили да су наше родитељске
исповести и наше Причешће давали много бољи резултат
него Причест самог детета. Ствар је била у исправљењу де-
тета.
Једном после једне православне емисије на тв-у где
је наступио протојереј Димитриј Смирнов, јако сам се из-
нервирао и почео сам да се молим. Молитве су биле „пред
спавање“ и никада тако нисам ридао и заиста од те ноћи
сам за свагда решио да се откажем од једне страсти, због

које ме је мучила савест. Тај грех нисам могао победити
многе године. Спремност да то прекратим је и мене за-
дивила. По вољи Господа, по молитвама Њему Светих и
може бити и дечака Вјачеслава – бес (демон) мог греха
је у неком степену одступио од мене. Моја одрживост тим
грехом је ослабила. Сада се са њим могу и борити.
Али чудо се десило одмах следећег јутра. Очи мог де-
тета су се избистриле, пробудио се као нормалан човек. Од
тог времена код мог детета се све сређивало. Коначно 7
месеци нашег мучења и наше дете је поодрасло и ја ми-
слим да ће све код нас бити добро. А што се тиче меди-
цинских испитивања, ништа није појаснило ситуацију код
нашег детета нити су било шта нашли, а нису побољшали
ни стање нашег детета. О томе нас је раније упозоравала
Валентина Атанасјевна.
Шта је то било? Шта је изменило наш поглед на свет
400 и нашу суштину? Вероватно, допуштење Божије, Његова
љубав и жеља да нас спасе.
А све је почело са Славиком, нашим молитвеником из
оног света. Он нас је повео и продужава да нас води Божи-
јом стазом. Ако смо ми нешто изменили ка бољем и одба-
цили порок, то је од Бога.
Огромно хвала и ниски поклон мами дечака Вјачесла-
ва, Валентини Атанасјевној Крашениниковој.
„Слава Теби, Боже, Слава Теби!“

Раб Божији Леонид
о ДЕЧАК U ВЈАЧЕСЛАВU
САМ НЕДАВНо САЗНАЛА
о дечаку Вјачеславу сам сазнала четири године уназад
прочитавши брошуру о њему. Почела сам да дајем на
проскомидији његово име за упокојене. Кроз годину дана
добила сам књигу о њему са његовом фотографијом. Сла-
вочкину фотографију сам увеличала и обесила у свети
угао. Када сам му се молила много пута ми је помогао.
На дан упокојења дечака Вјачеслава 17. марта 2006.
године, ја и моја блиска познаница Маргарита дошли смо
код њега на гроб. Упалили смо свеће, написали имена за
помињање и почели читати 17 катизму. Долетеле су птичи-
це, селе на ограду и весело су црвкутале. Стојим и молим
се а другарица ми говори да ће нам се свеће угасити од
ветра. Молим је да нађе шибице у торби да би поново запа-
лили свеће. Она одбија, каже да се боји. Помислила сам,
свеједно оне ће се свакако од ветра угасити и нећу их па-
лити поново и продужила сам читање катизме. Другарица
ме опет прекида са речима: „Гледај! Свећа поново гори!“
Погледала сам – истина гори! Ветар јак, а она се не
гаси! Чудеса! Касније ми је Маргарита казала да када је
ишла на гроб размишљала је: „Великим верницима је до- 401
бро, они су умни верују у Бога, верују Славочки, како би
било добро да Славочка учини неко чудо да ја то видим
и да поверујем, тешко је то...“
Тај дан на гробу је било много људи. Једни су долази-
ли, други су одлазили. Људи су палили своје свеће и оне су
мало гореле и гасиле се од ветра. А наше две свеће, које смо
саме запалиле тако су и догореле до краја. Ето, Маргарита
је видела чудо и читаво вече је била са њим. Помози јој и
нама Господе, бити увек са Тобом!
Још хоћу да кажем како је дечак Вјачеслав помогао
мојој ћерки да добије возачку дозволу. Возити кола она је
већ могла, али при полагању испита се тако бринула да је
све заборавила и оно што је знала и умела. Два пута она
није могла да положи испит вожње и јако је бринула због
тога. Трећи пут ћерка је узела са собом икону Славика,
ставила је око врата и пошла на испит.

Благодарећи светом дечаку Вјачеславу, она се више
није плашила и возила је сигурно као професионалац.
Ми смо веома благодарни Славику.
Још један случај. Код мене је био у гостима мој дво-
годишњи рођак врло болешљив и плачљив дечак. Ноћу,
када је давно већ требало спавати он плаче и неће да легне
у постељу. Ја покушавам да га узмем у руке, али он се
отима из руку. Светом водом сам га умивала и крсним
знамењем осенила и молитву му читала и никако се није
могао умирити да би легао да спава. Тада сам му положи-
ла на главу Славочкину фотографију и држала је неколико
секунди. Дете је одмах легло на кревет и заспало.
Благодарим теби дечаче Вјачеславе!
М. Шкотова, 2006. год.(г.Миас)
402
ХВАЛА ЗА НАСТЈЕНК U
Д уго времена нисам могла да затрудним, били су про-

блеми са здрављем. Стално сам ишла лекарима и јед-
ном у разговору са свекрвом чула сам од ње за породицу

Крашениникових, за чуда која се дешавају Славиком и за
његову маму Валентину Атанасјевну. И она ми је рекла да
одем на његов гроб и да се помолим. Тако сам и урадила,
отишла сам на његов гроб молила сам и веома умољавала
за његову помоћ.
И чудо се десило! Ја сам затруднела! Ја и мој супруг
смо били безмерно срећни. Сву своју трудноћу сам се мо-
лила и умољавала да са дететом буде све у реду. И поста-
ла сам мама захваљујући молитвама дечаку Вјачеславу.
Огромно хвала Славику и предивној мами његовој Вален-
тини Атанасјевној за нашу драгу Настјенку.
Али што је посебно за дивљење је то што ми се јавио
у сну дечак Вјачеслав и то пола месеца пре него што сам
затруднела. А сан је био овакав: Видим дечака у некој соби
кроз стакло и никог не пуштају у ту собу. А он Славик, тамо
у тој соби је тако чист (у духовном смислу) и добар, анге-
лоподобан. После тог сна сам веровала да ћу затруднети,
тако се и десило, кроз неколико недеља резултати су били
позитивни.
Тај сан – може бити и виђење, нећу заборавити никада.
Ето такво чудо је учинио за мене тај свети дечак. Увек сам
била скептична, али сада то више нисам. Треба веровати у
свете ствари и молити се и тада ће све бити добро.
Често благодарим Славику за Настју, такође га молим
да све буде добро и да моји рођени буду здрави. И верујем
да ми он помаже. Слава Богу са све! 403
Огромно, огромно хвала дечаку Вјачеславу!
П.С. 2007. године у зиму, родила сам ћерку, трудноћа
и порођај су прошли добро. Слава Богу!
Са уважавањем, С. Орлова 2007. год.
ИЗ СЕЋАЊА Т.В. оРЛоВЕ
U
јулу месецу спремила сам се и кренула сестрама. Пут
је био тежак са преседањима. Веома сам се бојала и
бринула због тога. На крају вечери легла сам да спавам,
помолила сам се и молила Славика за помоћ на путу. И
само што сам затворила очи видела сам јасно лик Славика
у плавом облаку и он је спокојно гледао у мене. Ујутру сам

била уверена да ће ми он помоћи на путу, што се и деси-
ло... Добро сам стигла.
Недавно ми је поново помогао. На нози ми се појави-
ло курје око и у ноћи ме је силно заболело. Устала сам и
ставила на њега каменчић са гроба Славика и одмах сам се
умирила и заспала. Ујутру је све било добро. После посла
поново сам приложила каменчић са гроба Славика и одре-
зала сам курје око. Лако сам га склонила са ножног прста
и све је прошло као по лоју. Каменчић има чудотворну
силу. Мојој деци такође помаже. Млађи син и снаха дуго
нису имали деце. Они су ишли на гроб дечака Вјачеслава и
молили се... И расте нам у кући унука! Велико хвала Сла-
вику за помоћ и ниски му поклон за добра дела. Веома
сам захвална за познанство са дивном породицом дечака,
мамом Валентином Атанасјевном и татом Сергејем Вјаче-
славовичем. После разговора са Валентином Атанасјевном
404 остаје топао осећај и лакоћа на души.
Благодарна сам Господу Богу за све!
Са уважавањем Т.В.Орлова
ЕТо ТАКВА СЕ БЕДА ДЕСИЛА НАМА
К ада је човеку лоше, он иде у цркву обраћа се светима,

зна за све свете источнике и врло често по милости
Божијој добија спасење и радост. Тако је било и самном.

Живела сам срећно и обезбеђено, била вољена и здрава и
око мене је кренула да се дешава несрећа једна за другом.
Оне су ишле са свих страна и одступиле су од мене 2002.
године. Била сам на граници уништења и схватила – шта
је заправо једино важно. Код мене је пронађено запуштено
онколошко обољење, мојој сестри су такође без устручава-
ња рекли да је код ње рак, породични живот моје ћерке
коју силно волим почео је да се руши због њене безплодно-
сти, а муж је хтео дете. У то време је из породице отишао
и мој муж. Код мене од нервне напрегнутости почела је
несаница и уопште нисам спавала. По савету познаника
обратила сам се жени – екстрасенсу из г. Чебаркуља да
би сазнала зашто се све то десило код нас? И тако многи
људи иду екстрасенсима, мислећи да су они „прозорљиви“
и да су „исцелитељи“, а тако сам и ја размишљала. Где
се сакрила моја пажња и оно све што сам прочитала о
аферама са таквим људима, не знам... Пре свега је била
жеља да се избавим из те ситуације „било којим путем“ и
ишла сам...
Екстрасенс ме је примила брзо, негде је журила и у
раздражењу рекла као приговор: „ Живети теби није оста-
ло још пуно“ и да она види крст, гроб и венце. Не сећам се
како сам кући стигла... А онда још једна несрећа, изгуби-
ла сам посао, а имала сам добар посао који сам волела,
била сам књиговођа у санаторијуму. И тако сам се нашла
у кругу тешкоћа... Мени тада није био потребан бели свет, 405
ја сам се просто кретала са једне стране собе на другу и го-
ворила: Господе, Господе, Господе... Звоно на вратима, зво-
на телефонска, нисам хтела да одговарам, нити да иког
видим и чујем... Ходала сам на граници очајања. Једном
касно увече звони ми звоно на вратима, уздахнула сам са
олакшањем, устала и отворила врата. То је била моја дру-
гарица коју нисам видела две године. Селе смо и пиле чај
који је она донела, биљни, који она сама сабира у шуми и
пије га читаву зиму, мени се он показао просто целебним.
Оља ми је казала за себе да се изменила до не препозна-
вања. И мени се таква учинила и заправо постала сасвим
другачија, некако добра, предусретљива, пажљива и када
је ћутала док сам је говорила о себи - она је састрадавала
самном.
А онда је мени рекла о себи... За то време док се нисмо
виделе постала је оцрковљени човек, често иде у храм и
среће се са верујућим људима. Оља ми је потом испричала

о Славику, о његовој мами и о томе како Бог помаже да се
изађе из сложене породичне ситуације, која јој се тада по-
казала безизлазном, но дивна су дела Твоја Господе и за то
време се тако све устојило у њеном животу, да најумнији
човек не би могао замислити. Животна прича моје друга-
рице је за мене у том моменту била као животни балзам и
код мене се појавила нада.
По мојој молби Оља је пошла код маме Славика, Ва-
лентине Атанасјевне да узме њен благослов и да буде на
гробу њеног сина и да моли њене молитве за мене. Славина
мама је рекла да је потребно обавезно да идем у цркву. Са
Ољом сам потом кренула у цркву и одлазила сам на гроб
Славика, она ме је научила шта да радим, како да се мо-
лим и ја сам понављала то што је радила моја другари-
ца, узела сам каменчиће са гроба дечака Вјачеслава. Узела
сам их да би ми помогао да могу имати нормалан сан. У
406 цркви ме је Оља научила како да дођем до иконе, како
да јој се поклоним, како да молим Господа и Пресвету Бо-
городицу за помоћ.
Дошла сам кући, узела сам каменчиће са гроба и
ставила их на груди, прилегла да одахнем и заспала сам
тако крепко, пробудивши се ујутру нисам схватила где се
налазим... Од тог времена могла сам да спавам, вратио ми
се апетит. Следећи дан сам кренула у цркву на Литурги-
ју и на молебан. Вративши се покушала сам да откључам

врата од стана, али се брава озбиљно заглавила. Звала сам
мајстора и он је кренуо да разбија браву и тада је из окви-
ра врата испало прегршт игала, а баш у то исто време се
мој муж пењао степеницама и видео је заједно самном све
те игле које су падале из оквира врата... Након тога, смо
сво то смеће са иглама бацили и поставили каменчиће са
Славочкиног гроба и свуда смо ставили његове фотографи-
је. Почела сам бодрије да ходам, код мене су се појавили
послови које сам хтела радити. Око два месеца сам често
ишла у цркву, исповедала сам се, причешћивала, пила све-
ту воду у коју су били каменчићи са Славиног гроба и тако
сам се силно изменила споља да ме другови нису препо-
знали када су ме видели. Поправила сам се, постала сам
мирнија, добра, весела и како су ми рекли и млађа.
Дошло је време и мене су звали из онколошког оде-
љења на анализе и ја сам их дала. Анализе су биле добре
и мене скидају са онкологије! Ето чуда! Ја сам наравно
за све то молила Славика „Помози мени Славочка, да се
поправим и ти управљај мојим животом“ – и када сам пила
воду и у молитвама и посетама гробу, нисам маштала да
ћу бити сасвим здрава. За то време се и мој муж вратио у
породицу, што је такође чудо – добро жељено и чекано. А,
време које ми је назначила екстрасенс да умрем је про-
шло...
Неколико пута, када ме је пратила узимала сам са со-
бом моју ћерку Евгенију, она се тамо искрено молила, а јед- 407
ном сам је замолила да кренемо заједно на гроб дечака
Вјачеслава. Видела сам како се она Богу обраћала и како је
молила помоћ од Славика. Како је било пуно радости када
сам постала бака предивног и чудесног унука, а Евгенија је
постала мајка. Пред рођењем унука мени су предложили
посао који ми се веома свиђа.
Ето, такво чудо се са нама десило, по молитвама све-
том дечаку Вјачеславу. И наша благодарност Богу за Ње-
гову милост, дату нам кроз дечака је безгранична. Ја се
трудим да благодарим Господа Бога у молитвама и дели-
ма, но шта се може сравнити са тим што нама Бог даје.
Благодарим
Славочкиној мами, колико силе, пажње и здравља она
троши на нас које фактички и не познаје, болесне, а често
и непослушне. Слава Богу за све!
Љубов К. (реон Кисегач)
По МоЛИТВАМА ДЕЧАК U ВЈАЧЕСЛАВ U

Х
оћу да напишем о чудним делима Божијим, јављена
нама грешнима кроз задивљујућег истинитог Божијег
човека-дечака Вјачеслава који је живео у граду Чебаркуљу.
Да, Бог је диван у светима својим. Чудеса су почела да
се дешавају са нама још до поласка на гроб дечака Вјаче-
слава, одмах чим сам чула о њему хтела сам да пођем на
његов гроб. Моја духовна сестра Оља предложила ми је да
пођем на гроб дечака Вјачеслава који је предсказао све
главне догађаје наших дана и далеко до краја времена,
до доласка антихриста и поучавао је како је потребно
православном хришћанину да живи. Још је рекла да би
било добро да попричамо са његовом мамом. Ништа дру-
го нисмо знали, само град Чебаркуљ и градско гробље на
коме се налази гроб дечака и да мама дечака Вјачеслава
408
помаже људима саветом и молитвом. Уснила сам сан сле-
дећег садржаја: стоји у ваздуху монах тамнокоси, мршав
са дивним очима, благослови ме и говори: изабери дете. Ја
сам се окренула и видела собу и неколико деце од 15 годи-
на и млађег узраста. Дошла сам једном детету од 10 или 11
година, са распуштеном косом до рамена у светло плавој
ланеној одежди... Он ми се смеши и гледа ме. И ја сам се
тада пробудила... Тада о Славочки нисам ништа знала, али

сан сам запамтила по својој необичности. Моја познаница
ми је предложила да прочитам књигу о дечаку Вјачеславу.
Задивила сам се таквом следу догађаја и после посла узе-
ла сам књигу у руке касно увече и до самог јутра се нисам
могла одвојити од ње. То је не велика књига и та инфор-
мација која је у њој ме је тако потресла и забезекнула као
ништа друго до тада. Ја сам испитала на себи такав потрес
а истовремено и радост, јер Господ нам је јавио милосрђе
- пославши нам светог небожитеља у Русију.
Са каквим смо ми трепетом ишли у Чебаркуљ! Лако
смо нашли где живе родитељи Славика. Његов отац Сергеј
Вјачеславович је био код куће, примио нас је срдачно, он
је тактичан и добар човек. Са њим смо били на гробу Сла-
вочке. То је био задивљујући осећај, као да се налазимо у
некој башти одмора где се заборавља умор, сујета и бол.
Колико пута смо долазили Славочки и шта је интере-
сантно: какво год да је време у Челабинску – облаци, киша,
магла, када се приближавамо Чебаркуљу - небо је залито
сунцем, сијањем и падавина нема. Једном сам пролази-
ла по обавезама својим само поред града Чебаркуља не-
мајући могућност да свратим на гроб и хтела сам да се
помолим дечаку, али је све време вожње трештала музика
и песма. Помислила сам: када би они на неко време заћу-
тали и радио је закрчао и стао. Помолила сам се у тишини
и после неких десет или петнаест минута, радио се поново
огласио... 409
Недавно смо били у Чебаркуљу, мраз је био минус 40,
ми смо брзо отишли на гробље, помолили се, возач је био
добре воље и сачекао нас је и ми смо чекали воз само
око 20 минута. У Чебаркуљу и поред мраза - сунце се по-
маљало, да смо на мраз и заборавили, а када смо дошли у
Челабинск опет смо осетили велику хладноћу.
Другим доласком у Чебаркуљ упознали смо се са
мамом дечака Валентином Атанасјевном. Срдачнијег и
добре воље човека нећеш наћи ни у својој фамилији, по-
себно у наше време. Прве минуте познанства ја сам била
поражена, колико љубави и топлине она даје непознатим
људима, без пажње не остаје ни један човек који је дошао
и свако ће чути то што је њему потребно, т.ј., важни и му-
дри савет. Моји рођени – сестра Светлана, син Олег, ћерка
Алјона и моје духовне сестре и ја осећамо сталну помоћ
дечака Вјачеслава у свим својим мољењима.
Рећи ћу вам неколико случајева о помоћи дечака

Вјачеслава мени грешној. Неколико година на годишњем
медицинском прегледу, гинеколог ме упозорава са пробле-
мом млечне жљезде и слао ме је онкологу. У то време
нисам имала ни времена, ни силе да се посветим себи,
порођај ћерке, просто сам заборавила и о хлебу насушном
– одахнути нисам имала времена. После медицинског пре-
гледа била сам мало растројена, узела сам Славине камен-
чиће са гроба и прислонила их на болесно место, неколико
дана сам носила мраморне каменчиће на груди и често
позивала Славочку: „Помози ми Славочка, исцели ме ако
је то воља Божија да поживим мојим рођенима на помоћ
и да покајањем омијем своје грехе. Помоли се за мене.“
Тих неколико дана сам осетила неке „покрете“ унутар бол-
ног места, али опет никуда нисам пошла, све положивши
на вољу Божију, а на следећем медицинском прегледу кроз
три месеца лекар гинеколог ми је рекао: „Ето, видите како
410 је важно лечити се код специјалиста – код вас је све про-
шло!“ Ништа нисам говорила о томе да нисам била код
онколога, нисам пила никакву хемију, рекла сам само да је
лечење са вером - истинско лечење и никада нећемо залу-
тати. Дивна су дела Твоја Господе! Благодарим теби дечаче
Вјачеславе!
Силно ме је заболела нога - имам проширене вене...
Читам вечерње молитве, а од бола не знам шта ћу? За-
везала сам пакетић са земљом са гроба Славочке, пакетић

земље са Гањине јаме где су били спаљени Царствени му-
ченици и тако сам дочитала правило и након тога сам за-
боравила бол у нози. Од тог времена са крстом око врата
носим ладанку са иконом Преп. Серафима Саровског и у
ладанци мали каменчић са гроба Славочке и земље са ка-
навке Мајке Божије. Како нам је објаснила мама Славоч-
кина, Валентина Атанасјевна и старац јој је казао о томе
да у наше време није довољно носити само крст око
врата, потребно је или мошти или некаква још светиња.
Слава Богу, што нам је дао Сибирској и Уралској земљи та-
квог светитеља – дечака Вјачеслава.
Нашој сестри Светлани Александровној Љубченко се
десио задивљујући случај - помоћ Славочке која јој је до-
шла на време, а била јој је тако неопходна. Сестра живи
у селу Хармуши, ради у продавници свећа, чисти цркву и
помаже о. Александру у пословима. У том селу нема бол-
нице, а житељи који се разболе остављени су сами себи.
Једном се код Светлане повећала температура, груди су
гореле као огањ, кожа на грудима је постала тврда и црве-
на. Са сваким даном било јој све горе и горе, у почетку је
мислила да је само прехлада, али је било нешто озбиљније
вероватно упала плућа... Све време се она молила Господу,
Мајци Божијој и исцелитељу Пантелејмону и молила по-
моћ и заступништво дечака Вјачеслава. Како је почела да
се жали на болове Славочки у свом разуму је добила јасно
упутство „приложи земљу са Славочкиног гроба и помажи 411
се“. Она је пришла светом углу, узела земљицу, намазала
болно место и ставила повез – био је такав осећај, како
животна сила утишава и умањује бол и температуру. Нате-
клост коже је почела да се умањује том брзином како је и
расла т.ј., по два цм отприлике. Температура је прошла за
један дан и након тога ни једну таблету није узела. Ето та-
ква је отворена помоћ од Славика! Хвала теби милостиви
дечаче за такву целебну помоћ. Светлана иначе има двоје
мале деце која треба да одрасту и да их изведе на пут.
Парохијанка храма Валентина, пожалила се Светлани
да се код ње у кући дешавају непријатне ствари, што је пла-
ши, лупњава некаква и њој је врло страшно да се налази
сама у кући. Светлана је узела каменчиће са гроба Славоч-
ке дала их Валентини која је потом каменчиће ставила у
четири угла куће, а у средини је ставила каменчић из Ди-
вјејева са Канавке и онда је окропила дом Крстовданском
водом. Светлана и Валентина су обишле са иконама око

куће, помолиле се Славочки да заштити њен дом и оне који
живе у њему. Лупања су након тога престала, у дому је по-
стало мирније и спокојније живети. Валентина се сада са
благодарношћу обраћа дечаку Вјачеславу, а каменчићи су
тако и остали у њеном дому. Слава Богу за помоћ!
На тај пут у Јекатеринбург смо кренуле 2005. годи-
не, са Валентином Атанасјевном и са још пет људи. Ја сам
давно маштала да са мамом дечака Вјачеслава, Вален-
тином Атанасјевном посетим место трагедије где су били
стрељани и спаљени Царствени мученици. Недалеко од Је-
катеринбурга налази се и Гањина јама – сада се ту налази
мушки манастир. Наш полазак је био у рано пролеће, снег
је још био видан, вечер је била хладна и тмурна, но полазак
је био заказан и ми га нисмо хтели одложити. Али то јутро
када смо требали да кренемо сви смо се обрадовали, вре-
ме је било као на Пасху, јарко сунце, од самог јутра нас је
412 пратило читав дан.
Ја сам још једном била у Јекатеринбургу, у манастиру
и увек је тамо било пуно ходочасника, неколико десетина
аутобуса великих и малих, много личних аутомобила и
свето место страдања није заборављено него је поштовано
и посећивано од пуно поклоника. Валентина Атанасјевна
се мало бринула, она ретко где иде, а од велике масе људи
она се просто боји, јер је просто у тако великој маси људи
тешко човеку са страхопоштовањем се помолити, јер одла-

зи пуно снаге... Цео пут Валентина Атанасјевна је поднела
добро, била је доброг расположења, спокојна и молила се
и често себе осењивала крсним знамењем. Када смо до-
шли, а била је субота, мислила сам да ће бити пуно ауто-
буса и море људи. Но, како смо се само задивили што на
паркингу није било ни аутобуса, ни ходочасника и за читав
дан смо срели три или четири групе. Све около је било чи-
сто и сређено као за празник. Ми смо посетили све хра-
мове, ишли смо на света места и све без гужве, молитвено,
сконцентрисано, а када смо дошли у трепезарију нас је
дочекала љубазна послуга са речима: „Све смо спремили
и чекали смо вас.“ Била сам изненађена од свега... За
цео дан боравка срели смо само неколико инока и послу-
шника. Рекла сам потом: „Сада, ускоро крећемо назад, од
кога да узмемо благослов када нема никог, где су сви?“ А
Валентина Атанасјевна ми говори: „Ето, како је милостив
Господ , ја сам молила Светог Цара Баћушку Николаја и
Славочку – и ево како смо све обишли без гужве, као да ни-
кога и нема, а онако ништа се не може ни видети, а у глави
се заврти од великог броја народа. И тако дао нам је Господ
дан – празник да га проведемо у миру и молитви. Тада сам
питала једног монаха, где су сви свештеници. Показало се
да су сви отишли претходне вечери у скит, што је неколи-
ко километара одавде и долазе тек увече. А пред одлазак
са светог места нас је благословио свештеник који је тек
допутовао у светињу - својим личним аутом. Благосло- 413
вио нас је љубазно, широким крстом, вратили смо се потом
својим кућама и уопште нисмо били уморни од пута.
Ето, тако је било дивно ходочашће и за све ове годи-
не нисам чула од никога - да им је тако било као што је
то било нама. Ето таква чудна дела и догађаје савршава
Господ по молитвама и заступништву светог дечака Вјаче-
слава, милостивог исцелитеља и чудотворца.
СЛАВоЧКИНА ПоМоЋ ДЕЦИ

о
Слави Крашениникову смо сазнали пола године
пре нашег доласка у Чебаркуљ у септембру ме-
сецу 2005. године. Поклонили су нам књигу „Ах, мама,
мамице...“ Прочитала ју је читава наша породица и то је
било на дан операције нашег сина Никите. Ми смо чули
о чудесима, пророштивима и исцељењима чебаркуљског

дечака. Слушали смо и задивили се и благодарили Господу
и молили Славочку да буде друг и помоћник нашем Ники-
ти којему је било једанаест година као и Славику. Наредни
дан Никита добија напад и одводимо га у болницу на хитну
операцију, син је имао болове а ја сам била поред њега мо-
лила сам се и плакала, нисмо били сигурни да ли да дамо
пристанак да се изврши операција или не... Никита је
око поднева силно измучен задремао на неколико мину-
та, потом се пробудивши радосним гласом рекао: „Мама,
мама мени је Славочка рекао да треба да ме оперишу и
када ме буду оперисали он ће ми помагати!“ Ето, то је био
одговор на наше питање да ли пристати на операцију или
не.
Тај дан су заказали Никити операцију желуца, која се
продужавала на неколико часова, стање је било тешко,
операција је била тешка и сложена. Лекар који је радио
414 операцију рекао је: „Ми не бисмо успели да спасимо Ни-
китин живот да се ви родитељи нисте сагласили на опера-
цију још за пар часова.“ Да толико му је Бог помогао, бла-
годарили смо лекарима, благодарили Бога за дарованог
нам дечака Вјачеслава и његову помоћ коју су и лекари
осетили.
Код млађе ћерке Марије су већ пола године честе гла-
вобоље и страх од мрака. Код ње није било апетита имала
је нездраву боју коже лица и била је болешљива. А та беда

