Гимназија «Вук Караџић» - Трстеник

МАТУРСКИ РАД
Тема: Римско царство

Професор: Ученик:
Драгана Степановић Марија Срећковић IV2
Римско царство Марија Срећковић IV2

Maj, 2007.

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ..............................................................................................................................2

ВЛАДАВИНА ОКТАВИЈАНА АВГУСТА ПРИНЦИПАТ.......................................................3

ОСВАЈАЊЕ ГЕРМАНИЈЕ..................................................................................................11

ТИБЕРИЈЕ, КАЛИГУЛА, КЛАУДИЈЕ И НЕРОН................................................................13

 Тиберије (14 – 37. год.)...........................................................................................13

 Калигула (37 – 41. год.)...........................................................................................14

 Клаудије (41-54 год.)...............................................................................................15

 Нерон (54-68)...........................................................................................................17

КРИЗА РИМСКОГ ЦАРСТВА - ДОМИНАТ.......................................................................19

ПОДЕЛА ЦАРСТВА............................................................................................................22

ЗАКЉУЧАК.........................................................................................................................23

2
Римско царство Марија Срећковић IV2

ВЛАДАВИНА ОКТАВИЈАНА АВГУСТА - ПРИНЦИПАТ

Италско друштво је током грађанских ратова било измучено, пре свега

великим порезима, мобилизацијама, проскрипцијама и конфискацијом земљишта. У
тим ратовима изгинули су сви опаснији Октавијанови противници, а преостали су
давали подршку Октавијану, пре свега да би сачували свој положај. После дугих
ратова у Италији, становништво је тежило миру и враћању нормалном животу. Тада
је настала и идеја о враћању на начин живота њихових предака, о побожности и
срећи као и једноставности пређашњих времена. Октавијан је у складу са тим одмах
по повратку у Италију почео да говори како он доноси мирна времена и како он
враћа старе, скоро заборављене обичаје.

Он је од 31. год. п.н.е. сваке године биран за конзула, на основу цензорских

овлашћења која је добио 29. год. п.н.е. и следеће године спровео је ценз и направио
нов списак сенатора. Иначе ценз није био спровођен 42 године и током ратних
година учинило се да звање сенатора почиње да губи право достојанство. То се
догодило зато што су Цезар и Триумвири ради својих интереса у сенат доводили
људе који нису били таквог порекла да би припадали највишем сталежу, а то су
углавном биле њихове присталице – витезови и центуриони. Октавијан је све такве
личности искључио из сената, који је после ратова бројао чак око хиљаду чланова.
Ово му је вратило углед сенатора и послужило му је да из сената искључи
Антонијеве присталице. У новом списку сенатора Октавијаново име стављено је
прво и он је тим добио титулу PRINCEPS SENATUS. Раније ова титула није давала
никакве привилегије и овлашћења, али касније ће се видети да Октавијан овим није
узео само титулу првог човека сената, већ и првог човека државе.

Када су завршени грађански ратови био је успостављен какав-такав мир, а

Октавијан је 13. јануара 27. год. п.н.е. вратио своја ванредна овлашћења која је
добио по жељи свих и власт је предао сенату и римском народу. Ово је уствари био
маневар да Октавијан добије нова овлашћења, што се истог дана и остварило па је
добио врховну власт у држави. После тога 16. јануара 27. год. п.н.е. он је добио
почастан назив Augustus – божански, узвишен. Овај назив је пре тога углавном

3
Римско царство Марија Срећковић IV2

стављан на светилишта, али у овом случају није. Тада је Октавијан променио своје
име и назвао се: Император Цезар Август, син божанског (Imperator Ceasar Augustus,
divi filius).

Август је све чинио како би показао да је време ратова нестало и водио је

рачуна да не прође као поочим Цезар па није узимао титулу диктатора или краља.
Ништа није радио што би прекршило старе обичаје, па се одрекао и магистратура.
Настојао је да обједини у својој личности више овлашћења, а слично су и Цезар и
Помпеј имали истовремено више функција. Август је у својим рукама имао највишу
власт – imperium и то од 31. год. до 23. год. п.н.е. као конзул, али он тада добија
imperium maius, што значи да се његова власт протеже и на све провинције. Коначно
19. год. п.н.е. добио је титулу доживотног конзула, што значи да је добио апсолутну
војну и грађанску власт.

Август је негде око 23. год. п.н.е. почео да истиче своју титулу коју је добио
после победе над Секстом Помпејом, а то је TRIBUNICIA POTESTAS односно
трибунска власт. ово је Августу давало највиша овлашћења, а што је још важније
истицало је демократично порекло његове власти наслеђене од Цезара. Титула је и
уздизала личност Августа и чинила је светом, чиме је његов углед у народу још више
растао. Обједињавајући највишу војну власт и трибунску добио је и правну основу за
своју апсолутну власт. Више ни назив императора није значио исто, јер се у доба
Републике ова титула додељивала оном вођи који је победио и трајала је од победе
до тријумфа. Први је ту титулу узео Сула и то доживотно, а за време Августа ова
титула почиње да значи највишу војну власт. Поред назива императора, у
Августовом имену стајао је и број пута колико је проглашаван за императора. Овим
је хтео да означи блискост са војском која му је увек била ослонац. Август је имао и
улогу коју су имали цензори у доба Републике, тако да је за време власти три пута
вршио ценз и мењао сенаторске спискове. У доба ванредног стања 22. год. п.н.е.
због глади, поверено му је и снабдевање града Рима.

