POSEBNA IZDANJA

ZA IZDAVAČA
Goran Lakićević

PREVOD SA ČEŠKOG
Tatjana Mladenović

UREDNIK EDICIJE
Predrag Mladenović

GRAFIČKI UREDNIK
Miloš Trajković

LEKTURA
Branka Tarbuk

ILUSTRACIJA NA NASLOVNOJ STRANI

Ana Cima

ILUSTRACIJE U KNJIZI
Ana i Igor Cima

KALIGRAFIJA
Seiko Inoue (井上青香)

FOTOGRAFIJA AUTORKE
Petar Holi

ŠTAMPA
Forma B, Beograd

IZDAVAČ
IP Besna kobila, Zemun
www. besnakobila.co.rs
 Ana Cima

Probudiću se
na Šibuji
 NASLOV ORIGINALA
Probudím se na Šibuji

Copyright © Anna Cima, 2018

Illustrations © Anna a Igor Cimovi, 2018
All rights reserved
Originally published in Czech by Paseka, Prague

ZA OVO IZDANJE
Copyright © Besna kobila, 2020
Sva prava zadržana

Vydání této publikace podpořilo

Ministerstvo kultury České republiky.

Objavljivanje ove knjige podržalo je

Ministarstvo kulture Češke Republike.
Igoru, tati i Adeli
 Prag — prvi deo

1.
Ne volim baš da se družim sa devojkama. Dosadno mi je
sve to o čemu one pričaju. Boli me uvo šta njihov pas radi. Ne
interesuje me ni što njen dečko ima nežne prodorne oči. Ni to
što su u drogerijama, konačno, počeli da prodaju onu američ-
ku kremu od jelenskog loja u okrugloj kutijici.
Devojke stalno razglabaju o istim stvarima. Tako je bilo u
srednjoj, isto je na faksu. Večito imaju potrebu da jedna drugu
zadive, da dokažu kako su u nečemu bolje ili interesantnije od
one druge. Kao da je život jedno veliko takmičenje. Takmi-
čenje u lepoti, takmičenje koja je inteligentnija, koja danas
ima lepši džemper, koju frajeri više gledaju, koja je frajerima
zabavnija i sa kojom žele da provode više vremena.
I Kristina je ista po mnogo čemu. Ali s obzirom da se
znamo još iz srednje, jedna je od retkih devojaka koje mogu
da trpim pored sebe. Ima roze kosu, a u slobodno vreme an-
gažuje se u udruženju koje pokušava da dokaže da je igranje
oko šipke zapravo plemenit sport. Pored toga, radi i na razvoju
10 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

leka protiv raka. Većinu vremena provodi u laboratoriji, gde

radi na tajnom istraživanju o kojem nikome ništa ne sme da
otkrije. Zato i ne treba da čudi što uveče završi oko šipke, vi-
seći naglavačke.
Kristina je ekscentrična. Frajeri to vole, ali ih na kraju obe-
shrabre njena žestina i inteligencija. Realno, ko bi očekivao
od devojke sa roze kosom, da će uveče, umesto da gleda film
zajedno sa dečkom, radije rešavati hemijske jednačine. Pone-
kad se pitam kako je moguće da Kristina ne može da nađe
nekog normalnog. Verovatno ni sama ne zna kako bi trebalo
da izgleda idealan partner. Za to je sigurno kriv njen tata, koji
je pobegao na Šri Lanku kad je njoj bilo petnaest. Kristini je,
prosto, tokom celog puberteta nedostajao muški uzor.
Kristinin tata je na Šri Lanki postao budistički monah, a to
i nije baš neka idealna predstava muškarca. Javi joj se ponekad
— u snu, kad treba nešto ovde da mu sredi ili kad poželi da joj
čestita rođendan. Ali na mobilnom je nedostupan. Razume se
da je onda Kristina prilično besna na svog oca. A opet, priznaje
da je i to bolje nego da je posle razvoda izvršio samoubistvo.
Ipak, ne može još uvek sve da svari. U polju „zanimanje oca”,
kad popunjavate obrasce za stipendiju ili nešto drugo jurite,
teško da možete da napišete budistički monah.

2.
Kada Pragom prolaze tzv. hare krišne, Kristina sa gađenjem
prelazi na drugu stranu ulice. A najviše od svega je iznervira
kad neki samozvani monah u žutoj haljini, na Trgu Republike
ili na Ipaku,1 pokušava da joj proda mudre knjige na temu
karmičkih ciklusa i druge budalaštine.
1 I. P. PAVLOVA — trg u širem centru Praga.
 PRAG — PRVI DEO 11

„Gospođice”, obrati joj se, „vi mi delujete kao osoba otvo-

renog uma…”
Mora da mu je zapala za oko Kristinina roze glava. Kri-
stina zastane i prostreli čovečuljka pogledom punim mržnje.
Čovečuljka to ne obeshrabruje, veruje svojim tehnikama ube-
đivanja i nastavlja da nagovara Kristinu da kupi knjigu.
„Da li znate šta je to karma?”, pita je.
„Da, imam jednu u kupatilu”, odbrusi Kristina i pokuša
da pobegne. Ali momak je brži.
„Vrlo rado bih vam ponešto rekao o vašim životima. Ne
samo o ovom sadašnjem nego i o prošlom i budućem. Sigurno
će vas to zanimati. Evo o tome je ova knjiga…”
„Ne zanima me, već znam dosta o tome.”
„Ali ovo je o životu…”
Kristina zastane i besno pogleda čovečuljka.
„Slušajte, mene to zaista ne zanima!”
„Ali trebalo bi!”, ne predaje se momak. E, tu Kristina pot-
puno odlepi.
„Slušajte, vi… čudovište jedno! Moj otac je pravi budistič-
ki monah u hramu Veduva u Kogali na jugu Šri Lanke, ako
vam to išta znači! Ako ikada budem htela nešto o karmi da
saznam, pitaću njega!”
Čovečuljak se ukipi. Ovo nije očekivao.
„Ali ovde u ovoj knjizi….”
„Mene ne interesuju vaše knjige! Ako hoćete nekome da
ih date, pošaljite ih mome ocu na Šri Lanku, on će vam pre-
gledati sve to!”
Čovečuljak ćuti.
„Mada sumnjam da će hteti da traći vreme. On stalno me-
ditira! Ako ste već monah, trebalo bi i vi tako da radite. I sklo-
nite te slušalice od ajfona što vam landaraju po toj krpetini!”
12 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

Čovek spusti pogled ka zemlji. Ništa više ne govori. Knji-

gu stidljivo skloni iza leđa.
„Idi s milim Budom!”, odbrusi Kristina i ode.
Čovečuljak ostane da stoji ispred KFC-a. Deluje samom
sebi kao krpelj, što je možda u prošlom životu i bio.

3.
Nikad neću razumeti šta je Kristininog tatu nateralo da se
spakuje i ostavi porodicu. On, naravno, smatra da je krenuo
u potragu za svojim unutrašnjim ja. Realno, pre je pobegao
od obaveza koje su počele da ga pritiskaju, jer mu je zbog eko-
nomske krize bankrotirala firma.
Kada je Kristina bila mala, njenoj porodici je dobro išlo.
Renovirali su kuću u predgrađu Praga, a u dvorištu napravi-
li bazen sa instaliranim grejačima za vodu. Kristinin tata je
deci kupio ogromnog psa, plazma TV i upisao ih na gomilu
vanškolskih aktivnosti. A onda je došla kriza i firma Kristini-
nog tate je bankrotirala. Uz ionako tešku svakodnevicu došle
su i svađe sa ženom, pa dugovi i Kristinin komplikovani pu-
bertet (koji je zaista bio ozbiljan). I onda, umesto da se uhvati
u koštac sa problemima, Kristinin tata je jednog jutra spako-
vao kofer i otputovao na Šri Lanku. Dugove je ostavio supruzi,
a on, oslobođen od problema običnog smrtnika, zakucao se u
hramu od tada i zadovoljno meditira.
Kristinina mama se nakon razvoda dala na ezoteriju. Ipak
nije mogla sebi da priušti da ostavi dvoje tinejdžera i ode u
neki samostan. Iz muževljeve radne sobe izbacila je sve što
je podsećalo na njega i napravila sebi ezoterijski kutak, koji
Kristina zove gatarin kutak. Poslagala je po policama sveće i
lekovito kamenje nabijeno energijom, iznad ulaza je okačila
 PRAG — PRVI DEO 13

hvatača snova, a po kući neprestano pali mirišljave štapiće.

