„PLAVA PTICA“

Knj. 55

An Ruthers van der Luf

KARAVAN ZA OREGON

Gotovo tokom čitavog prošlog veka bezbrojne

povorke ljudi, na konjima ili u kolima s arnjevima,
kretale su se „sve dublje prema Zapadu, preko
beskrajnih prerija i kamenitog gorja, imajući pred
očima samo jedan cilj: stići u novu, obećanu zemlju, u
kojoj će zasnovati dom srećniji od onog što su ga
ostavili u starom kraju. Većinu tih pionira nade činili
su odvažni, srčani ljudi, spremni da se nose sa svim
iskušenjima izrazito surove divljine; pa ipak, dobar
broj među njima nikad nije doživeo da vidi ostvarivanje
svog najlepšeg sna.
Među takve, na nesreću, moguće je ubrojati i
Henrija i Naomi Sager, koji se, jednog letnjeg dana
1844. godine, uputiše sa brojnom porodicom u Oregon,
da tamo, sa grupom prijatelja s kojima su delili istu
nadu, sagrade sebi novo ognjište. Ali, već pri prvom
susretu sa divljinom kosi ih opaka bolest; za njima
ostaje sedmoro dece, od kojih najstariji, Džon, ne beše
još napunio ni četrnaest godina.
Zastrašen iskušenjima što ih tek očekuju, karavan
odlučuje da skrene prema Kaliforniji, ali mali Džon,
veran roditeljskom snu, smera da nastavi za Oregon. Sa
braćom i sestrama, bednom opremom i nešto stoke,
deca se sama upućuju na svoje daleko, opasno
putovanje.
Priča o njihovom lutanju istinita je priča: a ovaj
izvanredni roman istinski je spomenik odvažnosti,
nesebičnosti, nesalomljivoj volji i bratskoj ljubavi.
 KNjIGA ZA MLADE I STARE
Knj. 55

AH RUTHERS BAH DER LUF

KARAVAN ZA OREGON
ROMAN O JUNAŠTVU DECE
AMERIČKIH PIONIRA

Naslov originala
DE KINDERKARAVAAN

Preveo
PREDRAG UROŠEVIĆ

Ilustracije
JEVREM MILANOVIĆ
BOŽIDAR VESELINOVIĆ
MIH. S. PETROV

Sken: dzovani & markoboss & drasko11

Obrada: solicitor

„Prosveta”
BEOGRAD
 SADRŽAJ

PREDGOVOR ........................................................................................................... 1
GLAVNI LIKOVI ...................................................................................................... 4
I TVRĐAVA LARAMI ............................................................................................... 6
1. ............................................................................................................................ 7
2. ......................................................................................................................... 13
3. ......................................................................................................................... 16
4. ......................................................................................................................... 19
II BEBA .................................................................................................................. 20
1. .......................................................................................................................... 21
2. ......................................................................................................................... 27
3. .........................................................................................................................36
III STAMPEDO....................................................................................................... 37
1. ......................................................................................................................... 38
2. ......................................................................................................................... 41
3. .........................................................................................................................44
4. ......................................................................................................................... 53
IV BEZ RODITELjA ............................................................................................... 55
1. .......................................................................................................................... 56
2. ......................................................................................................................... 61
V BEKSTVO ........................................................................................................... 68
1. ..........................................................................................................................69
2. ......................................................................................................................... 73
VI PORODICA GRIZLIJA ...................................................................................... 81
1. ......................................................................................................................... 82
2. ........................................................................................................................ 84
VII PRELAZAK PREKO REKE ............................................................................. 98
1. ..........................................................................................................................99
2. ....................................................................................................................... 103
VIII POŽAR .......................................................................................................... 112
1. ........................................................................................................................ 113
2. ....................................................................................................................... 118
IX TVRĐAVA BOASE .......................................................................................... 130
1. ........................................................................................................................ 131
2. ....................................................................................................................... 137
3. ....................................................................................................................... 140
4. ....................................................................................................................... 144
5. ....................................................................................................................... 147
X PROVALA OBLAKA ......................................................................................... 161
1. ........................................................................................................................ 162
2. ....................................................................................................................... 168
XI NA IZMAKU SNAGA ...................................................................................... 172
1. ........................................................................................................................ 173
2. ....................................................................................................................... 177
3. ....................................................................................................................... 179
XII MISIJA DR VITMENA .................................................................................. 184
1. ........................................................................................................................ 185
2. ....................................................................................................................... 188
3. ....................................................................................................................... 191
4. ....................................................................................................................... 193
 PREDGOVOR

Jedan moj prijatelj svojevremeno mi posla neke švajcarske

novine u kojima je crvenom olovkom marljivo zaokružio jedan
članak. Taj članak je donosio sažet opis istorijskog putovanja koje
je izvelo sedmoro dece porodice Sager kroz severozapadnu Ameriku
1844. godine, u dane kada je Zapad još uvek bio nenastanjena
divljina puna opasnosti.
Stvar me je toliko opčinila da sam smesta počeo da istražujem.
Listao sam knjige koje su govorile o istorijatu osvajanja Zapada,
stare dnevnike iseljenika koji su odlazili na Daleki Zapad otprilike
u isto vreme kada i Sageri, i uspevao da, tu i tamo, bacim zračak
svetla na tu nezamislivu dečju pustolovinu. Još više podataka dobio
sam iz jednog starog pisma čiji se sadržaj odnosio na ovaj događaj
(autor pisma je bio vlasnik jedne male postaje za trgovinu krznima),
kao i izveštaja veoma poznatog američkog lekara Markusa Vitmena
koji je radio među Indijancima u Kolumbija dolini.
Ova priča zasnovana je, upravo, a tim istorijskim činjenicama.
Sve se dogodilo pre više od stotinu godina. Tih dana je Severna
Amerika najvećim delom bila nepoznata i nenaseljena zemlja. Sve
do tada samo su istraživači i lovci na krzna — traperi — lutali
beskrajnim šumama i valovitim prerijama, i prelazili preko surovih
planina. Tada je došao red na prve pionire — muškarce, žene i decu
— da potraže novi život na novoj zemlji. Bilo je to vreme kada su
Amerikanci sa Istoka hrlili na Zapad u nameri da zaposednu
milione i milione jutara nove zemlje.
Džonu Sageru je bilo samo osam godina kada je i njegovog oca
zahvatila pionirska groznica. Porodica je potrpala svu svoju
imovinu ia platnom pokrivena kola koja je vukla zaprega od četiri
1
vola, i sa istočne obale Sjedinjenih Država krenula prema Srednjem
Zapadu.
To dugo putovanje, preko planina, niz doline i kroz guste šume
sve do sredine američkog kontinenta, bilo je od ogromnog značaj za
iskustvo malog Džona. Obično je jahao na jednom od očeva dva
konja ili hodao pored prednjeg para volova; počesto je terao i
porodično stado stoke; a kada bi se umorio, zavlačio se u kola da se
odmori pored majke i ostale dece koja su bila još suviše mala da bi
mogla pešice ići pored kola. Pred zalazak sunca, njegove oči bi uvek
pažljivo pretraživale predeo u nadi da će otkriti mesto pogodno za
logorovanje — pre no što to njegovom ocu pođe za rukom. A kada
bi se škripava kola na kraju zaustavila, on bi prvi kretao da donese
vodu i granje za vatru. I dok bi njegova majka kuvala večeru, on je
pomagao ocu; životinje su morale biti napojene i privezane, kako
tokom noći ne bi odlutale. Noću je običavao da spava izvan kola, na
zemlji, uvijen u svoje ćebe, dok su oči divljih životinja, kružeći oko
svetlosnog kruga koji je bacala usplamtela logorska vatra svetlucale
u tami.
Posle celog leta provedenog u putovanju, stigli su do Misisipija.
Tu su se skrasili za neko vreme. Ne mnogo daleko od Sent Luisa,
grada koji se tada nalazio na samoj granici divljine, tata Sager je
kupio nešto zemlje, iskrčio je, izorao i podigao na njoj brvnaru. I
tako su opet imali farmu. Džon je išao u lov i ribolov, ili jednostavno
skitao po okolini, noseći uvek sa sobom staru pušku. Uhvatio je
jednog rakuna i pripitomio ga; pažljivo je proučavao navike
životinja i naučio kako da podražava glasove koje su one ispuštale.
Mogao je da guče kao šumski golub, da huče kao sova i ćurliče kao
divlja ćurka; umeo je da zavija kao kojot i da podražava prolećnu,
ljubavnu riku jelena. Izgleda da je upoznao i Indijance, jer u to
vreme nije bila neuobičajena pojava da oni, na svojim ponijima i
uvijeni u svoje pokrivače, posećuju bele doseljenike radi trgovine. S
vremena na vreme uzimao je učešća i u tučama koje su izbijale meću
dečacima, sinovima drugih doseljenika, i naučio da se bori; nije ga
bilo baš tako lako zaplašiti.
Ali, nije mu bilo suđeno da odraste u tom kraju. Kad mu je bilo
nešto malo više od trinaest godina, njegovog oca ponovo je zahvatila
čežnja za dalekim krajevima. Henri Sager je bio tip pravog pionira;

2
želeo je da istražuje, želeo da vidi i zaposedne nove oblasti, želeo je
da se priključi drugim pionirima u pokušajima da se od Amerike
stvori velika zemlja. Ali, posao ljudi njegovog kova bio je rizičan.
Indijanci nisu nimalo blagonaklono gledali na to što su im beli ljudi
razarali lovišta, koja su bila njihova od starina; a i sama je Priroda
u tim divljinama Dalekog zapada bila okrutna, podmukla i opasna
— iako iznad svega lepa. Ta čarobna zemlja privlačila je Henrija
Sagera kao magnet. Kako je sagorevao od groznice koja ga je terala
da krene sa mesta, nije se usuđivao da pravi ma kakve
nepromišljene korake, jer je imao veliku porodicu. Ali, sledećeg leta
— što će reći 1843. godine — veliki karavan iseljenika po prvi put je
krenuo ka severozapadu, prema Oregonu. Tog leta, još jedan
karavan trebalo je da krene; i Henriju Sageru se ukazala prilika da
svoju zemlju i kuću proda nekom došljaku sa istoka, i to po dobroj
ceni. Ovoga puta učinilo mu se da se dovoljno obezbedio da bi smeo
da preuzme svaki rizik. Budućnost njegove dece ležala je u onoj
divnoj zemlji koja ih je čekala; preko njih, Amerika će postati velika,
a njegov san stvarnost.
Kada su krenuli, Džonu je bilo trinaest godina i osam meseci.

An Ruthers van der Luf

3
 GLAVNI LIKOVI

OTAC, HENRI SAGER: Čovek kovrdžave kose, snažnog

vrata i pronicljivih očiju, smeštenih na ljubaznom,
crvenkastomrkom licu. Snažan kao medved i hrabar. Ima
nepokolebljivu veru u Proviđenje. Deca nepokolebljivo
veruju u njega — „Tata može sve“; možda čak i da osvoji
Oregon i učini ga velikim.

MAJKA, NAOMI SAGER: Od prirode ljubazna i krotka

ženica. Nedeljom nosi šal od purpurne svile s dugačkim
resama. Ima oči blage i crne kao noć. Sedi u kolima sa
slamnim šeširom ia glavi, u pamučnom žaketu sa zelenim
prugama i u crnoj vunenoj suknji.

DžON: Trinaestogodišnjak, gotovo četrnaesto-

godišnjak, izgleda kao otac, ali svetlije kože i kose. Zbog toga
što otac veruje u Proviđenje, veruje pomalo i on; ali za sad
je jedino otac središte njegovog obožavanja. Neobično voli
lepotu i dobrotu svoje majke; on je gotovo sasvim oformljen
čovek.

FRENSIS: Upravo je napunio jedanaest godina, liči na

majku, tvrdoglav, duboko u srcu veoma hrabar. Nije tako
snažan kao Džon, slabije je građen i tamnokos. Obožava
svog brata, ali ne želi da to pokazuje.

4
 LUJZA: Dvanaest joj je godina, brižna je, od onih
devojčica koje su spremne da se žrtvuju za druge. Dobra,
možda i previše, veoma osetljiva i užasno uredna.

KATARINA: Devet joj je godina, dete koje stalno govori:

„Što baš ja?“ puno ideja, planova, izvinjenja i providnih laži.
Ima tamnocrvenu, neurednu kosu, pomalo je sujetna i
sklona lenstvovanju.

MATILDA: Pet joj je godina, skoro šest. Povučeno dete,

veoma naklonjeno životinjama s kojima se izvanredno slaže.

ELIZABETA ili LIZI: Odvažna mala šmrkavica od tri

godine. Po neki put viđana sa ogromnim suzama koje joj se
kotrljaju niz obraze. Kvare je svi, a naročito Lujza.

BEBA INDEPENCIJA: Još nekrštena.

ANA: Kratkoroga krava. Izvanredna, čvrsta životinja,

krupnih smeđih očiju. Dve godine stara.

VALTER: Vo, takođe prvoklasnog soja. Teška, snažna

životinja, ali starija od Ane. Zahvaljujući svojoj težini, češće
se klizao na dugačkom putovanju.

OSKAR: Vučjak.

5
 I
TVRĐAVA LARAMI

6
 1.

Reka Larami tekla je divlja i bučna, široka i penušava, kroz

zeleni, brdoviti predeo; ali, u ovoj sušnoj sezoni, nigde nije bila više
od tri stope duboka. Tu i tamo voda je udarala i razbijala se o
igličaste stene koje su virile iz nje, a i niske obale reke bile su
kamenite. Na njima su rasle vrbe, a ponegde su se mogle videti i
grupice topola.
Negde tamo, više uz dolinu, u samom podnožju prvih brda,
ležala je tvrđava Larami.
Bila je to pravougaona, niska građevina, sa ogradom od drvenih
trupaca na vrhu kamenih zidova. Ovi spoljni zidovi bili su
istovremeno i zadnji zidovi svih prostorija tvrđave, iz kojih se
izlazilo u unutrašnje dvorište. Dvorište tvrđave bilo je četvrtasto;
zemlja na njemu utabana i skoro bela na vrelom podnevnom suncu.
Da bi se do njega stiglo spolja, valjalo je proći kroz vrata u masivnoj,
četvrtastoj kuli na kojoj su se nalazili otvori puškarnica.
Bila je to dobra, čvrsta tvrđava, u kojoj su trgovinski predstavnik
i njegovih šesnaest ljudi mogli da se osećaju sasvim bezbednim.
Pored toga, oni su često pružali gostoprimstvo vojnicima vladinih
ekspedicija koje su tuda prolazile. Takav slučaj bio je i sada. Tvrđava
Larami, usamljena u divljini, šest stotina i šezdeset sedam milja od
poslednjeg prebivališta civilizovanog sveta, bila je glavna trgovačka
postaja na putevima za Oregon i Kaliforniju.
Ovog vrelog popodneva, juna 1844. godine, ni žive duše nije bilo
u dvorištu.
Jedina osoba koja se mogla videti bila je neka Indijanka, koja je
u jednom uglu ispod platnenog zaklona od sunca šila par mokasina,
i uz nju jedno dete, čiji je izgled odavao da u njegovim žilama teče
7
izmešana krv, koje se igralo nekim đinđuvama. Skoro svi ostali,
behu se povukli u unutrašnje prostorije, u pokušaju da odspavaju u
relativnoj svežini između glinenih zidova.
U svom uredu, pogrbljeni za visokim stolovima, dvojica
službenika Američke krznarske kompanije, škripavim guščjim
perima ispisivali su po hartiji brojke i slova, popis zaliha hrane u
tvrđavi. Očekivao se skori dolazak velikog iseljeničkog karavana, a
u takvim prilikama bolje je znati šta se ima pri ruci.
Kroz otvorena vrata u sobu su se uvlačili glasovi ljudi, i mlađi od
dvojice službenika, koji je izgledao kao čovek više navikao na sedlo
nego na stolicu, bacao je čežnjive poglede napolje, gde su tri čoveka
sedela i razgovarala — ne u vrelini dvorišta već u hladovini prolaza
kroz kulu u kome su se nalazila vrata. Jedan od njih bio je Tomas
Ficpatrik, čuveni izviđač i traper, koji je bolje nego ma ko drugi
poznavao ogromne prostore Stenovitih planina i divljinu istočno i
zapadno od njih.
Ficpatrik je upravo objašnjavao trgovinskom predstavniku,
Bodou, i oficiru, komandantu malog odreda vladinih trupa, kako je
na svom putu od Stenovitih planina do tvrđave uspeo da izbegne
grupe Sijuksa na ratnom pohodu, kad maleni Indijanac na
prerijskom poniju protutnja kroz vrata uzvikujući nešto
nerazumljivo.
I istog časa, grupe američkih vojnika u svojim crvenoplavim
uniformama, traperi u svojim kožnim odelima i neke Indijanke sa
decom, preplaviše dvorište tvrđave dolazeći iz svojih prostorija, i to
sa svih strana.
Pokaza se da je čudni jahač Indijanac iz plemena Dakota, koji je
došao da kaže da je celo njegovo pleme krenulo na put jer je veliki
iseljenički karavan uskoro trebalo da stigne. Njihovi izviđači su ih
obavestili o tome. Poglavica Dakota, „Pet Vrana“, nameravao je da
zatraži od iseljenika da njegov narod pozovu na gozbu.
— Hm, promrmlja Ficpatrik, koji je za sve vreme gužve koju je
izazvao jahačev dolazak ostao da mirno sedi na svojoj drvenoj klupi
u senci kapije, viđao sam ja slične gozbe i ranije. Nisu one ništa
drugo do obična pljačka. Sve za čim ti prokleti Indijanci u stvari idu,
jeste da od onih jadničaka izvuku i poslednje funte kafe i brašna.

8
Okrutnost prema životinjama, tako ja to zovem! A ako stradalnici
ne pristanu na njihove zahteve, događaju se i gore stvari. Farmer
koji zagrabi putem u divljinu, najluđe je stvorenje koje hoda na dve
noge!
On istrese svoju lulu, pa, dohvativši svoju vrećicu s duvanom,
poče ponovo da je nabija, s vremena na vreme dobacujući zavidljive
poglede uzbuđenoj gomili u dvorištu.
Predeo oko tvrđave i dalje je bio miran i pust.
On nastavi s gunđanjem:
— Farmer koji zagrabi putem prema divljini sa svojom stokom,
plugom i kolima punim drekave dece, najluđe je stvorenje pod
kapom nebeskom. Te naivčine ne propuštaju nijednu priliku koja
im se ukaže da učine neku glupost. Noću ostavljaju svoja sedla i
uzde napolju, i sve što sledećeg jutra pronađu jesu parčići kože, jer
kojoti sve izgrizu. Nisu u stanju ni svoju stoku da drže na okupu
kako treba, a noću njihove straže obavezno savlada san, što
omogućava bezbrižan prilaz svim indijanskim kradljivcima konja.
Zelembaći, eto šta su oni, i to od one vrste koja ne zna ni
najosnovnije stvari otprilike o svemu! Prenatrpavaju svoja kola i na
prvom kamenitom terenu osovine pucaju kao šibice; dave se u
oblacima prašine, gube se u peščanim olujama i, ukoliko ma gde,
miljama unaokolo, postoji ma i najmanja rupa sa živim peskom, u
čizme se možete kladiti da će se zaglaviti baš u njoj. Smesta dobijaju
groznicu posle prvih gutljaja vode s bizonskih pojilišta i uhvati ih
mrzovolja istoga časa kad više ne mogu da žive na kafi, kolačićima i
debeloj slanini. Pravo je čudo što ma koji od njih i stigne živ s druge
strane planine...
— Ljudi! zaurla Bodo, iznenada se pojavljujući pored Ficpatrika,
ruku visoko dignutih u vazduh. Eto ih!
No, nije se radilo o iseljenicima; bili su to Indijanci.
Za nepunih nekoliko minuta brda s druge strane reke prekriše
se neurednom gomilom crvenokožaca, jahača i pešaka. Prvi od njih
bili su već stigli do obala reke i skakali u penušavu vodu. I ne prođe
ni treptaj oka, a reka je već bila puna pasa, konja i ljudskih bića.
Sa svake strane grubih samara na konjima, dobro natrpanih
svim potrepštinama za boravak van doma, bile su pričvršćene
9
dugačke motke. Krajevi motki su se vukli po zemlji, a na njima su,
nešto malo iza konjskog repa, bile pričvršćene korpe u kojima se
nalazio drugi prtljag — ili, češće od već pomenutog, buljuk drečave
dece ili zamotuljci kmekavih beba, ili, tu i tamo, u korpi bi se
pronašao i poneki veoma star čovek. Nikakve posebne pripreme
nisu vršene, i konji su te korpe na motkama vukli preko reke, dok
su između konja po vodi plivali psi. Odrasli muškarci, ratnici, na
svojim konjima su kao munje proletali kroz gomilu, a iza ponekog
od njih na konjskim leđima nalazili su se i vitki indijanski dečaci.
Žene su sedele povrh stvari na samarima, ili su pešice išle vodeći
konje. Gužva je bila neopisiva.
Ogromna procesija preplavi drugu obalu reke; rezervni konji i
ždrebad slobodno su trčali kroz gomilu i još više povećavali zbrku,
praćeni vikom i pretnjama žena kojima je bio zadatak da se staraju
o njima.
Buka ne potraja dugo; tišina se spusti istoga časa kad sve
porodice — zajedno s konjima, psima, decom, šerpama i tiganjima
— stigoše do ravnog otvorenog zemljišta pozadi tvrđave i krenuše
da dižu šatore.
Za manje od sata, šezdeset tipija — vigvama — stajalo je oko
tvrđave. Nekoliko stotina konja paslo je u preriji u blizini, a psi su
trčali svuda unaokolo. Muškarci se primakoše tvrđavi, a mala deca
vrištala su i vikala ispod samih njenih zidova.
Stanovnici tvrđave još se i ne povratiše od gužve, kad Bodo
iznenada naredi svojoj ženi, Indijanki, da mu donese durbin. Zatim
nekoliko minuta ostade na zidu tvrđave, pažljivo osmatrajući.
Pokazujući na istok, on povika:
— Oluje mi, eto iseljenika!
Prođe, međutim, neko vreme dok i golo oko ne dođe u priliku
da ih bolje vidi; četiri dugačke kolone kola koja su vukli volovi,
okružene morem stoke i jahača; marljivo napredujući, beše to
karavan ocrtan spram magličastoplavih valovitih brda na istoku.
— Eto ih, eto tih farmera iz starih šuma u preriji, jaganjaca u
lavljoj jazbini, žutokljunaca u divljini Zapada! gunđao je Ficpatrik,
stojeći pored Bodoa.

10
11
 Jedan čas kasnije prva kola stigoše do reke: ne zaustavljaj ući se
ni za trenutak, ona pođoše napred, upadajući u reku teško i
nezgrapno. Polako i lenjo iscrpljeni volovi su gacali kroz snažnu
maticu, sve dok im voda ne dođe do grla, posle čega se s mukom
uspentraše uz suprotnu obalu. Vozari su vikali i pucali bičevima;
kola su se trzala i klatila preko kamenitog rečnog dna.
Karavan udari pravo prema tvrđavi, dok njegovo čelo gotovo ne
dodirnu njena vrata, a posle toga se zaustavi i kola načiniše krug.
Neko vreme se ne dogodi ništa. Iseljenici su uređivali svoj logor.
Ali jedva da prođe tren pošto su završili poslednje pripreme,
tvrđava bi zauzeta kao na juriš.
Gomila mršavih, suncem opaljenih lica ispod šešira širokih
oboda, pojavi se na kapiji. Raširene oči, uzvici uzbuđenja, suze u
očima nekih žena. Prešli su gotovo sedam stotina milja i za sve to
vreme nisu videli stola ni stolice. Posle dugačkog, iscrpljujućeg puta
kroz potpuno nepoznatu divljinu prerije — posle nemaštine i čarki
s indijanskim kradljivcima konja, ovo je bio prvi znak civilizacije
belih ljudi na koji su naišli. A on će možda zadugo biti i poslednji...
Plećati ljudi u širokim odelima domaće izrade; mršava ženska
lica ispod šešira sa crnim krugovima ispod očiju — umornog
izgleda, opuštenih ramena u širokim žaketima i tamnim suknjama;
deca čije su oči gotovo ispadale iz glave od radoznalosti i čežnje...
cela ta gomila se natisnu unutra, uzbuđeno razgovarajući, da zaviri
i pretraži svaki kutak i ugao tvrđave. Otvorenih usta, oni su zurili u
debele indijanske skvo s njihovom masnom, plavocrnom kosom,
koje su se hitro i bešumno povlačile u prostorije u kojima su
očigledno živele i koje su sada iz uglova soba uzvraćale ispitivačke
poglede uljezima što su stajali pred vratima.
Gromkim glasom, Bodo iz unutrašnjeg dvorišta izviknu neku
komandu. Ljudi nezadovoljno slegoše ramenima; ali dobro...
ukoliko tako mora biti, učiniće oni i onako kako on to od njih
zahteva, a to je da žene i decu pošalju u logor. Kada je već do toga
došlo, stvarno će i biti bolje ako oni, muškarci, obave posao,
saslušaju savete i porazgovaraju o problemima nasamo.

12
 2.

Te noći grupa ljudi je razgovarala u dvorištu tvrđave Larami, u

blagotvornoj svežini večeri i uz pogled na purpurni zalazak sunca za
zapadna brda, koji su im omogućavala otvorena vrata tvrđave.
Sva lica, bez izuzetka, bila su ozbiljna, čak, reklo bi se, i mračna.
— Od sada pa nadalje nailazićete na predele u kojima gotovo da
i neće biti hrane za vašu stoku. Od čega ćete živeti, jer ni bizone više
nećete sretati, i kako mislite da ova teška kola prebacite preko
planina, s volovima koji su do te mere iscrpljeni?
— Ono što je doktor Vitmen sa svojim karavanom postigao
prošle godine, možemo sada i mi. U stvari, mi to možemo postići
čak daleko lakše, jer je on utro put za nas. Naša kola će slediti
tragove koje su ostavila njegova; eto kako ćemo stići onamo, a tako
će stići i mnogi za nama. Doline Oregona će naseliti naši ljudi i naša
deca će biti srećna tamo.
U ime ostalih iseljenika na postavljena pitanja odgovorio je
Henri Sager, i njegove reči odisale su takvim ubeđenjem da je
podrugivanje zamrlo čak i na usnama tako okorelog prerijskog
izviđača i planinskog lovca kakav je bio Ficpatrik.
Ali ljudi u čije se ime Sager beše javio i dalje su izgledali mračno.
Putovali su oni već četrdeset dana, od početne stanice njihovog
puta, gradića Independensa u Misuriju. Obuzetost „prerijskom
groznicom“, koja se javljala kod gotovo svih koji su prvi put kretali
preko ove beskrajno talasaste, cvetne i večno zelene travnate
površine, ustupala je već mesto izvesnoj melanholiji; nastavak puta
doveo ih je na bizonske pašnjake prekrivene isušenim izmetom, i
izmetom, i sa sve više izmeta izmeću koga su se mogle videti od
sunca izbledele kosti i pojilišta u kojima nije bilo vode već samo od
13
sunca otvrdlog blata. Kratka, oštra i izuvijana trava na koju su tu
nailazili pokazala se kao dobra hrana za stoku, ali iseljenici su
većinom prolazili kroz predele koji su bili pokriveni samo
pokretnim dinama peska, a i kroz takve kao što su bile bezvodne
pustinje u kojima ce čak nije moglo naći ni drva za vatru; vatre na
logorištima ložene su suvim bizonskim izmetom, dok je gladna i
žedna stoka bolno mukala u tami oko logora. A za sve to vreme
Indijanci su im otimali konje i goveda i ubijali ljude koji su bili na
straži.
Iseljenike su težina puta i razočaranja koja su ih stizala jedno za
drugim ostavila bez volje; kopita mnogih životinja već su bila toliko
izlizana, da ove jedva da su se mogle održati na njima. U takvim
okolnostima, kakva li ih je budućnost očekivala? Jer, nisu prešli još
ni pola puta, a njegov najteži deo tek je bio pred njima.
— Ostavite vašu stoku ovde, i, umesto nje, od nas uzmite tovarne
konje i mule, a daćemo vam i nešto kafe i šećera, predloži Bodo.
Kafe i šećera... kafe i šećera... Da im je neko pre tri meseca
rekao, i ponudio, da im umesto njihove dragocene stoke da kafu i
šećer, smatrali bi da im se ruga i verovatno ne bi dobro prošao. Ali
sada... sada su kafa i šećer bili neodoljivo privlačni. A i gozba na koju
su se Dakote kod njih pozvali takođe je stajala pred njima. Biće im,
u svakom slučaju, i za to potrebne dodatne zalihe. Ako se nisu
usuđivali da odbiju Indijance.
— Vaš karavan teških kola veoma je nepodesan i za odbranu od
indijanskih napada, dodade i jedan od trapera. Sa svakim danom
oni postaju sve manje i manje prijateljski raspoloženi. Počinju da
shvataju da je bela invazija prešla sve granice šale. Ukoliko vlada ne
bude preduzela ozbiljnije mere, uskoro ćemo ovde biti do guše u
nevolji.
Ficpatrik zavrte svojom sedom glavom, pa svoju vetrom šibanu
ruku boje mahagonija stavi na rame Sageru. Kad se nagnuo napred,
rese njegovog traperskog odela od jelenske kože polegoše po stolu.
— Vi se, ljudi, prema Indijancima ne odnosite razumno, reče on
tiho. Vi ih svojom nervozom samo ohrabrujete. Na taj način izlažete
sebe pravoj opasnosti. Ali, pokažite im zube; budite oprezni,
odlučni; kad su u blizini ponašajte se kao da ste sasvim sigurni u
sebe, i videćete da Indijanci mogu biti i sasvim prijatni susedi. Ali
14
vaša bezbednost zavisi od poštovanja koje ćete kod njih uspeti da
razvijete prema sebi. I ovo stalno imajte na umu.
Niko ne reče ni reči. Bio je to mudar savet, ali teško izvodljiv.
Ovi farmeri, našavši se na putu, jednostavno više nisu bili u
svojoj prirodnoj sredini. Mnogi od njih izgarali su od odlučnosti i
preduzimljivosti, ali su bili ljudi koji su pripadali pitomim šumama
i farmama; osećali su se izgubljenim na bezgraničnoj preriji, na
nenastanjenim bizonskim pašnjacima i među planinama.
Razlikovali su se od trapera kao što se mornar razlikuje od
francusko-kanadskog putnika što u svom kanuu poskakuje i igra na
brzacima planinskih reka. Vili su hrabri, ali nesmotreni i neiskusni;
nisu poznavali ni zemlju ni njene divlje stanovnike. Već su bili prošli
kroz mnogo nevolja, a čekalo ih je još i više.
— Neki od nas pili su zagađenu vodu, reče jedan od iseljenika,
mlađi čovek jake, crvene brade. U njegovim očima je, činilo se, bilo
više tuge no u očima ostalih. Moja žena je umrla od toga.
— Dizenterija? upita Ficpatrik oštro.
Mladi čovek klimnu glavom. On proguta nepostojeći zalogaj i
iznenada se udalji, odlazeći kroz vrata napolje prema logoru.
— Ima dete, malu devojčicu od tri godine, reče neko od
prisutnih. Ljudi koji su pripadali tvrđavi izmenjaše poglede.
Dizenterija... možda i kolera. Mogućnost zaraze. Što pre iseljenici
nastave put, to bolje.
— Da sam na vašem mestu, reče trgovinski predstavnik, krenuo
bih napred kao da su mi đavoli za petama. Pred vama je još dalek
put, a na cilj morate stići pre zime. Sve do tvrđave Hol putovanje će
se odvijati bez većih teškoća. Ali, primite moj savet — prepravite
vaša teška kola u kola sa samo dva točka; takođe, nešto stoke
ostavite ovde u zamenu za konje, jer ćete jedino tako biti u stanju
da putujete i brže i lakše.
— Razmislićemo o tome, odgovori Henri Sager zamišljeno.

15
 3.

Sledeća noć bila je noć gozbe za Indijance.

Žene, iako su bile umorne, morale su da mese kolače i hleb i oči
im gotovo iscureše od dima s vatri. Ljudi su sedeli i računali koliko
će duvana morati da daju. Ali deca gotovo pogubiše glave od radosti.
Toliko je vremena bilo prošlo od kako su prisustvovali ma kakvoj
proslavi, a vazduh u logoru bio je ispunjen tako divnim mirisima
jela koje svud unaokolo beše spremano!
Oko porodičnih kola Sagerovih vladala je neopisiva strka i
galama. Sva deda morala su da obuku crvene flanelske košulje.
Majka i Lujza oprale su one najprljavije, i sada su se sušile na
konopcima razapetim između topola. Džon beše pripasao svoj
opasač od zmijske kože i proverio je li mu lovački nož na mestu.
Nikad se ne zna šta se može dogoditi. Frensis, kome je bila
jedanaesta i koji je bio tamnokos i nežne građe, ni za trenutak nije
ispuštao iz vida starijeg brata i pratio ga je svuda; Džon je, opet,
svojom plavom, odlučnom glavom i ramenima više delovao kao
petnaestogodišnjak no kao trinaestogodišnjak. Lujza beše oprala i
počešljala svoju dugu, svetlosmeđu kosu, i sada je trčala unaokolo
za Lizi, stavljajući usput mokre pelene na sušenje. Lizi, koja je
takođe morala biti oprana i počešljana, beše namirisala vodu, i, kao
i obično u takvim prilikama, pobegla onoliko daleko koliko god su
je njene debele, male i nesigurne noge bile u stanju da odnesu.
Katarina beše takođe dobila zadatak da pazi na nju, ali to po običaju
nije činila. Upravo sada se mučila sa svojim kratkim, tamnocrvenim
kovrdžama, u koje češalj nikako nije hteo da uđe.
Lujza je održavala red i u kolima, jer je majka bila na dužnosti
pored jedne od tri velike vatre na kojoj se kuvala kafa.

16
 Džon se beše ponudio da pođe i održava vatru umesto majke.
Njemu, doduše, nimalo nije bilo stalo do tih ženskih dužnosti, ali je
bio svestan majčine iznurenosti; poslednjih dana bila je
zastrašujuće bleda, a njen oči izgledale su još krupnije i tamnije,
nego obično. Toga jutra zamalo nije pala, pokušavajući da u kolima
podigne kačicu sa slaninom. I pored toga, odbijala je Džonovu
ponudu.
— Više bih volela kada bi pomogao Lujzi oko dece, rekla mu je.
E, pa... bazanje oko sve te dece — kad se sve skupa sabere —
pričinjavalo mu je veliko zadovoljstvo. Dobri Bože, gle samo Keti
kako tegli tu kosu! On joj lagano priđe i zagolica je po rebrima.
— Prestani već jednom s tim... dovoljno si već lepa!
— O, nevaljalče! uzviknu ona, pokušavajući da ga dokači svojom
vitkom, mrkom nogom ispod crvene suknje.
On se, međutim, ne pomeri i nasmeja se, a izraz u njegovim
očima bio je toliko nalik na onaj što ga odrasli ljudi koji vole decu
daruju mlađima, da Keti smesta zaboravi ljutinu. Zatim, uklonivši
svoje kovrdže s lica, nastavi s pokušajima da među njih unese malo
reda.
Džon produži da kruži oko kola i svoje porodice, kao ovčarski
pas oko stada. Frensis, osećajući da mu je već dosta toga, izvali se u
travu, stavi jednu travku u usta i, grickajući je, zadovolji ce time da
Džona sledi samo pogledom.
Iznenada, začuše buku. Bilo je i vreme. Indijanci su dolazili i,
iznenada, odnekud iskrsnu i Lizi, koja je bežala plačući; uplašenog,
malog crvenog lica koje se od plača toliko iskrivilo da su se na njemu
videla gotovo samo usta, i raširenih ruku, ona se zalete pravo u
bezbednost Džonovog zagrljaja. On je podiže i istog časa nestade
užasa koji je dotle osećala.
Lica punih iščekivanja, Indijanci uđoše u logor: starci čija je
seda kosa bila uvijena u punđu, ratnici u miroljubivoj odeći, mladi,
žene i deca, svi šaroliko i živopisno obučeni. Svi, zamotani u svoje
ogrtače, posedaše na zemlju, u polukrug, u čijoj se sredini smesti
poglavica a njegovi ratnici levo i desno od njega; mladići zauzeše
mesta iza ratnika, a do njih se naređaše žene s decom. Kafu i kolače
onda iznesoše i staviše pred njih. I pre no što su iseljenici i shvatili

17
šta se dogodilo, sve nestade uz glasne uzvike i oduševljene pokrete
kojima su izražavali zadovoljstvo.
Još kolača! Otvorenih usta, beli ljudi su zurili u svoje divlje
goste. U neobuzdanoj veselosti koja ih izgleda beše zahvatila, gosti
pobacaše na zemlju šoljice za kafu — valjda poslednje preživele — i
porazbijaše ih. Jedan od iseljenika se maši puške, ali ga njegova
žena uhvati za ruku.
— Usijane glave nam nisu od koristi ovde. Ne bi valjalo kada
bismo, iz usijanog tiganja u kome se sada nalazimo, ispali na vatru,
začu se zapovednički glas jednog od najstarijih pionira.
Indijanci behu nastavili da se goste, da igraju, viču i pevaju.
Belci su ih samo gledali. Uskoro i sunce zađe, i tamni oblaci
navukoše se preko vrhova brda.
Tamo, na mestu na kome sunce beše zašlo, iza te crne obale
oblaka — tamo se nalazio Zapad, tamo je ležala njihova budućnost,
tamo će otići uprkos svih teškoća. A susret s Dakotama, koji su
gotovo nedelju dana putovali da bi zakačili šoljicu kafe i komadić
kolača, proteče ipak i pored svega mirio.

18
 4.

Tri dana kasnije, iseljenici nastaviše put.

Za to vreme malo su se i odmorili. Sedmoro od šezdeset i devet
kola bilo je prepravljeno, tako da su sada imala samo po dva točka.
Nešto stoke ostade u tvrđavi; umesto njih, Bodo je iseljenike
snabdeo sa trideset pet tovarnih konja i šesnaest mula sa samarima
— nisu baš izgledale kao da su od najboljeg soja — a dao im je i nešto
kafe i šećera. Bodo je zadovoljno trljao ruke. Tako veličanstvena
stoka — pojedina grla bila su od najboljeg soja — koštala je pravo
bogatstvo.
Ficpatrik je pogledom ispraćao karavan. Njegove usne
podrugljivo se iskriviše.
— Isuviše si podmukao za moj način mišljenja, drugar, reče on
Bodou. Ti konji neće izdržati u planinama. Te jadnike već su čekala
teška iskušenja i bez ove tvoje podvale. No, kad smo već kod toga,
njihove nevolje tek što nisu počele.
Upravo pre no što će dugačka kolona drmusavih i klimavih
volovskih kola nestati s vidika, osovina jednih od kola očigledno se
slomi. Kola posrnuše i upola se nakrenuše.
— Vidiš! Ni oprema im nije dobra. Na zemljištu kao što je ovo
čak ni najtvrđi čelik. nije dovoljno tvrd.
Vesan, on se okrete i kroz otvorena vrata uđe u tvrđavu; onda se
još jednom okrete da baci pogled ia ljude u daljini koji su kao mravi
mileli oko kola čija se osovina slomila. Bes mu se pojača. Želeo je da
im pomogne; ali kako?

19
 II
BEBA

20
 1.