Иначе Август је имао посебну везу са народом, а то је обележено посебном

титулом PATRE PATRIAE – отац отаџбине, која му је дата 2. год. п.н.е. Узео је и
религијску функцију па је прво узео титулу “Avgust” – син божанског, а затим је 12.
год. п.н.е. на посебној свечаности добио титулу понтифика PONTIFEX MAXIMUS –
поглавар римске религије. По овоме се види да је Август имао огроман ауторитет у

4
Римско царство Марија Срећковић IV2

Риму, пре свега и зато што је народу обезбедио мир. Његова власт је почивала на
војсци и на убеђењу које је владало међу свима да император и војна власт
представљају нужност.

Сенат је остао формално исти па је и даље сматран за највиши орган власти у

земљи, а добио је и законодавну и судску власт. Извршена је и подела провинција
између Августа и сената, а то је почело са оснивањем принципата 13. јануара 27.
год. п.н.е. Пограничне и новије провинције су постале царске а то су: Сирија, три
галске покрајине, северне области Шпаније и др. Насупрот њима постоје сенатске
провинције које су настале од умерених: Африка, Бетика, Нирбонска Галија;
Македонија и Азија. Сенатским провинцијама управљали су проконзоли или претори
које именовао сенат. Слично су подељене и финансије. Стара благајна је и даље
остала, а поред ње је уведена и засебна царска благајна – фиска. Иначе стара
благајна се звала и ерарија и њом је располагао сенат. Временом се ова подела
изоштрила па је у ерарију достављао приход из сенатских провинција а у фиску су
пристизали приходи из царских. Август је допуњавао ерарију, па је сенатска благајна
зависила од њега и он је почео од 23. год. п.н.е. руководио и сталном политиком.

Народне комисије нису биле ништа друго него послушно оруђе у

императоровим рукама, јер су оне бирале магистрате по Августовом налогу. Он је на
то имао право по тзв. праву препоруке (fus commendationis). После Августове смрти
14. год. н.е. скупштине су престале да се састају, а и када су се састајале то није
имало никаквог значаја.

Све магистратуре Август је задржао, а сенатори су тежили да се домогну

титуле конзула и како је сваке године више њих желело титулу бирано је више од
два конзула годишње. Двојица су ступала на дужност 1. јануара и давали години
своје име, а касније су на дужности ступали и други. Број претара је тада сведен на
десет и они су добили шира овлашћења. Цензори губе свој значај, а цензи мењање
сенаторских спискова вршио је сам Август. Постојале су судске комисије које су
разматрале важнија кривична дела, али Август је у Риму претресао кривична дела и
он је био највиша судска институција и ако је понекад доносио и супротне пресуде.

За време своје владавине Август је стварао бирократични апарат који је

временом постао све значајнији за Римску државу. Стварао га је на основу личних

5
Римско царство Марија Срећковић IV2

веза и из највиших сталежа, који су били на највишим положајима. Увео је и положај

префект града, који је имао главну функцију чувара реда у Риму али ипак за време
Августа није био редовно попуњаван. У Августовој бирократији високо су се попели
витезови и њихов најважнији положај био је положај префекта преторија команданта
преторијанске гарде. Ова гарда за задатак је имала да чува Августа као и ред у Риму
и Италији. Из реда витезова биран је и префект Египта као царске провинције.
Прокуратери су били убирачи пореза и имали су велики значај, а понекад су то
могли бити и ослобођеници. Нижи чинови бирократије су попуњавани из редова
царских ослобођеника и робова. Ово политичко уређење Рима представљало је
облик монархије који је назван ПРИНЦИПАТ.

Закони које је Август уводио имали су за циљ да пре свега увере народ да се
враћа начин живота њихових предака и да је са ратовима готово. Они су били у
складу са жељама робовласничких сталежа који је конзервативно гледао на промене
у друштву. Донет је закон који је требао да подигне друштвени морал а пре свега да
учврсти породицу и да се повећа наталитет. Сенатори и витезови су били обавезни
да ступе у брак, а донети су и посебни закони против разврата (leges luliae de
adulteris coercendis) којим су заведене оштре казне за нарушавање супружничке
верности. Муж и отац жене оптужене за прељубу морали су обавезно позвати
окривљену и њеног љубавника на суд. Закон из 9. год. п.н.е. (lex Papia Poppea)
повлачио је границу између оних који нису ступали у брак и оних који немају деце, а у
исто време за лица која имају деце одређене су повластице. У духу староримске
традиције Август је спровео закон који ограничава раскош, а интересантно је да је
закон о прељуби Август најпре применио на своју кћер Јулију Старију, а затим на
унуку Јулију Млађу.