Osnovala je ezoterijsku grupu Venera, u koju je namamila
komšinice kojima gleda u karte i govori šta da rade sa svojim
životima. U slobodno vreme Kristinina mama se bavi predvi-
đanjem budućnosti. Sastavlja gomilu horoskopa i uči kako da
radi sa različitim energijama. Kristina je sumnjiči da na dalji-
nu ometa mirnu meditaciju bivšeg muža na Šri Lanki.
„Ja bih sve ezoterijske radnje i čajdžinice odmah zatvorila,
sve knjige o religiji bih povukla iz prodaje, zabranila da se
štampaju nove a postojeće spalila”, izleti Kristini kad god se
pokrene ova tema.
„Samo zatupljuju ljude time. Svi nude jednostavna reše-
nja, kao i ono — ako zagrliš drvo bićeš odmah bolje, ili ako
pročitaš priču o Budi znaćeš kako da organizuješ sopstveni
život. Ničemu to ne služi. To su samo poštapalice, pre nego
što se zasere još više. Kad sam imala sedamnaest godina i ja
sam isto, pod maminim uticajem, išla na kurs reikija. Je l’
znaš šta je to?”
„To je neka energija iz Japana koja leči, ili tako nešto, zar ne?”
„Upravo to. Legenda kaže da je neki hodočasnik isku-
sio tri čuda kada se penjao na svetu planinu i bla-bla-bla-
bla, uglavnom, kad se popeo otkrio je vanzemaljsku energiju
reiki. Taj kurs na koji sam išla vodila je neka gospođa No-
vakova, u svom stanu u panelaku2 na Pankracu. Kakav bre
mistični doživljaj! Prvo, trebalo je da vidiš te jadnike koji su
tamo dolazili. Propali biznismen, domaćica sa četvoro dece,
prodavačica iz trafike i mama i ja. Svi su se radovali, kao da
će im posle rituala inicijacije momentalno nekim čudom sve
krenuti nabolje. Da će uspeti da vide istinu daleko bistrije od
običnih ljudi.
2 PANELACI — visoke stambene zgrade izgrađene od prefabrikovanog
armiranog betona, tipične za arhitekturu komunističke Čehoslovačke.
14 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

Gospođa Novakova je za taj inicijalni ritual namenila celu

jednu sobu. Podsećala je malo na mamin gatarin kutak. Na
jednom zidu je bila Isusova slika, na drugom je visio Buda,
a na trećem neko afričko božanstvo. Trebalo je da sednemo
pored zida za koji osećamo da nam je duhovno najbliži. Zatim
bismo zatvorili oči, a Novakova bi narednih 45 minuta mu-
mlala u ćošku, odakle nam je, navodno, slala energiju.”
„I, je l’ vidiš od tada istinu bistrije?”
„Shvatila sam da je sve to beskorisno i da samo zagluplju-
je ljude.”
„Pa vidiš, ipak si došla do nekog saznanja, zar ne?”

4.
Moji su još uvek zajedno. Ja sam verovatno jedina osoba u
bližoj i daljoj okolini čiji se roditelji još nisu razveli. Prvi talas
razvoda zahvatio je našu generaciju u drugom razredu. Moja
sestra, koja je tad još uvek išla u vrtić, crtala je tako jednog vi-
kenda za trpezarijskim stolom kad odjednom, ničim izazvana,
upita oca: „Tata, kada ćete ti i mama da se razvedete?”
Otac, koji je upravo spremao večeru, stade kao ukopan
nasred kuhinje, sa sve varjačom u ruci.
„Šta to pričaš, pile tatino? Što bismo se mama i ja razvodili?”
„Samo pitam, jer su roditelji svih ostalih već razvedeni, je-
dino vi niste. Pa me zanima kada će se to desiti”, crtala je sestra
mirno dalje. Smatrala je da je razvod uobičajeni deo porodičnog
života i osećala se neravnopravnom sa ostalom decom jer su naši
još uvek bili zajedno. Takođe, nisu vikali jedno na drugo, nisu
pravili nikakve scene i živeli su u istoj kući. Sestra nije mogla da
shvati kako je moguće da Aneticini, Majdini i Karlovi roditelji
već sve to rade, a naši još nisu došli u tu fazu.
 PRAG — PRVI DEO 15

Najveća zasluga za to što se naši nisu razveli pripada mami,

koja savršeno vlada načelom kojim su se u prošlom veku ruko-
vodile japanske supruge, a to je princip izdržljivosti. Ne sma-
tram da je taj princip najispravniji, da žena treba uvek sve da
istrpi, ali mamina sposobnost da istrpi bez sumnje je održala
njen odnos sa ocem, da se ne raspadne.
Moj otac, doduše, nije budistički monah na Šri Lanki, ali
u poslednje vreme vodi gotovo monaški život; večito se zatvara
u svoju radnu sobu, odakle izlazi samo da večera. Imam utisak
da ga uopšte ne zanima šta ljudi oko njega rade. Na primer,
boli ga uvo za moje pisanje. Do pre par godina je umeo da me
prekine i pita šta čitam i da li mi se to sviđa, ili bi tražio da
mu pročitam delić od onoga što upravo pišem. Ali u poslednje
vreme ne pita me ništa. Ne zanima ga ni kako je mami na
poslu, ni sestri u školi. Stalno radi i čita, pa mu za nas ne pre-
ostaje nimalo energije. Tužno je gledati ga. Ali, kažem sebi, i
to je bolje nego da je na Šri Lanki.
Mama me podržava u pisanju. Jedino što mi stalno govori:
„Meni se najviše dopalo kad si onda pisala o našoj baki. Zašto
ponovo ne napišeš nešto o bakici?” Zato što mislim da autor
treba da se razvija. A o bakama je toliko toga već napisano, još
jedna Bakica3 češkoj književnosti nije potrebna.

5.
Druga moja drugarica se zove Mačiko Kavakima i ona je
iz Jokohame.
„Zovem se Mačiko. Obozavam da jedem lakćiće.”
„Šta?”, ne kapiram.
3 BAKICA — čuveni češki roman Božene Njemcove, uvršten u školsku lektiru.
16 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

„Molske lakćiće. Lakćiće sto zive u molu”, objašnjava.

Žmirkam i razmišljam.
„Misliš rakčiće?”
„Da, lakućiće, poblkala sam. Već mi je pleko glave”, Ma-
čiko iznervirano odmahne rukom.
Za razliku od Kristine, na prvi pogled je neupadljiva, ne
urla i izgleda kao da će je svakog trenutka oduvati vetar. Tek
kad sa njom sednete u kafić, shvatite koliko se ova devojka ne
uklapa u stereotip o Japankama, koje naručuju toplu čokola-
du, pričaju tiho i pokrivaju usta kad se smeju.
Mačiko Kavakima je srednju školu praktično provela za-
tvorena u podrumu, gde je imala probe sa svojim rok bendom.
Iako je u Japanu gotovo nemoguće zabušavati sa školom, na
bilo koji način, njoj je to nekako uspevalo. I to samo zato što
je išla u hrišćansku školu, gde su joj na kraju sve opraštali. Jed-
na njena drugarica je zapalila školsku biblioteku. I njoj je bilo
oprošteno. Ja nikome ne bih oprostila paljenje biblioteke.
Mačiko je toliko lepa da sve Korejke koje su imale plastič-
ne operacije umiru od zavisti i pitaju je ko joj je operisao oči i
koliko je platila. Prilično je paradoksalno što većina Azijatki-
nja želi da ima oči kao Evropljanke, dok sam ja svojevremeno
htela da se ubijem što moje nisu makar malo iskošene.
Mačiko svira kontrabas, studira na HAMU4 i uči češki jer
hoće ovde da živi. Izgleda je nekom prilikom negde čula Dvor-
žaka pa se samo prebacila sa rok muzike na klasičnu. Na kraju
je rešila da u Češkoj osnuje simfonijski orkestar. U Prag je stigla
pre dve godine. Dovukla je sa sobom veliki kontrabas i svog
sitnog dečka. Sa dečkom su posle mesec dana raskinuli, on se
vratio u Japan a Mačiko je ostala sama sa kontrabasom. Srele

4 HAMU — Fakultet za muziku i ples, deo Akademije scenskih umetnosti

(AMU), najveće umetničke škole na univerzitetskom nivou u Češkoj.
 PRAG — PRVI DEO 17

smo se slučajno, dok je bauljala po hodnicima Filozofskog fa-

kulteta tražeći nekog japanologa koji bi joj pomagao sa češkim.
I ubrzo smo se sprijateljile.
„Napisala sam esej na temu: Šta Česi misle o mojoj zemuli.
Da li možeš da mi poplaviš moje gelske?”, kaže Mačiko i vadi
svesku iz torbe.
Dopada mi se kako piše. Slično sam pisala kad sam bila
mala. Rukopis joj nije baš čitak. Japanci, doduše, uče engleski
u školi, ali ne nešto preterano. Koliko sam shvatila, jedino
rade testove iz gramatike i to tako što zaokružuju tačne od-
govore. Pisanje uopšte ne vežbaju. Možda je zato latinica za
Mačiko takav problem.

Gledam u svesku pred sobom.

Moje esej, kako Češi vide Japance

Neko iz Europe ima čudan pogled na Japan
Nećeš pogledaš četiri od njih?

