KRALJEVIĆ MARKO I AGA OD MOSTARA

Ko je junak štono putem ide,

Turke gazi kano da su gnjide?
Nije vradžbina niti je varka,
već je noga Kraljevića Marka.
Kraljeviću sitna knjiga stigla,
sa četvrte kartonke ga digla,
pa on bjesan svoga Šarca jaše,
iz daljine staroj majci maše.
Stara mu je govorila mati:
''Sine Marko, majka silno pati
što joj sina trezvenjaka nije,
već on pije vina i rakije,
hoće majka tužna da se mane
da košulje pere ubljuvane.''
Junak Marko prst na čelo stavi
i oseti težak bol u glavi,
pa se brzo levog džepa maši
da pogleda ima l' dna u flaši.
Tek što Marko malo vina srknu,
gorska vila u oko mu brknu:
''Kraljeviću, o majku se grešiš,
biće bolje flaše da se rešiš!''
Junak Marko pogleda je besno,
al' mu oko ne beše baš svesno,
ne felš malo njim vilu preseče,
pa joj tada p'janim glasom reče:
''Gorska vilo, ti me se okani,
da ne visiš na najdebljoj grani!''
''O, junače, kad bi samo znao
koliko si ti postao zao,
da ti mene jadne bilo nije,
od Muse bi strad'o Kesedžije,
i to sada neka mi je hvala
rujno vino što ti nisam dala,
no se baš ni meni sad ne gine,
pa ću na te motrit' iz visine.''
Vila mahnu, pa se nebu dignu,
a Kraljević od vina podrignu.
Kakav mu je silan bio podrig,
sa njime je načinio podvig:
vazdušnu je izazvao struju,
te stvorio veliku oluju,
od Kosova pa do ušća Ibra
u vazduhu smrdela je džibra
koja poče vazduh da pritišće,
sa drveća opalo je lišće,
sve je živo tad u nesvest palo,
a Kraljević podrignu još malo.
Pre vremena jarko sunce zađe...
Junak Marko novu flašu nađe,
ali tada poče da se kaje,
otpi malo, pa je Šarcu daje:
''O, tako mi žestokoga džina,
popio sam tri tovara vina,
i od sada neću piti više
jer se loše mojoj jetri piše.''
Vjerni Šarac gled'o je upitno
kad je Marko punu flašu hitn'o,
te se flaša u žut Mjesec zari,
da imaju što pit Mjesečari.
Onda Marko stade čitat' knjigu
i odjednom udari u brigu,
ono što u sitnoj knjizi piše
na vino mu poče da miriše,
jer mu piše od Mostara aga,
on je strašno velik čovek, raga,
ali nije Marko zato brin'o,
već ga aga poziva na vino,
hoće s Markom dogovora sklopit'
ko će koga vinom prije opit'.
Ljut je Marko te mu drhti brada,
pa on pođe put Mostara grada,
za po dana dana bješe pod Mostara,
u njeg' uđe i poče da hara.
Po kućama tražio je agu
što ga tera da odmjere snagu,
hoće Marko agu da prebije
jer ga aga tjera da s njim pije,
kad se Marko odreknuo vina,
niz nos mu je teklo mesto slina.
Bjesno frkće ispod Marka Šarac,
dosadan je Marko ko komarac
što mu ne da da noge odmara,
hoće s agom vino da obara,
al' ne mari Marko nego hita,
pa prolaznika jednog upita:
''Hej, građane od Mostara grada,
vidje li ti negdje onog gada,
onog gada, mostarskoga agu,
da mi puši moju karu nagu!''
Građanin mu spremno odgovara:
''Zdravo tebi bila tvoja kara,
oj, junače na šarenom konju,
ti ćeš agu poznati po vonju,
njegov smrad ti na džibru udara
te probleme sa disanjem stvara.''
Kraljević se osvrnu par puta,
pogleda mrka, nadasve ljuta,
vidje agu, sa konjem poskoči,
al' mu miris udari u oči.
Slepeo je sve više i više,
te on stade suze da obriše,
ne zna Marko ni šta je ni gdje je,
a aga ga vidje pa se smeje:
''Vidi Marka kako silno plače,
ni krokodil ne bi mog'o jače!''