се десила када сам са Маријом била у Цркви и за време
док сам давала спискове са именима за помињање, нека
жена јој је пришла и рекла јој: „Како си ти добра! Да ли ти
имаш страх?“ И погладила Марију неколико пута по глави.
Марија је потом села. Док сам ја дошла до ње, та жена је
већ одлазила, али окренула се и погледала ме је и у њеним
очима сам видела завист и злобу. Од те жене је од тада на
моју ћерку остала нека туга и сама болест. Од веселе и цвр-
кутаве девојке она је постала болешљива и плачљива. Ми
заједно често идемо на службе црквене и причешћујемо
се. А без тога, шта би тек било?
И тако смо узели са собом нашу ћерку Марију и за-
тражили помоћ од Славика за њу и да му уједно и благо-
даримо на Никиту, за исцељење и спасење. Валентина Ата-
насјевна нас је срдачно дочекала, окружила нас је својом
пажњом свих четири дана од јутра до вечери, нас неоче-
киване госте, како се она бавила нама, како нас је угости-
ла само... Све време је приносила различите врсте хране
да би нам угодила. И главно је сва четири дана је била са
нама код Славика. Ниски поклон добра и мила Валентина
Атанасјевна - од свих нас. Она нас је учила како децу да
сачувамо, како да их благосиљамо и како да се пажљиво
односимо према њиховом здрављу, душевном, телесном
и духовном и мени је била огромна корист од тог сусрета
са њом. Учила нас је да не допуштамо себи пусте речи
и похвале да пратимо дечије духовно стање, да будемо 415
пажљиви према њима и да не допуштамо приступ непо-
знатим људима ка својој деци. Ја сам тек тада видела своје
пропусте и промашаје. И тако са Машом не би произашла
таква беда, чак и у цркви треба надгледати своју децу.
Следећег дана, од доласка у Чебаркуљ, пошли смо на
гроб дечака Вјачеслава, идемо и молимо се и објашњавам
Маши како да прислони главу на гроб Славочкин да би је
престала глава болети и како да га моли да би је Славочка
исцелио. Били смо два часа на гробу дечака Вјачеслава,
помолили се за нашу Машенку, благодарили за помоћ Ни-
кити, узели са собом светиње: каменчиће, снег и земљу са
гроба дечака.
Када смо ишли према кући Валентине Атанасјевне,
наша Машенка је тражила да једе. Како смо се само из-
ненадили... И јела је тако са апетитом са пуним устима.
Све дане које смо били и ишли Славочки на гроб, ни ветар
ни снег није могао да заустави моју децу, било нам је тако

радосно, јер се бојим само млакости наше деце. Валенти-
на Атанасјевна нас је научила како да користимо земљу са
гроба, да се може чајна кашика на литру свете воде пити
при било којој потреби – духовној или физичкој, може се
у земљу капнути нека кап свете воде и затим том земљом
себе крстообразно помазати на болно место, главу, ноге
или руке. Задивљујуће како помаже Господ кроз дечака
Вјачеслава. И одмах сам ставила мермерне каменчиће у
свету воду, може се умивати са том водом, окропљавати и
пити ту воду са вером и надом на помоћ. Помози нам Го-
споде да будемо здрави духовно и физички по молитвама
светог дечака Вјачеслава!
Вратила се наша Машенка за та четири дана сасвим
другачија, не боли је глава, опет је постала весела, боја лица
се повратила, постала је бела розе, чиста кожа без флека и
на моју радост појавио јој се апетит. Марија свако вече пије
416 воду са каменчићима са гроба дечака Вјачеслава, са вером
и љубављу према Славочки, моли га за помоћ да би јој увек
помагао.
Благодаримо за благодатна исцељења Господа кроз
чудног дечака Вјачеслава. Моли Бога за нас, дивни целите-
љу и помоћниче наш!
Мама Лариса са чедима, 2006. год.
(г. Омск)

ПРоПоВЕД ЉУБоВ ГЕоРГИЈЕВНЕ
U нашем животу до обраћања дечаку Вјачеславу, увек
нам се нешто лоше дешавало у породици зато што
смо ми породично били укороњени - врачање; Мој муж
је био жењен, код њега је остало дете из првог брака, а
ташта његове бивше жене је врачара. Ја то тек сада схва-
там, а много година уназад нико озбиљно није примао сво
то „врачање“. У нашој фамилији су биле сталне „авантуре“
и самном се стално нешто дешавало, па онда и са мојим
мужем, а моја ћерка је на равном тлу пала и отада се
стално разбољева. Кроз десет година брака мени су са-
општили да имам најтежу болест (рак груди) и потребно
је да родим дете... 1993. године сам затруднела, а пре
тога то никако нисам могла и почели су моји одласци по
„бабама“.
Једна „баба“ је живела у улици Кирилова и почела је
да ме лечи од враџбина и говорила ми је да је много враџ-
бина на мени. После тих сеанси било ми је много лоше,
вртоглавица, ноге нису функционисале и имала сам халу-
цинације. Тада сам решила да одем другом лекару гине-
кологу и он је рекао да сам трудна девет недеља, а ја се то
време „ лечила“ идући по „бабама“. Одмах су ме сместили
у болницу са дијагнозом - тровање. Муж се веома радовао
мојој трудноћи, веома је хтео сина, но почео је полако сва- 417
ки дан да се опија. Две до три недеље до порођаја, лека-
ри су покушали да стимулирају порођај, но показало се да
дете није било спремно да се роди. И тако сам чекала у
болници...
Потом се показало да дете има болесно срце и да неће
издржати порођај и урадили су ми царски рез, али никако
дете нису могли извући, сву су ме изрезали, читаву мате-
рицу... И као резултат повредили су ми кичму. Дете је једва
преживело, било је на граници живота и смрти и чудом је
био спасен. Ја сам пролила многе сузе и молила сам Го-
спода да ми не узима дете, ја ћу све да урадим, покајаћу се
- само да ми Господ не узме дете. Но, авантуре се код нас
нису прекидале, у кухињи је пао висећи део и само што ме
није убио и касније када је муж носио сина пукло је стакло
и замало је детету одрезало главу, опет чудом Божијим је
био спасен.
Ми са мужем схватамо да се дешава нешто лоше у

нашој породици и у лето 1994. године крстили смо ћерку
од девет година и сина Ивана у узрасту од шест месеци.
Са осам месеци син Иван је пао са табурета, лежао је у
болници недељу дана и показало се да је син задобио пре-
лом лобање. Оперисали су га, лекар ми је рекао да смо га
задржали још један дан код куће - он не би преживео. Тај
дан са ћерком на крају ми се решили да пођемо у цркву,
да закажемо молебан, купила сам икону Св. Јована Крсти-
теља и ставила је сину на главу – зарад исцељења. Кроз
недељу дана опет је сину било лоше и када сам дошла до
кревета сина, видела сам да од иконе Св. Јована Крстите-
ља иде сноп светлости као „дуга“ на главу његову. Када
се дете пробудило, све га је прошло.
Код нас је било много „тешких авантура“, за то време
ишла сам истовремено и у цркву и „бабама“ и мислила
сам да једни другима не сметају. Некаква баба мени го-
418 вори: „Донеси ми крстовданску воду, када ја очитам над
водом „своје“ ти носи кући и пијте сви ту воду“. Ми смо
однели воду тој баби а онда смо је потом вратили са со-
бом, али након тога је нисмо пили. Једна верујућа жена ми
је рекла да воду излијемо у реку, а то што нам је она дала
да спалимо.
То вече када сам излила воду, било је тамно када сам
се враћала и срела сам успут такву мачку коју у животу
нисам видела, била је величине пса и накострешила се на

мене и гледа ме горућим очима. Много сам се уплашила,
позвала сам мужа који ми је потом пришао, а тај мачак је
нестао...
Дошли смо кући и само што смо легли кренула је таква
кошава, листови и гране ударају у наше прозоре, стакло
подрхтава, како чудно, гледам недалеко од нас гране од
дрвећа се уопште не покрећу, зар је само око нашег ста-
на кошава? Около чујем вапаје некакве, гледам телевизор
укључен, онда сам га искључила и легла. Кроз десет мину-
та опет вапаји се чују, укључим светло, помислила сам да
је муж... Погледала сам он спава, мени је било страшно и
у том страху сам искључила телевизор из зида и тек тада
је све утихнуло. Била је то страшна ноћ. Сада је телевизор
искључен из зида – од греха подаље.
Ћерка је скинула са Вање златни ланац са крстом,
Вања је много бринуо јер је ћерка изгубила ланац са кр-
стом и молио је да Бог и Св. Николај Чудотворац помогну.
Кроз недељу дана је нађен неочекивано, но ћерка је оти-
шла из наше куће.
За то време ја сазнајем да Славик који је умро помаже
људима. Пошла сам на гроб Славика и упознала сам се са
мамом Валентином Атанасјевном. Она ме је посаветовала
да Вању чешће причешћујем, да читам акатист Св. Три-
фуну, акатист Пресветој Богородици и да молим дечака
Вјачеслава, а при одласку Валентина Атанасјевна је дала
Вањи бомбону која је освештана на гробу дечака Вјачесла- 419
ва. Вања је појео са вером и помолио се да му помогне де-
чак Вјачеслав да се поправи. То је било у 16 часова, у 18
часова ми смо били у Челабинску, а код Вање је кренуло
повраћање. То се продужило и у болници где су га оставили
и још страшније, читав желудац му је био облепљен црве-
ним глистама, које су биле живе и пузале по желуцу. Кроз
неко време из Вање је изашао црв дугачак око 20 цм, црвен
и дебео, било је врло страшно. Након тога све је прошло и
син је кренуо да се опоравља. Сада Иван учи у нормалној
школи и има готово све петице. Лекари су раније говори-
ли да треба да иде у школу за заосталу децу, но Валентина
Атанасјевна ми је рекла да га чешће причешћујем... Ми
смо то радили... И ево резултат – син добро учи у школи
за нормалну децу. Много пута у години долазимо на гроб
Славика. Код куће нам се налази света земља са каменчи-
ћима, то је наша брза помоћ и наше прво лекарство. Наш
материјални положај се поправио, муж има добар посао,

ћерка такође ради и живи са нама. Недавно сам се венчала
са мужем у цркви. Све те важне измене у животу су прои-
зашле по милости Божијој на нама и благодарећи моли-
твеној помоћи и доброти Валентине Атанасјевне.
Молимо помоћ у нашега дивног дечака Вјачеслава, да
би ишли правим путем ка спасењу и он нам помаже. Слава
Богу!
Љубов Георгијевна, 2002. год. (г. Челабинск)
ТЕТА ШUРА
М
оја жена Александра се јако разболела. Срчани на-
пади су били један за другим. Када су је из реани-
мације вратили у обичну болничку собу ми смо одахнули –
Бог је помиловао. А онда поновни напад, соба реанимације
420
и то се понављало трећи и четврти пут. А онда је насту-
пило побољшање и лекари су са задовољством саопштили
да Александри иде на боље и да ће неко време још бити у
болници и ми смо опет са олакшањем одахнули.
Како ми је саопштила рођака, упркос добрим прогно-
зама лекара - жена ме зове у болницу да би се опростио
са њом... Када сам ушао у собу она је била тако спокојна
и ништа је није болело. Рекла ми је да не трошим паре на

лекове него да их оставим за њену сахрану, то је рекла са
таквом тврдом увереношћу, да ће тако и бити.
Она ми је потом казала следеће виђење: „Генадиј, си-
ноћ ми је дошао у собу Славик и рекао ми је: „Тета Шура,
припремите се, у суботу ви ћете умрети, ја ћу вам помоћи
да прођете митарства. Паре на лекове не треба трошити,
кажите вашим ближњима – да их оставе за вашу сахрану.
То су били истините речи Славочке и зато сам вас све звала
да би се опростила са вама.“
У назначено време моја жена се тихо и спокојно по
православљу припремила и отишла Господу.
Ето, после таквог случаја наши верујући, баке и деке и
болесни моле Славочку за помоћ и стављају његову фото-
графију под јастук.
Генадиј Кунгурцев, 2005. год. (г.Чебаркуљ)
ПоЛАСЦИ НА ГРоБ ДЕЧАК U

ВЈАЧЕСЛАВU
М оје познанство са Славиком почело је пре десет го-
дина. То се десило на овај начин. У фирми где радим
једна жена се разболела од рака, брзо су је оперисали
и показало се да је код ње рак млечних жлезда четврди
стадијум. Превезао сам је до болнице неколико пута, а по-
том када су је пустили из болнице кући. До њене болести 421
нисмо се знали а после посете нашег одељења она се при-
везала мени са поверењем. Разговарајући са њом, схватио
сам да по промислу Божијем је почела да ми прича о ко-
легници Марији. Она се крстила недавно, годину дана уна-
зад и сада је зову Марија. Муж и ћерка Марије примили
су то као ублажавање њене болести, а код ње није било ни
Молитвеника, а нити знање о нашој Цркви и вери Право-
славној. Требало је пажљиво да је уводим у Православље
и у цркву на службе. Међутим лукави преко њених нај-
ближих, то јест њене ћерке је одвео код екстрасенса и ђаво
се трудио да је одведе на супротну страну од Бога. Схватила
сам да она иде у погибао. По милости Божијој Марија се
венчала са мужем у цркви и са напором сам је наговорила
на тај корак као неопходан и њима самима као и њиховој
ћерки. Сада су се у њиховом дому појавиле иконе, кандила
и постало је „лакше дисати“.
У то време сам сазнала о Славику, о чудесима која се

дешавају на његовом гробу и одмах смо са Маријом кре-
нули у Чебаркуљ. Гроб нисмо нашли сами, већ је Господ
преко познанице Зоје која нам је нацртала шему, како да
нађемо гроб и тако да се све уредило. Од тада посећујемо
гроб дечака Вјачеслава. Хтела сам да помогнем болесној
другарици и молила сам Славика да ме упозна са њего-
вом мамом и Господ је све уредио по Свом промислу. Ма-
рију, која је нецрквена жена, било је немогуће задржати
од посете екстрасенсима и да би се то десило, да она
престане то да ради, почела сам да молим Славика да нас
упозна са његовом мамом. И десило се чудо.
Валентина Атанасјевна ми је потом лично казала, да је
веома хтела да оде на гроб Славика, а ми смо баш тада до-
путовале из другог града и били смо код гроба дечака. Ја
сам таман завршила читање литије и скупа са једном же-
ном долази мама Славика, Валентина Атанасјевна. Она је
422 ободрила моју болесну другарицу и позвала нас је код себе
кући, ми смо се снебивале, опет размишљам све је тако ис-
пало чудесно. Какве су само код ње светле очи, као да гле-
дају из ње - очи Славика. Ми смо јој о томе казале, а она
нам говори: „ Па он има плаве очи?!“ Отада смо почеле
да посећујемо маму Славочке и она нам је давала савете и
поуке и тако је Марија добила благодатну подршку – мно-
га питања је разрешила и она се много боље осећа од тада.
Једанпут је било тако: анализе крви су јој биле лоше,

ми одмах идемо на гроб Славика помолимо се и анализе су
након тога боље. Приликом ужасних снимака рендгеном
кичме и плућа где су јој биле метастазе но, Марија није
очајавала због тога - стално је пила воду у којој су били
мермерни каменчићи са гроба дечака Вјачеслава. Она је
у разговору са сестрама чула како он помаже и људима
који умиру... Боље је не примати никакве ињекције које
човека доводе у стање бесвести када је болестан и Богу не
може тада завапити. А ако има човек веру, Славочка
помаже и на митарствима. Ми смо са Маријом молили
дечака Вјачеслава и Марија до саме смрти није осећала
бол и није јој било потребно да узима таблете или да при-
ма ињекције. Марија је умрла са осмехом на лицу, дивна и
млада у лицу...
Често идем на гроб дечака Вјачеслава и сваки пут се
дешава нешто необично и увек неочекивано. Два пута по-
сле посете Валентине Атанасјевне, као и обично не знајући
час поласка железнице када се враћамо ми долазимо на
станицу, а возови стоје са затвореним вратима вагона. Када
долазимо испред она се отварају, улазимо седамо на ме-
сто, а путници нам кажу да су не знајући зашто чекали у
месту 20 минута. А када смо трчали ка станици ми смо
тако и молили Славика „Славик помози нам“ и он нам у
сасвим оваквим простим стварима помаже...
Следећи одлазак на гроб Славочке је био на зиму пред
само Рођење Христово, аутобуси нису ишли а таксијем је 423
скупо да се плати. Решили смо пешке да идемо, молимо се
Славочки да нам помогне да дођемо брже, јер се раније
смркава и тако смо неприметно прошли 4 км. А онда смо
решили да одемо пешке до гроба. Ставили смо иконе на
гроб, производе и воду да се освешта на гробу дечака Вја-
чеслава и долази Валентина Атанасјевна... Иако јој нисмо
најавили долазак, тако смо се радосно срели као да смо се
договорили... А онда смо се скупа помолили дечаку Вјаче-
славу а потом Сергеј Вјачеславович, Славочкин тата, нас је
одвезао на станицу а Валентина Атанасјевна се нашалила
„неће вас увек чекати воз 20 минута.“
Неколико пута када смо се молили на гробу Слави-
ка, долазила је бела „волга“ са тамним стаклима, стоји
насупрот стазе која води ка Славином гробу и стоји и нико
из ње не излази. Страха није било никаквог, у почетку сам
мислила кога они чекају можда чекају да ми одемо па да
они дођу, али видели смо да су полако отишли. Када смо

дошли до места где је стајала „волга“ видели смо на том
месту пуно шприцева. Валентина Атанасјевна говори да је
било неколико случајева, када је Славочка помогао људи-
ма да се избаве од те страшне зависности младих људи. Ве-
рујем да ће и даље помагати младим и несрећним људима.
Сваки одлазак Славочки на гроб и посећивање његове
маме даје нам толико духовних и физичких сила и тихе
радости у души и желимо тамо ићи чешће. За себе лично
ништа не молим, него молим Славочку да моја деца при-
ђу вери и познању Истине. Ја их не зовем са собом нити
вршим притисак на њих – схватам да је све Воља Божија.
Помози мени милостиви Господе! То произносим као ва-
пај душе! И утеха је била на Празник Рођења Христовог
– 8. јануара на Сабор Пресвете Богородице, на Литургију
дошао је син са својим синовима да се исповеди и приче-
сти. Чудна су дела Твоја Господе и Слава Богу за све! Врло
424 сам благодарна нашем Славику за помоћ, за заступништво
за нас и за уразумљивање. Слава Богу за свете Његове!
Ирина Књаева, јануар 2006. год. (г. Челабинск)
ВЕЛИКО ХВАЛА СЛАВИК U
Р адим као инжењер. Живим у војном градићу. Имам
ћерку Наташу која има 12 година. У детињству је ћер-
ка поднела тешку операцију црева и одстрањено јој је 50%
црева и било је још компликација после операције. Ми смо

се веома бринули за ћеркино здравље. Тим пре што се у
последње време Наташа често жалила на оштре болове у
области стомака, на немоћ, слабост и одсуство снаге.
Ја сам случајно сазнала да са нама у граду живи
мали дечак Слава који помаже болеснима и то таквима
од којих су лекари дигли руке. И ја сам му се обратила за
помоћ. Слава је пажљиво погледао моју ћерку и рекао је
да се у области желуца налазе црне флеке. Замолила сам
га да помогне Наташи и обећао је да ће је лечити. У то
време сам се обратила лекару, како је Слава рекао да ми
да оправдање да ћерка не иде на часове фискултуре. Ле-
кар је потврдио дијагнозу Славочке и тиме сам била веома
одушевљена.
Болест је била озбиљна и лекари су препоручили да
је водимо и другим лекарима на анализе. Но, ми смо се
трудили да то не радимо док је Слава лечио нашу ћерку,
лечење се продужило на два месеца. Кроз два и по месе-
ца отишли смо на преглед где су спроведене анализе ја-
панском апаратуром – резултати су били одлични! Велико
хвала Славику за моју ћерку Наташу! Мени је страшно и
да помислим шта би било да се нисам обратила том за
дивљење маленом дечаку – исцелитељу. Да нам помогне
Бог молитвама светог дечака Вјачеслава!
Верхотурцева (г. Чебаркуљ)
425
ПРИЂ ИТЕ СВЕТИЊИ, ГРЕШНИЦИ
К
њигу о Славику „Ах, мама, мамице...“ давно сам про-
читала и веровала сам и нисам веровала, сумњала
и дала књигу верујућој жени Божијој Татјани. Да узмемо
књигу благословио нас је архимандрит. Ја идем у храм на
заводу АТИ. Баћушка ме није благословио да идем на
читање молитава за одгоњење бесова ( д е м о н а ), наиме
била сам опседнута нечистом силом, слушала сам гласо-
ве и у очима слике, кошмарне снове сам имала чак и без
сна сам живела. Веома се много грехова сакупило док у
цркву нисам кренула да идем, а сада после трауме мозга
памћење је лоше и веома бринем што се не могу исповеда-
ти како треба.
Читала сам књигу о чудима и јављањима свештено-
мученика Ефрема Неомакринског чудотворца из Грчке,
да он људима веома помаже. Читам и размишљам, што
у Русији нема таквих чудеса? И тиме ропћем, а у суботу
сам на службу кренула. У храму је једна жена узела у про-
давници запис са диска и књижицу са житијем и чудима
Св. Ефрема Неомакринског. Молила сам и друге свете за
помоћ али она је била не за дуго - по мојим греховима.
Молила сам и дечака Вјачеслава и као резултат молитве
сан ми је постао бољи, мање гласова ме мучи, појавила се
стабилност. 19. априла у граду Гатчино прослављали су
схимонахињу Марију у лику светих, ја сам отишла, а код
куће нисам ништа припремила за јело. Иначе сам инва-
лид треће групе и не радим. Мој муж Николај је нерво-
зан, размишљала сам сада ће бити критике. Касним кући
и пре него што сам ушла у дом молим Славика: „Помози
ми!“ Када сам дошла – тишина, нико није приметио мој
426
долазак. Слава Теби Господи и благодарим Славику.
Хтела бих отићи на гроб Славика, но пензија ми је
мала. Валентина Атанасјевна по вашој милости пошаљите
мени грешној светиње: каменчиће, земљицу, фотографију,
парче тканине и цветић са гроба да би га ставила у свето
уље.
Спаси вас Господи!
Опростите мени грешној раби Божијој Вери.

Вера (г. Санкт Петербург)
КАКВИ С U ГоСПоДЕ U ТЕБЕ СВЕТИ

U почетку сам хтела неколико речи да кажем о себи.
Ја сам крштена но цркву посећујем ретко, схватам да
искрену веру у Бога нисам имала. Родило се дете, крстили
смо га (тако треба). Живот је текао посведневним старањем
о детету. И дошла је беда... И то одакле је не очекујеш. У
узрасту од шест месеци дете се изменило, постао је непо-
слушан, каприциозан, није имао сна, није имао апетит и
губио је на тежини. Но, више од свега нас је узнемиравала
психа детета и нове навике али и то да није растао, остао
је на том нивоу бебе од шест месеци. Ето, у таквом ста-
њу смо га превезли први пут код Валентине Атанасјевне.
О дечаку Вјачеславу и његовој мами сам сазнала од мужа.
Валентина Атанасјевна се молила за нашег сина и било ми
је лакше тада јер нам је још неко пружио руку помоћи у
нашој беди. Тражили смо медицинске узроке таквог ста-
ња нашег детета и прошли свецело анализе и ништа се су-
штински није пронашло. Дете је добило лекове, али њему
ништа није било боље од њих. Једном је дете заричало и
звуци нису били дечији. Схватила сам да нешто није у реду
са нашим дететом. У тај дан смо отишли у цркву са њим,
били смо неко време, дете је поново заричало и ми смо 427
брзо изашли. И тако је све почело... Ми смо стајали у дво-
ришту цркве, а он се отимао, издизао главу, протезао
ноге и из уста је излазило дивље нечовечије ричање и то
се продужило док звона нису зазвонила. Ја нисам веровала
својим очима, зашто се то десило мени и мом детету, ка-
кво то дивље „створење“ лежи у мом детету, дакле духовни
свет постоји и ја сам поверовала одмах... Постоји добро
и зло, постоји Бог, а постоје и демони. Дете је било јако
лоше и следећи дан смо кренули на гроб дечака Славика.
Не знам зашто, но и мене је ухватио неприродни смех...
Муж се молио, ја сам се молила својим речима, осве-
тили смо дечију храну на гробу. Када сам хтела да му дам
ту храну освештану на гробу дечака, није је јео него је пла-
као, извијао се и приметила сам да се из стола појавио
мали црни облак, који личи на црни дим и ишчезао је мо-
ментално. Ми смо ускоро поново пошли Валентини Ата-
насјевној, она је врло пажљиво саслушала све и објаснила

нам је да је наше дете опседнуто демоном. Након тога сам
постала очајна. Зашто се то мени догодило? Униније, ро-
пот и страх су ме захватили. Захваљујући Валентини Ата-
насјевној ми смо нашли пут, тежак али јединствен и верни
пут ка Богу. Од тога момента молили смо се Пресветој
Тројици, Архангелу Михаилу, Св. Мученику Трифуну, Св.
Николају Чудотворцу, Св. Серафиму Саровском и Славику,
окропљавали стан светом водом у којем гори кандило.
Наше дете пије свету воду, идемо на гроб Славика,
причешћујемо дете. Једном је Валентина Атанасјевна ре-
кла да детету расте зубић и тако се и десило. Благодарна
сам Богу за познанство са Валентином Атанасјевном за
њену помоћ у нашем тешком испитивању и у минутама
очаја памтим све њене речи које су ме ободриле. Здравље
вам и снаге желим, Валентина Атанасјевна. Читајући књи-
гу духовног садржаја, запамтила сам следеће речи: „Узрок
428 тешкоћа које нам се шаљу не тражите код других људи у
околностима или у демонима, него пре свега у себи.“
З амислила сам се о свом животу, поступцима и греховима.
Дете страда по нашим родитељским гресима. Ми са мужем
примећујемо да се велике позитивне промене код нашег
детета сваки пут дешавају када се ми покајемо и Приче-
стимо. Постепено се детету стање поправило. Постао је
мирнији, активан, отворен, умањили су му се страхови и
добро напредује у интелектуалном смислу.