Август је такође дао и више закона који су направили разлику између робова и
слободних грађана. Као и увек остало је право робовласника да располаже животом
и смрћу роба. Треба нагласити да је он проблеме робова увидео још у време ратова
јер је у својим ратовима против Секста Помпеја ухватио тридесет хиљада одбеглих
робова и вратио их господарима. За време ратова поједини људи су хватали
слободне грађане и продавали их у робове. Неки слободни људи да би избегли
војску, формално су себе записивали као робове, а неки су то користили и стварно
их узимали у робове. Август је желео да спроведе и закон о ограничавању пуштања
робова на слободу, а то је закон Елија Сенција из 4. год. п.н.е. по коме се одређује

6
Римско царство Марија Срећковић IV2

да роба пушта само лице са одређеном старошћу и старост роба који се пушта на
слободу. Закон Фуфија Канинија 2. год. п.н.е. ограничавао је број робова који се
пуштају на основу тестамента. Специјалном сенатском одлуком потврђен је стари
републикански закон 10. год. п.н.е. по коме су у случају господаревог убиства
осуђивани на смртну казну сви робови који се налазе у кући. Смрт од руке кућних
робова увек је била реална опасност за робовласнике па су робови овим законом
приморавани да штите господара од других опасности. Сви ови Августови закони
имали су за циљ да учврсте темеље римског робовласничког друштва, уздрмане за
време грађанских ратова.

Завођење новог политичког система од стране Августа деловало је добро и на

привреду, која је у то време доживела процват. Запад је у великој мери успешно
романизован а на Истоку је учвршћена римска владавина, за коју су заинтересовани
највиши слојеви локалног становништва. Социјална политика Августа према разним
слојевима била је слична са социјалном политиком Јулија Цезара. Он је увек
балансирао између разних социјалних група, али показује и велику опрезност тј.
тежи да подвуче свој конзерватизам.

Август је овакав став држао пре свега због чланова сената, а ни сенаторски
стаж није остао непромењен. У сенату је било много “скоројевића” и Август је
дефинитивно одредио ценз за чланове сената у висини од милион сестенција.
Промене сенаторских спискова нису биле популарне па је при ревизији спискова 18.
год. п.н.е. Август присуствовао у сенату под пуном ратном опремом. У сенат су
улазили представници старих породица и заузимали су почасна места, али је њихов
положај зависио од Августа. Нико без његовог одобрења од сенатора није смео да
напусти Италију и нико од њих није смео да у народу стекне већу популарност од
Августа. Током читавог периода владавине Августа, односи између сената и њега
били су затегнути, јер колико је имао у сенату пријатеља толико је имао и
противника. Његови противници били су скупљени у мале групе које су организовале
завере против њега мада су оне лако откриване и завереници су обично кажњавани.
Сенатори, противници Августа, били су слабо организовани, а идеали сенатора
припадали су прошлости. Одушевљење римском старином која се показивала као
“златни век”, величање старих републиканских врлина, клањање пред
републиканцима, то је круг идеја карактеристичних за политички поглед на свет
римске аристократије. Сенаторски сталеж је изгубио политичку моћ, али је задржао

7
Римско царство Марија Срећковић IV2

сва преимућства у економици. Они су имали више земљишних поседа, на којима је

радило мноштво робова, и то је доводило до конфликта између цара и сенаторског
сталежа.

Витешки сталеж се налазио одмах иза сенаторског. Они су плаћали ценз од

400 хиљада сестенција и сваке године су се приређиване параде у којима учествују
витезови до своје 35. године. Август је прогонио недостојне чланове са витешког
списка, а то је имало за циљ да издигне престиж и значај витезова у римском
друштву. Постојали су стари “наследни” витезови који су повезани са римском
аристократијом, као и нови, који се састоје од ислужених војника, најистакнутијих
представника Италске муниципалне аристократије и од ослобођеника који су се
обогатили. За време Августа витезови су стекли доминантан значај. Често су
показивали незадовољство у погледу закона о браку и породици, покушавали су да
избегну војну службу али ипак они су углавном представљали ослонац
принципатима. Њима су поверавани најразноврснији привредни задаци и
постављани су за прокураторе по провинцијама.

Август је у више махова делио сиромашним грађанима новац, а око 200

хиљада грађана је добијало бесплатно сваког месеца жито. Велику пажњу
посвећивао је организацији представа, а посебно су се одликовале тзв. секуларне
(вековне) игре, које су приређене 17. год. п.н.е. Ове мере задовољавале су плебејце,
који су тражили “хлеба и игара” (panem et circenses) мирећи се са губитком
политичке слободе. Први пут, то се десило у време велике глади 22. год. п.н.е. када
је народ од Августа тражио да узме диктатуру, на шта је он на коленима молио да се
то не тражи од њега, плашећи се сукоба са аристократијом. Други пут, то се десило
19. год. п.н.е. када је Август био ван Рима и у престоници је приликом конзуларних
избора обновљена борба. Август се вратио у Рим, дао је предност кандидату из
редова сенатора и када је дошло до смрти он је узео римском плебсу његов ранији
политички значај, а ово је указивало на опасност од устанка плебса. Дистрибуције и
представе имале су за циљ да одовоје градско становништво од политике.

Италска муниципална аристократија се још у време ратова измирила са

Октавијаном тако да је и он био на његовој страни. После ратова, пословни људи из
Шпаније задржали су свој привилегован положај у провинцијама. “Римски мир”
допринео је приливу богатства и развитку размене. У многим градовима развија се

8
Римско царство Марија Срећковић IV2

занатство па се италске израђевине појављују у многим провинцијама. Најбогатији и

најистакнутији људи из италских градова су постајали сенатори и витезови.

