Уликс, Џејмс Џојс

- репрезентативно авангардно дело у којем се могу идентификовати све важније

карактеристике водећих књижевно-уметничких покрета који се јављају у првим
деценијама 20. века
- бројне су књижевне иновације које је Џејмс применио и уврстио при писању овог
многозначног и комплексног дела, а најважније су свакако технике унутрашњег
монолога и тока свести, симултанизација и синхронизација приповедања, и с тим у
вези и полифонична структура.
- Уликс Џејмса Џојса представља једно од најзначајнијих и најутицајнијих дела
модерне романсијерске продукције 20. века
- Настајао је у периоду од 1914. до 1921. године у Трсту, Цириху и Паризу – од 1918.
године појединачне епизоде објављиване су најпре у америчком Мала ревија, а
затим и енглеском часопису Егоист. Објављен 1922. у Паризу на енглеском језику.
- У време када је први пут објављен ретки су били проницљиви критичари који су
одмах препознали његову праву уметничку вредност. У највећем броју првобитних
новинских приказа, роман је осуђиван као скандалозан, ласциван, непристојан и
порнографски. Такве реакције имале су, можемо рећи, позитиван рекламни ефекат.
- Роман се показао као посебно изазован за бројне интерпретаторе који су настојали
да објасне његову сложену структуру, новине у приповедачком поступку, митску
паралелу са Одисејом, бројне алузије и реминисценције. Првобитна негативна
рецепција условњена чињеницом да је роман снажно пробио хоризонт очекивања,
од 60их година прошлог века наступила експанзија у проучавању. Тек 2001. године
Уликс се појавио на српском језику, у преводу Зорана Пауновића, пропраћен
бројним и опсежним коментарима који умногоме олакшавају рецепцију дела.
Уликс није роман који се може читати као традиционалан, будући да захтева једно
ново, пажљиво, напрегнуто читање/ишчитавање.
- Иако се узима за репрезентативно дело европске авангарде, Џејмс, током рада на
Уликсу, није у потпуности одбацио достигнућа претходне романсијерске
традиције. Тако, рецимо, Џојсов приповедачки поступак у Уликсу, посматран с
једног аспекта, има корене у поетици Гистава Флобера, и нешто млађег Емила
Золе. Флоберовско-золински начин приповедања карактерише повлачење
 приповедача коментатора из текста, увођење у роман обичних личности из
свакодневног живота, као и заузимање критичког става према грађанском друштву
уз објективно, детаљно и целовито приказивање. Ипак, Џојс нас уводи директно у
свест својих личности методима које су Флоберу и Золи били страни – методима
симболизма. Џојс у Уликсу искористио могућности симболизма и натурализма –
авангарда као комбинација с и н у њиховим екстемним видовима.7
- Радња се дешава у Даблину, од 8 ујутру 16. јуна 1904. године до 3 после поноћи
наредног дана и обухвата уобичајену, животну свакодневицу главних ликова
романа Леополода Блума и Стивена Дедалуса, без класичног заплета и
прогресивног развоја. Упркос томе, овај роман са преко 260 000 речи и са
вокабуларом од 30 000 речи, признат је као значајно и уметнички вредно дело због
своје специфичне структуре, иновативних приповедачких и стилских поступака
којима је наизглед тривијалној, натуралистички заснованој причи, дато комплексно
значење - натуралистичка грађа (исцрпна документарност и биографски елементи)
организована у симболично-митском оквиру.
- Већ сам наслов романа сугестивно упућује на његово симболично-митско значење.
Уликс је заправо латинска верзија грчког имена Одисеј, што непоседно упућује на
грчку митологију, тачније јунака Хомерових спевова Илијада и Одисеја. У
критичким текстовима општим местом је посато став о Уликсу као пародији
Одисеје, што се не може оспорити, будући да су првобитно, док је роман излзио у
наставцима, наслови поглавља представљали реминисценције из Хомеровог епа. Уз
то, неке изјаве самог Џојса и извесни наговештаји у роману дали су основа да се
упостави паралелизам између Л и О, С и Т, М и П. Такође и за поједине епизодне
ликове и догађаје установљене су паралеле и аналогије према Хомеровом епу.
- Уликс је подељен на 18 поглавља (често називаних и епизодама) која се могу
груписати формално у три веће целине: први део садржи три прва поглавља (1-3,
радња се концентрише на СД, може се посматрати паралелно са прва 4 полгавља
Одисеје у којима је акценат на Телемаху), други део наредних девет (4-15, у центру
пажње је Јевреј мађарског порекла Леополд Блум, савремени пандан Одисеју), а у
трећем су последња три поглавља (16-18).
- Џојс пародирањем Одисеје разара антички мит и упечатљиво показује у шта је мит
претворен у модерној стварности – истиче разлику између митске, херојске,
узвишене прошлости и нехеројске, у сваком смислу деградиране садашњости.
Зоран Пауновић истиче да је Џејсов Одисеј Леополд Блум далеко од Хомеровог
јунака онолико колико су даблинске крчме и јавне куће далеко од узвишеног
хеленског света.
- Но, Џојсов циљ није био да хиперболичним карикирањем имитира Одисеју, те је
његов пародични поступак крајње нов и модеран – приметна посебна стилизација
уметничке грађе.
- У новије време све више критичара се дистанцира од једностраног тумачења
Уликса као пародије на Хомерову Одисеју. Посебно треба поменути познатог
америчко-руског књижевника и есејситу Владимира Набокова који се у свом
Огледу о Џојсу успротивио читању Уликса кроз изналажење паралели. Свој став
оправдао је и чињеницом да је Џојс избацио првобитне псеудохомеровске наслове
поглавља, вероватно не желећи да се његов роман једнострано интерпретира као
пародија на Одисеју. Поред тога, ваља запазити да се, сем са Хомером,
успостављају паралела и са субјективно-психолошки протумаченим Шекспировим
драмама, са историјом Ирске и ирског национално-ослободилачког покрета..
- Митолошки сиже није једино средство организовања романескне структуре, о чему
сведочи и план (схема) Уликса који је Џејмс објавио 1921. године. У плану је тачно
назначена сатница и места у Далбину куда се личности крећу, а поједина поглавља
је означио према људским органима, бојама, симболима, врстама наука и
уметности и техникама у којима су написана. – са колико педантерије и
амбициозности је Џојс радио на Уликсу, чиме се демантују они критичари који су
истицали хаотичност и несређеност композиције романа.
- Сама романескна структура указује и на трагове Достојевског, посебно ако се има у
виду Бахтиново схватање о полифонијској структури романа Достојевског.
Полифионија се успоставља: променом перспектива приповедања од једног до
другог лика, контрапунктирањем различитих тема и осећања везаних за прошлост и
садашњост, као и контрапунктирањем различитих стилова.
- Битна разлика, фрагментирање радње поступцима симултанизације и
синхронизације као важна одлика приповедног поступка, као и техника враћања
истог у кружној, прстенастој композицији.
- Ток свести у 3. и 18. поглављу. Бројне реминисценције на догађаје и личности из
прошлости, броје асоцијације из разних области науке, уметности, филозофије,
теологије, историје и културе – у Стивеновом унутрашњем монологу, асоцијативна
повезаност између појмова. Завршно поглавље у потпуности је написано без
интерпункцијских знакова у облику дугог, континуираног унутрашњег монолога и
тока свести Моли Блум. Она лежи у кревети, и подстакнута оним што јој се десило
током дана, размишља о различитим стварима из свог живота.