Али нам предстоји још духовног труда – са нама је
Славик и Валентина Атанасјевна. Слава Богу, Слава Богу,
Слава Богу!
ИНТЕРЕСАНТАН СЛ UЧАЈ
С а нама се десио интересантан случај. Са сестром Га-
лином сам пошла превозом у предграђе у викендицу,
а на путу смо читали тропар дечаку Вјачеславу. У викен-
дици смо се задржали и када смо се враћали ишли смо по
шумском путу и изгубили представу о времену. Сетили
смо се онда када смо чули звук сирене долазећег воза. До
станице нам је остало 200 метара. Вагони воза су прошли
поред нас, путници су се сместили а ми растројени ви-
димо да не стижемо, размишљамо шта сада да радимо?
Ноћити у викендици је страшно, јер је усред шуме. Почели
смо да молимо дечака Вјачеслава да нам помогне и видимо
у даљини проводник воза нам маше руком и зове нас. Ми се
обрадовали, потрчали негледајући на свој старији узраст
и на пртљаг који смо носили. Ето тако нам је помогао Св.
дечак Вјачеслав.
р. Б. Галина и Валентина (г. Пенза)
429
СКоРИ ПоМоЋНИК И ЗАСТ UПНИК
ДЕЧАК ВЈАЧЕСЛАВ
Н еким „црквеним“ људима се не свиђа да иде таква ве-
лика и брза помоћ од дечака Вјачеслава. Они кажу да
су толика помоћ и исцељења немогући. Мене задивљују та-
кви закључци. Да ли на тај начин људи покушавају да кон-
тролишу могућности самог Бога и његовог дечака?!
Дошли су ходочасници из града Вороњежа, оставили
писмо и по обраћању за помоћ дечаку Вјачеславу људе је
задивило следеће:
1. Чудо на гробу. Када су хтели да фотографишу мобил
ним телефоном - телефон је престао да функционише, а
хтели смо да имамо за успомену неколико снимака. Пожалили

се Славочки на то и за неколико секунди телефон је прорадио!
2. Нину Книњ је престала да боли глава, када се
приклонила и целивала икону Св. дечака Вјачеслава.
3. Код Александре Књазеве дуго време је била на глави
чворуга, када је узела каменчић и када га је ставила на чворугу
- она се провалила.
4. Дајем каменчиће, они се умножавају. Валентина
Атанасјевна је дала 40 каменчића. Једна ходочасница је
раздавала те каменчиће и сви су их добили, а ходочасника
је било 100.
5. Код моје комшинице Марије Николајевне је прошао
тумор на нози тада када је почела да омива ноге са водом од
дечака Вјачеслава.
6. Мамина комшиница Јемочка имала је алергију која
је за последицу имала црвенило и свраб. После помазивања
водом од дечака Вјачеслава – све је нестало и свраб је престао.
7. Матушка Романија је радила у башти. Њен сусед је
430 псујући тукао немилосрдно коња по глави. Матушки је било
страшно и почела је да моли дечака Вјачеслава, као скорог
помоћника... И около је све утихнуло. Монахиња је мислила
да је „запоседнути“ комшија напустио поље, но када је дошла
до ограде матушка је видела да он ради у башти. Она својим
очима није поверовала.
8. Када смо се прибилижавали граду Чебаркуљу (долазили
смо ноћу) ходочаснике су среле три дуге. Једна од њих је била
мала по величини, али врло сјајна.
Монахиња Романија (г. Задонск)

Р аба Божија Марија и р. Б. Сергеј дошли су Славочки ка-
сно увече и остали да ноће недалеко од гроба. Било им
је врло неудобно. Када су ставили у кола постељину и јастук
видели су јасно двоструку дугу испред стакла аутомобила.
Једна је била малена и врло светла а друга је била велика а
не тако светла. Ми смо уснули у колима дубоким и мирним
сном. Пробудили смо се ујутру добро одморени и смирени.
Д ошла је да се поклони Славочки монахиња Варвара

и са сузама је молила његово заступништво. Био је
јак мраз до минус 40, видела сам дугу која стоји недалеко
од гроба и њу је видело и седморо људи који су дошли на
гроб дечака. Затим их је та дуга спроводила до другог гра-
да, иако је било тамно, а када су дошли до конака она је
нестала.
И з Волгограда ходочасници на гроб дечака Вјачеслава-

, видели су на окретници ка гробљу - дечака који је
ишао у сусрет аутобусу. Било је врло хладно иако је био
крај маја, а дечак је био у тамно плавој школској унифор- 431
ми и белој кошуљи, имао је мало, округло и светло лице
које се светлило од љубави и доброте. Када смо изашли
из аутобуса и кренули ка гробу дечака, тај дечак је иш-
чезао, но, са фотографије која се налази на гробу дечака
гледало нас је лице тог истог дечака кога смо управо сви
из аутобуса видели... Било нас је тако срамота молити га
за наше проблеме.
оЧИШЋЕЊЕ ВоДЕНоГ РЕЗЕРВоАРА

СВЕТИЊоМ СА ГРоБА ДЕЧАКА
ВЈАЧЕСЛАВА
1. Келијница приснопамјатног о. Николаја Гурјанова,
матушка схимонахиња Јована (док је била жива) давала
ми је воду освећену каменом са гроба дечака Вјачеслава.

Ту воду је давала деци. Ми смо живели у приватном стану.
Вода која се налази у резервоару на јесен је увек тамна и
смрдљива. Мој син Николај је излио Славочкину воду у
резервоар и вода у њему је постала чиста и изгубио се смрад.
Питам га: „Како си се сетио да то урадиш?“ Одговорио ми
је: „Из књиге - када мошти Славочкине одвезу у Ирак и
пусте његову руку у загађену воду, она ће се очистити.
Тако сам решио са вером - да ће бити очишћен и наш
резервоар“.
2. Ред велики испред нас за аутобуске карте. Призвала
сам у молитви дечака Вјачеслава. Одмах смо купили две
карте за полазак до Челабинска. Матушка схимонахиња
Јована и заједно са њом, не растајемо се од књиге о деча
ку Вјачеславу и спавамо са њом. Отац Теодор (старац из
Јарославске области) није испуштао из руке ни његову
прву књигу „Ах, мама, мамице...“ и рекао је: „Дечак је од
432 Бога.“
Јулија, јун 2007. год. (Санкт Петербург)
ДЕЧАК ВЈАЧЕСЛАВ МИ ЈЕ ПоМоГАо
Ј едном су дошли код мене људи из Тројице Сергијеве
Лавре и рекли да једног врло уваженог свештеника,
оца Петра, боле уши. Болест је била озбиљна, труну кости
и никакво лечење не помаже. Гости су замолили светињу

са гроба дечака Вјачеслава и ја сам им предала пакетић
земље са гроба дечака Вјачеслава. Касније су ми казали да
је тај свештеник мазао земљу око ране и она је почела да се
зацељује. Баћушкино стање се брзо поправило.
2004. године дошла сам у Тројице Сергијеву Лавру и
срела сам се са оцем Петром. Он ми је много казао о себи и
о синовима који су свештеници у Лаври.
Питам га: „Да ли вам је помогао дечак Вјачеслав? Да
ли је прошла ваша болест?”
Он ме је строго погледао и са дивљењем ми је рекао:
„Наравно, помогао ми је. Сви свети помажу!“
А зашто сам га питала? Јер је дечак Вјачеслав рекао
при првом свом одласку у Лавру, десет година уназад, сле-
деће задивљујуће пророчанство: „Једном ћу ја мамице
помоћи једном баћушки из Лавре, он ће имати озбиљно
обољење ушију и до тога да му ја помогнем дуго ће се и
безуспешно лечити и никакви лекари га неће излечити.“
„А дечак Вјачеслав ми је помогао!“ – казао је отац Пе-
тар и лаким ударом руке по столу је потврдио чудо које
је са њим произашло по молитвама дечака Вјачеслава. И
почео је да говори да се лично знао са многим познатим
људима наше земље и да се често сретао са патријархом
Алексејем II, дакле имао је могућност да живи достојно и
да се лечи, али најбољи лекари му нису помогли, а дечак
Вјачеслав му је помогао!
433
СВЕТИ КАМЕНЧИЋИ ПОМАЖ U
М
ир вашем дому драга и љубљена наша Валентина
Атанасјевна! Ниски вам поклон благодарности од
рабе Божије Наталије из Тамбова. Не благодарим вам само
ја него и половина Тамбова за вашег драгог синчића деча-
ка Вјачеслава, за нашег молитвеника пред Богом. Он се
моли за цео грешни свет и за све који живе на земљи.
Драга Валентина Атанасјевна, када сам вам послала
писмо са молбом да нам пошаљете земљицу и каменчи-
ће молила сам се дечаку Вјачеславу овако: „Ти Анђелчић
наш, кажи својој мами да нам пошаље светињу, каменчиће
и земљицу.“ И добијам обавештење да сам добила пошту из
Чебаркуља. Тако сам се залила сузама радосницама. Потом

сам се умирила и дошла ка фотографији дечака и поново
са њим разговарам: „Дечаче Вјачеславе, узми ме за руку
и води ме на пошту јер ме ноге боле.“ Тако сам ја са
њим отишла до поште, добила пошиљку са каменчићи-
ма, земљицом и фотографијом и такво је благоуханије
кренуло по свом стану. Толико сам била радосна... Бла-
гоуханије је ишло од његове фотографије и то је трајало
два дана. То је такав мирис, неземаљски и такве цветове на
земљи нећеш наћи ни у башти, а ни у шуми. Свима коме
сам дала каменчиће ишло је благоуханије, благоухала је и
књига и фотографија.
Потом сам позвонила Зоји Александровној (слепој
жени) и рекла јој: „Зоја, ја ти шаљем каменчиће дечака
Вјачеслава.“ Из ње је зао дух тако завикао: „Мени нису
потребни ти каменчићи! Ако ми их пошаљеш ја ћу ти их
вратити назад!“ А ја јој одговарам: „Ја ћу теби сатано све
434 рогове изрезати са каменчићима дечака Вјачеслава“, када
сам јој то рекла почела је да грокће као свиња у слушали-
цу. И свеједно, послала сам јој преко Татјане каменчиће и
Татјана је кренула да јој крсти главу са тим каменчићима.
Када их је принела, Зоја није могла да их узме у руке, по-
чела је да виче из свега гласа и пала на постељу. Татјана
јој је крстила главу каменчићима. Дошла је њена рођака
Анастасија, а њој су дали камен да крсти Зоји болесни сто-
мак. За време стављања каменчића на стомак, он (сатана)

ју је све време дизао, бојала сам се да ме Зоја не удари, но
све се средило. Када ју је сатана отпустио, Зоја Алексан-
дровна узела је каменчиће и пољубила их са сузама.
Потом долази мој син Семјон са каменчићима „он“ је
тако кроз мог сина завикао: „Слава не лечи ме својим ле-
ковима, не желим твоју земљу и каменчиће...“ Ето, како
је „њему“ мука од дечака Вјачеслава.
Толико је мука челабинским свештенослужитељима
што они производе смутњу међу људима својим опо-
вргавањем светог дечака. Када су нам доносили мошти
Св. благоверног кнеза Александра Невског, пришла је и
опседнута Ирина Дубровицкаја. Зао дух је тако викао по
читавој цркви тада: „Славочка ти ћеш скоро бити свети,
тебе ће канонизовати. А после канонизације како ће они
гледати тебе у очи и Бога – који устају на тебе и Бога! Они
не схватају да је то што раде хула на Духа Светог!“ А у дру-
гој цркви нечисти дух преко опседнутих људи виче: „Сла-
ва, ти сам не идеш, са тобом иде Мајка Божија.“ А следеће
недеље „он“ поново виче: „Слава, с тобом је Света Тројица.
Тако си мален, а како ме мучиш?!“ Ирина се сваку недељу
причешћује и „он“ из ње говори разне ствари. Све то слу-
шају и свештеници поред осталих. Лоше је што је не чују
Челебинци.
По молби аутора ових редова нису стављена имена.
435
НАШ АНЂ ЕЛЧИЋ
П оздрављам вас драга Валентина Атанасјевна и Сергеј
Вјачеславович. Веома сам благодарна вашем сину Вја-
чеславу за исцељење моје болести. Недавно су ми покло-
нили књигу „Богом послани“. Прочитала сам је с пажњом
и љубављу и благодарила сам Богу за дечака Вјачеслава.
Четрдесет дана сам му читала акатист са сузама и
молила га за помоћ и по његовим молитвама милости-
ви Господ Бог ме је исцелио од страшне болести. Ни сна,
ни покоја нисам имала и гасила сам се као свећа. После
исцељења заказала сам благодарствени молебан да се од-
служи у цркви. Читам му сваки дан тропар, радим по-
клоне и благодарим. По могућности читам му акатист са

срдачним умилењем и радујем се – што на нашој грешној
земљи постоје такви заступници и исцелитељи.
Послале су ми белоруске сестре фотографију Слави-
ка и ја сам читала акатист пред његовом фотографијом.
Она је после неколико дана променила боју, власи су по-
зеленеле, а на лицу се појавила црвена флека, неки пут је
јако црвена, а неки пут је блеђа. Тамно црвене флеке су
се појавиле и на сакоу, подбрадак и врат су постали розе
боје а цело лице, очи, уши, све је било у капљама обилне
росе. Када сам видела те измене, горко сам заплакала и
све време га питам: „Рођени наш Анђелчићу, шта ти нама
наговештаваш?“ Тешкоће су многе а и болести – све по
нашим греховима. Слава Богу за све!“
Са љубављу, раба Божија Јелена.
ЛИЧИ,То ЈЕ БИо СЛАВИК!

436
Д обар дан Валентина Атанасјевна! Мене зову Јелена,

ја сам лекар у Вороњежу. 05.08.2007. год. са групом
ходочасника била сам на гробу дечака Вјачеслава и из ва-
ших руку сам примила каменчиће и земљицу коју сам по-
делила са својим рођацима и познаницима који су као и ја
прочитали књигу Л. Јемељјанове „Бог говори преко својих
изабраника“ и ту се помиње Славик. Док сам стајала на
гробу помислила сам како су срећни људи који су знали

Славика док је био жив и да су могли да додирну то чудо.
Шестог августа вратила сам се у Вороњеж, а осмог августа
отишла сам на одмор. Сусрет на путу Новосибирск – Мо-
сква ме је подстакла да вам напишем ово писмо.
Само што је кренуо воз, замолили су ме да заменим
место са једним младићем из суседног купеа. Тако сам се
нашла у истом купеу са Галином Ивановном из Краснода-
ра, која ми је испричала о себи следећу историју.
Крајем 1994. године њој је умро муж, душевно
стање јој је било такво да је помишљала на самоуби-
ство (живела је Галина Ивановна у центру Краснодара са
сином и невестом). Млади су маштали о детету, но није
могла да затрудни и после три године брака. Првог јануара
1995. године око 12 часова, Галина Ивановна је чула раз-
говор долазећих, а потом је видела високог старца са бра-
дом у црној одежди, опасан каишом и малог дечака (она
их је видела као избеглице из Средње Азије) којима су син
и снаја нудили храну. После јела гости су благодарили и
старац није хтео да прими предложени му поклон - пу-
ловер њеног покојног мужа. Тада се Галина Ивановна
обратила дечаку са речима:
„Кажи ми шта да ти дам?“ и чула је одговор:
„Свећу!“
Жена је донела из кухиње свећу, старац јој се накло-
нио и изговорио: „Нека вас чува Господ!“ Када је Галина
Ивановна дошла себи од неочекиване посете, гости су већ 437
били отишли. Заједно са њима је отишла и тежина на ње-
ној души и појавила се жеља за животом. А кроз неколико
дана Галина Ивановна (убеђена атеисткиња) неочекивано
за себе ушла је у храм, поред кога је пролазила сваки
дан и на једној од икона је познала свог неочекиваног госта
- то је био Св. Серафим Саровски!
После тог случаја невеста је саопштила дугочекану
вест да је трудна, а крајем 1995. године, Галина Ивановна
је постала бака. Моја сапутница је сву доступну литерату-
ру о Преп. Серафиму Саровском потом прочитала и схва-
тила да Свети долази у помоћ само у тешким моментима
-удовицама и сиротима. Но више од десет година она
није могла да нађе одговор на питање „Ко је био тај ма-
лишан са Преп. Серафимом Саровским?“
Причала сам јој о свом одласку у Чебаркуљ и покло-
нила сам својој сапутници књигу о Славику и када је видела
слику Славика, Галина Ивановна је рекла: „Да, коначно сам

добила одговор на своје питање... личи, то је био Славик!“
Рећи ћу вам о једном интересантном истраживању,
које смо ми спровели на нашој клиници. Ствар је у томе
да се осим основног занимања у струци бавим и био-
резонантном терапијом у приватној клиници БРТ – то је
један од начина савремене дијагностике и лечења. Апа-
ратура има велику могућност, а поред осталог показује
дејства ствари на организам. Показало се да – каменчић
са гроба Славика унесен у рам апарата, у потпуности
скида патогене, електромагнетне и ефекте радијације,
а у највећем броју случајева приводи у нормалу биое-
нергетске показатеље болесног, а ефикасност лечења
је максимална.
У закључку свог писма хоћу да вам кажем велико хва-
ла за ваше гостопримство, да вам пожелим здравље, срећу
и радост и трпљење! А ако вам је потребна наша помоћ,
438 ми смо увек ту да вам помогнемо.
Са уважавањем, р. Б. Јелена 2007. год. (г. Вороњеж)
ДИВНо ИСЦЕЉЕЊЕ
Д обар дан, уважена Валентина Атанасјевна! Пишем
вам са благодарношћу вашем сину Вјачеславу и же-
лим да вам напишем о чуду које се десило самном.
По промислу Божијем, у августу месецу 2010. године,

видела сам филм „Руски анђео – дечак Вјачеслав“ и први
пут сам дошла да се поклоним гробу вашег сина Славочке.
И чудним начином сам добила од њега исцељење! Проте-
кле три године страдала сам од недуга - силног бола у пре-
делу десног бедра. Лекари су постављали разне дијагнозе.
Не једном, радила сам детаљне анализе, но никакве боле-
сти нису пронашли. Смирила сам се са тим недугом и ни-
сам добила исцељење од земаљских лекара.
Дошавши на гроб дечака Вјачеслава, молила сам га
за смањење мојих болова. Прочитавши акатист праведном
дечаку и помоливши се, положила сам све на вољу Божи-
ју и Славочкине молитве. Вера у исцељење или умањење
боли није ме остављала ни минуту!
Када сам дошла свом дому, пила сам воду у којој су
били положени каменчићи са Славочкиног гроба, читала
му молитве и веровала у исцељење. После једног месеца
болови које сам имала су нестали и бојала сам се о томе
просто мислити. Кроз неко време, схватила сам да ме је
потпуно чудесним образом исцелио дивни дечак Вјаче-
слав!
Од тада је прошла једна година и тешке боли ме не
муче. Сада сам дошла да би заблагодарила дечаку за дивно
исцељење! Слава Богу за то што Он даје нама грешнима
такве угоднике у ова последња времена!
Надам се да ће моје сведочење попунити списак људи
439
који су исцељени од чудесног дечака Вјачеслава!
Ана Иванишева, 2011. год. (г. Оренбург)
ЗНАЧИ оН МЕНЕ ВоЛИ!
Х оћу да вам испричам случај који се десио са мојом
ћерком. У јуну 2010. године, ми смо сви скупа поро-
дично дошли на гроб дечака Вјачеслава. Из књиге смо са-
знали да дечак не допушта да му сви дођу на гроб. Наша
старија ћерка Александра неколико пута ме је питала: „Да
ли нас Славочка воли? А шта ако ме он не пусти?“ На шта
сам јој одоворила, не размисливши, толико да се ћерка не
наљути: „Наравно, да нас воли, обавезно ће нас пустити!“
Радосни сусрет са Валентином Атанасјевном не могу
описати речима. Како ми је ударало срце када смо ушле на
гроб дечака, онда смо се помолили и моје девојчице са до-
зволом Валентине Атанасјевне, узеле су каменчиће. Саша

је са таквим усрђем пребирала по каменчићима, да су јој
све руке биле беле од мермерне прашине. Валентина Ата-
насјевна јој је предложила да умије руке на шта је она са
тврдом увереношћу рекла: „Не треба! То је светиња!“ Ма-
тушка ју је успокојила са речима да може умити руке из-
над цветова што је и урадила. Само што је Саша кренула да
брише памучном марамицом руке сви смо осетили силно
благоухање (мирис). Од изненађења отворили смо мара-
мицу и били поражени - места где је она брисала руке су
поцрвенела и благоухала су силно! „ Значи он мене воли!“
- задивљено је казала моја ћерка и у очима је била радост
и срећа. Заиста, „по вери вашој ће вам и бити!“
Благоухање од марамице је било неколико дана, а цр-
вене флеке су остале до данас. Саша се са страхопоштова-
њем односи према поклону Славочке и чува је као светињу!
Јелена Потанина, 2010. год. (г. Владимир)
440
САМНоМ СЕ ДЕСИЛо ЧУДо
Х оћу да поделим са вама чудо исцељења које се десило
за време гледања филма о дечаку Вјачеславу. Рећи ћу
вам све по реду. Мене грешну р. Божију Наталију од школ-
ских дана муче главобоље. Са израстањем оне су постајале

све силније. Долазило је до тога да сам по три дана лежала
са таблетама практично не устајући са постеље. Врло често
сам имала и вртоглавице са повраћањем, а било је и дана
када сам падала у несвест.
По великој милости Божијој самном се десило чудо.
Великим Постом у априлу месецу мени је пао у руке диск
са филмом о дечаку Вјачеславу „Руски анђео“, филм има 4
дела. По молитвама дечака Вјачеслава приликом гледања
првог дела филма ја сам савршено неочекивано осетила да
из моје главе од уха до уха, по затиљку врло се нежно про-
тежу танке нити. Биле су једнаке дужине десет до петнаест
центиметра, а њихова боја је била као у фитиља за кан-
дила. Када су се оне протезале из моје главе мени је било
врло лако и пријатно... Речима то не могу да опишем. Но
тог момента нисам схватала да се самном управо дешава
чудо. Сазнање тог факта је произишло тек после гледања
другог дела филма, где је Валентина Атанасјевна говорила
детаљно о томе шта су људи осећали када их је лечио Сла-
вочка и тај осећај личи на мој осећај који сам испитала.
Показало се да многи људи које је лечио дечак Вјачеслав,
за време лечења су осећали како из болесног места излазе
танке нити и бол је нестајала, а казивање р. Б. Анастасије
о исцељењу од главобоље у потпуности одговара ономе
што се десило самном. Само задивљујуће је то што је било
да су силне главобоље нестале и до данас се нису вратиле.
441
Сада схватам да се на мени десило стварно чудо. Са-
вршено неочекивано сам добила од дечака Вјачеслава
исцељење од дугогодишњих јаких главобоља који су ме
савршено измучиле. Опрости мени Господе, недостојној
слушкињи Твојој, што то одмах нисам схватила и нисам
славословила Тебе! Опрости мени праведни дечаче Вјаче-
славе! Пресвета Тројице Боже наш, слава Теби!
Диван је Бог у светима својим!
Наталија Мокејева, 2011. год. (г. Москва)
А оН ЈЕ ДоШАо МЕНИ...
Ј
а имам рођаку Машу која много поштује дечака Вја-
чеслава. Када је она први пут видела фотографију де-
чака Вјачеслава (тада јој је било четири године). Потом је
прочитала књигу дечака Вјачеслава „Богом послани“, коју

је написала његова мама и у тој књизи је његова фотографи-
ја. Она ми је рекла да хоће за себе такву фотографију да
би она била стално са њом. Ми обично пред спавање са
Машом читамо Јеванђеље. Једна наша суграђанка донела
нам је фотографију дечака и Маша је после са књигом о
дечаку и са том фотографијом спавала. Ми имамо и свето
уље од дечака Вјачеслава које су нам донеле наше духовне
сестре из Чебаркуља. Она једе и бомбоне које су освећене
на гробу дечака Вјачеслава и наша Маша га веома воли.
Испричаћу вам један задивљујући случај који се де-
сио са Машом о коме ми је она сама рекла. Једно јутро
долазим у њену собу, а она ми каже: „Бако, да знаш да сам
ноћас сањала дечака Вјачеслава.“ Ја је питам: „Како си га
сањала?“ А она ми одговара: „Бако, ја сам спавала на кре-
вету са мамом а он ми је пришао и ми смо пошли тамо...“
Ја је потом питам: „А куда сте пошли Машенка?“ А она ће:
442 „Тамо смо пошли на врх, степеништем... А мама је на кре-
вету спавала и она нас није видела.“ А онда је наставила:
„Тамо – на Небу је тако добро!“ А онда сам је питала: „Шта
си ти тамо видела Машенка?“ Она ми је одговорила: „Ви-
дела сам Николаја Угодника, видела сам Кирила и Мари-
ју.“ (родитеље Преп. Сергија Радоњешког) А иначе Преп.
Марија је покровитељница Машина. „Ми“ - говори она –
„смо тамо отишли, а тамо је тако красно! Тамо су домови
где свети живе, ми смо код Еве ишли. Ја је питам: „Код које

Еве сте били?“ А она ми одоговара: „Но, та која је са Ада-
мом - ми смо код њих били.“ Питам је потом: „Маша, има
ли тамо воћа, јел расту тамо јабуке?“ Она ми је потврдила
и рекла да тамо расте пуно дрвећа и цветова, како су тамо
укусне брескве, а јела је и јабуке и ананас. „А потом“ - ре-
кла је – „ме је дечак Вјачеслав на кревет положио.“ „Како
те је на кревет положио?“ Одговор је гласио: „Пошто смо
се спустили, он је мене на кревет положио.“ Ето такво за-
дивљујуће сведочење смо чуле од Маше!
Посведочићу још један случај који се самном десио.
На пролеће ове године сам се неочекивано разболела,
била сам стално уморна и кости су ме болеле. Од тог бола
ноћу нисам могла да спавам. Не гледајући на то, ја сам
се трудила у храму уз Божију помоћ и због таквог стања
сам постала малодушна. Мазала сам разне креме против
болова, пила лекове пред спавање да не би осећала бол,
али то ми је помогло само прву ноћ. Ти болови су били
несносни, пробала сам и народне лекове, али ми ни они
нису помогли. Тако је било већ пола месеца... Шта радити?
И онда сам се сетила да имам свето уље – то је била моја
последња нада. У светом углу код мене стоје многе бо-
чице са светим уљем из разних места од светих моштију,
посреди њих било је и уље Св. дечака Вјачеслава освећено
на његовом гробу. У почетку сам решила да намажем бол-
на места уљем са моштију Св. Сергија Радоњешког, кога
посебно поштујем. Но, десило се тако да сам уместо бочи- 443
це св. уља Преп. Сергија узела боцу уља освећену на гробу
Светог дечака Вјачеслава. А када сам то видела - хтела сам
да остварим првобитну намеру али ми је у глави прошла
мисао: то што си узела - значи то је воља Божија!
Када сам намазала светим уљем болна места на моју
радост моментално су ми болови прошли и остала је само
слабост. Та помоћ је била толико јавна да и сама нисам мо-
гла да дођем себи од дивљења. Током недеље намазала сам
се још два пута светим уљем дечака Вјачеслава, после чега
су ме болови потпуно напустили и умор је прошао.
Благодарна сам Богу и праведном дечаку Вјачеславу
за исцељење и велику милост према мени грешној.
Јелена Бобкова, 2011. год. (г. Владимир)
ЗАДИВЉUЈUЋЕ ПоЗНАНСТВо
С
а дечаком Вјачеславом сам се упознала давно, када
сам прочитала књигу „Ах, мама, мамице...“ То је било
задивљујуће познанство, ми смо навикли да читамо и слу-
шамо о светим старцима који су већ поодмаклих година,
а сада нам је Господ дао и дечака Вјачеслава. У мени није
било смућивања и сумње када је он говорио о диносауруси-
ма. Много о чему сам читала да је пророковао дечак Вјаче-
слав већ се збило. Запало ми је за душу његово пророштво
„да ће свет погубити интерес“ – то је врло тужно сазнање,
но оно тако и јесте и све је то пред нашим очима. Дечаку
Вјачеславу је било много откривено, о чему нас је он упо-
зоравао, но ми остајемо глуви и слепи нећемо да га послу-
шамо и нећемо да исправимо наш живот. Врло жалосно.
Заиста, одступљење и предаја Бога иде тако брзо. Колико
нам је још времена остало? А дечака Вјачеслава са нама
одавно нема, а он продужава да нам помаже, болеснима и
444 потребитима и који му се сада обраћају и помаже као што
је помагао док је био жив.
Ту молитвену помоћ осетио је свако - ко му се моли-
твено обратио. Примера има много. Зато људи иду њему на
гроб са својим бедама и тешкоћама са свих страна света.
Зато и устаје враг на њега – зато што Господ по његовим све-
тим молитвама, лечи, исцељује и помаже људима. И деша-
вају се пред нама јеванђељске речи: „И бићете гоњени за име
Моје...“ Зашто враг не устаје на екстрасенсе, магове, који се