Подела провинција, никако није значила да се Август неће мешати у

сенаторске провинције. Слао је у њих проконзуле и прагреторе, али им је лично он
наређивао. Био је веома поштован у провинцијама, па су чак грађени и храмови
посвећени богињи Роми и Августу. У главном храму сваке године су се састајали
свештеници ради свечаног Молетствија. Тај сабор је уједно и упућивао цару молбе
које се тичу локалних питања. Царство је за време Августа још више учврстило
експлоатацију провинција, која је довела до побуне тог становништва. после
угушивања устанка, у нове провинције кренули су римски и италски шпекуланти који
су се тако насељавали и касније стопили са локалном аристократијом па су чинили
повлашћени слој. Од истакнутих провинција посебан значај је стекао Египатски којим
је управљао префект из витешког сталежа. Август је тамо сматран за живог бога и за
љубимца бога Тпаха и Изде, а и слављен је као спасилац и Латидов наследник. Он
је обновио запуштени иригациони систем и одузео земљу црквених власти. Тако је
ојачао земљу и на неки начин Египат је представљао извор хране за Рим. У то време
провинције полако престају да буду само додатак Риму и постају делови јединствене
целине.

Војска је у време грађанских ратова имала главну улогу у римској држави, па

је постала велика опасност и за самог Августа због чега је он одлучио да је
реорганизује. После ратова, било је превише војске и неке трупе биле су
распуштене. Многи војници добијали су земљу у новооснованим колонијама, а неки
су добијали новац и вратили се у завичајне муниципије. Редовна војска је
распоређена по пограничним провинцијама, а пред крај Августове владавине она се
састојала од 25 легија коју су углавном чинили становници Италије. Легије су биле
под командом легата – гропретора, војни трибуни су спадали у више командно
особље, а перфекти су командовали помоћним одредбама и водили надзор над
оружјем и логорима. Обични легионари су у војску одлазили са 17 година са
заклетвом на верност Августу, и чак су тамо могли да проведу и до 40 година.

Од Августа је очекивано да као Цезаров наследник прошири римску

територију и настави са победама, међутим он је показао велику уздржљивост и
опрезност. Он је у периоду од 26. год. п.н.е. до 6. год. п.н.е. извршио нека освајања

9
Римско царство Марија Срећковић IV2

на Западу, док на Истоку до тога није дошло. У време Августа, Рим је водио активну
спољну политику и био је одлучујући фактор у политици. Август је умро 14. год. н.е. у
граду Ноли у својој 76. години и приређена је величанствена сахрана, а сенат га је
својом одлуком прогласио за божанског (divus).

10
Римско царство Марија Срећковић IV2

ОСВАЈАЊЕ ГЕРМАНИЈЕ

Пошто су угушили устанак Гала на југозападу Галије, Римљани су се суочили

са слободним германским племенима на североисточним границама Галије.
Германи су често имали помоћ Гала, па су тако и 16. год. п.н.е. задали пораз
Римљанима. Августов пасторак Друз је 12. год. п.н.е. предводио римске трупе у
офанзиву против Германа и полсе тога су они признали Римску власт. Он је
наставио свој поход па је 9. год. п.н.е. дошао до реке Елбе али је исте године и умро.
Римљани су наставили даље и од посебног значаја били су походи Друзовог старијег
брата Тиберија, па су се они наизглед трајно учврстили у области између Рајне и
Елбе и ту је настала римска провинција Германија. Даља освајања су била
заустављена јер се на југу нове провинције јавила јака Краљевина Свеба. Владар
ове краљевине, Маробод, добро је познавао римски војни систем и био је одлучан у
одбрани а Август је против њих послао две војске: са Рајне и са Дунава, међутим тај
план није успео.

Рат против Краљевине Свеба тражио је много пара и војника, па је 6. год. н.е.
дошло до устанка становника у Панонији. У устанку је учествовало чак око 800
хиљада становника и они су напали Македонију, али су и представљали опасност и
за Италију. Тада је Тиберије добио специјална овлашћења, па је повео трогодишњу
борбу против устанка који је 9. год. н.е. дефинитивно угушен.

Устанак је показао одређене слабости Римљана. Становници Германије нису

желели да се покоре римском поретку, који је желео да заведе намесник провинције
Публије Квинтелије Вар. Управо то незадовољство довело је до устанка којим је
руководио Арминије, вођа племена Харуска. Устаници су овлачили римске трупе
дубоко у шуме, у области које они нису познавали. Тада су три римске легије,
исцрпљене дугим маршом, потпуно уништене у Теутобуршкој шуми. Вар је извршио
самоубиство, извршена је и принудна мобилизација како би се трупе попуниле а
Август је од тада носио црно одело и стално је говорио “Квеинтилије Варе, врати
легије”.

Ипак је царство било довољно јако тако да је поново кренуло у офанзиву на

Германе. Напад су предводили Тиберије и син његовог брата, Германик. Ова

11
Римско царство Марија Срећковић IV2

офанзива показала је способност и спремност римске војске за напад јер су

уништили све на свом путу, али Август је одустао од даљих напада и говорио је да
римска граница треба да буде до Рајне.

12
Римско царство Марија Срећковић IV2

ТИБЕРИЈЕ, КАЛИГУЛА, КЛАУДИЈЕ И НЕРОН

 Тиберије (14 – 37. год.)

Када је Август умро 14. год. н.е. наследио га је Тиберије Клаудије Нерон,
његов пасторак кога је Август усинио и који је владао 13 година као цар под именом
Тиберије Цезар Август.