1) Prvi.
Puno ljudi imaju meni to dranje, kada oni
meni kažu „hvala” i „dobar dan”. Ali to nije tako!
Nisam nikad videla Japanci koji imaju to dranje!
Japanci nisu Dalaj Lama!

2) Drugi.
Neki ljudi pitali mene: „Jedeš suši svaki dan?”
Odgovor: Ne.
Ne možemo suši jedemo svaki dan, zato što je suši skup.
Ali češki suši nije dobar i nije kvalitetan.
Ne moraš da jedeš češki suši.
18 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

3) Treći.
Neki ljudi pitali mene: „Gde su ninža?”
Odgovor: Nigde.
Oni postojali u prošlosti, ali već ne postoje.
Ali kuće o ninža postoje. Možeš to vidiš kad bio u Japanu.

4) Četvrti.
Neki ljudi pitali mene: Voliš hobotnicu?
Odgovor: Ne znam.
Nekad adult videa koristi hobotnicu,
pa možda neki ljudi vole.

Sve. Hvala.

Trudim se da se ne nasmejem. Ni moj japanski nije savršen.

„Mačiko”, podignem pogled sa njenog eseja, „šta si htela
da kažeš sa ovim to dranje?”
Mačiko sastavi dlanove kao da se moli i nakloni se.
„Aha, misliš držanje!”
„Da, taj dlzanje”, saglasi se Mačiko, „poblkala sam!”

6.
Moji su me odmalena učili da volim umetnost — knjige,
film i primenjenu umetnost. Trudili su se i oko sestre, ali sa
njom nije baš išlo lako. Od malih nogu je bila hiperaktivna,
a naterati je da prelista slikovnicu bilo je ravno herojskom
poduhvatu. Stalno se vrpoljila, gurala nogu sebi iza vrata
ili radila stoj na rukama. Za razliku od mene, koja sam kao
dete razrogačenih očiju buljila u tatu kroz ogradicu svog kre-
veca i slušala njegove priče, sestra je nepogrešivo pokušava-
 PRAG — PRVI DEO 19

la da se ubije, želeći da preskoči ogradicu i pređe na drugu

stranu, gde ju je čekao stvarni svet, daleko zanimljiviji od
tatinih priča.
Tata je kod kuće imao ogromnu biblioteku. U devetoj go-
dini mi je uvalio Olivera Tvista i rekao da je to najbolja knjiga
na svetu, a onaj ko je nije pročitao je jadan i ne zna šta je prava
umetnost. Ostavila sam Foglara sa strane i počela očajnički da
gutam Olivera Tvista. Nije mi bio baš zanimljiv. Ali morala
sam tati da dokažem da nisam jadna i čitala sam sve dok ga
nisam pročitala. Otac je bio presrećan pa mi je doneo Ime ruže.
U trinaestoj sam pročitala Zločin i kaznu, Šalu u četrnaestoj.
Nisam uopšte te knjige razumela. Kad ih pročitam, tata je mo-
rao da dođe i objasni mi ko je bio Trocki, ili Aristotel, kako bih
se koliko-toliko snašla, a i da bih mogla u školi da se foliram
pred društvom: „Niste čitali Šalu? Ma zezate me?”
Drugari iz škole me nisu podnosili. Stavljala sam im do
znanja da su neobrazovani idioti. U početku sam to radila ne-
svesno. Pre upisa u gimnaziju otac me je ohrabrivao pričama o
tome kako ću u srednjoj da upoznam sve samu pametnu decu,
da će tamo biti gomila devojčica koje vole da čitaju i da ću
sigurno upasti u dobro društvo. Istina je bila da su svi u mojoj
srednjoj školi slušali hip-hop ili Rijanu, koketirali tu i tamo sa
Pračetom, a kad sam im u nekoliko navrata izrecitovala Puš-
kina, došli su do zaključka da sam hvalisava krava i prestali
sa mnom da pričaju. Pred njima sam se pretvarala da me boli
uvo što me smatraju kravom, a uveče sam kod kuće plakala u
krevetu i psovala tatu što je od mene napravio intelektualku
koja ne razume svoje vršnjake. Ali ubrzo sam shvatila da je to
velika prednost. Odlučila sam da, kad me već svi smatraju uo-
braženom, i budem uobražena. A da stvar bude gora, počela
sam i da čitam kao luda.
20 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

Ni Kristina nije baš najbolje izlazila na kraj sa drugom

decom. Tad je prolazila kroz neku hevi metal fazu, imala je
starijeg dečka i družila se isključivo sa ljudima van škole. Na
časovima je ili spavala ili žvrljala u svesci neke depresivne sli-
ke. Pošto niko nije hteo da sedi sa nama dvema, logično je
da smo završile u istoj klupi. Prilično dugo smo se ignorisale.
Onda smo se jednom slučajno dohvatile Prl Džema ili nečeg
sličnog i počele da razmenjujemo CD-ove. Ona je za mene
postala nastanjeno ostrvo u moru beznađa.

7.
U to vreme sam otkrila Murakamija. Dopale su mi se ko-
rice knjige Kad padne noć, pa sam otišla da ga kupim. Potpuno
me je očarao. I pre toga sam pisala neke pesmice, ali sada sam
počela da izbacujem priče jednu za drugom. Terala sam tatu
da sve to čita i komentariše. Po uzoru na Murakamija, i moji
likovi su pričali sa mačkama, tajanstveno nestajali, pojavljivali
se u snovima i izgovarali rečenice tipa: Bila je potpuno obična,
uopšte ne znam zašto sam se u nju zaljubio, a ne znam ni zašto
vam to govorim jer je to, u suštini, nebitno.
Želela sam da što pre objavim knjigu, postanem poznata
i pokažem tim idiotima u razredu da sam ipak bolja od svih
njih. Većinu stvari koje bih napisala objavljivala sam u škol-
skom časopisu, koji sam sama osnovala i za koji niko drugi
osim mene nije ni pisao. Uveseljavala sam celu školu svojim
radovima, a u sopstvenu izuzetnost me je konačno uverila
klinka iz nižih razreda, koja mi je prišla u WC-u i sa stidljivim
pogledom izjavila da joj je moja priča o bosonogom dečaku sa
plavom kosom koji je kod kuće razbio ogledalo i ostavio srču
da leži sedam godina na podu, promenila život.
 PRAG — PRVI DEO 21

8.
Izvesne književne ambicije gajim još od detinjstva. Kad
sam imala deset godina, mama mi je kupila knjigu na čijim
koricama je stajalo: Bestseler genijalne devetogodišnje autorke.
Kako je moguće da neka devojčica već izdaje romane a ja ni-
sam još ni stranicu napisala? Pala sam zbog toga u dvonedelj-
nu depresiju. Tešila me je jedino činjenica da ta knjiga nije
bila baš nešto (zapravo bila je grozna). Međutim, i pored toga
mučilo me je pitanje kako je moguće da se ja još uvek nisam
dokazala na tom polju. U mislima sam već videla svoj roman
sa sličnim natpisom preko korica, ali kada bih sela za kompju-
ter, jedino što sam uspevala da iscedim iz mozga bio je veliki,
ne baš maštovit naslov, i ništa više od toga. Razmišljajući šta
bih mogla dalje da napišem, jedino bih još taj naslov ukrasila
zvezdicama sa numeričkog dela tastature i tu bi bio kraj.
Pošto nikako nisam mogla da se pomirim sa tim da neka
tamo devojčica već objavljuje dok ja ne mogu da mrdnem da-
lje od naslova, tata me je uzeo u krilo i ubeđivao da tu knjigu,
koju sam dobila, sigurno nije napisala devetogodišnja devoj-
čica, jer male devojčice ne mogu tako dug roman da napišu,
nego da joj je u tome sigurno pomogao neko stariji, možda
otac ili deda. Navodno, to je samo reklama, kojoj ne smem
da verujem. S obzirom da je tata tada držao časove pisanja,
verovala sam da se u te stvari razume pa sam se smirila. Obe-
ćala sam sebi da ću ja biti prva jedanaestogodišnjakinja koja
će napisati roman bez pomoći oca ili dede i počela sam da ra-
dim na obimnom komplikovanom remek-delu, pod nazivom
Zagonetka zaključanog zamka (u nazivu su bila tri Z, to mi je
isto bilo zanimljivo). Glavna junakinja se zvala Delionela Šraf
(ne znam kako sam došla do tog imena, ali je tata izjavio da je
22 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

dobro i da će ga zapamtiti, u slučaju da on sam nekada odluči

da napiše nešto za decu). Uspela sam da iscedim iz glave prvi
pasus, a pošto nisam znala šta bih dalje, napisala sam nasred
stranice velikim slovima:

DESET GODINA KASNIJE

I onda sam samo nastavila. Ali tata mi je rekao da to tako

ne ide, da bi bilo interesantno da saznamo šta se dešavalo to-
kom tih deset godina koje sam preskočila, i to me je načisto
deprimiralo.
U trinaestoj sam u tajnosti, krišom od tate, pročitala De-
vojke u sedlima5 i na pedesetak strana napisala papazjaniju o
konjima, iz koje je otac pohvalio samo jednu rečenicu. Izjavio
je: Ovo bi napisao pisac. Htela sam da puknem od ponosa. Već
pišem kao pisac. Tu rečenicu, koju bi pisac napisao, do kraja
života neću zaboraviti. Ovako je glasila:

Devojčice su se popele na konje sa kojih je vonjao miris

kožnih sedala i oznojenih konjskih ćebadi.