свуда провлаче и на ТВ екране и на радију и предлажу своје
услуге новинарима и наступају на широком аудиторијуму,
у дворцима, у клубовима, на стадионима, откривају своје
клинике... И њима нико не смета да раде „свој посао“.
Благодарим Господу, што нам је дао чуднога дечака
људима на помоћ у последње време. Благодарим дечаку за
то што је мени и мојим ближњима увек помагао и помаже,
иако је наша молитва кратка. У најбољем случају – читам
му тропар кога знам напамет, а онда му се молим... За ди-
вљење је то што када молим унуку да му се помоли она се
толико смути као да се обраћа међу нама - живоме деча-
ку. Малена икона дечака лежи на мом молитвеном столу,
свако јутро јој се приклањам. Ове године 16. марта, као и
обично ујутру се помолим, а потом целивам икону дечака
Вјачеслава. И у тај моменат – мени се показало врло чуд-
ним што је сива кошуља са којом је дечак изображен на
икони - постала врло светла, т.ј., светло плава. Размислила
сам да вероватно дечак нешто хоће да ми каже, потом сам
прелистала књигу и схватила да је сутра 17. март - дан кон-
чине дечака Вјачеслава. Увече, када сам дошла са посла,
једним дахом сам му прочитала акатист. На души је била
радост неколико дана... Како нам је само близак духовни
свет, он се налази сасвим поред нас. Но ми то не примећу-
јемо увек и мало то ценимо. Опрости нам Господе!
На крају хоћу ниско, земно да се приклоним мами
дечака Вјачеслава, Валентини Атанасјевној за њено дуго- 445
трпљење. Помози јој Господе, да донесе свој тешки крст.
Татјана Иванова, 2011. год. (г. Владимир)
ДЕЧАК ВЈАЧЕСЛАВ МЕ ЈЕ UПоЗоРИо
Н
а јесен 2002. године, прочитала сам копију књиге „Ах,
мама, мамице...“ Прочитала сам је у једном даху. Од-
мах од све душе сам заволела тог славног маленог дечака
– Славочку Крашениникова и поверовала у његова проро-
штва. До данас памтим, како сам прочитала у његовим про-
роштвима о томе како ће се приземити по читавој Земљи
НЛО, демони ће позивати људе на медицинска испитивања
и лечење. Људи ће поћи масовно за здрављем код њих,
одлазиће од њих к а о „здрави зомби“. Помислила сам да
ће то бити у далекој будућности и да се неће мене дотаћи.
Такође сам размислила и о чиповању људи од стране слуга
антихриста, о чему је такође пророковао дечак. Све сам му

поверовала, али када ће све то бити, неће скоро и мене се
неће дотаћи - тако сам мислила.
У то време радила сам у Гаспрому као инжењер ме-
ханике. Када сам стигла на посао схватила сам да нам је
наше руководство приредило не сасвим обичан професи-
онални медицински уређај за преглед и да ће нам доћи
искусни лекари из Москве. На репрезентацију тог савреме-
ног апарата позвани су пензионери, радници, потом људи
који се налазе на болничком лечењу, а директор је рекао
- ко одбије да прође ту процедуру биће отпуштен. Даље
су нам рекли да сви запослени морају да прођу процедуру
УЗИ (рендген апарата). Такав отворени притисак и претње
које смо добили од руководства, створили су у мојој души
сумњу и анксиозност поводом истинитог циља предсто-
јећег снимања. Такође тај догађај је пратила несхватљива
журба којом се припремао тај догађај, а мој одел је требао
да прође ту процедуру у недељу?!
446
Када је наступила недеља ја сам ујутру отишла у храм,
заказала молебан за здравље и баћушка ме је окропио све-
том водом. Када се завршила служба, изашла сам из хра-
ма са бригом и пошла на посао. Господ ми је дао силе и
отказала сам да одем на обавезни преглед код гинеколога.
Лекар гинеколог ми је рекао да ће тако написати - да сам
отказала преглед. А онда је неочекивано рекла: „Тако ми
је жао, хтела сам да ти ставим датчик на грлић материце.“

По својој професији знам, јер сам инжењер електронике,
да датчик може испуњавати функцију чипа. Ја сам толико
била потресена и шокирана па сам се отказала и од ренд-
гена и свега... Било ми је јасно, а то није далека будућ-
ност, да сваког момента човека могу чиповати, као што
то чине мишевима за потребе „науке“. Након свега, пошла
сам на исповест и баћушка ми је дао благослов да свима
причам и да упозорим људе шта раде људима на „профе-
сионалним“ медицинским прегледима. Нажалост, многи
се озбиљно не односе према томе. Великом броју људи је
свеједно и они су законопослушно прошли све процедуре.
Само неколицина се замислила о будићим последицама
тих „опита“ над живим људима. Благодарим дечаку Вјаче-
славу што нас је својим пророчанствима упозорио и по-
могао ми да избегнем сатанску душепогубну мрежу.
Код мене на врату се појавио младеж који ме је болео
на додир. Веома ми је сметао и периодично ме је болео.
Једном, увече, имала сам бол од додира младежа, при-
ложила сам каменчић дечака Вјачеслава и читала потом
о њему књигу. Ујутру, када сам се пробудила, махинално
сам додирнула то место где је био тај младеж и схватила
да на чудесан начин од младежа није остао ни траг! Тако
је мени дечак Вјачеслав указао брзу и благодатну помоћ!
Потом је био још један случај када ми је Славочка
опет помогао. Једно време ме је болела лева страна сто-
мака. Бол није пролазио а дошло је и до тога да сам била 447
принуђена да одем са посла. Док сам ишла кући бол је
расла, а на вратима стана мени је све прокључало. Снаге
да трпим бол није било и ја сам се помолила дечаку Вјаче-
славу за помоћ. Приложила сам каменчић са његовог гро-
ба на болно место на стомаку и рекла му: „ Славочка, сине
помози ми молим те!“ Бол је почела мало да се утишава,
не сећам се када сам заспала а када сам се пробудила –
боли више није било. Славочка ме је у потпуности исцелио
од болести у стомаку од којих сам страдала.
У лето 2010. године почела је велика врућина. Сећам
се када сам се ујутру пробудила, снаге нисам имала, има-
ла сам повишену температуру (37,4), имам дете а посла
је пуно... И поново сам замолила дечака Вјачеслава да ми
помогне. И кроз један сат температура је без сваких табле-
та спала и била нормална и ја не само тај дан него и сав
дугачки жарки дан сам престојала на ногама, ни једанпут
се нисам уморила и на Крсни ход са ћерком сам ишла.

Ето таква је брза и силна помоћ дечака Вјачеслава.
Испричаћу вам још један случај о чудесној помоћи де-
чака Вјачеслава, мојој школској другарици р. Б. Татјани.
Ја сам јој специјално у манастиру купила књигу о дечаку
Вјачеславу (у то време није било још таквог прогона дечака
Вјачеслава и књига се могла купити у црквеној продав-
ници) и послала јој поштом у г. Самару где она живи. Код
Татјане је књига лежала на полици целих годину дана и она
је заборавила на њу. И онда једном звони мени телефон и
она ми тако радосно саопштава да ми је врло благодарна
за књигу о дечаку Вјачеславу. Показало се да је дечак Вја-
чеслав и њој на чудесан начин помогао. И не гледајући на
то што је она католкиња, она не иде у Православни храм
него у католичку катедралу. Казала ми је да је имала врло
тешко душевно стање, такву тежину на души и случајно јој
је пао поглед на полицу са књигама где је лежала и књига
448 о дечаку Вјачеславу. Узела је са полице ту књигу, почела
да је чита, зачитала се и мислено га замолила: „Дечаче
Вјачеславе, ти свима помажеш, помози и мени молим те!
Потом је она заспала и када се ујутру пробудила - од ду-
шевне боли није остало ни трага. На души је била радост и
лакоћа. И схватила је одмах да јој је дечак Вјачеслав помо-
гао и одмах ме је позвала да подели самном своју радост.
У закључку овог писма хоћу да кажем да са својом
ћерком Јулијом читам са задовољством књигу о дечаку

Вјачеславу, погледали смо и филм о њему „Руски Анђео –
дечак Вјачеслав“. И хоће нам се поново и поново да га
гледамо, јер сваки пут откривамо о њему нешто ново.
Такође смо послушали и аудио запис који говори о деча-
ку Вјачеславу и у њима увек има нешто важно и спаси-
тељно за наше душе. Моја ћерка Јулија га веома воли и он
јој се јавља примером за све. Ми свом душом благодаримо
дечаку за његову чудесну и брзу помоћ нама грешнима.
Слава Богу што је послао Својега дечака за наше спасење у
такво непросто и лукаво време.
Људмила Халдејева, 2011. год. (г. Владимир)
П.С. Драга Валентина Атанасјевна и Сергеј Вјачесла-

вович, веома сам благодарна вашем сину Вјачеславу за
помоћ мени и мојој ћерки Јулији. Дозволите ми да допу-
ним своје сведочење новим догађајима из мог живота, који
везани са чудесном помоћи праведног дечака Вјачеслава.
Почећу од тога да сам по милости Божијој, на јесен
2011. године, заједно са ћерком Јулијом и духовним се-
страма из г. Владимира први пут била на гробу дечака Вја-
чеслава. Како је тамо само добро и благодатно – то се не
може описати речима. Од све душе смо се помолили де-
чаку, прочитали му акатист и узели каменчиће и земљицу
са гроба дечака. У молитви сам га молила за помоћ мојој 449
ћерки Јулији (у то време је имала проблем у школи и ја
нисам знала како ће се то решити). Након повратка кући,
сви проблеми код ћерке су се одмах разрешили! Јулија
је прешла у нову школу, у коју она иде до данас - без тих
проблема који су били раније. Она у нову школу иде са ра-
дошћу и мени је такође радосно. Ето такву велику и брзу
помоћ смо добили од дечака Вјачеслава у ситуацији која је
била „ћор-сокак“. Слава Богу за све!!!
Испричаћу вам како ме је дечак исцелио од херпеса
у носу - кроз своје светиње. Последње три године сам
страдала од тог проблема. После повратка из Чебаркуља
решила сам да пробам да се полечим његовим светињама,
узела сам освештану земљу са његовог гроба и натрљала
у нос и ставила је пред спавање. Пробудивши се ујутру, са
дивљењем и радошћу сам видела да се болни херпес сасу-
шио до стања тврде корице, а после неког времена од њега
није остало ни трага! И до данас њега нема... Зар то није

чудо?! Опет ме је Слава исцелио.
Још ми светиње дечака помажу да ми се утиша бол у
ногама. Уснила сам необичан сан: налазим се на гробу де-
чака Вјачеслава и на ивици гроба стоје две беле птице. Јед-
на од тих птица је села на моју ногу и одмах сам осетила
грч и бол у нози. Након буђења одмах сам се сетила за
бели мраморни каменчић - светињу са гроба дечака и
ставила сам га на болну ногу и одмах сам осетила како се
грч изгубио, нерв се мало напрегао, а онда се сасвим уми-
рио. Тако ме је дечак Вјачеслав кроз сан укрепио и моју
веру и научио ме да се лечим светињама.
И још је дечак Вјачеслав помогао да излечим моју квоч-
ку. Можда ће се неко насмејати, но Славочка ми је помогао
у свему, како се каже и у обичним животним стварима. По-
четком 2012. године купила сам пилиће и ставила их у
кокошињац. Природно, све кокошке од таквог допуњава-
450 ња су се преплашиле, подигла се бука и видим да је једна
моја кокошка пала на леђа и не може да се подигне. Мо-
рала сам да је узмем у кућу да би је опоравила. У почетку
уопште није могла да стане на ноге већ је падала на бок.
Ја сам решила да се помолим дечаку Вјачеславу да из-
лечи моју кокошку. Почела сам да је појим светом водом
дечака Вјачеслава. 21. марта кокошка је већ јела сама - но
још је била слаба, а 22. марта на дан рођења светог дечака
Вјачеслава десило се чудо, моја кокошка је снела јаје! И

након тога је шест дана, дан за даном носила јаја! Ето ка-
кво чудо се десило да не можеш да замислиш! Пустила сам
моју кокошку назад у кокошарник и она је до данас жива и
носи јаја. Слава Богу и слава дечаку Вјачеславу!
У закључку свог казивања хоћу још да вам заблаго-
дарим наши драги Валентина Атанасјевна и Сергеј Вја-
чеславович, за вашу љубав и гостопримство. Желим вам
добро здравље, радости, трпљења и да моји цветови (дове-
зла сам лале и засадила) украшавају вашу башту.
Са уважавањем р. Б. Људмила Халдејева,
фебруар 2013. год. (г.Владимир)
ЗАДИВЉUЈUЋЕ ПоЗНАНСТВо
м oje прво познанство са Славиком по милости Бо-
жијој произашло је још 2001. године у 37 – годи-
шњем узрасту ја сам свесно прекорачила праг цркве и као
„дете“ кренула првим корацима ка Господу. Сећам се како
су ми духовне сестре дале копију књиге „Ах, мама, мами-
це...“. Прочитала сам је у једном даху и решила да је дам у
манастир свештенику да би сазнала његово мишљење. Књи-
гу ми нису вратили и рекли су ми: „Избаци све из главе...!“
А, напротив, моје срце је дотакло све написано...
Пролази 6 година и мени пада у руке друга књига о де-
чаку Вјачеславу „Богом послани“. Прочитала сам је и сви 451
моји блиски по духу. Предложила сам мом старијем сину
да је прочита. Он ми каже:
„Мени је баћушка рекао да не читам о дечаку и да не
верујем шта је тамо написано и да сам ја као дете и да све
одмах поверујем!“
А у то време у мом животу су се десиле озбиљне ства-
ри. Као и свуда, крупним корацима је ишло код људи при-
свајање сатанских докумената, пасоша РФ са шестица-
ма, медицинских полиса (здраствене ел. књижице) и дру-
ге антихристове мрзости. Ми смо са мужем чврсто решили
не мењати пасоше и дошли са малом децом у село и ту се
доселили. Пластичне пензионе карте и полисе смо спали-
ли у пећи. Узели смо краву, кокошке, гуске, овце и по-
чели да живимо као и сва сеоска домаћинства. Трудили
се од јутра до мрака. Једне године, сећам се било је толико
кишовито да смо косили траву до новембра да би еконо-
мисали сено. И ето нам од лукавог саблазан – сазнала сам

да су ми на банкарску књижицу уплатили са закашњењем
за децу 15000 рубаља социјалне принадлежности, но са
старим пасошем ништа нису давали. У пасошном одеље-
њу обећали су ми дати сведочанство о идентитету, да би
добила те несрећне новце. А потом су ме просто слагали и
уместо папира о индетитету моје личности они су ми дали
пасош РФ. Ја сам га као „заражена“ узела и скинула дечи-
је паре са књижице. Након тога било ми је тако тешко на
души и произашло је нешто непоправљиво и почели су
да ми се одузимају три прста десне руке које сакупљам
да би се прекрстила. Потом ме је сва десна рука заболела
до самог лакта, а на корену шаке ми је израсла водена
чворуга. Посебно ми је било тешко ноћ да поднесем, нисам
знала шта ћу са руком, а било је тако пуно посла, крава се
отелила и требало је пет пута приносити теле на подој. До-
јила сам једну краву три пута, другу пет до осам пута на дан
452 са болном руком, а шта ми је чинити – то је био наш једни
приход у кући! Ето такве су ми муке биле. И онда по мило-
сти Божијој, мени поново пада у руке књига дечака Вјаче-
слава. Гледам на насловну страну књиге и са ње ме гледа
чисто и светло лице дечака Вјачеслава. Са таквом љубављу
је он мене само гледао! Молила сам га за помоћ: „Славик,
ти си чисто дете помоли се Господу за мене грешну. Испро-
си у Господа исцељење за мене грешну.“ Прочитала сам му
акатист и измучена недугом својим заспала сам. А књига

је била на јастуку поред мене. Не много сам задремала и
пробудила се и рука ме више не боли! Плакала сам потом
и благодарила Господу и Славику за чудесну помоћ. Ују-
тру сам позвонила сину и саопштила му своју радост! А
он мени поново: „Мени је баћушка казао да и враг помаже
да би одвукао од спасења.“ Но, шта да радим – остаје ми
једино да се помолим и да тражим уразумљење. Стала сам
у свети угао пред ликом Спаситеља и почела мислени раз-
говор са Њим, т.ј., знала сам да враг моје мисли не може
знати. Мислено сам се тако обратила Господу: „Господе
опрости ми, немоћној, недостојној, нећу да те наљутим но
покажи ми – на правилном сам путу верујући Славику или
сам се преварила? Помолила сам се у простоти, верова-
ла сам у промисао Божији и чекала. Прошло је неколико
дана... Неочекивано долазе мени парохијанке нашег храма
и са радошћу ми саопштавају да хоће да подаре нашој
породици поклон и ваде четири диска филма о Славику
(„Руски Анђео - дечак Вјачеслав“). Каква је то била радост!
Ето то је био одговор Господа на моје прозбе!
Пасош РФ са шестицама сам спалила и написала от-
каз у пасошно одељење. А болест ми је била послана - како
сам схватила за уразумљење, да би се ослонила на Господа
у свему, а не на вражију књижицу. Слава Богу за све!
Рећи ћу вам још о једном чуду које ми је било послано
од дечака Вјачеслава за утеху и укрепљење моје вере. То
се десило 2012. године, на почетку деветнаестогодишњице 453
блажене кончине дечака Вјачеслава. Решила сам да му на
дан кончине закажем панихиду (парастос). Сећам се да се
упокојио пет дана пре свог рођендана. Не знам како се то
десило, ја сам се преварила у времену за један дан. Ја ле-
жем увече 16. марта да спавам и планирала сам прекосу-
тра т.ј., 18. марта да закажем Славику панихиду (парастос).
Наступило је јутро 17. марта, видим у сну Славочку и слу-
шам како ми он својим нежним гласићем нешто говори...
На души ми је било тако радосно и будим се, видим 4
часа и 50 минута, јутро! Одмах ујутру сам позвала позна-
ницу да јој саопштим радост да сам видела у сну Славика,
а она ми говори да је данас 17. март - његов дан, а не сутра
како сам то погрешно мислила. И тако Славик ми је дошао
у сан и није ме заборавио и напоменуо ми - када је његов
празник, а не како сам ја мислила... Слава Богу за све!
Слава дечаку Вјачеславу за његову помоћ и молитве за
нас грешне!
Раба Божија Фотинија Шахова, 2013. год.
(с. Порецкое, Владимирска област)
454
РЕЋИ Ћ U о ТоМЕ ЦЕЛоМ СВЕТ U
Т о се десило код нас у храму. Дошла је моја пријатељица
Галина на клупу на којој су биле изложене разне пра-
вославне књиге у том броју и свети подвижници вере. По-
ред њих лежи и не велика књига о малом Славику. Како је

она почела да се гневи... Зашто ће нам овде толико књига?
Посебно о том детету! Он само људе плаши! Коме је она
драга...?
Излила је своје негодовање и отишла. Ујутру ми зво-
ни телефон, глас једва чујан, са стењањем да дођем да јој
помогнем, јер су је пребили... Питам је: „Ко те је пре-
био?“ Она одговара: „Беси“ (демони). Но размишљам,
другарица ми је, треба да одем... Када сам је видела, ужа-
снула сам се - сва је била у модрицама, руке модре, врат
модар... Неколико дана сам ишла да јој помажем и лечила
је, јер сам по струци медицински радник. И ево шта ми је
она казала. Ноћу је Галина уснила сан где види свете по-
ред њеног кревета који су иконописани у нашем храму и
почели су силно да је укоравају:
„Шта је теби урадио дечак? Зашто си га хулила, он је
био послан од Бога!“ А потом су јој приступили беси (демо-
ни) и почели да је бију и да се иживљавају и викали су на
њу: „Блудница, блудница!“ (Галина је у грађанском браку и
има дете и није венчана у цркви)
А потом је видела Матер Божију и чула речи: „За
свако своје дете постави свећу у цркви и четрдесет ноћи
читај Канон покајни и кажи ово свима, шта се теби деси-
ло, кажи о овоме целом свету.“
Ето ја сам испунила, по молби Галине написала
сам њено сведочење и укор који је добила од Бого-
455
родице.
Раба Божија Ана (Дњепропетровска област)
ваш славочка нам је
отворио очи
Д
рага наша Валентина Атанасјевна! Слава Богу, Слава!
И напокон сам села да напишем своје сведочење и до
мене је дошла слава о Слави и његовим речима. Чудним и
тајанственим путевима мој муж Владимир нашао је филм
о дечаку. Прво осећање после гледања филма – шок! По-
том ужас, паника и жеља да се каже свакоме. Потом иде
преврат у свему – у души, у срцу, у уму и мислима! Слава
Богу! Слава дечаку! Ниски и срдачни вам поклон Вален-
тина Атанасјевна! И баћушкама који су нас поучавали у
филму, тако би хтели са њима да поразговарамо да се ис-
поведимо. После добијања информације из филма, ми смо

свесно избацили телевизор. У нашем дому се појавио свети
угао са иконама. И чудним начином почела је да нам
долази неопходна информација о суштини ствари које нам
се дешавају.
Слава Богу! Слава дечаку! Ниски вам поклон! Молићу
се за вас, дај им Боже трпљења, рођена наша, издржљиво-
сти и ничега се не бојте!
Тек сада ми смо свесно кренули да предузимамо ко-
раке о отказивању од докумената са личним кодом и од-
ласку ближе Уралу (било је мисли и за Саров и Чусов-
скије горе), но све је воља Господа. Надам се на милост
Господа. Славочка стоји скупа са свим мојим иконама,
одштампала сам са интернета његову фотографију. Моји
другови су недавно били у Верхотуре и долазили су код
вас у Чебаркуљ али ви нисте били код куће а они су били
на гробу Славочке. Узели су и поклонили ми каменчиће.
456 Тако да је код мене велика радост – имам при себи светињу
дечака. Његови свети каменчићи леже заједно са иконома
Св. Сергија Радоњешког и Преп. Серафима Саровског.
Валентина Атанасјевна, заиста је истина да је Сла-
вочка нас све сабрао и дај Боже да нас још сабира!
Данас сам ишла на исповест у цркву, а тамо баћушка
млад. Почела сам своју исповест са покајањем о преступа-
њу саборне клетве и предаје цара Николаја другог Алек-
сандровича. А баћушка ме је тако укорио као девојчицу

из првог разреда. Од неочекиване реакције баћушке мени
је као камен у грлу стао, у очима сузе... Ја нисам дошла
њему - него Господу, у Дом Његов и Господу сам пришла...
Баћушка је потом узео мој лист са написаном исповешћу,
прочитао и питао ме про форме типа радим ли даље то или
не? Рекао ми да више не грешим и отпустио... Отишла сам
са исповести - ни жива, ни мртва. И рекла у души: „Госпо-
де, Ти си видео, ја сам Теби дошла и све што сам хтела да
ти кажем – нисам могла. Опрости мени и помилуј! Ти си
судија свих нас. Опрости баћушки и опрости мени.
Валентина Атанасјевна ја сам за поклон Славочки из-
везла икону Св. Сергија Радоњешког. Икону сам завршила,
а сама нисам размишљала да ће за такву простоту и бла-
годат на њој бити. Сутра ћу поћи да је освештам, а потом
ћу вам је послати. Само је главно да моја другарица има
вашу адресу у свесци записану. Када сам је питала да ми је
да – она је није могла наћи. Замислите?! Ја се следећи дан
враћам са исповести, а мени звони та другарица и каже ми
да је тражила и нашла вашу адресу! Слава Богу! Десило се
тако пошто сам се исповедила, одмах се адреса и нашла!
Значи примио је Славочка мој поклон! Слава Богу!
Стално мислим о Сибиру и о томе шта нас чека. Срце
се крвљу облива. Но, све је воља Божија. Молим се Госпо-
ду и Мајци Божијој за Сибир, да би колико толико про-
дужили време за Покајање народа! А време неповратно
тече. И рећи о томе ником не могу, јер наилазим на стену 457
неверја и безосећајности. Људи су стварно постали као
„зомби“ и као да спавају дубоким сном...
Ја и мој муж смо из Казахстана. Зато када смо дола-
зили овде у Томск, узели смо пасош РФ и ИНН. Када сам
се запослила – узела сам картицу пензионог фонда, родила
другу ћерку и узела социјалну принадлежност за њу. А сада
схватамо какав је то систем и зашто се он гради такав. Ви
сте нам са Славочком „очи отворили“. Ја сам са мужем
често разговарала о томе шта се дешава, зато што је све
око нас чудно, нешто ту није у реду... Све је постало јасно
да је све мрежа за „улов душа“... Прво је мој муж покушао
да објасни и разјасни својој мами, али се ништа на жалост
није десило. На наше жаљење код ње је „библија“ – Агни
јога (окултно учење Рериха). Болно је било слушати, неће
ми се ни да говорим о томе шта је она нама казала. Мојој
мами сам такође покушала да кажем, пажљиво, мало по
мало. Но и моја мама није схватила и рекла ми је да

ме је ударио „религиозни фанатизам“. На томе се наш
разговор и завршио и ништа јој више нисам говорила, то-
лико се молим за њих, за себе, за моју породицу и за мој
род. Схватам да ништа више не могу да учиним. Зато што
је то све под вољом Господа! Надам се на милост Његову!
Девојчица наша Славочку веома воли. Филм о њему
гледамо стално. Старија ћерка Анастасија која има осам
година, а млађа Таисија свега годину и три месеца. Но,
она воли иконе и оне леже све око ње, ако покушам да их
узмем са кревета креће хистерија... Не знам како правил-
но да поступам, требала би да се посаветујем са баћушком.
Ето тако матушка Валентина Атанасјевна, мало сам
вам казала о свом животу, опростите нама грешнима, ми
имамо једног дечака и ви сте нама једина. Ми вас веома
волимо. Ви сте тако добри када се смешите... Очи су ваше
мало тужне... Дај Боже да преживимо то страшно време
458 и да не предамо Бога. Човек је слаб и немоћан. Стално о
томе размишљам. Љубим вас јако, моја добра... Ниски вам
поклон из Томска! И да буде са свима нама Господ! Амин.
П.С. Ако буде воља Господа да дођемо на гроб дечака
Славочке. Веома би волела да посадим код његове ограде
липу и врбу! Ето то је моја сакривена машта.
Са љубављу и ниским поклоном ка вама –
Вера, Владимир, Анастасија и Таисија (г. Томск)

ЈА САМ ВЕоМА БЛАГоДАРНА СЛАВоЧКИ
С а великим уважавањем према вама и вашем супру-
гу Сергеју Вјачеславовичу пише вам р. Б. Валентина.
Случајно или не, јер ништа случајно не бива, купила сам
књигу о вашем сину „Бог говори Својим изабраницима“.
Одмах сам поверовала свему што је написано, Вјачеслав
је за мене свети, ја му се молим и његова фотографија је за
мене - икона.
Ја сам из Русије, удала сам се за Украјинца и одавно
живим у Харкову. Живот није лак као и већини људи. Ћер-
ка јединица нам је умрла са 27 година, а пре тога је две
године страдала од напада нечистог духа. Представила се
као девственица. Мој Супруг је умро прошле године на
Св. Јована Крститеља (20 јануара). Сећам се тог дана је
био такав мраз, минус 25 степени, а сутрадан се темпера-
тура спустила и било је минус 10 и вејавице није било тако
да смо могли сахранити мог мужа, умрлог од саркома.
Треба рећи да сам веома благодарна Славочки! На
један моменат видела сам га поред постеље умирућег
супруга! Молила сам Славочку да му олакша болове и да
му да јасност ума до краја, а што је и било по молитвама
Славочке Богу. Супруг је храбро срео анђела смрти. Зва-
ла сам баћушку, који га ј е помазао, исповедио и приче-
стио. А када је анђео смрти пререзао нит његовог говора 459
и тада на удивљење, гледао ме је разумно, ја сам му поста-
вљала питања он ми је очима одговарао и то: ако би очима
зажмурио значи „да“ а ако би гледао са стране то значи
„не“. И ја га питам: „Шта видиш? Вероватно имаш виђе-
ње или шта ти показују, он је зажмурио очима и подигао
руку на врх и рекао: „Царство Небеско!“ Кончина мужа је
била православна. Богу сам захвална на свему. Размишља-
ла сам, значи Њему је тако угодно да узме њега пре мене
и ту љубљену душу мог супруга приносим - Теби Господе!
Ја вас веома разумем како је тешко изгубити душу љу-
бљеног свога, а утеха је толико у Богу. Благодарим вас за
Славика, ви сте заједно са њим носили труд и тешкоћу жи-
вота и како је говорио
Славик: „Што више страдања овде – више је радости
на Небу.“ Дај Боже, велику и безмерну радост на Небу! Ево
ја вам пишем и плачем за вас и за себе. Изгубивши једину
скромну ћерку мени је тако тешко, а вама је много теже

