You are on page 1of 18

ПОСЕБНА ИЗДАЊА

COPYRIGHT © 2020 Besna kobila

ЗА ИЗДАВАЧА
Горан Лакићевић

УРЕДНИК ЕДИЦИЈЕ
Предраг Младеновић

ГРАФИЧКИ УРЕДНИК
Милош Трајковић

ИЛУСТРАЦИЈА НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ


Јакша Лакићевић

ЛЕКТУРА
Марија Брковић

ШТАМПА
Форма Б, Београд

ИЗДАВАЧ
ИП Бесна кобила
Бранка Пешића 20, Земун
info@besnakobila.co.rs

Сва наша издања можете наручити и путем нашег сајта


www.besnakobila.co.rs
СЛОБОДАН КАЛИЧАНИН

ПОСЛЕДЊИ
БОГУМИЛ

Издавач објављује ову књигу поводом пола века


од смрти сликара Лазара Дрљаче (1882—1970)
Садржај
ГЛАВА I
Ђед, Босанска Крупа (1892–1896) стр. 9

ГЛАВА II
Ивон, Сарајево (1896–1906) стр. 17

ГЛАВА III
Academy of Fine Arts Vienna, Беч (1906) стр. 24

ГЛАВА IV
Јелена Савојска, Рим (1911) стр. 33

ГЛАВА V
Моди (Морбидни), Париз (1911–1917) стр. 43

ГЛАВА VI
Луди преводилац, Сардинија (1917–1921) стр. 51

ГЛАВА VII
Мона Лиза, Париз (1921–1927) стр. 57
ГЛАВА VIII
Моја невјеста, Босанска Крупа (1927) стр. 74

ГЛАВА IX
Страх, Блатна (1931) стр. 78

ГЛАВА X
Богумил, Стара Херцеговина и Црна Гора (1931–1939) стр. 82

ГЛАВА XI
Пожар, Борци (1946) стр. 89

ГЛАВА XII
Овчији брод, Невесиње (1964) стр. 96

ГЛАВА XIII
Смрдљиви аутостопер, Берлин–Коњиц (1965) стр. 114

ГЛАВА XIV
Докле бих, поштено и гласовито бих, Коњиц (1970) стр. 120
Милени и Ведрани
ГЛАВА I
Ђед
Босанска Крупа (1892–1896)

ЕДЕ, О’Ш ДА ТЕ НАЦРТАМ?


— Јок! Бјежи болан, ено ти Михајла, па њег’ цр-
тај — рече не зато што није хтео да га унук нацр-
та већ се бојао на шта би то могло личити. А ни
сам није баш знао како изгледа. У кући није било огледала, а
када се спуштао до Уне да се мало лети расхлади водом, није
се удубљивао у лик који се јављао на њеној површини. Неке
старе маказе које су имали чиниле су посла око шишања, и
то је чинила снаха Миланка, док је бркове увек сам засукивао
прстима.
10 ПОСЛЕДЊИ БОГУМИЛ