Pitala sam oca zašto mu se iz cele priče dopala samo ta

jedna jedina rečenica. Rekao je da opisuje miris mesta koje
čitalac ne zna, a zahvaljujući njoj može da ga zamisli. Od tada
ništa zanimljivo nisam napisala. Priče za gimnazijski časopis,
nad kojima sam se preznojavala, otac bi uvek, podigavši obrve,
ocenio kao zanimljive…, što mi, realno, baš i nije zvučalo kao
pohvala.

5 THE SADDLE CLUB — serijal knjiga za devojčice koje je pod pseudonimom

Boni Brajant napisala američka autorka Barbara B. Hiler.
 PRAG — PRVI DEO 23

9.
Nakon susreta sa Murakamijem počela sam više da se in-
teresujem za Japan. Otkrila sam anime (odmah sam počela da
pišem o dečacima sa plavom kosom), otkrila sam mangu (po-
čela sam da crtam stripove) i shvatila da je japanski ultratežak
jezik, koji moram da naučim jer ga niko u mom okruženju ne
zna i ima svi da padnu na dupe.
Saopštila sam mojima da hoću da studiram japanski (otac
je odobrio sa rezervom), nabavila sam udžbenik i počela da
vežbam slogovnu abecedu, i to u školi, da svi vide. (Zamišljala
sam kako u zbornici profesori pričaju među sobom: Jeste vi-
deli, Kupkova je počela da uči japanski? Ah bože, kako je to dete
pametno…).
Kristinu, sa kojom sam se već uveliko družila, davila
sam pričama o Japanu, govorila sam joj kako je to fantastič-
na zemlja i kako su svi Japanci lepi i da je šteta što imamo
u gimnaziji samo jednog Vijetnamca, a i on je zauzet. Kri-
stina se u to vreme preorijentisala na hemiju i uzvraćala je
udarce beskrajnim pričama o kiseoniku, ugljen-dioksidu i
redosledu hemijskih formula. Da na pismenim zadacima iz
matematike nije na mene očajnički siktala — idiote, izra-
čunaj to ili ovo ne računaj, ti idiote, nikad ne bih položila
veliku maturu.
Svoj školski časopis postepeno sam u potpunosti preusme-
rila na Japan. Celu školu sam naterala da čita o otvaranju Ja-
pana prema svetu 1854. godine, o japanskom tradicionalnom
grejanju, o oblačenju u Edo periodu, šinkansenima,6 japan-
skom filmu i ono najvažnije — o japanskoj književnosti.

6 ŠINKANSEN — brzi japanski vozovi

24 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

10.
Shvatila sam da otkidam na Azijate. Najdostupniji su bili
Vijetnamci (jedini je problem bio što nisu znali japanski). Me-
đutim, bilo mi je glupo da tek tako nekome priđem i kažem:
„Slušaj, sviđaju mi se tvoje kose oči, hoćeš da izađeš sa mnom?”
Bez obzira što sam na ulici svakodnevno sretala mnogo mo-
maka poreklom iz Vijetnama, jedini Vijetnamac sa kojim sam
ikad prozborila zvao se Long i upoznala sam ga u vrtiću.
Tada sam imala pet godina. Long je umesto očiju imao
dve tanke crtice a lice mu je bilo okruglo kao balon. Odmah
se videlo da je drugačiji od nas.
Sećam se da sam na papiru nacrtala sve moje drugare iz
vrtića i lica im obojila bojom kože. Tu drvenu bojicu smo baš
tako zvali: boja kože. Jedino mi za Longa nije odgovarala, jer
je on bio tamniji od nas. Zato sam njegovo lice obojila u na-
randžasto. I učiteljica me je izgrdila. Rekla je da je Long isti
kao mi i da ne smem da ga bojim drugačije nego ostale. Samo
što Long jeste bio drugačiji, tu nije bilo sumnje. Kada je po
podne mama došla po mene, učiteljica joj je pokazala crtež.
„Pogledajte šta je Janica nacrtala!”
Strašno sam se uplašila da će mama da me izgrdi. Osećala
sam se krivom, iako nisam shvatala šta sam to loše uradila.
„Nacrtala je drugare. Šta je u tome loše?”
„Pa pogledajte”, pokazala je učiteljica mami Longovo na-
randžasto lice, „je l’ vidite kako je nacrtala Longa?”
„Vidim”, zaškiljila je mama, „šta je tu loše?”
„Obojila ga je drugom bojom!”
Mama je u čudu gledala učiteljicu.
„Nacrtala je svoje drugare onako kako ih vidi, ništa loše u
tome nema.”
 PRAG — PRVI DEO 25

„Da, ali ovakve stvari moraju na vreme da se uoče.”

„Hoćete da kažete, kad biste imali u razredu crnca, i njega
bi morala da oboji u roze kao i ostale?”
Na to učiteljica nije imala šta da odgovori. Mama je ceo
put do kuće vrtela glavom.
„O bože, to što imamo svi ista prava i što uvažavamo jedni
druge ipak ne znači da smo svi isti!”, rekla je tati kod kuće.
„Kada vidi Vijetnamca, nacrtaće ga tako kako ga vidi! Sa sve
kosim očima! To je nešto potpuno normalno!”
„Mislim da učiteljica malo preteruje. Plaši se da mu se
deca ne rugaju. Znaš kako deca mogu da budu zla.”
„Naprotiv, koliko to napumpava baš skreće pažnju na nje-
govu različitost!”
I tako sam shvatila da je Long Vijetnamac.

Sećam se još jedne situacije sa Longom. Bili smo u parku

i igrali se u pesku kada je neko od nas, ne sećam se ko, bacio
lopaticu, razvukao oči do ušiju i počeo da viče: Japanac, Ki-
nez, bilmez! Japanac, Kinez, bilmez! Rekao je da ga je ujak to
naučio. Svi smo ga imitirali i trčali za njim po igralištu. I Long
je zategao oči do ušiju. Japanac, Kinez, bilmez!, vikali smo svi.
Utom je dotrčala učiteljica i počela da nas razdvaja.
„Prekinite svi! Odmah! Je l’ čujete? To ne smete da radite,
je l’ razumete?”
Onda se okrenula ka Longu i rekla mu: „Ti posebno ne
smeš to da radiš!”
Nisam shvatala zašto mora Longovo lice da bude obojeno
istom bojom kao i naša, a on ne sme po parku da trči i viče
kao i mi: Japanac, Kinez, bilmez!
Kod kuće mi je tata objasnio da se Japancima i Kinezima
sigurno ne bi svidelo što ih povezujemo sa bilmezima, još mi
26 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

je rekao i da su Longovi roditelji iz Vijetnama, pa zato njegov

tata slabo govori češki. I da nikad nijednom strancu ne smem
da se smejem zbog toga kako priča i izgleda, jer se sigurno
ni meni ne bi dopalo da mi se u Vijetnamu podsmevaju što
imam plavu kosu i ne znam vijetnamski.
Tada sam shvatila da je svet mnogo veći nego što sam mi-
slila, da pored Praga postoji još nešto, kao što je Vijetnam, gde
Kinezi, Japanci, Vijetnamci i Česi žive zajedno i gde se niko
nikome ne podsmeva. To mi je bilo baš super. Počela sam na
Longa, koji je bio iz Vijetnama, da obraćam više pažnje, ali
ništa posebno nisam primetila, osim kosih očiju.