Od tvrđave Larami, koja je ležala u razvođu pritoka reka Larami

i Nort Plejt, karavan je krenuo sledeći lučni tok reke Nort Plejt.
Često su, i pored toga, bili po nekoliko milja daleko od nje. Bilo
je teško pronaći najbolji put za kola; brda su bila strma, a zemlja
zasejana ogromnim stenama i kamenjem. Vodič, koji je jahao na
čelu, neprestano je svoje ljude slao levo i desno i napred da pronađu
najbolji mogući put za kola. N pored svega toga, na putu nisu
prolazili tako loše; okolina je bila divna, nebo neuobičajeno jasno, a
vazduh, uprkos vrelog sunca, na toj nadmorskoj visini bio je
prijatan i osvežavajući. Peli su se sve više i više. Ispred njih su ležali
veličanstveni vrhovi i grebeni Stenovitih Planina.
Predveče bi im obično polazilo za rukom da pronađu potpuno
zadovoljavajuće mesto za logorište, s puno izvrsne trave za
životinje, s pitkom vodom i sa dosta drva za vatru. Preko dana su
prevaljivali osamnaest ili devetnaest milja, što će reći da se nimalo
nisu zamarali. Bilo je sasvim prijatno.
Posle nezgode koja se dogodila neposredno po napuštanju
tvrđave Larami, i u kojima su kola Fordovih toliko nastradala da
više nisu bila ni za otpad, većih nezgoda uz put nije bilo. Fordovi i
njihove stvari bili su prebačeni na druga kola, a gospođa Ford se
preselila Sagerovima, jer je gospođa Sager očekivala bebu svakoga
dana.
Što su se, međutim, dalje i više peli, to je sve manje trave bilo za
stoku; okolina više nije bila ni nalik na onu cvetnu i valovitu preriju
iz prvih dana njihovog putovanja. Nije ličila ni na sušne bizonske
pašnjake, za koje su im povremeno bile potrebne nedelje da bi ih
prešli. Sada je bilo više drveća, pa tako više nisu morali da zavise

21
isključivo od bizonskog izmeta kao goriva za logorsku vatru. Sve
češće su, istovremeno, bili primorani da prelaze pojedine široke i
muljevite pritoke reke Nort Plejt. Ali, uvek su pronalazili mesta na
kojima su bezbedno prelazili. Bilo je, međutim, daleko teže
savladati samu široku i brzu reku Plejt, kada su to jednog ranog
jutra najzad morali da učine.
Voda je ovde bila dublja nego na prelazu preko reke Larami kod
tvrđave; vodič i njegovi ljudi su nekoliko puta probe radi naterivali
konje u reku, dok je čelo karavana stajalo na obali; ali gaz nikako
nisu uspevali da pronađu.
Očekivalo ih je, znači, plivanje na drugu stranu. Neko će morati
da na drugu obalu prenese sajlu, uz koju će kola kao skele preći
preko reke. Bio je to opasan posao, jer je matica reke bila puna
podmuklih virova. Tada se začu povik:
— Dobrovoljci, napred!
Džon Sager je sedeo na obali. Konja je bio vezao za vrbu pored
sebe i, držeći stisnutim zubima krajičak prazne očeve lule,
posmatrao šta se zbiva. Znao je posigurno da njemu ne bi dali
priliku da pokuša. Ah, da je bio samo malo stariji!
— Dobrovoljci, napred!
Niko se ne pokrenu. Ali Džonovo lice se iznenada razvedri, kad
ugleda svog oca kako se probija napred; otac mu je imao dobrog
konja, sposobnog da se nosi sa ćudima reke.
No, sada se javiše i glasovi protesta.
Nekoliko starijih ljudi priđe Henriju Sageru. On je bio otac
velike porodice i oni nisu želeli da mu dozvole da se izlaže takvoj
opasnosti.
A onda mali, crni mustang u galopu stiže sa začelja karavana.
Jahao ga je Volton, mladi čovek velike crvene brade, koji beše
izgubio ženu. U trku dopade do Sagera, koji je već bio spreman da
krene, ote mu sajlu iz ruku i baci se u reku.
Mesto na suprotnoj obali, baš preko puta karavana, činilo se
sasvim zgodnim za izlazak iz reke. Ali Volton uđe u reku pa okrete
uz maticu, jer bi ga reka bez sumnje zanela nizvodno od tog mesta.
Konj poče da pliva i glava mu se ravnomerno spuštala i izdizala
iz vode, sa svakim zaveslajem koji je pravio. Čovek je plivao kraj
22
njega; njegova crvena kosa ličila je na periku koju je ponela matica.
U žurbi, kada je skočio u reku, beše zaboravio da skine šešir, i sada
je ostao bez njega. Voda ga beše ponela i za tren je već bio izvan
domašaja očiju.
Koliko mu je samo vremena bilo potrebno! Jednom jedinom
čoveku, a na prelaz su čekali i svi drugi, ljudi, stoka i kola. Džon je
sedeo, napeto posmatrajući. Onda ga pozva otac. Morao je da pođe
i pomogne. Ljudi su počeli da pripremaju kola za prelaz. Volovi su
isprezani.
Iznenada, uzvik veselja stiže od grupe žena i dece koji behu
ostali na obali. Čovek i konj su stigli do druge obale. Volton se
zaposli oko učvršćivanja sajle. Onda zamaha rukama, dajući znak
da prelaz može da počne.
Kola su, dvoja po dvoja, niz sajlu spuštana u vodu, posle čega,
kao i svi čamci s ravnim dnom, sa ženama i decom i stvarima
domaćinstva koje su nosila, nastaviše da klize prema suprotnoj
obali.
Onda dođe red na stoku. Prvi volovi uđoše u vodu uzvodno od
mesta na kome su ušla kola. Na čelu je išlo pet ljudi, i to svaki sa
nizvodne strane po jednog od volova. Držeći se jednom rukom za
njihova leđa, drugom su plivali i gurali i primoravali nevoljne
životinje da se drže pravca i pored veoma snažne struje. Ljudi na
konjima naterivali su preostalu stoku u vodu; više od dve hiljade
krava, volova, mula i konja sa jahačima plivalo je preko široke reke
u šest ili sedam redova. Kada se prednji nađoše negde na pola puta
preko reke, stotinu životinja i dalje je stajalo na obali, čekajući svoj
red da krene.
Džon je bio jedan od onih plivača na čelu. On zapita oca za
dozvolu da ide uz njihovu stoku.
— Oče, ja to mogu da učinim! Stvarno mogu! A i Meri je
izvanredan plivač.
On potapša blistavi Merin vrat.
Otac ga zamišljeno odmeri, a onda reče:
— U redu, momak.

23
24
 Džon vide majčino bledo lice, u senci koju je činilo sivobelo
platno kojim su bila prekrivena njihova kola. Njene tamne oči bile
su pune brige, ali mu ona ništa ne reče. Frensis, koji je sedeo pored
nje, isprati ga pogledom punim obožavanja. Ali Lujza, koja je sedela
iza njih, povika za njim na svoj starmali način:
— Vodićeš računa o sebi, Džone, zar ne?
Dok je kasao napred, Džon se okrete u sedlu i isplazi joj se.
Odmah zatim pocrvene od sramote zbog toga što je dozvolio sebi da
postupi kao kakav balavac. Čovek koji goni stoku preko reke retko
se dešava da će ma kome isplaziti svoj jezik.
Meri je plivala izvanredno. Džon oseti gotovo neugodnu
bezbednost na njenim lećima. Bilo je to skoro kao kad bi se reka
prelazila sedeći na sofi. Goveda su takođe dobro plivala. Samo je
Čarli pokazivao izvesnu meru nesigurnosti. Džon je imao muke i da
ga natera u vodu.
Kad se nađoše negde na polovini reke, Čarli poče da klizi
nizvodno u pravcu kola. Džon podbode konja i Meri je uskoro
plivala uz vola.
Čarli, međutim, posta još nemirniji.
Džon hitro donese odluku; skliznu sa sedla, a konj, oslobođen
njegove težine, hitro odmače napred. Džon se maši rukom da
dohvati glavu vola, ali pre no što je i shvatio šta se događa, jedan vir
ih obojicu povuče u dubinu.
Posle jednog užasnog trenutka mučnog gušenja, on ponovo izbi
na površinu; vapio je za vazduhom, otvarao usta da ga uzme, ali sve
što beše dobio bila su usta puna vode. On se zagrcnu, osećajući da
su mu pluća na ivici raspadanja; njime ovlada težak bol u grudima
i oseti grčevite otkucaje srca. On divlje zapliva širokim zamasima,
slepo, sve dok ne oseti kako ga zahvata drugi vir, koji ga ponovo
odvuče u dubine.
I ne znajući zašto, on iznenada pomisli na Lujzu, kojoj se bio
isplazio, na bledo lice svoje majke, na očeve pronicljive, smeđe oči,
koje kao da su ga baš sada gledale, ispitivačke a opet pune vere u
njega.
A sada će se udaviti i nikada ih više neće videti, ni Fransisa, Keti
i Lizi ili bilo koga drugog... bilo koga... Iznenada oseti kako pod

25
vodom nešto teško nalete na njega. Njegova ruka grčevito potraži
oslonac na tome — bila je to kosmata noga njegovog vola; na
površini izbi uz bok životinje i otkri da ona sada pliva uz struju,
očigledno u nameri da se priključi glavnom krdu.
Džon se zadrža plivajući pored glave životinje, s vremena na
vreme bacajući zahvalne poglede na njene ogromne, uplašene oči.
On je želeo da spase Čarlija, a eto gde je Čarli spasao njega.
Na drugoj obali, Meri ga strpljivo sačeka. Ona se već gotovo bila
osušila na suncu, i upravo je tamanila veliki žbun trave u senci jedne
crvene vrbe. Džon i ne pokuša da je uzjaše. Jedva i pogledavši
unaokolo, baci se u travu pored svog konja. Meri sagnu glavu da ga
onjuši; on zatvori oči. Jedan čas kasnije, otac ga nađe na tom mestu
u dubokom snu.

26
 2.

Veliko putovanje se nastavi.

Prođoše pored slikovitog Red Batsa — dve visoke, okrugle stene
s njihove leve strane. Tu je reka ulazila u duboki kanjon zvan
„Vatreni Tesnac“, gde je pre nekoliko godina, u teškom okršaju s
Indijancima, jedna cela vladina ekspedicija bila uništena takoreći
do poslednjeg čoveka.
Put ih odvede naviše, u divlji, goli predeo. Svi su teško podnosili
razređeni planinski vazduh. Tek tu i tamo nailazili su na izvore s
vodom, a čak i tada voda je bila alkalna i imala je neprijatan ukus.
Vodič ih je hrabrio pričama o izvanrednom logorištu koje se
nalazi pred njima na samo nekoliko dana puta: kod izvora Vilou
Krik — tamo će neko vreme moći i da se odmore; tamo je bilo dosta
dobre trave za stoku, pitke vode toliko da će žene moći čak i da
operu veš. U noćima, u tami šatora ili kola, kada bi deca pospala,
ljudi su sa svoje strane hrabrili i tešili žene.
Još samo dva dana, još samo jedan dan.

Taj dan počeo je kao i svi drugi.

U četiri sata ujutro, dok je sunce kao blistava crvena kugla
stajalo nisko iznad sivog krajolika, straže ispališe puške kao znak da
je vreme za spavanje isteklo. Žene, muškarci i deca pokuljaše iz
svakog šatora, iz svakih kola; zgarišta vatri od prethodne večeri koja
su se još blago dimila ponovo oživeše, a s njima se u jutarnje nebo
izviše i pramenovi plavosivog dima. Pržili su slaninu i kuvali kafu,
razume se, samo oni kojima slanina i kafa još behu preostali.
Porodice koje su još mogle da deci za doručak daju kačamak,
smatrale su se veoma srećnim.
27
 Sve ovo događalo se u koralu, što će reći unutar prstena čije su
strane bile sastavljene od kola sateranih u krug i pričvršćenih
međusobno rudama i lancima. Na ovaj način bilo je obrazovano
čvrsto utvrđenje, koje ni najdivljačniji vo ne bi bio u stanju da
probije ako bi, recimo, došlo do stampeda1, a u slučaju napada
Sijuks Indijanaca krug od kola bio je zaklon koji nikako nije bio za
potcenjivanje.
Izvan korala, konji i goveda su U širokom krugu pasli retku
travu.
U pet sati, šezdeset ljudi pojaha svoje konje i izjaha iz logora.
Oni se između gomilica stoke, koja je raštrkana pasla, probiše na
ivicu krda, a onda ga poteraše pred sobom. Izvežbane životinje već
su dobro poznavale pucanje bičeva, te znajući šta se od njih očekuje,
polako krenuše ka logoru. Vozari, koji behu ostali u logoru, na
dolazak krda izdvojiše svaki svoje volove pa ih uteraše u koral radi
uprezanja.
Od šest do sedam časova logor je uvek bio najzaposleniji; na
brzinu se doručkovalo, rušeni su šatori i tovarena kola, a zaprege
volova i mazgi pripremane su da zauzmu mesta ispred kola koja će
vući. Svi su znali da onaj ko ne bude spreman za pokret kada u
sedam časova odjekne signal, neće imati drugi izbor do da ceo dan
putuje na začelju karavana, gutajući prašinu svih onih ispred sebe.
Bilo je tu šezdeset osam kola. Kretala su se u sedamnaest
kolona, od kojih se svaka sastojala od po četvoro kola ili dvokolica.
Kolone su se neprestano smenjivale u vođstvu. Deo karavana koji
će danas biti na čelu. sutra će držati začelje. Taj red se nikada nije
kvario, osim u slučaju kada su pojedini vozači iz lenjosti ili zbog
nebrige propuštali svoj red. U tom slučaju oni su po kazni morali da
voze na začelju.
Bilo je deset do sedam.
Otvori su zinuli između kola na svim stranama korala; volovske
zaprege uz zveckanje lanaca behu postavljane ispred kola. Žene i
deca zauzimali su mesta ia kolima ispod platnenih krovova. Vodič
je sa svojim pomagačima stajao ispred kola koja su trebala da budu

1Stampedo — trk izbezumljenih, do smrti preplašenih životinja, koje kao lavina

ruše sve pred sobom. (Prim. prev.)
28
na čelu, spreman da pojaše svog konja i pokaže put. Desetak mlađih
ljudi koji toga dana nisu bili ia dužnosti obrazovali su nedaleko
odatle još jednu grupu. Oni će danas u lov na bizone; jahali su dobre
konje i svi su bili teško naoružani. To nije bilo nikakvo čudo, jer su
neprijateljski Sijuksi oterali stada bizona daleko od reke, pa su lovci
morali da jašu po petnaest do dvadeset milja da bi ih ponovo
pronašli.
Čim su ljudi koji su toga dana terali stoku bili spremni, oni
požuriše ia začelje krda da ga urede i poteraju na dnevno putovanje.
Sedam sati.
Dođe kraj zaposlenom trčkaranju i hodanju napred i nazad,
pucanju bičeva, povicima na volove i dreci koja se kao talas širila od
kola do kola — ukratko, svemu onome što je upravo tog časa
počinjalo da liči na potpun i savršen haos. Svaki vozač zauze svoje
mesto. Rog se oglasi i vodič i njegova pratnja pojahaše konje;
četvora kola iz čelnog odeljka izdvojiše se iz kruga i obrazovaše
čelnu kolonu, dok ostala zauzeše svoja mesta sa preciznošću satnog
instrumenta. Karavan polako pođe napred preko širokog platoa
visoko iznad penušave reke.
Nov i težak dan otpoče. Za Sagere naročito, jer toga dana nisu
mogli računati na pomoć gospođe Ford, pošto ona beše otišla da se
brine oko Voltonovog bolesnog deteta.
Sunce visoko odskoči. Pod platnenim pokrivačima kola bilo je
vruće i tesno. Oko podne počeše svađe i kuknjava među decom. Ali
u kolima Sagerovih bilo je drugih stvari o kojima je trebalo voditi
računa.
Džon, koji je već četiri sata pod vrelim suncem jahao pored glave
prednjeg para volova u zaprezi, primi kratku naredbu od oca koji je
sedeo na klupi u prednjem delu kola i terao volove.
On smesta potera konja i odgalopira napred.
Morao je da nađe doktora.
Doktor je u stvari bio veterinarski hirurg; iseljenici nisu pri ruci
imali pravog doktora. Ali veterinar je uvek bio dobar s ljudima i
pomagao im je u okvirima svojih moći, bar isto onoliko koliko i
životinjama.

29
 Džon je pomamno terao konja. Zašto za ime boga doktor nije
jahao negde oko sredine karavana? Po licu svoga oca dečko je video
da je stvar ozbiljna.
U međuvremenu, Henri Sager istera svoja kola iz kolone i
zaustavi ih ukraj puta.
— Sva deca moraju napolje, naredi on. Potrčite da skupite
bizonskog izmeta, pa založite vatru. Lujza treba da prokuva što više
vode.
Pre no što napusti kola, Lujza malenom kutlačom iz bureta u
zadnjem delu kola napuni veliki krčag vodom. Pritom postrance
dobaci jedan brižan pogled svojoj majci, koja je ležala mirna i bleda
na prekrivačima. Majka primeti taj njen pogled pa joj klimnu
glavom blago i ohrabrujuće. Samo kad bi doktor brzo došao!
I doktor najzad stiže.
Zahvaljujući svojim dugačkim nogama on samo skliznu s konja
i u jednom skoku nađe se u kolima. Džon priveza svog konja, a onda
nadlanicom obrisa znoj i prašinu iz očiju.
Deci se činilo da sve to traje isuviše dugo. Voda je već uveliko
ključala na vatri. No, niko je iz kola nije tražio, a oni se nisu
usuđivali da zavire unutra.
Daleko ispred njih vukao se debeli oblak prašine, u kome se
skrivao karavan. Veoma će zaostati za njim. Džon se zabrinu. Znao
je da je to opasno — oni koji zaostaju rizikuju da budu napadnuti;
ali ipak ne reče ništa. Otac se svakog časa pomaljao iz kola da baci
pogled iza njih na put — osam paralelnih tragova kolskih točkova i
na hiljade i hiljade otisaka kopita i papaka svuda oko njih. Ali iza
toga, na horizontu, ništa se nije videlo.
To jest, sve dok Džon iznenada ne ugleda maleni oblačak
prašine.
On se trže. Znao je da taj oblak može da označava jedino
približavanje Indijanaca.
— Oče! povika on.
Glava Henrija Sagera promoli se iz kola.
Džon pokaza na istok gde je oblak prašine koji se vukao po
njihovom tragu postajao sve veći.
Stariji Sager ne reče ništa.
30
 On se vrati u kola unoseći pritom i krčag ključale vode, ali
odmah zatim ponovo iziđe, ovog puta sa pet pušaka i dva pištolja u
rukama. Svoj pištolj Džon je već odavno bio izvukao iz futrole. Otac
mu sada dade i pušku.
— Sva deca, izuzev Džona i Lujze, odmah pod kola, naredi on
tiho. Ali, lako je bilo videti da se silno napreže da ostane miran.
Njegov snažni, izborani vrat bio je strašno crven, a vene na čelu
behu mu nabrekle i dobile purpurnu boju.
— Uzmi ovo, reče otac svojoj najstarijoj ćerci, ali Lujza je i s tri
puške u rukama kao okamenjena nastavljala da zuri u oblak prašine
koji se približavao.
Na zemlju, pored nje, otac spusti rog s barutom, olovne kugle i
nabijače.
Džon svoju pušku postavi na oblučje sedla ispred sebe, po
ugledu na trapere koje je viđao da tako čine.
Ali, otac mu reče:
— Jesi li poludeo, dečače? Silazi i priveži Meri zajedno s
volovima. Hoćeš li da poslužiš kao meta i da te jednostavno oduvaju
sa sedla?
Frensis ugura manju decu pod kola. Katarina pokuša da se
odupre, uz kuknjavu i udarce.
— Prestani da se dernjaš, ti mali idiote, odreza Frensis
nervozno, trudeći se da svom glasu da što je moguće muževniji ton.
Matilda i Lizi, međutim, prihvatiše sve to kao veselu igru; njima po
pravilu nikad nije bilo dozvoljavano da se zavlače pod kola.
Henri Sager se još jednom vrati u kola.
Ovoga puta iznese dva prazna bureta i poslednju vreću brašna
koja im još beše ostala. Burad postavi uspravno kod zadnjih točkova
kola i na njih položi vreću s brašnom.
— Dođite ovamo pozadi, naredi on Džonu i Lujzi. I zapamtite,
ne pomaljajte se izvan zaklona. Pucamo sa svake od njegovih strana
i između buradi... Lujza, ti ćeš puniti puške čim ih mi ispalimo, reče
on ćerci. Džonu ne reče ništa: samo ga pogleda.
Iz kola se začu neki zvuk. Kao plač majušne bebe.

31
 Tata Sager steže zube, ali se napravi kao da ništa nije čuo. Zvuk
se začu ponovo, ovog puta mnogo razgovetnije. Onda pogleda u
dvoje svoje najstarije dece; oči mu se skoro napuniše suzama.
— Bog neka nam bude u pomoći da zaštitimo taj mladi život,
reče on kroz stisnute zube. A onda, sabravši se, nastavi: Ukoliko do
toga dođe, ne mora da znači da Indijanci znače propast. Imamo
dobre puške, čuvene. Džone, ne pucaj prebrzo. Pusti ih neka priđu.
Posle toga, on zavuče glavu u kola.
— Ne brinite, doktore, pozvaćemo vas ukoliko bez vas ne
budemo mogli.
Čekali su napeto. Sada se lako moglo videti da prašinu dižu
jahači — ne mnogo njih, možda petorica ili šestorica. Indijanci na
prerijskim ponijima. Brojem su bili jači, ali nisu imali zaklona.
U blizini nije bilo žbunja za koje bi mogli da se sakriju.
— Bog neka nam pomogne da sačuvamo taj mladi život, reče
tata Sager ponovo.
Ove reči ostaviše neizmeran utisak na Džona.
Tu, u kolima, ležao je novi brat ili sestra — i dalje nisu znali
kojeg je roda; ali bio je to jedan mladi život, i to život koji je pripadao
njima. Predat njima na čuvanje. Majka se toliko namučila da ga
donese na svet, a sada otac i on treba da se potrude da mu se... Nije
mogao ni da zamisli da bi mu se nešto moglo dogoditi.
Džonu posta još toplije nego inače. On zabaci svoj šešir na
potiljak i po ko zna koji put rukavom obrisa svoje prašnjavo,
znojavo lice. Onda pljunu ia zemlju.
Za vreme dok je jurio ka čelu karavana da nađe doktora, činilo
mu se da upravo grize prašinu koja se dizala. Kad bi samo pala kiša!
Smešno što... što može da misli na kišu u ovom trenutku.
Indijanci se već toliko približiše da se jasno moglo videti da
jedan od njih ima pušku, a da ostali nose samo lukove i strele.
I tada... prva strela stiže zviždeći kroz vazduh. Njen gvozdeni vrh
probi platneni pokrivač kola; perjem okićen kraj osta napolju,
podrhtavajući.
Začu se i pucanj, ali otac pokretom ruke spreči Džona da uzvrati.
A onda... obojica opališe istovremeno.

32
33
 Čelni Indijanac, onaj s puškom, pade postrance s konja, ranjen.
Životinja ga na kratko povuče za sobom po zemlji. Ostali hitro
umakoše ustranu, napravivši velikom brzinom ogroman krug oko
kola, pa jurnuše ponovo.
Ponovo Henri i Džon Sager ispališe svoje puške, dok su im
indijanske strele zviždale nad glavama.
Još jedan Indijanac izlete iz sedla, ali ga njegov drug na vreme
prihvati i povuče na konja ispred sebe.
Džonu odlete šešir s glave; začu se tup udarac i on se okrete.
Jedna strela beše se duboko zabila u drvo kola, pošto je prethodno
s njegove glave odnela šešir. Onda začu pljusak — krajičkom oka
uhvati ruke doktora koji je upravo prosuo krčag s vodom preko ruba
kola.
Lujza mu u ruke tutnu novu punu pušku, ali za to više nije bilo
potrebe. Indijanci su bili pokupili i prvog od svoja dva ranjenika, i
sada su u velikom luku obilazili kola. Dva konja bez jahača bežala
su daleko ispred njih. Uskoro na vidiku nije bilo ničega, osim
prašine koja se lagano slegala.
— Indijanski kradljivci stoke, reče tata Sager oštro. Mora biti da
su razočarani.
On dohvati vreću s brašnom i iščeze s njom u kolima. Jedna
strela se za vreme napada beše zabila u nju, i brašno je kroz tu rupu
curilo napolje, ostavljajući na zemlji beli trag.
Trenutak kasnije, otac izviri iz kola.
— Sad svi možete doći ovamo, reče on svečano.
Jedno po jedno, oni se ispeše u kola, s Džonom na čelu. Lujza se
pope sa Džonovim šeširom u rukama, pokušavajući da mu vrati
raniji izgled. Keti gurnu Frensisa, tako da je gotovo pao na nos dok
se peo; bio je to njen način vraćanja duga, ovako, kad se sve gotovo
zaboravi. Pružajući svoje dugačke ruke, Henri Sager podiže Matildu
i Lizi.
Crvenilo dečjih košulja, tako jasno napolju na suncu, u
unutrašnjosti kola posta tamno. A tu je ležala majka, kao divna crna
i bela slika, bledog lica i onih suviše velikih crnih očiju koje su se
smešile gore na njih, i duge crne kose rasute s obe strane glave na
belom platnu pokrivača. Doktor prosu poslednji krčag vode, osuši
34
ruke i srdačno pljesnu tatu Sagera po leđima. Tek tada deca
primetiše da tata nešto drži u rukama. Bila je to beba, oprana i
očešljana, sa ogromnim uvojkom crne kose, ali sve u svemu
majušna u majčinom purpurnom svilenom šalu.
— Teži gotovo devet funti, mislim... Ogromna beba! reče doktor.
Ogromna beba!
Džon pogleda Lujzu, ali je ona kao opčinjena zurila u bebu.
Onda pogleda Frensisa, koji mu pogled uzvrati smeškom. Ogromna
beba! Ovo je da pukneš od smeha. Ali beba je bila devojčica — baš
lepo. Nova mala sestrica, veoma mala. sestrica... Možda zbog toga
što su upravo izmakli velikoj opasnosti, baš dok je beba dolazila na
svet, ili zbog toga što se, odmah posle borbe, osećao više no ikad kao
sasvim odrastao čovek, tek, u svakom slučaju, Džon dobi neodoljivu
želju da svoju malu sestru uzme na ruke i zauvek je od svega zaštiti.
Otac ponovo stavi bebu dole kraj majke.
Zatim se spustiše na kolena u krug oko majke i deteta. Doktor i
otac skinuše šešire; Džon ote svoj oštećeni šešir iz Lujzinih ruku i
čvrsto ga stisnu na grudi, skrstivši ruke baš kao otac i zatvori oči.
Otac poče da se moli čvrstim, dubokim glasom:
— O Bože, prepuštamo ovo dete tvojoj brizi. Njeno ime biće
Indepencija, što znači nezavisnost. Biće krštena u novoj zemlji, u
dolini reke Kolumbije, u Oregonu. Amin.

35
 3.

Kasno te večeri, kola Sagerovih dokotrljaše se u logor kod Vilou

Krika. Sunce već odavno beše zašlo. Dečaci i devojčice sedeli su na
peskovitoj obali potoka, hladeći svoje umorne noge u hladnoj vodi.
Pljuskanje vode mešalo se s njihovim zvonkim smehom. Odnekud
se čula i violina i glas neke mlade žene koja je pevala.
Ispred vodičevog šatora sedeli su većajući voće karavana,
obasjani svetlošću vatre. Henri Sager ode do njih i reče im nešto.
Oni se teško podigoše ia noge i, jedan po jedan, priđoše da se rukuju
s njim; u crvenoj, nemirnoj svetlosti vatre, lica im ispod šešira
širokih oboda dobiše ozbiljan izraz.
Indepencija Sager bila je prvo dete rođeno na putu kojim je
pošao njihov karavan.
— Nek je sreća prati, zaželeše joj.

36
 III
STAMPEDO

37
 1.

Karavan nastavi put.

Kola su se kvarila gotovo svakog dana. Sada su već ležišta kola i
zaprege morali toliko da podnose na ovom teškom terenu da su
osovine neprestano pucale, rude se lomile i paoci ispadali iz
točkova. Kolone, pa i pojedina vozila, sve više su se tokom dnevnog
puta razdvajali jedni od drugih. Sve češće se događalo da grupice
kola ne steginu u logor do kasno uveče, pa i do kasno u noć.
Ljudi i žene su na svojim plećima iznosili najteže breme tereta.
Ali, ipak, nisu gubili hrabrost i odlučnost; znali su da se kreću
napred i da ih svaki dan sve više približava obećanoj zemlji, jer su i
pored svega svakodnevno prevaljivali desetak do petnaest milja.
Putovali su sada na jug, obilazeći Stenu Nezavisnosti, jedan od
najupečatljivijih prizora na njihovom dosadašnjem putu.
Bila je to usamljena, potpuno gola planina od sivog granita, koja
se uzdizala pravo u otvorenoj preriji; u njenom podnožju, duž njene
južne strane, tekla je divna reka Svitvoter oivičena pojasevima
izvrsne trave širokim dvadeset do trideset stopa, tako da su kola bez
problema mogla da se u jednoj jedinoj koloni kreću pored nje.
Bistra rečna voda je začudo stvarno imala slatkast ukus, što je
dokazivalo da nije uzalud dobila svoje ime,2 i iseljenici prosto
izludeše za njom.
U svojoj sivoj golotinji stena je stvarno izgledala veličanstveno.
Imena trapera i istraživača nalazila su se urezana u nju, zajedno s
datumima prolaska.

2 Svitvoter (Sweetwater) — doslovno, na engleskom, Slatka voda. (Prim. prev.)

38
 Henri Sager povede svoje sinove, Džona i Frensisa, da bace
pogled na urezane zapise. Natera ih da sjašu i, sa šeširom u rukama,
pročita zapise onih hrabrih ljudi koji su, najčešće sami ili u manjim
grupama, prkoseći svim opasnostima te zemlje, utirali put za one
koji su dolazili za njima.
— Ova stena zove se i Veliki Beležnik Pustinje, reče Henri Sager.
Pogledajte... evo šta piše: „Oregonska Kompanija stigla jula 1843.“
To je bilo prošle godine; njihov karavan bio je prvi iseljenički
karavan koji je ikada prošao ovom zemljom. Šteta što doktor
Vitmen ne upisa svoje ime.
— Zašto? upita Frensis.
— Ko je doktor Vitmen? upita Džon.
Sa čudnim sjajem u očima, zagledan prema zapadu, Henri Sager
odgovori gotovo odsutno:
— Markus Vitmen je lekar-misionar koji radi među Indijancima
u Vajletpu, u dolini reke Kolumbije. Bori se za svoj san da Oregon
jednog dana postane deo američke teritorije! Englezi Hadsonbejske
Kompanije su nam glavna smetnja u tome. Oni bi želeli tu zemlju za
Britaniju. Indijanska plemena koja tamo žive od lova verovatno
proklinju i nas i njih. Ali doktor Vitmen je shvatio da će hiljade i
hiljade Amerikanaca biti u stanju da izgrade srećniji život za sebe u
plodnim kanjonima i dolinama Oregona. I zato je, pre godinu dana,
uz nadljudske napore, s prvim iseljenicima, utro put ovamo. Bog je
svedok da njegov trud neće biti uzaludan.
— Hoće li on krstiti Indepenciju? upita Džon, uvek spreman da
se drži praktičnih stvari.
— Da... kad stignemo do njegove misionarske stanice
zamolićemo ga da krsti našu Indepenciju, odgovori Henri Sager.
Uz očigledan napor on se odvoji od svojih vizija i vrati u
stvarnost.
— Moramo se vratiti nazad majci, momci!
Ponovo uzjahaše, Frensis iza oca, i otkasaše prema karavanu.
Toga dana dobro su napredovali pred smiraj dana već su
postavljali logor na domak Đavoljih vrata. Dok su majka i Lujza
pržile debele kaiševe bizonskog mesa za večeru na vatri od
bizonskog izmeta, Džon se potrbuške izvali u travu posmatrajući
39
čudna „vrata“ iza kojih je nebo, od zalazećeg sunca, i dalje bilo
krvavocrvene boje. „Vrata“ su zapravo predstavljala kanjon u lancu
granitnih planina — uzan, okomitih strana. Po njegovom dnu tekla
je reka.
— Majko, poče Džon.
Majka ga pogleda. U rumenoj svetlosti vatre izgledala je manje
bolesno i iznureno no obično.
— Da, Džone?
— Mogu li da se popnem na onaj vrh, sutra? On pokaza na južni
vrh Đavoljih vrata.
— Upitaj oca.
— Ali, misliš li da mogu? Ako i Vili Ford krene sa mnom?
Džonov glas bio je pun nade.
— O, ako on bude išao s tobom mislim da ćeš moći, odgovori mu
majka.
Ona mu dade veliku šniclu; sok je još kapao s nje. On pažljivo
obliza prste.
— Kad ponovo budemo imali dom, vi deca moraćete da se opet
naučite pravom ponašanju,
v reče majka.

Džon se nasmeja. Preći ću preko tog mosta kad budem stigao do

njega, pomisli on; ionako je pitanje lepog ponašanja bilo smešno u
svojoj sadašnjoj besmislenosti. Meso bizona imalo je izvanredan
ukus, i to je bilo jedino za šta je u ovom času mario.

40
 2.

Veoma rano sledećeg dana, dva sata pre no što će karavan

nastaviti put, Džon Sager i Vili Ford zagrabiše putem. Pred njima se
nalazio veliki uspon.
Ia vrh planine stigoše upravo u času kada rog ispod njih označi
vreme za polazak. I oni videše kako dugačka linija kola i životinja
lagano počinje da se kreće.
S mesta na kome su stajali pucao je pogled u daljinu, i to takav
da im gotovo ponestade daha.
Ispod njih zjapila je duboka provalija kanjona, koja, uprkos
njihovim pretpostavkama, beše prilično široka — drhtavica ih
uhvati od pogleda naniže niz okomit zid. Duboko dole, na dnu, tekla
je reka Svitvoter. Prema zapadu se, u pravcu kojim se kretao
karavan, pružala divna dolina široka deset do petnaest milja,
daleko, dokle god im je oko stizalo. Izgledala je kao zemaljski raj,
kroz koji kao srebrna vrpca teče reka oivičena s obe strane prelepom
zelenom travom.
— Izgleda da je dobra za jelo, reče Vili.
— Bolje to prepusti stoci da proceni, dobaci mu Džon.
Zemlja zaista mora da je bila Eldorado za divlje životinje: srne,
antilope, jelene, bizone, divlje koze i ovce, kune, oposume, tvorove,
da se ne pominju zečevi. U podnožju Đavoljih vrata, u pravcu
severozapada, pružala se još jedna dolina, prema mestu na kome se
reka Svitvoter ulivala u reku Plejt. Kroz ceo predeo dizale su se
čudne planine — od granitnih blokova naslaganih jedan ia drugi —
sive, ogromne, gole i čudne, od kojih je, međutim, Stena
Nezavisnosti izgledala najčudnije. A kada dečaci digoše pogled
naviše, iznad i iza zemlje koja ih je okruživala, pogled im zaustavi
41
veliki prsten planina. Čitavo obzorje bilo je pokriveno planinskim
grebenima i vrhuncima; najdalji prema zapadu, snegom ukrašen,
dizao se vrhunac Maunt Huda.
Dečaci dugo vremena ne izgovoriše ni reči. Onda Vili iznenada
pokaza prstom.
— Šta je ono?
U toj dugačkoj, uzanoj dolini koja se pružala prema
severozapadu, videla se jedna tamna tačka. Velika, gotovo crna
tačka. To nije bila šuma. To nije bila ni stena. Izgledalo je kao da se
kreće. I kretala se. Bila je ogromna.
— Bizoni! povika Džon. Mora biti da su bizoni! Kakvo krdo —
takvo ne videsmo do sada! Pogle samo, eno još jednog!
Ma koliko da su naprezali oči, nešto više od crnih tačaka nisu
mogli da razaznaju. Svejedno, njihova mašta bogato umnoži i ono
malo što su videli, i to im stvarno oduze dah.
— Hajdemo dole da izvestimo o ovome, reče Vili svečano.
Možda će nam čak dozvoliti da pođemo s lovcima sutra. Na kraju
krajeva, mi smo ih otkrili!
Onda počeše da se spuštaju, skačući sa stene na stenu, tu i tamo
klizajući se u opasnoj žurbi. Svoj put pronalazili su s veštinom
divokoza.
Te noći oko logorske vatre su raspredane priče o bizonima.
Džon i Vili behu jedini dečaci kojima je bilo dozvoljeno da
prisustvuju razgovoru — da bi ih nekako zadovoljili i utešili zbog
toga što im nije bilo dozvoljeno da učestvuju u lovu. Za njih bi to
ipak bilo preopasno. Svako ko je imao nameru da ide u lov na bizone
morao je, pre svega, znati da čvrsto sedi u sedlu i biti izvanredan
strelac, jer se u protivnom obično događalo da se na zemlji nađe
lovac a ne bizon.
Iseljenici su na samom početku svog puta i daleko pre no što su
stigli do tvrđave Larami već bili stekli nešto malo iskustva u lovu na
bizone.
U početku, prvi nejasni obrisi bizona na nekom udaljenom
grebenu bili su znak za opšti juriš svih koji su sebe smatrali
muškarcima, dobrim jahačima i strelcima. Ali, uskoro su uvideli da
neuvežbani lovci na neuvežbanim konjima obično ostaju praznih
42
ruku. Pri pogledu na krdo bizona konji su postajali nemirni, a
karakteristični miris bizona još više ih je plašio; počinjali bi da se
povlače unazad, raširenih drhtavih nozdrva, da se uvijaju, okreću i
ržu; i, uprkos divljačke upotrebe mamuza od strane njihovih jahača,
držali su se na poštovanja vrednom rastojanju od krda. A kada bi se
krdo uznemirilo i krenulo napred, situacija je postajala smrtno
ozbiljna. Bizon je užasan protivnik. Kao po pravilu, konj je u tom
slučaju daleko razumniji od svog neopreznog jahača i često je i
ranjeni bizon dovoljan da ga natera da se okrene i odgalopira prema
logoru i pored svega što su mamuze i udarci bili u stanju da mu
prirede. Samo stalnom vežbom pod iskusnim lovcem, konj je mogao
biti konačno obučen za lov na bizone.
— Jednom sam video bizone... a to je stvar koju nikada neću
zaboraviti, poče jedan traper iz vodičeve pratnje.
On istrese lulu udarajući je o jedan kamen, zatim je ponovo
napuni i zapali. Tek kad ona proradi kako valja on nastavi, malih,
zrikavih očiju uperenih u vatru.
— Video sam kako se prerija crni od bizona V stampedu, danima
i danima i sve dokle vam oko stiže. Stigli su kao bujica sa udaljenih
prerija do reke Plejt zbog vode, a kada su stigli do nje skočili su u
vodu i počeli da plivaju i to po hiljadu njih odjednom — bilo ih je
toliko da su ne samo promenili boju vode, već su izmenili i njen
ukus pa više nije bila za piće. No, i pored toga morali smo da je
pijemo.

43
 3.

Lepo vreme pratilo ih je još od tvrđave Larami. U stvari, vreme

je bilo toliko lepo i toliko je dugo trajalo, da se to već graničilo s
čudom. Neverne Tome proricale su skoru promenu. Sinoć je mesec
bio oivičen crvenim prstenom. I, avaj, njihova proricanja se
ostvariše.
Te noći podiže se vetar.
U početku nije bio zastrašujući, ali oni razumniji izađoše
napolje i učvrstiše veze na svojim šatorima i arnjevima na kolima, a
i da provere je li i sve drugo u redu.
Vetar se onda pojača; njegovi udari sustizali su jedan drugi;
uskoro se pretvori u razbesnelu oluju.
Sve poče da škripi, krcka, stenje, trese se, udara i ječi. Životinje
izvan korala bile su na smrt uplašene; stajale su pribijene jedna uz
drugu u grupicama, frkćući, nemirne, ričući iz stotinu grla. Psi su
zavijali, a deca plakala u kolima koja su se ljuljala na točkovima. Uz
strahovito krckanje i pucketanje, pod udarcima oluje, jedino visoko
drvo kojim je logor mogao da se pohvali — jedan divni stari kedar
— sruči se na zemlju.
Iseljeničke porodice klečale su zbijene u svojim kolima i
šatorima, pritiskajući rukama uši i očiju raširenih od straha.
Onda poče da grmi. Činilo se da udari groma i zaslepljujući
bljesci munja podjaruju oluju. U mnogim kolima ljudi počeše da se
mole.
Zaglušujuća nepogoda besnela je logorom. Kola su bila
lomljena, platna s njih otkidana, a šatori rušeni. Povrh svega toga, i
kiša poče da pada u mlazevima.

