Манастир МИЛЕШЕВА

ПОЛОЖАЈ, КТИТОР, ИСТОРИЈА

Манастир Милешева задужбина је краља Владислава, сина Стефана Првовенчаног, који ју је

подигао пре но што је постао краљ. . Време зидања храма није тачно утврђено, у литератури се
наводи година 1234. када је Владислав постао краљ, али је вероватније да је изградња и
живописање завршено још за живота Стефана Првовенчаног, а по жељи Светог Саве, дакле пре
1228.године.
Име Милешева, манастир је добио по реци Милешевки која се код Пријепоља улива у Лим.
Манастир се налази у непосредној близини Пријепоља између планина Златар и Јадовник. После
Студенице и Жиче, он је трећи манастир по значају у Србији. Црква манастира Милешеве
посвећена је Светом Спасу - Вазнесењу Господњем.
У овај манастир Владислав је пренео мошти Светог Саве из Бугарске што је подигло углед
манастира. О значају манастира говори чињеница да ће се касније у њему Твртко Котроманић
крунисати за краља Србљем и Босне, а Стефан Вукчић Косача добити титулу Херцега Светог
Саве.
Манастир је пуна три и по века, од 1237. до 1594.године, био гробница Светог Саве. Године
1594. Турци су однели мошти у Београд и спалили их на Врачару. Приликом одношења моштију,
монаси су успели једну руку да сакрију. Од тада се рука наиземенично чува у Милешеви и
манастиру Св. Тројице у Пљевљама.
Турци су више пута спаљивали манастир, али упркос томе Милешева је развила богату културну
делатност. У 16. веку у манастиру је радила штампарија у којој су штампане литургијске књиге.
1688. године манастир је осетно страдао, а 1782. године изгореле су манастирске ћелије и све
иконе. Милешева је имала две велике обнове, прву за време патријарха Макарија у 16. веку, а
другу 1863. године, када је црква добила данашњи изглед. У другој половини 16. века фреске у
храму су биле пресликане и из те фазе сачувало се неколико композиција (Тајна вечера,
Четрдесет мученика).
Конзервација сликарства извршена је педесетих година 20. века, а обимна археолошка
истраживања, конзервација и презентација архитектуре завршени су 1996. године

УМЕТНОСТ 13. ВЕКА

Српска средњовековна култура развила се највећим делом у складу с књижевним и уметничким
моделима добијеним од Византије. У средњовековној Србији развило се специфично црквено
градитељство познатије као рашка школа.
Рашка школа у српском црквеном градитељству која обележава 13. век настала је као синтеза
источних и западних елемената, византијског схватања унутрашњег простора грађевина и
романичке обраде њихове спољашњости.
Успон у сликарству започет студеничким фрескама наставља се кроз цео 13. век. Старо српско
сликарство достиже врхунац у свом развитку у време изградње манастира Милешева код
Пријепоља, Морача близу Колашина, Храм Светих апостола у Пећи и Сопоћани код Новог
Пазара, тако да се о овом времену може говорити као златном добу у историји
фрескосликарства. Фреске у та четири манастира заједно са студеничким фрескама учинили су
13. век највећим веком у историји нашег сликарства. Један историчар нашег средњовековног
сликарства назвао је сликарски стил 13. века монументалним. Монументалност и пластичност су
главна обележја тог сликарства. Оно се ствара на сличним духовним основама као и уметност у
другим земљама на Истоку и Западу. Његову духовну основу чини доживљај светлости.
Тринаести век је век светлости. Категорија светлости је схваћена на особен начин, реч је о
натприродној, небеској, божанској светлости. Тежња ка тој светлости карактеристична је за
сликарство наших манастира 13. века, а сликарство следи традиције класичне, хеленистичке
уметности, фреске ових манастира стоје најближе класичним идеалима лепоте.
Традиција задужбинарства чији је утемељитељ Стефан Немања наставља се у столећима
средњег века и касније. Цркве и манастире градили су сви владари, чланови владарских
породица, властела и богати грађани.

АРХИТЕКТУРА

Црква припада архитектонском стилу који је негован у рашкој школи. Представља једнобродну
грађевину (дужине 30 метара) са кубетом које се издиже с коцкастог постоља. Има троделни
олтарски простор, куполу подигнуту на пресеку брода и певничког трансепта и припрату.
Спољна припрата са бочним капелама Светог Ђорђа и Светог Димитрија подигнута је око 1236.
године. На источној страни је троделна апсида, а на западној нартекс. Зид између нартекса и
наоса касније је срушен. На северној и јужној страни су ниже певнице. Убрзо после градње
цркве дозидан је уз њу и ексонартекс с куполом и два мања бочна параклица. Омалтерисане
фасаде су оживљене фризом слепих аркадица који се простире испод кровног венца. Црква је
некад имала камени портал с декоративном скулптуром од које је сачуван само један лав.
Касније је извршено неколико преправки, тако да је архитектура знатно изгубила првобитни
изглед.