јер Славик није био обично дете – већ посланик Божији.
За благодарност Славику и вама, написала сам акатист и
молитву дечаку Вјачеславу, послала бих вам и раније, али
сам чекала благослов свештеника више од месец дана. Код
нас у нашем храму продају књигу о Славику. Вероватно
су прочитали до упозорења Славика да не треба узимати
масонске пасоше који нам се предлажу. Ми се јављамо
„отказивачима“ од личних кодова. Наш нови „православ-
ни“ председник и његови депутати су смислили да људима
уместо имена - дају број. У складу са Уставом РФ закон
нема обратне силе, како су они настројени према Еуроса-
везу - наш Устав је згажен.
Ако је могуће Валентина Атанасјевна, да нам поша-
љете један или два каменчића са гроба дечака Славочке
бићу вам много благодарна или нову књигу о њему...
Још ћу вам казати како ми је Славик помогао. Била
460 сам на гробу свог мужа када су постављали мермерни
крст, ограду, сто и по испуњењу моје наруџбине они су
отишли и остала сам на гробљу сама. Била сам тамо неко
време и онда сам се спремала да кренем кући. Код мене је
остао део пара од којих сам платила радницима за помену-
ти посао и видим како ме посматрају два младића. И они
су сишли, нешто су разговарали и приближили су ми
се. Ја сам се правила да их не примећујем и видим они
гледају на све стране да ли има још неког на гробљу. Схва-

тила сам да се мени „добро не пише“ од њих и почела
сам да се молим Славику за помоћ. И око мене неочеки-
вано се појављује баћушка - он је био сам и обучен у своју
мантију. Пита ме шта радим, ја му кажем да чекам помоћ
и показујем очима на те младе људе који су сада стали,
гледају на нас и чекају. Замолила сам га да седне самном
на клупу, док они не оду. Ми смо поразговарали и видимо
да они већ виде да не могу ништа да ураде, окренули се и
отишли са гробља. Ето како ми је помогао Славочка. До
виђења. Желим вам од Господа здравље, благослов и сваку
мудрост за спасење. Мир вам и спасење.
Са уважавањем раба Божија Валентина.
Денисенко Валентина, 2011. год.
(Харковска об. Украјина)
ГоСПоД МЕ ЈЕ ИСЦЕЛИо По
МоЛИТВАМА СЛАВоЧКЕ
Г осподе благослови! О дечаку Вјачеславу Крашенинико-
ву сам први пут чула 2014. године, када сам на Пасху
ишла у Дивјејево. Тамо сам живела у стану и када су веру-
јући чули да сам дошла из Челабинска, одмах су се бацили
на мене са питањима: „Код вас је у војном градићу живео
мали дечак Славик, о њему је књига изашла? Он је гово-
рио о последњим временима, а где је тај војни градић?“ 461
Назив града где је живео Славик они нису знали и дали су
ми задатак да по доласку кући нађем адресу његовог гро-
бља. Дошавши у Челабинск, ја грешна одмах сам отишла у
храм Божији свештенику, који ме је благословио да идем у
Дивјејево. Почела сам да се распитујем за Славика и да ли
он зна адресу његовог гробља? Рекла сам му да хоће покло-
ници из Дивјејева да дођу да се поклоне његовом гробу и да
писма од сестара треба да предам мами Славика. До данас
памтим како се изменило лице свештеника, када сам га
питала за Славика (Господе опрости ми, нисам хтела да га
разгневим). Свештеник је потом почео да ми говори: „Њега
поштују као светог, а он није свети...“ Адресу он не зна и
нити је хоће знати, окренуо се и отишао... У црквеним про-
давницама су ми такође рекли да баћушке не благослове
да се чита књига о њему и његовим пророштвима. По-
сле дугих ходања по челабинским храмовима и црквеним

продавницама, на крају сам сазнала од једне жене адресу
гроба дечака Вјачеслава, јер је та жена ишла на гроб
дечака и ја сам напокон добила тражену адресу. Још би
хтела да прочитам књигу о Славику, но у Челабинску у то
време није се могла купити а ни доставити. 15. јуна 2004.
године поново сам пошла баћушки Серафиму Саровском у
Дивјејево, сада са адресом. У Дивјејеву у то време верујући
су сами почели да преписују и да предају из руке у руку
књигу о Славочки и тамо сам је и прочитала. Када сам
се вратила кући, опет сам добила задатак од мојих дивје-
јевских сестара да им пошаљем каменчиће и земљицу са
гроба дечака Вјачеслава. Треба рећи да у то време није било
ни акатиста, а ни молитава дечаку Вјачеславу и верујући су
се својим речима обраћали дечаку за помоћ и дешавала су
се чуда и исцељења. Ево неколико од њих:
Спремали смо се за празник Рођења Христовог у Ди-
462 вјејеву и у свом стану сам осетила благоуханије, при чему
оно није било свуда него само тамо у соби где су иконе.
Благоуханије (мирис) је било присутно три цела дана и
било је тако силно да то не могу да опишем. Не сећам се у
који дан, идем по соби, где ми се налазе иконе и видим
да на столу који се налази испод икона лежи новчаница и
из ње је ишло такво благоуханије. Она је била без икаквих
холограма, али оно што сам молила Славочку јесте да ми
помогне материјално да одем до Дивјејева. Ево помоћ је и

дошла. Новчаницу сам сачувала и понела са собом у Ди-
вјејево, у дом схимонахиње Маргарите.
Хоћу да опишем стално и чудесно исцељење на гро-
бу дечака Вјачеслава. Био је јун месец 2006. године када
ме је ујео паук, а његове пипке је моја комшиница вадила
из коже равних 40 минута и од уједа паука ми се поди-
гла температура. Сваки дан сам мазала болно место све-
тим уљем и рана је зарасла. Но када сам подигла леву руку,
таква бол ме је ухватила у пределу леђа и бацила сам се
на под од бола, текао је зној са лица и сузе истовремено и
помучила сам се целих месец дана од тога. У то време су
ме позвале сестре из Дивјејева и опет су ме молиле да им
пошаљем каменчиће и земљицу са гроба дечака Вјачесла-
ва. Отишла сам тако болна на гроб дечака Вјачеслава и
почела сам да му се молим на коленима - да ми помогне.
Окончавши молитву ја сам ставила на језик неколико зрна
свеже земље (на гробу дечака је увек свежа земља) и одмах
лако подигла своју леву руку! Где је нестала несносна бол
при кретању? Било ми је тако лако као да болове никада
нисам ни имала... Тако ме је Господ моментално излечио
по молитвама Славочке. Још Славочка веома добро лечи
очи. Од како сам кренула да идем на његов гроб – скинула
сам наочаре за вид.
Славочку веома поштују верујући, не само у Дивјеје-
ву но и у Кијеву, Почајеву, на Атосу и у Јерусалиму - и
тамо смо све слали каменчиће са гроба дечака. У Кијеву је- 463
дан каменчић су монахиње разбиле да би поделиле свим
сестрама, тако им је драга и неопходна светиња. Ми
грешни људи болести нећемо и молити се нама је тешко
– зато и молимо Славочку за помоћ и воду са његовим ка-
менчићима држимо код својих кућа за оздрављење. Каква
је само брза помоћ од Господа, по молитвама Славочке.
Дошли смо поново на јесен на гроб дечака Вјачеслава.
Затим смо отишли у војни градић где је он живео. Поседели
смо мало на место „Кулинари“ где је он куповао са мамом
својом пециво. Потом смо пошли на железничку станицу
– време је било за одлазак. Док смо чекали воз, видим
преко пута на платформи да воз управо креће, а једна жена
није успела да уђе – и она трчи за возом чује се цокот шти-
кли. Жао ми је било те жене, ми смо са сестрама почели да
призивамо Славочкину помоћ: „ Славочка, заустави воз!
Господе помози!“ И тај воз се зауставља на моменат и та

жена је поскочила и ушла у вагон и воз је поново кренуо.
Ето трамвај неће да стане због једног путника који се није
укрцао, а тада је воз стао... Чудеса и то каква!
Раба Божија Софија (град Челабинск)
464
ТоЛИКо Ч UДЕСНИХ ИСЦЕЉЕЊА
U важена Валентина Атанасјевна, пре годину дана, на

дан упокојења вашег сина дечака Вјачеслава, са прија-
тељицом сам дошла на његов гроб. Ми смо тако задовољни

што смо могли да вас видимо и послушамо, а ваш муж
Сергеј Вјачеславович ми је помогао да донесем тешку
торбу до гроба дечака. Спаси га Господе! Помоћ од дечака
смо добили већ на чебаркуљској станици при одласку на-
шем дому. Када смо ујутру седели на станици код мене је
био спазам коре великог мозга и због тога ме је заболела
глава, а сестру са којом сам ишла је страшно заболео сто-
мак јер је носила тешку торбу, стомак је „кидао“ од боли...
И тада смо први пут ставиле Славочкине светиње на болна
места... И одмах су сви симптоми болести ишчезли. Нарав-
но да смо молили дечака Вјачеслава да нам помогне, но ни-
смо очекивали да помоћ дође тако брзо. Задивили смо се
и радовали, да нас је Господ чуо, по молитвама дечака нам
је одмах помогао. Када смо се вратили кући у Тјумењ, по-
клонили смо неким блиским људима књигу о дечаку Вја-
чеславу и филм „Руски анђео“, дали каменчиће и по мало
земљице са његовог гроба и научили их како да је користе.
И толико се чудесних исцељења десило код људи! Слава
Богу! Постараћу се да набројим неке од њих које памтим.
Дошавши из Чебаркуља, мој рођени брат се „гасио на
очи“, а била је сумња код лекара да има рак желуца. Када
сам се вратила кући почели смо да стављамо светиње на
болесног брата. Он у то време није ходао – толико је био
онемоћао. У време прегледа онколог је напипао на же-
луцу тумор након чега је мој брат пао у несвест и одмах
су га одвели у стационар. Хемоглобин у крви му је био 465
крајње низак, имао је низак притисак и био му је угрожен
живот. У стационару су брату покушали да подигну ниво
хемоглобина у крви и да му притисак доведу у нормалу, но
да даље испитују стање у вези рака желуца они су одбили.
Брат је у болници лежао 12 дана. За то време ја сам му
доносила у собу каменчиће и свету воду освећену на гробу
дечака Вјачеслава. Брат је гутљајима пио воду у којој је
била земљица, потом је прислањао каменчић на стомак
и молио је дечака Вјачеслава за помоћ. Још до болнице
прочитао је књигу „Богом послани“. Мој брат је потом ту
књигу прислањао на област стомака, истина бојао се да
га не виде лекари. Први пут је сазнао своје грехове, како
је могао он се исповедао и причестио. И на очиглед свих
почео је да се поправља. Престао је прво да га боли стомак,
притисак се нормализовао и могао је да устане. На моје ин-
стистирање они су кренули да му узимају анализе везане за
установљење рака желуца. И када се завршило тих 12 дана

лечења у стационару, показало се да он нема рак! Сви ренд-
генски снимци су били добри. Како смо били само срећни
због тога! Брата су одмах отпустили кући и он је почео да
помаже жени по домаћинству (они живе у селу, имају неко-
лико крава, телад и кокошке). Њему је 72 године, низак је
и мршав и носи тешка ведра са водом за животиње. Зар
то није чудо? Његовом сину је сада 40 година и он такав
напор физички тешко издржава... И ето прошло је целих
годину дана како се са мојим братом десило такво чудо, по
молитвама Славочке.
М
оја ћерка је имала грип, који се завршио са анги-
ном (али без гноја). Ноћу се она буди и не може да
дише. Показало се да је добила оток на левој страни врата
и лимфне жлезде су јој се увећале. Онда сам се сетила да
466
имам светиње од светог дечака Вјачеслава и брзо сам дала
ћерки да попије једну чајну кашику светог уља освећеног
на гробу дечака Вјачеслава. Затим сам је крстообразно на-
мазала по врату тим светим уљем, а онда сам упалила
кандило пред иконом светог дечака Вјачеслава и почела
да се молим. За сваки случај звала сам хитну помоћ да би
ћерку одвезли у стационар, т.ј., врло сам се уплашила за њу
и њено стање. За 30 минута хитна помоћ је дошла но оток је

у међувремену спао, стање ћеркино је било лакше и она је
почела лакше да дише. Хитна помоћ је отишла без ћерке не
указавши јој никакву помоћ. Помоћ јој је дошла али свише!
С ветиње дечака Вјачеслава врло брзо скидају разли-

читу бол. Мој тринаестогодишњи кумић, ишавши по
стану запео је ногом за врата и јако је ударио, стопало је
отекло и образовао се хематом. Од јаког бола није могао да
хода. То се десило код мене, одмах сам му намазала свету
воду са земљицом и привезала му каменчић са гроба де-
чака на стопало. Буквално првих минута бол код кумића
је почео да се смањује и кроз час или два он је већ ишао,
но још са повезом око ноге. Ујутру смо видели да је оток
спао, ни модрица није остала – све је прошло! Слава Богу
и хвала дечаку Вјачеславу!
Н едавно, два месеца уназад, живела сам неколико дана

при манастиру, на благодатном месту (Јарославска
област). Дала сам једној православној жени бочицу са
освећеним уљем на гробу дечака Вјачеслава, већи камен-
чић и мало земљице. Научила је како да се користи свети-
њом од дечака. Она је већ знала о њему, прочитала је књигу, 467
но није имала од њега светиње. Дала сам тој жени светиње
и отишла. И буквално одмах чим сам отишла, тој жени је
пала на ногу тешка цигла са цементом у себи, па је иначе
била тежа него што би била сама цигла. Како јој није било
разбијено стопало, једини Бог то зна. Од јаког бола она
је узела бочицу са светим уљем дечака и не гледајући
на ногу бојала се да је погледа, узела је своју марамицу на
коју је натопила свето уље и почела да помазује стопало.
Са сузама је почела да се моли дечаку Вјачеславу, бол је
утихнула и следећег дана, бол је сасвим нестала! Чак ни
модрице није било! Зачуђујуће!
Ј една моја познаница, која је имала ударац по кичми

и грудној кости са леве и десне стране, од боли није
могла да лежи, чак и да дише било јој је тешко. Позвала ме

је и замолила да је научим да се користи светињама дечака
Вјачеслава. Књигу о дечаку је недавно прочитала, но како
да се користи светињама није знала и замолила ме је за по-
моћ. Дошла сам код ње, намазала сам јој болну кичму и
грудну кост са обе стране светом водом и земљицом са
гроба дечака и прислонила сам каменчић на болно место.
И док сам била код ње – бол у грудима је престала, кичма
је још мало болела и она је могла земни поклон да начини
пред иконом Господа Исуса Христа! И ево, пре пола сата
није могла да се покрене, а не да се наклони и поклоне да
начини! Ето, како јој је помогао дечак Вјачеслав!
К
од мене је тешка болест у области срца, стално сам је
осећала, некада је била бол и трпела сам протеклих
годину дана. Затим су ми пронашли и аритмију. На ЕКГ - у
468 се све потврдило. Решила сам потом да се лечим светиња-
ма дечака Вјачеслава и прислонила каменчић у пределу
срца. У почетку сам осећала силан свраб под каменчићем.
На кожи се појавио црвени осип који сам испирала јодом.
И каменчић сам и даље држала при себи. Прошло је мало
времена и свраб је прошао, срце ме више не боли, не мучи
ме више да не могу да спавам, односно сада спавам на
левом боку. Аритмија је прошла, а каменчић дечака Вјаче-
слава стално користим при лечењу. Слава Богу!

о тишли смо на источник у Чимејево, Курганска област,
зашто сам са собом узела боцу са св. уљем дечака, не
знам, до тада се нисам користила светињом. И десило се
тако, када сам се потопила три пута у свети источник нисам
успела своје колено да подигнем а степениште на источ-
нику је било од масивног дрвета и тако сам свом силом
ударила о то степениште својим коленом, тачније чашицом
колена. Бол је била јака. На источнику сам остала послед-
ња, сви су отишли и почело је да се смркава. Оток колена
се увећао и бол је постала јача. Себи сам тада у мислима већ
представила да од удара чашице колена морам на неизбе-
жну операцију а може бити и инвалидност... А онда сам се
сетила да сам понела св. уље са гроба дечака Вјачеслава и
почела тим уљем да крстообразно мажем отекло колено и
буквално те исте минуте бол је кренула да се утишава. Кроз
пола сата, када смо стигли кући, бол више нисам осећала,
осим велика црвена у облику полумесеца масница која је
стајала око пола месеца подсећајући ме на то.
Н едавно пред саму зиму, дошао нам је син у госте. Како

је журио обилно се ознојио и како нам је рекао да га
је продувао ветар. Дошавши у госте, ујутру се пробудивши, 469
није могао да устане од бола у крстима. Други пут сам узе-
ла св. воду дечака Вјачеслава, утрљала је у његова крста и
потом направила компресу (завој). Када сам открила завој
образовала се црвена опекотина. Са чим да скинем ту опе-
котину? Онда сам сину намазала св. уљем дечака - боле-
сна крста са свом том опекотином, али му нисам казала
шта сам му намазала - јер он није оцрковљен. После тога
син је још мало лежао, потом видим сво црвенило је про-
шло, а опекотина је нестала. Бол у крстима је нестала као
да је није ни било – син се задивио рекавши, што му раније
нисам то исто мазала да би га тако брзо прошла бол од јед-
ног мазања... Син се заинтересовао са чим сам му мазала
крста и од чега је све тако брзо прошло...? Но ја му нисам
казала бојећи се да он не сагреши речима и да се не понесе
према томе са вером.
Ј
ош један задивљујући случај. Дошавши кући са гроба
дечака Вјачеслава, а то је било прошле године ја сам
прочитала о њему књигу „Богом послани“, коју сам донела
са собом. На дан рођења дечака Вјачеслава 22. марта по
новом календару, ја сам му први пут прочитала акатист.
Запалила сам свећу, поставила је у свећњак у светом углу
и почела да читам акатист. Читала сам пажљиво и нисам
журила, а нисам ни једанпут погледала у свећу како она
гори. Када сам прочитала акатист видела сам да је из свећ-
њака ишао широки равни путић растопљеног воска од изго-
реле свеће а восак је дошао до папирне иконе са Распећем
Господа Исуса Христа. И тако равно, широко и право је
тај восак истекао и дошао до иконе Распећа Господа Исуса
Христа, била сам задивљена виђеним. Тако нешто нисам
до сада видела... Знам како се топе свеће, али ово је било
потпуно необично. Ето још једног малог чуда испред мојих
470
очију које ћу вам уважена Валентина Атанасјевна послати -
јер сам фотографисала то чудо.
Нека вас чува Господ, вас и вашег супруга Сергеја Вја-
чеславовича, као и вашег сина Константина и његову по-
родицу, а такође и све ваше помоћнице и све православне
хришћане.
Са уважавањем и љубављу у Христу.
Раба Божија Тамара, 2012. год. (г. Тјумењ)

СВЕДоЧЕЊА ХоДоЧАСНИКА
С лава дечаку Вјачеславу! Мене зову Ираида, дошла
сам из Краснојарског краја на гроб дечака Вјачеслава
и хоћу да вам кажем како се мени јавио дечак Вјачеслав.
Лета 2011. године, била сам у гостима код моје деце и оче-
кујући да се они врате, мало сам прилегла на кауч и задре-
мала. Не знам колико сам тако спавала, но одједном сам се
пробудила са осећајем - да ме неко посматра. Отворила сам
очи и видим - испред мене стоји дечак! Ја сам потом села
на кревет и питам: „Шта, већ сте стигли?“ А дечак стоји,
смеши се, власи су му тако светле, таласасте и спуштају се
до рамена, очи велике, смеши ми се и уопште, сав је био
светао... А онда сам већ дошла себи и питам га: „Дечаче,
ко је тебе довезао? Како си ти овде дошао?“ А он и даље
ћути и смеши ми се... Када сам устала побегао је у спаваћу
собу, кренула сам за њим и погледам а тамо нема никога?!
Нигде га нема, у дому тишина... Прошло је мало времена,
стижу деца и ја им говорим да су мени „кров скинули“. У
храму сам такође питала... ко би то могао мени да се јави?!
Нико није могао да ми одговори. Но, свеједно, размишљала
сам и покушала да схватим – зашто је он дошао мени?
Не задуго од тога, једна од парохијанки ми је дала да
прочитам књигу о дечаку Вјачеславу који се родио на Ура- 471
лу и казала ми је понешто о њему, ја сам књигу узела не
поневши се озбиљно према ономе што сам чула од те паро-
хијанке и помислила: шта ли све пишу данас? Ставила је у
ормарић и заборавила је... Прошла је цела година и насту-
пило је лето 2012. године. Поново сам се срела са парохи-
јанком која ми је дала књигу о дечаку Вјачеславу и питала
ме да ли сам је прочитала, када сам одговорила негативно,
она ми је рекла да ће доћи код мене да узме књигу. И тек
онда сам се сетила да сам је заправо заборавила читати...
Дошла сам из храма узела сам књигу и почела да је читам.
За време читања срце ми је подскакивало, шта је тамо
написано о том дечаку... Ископирала сам молитву дечаку
Вјачеславу и почела сваки дан да му се молим. Срце ми
се тако борило, а разум говори: иди њему, поклони му се и
помоли му се! И дала сам обећање – обавезно ћу отићи!
Пред полазак сам отишла баћушки на исповест и ка-
зала му да не могу, а да не пођем. Он ме је благословио да

одем на гроб дечака Вјачеслава. Тако сам и дошла на гроб
дечака Вјачеслава, дошла сам на његову Часовну (капелу),
ушла унутра погледала на његову икону на споменику и
одмах сам сазнала ко је дечак који ми се јавио и са којим
сам разговарала... И још сам видела његову маму Вален-
тину Атанасјевну и тату Сергеја Вјачеславовича. Ја сам
тако желела да их видим и Господ ме је услишио. Са Бо-
жијом помоћи добила сам снагу и утврдила сам се у вери.
Благодарим Господу Исусу Христу, што сам по Ње-
говом милосрђу посетила гроб благословеног дечака Вја-
чеслава! Дај Господе његовим родитељима добро здравље
и дуг животни век! Слава Теби благословени дечаче Вјаче-
славе! Алилуја, алилуја, алилуја!
Раба Божија Ираида, 2012. год. (г.Краснојарск)
472
П ише вам ходочасница на гробу дечака Вјачеслава – р.
Б. Јелена. Сведочим о исцељењу мог унука Саве од
тешког аутизма (он је од стране некога био јако уплашен).
Први пут сам дошла на гроб дечака Вјачеслава 2009. годи-
не, после Крсног хода у част Царских Великомученика. Ве-
ома сам молила помоћ за мог унука, до тада сам се молила
и на другим светим местима, но исцељење се није десило.
Када сам дошла од дечака Вјачеслава кући у Москву, унук

је проговорио! Слава Богу за све! Благодарим предивном
дечаку Вјачеславу за његову помоћ и молитве пред пре-
столом Божијим за нас грешне!
Пребилова Јелена, 2011. год. (г.Москва)
М и већ други пут долазимо на гроб дечака Вјачеслава

и хоћемо да испричамо о чуду које нам је послао
дечак кроз каменчиће са његовог гроба. Ми већ седам го-
дина живимо на селу. Испод прозора нам се налази бунар,
но за све ове године нисмо пили воду из њега јер је било не-
могуће, вода је имала непријатан укус, а на површини воде
је била плесан, а тог пролећа су се подигле подземне воде и
вода је била црвене боје, замућена и нечиста. Вративши се
од дечака Вјачеслава, бацили смо у бунар два каменчића
са гроба дечака са надом на помоћ светог дечака. Недељу
дана нисмо узимали воду а кроз недељу дана је из бунара
пошла чиста, прозрачна вода. И што нас је више од све-
га поразило је то како се изменио њен укус! Укус је био
кристалне чистоте! Од тог времена ми пијемо ту воду, чу-
вамо је свакодневно пунећи флашу од три литра са водом
и ставили смо у њу и парче сребра. Слава праведницима
Божијим.
Рабе Божије Николај и Галина
(2012. год. с. Зеленоборское, Курганска об.)
473
П
ише вам р. Б. Татјана. Сведочим о томе да ми је де-
чак Вјачеслав помогао при покајању, после гледања
филма о њему - он ме је излечио! Наиме, када сам гледа-
ла филм о дечаку Вјачеславу мени се у стомаку појавио
осећај малених нити које су се протезале у пределу мог
стомака, а затим је наступило осећање лакоће и осетила
сам да су тамне флеке унутар мене почеле да ишчеза-
вају. То лагано убадање унутар мог стомака понављало се
и касније кроз неколико недеља. Циста коју сам имала у
стомаку како сам после сазнала на прегледу - се распукла.
Ето тако ме је исцелио дечак Вјачеслав. Он ми помаже и у
учењу и на испитима.
Хоћу још да вам кажем о томе да дуго нисам ишла на

исповест. Када сам погледала филм о дечаку Вјачеславу,
почела сам да се сећам својих грехова, чак и те које не
би никада споменула. Чак и ноћу сам се будила и запи-
сивала грехе које треба да исповедим. То се продужавало
неколико дана и ноћи. Дошло ми је јако покајање и када
сам се сетила свих грехова, како сам се силно уплашила.
Седела сам и питала се: како ћу сада са свим овим да одем
на исповест? А када сам помислила о дечаку - слушам уну-
тар себе гласић анђелски такав, који ми говори: „Иди, иди,
иди!“ (потом сам се сетила да је матушка дечака рекла да
је Славочка све понављао по три пута) То је било поразно
осећање! Не могу о свему овде отворено да кажем, казаћу
само о томе да ме је потом дечак Вјачеслав позвао себи на
гроб и рекао ми да узмем земљицу и каменчиће и да ће ме
он још лечити. Но, само да обавезно одем на његов гроб.
И по милости Божијој, ја сада стојим крај његовог гроба!
Слава Богу! Врло често молим дечака за помоћ. Ако му се
474
од све душе обратим он ми врло брзо помогне и врло јасно
осећам - да је дечак поред мене. Немогуће је описати то
речима... Та чудеса која су се десила самном по молитвама
дечака Вјачеслава, то је све на души.
р. Б. Татјана, 2012. год.
РЕЋИ Ћ U о ЧUД U...