Тиберије није био цењен од стране Августа па су предност добијали други

наследници међутим Август је надживео све њих сем Тиберија кога је усинио тек 4.
год. н.е. и он на власт долази са пуних 50 година старости. Био је већ искусан
војсковођа и дипломата, а и био је упознат са проблемима царства. Говорио је да он
наставља Августову политику према сенату, ојачао је власт сената тако што је
укинуо изборне комисије а избор магистрата поверио сенату. Овим је сенат поред
законодавне, добио и изборна овлашћења али ово слагање између Тиберија и
сената било је само првих година. После Августове смрти избио је устанак легија у
Панонији 14. год. н.е. због тешког положаја војника – редова. Војници су тражили
повећање плате, скраћење војног рока и отпуштање ветерана. Тиберије је у
Панонију послао свог сина Друза који је устанак угушио на бирајући средства. Скоро
истовремено побунили су се и војници рајинске легије, који су поред захтева
професионалне природе, хтели да поставе за цара свог вођу Германика,
Тиберијевог нећака.

Германик је предузео више похода на Германе, али је Тиберије прекинуо јер

су били доста скупи а и због тога што је Германик имао велику популарносту војсци,
а и у Риму. Постојала је велика опасност од борби за власт унутар династије, па је
Германик послат на Исток и регулисао је односе између Римљана и Парта. За време
његовог боравка, Кападокија и Каматен постале су римске провинције. Германик је
отишао у Египат, па у Сирију и онда се у Антиохији разболео и умро. У Риму се
створила сумња да га је отровао намесник Сирије, уз знање цара Тиберија. Одмах
после сахране односи између сенатског сталежа и Тиберија су се заоштрили, јер су
сенатори и даље веровали у политичке позиције Републике и донекле су слабили
војну диктатуру.

13
Римско царство Марија Срећковић IV2

Тиберије је у односу на плебс променио Августову политику, а то је пре свега

урадио због тешкоћа финансијске природе које су почеле да притискају римску
државу. У првим годинама владања био је доста економичан, јер је задржао
дистрибуције али је зато ређе и мање раскошно приређивао представе. У Рим се
више увозило него што се извозило, па је трговина била пасиван баланс.
Финансијска криза је достигла врхунац 33. год. када се повела борба против
зеленаша. Повериоци су се уплашили, тражили су назад свој новац али је Тиберије
зауставио кризу и одржао власт тако што је у мењачницу унео 100 милиона
сестерција. И поред кризе, порез провинцијама није повећан јер је у Риму била
неопходна њихова помоћ.

Тиберије није узимао нове титуле, па назив император није ушао у састав
његовог имена и он је одбио да прими почасни назива “оца отаџбине”. Презирао је
свако ласкање и допустио је само робовима да га зову господарем. Првих година
владања он је у сенат улазио без пратње, допуштао је неслагања са њим и
показивао оданост сенату. Касније 15. год. дато је ново тумачење старом закону о
увреди величанства. Пре се то односило на издају, лоше управљање државом,
позив на побуду... Тиберије је постао сумњичав и себи је приближио проефекта
преторијанске гарде, витеза Елија Сејана. Сејан је то искористио стекавши велики
утицај на двору и у држави, па је и отровао Тиберијевог сина Друза. Тада су почели
процеси против истакнутих сенатора, а затим су и убијани рођаци Германика.
Тиберије је 26. год. отишао из рима у Кампанију, а следеће године на острво Капри.
Одатле је руководио државом, а са сенатом је комуницирао путем писама. Још више
се повукао када је откривена Сејанова завера и после тога свако ко је озгледао
сумњиво, смртно је кажњаван. Тиберије је умро 37. год.

 Калигула (37 – 41. год.)

Тиберија је наследио Германиков син Гај Јулије Цезар који је као дете живео
са оцем и војском рајинске области, где је добио надимак Калигигула - по дечијим
војничким чизмицама. Он је био популаран, пре свега због свог оца. Одлуке Тиберија
је проглашавао не важећим, закон о увреди величанства престао је да важи али је
дозволио употребу књига које су биле забрањене за време Августа. Није уопште био

14
Римско царство Марија Срећковић IV2

штедљив па је трошио огромна средства. Слично Тиберију и он се у почетку слагао

са сенатом, међутим они су убрзо увидели да Калигула почиње са злоупотребом
власти. Због тога је почео да прогања сенаторе, једноставно је радио шта год је
желео и то је могло да се објасни само његовим тешким друштвеним стањем -
Калигула је желео да га сматрају Богом, мислећи да је неограничен владар и
поздрављан као Јупитер Лацнарски. Пошто је потрошио све што је Тиберије
уштедео, хтео је да попуни државну благајну конфисковањем имовине осуђених,
принудним лицитацијама, а провинције су морале да плаћају високе порезе.

Калигула је наставио Тиберијевим стопама, па је чак дао и своју скулптуру да

се стави у храм у Јерусалиму и ако су Јевреји због своје монотеистичке религије
били ослобођени царевог култа. Ово је убрзало припреме за устанак у Јудеју, који је
спречен само Калигулином раном смрћу. Оваква политика довела је до немира у
Александрији па су у Рим дошле делегације хеленизованог становништва.
Калигулина тиранска владавина изазвала је незадовољство сената и преторијанаца,
па је против њега склопљена завера и 15. јануара 41. год. убио га је преторијански
војни трибун Касије Хереа.

 Клаудије (41-54 год.)

После убиства Калигуле дошло је до олакшања у Риму и пре свега у сенату.