44
 Ljudi iz karavana tokom čitavog svog života nisu bili videli takvu
oluju. Nikada ranije ne behu videli tako dugotrajne i svetle munje,
niti čuli tako neprekidno i zastrašujuće mumlanje oluje, niti
upoznali takvu provalu oblaka. Kišne kapi su uz sumoran,
ravnomeran zvuk bušile rupe u zemlji; potočići su posvuda nicali i
užurbano tražili put prema reci. Činilo se kao da će te noći doći do
smaka sveta; kao da se sva vaseljena tresla i drhtala. U ponekom
trenutku bi se ceo predeo, s polomljenim žbunjem i krkljancem koji
je od kola načinila oluja, osvetlio od zaslepljujuće belog bljeska
munje, a već u sledećem sve bi nestajalo iza gotovo opipljivog zida
potpune tame.
Pred svitanje oluja popusti isto onako naglo kao što je i počela.
Ali njen prestanak teško da donese olakšanje. Razaranje je bilo
isuviše veliko da bi se dalo opisati. Polovina kola bila je teško
oštećena, a neka više nisu bila ni za opravku. Kola porodice Sager
prošla su, u poređenju s drugim kolima, sa lakšim oštećenjima. Tata
Sager i Džon ia vreme su bili izašli napolje i učvrstili sve što se dalo
učvrstiti. A, pored toga, njihova kola bila su čvrsta, jedna od onih
dobro pravljenih.
Kati i Lizi, koje su prekukale celu noć, sada su spavale kao klade;
Matilda je tiho ležala na pokrivačima kraj njih i gledala naviše, u
sivobelo platno kola koje se sušilo pod prvim zracima jutarnjeg
sunca. Matilda se, za razliku od svih ostalih, uvek drugačije odnosila
prema svemu što je bilo „prirodno“. Nikad se nije plašila. Sa svojih
pet godina, ona je bila hrabrija od devetogodišnje Kati i manje
brižna od dvanaestogodišnje Lujze — koja je, istina, cele noći uspela
da sačuva kontrolu nad sobom, ali je zato osluškivala nepogodu koja
je tutnjila napolju širom otvorenih očiju na licu prevučenim
strahom i belom kao kreda, šaka čvrsto stisnutih jedna uz drugu.
Tata Sager ostavi porodicu na čuvanje i brigu majci i Džonu, a
sam krete na razgovor s ostalim odgovornim ljudima karavana,
kako bi učestvovao u donošenju odluke o tome šta valja dalje činiti.
Bilo je više nego očigledno da više od polovine njihovih kola toga
dana neće biti u stanju da krene.
Posle većanja koje potraja više od sata, donese se odluka da se
karavan podeli u dva dela. Dobra, brža kola i zaprege već su
dovoljno dugo na putu usporavala ona koja nisu mogla brže.
45
46
 Sve što može da se kreće smesta će nastaviti put, dok će se ostali
zadržati na istom mestu dok ne obave najneophodnije opravke, kao
i da se malo oporave posle strahota noći. Bili su na samo dva dana
puta od tvrđave Bridžer, nedavno podignute i krajnje primitivne
postaje, gde je Džim Bridžer, jedan stari izviđač i traper, držao malu
trgovinu i stolarsku radnju da bi pomagao iseljenicima na prolazu.
Možda će se dve grupe sastati tamo, a možda i ne. U svakom slučaju,
ostatak puta, dogovoreno je, one će provesti nezavisno jedna od
druge.
Henri Sager reši da ostane sa zadnjom grupom. Ne zato što nije
bio u stanju da putuje sa bržom grupom, već zato što je bio pravi
čovek, predodređen da vodi i uliva snagu i pouzdanje drugim
ljudima, a i zato što se za ostanak nije izjasnio nijedan drugi čovek
njegovih sposobnosti. Štaviše, njemu samom je to čak više i
odgovaralo. Žena mu još ne beše povratila snagu; bila je malaksala
i slabašna, patila je od dizenterije koja kao da se pogoršavala
umesto da slabi; a i sam se osećao slabije no što je hteo da prizna.
Za njih će biti bolje da ne žure toliko. Trka ne mora uvek biti brza.
A i njihovoj stoci će biti bolje ukoliko joj se omogući dan ili dva
odmora.
Džon se razočara kad ču za plan. Više mu se sviđala pomisao o
putovanju s prvom grupom. Već je bio teško propatio zbog lova na
bizone, a sad, povrh toga, i ovo! Ali on se ipak potrudi da mu to ne
pokvari raspoloženje. Bio je u stanju da podnese takva razočarenja.
Otac mu je rano ulio u glavu da nikada ne dozvoli da ga okolnosti
primoraju da klone duhom. A Džon je bio dobar učenik. Imao je
tvrdu glavu i neograničeno strpljenje, baš kao i otac mu Henri. Ali
se uvek priklanjao neizbežnom i znao da prihvati mišljenja čiju je
opravdanost shvatao.
Dva dana kasnije oni ponovo krenuše. Ostaviše Đavolja vrata sa
svoje desne strane, pa udariše jugozapadno. Vreme je bilo lepo i
mirno, kao i svih onih nedelja pre oluje. Ali, bilo je malo verovatno
da će ma ko od njih zaboraviti onu užasnu noć.
Džonov otac, jašući na čelu, povede karavan po tragovima grupe
koja je otišla napred dva dana pre toga. Džon zauze mesto vozača
na kolima. Njemu se nije sviđala vožnja na kolima, ali, za utehu,
vozio je na čelu karavana, pa bar nije morao da strahuje od prašine.
47
 Lujza je obavljala sve domaće poslove i starala se o najmlađima,
jer je majka ležala nemoćna u zadnjem delu kola. Bila je toliko
bolesna da ni reč nije mogla da izgovori, i lak smešak izlazio joj je
na lice tek kada bi Lujza ili Džon kraj nje stavili bebu da je nahrani.
Drugog dana puta, dok su dve paralelne kolone karavana sekle
preriju brzinom koju su nametali tromi volovi, vozače i jahače
uznemiri čudna, neprekidna buka koja je dopirala sa severa i
zvučala kao tutnjanje udaljene oluje. Ali nebo beše čisto kao što
samo može biti, svuda, pa i na severu.
Tutnjava se pojačavala, polako ali sigurno; uskoro preraste u
dosadnu grmljavinu, neprekidnu i ravnomernu, postajući sve jača i
zloslutnija.
Henri Sager priteže uzde svom konju i, zaustavivši se, osmotri
durbinom prsten magličastih, plavih planina koje su oivičavale
dolinu. Iza njega se zaustavi i ceo karavan.
Prašina poče da se sleže. Džon uzbuđeno pogleda u oca,
prisetivši se priča koje je koliko juče slušao i onoga što je rođenim
očima video.
U ovoj dolini nalazila su se ogromna krda bizona. Ako...
— Stampedo bizona, reče Henri Sager jahačima do sebe, kad na
kraju prestade sa osmatranjem.
On pruži durbin jednom od jahača. Na njegovom licu ukaza se
zabrinut izraz.
— Dolaze ovim pravcem, nama u bok i to velikom brzinom.
Durbinom se gotovo može videti čelo krda — da, ta ogromna mrka
masa. Nešto moramo preduzeti. Naleteće na nas kao tornado.
Verovatno su ih poterali lovci i sad ih ništa neće zaustaviti. Držaće
se slepo pravca kojim su krenuli, sve dok ne popadaju od
iznemoglosti. Ukoliko pređu preko nas, biće nam isto kao da smo
zapali u vulkansku lavu. Moramo im se maknuti s puta.
On se okrete u sedlu i izviknu naredbu:
— Krećite, kao da vam je smrt za vratom!
Odmah zatim on razasla svoje jahače do začelja s obe strane
kolona, da bude osiguran da su svi čuli njegovo naređenje.

48
 Džon i ostali vozači opletoše onda bičevima svoje zaprege.
Napred, napred, napred! Sada je svačija koža bila na kocki — i
životinja kao i ljudi.
Povici, pucanje i fijukanje bičeva, stoka koju su u divlji trk
nagnali raspomamljeni čuvari; kola su užasno škripala, krećući se
takvom brzinom po neravnom terenu; jahači s obe strane karavana
jurili su napred i nazad da podstiču vozače da žure što više napred...
napred, napred, napred! Poslednja kola moraju biti daleko od
opasne tačke kada krdo bizona stigne do nje.
Čim je počela trka, karavan je nestao u oblaku prašine u kome
nijedan vozač nije bio u stanju da vidi ni prst ispred svoje zaprege.
Svi su udisali prašinu. Svi su grizli prašinu. Životinje su slepo jurile
jedna za drugom, vođene čulom mirisa i zvukom. Napred, napred,
napred!
Ali čak se i buka koju je dizao karavan topila u toj strahovitoj
grmljavini, koja se primicala sve bliže i bliže.
Napred, napred, napred!
— Neće nam uspeti! prodahta jedan od čelnih jahača.
— Nama hoće, ali poslednjima sigurno neće. Vrati se nazad pa
okupi sve jahače sa severne strane našeg repa. Svu stoku oterajte na
južnu stranu iza kola. I ja ću za tobom za koji trenutak. Moramo još
malo nastaviti ovim tempom.
Čovek okrete svog konja u mestu pa odjuri nazad. Tata Sager ga
isprati pogledom, nastojeći da probije uskovitlanu masu prašine, ali
čak ni čelna kola nije uspeo da vidi. Čuli su se samo frktanje i topot
papaka volova iza njega.
— Vozi što brže možeš, Džone! povika on. Izvuci iz životinja i
poslednju trunku snage. Ostali će te slediti baš kako treba!
Volovi su šmrkali i dahtali, a konji nervozno rzali. Bičevi su
pucali bez prestanka.
Henri Sager još jednom proceni rastojanje koje ih je delilo od
nailazećeg krda bizona. Došao je trenutak za poslednje, očajničke
mere.
On okrete konja, zarivši mu mamuz duboko u slabine, pa
pognut i stegnutih zuba ulete u oblak prašine. Na začelju ga sačeka

49
četrdeset konjanika, koji su jahali sa severne strane karavana
između kola i opasnosti koja je pretila.
— Sjaši! zaurla Sager. Pali travu i sve žbunje na koje naiđeš!
Živo!
No, nije ni bilo potrebno da izgovori ove poslednje reči.
Ii trenutak pošto ih je izgovorio, podiže se plameni zid. Ljudi se
povukoše iza i s obe njegove strane.
Bizoni su već bili blizu; monotona grmljavina hiljada i hiljada
papaka koji su udarali po zemlji mešala se s mukanjem iz hiljade
grla. Zemlja je podrhtavala od njihovog divljeg trka. Trčali su protiv
vetra. Smrdljivi dim polete im u susret, a onda ugledaše i vatru. Ali,
kao poludela stvorenja nastaviše da jure pravo na nju. Čelne je
napred gonilo sve što je trčalo iza njih.
Svakome ko je to mogao videti, ceo severni deo prerije ličio bi
na jedan pokretni talas ili bujicu. Izgledalo je kao da planine s
horizonta bez prestanka bljuju crnu, talasastu masu, pod kojom
nestaju sve neravnine na zemlji.
Činilo se kao da će se pod ovim gromovitim papcima zemlja
raspasti na komadiće. Ljudi su vikali, konji se divlje trzali i njištali
od ovog neviđenog užasa.
Kosmata leđa bizona sada su se već mogla jasno videti, kao i
njihove oči skrivene dlakom na kojima su se prelamali sunčevi zraci.
Henri Sager je već duže vremena sedeo na konju kao da se u
kamen pretvorio. Kolena su mu grčevito stezala konjske slabine.
Znao je da mu je porodica već na sigurnom; ali ova poslednja kola,
zajedno s njihovim ljudskim tovarom, takođe su bila poverena
njegovoj brzini.
A onda izdade svoje poslednje naređenje.
— Pucajte! Pucajte iz svih pušaka i revolvera, pravo kroz vatru i
odavde sa severne strane! Moramo ih skrenuti na jugoistok!
Uz viku, ljudi proslediše njegovo naređenje. Za trenutak, zatim,
kao da svi ostali zvuci zamreše od jačine plotuna koji beše ispaljen.
Puška za puškom ispaljivana je nasumce. Bang, bang, bang!
Bilo je to sad il’ nikad. Ako vatra, dim i pucnjava ne pomognu,
izgubljeni su. Napetost dostiže vrhunac. Svi zaustaviše dah.

50
51
 Ali, uspelo je!
Čelni bizoni nisu mogli da se zaustave — pritisak iza njih bio je
ogroman; da su pokušali da stanu, izgazili bi ih oni iza njih. Oni
okretoše nalevo, na jugoistok. Krajnje desno krilo krda protutnja
pored zida od vatre, iza koga su se nalazila poslednja kola karavana.
I pored tutnjave i vazduha ispunjenog mukanjem, opasnost prođe.
Životinje su proletale u blizini kao poludele, slepe i gluve, divlje i
užasne zbog same svoje mase; ali više ih se niko nije plašio.
Promuklih grla, ljudi kliknuše u znak radosti. Suze potekoše
nekolicini od njih.
Karavan se zaustavi. Volovi su bili na smrt iscrpljeni. Iz svih kola
pokuljaše ljudi, žene i deca da posmatraju prizor. Tuce bizona ležalo
je pored neumorne, pokretne, tamnosmeđe mase ostalih koji su
imali sreću da ih njihova sabraća ne izgaze papcima i koji su se kao
more kosmatih leđa valjali napred.
Džon dojaha polako, ne skidajući oči s prizora ispred sebe.
Frensis je sedeo iza njega, a mala Matilda na sedlu ispred njega. Kao
i svi ostali, i on je bio beo od prašine, a znoj je u potocima curio niz
njegove slepoočnice.
Od prašine išarano lice razvuče mu se u osmeh kad Matilda
okrenu svoju malu glavu, pogleda gore u njega i reče:
— Koliko ih je, a, Džone!

52
 4.

Dogovoriše se da toga dana ne idu dalje. Jedan čas kasnije, dok

se reka bizona i dalje valjala pored njih, kola behu saterana u krug.
Obrazovan je koral. Volovi su napojeni na potoku, a zapadno od
mesta kojim su pojurili bizoni bilo je u izobilju trave za svu stoku.
Na kraju, kad sunčevi zraci stadoše da stižu sa zapada, a žbunje
da baca dugačke senke po zemlji, bizonska bujica isteče do kraja.
Nedugo zatim, ni jedan jedini bizon nije se mogao videti golim
okom. Vetar oduva njihov smrdljivi zadah daleko od logora. Na
mestu na kome je tutnjala divlja horda, prerija, nekad tako zelena,
beše izgažena toliko da je sva pocrnela. Vatra je zamrla na rubu te
pustoši.
Te noći, dogodiše se dve stvari u porodici Sagerovih.
U vreme kada su poslednji, crveni sunčevi zraci obasjavali
vrhove zapadnih brda, Lujza Sager dugo je i uzalud tražila malu
Matildu kojoj je bilo vreme za krevet. Na kraju je pronašao Džon. I
pored izričitih naređenja koja su to branila, ona je napustila koral i
sa suzama na obrazima legla uz leđa mrtve, mlade bizonske ženke,
čiju je glavu nežno milovala. Kad je nađe, Džon se uzdrža od grdnji
kojima je nameravao da je zaspe, jer ga ona pogleda sa veoma
tužnim izrazom na licu i reče:
— Imala je tako divne, sjajne oči, i sada, mož’ biti, nikad više
neće oživeti.
On brzo odnese Matildu u koral i stavi je u njihova kola.
Stiže baš na vreme da vidi kako mu se otac hvata za stomak,
povraća, i pada na kolena lica belog kao kreda.
Uz pomoć suseda, Lujza i Džon ga digoše u kola i smestiše pored
majke. Majka je upravo hranila Indepenciju. Džon nežno pogleda
53
malu glavicu koja se u polumraku kola crnela na belom majčinom
ramenu. Osećao je duboku naklonost prema toj svojoj maloj sestri.
Otac otvori oči; zatim dobaci majci jedan pogled postrance koji
kao da je govorio: Eto nas gde sad oboje ležimo bolesni. Ali ona se
nasmeši kao da kaže: Biće nam uskoro sve bolje i bolje.
Kapi znoja izbiše po očevom čelu.
— I sada ćeš ti morati da vodiš brigu o porodici, Džone, reče on
promuklo, a te reči nateraše žmarce niz Džonova leđa.
Pa, valjda ocu nije toliko loše? Sigurno je hteo da kaže da će on,
Džon, morati da se stara o porodici samo dok bolest ne prođe.
Dečak umirujuće klimnu glavom.
— A i Frensis je tu, oče, takođe, reče on.
Frensis, koji je već ležao uvijen u svoje pokrivače i koji se
izvukao iz njih da bi, klečeći, mogao da vidi sve što se videti da,
pocrvene kao ruža od zadovoljstva zbog Džonovih reči. Na sreću,
niko ga nije mogao videti kako crveni. Veoma zadovoljan, on se
ponovo umota u svoje pokrivače.

54
 IV
BEZ RODITELjA

55
 1.

Jedne tople večeri, rano u julu mesecu, Kit Karson, jedan od

najčuvenijih trapera svog vremena, naiđe na mali iseljenički logor
negde između tvrđave Bridžer i Sablet Katofa. Bila su tu samo jedna
kola; dva konja i nekoliko krava pokušavalo je da nađe hranu među
stenjem i kržljavim žbunjem.
Karson dojaha u galopu, skoči s konja i naredi dečaku koji mu
izađe u susret da ugasi vatru.
Momče je imalo kosu skoro potpuno belu od sunca i lice puno
pega. Nosio je dugačku crvenu flanelsku košulju koja mu je padala
skoro do kolena. U svoj kožni pojas beše zatakao dva noža i rog s
barutom. Pojas je oko njegovih uskih dečačkih kukova visio dobro
nakrivljen na jednu stranu, od težine teškog revolvera u futroli. Oči
su mu bile bistre i pametne.
Bez oklevanja, on učini onako kako mu Karson reče.
On otrča u kola i vrati se s ašovom kojim nabaca zemlju preko
vatre. Tek kada je završio s tim, on diže glavu i zapita:
— Zašto sam morao ovo da učinim?
Neobični čovek ga pogleda, a onda okrenu svoj pogled na niz
dečjih lica koja su s kola zurila u njega. Bilo je kasno i već su morali
biti na spavanju. Veliki dečak takođe baci pogled ka njima, trže se,
a onda se veselo nasmeja pa reče:
— To su moj brat i sestre.
— O, tako li je? reče Karson, osećajući muku u stomaku.
Deca su bila u opasnosti. Indijanci su obično bili iznad tako
podlih dela kao što je ubijanje dece, ali odrasli, koji su takođe morali
biti tu, rizikovali su da budu iskasapljeni.

56
57
 A ako se to dogodi, šta će biti s decom? I kako su se, za ime sveta,
ova sama samcata kola našla tu usred divljine?
— Zašto sam morao da ugasim vatru? ponovi Džon Sager.
— Zato što se u blizini nalazi grupa Sijuksa na ratnom pohodu,
eto zašto. Ne smeju otkriti dim, odgovori Karson. Najbolje je reći
istinu. Gde ti je otac?
— Otac i majka, oboje bolesni, leže u kolima.
— Kako to da ste ostali ovako sami? upita traper.
— Ostala kola su na dva dana puta pred nama, odgovori dečak.
Nismo mogli dalje. Morao sam da zamenim jednu od osovina na
kolima. Ali sada je sve u redu. Otac mi je tačno objasnio šta treba da
radim.
Pođoše ka kolima. Dečja lica se povukoše u unutrašnjost.
Zakoračivši jednom nogom u kola, Karson zastade i okrete se
dečaku; pogleda dole na njegovo odlučno, pegavo lice, i zapita:
— Kako ti je ime?
— Sager, reče Džon. Ocu je ime Henri, a meni Džon.
— Hm, reče traper, ali ono što je mislio bilo je: mnogo fini dečko,
ovaj ovde.
U kolima beše mračno. Karson oseti dečja tela kako puze i
uklanjaju mu se s puta, i ču grčevito disanje negde iz zadnjeg dela
kola. On izvadi kresivo iz džepa i upali svetlo.
— Nije mi dozvoljeno da to radim u kolima, sad otkako je otac
bolestan, reče Džon. Opasnost od vatre, dodade on suvo.
Karson ugasi plamen i nasmeši se u mraku.
— Oči će vam se navići na tamu, nastavi dečakov glas, ako samo
malo pričekate. Otac leži pozadi. I, molim vas, pazite da ne
prevrnete Indepencijinu kolevku. Tu je, odmah s leve strane.
— Indepencija? zamumla Karson.
— Naša beba, objasni Džon glasom punim ponosa.
O nebo, imaju i bebu!
Oči mu se konačno privikoše na tamu. Odmah zatim on razluči
dve prilike koje su ležale na platnenim pokrivačima.
— To su otac i majka, prošaputa Džon. Mnogo i dugo spavaju. A
otac je i često u bunilu.
58
 Lujza kaže da je to dobro, jer će im tako biti bolje.
Karson se prignu i pažljivo, što je bolje mogao, prouči bleda lica
čoveka i žene.
— Kako stojite s hranom? upita on dečaka šapatom.
— Prekjuče sam ubio jednu antilopu i tri zeca, i još uvek živimo
na njima. Ali otac i majka ne mogu da podnesu meso. Samo piju
vodu. Ali vode nam je gotovo ponestalo, a nigde u blizini nema ni
izvora ni reke. Ovo i nije neko dobro mesto za logor, dodade on
sramežljivo.
Karson prodrma čoveka za rame, ali ga ne probudi. Njegove oči
za trenutak se otvoriše i, odmah zatim, ponovo se zatvoriše.
— Hajdemo napolje, naredi Karson Džonu, iznenada, u po glasa.
Bilo mu je teško da diše unutra; najblaže rečeno, vazduh u kolima
nije bio svež.
Nije im mogao pomoći. Morao je nastaviti dalje. Traperski logor
kod Grin River Randevua morao je biti opomenut — da su Sijuksi
na putu s nimalo miroljubivim namerama. Nije se mogao zadržati s
decom, čak ni za tu noć. Ali dečak što je stajao kraj njega delovao je
gotovo kao čovek. Kad bi samo nekako sredili da hitro napuste ovo
mesto i stignu ostale...
— Slušaj, Džone, reče on stavljajući mu ruku na rame. On uz put
primeti kako su i rame i ruka ispod njega veoma snažni. Upreži
zapregu u kola i teraj što brže možeš, i noću i danju, bez
zaustavljanja, sve dok ne stigneš ostale. Razumeš li me? I noću i
danju, bez zaustavljanja.
Ukoliko si u pravu kada si rekao da su ostali na samo dva dana
puta pred vama, stići ćeš ih sutra uveče. Ne štedi ni sebe ni životinje.
S tim rečima, on ponovo skoči na konja. Još jednom oštro
pogleda dečaka, kao da snagom svojih očiju želi da mu ukaže na svu
ozbiljnost situacije. Nije mogao reći koliko se jadno osećao zato što
je decu morao da napusti u ovakvim okolnostima.
— Kad ti se otac probudi, reci mu da ima dobrog sina, doviknu
Džonu preko ramena, pošto okrete konja i zabi mu mamuze u
slabine. On odgrme, ostavljajući dečaka da zapanjeno zuri za njim.

59
 Duboko zamišljen, Džon upregnu volove. Imali su, jadnici, već
dosta teških dana za sobom. A nije ih smeo štedeti — kao ni sebe,
kao ni sve ostale.

60
 2.

Dok se spuštalo veče na iseljenički logor blizu Soda izvora na

Medveđoj reci, jedan iscrpljeni vozač, posle putovanja od dva dana
i dve noći, potera svoje iznemogle životinje da prevale još to malo
rastojanje koje ga je od logora delilo. Očekivao ih je veoma mali
koral; Džon izbroja jedva dvanaest kola. Očigledno je bilo da se
karavan još jednom podelio i da su se ostali nalazili negde još dalje
napred.
On smesta primeti da je logor postavljen na izvanrednom
mestu.
Voda u reci žuborila je primamljivo, nekoliko stotina grla stoke
marljivo je paslo na zavodljivo zelenoj travi, a okolna brda bila su
prekrivena jelama i kedrovinom što su U sumraku odbleskivali
srebrnkastim sjajem. Izvor je izbacivao divnu, svežu vodu, a
gigantska planina, crvenomrkog stenja fantastičnih oblika koje je
izgledalo kao da ga je vulkan izbacio, činila je da mesto izgleda još
divlje i lepše no što je bilo.
Džonove oči, koje je za vreme puta silom morao da drži
otvorene, sada se same širom otvoriše da prime sav taj prelepi
prizor pred sobom. Ali, nije samo lepota podstakla taj čudni osećaj
koji se sada javi u njemu. Podstaklo ga je i olakšanje... bili su ponovo
među ljudima — stigli su do mesta na kome će neko već biti u stanju
da se postara za oca i majku i Indepenciju... Na kraju, biće u stanju
i da se ispava.
Ia ivici logora on zaustavi svoje volove i zapita da li je možda
doktor sa ovom grupom, ili, ako nije, razume li se možda neka od
žena u negu bolesnih ljudi.

61
 — Ha, Džon Sager! povika neko, i otac Vilija Forda priđe trčeći.
Ali se iznenađeno trže pri pogledu na dečakovo iznureno lice.
— Je li doktor ovde? ponovi Džon nestrpljivo svoje pitanje.
— Da, to jest, ako misliš na vet...
Džon klimnu glavom. Bio je toliko umoran da nije bio u stanju
da izgovori ni reč više no što je bilo potrebno.
— Dovedite ga ovamo. Molim vas. Molim vas.
Otac i majka su veoma bolesni. Majka čak toliko da ne može da
hrani bebu, a ja ne znam šta drugo smem da joj dam da jede.
Pokušali smo da je hranimo šećerom i vodom i pomalo kravljim
mlekom.
Ford odmah otrča da nađe doktora.
Džon ga zahvalno isprati pogledom. Osećao je takav umor, da
bez nečije pomoći ni korak ne bi mogao napraviti. Sedeo je tako ne
pomerajući se na sedištu, laktova na kolenima i brade u šakama.
Otežali kapci ponovo počeše da mu se sklapaju. Bili su tako
čudno teški, a i svi zvuci koje je čuo nekako su bili slabašni — kao
da stižu s jako velike daljine. On oseti kako Frensis dođe i sede kraj
njega. Lujza je bila u poslu u zadnjem delu kola. Pokušavala je da
umiri Indepenciju, koja je žalosno plakala. Juče je čitavog dana
glasno drečala, ali sada očigledno više nije imala snage ni za to. „Mir
sada, mir sada“, ču Lujzu kako govori, kao da je veoma daleko od
njega. „Mir sada, mir sada..
Zvuk ljudskog govora vrati ga u budno stanje. Stizali su Ford i
Džonston i Majkl O’Konel i Crveni Pit. A ispred svih je išao doktor.
Uz pomoć svojih dugih nogu on pored Džona uskoči u kola. Džon
htede da pođe za njim, ali mu doktor ne dade.
On istera i decu napolje iz kola. Za tren oka, sve te crvene košulje
poređaše se u nizu na travi jedna iza druge. Nad rekom je visila laka
izmaglica, a vrhovi planina oko njih, pod zalazećim suncem sjajili
su se crvenom bojom. Bio je to vruć dan. Niko ne progovori ni reč;
svi su napeto čekali.
Nije trajalo dugo. Doktor izađe napolje. Ne gledajući ni u Džona
ni u decu, on s mukom progovori, obraćajući se okupljenim
ljudima:
— Mrtvi su, oboje, i Henri Sager i njegova žena.
62
 — Nije istina, to je laž! vrisnu Džon.
On polete prema doktoru, ponavljajući svoje reči, vrišteći, vičući
i plačući. Grlo mu se bilo steglo, kao da ga je zgrabila neka ruka i
počela da ga davi; morao je da vrišti, da se oslobodi toga bola u grlu
i grudima:
— Nije istina, to je laž!
Doktor ga zgrabi za ruke, ali se on oslobodi i polete u kola. Dve
tri samilosne ruke povukoše ga nazad.
On se onda potrbuške baci na zemlju i sakri glavu u hladnoj,
sočnoj travi, zagrizavši je da spreči novu provalu plača.
Otac i majka — mrtvi, mrtvi, mrtvi; otac, bez koga nije mogao, i
majka, draga, draga majka sa svojim nežnim licem i tamnim,
dubokim očima i majčina usta, njeno rame i malena glavica
Indepencije na njemu!
To dete! Šta će sad biti s njim? Planina kao da se navali na Džona
pri pomisli na to, teret koliko težak, pritisak toliko neopisiv, da on
oseti kako se guši pod njim.
Prigušeni jecaj izvi mu se iz grla. Bolelo je; bolelo je više no što
je mogao podneti. On pokuša da leži sasvim mirno, ali mu se
ramena zatresoše, a onda i celo telo poče da mu drhti; neki zatvarač
popusti mu u grlu i jecaji potekoše, isprekidani i drhtavi, jedan za
drugim.
— Otac i majka, ponavljao je kroz plač. Otac i majka...
Iznenada oseti malu, toplu ruku na vratu.
I ne gledajući, znao je da je to Matilda. Mala Matilda. Tako je
sedela i pored mrtve bizonove ženke. Sećao se toga sasvim jasno —
kao da je i sada gledao kako sedi tamo. Njen dodir je umirivao, tešio.
A imala je samo pet godina. A on četrnaest.
Trebalo je da on nju umiruje. Njegova dužnost beše da se stara
o drugima i da im pomaže. Ipak, on pusti da ga ta mala ruka miluje
još neko vreme. U načinu na koji je to radila bilo je... jednostavno,
nečeg umirujućeg. Mala Matilda... Dirnut, on podiže pogled prema
njenom ozbiljnom dečjem licu. Oblik lica bio joj je srcolik; nikada
ga dosad ne beše tako jasno video. Sa razdeljkom usred kose, iznad
visokog čela i sa malom isturenom bradicom ispod trouglastih usta.

63
Gledala ga je, a njena ruka umirujuće skliznu niz njegovu, onu
kojom se sada odupirao o zemlju.
— Džone, prestani, prestani da plačeš, reče ona. Ako ti plačeš, ja
ne mogu da plačem — a ja želim da plačem, jer i svi ostali plaču.
Uprkos svemu, Džon je morao da se nasmeši. Pogodila je u sred
srede. Bilo joj je samo pet godina i imala je pravo da plače. On, ne.
Bio je najstariji. On je morao poslužiti kao oslonac svoj ostaloj deci.
On sede i pruži ruku ka njoj. Matilda nasloni svoj obraz na
njegov dlan i onda učini ono što je nameravala. Zaplaka. Velikim,
bezglasnim suzama.
Kati i Lizi su plakale dugim, vriskavim jecajima. Kati zato što je
shvatila da se tata i mama više nikad neće probuditi, nikad; Lizi zato
što su svi ostali plakali i zato što je sve bilo nekako ružno i čudno.
Dve žene priđoše i odvedoše male devojčice sa sobom.
Sve do tog časa Lujza i Frensis su, plačući tiho, sedeli jedno uz
drugo. Frensis je bio gotovo ljutito stresao s ramena sažaljivu ruku
gospođe Ford. Sada se, međutim, oboje podigoše, i, vukući noge po
zemlji i suznih obraza, priđoše Džonu i Matildi, pa se spustiše kraj
njih.
Niko se ne usudi da uznemiri decu u njihovoj tuzi.
Što su tiše mogli, jedan čovek i dve žene ispeše se u kola da
pripreme mrtve za sahranu. Posle kraćeg dogovaranja, bi odlučeno
da ih sahrane iste večeri. To će deci omogućiti da noć prespavaju u
svojim kolima. Štaviše, karavan će već rano ujutro moći da nastavi
put.
Džon se oneraspoloži kad gospođa Ford odnese na rukama
Indepenciju koja je bila umotana u majčin svileni, nedeljni šal —
baš kao i prvog dana. Beba više nije plakala; verovatno je bila
zaspala.
Džon i sam zaspa... na kraju. Ležao je na travi i Frensis i Lujza
ga zajedničkim naporima umotaše u pokrivač. On se ne probudi.
Karavan je nastavio s putovanjem.
Ali sada je to bila mala kolona s volovskim zapregama, koje su
se mučile putem kroz strahotnu divljinu planina. Ispred njih, dve
kolone već behu okrenule na jugozapad — Kalifornija je bila
iseljenicima privlačnija od Oregona, gde su se mogle očekivati
64
nevolje od Britanaca. Ali, u oba slučaja, neophodno je bilo
putovanje neprohodnim planinskim predelima.
Džon je sedeo na vozačkom sedištu, a Lujza pored njega. Oni su
sada bili otac i majka. Nisu ni progovorili o tome, ali su oboje delili
isto osećanje. Frensis i ostali su bez pogovora prihvatili Džonovo
starešinstvo.
Frensis je sada na konju jahao za stokom.
— Tvrd mali đavo, primeti, s prizvukom priznanja u glasu, jedan
od jahača koji su išli za stokom.
Deca Sagerovih ulivala su svima poštovanje.
Uveče, drugog dana puta — do tvrđave Hol trebalo je da stignu
sutra — Džona pozvaše u maleno veće odabranih, koje je upravljalo
u svim karavanima. Ova veća predstavljala su zakonodavnu i
izvršnu vlast, kojoj je svako morao da se pokorava. Po dogovoru,
ukoliko se za tim ukazivala potreba, svako je pred ovim većem
mogao da brani svoju stvar, ali odlukama koje ono donese niko se
nije smeo protiviti. Morala se prihvatiti. Bio je to nepisan zakon.
— Očisti dobro uši pre no što kreneš, Džone, posavetova ga
Lujza.
Ona mu dade čistu maramicu, i, pre no što napusti kola, ozbiljno
mu pruži očev šešir. Smatrala je da Džon sada ima puno pravo da
ga nosi. Ćutke, on navuče šešir, koji je bio isuviše veliki za njega, sve
do čistih ušiju.
Isto tako ćutke on se priključi veću koje je u polukrugu sedelo
oko velike logorske vatre. Pušili su i takođe ćutali. Džon oseti da mu,
na neki način, odnekud preti opasnost, i odluči da se drži čvrsto.
Najstariji čovek u veću pokaza Džonu da sedne na zemlju pored
njih. Onda pročisti grlo, čineći to malo duže no što je trebalo, pa
poče:
— Bolje da odmah pređemo na stvar, momče; ne valja kada se
mnogo okoliši. Vi, deca, ne možete ostati zajedno. Domaćinstvo
sastavljeno isključivo od dece stalno je izloženo opasnosti. I tako
smo rešili da vas podelimo meću tri porodice. Ti i Lizi ćete s
O’Konelijevima, Lujza i Matilda s Milerovima, Frensis i Kati sa
mnom, a Indepencija ostaje s gospođom Ford. Mislim da je tako
najbolje za sve vas. Nadam se da se slažeš.
65
 Džon nije mogao ništa da učini do da ga pusti da završi. Shvatio
je da sada sve zavisi od njegove smirenosti. Morao je da bude što je
mogao više nalik na oca. Morali su da steknu poverenje u njega.
Nokti su mu bili duboko zariveni u dlanove ruku. Znao je da bi se i
otac i majka užasno osećali kada bi znali da im deca više nisu
zajedno — a da se i ne govori o onome što je sam mislio o tome, kao
i ostali...
— Gospodine, reče Džon, ne mogavši da smisli bolji način da
počne, potpuno razumem razloge koji su vas naveli da pomislite da
je način koji ste smislili najbolji. Da sam na vašem mestu, i sam bih
mislio tako. Ali to bi bilo samo zato što ne bih poznavao decu kako
treba. Mislim — on ovde dozvoli sebi da se lako nasmeši — da nas
vi u stvari i ne poznajete tako dobro. Vi, na primer, ne znate koliko
je Lujza dobra pralja, i kako je vešta u mešenju hleba, i... u svim tim
vrstama stvari. Odavno ih ona već obavlja umesto majke. A Frensis
i Kati su sasvim sposobni da se brinu oko naše stoke. Sa Kati možda
treba, tu i tamo, malo čvršće postupati, to je sve — uvek je naprasno
zaboli stomak kad joj zapadne u deo da obavi neki posao; no teramo
je i ne možemo se potužiti. Ja sam u stanju da se nosim s volovima
i konjima, mogu da pucam i lovim, takođe, možda i bolje no što
mislite, jer otac je uvek govorio: „Pucaš mnogo dobro za svoje
godine, Džone“. Kad se bolje promisli... ja i nisam toliko balav, zar
ne? Sledećeg meseca napuniću četrnaestu.
On zastade i pogleda po licima ljudi koji su sedeli oko njega.
Sedeli su posmatrajući ga blagonaklono, ali pri treperavoj
svetlosti vatre on to nije mogao jasno videti. Momak je isti otac,
mislili su — po laganom, razboritom načinu govora, i po pokretima
u kojima je bilo ubedljivosti. Sager je ulivao poverenja, a to je tačno
ono što mu je i ocu polazilo za rukom. A nije bio ni glup, jer, upravo,
oštroumno dodade:
— Mislim da bi Lizi i Kati bile samo velika nevolja za porodicu u
koju odu. S njima neće biti šale... a želimo i Indepenciju natrag,
završi on odlučno, prenoseći borbu na neprijateljski teren i tako
upražnjavajući najbolju taktiku i ne znajući to.
Ljudi se zgledaše, zabaciše šešire na potiljak da se počešu iza
ušiju, povukoše dimove iz lula... i, za kratko, baciše se u duboko

66
razmišljanje. Sa mladim Džonom Sagerom moglo se ozbiljno
računati.
— E pa, pokušajte da ostanete zajedno, reče najstariji čovek u
veću. Videćemo kako će se stvari dalje razvijati. Ali beba ostaje kod
gospođe Ford.

67
 V
BEKSTVO

68
 1.