И док су три генерације Дрљача седиле испод старе јабуке,


свака у својој работи, од једног цртежа почела се стварати
несвакидашња историја малог Лазара. Ђед је седио ослоњен
на штап који му је унук направио, и за који је ђед знао рећи:
Изђеља га тако да ’ваког нема ни у три среза даље, гледајући у
даљину и размишљајући ко зна о чему. Своје мисли понекад би
прекидао са дубоким јах, нешто касније настављајући са аха,
вртећи главом и не одобравајући путујуће мисли по својој гла-
ви. Михајло, Лазаров отац, она је несрећна, средња генерација
у Босни, која се у кући ништа не пита нити о чему одлучује.
Његово је само да рмбачи и шути, а све одлуке увек доноси ђед
и евентуално унук, јер је он за ђеда једини прави наследник,
док су Јованка и Миланка биле само на броју. Додуше, Милан-
ка је знала некад да нешто и јавно каже, али од ђеда је зависило
колико ће се то чути. Ако му се допадне шта је рекла, онда то он
гласно понови и од тада је то ђедов став, а ђед се мора слушати.
Наравно, једног дана ће и Михајло заузети важно место, но тек
онда када добије свог унука, мада, поред Миланке тешко да ће
бити богзна како гласовит. Ваљајући у устима травку, гледао је
у правцу свог коња Сокола, јединог живог створа за кога је са
сигурношћу могао устврдити да га воли и поштује. И док су ђед
и Михајло пловили у својим мислима, мали Лазар је цртао оца
у ону једину свеску коју је имао, а добио је од мајчине родбине
која се враћала једне прилике из Сарајева и код њих заноћила
по повратку кући, за Лику, па на дар малом исту оставили.
Оловка у дечаковој руци је час лебдела, час плесала по
папиру. Крупне плаве очи су се отварале као прозори, док је
оштра брада повремено бивала наслоњена на врх оловке, че-
кајући да мисли протутње кроз његову главу. Страст је избија-
ла из сваког његовог покрета.
ЂЕД 11

Након једно сат времена, дечак пружи свеску са нацрта-


ним Михајловим ликом.
— Ааа — оте се ђеду уздах неверице. Погледа Михајла, па
папир, па опет Михајла и тако још једно пет-шест пута. Пре-
листа остале странице у свесци и виде да до тог момента, сем
разних поза Сокола, Лазар није ништа друго цртао.
— Јованка, ооо Јованка!
Убрзо се под јабуком појави баба Јованка и усплахирена
Миланка, Лазарова мајка, која је помислила да јој се детету
десило какво зло, па ђед запомаже.
— Ја ћу малог дати у школе.
— Како то сада, прије три године када је за исту био ста-
со, ти ниси дао проговорит, а сад ’оћеш да га школујеш, и са
чим, знаш да смо сиротиња за те ствари? — рече Миланка, као
противећи се, а у души јој срце заигра, јер је одавно желела да
Лазара макне из Блатне и њене љепоте.
— Није ваше да о том берете бригу, него малог сјутра мало
оперите, а прексјутра ћемо нас двојица до касабе да видимо
како се та ствар дâ уредит.

— Треба ми учитељ.
— Ја сам.
— А зар нису учитељи неки старији људи?
Томаж се осмехну на ову ђедову опаску, одмери старца од
главе до пете и летимично погледа вижљастог дечака, благо
сакривеног иза ђедових леђа.
12 ПОСЛЕДЊИ БОГУМИЛ

— Можда негдје јесу, али, ето, овдје у Крупи нису — од-


говори Томаж са осмехом и акцентом странца, којих је цела
Босна у то време била пуна.
Од ћесареве власти Томаж Брожек је распоређен да учи ђаке
у Крупи. Иначе, био је родом из Краковске Мисленице. Наука га
је довела до Беча где је упознао и своју Жилијет. Почетничка на-
дања да ће по свршетку школе брзо наћи намештење у Бечу, брзо
су се распршила. Мудра ћесарева власт знала је да ће најбоље
и најлакше поробљавање босанског немуслиманског живља ићи
са образованим Чесима и Пољацима, те је тако Томаж добио
службу у Крупи. Жилијетин сусрет са неуким босанским наро-
дом био је за њу поражавајући. Колико је Томаж заволио народ
и Уну, толико је она замрзила све што је личило на живо биће.
Мислила је да је Крупа крај света. Додатну тегобу чинило јој је
сазнање да неће моћи имати деце. Волела је Томажа и за ње-
гову љубав одлучила је да истрпи ту босанску епизоду живота
јер чаршија је Томажа одмах заволела. Био је народски. Попа је
купио већ првог Божића када је дошао на праг цркве да честита
празник, доневши за његову децу посластицу за коју до тада ни
поп, а камоли попадија и њихова деца нису никад чули — чоко-
ладу! Мештани су Жилијет прво прозвали учитељица јер је учи-
тељева жена, али убрзо неки учени Перо, који се таман вратио
из Сарајева, прозва је Мадмоазел, што ће јој остати име до краја
боравка у Крупи. Хладног погледа, она се није ником обраћала
нити је на поздрав одговарала. Одлучила је да живот у Крупи
схвати као робију, а кад казну одради, домоћи ће се некако Беча
или Кракова и почети са Томажом нов, нормалан живот.
— ’Оћу да дам унука на школе?
— Па, ђеде, мало сте окаснили. Ђаци ево већ три недеље иду
у школу, требало је да се раније пријавите. А ђе вам је унук?
ЂЕД 13