Тада су преторијанци за цара прогласили Тиберија Клаудија Нерона Германика,
стрица Калигулиног и рођеног брата Германика. Он је рођен 10. год. п. н. е. и у својој
породици није имао никаквог угледа ни ауторитета. Бавио се науком, знао је грчки и
етрурски језик и никада се није спремао за политичку каријеру. Иначе је био слабог
здравља, и о њему се Август изражавао са иронијом, а Тиберије му није давао
никакве дужности док га је Калигула поставио за конзула, али га је често понижавао
и вређао. Дошла је до изражаја снага преторијанске гарде и Клаудије је сваком
преторијанцу дао награду од 15 хиљада сестерција. Своју владу почео је амнестијом
и укидањем одлука свог претходника Гаја Клигуле.

Клаудије је настојао да следи Августову политику, желећи мирне односе и

слогу са сенатом, али је после устанка у Илирији 42. год. н. е. морао да промени

15
Римско царство Марија Срећковић IV2

политику према аристократији. Много је трошио на игре, али такође и на зидање

нових зграда, путева, водоводи и обновљена је и лука Остија, која је постала главна
Италска лука. Направљен је и иригациони систем, којим је спроведена вода из
Фучинског језера. Што се тиче царске бирократије, коју је створио Август, временом
се доста развила па је и подељена у три надлештва. Издвојене су ту најважније
царске канцеларије: она која се старала о царским наредбама, која се бавила
примањем и разматрањем жалби и надлештво за управљање царском имовином.
Као и Август, Клаудије је био поборник враћања на традиционалне римске религије
па је забранио религију Друида у Галији и покушао је да ограничи слободу источних
култова у Риму прогнавши Јудејце. Клаудије је донео нове мере према царским
провинцијама и цар је 48. год. предложио да се бирају за сенаторе становници
Галије. Овим је почело улажење богатих људи из провинција у Сенат а међу првима
су били Едуци. Клаудије је све радио како би учврстио централну власт и војну
диктатуру па је дошло до конфликта са сенаторима. Царска власт је јачала, па су
прогоњени опозиционари а ту је и последица конфискације имовине, јачање фиска и
увећање земљишног фонда. Тада је двор био центар интересовања и збивања.

Код Клаудија велику улогу су играли свемоћни ослобођеници, неки од њих су

постали утицајни на двору, а посебно ду де истицали Нарцис и Палант. Пошто је
натерао своју жену Месалину да изврши самоубиство, Клаудије се оженио својом
синовицом Агрипином, млађом ћерком Германика. По Римским законима овакав
брак је био забрањен, али специјалана одлука сената је дозволила брак између
стрица и синовице. Она је натерала цара да поред свог сина Британика, усини и
њеног сина Лиција Домиција Ахенобарба, који је добио име Нерон Клаудије Цезар.
Агрипина је касније отровала Клаудија, а преторијанске трупе су за цара прогласиле
Нерона, што је она ижелела. За време Клаудија, Римљани су уносили неслогу
између Германа и дошло је до оснивања центра за романизацију Германа- Colonia
Agrippina-50. године. Поход на Британију организован је 43. године и цар је овладао
једним њеним делом. Вођа са јужног острва признао је Римљанима власт, док је са
северним племенима вођен дуг и упоран рат.

16
Римско царство Марија Срећковић IV2

 Нерон (54-68)

Нерон је на почетку владавине сва државна питања препустио сенат, а на

себе преузео провинције где се налазила војска. Све до 62. год. био је под утицајем
преторија Секста Афронија Бура и филозофа Сенеке. Међутим, Неронова мајка
Агрипина желела је утицај на двору, али он то није желео. Тако је Агрипина изгубила
свој значај на двору и Клаудијев син Британик је убијен. Од те 62. год. Нерон
поставља префекта преторија Отонија Тигелина, а жени се Попејом Сабином, женом
сумњивог морала. Тада је почео да прогони и кажњава сенаторе и то по критеријуму
ко је богатији, њега треба казнити. То је био начин да се уклони сенатски сталеж који
је био препрека јачању царске власти. Организована је завера 65. год. против
Нерона на челу са Пизоном а уз њега су стали најистакнутији сенатори и поједини
преторијански команданти, али су завереници откривени. Многи су убијени, а Пизон
је сам себи пресекао вене па је чак и филозоф Сенака био приморан на убиство.

Нерон је иначе организовао доста представа које је веома волео и у којима је

и учествовао. Нико није смео критички да се изрази, а одобравање царевих
поступака је награђивао. Рим је задесила велика несрећа када је у пожару 64. год.
изгорео велики део града а ширила се гласина да је Нерон то подметнуо да би
обновио град како он жели. То никада није доказано, али Рим је подигнут изнова и
посебно је био леп царев “златни дворац”.

Због великих трошкова, овај цар је морао да повећа намете провинцијама и

желео је да тамо побољша управу, али и услове за трговину. Ове мере нису имале
већег значаја, а становништво у провинцијама је било све незадовољније.