U jugoistočnom Ajdahu nalazi se mesto gde je na reci Snejk, kod

Američkih vodopada, podignuta hidrocentrala, po količini
električne energije koju proizvodi jedna od najjačih u Americi. Iza
brane, ogromna vodena površina pokriva prostor koji je nekada bio
pusta divljina. Eto tu je, pre stotinak godina, ležala tvrđava Hol.
Bila je to mala, grubo građena kamena tvrđava, gde je nekoliko
službenika Hadsonbejske kompanije, potpuno odsečeno od ostalog
sveta, trgovalo kožom s Indijancima. Indijanci su im donosili kože i
dabrova krzna; za uzvrat, belci su im obezbeđivali duvan, barut,
olovo za kugle, puške, ogledala, đinđuve divno nakićena odela za
njihove poglavice, i, kasnije, viski. Bogatstva su, međutim sticana
na trgovini krznima — svi šeširi Starog i Novog Sveta pravljeni su
od svilenkastog dabrovog krzna.
Sredinom jula 1844. godine, karavan u kome su putovala deca
Sagerovih stiže u britansku postaju. Tu behu gostoljubivo
prihvaćeni; dobiše odličnu hranu, pa čak i vina i duvana; ali kad
njihovi budući planovi izbiše na videlo, trgovinski predstavnik
zavrte glavom.
Ljudi su sedeli u senci nadstrešnice u unutrašnjem dvorištu
tvrđave koje je bilo obraslo kratkom travom. Dve Indijanke služile
su ih sočnim odrescima bizonskog mesa, odličnim šniclama
konjskog mesa i indijanskim specijalitetom zvanim „medene lopte“
— za koji se pokazalo da obiluje celim nogama, krilima i glavama
skakavaca. Čaše su zveckale i ispijane su zdravice, ali, svejedno,
atmosfera je bila sve samo ne vesela. Kao dobri britanski građani i
verni službenici Hadsonbejske kompanije, trgovinski predstavnik i
njegovi ljudi marljivo su prilegli na posao da iseljenike odvrate od
puta za Oregon.
69
 Iseljenici, umorni i već gotovo obeshrabreni svim
mnogobrojnim nevoljama koje su preturili preko glave, nisu mogli
znati da su upozorenja koja su im nemilice delili Britanci o
opasnostima što ih čekaju rezervisana za svakog ko se ovde pojavi u
kolima s arnjevima i pokaže nameru da se naseli u Oregonu. Za
ljude Hadsonbejske kompanije Oregon je morao ostati teritorija sa
koje đe nesmetano i dalje moći da se snabdevaju krznima, i, možda,
kasnije postati i deo Britanske imperije. I tako su američki iseljenici
tu bili nepoželjni. Oni su umanjivali šanse Britanaca; jednom, kada
dovoljno veliki broj američkih građana bude živeo na toj teritoriji,
američka vlada neće oklevati da aneksira za sada „ničiju zemlju.
— Idete kolima preko planina do doline Kolumbija? pitao je
trgovinski predstavnik kao da ne veruje vlastitim ušima. Šta vas je
spopalo, ljudi? Zar vi baš ništa ne znate? Zar ne znate kakva vas
divljina tamo očekuje?
— Možda... ali doktor Vitmen je sa svojim karavanom uspeo da
se probije prošle godine, zar ne? tvrdoglavo odvrati Irac O’Konel.
— Vitmen? Skidam mu kapu! Nema mu ravna! Ali, ne može
svako ono što je njemu pošlo za rukom! A i ono što je on učinio bila
je ludost, mada je uspeo. A kakvu je cenu platio za to u ljudskim
životima, govedima, konjima i opremi? To je ono što vi ne znate!
— U svakom slučaju, za sobom je ostavio trag koji ćemo manje
ili više moći da sledimo, odgovori uporni O’Konel. To je velika
razlika.
— Trag? Što mi ga ne pokažete! Ono što je i ostalo kao neka vrsta
traga divljina je odavno progutala, uz sve one snežne i peščane oluje
i sve moguće tragove koje su preko njega svojim prolaskom ostavile
divlje životinje i Indijanci... Čoveče, pa vi pojma nemate o čemu
govorite!
— Mislim da imam, bar kada je u pitanju moja rešenost da
pokušam da tamo stignem!
— Ako skrenete suviše na sever, izgubićete se u dubokim
kanjonima i jarugama, među planinskim vrhuncima i ispred
neprohodnih prelaza. A nećete moći ni daleko na jug da stignete, jer
tamo nema vode. Moraćete da prelazite reke; čak i reku Snejk
moraćete da prelazite dva puta, a nijedan karavan to nijednom nije
uspeo da uradi a da pritom nije izgubio i ljude i stoku, jer je matica
70
stravično snažna. Ali ako i to uspete da postignete, ne mislite da ste
prebrodili sve! Pre no što stignete do reke Voaze, morate preći preko
oblasti u kojoj su se dva ili tri indijanska plemena udružila da spreče
prolaz belcima. Upravo na vreme, počeli su da se brinu za svoja
lovna područja. A onda, ukoliko vam i pođe za rukom da im
izmaknete, srešće vas jedan još gori neprijatelj: glad. To je tako
prokleto dugačak put, da će zima pasti pre no stignete do Keskejd
planina... S druge strane... Ukoliko se odlučite za Kaliforniju, put je
daleko kraći i lakši.
Posle ovih reči, trgovinski predstavnik zaćuta. Dug je ovo govor
bio za njega; no, istovremeno, nije to bio govor koji je držao prvi
put. I, kao i toliko puta ranije, urodi plodom.
Te noći obavi se ozbiljan razgovor u iseljeničkom logoru, odmah
ispred tvrđave. Većanje ne potraja dugo, jer se brzo došlo do
zaključka. Poslušaće savet britanskog dobavljača krzna. Karavan će
udariti na jug, prema Kaliforniji, kao što su učinili i svi pre njih —
kako im reče trgovinski predstavnik.
Džon, kome je sada bilo dozvoljeno da stalno prisustvuje
donošenju odluka u veću, iako mu nije bilo dozvoljeno da i sam
istupa, sav je goreo u vatri nezadovoljstva. Stigli su uspešno sve
dovde, prevalivši više od pola puta uz mnoge žrtve i velike napore;
izgubili su i ljude i stoku, kola i stvari; zar će sada odustati? Ako je
tako, čemu onda sve one žrtve?
Uprkos bolu za izgubljenim ocem i majkom, u njemu se razgore
jedna velika i stalno prisutna želja. Otkako je znao za sebe, očev san
je bio da podigne veliku farmu na reci Kolumbiji i da tako da svoj
doprinos borbi za pripajanje Oregona američkoj zemlji. Džon je
želeo da ispuni očev san — želeo je da stigne u tu divnu, obećanu
zemlju; nije želeo da odustane od te namere pogotovo sada, kada je
u njenom ostvarenju stigao tako daleko. Ukoliko ostali ne krenu s
njim, poći će on sam! On i njegove sestre i brat. Oni će stići tamo.
Sageri će stići u Oregon.
I dok su glasovi ljudi žagorili oko njega, on ćutke donese u sebi
tu odluku. Zureći u vatru očima koje nisu videle ništa, kovao je
planove.

71
 Sedeo je ćutke sve dok ga neko ne potapša po ramenu. Bio je
određen da čuva stražu pored stoke u prvom delu noći. Klimnuvši
glavom, Džon pođe da potpraši pušku.

72
 2.

Rano sledećeg jutra, on o svojoj nameri obavesti Frensisa i

Lujzu. Frensis se odmah složi s njim. Lujza pokaza zabrinutost, ali i
pored toga reče da je voljna da se postupi kako je Džon zamislio.
— Biće to veoma teško, Džone, ipak dodade ona.
— Da, biće teško, ali će proći, reče Džon stiskajući u zubima
očevu lulu u kojoj se nalazio kinukiiuk, mlevena mladica crvene
vrbe.
Ceo dan proteče im u tajnim pripremama. Naumili su bili da
krenu iste noći; svaki dan je bio dragocen. Vremena za gubljenje
nisu imali. Nisu ni morali da opominju jedno drugo da vode računa
da niko ne primeti njihove namere; svima beše jasno da bi ih u tom
slučaju sprečili.
Kola će ostaviti za sobom. Džon izabra najjačeg među volovima
i najkrepkiju među kravama — za nošenje namirnica, pokrivača,
oružja i šatora. Nisu se usuđivali da sa sobom povedu n dva konja,
iz straha od Indijanaca koji bi verovatno pokušali da ih ukradu onog
trenutka kad bi im oči pale na njih. Konji bi bili mamac. Za
Indijance je konj bio najdragocenija stvar na svetu. A nije bilo malo
Indijanaca koji su bili bez konja.
Lujza sakupi na gomilu, u jednom uglu kola, sve stvari za koje
je mislila da će im biti potrebne na putu. Brašno i poslednje ostatke
njihovog šećera, usoljenu slaninu, suvo i mleveno bizonsko meso,
lonac i tiganj, pokrivače i platno, lopate, Bibliju i igle i konac. Džon
na gomilu dodade puške i sve što je uz njih išlo — nabijače, barut,
olovne kugle i kapisle; i kožne mešine za vodu. Zatim čvrsto prikači
očevo ognjilo za pojas, a takođe i očev lovački nož. Svoj dade
Frensisu.

73
 Obaviše sve u atmosferi krajnje napetosti; jedva da i reč
izgovoriše ili pogledaše jedno u drugo.
Osećali su da se spremaju na nešto neizvesno, na nešto što se i
nije moralo srećno završiti.
Na kraju, ostadoše samo dve veoma važne stvari koje je valjalo
obaviti. Morali su nekako dobiti natrag Indepenciju, a Džon je želeo
da nabavi i jednog psa.
— Lujza, daj mi sve što je ostalo od očevog duvana i majčin
srebrni medaljon. U tvrđavi ima dosta Indijanaca, a jedan od njih
ima veoma lepog vučjaka.
— Hoćeš da kažeš da ćeš menjati majčin medaljon za psa? upita
Lujza oštro. Beše to prvi put da se ona gotovo naljuti na Džona;
međutim, on je zaista razočarao time što je želeo da jedini komad
majčinog nakita trampi za psa. Medaljon je bio star i visio je na
tankom srebrnom lančiću oko majčinog vrata. Nikada se nije
razdvajala od njega.
— A šta misliš, kako se ja osećam? upita Džon grubo. Odistinski
se naljutio zbog toga što i njemu nije bilo pravo što to mora da učini.
Ali, Lujza je morala shvatiti da on to ne radi zabave radi. Radio je to
imajući u vidu bezbednost svih njih. Nije mogao ostajati na straži
svake noći. A pas je, takođe, mogao korisno poslužiti i u lovu.
Lujza ne reče ništa. I dalje joj nije bilo jasno zbog čega je pas
toliko važan.
— Želiš li da nas Indijanci iznenade na spavanju ili da neko od
dece pojedu vuci ili grizli medved? upita Džon nestrpljivo. Hajde,
daj mi to!
I dalje bez reči, Lujza izvadi medaljon iz vrećice u kojoj su se
nalazile igle i konac i koju je spremila na gomilu stvari neophodnih
za putovanje. Zatim noktom podiže poklopac na medaljonu i iz
njega izvadi minijaturni portret: crna silueta oca kad je bio mladić,
sa silnim brkovima čiji su krajevi bili zavijeni naviše.
U medaljonu se nalazio i crtež Džona, kada je bio dečačić, s
ogromnim slamnim šeširom na kome se isticala bela vrpca. Onda
zatvori poklopac i dade medaljon Džonu. Proguta nešto, pa onda
reče:
— Shvatam, ali se tako jadno osećam... To je sve.
74
 Džon stavi medaljon u džep. Jedva se uzdržao da ne pusti suze.
Bilo mu drago što on i Lujza na stvari gledaju istim očima. Najrađe
bi je zagrlio; ali ne možeš raditi takve stvari, sad kada si čovek... Kad
je već pomislio na to, pade mu na pamet da već odavno nikoga nije
poljubio. Činilo se kao da je majka mrtva već godinama, a u stvari
ni nedelju dana nije prošlo.
On se brzo okrete od Lujze.
— Idem prvo da donesem Indepenciju. Psa ću potražiti posle,
reče on oštro.
Indepencija je, u svakom slučaju, bila nešto što je čovek do mile
volje mogao držati u zagrljaju a da ne izgubi dostojanstvo. I
iznenada ga obuze gotovo nepojmljiva želja da uz njenu malu
glavicu prisloni svoj obraz. Utešno u svemu tome bilo je i to što ga
ona, ukoliko to i učini, nije mogla odati.
Džon potrča. Voltonova kola, u kojima su živeli i Fordovi,
nalazila su se pravo preko puta njihovih.
— Gospođo Ford, možemo li da dobijemo Indepenciju za
večeras? poče on. Nije bila s nama već tako dugo. Pazićemo je
dobro.
Gospođa Ford ga sumnjičavo odmeri.
— Oh, molim vas, zamoli on. Ukoliko nam dozvolite da ostane
sa nama večeras, a možda i celu noć daćemo vam malo šećera.
Molim vas, molim vas, gospođo Ford! Veoma ćemo paziti na nju —
na kraju, ona sada već može da pije kravlje mleko, a i mirna je. Neće
joj ništa škoditi. Molim vas. Daćemo vam dve pune šoljice šećera.
Zahvati ga osećaj krivice. Ali on umiri svoju savest time što reče
sam sebi da bi Indepencija, kad bi i bila u stanju da sama odlučuje,
svakako radije bila s njima no s gospođom Ford. A kad se sve skupa
sabere... ona je i bila njihova.
Gospođu Ford je strašno mamio taj šećer. Ali, Indepencija Sager
bila je poverena njenoj brizi; ne daj bože da joj se šta desi!... S druge
strane... Sagerovi su bili tako dobra, ozbiljna deca, na koju se čovek
mogao osloniti... Pa, dobro! Indepencija je ionako sada već bila
čvrsta mala devojčica.
— Brinućete se dobro o njoj, zar no, Džone? I zapamti, momče,
ne dajte joj čisto mleko, već uvek sunite malo tople vode u njega.
75
 — Ne brinite, gospođo Ford.
Koliko samo uzbuđenja pokaza taj dečak! I kako samo željno
pruži ruke da prihvati svoju malu sestricu! Ličila je na mali
zamotuljak, umotana tako u šal njihove majke. Iz šala je virila samo
ona njena slatka crna kovrdža.
Džon zadrža oduševljeni osmeh na licu sve dok ne izmače izvan
vidokruga gospođe Ford, a onda požuri da prisloni svoj obraz na
Indepencijinu malu glavicu.
— Indepencija, prošapta on, ideš s nama u Oregon. Zajedno s
nama odrašćeš u divnoj dolini među cvećem i stabljikama pasulja,
pšenice i kukuruza, i — pomorandži. Ali, uistinu, nije baš bio
siguran mogu li pomorandže da uspevaju u Oregonu. Ali, ne mari,
saznaće to kad stignu.
— Imam je! reče kada stiže do svojih kola, pa je podiže i spusti
u ispružene Lujzine ruke, koja se saže da je prihvati. Unutra, u
kolima, ona položi Indepenciju na njeno staro mesto.
— A sad, po psa! uzviknu Džon i u trenu se ponovo izgubi.
I vrati se s njim. S pravim vučjakom, starim možda osamnaest
meseci. Po povratku iz tvrđave, on uz put naiđe na Frensisa, koga
rano tog jutra beše poslao da izvidi predeo.
— U početku, Indijanac nije hteo ni da čuje. Ali, ni ja mu nisam
odmah ponudio sav duvan, pa kad sam na kraju i ostatak duvana
položio pred njega, nije mogao da odoli. Nisam mu čak ni pokazao
medaljon, dodade, bacajući pogled postrance na Lujzu.
Psa je držao na uzici. Životinja očigledno nije bila naviknuta na
to, i, kada Džon pokuša da ga pomiluje po glavi, pas zareža i pokaza
zube.
Lujza se uplaši.
— Plašim se da te ne ujede, reče ona.
Džon pokrenu ramena kao da hoće da kaže: Šta ti pada na
pamet! Pa ne dam se ja tek tako.
Ali Frensis oštroumno dometnu:
— Mislim da se taj Indijanac uzda da će pas sigurno umeti da
nađe put da mu se vrati, i to sasvim sam. A onda bi imao i psa i
duvan.

76
 Džon zavrte glavom.
— Privezaćemo ga dobro i čvrsto. A noćas, kad krenemo, vodiću
ga na uzici.
— Zbrisaće on, čak i kad budemo dva dana puta daleko,
predviđao je Frensis.
— Ubiću srnu i nahraniću ga najboljim mesom, reče Džon. No,
svejedno, počinjao je već pomalo da se plaši da je njegov mlađi brat
možda i u pravu. Trampa je bila obavljena veoma lako. A Indijanci
su bili lukavi.
— Kao da ga i taj Indijanac nije hranio mesom! podrugnu se
Frensis.
— Videćemo, odseče Džon. Iznenada primeti Matildu kako im
se približava. Očekivao je da će mu ona pomoći. Ona je umela da se
lako sprijatelji sa svakom životinjom na koju bi naišla.
Matilda se sporo primicala, pribijajući na svoj mali okrugli
stomak poteški, za nju, lonac sa testom za kolače koji je nosila od
suseda. Ali čim vide Džona s psom, za tren oka se stvori kraj njih.
Lonac s testom se preturi u travu i testo za tren oka smaza neki pas
koji se muvao tuda i koji se kao munja obori na poslasticu čak i pre
no što je lonac dotakao zemlju. Gospođa O’Konel u užasu diže ruke
ka nebu i vrisnu, ali sve je bilo kasno.
Matilda stade ispred Džonovog psa i prijateljski ga pogleda.
Nežno mu zatim položi ruku na glavu, i on joj dozvoli tu slobodu.
Onda se ona spusti na kolena kraj njega i obvi mu ruku oko vrata.
Životinja sede. Ostali su tako sedeći jedno uz drugo neko vreme.
Džon joj pruži uzicu.
— Odvedi ga do kola, reče joj.
— Kako mu je ime? upita Matilda.
— Indijanac ga je zvao Šongsaša, odgovori Džon. Mislim da bi
smo mi mogli da ga zovemo Oskar.
— Oskare, prošapta Matilda nežno, vrlo nežno, psu u uho.
Oskare.
— Hajde, odvedi ga do kola, ponovi Džon.
— Odmah.

77
 Ona se diže, stavi na čas svoju malu ruku psu na glavu, pa ode
ka kolima.
— Dođi, Oskare, reče ona jednostavno.
Pas krenu za njom, dok mu se uzica slobodno vukla po travi.
Te noći Matilda zaspa pod kolima s psom kraj sebe.

Na jedan sat pre no što će se prvi sunčevi zraci pomoliti iznad

brda, velika avantura otpoče.
Prethodne večeri Džon je i mlađoj deci objasnio šta nameravaju
da izvedu i upozorio ih da moraju biti nečujni. Frensis beše izvidio
put. Najpre su morali da krenu na jugoistok; onda stazom preko
močvarnog zemljišta s kamenitom podlogom, gde će svi tragovi
nestati; zatim u krug oko brda, da se dohvate pravog puta u pravcu
severozapada.
U kolima koja su ostavljali, Džon je napisao:

Vraćamo se nazad u Sjedinjene Američke Države.

Ukoliko požurimo, možda ćemo stići da se pridružimo Kitu
Karsonu kod Grin River Randevua.

Džon Sager
Nije mogao smisliti bolji način da progonitelje skine s vrata.
Dečji tragovi išli su istočno, a poruka je objašnjavala zašto. Ukoliko
neko i krane za njima, pronaći ih neće.
Džon beše tako sredio stvari, da mu je zapala u deo dužnost
stražara kraj stoke u prvom delu noći, što je on iskoristio da vola i
kravu prvo snabde samarima, a onda da ia njih stavi kožne torbe.
Sve je to izveo iza grupice visokog naninog žbunja, malo podalje od
logora.
Uspeo je, bolje no što je očekivao, da učvrsti sve stvari na
njihovim telima. U početku je nameravao da napravi traineaux —
stvar koju su, kako je video, Indijanci koristili kod tvrđave Larami
— veliku pletenu korpu pričvršćenu između dve motke koju su vukli
konji. Ali, za sada će morati da se snađe i ovako. Imao je sreće da za
sve vreme dok je radio oko njih životinje budu mirne i poslušne.

78
 Nešto pre smenjivanja s dužnosti odveo je ostale podalje od
logora.
Lizi je nosio na lećima, a Indepenciju, toplo umotanu, u naručju.
Ona u Džonovom naručju nikada nije plakala, a, pored toga, plašio
se da se Lujza, noseći je, ne spotakne na neku od neravnina na
zemljištu. Frensis je nosio jednu pušku preko ramena i drugu u levoj
ruci; desnom je vodio vola. Lujza je jednom rukom vodila kravu,
dok je drugom držala Matildu — koja se, sa svoje strane, čvrsto
držala za Kati. Matildi za petama išao je Oskar, čija je njuška
dopirala do njenih ramena.
Nisu izgovorili ni reč i ćutke, što su nečujnije mogli, kretali su se
kroz noć koja je postajala sve svetlija,
Starija deca su se kretala osećajući veliku napetost; kao da je sve
u njima podrhtavalo. I svaki zvuk koji bi čuli terao ih je da poskoče.
Neki pas zalaja; u daljini muknu vo, a odgovori mu neki drugi; iz
logora stiže zveckanje lanaca, onda zalaja još jedan pas. Duša u
nosu, oni nastaviše da se udaljavaju. Mesec je bio već nisko na nebu
i zvezde su počele da blede. Sunce će uskoro izaći.
Samo kad bi uspeli da stignu iza tog brda, van domašaja očiju iz
logora!
Frensis je sada koračao na čelu. Išli su kroz baruštinu; čizme i
papci zapadali su u glib, praveći mukle zvukove kad bi ih izvlačili iz
njega. Hitre, smeđe vodene zmije bežale su u stranu, uvijajući se
brzinom munje.
— Oh, odvratno! uzviknu Kati.
Džon se okrete ka njoj besna lica; iz očiju mu je sipala vatra.
Nebo nek ti je na pomoći ako pisneš još jednom!
Nastaviše dalje.
Čim stigoše iza brda, Džon predade bebu Lujzi i spusti Lizi na
zemlju.
— Ovde me čekajte. Vratiću se što pre budem mogao.
I iz sve snage potrča nazad prema logoru, gde — kako je i
očekivao — ipak zakasni na smenu straže.
— Kuda se to skitaš? Nisi bio na svom mestu, zareža duboki glas
Crvenog Pita.

79
 — Zaspao sam iza onog žbunja, reče Džon, pokušavajući da
spreči dahtanje.
— Baš lepo! Fini si mi ti momak! E pa, stvarno se možemo
osloniti na tebe! Hajd’, gubi se! Idi i dokrajči spavanje u kolima,
bebice!
Džon ode u koral.
One podrugljive reči: „Možemo se osloniti na tebe“ stvarno su
ga pogodile. Pit je bio u pravu; nisu se mogli osloniti na njega. Iz sve
snage se trudio da ih izigra, i, možda, zabrine i baci u muku. Ali
nešto u njemu se podiže protiv tog osećaja krivice! Oni su sve
započeli! Oni su izneverili pravi cilj putovanja, onaj za koji su se bili
odlučili njegov otac i drugi. Imao je pravo da se oseća kao da su ga
napustili. A oni su ga i prisilili da postupi na način na koji je noćas
postupio.
On tužno pođe kroz logor, bezvoljno šutirajući uvelo busenje
trave i pepeo i žar poluugašenih vatri od bizonskog izmeta.
Pope se u njihova kola po poslednji put.
Bio je to težak trenutak.
Unutra je bilo mračno, jedva je mogao videti išta oko sebe; ali
on tako jasno oseti prazninu koja je tu vladala, kao nešto što ga
pritiska iz svakog ugla, da mu knedla stade u grlu. On se zagleda u
mrak. Tamo pozadi, otac i majka su ležali bolesni, a ovde su... On
proguta jednom, pa još jednom, ali se knedle u grlu ne oslobodi. To
je bolelo.
— Zbogom, majko, prošapta. Zbogom, oče. Idemo u Oregon. Svi
mi. Zbogom.
Uz trzaj, on okrete leća kolima i svemu što je u njima ostajalo i
jednim skokom nađe se na zemlji, sa spoljne strane korala. Onda,
nečujno, potrča.
Prva ružičasta, bleda svetlost zore titrala je iznad planina na
istoku.

80
 VI
PORODICA GRIZLIJA

81
 1.

Reka Snejk usekla je svoj vijugavi tok kroz Stenovite Planine s

istoka na zapad, preko zemlje koja je danas poznata kao država
Ajdaho. Predeli su tu divlji, velelepni, ogromni. Ljudska bića se tu
osećaju gotovo beznačajnim. Ogromni useci, kanjoni koji čini se
nemaju dna, strme planinske strane, gigantski vrhovi, i, u nižim
predelima, podmukle močvare i živi pesak — sve je to okupljeno na
ovom mestu. Ispod linije drveća bujala je divlja vegetacija, kroz koju
je često bilo nemoguće proseći put; iznad linije drveća nalazila se
siva i gola, fantastično oblikovana, gomila stena, po kojima su
jedino divokoze bile u stanju da nađu put.
Danas tu zemlju presecaju autoputevi i turisti se u njoj
odmaraju ispred udobnih hotela. Odatle prave izlete u planine pod
vođstvom iskusnih planinara, a vlasnici hotela počesto organizuju
„logorske vatre“ s muzikom i igrom. Cilj ovih zabava jeste da se
izletnicima dočara nešto od atmosfere kakva je ovde bila pre
stotinak godina.
Ali, kako bi se usamljeni izviđači i traperi iz onih dana smejali
kada bi imali priliku da to vide!
A, opet, možda bi osetili ponos, pa kazali:
„Sve je ovo postalo moguće zahvaljujući našem zalaganju, jer
smo mi otkrili ove predele, upoznali ih, ucrtali na karte, a neki od
nas su i umrli ovde; zahvaljujući nama došli su i iseljenici, hrabri
ljudi i žene od kojih su mnogi podlegli strahovitim nevoljama na
putu. Ali, ipak, većina je preživela i prešla Stenovite Planine i s
druge strane raskrčila zemlju i podigla imanja; oni su učinili da ta
zemlja postane pogodna za stanovanje.“

82
 Direktor hotela, koji svojim gostima pruža mreže protiv
komaraca, sav savremeni komfor i hladna pića, možda je pra-
praunuk onog iseljenika koji je sam sebi pronalazio put kroz ove
predele — čoveka koji je danju bio na ivici snaga jedva uspevajući
da se zaštiti od vrućine i muva i komaraca, a noću drhtao u vreći za
spavanje, jer se u ovim predelima i u avgustu obično spuštala slana;
koji je logorovao kraj logorske vatre koja je morala goreti stalno, da
bi oterala divlje životinje; koji je veoma često stajao licem u lice s
grizli medvedom i ipak preživeo da ispriča o tom susretu; koji je
jednim okom uvek motrio da odnekud ne nalete Indijanci, sa neke
od planinskih padina, i napadnu ga; koji je morao da se prehranjuje
na račun divljači koju je sam lovio, ili, u protivnom, da gladuje, i koji
je bio u stanju da trpi žeđ danima, sve dok mu grlo ne postane kruto
kao osušena koža.

83
 2.

Kroz tu zemlju su sada lutala deca.

I stvarno lutala, jer sve što je Džon znao o putu kojim je trebalo
da se kreću bilo je da treba da prevale tri stotine milja, uglavnom u
zapadnom pravcu, duž reke Snejk, da bi stigli do postaje za trgovinu
krznima — tvrđave Boase.
Onoliko koliko je uopšte bilo moguće, on se trudio da bude što
bliže reci i tako je sledi, jer uz reku je bilo trave za kravu i vola. Ali
tamo gde je reka tekla zelena i penušava kroz kanjon, čiji su se
stenoviti zidovi strmo dizali naviše, oni su morali da je napuštaju i
da put traže preko planina. Po neki put bi naišli na nešto što je
podsećalo na stazu; nisu znali jesu li je napravile divlje životinje ili
Indijanci, i kretanje po njima bilo je toliko teško da su samo uz
velike napore i sasvim polako napredovali.
A onda bi ih i žeđ obično mučila. Užareni vazduh između tih
sivih stenovitih litica terao im je potoke znoja niz lice; lizali su svoje
slane usne i postajali još žedniji.
— Džone, imam užasnu trbobolju, a i grlo me takođe boli,
jadikovala je Kati.
Odvažna mala Matilda hodala je ne žaleći se.
Krupne suze kotrljale su joj se povremeno niz obraze; ona ih je
ližući uklanjala, ali i one su bile slane. Postajala je pepeljasto bleda
ispod od sunca potamnele kože, a Džon je brižno primećivao modre
kolutove ispod njenih velikih tamnoplavih očiju. Počinje sve više i
više da liči na majku, mislio je.
Mala Lizi bi svako jutro započinjala smehom i skakanjem.
Svake noći spavala je kao top. Bila je izvor smirenja i radosti za
svakoga; nigde nije primećivala opasnost; onoliko koliko je to
84
uopšte bilo moguće, pomagali su joj da savlada i najteže delove
staze; a i prva i poslednja kap vode bile su rezervisane za nju, iako
joj je bilo dozvoljeno da s Indepencijom podeli tanko kravlje mleko.
Ana je smireno dozvoljavala da je muzu, ali se nije hranila dovoljno
da bi mogla da napoji sve i davala je jedva pola krčaga mleka.
I pored svega Lizi bi, kasnije u toku dana kada bi užareni
sunčevi zraci bez prestanka palili njenu crvenokosu glavicu i kada
bi umor počinjao da se ogleda na njoj, postajala nemirna; počinjala
bi da plače, urla, sve dok Džon, i sam umoran i žedan, ali usana
čvrsto stisnutih jedna uz drugu, ne bi popustio i uzimao je na leđa
pa je neko vreme nosio.
Lujza je po ceo dan hodala a da ni reč ne izgovori. Nikada se nije
žalila, ali se nije ni smejala.
Bila je sušta suprotnost Kati, koja je mogla da bude užasno
dosadna u jednom trenutku, a već u sledećem da se smeje i šegači
kao da su i dalje kod kuće na farmi, igrajući se kao u onim starim
danima.
U svežini ranih jutara, kada bi rosa svojim blistavim kapima
okitila žbunje i travu, ona bi lizala lišće i gubila se u žbunju.
Lujza bi je zabrinuto pratila pogledom, dovikujući:
— Pazi na zvečarke!
Kati bi odmicala daleko napred, skrivala se, pa opet iskakala iza
neke od stena pored puta.
Lujzino lice bi onda, hotimice, postajalo nalik na lice uplašene
stare žene i ona je vriskala:
— Oh, Kati, tako si me uplašila!
Kati je to godilo.
Džon joj je bio zahvalan za gužvu koju je stvarala; to je pravi
strah potiskivalo u pozadinu.
Frensis je bio Džonov najveći oslonac.
On nije imao snažno telo i mišiće kao njegov stariji brat, ali je
bio tvrd, uporan i veoma hrabar. Frensisova hrabrost bila je od one
vrste koju svako ko je poseduje nosi duboko u srcu. Kad bi se
upoređivali, Frensis bi ispao hrabriji čak i od Džona, mada to ni sam
nije shvatao. Jer, i pored sve svoje odlučnosti, Džon je dozvoljavao
da ga okolnosti obeshrabre, ali Frensis nikada. On je uvek bio veseo
85
i živahan; bez njega bi tovar odgovornosti Džonu veoma teško
padao.
Ovako, dva brata su i dalje mogli da se smeju.
Smejali su se trapavom načinu na koji su se Ana, krava i Valter,
vo, batrgajući se, peli.
Kad bi napredovanje uz kakvu strminu postajalo veoma teško,
Džon bi uzimao maleni zamotuljak, Indepenciju, iz kožne vreće koja
je visila na desnoj slabini Valtera — s druge strane je visila mešina
s vodom — jer se plašio da bi Indepencija mogla biti povređena
ukoliko vo padne. Zbog toga se najradije odlučivao da je sam nosi.
Ali Valter nikada nije padao; kako mu je to uspevalo ostala je
misterija, ali uvek bi stizao da se održi na one svoje četiri noge koje
su izgledale tako krhke. Tu i tamo bi dizao glavu i patetično mukao,
kao da želi da u pomoć pozove i samo vedro, plavo nebo. Pomoć,
nekako, nikad nije stizala s neba već sa zemlje; Matildine jake, male
ruke ponekad bi obgrlile njegovu kosmatu, kvrgavu nogu i
pomagale mu da nađe dobro uporište za svoje jadne izlizane papke,
uporište sa koga neće skliznuti.
Krava je bila daleko spretnija i življa.
— Doći, Ana, dođi, Ana! zastala bi ponekad Matilda i pozvala je;
Ana bi onda dolazila u kasu, gotovo skačući preko kamenite
podloge, kao da nema tako teško telo. Hranila se lišćem, ali je gulila
i koru kao divokoze.
I pored toga, trava je bila od životnog značaja za sve njih. Bez
trave životinje bi ubrzo iznemogle; bez životinja deca ne bi bila u
stanju da nose sav taj prtljag. Bez krave, Indepencija bi bila
izgubljena.
Kad god je to bilo moguće, Džon je silazio do reke koja je velikim
delom svoga toka tekla kroz veoma uske kanjone.
I nalazili su je zelenu. Trava je oko nje rasla, i čak je i debelo
drveće topola s ogromnim krošnjama bilo tu; ali je šikara tu bila
tako gusta, vrbe i žbunje obrazovali su tako gustu neprohodnu
masu, da je Džon samo krajnjim naporima uspevao da raskrči put
za sebe i svoj mali karavan. I pored toga, baš u toj šikari, često su
nailazili na tragove koje su mogli da slede — staze, koje su načinile
životinje, koje su vodile do i od reke. Kada bi naišli na neku takvu

86
stazu, Oskar bi uvek jurnuo napred i Matilda je neprestano morala
da ga svojim visokim, detinjim glasom poziva da se vrati, da ne bi
zauvek otišao.
Po neki put je čak i Džon bio u stanju da oseti karakteristične
mirise ove ili one životinje. Uvek je razmišljao o tome koja se vrsta
životinja služi stazom kojom idu i na šta njihova mala grupa njenom
kraju može da naiđe.
Nailazili su tu na razne vrste malih tragova i otisaka koji su
mogli pripadati zečevima i kunama i oposumima; veći, na koje su
nailazili, pripadali su divljim mačkama i risovima... ali nisu naišli
na tragove rakuna, tako da se Džon pitao žive li ove male, vesele,
živahne životinjice i u ovim krajevima.
Svuda su se mogli videti tragovi srna i antilopa. Džon se pri tom
jedva usuđivao da misli na grizli medvede, ali je bio siguran da i njih
ima ovde. Ostalima nije pričao o njima, a u trenucima kada bi osetio
da mu strah raste toliko da preti opasnost da ga potpuno obuzme,
počinjao bi da glasno zviždi — i to je pomagalo. Ali, da li je? Da je
postojao neko da ga pita, Džon ne bi mogao da se zakune. S druge
strane, to njegovo glasno zviždanje i samom mu je zvučalo zlokobno
u toj ogromnoj, neprohodnoj divljini koja je mirisala tako čudno i
gde nikada nisi bio siguran u to koja se životinja iznenada može naći
pred tobom. Od pomisli na to prestajao bi da zviždi... Zašto li su i
ostali išli tako ćutke, pomislio bi, i onda bi — baš u tom trenutku —
Kati počinjala — hvala nebesima — da se žali na nešto! To je uvek
svemu davalo ponešto od domaće atmosfere; kao da su opet bili s
majkom na farmi. Jadikovke... uvek bi je u takvim prilikama sekao
pogledom, da joj da do znanja da treba da prestane s kukanjem; u
srcu joj je, međutim, bio duboko zahvalan za uobičajeno ponašanje.
Tu dole, uz reku, ispod gustog žbunja, deca nisu toliko patila od
vrućine koja ih je morila na planinama. No, nije bilo prostora,
počesto je mirisalo na buđ i bilo je mnogo komaraca. U stvari, kad
je razmišljao o tome, Džon nije mogao da zaključi koje mu se od ta
dva mesta, na planini, ili ovde dole uz reku, manje sviđa... I, onda,
to neprestano, panično kršenje grančica u njihovoj blizini. Ovde je
sve vrvelo od divljači koja je bežala čim bi čula približavanje njihove
male grupe. Ponekad bi ptice grabljivice letele nisko iznad žbunja,
uz snažno mahanje krila. S vremena na vreme, ali veoma retko,
87
stizali bi da vide glavu srne ili antilope kako viri iz žbunja i odmah
zatim dopiralo bi silovito kršenje granja dok su životinje bežale
velikim skokovima.
U početku, deca su se plašila svih tih zvukova; no, ubrzo su se
privikli. Svejedno, Džon, koji je znao da taj predeo ne naseljavaju
samo male i bezazlene životinje, stalno je nosio pušku spremnu za
dejstvo jer se nikada nije znalo šta to može biti.
Pred kraj dana obično su se jedva vukli, ali im Džon nije
dozvoljavao da stanu i da se ulogore pre smiraja sunca. Toliko je bio
opsednut mišlju da moraju, da je od životne važnosti da žure kako
bi stigli do cilja pre no Što počnu snežne oluje, da se prema sestrama
ponašao gotovo okrutno. Ali, i prema sebi, jer bi, u poslednjim
satima dnevnog marša, dizao sebi na leća Lizi sve češće i češće, i
nosio je koliko bi mogao, toliko da mu se činilo da će mu kičma pući.
U to vreme bi Fransis, mali i lako građen, obično počinjao s
pričama kao što je:
— Vidim... vidim... veličanstvenu topolu ispod koje raste gusta,
meka trava. Na samoj obali malog potoka. Voda tu žubori preko
kamenja, a dno potoka je od žutog peska i u toj vodi mi hladimo
noge. I vidim kako iskaču srebrne ribe koje rukom možeš uhvatiti
zato što se ne plaše jer još nikad nisu videli ljudska bića. I Lujza će
ih ispržiti za nas u vrelom žaru vatre. Posoliće ih malo i... i...
Nije nastavljao dalje, ali i to je bilo dosta. Najsmešnija stvar u
tome bila je to što su ovi Frensisovi monolozi svima ulivali snagu,
zato što su svi znali da takva mogućnost zaista postoji; možda će baš
sad naići na takvo rajsko mesto za odmor.
Jednog dana — do tada su već izgubili pojam o vremenu i
kalendaru — oni naiđoše, rano u toku dana, ia mesto koje je prosto
vapilo da se iskoristi kao logorište.
Bila je to povelika, okrugla čistina u sred visokog gustog žbunja;
trava je bila gušća i mekša i zelenija od bilo koje iz Frensisovih
najrazigranijih snova; moćno srebrnasto smrekovo drvo nalazilo se
tu dižući se u visinu daleko iznad najvišeg žbunja, a njegove najniže
grane bile su kao bogomdane da se od njih zapali najlepša logorska
vatra ikad viđena. Reka je tekla u blizini; u blizini se nalazila i staza
kojom su životinje silazile na pojilište; zemlja je bila vlažna i tu i