Лазар провири одлучније и право погледа Томажа у очи.


Погледи им се сударише и из тих погледа севну варница
пријатељства која би упалила и највлажније дрво. Блесак Ла-
зарових очију просу топлину по Томажовом телу.
— Овај малиша ми некако дјелује напредан. Колко му је
година, зар он већ није ђак?
— Ух, па зна поп колико је. Крстили смо га око Дмитров-
дана кад је пао они први велики снијег. Сигурно има десет
година од тада.
— Хм! Требало га је раније дати у школе. Но кренућемо
нас двојица од почетка, па докле момчина догура — учитељ
пригрли Лазара и повуче га к себи.
— Знаш, ми смо ти из Блатне, то ти је подоста одавде.
Ваљало би да неђе нађем малом какав смјештај. Мали је вјешт
у руке и ’оће да послуша. Он ти нацрта шта помислиш. Ево
теке1 што је до сада црто. Бистар је. Виђећеш. Не знам само
како ћемо то са школом платит; је ли млого стоји ићи у шко-
ле? Чуо сам да ’оће и влас’ да помогне ђе види да има наде.
Томаж узе свеску и погледа први цртеж у бележници, а
затим нагло погледа Лазара.
— Ово си ти црто?
— Ја, цијелу сам свеску исцрто, сâм — без устезања рече
Лазар.
— Ђеде, док ти не нађеш ђе ће мали боравити, за почетак
ће бити код мене. Таман да сустигне осталу ђецу.
— Жив био, учитељу! — пољуби унука и рече му да ће он
скорије доћи да га обиђе и да одсад слуша учитеља као што је
досад њега слушао.

1 ТЕКА — У Босни и Херцеговини израз за свеску без линија.


14 ПОСЛЕДЊИ БОГУМИЛ

— Жилијет, Жилијет — позва Томаж своју жену — ово је


Лазар, нови ђак. Биће код нас пар дана, док му не нађу неки
смјештај.
Залеђеног израза лица Жилијет погледа Лазара, а затим
Томажа.
— Шта је ово? — упита мужа на немачком.
Томаж није стигао било шта да одговори пошто га је Лазар
упитним погледом предухитрио:
— Шта је то Was ist das?
Брожекови се запањено погледаше. Лазаров изговор је
био савршен, а поглед гладан знања.
Од тог дана Жилијет је постала препорођена жена: сву љу-
бав која се може некоме подарити несебично је давала Лазару.
Након прве недеље она није више помишљала да Лазар негде
другде борави, већ само код њих. Уз њу је, за четири године бо-
равка, научио немачки и француски. У свим сегментима био је
бољи од осталих ђака. Увек је имао додатна питања. Био гладан
знања, а Жилијет га је несебично хранила духовном храном.
Дивила се његовој способности учења, његовој младалачкој ра-
дозналости. Стармали дечак је израстао у добро обликованог
момка, упућеног у уметност и амбициозног да то знање буде још
веће. Сазревао је надзиран Жилијетиним ауторитетом.
Чаршија је и даље са чуђењем посматрала Жилијет, која
је коначно имала осмех на лицу, али само када би одлазила
у дуге шетње са малим Лазаром. Машта крупљанских жена
полако је почела добијати обрисе мистерије, уоквирене у сто-
тине питања: Зашто баш Лазар? Шта ли смера? Одвешће га у
Беч и даће малог у јањичаре, баш ко што су Турци, бирвактиле,2

2 БИРВАКТИЛЕ — турцизам у значењу некада, у оно доба.