Ј есени прошле године са болесним Анатолијем, ћерком
и духовном сестром Ирином, били смо на гробу дечака
Вјачеслава. Када смо му читали акатист сви смо имали
исти осећај да се кандило упалило над његовим гробом, а
после читања се угасило, ето тако је код нас био необичан
осећај.
Рећи ћу вам о чуду које је учинио дечак Вјачеслав,
чији сам сведок била сама. Напомињем да је после не-
ког времена, после мог доласка на гроб дечака дошла и
моја сестра са сином такође и донела ми је малу икону
дечака са гроба. Код мене у кући је икона Иверске Мајке
Божије која је била исечена са ножем (у пределу врата) и
поставила сам икону дечака Вјачеслава наспрам те ико-
не. Прошла је недеља и ја сам приметила да су ране на
икони Мајке Божије зарасле! На местима рана остала је
просто бела флека! Читала сам у православној литератури
да иконе могу да се самообнављају, но овако нешто сам
видела први пут. Ето тако је чудо са иконом начинио де-
чак Вјачеслав.
У октобру прошле године Славику је ишла и моја мама
којој је 77 година и ја сам се плашила како ће поднети пут.
Она је о Славику читала пет година уназад и врло се обра-
довала када је знала да може њему да иде. У путу је прошла
добро.
У новембру месецу мама је легла у болницу јер је има- 475
ла срчани удар. И док је она лежала (и до срчаног удара) у
заједничкој соби лежала је једна жена која јој је све рекла о
Славочки и давала је људима који желе да прочитају књигу
о њему. Неким болесним људима она је давала каменчиће
од дечака, да би се зауставио силан кашаљ и каменчићи
су помогли! Када се мами десио срчани удар и када су
је пребацили у реанимационо одељење, моја сестра је
однела мами каменчић и иконицу дечака и замолила ре-
анимациону сестру да јој стави светиње под јастук. Недељу
дана је мама била у реанимацији, а затим су је опет пре-
вели у обичну болничку собу. Она је каменчиће привезала
на главу и пила настолну воду у којој су били каменчићи
дечака. И мама је почела да се опоравља, сама иде у цркву
проблеми са њом практично више не постоје. Ето такво
смо дивно чудо доживели од Славика!
Још ћу да вам кажем о томе како је мени Славик по-
могао. Мене је јако болело срце и у јануару месецу сам

још добила и запаљење плућа. Рендген је показао да је срце
у лошем стању и тешко сам дисала. Почела сам да носим
Славочкин камен на груди и свакодневно сам читала де-
чаку тропар и молитву... И нисам ни приметила како је
тешко дисање прошло. Ето таква је брза помоћ од дечака
Вјачеслава!
Благодарим Господу за то што нам је даровао тако див-
ног помоћника – дечака Вјачеслава. Слава Богу за све!
Са уважавањем, раба Божија Наталија,
2011. год. (г. Оренбург)
ЈА Ћ U ТЕ ПРоВЕСТИ КРоЗ
МИТАРСТВА
476 П
оздрављам вас драги и уважени људи, Валентина Ата-
насјевна и помоћници вашој Нини Анатољевној. Са
огромним сибирским поздравом пише вам Раиса Залотар-
јова. Ваше писмо сам добила и дубоко вам благодарим за
пошиљку и молим за опроштај. Када је мој син Гена био
још жив, ми смо добили вашу пошиљку. Сећам се како
је тада већ Гена лежао непокретан, одмах сам прочитала
ваше писмо и радила сам тако како сте ме посаветовали.
Каменчић од дечака сам дала Гени у леву руку и њему је већ
било лакше. Он је почео поново да спава, а када се будио

показивала сам му књигу о вашем сину Славочки. Вален-
тина Атанасјевна, Гена ми је тада рекао да су очи у вашег
сина Славочке – неземаљске! И потом ми је Гена испри-
чао свој сан: „Мама, сањам страшне снове, како мене отац
грли и љуби и зове ме себи.“ Гени је отац умро и схватила
сам да му је тај сан - пред смрт. Потом ми је рекао да је
у сну видео дечака Славочку који му је рекао: „Не бој се
дедице, умрећеш 4. децембра и ја ћу те провести кроз
сва митарства. Умрећеш у сну“- рекао је Славочка – „мама
твоја неће приметити твоју кончину - јер ће заспати“. Тако
је и било, Гена је умро 4. децембра ноћу, а ту ноћ сам чврсто
заспала и устала у 4 сата ујутру... Гена је већ умро.
Драга Валентина Атанасјевна, само ви можете мене
да схватите – како је тешко сахранити своје дете у било
ком узрасту да су. Сада живим сама и никога немам више
на беломе свету. Проживела сам живот, сахранила мужа
и оба сина. Гену је сахранила војна команда. Гроб је био
од цинка, били су лекари и измерили су радијацију, а гроб
су ископали три метара у дубину. Гени су пронашли велику
дозу радијације, ко би се осмелио да пита војне начелни-
ке, где је то Гена добио? Но по њиховим речима он је био
на Бајконуре и тамо је имао директан додир са ракетама.
Војници су те несрећне ракете чистили, а заштитне одеће
није било на њима. Ето тако се наша земља „брине“ о сво-
јим синовима. Гена је дао такав завет и ставио је потпис
на то и 20 година је ћутао после тога када је сазнао да је 477
озрачен. Гена је дуго боловао, а лекари нису хтели да при-
знају да је озрачен.
Валентина Атанасјевна, пред смрт ја сам Гени дала у
руку каменчић од дечака Вјачеслава. Гена га је тако чврсто
држао у руци, да му тај каменчић нису могли узети из
руке, те је тако са њим и сахрањен - са светим каменом од
вашег сина Славочке.
У нашем селу Славочку признају Светим руским де-
чаком. Недавно су ме болеле очи, срасли су ми капци по
углу очију и нисам имала могућност периферног вида. А
када сам почела воду у којој су били каменчићи Славоч-
кини да укапавам у очи – ако хоћете верујте, или не
- моје очи су се у потпуности отвориле и више нисам има-
ла проблема са њима. Хвала вам Валентина Атанасјевна и
вама и Нини Анатољевној такође хвала. Нек вам да Господ
здравља и свима вашим рођенима. Пишем вам Валентина
Атанасјевна и чини ми се као да са вама разговарам на

тај начин и буде ми мало лакше. Места себи не налазим.
Ето мислила сам да родим децу зарад своје старости,
тако сам размишљала са мојим мужем Иваном да ће нам
наша деца бити потпора у старости, а десило се тако... Но,
свеједно хоћу да вам кажем да се Господа никада нећу од-
рећи ма какав живот да буде и ма како ми тешко било. А
вашу књигу сам Валентина Атанасјевна већ неколико пута
прочитала и увек ми се хоће да је поново и поново читам
и Гена је успео да је прочита. Он је врло пажљиво слушао
када сам му читала. Сваки дан је пио воду са каменчићем
Славочкиним у њој и када је попије умири се а укус јој је
некако слаткаст – и она има неку арому. Таблете валери-
јана ми не помажу јер ме глава веома боли, али ми вода
са каменчићима Славочкиним - врло помаже! Хвала вам
Валентина Атанасјевна и Нина. Земљицу са гроба дечака
не отварам само је приносим срцу и мараму која је осве-
478 ћена на гробу дечака такође приносим болним местима
и веома ми и то помаже. А један каменчић од дечака сам
зашила у малену торбицу и стављам је у кошуљу коју
носим за заштиту од врачара. Њих је врло много сада. И
руже од дечака сам залила са уљем из кандила и њиме
мажем руку и врло ми помаже. Ваш син Славочка ми
помаже и после своје смрти. Ви сте родили светог дечака
за Русију, сибирског дечака, но, он је тако мало поживео
зато што људи, како је Славочка рекао - веома грде Бога.

А онда сам помислила тако: ако би сада Господ Исус Хри-
стос поново био на земљи – људи Га опет не би примили
и опет би га распели. Врло је неспокојан и жесток живот
сада. Сада убити човека или дете ништа не кошта и савест
их не глође. И нашег Анђела Славочку такође грде. Но,
зашто то раде? Добро ако прости људи не верују у светост
дечака Славочке, а зашто не верују свештеници, црквени
људи? Како онда треба да се понашају прости људи, гледа-
јући на баћушке?
Код нас у кући Валентина Атанасјевна има пуно икона.
Ваше иконе све стоје на столу, где увек гори кандило. Вашу
књигу о Славочки читам и читам и одвратити се не могу.
Старам се све да запамтим шта је дечак Славочка говорио
и казујем људима за његову светост. Књигу многи траже,
но ја грешница не дам – она је освештана на Славочкином
гробу и ја је стављам на своје болно срце. Код мене нема
ништа више - осим светиња од вас.
Драга моја Валентина Атанасјевна и ваша помоћница
Нина, молим вас извините ме што сам много написала. До
виђења. Остајте са Господом Богом нашим Исусом Хри-
стом и вашим сином светим дечаком и пророком сибир-
ским Вјачеславом. Нека нам увек светли звезда неугаси-
ва Господа нашега и свих Његових светих од престола Го-
сподњег. Дај им Господе, доброг здравља – свима, свима!
Раиса Залотарјова, 2010. год.
(с. Буканка, Алтајски крај) 479
МЕНИ ЈЕ ПРИПАЛА ЧАСТ ДА СЕ
оБРАЋАМ СЛАВИКU
П
оздрављам вас драги Сергеј Вјачеславович и Валентина
Атанасјевна! Мир вашем дому. Пише вам бивши поруч-
ник медицинске службе пука чебаркуљске дивизије, лекар-
-неуропатолог Марков Николај Михајлович. Служио сам у
чебаркуљској дивизији од 1988. до 1989. године и пролећа
1989. године сам се срео са вашим сином Славиком. Често
сам посећивао библиотеку и интересовао се за достигнућа
науке, открићима у медицини и често сам када сам био сло-
бодан од службе био у сали за читање. А пут ми је пролазио
кроз ДОС, поред вашег дома где сте ви живели. Тамо сам
обратио пажњу на вашег сина Вјачеслава. За њим су трчала

многа деца - вршњаци који су слушали његове речи и били
су му привржени свом душом - то је било видно. Славик
је привлачио пажњу на себе, јер је био необичан дечак.
Мене је поразила у разговору са њим, дубина његовог ра-
суђивања о савременом свету и догађајима у њему. Имао
сам срећне минуте обраћања са њим. За мене дечак Вја-
чеслав није био просто интересантним сабеседником. Он
ме је привукао као личност – од њега приликом обраћања
исходила је некаква посебна благодат. То сам ја на себи осе-
тио, зато што су ти минути када сам беседио са њим - срећ-
ни минути мога живота. Славик је носио добро људима и
био је мудар по Јеванђељу, од њега је ишла светлост, био
је благодатан и невероватан дечак. Тада нисам размишљао
да ћу после 23 године проживљеног живота, поново се ми-
слено вратити у то време 1989. године и сећати се својих
сусрета и беседе са тим задивљујућим дечаком - Светим
480 дечаком Вјачеславом. У априлу месецу 2012. године,
мени су показали филм о дечаку Вјачеславу „Руски Анђео
- дечак Вјачеслав“, када сам га погледао сазнао сам да тај
дечак који је приказан у филму – јесте сами дечак Славик
којега до данас памтим и са којим ми је припала част да
разговарам далеке 1989. године. Потом сам те исте године
добио прекоманду...
У мају месецу 2012. године, по милости Божијој био
сам код вас у гостима и разговарао са Сергејем Вјачесла-

вовичем (татом дечака Вјачеслава) а 29. и 30. маја 2012.
године сам се молио на гробу вашег сина - Светог дечака
Вјачеслава са другим поклоницима. Могу да засведочим
да сам добио такву духовну силу, такву благодат за душу
да сам многе ствари у животу променио. Схватио сам јед-
но - Славик је био у свему у праву! Он је од Бога имао дар
исцељења и пророштва о будућем животу на нашој Земљи.
Његовим устима је говорио Сам Бог!
Драги, Валентина Атанасјевна и Сергеј Вјачеславо-
вич! Хвала вам за вашег сина – светог дечака Вјачеслава.
Хвала вам за прекрасни филм о дечаку и за написану књи-
гу у којој се открива живот и пророштва светлог дечака
Вјачеслава. Ваше молитве о свету и за нас грешне, ваше
књиге и филм о дечаку Вјачеславу - многе људе су под-
стакли да се замисле о смислу живота, о духовном и о
вечним добрима...
Са уважавањем раб Божији Николај Марков, 2013. год.
(г. Воткинск, Удмуртија)
КАЖ ИТЕ о ТоМЕ ЉУДИМА!

ЗА СПАСЕЊЕ!
М ир вам од Господа и благодат! Драга у Христу Ва-
лентина Атанасјевна, чудесним начином добила сам
филм о дечаку Вјачеславу. Одмах сам га прихватила са ду- 481
боком вером и гледала сам га два дана. Први дан после
гледања са дивљењем сам осетила прилив снаге (ствар је у
томе што патим од нижег притиска). То је било тако неоче-
кивано, да сам се одмах замислила и задивила. Други дан
после гледања филма опет сам се добро осећала и како
кажу „да могу гору да покренем“.
Увече сам прочитала дечаку Вјачеславу акатист и ле-
гла да спавам, у сну сам добила све одговоре који су ме
тако бринули. И сада трећи дан после свих догађаја сам-
ном, ја вам пишем са тврдом увереношћу – да је све воља
Божија.
Валентина Атанасјевна кажите о томе људима!!! За
спасење! Сада су заиста последња времена. Почећу од
тога, што смо не тако давно са мужем решили да се от-
кажемо нова докумената и личне кодове. Мој муж није
успео да се откаже од њих – он је умро врло брзо после

примања докумената, за 1 месец, у 47 години свог живо-
та. Његова смрт је за мене била неочекивана! Прошло је
4 месеца, како њега нема самном. И шта је потом самном
произашло...
Једном сам га видела у сну и то како се налази у
ужасним мукама са дугачким репом одпозади, који га вуче
у низ и муж мене моли да ја откажем у његово име од ко-
дираних докумената, пасоша РФ и електронске здраствене
књижице и пензионе полисе. После тог страшног виђења у
сну, ја сам одмах у његово име написала отказна писма. И
шта ми се потом десило... Сањала сам га опет и он је био
срећан и рекао је да га Господ поново зове по имену –
Александар и да се налази на добром месту. Ето такав сан
– виђење сам имала о загробном уделу мог мужа и схвати-
ла да људи који су примили број у документу - иду у ад.
За људе који су умрли је то крај света, а сада пишем о томе,
482 јер је та информација неопходна за људе, који још могу
спасити своје умрле сроднике који су примили те страшне
личне кодове у документима.
Валентина Атанасјевна, помозите! Пошаљите ми са
гроба дечака земљицу и каменчиће ако можете. Дечак
Вјачеслав својим молитвама ће обавезно помоћи. Мојој
ћерки је 18 година, она се моли и мене у свему подржава.
Исцељивање је од Господа, утврђује нас у вери још више.
Имам наду, да ће и моји рођаци после исцељења моје ћерке

погледати филм о дечаку Вјачеславу и да ће се уразумити.
Моја снаха врло лоше види, готово да је слепа и ћерка има
проблема са видом.
Какав је филм снимљен о дечаку Вјачеславу – зади-
вљујући и гледам га са радошћу! Нека вас чува Господ и
помогне у свему!
Наталија Воронова, 2011. год. (г. Москва)
ВИДЕЛА САМ СЛАВИКА Ж ИВоГА

П оздрављам вас драга Валентина Атанасјевна. Врло се
бринем и не знам како да вам напишем ово писмо. Го-
споде помози ми!
Валентина Атанасјевна, ја сам видела вашег сина жи-
вог! Мени је 30 година (1981. год. рођења) зову ме Јелена.
Живим у врло малом украјинском градићу Христиновка.
Тај случај је произашао дуго времена пре него што ћу са-
знати са дечака Вјачеслава (сазнала сам тек недавно слу-
чајно видевши филм о њему на интернету). Мој сусрет
са Славочком је био четири године уназад на следећи
начин. Било је рано пролеће људи су били лагано обу-
чени. Ја сам шетала по нашем градићу са својом малом
ћеркицом (њој је било годину дана). Сећам се возим
ћерку колицима и размишљам о Богу. И видим у сусрет
ми иде дечак. Одмах сам видела да је он необичан: врло 483
уредан са руксаком и џемпером на њему, коса коврџава
и невероватно леп. Он је пришао мени и тако нежно ме
питао: „Како доћи до цркве поред железничке пруге?“
Његово питање је било толико неочекивано да ми се поја-
вила мисао, да он није наш суграђанин и како он иде сам
без маме тако мали (узраст му је био око десет година). И
зашто ме је питао у то време за цркву јер је она у то време
затворена (јер је она отворена до ручка, а то је било око два
или три после подне)? И деца тог узраста код нас не иду у
цркву, а сем тога град је наш мален и сви знају где је та једна
црква. Наш сусрет је био на месту где се налази црква, али
црква расколничка „кијевског патријарха“ (њу су недавно
саградили). А, дечак је мене питао о Православној цркви
московског патријарха и ја сам му казала како да дође до
ње. Сећам се, тада сам помислила: како он иде без пратње
одраслих?
Он ме је само погледао и рекао: „Хвала!“ и тако тихо

пошао. И од тада не могу заборавити тај сусрет и стоји ми
у мислима тај необичан дечак. Но тада нисам знала о деча-
ку Вјачеславу. И онда сам пола године уназад погледала
филм о дечаку Вјачеславу и препознала тог дечака са
којим сам се срела на путу. Препознала сам га по његовој
фотографији, где се он смеши и где у позадини стоји црква
и одмах сам схватила да је то тај дечак кога сам видела на
путу. Слава Богу!
Валентина Атанасјевна, ја вас молим – помолите се за
мене грешну р. Б. Јелену Пресветој Тројици и дечаку Вја-
чеславу да вашим молитвама Они помогну мени и мојој
деци да се спасимо од свих докумената антихриста и да
нас укрепи у Вери. Много може молитва мајке сину своме.
Просто, крик душе - молим вас, помолите се! Спаси
нас Господе, све!
Јелена Панасјук, 2011. год.
484 (г. Христиновка, Украјина)
мајка БоЖ ИЈА ЈЕ САМА оСВЕТИЛА...
П оздрављам вас наша Валентина Атанасјевна. Мир вама
и вашем супругу и свему вашем дому. Опет ја грешна
Надежда, мајка кијевског уметника Олега, који је насликао
икону Славочкину. Не би да вас узнемиравам, драга наша

Валентиночка Атанасјевна но, писати вам ме је натерало
Божије чудо. То је тако радосно да нисмо знали како да
благодаримо Господу, Матери Божијој и Славочки, а деси-
ло се следеће, наиме недавно ја грешна за време вечерњег
правила погледала сам на икону, коју је са Божијом помоћу
Олег иконописао, уплашила сам се видевши шта се десило
са иконом.
Видим да је сва икона под стаклом мокра и миро је по-
крило сву икону са хоризонталним таласима мира. Тешко
је описати моје стање када сам видела то чудо и уплаши-
ла сам се истовремено и порадовала зато што никада ни-
сам очекивала да ће мени великој грешници - Господ тако
нешто показати. Брзо сам потом скинула икону и видим
да је сво стакло било у миру и изображеније Мајке Божи-
је је било као пренесено танком четкицом на стаклу. Онда
сам ватом покупила сво миро са стакла, а онда сам схвати-
ла да то нисам требала да урадим, већ сам требала да све
фотографишем. Но, по својој простоти нисам то урадила,
а онда сам опет застаклила икону и повезла је у Кијев.
По доласку у Кијев срела сам се са Олегом на недељној
служби у Покровском манастиру, где је он по окончању
службе фотографисао икону да би вам послао снимак и
да би упоредио, с обзиром да су на икони Мајке Божије и
Славика сандале биле омивене светим миром.
Ја грешна, мислим да је то чудо произашло са нама
485
зарад радости и утехе из следећег разлога. Наиме, само
што је Олег иконописао ту икону, одмах сам је тада однела
у Покровски манастир на освештавање, где иначе идем
на Божанствену службу. Међутим на крају службе мату-
шка игуманија је изнела из олтара икону и рекла да је нису
освештали - зато што дечак Вјачеслав „није канонизован“.
Била сам врло огорчена тиме и размишљала зар се Мајка
Божија не освештава? (на икони је изображена Мајка Бо-
жија са свитком и поред ње је дечак Вјачеслав). И сада
када је произашло чудо са том иконом, схватила сам да је
Мајка Божија сама освештала ту икону! А ми смо недо-
стојни тог чуда, ми смо врло срећни и благодарни Госпо-
ду и Мајци Божијој за велику милост према нама - зарад
спасења наших душа.
Драга Валентина Атанасјевна! Хоћу још да вам веома
благодарим за ваш труд. Не гледајући на то колики пото-
ци људи долазе вама, ви сте још нашли времена да нам

пошаљете писмо са иконама љубљеног дечака Вјачеслава.
Ja га безмерно волим и сваку ноћ када лежем да спавам, са
собом под јастук стављам његову књигу са иконом изо-
браженом на њој. Он мене грешну исцељује и ограђује од
непријатеља видљивих и невидљивих. Имам све дискове о
Славику које много ценим и сваки пут слушам ваше речи
о Славочки. Иконе дечака Вјачеслава, акатисти и дискови
се код нас у Кијеву распрострањују на Крсним ходовима и
на Чину Покајања, који се дешава на Владимирској гори.
Валентина Атанасјевна, ја грешна се за вас увек мо-
лим – Славочка о томе зна. Ја вас веома молим ставите
цедуљу са именима нашим на гробић дечака Вјачеслава са
нашим молбама, Олега и мене - дечаку Вјачеславу.
Љубим ваше руке и клањам вам се до земље, за драгог
и љубљеног нашег дечака Вјачеславочку.
Грешна и недостојна Надежда и Олег, 2010. год. (с.
486 Бровки Житомирска област, Украјина)
НЕ КЛЕВЕЋИТЕ НА СВЕТоГ ДЕЧАКА!
(Реч „богословима“ из Челебинске епархије -
експертној комисији)
В ременом се проверава свако дело. Временом је била

проверена и Ксенија Петроградска и Матрона Мо-
сковска и Преп. Аристоклије старац Московски, Сева-
стијан Карагандински, Преп. Теодосије Кавкаски и на кра-
ју светост Царствених мученика где су са високих катедри
прозвучале категоричне речи „њихова канонизација је не-
могућа“... Но, све је дошло на своја места. Благодат се даје
не од човека као орден за човечије заслуге, него од Бога
по Његовом промислу и у мери коју Он Сам одређује. Та
благодат продужава да се светли у људима и после земне
смрти праведника. И као што су при животу свом ходили
ка тој благодати која се пројављивала у делима, а која без
благодати је било немогуће савршити и светлили су се из-
нутра праведници, тако и при представљењу свом благодат
није ишчезла и продужавају да прослављају Бога у памће-
њу праведника. И дешавају се Богом чудесна дела помоћи
– како по молитвеном обраћању праведника у местима где
живе ти људи, тако и на гробовима њиховим. Колико се
пута за све ово време хришћанства - десило тако!
Помоћ по молитвеном обраћању је таква да људе укре-
пљује у истини, значи у Православној вери и обраћа људе
ка Богу. Обично људи на таквом месту где се налази благо-
дат, прво што испитују јесте осећај плача за своје грехове,
а које им даје Бог. Куда оно води - аналоју на исповест, јер
се не без промисла Божијег и даје такав плач. Верујућем
човеку благодатна помоћ је укрепљење у његовој вери.
Господ устројава све на добро. 487
Гроб праведника није каса са картама којој приђеш,
узимаш карту и теби су обавезни да испуне било коју мол-
бу, било да је корисна за душу или не. Неки по незнању,
тако и долазе, зато што ЊИМА то треба, а не брину се - да
ли им је то корисно за душу. Такве људе чека разочарење!
Они неће добити што су тражили, а може бити да за уразу-
мљење не буде допуштено благодаћу да дођу ни до самог
гроба. Таквих случајева је велики број. Но такви људи – су
обичан повод за зле језике.
Утабавају ли стазе до гроба праведника, управо ве-
рујући људи. Зашто они тамо иду? По молитвеном обра
ћању праведнику добијају благодатну помоћ, кроз кога
Бог прославља Свог праведника и човек добивши такву
помоћ, иде да благодари праведника и Бога, који му је
указао помоћ. Неко иде за духовну помоћ, а неко за ис-
цељење. Опет напомињемо да се таква помоћ даје увек
само за духовну корист онога који моли. Такво је својство

истинске благодати Божије!
Неко иде да се поклони гробу праведника, да би дао
поштовање Богу и праведнику, прослављеним Богом, за
блага дела која се савршавају од гроба праведника. То
је била со првих времена хришћанства. Колико је по жи-
тијима светих и описано подвижника благочешћа који су
говорили следеће речи: „Долазите на мој гроб, ја ћу вас
увек слушати, говорите о својим тешкоћама и потреба-
ма и ја ћу вам помоћи!“ А да нема такве помоћи, да ли
би људи долазили? Не, тај гроб би посећивали само рођа-
ци... И што више Бог даје праведнику благодати, тим више
људи добијају помоћ, тим је река људи ка гробу већа - као
сведочанство људске благодарности. Не зарастају него се
шире те стазе које иду ка гробовима праведника.
Ко може да каже: Ето у нас су такви људи! Неће мо-
литвено да се труде, да држе постове, да посећују цркве-
488 не службе, а хоће без труда да дођу на гроб и да добију
све одједном. Прво што пада у очи гледајући на људе који
долазе је да су то дубоко оцрковљени и верујући људи. То
је одмах видно, како се крсте, како читају молитве, многе
знају напамет и у џепу је код њих обавезно Молитвослов
исхабан од употребе, Псалтир, а нађе се и неки акатист за
животну потребу, иконе... Ако се са њима сретнете у купеу
приликом путовања, то ћете увидети да они пажљиво чува-
ју пост (негледајући на то што ће се наћи обавезно нео-

црковљени човек, који ће бацити фразу: „Н у, путујућим
је то дозвољено!“) уклањају се од празнословља и нос
им је наоружан наочарима са петљом и књигама које су
поред њих. Све то разоткрива у њима сталне и активне
парохијане храмова. Да би сакупили од скромних пензија
на даље путовање које се све време века хришћанства
звало „ходочашћем“, подносе многе тешкоће пута, потреб-
на је јака вера и помоћ Божија! Неко ће рећи – фанатици!
Но погледајте им лица... Фанатизам – то је безумље дато од
Бога- гордим. Да ли они личе на безумне?
Такве гробове често посећују опседнути људи. У обич-
ном животу они су по правилу нормални људи, но ђавои-
маност се пројављује приближавањем таквог човека бла-
годати Божијој. Ако човек долази са нечистим и кори-
сним намерама то благодат Божија такве људе обично
не пушта ка светињи. Били су случајеви, да при доласку на
потпуно равном терену, човек повређује ногу, не може ићи
даље и бива принуђен да се враћа назад.
На гроб дечака Вјачеслава већ 20 година иду и иду
људи, долазе са свих страна Русије сада нам раздељене
Отаџбине. Људи иду хиљадама километара, долазе бра-
ћа са Балкана, из Немачке да би се помолили на гроб
дечака Вјачеслава, долазе из Грчке, из Свете горе Атон
–удела Пресвете Богородице, атонски монаси и схимници.
И чудно је видети како они тако ходајући, ништа око себе
мирско што се дешава – не виде, иду пешке по уралском 489
војном градићу и долазе на гроб дечака
Вјачеслава са молитвом, праве коленопреклоне мо-
литве и након тога одлазе. Долазе из наших манастира и
јеромонаси и јерођакони и схимници, да би се помолили
на гробу дечака Вјачеслава. Да ли би људи тако просто
долазили са свих страна, да није благодати Божије? Истин-
ско подвижништво устројава духовно васпитање и њега не
можеш да обманеш или наговориш!
Долазећи народ односи са собом светиње: каменчиће
освећене благодаћу са гроба, земљицу са гроба... а неки
„богослови“ кроз средства јавног информисања покуша-
вају да сугеришу људима да то није „православна традици-
ја“, да је то „паганство“ и „магија“ .
Хоћу да напоменем таквим „жалосним богословима“
на пример, земља са гроба Св. Ксеније Петроградске коју
су готово одмах после њене сахране узимали верујући за
исцељење. На њеном гробу стално се налази баћушка од

јутра до вечери и служи парастосе, које заказује долазе-
ћи поток људи. На гроб се доноси песак који се досипа од
којег је помоћ добио и један члан Царске фамилије. То је
било много времена пре него што су блажену Ксенују ка-
нонизовали.
Са гроба Оптинских стараца, одмах после упокојења
до времена револуције, такође су узимали песак са гроба
који се специјално ту насипао. А, колико се само земљице
раздало по нашој страни од гроба блажене Матроне Мо-
сковске, блажена се сама јавила после смрти и говорила
како да се користи земљица са њеног гроба. А колико се
земљице са гроба Преп. Теодосија Кавкаског раздало до
његове канонизације...
Ако дођете у Александро-Свирски манастир видећете
да је на једном зиду Часовне (Капеле), постављеној на ме-
сту јављања Пресвете Тројице Преп. Александру, велико
490 изображење тог догађаја, а под њим ограђену црвеном
оградом велику количину песка који се раздаје много-
бројним ходочасницима. У манастирској продавници про-
даје се ладанка са песком из те Часовне (Капеле). То нико
не назива „паганштином “ или „магијом“. Но, на крају ако
дођете у Дивјејевски манастир, пролазећи канавку можете
на специјалном месту узети земљицу са канавке или купи-
ти светињу са земљом из канавке, коју су направиле Дивје-
јевске сестре.