88
tamo prošarana svetlim tačkama koje su na njoj ostavljali sunčevi
zraci.
Deca ispitivački pogledaše Džona.
Skoro su plakala od umora i preko im je bio potreban odmor, ali
još je bilo rano, a to su i sami znali — sunce još nije bilo dovoljno
nisko. Da li će Džon omekšati bar ovog puta? Stopala su im bila
izranjavljena i odrvenela od hodanja, čizme su ih žuljale, sve je
bolelo i bili su umorniji no ikad u životu.
— O, Džone... molim te! zavapi Lujza.
Matilda beše sela u travu. Plakala je, savivši ruke u krilu. Oskar,
koji je trčkarao unaokolo njuškajući neumorno, gotovo grozničavo,
ode do nje podvijenog i nepokretnog repa i spusti se na travu pored
njenog malog, presamićenog gela, kao da želi da je uteši. Ona ga
pogleda kroz suze i nasmeši se. Pas je sedeo do nje kao na straži,
raširenih nozdrva i dignute glave.
Frensis nije skidao pogled s brata. Bio je spreman da posluša
svako naređenje, ali je očajnički želeo da dobije dozvolu da ode i
izvali se na leđa u travu i skine sa sebe tesne čizme koje su ga toliko
mučile. Lujza je imala mast za žuljeve (samo su ona i Džon znali da
je to obična mast za puške.)
Džon ne reče ništa, ali klimnu glavom.
Životinje su već pasle; on poče da skida teški tovar s njihovih
leđa. Potapša Anu, po vratu baš kao što je nekada tapšao svog konja
— nebesa, pa to i nije bilo tako davno!
— Dobra devojčice, dobra devojčice, prošaputa on.
Morao je da se zaposli nečim, inače bi se i sam onesvestio od
umora. A imalo je šta da se uradi.
Najpre nalomi puno naručje suvih smrekovih grana za Lujzu;
nikad ranije nisu tako lako došli do drva za vatru. Frensis ih potpali,
a Lujza je u međuvremenu sekla tanke režnjeve mesa, poslednje
ostatke srndaća koga je Džon ubio pre dva dana.
— Vreme je da ubiješ nešto, Džone, reče Lujza zabrinuto.
— Ne zamaraj svoju glavu time, reče Džon. Ako je to sve... !
Bio je u pravu; divljač je ponekad dolazila sama pred cev
njegove puške, čim bi se malo udaljio sam ispred ostalih. Ali njemu
ni ia pamet nije padalo da ih ubija, ukoliko nije postojala stvarna
89
potreba za hranom. Danas su bili upravo do te granice. I to je bio
jedan od razloga što se složio da se ulogore mnogo pre zalaska
sunca.
Što se toga tiče, logorovanje je sada bilo daleko lakše nego kada
su se kretali s karavanom. Sada se sve svodilo na izbor dobrog mesta
i loženje vatre. Što se ostalog tiče, svako se za spavanje umotavao u
sopstveni pokrivač; male devojčice su spavale zajedno, kao niz
kobasica umotan u bizonsku kožu, a krajnji spavači s obe strane
niza bili su uvek Džon i Frensis, koji su se smenjivali na straži i
budili jedan drugog čim bi osetili da oči više ne mogu da drže
otvorene. Po neki put bi zaspali obojica, uzdajući se u Oskara.
Džon je najviše voleo mesta uz reku. Sapeo bi kravu i vola uz
obalu, a deca su spavala između reke i male barikade koju bi uvek
dizao služeći se prtljagom i samarima. To mu je pružalo osećaj veće
sigurnosti. Nikada nisu dizali šator, jer su uvek bili isuviše umorni
za to.
Ovom prilikom, kad se vatra dovoljno razgorela, on ostavi decu
na čuvanje i brigu Frensisu i Oskaru.
Frensis je nosio dva revolvera u futrolama koje su mu visile o
pojasu. Iako su bili i veliki i teški za njega, ipak je mogao da prilično
dobro barata s njima. Nije bio neki naročit strelac, ali bi u svakom
slučaju mogao da zaplaši neprijatelja ukoliko bi se za tim ukazala
potreba. Tri napunjene puške stajale su uspravno uz grudobran
napravljen od prtljaga. One nisu bile najnovijeg tipa i punile su se
kroz cev; nabijači su ležali pored njih.
Džon sa sobom ponese četvrtu pušku, najbolju i najnoviju koju
su imali, ostragušu, pa pođe na put s rogom za barut prebačenim
preko ramena. Kad je polazio umirao je od želje da pojede jedno od
onih rumenih parčadi divljači koje je Lujza pržila i koji su cvrčali na
vatri, ali se uzdrža jer je prethodno morao da nabavi još mesa. Onda
će već na red doći i pečenje.
Nije morao daleko da ide.
Neposredno ispred njega, na uskoj stazi kojom je išao, pojavi se
prekrasna antilopa okruglih, sjajnih očiju i drhtavih nozdrva.
Životinja je svoju ljupku glavu držala uspravno, stojeći
nepomično kao stena. Njeni dugački, pravi rogovi štrčali su u vis,

90
oštri kao koplja. Džonu je uvek bilo žao kad bi morao da puca na
tako divna stvorenja, ali izbora nije imao.
Njegov otac učio ga je da puca pravo između očiju. On i sada
podiže pušku, nanišani i opali upravo u času kad životinja lako povi
svoje noge u nameri da odskoči ustranu. Ona pade, na mestu mrtva;
dugi drhtaji nabirali su joj kožu — divio smeđe krzno sa crnom
prugom duž leća. Uskoro drhtaj presta i životinja je sada ležala
nepomično, ukočenih nogu. Bio je to mlad mužjak.
Džon se vrati u logor.
— Frensise! Kati! pozva on. Morali su da mu pomognu da
dovuče antilopu u logor. Na sreću, razdaljina nije bila velika.
— Oh, odvratno, neću, reče Kati.
Gledaj, molim te! Džon joj priđe i udari joj šamar. Okrećući
glavu ustranu, ona dohvati životinju za prednju nogu i poče je vući.
— Ne , reče Džon nestrpljivo. Odavde, od pozadi.
Zajedno, oni je uhvatiše za vitke noge i odvukoše do logora;
glava antilope, mlitava i beživotna, vukla se po zemlji. Frensis je
zatvarao oči, Džon takođe nije gledao, ali Kati nije mogla da odvoji
oči s tog prizora; gadila ga se, ali ipak nije mogla da oči okrene na
drugu stranu, zureći kao opčinjena. Oni još ne behu prava deca
divljine. Ali, nisu bili daleko od toga.
U logoru, Džon izvadi svoj lovački nož i preseče vratnu žilu
antilope. Krv pokulja napolje, a Kati podmetnu pripremljeni lonac
pod mlaz; od sveže krvi ubijene divljači Lujza im je uvek spremala
crni puding. Još je imala pomalo brašna, mada je, kako je kazala,
već bilo na izmaku.
Džon odra životinju i odseče joj noge. Sada mu to već više nije
padalo teško; antilopa je postala obično meso.
Lujza pođe na reku da u kožnim mešinama donese vodu. Ona se
izgubi uzanom krivudavom životinjskom stazom išaranom svetlim
mrljama koje su ostavljali sunčevi zraci; lelujavi zeleni sumrak visio
je nad njom i sve je mirisalo nekako čudno, kao da se vazduh bio
ustajao.
Ona stiže na reku koja je tekla široko i tamnosjajna, brza i
penušava oko stena koje su virile iz nje i oko tamnozelenim
rastinjem obraslih malih ada.
91
 Lujza pogleda preko, na strmu i krševitu, retkim rastinjem
obraslu severnu obalu; pogleda zatim male potočiće, dna
pokrivenog žutim peskom koji su se u njenoj blizini ulivali u reku i
čija je voda bila čista i prozračna. Pogleda zatim na desno, prema
istoku, odakle behu stigli, ali sive, stenovite litice i planinski vrhovi
nisu se mogli videti zbog vrbinog drveća ispod koga je stajala. Zatim
pogleda pa levo, prema zapadu, najpre uvis, na visoke planine i
njihove gole vrhove od kojih je jedan, u daljini, bio pokriven
snegom; onda spusti pogled naniže...
Tu, na jednom poluostrvcu bez žbunja, na maloj peskovitoj
plaži, ležao je jedan ogroman medved sa tri mladunca, uživajući na
suncu.
Lujzino srce stade; ona zaustavi dah. Jedina misao bila joj je da
pobegne, da se nečujno izgubi a da je medved ne primeti. Ali je
stajala kao oduzeta i nije mogla da se makne od straha.
Krcnu grančica. Medved polako podiže glavu i pogleda
unaokolo...
Lujza baci mešine i pobeže brzinom koju su joj dozvoljavale
njene bose noge. Iza nje, medved se preko reke baci u poteru
prskajući vodom.
Džon se još uvek vrzmao oko antilope, kad iznenada začu oštar
vrisak. A odmah potom još jedan, i još jedan — sada već iz male
blizine.
Stizali su iz pravca reke — to je mogla biti jedino Lujza. U to se
i ona pojavi — nije prestajala da vrišti. Ruke su joj bile ispružene
napred dok je trčala kroz čudni, zeleni sumrak koji je vladao između
vrbinog žbunja. Iza nje je dopirala buka kršenja granja...
Bio je to medved, ogroman, crvenomrki, grizli medved, čije se
nezgrapno telo vratolomnom brzinom guralo kroz zeleni tunel od
granja isuviše tesan za njega. Zver nije bila ni deset stopa daleko od
Lujze; užasno režanje stiže iz medvedovog grla.
Vagh!
Silovito grabeći napred, Lujza stiže na čistinu.
— Džone, povika ona, spasi me!
Dečak je već držao pušku na ramenu, ali je drhtao i nije se
usuđivao da puca.
92
93
 Medvedicu (jer je bilo malo verovatno da bi se mužjak nalazio s
mladuncima), pošto izbi na čistinu trenutno zaslepi jača svetlost, a
možda i svetlost logorske vatre.
Ona zastade, i, očigledno, zbuni se pri pogledu na tolike
mogućnosti koje joj se sada ukazaše i na koje nije ni mogla misliti
goneći Lujzu kao jedini plen.
No njena zbunjenost ne potraja dugo. Zver se uspravi na zadnje
noge i šapama, naoružanim groznim kandžama, zamaha po
vazduhu — kosmati monstrum spreman za napad.
A tada se dva mlada medveda pojaviše iza nje. Mumlajući,
gornjih usana zarozanih tako da su im se videli beli zubi, teški i
dlakavi, oni se, vrebajući, ushodaše iza majke. Isto onako kako je
medvedica bila zbunjena od pogleda na toliku decu, tako se sada i
Džon na čas izgubi pri pogledu na tri medveda.
Imao je samo jedan metak u pušci.
On se ugrize za jezik u pokušaju da što pre povrati kontrolu nad
sobom, jer je morao da spasava decu.
Ali nije bio sam.
On opali... i u istom času vučjak Oskar sunu napred, pravo
velikom medvedu za grlo, zagrize ga i ne popusti stisak i pored sveg
truda koji je medvedica odmah uložila da ga se otrese.
Medvedica se zaljulja. Bila je pogođena; gde tačno, Džon nije
mogao da kaže.
Frensis, jedan za drugim, ispali svoja dva revolvera.
Zrno odbi levo uvo medvedu; tamnocrvena krv poteče niz
njegovu zastrašujuću njušku. Monstrum zaurla i pokuša da se
oslobodi psa; onda se dva tela stopiše u oluju u kojoj su sevali beli
očnjaci i kandže uz munjevite pokrete, tela, udarce i mumlanje. Pas
zaskiča ali se ne pusti; pokreti medvedice postajali su sve mlitaviji.
Životinja se ponovo uspravi. Oskar je visio na njenom vratu; krv
je curila na zemlju iz jedne otvorene rane na njegovim leđima.
Frensis tutnu u Džonove ruke nabijenu pušku i on ispali svoj
drugi hitac, ciljajući u mesto između malih, blistavih očiju životinje.
Medvedica krkljavo zamumla, pa pade pravo napred, poklopivši
Oskara koji odmah poče divlje da se koprca kako bi se izvukao ispod
kolosa.
94
 — Frensise, povika Džon, daj drugu pušku!
Frensis mu je odmah pruži.
Bilo je krajnje vreme, jer su se mladi medvedi već približavali;
nedostajala im je majčina žestina za bitku; izgledali su gotovo
detinje iznenađeni i ošamućeni, ali, namirisavši krv, bili su
smrtonosno opasni.
Životinje su išle polako i nalazile su se sasvim blizu — za
hladnokrvnog strelca siguran pogodak, ali ne i za dečaka koji se sav
tresao. Džon podiže ia rame pušku koju mu je dao Frensis, nanišani
i... prvi od dva medveda pade.
Iznenada, Kati poče da vrišti, a Lizi joj se pridruži.
Nepodnošljiva napetost na kraju dade sebi oduška. Ali to donese
novu opasnost, jer omete Džona pri nišanjenju, a i privuče pažnju
medveda.
Režeći, mlada životinja se baci prema devojčicama.
I pre no što je iko znao šta se događa, Frensis preko glave svuče
svoju crvenu košulju i baci je životinji na glavu. Nagonski, on je
povukao pravi potez. Mladi medved se baci na košulju, zari svoje
zube u nju i iscepa je na komade. Mrcvario je košulju sve dok mu
nije dosadila. Onda ponovo podiže glavu.
U međuvremenu, Džon je dograbio i treću pušku, ponovo
nišaneći. Onda opali, i treća životinja se zaklati na nogama; potom
pade na zemlju uz žalostan urlik kao veliko, bolesno dete, na svega
nekoliko koraka od Matilde, koja čitavu gužvu beše presedela ne
mičući se s mesta, ukrućena i bela kao čaršav, ni trenutka ne
skidajući pogled s prizora ispred sebe. Velike suze polako su joj se
kupile u očima, dok je posmatrala medveda koji je ležao u agoniji.
Opasnost je bila prošla. Katina i Lizina vriska poče da jenjava.
Ali sada Lujza pade u travu pravo na lice; grčeviti jecaji otkidali eu
joj se iz grla, dok su joj se ramena tresla.
Džonove ruke klonuše niz telo; u neverici je, stojećki, zurio u
životinje. Trebalo je da bude ponosan i zadovoljan, ali nekako nije
mogao. Kolena mu klecnuše i uhvati ga napad drhtavice. Potočić
krvi kapao mu je s brade; dolazio je iz desnog ugla njegovih usta. Ne
razmišljajući, on ga obrisa nadlanicom a onda se u čudu zagleda u
ruku. Zatim oseti bol u jeziku; od sve one napetosti, izgleda da ga je

95
bio prejako zagrizao. On na trenutak zatvori oči, kako bi odstranio
svu svetlost; zaželi da i s ušima može tako. Posle borbe, sada je
očajnički čeznuo za tišinom i odmorom.
Frensis jedini potrča da pomogne Oskaru koji je i dalje ležao,
tiho cvileći, zadnjeg dela tela pritisnutog mrtvom medvedicom.
Stalno je podizao glavu, koja mu je neprestano padala na zemlju.
Matilda isprati Frensisa očima.
Iznenada vide kako Frensis poskoči i potrča nazad, osvrćući se
oko sebe. Zatim se zalete prema isečenim komadima antilope i
dograbi jedan but, pa se trčeći vrati u suprotnom pravcu. Matilda
pogleda u pravcu u kome je trčao i ugleda trećeg malog medveda
kako ne žureći se stiže kroz zeleni tunel. Njuškajući levo i desno, on
se dobroćudno kotrljao napred na svojim kratkim zdepastim
nogama.
Pre no što je životinja, koja ništa nije slutila, mogla i da stigne
do svoje mrtve majke, pristiže Frensis i baci ispred nje komad
krvavog mesa. Mumlajući, mali grizli se baci na meso pa ga poče
gnječiti; zatim se, pošto se njegovi zubi odlučno sklopiše oko mesa,
okrenu i odgega nazad sa svojim plenom. Uskoro im se izgubi iz
vida.
Džon, čiju je pažnju privuklo Frensisovo trčanje napred i nazad,
ćutke pogledom isprati životinju.
— Ovo ti je bilo dobro. Nijedna puška nije bila napunjena.
— Znao sam to, odgovori Frensis mirno.
On podiže svoju razderanu košulju sa zemlje i pažljivo se
zagleda u nju. Zatim ispruži nogu i vrhovima prstiju gurnu Lujzu u
slabine.
— Pitam se, starka, hoću li morati ovu vreću ponovo da
navlačim?
Lujza sede, kratko se nasmejavši. Onda joj se zabrinuti izraz
ponovo navuče na lice.
— Daću ti drugu, reče ona majčinski nežno pa, podigavši se
pomažući se rukama i nogama, ode do prtljaga.
— Oh, iznenada se priseti ona, mešine za vodu!
— Gde su? upita Džon.
— Dole kraj reke, odgovori ona postiđeno.
96
 Bez reči, Džon najpre napuni sve puške, novu ostragušu
poslednju, pa je uze u ruku i oprezno krenu niz stazu. Nekoliko
minuta kasnije on se vrati s mešinama za vodu.
Toga dana deca nastaviše put, vukući se sve do duboko u noć.
Nijedno od njih nije želelo da spava u logoru, uz tri mrtva medveda.
Kada su odlazili, lešinari su već kružili iznad tog mesta, crni na
bledom i plavom večernjem nebu. Džon i Frensis su između sebe
nosili teško povređenog psa, uvijenog u pokrivač. Težina tog
mlitavog tovara ih je ubijala, dok je krv, koja je psu tekla iz rane,
polako sipila kroz pokrivač.
Prevalili su tako više od milje. Svoje odrvenele, isečene noge
omotali su zavojima od Frensisove košulje, a svoje čizme nosili su
uzicama vezane oko vrata.
Šibljak je kako su napredovali postajao sve ređi i, kada su na
kraju odlučili da se ulogore, ispred njih se pružala veoma uzana
dolina čiji kraj nisu mogli da sagledaju. Mali potoci su tekli s
planinskih strana i oni na kraju zaspaše uz žubor vode kao uz
umirujuću uspavanku.

97
 VII
PRELAZAK PREKO REKE

98
 1.

Izgubili su sve pojmove o vremenu. Hodali su i hodali.

Nedeljama i nedeljama.
Noći su osetno postajale sve duže, tamnije i hladnije.
U potaji, Džon se molio da ne iskrsne nešto što bi ih primoralo
da napuste reku. Sve dok se budu kretali uz nju, imaće i vode i trave
u izobilju. Divljač se, međutim, sada proredi. Planinske strane s obe
strane reke Snejk postajale su preteće, sivlje i strmije. Džon je
posmatrao litice plašeći se da će doći vreme kada više neće biti u
stanju da nastave dalje uz reku.
Glad ih nije mučila; i dalje je bio u stanju da ubije ponešto
divljači za jelo. U stvari, oni još uvek nisu gotovo ni načeli svoje
zalihe slanine i pemikana. Po neki put su patili zbog žeđi, jer, iako
blizu reke, s njenih visokih obala nisu mogli da dohvate vodu. Ali
tada bi uvek pronalazili vodu u usecima stena iznad čije površine su
se rojili komarci. Njom su punili svoje mešine, Lujza bi je
prokuvavala i onda bi pili mlaku, bljutavu tečnost.
Oskar se dobro oporavio posle svoje borbe s medvedicom. Tri
dana su se odmarali posle te avanture, i to vreme su proveli
uglavnom u jelu i spavanju. To im je bilo dobro došlo, ali su od tada
bili stalno na putu. Bili su na putu već užasno dugo...
Valter je uočljivo postajao sve slabiji i slabiji, ali je i dalje
strpljivo i dobroćudno nosio svoj tovar. Ponekad bi padao na
kolena, ali se dizao i hrabro nastavljao dalje. Oko vrata, koža mu je
visila u širokim, mlitavim naborima, a plećke su mu štrčale naviše
oštre kao strela. Duž čvornovate kičme imao je nekoliko otvorenih
rana, na mestima na kojima ga je nažuljio neodgovarajući samar.

99
Lujza mu je svake noći premazivala ta mesta uljem za puške, a Džon
je ispod veza stavljao suvu mahovinu.
Krava, Ana, je sve napore podnosila izvanredno. Smršala je, ali
je postala još okretnija i brža i redovno je davala mleko.
Indepencija je zahvaljujući mleku polako rasla, iako nije
postajala ni malo deblja. Njeno malo lice i ruke bili su crveni i
otvrdli od brojnih ujeda komaraca; mlatila je po vazduhu nespretno
i očajnički svojim kratkim rukama, ali nije bila u stanju da otera
insekte. Ponekad je jadikovala, ali je uglavnom po ceo dan spavala.
Svake večeri Lujza je slala Kati — razume se, u slučajevima kada
su se nalazili pored vode, da ispira bebine pelene. U protivnom,
pelene su ostajale raširene na zemlji i žbunju i rosa i jutarnje sunce
igrali bi ulogu pralje i pegle. Indepencijina leća i noge, međutim, bili
su crveni i izranjavljeni i pored ulja za puške kojim ih je Lujza
mazala.
— Tako se plašim da će ga uskoro nestati, reče ona jednom
Džonu.
— Neka te zbog toga ne boli glava, odvratio joj je.
Toga dana on ustreli dve divokoze i skide s njih najdeblje delove.
— Valjda u njima ima onih, kako li ih samo zovu — lojnih žlezda,
reče ona kad ih je Džon doneo.
Ukuvala ih je i rezultat je bila gusta, žućkasta, smrdljiva tečnost,
koja je, međutim, divno služila svojoj svrsi.
Deca su postajala sve tanja.
Kosa im je padala na ramena a odeća visila u dronjcima; Lujza
se više nije ni trudila da krpi stvari, ali se zato bacila na posao da
skroji mokasine po ugledu na Indijanke koje je videla kako to rade.
Za ovo je upotrebljavala kožu srndaća, prošivajući je kožnim
uzicama koje je prethodno dobro sažvakala da ih učini mekšim i
savitljivijim. Ali, napredovala je veoma slabo; prvi par mokasina tek
je trebalo da bude završen.
Deca su i dalje hodala u svojim starim čizmama. Džon je na svoj
obući odsekao vrhove; dečje noge bile su isuviše ukočene i bolne da
bi normalno mogli da je nose. U stvari, jedini način na koji je obuća
ujutro mogla da se navuče bio je da se nakvasi i koža tako postane
gipkija i mekša. U toku dana obuća je, međutim, ponovo postajala
100
suva i tvrda, i uveče, kada bi je skidali, dešavalo se da zajedno s njom
skinu i pokožicu žuljeva koji bi preko dana u obući pucali, sušili se i
u sušenju se lepili za kožu. To je podizalo talas bolnih uzvika i
Frensis nikada nije upotrebljavao toliko mnogo dugih i stranih
izraza kao kada bi skidao obuću. Džon je bio ćutljiv, kao i uvek.
Što su stvari postajale teže, to je on postajao sve oštriji prema
deci. Ona su počela da ga se plaše, i on je to primećivao. To ga je
bolelo, ali svoje ponašanje u odnosu na njih nije menjao. Morao je
da bude takav, jer bi ih u protivnom zima zatekla ovde u dolini reke
Snejk i sneg bi ih zavejao.
Noćni mrazevi su već stezali. Noću bi spavali pribijeno jedno uz
drugo, svako u svom, njegovom ili njenom pokrivaču, a preko svega
navlačili su šatorsko krilo. Na zapadu, planinski venci su već bili
pokriveni snegom; broj belih vrhova neprestano se povećavao.
Morali su da nastave dalje.
Džon ih je terao napred pretnjama i grubim rečima. I oni su
slušali, jer bi bez Džona bili izgubljeni. Ali su ga se i plašili sve više,
i udaljavali se od njega. Čak ga ni Frensis nije uvek shvatao. Nisu
primećivali da je on, pri tom, daleko više iziskivao od sebe no od
njih, jer je uvek na umu imao razliku u snazi.
Izgledao je gore od svih njih. Njegova razbarušena, od sunca
izbledela kosa uokviravala je pomodrelo, mršavo lice, na kome oči
behu duboko upale u očne duplje i postajale okružene tamnim
krugovima; od tela su mu ostale samo kosti, mišići i koža. Ali deca
su samo primećivala da je ozbiljan i mračan, oštar i tvrd. I pored
svega, Matilda ga je i dalje ponekad hvatala za ruku i dizala svoje
malo lice gore prema njemu, očiju koje kao da su govorile:
„Hajde, Džone, molim te, Džone, budi dobar! Nasmej se — samo
jednom!”
Ali, on nije mogao da se smeje.
Često je za utehu u naručje uzimao Indepenciju. Onda bi išao
ispred ostalih, privijajući bebu na svoje grudi, zagledan u njene oči.
Na taj način stigao je do otkrića kojim je malo koji dečak
njegovih godina mogao da se pohvali — otkrio je koliko oči malog
deteta mogu da budu pune značenja, i to deteta koje još uvek ništa
ne zna o svetu oko sebe, ali koje svojim okruglim, nevinim očima

101
može kod ljudi izazvati dobrotu. I tako su okrugle, beskrajno
poverljive oči Indepencije izazvale ono najbolje u Džonu. On je
povijao glavu i ponekad bi slane, tople suze kapale na Indepencijino
malo lice. Osećao se tako usamljenim, a teret koji je prihvatio na
svoja pleća činio mu se užasno teškim. Možda više od svih ostalih
patio je od čežnje za domom i zbog nedostatka oslonca i ljubavi koju
su pružali otac i majka.
Ali jednom, dok je tako sav bio zaokupljen Indepencijom i
svojom usamljenošću, on se saplete preko neke stene i pade s
Indepencijom ispod sebe. Ona se tom prilikom junački, iz svega
glasa, prodera.
... Kao rezultat toga, on zabrani sebi i tu vrstu utehe. Od tada ia
nadalje, uzimao bi je u naručje samo onda kada bi joj tu bilo
sigurnije nego u njenoj korpi koja se ljuljala s jedne strane
Valterovih leđa.
Uzana, zatvorena dolina postajala je sve močvarnija i počinjala
već da liči na pravu baruštinu. Za noge dece Sagera bilo je to
bogomdano olakšanje. Obuća im se nije sušila i bila je po ceo dan
mekana, a noge su im se hladile. Ali za teško natovarene životinje
kretanje je postajalo sve teže.
Jednog dana dolina poče da se širi. Zvuk tekuće vode postajao
je sve jači. Činilo se kao da se to planine razdvajaju.
Na kraju dugog dnevnog marša, deca se zaustaviše na obali
jedne uzane pritoke koja se u Snejk ulivala pod oštrim uglom.
Od tog mesta, reka Snejk je skretala na severozapad. Obale su
joj ovde bile široke i zelene; voda, koja sada pred kraj leta nigde nije
bila duboka, brzo je tekla prema brzacima. Bio je to prijatan prizor;
u vodi uz samu obalu nalazile su se čak i čitave šume rogoza,
požutelih stabljika i vrhova čija je boja pod naletima vetra postajala
svetlija.
Dečja lica se razvedriše; tu je sve bilo manje zastrašujuće i
preteće nego u mračnoj, uskoj dolini reke Snejk.
— Zemlja je isuviše vlažna ovde da bismo mogli da se ulogorimo,
reče Džon. Udaljićemo se malo od reke, eno do linije onog kedrovog
drveća u podnožju litice. Sutra ćemo morati da pređemo ovu rečicu.
Moramo nastaviti uz Snejk.

102
 2.

Sledećeg jutra probudiše se sveži i veseli. Džon se digao veoma

rano i uspeo da ulovi tri zeca; Lujza ih isprži posipajući ih tankim
slojem finog baruta — jadnom zamenom za biber i so. No, svejedno,
bio je to u svakom slučaju izvanredan doručak,
Džon prvi zagazi u reku u nameri da pronađe najbolji gaz. Po
svim znacima, voda nigde nije trebalo da mu bude viša od kolena,
ali on ipak zaveza konopac sebi oko struka i njegov kraj dade
Frensisu. Nikad se ne zna. Preko blatnjave obale on priđe reci i
pažljivo prokrči sebi put kroz gustu trsku, vodeći računa o njenom
lišću koje je bilo oštro i seklo kao brijač.
Dno reke bilo je od gustog, sivog peska koji je bio oštar i lepljiv.
No, onog časa kada se za trenutak zaustavio, pesak mu se sklopi oko
cipela i gležnjeva. Hitro, on izvuče noge, pa, okrećući se u mestu,
povika onima iza sebe.
— Živi pesak!
On ipak pođe dalje, podižući noge gore i dole, i na taj način mu
pođe za rukom da malo napreduje.
Sad se nađe do kolena u vodi, ali ona više nije rasla.
— Čini se kao da je svuda ovolika dubina, povika preko ramena,
ali je dno, verovatno, svo od živog peska.
Deca su sedela i posmatrala ga.
Neprestano se krećući i ne zaustavljajući se ni za trenutak na
jednom mestu, on stiže do druge obale. Tu je obala bila mnogo
strmija i obrasla žbunjem, ali zato pred njom nije bilo trske. Džon
čvrsto priveza konopac za žbun jedne crvene vrbe, a zatim se vrati i
slobodni kraj užeta priveza za veliku topolu s njihove strane reke.
Pošto to učini, on izvadi svoj lovački nož pa širokim zamasima
103
proseče put kroz trsku koja je gustim prstenom opasivala obalu. To
mu oduze dosta vremena, a kada je završio s poslom ruke su mu na
više mesta krvarile iz tankih, plitkih posekotina. On se povrati
nekoliko koraka pa ih hladnom vodom ispljuska, tako da prestadoše
da krvare.
Zatim se pridruži ostalima. Lujza pogleda njegove ruke.
— Isuviše su oštre za tako malu stvar, bilo je sve što o tome reče.
Frensis i ja ćemo preneti prtljag na drugu stranu, dodade zatim
kratko. Životinje će biti teško prevesti i bez tereta. I same su
dovoljno teške.
Frensis ledenu vodu pregazi tri puta, a Džon šest, i to svaki put
teško natovaren i ne zaustavljajući se ni za trenutak.
— A sad životinje.
Džon zacokta jezikom da ih pozove sebi. Životinje mu se odmah
približiše, pune poverenja. On ih potapša po vratu i pomilova im
noseve.
Onda se okrenu Frensisu:
— Naseci malo čvrstih pritki, hoćeš li?
Džon nastavi da gladi i miluje kravu i vola.
Bilo je to kao da pokušava da dobije oproštaj za ono što je
nameravao da zatraži od njih.
Kad Frensis stiže s pritkama, njegovo lice ponovo postade tvrdo
i napeto.
— Ne smeju se zaustaviti ni tren, reče on. Moraćemo ih goniti
da idu što brže mogu.
— Pusti da Matilda prvo ode na drugu obalu i pozove ih, predloži
Lujza.
Bila je to dobra ideja. U redu, onda — najpre mala deca. Džon
uze Indepenciju u naručje, a Frensis uhvati za ruke Matildu i Lizi.
— Ne , reče mu Džon žestoko. Ja ću preneti i Lizi. Moraće samo
malo da sačeka, to je sve. Ne zaboravi, Matilda, da se ne smeš
zaustavljati. Samo idi napred i diži noge gore i dole, gore i dole, i ne
zaustavljaj se ni za sekund. I, moraš se kretati duž tog užeta. Ukoliko
osetiš da te podloga vuče naniže, zgrabi uže. Razumeš li?

104
 Dete klimnu glavom. Džon se u stvari nikada nije stvarno brinuo
zbog nje; ona ga je uvek u svemu pažljivo slušala. Sem toga, ona je
gotovo nagonski tačno znala šta je opasno a šta ne. I opa pođe kao
dobra devojčica, pažljivo dižući noge kroz hladnu vodu koja joj dođe
gotovo do pojasa. Ni glas nije pustila.
Na drugu obalu stigoše bezbedno. Džon brzo načupa pune ruke
suve trave i poče da je briše. Ona mu uze travu iz ruku:
— Mogu ja i sama, reče ona i nastavi da se trlja dok god joj koža
ne postade rumena. Uživala je u tome i smejala se.
Džon i Frensis odgacaše duž užeta natrag kroz vodu. Sunce je
već bilo visoko na nebu. Džon je bio umoran.
Kad stiže na obalu, on izdade naređenja.
— Lujza i Frensise! Vas dvoje ćete morati da, držeći ih za povoce,
trčite ispred Ane i Valtera; ja ću trčati straga sa štapovima. Kati i
Lizi ostaju ovde dok se ne vratim po njih.
Životinje počeše da zastajkuju čim stigoše do trske, ali je lukav
udarac otpozadi po nogama činio čuda. Kad se nađoše u vodi više
nisu oklevali, i nesigurnost se pojavi ponovo tek kada osetiše kako
im papci brzo propadaju u podmukli, teški pesak. Džon, koji beše
poneo dve pritke, nije prestajao da ih njima udara po nogama.
Frensis i Lujza su povlačili za povoce što su jače mogli, neprestano
trupkajući po vodi. S druge strane, svojim visokim, dečjim glasom,
pozva ih Matilda:
— Ana! Valtere! Dođite! Ana! Valtere!
Krava muknu nespokojno, ali su se stvari dobro odvijale. Čim
pređoše pola puta, Džon više nije ni morao da ih udara. Slabine
životinja nadimale su se od napora i od straha zbog opasnosti koju
nisu shvatale. Po sopstvenoj volji, one su davale sve od sebe da što
pre stignu na drugu obalu. Sve petoro duboko odahnuše kad se
nađoše na drugoj strani.
Džon požele da se baci na zemlju, kao ono onda kada se gotovo
udavio prelazeći reku Plejt sa Čarlijem. Ali to je sad bilo nemoguće
— imao je daleko više odgovornosti nego onda. On se smesta uputi
natrag. Noge, koje su ga u početku strašno bolele od studene vode,
sada kao da su se pretvorile u dva ledena bloka. A bio je toliko

105
iscrpljen da je jedva bio u stanju da neprestano podiže i spušta noge,
gacajući kroz vodu.
On podiže Lizi na leđa i mahnu Kati da krene pored njega. Ovog
puta on ne ponovi upozorenje da se ni pod kakvim okolnostima ne
sme zaustavljati prilikom prelaska preko. Njemu je to postalo već
toliko očigledno, da nije smatrao potrebnim da to posebno ponavlja
Kati.
Zagaziše u vodu. Lizi je bila teška. Džon s mukom krenu napred,
ne gledajući oko sebe. Iznenada — već je bio prevalio više od pola
puta — on začu glas iza sebe:
— Džone! Džone! Hoćeš li da ti uhvatim divnu srebrnu ribicu?
On se okrenu i ugleda Kati kako se, povijena nad vodom i
raširenih ruku, smeje. Kati se nije micala.
On opsova. Ne prestajući da pokreće noge, i on se zaustavi i
ljutito povika:
— Da si smesta došla ovamo, ti nevaljala mala životinjo!
Kati je izgledala duboko povređena. A upravo mu je bila učinila
tako divnu ponudu... Ona pokuša da se makne, ali se pokaza da ne
može. Ogromni strah iznenada se lako mogao pročitati na njenom
licu. O, da... sad se setila! Bio je to živi pesak i videla je kako ostali
neprestano mrdaju nogama gore i dole u vodi — a čula je i Džona
kako im priča o tome. Oh... Majko! Ona snažno povuče, pa još
jednom. Nije mogla da se oslobodi. Noge su joj bile prikovane kao
gvozdenim zamkama. Pesak joj se već sklopio oko zglobova.
— Džone! otkide joj se s usana mali, žalostiv jauk. Džone,
uhvatilo me je!
Dečko, koji je bio crven od ljutine, sad pobele kao kreda.
— Ne zavitlavaš me? upita on promuklim glasom.
— Ne , Džone, stvarno ne. Istina je, iskreno! zakuka Kati, koja je
inače bila veliki podrugljivko.
Dirljivi mali smešak prelete joj preko uplašenog lica. Osećajući
da veoma, veoma polako tone sve dublje, ona se uhvati za uže koje
je ležalo u vodi. No, Džon ga je već bio odvezao od topole! Ona je u
užetu videla sigurnost i oslonac, ali sada joj nije moglo biti od
pomoći.
— Frensise! povika on promuklo. Dođi da uzmeš Lizi!
106
 Frensis skliznu niz obalu i utrča u vodu. Dva dečaka potrčaše
jedan drugom u susret. Džon spusti uplakano trogodišnje dete u
vodu.
— Trčite koliko vas noge nose!
Frensis zgrabi Lizi za ruku; onda potrčaše. Na obali je već stajala
Lujza, držeći u rukama nešto crveno što je ličilo na košulju; u
svakom slučaju, mora da je bilo suvo.
U međuvremenu, Džon stiže do Kati koja je tiho plakala. On je
obgrli oko struka i povuče, cimnu, povuče — što je jače mogao. Ali
nije bio u stanju da upotrebi svu snagu koju je imao, jer je i dalje
morao da poskakuje u vodi. Kapi znoja izbiše mu po čelu. On
zastenja od napora. To stenjanje nije prestajalo da mu se izvija iz
grudi dok je koristio svu snagu da bi vukao, vukao, vukao.
— Oh, Džone, zgnječićeš me, podrhta Kati. A i ne pomaže to što
radiš. Glas joj je bio vriskav od straha.
— Zaveži! zareža Džon. Mozak mu je grozničavo radio. Bilo je
očigledno da sav ovaj napor ne vodi ničemu. Nije imao dovoljno
snage.
On grozničavo potraži uže. Ulovivši njegov kraj u vodi, tri puta
ga obmota oko Katinog mršavog, malog tela i onda zaveza jedan
ogroman čvor.
— E sad ćeš, vala, imati priliku i sva prava da se žališ na
trbobolju, reče on zadirkujući je, u nameri da je uteši i da bi nekako
popravio utisak zbog onog režanja od maločas. Onda je ostavi, i ne
osvrćući se zalete se kroz vodu.
Kati smesta poče da se uvija i cima u svim pravcima. Čvrsti
pesak oko njenih nogu stvarao je tako neugodan osećaj... Gležnjevi
na nogama boleli su je kao da ih neko čvrsto stiska. ¥vijala se,
cimajući svoje noge napred i levo i desno i nazad. Kolena su je
tištala, jer su nosila teret tog uvijanja.
Iznenada, ona izgubi ravnotežu i pade nazad u vodu. Džon začu
pljesak i okrete se besnog lica, pa se vrati nazad i pomože joj da
ponovo stane na noge.
— Priberi se, dete, stani mirno, čuješ li?