ЂЕД 15

водили најздравију ђецу у Стамбол. Али како год су нешто ис-


предале, до Жилијет нису успевале допрети, па би временом
и њу и Лазара коначно оставили на миру.


— Томаж, шта да радимо? — упита Жилијет мужа са су-
зама у очима након четири године од када је Лазар дошао у
њихову кућу.
— Не знам — тешки уздах просу додатну хладноћу по соби.
— Мора ићи даље, он је ово овдје превазишао. Он треба да
буде сликар, мада ми се чини да било чиме да се бави — биће
успјешан. Он се мора склонити из овог блата, од ове биједе, од
ових простих, примитивних људи, од ове балканске варошице.
— Не знам, да му је ђед жив замолили бисмо га да иде
даље на школе у Сарајево; овако не знам да ли имају ишта
пара да га даље шаљу.
— Морамо их убиједит да га пусте. Беч је његова граница,
а не Сарајево. Послаћемо допис у Сарајево да му какву апа-
нажу дају само да се у почетку снађе.
— Знам, али млад је још за Беч. Полако. Нека га прво у
Сарајеву. Бар да неки занат изучи, а послије ћемо видјет шта
и како даље.

— Михајло, он мора даље на школе — рече учитељ Томаж
Лазарову оцу.
— Знам, и он то хоће, мада каже да му је лијепо и код вас.
— Најбоље да он учи неку технику. То је будућност. А ја
ћу му наћ чо’јека да га успут подучава и сликању. Видиш да
много воли да слика.
16 ПОСЛЕДЊИ БОГУМИЛ

— Моја Миланка ’оће да га шаљемо даље. Зна да немамо


чим, али ’оће да га макне из ове наше љепоте. Море та техни-
ка! Ја ти се у школе ништа не разумијем. Ти си учен чо’јек и
ти најбоље знаш.

— Лазаре, мораш даље — сузних очију узе га Жилијет


за руку.
— Лијепо ми је код вас. Ко ће мене неђе друго учит тако
добро ко ти и учитељ? — при чему Лазар први пут примети
колико су Жилијетине очи биле лепе.
— Свугдје има добрих учитеља.
— Не нацртах те?
— Боље, хоћу те у сјећању, као успомену. Следеће године
Томаж и ја идемо за Пољску. Желим да што прије заборавим
ове крајеве и ове људе. Једино желим да се сјећам тебе, али
хоћу да си само дио мог сјећања.
И Лазар осети сузе у својим очима и први пут из једног
другачијег угла сагледа колико је овој дивној жени било теш-
ко живети у Босни.
— Иди, иди, Беч ће једнога дана бити под твојим ногама!
— Како?! Па шаљеш ме у Сарајево, а то је у супротном
смјеру!
— Некад морамо и то учинити — направити корак уназад
да бисмо послије направили два напријед. Сигурна сам да ће
кад-тад Беч бити твој! — рече му Жилијет истовремено и туж-
ног и срећног погледа, оног погледа када се емоција врти као
вртлог у виру брзе воде.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

КАЛИЧАНИН, Слободан, 1970-


Последњи богумил / Слободан Каличанин.
- Земун : Бесна кобила, 2020 (Београд : Форма Б).
- 125 стр. : вињете ; 21 cm. - (Посебна издања /
[Бесна кобила])

„Издавач објављује ову књигу поводом пола века


од смрти сликара Лазара Дрљаче (1882-1970)“-
-> прелим. стр. - Тираж 300. - Напомене уз текст.

ISBN 978-86-88389-30-3
COBISS.SR-ID 22924041