- MARKO KRALJEVIĆ POTERGNE SVATBARINU (Narodna pisma) -

Poranio Kraljeviću Marko,

Poranio niz Kosovo ravno.
Kad je bio na vodi Servani,
Sukobi ga Kosovka divojka;
Božju pomoć naziva joj Marko:
"Božja pomoć, Kosovko divojko!"
Divojka se do zemlje poklanja:
"Zdravo da si, dilio neznana!"
Al joj Marko poče besiditi:
"Draga sestro, Kosovko divojko!
Lipa ti si, seko, mladja bila!
Krasna ti si stasa i uzrasta,
Rumenila, gospodska pogleda!
Al te, seko, kosa pokvarila;
Jer si tako, seko, osidila?
S kog si mlada sriću izgubila?
Il sa sebe, il sa svoje majke,
Ili sa svog stara roditelja?"
Proli suze Kosovka divojka,
Pa govori Kraljeviću Marku:
"Dragi brate, dilio neznana!
S sebe sriću izgubila nijsam,
Ni sa sebe, ni sa svoje majke,
Ni sa svoga stara roditelja;
Već sam jadna sriću izgubila,
Evo ima devet godin danah,
Kako dojde Arap prikomorac,
Pa od cara Kosovo zakupi,
I nametnu zulum na Kosovo.
Kosovo ga i poji i hrani,
Pa je drugi zulum nametnuo:
Tko s' udaje trideset dukatah,
Tko se ženi triest i četiri;
Koji ima, te toliko dade,
Taj se junak može oženiti,
I divojka mlada udomiti;
A u mene bratja siromašna
Nejma blaga, da Arapu dadu,
U tome sam jadna zaostala,
Te se nijsam mlada udomila,
Sa toga sam sriću izgubila.
Pa još zato ne bi ni žalila,
Što nam s' ne da mladim udavati,
I junakom mladim oženiti;
Nego evo i većje nevolje,
Još je većji zulum nametnuo:
Jer si traži za dragu divojku
Cerni Arap, da ga Bog ubio!
Obredi si sve Kosovo redom,
Al sad meni tužnoj redak dojde,
Da mu jadna ja ljubovca budem,
Pa ja mislim i razmišljam misli:
Mili Bože! što ću i kako ću?
Il' ću jadna u vodu skočiti?
Ili ću se mlada zadušiti?
Volim, brate, izgubiti glavu,
Neg ljubiti svoj zemlji dušmana!"
Al besidi Kraljeviću Marko:
"Draga sestro, Kosovko divojko!
Nešali se, u vodu neskači,
Nemoj sebi smerti učiniti,
Nemoj, seko, duše ogrišiti!
Već mi kaži Arapove dvore,
Gdi su dvori Arapina cernog?
Imam riči besiditi š njime."
Divojka mu poče besiditi:
"Dragi brate, neznana dilio!
A što pitaš Arapove dvore?
Što jih pitaš? ostali mu pusti!
Može da si našao divojku,
Pak mu ideš, nosiš svatbarinu;
A možda si jedinac u majke,
Pa ćeš, brate, tamo poginuti,
Pa što će ti samohrana majka?"
Marko maši rukom u žepove,
Te izvadi trideset dukatah,
Pa ih daje Kosovki divojci:
"Na ti, seko, trideset dukatah,
Pak ti idi k svome bilom dvoru,
Pak se hrani dok ti s' srića javi;
Sami kaži Arapove dvore,
Ja ću platit svatbarinu za te.
Zašto bi me Arap pogubio,
Kad ja imam, sestro, dosta blaga;
Mogo b' platit sve Kosovo ravno,
Kamo l' nebi za se svatbarinu?"
Divojka mu poče besiditi:
"Nijsu dvori, već šatori pusti.
Pogledajde dole niz Kosovo,
Gdi se onaj svilen barjak vije,
Ondi j' šator cernog Arapina,
Okol njega zelena avlija,
Sva avlija glavam' nakitjena.
Evo nejma još nedilja danah,
Kako j' proklet Arap izsikao
Sedamdeset i sedam junakah,
Kosovacah, tužnih gjuvegiah.
Arap ima četerdeset slugah,
Što čuvaju stražu okol njega."
A kad Marko saslušao riči,
Dobra Šarca verlo razserdio,
Krenu Šarca, ode niz Kosovo,
Iz kopita živa vatra siva,
Iz nozdervah modar plamen liže.
Serdit Marko jezdi niz Kosovo;
Roni suze niz junačko lice,
A kroz suze gnjevno progovara:
" Oj davori ti, Kosovo ravno!
Šta si danas dočekalo tužno,
Posli našeg kneza čestitoga,
Da Arapi sad po tebi sude?!
Ja sramote podniti nemogu,
Ni žalosti velike terpiti,
Da Arapi taki zulum čine,
I da ljube mlade i divojke,
I čestitu našu kervcu kvare.
Danas ću vas bratjo osvetiti,
Osvetiti ili poginuti!"
Ode Marko pravo pred šatore,
Ugleda ga Arapova straža,
Pa kazuje cernom Arapinu:
"Gospodine, Arap prikomorče!