На истоку је и даље актуелно Јерменско питање и тамо је 55. год. послат

Корбулон, који је заједно са сиријским легатом за кратко време учврстио Римски
утицај у Јерменији. Међутим у Јерменију се враћа Тиридат који је признат за краља,
али је краљевска обележја примио од римског цара тако да је ово било решење
јерменског питања на компромисној основи. Нерон је сматран за победника, па је
тим поводом затворио Јанусов храм и поставио ловоров венац на капитол. Пред крај
владе он је сањао о походима на исток и о томе како је он стекао славу као нови
Александар Македонски. Често је ковао нереалне планове, а ослободивши се
контроле и утицаја мајке и Сенеке, почео је да води раскошан живот. Волео је

17
Римско царство Марија Срећковић IV2

уметност и може се рећи да је био заљубљен у самог себе, па је отишао у Грчку.

Грци су ценили његову уметност и давали су му почасти, због чега их је он
ослободио пореза. Окупиран уметношћу, заборавио је на унутрашње послове што је
довело до незадовољства па је у Лугидинској Галији дошло до побуне Гала и других
управника на челу са Виндексом. Против устаника, Нерон је послао трупе из горње
Германије које су успеле да угуше устанак а Виндекс се убио. Ипак у Риму су против
њега устали преторијанци, због чега је морао да напусти град. Отишао је код једног
од својих ослобођеника који му је помогао да изврши самоубиство.

18
Римско царство Марија Срећковић IV2

КРИЗА РИМСКОГ ЦАРСТВА - ДОМИНАТ

За период Домината који почиње владавином Диоклецијана карактеристична

је неограничена царева власт. Иначе Диоклецијан је био син ослобођеника и рођен
је у Далмацији, али у војсци се попео до највиших чинова. Командовао је стражом
Нумеријана и када је овај умро, Диоклецијана су прогласили за цара и он је за
разлику од својих претходника, био на власти чак 20 година (284 - 305. год.).

Диоклецијан је у својој политици коначно оставио Августов систем принципата,

у коме цар представља сенатор првог грађанина. Он је дакле завео систем у коме је
цар апсолутни господар над својим поданицима било ког ранга они били, па се зато
овај облик зове ДОМИНАТ. Види се да је желео да оствари нешто по угледу на
источне монархије, па у складу са тим и римски цар почиње да се сматра
божанствен. Појава цара представљала је праву верску свечаност, сви присутни су
пред њим падали на колена и целивали су скуте његове одеће, која је била од свиле,
украшена златом и драгим камењем. Што се тиче власти Диоклецијан је желео да
утврди поделу власти између двојице а затим и између четворице савладара. Он је
286. год. за свог савладара узео друга из војске Максимилијана и они су носили
титуле августа, а 293. год. изабрали себи савладаре који су носили титуле цезара.
Диоклецијан је себи за савладара изабрао Гаја Галерија Валерија Максимилијана и
њих двојица су владали на истоку, док су на западу били Максимилијан и његов
савладар Гај Флавије Констанције Хлор. Сви они су имали царску власт, без обзира
што су цезари сматрани за нешто ниже од августа. Диоклецијан је пак имао нешто
већи углед од свих и он је усинио Галерија а затим га венчао са својом ћерком. Исто
то је Максимилијан урадио са Хлором, тако да је формирана јединствена царска
породица и овакав облик власти се зове тетрахија. То је било неопходно због велике
површине царства и ово је уједно и почетак поделе царства на источно и западно.
Рим је тада изгубио ранији политички значај, јер ни један од царева није у њему
живео. И сам сенат није имао исти значај јер у њему више нису разматрана питања
од општег државног значаја.

Августи су се прво суочили са револуционарним покретом робова и колона

285. год. Дошло је до напада на господарске куће, робови и колони су односили жито
и пленили стоку, пустошили поља тако да је и Рим претрпео огромну материјалну

19
Римско царство Марија Срећковић IV2

штету. Максимилијан је лукаво пришао устаницима на тај начин што их је прво

кажњавао а затим попустљиво привлачио, да би их на крају потиснуо на север и
коначно уништио овај покрет 286. године. Диоклецијан је извршио нову
административну поделу царства на 12 диецеза. Доминат је учвршћивао војну
диктатуру, која је била неопходна због варвара који су надирали препуни
незадовољства. Због тога је Диоклецијан придавао велику пажњу уздизању војне и
политичке моћи царства а и сама подела је захтевала јаку војску коју је требало
реформисати. Реформа је трајала дуго, а завршили су је тек Константин и његови
наследници. Војска је подељена на две категорије: пограничне трупе и мобилне
јединице, а и појачана је војна дисциплина. Број војника се повећао па су чак и
земљопоседници давали одређен број регрута тако да су се у редовима римске
војске нашли и варвари. Осим ове реформе дошло је и до неких промена на пољу
финансија па је уведен нов порески систем, у ком је Диоклецијан највећи значај дао
непосредним порезима, посебно земљишним. Оваква реформа обезбеђивала је
држави одређену количину намирница, а државна привреда је постала зависна од
натуралне привреде и била је независна од колебања вредности новца и тржишних
цена. Међутим, морала је да се поправи и новчана привреда. Диоклецијан је
реформисао новац и утврђена је пуновредна златна монета, која је била тешка 1/60
римске фунте а издат је и сребрни и бронзани новац. Да би некако зауставио скупоћу
издао је 301. год. едикт о ценама, који је предвиђао и смртне казне за оне који цене
дижу из користољубља и интереса.