11.
Ne znam odakle kod mene ta sklonost ka azijskim tipo-
vima. Biće da mi je urođeno. To ne znači da mi se Evropljani
ne dopadaju. A ni da mi se dopadaju baš svi Azijati. U stvari,
prilično je sve to komplikovano. Mislim da devedeset posto
devojaka koje hoće da upišu japanologiju, koreanistiku ili si-
nologiju osećaju isto. Teško da ćete naći devojku koja studira
japanski, a kojoj se ne dopadaju Japanci. Nema te koja bi rekla
da su Japanci odvratni, takva prosto ne postoji.
Međutim, odskačem i među devojkama koje padaju na
Azijate. Imam potpuno sumanut ukus i kada je ova popula-
cija u pitanju, jer dok većina studentkinja sa grupe otkida za
Japancima koji izgledaju kao šećerleme, meni se dopadaju bra-
dati i prljavi samuraji, smušeni studenti iz biblioteka i ulični
muzičari sa gitarama. To sam primetila prvi put još kada kada
mi je bilo sedamnaest.
 PRAG — PRVI DEO 27

Sećam se, sedela sam sa Kristinom kod Staljina7, pile smo

đus-votku kada me je obuzeo osećaj da je ovo poslednja mirna
godina mog života. To je onaj period kada vam svi sve servi-
raju i samo kažu kada i gde treba da dođete, koliko para da
donesete, šta će biti na testu iz istorije i tako to.
Sunce je toliko bleštalo da je bilo neprijatno. Sad kad se
toga setim, zaista mi se čini da je sve bilo žuto. Posmatra-
la sam Prag i samoj sebi govorila kako ću jednom stvoriti
velika dela. Imala sam u planu da do kraja gimnazije napi-
šem fenomenalan roman, naučim japanski, osnujem bend
i nacrtam strip.
Izvadila sam iz novčanika fotku Tošira Mifunea i naslo-
nila je na zid ispred sebe. Zapalila sam cigaretu i zaljubljeno
gledala u samuraja u kimonu koji je stajao preda mnom.
„Kakav ti je to tip u pižami?”, pridigla se Kristina iz leže-
ćeg položaja i otpila gutljaj đus-votke.
„To je”, rekla sam gotovo svečano, „Toširo Mifune”.
Kristina se primače bliže fotografiji.
„Ponovo neki Japanac, jelda? Da nije malo mator za tebe?”,
upita.
„Već je mrtav”, odbrusila sam.
„Što ga onda nosiš u novčaniku?”, pitala me Kristina.
„Zato što ga volim.”
„Nisi normalna”, odmahnula je Kristina glavom, „ne kapi-
ram šta vidiš u tim kosookima.”
Prag nam se nudio kao na tacni i sve je delovalo nadohvat
ruke. Duboko sam uvukla dim i ponovo pogledala Tošira.
Devojke oko mene u to vreme otkidale su na Danijela
Redklifa iz Harija Potera i Roberta Patinsona, vampira iz
7 VELIKI SPOMENIK STALJINU koji je stajao na proplanku u Pragu koji se
zove Letna i sa koga se pruža pogled na grad.
28 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

Sumrak sage, ali mene ti smešni dečaci nisu impresionirali

ama baš nimalo. Oznojeni Mifune u samurajskim krpicama,
to je za mene bio pravi frajer.

Moja mlađa sestra, kojoj sam bila uzor u svemu, isto se

zaljubila u Mifunea. Ponekad bismo zajedno sele na kauč i
pustile Kurosavinog Pijanog anđela. Tu mladi Mifune, koji
igra jakuzu, nonšalantno prolazi gradom u belom odelu, pa-
leći jednu za drugom. Sestra je tad imala trinaest godina, ja
sedamnaest. Uzela sam u ruku daljinski i uperila ga prema
DVD-ju ispred televizora.
„Samo što nije!”, primakla se sestra bliže ekranu. Podigla
sam ruku sa daljinskim u vazduh.
„Sad! Sad! Ajde, stisni pauzu!”
Naime, Toširo u jednoj od scena skida košulju. Pritisnula
sam pause, a polunagi Mifune sa briljantinom na kosi zamr-
znuo se usred skidanja. Zaljubljeno smo posmatrale njegovo
golo telo. Naravno da roditelji pri izvođenju tog svetog rituala
nisu smeli da budu kod kuće.
„Ah, što je lep!”
Toširo nam uzvrati upitnim pogledom.
„I uopšte nije tako maljav kao naš tata!”
„Japanci nisu baš maljavi.”
Učinilo mi se kao da Mifune crveni. Ali to nije bilo mogu-
će. Na kraju krajeva, ipak je ovo crno-beli film.
„Meni se dopada”, zamišljeno kaže sestra, „što mu se nos
malo iskrivi kad pobesni. Ma uopšte”, prilepila se za televizor,
„stvarno ima lepe oči”.
„Ima”, složila sam se, „šteta što nema takvih Japanaca u
Češkoj”.
„Je l’ bi spavala sa njim?”, pita me sestra.
„Sa Toškom? Jok ti bi.”
 PRAG — PRVI DEO 29

Posmatrale smo rumenog Mifunea što smo bliže mogle.

A on je onda posegao rukom u džep i izvukao daljinski. Na-
ciljao je ka nama i pritisnuo play. Sigurno nije mogao više da
izdrži kako smo bezobrazno buljile u njega i još glasno ko-
mentarisale. Film je ponovo krenuo. Sestra i ja se pogledasmo
razočarano.
„Daj mi”, otela mi je sestra daljinski iz ruke i vratila scenu
na početak, „sad ću ja da pauziram”.

12.
Kad sam imala šesnaest godina, prvi i poslednji put u ži-
votu sam dala oglas. Htela sam da pronađem druga Japanca
ili drugaricu. To je tada zaista bilo bezopasno. Japanski nisam
znala da beknem, ali na engleskom sam se već pristojno spora-
zumevala. Javio mi se neki Satoro. Živeo je u Plznju i bio dosta
stariji od mene.
Moram priznati da mi je bio sumnjiv od početka. Ali ni-
sam mogla da odbacim priliku tek tako, pa smo se dogovorili
da se nađemo u tržnom centru na Zličinu. Znala sam da će
tamo biti puno ljudi, pa ako nešto krene naopako počeću da
vičem i neko će sigurno reagovati.
Kad sam stigla na mesto sastanka, Satoru je već bio tamo.
Na prvi pogled delovao je sasvim obično. Malo sam se smirila.
„Slušaj”, rekla sam mu direktno, „ja tražim samo drugara,
odmah da se razumemo”.
„Naravno”, potvrdio je. Naručili smo kafu.
„Koliko godina imaš?”, upitao me.
„Šesnaest. A ti?”
„Trideset.”
30 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

Saznanje da je moj potencijalni drugar stariji od mene če-

trnaest godina malo me je izbacilo iz ravnoteže. Pogledom sam
fiksirala kafu ispred sebe. O čemu sa njim da razgovaram? O
čemu pričaju tridesetogodišnjaci? Ali pre nego što sam uspela
da započnem konverzaciju nekim prikladnim pitanjem, Sato-
ru me je preduhitrio.
„Je l’ mogu da te dodirujem?”, pitao me.
„Molim?”, izbečila sam oči. Brzo se, bogami, sve desilo.
„Ne možeš”, naglo sam spustila glavu, „ja zaista tražim samo
drugara”.
Vidim kako mu ruka klizi preko stola ka mojoj kafi.
„Ozbiljna sam”, rekla sam mu, „pusti to ili idem odmah
kući!”
Satoru je složio facu kao napušteno kuče. Povukao je ruku
ka svojoj šoljici. Laknulo mi je. Ovo smo raščistili. Sad bi tre-
balo otpočeti neku konverzaciju.
„Kojim poslom se baviš?”, upitala sam ga.
„Radim u japanskoj firmi koja pravi televizore. A ti?”
„Idem u drugi razred srednje škole”.
Ruka mu je ponovo kliznula po stolu.
„Je l’ ne mogu ni za ruku da te uhvatim? Baš bih to voleo.”
„Ne!”
„Mnogo sam usamljen…”
Nije bilo vajde. Tražila sam račun i krenula kući. Ali me je
Satoru u tom momentu zgrabio za ruku i počeo da vuče kroz
tržni centar, na suprotnu stranu od one na koju sam krenula.
„Pusti me!”
„Nemoj da se plašiš, hoću samo nešto da ti pokažem!”,
vukao me je i dalje kroz hodnik.
„Neću da gledam ništa.”
 PRAG — PRVI DEO 31

„Ne brini, hajde.”