Čudan junak jezdi niz Kosovo
Na vitezu konju šarenome.
Dobra konja verlo razserdio,
Iz kopita živa vatra siva,
Iz nozdervah modar plamen liže;
Hoće junak na nas udariti!"
Al besidi Arapine cerni;
"Ditco moja, četerdeset slugah!
Nesmi junak na nas udariti;
Valja da je našao divojku,
Pa nam ide, nosi svatbarinu:
Žao mu je, što će dati blago,
Sa toga se junak razserdio.
Već izidte pred našu avliju,
Pa junaka dočekajte lipo,
Pred njime se smirno poklonite,
Pod njim dobra konja prihvatite,
Primite mu konja i oružje,
Pustite ga meni pod šatore,
Neću blaga, uzet ću mu glavu,
Da dobijem konja prama sebi."
Izpadoše Arapove sluge,
Da pod Markom dobra konja prime.
A kad blizu ugledaše Marka,
Nesmidoše pred Marka iziti:
Biže sluge pod šator Arapu,
Pa se kriju za Arapa sluge,
Pokrivaju sablje japundžeti,
Da im Marko nevidi sabaljah.
I sam Marko u avliju dojde,
Pred šatorom odsidnuo Šarca,
Svome Šarcu tako besidio:
"Hodaj, Šaro! i sam po avliji,
A ja idem pod šator Arapu,
Nahodi se šatoru na vratih,
Ako bi mi do nevolje bilo."
Pak se Marko pod šatore šetje.
Arap sidi, pije vino hladno,
Služi mu ga mlada i divojka.
"Božju pomoć, dragi Gospodine!"
Arap njemu lipše odgovara:
"Zdrav, junače, dilio neznana!
Hod' junače da pijemo vina,
Pa mi kaži, što si mi došao?"
Al besidi Kraljeviću Marko:
"Nejmam kada s tobom piti vina,
A dobro sam do tebe došao,
Verlo dobro, bolje bit nemože:
Ja izprosih lipotu divojku,
Ostaše mi na drumu svatovi,
Došao sam, don'o svatbarinu,
Da dam blago, da vodim divojku,
Da mi nitko na putu nestane;
Kaži meni, što je svatbarine?"
Arap lipo Marku odgovara:
"Ta ti zato i oddavno znadeš
Tko s' udaje, trideset dukatah,
Tko se ženi triest i četiri;
Ti se vidiš junak od mejdana,
Nije kvara, da stotinu dadeš!"
Marko maši rukom u žepove,
Pred Arapa tri dukata baci:
"Viruj meni, više nejmam blaga,
Već kad bi me htio pričekati,
Dok se vratim s lipotom divojkom,
Tamo hti me darivati lipo,
Sve ću tebi pokloniti dare,
Tebi dare, a meni divojku."
Ciknu Arap kao zmija ljuta:
"U men' kaur veresie nejma!
Nedaš blaga, sa mnom se podsmivaš!"
Pa poterže težka buzdovana,
Ter udara Kraljevića Marka,
Udari ga tri četiri puta.
Nasmija se Kraljeviću Marko:
"O junače, Arapine cerni!
Il se šališ, il od zbilje bieš?"
Ciči Arap kao zmija ljuta:
"Nešalim se, već od zbilje biem!"
Ali Marko poče besiditi:
"A ja mislim, da se šališ tužan;
A kad, more, ti od zbilje bieš,
I ja imam nešto buzdovana,
Da te kucnem tri četiri puta;
Koliko si mene udario,
Toliko ću tebe udariti,
Pa ću onda na polje iziti,
I iznova mejdan započeti."
Terže Marko buzdovana svoga,
Pak udari Arapina cernog;
Kako ga je lahko udario,
Izkide mu iz ramena glavu!
Nasmija se Kraljeviću Marko:
"Bože mili! na svem tebi hvala,
Kad berz ode sa junaka glava,
Kak da nije na njemu ni bila!"
Terže Marko sablju od pojasa,
Pak zaredi Arapove sluge;
Izsiče mu četerdeset slugah,
A četirih nehti pogubiti,
Već ih Marko ostavi za pravdu,
Ki hti svakom pravo kazivati,
Kako j' bilo Arapu i Marku?
Sve z avlije poskidao glave,
Pa je glave sahranio lipo,
Da j' nekljuju orli i gavrani.
Pa avliju pustu nakitio,
Nakitio arapskim glavama;
Arapovo blago pokupio,
A četiri sluge Arapove,
Kojih nije htio pogubiti,
Odpravio po Kosovu ravnu,
Odpravio na četiri strane,
Ter tilale po Kosovu sluge.
"Gdi divojka ima za udaju,
Neka traži sebi gospodara,
Nek s' udaje dok je za mladosti;
A gdi junak ima za ženitbu,
Nek se ženi, neka ljubu traži:
Od sad više nejma svatbarine;
Marko za sve svatbarinu plati!"
Sve povika malo i veliko:
"Bog da živi Kraljevića Marka,
Koji zemlju od zla izbavio,
Koji merke vuke i gavrane
Aziatskom nahranio hranom;
Da mu j' prostra i duša i tilo!"