107
 Onda se još jednom udalji što je brže mogao; osećao je, dok je
trčao, kao da mu se stotinu igala zabija u mišiće butina. Konačno,
ponovo se uzvera na drugu obalu.
Ostali su stajali u napetom iščekivanju; niko ne reče ni reč.
Samo su posmatrali šta Džon radi, navikli da od njega očekuju
rešenje za sve, navikli na to da je on v stanju da se snađe u svakoj
situaciji. Kad bi jadnik samo bio u stanju da i sam poveruje u to!
Džon podiže i reče Frensisu da ga odveže od žbuna crvene vrbe
za koji je bilo pričvršćeno i da s njim u ruci ode prema jedinom, ne
mnogo udaljenom drvetu koje je odgovaralo njegovoj zamisli, a koje
se nalazilo na najvišem delu obale.
Pope se zatim s užetom na drvo i odabra najviše i najsigurnije
mesto na njemu, na kome su se račvale dve glavne grane; izvadivši
nož, poče da guli tvrdu vrbovu koru, jer je uže moralo biti u stanju
da lako klizi preko rašlji. Kad je mesto bilo dovoljno uglačano, on
prebaci konopac preko njega i s krajem užeta u rukama siđe na
zemlju.
Onda pozva Valtera. Vo ga pogleda, ali mu ne priđe. Da li se
možda prisetio postupka koji je Džon na njemu primenio pre samo
jednog sata?
Matilda i Frensis odoše do životinje i Frensis uhvati povodac.
Matilda ga potapša po prljavim zadnjim nogama, nežno i
umirujuće. Životinja izmahnu repom i potrča. Džon se čak ne
potrudi ni da mu pođe u susret — toliko je bio umoran...
— Lujza, kolan sa samara! reče samo. Čak ni njegov glas više nije
bio snažan.
Kad dobi sve, on pričvrsti široki pojas na vola, ali mu ipak ostavi
malo vazduha. Uže priveza sa tri jaka čvora na pojas i kad i to završi,
naredi:
— Vuci!
Pri tom lako šljepnu vola. Frensis ponovo prihvati povodac i
povede životinju dalje od reke.
Uže poče da se zateže preko rašlji, s Kati na drugom kraju. Vo
povuče i uže se nape. Vo povuče još jače, podstican sa svih strana.
Navikao je bio da vuče celog svog života — to mu je postalo sastavni
deo života. Uže zadrhta.
108
 Kati vrisnu.
Niko ne obrati pažnju na njenu vrisku. Bilo je za očekivati da će
Kati vrištati. Nije bilo sumnje da je zategnuto uže prilično bolelo.
Uže se bilo zateglo oko njenog tela, oko rebara; činilo se kao da će
se svakog časa prepoloviti, a, u stvari, noge kao da su počele da joj
se izvlače iz peska iako užasno polako. Toliko je bolelo da je mislila
da bi vrištala isto tako glasno i kad ne bi bila dete; ali iz nekog samo
njoj znanog razloga ona iznenada odluči da bude hrabra i da vrišti
što je moguće manje. Njen glas više nije dopirao s toliko snage preko
vode.
Vo nastavi da vuče. Nije se zaustavljao ni za tren, ali deca na
obali nisu primećivala da to mnogo pomaže. Ona nisu mogla znati
da Kati oseća da joj se noge svakog trenutka oslobađaju, malo-
pomalo. Ali ona nije mogla ostalima da dovikne šta se događa, jer
se osećala kao da će je uže preseći na dve polovine.
Više nije stajala u vodi već se nalazila u napola ležećem stavu;
nije osećala koliko je voda hladna i rukama je čvrsto stezala uže,
tako da su joj mali članci na njima pobeleli.
Deca na obali posmatrala su je s očajanjem. Ništa ne pomaže,
mislila su. Bez obzira koliko snažno Valter vukao, izgledalo je da
nema pomoći.
Lujza se spremi da uđe u vodu, ali joj Džon zabrani da to čini.
— Moramo li da izgubimo još jednu od vas, reče on grubo i sam
na kraju živaca od straha koji ga je morio. Za Kati bi to bila užasna
smrt. Stomak mu se zgrči, on povrati i više ne diže glavu.
— Katarino! povika Lujza sa obale, stojeći na samoj ivici vode.
Mislila je da situacija zahteva od nje upotrebu punog krštenog
imena njene sestre. Katarino, ako umreš, svi ćemo uvek misliti na
tebe!
— E, neću da umrem! uzvrati joj Kati vriskom, doduše, pomalo
pridavljenim.
Toliko su bile uobičajile da se inate jedna drugoj, da Lujza
umalo ne uzvrati: „E, baš hoćeš!“ No, na vreme se uzdrža.
Kati je sada ležala oslanjajući se na koleno jedne noge u vodi,
dok joj je druga bila ispružena iza nje. Izgledala je jadno, ali, u
suštini, stopalo one ispružene noge gotovo je bilo oslobođeno. A i
109
drugo je bilo veoma blizu toga, mada se sada pesak bio prilepio za
koleno na koje se oslanjala. Ona je i dalje svom snagom vukla za
uže, jer je tako slabila pritisak oko tela, pa je i manje bolelo. Lujza
je stajala na obali, kršeći ruke. Ona vide kako se Katina kosa ovlaži
i kako ona sada leži gotovo dodirujući vodu jednim obrazom.
Vo je ravnomerno nastavljao da vuče.
Iznenada, on polete napred. Uže više nije bilo zategnuto i nije
podrhtavalo. Kati se vukla kroz plitku vodu.
— O! povika Džon, i Frensis cimnu životinju za povodac da bi je
zaustavio.
Punih usta vode, Kati se podiže na noge dok se voda cedila s nje.
Jecajući, ona pođe prema obali, nervozno pokrećući svoje noge.
Ruke se pružiše da je prihvate. Oskar se rastrča po obali, gromko
lajući i vrteći repom.
— Bilo je odvratno; bilo je tako odvratno! izusti Kati drhtavim
glasom između jecaja. Hvala vam svima, veoma mnogo. Hvala vam.
Odmah se stvori jedan suvi peškir za nju, a bilo je i sunca i toplih
ruku punih busena suve trave.
— Zapalite vatru! naredi Džon.
Svi pođoše po drva za vatru, izuzev Lujze koja osta s Kati. Čak i
mala Lizi pođe da skuplja grančice. Za kratko vreme naraste velika
gomila i vatra veselo zapucketa. Kati se prepusti toplini; boja joj se
vrati u lice. Ona se nasmeja; one smešne rupice ponovo se pojaviše
na njenim obrazima, dok je svoje dugačke uvojke tresla kao mokra
pudlica.
— Eto ti, vidiš da nisam umrla, reče ona iznenada Lujzi.
To zazvuča gotovo zajedljivo, ali se ipak svi nasmejaše. Bila je to
stara Kati: zajedljiva i vesela, na krilima zanosa i osetljiva, puna
ideja, buntovništva, neočekivane druželjubivosti... bila je to Kati
kakvu su voleli. Nikada im to nije bilo jasno ovako kao sada.
Svi zahvalno pogledaše u Džona kad reče:
— Danas ne idemo dalje. Ostaćemo ovde.
Ali mu pred cev ne izađe nijedna. životinja i po prvi put bili su
prinuđeni da načnu svoju zalihu hrane. Džonu se to ni malo ne
svide, jer se plašio da će doći vreme kada će im hrana biti potrebnija
nego sada. Ali kad vide srećna lica zgomilana oko vatre i tiganja na
110
kome se pržila slanina, on se samo umorno nasmeši. Nije ni važno
— najvažnije je da je Kati i dalje s njima.

111
 VIII
POŽAR

112
 1.

Beskrajni dani putovanja. Hodanja i hodanja i hodanja.

Zar tome nikada neće doći kraj? Zar nikad nigde neće stići? Sve
je izgledalo tako beznadežno. Ili, da li je bilo beznadežno?
Džon se jedva usuđivao da pogleda u niz umornih, mršavih
dečjih lica koji se vukao za njim. Šale se više nisu zbijale, smeh se
više uopšte nije čuo; čak su i Kati i Frensis bili ćutljivi.
Hodali su i hodali.
Nogu u koje kao da su noževi bili zabodeni. Odrvenelih nogu.
Upalih obraza i vratova koji su kao pritke štrčali iz odeće koja je bila
poderana u komade.
Jedna od najgorih stvari ovog iscrpljujućeg marša bila je to što
nisu mogli da Indepenciju uvijaju u čiste stvari. Pelene više nisu bili
u stanju da joj redovno peru. Rojevi muva neprestano su kružili oko
korpe u kojoj je beba putovala. Njeno malo lice i ruke bili su crveni
i otvrdli od njihovih ujeda, a oči joj se pretvoriše u uske procepe.
Poslednjih dana plakala je satima bez prestanka, a da to uopšte nisu
primećivali, toliko su se bili navikli na to.
I dalje su se kretali uz reku Snejk — to mora da je bila reka Snejk,
mislili su, jer na svom putu ne naiđoše ni na kakvu drugu, veću reku.
N pored toga, Džona poče mučiti sumnja. Po neki put je mislio da
će poludeti. U noćima, dok bi u svetlosti logorske vatre posmatrao
lica svoga brata i sestara kako onako iscrpljeni sede oko nje, gladni,
često i žedni, gotovo bi osećao kako ludi. On im je bio priredio sve
ovo. I tako je sada morao da ih vodi sve do gorkog svršetka. On mora
— on mora...
Da, oni su ipak išli uz reku Snejk, ali je njena dolina postajala
sve teža i teža za putovanje. Obale reke bile su visoke, kamenite i
113
strme; već više od nedelju dana nisu bili u stanju da stignu do vode,
iako su je bez prestanka čuli kako teče.
Nekoliko mesta ia kojima se voda zadržala u procepima stena
bila su jedini spas za decu. Obično ih je Oskar odvodio do njih. Nosa
odmah iznad zemlje, on bi sledio tragove životinja koje su tamo
odlazile na pojilo. Kad god bi našao vodu, zalajao bi. A Džon i
Frensis bi kao bez duše poleteli s mešinama.
Mala grupa se lagano vukla napred. Sad cv stalno noge
omotavali krpama; svoje poslednje zalihe odeće iscepali su na
kaiševe, kako bi mogli da uvijaju noge. Oko ovih krpa stavljali su
krzna životinja koje je Džon ubio. Ali on ovih dana nije imao mnogo
sreće u lovu. Čak su i divlje životinje izbegavale ovaj negostoljubivi
predeo.
Džon beše naredio Lujzi da veoma obazrivo koristi njihove
zalihe hrane. Ali deca su često odlazila na spavanje polusita, zato što
ona to nije činila dovoljno obazrivo da bi on time bio zadovoljan. Na
kraju, on uze stvar u svoje ruke. I od časa kada on preuze čuvanje
namirnica, deca otkriše da je još oštriji i suroviji nego pre.
On prvi dobi onaj prvi par mokasina koje je Lujza napravila.
Dobio ih je zato što je prelazio po tri četiri puta veću razdaljinu od
ostalih, bilo da je išao u izviđanje ili u lov. Ali i te mokasine su mu
već bile na izmaku; privezivao ih je kaiševima bizonske kože.
Džon je osećao kako kod ostale dece, u odnosu na njega, stalno
raste tvrdoglavo i uporno buntovništvo.
Mala deca su prihvatala život kojim su živela bez obzira na to
što su ponekad veoma plakala. Nisu ni znala za bolje, nisu se sećala
davnih dana; čak je i Matilda bila sve zaboravila i postala pravo dete
divljine. Iscrpljenost, glad i žeđ izbrisali su sva sećanja iz njihovih
malih mozgova.
Ali je sa starijima stvar drugačije stajala.
Bili su sposobni da pate od razarajuće čežnje za domom, do
čežnje za životom sa ocem i majkom, za životom koji su vodili na
farmi i kasnije u varljivoj sigurnosti kola kojima su zajedno s
roditeljima krenuli na Zapad. Sećali su ce samo lepih stvari, ali ne i
onih koje su im čak i onda zagorčavale život. Sve do tvrđave Hol
cvetale su ruže, ruže duž celog puta, mislili su; a posle toga...

114
 No, nikad ništa nisu prebacili Džonu. Da bar jesu! Da su bar
jednom stavili neku malu primedbu! Džon se u sebi molio da učine
tako nešto. Oh, kada bi samo, bar kroz zube, mrmljali delić onih
prebacivanja kojima je sebe mučio: kako je tvrdoglav, glup,
nemaran i kratkovid ispao kada je organizovao sprovođenje u delo
svoga plana. Onda bi bio u stanju da se brani — onda bi mogao da
im priča o očevoj želji, o očevoj usplamteloj čežnji da mu deca
jednog dana odrastu u onim blagoslovenim dolinama s one strane
Stenovitih planina. I o Indepenciji koju je morao da krsti doktor
Vitman.
Ništa se tu nije moglo — morali su da izguraju. Šta bi bilo kad —
šta ako Indepencija umre nekrštena, kao kakav mali nevernik?
I tako su nastavljali da se vuku dalje. Ćutke.
Sa strahom u srcu, Džon primeti da se dolina, čini se, završava
pred njima. Visoke planine isprečile su se u pravcu daljeg puta.
Sasvim je moguće da reka tamo napred ulazi u kanjon, u kome za
njih nema puta. A šta onda? Da se vrate nazad? Ali i to je takođe bilo
nemoguće, zar ne? Da li i ostali dele njegova strahovanja? Nije
mogao to da zna. Ništa nisu govorili.
Onda dođe dan kada su morali da napuste reku. Široke pukotine
presecale su visoku rečnu obalu. Tu su rasli samo paprat i kupinovo
žbunje, trnovito i bodljikavo. Morali su, stoga, dosta da zaobilaze, a
ni teren pred njima nije omogućavao dobar pregled onoga što ih
čeka. Džon zapovedi ostalima da zastanu i pričekaju ga, ia ode
napred.
Neprolaznost zemljišta primora ga da skrene na jugozapad. On
pogleda prema suncu; oči mu žmirnuše pred naletom svetlosti
toliko različite od mračnih i surovih tonova planina oko njega.
Žubor vode reke Snejk slabio je sve više i više. Džon se sve većma
udaljavao od reke koju su po svaku cenu morali da slede. Ali, nije
imao nikakvog izbora. Udaljavajući se, stalno je išao na jug.
Onda, iznenada, začu neki novi zvuk tekuće vode koji je stizao
iz pravca u kome je išao.
Kad zaobiđe jednu stenu, pogled mu puče na jednu raseklinu
između dve planine čijim je dnom tekla penušava reka, u koritu koje
je bilo daleko šire od nje same. Sama reka nije bila mnogo široka.

115
 Pored nje, kroz gustu travu, išao je sasvim lako uočljiv i prilično
širok put.
Sasvim je bilo moguće da su, nekada davno, kola prolazila
ovuda. Ali nije bilo sumnje da je to bio put kojim su se služili
životinje, Indijanci i traperi!
Srce mu poskoči od zadovoljstva. Naišao je na znake ljudskog
života, koji su mu otvarali nove nade. Reka je tekla prema Snejku, a
put je išao uz nju. Levo i desno dizale su se planinske strane.
On stiže do puta, pa potrča njim koliko je brže mogao. Uskoro
ponovo začu vode Snejka.
Zviznu snažno, mada je znao da ga ostali ne mogu čuti. Put je
išao pravo ka reci. Tamo se nalazila velika čistina, koja je verovatno
često služila kao logorište. Tragovi starih vatri još su se mogli videti
— ostaci sagorelih drva sa kojih sunce, vetar, kiša i sneg još nisu
uspeli da uklone tragove sivog pepela.
Bilo je očigledno da se ovde, iznad ušća na kome se u Snejk
ulivala njena pritoka, nalazi prelaz, i da se put nastavlja tamo s
druge strane. A teško da je bilo moguće da ovaj put vodi ma gde
drugde do u tvrđavu Boase. Sad više do nje sigurno nisu imali
mnogo dana puta pred sobom.
Džon se vrati nazad. Kad stiže do mesta na kome je prvi put
ugledao pritoku Snejka, on potrča. Svaki čas je zastajkivao i zviždao.
Jednom čak, iz čistog zadovoljstva, ispali pištolj pravo u vazduh.
Jedna uplašena košuta iskoči iz žbunja. Džon vrati pištolj u
futrolu i nanišani puškom... Životinja zastade i osvrnu se; Džon vide
kako za njom stiže malo lane, trapavo i nesigurno na nogama, nosa
podignutog u vazduh. Nije imao srca da puca. On spusti cev puške.
Mora biti da u ovom predelu ima još životinja.
Kad stiže do ostalih koji su ga bezvoljno čekali — Lizi lica
umazana kupinama — oni ga gotovo ne poznadoše. Izgledao je
srećniji no ikad poslednjih nedelja.
— Našao sam put, objasni on jednostavno, a ima i divljači u
blizini. Čeka nas i prelaz preko reke.
Poslednje što reče za ostale i nije bio neki razlog za veselje, ali
im, svejedno, njegovo raspoloženje uli hrabrosti.

116
 Te večeri imali su zečjeg i Jelenskog mesa koliko im je duša
htela. Bilo je i dosta čiste, sveže vode, a zapaljena je veličanstvena
logorska vatra uz koju im nimalo nije bilo hladno, te svi na spavanje
otidoše punih stomaka.
Idućeg jutra Indepencija je bila dobro izribana, oprana,
okupana...
Plakala je da se čoveku srce cepalo, dok je Lujza toplom vodom
čistila rane od prljavštine i ispirala joj lice hladnom vodom. Džon,
koji inače nikada nije traćio vreme, pri gom nije mrdao s mesta,
posmatrajući šta se radi, nalik na kakvog mladog tatu. Dobri Bože,
koliko je to dete bilo prljavo! I kako je tanušna postala od poslednjeg
puta kad je dobro pogledao! Njena crvenilom osuta koža pripijala
joj se uz rebra kao pokožica, ali joj je stomak zauzvrat bio okrugao i
nabrekao, sušta suprotnost tankim nogicama oko kojih je koža bila
kao malo poširoka. Po celom telu imala je ranjava mesta, koja nisu
mogla biti očišćena kako valja.
Pošto su i doručkovali mesa od divljači, oni pređoše reku bez
većih problema.
Vode Snejka tekle su brzo, penušajući i zaobilazeći oko stena
koje su iz nje virile. Ali, bio je to plićak i bilo je lako pregaziti reku
ia tom mestu, daleko lakše od prelaza preko one reke čije je dno bilo
od živog peska, gde se prelaz na prvi pogled činio tako bezopasan i
gde im se dogodila ona užasna stvar s Kati.
— Dobro je što smo ovde mogli da pređemo, reče Frensis, dok
su se grejali pored vatre založene na drugoj obali. Pogledaj!
Dalje nizvodno, reka Snejk je krčila svoj put između dve planine.
Tu se reka sabijala u uski kanjon, grmeći kao vodopad. S obe njene
strane dizale su se gotovo okomite stene, pravo u čisto, plavo nebo,
gotovo se izjednačujući u visini sa snegom pokrivenim planinskim
vrhuncima.
Put kojim su odatle krenuli bio je zarastao u travu i korov, ali
nije bilo sumnje da je to bio put. Njegov smer je bio pažljivo odabran
kroz tu stalno promenljivu zemlju; vijugavo se peo sve više i više.

117
 2.

Nastavili su da se penju putem.

Nevolja koja se sad pojavi, a koju niko ne pomenu i pored toga
što ih je mučila sve više i više, bila je ta što su se sve više udaljavali
od reke. A nigde nisu mogli da pronađu vodu. Njihove zalihe vode
postaše uskoro gotovo nikakve.
Životinje su najviše patile.
Pas, vo i krava kretali su se s jezicima koji su im visili iz usta kao
kaiševi suve kože. Valteru, volu, beše najgore od njih troje. On je već
dva puta pao, okliznuvši se na steni. Krava se kretala kao stvorenje
opčinjeno svakom zelenom stvari koja joj je bila na domaku
pogleda. I dalje je davala dovoljno mleka za Indepenciju i Lizi.
Ali, posle svog velikog čišćenja, Indepencija se razbolela.
Povraćala je sve što bi joj dali; bilo je tužio videti tu kukavnu
gomilicu jada, umotanu u prljave pelene. Plakala je slabašno, ali bez
prestanka, i ponekad, kad bi zaspala, Džona bi morio strah da nije
možda umrla.
Stvari se tako nastaviše i sledeća tri dana.
U to vreme, poslednja mešina s vodom bila je već napola prazna.
Lujza je delila vodu kašikom pod Džonovim nadzorom. On je sada
postao oštriji no ikada ranije. Svima su usne bile otvrdle i ispucale,
i kako su ih jezicima stalno oblizivali, to je još više pogoršavalo
stvar. Njihovi jezici su takođe postali kruti i bolni, a grla isušena.
— Ukoliko do sutra ujutro ne nađemo vodu, vraćamo se ka reci,
najavi Džon bezbojnim glasom.
Ostali su tu mogućnost pominjali i ranije, ali je Džon odbijao da
ih sluša. Da su tako stalno činili, ni danas se ovde ne bi nalazili, zar
ne? Sem toga, i da su se vratili, opet ne bi bili u stanju da ponesu
118
više vode nego prvi put. Ali sada bi bio primoran da prihvati
povratak, mada je znao da će to njihove izglede na uspeh umanjiti
do beskonačnosti.
Te noći, Džon se pomoli da nađu vodu.
Molio se usplamtelog srca, s više strasti, volje i upornosti no
ikad ranije u životu.
Ranije se molio zato što su ga otac i majka tome učili. Nikada
nije smatrao da je sve to tako važno. Jeo je i pio i spavao i molio se
— molio se zato što je to bila stvar koja je išla uz sve drugo i koja se
činila kao i sve drugo. Kada su otac i majka umrli, potpuno je bio
zaboravio na to. Viđao je jednom ili dva puta Lujzu kako to čini, ali
ni to nije potrajalo dugo. Sasvim su bili zatrpani drugim stvarima.
Ali sada — iznenada je pomislio na to. Nije mu bilo jasno kako
se to odjednom diglo u njemu, kao plamteća čežnja, kao mogućnost
izlaska iz ove more, kao zračak nade u ovoj užasnoj tami. I tako, on
se nešto podalje od ostalih i okrenut im lećima spusti na kolena i
otpoče molitvu:
— Veliki, dobri, moćni Bože, daj nam vode. Daj nam vode,
molim te, daj nam vode. Tako smo žedni. Dragi, dobri Bože, molim
te, molim te!
I dalje klečeći, on se zatetura napred i pade, ruku na kolenima,
udarivši teško glavom u tvrdu zemlju. Sve za šta je još imao snage
bilo je da nastavi da šapuće:
— Vode, molim, vode. Vode...
Prespavaše tu noć iako su bili tako iznureni.
Kad se probudiše, jezici kao da su im se bili zalepili za nepca.
Gutali su i gutali pljuvačku, dok su im grla pucala.
Sunce izađe uz skerletno crvenilo i uz čudno pramenje dima na
nebu. Predeo kroz koji su sada prolazili bio je otvoren i pogledima
je retko šta smetalo. Popeli su se već visoko. Na istoku i severu
nalazio se valoviti, suvi plato oko reke Snejk, sav u vrhovima i
dolinama; na zapadu se nalazio visoki venac planina s vrhovima koji
su, tu i tamo, bili beli od snega. Taj venac je oblikovao golemu,
fantastičnu, crno-belu sliku. Džon odmeri očima razdaljinu do
najbližeg vrha pokrivenog snegom, ali je znao da ne bi imao snage

119
da stigne do tamo. Sneg... otopljeni sneg je voda. Njegov jezik po ko
zna koji put obliznu suve i ispucale usne.,
Rastinje oko njihovog logorišta bilo je sprženo i sasušeno —
neka kratka, skoro smeđežuta trava, nešto drača, i, malo dalje,
čitavo polje kaktusa koji su rasli gusto jedan uz drugi.
Krava je obilazila oko njih.
Tu i tamo nos bi nabila na poneku bodlju.
To Džonu dade jednu ideju.
On ode do kaktusa i ukloni nožem bodlje sa debelog, mesnatog
lišća, pa se vrati sa po jednim listom za svako dete.
— Evo slatkiša za svakoga, reče on promuklo, u nespretnom
pokušaju da napravi šalu.
Ali to i nije bilo tako glupo kako je možda zvučalo.
Svi navališe da žvaću lišće. Žvakali cv uporno i dugo, pa su i
uspeli da u usta iscede pomalo soka žilave, pomalo gorkog ukusa,
kaše kaktusovog lista. To je stvarno pomoglo!
Džon se vrati do kaktusa pa naseče i očisti još lišća, kako bi i Ana
mogla da ga jede. On takođe pokuša da namami i Valtera, ali vo, koji
je ležao na kolenima hvatajući dah, odbi da se digne. I tako Džon
naseče još lišća za njega i odnese mu ga; ali Valter ih i ne dirnu već
samo pogleda Džona izgubljenim očima.
— Glupa životinjo, reče Džon milujući mu vrat rukama. Valter
je sada bio samo kost i koža. Jadno stvorenje... Oskar takođe odbi
da jede lišće. Deca su žvakala i žvakala.
Džon pogleda u nebo.
Ono pramenje dima stvarno beše čudno, po izgledu ni malo
nalik na oblake.
Postajalo je sve veće i veće.
I onda, tamo na istoku, iza lanca crnih planinskih vrhova, sve se
zacrvene. I to beše čudno... sunce je za tako nešto bilo već veoma
visoko na nebu...
Prošle noći počelo je da duva, i, dok je Džon stajao licem prema
jugoistoku, nasuprot vetru, oseti da ovaj duva sve jače i jače. Da li je
to možda značilo da će biti kiše? Hoće li ih zahvatiti oluja? Je li to
bilo značenje ovih oblaka?

120
 Postepeno, oni su sve više ličili na oblake dima — gusti,
paperjasti monstrumi koji su stizali sve bliže i bliže, ali su i dalje
visili nisko nad horizontom.
On primeti da životinje počinju da pokazuju nervozu. Čak i
nepomični Valter diže glavu da onjuši vetar i učini to raširenih
nozdrva. Zatim nastavi da to stalno ponavlja.
Džon pogleda decu. Ali za njih nije postojalo ništa sem žeći koja
ih je mučila i protivljenja dnevnom putovanju koje je stajalo pred
njima. Džon nikako nije mogao da odvoji pogled sa istoka; nikako
da shvati šta se to tamo događa.
U međuvremenu, on se prihvati posla oko podizanja logora i
pripreme stvari za put. Frensis mu pruži ruku na tom poslu. Ali ni
Frensis više nije imao snage. Jadni Valter je morao da bude
izudaran da bi se digao na noge. Džon bi najradije izudarao sebe
zato što je morao da to uradi. Matilda mu dobaci prekoran pogled.
Na njenom mršavom licu nije se videlo ništa osim para krupnih
očiju.
Činilo se kao da se neka izmaglica diže zajedno s vetrom koji je
sve jače duvao. Ali to nije bila obična izmaglica. Deca počeše da
kašlju. U početku su mislili da je to od žeđi. Ali Džoi je znao da nije.
Počeo je da veruje da sada zna šta im se sprema odande.
Ogromna šuma protezala se preko planina i dolina, od jednog
planinskog vrha do drugog, šireći se na prostrani plato reke Snejk.
A vetar je duvao prema njima.
Izmaglica koja je u stvari bila prethodnica gustog dima, već ih je
sve više gušila.
Na kraju deca primetiše da se radi o dimu; u očima poče da im
se pomalja izraz shvatanja. N pored toga i dalje nisu bili u stanju da
vide nikakav plamen.
Vatra je još bila dosta daleko. Ali Džon je već znao šta ih čeka.
Sada više neće biti u stanju da se vrate prema reci, čak i kada bi hteli.
Džon zato potera svoj mali karavan napred. Jedva mu je uspelo da
ih pokrene. Psovao je i kleo, kao što su činili samo najgrublji ljudi u
karavanu. Delio je udarce i levo i desno, i grubo poterao Matildu i
Kati na put. Ovoga puta Ana je morala da ponese veći deo tereta od
Valtera, iako su jedino od nje mogli da dobiju mleko. Valter jedva

121
da je mogao da svoje koščato telo održava na četiri malaksale noge.
Džon podiže Lizi sebi na leća. I tako produžiše. Hodali su i hodali.
A šta su drugo i mogli do da hodaju? Hodali su malaksalih nogu
bez jadikovki. Nisu više imali snage ni da se bune. Džon je često
pogledao iza sebe. Jedno od dece kašljalo je sve češće. Svi su sve
češće žmirkali, suznih očiju. Oblak dima postade još gušći.
— Smrdi baš kao pravi dim, reče Matilda, koja je iz nekog
razloga imala čula izoštrenija od svih.
Džon klimnu glavom.
— Ali, gde je onda vatra?
Džon ne odgovori. Ali, mislio je: Dovoljno ćeš se već uplašiti
kada je budeš videla.
Veoma fini pepeo, pa čak i sićušne varnice, počeše da im lete
iznad glava. Ali vatra se i dalje nije mogla videti. Gorela je negde iza
obzorja i mora da je gorela nepojmljivo širokim i dugačkim
frontom. Ukoliko vetar ne oslabi ili ukoliko ne padne kiša . .. šta
onda? Da, šta onda?
— Džone, vidi, začu on Lizin tihi glasić s leđa. Zečevi su
protrčavali kraj njih, bežeći u pravcu kojim su i oni išli. Pre no što i
trepnemo biće još životinja, pomisli Džon.
Nedugo zatim zemlja iza njih zatutnja. Od dima se nije moglo
videti daleko iza njih; iznenada, tri ogromne životinje iskrsnuše iz
dima, visoke i krupne, sa ogromnim rogovima na glavi. Mužjak, s
najvećim rogovima, vodio je put. Za njim je trčala ženka, i na kraju
najmlađi član porodice, ne mnogo manji od ženke. Losovi!
Oni protutnjaše kraj njih i izgubiše se prema zapadu.
Preticalo ih je još životinja — mogli su to zaključiti po
podrhtavanju zemlje, ali ne videše više ni jednu.
Kiša varnica se pojača. Iza dima, nejasna svetlost se pojača. Da
su bili u stanju da vide dalje, sada bi već mogli ugledati i vatru.
Šta da radimo, mislio je Džon očajnički, šta, za ime Božje, da
radimo? Sve životinje su bežale, ali oni nisu mogli da se kreću tako
brzo. Da smo samo iznad linije drveća, gde čak ni duža trava ne
pokriva golo stenje, vatra ne bi bila u stanju da nas dohvati. Ali da
do tamo stignu morali bi da se popnu još više uz planinu, a put nije
tamo vodio.
122
 I dalje su sledili put koji je bio lako uočljiv, čak i sada.
— Napuštamo put, reče Džoi. Moramo se popeti pravo uz
planinu.
Niko se ne pobuni. A i čemu, na kraju? Ono što Džon kaže to
ima da se uradi, zar ne?
Peli su se i peli.
Džon više nije išao na čelu. Frensisu je rekao da gura pravo
uzbrdo, bez obzira na sve što bi mu se moglo naći na putu. Sam, pak,
ode na začelje, da goni svoju malu grupu napred i kinji je stalnim
povicima. Napred, napred! Sada ga više nije bilo briga kuka li i žali
li se neko.
Ne , to nije bila istina... Brinuo se užasno. Ali ga je još više
zabrinjavalo nešto drugo. Morali su umaći vatri.
Već im je bio rekao šta je po sredi. Onda će valjda ići brže, mislio
je. Rekao im je to otvoreno i grubo:
— Ukoliko ma ko želi da se isprži, neka samo sedne i sačeka.
Nastavljali su da se penju.
Odavno više nisu mogli videti nijedno drvo; bilo je još žbunja,
ali je i ono bilo kržljavo i gotovo patuljasto. Vatra se brzo primicala,
a dim ih je gušio sve više. Bilo je to kao crvena zavesa. Tamo pozadi,
besneli su plamenovi; tamo se rušilo zapaljeno patuljasto smrekovo
drveće, gorelo žbunje i suva trava — tamo je sve bilo obuhvaćeno
vatrom; tamo se sve pretvaralo u crni pepeo. Džon proceni
razdaljinu koju su još imali da prevale na otprilike jednu milju.
Koliko im je vremena ostalo? Jedan čas? Dva? Sve je zavisilo od
jačine vetra. Poslednjih sati se nije pojačavao. Činilo se čak da
pomalo jenjava. Bože daj...
Nastavljali su da se penju.
Posrtali su, dahtali, kašljali i kijali.
Oskar je sve u krug trčao oko svih njih, jezika koji mu je visio iz
usta; Ana, koja je nosila Indepenciju, hrabro je odmicala napred.
Džon je bio toliko zahvalan toj životinji da oseti kako ga zahvata
talas ljubavi prema njoj, baš kao da je ljudsko biće. Tu i tamo
pljeskao je po sapima. Valter je, avaj, nemilosrdno morao da bude
gonjen napred uz pomoć štapa. Bio je to jedini način da se spase. Ali

123
je mučno bilo slušati ga kako stenje. Iz grudi mu je šištalo i ponekad
je mukao kao da je u agoniji.
Dalje, dalje.
Lizi postade nepodnošljivo težak teret.
Dalje, dalje.
Gole kamenite mrlje počeše da se pojavljuju na zemlji, ali one
su bile samo usamljena ostrvca u moru niskog žbunja. Ipak, to je
bio početak.
Naviše, naviše.
Sad više nisu mogli da vide dalje od metra ispred sebe. Suze su
tekle bez prestanka iz njihovih žmirkavih, pocrvenelih očiju. Crveni
bljesak iza dimne zavese bio je užasavajući. Ranije su s vremena na
vreme mogli da čuju čudnu grmljavinu; sada, kada im se vatra
približila, videli su kako hukte i grme i sami plamenovi vatre.
— Mislim da smo na sigurnom, reče Frensis i zakašlja se
stenjući. Ali, ja se cedim kao sunđer!
Gola kamenita podloga s jedva nekoliko čuperaka trave koja je
virila iz pukotina — nisu mogli videti da li je ovo utočište dovoljno
veliko. Još samo malo dalje, potera ih Džon. Hajdete, sada — molim
vas! Samo još malo! Zemljište se nije menjalo. I dalje je bilo golo i
kamenito. Ukoliko se ne pogušimo od dima, pomisli Džon, na kraju
ćemo se posle svega izvući čitave kože. Jesu li svi na okupu?
— Sad možete da poležete, povika on.
Svi su bili tu.
Ne , Valtera nije bilo.
Džon ga viknu, Frensis ga viknu, Matilda ga viknu.
Valter se ne pojavi.
— Ne mogu da odem i potražim ga, reče Džon. Prst pred okom
ne vidim.
Sad više nije bilo mogućnosti da izbegnu dimu. Svi se potrbuške
baciše na zemlju, ruku preko očiju i kašljući neprestano, promuklo
i grleno.
Vetar se ne pojača, ali se dogodi nešto drugo. Iznad rike
plamenova podiže se neko blago šuštanje.
Kapi vode padoše.
124
 Kišne kapi.
Velike kišne kapi. I kiša se ne zaustavi na tome. Izli se kao da se
nebo otvorilo.
Je li ovo uslišenje molitve od sinoć? pomisli Džon.
Zaboravio je pri tom da u toj divljini svi požari, ranije ili kasnije,
mogu biti uništeni jedino dejstvom jedne druge prirodne sile, kiše.
Kiša nije prestajala da pada, padala je u mlazevima i uskoro su
bili mokri do gole kože.
Dim se sada razredi. Niže, niz planinu, još su se kovitlali preteći
oblaci, ali kiša ubrzo učini kraj i njima.
Nemoguće je i zamisliti pustošniji prizor od onog koji se sada
ukaza njihovim očima. Prema jugu i istoku sve je bilo crno, crno,
crno, sve tamo dokle im je oko stizalo. Mora da je izgorelo mnogo
kvadratnih milja prostora. Tu i tamo stajali su ostaci drveća, a i
poneko patuljasto drvo. To je prizor činilo još pustošnijim.
Nalazili su se na nekoj vrsti zaravni. Sada su mogli videti da
mesto na kome su se zaustavili ni u kom slučaju nije bilo sigurno.
Nešto više, pre no što se planinska strana ponovo strmo dizala uvis,
nalazio se još jedan sličan nabor u zemljištu, obrastao travom i
žbunjem. Da je vatra stigla do mesta na kome su se zaustavili,
smesta bi se proširila preko i nastavila dalje uz planinu.
Deca su ležala na leđima. Njihova žedna, isušena grla hvatala su
kapi kiše. Sve kapi kiše. Jezici su im mlatarali izvan usta kao crvene
zastavice.
Džon ode preko do Ane.
On razveza prtljag i s korpom u kojoj je bila Indepencija otrča
prema zaklonu od kiše koji je svojim položajem stvarala jedna
stena. Onda široko otvori dve mešine za vodu i na kišu postavi tiganj
i lonac. Skide zatim košulju n raširi je na kamenitoj podlozi; poskida
i raširi sve od odeće koju je imao na sebi, a pozva i ostale da isto
učine. Frensis, koji odmah shvati razlog zbog koga je to trebalo
učiniti, smesta ga posluša. Kad kiša bude stala opet će biti bez vode,
i šta onda? Ma koliko malo to bilo, njihova raširena odeća će biti u
stanju da upije u sebe vodu koju će kasnije moći da iscede u mešine.
Ali možda će biti u stanju da nađu i vodu koja se zadržala u
procepima između stena.
125
 Sada su mogli da potraže Valtera. Valter je, takođe, na leđima
imao mešine za vodu.
Otkriše ga gde leži kao velika, bezoblična gomila izmeću nekog
žbunja, pedesetak metara ispod njih. Džon polete dole.
— Valtere, Valtere! vikao je trčeći.
Životinja čak i ne podiže glavu. Bogu hvala, vatra nije stigla ni
do njega. Zaustavila se na nekoliko stotina metara niže.
Džon stiže do njega. Pogleda ga i pomilova, potapša i krenu da
ga obiće, a onda mu vide oči.
Vo je bio mrtav.
Polako, Džon se vrati do ostalih s mešinama u rukama.
— Valter je mrtav, reče on.
Niko ništa ne reče. Izuzev Lujze i Matilde, koje ga pogledaše
široko otvorenih očiju, deca nastaviše da piju hvatajući kišne kapi
otvorenim ustima i raširenim rukama; isisavali su svoju vlažnu
odeću. Osećanje teškog bola preplavi Džona.
— Valter je mrtav, povika on.
To ih prodrma. Zagledaše se. Zagledaše se zatim dole niz
strminu prema toj jadnoj gomili kostiju i kože koja im je učinila tako
neprocenjive usluge duž čitavog putovanja. Kati prva poče da plače.
Matilda upita:
— Nije umro zato što ga je stigla vatra?
— Ne , odgovori Džon. Pao je i onda mu je srce stalo.
— Da, Valterovo srce je stalo, ponovi Matilda.
Uz Džona, ona beše jedina koja nije plakala. Jer, čak je i Frensis
stajao otirući rukama oči.
Sasvim iznenada, Kati poče da se smeje. Zvonkim glasom, ona
uzviknu:
— Vidite li kako smo pocrneli? A Frensis ima pruge po čitavom
licu!
Ha to su svi morali da ce nasmeju, hteli to ili ne. Izgledali su
tako čudno, s crnim licima i crvenim, zakrvavljenim očima; a
krivudavi tragovi na tom crnilu poticali su od suza koje su tuda
tekle.

126
 — Džone, upita Lujza oklevajući, misliš li da smemo da
rizikujemo i nasečemo još malo slanine?
— Slanine? ponovi Džon.
Sve u svemu, nije bilo nimalo čudno što je Lujza mislila na jelo,
jer su svi itekako bili gladni. Sada kad su zadovoljili žeđ, primetili
su to po prvi put.
— Slanine? A i Valter je tu, zar ne? Ali ne, pre bih .. . Ako biste
se samo malo strpeli, ja bih pošao i ulovio nešto. Toliko je životinja
vatra isterala iz skloništa.
Pre no što pođe, on prebaci sav prtljag u zaklon stene pod kojom
se nalazila Indepencija i tako ga skloni od kiše koja je i dalje u
mlazevima padala.
— Hej, pomozite mi vi tamo!
Hvala nebesima, barut se nije bio ovlažio. On napuni ostragušu.
— Naložite vatru! Imate dovoljno suvih drva tamo dole.
On pokaza na široku, duboku raspuklinu koja je išla postrance
planinskom padinom i bila zaklonjena ogromnom stenom. Bila je
to istovremeno i veličanstvena pećina za njih. Bolju nisu mogli naći.
Pošto podeli dužnosti, rekavši šta treba da se uradi, Džon pođe.
— Doći, Oskare!
Krenu naviše, jer ne samo da je nameravao da ulovi nešto za
jelo, već i da isto tako izvidi zemljište ispred njih. Ivica kamenite
zaravni na kojoj su se nalazili unekoliko mu je ograničavala vidik.
Morali su da ponovo pronađu onaj put.
Pas poče da laje divlje i gotovo zabrinuto.
Sa svog loga na zemlji, brzinom munje skoči neka životinja,
vlažnog, sjajnog krzna. Ris!
Džon ga ubi.
Bila je to ženka. Onda je i mužjak tu, negde u blizini, pomisli
Džon, jer risovi uvek žive u parovima. On ponovo što je brže mogao
napuni pušku i pažljivo se zagleda oko sebe. Onda začu šuštanje
mokrih grančica i lišća. Puzeći kao velika mačka, mužjak se privuče
do mrtve ženke — njušio je i imao velike, zelene oči.
Džon opali još jednom.