Диоклецијан је истицао божанско порекло своје власти и обновио је стару

римску религију и његов заштитник је био Јупитер. Показивао је трпељивост према
Хришћанству и у то време оно и почиње брзо да се шири, па су чак Диоклецијанова
жена и ћерка почеле да проповедају хришћанство. У току 303. и 304. год. објављена
су 4 едикта против Хришћана, после којих је почело прогањање а посебно на истоку.
Ипак Диоклецијан је 305. год. заједно са Максимилијаном отишао у Никомедију, а
Галерије и Хлор су проглашени за августе. Мир је нарушен после смрти Хлора 306.
год. у Британији за време похода на северна племена. Његов син Константин
проглашен је за цара од стране својих трупа, а Галерије га је признао за цезара.
Убрзо после тога дошло је до проглашења Максенција, Максимилијановог сина, за
цара па је дошло и до борбе у којој је 310. год. погинуо Максимилијан а у 311.
Галерије. Борба је потрајала још неколико година и завршила се победом
Константина и његовог савезника Лицинија 312. год. када се Максенције удавио у

20
Римско царство Марија Срећковић IV2

Тибру. Константин и Лициније су заједно владали 10 година а 324. год. су заратили,

да би на крају Константин изашао као победник.

Он је увидео да у борби за власт, верско питање може бити доста значајно,

па је стао у заштиту нове религије и тако је Миланским едиктом изједначио
хришћанство са другим религијама. Хришћанство је убрзо постало водећа религија у
царству а и сам Константин је узео учешће у цркви јер је сматрао да је јединствена
црква неопходна за државу. Он је на другим подручјима наставио реформе и поделу
царства оставио је на диецезе и провинције, а увео је 4 перфектуре: Исток, Илирија,
Италија и Галија. Одвојена је цивилна од војне власти, а уместо преторијанске гарде
сада се појављују посебне дворске јединице. Што се тиче колона, они нису могли да
пређу са једног имања на друго и то је одређено царском конституцијом из 332. год.
као и то да господар на чијем се имању налази одбегли колон, треба да плаћа
дажбине за њега. Рим је већ у Диоклецијаново време изгубио свој значај па је
Константин одлучио да подигне нову престоницу која је по њему и добила име –
Константинопољ. Престоница је била на месту старог трговачког пута на граници
Европе и Азије. Темељ новог града подигнут је 324. год. и у оквиру њега саграђен је
величанствен царев двор. Константин је пред смрт примио Хришћанство и црква га
је прогласила за светитеља и изједначила са апостолом. Власт је оставио тројици
синова и тада је започео рат око престола, али је ипак средњи син Констанције
завладао 351. год. целим царством и после 10 година власт преузима његов брат од
стрица Јулијан који влада све до 363. године. Јулијана, који је био изузетно
образован али и поштован човек, наследио је Јовијан који је већ 364. год. умро.

Хришћанска црква је по признању постала велика социјална снага у царству, а

Хришћанство је касније постало и једина призната религија док су остале биле
забрањене. Сваки град је имао свог епископа а цареви су показивали жељу да их
учине службеницима царства. Црква је бранила интересе владајуће класе и тада се
јавила и тзв. сиромашна црква, која је показивала незадовољство због богаћења
званичне цркве.

Доминатом се Римско царство коначно претворило у неограничену монархију

којом управља огромна бирократија. Царска власт је апсолутно неограничена, а
служење цару поистовећивало се са служењем држави.

21
Римско царство Марија Срећковић IV2

ПОДЕЛА ЦАРСТВА

Римско царство је средином IV века постало врло нестабилно. Цар Валенс је

примио Визиготе у царство и населио их Трачку диецезу због чега су они били
потиснути од стране Хуна. Деца Визигота претворена су у робове што је довело до
устанка који је био потпомогнут од других варвара, робова и рудара. Уништили су
многе поседе, а римске трупе нису успеле да их зауставе па је цар био приморан да
378. год. крене на устанике. Међутим у бици код Хадријанопоља Римљани су
потучени а Валенс је погинуо и сматра се да је ова битка од великог значаја, јер се
царство у суштини никада није опоравило од ње. За цара је проглашен Теодосије,
који је био шпанског порекла и био је истакнут војсковођа. Немири настају око власти
382. год. и тек после 10 година на Западу је постављен Еугенције. Он је био
чиновник и ректор и за њега се каже да је он био последњи цар који је хтео да врати
стару религију али га Теодосије није признао и кренуо је 394. год. на Запад.
Објединио је власт на оба дела Римског царства и 395. год. је умро.

Његови синови Аркадије и Хонорије су га наследили, тако што је први добио

Исток а други Запад. Били су млади и не баш много предузимљиви јер је Аркадије
имао 18 а Хонорије 11 година. Њихова околина је имала велики утицај на њих,
нарочито варвари у римској служби. На Западу је владао Вандалин Стилихон а на
Истоку је велики утицај имао префект преторија, Гал Руфин.

22
Римско царство Марија Срећковић IV2

ЗАКЉУЧАК

Рим је у доба царства достигао свој врхунац и простирао се од Рајне и Дунава

на северу, Сахаре на југу, од Атлантика на западу до Јерменије, Тибра и Еуфрата на
истоку. Међутим, царство је већ од II века обухваћено кризом а од III века постаје још
изражајније. Она се посебно огледа у кризи робовласничког система што знатно
смањује производњу. Све то касније доводи и до поделе царства,а Рим је
истовремено био потресен и сталним побунама незадовољних робова и потчињених
народа, као и све чешћих упада варварских племена.

Ипак, Рим је за све то време остао водећа држава у оном времену са веома
активном спољном политиком.

23