Šta li to, pobogu, hoće da mi pokaže? Ozbiljno sam raz-
mišljala da počnem da vičem u pomoć, kad me Satoru odjed-
nom pusti.
Stajali smo ispred prodavnice elektrouređaja. Nisam mo-
gla da skapiram šta se dešava.
„Dođi!”, rekao je i krenuo u pravcu televizora. Pratila sam
ga zabezeknuto. Prošli smo pored usisivača, aparata za brijanje
i radio-aparata. Došli smo do plazma televizora.
„Lepo”, rekla sam. Ali Satoru nije imao nameru da mi
pokaže televizore. Naterao me je da se zavučem iza polica,
među gomilu kablova i dugmića koji su virili sa zadnje strane
televizora. Buljila sam u sve to ne kapirajući ništa. Uopšte ni-
sam shvatala šta hoće taj čovek. A onda se Satoru nagnuo ka
najbližem televizoru i prstom mi pokazao na bar-kod zalepljen
ispod najdebljeg kabla.
Nagnula sam se bliže. Na maloj nalepnici je stajalo: Iskon-
trolisao Satoru Tanaka.
„To sam ja iskontrolisao”, ponosno mi je saopštio Satoru,
isprsivši grudi. I onda mi je zalepio poljubac. Nisam stigla ni
da beknem. Stajala sam u mreži kablova kao oparena. Poljubio
me je potpuno nepoznat Japanac. A u radnji je išla pesma Love
is in the Air.
Na prvoj godini studija poverila sam ovo jednoj drugarici
s faksa. Nije ni trepnula, izvadila je svoj mobilni, nešto po
njemu tražila i onda mi ga gurnula u lice.
„Je l’ to bio ovaj?”, pitala me onako uzgred.
Nisam bila jedina koju je Satoru pokušao da fascinira te-
levizorima.
32 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

13.
U drugom srednje roditelji su me zatekli kako pokušavam
da jedem kiselo mleko štapićima. Shvatili su da ne mogu više
da mi pomognu (otac mi je već bio preporučio sve japanske
filmove za koje je znao i nije imao pojma šta dalje), pa su me
poverili na brigu jednom starijem japanologu.
Profesor je imao malu učionicu, kabinet u centru Praga,
bukvalno pretrpan knjigama, sasvim sedu kosu i duboke pla-
ve oči. Kad sam bila mala, tako nekako sam zamišljala Deda
Mraza. Sigurno je bio mnogo lep kad je bio mlad. I sad je bio
šmeker. Posadio me je za svoj sto, na rasklimatanu drvenu
stolicu. Na stolu je ležala gomila ispisanih papira, rečnika i
knjiga.
Razgledala sam po sobi. Stari kauč, a na njemu izbledeli
jastuci neodređenih boja. Ogroman kaligrafski rad, profeso-
rovih ruku delo, na zidu iznad stola. Odnekud se tiho čuo
džingl iz Štrumpfova. Profesor je ujutru sebi rado puštao cr-
taće. Prostorija je bila mračna, svetlo je dopiralo samo kroz
prozorčić naspram kauča, praveći sjajan beli pravougaonik na
podu pored moje stolice. U vazduhu su lelujale majušne česti-
ce prašine. Ove iznad belog pravougaonika na podu svetlucale
su i treperile poput zlatnog praha.
Činilo mi se kao da sam ušla u svet u koji pre mene ni-
jedna žena nije kročila. Bila sam nervozna i nestrpljiva. Htela
sam momentalno da propričam japanski, kako bih mogla da
gledam sve filmove sa Mifuneom a da ne moram svaki čas da
bacam pogled sa njega na titlove. Profesor je sedeo u fotelji za
svojim ogromnim stolom i bez reči me posmatrao kako ner-
vozno razgledam po sobi.
 PRAG — PRVI DEO 33

„Gospođice Kupkova”, zaškiljio je kao da želi da vidi do

dna u moju crnu dušu i nasuo sebi vino iz flaše na stolu,
„nadam se da iza te vaše želje da naučite japanski ne stoji
Japanac!”
Odmahnula sam glavom.
„To je onda u redu”, vratio je flašu na sto, „bitno je da se
nikad ne udate za Japanca. To su životinje”.
I sa zadovoljstvom potegao iz čaše.

14.
Profesor je bio kaligraf. Imao je mali, pohabani rečnik, u
kojem je pored svakog znaka stajalo bar još deset njegovih va-
rijanti, u raznim stilovima i tipovima kurziva, u zavisnosti od
toga kako se u koje vreme pisalo. Stranice tog rečnika su bile
toliko iskrzane da su se na nekim mestima raspadale, kao što
se izgorele novine raspadaju u pepeo. Rečnik me je opčinio, ali
stidela sam se da pitam profesora da mi dozvoli da ga natenane
prelistam. A i plašila sam se da mi se ne raspadne u rukama.
Profesor je umeo satima da priča o kanđi znacima. Izgle-
dalo je da ga u životu ništa drugo ne zanima osim da istražuje
ko je kada izmislio stil jednog od pisama, ili kako se pisalo na
japanskom u ono ili ovo doba. Kad bi se raspričao, imala sam
utisak kao da mu iznad glave lebdi neka čudna aura. U pro-
storiji bi odjednom bilo mnogo više svetla nego što je moglo
da uđe kroz mali prozor naspram kauča. Bila sam fascinirana
njegovim pričama. Htela sam nekako da mu se zahvalim i
podelim sa njim njegovo oduševljenje.
„Ja već znam jedan znak”, rekla sam. Profesor mi je preko
stola doturio papir i olovku.
„Ajde, idemo.”
34 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

Toliko sam se skoncentrisala u pokušaju da što bolje na-

pišem znak, da skoro nisam ni disala. I uspela sam. Izgle-
dao je upravo onako kako sam ga zapamtila iz udžbenika.
Bio je to znak za koren i knjigu. 本. Prvi znak koji sam
ikada naučila.
Kad sam podigla glavu, profesoru su se ramena tresla od
smeha.
„Gospođice Kupkova, čestitam vam”, sijale su mu oči, „sad
vam preostaje da naučite još jedno dve i po hiljade preostalih
znakova”.
Razočarano sam gledala u 本 pred sobom.
Tek kasnije sam saznala da potezi pri iscrtavanju znakova
moraju imati tačno određen redosled. Profesor se sigurno kra-
ljevski zabavljao onda sa mnom.

15.
Profesor me je poslao po vino. Kada sam se vratila u ka-
binet, zatekla sam ga kako nešto piše na parčetu papira. Ižvr-
ljani papirići ležali su na sve strane. Na stolu, po knjigama, na
policama, ispod knjiga, u knjigama.
„Gospođice Kupkova”, rekao mi je kada sam sela, „jesam li
vam već pričao onaj vic o Japancima i izborima?”
Odmahnula sam glavom.
„Sad ću da vam ispričam”, namignuo je zaverenički, „ali
malo je bezobrazan. Ne smeta vam to?”
Odmahnula sam glavom jer nisam ni znala šta to znači.
Profesor je uzeo vazduh i svečano počeo da priča.
„Pita američki ambasador japanskog: ‘How often do you
have elections in Japan?’ Japanac se zamisli: ‘Usually evely
molning’.”
 PRAG — PRVI DEO 35

Gledala sam u profesora začuđeno. Toliko se smejao da je

oduvao sve papiriće sa stola.
„Gospođice Kupkova”, objasnio mi je kad je video da ne
kapiram, „Japanci uvek mešaju l i r”.
Dolazila sam u profesorov kabinet oko pola godine ali iz
japanskog jezika ništa nisam naučila. Zato sam naučila mno-
go drugih korisnih stvari. Kao na primer, u šta se, zapravo,
upuštam u profesionalnom smislu.
„Imao sam drugaricu na fakultetu”, pričao je profesor,
„bila je najbolja u celoj grupi. Poznavala je japanski bolje od
svih nas. Bila je odličan prevodilac, dugo godina je radila kao
prevodilac i postala ugledan književnik”.
Profesor je otpio malo vina pa nastavio.
„Međutim, ta koleginica je pre nekoliko godina, pod stare
dane, skroz poludela, izjavila je da japanski nikako ne može
da se do kraja nauči i prešla na hemiju.”
Zatim se profesor nasmejao i izvadio iz fioke tanku knjižicu.
„Da li volite da čitate?”, pitao me je.
Klimnula sam glavom.
„E, pa uzmite ovo da pročitate. Mnogo je lepo”, dodao mi
je knjigu preko stola. Bili su to Stihovi pisani na vodi, izbor
najlepše poezije iz japanske zbirke Kokinšu.
„Vratite mi je u neko dogledno vreme”, ustao je profesor i
pošao da me isprati do vrata. Izašla sam na hodnik i zahvalila
mu. Mahnuo je rukom i krenuo da zatvara vrata. A onda je
odjednom stao i isturio svoju belu glavu.
„Gospođice Kupkova, japanski jezik je jeziv smor, ali iz-
držite. Isplati se.”
Nasmejala sam se.
„Hvala vam, doviđenja”, rekla sam i otišla.
Profesora više nikada nisam videla. Par dana nakon toga je
umro. Uopšte nisam znala da je bio bolestan.
36 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

16.
Pozvali su me na ceremoniju opraštanja. Održana je u jed-
nom restoranu u centru Praga. Ispred vrata su gorele sveće, a
sala je bila puna tužnih ljudi. Nikoga nisam poznavala. Pro-
fesorovi prijatelji i rodbina stajali su pored stola sa hranom i
pili vino. Svi su znali profesora duže od mene. U knjizi žalosti,
na ulazu, pročitala sam mnogo lepih poruka. Želela sam da
profesor može da vidi kako će i od mene jednog dana postati
cenjena osoba. Da zna da se neću predati i pod stare dane pre-
ći na hemiju. Bila sam jako tužna.
Kod kuće sam otvorila Stihove na vodi, u prevodu Vlaste
Hilske koji je ustihovao Matezijus, iz 1956. godine. Tanka
knjižica bila je pohabana i izlizana isto kao i profesorovi rečni-
ci. Koliko li ju je puta držao u rukama?
Poeziju nikad nisam naročito razumela. Ali nakon ovog
tužnog oproštaja od profesora nešto se u meni pokrenulo. Sti-
hovi pisani na vodi te večeri su mi bili velika uteha. Najviše me
je dirnula pesma Sneg koju je napisao Ošikoći no Micune. Čita-
jući je, prvi put u životu sam shvatila kako književnost i poezija
mogu da povežu osećanja ljudi čije živote razdvajaju vekovi. Či-
nilo mi se kao da mi se profesor obraća kroz te pesme.
Na pustom putu
Napadao je sneg
Utabani otisci posle koraka
Ja sam taj put, sneg je tuga
Ko će i kada da krene mojim tragovima