Tada aga sve granice pređe,
Kraljeviću nabraše se veđe,
na vratu mu iskočiše vene,
te ljut Marko tad na agu krene,
otpasuje perna buzdovana,
bije agu njime sa svih strana,
ali aga ne zbori ni reči,
čak on neće Marka ni da spreči,
no se smeje ispod ljutih rana:
''Ostavi se, Marko, buzdovana,
čega ovde ima ti pogledni,
probaj vina pa do mene sedni.''
Presta Marko šamare da seva,
obrnu se i zdesna i sleva,
da on vidi šta mu aga nudi,
pa u čudu stanu da se čudi –
pred njime je stajala planina,
ali ne od stena već od vina.
Tad se Marku obesiše brci,
našao se Kraljević u frci,
i kompletna turska vojna sila
s tolikim bi se vinom napila.
Progovara vila iz nebesa:
''Uzmi, Marko, s vinom mnogo mesa,
mnogo mesa i beloga sira,
nemoj jetra da ti eksplodira.''
Sede Marko agi preko puta,
aga sipa a Kraljević guta,
već se danu primicalo veče,
aga toči, Marko meso seče.
Marko vina više i ne broji,
al' planina na svom mestu stoji.
Litar po litar, ispiše tristo,
ne bevandu veće vino čisto,
curilo je iz pora na koži.
Usta aga Marku da predloži:
''Slušaj, Marko, ako nisi znao,
ja sam, eto, tebe ovde zvao
da proverim ko je alkos veći,
da ja vidim ko će pre uteći,
ko će od nas pre da se narolja,
ko će prvi pobeć' s bojnog polja.
Ko se prvi sa stlice surva,
u narod će sići kao kurva,
a ko bude u svežijoj snazi,
među narod ko junak silazi.''
Jadan Marko bez ikakve nade
svoj pristanak agi turskom dade.
Beše aga veseo i čio,
a Marko je oči ukrstio,
u vinu je stao da se davi,
kad petao novi dan najavi.
Kad udari i podnevna žega,
planina se snizila do brega,
a mostarski aga poput svinje
novu litru s osmehom načinje.
Gleda Marka u staklaste oči
dok u usta rujno vino toči,
silazi mu lako kaplja svaka,
sebe vidi ko novog junaka,
dok je Marko u vinu do srži,
s teškom mukom uspravno se drži.
Turski aga lukavo ga vreba:
''Vidim, Marko, da ti pomoć treba.''
''Kakva pomoć, ne bila ti glava,
sad počinje tek pijanka prava,
gde je vino, ago od Mostara,
nema više, il' me oko vara?''
''Oko vara, Marko od Prilepa,
kad si, Marko, pijan poput čepa,
vina ima kol'ko hoćeš, evo!''
Kraljević se okrenu na levo
gde stajaše nova količina,
jošte veća planina od vina.
Plače Marko, a sve suze krije,
poče aga planinu da pije.
Gorska vila Marku savet daje:
''Gde su tebe guje iz potaje,
gde su tebe tvoje guje drage,
tri su jetre u mostarskog age.''
Živnu Marko, na pos'o prionu,
te izvadi sodu bikarbonu,
pa je stavlja u usta i guta,
te povrati nekoliko puta,
al' mu oči dođoše na mesto,
beše spreman da ispije resto,
pa turskome agi on besedi:
''Tvoje vino, ago, mnogo vredi,
al' se za poštenje ne sekiraš,
jer ga sa tri jetre konzumiraš,
a meni je dobra moja jedna
i ona je jutros nešto žedna.''
Drugom snagom tad Marko navali,
te planinu propisno namali,
do jutra ode planina cela,
a agi vino došlo do čela,
otkazale džigerice bele,
sve se od vina pojele cele,
nije od njih ostala ni mrlja,
a tad se aga pijan skotrlja.
Ustade Marko da ga pokupi
i nađe ga u nekakvoj rupi
u kojoj bejahu smrad i tama –
rupa je bila septička jama.
Ogloda Marko suva rebarca,
pa uzjaha svoga vernog Šarca,
te pokupi vino da ne vetri
i nasu ga svojoj žednoj jetri.
Nisu ostali niti ostaci,
gre'ota bi bilo da se baci.