СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

У ЦРНОЈ ГОРИ

Живот и рад Српске православне цркве и њезиног свештенства у Црној Гори,

крајем XVII и у другој XIX века, не може се разумети без осврта на оно што
како је било пре тога: од краја XV века, када се у Зети угасила световна
власт, па до појаве владика из породице Петровића. Углед старе Зетске
епископије, коју је 1219. године основао Свети Сава и која је 1346. подигнута
на степен митрополије, био је велики. За зетске, а касније и за цетињске
владике, било је карактеристично да су имали своје помоћнике, који су их
наслеђивали после њихове смрти. У писму руском министру спољних
послова, писаном 6. децембра 1785, пише митрополит Петар I и ово: „При
митрополиту мора бити и један епископ, који мора бити митрополитовим
прејемником.

И митрополите и њихове помоћнике рукополагао је пећки патријарх, јер се

Српска православна црква у Црној Гори стално сматрала саставним делом
Пећке патријаршије. За Василија Петровића, који је био помоћник владике
Саве Петровића, зна се да га је Сава слао у Патријаршију Пећку да тамо учи и
да се спреми за свој чин. Тамо је био и рукоположен и добио од Пећког
патријарха звање егзарх српскога престола“. Два митрополита Црне Горе,
Данило и Петар I Петровић, рукоположени су, због прилика које су тада
владале, у Карловачкој митрополији.

Положај цетињских владика и њихов значај у историји наше цркве постао је,
од времена митрополита Вавиле, који је 1485. године пренео седиште зетске
митрополије у манастир Св. Богородице на Цетиње, сасвим изузетан,
повлачећи се из Црне Горе Иван Црнојевић је предао митрополиту Вавили и
световну власт. Како овај узме свјетску власт у руке, а он нареди главарима
свога народа, да се добро чувају од Турака и њихова лукавства, али у исто
вријеме да се клоне свега, што би могло Турке раздражити и њиову војску на
себе навући. И Вук Караџић вели да је Ђурађ Црнојевић пренео „на тадашњег
цетињског митрополита и свјетовну власт, препоручи га главарима
народнијем као поглавицу мјесто себе, и испраћен од свију до Котора напусти
наслијеђену државу“. Павле Ровински је ово пренашање и световне власти на
митрополита Вавилу схватио тако, да Иван Црнојевић није на Цетињу
створио световну државу, него цркву, која је требала да управља свима
функцијама националнорелигиозног живота коју су тада припадали Црној
Гори.Са таквом организацијом ушла је працославна Црква у Црној Гори у
састав обновљенеПећке Патријаршије.

3. ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТИ ЗА ПОСЛЕДЊИХ СТО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА

Крај XVI и почетак XIX века затекао је Петра I Петр вића Његоша на
престолу Цетињских митрополита, Од тога времена, па до уједињења свих
делова Српске право цркве у српску патријаршију, измењало се на катедри
Цетињске митрополије шест митрополита. Двојица од њих Петар I и Петар II,
највеће су знаменитости не само на црквене него и наше националне историје
свога времена. Као два горостаса израсли су они у једно бурно и мукотрпно
време из црногорског крша и прилика са којима се није било лако носити.
Обадвојица, један cвeтaца други геније, чинили су напоре да Црну Гору,
заосталу и сиромашну, укључе у процес узрастања европске цивилизације,
која је запљускивала и њихов врлетни крш и да из племена, чији предводници
нису увек могли да гледају изван оквира своје уже заједнище, створе солидну
народну заједницу. По своме позиву и црквеном опредељењу владике и
прочелници своје цркве. они су морали бити више државници и владаоци,
него што су могли бити само црквени људи предани само своме црквеном
послу. Оно што је Владимир Ђоровић рекао за цео наш народ, да је он, за
време ропства под Турцима, био црква а црква народ, вaжило је дуго у
великој мери и за Црну Гору. Присиљени нуждом и митрополити су војевали,
пасали убојно оружје и предводили свој народ у жестоким и љутим биткама,
али су и прости ратници, у неку руку, свештенковали: љубав за веру и
преданост светињама отаца и страх да се ислам у њиховој земљи не размножи
и не преовлада, покретали су црногорске ратнике у бојеве и надаxњавали их
Јунаштвом, које је било епско.

4. ОДВАЈАЊЕ ЦРКВЕНЕ ОД СВЕТОВНЕ ВЛАСТИ

Смрћу Петра II Петровића Његоша угасила се владичанска лоза у породици

Петровића Његоша и почела световна власт ове породице: завршила се једна
епоха у историји Црне Горе и почела друга, на крају које ће се наша црква у
Црној Гори ујединити са другим деловима раскoмaдaнe Пећке патријаршије.