Ходочасници посетивши Свету Земљу, Јерусалим и
Палестину доносе отуда светиње са водом из Јордана, уље
из кандила из храма Гроба Господњег, неколико листића
из Гетсиманског врта и свету земљу Јерусалима. Таква све-
тиња се са страхопоштовањем чува код људи читав живот.
Зашто људи узимају као светињу нешто од поменутог
са гробова праведника? Да би се дотакли са благодаћу Бо-
жијом – земљом, каменчићима, цветовима, марамама и
другим стварима које се освећују на гробовима, стављају
на себе по милости Божијој, стављају и део те благодати.
Та благодат по вери и молитви има својство да помаже
људима у њиховим потребама. Некада је та помоћ јавна,
некада неприметна, како је коме потребно. О таквим слу-
чајевима људи сведоче о томе у својим писмима.
За двадесет година сведочанстава о благодатној помо-
ћи од гроба дечака Вјачеслава накупила се огромна коли-
чина, а писма сведочанстава се даље пишу и пишу...
Веома је жалосно само то што је началство месно
Епархијално објавило рат на сећање дечака Вјачеслава,
а за то користе СМИ (средства јавног информисања) и
многи од тих текстова који су оглашени кроз СМИ су по
суштини - бесмислени. За СМИ та тема је савршено не-
позната, те тако они долазе са екипама, снимају и сами не
знају шта снимају. Коментари и материјал који су снимили
су по наруџбини, а суштина њихова је да прикажу да по-
стоји „преступна антицрковна група“ и да они „зарађују 491
на трговини књига и каменчића“, да је дечак био „не-
срећан и психички болестан“, поштовање дечака се нази-
ва „култом“ и т.д... У Јеванђељу пише „Нигде није пророк
без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому
своме“ (Марко гл. 6, стих 4) и још „ниједан пророк није
признат у постојбини својој“ (Лука гл. 4 стих 24).
Обим писма ми не дозвољава да детаљно опишем
све замисли „наручилаца“ таквог безчашћа, зато што би
дуго доказивао очигледно. Двадесет година посмртне бла-
годатне помоћи дечака Вјачеслава, људима и двадесет го-
дина опита ходочашћа на његов гроб дали су огроман број
усмених и писмених сведочанстава његове делотворности
и брзој помоћи по молитвеном обраћању дечаку Вјаче-
славу - са вером. Истина, Чељабинску епархију то уопште
не интересује и она није променила супротно мишљење
о дечаку, али упркос томе на гроб дечака Вјачеслава са
молитвом долазе из Грчке, атонски монаси, схимници...

Дечак Вјачеслав је још при свом животу све то пред-
сказао. Он је предсказао до детаља и своју канонизацију.
Дечак није доживео ни до 11-е године живота. За послуша-
ње Богу, добио је смртну болест, помагао је деци у болници
где је лежао. Бог му је открио дан одласка и он се није
жалио ни роптао и све је примао. Дечак Вјачеслав је по-
магао људима до последње могућности своје и отишао
Богу показавши хришћанску храброст, задивљујућу чак и
за одраслог!
Праведници не ишчезавају после земаљске смрти. У
Царству Небеском они су живи и имају смелост пред Бо-
гом да се моле за нас, а некима Бог даје посмртна чудо-
творења, да би се праведник прославио у Богу. Двадесет
година је прошло од смрти дечака Вјачеслава, сведочи о
томе многим и многим сведочанствима! И ми сада не-
ћемо проћи поред новог праведника и заступника, даро-
492 ваног нам промислом Божијим за уразумљење и спасење
душа наших!
Александар Ишченко (г. Москва)
П.С. „Драги Сергеј Вјачеславович и Валентина Атана-
сјевна, нека вас спасе Господ за ваш труд по молитвама
и заступништву Славика! Дај им Боже снаге и трпљења!
Драга Валентина Атанасјевна, филм који је снимљен са ва-

шим живим сведочењем о Славочки је угледао светлост
дана, слава Богу! Када смо били на гробу Славика и код
вас, срели смо се са људима који су знали Славочку које је
и он знао и којима је помогао. У књизи је све то написано
и за то Слава Богу, но могао сам погледати те људе у лица
и очи... Књигу је лакше оклеветати, направити на њој глупу
славу тим пре што имајући власт забранити је да се чита
и лагати даље бездушно, зато што тамо све што је напи-
сано мало ко ће да чита, а „цветајућа“ клевета која је тако
јавна - људи ће у њу поверовати радо и распрострањивати
је даље потврђујући математички закон прогресије као
зараза при епидемијама, поражавајући све више и више
људи. Неко то ради за свог газду који га поткупљује благом
овога света, неко по слепом послушању свом руководству,
неко по незнању, но сви они раде по старом плану који се
именује КЛЕВЕТОМ. Ако би се они освестили само минут,
оплакивали би свој грех кајући се на аналоју, клечећи на
коленима и молећи Бога за опроштај у покајању за клеве-
ту на светост. Но сакривени циљ – то и јесте циљ лукавога
да увуче људе до зноја лица у политичку делатност и на
њиви црквеног назиђивања, која им обезбеђује каријеру,
власт, славу и материјално изобиље. Куда их све то води
лукави ћути о томе... Све се понавља „опрости им Боже јер
не знају шта раде“...
Валентина Атанасјевна у филму сте исказали ваше чу-
493
ђење са речима „Славик је све волео и сви су га волели, а
откуда сада толико злобе...?!“ Довољно је сетити се, да је
Славочка одговорио на питање о својим непријатељима.
Они се сада не сакривају. Они су званично регистроване
организације са луксузним канцеларијама, али је јасно да
су они сви повезани друг са другом, црквена власт, сред-
ства масовних информација, ТВ и радио програм. Томе
се додаје и информациона новина – интернет. Но, у по-
следњем је сасвим пуна и потпуна слобода безакоња! Види
се како једнодушно, савршено различите, али повезане
интересом међу собом, организације, које на бази великог
новца координисано су се бациле на светло сећање дечака
Вјачеслава, постаје тужно, зато што је јасно да таквих ко-
ординација може бити толико из једног центра. А они сви
испуњавају само - команду. Тужно је врло, јер се у томе
нашла прва црквена власт. Од њих се захтевало да крену
у ту кампању, да би јој дали богословски и канонски вид.

Лукави је увек у таквим делима веома педантан и органи-
зационе грешке не допушта. Слава Богу што Црква – није
само чиноначалије (рангирана духовна лица) већ је чини
и народ Божији. Да и посреди чиноначалија су они који су
сагласни са том кампањом, а међу њима има и оних који
ћуте „страха ради јудејског“. Остаје нам да се молимо за
њихово уразумљење. Непријатељима Славика је чак и се-
ћање на њега – страшно! Већ сада са њим урадити ништа
не могу, јер он несумњиво има смело заступништво пред
Богом и дар чудотворне помоћи људима. Зато треба да се
човек обрати њему, јер они се томе свим силама и сред-
ствима противе да људи не би веровали у његов дар Божији
и да се не би спасили кроз његову помоћ, а помоћ његова је
велика, а прва од њих је - да се људи преко њега - по први
пут обраћају Богу! Наду им подгрејавају потоци људи на
гробу Славика, који се само увеличавају... Срце човеково
494 не можеш обманути. Дај им Боже трпљења и снаге! Жив је
Господ и чудна су дела Господња!
Срдачно вам благодарим за каменчиће и земљицу са
гроба Славика. Каменчић лежи у светој води и ми је упо-
требљавамо. Земљица као светиња стоји поред иконице
Славика. Нама је каменчић од дечака подарила поклони-
ца која је била код вас.
Валентина Атанасјевна и Сергеј Вјачеславович, опро-
стите ми за рецензију коју сам вам послала на закључак ек-

спертске комисије. Нисам се могао уздржати када сам по-
чео да читам. Метод је њихов јасан и савршено истоветан
– клевета сама грозна и разуздана, но обучена у црквену
фразеологију. Размишљао сам да ће вас рецензија мало
утешити но, лажне речи се обличавају такође речима.
Опростите ми, молим вас. Нека да Бог вашој породици
сваку срећу, здравља, снаге, трпљења и бодрости! Нека
вам је Бог на помоћи!
Са уважавањем, поново вам пише
Ишченко Александар (г. Москва)
ВИ ЋЕТЕ НАПИСАТИ о МЕНИ КЊИГУ

(из сећања маме дечака Вјачеслава –
Валентине Атанасјевне Крашениникове)
С лавочка, не задуго до своје смрти, рекао ми је: „Ма-

мице, наступиће такво време, када ћете написати о
мени књигу и однећете је у Лавру оцу Науму. А отац Наум
ће у то време бити „никакав“, њему неће бити ни до чега и
када он почне да чита књигу, тако ће се задивити - шта сам
ја то говорио?! Он ће се зачудити да сам ја могао тако не-
што да радим?!“ Ето тако се десило да отац Наум практич-
но Славочку није знао, иако сам му ја доводила Славочку.
Шта се тада у мени десило? Да ја сама не би узимала од-
495
говорност (с обзиром да сам ја проста домаћица) наравно
да сам повела Славочку, старцу, јер сам била уверена да су
они тамо са њим разговарали. Славочку смо водили у Лавру
два пута, а трећи пут смо донели рукопис књиге „Ах, мама,
мамице“. На инсистирање свештеника о. Игора Каратов-
ског и по жељи тих људи који су знали Славочку и добили
помоћ од Бога кроз њега лично и са његовог гроба, ја и моји
помоћници почели смо да састављамо текст будуће књиге.
Писање није било лако, прво што сам ја у то време била јако
болесна, друго демонски напади су били јаки на људе који
су учествовали у састављању тог рукописа књиге. Када је
рукопис књиге био завршен, сећам се да сам питала оца
Игора: „Шта нам је сад чинити са том информацијом?“
Он је рекао: „Дај да однесем у Лавру рукопис књиге.“
Промислом Божијим рукопис књиге је запао у руке оцу Ки-
рилу (Павлову) који је прочитао и благословио да се иско-
пира - да би била у свакој келији монаха. А потом се све

завртело... Ја нисам ни очекивала да ће тај рукопис напра-
вити такав русвај. Потом сам сазнала да је једна копија тог
рукописа запала у руке нечасних људи који ме нису питали,
решили да зараде на њој – пустили је у масовни тираж, пре-
вели на енглески језик и однели је у Америку. Негледајући
на то да се много људи упознало са Славочком кроз ту прву
књигу, заволели га и примили од њега помоћ, жао ми је
што огроман број сведочанстава људи који су благодарили
за помоћ Славочки је отишао на адресу непознатих људи.
Добри људи, опростите ми, ви сте ми писали мислећи
да је то моја књига, ваша писма ја нисам добила. Та пи-
сма су ставили у врећу и спалили (како сам после сазна-
ла). Једина књига која је била дозвољена, то је „Бог гово-
ри изабраницима својим“ – издавач „Благовест“ г. Санкт
Петербург. Неки приход који смо добили од те књиге смо
употребили за изградњу Славочкине настрешнице над гро-
496 бом. Благодарна сам и људима који су дали свој прилог да
би се она направила. Сада је лакше под кровом над главом
сакрити се од кише и топлоте. Треба још казати о томе да
смо на Православном радију Санкт Петербург са Божијом
помоћи два пута били гости и урађен је аудио запис са тог
гостовања, што је изазвало велики одјек међу православ-
ним слушаоцима. И сада вам се по благослову свог старца
обраћам и кажем вам да сам све писала сама. Шта је мене
подстакло да пишем књигу о свом сину? Главни разлог је

моја брига и жеља да сачувам и да донесем до људи
истину о дечаку, донети до њих праведну реч, а не неке
измишљотине - колико сам до тада прочитала не лепих
басана о мом сину и на крају сам узела благослов и сама
написала књигу. Зашто чекати даље и продужити да трпим
сву ту лаж није било потребно. Ствар је у том што сваке
године на гроб Славика долази све више и више ходоча-
сника. О њему су почели да штампају текстове у локалним
а потом у обласним часописима. Информација о дечаку
се распрострањивала сама собом. Почео је стихијски про-
цес који се није могао зауставити. Потом је почела да се
распрострањује аудио књига „Ах, мама, мамице...“ она се
делила на Крсним ходовима верних. Контролисати све то,
где је истина о дечаку, а где је неистина је било немогуће.
Са једне стране ме је то радовало јер је све већи број људи
сазнавао о дечаку а са друге стране ме је огорчавало, шта
се све дешавало иза мојих леђа и незнајући киме. Прекра-
сно разумем да сада није просто време, да је људима те-
шко да се орјентишу, тим пре што се сав тај поток лажи
и негативности који се лије на све стране из часописа, са
ТВ екрана и са интернета. О интернету нећу уопште да
говорим. Недавно сам сазнала од свог унука да постоји
неколико сајтова на интернету посвећених моме сину. На
тим сајтовима је написано за мене и дечака да немам
коментара уопште, јер је то такав безобразлук да према
томе немам никакав однос и хоћу да кажем да никакав 497
„мој“ сајт о дечаку Вјачеславу - не постоји! То што раде ти
људи и што пишу и штампају о мом сину на својим сајтови-
ма у мени изазива бол и недоумицу. Бог је судија свим тим
људима. Ето у таквом свету ми сада живимо. И управо зато,
да би оградила Славочку од страшних клевета и да не би
извртали моје речи и да се не би људи саблазнили тиме,
решила сам да узмем перо и напишем књигу о дечаку.
Знам да нисам никакав писац и да би многи лепше написа-
ли књигу. Но мени је други циљ био – просто сам хтела да
донесем до људи - истину о Славочки. И то урадити како
сам схватила, потребно је било за мене – значи такав је
мој Крст. И да би што мање места остало за свакакве басне
и измишљотине, сама сам се заузела тим послом од теме
до теме, од догађаја до догађаја, требало је свега се сетити,
нешто допунити и све то записати. Тако је изашла и друга
књига о Славочки „Богом послани“. По милости Божијој
та књига је доживела четири издања, зато што се људима

допала и сви је чекају. Расте и број страна књиге зато што
ходочасници и посетиоци хоће све да знају о Славочки
и буквално ме сваки дан питају о дечаку и његовим про-
роштвима и они сами сведоче о помоћи коју су доби-
ли од Бога, а на молитвено заступништво дечака, ја то
све записујем и то ће бити додатак следећег издања књиге
о дечаку. Данас благодарим Богу, благодарим Славочки и
благодарим свим мојим друговима и помоћницима који су
убрзали излазак наше књиге. Слава Богу!
Хтела бих да кажем неколико речи о недавном врло
радосном за све нас догађају – о изласку (2010. – 2011. г.)
нашег дуго очекиваног филма „Руски анђео – дечак Вја-
чеслав“ филм 1 и 2; Треба казати да филм нисмо снимили
лако. Током пет година ишао је врло дуг, тежак и упоран
рад на сакупљању свих материјала и монтаже тог великог
пројекта. Искушења је било много, но по милости Бога и
498 по молитвама Славочке - филм је угледао светлост дана.
Тај филм је данас људима врло потребан и ја сам задо-
вољна што га људи гледају и сазнају истину о дечаку и
његовим пророчанствима. Тај филм као и књига помажу
људима да „прогледају“ истински и да размисле о многим
стварима о којима се данас смишљено прећуткује. Филм
има једну предност, а то је - тамо видимо живе људе и
њихова сведочанства која су казана од срца и људи верују
томе што је речено, јер је то истина о дечаку. Не каже

џабе народна мудрост „боље је једном погледати, него сто
пута послушати“. Хоћу од све душе да заблагодарим свима
који су радили на том филму, свим ходочасницима који су
се сагласили да кажу истину о дечаку и свима који су сво-
јим трудом и својом „лептом“ учествовали у реализацији
тог пројекта. Такође, хоћу да благодарим од све душе
Људмили Кириловој (музички коментатор Радио Русије)
за њену изванредну ауторску радио - емисију о дечаку
Вјачеславу (аудио програм на три компакт диска „Свету
просијали дечак“ и „Руски Анђео – дечак Вјачеслав“ и
„ Пророштва“). Ниски јој поклон и благодарност од свих
поштоваоца дечака Вјачеслава. Све нам је Бог дао: књигу,
филм о дечаку и то је за нас драгоцено, јер смо ми просто
срећни када видимо како то све доноси радост људима и
помаже им да стану на пут спасења.
Слава Богу за све!
Раба Божија Валентина по милости

Бога мати дечака Вјачеслава
17.03.2013. год.
499
ПоМоЋ
БоЛЕСНИМА
И Љ UДИМА
КоЈИ ПАТЕ
Савети дечака Вјачеслава за брање и

припрему лековитих трава
С лавочка је говорио да при лечењу свих болести обавез-
но треба пити свакога дана свету Богојављенску воду
наште срца - по једну чајну кашичицу и светим уљем пред
ноћ (пред спавање) учинити крстић на грудима (на месту
где се налази срце). Али, пре тога треба најпре изговорити
Савети дечака Вјачеслава за брање и припрему лековитих трава

молитве – „Оче наш“ и „Богородице Дјево, радујсја“ и по-
клонити се до земље. Све то треба чинити током четрдесет
дана, онда ће и лечење ићи брже и боље.
Славочка је рекао које траве треба свако да има у кући.
Обавезно треба имати: богородичину траву (кантарион),
нану, оскорушу, мајоран (оригано), иглице четинара, русу
(росопас), невен, шипак, срдачицу, цикорију, матичњак,
лишће црвене рибизле, камилицу, чубар, боквицу, подбел
(коњско копито).
По речима Дечака, траве за лечење треба да берете
(сакупљате) сами лично или неки близак Вама човек, који
Вас воли, и у време сакупљања обавезно се треба молити
(говорити све православне молитве које знате). Траве тре-
ба сакупљати на чистим местима. Славочка је рекао да се
траве не смеју брати поред било које воде. Он је чак рекао
на колико метара се треба удаљити од воде (већ се не сећам
тачно, али мислим да је то негде на 20 метара, т.ј., на при-
личном растојању). Дечак је рекао да се „траве не беру на
обалама река и језера“. Траву је најбоље брати у време ње-
ног цветања.Убрану траву не треба прати и не треба брати
траве после кише. И још је рекао да се не сме резати трава
на једном истом месту сваке године. Између осталог, гово-
рио је о трави руси - она се не сме сваке године сећи на јед-
ном истом месту. Треба да прође бар неколико година пре
него што се опет може сећи на истом месту: ако си одсекао
бокор – тек кроз неколико година тај бокор може се поново 501
сећи. И, Славочка је чак објаснио да се «у супротном добије
просто отровна сушена трава и она не лечи.»
Славочка је саветовао да се трава не суши него да се
из ње цеди сок. Рекао је да „при сушењу нестаје велики део
корисних материја, и до 80 процената“. Зато постоје сочне
траве које се могу чувати у облику цеђеног сока, на пример
– руса. Славочка је рекао да сок русе врло успешно лечи
рак - сваки рак. А ако русу осушите, при сушењу се губе
скоро све њене особине. Зато русу треба спремити у обли-
ку сока. Славочка је саветовао да се то уради овако: најпре
сами траву провуците кроз машину за млевење меса, за-
п омоћ б оле с н има и љ U дим а ко ј и п а т е
тим сами кроз газу оцедите сок (не треба то да ради неко
други, него баш Ви лично) и сипајте га у стаклени тамни
суд, поклопите га и ставите у фрижидер. И, готово је. Сок
русе се не разблажује ничим и чува се у фрижидеру, у там-
ној затвореној теглици. Ако га тако чувате, одржаће се две-
-три године. Ако се ту и појави касније некаква плесан, њу
је лако склонити и ако се сок не развлачи - он је исправан.
Ето, баш њиме се треба лечити не разблажујући га ничим.
(Напоменућемо да је сок русе отрован и за лечење га треба
узимати у строго утврђеним малим пропорцијама – према
рецепту!).
Славочка није препоручивао да се се траве залију вот-
ком. Рекао је: “Не треба правити екстракт трава ни са вот-
ком ни са алкохолом. Уколико се трава залије вотком, онда
тамо скоро и не остају никакве корисне особине.“ Рекао је
да се екстракт трава прави са водом или се прави завар, а
најбоље је да се из њих цеди сок. Ево, на пример, подбел
(коњско копито) – сок ове траве такође јако дуго може да
стоји на хладном месту и са њим се практично ништа не
дешава. У свим рецептима, по речима Дечака, најбоље је
да користите не воду из водовода него изворску воду или
из доброг бунара. Када буде требало да узмете сок траве,
502 треба га разблажити у потребној пропорцији врелом во-
дом и попити. А врелом водом се разблажује само зато да
се човек не би прехладио, може и да се не разблажује. Сла-
вочка је рекао да сокове трава треба разблаживати само
водом – то чува сва њихова лековита својства.
НЕКИ СЛУЧАЈНо САЧУВАНИ САВЕТИ

ДЕЧАКА ВЈАЧЕСЛАВА ЗА
ЛЕЧЕЊЕ БоЛЕСТИ ТРАВАМА
Код било ког рака: сок траве русе
(руса, росопад, росница, лат.Chelidonium maius -прим.прев.)
При сушењу, трава губи скоро сва своја лековита свој-

ства, зато треба правити сок. У време цветања, одрезану
траву (не прати!) пропустити кроз машину за млевење
меса и процедити сок кроз газу. Уколико се касније на по-
вршни појави плесан, опрезно је уклоните и – можете ко-
ристити сок. Узимати по 5-7 капи на 1 кашику воде пред
ноћ, током 10 дана, затим 10 дана одмор. Поновити три
пута – и 30 дана одмор.
Руса је отровна трава, понекад ће Вас болети глава и
може мало да се погорша вид, али то је привремено, после
ће се вид обновити и глава Вас неће болети. У случају по-
требе – све поновити (уместо хемиотерапије, ако су пока-
затељи лоши – поновити до три пута).
Славочка је рекао да постоје две варијанте лечења тра-
вом русом (била сам присутна када је то говорио једној
жени). Рекао јој је: „Или ћеш спремити сок, или ћеш цело
лето од пролећа до касне јесени јести сваког дана по један
листић.“ То јест, он јој је посаветовао да током целе сезоне
- од раног пролећа, чим се појаве први листићи, до касне
јесени (до снега) једе по један листић русе сваки дан. Сла- 503
вочка је рекао да се сок русе припрема када она цвета јeр
је најјача руса – руса у цвату. Ако човек има рак коже, онда
се једноставно болесна кожа намаже соком русе. Купку са
додавањем сока русе не треба примењивати (ако се прави
купка, онда само хладна или сасвим мало млака) јер ће се
у супротном човек отровати.
Код леукемије:
- Јагода (цела биљка) – без ограничења.Славочка је го-
ворио да је веома корисно за здравље јести шумску јагоду:
и плодове и лишће и целу биљку.

- Семе лана – појести по 1 супену кашику 2-3 пута на
дан;
- боровница и медуника (плућњак) – неограничено.
Може: салата „винегрет“1, руска салата („Оливије“),
салате од поврћа, воће, сви свежи плодови, сваки џем, ви-
тамински напици, семенке бундеве, кагорско црно вино2-
по напрстак 2 пута на дан и воду – злато или сребро; ка-
горско црно вино за децу – по 1 напрстак 2 пута недељно,
може и у чај.
Треба: кисели парадајз из туршије (по један на дан),
лети јести много зрелих парадајза, семенке бундеве. На
Уралу се уопште не смеју јести банане, него у исхрани тре-
ба употребљавати пуно зрелих парадајза.
Не сме се: конзервисане печурке, кисели краставци,
орашасти плодови (било који).
Код леукемије крви
Примењивати купке, додајући 1 кг обичне крупне

1
Напомена преводиоца: Руска салата чији су основни састојци: цвек-
ла, кромпир, кисели купус, црни лук, шаргарепа и уље
2
504 Напомена преводиоца: Кагорско (Каорско) црно вино је добило на-
зив по области Кагор (тј.Каор) у Француској, где се производи још од
доба Римљана. За време Петра Великог ово вино је уведено у Русији
у Православној цркви за свето причешће, а 1733.године га је Свети
соли у купку. Ујутру појести два парчета хлеба са намазом
и топлим млеком.
Направити чоколадни намаз („пасту“) од 6 комада
крупних зелених јабука које нису из увоза, 500 грама пра-
ве чоколаде, 500 грама сала, 200 грама правог домаћег пу-

тера. Маст (сало) може бити од медведа, од јазавца или
сало овна.
Маст растопити све док не добије светлу боју и скоро
прокључа, додати насечене јабуке, затим ту смешу поме-
шати са растопљеним путером и чоколадом. Топлу масу
треба умутити, додати шећер по укусу. Умућену чоколад-
ну пасту сипати у мале стаклене теглице и ставити у фри-
жидер. (Пре јела обавезно изговорити „Оче наш“, молитву
„Богородице Дјево, радујсја“). Правити сендвиче са земич-
ком и пастом (намазом), уз то пијући врели чај или топло
млеко.
Код леукемије, анемије

200 гр гљиве „чага“3 пропустити кроз машину за
млевење меса, додати 100 гр хајдучке траве, 100 гр шипка,
и 5 гр пелина. Смешу залити са три литра хладне прокува-
не воде и оставити да стоји 2 сата. Затим ставити на ватру
и оставити да кључа 2 сата.
Скинути са ватре, умотати и оставити да одстоји 24
часа, затим процедити, додати у одварак 200 гр сока од
алоје, 250 гр коњака, 500 гр меда. Све промешати и оста-
вити да стоји 4 часа.
Синод прогласио јединим вином погодним за црквене потребе. Ово
вино симболизује Христову крв. Некад је Русија увозила ово вино
из Грчке и Италије. Садашњи кагор у Русији се веома разликује по
начину производње од француског вина.
3
505
Напомена преводиоца: Гљива „Чага“ (лат. назив Inonotus obliquus)
расте као паразит најчешће на дрвету брезе, бреста или храста.
Представља најјачи познати антиоксиданс.
Употреба: првих 6 дана – по 3 пута на дан по 1 чајну
кашичицу на 2 сата пре јела. Затим 3 пута на дан по 1 де-
сертну кашичицу на 2 сата пре јела. Циклус лечења је: 3
недеље, 1 недеља пауза. Затим узимати 3 недеље, 1 недеља
пауза; опет узимати 3 недеље. Лечење траје максимум 3
месеца.
Код рака једњака, желуца

Сок од белог лука наште срца првих 5 дана – 10 капи,

других 5 дана – 20 капи и затим сваког наредног дана дода-
вати по једну кап, све док не достигнете да узимате коли-
чину од 1,5-2 чајне кашичице, затим – до 1 супене кашике.
Пити са пола чаше одварка (сока) боквице. После 30 ми-
нута - 1 супена кашика меда. 3 месеца после почетка лече-
ња смањити количину, вративши се на почетни број капи.
Затим престати са узимањем, али сок боквице пити током
1 године по 1 супену кашику 4 пута на дан.
Код рака желуца

На 0,5 л коњака - 2 супене кашике алоје (лишће алоје
држати 10-12 дана у фрижидеру, затим оцедити сок). За-
себно припремити екстракт од лишћа пеларгоније (собна
биљка). Узети 3 листића, попарити са 3 кашике кључале
воде, поклопити и поставити на 8 сати на водену купку,
затим процедити и усути коњак помешан са алојом, затим
додати 3 капи 5%-ног екстракта јода. Узимати наште срца
ујутру и увече по једну супену кашику. Могу се појавити
болови, чак сукрвичави исцедак, али ће затим нестати.
506 Овај рецепт је дечаку Вјачеславу показала једна жена,
он га је похвалио, рекао да је рецепт веома добар и да ће
помоћи њој и многим другим људима да се излече.
Код рака плућа, желуца, јетре.
Хмељ - 1 супена кашика на чашу кључале воде, ставити

да испарава на тихој ватри за једну трећину, процедити и
узимати по 2-3 чајне кашичице 3 пута дневно пре јела. У