СЛИКАРСТВО

Милешевске фреске одају изузетно висок уметнички квалитет. Сликари су били Грци,
школовани у једном од великих центара Византијског царства, у Цариграду, Никеји или Солуну,
где је негован рад у техници мозаика. Сачуване фреске су из различитих периода. Пре 1228.
године наос и припрата украшени су фрескама изванредне лепоте. У Милешеви се најбоље
очувало сликарство два стила, једног са фрескама на златној, жуто-зеленој позадини, а другог с
фрескама на плавој позадини. Светла свечана интонација богатог колорита ослања се на касно
античко мозаичко сликарство. Позадина фресака пресвучена је танким златним листићима, с
нацртаним малим квадратима који делују као коцкице мозаика. Намера је била да се створи
утисак да је целина у скупоценом мозаику како би наликовала на византијске мозаике. Та
техника примењена на милешевским фрескама добила је нов смисао јер је у сагласности са
светлим бојама стварала утисак ведрине као одсјај хришћанског оптимизма. Цртеж је изведен
широким потезима наглашавајући миран, достојанствен став ликова, док је боја израз
осећајности. Фреске на плавој позадини више монашког карактера ближе су реалистичким
схватањима. Сматра се да је посреди утицај две главне традиције византијског сликарства,
дворског и монашког сликарства. Живопис у наосу и олтару, настао је по жељи Светог Саве, и
наставља студеничку праксу имитације мозаика-фреске на златној позадини са исцртаним
квадратићима или на плавој позадини без квадратића.

НЕМАЊИЋИ
У унутрашњости цркве (нартексу и олтару) налази се један од најбољих живописа Рашке школе.
Настављена је иконографија Немањића: на јужном зиду је лик краљевића Владислава, а на
североисточном галерија портрета: Стефана Немање (као монах Симеон), Светог Саве (као
архиепископ), Стефана Првовенчаног и његова два сина, Радослава и Владислава. Ту је први пут
приказано „хоризонтално генеалошко стабло” Немањића (типично српска владарска
композиција) што ће као начин бити практиковано и у сликарству других манастира 13. и
почетка 14. века, све до сликарства Грачанице у којој ће владарска лоза бити приказана у
вертикалном облику. Ликови Светог Саве и Владислава, рађени још за њихова живота, најбољи
су портрети у нашем сликарству 13. века.

ЈЕВАНЂЕЛСКИ ЦИКЛУС
Од сликарских композиција добро су сачуване композиције из јеванђелског циклуса,
инспирисане касноантичким и византијским мозаицима: Благовести, Рођење, Сретење, Цвети,
Молитва у Гетсиманској башти, Скидање с крста, Мироснице на гробу. Последње две спадају у
врхунце сликарства 13. века. За сликарство Милешеве значајно је да се појединости истичу
лепотом и вредношћу и тиме надмашују вредност целине. У обради детаља долази до израза
лиризам као доминантно обележје стила, посебно осећања љупкости и нежности, што се уочава
и на две издвојене композиције познате пре свега по детаљима а не као целина. Фреска Скидање
с крста памти се по изванредним лирским детаљима, као што је онај на којем је приказано како
мајка врховима прстију придржава руку сина, „ослонивши образ на његову надланицу, као да
свира на неком наднаравном инструменту” (Крлежа). На фрески Мироноснице на Христовом
гробу издваја се монументална фигура Белог анђела.
Ремек-дело српског средњовековног сликарства, Анђео на Христовом гробу, рађено је са златним
листићима на позадини, преко којих су исцртане коцкице које имитирају мозаик.

ВЛАДИСЛАВ

Испод Белог анђела на јужном зиду налази се ктиторска композиција која приказује Владислава с
моделом цркве, како га Богородица приводи Христу.

КАСНИЈЕ ФРЕСКЕ
После смрти Светог Саве, краљ Владислав је око 1236. године уз милешевску цркву доградио
спољну припрату с бочним капелама и у њу је, после преношења из Трнова, положио мошти
Светог Саве. Тада је настао и живопис ове спољне припрате.
Фреске у ексонартексу су насликане око 1236. године. Оне се квалитетом одвајају од фресака
насликаних пре 1228. године јер су их радили домаћи мајстори који су покушавали да имитирају
стил уметника који су радили старији слој. Сви зидови су били прекривени сценама Страшног
суда. На неким од ових фресака рустичног цртежа, као у Страшном суду, појављује се црвена
позадина. На источном зиду на жутој позадини је централна сцена – Деизис: Христос на
престолу, с Богородицом и Претечом, окружен анђелима и апостолима. Грешници на јужном
зиду су на црвеној позадини, а праведници у рају на северном зиду, на плавој позадини; свуда је
исликавањем квадратића подражаван мозаик.