Bio je to tihi dijalog koji niko sa strane nije mogao da

razume.
Razgovarali smo do duboko u noć.
 PRAG — PRVI DEO 37

17.
Stihove na vodi spakovala sam u žutu kovertu oblože-
nu iznutra vazdušastom folijom i napisala na njoj velikim
slovima: Vraćam vam vašu knjigu. Potom sam je ubacila u
sanduče ispred profesorovog kabineta. Ne znam da li ju je
ikada neko odatle izvadio. Osećala sam da ne mogu da je
zadržim kod kuće.
I dan-danas mislim na profesora. Potpuno je neverovat-
no koliko je uticao na mene, bez obzira što sam ga krat-
ko poznavala. Profesor teško da je mogao znati koliko mi
je značio. A tek nije mogao da zna da ću se ja danas, deset
godina nakon što smo se poslednji put videli, još uvek baviti
japanskim jezikom.
I to malo uspomena na profesora, htela ja ili ne, polako
blede. Vremena se menjaju, pojavili su se digitalni rečnici, stu-
denti uče potpuno drugačije, a japanologa, koji su nekad bili
malobrojni, danas ima puno. Baš me zanima šta bi profesor na
to rekao. Kada ga za mnogo godina budem srela negde gore,
obavezno ću da ga pitam.

18.
Nakon profesorove smrti, maturirala sam i upisala se na
studije japanologije. Podnela sam samo tu jednu jedinu pri-
javu. Nije dolazilo u obzir ništa drugo. Prijavilo se nas dvesta
trideset, a primali su dvadeset. Prijemni je bio u glavnoj sali
Palahove biblioteke Filozofskog fakulteta, koja može da primi
preko trista studenata. Kad sam videla gomilu koja se tiskala u
hodniku ispred sale, nešto me steglo u grudima. Dok su jedni
38 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

proveravali beleške iz istorije, drugi su u poslednjem momentu

vežbali slogovnu abecedu. Iz dna duše mrzim to histerično
preslišavanje pre ispita.
U sali gde smo polagali test, sela sam pored devojke koja
je za klupom bubala katakanin red na ja. Taj red ima tri slova.
Ja, ju, jo. Devojka je buljila u udžbenik i neprestano naglas
ponavljala: „Ja, ju, jo. Ja, ju, jo. Ja, ju, jo.”
Bilo je čudno. I ne samo to.
Osvrnula sam se po sali. Polovina kandidata kao da je
upravo pobegla sa psihijatrijske klinike. Delovalo je da su
pobrkali prijemni sa maskenbalom. Doći na prijemni obu-
čena kao Pikaču, meni ni u snu ne bi palo na pamet. Mojim
budućim kolegama to očigledno nije bio problem. U prvom
redu su sedele nindže. Iza njih je jedan dečko poslagao po
klupi ceo arsenal loptica za hvatanje Pokemona. A u posled-
njoj klupi sedelo je pet devojaka u suknjama sa karnerima
u lolita stilu i sa besmisleno malim šeširićima na glavama.
Podsećale su na pet velikih svadbenih torti. Osećala sam se
kao Alisa u zemlji čuda.
„Ja, ju, jo”, nije prestajala da ponavlja devojka pored mene,
„ja, ju, jo”.
U salu je ušao dečko sa plavom kosom i seo pored mene.
„Je li”, kaže umesto pozdrava, „koje godine je Peri stigao u
Japan? Ne mogu da se setim. Je l’ to bilo pedeset druge ili treće?”
„Četvrte.”
„Ja, ja”, odobravala je devojka pored mene. Nisam bila si-
gurna da li se slaže ili je zabagovala na prvom slogu iz trojca
katakaninog reda na ja.
 PRAG — PRVI DEO 39

19.
Položila sam prijemni i u oktobru sam otpočela prvu go-
dinu studija. Otvorila sam vrata učionice, a na prozoru pored
table sedeo je momak maskiran u psećeg demona Inujaša iz
istoimenog animea. Nosio je veliki crveni bodi, na glavi je
imao srebrnu periku sa psećim ušima, a nokti na rukama su
mu bili isturpijani u špic. Preko noge je prebacio katanu8 . Za-
bezeknuto sam zurila u njega, a onda zatvorila vrata i vratila
se u hodnik, da malo dođem k sebi. Kako neko može u takvoj
sredini da se ozbiljno bavi naukom?
Primili su i jednu devojku sa velikom suknjom. Ta je cele
studije presedela u ćošku i nije ni reč progovorila. Kad bi je
pitali nešto, samo bi preplašeno razrogačila oči i ćutala. Nema
nije bila, u to sam se uverila kad je iz WC-a telefonirala majci.
Jednom joj se docent Kadlec na ivici očajanja obratio: „Mila-
do, hoćeš li nam reći bar nešto?”
Milada je iskolačila oči i pocrvenela. Videlo se da pokuša-
va da odgovori. Nekoliko puta je otvorila usta, pa onda neko-
liko puta jedva progutala pljuvačku. Milada će sigurno nešto
reći. Pokušava i samo što nije izgovorila! Bodrili smo je. Ajde,
Milado!
„Milado, nema potrebe da nas se plašiš!”, ljubazno ju je
podsticao profesor.
Milada je samo još više pocrvenela, da sam pomislila kako
će je nešto strefiti.
„Hoćete nam reći nešto?”
Milada je stisnula pesnice.
„Radije ne bih ništa”, konačno je izašlo iz nje posle junač-
ke borbe sa stidljivošću.
8 KATANA — japanski mač koji su tradicionalno koristili samuraji.
40 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

Svi smo se radovali što je uspela da kaže bar nešto. Jedino

je docent Kadlec delovao kao da se pita u kom to zapravo sme-
ru idu humanističke nauke.

20.
Kada ljudi čuju da studiram japanologiju, uglavnom re-
aguju pozitivno. Jedino im nije baš najjasnije šta može da se
radi sa tim, čemu takve studije služe. Studirati ekonomiju ili
pravo, e to je već nešto, jer ima svrhu i primenljivo je u sva-
kodnevnom životu. Međutim, šta zaista radi jedan japanolog
i zašto, ne ide im u glavu. Studije japanskog jezika i kulture
deluju im kao strašno nepraktičan izbor. Obično me pitaju šta
ću sa tim? Žarko žele da čuju šta jedan japanolog u stvari radi.
Kada odgovorim da hoću da prevodim, slegnu ramenima
i pomisle: Nećeš se, devojko, od toga leba najesti. Ali ako ka-
žem da ću biti prevodilac pri ambasadi, odmah krene priča
kako sam odabrala perspektivne studije. Potpuno ih opčine
reči kulturni ambasador, diplomatija ili Češki centar Tokio.
Genićiro Takahaši je odlično prikazao ovu situaciju u svom
postmodernom romanu Sajonara, gangsteri. Glavni junak u
tom romanu proučava poeziju u školi poezije. A kada ga neko
pita čime se bavi, susreće se sa sličnim glupim pitanjima kao
i ja. (Da li učite i da pišete prozu? Ne, u školi poezije učimo
poeziju.)
Za zanimanja koja nisu na prvi pogled praktična ljudi
obično misle da su beskorisna. Čemu služe japanolozi ili si-
nolozi? Jedino što mogu jeste da prevode, zavučeni u neke
prašnjave kabinete. Međutim, ljudi ne shvataju da je svako za-
nimanje nastalo iz neke potrebe. A te potrebe obično isplivaju
na površinu kad se svet nađe u krizi.
 PRAG — PRVI DEO 41

Smatram da bi humanističke nauke trebalo da imaju veću

podršku. Zauzvrat, one će na svojim granama održati jedno
društvo na nivou, ne dozvoljavajući mu da propadne. Zato
mi je žao kad vidim da ljudi koji upišu fakultet gledaju samo
kako da ga što pre završe, i ukoliko je moguće izbegnu čak i
izbore u akademski senat, jer to traži dodatno razmišljanje i
zalaganje, mimo njihovih studentskih obaveza.
Ja sam na drugoj godini počela da radim u biblioteci.