127
 Životinja se izvali na bok; no, nije bila smrtno pogođena.
Trenutak kasnije, Džon opali još jednom, ovog puta pravo među oči.
Opake kandže imaju ove životinje. Njihovo meso biće dobro, kao i
ma koje drugo.
Džon se zatim pope još malo više, sve do mesta gde je štrčalo
jedno kamenito uzvišenje, pa pogleda prema zapadu po planinskom
predelu, u sivoj svetlosti nastaloj od zavese kiše.
Njegove oči zapeše o jednu tačku, nastaviše dalje, ali se opet
vratiše na isto mesto. I vraćale su se stalno na isto mesto, sve dok
mu se usta ne otvoriše od neverice.
To... tamo... onamo, dole u nizini i daleko... taj pramen dima... i
ta, ta pravougaona siva stena... da, bila je pravougaona, iako je bila
teško vidljiva, uklopljena u svoju okolinu i u kišom ispunjenom
vazduhu.
To... to mora biti tvrđava Boase.
Tvrđava Boase ležala je na razvođu reka koje su se ulivale u
Snejk i u reku Boase. Ali, Džoi nije mogao da vidi reke. Ipak, to nije
moralo ništa da znači. Mogle su biti skrivene u raspuklinama u
zemljištu. Taj pravougaonik i taj pramen dima morali su biti
tvrđava Boase.
U času se okrete i zalete niz strminu, pokraj divljači koju je
ulovio. Mahao je rukama, a njegova razbarušena duga kosa lepršala
mu je oko glave.
— Blizu smo tvrđave Boase, klicao je grlenim glasom. Još samo
dan ili dva puta! Deco, deco, Lujza, Frensise, recite nešto za ime
Božje! Blizu smo tvrđave Boase. Pomoći će nam tamo. Ma... zar baš
ništa nemate da na to kažete?
On se zaustavi pred njima, dok se voda cedila s njegovog tela,
pocepanih kožnih pantalona pripijenih uz noge i raširenih ruku.
Oni su sedeli zbijeni jedno uz drugo u plitkoj kamenitoj pećini,
pored malene vatre koja se više dimila no što je gorela. Bili su
gladni. Nije im dozvoljeno da se najedu slanine, pa su gotovo
izgubili i sposobnost da ih nešto obraduje.
Lujza se na kraju nasmeši kroz sumaglicu od suza.
— To je prekrasno, Džone. Ali, toliko smo umorni. A i kada
stignemo do tvrđave Boase, posle ćemo morati još da idemo, zar ne?
128
 Uprkos svemu, Džon shvati; bili su isuviše umorni da bi se ma
zbog čega uzbudili. Ali, i pored toga, za njega je njihovo ponašanje
predstavljalo veliko razočaranje.
No, nekoliko časova kasnije raspoloženje se popravi.
— Meso risa najbolje je od svega što sam u životu jela, izjavi Kati,
pa nastavi da zabija zube u komad prženog mesa koji je držala u
rukama, i to iz sve snage. Najlepše, najlepše meso!
Spusti se noć. Svi zaspaše. Džon podloži vatru i nastavi da je
tokom noći stalno održava; navikao je već da se neprestano budi,
dodaje drva na vatru i odmah zatim smesta zaspi. U daljini su
zavijali vuci. Oskar je ležao napola u snu, napola budan.
Idućeg jutra, nastaviše dalje.
Valter iza njih ostade sam.

129
 IX
TVRĐAVA BOASE

130
 1.

Jednog septembarskog popodneva, 1844. godine, neki dečak

teturajući se prođe kroz kapiju tvrđave Boase.
U naručju je nosio malo dete.
Na sebi nije imao ništa osim kožnih pantalona koje su oko njega
visile u dronjcima, i zamotuljaka na nogama koji su nekada bili
mokasine. Njegova kosa, izbledela od sunca i gotovo bela, padala
mu je na ramena u zamršenim pramenovima.
Trgovinski šef te postaje na reci Snejk nije bio čovek koga bi, u
toj divljini, mogli zaprepastiti surovi vidovi života. I sam je dovoljno
propatio, a video je i druge kako pate. Ali kad ugleda Džona Sagera
on osta bez reči; samo opsova, u čudu i užasu.
Džoiovo prvo značajno pitanje bilo je da li se u tvrđavi nalazi
neka bela žena. To šefa postaje gotovo natera da se nasmeje. Bela
žena! Kakva pomisao!
— Ne , nema. Zašto?
Džon bradom pokaza na malenu gomilicu krpa koju je držao na
svojim, sada pruženim rukama.
— Neće više ništa ni da pije. Sve što uzme, odmah povrati.
Čovek tek tada izbliza prouči zamotuljak. Uz osećaj gađenja, on
rastera oblak muva koji se rojio oko zamotuljka, a zatim razgrnu
krpe. Je li moguće da je ta crvena, otvrdla, bezoblična stvar — dečje
lice? Mršavi vrat ličio je na štapić; kad zatim ugleda poispadale kosti
preko kojih je bila prevučena samo koža, i nenormalno ispali,
okrugli stomak, nije bio u stanju da izusti ni reč. Šta, za ime Boga,
on ovde može da učini?

131
 — Možda bismo u logoru Šošona mogli da nađemo neku
Indijanku da se pobrine za dete, predloži on.
Ali u sebi je mislio da nijedna Indijanka neće pristati da neguje
ovako užasno zapušteno dete. On pogleda u tog gotovo podivljalog
dečaka, ali dečakove oči gledale su mu pravo i čvrsto u lice. Čudna
snaga izvirala je iz njih.
— Ne , ne Indijanka. Nemam poverenja u njih, reče Džon, koji
se jedva držao na nogama. Sem toga, mi moramo da krenemo dalje.
— Dalje?
Pa naravno da su morali da krenu dalje, jer tu nisu mogli ostati;
šef postaje bio je prvi koji se u tome slagao s njim. Ali i odlazak
odavde bio je isto tako nemoguć.
Džoi se okrete i ćutke se zagleda prema grebenu brda niz koje se
upravo beše spustio. Čovekove oči pođoše za njegovim. I jedno
iznenađenje zameni drugo. Stizala je pozadina! Gospode Bože!
Kako je to moguće?
Tamnoputi dečak od oko jedanaest godina predvodio je maleni
karavan koji kao da se sastojao od horde malenih devojčica, u stanju
takve zaprljanosti i zapuštenosti kakvo do tada nije video čak ni
među najsiromašnijim Indijancima. Oko njihovih prljavih, tamnih
tela visile su krpe bezbojnog materijala, koji je nekada mogao biti i
crven; gde god da bi pogledao video bi krupniji par očiju od
prethodnih, ia izmršavelim licima sa otvrdlim i ispucanim usnama.
Nikakvo čudo, pomisli čovek. Deca mora da su pakleno trpela
od žeđi. Stigli su preko kao kost suve lave što je pokrivala plato
Snejk.
On preko ramena povika nešto nerazumljivo dole niz dvorište
tvrđave.
Jedan Indijanac se pojavi odmah zatim, obučen u izbledele
crvene pantalone koje su u to vreme bile veoma popularne na
dalekom Zapadu.
Čovek mu prstom pokaza na malenu dečju procesiju, koja se,
jedva povlačeći noge, približavala vratima tvrđave.
— Postaraj se da dobiju nešto za jelo i piće, reče mu oštro.
Ali Indijanac osta kao prikovan za mesto na kome je stajao. Bela
deca koja stižu pešice iz te pustinje! On zavrte u čudu glavom.
132
133
 Džon se okrenu Frensisu koji je upravo ulazio u dvorište.
— Ovde nema nijedne bele žene.
Frensis odgovori s teškom mukom:
— Onda ćemo morati da to učinimo sami, i uz Aninu pomoć.
Ana?
Šef postaje začu onda lajanje psa. Odmah zatim glava krave
izroni s one strane brda, a onda na videlo izbi i cela krava; bila je
natovarena, a i kretala se kao kakva mula. Pas je neprestano trčao u
krug oko nje, jer gotovo da nije htela da se makne. Sve češće je
nailazila na svežu travu i zastajkivala. Deca, u prevelikoj želji da se
što pre domognu tvrđave, zaboravila su na nju, ali zato Oskar nije.
Njegovi instinkti kao čuvara stada sama su se sve više usavršavali
tokom puta.
— Šta vi narode još imate osim psa i krave? zapita čovek, koji je
sada stvarno bio u čudu. Je li tamo možda... ? Imate li oca? Majke
sigurno nisu imali, to je bilo očigledno.
Džon zavrte glavom.
— Odakle ste stigli i kako?
— Od tvrđave Hol, pešice.
Da. Pa s koje bi strane, za ime sveta, i mogli da dođu? Ali, to je,
opet, bilo teško svarljivo! Čovek ponovo od glave do pete odmeri tog
mrkog, koščatog dečaka s detetom u naručju. Knedla mu stade u
grlu i oči mu se napuniše suzama — dobri Bože, pa nije valjda došlo
dotle da čovek kao on udari u plač od samog pogleda na jednog
valjanog momka? Šta li se krije iza svega ovoga? Momak ga je
ispunio dubokim poštovanjem; njegovo telo je i moglo biti mršavo,
i on sam bio je na smrt premoren, ali ta čvrsta brada, odlučna usta,
pege na njegovom nosu... kakve je samo oči imao! Dečko bi glatko

mogao proći kao rimski imperator.

— Gospodine, zapita Džon učtivo, možemo li da ostanemo ovde
preko noći?
Da ostanu preko noći? Duše sveti, a kuda bi kad bi im zabranio
da ostanu ovde? Čovek silovito klimnu glavom:
— Dečko, možete ostati ovde dok vam to srce bude htelo,
odmarati se, jesti, spavati, šišati se i — ali ne, još vam nije potrebno
brijanje. Raju nebeski kako je to moguće? Hajde, deco, da operete
134
uši, podsečete nokte, sredite kosu, napunite stomake i da spavate
bar tri dana!
On ih pogura pred sobom jedno po jedno — jedno za drugim i
redom u kome su krenuli oni stigoše u jednu prostranu,
polumračnu sobu u kojoj se nalazio četvrtasti sto na nogarima
ispred otvorenog, grubo ozidanog ognjišta. U sobi se još nalazilo
nekoliko stolica, bez reda nabacanih jedna do druge, a ostatak
nameštaja sastojao se od kovčega i buradi za viski koja su, ako bi se
ukazala potreba, mogla da posluže i kao stolice poređane duž zida.
U jednom uglu ležala je gomila krzna. Po zidovima su visile okačene
puške.
Oskar utrča za njima vitlajući repom, a i Ana zamalo ne pređe
preko praga.
— Skidam kapu toj kravi. Je li i ona išla s vama celih tri stotine
milja? upita čovek. Osećao je da nešto treba da kaže, ali nikako da
nađe prave reči; ova deca potpuno su ga izbacila iz ravnoteže svojim
velikim, ozbiljnim očima, i od gladi izmučenim licima. Hteo je da
im pruži i učini sve odjednom, ali nije znao odakle da počne.
— Gde možemo da ostavimo svoj prtljag, gospodine? upita
Džon, baš kao neki turista koji je upravo stigao u hotel.
— Spustite ga bilo gde, spustite sve to ovde! povika čovek,
trčkarajući gore-dole. A i vi deco, za ime božje, sedite negde i
odmorite te drhtave noge! Raju nebeski, šta ću s vama? Šta biste
želeli? Šta biste želeli kao prvo, dečko?
— Vode, gospodine.
— I dobićete je, dobićete je.
On izađe napolje i nešto viknu.
Indijanac, koga maločas behu videli, pojavi se uskoro sa dva
zemljana suda u rukama. Voda u njima bila je hladna.
Iz tih sudova, Indijanac, za koga se ispostavi da je kuvar u
tvrđavi, nasu bistru vodu u vrčeve. Deca se zalepiše za njih. Još —
još i još! Ruke su se gurale.
— Ni govora, reče šef postaje. On zavrte svojom bradatom
glavom. Ovamo ste stigli zdravi i čitavi, i mi nećemo učiniti ama baš
ništa što bi poremetilo to vaše stanje! Polako s tim, polako!
On pogleda Džona koji je stajao po strani.
135
 — Hej, momak, da ti pridržim to detence za čas, kako bi i ti
mogao da uzmeš vode?
Smešeći se, nespretnih pokreta ruku, on učini pokret kao da bi
hteo da preuzme mali zavežljaj.
— Hoćete li da budete veoma pažljivi s njom, gospodine? zamoli
Džon brižno.
Čovek preuze zamotuljak krpa. Dobri Bože, kakav smrad! On
okrete glavu ustranu. Džon vide njegov pokret i pocrvene od
sramote. Na brzinu sruči u sebe gutljaj vode i ponovo uze
Indepenciju iz domaćinovih ruku.
— Veoma je bolesna, gospodine. Razbolela se pošto smo je posle
dugog vremena prvi put pošteno okupali. Pre toga nismo imali
dovoljno vode da to učinimo. Moja najstarija sestra bi sada
pokušala da je opere kako treba, ukoliko bismo, možda, mogli dobiti
bure tople vode.
On zastade malo, teško proguta nešto, pa s naporom nastavi:
— A onda... onda bi ponovo probali da je nahranimo kravljim
mlekom.
— Misliš li da bi možda jedna laka, topla čorbica od mesa mogla
nešto da pomogne? upita čovek, obuzet jednom iznenadnom mišlju.
Onda se zastide; oseti se neopisivo smešnim u ulozi dadilje.
Nakašlja se da prikrije zbunjenost i počeša se iza uveta po svojoj
crnoj ćubi.
— A što se tiče tog bureta, postaraću se da ga dobijete!

136
 2.

Postojalo je odvojeno kupatilo. Jedno ogromno bure puno vode

stajalo je na sredini prostorije. A skoro tuce velikih drvenih burića
stajalo je duž drvenog zida.
— U vreme najezde traperi nemaju strpljenja da čekaju dok se
drugi kupaju, i svi žele da se kupaju u isto vreme, reče čovek ne
ispuštajući decu ni za čas s očiju, kao da se plašio da bi opet mogla
otići, i to u takvom stanju.
— E, vi se sad kupajte do mile volje. Ovde su četke za trljanje i
sapun; nije baš najbolji, jer smo ga sami napravili od medveđe
masti, mada sumnjam da ste vi mnogo probirljivi. Da, bacite te vaše
krpe ovde na gomilu; čini mi se da ćemo najveći deo toga spaliti.
Možda bih njihovim pepelom mogao da napunim lulu. Duvan mi je
gotovo na izmaku. Odeća, fuj! Pa zar ovo zovete odećom? Sve ću vas
obući u nove stvari, samo što se devojčice neće mnogo razlikovati
od dečaka. Kompanija mi sigurno neće zameriti ukoliko
Indijancima u zamenu za krzna dam malo manje pantalona i
pokrivača, a čak i da mi zameri ne bi me bilo briga... Bogiću, Bogiću,
na šta samo liče ove vaše noge! Hej! povika on kroz otvorena vrata
kupatila jednom radoznalom Indijancu koji je sedeo blizu praga, na
suncem obasjanom dvorištu. Hej, ti — i onda usledi žestoka bujica
nerazumljivih reči.
Indijanac se lenjo diže na noge i polako ode na drugi kraj
dvorišta, gde se izgubi u jednom mračnom skladištu. Kada se vrati,
naručje mu je bilo puno mokasina. No, sve su bile za odrasle ljude.
— Bolje išta nego ništa, reče šef postaje, sem toga, noge će vam,
ne baš kod svih ali kod većine, biti dobro umotane zavojima pošto
ih budemo namazali uljem. Iznenadićete se kad vam kažem da sam

137
tokom rata bio bolničar. Dovešćemo vas mi ovde u ispravno stanje.
Vi, deco, niste oskudevali u hrabrosti kada ste se usudili da pređete
ove planine, koje kao da je britanski Bog bacio tu da Amerikancima
spreči put ovamo. Voleo bih da mogu da odvojim jednog konjanika
da odjuri i javi komandantu tvrđave Hol da ste stigli živi i zdravi...
Hajde sad, stružite te ruke! Hej, ti, izribaj leća tom drugom!
Pupoljčići! Ne umete ni da se operete kako treba, a zaglavili ste ništa
malje nego pravo preko Stenovitih planina!
Nečujna bujica reči kao da je strujala među decom. Lepo je bilo
ponovo se naći u društvu nekog odraslog, čuti ga i videti ga kako se
smeje, mada se ponaša gotovo kao dete. Njegov duboki, muški glas
neprestano je grmeo prostorijom; šuštanje vode i batrganje po
kupatilu pravili su mu društvo.
Lujza je morala da drži Lizi. Ova se drala kao svinjče kad ga
kolju i bacakala se i rukama i nogama. Od sve dece, ona je bila u
najboljem stanju. Najmanje se i mučila.
Indepencija je bila umotana u odeću natopljenu uljem. Kada su
naslage prljavštine omekšale, okupali su je u mlakoj vodi. Bio je to
mučan posao, ali je rezultat, kada su ga na kraju obavili, bio daleko
bolji nego onda na obali reke Snejk. Džon, koji je tu stajao ušiju
crvenih od trljanja, i kratke, još uvek mokre kose, u nekoj staroj
vojnoj uniformi plave boje čije su i nogavice na pantalonama i
rukavi sakoa bili podvijeni, primi potpuno čistu Indepenciju u svoje
naručje. Izgledao je ponosan, baš kao otac koji svoje dete vidi po
prvi put. Ozbiljno je koračao preko dvorišta, sa bebom na rukama.
Osećao se kao da se ponovo rodio; krv mu je snažno strujala venama
i bio je gladan kao vuk. A sada će dobiti i jelo.
Indijanac, kuvar, unese u prostoriju meso u velikim činijama.
Deca navališe na meso kao male životinjice; nisu čak imala vremena
ni da sednu. Lizi se čak uspuza na sto, no Lujzi se učini da je to već
isuviše. Držeći batak u desnoj ruci, ona izmahnu levom i skide Lizi
sa stola. Lizi uz srditu vrisku tresnu na pod... s dobrim komadom
mesa. Ne dižući se s mesta na koje je pala, ona kao psetance zagrize
u svoj plen.
Džon je stajao malo po strani i posmatrao šta se događa; jednom
rukom je prinosio komadešku mesa ustima, a drugom je držao
Indepenciju.
138
 Kuvar donese u nekoj flaši čorbicu od mesa. S beskrajnim
strpljenjem, Džon je hranio bebu, dajući joj kap po kap tečnosti.
Polovinu od toga ona povrati.
Imao je posla oko nje preko jednog sata. Onda ona zaspa.
Džon pogleda svog domaćina.
— Moramo nastaviti put što pre možemo, reče on.
— Ostavi bebu i svoje dve najmlađe sestre u tvrđavi, bar za neko
vreme, predloži šef postaje.
Ali dečak zavrte glavom. Za njega je postojala samo jedna stvar:
stići do misionarske postaje doktora Vitmena što je pre moguće.
— Lud si, reče mu njegov domaćin. Pa to dete može umreti
svakog minuta.
Krv jurnu uz dečakov vrat i lice; od iznenadne ljutine on
pocrvene kao cigla, i reče nešto što ne bi smeo da kaže. Ali već u
sledećem trenutku pokri lice rukama i gorko zaplaka. Čovek se
okrete na petama i ode. Dečakove suze dale su mu dovoljno
materijala za razmišljanje.

139
 3.

Onaj spori Indijanac, koji im je posle kupanja doneo mokasine,

uđe sad s nešto drva i zapali vatru u ognjištu. Napolju, nad
dvorištem, nebo je bilo crveno; sunce je zalazilo.
Pošto završiše sa jelom, deca se odvukoše do bizonskih koža u
uglu prostorije; gu ih pokriše krznima i za manje od pet minuta
zaspaše kao da se godinama neće buditi.
Džon i njegov domaćin zasedoše u stolice ispred vatre. Jedna
Indijanka uđe i sede pored zida. Šila je mokasine.
— Rekoh joj da napravi mokasine za jadne male noge tvojih
sestara, reče čovek kao uzgred. To mi je žena.
— Zaista nećemo moći da se zadržimo toliko dugo, gospodine,
reče Džon. U sebi je mislio: beli čovek i jedna indijanska skvo... ?
Domaćin mora da je pročitao njegove misli, jer reče:
— Svi traperi imaju Indijanke za žene. Dobre su bar isto onoliko
koliko i bele žene.
Džon pomisli na majčino belo rame i Indepencijinu crnu glavicu
na njemu u polumraku njihovih kola. Čudno kako je baš ta slika
zauvek ostala u njegovom sećanju. Ali ne reče ništa.
— Šta ti pa znaš o Indijankama? upita čovek, pogrešio tumačeći
njegovo ćutanje. Balavče jedan!
On se nasmeja bučno i prezrivo. Odmah zatim ispusti smrdljivi
oblak dima, poreklom od one tajanstvene vrste duvana koji je pušio
i reče:
— Da ti ja kažem reč ili dve o njima?
Džon klimnu glavom. Bio je umoran kao pas i pospan, ali je bilo
više nego očigledno da je njegov domaćin naumio da razgovara.
140
 — Pretpostavljam da znaš sve o suparništvu Britanaca i
Amerikanaca, ovde na severozapadu? A, takođe, pretpostavljam i
da znaš da ovde postoje dve kompanije za otkup krzna, britanska i
američka? E pa... s vremena na vreme oni dodijaju jedni drugima. I
šta se onda događa? Jednoga dana, desi se, pripadnici dveju
kompanija zalogorovaše ne mnogo daleko jedni od drugih, pošto su
slučajno krenuli u lov na istom području. Britanski traperi su uz
sebe imali grupu prijateljski im naklonjenih Indijanaca, koji su za
njih postavljali zamke za dabrove i prodavali im krzna ulovljenih
životinja. Američki traperi takođe behu bacili oko na ta krzna. Ne
mogu reći da su se baš krajnje pošteno poneli, jer otvoriše burence
viskija, baš kao što su to radili i na drugim mestima, i tako, čim
Indijanci namirisaše viski, dabrova krzna odoše u američki umesto
u britanski logor. Jer, znaš, pravila britanske kompanije nalažu da
se jaka pića nikako ne smeju koristiti kao mamac za pridobijanje
Indijanaca. Divna pravila! Ali, kao što se da videti, Amerikanci se
ne pokazaše toliko savesnim pa odnesoše sve. Britanci, sa svoje
strane, pokušaše da im preseku snabdevanje namirnicama. Možeš
misliti kako su se ta dva logora bratski volela! Gospode, kakva je
gužva nastala! Iz nekog razloga — vrlo moguće zbog neke zvrčke
koju su napravili Amerikanci — konji u britanskom logoru udariše
jedne noći u stampedo. Životinje podivljaše; skakale su i propinjale
se, a onda udariše u bekstvo... i neke od njih završiše u
neprijateljskom logoru, a meću njima i konj Indijanke, žene
britanskog gazde; životinja je pobegla zajedno s njihovim detetom
koje se nalazilo u torbi na sedlu. Razume se da je majka smesta, što
je brže mogla, udarila za detetom i konjem, i, ne prođe dugo, a ona
se pojavi u američkom logoru. Nimalo se ne uzbuđujući, prošeta
kroz njega i uhvati svoju kobilu za uzdu. U istom času oči joj padoše
na još jednog konja, tovarnog ovoga puta, koji je takođe bio
britanski i teško natovaren skupocenim dabrovim krznom. Zbog tog
konja Amerikanci su već uveliko trljali ruke; može se reći da su
konja i njegov tovar smatrali nekom vrstom ratnog plena. Ali
Indijanka nije tako mislila. I ne trepnuvši, ona povede svoju kobilu
i dohvati i uzdu tovarnog konja zajedno s njegovim dragocenim
tovarom i lagano ode iz logora. E pa, mogu ti reći da je bilo momaka
koji su je već držali na nišanu svojih pušaka, ali ih drugi, humanija
i čestitija većina, odvratiše od toga dela, i, dok su ljudi kleli i vikali i
141
gotovo skakali jedni drugima za gušu, Indijanka odgalopira na
konju na kome se nalazila i njena beba i odvede i tovarnog konja!
Eto vidiš... to su stvari koje samo Indijanke mogu da izvedu. A ovo
što ti ispričah nije uopšte usamljen slučaj. Na primer, mogu ti
ispričati o Indijanki koja se zvala Ptičica i koja je spasla, 1805.
godine, celu Luisovu i Klarkovu ekspediciju...
Čovek opsova. Džon beše zaspao. I, vidi, molim te, baš kad je
počeo da ispreda najzanimljiviju priču! Dečakova glava pala je na
grudi i gotovo da je skliznuo sa stolice.
Džonov domaćin ta podiže i odnese do mesta gde je ležao
ostatak porodice, pod krzna u uglu. Nosio ga je kao što se nose mala
deca, ispod glasa mrmljajući psovke jednu grublju od druge. Zatim
ga ušuška kao što bi ga majka ušuškala, zavlačeći mu krutu,
nesavitljivu kožu pod leća i mrmljajući:
— Hrabri mali ćavo, savršeni nevaljalko, zmaj od dečka. Daće
Bog pa ćete, i ti i ta tvoja dečurlija, dočekati bolju budućnost. Amin.
I pored svih psovki i kletvi, on beše bogobojažljiv čovek; ali,
navikao je da svoju usamljenost prigušuje s mnogo buke.

Deca ostadoše u tvrđavi Boase pet dana. Pet dana i noći samo —
jelo, voda i spavanje.
Vredelo je videti kako se brzo oporaviše.
Stopala im se zaceliše; ostali su samo duboki ožiljci i zadebljanja
na mestima gde su se nalazili žuljevi. Indepencija više nije
izbacivala hranu koju su joj davali; ranice na njenom telu su se
zatvorile i nova, purpurnocrvena nežna kožica hvatala se preko njih.
Ana je sklopila čvrsto prijateljstvo s tri male kravice u staji
tvrđave. Prvoga dana kada je prešla preko praga staje ličila je na
neku prevejanu avanturistkinju u odnosu na kravice koje je tu
zatekla, ali od tada, pod brižljivom i svakodnevnom negom, ona se
postepeno menjala i na kraju opet postala ona obična, domaća
krava.
Budućnost je sad Džonu postala ružičasta.
Isuviše ružičasta, jer, čekao ih je još prelaz preko opasnih Plavih
planina, i to u najnezgodnije godišnje doba: mnogo su kasnili. Ali

142
njihov domaćin mu je obećao da će mu dati pratnju od tri
prijateljski naklonjena Indijanca, Šošona, a i konje.
A dao mu je i mapu.
Na unutrašnjoj glatkoj strani mekane kože jednog risa, čovek
nacrta kartu predela: tok reke, planinske useke i prolaze — a onda
parčetom ugljena grubo iscrta i put kojim je trebalo da idu.
— Ovde i ovde i onda ponovo ovde — i ovde morate otvarati
četvoro očiju. Zaklone tražite na vreme čim počnu snežne oluje; na
glavu vam se može sručiti i grad o kakvom nisi mogao ni da sanjaš;
istovremeno, može pasti i kiša, takva da se možete podaviti. Logor
tražite ranije i logorujte oprezno svake večeri, a danju se krećite što
je moguće brže.
Džon klimnu glavom. Posle svega, neće to baš biti tako teško
putovanje, s konjima i uz pratnju.
Čovek pročita u njegovim očima to preterano samopouzdanje,
pa reče:
— Do đavola, mali moj čovo... Ne bih ti savetovao da svoj nos
dižeš toliko u vazduh. I daleko veći momci od tebe, iskusni planinski
lovci s dobrom opremom, odlazili su u Plave planine i nikada se više
nisu vraćali.
Džon u sebi svrsta ovo što je čuo među sve one ostale
izmišljotine koje mu njegov domaćin beše ispričao. Nije, naravno,
mogao znati da su te priče velikim delom bile istinite. Nalazio se u
zemlji do koje su stizali samo veoma neobični i hrabri ljudi, a samo
takvim ljudima događaju se i neobične stvari. Nije mu ni na pamet
padalo da će i priča o njegovom putovanju delovati kao izmišljotina
onim Amerikancima koji budu stigli za njim. To mu, verovatno, ne
bi ni bilo jasno.
A nije bio svestan ni teškoća koje su se još nalazile pred njim.

143
 4.

Te noći šef postaje u tvrđavi Boase po poslednji put je pričao

Džonu svoje priče.
— Vide li Džima Bridžera, kad stadoste kod tvrđave Bridžer?
upita on.
Džon zavrte glavom.
— Nije bio tamo. Kazali su Da je otišao da postavlja zamke za
dabrove.
— I verujem da je tako i bilo. Ne može on da se okane toga. Često
dolazi i ovamo. Časne mi reči, kako taj samo ume da laže! Ali, veruj
mi sinko... on to radi samo zato što svet neće da mu veruje kad
govori istinu. On je istraživao ovu zemlju više od ma kog drugog
čoveka; zaljubljen je u divljinu prerije i planina svim svojim srcem i
dušom, a možeš slobodno reći i celim bićem. Gotovo je padao na
kolena pred velikim čudima prirode — ali kada se vraćao u naseljene
krajeve i želeo da ljudima priča o njima, niko mu nije verovao.
„Najveći si od svih lažova koji su ikada išli na dve noge, Džime
Bridžeru“, govorili su mu u lice, na časnu reč!
„U redu, onda“, mislio je Džim, „ako već tako i mislite, i
dobijaćete laži od mene!“
I sve od onda im i priča laži — i, časne mi reči, kako ih samo
priča! One jesu laži, ali u njima ipak ima daleko više istine no što
ljudi u naseljima misle.

144
 Džim Bridžer je otkrio Veliko slano jezero. A on je, manje ili više,
i prva osoba koja je prošla pravo kroz Jelouston3. Momče, ako ikada
tamo stigneš, imaćeš šta da vidiš. Videćeš stene i planine čije oblike
nisi mogao ni da zamisliš, tajanstvene pećine, vrele izvore i gejzire
kisele vode. I ne šalim se dok ti ovo govorim! A sad ću ti ispričati
nešto što se Cimu Bridžeru tamo dogodilo. Sam mi je to pričao. Kao
što rekoh, u Jeloustonu ima okamenjenih šuma — okamenjenog
drveća, okamenjenih ptica. Sve to nastalo je zbog toga što je jedan
veliki vrač Vrana Indijanaca bacio prokletstvo na planinu — i od
tada su trava, žbunje, prerijske kokice, tetrebi, losovi, medvedi,
antilope, srne i zečevi okamenjeni u onim položajima, onako kako
su stajali ili ležali, u kojima ih je kletva stigla. Planinske reke i
potoci, vodopadi sa izmaglicom i kapljicama vode koji se dižu iznad
njih — sve je to pretvoreno u goli kamen. Čak i sunce i mesec tamo
šalju kamene zrake!
I tako, jednog dana, dok je skitao onuda, Džim Bridžer vide losa
mužjaka. On pažljivo napuni pušku i povuče obarač. Los čak i ne
podiže glavu s trave da pokaže da je čuo pucanj. Džim mu se, puzeći,
privuče onoliko blizu koliko se usuđivao i opali ponovo. Los nastavi
da pase. Džim opali i po treći i četvrti put, ali rezultat je i dalje bio
isti. On onda dohvati pušku za cev pa se, vitlajući njome kao
toljagom, zalete na losa. Iznenada udari u nešto, pade na leđa i osta
tako neko vreme, ležeći ošamućen. Kada se nekako, malo kasnije,
diže na noge, vide da se zaleteo pravo u jednu staklenu planinu,
planinu od čistog kristala. A kroz nju je i dalje mogao da vidi losa
kako mirno pase. Planina kao da je bila napravljena od neke vrste
sočiva koja su daljinu, koja je u stvarnosti bila daleko veća,
skraćivala, istovremeno uveličavajući predmete, pa i životinju koja
je pasla s druge strane planine.
Džon se nasmeja.
— Ne bih se baš odviše smejao, momče, da sam na tvom mestu
— tamo stvarno ima čudesnih stvari.
Frensis, koji je sedeo uz njih na bačvici viskija, oseti prijatne
žmarce niz kičmu.

3 Sa svojim čudesnim prirodnim lepotama, posebno gejzirima vrele vode,

Jelouston je i danas jedno od najvećih prirodnih čuda u Severnoj Americi. Nije ni
čudo što su u to doba priče o njemu delovale kao puka izmišljotina. (Prim. pisca.)
145
 — Ispričajte nam još nešto! zamoli on.
— Ne , dečaci, vreme je da idete na spavanje. Ovo će vam za neko
vreme biti poslednja noć pod krovom. No, kad već govorim o
snežnim olujama, ispričaću vam još jednu pričicu o Džimu
Bridžeru. U zimu 1830. i sam sam kroz to prošao u planinama —
sneg je padao mesecima i mesecima bez prekida. Sedamdeset dana,
reče Džim. Svi bizoni koji nisu bili u zaklonu nestaše pod snegom,
ali njihova tela se zbog hladnoće sačuvaše.
U proleće uopšte nije bilo potrebno loviti. Sve što je Džim
Bridžer trebalo da uradi bilo je da smrznute životinje spusti u Veliko
slano jezero i tako dobije dovoljno slanog mesa za sebe i sve
Indijance u Utahu, i go za nekoliko godina unapred...

146
 5.

Sunce je izlazilo u zlaćanoj jesenjoj izmaglici nad Plavim

planinama, kad maleni karavan napusti tvrđavu Boase. Napred je,
u društvu jednog od trojice vere vrednih Indijanaca koje je šef
postaje poslao s njima, išao Džoi. Dečak. je od glave do pete bio u
jelenskoj koži i ličio je na jednog, nesumnjivo malog, ali i pored toga
pravog pravcatog trapera. Ostali Indijanci su vodili dva tovarna
konja, oba teško natovarena. Lujza i Katarina su pešačile, ali su i
Lizi i Matilda sedele povrh tovara na jednom od tovarnih konja,
uvezane kao indijanska deca. Frensis i Ana su činili začelje, dok je
Oskar trčkarao napred i nazad ili skakutao pored konja na kome je
bila Matilda.
Njihov domaćin je učinio sa svoje strane sve što je mogao da im
pruži kakve-takve izglede na uspeh. I pored toga, strepeo je za njih.
Pratio ih je na konju neko vreme. Kad se sunce poprilično diže
iznad planina, Džon podiže ruku da mahne u pozdrav. Želeo je da
može da kaže hvala za hiljadu stvari, ali sve što izusti bilo je:
— Hvala vam, veoma mnogo!
— Bog te blagoslovio, dečače. Uruči moje pozdrave Markusu
Vitmenu, reče šef postaje.
On dobaci još nekoliko naređenja svojim Indijancima, okrenu
konja i zabode mu mamuze u slabine. Oblak prašine zakloni ga od
dece.
Mrmljao je neke od svojih psovki dok je proletao kroz vrata
tvrđave Boase. Sada je ponovo bio sam sa svojom skvo, svojim
viskijem i svojom Biblijom.

147
 Te noći on napisa pismo svojoj staroj majci u Sent Luisu. Po
pravilu, pisma je pisao dva puta godišnje — što će reći u doba kada
su traperi, koji su posle letnje i zimske sezone odlazili na istok,
prolazili kroz tvrđavu. No, bio je tako potresen da je poželeo da se
poveri još nekome osim svojoj indijanskoj ženi i to na svom
maternjim jeziku.
On napisa:

U svojim pismima pisao sam ti o mnogo upečatljivih

stvari, ali nikada nisam bio toliko blizu sloma kao ovih
poslednjih dana. Strašna je to priča, ali u isto vreme
ostavlja nečuven i nezaboravan utisak. Taj dečak — taj
Džon! Nebeski Otac naš, lično, mora da je duboko dirnut
očinskim staranjem o deci tog dečaka!... On je sve samo ne
lak voća za ostale, jer ne prima nikakva izvinjenja. Kad je
jednom njegova devetogodišnja sestra odbila da drži bebu,
on je položio preko kolena i priredio joj takve batine da ga
je ona na kraju molila da je pusti i dozvoli joj da drži bebu!
Mora da bude oštar, jer cilj koji je sebi postavio zahteva to
od njega. Njegovi živci su stalno napeti i bili su takvi i za
vreme dok je bio ovde — nikako mu nije polazilo za rukom
da zbog teške odgovornosti otrese brigu sa svojih ramena.
Gospoda mi, i mene je omekšao, jer, pošto su se odmorili
nekoliko dana ovde, poslah ih dalje uz pratnju nekoliko
pouzdanih Indijanaca i dadoh im i sveže konje.4

Kad završi pismo stavi ga pažljivo u orman, jer je moralo da

prođe bar još nekoliko meseci dok se ne pošalje na odredište, po
nekom karavanu koji tuda bude prolazio.
Deca ponovo pregaziše reku Snejk. Voda je bila ledeno hladna.
Dobro okvašeni, oni nastaviše dalje. Hladan vetar duvao je sa
severozapada. Njihov put išao je na sever.
Ne prođe dugo, a Džonovo preterano samopouzdanje spade sve
do njegovih čizama. On uvide sa koliko napora Kati i Lujza mogu da
drže korak s grupom. Ali, bilo je gotovo nemoguće naterati njihove

4 Pismo je autentično, i danas postoji. (Prim. pisca.)

148
indijanske vodiče i pratnju da stanu. Oni su pevajući gurali napred.
Jednolične pesmice dugih, polaganih glasova, i uvek istog ritma.
Pevali su i išli, pevali su i išli. Čak je i Frensis bio na granici očajanja.
— Nateraj ih da shvate da moraju ići polaganije, Džone.
— Pokušao sam to da uradim već mnogo puta, odreza Džon.
— Pokušaj onda ponovo!
— Oh, Džone, molim te, umeša se i Lujza. Noge su joj bile kao
od olova.
Kati se držala Ani za rep, puštajući tako da je krava vuče.
— Ako ne prestaneš s tim... ! zapreti joj Džon. Ani je i samoj već
dovoljno teško, a bez nje, neka vam bude jasno, možemo da se
oprostimo i od Indepencije.
Kati nevoljno pusti kravlji rep. Onda pođe dalje veoma sitnim
koracima.
— Požuri, ne smemo mnogo zaostati za njima, povika Džon.
On povika na Indijance, ali ga oni ne čuše. On pokuša da ih
stigne. Bez uspeha. Onda opali iz puške. To upali. Nezadovoljnih
lica, oni se zaustaviše i pričekaše da on dahćući stigne do njih.
Očajnim pokretima, on pokuša da im objasni da deca nisu u
stanju da se kreću tako brzo. Ispruženih ruku i dlanova okrenutih
naviše — da bi tako označio bespomoćnost. Zatim zamaha prema
zemlji; molim vas, molim vas, sedite i odmorite se dok se i oni malo
ne oporave. On se pipnu za stopala i načini bolio lice; dahtao je i
grcao, a onda pokaza na decu koja su se vukla: zar ne možete da
shvatite koliko su umorni, koliko su im otežale noge i kako im divlje
lupa srce u grudima?
Indijanci to uopšte nisu shvatili — ili su se pravili da ne shvataju.
Želeli su da nastave, to beše očigledno. Ovo putovanje s čoporom
zanemarene, maloletne bele dece, bilo je skroz u suprotnosti s
njihovim ustaljenim navikama. Otac iz tvrđave naredio im je da
odvedu decu preko prolaza Plavih planina i da se onda vrate. E na,
u redu... oni će to učiniti na svoj način i vratiti se što je pre moguće.
Čak i tako, za to će im biti potrebne nedelje putovanja, i, ako ne
požure, postojala je mogućnost da ih u planinama uhvate snežne
oluje. Ne... ni malo im nije bilo stalo do ovog putovanja. A nije im
bilo stalo, takođe, ni do ove bele dece.
149
 Oni ćutke odmeriše Džona, slegnuše ramenima i u tišini
nastaviše put.
Džon dohvati za uzdu jednog od tovarnih konja koga je vodio
jedan od Indijanaca. To im je odgovaralo još i više. Neka dečak vuče
konja, ukoliko mu je do toga stalo.
Životinja je bila teško natovarena, i, povrh prtljaga, tu su se
nalazile i tri puške koje su se punile kroz cev. Džon je ostragušu
nosio sa sobom; trojica Indijanaca su bili nenaoružani. Frensis je
išao pozadi i za uzdu vodio drugog konja, na kome su sedele Lizi i
Matilda, i na kome se u torbi što je visila s jedne strane konja
nalazila Indepencija.
Karavan nastavi dalje. Razmetljivo pevajući, lakonogi Indijanci
izmakoše daleko ispred dece i konja. Deca su se jedva vukla, ali ih
Džoi više nije požurivao kao do tada.
Put je bio širok i lako uočljiv. Vodio je kroz divalj i visok, brdovit
predeo. Popodne je izmicalo; nebo na zapadu već je počinjalo da se
crveni. Jedan od Indijanaca okrenu se da pogleda za sobom. Dece
nije bilo nigde na vidiku.
Oni se zaustaviše. Bili su zadovoljni prevaljenim putem toga
dana. Sačekaće mlade belce i podići logor,
Sedoše na zemlju u visoku, crvenkastu travu.
Iznenada se začuše udarci konjskih kopita. Džon u galopu
dojaha na jednom od tovarnih konja, a u desnoj je držao revolver.
Njegovo lice je imalo onaj izraz koji je podsećao na rimskog
imperatora.
On uperi cev revolvera u Indijance i naredi im da ustanu.
Zbunjeni, oni poslušaše. Džon pokaza na jug i objasni im znacima
da treba da krenu. Kad krenuše, konja okrenu tako da im se nađe za
leđima, i na taj način ih potera prema mestu na kome je ostavio
decu.
Indijanci sad nisu pevali. Hodali su kiselih lica i veoma lagano.
Džon ih nije požurivao; nije želeo da ih ozlovolji više no što je
potrebno. Biće dovoljno teško i bez toga, ukoliko putovanje bude
moralo da se nastavi na ovakav način.
Napraviše logor.