неким случајевима цветови се прелију чашом хладне воде,
греју до кључања, остављају 1-2 минута да кључају, оставе да
стоје 2 сата. Узимати по пола чаше 3 пута дневно пре јела.
Цветови кромпира: суше се у сенци. 1 супену кашику
закувати у 2 чаше кључале воде, оставити да стоји у рерни
или термосу 3 сата. Пије се по пола чаше 3 пута на дан на
30 минута пре јела. Циклус лечења траје 21 дан. Ако је по-
требно, поновити.
Пепео од коприве са сољу помаже против чирева, по-
сле уједа паса, против злоћудних чирева и малигних тумо-
ра. Славочка је иначе веома много говорио о коприви, али
ја се једноставно, нажалост, више не сећам свега. Коприву
је често препоручивао, нарочито против анемије, за јача-
ње и лечење косе, и за много тога другог. Ја сам врло често
кувала Славочки чај са копривом и он је пио. А у пролеће,
када је коприва млада и сочна, ја сам је једноставно мрви-
ла и додавала у супу и целу породицу тако хранила. Тако
да смо коприву јели, и Славочка ју је јео.
Против тумора у желуцу и јетри

Преслица (барска метлица, коњски реп, лат.
Equisetum). Екстракт са вином од грожђа. 50 гр преслице
на 1 л вина.
507
Против рака желуца и црева,
код рака простате
Сок русе се напола разреди са водом и узима се по
једна чајна кашичица 3-4 пута дневно.
Одварак против рака

1.Трава руса – пола чајне кашичице, корен срчаника

(Напомена преводиоца – лат.Bistorta - Биљка из фамилије
троскота. Sin.: волујско зеље, желудњак, јермен, качја
трава) - 1 супена кашика, јарчија трава (Напомена прев.:
крвара лекарска, лат. Sanguisorba officinalis L.) – пола чајне
кашичице. Све траве прелити једним литром кључале воде
да стоји преко ноћи. Пити током дана, од јутра.
2.Корен иђирота (синоними: водени божур, жути љиљан,
мирисна трстика) – 10 гр, цвасти чичка - 25 гр, корење чич-
ка - 35 гр, паламида (осјак, осат, бодилица, лат. Cirsium
arvense) - 50 гр, пупољци тополе - 5 гр. Све уситнити, на-
лити 1 л кључале воде. Пити хладно по 1 чашу, 3-4 пута
дневно.
Против рака плућа, гркљана,
штитасте жлезде
Боца (дикица, мали чичак, репинац, торичица, лат.
Xantium). Користе се сви делови биљке, пре примене не
треба их прати (обилно пити, најмање 3 чаше). Семење
спаљивати и удисати њихов дим, можете „Пушити“ као
цигару, у малим порцијама. Дим удисати и део дима про-
гутати.
508
Препарат који зауставља раст тумора,
метастаза

Комаде гљиве чаге залити кључалом водом да стоји 4-5
сати, затим уситнити на машини за млевење меса. Воду у

којој је била намочена гљива грејемо до 50 степени, ста-
вимо уситњену гљиву у пропорцији 1:5 то јест - на 1 чашу
гљиве - 5 чаша воде. Оставити да стоји 48 сати, процеди-
ти кроз газу у 3 слоја, исцедити. Добијену чисту течност
разблажити прокуваном водом до првобитне запремине и
узимати најмање 3 чаше током 24 часа ситним порцијама
у току дана. Ако је тумор доле, могу се правити микрокли-
зме. Пије се 3-5 месеци са кратким паузама од 10 дана (20
дана се пије, 10 дана пауза и т.д.).
Против глиста
Дечаку Вјачеславу се обратила мајка 13-годишње де-
војчице која је стално осећала малаксалост, слабост, поче-
ла је лоше да учи. Дечак Вјачеслав јој је саветовао да пије
медицински катран са млеком, што су и урадили и дете је
излечено од глиста које нису могли да открију лекари и
медицинске анализе. Ја се више не сећам детаља тог ре-
цепта. (Недавно је код мене у гостима био један свештеник
и рекао ми је да се медицински катран пије свакодневно
- ујутру и увече, по 2-3 капи катрана на пола шоље топлог
млека, и после се још попије млеко. Пије се током једне до
две недеље, затим следи пауза.
Тај свештеник и сам то пије с времена на време и твр-
ди да то веома добро чисти организам од свакаквих пара-
зита. Али, катран теба пити опрезно и не сме се прекора-
509
чити мера јер он утиче на бубреге).
Како ја сада већ разумем, Славочка је углавном гово-
рио о таквим јаким травама које из организма изгоне црве
(т.ј. глисте и остале паразите) – то су пелин, руса, вратић,
стричак (боца, драч лат. Carduus acanthoides L.). О стричку је
рекао да против паразита веома помаже цвет стричка. Та-
кође од паразита лечи повратић (цвет повратића). Славочка
је чак рекао да би било јако добро да се у супу убаци китица
цвета повратића, то је врло корисно за децу - неће имати
глисте. То јест, када се кува супа, тамо се може убацити ки-
тица повратића. Славочка је рекао да су нам такве траве као
што су пелин и повратић сада просто неопходне јер оне из

организма избацују свакакве паразите. Дечак је рекао да ће
људи имати веома много паразита - у јетри, цревима, чак и
у слезини. И управо они ће, према речима Дечака изазива-
ти различите туморе код људи. И пелин, и повратић, и руса,
и стричак - те траве су нам данас, по речима Дечака, просто
неопходне. Али, најважнија при лечењу од црва је - молит-
ва, јер – сада су се појавили чудни црви, и паразити су исто
веома чудни – неће да изађу без молитве.
Против шуге и лишаја

Против шуге и других лишајева Славочка је саветовао
да се даје завар трава: руса, маслачак, невен, пасји трн (об-
лепиха, вучји трн) (и то цела биљка, и лишће и плодови),
камилица, и да се томе дода екстракт божура. Затим треба
у добијени одварак додати мало сумпора и мало катрана и
све то помешати у раствору сапуна или у шампону. Доби-
јеним раствором треба једноставно мазати сва болесна и
захваћена места. Нажалост, не сећам се тачних пропорци-
ја свих ових компонената, али сам запамтила сам рецепт.
510
Код упала женских органа
Лишће младих трогодишњих биљака алоје користити
у исхрани 2-3 пута на дан током месец дана, и то у количи-
ни колико можете да поједете (биљка је веома горка).

О болестима женских органа Славочка је рекао да сва-
ка жена треба да има цвет алоје и алоју треба јести“ (т.ј.
откидати комад листића од 2-3 цм и јести). Слава је гово-
рио: „Увече поједите комадић алоје и лезите да спавате,
а ујутру узмите зелену јабуку, очистите љуску и закувајте
(попарите - прим.прев.) је у заварнику (чајнику или дру-
гом суду за заваривање тј. припрему екстракта попарива-
њем - прим.прев.) и пијте то“. Славочка је рекао да се на
тај начин смирује упала и буквално после месец дана ова-
квог једноставног лечења жене су долазиле да се захвале
Славочки! Веома много жена се излечило по овом Славоч-
кином рецепту! Затим би долазиле са захвалношћу и већ,
стојећи на прагу, одушевљено су говориле: „Зар је могуће!
Некаква алоја ми је отклонила онакве болове и излечила
ме!“ Славочка је врло често давао људима апсолутно јед-
ноставне рецепте и људи би оздравили.

Код неплодности
1. У рано пролеће, када су на младом чичку израсла
два листа, а трећи се тек појављује, ископати неколико
таквих биљака са корењем, листиће пажљиво одсећи и од-
мах пропустити кроз машину за млевење меса (не треба
их прати јер ће се иначе сок покварити). Оцедити сок кроз
газу и ставити у фрижидер. Сок пити пред ноћ, по једну
супену кашику на 1 супену кашику вреле прокуване воде.
Овај рецепт помаже и против бронхитиса и кашља. 511
2. Корење чичка очистити, исећи, осушити, затим
овлаш пропржити на празном тигању без уља, самлети и
правити завар сваког јутра, остављати да одстоји. Пити га
топлог, као кафу, може са млеком и шећером, целе зиме
(пазити на притисак, молити се).
О чичку је Славочка говорио да је веома лековит. Чи-
чак је често препоручивао. Ја не знам особине чичка, али
ако некога, на пример, боли стомак (болови у желуцу, раз-
не колике итд.) или је јако прехлађен, он је увек саветовао
да треба изгњечити јагоде са чичком и ставити на стомак
током ноћи. Људима су престајали болови. Између оста-
лог, по речима Дечака, чичак веома много помаже женама

које не могу да роде зато што он разбија све туморе, изра-
слине, цисте и друго. Неплодним женама Славочка је још
саветовао чај од лишћа јагоде, сок подбела (коњског копита),
боквице и маслачка.
А најважније је, како је рекао: „Треба се молити, и сва-

ко треба да замоли од Бога какво дете хоће: дечака или
девојчицу“. Захваљујући Славочкиној помоћи, код нас се
само у блоку где станују породице војних лица родило
петнаест беба. Не знам зашто, али многе од њих су добиле
име Софија. И сада у том блоку шета врло много младих
Софија.
Против туберкулозе, пнеумоније, бронхитиса,

реуматизма срца
Копитњак (корење): 1 чајну кашичицу уситњеног ко-
рена прелити врелом водом, оставити да одстоји, охлади-
ти, процедити. Узимати по 1 супену кашику 4 пута на дан
током 1 месеца. После месец дана одмора, можете поно-
вити.
512
Код врло јаке прехладе
Код високе температуре, запушеног носа, када сва
друга средства не помажу, дечак Вјачеслав је саветовао: 10
средњих капи јода на врућу купку воде. Кроз неколико ми-

нута, када у ваздуху осетите мирис јода, загњурите се у куп-
ку и запушивши нос, спустите лице у воду на онолико вре-
мена колико можете да трпите. Загњурите лице у воду три
пута. Затим, добро се загрејавши, престаните са купком.
Питала сам: „А зашто 10 капи јода?“ Дечак Вјачеслав
је одговорио: „Мање од тога - неће помоћи, а више од 10
капи јода изазива рак“. Овакву купку можете примењива-
ти само ако слабо помажу друга средства. Дечак Вјачеслав
је говорио: „Тако се дешава када се „закачи“ радијација“.
Али, ово се може поновити тек кроз 3-5 година.
Против бронхитиса
Припремити сок траве подбел. Припремљени сок чу-
вати у стакленој посуди у фрижидеру. Узимати по 1 чајну
кашичицу на 1 супену кашику воде. Пре припреме сока не
треба прати траву, да сок не би прокисао.
Официр који је потражио помоћ од дечака Вјачеслава
спасао се чак од пушачког бронхитиса.
Код упале синуса

1. Сок свеже јагоде разблажити у односу 1:1 са водом
и капати у нос 3-5 пута на дан. Треба се наоружати стр-
пљењем зато што „отвара“ веома добро.
2. Ружино уље се капље у нос 3 пута на дан. Сок алоје
утрљавати у коренове длака и дуж целе дужине длака. 513
У свим рецептима треба користити не воду из водово-
да него сирову изворску воду или воду из доброг бунара.
Псоријаза: лишће младог дувана
1. Посејати обичну сорту дувана и када се појави мно-
го младог лишћа, треба их сећи заједно са стабљикама и
употребљавати као салату.
2. Убрати младо лишће дувана са стабљикама, спако-
вати у виду порција у кесице и ставити у замрзивач. Може
се користити током године, додајући их салатама или
трљајући њима тело,
3. Презреле листове дувана претходно изгњечити како

би исцурео сок, утрљавати на оболеле делове коже.
Славочка је рекао да се „псоријаза лечи само дуваном
и ништа друго не помаже“. Сећам се да је код њега дошао
један официр-припадник десантних јединица и показао
му је свој стомак – био је сав црвен и много га је сврбео.
И сећам се дијалога тог официра са Славочком. Слава му
је рекао: „Узмите сандучак, посејте у њему дуван и док је
још млад – једите га. А ако пуно порасте, изгњечите га и
трљајте тим листићем места где имате јак свраб“: Сећам
се још да сам после питала Славочку: „А јел` има још не-
што против псоријазе?“ А он је рекао: „Не, осим дувана,
ништа не помаже“. Тако да тај дуван можете јести, можете
од њега да правите екстракт као за чај и да га пијете, али је
пожељно да биљка буде млада.
За несаницу
Дечак Вјачеслав је рекао да се треба добро помолити и
припремити купку од иглица четинара са травама матич-
њака, нане и чубра, налазити се у њој 15-20 минута, затим
попити чашу врелог чаја (матичњак, нана, чубар). То треба
514 урадити пре спавања. А треба почети од Цркве, исповести,
Причешћа, пошто, како је рекао дечак Вјачеслав, ово ста-
ње може бити духовног карактера.
Калцификати (коштане израслине,
остеофити) на нози
Дечаку Вјачеславу су се обраћали старији људи који
су се жалили на болове у ногама, који су између осталог,

били проузроковани калцификатима. Он је саветовао да се
пију екстракти цвета јоргована приправљени са алкохолом
(шпиритусом). Цветове треба брати у рано пролеће, пити
по 3 капи екстракта јоргована на 1 супену кашику воде,
увече, и мазати цео табан тампоном од вате натопљеним
истим тим раствором – 3 капи екстракта на 1 супену каши-
ку воде. То је дуготрајно лечење без прекида, од пролећа
до пролећа.
Лечење брадавица
Славочка се насмејао када су му испричали како наше
православне жене са клироса лече брадавице – завежу их
концем и закопавају у земљу. Рекао им је: «Па, како то не
разумете да ће се неко после играти на том истом месту,
раскопаће тамо земљу и те брадавице ће напасти на њега.
Јер, брадавице су инфекција, она не умире у земљи и неко
може ту инфекцију да навуче на себе. Славочка је саве-
товао да се брадавице лече сирћетом – да се „туширају“
на телу. Јер, брадавице су израштаји на телу, имају своју
ножицу и своју структуру. И, Славочка је рекао да њихо-
ву ножицу теба „туширати“ сирћетом, а брадавица ће од
тога најпре да се надује, а затим умире и отпада. Русом се
такође могу „туширати“ брадавице, али је то дуготрајнији
процес и Дечак је рекао да то може само онда када руса
цвета, зато што је „најјача руса – руса у цвату“.
515
О дечјој инконтиненцији
(неконтролисаном мокрењу)
Када су код Славочке долазили родитељи деце и пита-
ли у вези дечјег неконтролисаног мокрења, говорио им је
да не воде децу ни код каквих баба зато што ће „то свакако
проћи само од себе.“
О „лековитом“ гладовању
Ако се дотакнемо теме као што је „лечење гладова-
њем“, могу да кажем само да се не сећам да је Славочка
имао позитиван став према гладовању. Није говорио да је
гладовање нешто добро. Напротив, говорио је супротно –
да треба постити у складу са разумом, а не избезумљивати
свој организам неразумним гладовањем. Ја сам га, сећам
се, још питала:
„Па, зар није човек – стваралачка личност?“ А он ми је
одговорио: „Једите“. И почео је да ми прича о томе каква
ће страшна глад настати на планети. И зато се он бринуо
о људима и говорио им да једу док још постоји нормална
храна која није чипована (тј. не носи печат звери „666“ –
прим.прев.). Још је говорио да људи треба да створе резер-
ву лекова зато што ће доћи време када ће се небо спустити
и људе ће глава много болети. Сада се код многих људи
примећује повећан замор – људи једноставно немају сна-
ге. А Славочка је рекао да ће таквих људи бити све више
и више. Зато он о гладовању није рекао ништа добро. И
о свим „дијетама“ које су људи измислили он такође није
рекао ништа добро. А када сам му донела дебели „Травар“
који су саставили наши научници, погледао га је и рекао да
516
„тамо нема скоро ничега што би помогло човековом жи-
воту“.
О уринотерапији
Сећам се да сам сама упитала Славочку о уринотера-
пији. А он ми је рекао да „то не сме да се ради јер то трује
човека“. И, уместо те уринотерапије, он је предложио дру-

ги рецепт. Слава је рекао да је „веома добро узети усољену
харингу (слеђа) , појести је увече, а ујутру узети из фрижи-
дера теглу од литар са плодовима јагоде и током дана јести
само јагоде – у малим прегрштима, не пијући уз њу воду“.
Значи, увече треба појести харингу а наредног дана од ју-
тра не треба ни јести ни пити, осим јагода (1 литар, малим
прегрштима током дана). По речима Дечака, „то ће бити
исто као да људи примењују уринотерапију“.
О пчелињем меду
Славочка је рекао да ће мед у последњем времену
бити као „инфузија“ за људски организам – он ће веома
помагати крви. Када буде глад, у време глади ће мед, по
речима Дечака, заменити лекове и биће веома користан за
крв – биће као „инфузија“ за људе.
На крају ове веома обимне теме, која се може наста-
вљати и настављати, желим да кажем оно најважније: Сла-
вочка је увек пре свега подсећао људе на то да треба много
да се моле, да треба да иду у храм, треба да се исповеда-
ју, причешћују и разумно посте. Јер, по речима Дечака,
сви проблеми људи долазе од тога што живе без Бога: од
тога што се накупило много грехова и код њих самих, и у
њиховом роду. И без Бога је немогуће решити све њихо-
ве болести и проблеме. О томе је Славочка говорио свима
„Идите у храм, идите код Бога, без Цркве уопште нико
неће преживети и неће се спасити“ – то су сталне речи 517
Дечака свима који су му се обраћали. Сећам се да је рекао
да „ако је с Богом, онда ће сваки шипурак да излечи
рак“. А када је реч о Славочкиним рецептима, онда – он
ми је иначе рекао да се „све болести могу излечити и оне
се лече апсолутно једноставним средствима“, то јест –
све се лечи и све може да се излечи и то лечење је веома
једноставно и доступно. А о Славочкиној помоћи бих још
желела да кажем следеће: Ја не бих поверовала да се толи-
ко људи исцељује да ми сам Слава није рекао да ће „он по-
сле помоћи свима који га буду молили“. Ја не осуђујем
оне који не верују или мало верују у Славочкину помоћ
зато што је заиста тешко поверовати у то. И да ми он сам

то није рекао, ја бих такође посумњала. А он је рекао: „Ја
ћу свима помоћи“. И сада вероватно нема ниједног града
у Русији где не знају за њега и где он није помогао. Зато
свима који покушавају да се са њим боре, ја говорим да
са њим нема сврхе борити се. И Славочка је рекао да они
неће ништа успети.
Бог вам помогао

заступништвом
дечака Вјачеслава!
О предивни пророче
и исцелитељу Божији,
дечаче Вјачеславе,
моли се Богу за нас!
518
САДРЖАЈ КЊИГЕ :
УВОД ...................................................................................................... 5
У СВЕТУ ПРОСИЈАЛИ ДЕЧАК ..........................................................9

НАШ РОДОСЛОВ.................................................................................10

МОЛИТЕ СЕ ЗА СВОЈ РОД (ПРЕДКЕ) ...............................................13
Допуна и коментари претходне главе ...............................................16
РОЂЕЊЕ СЛАВОЧКЕ............................................................................20
ПОЧЕТАК ЖИВОТА .............................................................................23
НЕОБИЧНО ДЕТЕ................................................................................25
Допуна и коментари претходне главе.................................................31
КРШТЕЊЕ ............................................................................................33
ОН ЈЕ СТАЛНО ГОВОРИО О БОГУ.....................................................37
У ШКОЛИ .............................................................................................43
Допуна и коментари претходне главе ................................................49
МОЛИТВЕНИК ПРЕД БОГОМ ............................................................53
ИДИТЕ У ХРАМ ИДИТЕ БОГУ............................................................ 64
ДЕТЕ АНЂЕО ........................................................................................74
ДАР ПРОЗОРЉИВОСТИ.......................................................................81
ДЕЧАК ИСЦЕЛИТЕЉ...........................................................................93
ИСЦЕЛИТЕЉ И ПО СМРТИ...............................................................100
Допуна и коментари претходне главе...............................................111
ПРЕСАЂИВАЊЕ ДУШЕ .....................................................................114
МРЕЖЕ ЗЛИХ ДУХОВА......................................................................116
СЛУЖИТЕЉИ ПРЕИСПОДЊЕ (АДА) ...............................................125
ГРЕХОВИ РОДА ................................................................................131
Допуна и коментари претходне главе...............................................140
САМОУБИСТВО РОДА.......................................................................140
ЗАШТО СМО ПРОГНЕВИЛИ БОГА...................................................142
КАЗНА БОЖИЈА ГОНИТЕЉИМА И УБИЦАМА СВЕШТЕНИКА.....145
О ИНОВЕРЦИМА КРСТУ И БИБЛИЈИ.............................................149
ПРВИ ОДЛАЗАК У ЛАВРУ..................................................................152
ДРУГИ ОДЛАЗАК У ЛАВРУ................................................................155
КАКО ЈЕ БОЛОВАО СЛАВОЧКА ......................................................158
БИЋУ ТАМО ГДЕ БОГУ ХВАЛУ ПЕВАЈУ...........................................166 519
ОПРАШТАЊЕ СА ДЕЧАКОМ ..........................................................170
НА ГРОБУ............................................................................................175
ЈА САМ ДОШАО ДА ПОМОГНЕМ СПАСЕЊУ ЉУДИ ..................181
КАКО ЋЕ РАЗВАЛИТИ РУСИЈУ........................................................ 183
КИНЕЗИ ЋЕ ДОЋИ ДО УРАЛА..........................................................195
КАТАСТРОФЕ У РУСИЈИ ..................................................................198
Допуна коментара претходне главе..................................................208
КАТАСТРОФЕ ЋЕ БИТИ ПО ЦЕЛОМ СВЕТУ.....................................210
ЉУДИ НЕ ЗНАЈУ ТАЈНУ СТВАРАЊА СВЕТА ................................. 212
ВРЕМЕ ЋЕ СЕ СКРАЋИВАТИ И ВОДА ЋЕ ИЗМЕНИТИ САСТАВ...221

Допуна коментара претходне главе...................................................227
ДИНОСАУРУСИ НИСУ ИЗУМРЛИ....................................................235
ОНИ СЕ СПРЕМАЈУ ЗА РАТ СА БОГОМ...........................................241
ДУХ ОВОГ СВЕТА ..............................................................................254
ПО СЦЕНАРИЈУ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА .............................257
КАКВИ ГРЕХОВИ ТАКВА МЕСТА ....................................................261
Допуна коментара претходне главе....................................................267
ГОЊЕЊЕ ЗА ВЕРУ И ПРЕДАЈА БОГА...............................................269
БОГ НЕЋЕ ОПРОСТИТИ ОНИМА КОЈИ ПРИМЕ ПЕЧАТ..................282
НЕ ПРЕДАЈТЕ БОГА ..........................................................................294
НЕ БОЈТЕ СЕ ГОВОРИТИ ИСТУНУ...................................................298
ПЕЧАТ АНТИХРИСТА ЋЕ ИЗМЕНИТИ СТРУКТУРУ ДНК............ 301
НЕКОЛИКО РЕЧИ О ОБИЧНОМ БРОЈУ..........................................303
АНТИХРИСТ ЋЕ ДОЗВОЛИТИ СВЕ ПОРОКЕ .................................305
ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК ПОСЛЕДЊЕГ ЦАРА.....................................314
Допуна коментара претходне главе .................................................319
СВЕТСКИ ВЛАДАР ЋЕ БИТИ ПОБЕЂЕН ......................................... 323
БОГ ЋЕ ПОНОВО УСТАНОВИТИ РАЈ ..............................................325
ПОСЛЕДЊЕ ИСПИТИВАЊЕ СВЕТИХ .............................................330
ЈА САМ ДОШАО ДА БИ ПОМОГАО СПАСЕЊУ ЉУДИ ...................332
НЕ НАПАДАЈТЕ НА БОЖИЈЕ ЧЕДО.................................................340
ОН САМ ЋЕ НАЋИ СВЕ И ОБЈАВИТИ СЕБЕ...................................350
НАШ БРЗИ ПОМОЋНИК И ЗАСТУПНИК ВЈАЧЕСЛАВ ..............355
520 ПОМОЋ БОЛЕСНИМА И ЉУДИМА КОЈИ ПАТЕ .................501

Bogom Poslani PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Bogom Poslani PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

На корицама књиге је икона Св.

На светло сећање изабраном сасуду Божије

Богом послани – књига о Светом пророку Вјачеславу Уралском

отворено оргијање сатанизма нашег времена, окултизма,

Богом послани – књига о Светом пророку Вјачеславу Уралском

Хтео бих да од све душе благодарим свима који су урадили

Казивање о животу и праведној кончини

знамо детаљно наш род. Моја мама је говорила да је наш

достојанство дека је и у својој оскудности сачувао. Дека је

МоЛИТЕ СЕ ЗА СВоЈ РоД

(прецима) и замолио да никоме не говорим о детаљима,

Савет православног свештеника

ми не будемо молили за сав свој род, за своју породицу,

нећемо да знамо о њима? Или ми немамо суседа својих?

сти им сва сагрешења, вољна и невољна и даруј им

РоЂ ЕЊЕ СЛАВоЧКЕ

соби. Двокрилна врата у соби су била затворена са једне

о томе, мало или готово ништа... Али она је била изричита:

да је нека тежина отишла од ње. И после тог случаја она

он је савршено спокојно прошао кроз ту пропаст окренуо се

Према њему су се сви са љубављу односили, а исто­

ДЕЧАК ВЈАЧЕСЛАВ ЈЕ „ПАМТИО СЕБЕ ДО

Сагласно учењу Православне Цркве, душа човеко-

овом свету на коме живимо. Бог није све открио људима,

и одмах сам се сетила наше старе Цркве, сетила се да тамо

догађај, како јој је Славочка исцелио главобољу.

„Гледај, не остај овде у Русији, иди својој кући, ка свом

„Пођимо икони Мајке Божије.“ Славочка је почео да му

почело... По школи су почели гласови о њему. Радознали

нафтом и другим отпадним материјалима, они ће горети

сахране из нашег стана је нестао тај дневник и прамен косе

Допуна и коментари главе „У ШКОЛИ“

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋ НАШ СУСРЕТ СА ЖИВИМ

U школама су нас учили и до данас уче да су дино­

камење Ика“ пише: „Сваки трећи камен из колекције

Такође је на неколико сајтова била објављена

питао: „Ви, баћушка, о чему сте размишљали?“ А баћушка

икона Господа Исуса Христа, на иконама Он је приказан

се код нас постепено обновила цела икона, појавили су

Христу, постоје и молитве Светом Духу, а молитва Богу

И тако, не тако давно, видела сам књижицу са акатистом

ИДИТЕ U ХРАМ, ИДИТЕ КА БоГ U!

се клањао. Памтим један случај. Славочка је стајао пред

тако често, али се трудим да то буде једном у месец дана.

у овом телу, не могу да ти покажем како је тамо... Али, како

певају, казао је још да Небо није само једно, па у Новом

с обзиром како је рекао „у пса може лако да уђе зао дух

са погледом упереним на Млечни пут! Он више никада

није питао и ништа није тражио. Био је спреман све да да.

тихо куцајући на врата. Они су га са страхопоштовањем

се растројавао, то га је силно жалостило...

тај глас... А он ми говори: „Мамице, како да ти објасним?

спори са њим ако си дошла, слушај!“ Славочка је објаснио

што ми је то рекао... „мамице, опрости ми“. Ето, такав је

ваш аутомат“! Дакле, за њега није био никакав проблем да

Потом се његова матушка (попадија) разболела. И сада је

Славочка рекао тако – значи тако ће и бити!“ Тако је и

ишли тада - тако иду и данас. Испоставило се да мени самој

а ви сте се презнојили и тресете се...“ И додала сам, он не

са кревета! И први пут у мом животу је била пројава тако

сада то исто ради.

је умро. Али вероватно је било то да су до последњег

њој преживљавају... А о себи Слава је рекао: „Мамице, ако

Према њему су се сви са љубављу односили, а исто

U школама су нас учили и до данас уче да су дино

о вде на Уралу, има много татаро-башкирског станов

К ако је Слава предвидео, мој муж се вратио из Шад