21.
Japanska biblioteka na našem fakultetu je mala, knjige su
poslagane jedna na drugu jer nema mesta na policama. Neke
se nalaze po kabinetima profesora, neke i na hodniku. Ponekad
stigne kutija sa poklonom iz Japana, pa tek onda ne znamo gde
sve da uguramo. Stalno ih iznova sortiramo i pravimo neku
selekciju, ali teško je jednu knjigu baciti. Nije ona kriva što je
niko ne čita, da su bar poslali kutiju sa stripovima, ljudi bi to
više pozajmljivali. Zato knjige uvek prvo stisnem uz sebe, da
ih nateram da zadrže dah dok ih ne uguram na policu, kako
bi ih stalo što više, a one svaki put uzdahnu od bola jer im se
naprave rogovi. Zaista nam je potrebna veća prostorija.
Dobila sam zadatak da upisujem nove knjige u Registar
naslova. Taj pamti još osnivanje katedre 1947. godine. Pot-
puno je raskupusan, sto puta prepravljan i precrtavan. Upis
knjiga nije neki težak posao, jedino što morate da znate japan-
ski. Ako ne znate japanski, morate ime svakog autora i svaki
naslov da potražite u rečniku. A za to treba puno vremena.
Navikla sam da satima sedim sama u zagušljivom kabinetu,
sortiram knjige i slušam tiktakanje sata podešenog na tokijsko
vreme. Dopada mi se što iz spiska sa kojim radim može da se
42 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

vidi ko je sve taj posao obavljao pre mene. Kada unesem svoje
ime u polje za popisivača, imam utisak da se upisujem u isto-
riju katedre japanskog jezika na ovoj školi. Osećam se kao da
izvodim neki ritual.

22.
Tokom mog volontiranja u biblioteci otkrila sam japan-
skog pisca Kijomara Kavašitu. Tridesetih godina ovaj autor
je napisao priču Razdvajanje, koja je izašla u češkom časopisu
Istok. Naletela sam na nju kada sam kopala po tonama neevi-
dentiranih brojeva starih časopisa.
Junak ove priče je japanski pisac koji traži inspiraciju za
svoj novi roman. Zaintrigira ga slučaj ubistva koje se dogodilo
1910. godine na ostrvu Šikoku. Smatra da je policija za ubi-
stvo optužila nevinu seljanku i počinje da lupa glavu nad tim
ko je zapravo ubica. Na kraju odlazi na mesto zločina, kako
bi se kod meštana raspitao o detaljima. Ali pošto se ubistvo
desilo davno, niko se ničega ne seća. Na kraju pisac odustane
i okrene se drugoj priči. Njegove misli, međutim, opsednu-
te istragom, ožive, materijalizuju se i ostanu da zauvek lutaju
ostrvom Šikoko.
Kod nas je ova priča izašla 1958. godine. Objavljivanju je
doprinelo što se u njoj pojavljuje motiv namučenog seljaka.
Japanolog Vlasta Hilska u predgovoru na tome insistira kao
da je to najvažniji deo priče, ali svakome ko pročita Razdvaja-
nje odmah će biti jasno da o nekim problemima seljaka ovde
nema ni govora.
 PRAG — PRVI DEO 43

Mene je ova priča dotakla jer prikazuje pisca čija se duša

razdvaja. Nešto slično sam osetila na sopstvenoj koži. Slično
razdvajanje je doživeo svako ko je nešto silno želeo da uradi, a
nije u tome uspeo. Ja, na primer, već nekoliko godina čeznem
za studijama u Japanu, a moje misli već dugo lutaju između
Praga i Tokija.
U Japanu sam bila samo jednom, pre osam godina, na
putovanju sa drugaricom koju od tada nisam videla. Zvala se
Bara, a upoznale smo se u u školi za strane jezike. Meni je tada
bilo sedamnaest, ona je bila godinu dana starija. Upravo ju je
bio ostavio dečko. U Japanu se ponašala kao puštena s lanca.
Htela je da đuska, htela je da se ljubaka sa crncima u baru, a
htela je i da se popne na Fudži.
Barin otac je imao druga koji se zvao Jozef Čtveraček i
taj Jozef Čtveraček, alijas Pepa, kako smo ga kasnije Bara i ja
prekrstile, dozvolio nam je da kod njega stanujemo tri nede-
lje. Moji su taman bili nešto uštedeli pa su mogli da mi kupe
avio-kartu.
Bara i ja smo satima sedele kod spomenika Hačiku na
Šibuji i posmatrale nepoznata lica ljudi oko nas, nafrakane
devojke sa izblajhanom kosom, dečaka koji je davao svoj broj
telefona devojčicama u školskim uniformama, policajca na
prelazu, prodavca sladoleda od čaja i radnike koji su preusme-
ravali saobraćaj. Vrlo je moguće da je u to vreme Mačiko pro-
lazila pored nas, idući na svirku sa svojim bendom u neki od
andergraund barova.
Imam utisak da se u meni pojavila velika pukotina, i kako
rastu moja saznanja o Japanu, a sa njima i moja želja za od-
laskom tamo, tako se i pukotina sve više širi, da se istinski
osećam kao da u meni postoje dve osobe.
44 P R O B U D I Ć U S E N A Š I B UJ I

23.
Razdvajanje me je toliko zaintrigiralo da sam počela da
tragam za drugim Kavašitinim delima. Ali, na moje veliko
zaprepašćenje, na internetu o ovom autoru nije bilo ničega.
Čak ni teksta na Vikipediji. U jednom momentu sam pomi-
slila da se možda ne radi o pseudonimu nekog poznatog pis-
ca, koji nije hteo da Razdvajanje objavi pod svojim imenom.
Izvukla sam sa police Kodanšin Zbornik pisaca iz 2003. go-
dine. Detaljniji i teži zbornik od ovoga u biblioteci nemamo.
Otvorila sam registar i dala se u potragu. Vrlo brzo sam našla
Kavašitino ime. Ali dok su drugim piscima u zborniku bile
posvećene desetine stranica, o Kavašitinom životu nije bilo
skoro ništa.

Kavašita Kijomaru (川下清丸), 16. 8. 1902 — 18. 3. 1938.

Japanski pisac i esejista. Rođen u Kavagoeu.
Među njegovim najznačajnijim delima su Ljubavnici
(Koibito, 恋人), koje je objavio 1924. godine u časopisu
Bungej džidaj, i esej Potresne uspomene (Jureru omoide,
揺れる思いで), izdat 1925. u istom gradu.

U drugim zbornicima nisam uopšte naišla na Kavašitino

ime. To mi je bilo baš čudno, u najmanju ruku. Nestao je u
kolektivnom sećanju ili je nešto drugo u pitanju. Na kraju sam
ipak uspela da preko interneta naručim Ljubavnike, Kavašitinu
priču iz 1924. godine. Objavljena je u sabranim pričama ča-
sopisa Bungej džidaj, zajedno sa tekstovima Jokomicu Riićija,
Kavabate i Joičija Nakagave.
 PRAG — PRVI DEO 45

Čim sam otvorila Ljubavnike bilo mi je jasno da ovo neće

biti lako za čitanje. Puni su znakova koji se danas više ne kori-
ste a čije me dešifrovanje strašno iscrpljuje. Već nekoliko puta
mi je došlo da batalim knjigu i da je nikada više ne otvorim.
Međutim, uvek joj se ponovo vratim. Nije za džabe profesor
govorio — ko nije tvrdoglav ne može da bude japanolog. I
tako grickam Kavašitu malo-pomalo, a na stolu se gomilaju
papirići sa beleškama, slogovima i komplikovanim frazama.
Potrebna mi je pomoć. Samo što nema ko da mi pomo-
gne. Mačiko ne dolazi u obzir, ona zna češki gore nego ja ja-
panski, a nikog od starijih kolega ne želim da pitam, jer će mi
se samo podsmevati što se upuštam u nešto što ne razumem
(i bili bi u pravu). I tako mi ne preostaje ništa drugo nego da
se sa Kavašitom borim sama. Ne smeta mi to. Umem da bu-
dem strpljiva. Kada želim da nešto postignem, u stanju sam
da se tome potpuno posvetim i po nekoliko meseci. Radujem
se svakoj stranici koju prevedem. Sa svakom sledećom preve-
denom rečenicom imam osećaj kao da sam bliže Kavašiti. Kao
da ulazim u njegovu svest.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.162.3-31

ЦИМА, Ана, 1991 –

Probudiću se na Šibuji / Ana Cima
prevod sa češkog Tatjana Mladenović
ilustracije u knjizi Ana i Igor Cima
Zemun: Besna kobila, 2021
(Beograd: Forma B).
376 str. : ilustr. ; 21 cm.
Edicija Posebna izdanja / Besna kobila

Prevod dela: Probudím se na Šibuji.

Tiraž 500.

Spisak japanskih pisaca koji se

pominju u romanu: str. 368–370.
Rečnik pojmova: str. 372–374.

ISBN 978-86-88389-34-1
COBISS.SR-ID 51754505