150
 Te večeri i cele te noći, Džon i Frensis su se smenjivali na straži;
u svojim vrećama za spavanje, držali su uz sebe i oružje. Veoma
neugodno društvo za vreću za spavanje.
Sledećeg jutra putovanje se nastavi. Džon je naoružan jahao na
konju iza Indijanaca. Da mu nisu bili potrebni kao vodiči — a bili su
neophodni, jer su do sada prešli preko dva raskršća puteva —
odlučio bi se da nastavi put bez njih. Ta pratnja se izvrgla u nešto
sasvim različito od onoga što je njihov prijatelj iz tvrđave Boase
imao na umu.
Drugi konj je sada bio još više opterećen, a i Ana je morala da
primi na sebe deo tereta koji se nekada nalazio na konju koga je
sada jahao Džon.
Hrane i vode nije im nedostajalo. Indijanci su postavljali zamke
za divljač, a penušavi potoci i rečice slivali su se s planinskih strana.
Veći delovi planinskih strana bili su pod gustom, tamnom
šumom; tu i tamo, kao sušta suprotnost ostalom drveću igličastog
lišća, dizali su se visoki kedrovi i srebrnaste smreke. Vreme beše
vlažno i maglovito. Preko noći, mala grupa se u svojim vrećama za
spavanje tresla od hladnoće. Džonu je sve teže i teže padalo noćno
dežurstvo. Njegova osvetoljubivost malaksavala je s danima koji su
prolazili. Indijanci nisu bili nepodnošljivi, ali su zato bili čudno
nezainteresovani za sve i nedruželjubivi.
Put ih navede da pređu Snejk i po drugi put, odmah iza jednog
raskršća od koga se odvajao put za reku Humbolt, pravcem prema
Kaliforniji. Voda je, ako je to uopšte bilo moguće, bila još hladnija
nego kod poslednjeg prelaza. Grčevi su ih hvatali u noge. Ovoga
puta, odmah posle prelaza preko reke, oni zapališe vatru. Indijanci
su prema Džonu pokazivali puno poštovanja i to ne samo zato što je
stalno bio naoružan, već i zbog čitave njegove ličnosti uopšte, koja
je zahtevala poštovanje i pored ono malo godina koje je imao.
Čitava tri dana išli su istočnom obalom reke, ali na umerenoj
udaljenosti od nje; pravac njihovog puta ležao je nešto severnije od
njenog toka.
Džon je znao da sada ne mogu više biti daleko od prostranih
močvara i doline Grande Rondo.

151
 Uveče trećeg dana, oni videše sedam plavosivih oblačaka dima
kako se dižu iza udaljenog lanca brda na severoistoku.
Frensis ih vide prvi.
— Neko indijansko selo, reče Džon.
— Ili logor trapera?
— Ne u ovo doba godine. Sem toga, oni ne bi upalili čak sedam
vatri.
Njihova tri vodiča i „zaštitnika“ takođe primetiše dim. Nisu
izgledali iznenađeni, ali su pokazivali u pravcu vatri i gestikulisali
rukama uz vidno uzbuđenje. Jedan od njih poče čak da čupa
busenje suve trave. Zatim tu travu stavi na jedan štap, i u pogodnom
trenutku, otrča do najbližeg vrha brda i tamo zapali svoju baklju.
Trava na baklji nije gorela dugo. No, i onoliko koliko je gorela,
očigledno, beše dovoljno.
Možda dvadesetak minuta kasnije, tri Indijanca na ponijima
iskrsnuše kao aveti na vrhu tog brda. Indijanski vodiči zamahaše
prema njima. Izmenjivali su znake bez reči. Jahači na brdu objahaše
tri puta oko vrha, svaki put u sve većem krugu, i na kraju nestadoše
isto onako iznenadno kao što su se i pojavili.
Te noći Džonu nije bilo najprijatnije kraj logorske vatre.
Nije se on plašio, jer beše očevidno da su jahači koje su videli
bili prijatelji ili rođaci njihovih vodiča, otuda možda čak i stanovnici
indijanskog sela, a i zato što, mada su vodiči i dalje bili hladni prema
deci, atmosfera sada kao da je bila pre bolja no gora zahvaljujući
poštovanju koje su vodiči stekli prema Džonu. No, nije se ni
zanosio; znao je da su, iako je neprestano na oku držao vatreno
oružje, ova tri Indijanca uz pomoć svojih drugova bez ikakvih
napora i lako mogli da masakriraju celu malu grupu dece Sagera.
Ali on je verovao da će uticaj Oca iz Tvrđave i dalje nastaviti da
ih štiti od njih — posle svega, oni bi ipak morali da mu pogledaju u
lice kada se vrate u tvrđavu; štaviše znao je da skalpovi dece nemaju
meću Indijancima, nikakvu vrednost. Na neki način, kod njih je bio
veoma razvijen osećaj časti. Iz ovih razloga, Džon se osećao prilično
bezbednim. Sem toga, nije verovao ni da su skovali neki pakleni
plan za kasnije; i bio je u pravu.

152
 U tom uverenju on na kraju zaspa. Video je i da su Indijanci
pospali, a puške je držao uz sebe u vreći za spavanje.
Sanjao je.
Kao, otac, Frensis i on ujahuju kroz vrata u drvenom bedemu
koji je opasivao gradić i prelaze preko širokog puta koji ide u krug
oko spleta malih uličica i drvenih kuća grupisanih oko drvene crkve
i gradske većnice. Topao dan, bez vetra, i oblaci sive prašine s
neočišćenih ulica, jednom dignuti, ostaju dugo da lebde u vazduhu.
Pri njihovom padu dižu se drugi oblaci prašine, ostavljajući čudan
ukus u ustima. Ali otac je, kao, obećao dečacima po čašu piva,
slatkog kukuruznog piva i to u salunu Zlatna kola...
I dalje jašu kroz prašinu. Svi u gradu veoma su zaposleni, kao i
uvek na početku leta. Pravi praznik za oči. Živopisno obučeni i s
bojom na licu prolaze Indijanci na svojim ponijima, uvijeni u
pokrivače veselih boja, obrijanih glava i čudnih, u čvorove
zavezanih perčina na njima. Kraj svojih prljavih mazgi idu znojavi
meksikanski torbari, kroz gustu, suvu prašinu koja se diže uvis.
Kauboji, na konjima, bičevima teraju grupice stoke. Pripadnici
konjice iz kasarne, sa svojim sabljama i zveckavim mamuzama,
oholo se šetaju dignutih noseva. Farmeri, povijeni na sedištima
svojih kola, ruku opuštenih na kolenima, zirkaju sumnjičavo ispod
svojih vunenih kapa; ostavili su svoje udaljene krčevine u šumama
da bi došli u grad u kupovinu. Francusko-kanadski traperi, veslači
kanua uz i niz reke i njihove brzake u divljinama Zapada, ulaze i
izlaze iz saluna pevajući svoje francuske pesme. Oni uvek dolaze u
ovo granično naselje civilizovanih krajeva, da ga oboje u crveno. Isto
se odnosi i na bučno, pijano razmetljive čamdžije s Misurija, na
trapere porekla drugačijeg od francusko-kanadskih, uspravnih u
sedlima svojih konja i obučenih u odela od jelenske kože ukrašenih
s mnogo resa. Džon im se zagleda u lica, mrka i oštrih crta; u njihove
oči, oštre i ispitivačke od života u divljini; u dugačke im kose,
dugačke taman onoliko koliko i resa na njihovim odelima.
Samopouzdano i hitro, oni čvrsto sedeći u sedlu i gvozdenim
kolenima pritežući slabine svojih konja proleću uzduž i popreko
kroz gomilu. Još samopouzdaniji i daleko poštovaniji, dva trgovca
krznima u laganoj šetnji prolaze duž pročelja kuća i podalje od
ulične gužve. Oni na noseve pritiskuju svilene maramice; imaju

153
visoke okovratnike i uske, dugačke pantalone; na njihovim sakoima
sjaje se mesingana dugmad u koja kao omađijana zure gola
indijanska deca što se igraju u prašini. Gospoda prolaze kraj dece
kao da ova uopšte ne postoje, i njihove oči kao dugmići traže neke
druge prizore. Tu su i krznarski magnati, u šetnji i u saznanju da
životi i sudbine mnogih ljudi zavise jedino od njih.
„Počinju da pevaju pomalo drugačiju pesmu“, govori otac. „Nisu
više bogovi života i smrti kao nekada, broje poslednje dane. Milioni
zgrnuti na trgovini krznima troše se prilično brzo. Zamke za
dabrove i dalje se zapinju, ali u Evropi gospoda su se već poodavno
priklonila svilenim šeširima. Dabrova krzna danas više nisu u
modi.“
Mali karavan kola u koja su upregnuti volovi dolazi uz ulicu
polako, ali sigurno. Platneni krovovi kola, ispod kojih oči belih žena
zure napolje ispod oboda slamnih šešira, sivi su od prašine;
radoznala, mala dečja lica okreću se na sve strane sa svojih sedišta,
gde sede, uz ljude tamnih, odlučnih lica ispod šešira širokih oboda.
Ćutke i smireno oni prolaze kroz ovaj bučni, živopisni prizor,
poslednji grad na granici između Istoka i Zapada.
Džonov otac zaustavlja konja i stavlja ruku na rame najstarijem
sinu i govori preko Frensisove glave:
„Ovo su bogovi budućnosti. Pioniri. Oni će činiti našu
domovinu, Sjedinjene Američke Države, sve većom i većom — sve
dok ne postane stvarno velika. A vi ćete doživeti da to vidite,
momci!“
Posmatraju kako prolazi ceo karavan i otac dovikuje svoje
najbolje želje iseljenicima. Džon i Frensis se gotovo dave od prašine
koju su kola u prolazu digla. Užasno su žedni. Kad karavan prođe,
Frensis diže svoju malu, crnpurastu glavu i gleda u oca.
„Hajde, tata, molim te, pa zar nećemo sada nešto popiti?“
Džon oseća kako mu se vrh jezika lepi uz nepca.
Zatim jašu prema Zlatnim kolima. Iznad otvorenih vrata ulaza
u salun nalaze se prava pravcata kola — u minijaturi, razume se.
Unutra je mračno; žamor ljudskih glasova; vazduh ispunjen
gustim duvanskim dimom koji se gotovo može seći i gadnim
mirisom kiselog, ustajalog piva. Otac, Džon i Frensis sedaju i

154
naručuju pivo. Sede pored prljavih okana malog prozora koji gleda
na ulicu. Na ulici i dalje teče ista šarolika gomila.
Iznenada, pojavljuju se jedna velika kola, pokrivena kao sneg
belim pokrivačem. Vozač izgleda stvarno jezivo; ima ogromne, u
očne duplje duboko uvučene oči, i bez obraza je. U stvari, on ima
lobanju umesto glave. Nosi vunenu kapu i smeši se.
Otac se diže i gleda u vozača. I ne gledajući u decu, on kaže:
„Moram za njim.“
Kola odmiču čudnovato brzo. Otac između stolova odlazi prema
vratima.
„Oče, tvoje pivo! A treba i da platiš, mi nemamo novaca,
nemamo ništa!“ viče uspaničeni Džon. Ali otac izlazi na vrata.
Napolju, odvezuje konja od drvene prečke, uzjahuje i odlazi ne
osvrćući se. U trenutku, ulica postaje potpuno pusta. Sve što još
može da se vidi su ta bela kola u daljini, iza kojih jaše otac. On se
već jedva vidi, zbog prašine. Dečaci stoje, noseva priljubljenih uz
zelenkasta, mala prozorska okna. Sada već više ne mogu ni da vide
oca — sve što vide je prašina; y daljini ce još uvek čuje zvuk konjskih
kopita, a prozorsko staklo ih, hladno i tvrdo, pritiska po nosevima.
Džona probudi divljačko drmusanje za ramena. On ču Frensisov
glas:
— Nestali su.
— Da, odgovori Džon pospano. A ne možemo ni pivo da
popijemo, jer nemamo novaca da ga platimo.
— Sanjaš, reče Frensis uzbuđeno. Probudi se, Džone. Nestali su
zajedno s konjima.
— Ko?
— Indijanci. S tovarnim konjima. Ništa nam nije ostalo!
Džon se u trenu razbudi. Nije mogao ni reči da izusti. Hvatao je
vazduh i lizao usne kao da ga i dalje guši prašina letnjeg dana u
civilizovanom svetu.
Frensis se spusti na zemlju i prisloni uvo na nju.
— Još se mogu čuti njihova kopita, reče on.
Džon protrlja nos koji ga je boleo. Ležao je nosa priljubljenog uz
tvrdu cev puške. I dalje nije mogao da progovori.

155
 Frensis ga pogleda u očajanju:
— Šta, za ime sveta, sada da radimo?
Iznenada, Džon eksplodira; puno saznanje onoga što se zbilo
stiže mu do svesti. On se uspravi u sedeći položaj — prava reč bi bila
ripi — i poče da psuje:
— Podlaci, tvorovi, prljave svinje...
I bujica prljavih izraza poteče mu iz usta — reči nimalo
nepoznatih njihovom domaćinu iz tvrđave Boase. Džon ni sam nije
znao kako su svi ti lepi izrazi bez ikakve muke našli utočište u
njegovoj glavi. On izbaci sve što je znao i laknu mu. To nije bilo
nimalo lepo, ali stvarno je malo pomoglo. Frensis je, ležeći na
stomaku i laktovima u gustoj travi, lica oslonjena na šake, otvorenih
usta zurio u brata. Kad Džon na kraju zastade da uzme vazduha, on
hladno reče:
— To baš i nije bila vrsta stvari koju bi otac i majka smeli da
čuju.
— Da su oni ovde, ja svakako ne bih bio prisiljen da ih kažem,
uzvrati Džon.
Ipak, oseti stid. Sada kada je završio, učini mu se da mu to i nije
toliko pomoglo.
— Bolje bi bilo da kažeš šta sada da radimo? nastavi Frensis.
Zatim se okrenu ia leđa i diže se.
— Baci nešto drva na vatru i skuvaj kafu, reče Džoi dižući se na
noge. Ja ću otići da pogledam nije li se nešto uhvatilo u zamke, kako
bi mogli da spremimo doručak. Devojčice neka spavaju još malo.
Ako se probude, moraćemo, uz sve ostalo, da trpimo i uobičajenu
gnjavažu.
— Tvoje psovke su mnogo gore no njihova gnjavaža, reče Frensis
gledajući ga prekorno.
— Ti bolje da skuvaš tu kafu, ču li me? reče Džon.
— Nema kafe. Nema ni lonca. Nema ničega. Sve su odneli.
Džon pogleda oko sebe. Bila je to činjenica — ovi prevrtljivi
podlaci odveli su konje, sa svim stvarima koje su bile na njima. Deci
nije ostalo ništa, izuzev njihovih pokrivača, njihovog oružja i
njihovih šoljica za piće, koje su, zajedno s Indepencijinom bocom iz
koje je hranjena, ležale u izgaženoj travi pokraj vatre koja je tinjala.
156
 Džon otvori usta...
— Oh, nemoj ponovo, reče Frensis.
Džon čvrsto stisnu vilice. Ali šta sad, za ime sveta, da radi? On
se ushoda oko vatre, divlje šutirajući i razbacujući pepeo.
— Ove mokasine morale bi da ti potraju još dugo, primeti
Frensis.
— Ti odjutros baš imaš svašta da kažeš, odbrusi Džon. Ali, nije
mogao a da se ne nasmeje. Mali Frensis, tako kočoperan i odlučan.
Iznenada, Džon oseti zahvalnost prema njemu. On ode do
Frensisa, diže ga i stavi ruke na njegova uska, dečačka ramena, pa
reče:
— Gospode, ne znam šta bih bez tvoje pomoći, ti smotano malo
derište!
Frensis porumene od ponosa i zadovoljstva. On se nasmeja, ali
i pored toga reče oštro, kao kakav minijaturni direktor škole:
— Prestani s tim, Džone, ti se i dalje služiš tim žargonom tvrđave
Boasi.
— Oh, ostavi me na miru, dreknu Džon gotovo veselo.
I, za čudo, dečaci se oraspoložiše. Budućnost im nije izgledala
tako crna.
— Imamo pred sobom samo dolinu Grande Rondo i Plave
planine i to je sve, reče Džon.
Prisustvo njihove indijanske pratnje uznemiravalo ih je daleko
više no što su jedan drugom hteli da priznaju. Sada je, i pored svega,
bar taj teret bio skinut s njihovih ramena. Uistinu, to što će morati
da nastave bez konja i zaliha hrane i svih ostalih stvari bilo je loše,
ali u svoje vreme prolazili su i kroz teže situacije. Nisu bili gladni,
nisu bili žedni, bili su dobro obučeni i bili su zdravi.
— Ali, oni su, svejedno, prljavi odvratni lopovi! reče Džon... Gde
je Oskar? upita on naglo odmah zatim.
Frensis poblede. Zvali su i zviždali i bespomoćno tragali
unaokolo, ali Oskar se ne pojavi.
— Poveli su ga sa sobom, razume se! prošišta Džon kroz zube.
Prljavi tvorovi Indijanci luduju za psima, bar isto onoliko koliko i za

157
konjima. Naravno, celo društvo se zavuklo u to maleno indijansko
selo čije smo vatre videli juče.
— Oskar ne bi dao da ga odvedu tako lako, reče Frensis.
— Tim gore, reče Džon.
Devojčice su se razbudile od njihovih povika kojima su vabili
psa. Lujza strese svoju tamnu kosu preko lica i otpoče s trljanjem
potiljka. To je uvek budilo kako treba, govorila je.
Kati prva primeti da je njihov logor ostao sa manje stanovnika
nego inače. Ona oštro pogleda oko sebe i onda, puna nade, upita:
— Jesu li otišli oni nevaljali ljudi?
— Zajedno s konjima, reče Džon.
— Oh, nevaljalci, reče Kati.
Lujza uplašeno otvori oči.
— O čemu to pričate?
— Indijanci su uhvatili maglu prošle noći, zajedno s konjima i
gotovo celim prtljagom. Ukrali su sve. A ni Oskara nema.
Lujza smesta shvati posledice do kojih će zbog ovoga doći, što
se od Kati nije ni moglo očekivati, pa se suze, baš kao što je Džon i
očekivao, pojaviše u njenim očima. Ali, ipak, ne reče ništa.
Kad čuše šta se dogodilo, Matilda i Lizi, koje su spavale u istoj
vreći za spavanje, istovremeno se podigoše u sedeći položaj s očima
velikim kao tanjiri.
— Džon je ponovo mračan kao oluja, primeti Matilda potišteno.
Je l’ Oskar stvarno otišao?
— A šta ti misliš? Da se šalim? uzvrati oštro Džoi. I njega je grizla
pomisao da je pas stvarno otišao, ali se, kao i obično, trudio da to
pokaže što je moguće manje.
U tom času u žbunju, koje je prekrivalo padinu brda podno
kojeg su logorovali, začu se glasno šuštanje koje se primicalo sve
bliže i bliže.
I pre no što shvatiše šta se događa, Oskar ulete među njih.
On se zalete pravo ka Matildi i zagnjuri joj glavu u krilo,
gurkajući se i muvajući, zadnjih nogu pomalo raširenih radi
oslonca. Rep mu je kao poludelo krilo vetrenjače vitlao vazduhom.

158
 Matilda povi svoje malo telo preko velikog psa i rukama mu
obgrli vrat.
— Oh, oh, lepi, lepi Oskare, je li ti drago, je li ti stvarno drago
što si se vratio, dečko moj? reče ona.
Lizi pljesnu svojim malim rukama i vrisnu:
— Oh, vidi Džone, vidi!
— E, baš mi je drago što se vratio, reče Kati.
Džoi osmotri svoju malu četu. Nije mogao a da im se ne
nasmeje. Stvarno, da nas neko sad pogleda ne bi mogao a da ne
pomisli: evo sretne porodice, pomisli on pomalo gorko i radosno
istovremeno.
Velika crvena pruga išla je duž Oskarovih leđa baš na mestima
na kojima su mu se nalazili ožiljci od borbe s grizlijem. Kad životinja
na kraju okrenu glavu, tako da je nos mogao da joj se vidi, Džon vide
da mu je i njuška povređena. Indijanci mora da su mu je privezali,
kako ne bi mogao da laje.
— Jadni, stari Oskare. Ni ti nećeš bez ožiljaka stići u Oregon,
promrmlja on, pa kleče pored psa da mu pregleda rane. Nisu bile
duboke.
I stvarno su i bili sretna porodica kad pola časa kasnije
zastadoše da doručkuju pečeno meso, dok je Indepencija ležala na
pokrivaču igrajući se svojim prstima, i dok je Anin veliki, rapavi
jezik čupao travu vlažnu od jutarnje rose.
— Ako ti, Džone, misliš da nije loše što su na kraju otišli, i ja
mislim da nije loše, reče Lujza velikodušno.
— A ja sam znala da su oni užasne, nevaljale životinje, uzviknu
Kati.
— Ne pokazuj svoju prostotu, dete, reče joj Frensis.
— Ti gledaj svoja posla, odreza mu Kati svadljivo.
— Ti si stvarno luda, uzvrati Frensis sležući ramenima.
— Ne počinjite da se koškate, inače ću vas isterati napolje!
opomenu ih Džon oštro. Ali, morao je da se nasmeje, jer je koškanje
bilo prijateljsko i niko ništa dublje od izgovorenog nije imao na
umu. Sem toga, bilo je to i fino sećanje na život koji su ranije vodili.
Koliko su samo puta otac i majka morali da sprečavaju svađe! Bez

159
koškanja! ponovi on zadovoljno, mada ovog puta stvarno bez
razloga, jer su deca bila isuviše zauzeta otkidajući komade mesa sa
tvrdih, žilavih zečjih nogu.

160
 X
PROVALA OBLAKA

161
 1.

Ali, ličili su na sve sem na sretnu porodicu kada, deset dana

kasnije, posle puta duž južne strane divne ali močvarne doline
Grande Rondo, iskusiše prvu pravu jesenju kišu u podnožju Plavih
planina.
Kiša je padala isto onako nemilosrdno kao i one noći kada je
karavan logorovao pre Soda Springsa. Onda su čak i odrasli mislili
da je došao smak sveta i da će se svi podaviti kao u biblijskom
potopu. To se, međutim, nije dogodilo; i bila je to, u svakom slučaju,
lekcija koju deca dobro zapamtiše. Ali, s druge strane, ovoga puta
su nepogodu morali da izdrže bez ikakvog zaklona nad glavom.
Preteći crni i sivi oblaci izručivali su svoj tovar na planinski predeo.
Bilo je i mračno; kiša koja je u potocima lila zamagli i utrnu skoro
svaki trag svetla.
Drhteći i cvokoćući, deca se skloniše u jednu jarugu, jer je
mahovinom pokrivena, gola planinska strana postala vlažna i
klizava u tren oka. Nije se samo nebo otvorilo, već i zemlja pruži sve
od sebe — i divlji potoci i bujice počeše da niču, činilo se, sa svih
strana. Čitavi žbunovi i drveće behu izvaljivani pod naletom ove
vodene mase i odnošeni u daljinu; ogromne gromade zemlje i stenja
izvaljivane su iz svojih ležišta; sve je navrat-nanos letelo nizbrdo,
niz bujične tokove koji su sada bili puni do samih svojih ivica.
Dolina, okružena prstenom strašnih crnih planina, fantastično
išaranih linijama belih, penušavih potoka i planinskih bujica,
uskoro nesta pod vodom; iz vode su virile grupice žbunja kao ostrva
na moru koje, pod naletima kiše, valja i zapljuskuje obale sivim
talasima.

162
163
 Kiša je padala i šibala grupu dece koja se zaklanjala u jaruzi.
Stajali su u nizu, jedno za drugim, kao uplašene ovce, lica okrenutih
grubom zidu niz koji se spuštala kiša kao vodena zavesa. Disanje je
bilo otežano. Teški, ledeni projektili kišnih kapi bombardovali su im
leća; činilo se kao da na sebi uopšte nemaju odela. Kamenje i stene
odvaljivali su se iznad njihovih glava i padali naniže, obrazujući
tako vrelo prave opasnosti.
Džoi je stajao nagnut nad Lizi, koja je u strahu vrištala između
njegovih nogu, i nad Indepenciju — nakvašeni mali zavežljaj na
zemlji u skroz mokroj ležaljci od gustog patuljastog žbunja. Stajao
je oslanjajući se dlanovima na kameni zid, i leđima, ramenima i
glavom zaklanjao dvoje malih koliko je više mogao. Mali oštri
kamičak beše ga udario u potiljak, ali je kiša smesta uklonila tragove
krvi.
— Ovo ne može dugo potrajati, procedi on kroz stisnute zube
Frensisu, koji se oslanjao na stenu zaklanjajući lice podignutim
rukama.
Džon i Matilda jedini su s vremena na vreme pogledali i oko
sebe.
Od sve dece, Matilda se najmanje plašila prirodnih sila. Ali, sada
su i njene oči bile raširene i ispunjene strahom. Njena kratka kosa
beše joj se prilepila za glavu, ličeći na glatki, tamni šlem, a gotovo je
i prestala da oseća vodu koja joj je niz vrat curila duž tela.
Stajala je priklještena između Džona i Frensisa i nije mogla
videti Lujzu i Kati koje su čučale zbijene jedna uz drugu, s rukama
na glavama. Iza njih, Ana je bez prestanka nervozno mukala. Oskar
se smestio između njene četiri noge; voda je curila niz Anine slabine
i stomak i padala na njegovo sjajno, tamno telo. Ležao je dahćući,
otvorenih usta, dok mu je jezik visio kao crvena krpa, baš kao kada
je bio žedan.
Kiša je nastavila da lije. To je i bolelo, iako je hladnoća
delimično utrnula dečja tela.
— Grad, promrmlja Džon. Grad i kiša zajedno. Zrna grada sekla
su i rezala; koža im beše izudarana do pucanja, ali je kiša smesta
uklanjala tragove krvi.

164
 — Drž’te se! zašišta Džon preko Frensisove glave, i njemu i
devojčicama koje su čučale.
— Naravski, stiže Frensisov prigušeni odgovor.
Žalosno cvilenje dopre kroz nakvašeno krzno malog zamotuljka
zvanog Indepencija. Džon stegnu zube, tako čvrsto da zaškripaše.
Pa, nije moglo trajati još dugo. Celo nebo u sebi nije moglo imati
toliko vode i grada.
Uznemiren, Džon baci pogled na gomilu vreća za spavanje,
kojom je pokrio puške i rog s barutom. Šta je, za ime sveta,
osiguranje od ovakvog potopa? Zahvati ga očajanje — tako su lepo
napredovali, i više nisu bili toliko udaljeni od svog cilja, delio ih je
još samo ovaj planinski lanac, a onda... Ali, bez upotrebljivog
vatrenog oružja i bez materijala za postavljanje zamki... Veliki Oče
na nebu, šta će se onda s njima dogoditi?
Bili su tako ukočeni i bez daha da su propustili da primete da
kiša slabi. No, verovatno zbog toga, Džon iznenada uspe da primeti
nešto drugo — drugi jedan zvuk, drugu vrstu buke, mnogo
neujednačeniju, krckanje i škripanje, zloslutni zvuk koji je jenjavao
i jačao.
Jaruga u kojoj su se nalazili i sama je postala korito jedne bujice;
već su se do članka nalazili u vodi koja je brzo tekla, ali su to mogli
znati jedino po onome što su uspevali da vide u retkim trenucima
kad bi se odlučili da otvore svoje čvrsto stisnute oči.
Džon sada vide kako se nivo vode diže; nosila je sa sobom sivu
zemlju, kamenje, odlomljene grančice i izvaljeno korenje za kojim
su se kao kosa vukle njegove duge žilice. A kada diže pogled dalje
gore, prema mestu odakle je dolazila sva ta voda, vide vrh velikog
drveta kako polako klizi naniže; njegove grane krckale su i lomile se
o planinsku strminu.
Polako, polako, drvo je klizilo napred. Voda je tekla i penušala
se i ključala ispod njega. Ali, postojala je mogućnost da svakog časa
jurne naniže — na pedesetak metara od mesta na kome su deca
stajala, a, prema vrhu, strane jaruge su se širile. Teran vodom,
drveni kolos je tu mogao razviti takvu brzinu da deca ne bi bila u
stanju da na vreme umaknu. Put naniže bio je težak. Ne bi ni mogli

165
da se kreću dovoljno brzo; pored toga, sve okolo bilo je podmuklo
klizavo.
Druga strana jaruge bila je manje strma od one uz koju su se
zaklanjali. Bila je to njihova poslednja nada.
— Frensise! povika Džon pokazujući na drvo koje se neumoljivo
približavalo. Moramo se popeti uz drugu stranu! Ti kreni prvi, a ja
ću pozadi.
Bez i jedne reči, Frensis zgrabi Lizi za ruku i preskačući preko
kamenja pretrča kroz vodu na drugu stranu. Džon gurnu Lujzu i
Kati napred, a Matildi pomože da se nađe pored Lizi.
— Idite, idite, penjite se, penjite se i sledite Frensisa! Držite se
čvrsto za žbunje!
On sam dohvati Indepenciju pod levu ruku, pa stiže ostale i poče
desnom da ih gura da idu napred, dok je sam i dalje išao na začelju.
Verali su se, ponekad i na sve četiri, ali su se i klizali unazad.
Džon odmeri udaljenost; zatim odmeri visinu i širinu
čudovišnog drveta koje je ravnomerno klizilo napred, uz užasno
krckanje i lom grana i šuštanje lišća. Deca su sada dovoljno visoko,
pomisli on. Bili su na sigurnom.
Gomila granja sve se više primicala mestu na kome se jaruga
širila. Puške i vreće za spavanje i dalje su ležale gamo dole, a dole je
bila i Ana koja je stajala u podnožju strmine i mukala tražeći pomoć;
jednu prednju nogu stavila je na stenu, a voda je grgoljila oko
ostalih njenih nogu. Oskar, koji je smesta potrčao za decom, stajao
je sada lajući iznad Džonove glave.
— Dođi, prihvati je! povika Džon Kati i kad se ona primače,
predade joj Indepenciju. Vodi računa, drži je čvrsto!
On odmah skliznu naniže, brže od ma koje planinske bujice. Do
kolena u vodi koja se ravnomerno i dalje dizala, on dohvati vreće za
spavanje i pobaca ih što je dalje mogao uz padinu, gde se one
zakačiše za žbunje. Onda dohvati puške i dve okači o rame, a treću
ostavi. Onda zgrabi i rog za barut i baci ga naviše, i ovaj pade u
Frensisovu blizinu. Tada se prihvati povodca vezanog oko Aninog
vrata i povuče je za sobom — jadna životinja bila je tako poslušna i
pokazivala je toliko volje da stigne gore do dece. Pela se veoma

166
odvažno. Džon je vukao koliko god je snažnije mogao, upirući se
petama o zemlju i čvrsto se hvatajući za žbunje.
Drvo stiže do proširenog dela jaruge, ali umesto da jurne dalje
zaglavi se na samom otvoru. Jedna uspravna stena spreči mu put.
Voda se penušala i šumela sve jače i jače.
— Kiša je stala! iznenada vrisnu Kati.
Džon podiže pogled, otvorenih usta. Nije bio ni primetio da se
nebo razvedrava, toliko ga beše zaokupila opasnost koja im je
pripretila.
A ipak, Ana još nije bila van opasnosti. Drvo može da ponovo
krene svakog časa.
Džon nastavi da vuče i vuče što je jače mogao. Sada, kada kiša
više nije padala, snaga kao da mu se udvostruči.
Frensis se spusti malo naniže, da pokupi vreće za spavanje.
Devojčice su ležale na stomacima na nekoj vrsti male zaravni,
pružajući ruke dole ka njemu da prihvate vreće. Samo Matilda nije
skidala oka s Ane, koja je napredovala polako ali sigurno.
— Ana, Ana, nemoj pasti, dođi, Ana, Ana, nije prestajala da
dovikuje.
Krava je sada već bila dovoljno visoko, ali nastavi da se
tvrdoglavo penje i dalje, u nameri da se što više približi deci.
Džon upravo poče da razmišlja o tome da se ponovo spusti i
pokupi i onu treću dragocenu pušku, kad iznenada nešto puče, kao
da je grom udario negde u blizini.
Uz siloviti lom grana drvo se oslobodi n polete niz jarugu, čisteći
sve što bi mu se našlo na putu. Uz zaglušujuću buku, krckanje,
škripu, pucanje i lom, ono kliznu ispod dece, kliznu pokraj njih.
Zanemeli, posmatrali su ga kako se udaljava.
Gledan iz pozadine, opasni monstrum ličio je na slomljenog,
palog džina koji bespomoćno leži sa korenjem u vazduhu. Sve brže
i brže, drvo se udaljavalo naniže; dah im se povrati tek kada im
potpuno nestade s vidika.
— Glava ti krvari, Džone, reče Kati.
Džon prevuče rukom po potiljku. Bila je to mala, plitka
posekotina na koži.

167
 2.

Vreme se pročisti. Sunce se već probijalo kroz oblake. Bilo je to

svetlo, još uvek toplo jesenje sunce, koje natera planinske padine da
se puše i dime.
Ali deca su drhtala. Ako je moguće tako reći, bilo im je hladnije
sada nego onda kada je kiša lila svom snagom. Njihova vlažna odeća
beše im se prilepila za tela i pritiskala ih kao oklop. Kosa im se i
dalje cedila. Nisu imali ništa suvo, čime bi mogli da se istrljaju.
Cvokoćući, male devojčice su plakale. Kati je pokušavala da bude
hrabra, ali se i njoj brada trzala i tresla.
— Krećite se! naredi im Džon. Penjite se i spuštajte niz padinu
bez prestanka. Ja ću da pogledam unaokolo.
Kad se vratio, jedan čas kasnije, on zateče jednu potpuno
zamršenu gomilu dece zbijenu jedno na drugo i jedno pored
drugoga. Jedino je Frensis hodao u krug oko svojih sestara, kao
ovčarski pas oko stada. Ali, i on je bio modar od hladnoće.
Džon razmrsi klupko od dečjih tela:
— Hajde, živnite malo — idemo još malo naviše. Lujza! Pa ne
budi kao mala bolesna beba.
Jadna deca se digoše cvokoćući zubima. Lujza se potrudi da
povrati kontrolu nad sobom.
— Mičite se napred. Gore ima jedna padina skroz izložena suncu
i bez imalo vetra, i, može se reći, snabdevena stalažama za sušenje
odeće i rublja.
Jedino Kati pođe za rukom da se kukavno nasmeje.
— U svakom slučaju, meni je drago što bar kukanje mogu da
čujem, reče Frensis.

168
 Kao grupa neurednih, jadnih pilića, hramali su iza Džona.
Mesto na koje ih Džon dovede bilo je stvarno daleko povoljnije
od svega čemu su smeli da se nadaju. Bilo je u zavetrini i puno
sunca; vrhovi niskog žbunja brusnica bili su već suvi. Padina beše
tako strma da je relativno nisko sunce gotovo neposredno sijalo na
nju. Čak su i isparenja ovde bila toplija, toplija u svakom slučaju od
njihovih sleđenih tela.
Džon ponosno pokaza na „stalažu“ za odeću i rublje — jedno
oboreno drvo koje je ležalo popreko na jednoj ogromnoj stenovitoj
gromadi. Možda je tu tako ležalo decenijama; masivne grane drveta
bile su gole i posivele od godina. Grančice su mu štrčale u nebo,
srebrnosive od vetra i kiše.
— Eto na šta ćemo okačiti odeću, reče Džon. I da bi podstakao
ostale, on smesta poče da skida sve sa sebe. Nekoliko minuta
kasnije, sav veš bio je na sušenju.
Lizi kao da zaboravi na sav malopređašnji jad i gola golcata
rastrča se unaokolo, vrišteći od oduševljenja. Džon se zaposli
trljanjem Indepencije, i trljao je i trljao, trljao sve dok joj telo sasvim
ne pocrvene. Sad ga ni malo nije bilo briga vrišti li ona ili ne. Morao
je da je utopli.
Po Džonovom naređenju, Frensis naseče puno tankog pruća i
očisti ga od lišća; svakom detetu on dade po jedan mali snop šiba.
— Hajd’ sad, udrite se! Udrite! naredi im on.
— Ko najviše pocrveni, pobednik je! doviknu im i Džon. Tvrdi
mali đavoli, pomisli on pun ponosa, dok je posmatrao svoga brata i
sestre kako se vitlaju po padini sa svežnjevima pruća u rukama.
Lujza se jedina ne priključi ostalima; stajala je malo po strani od
ostalih i lupkala svoje noge — onaj njen deo kome je to najmanje
bilo potrebno.
— Idi, Lujza, ili ću ja doći da ti dam ono što ti treba, opomenu je
Džon.
Uz povik, Frensis polete ka njoj visoko dižući šibu. Ona pobeže
kao košuta. Džon se smejao, dok se ne zagrcnu klečeći na kolenima
s Indepencijom u naručju. Ona se zaplaka, a on je zaljulja malo,
napred i nazad, i ona se ućuta. Onda se diže i ode do mesta gde se
sušilo rublje pa se maši rukom — njegova košulja već je bila suva.
169
Zatim u košulju uvi dete. Sada dođe i vreme da misli i na sebe.
Provalja se kao ždrebac po tvrdom žbunju brusnica; za manje od
minuta sav se užari, a telo mu se pokri ogrebotinama koje su
krvarile. Ali se ipak ugreja.
Dečje košulje najpre su se osušile. Smesta navukoše te
bezoblične, prljavobele delove odeće, ali pre toga Džoi dodeli
nagradu pobedniku u šibanju. Bila je to Kati, koja se od glave do
pete sva sijala; uši su joj gorele, a nožni prsti trnuli. Ona se ukoči od
ushićenja kad joj Džon dade šoljicu Aninog mleka.
— Ohhhh, beše sve što stiže da izusti.
Vodootporna kutija za trud o Džonovom pojasu stvarno se
pokaza kao vodootporna. A drvo srušenog stabla činilo se dovoljno
suvim za potpalu.
Kada se razgore debela vatra, setiše se da su gladni. No, nisu
imali ništa za jelo.
— Barut mora najpre da mi se osuši, da bude kao kost, reče
Džon.
Vreće za spavanje takođe su raširili na suncu i Džon sada na
jednu od njih istrese sadržinu roga za barut. Onda otkide komad
svoje košulje i njime poče da mrvi grudvice baruta i suši ga.
Iznenada se trže.
— Mislim da je za početak bolje da postavim nekoliko zamki za
divljač, reče on i ode prema uzicama od kozje kože koje su mu visile
o opasaču okačenom na drvetu.
— Nemaš mamac, reče Frensis.
— Tačno. Nemam mamac, složi se Džon.
On otkide još jedan komad košulje, pa njime potapka ranu na
glavi za koju je mislio da i dalje krvari. Ali, krv je gotovo bila prestala
da teče i zato on izvadi nož, okrenu se u stranu, zažmuri i recnu se
po butini. Krvlju, koja poteče iz posekotine, dobro natopi parče
košulje.
— Eto, sad imam mamac. Ovo će ih privući, reče on.
Frensis ga pogleda zadivljeno.
— Hoćeš li, molim te, i od mene malo da uzmeš, Džone? upita
on.

170
 — Tvoja krv je isuviše mlada, odgovori Džon zajedljivo. Nema
nikakav miris.
— Moja krv upravo izvanredno miriše, planu Frensis.
— Kažem ti, ne znam šta bih s njom, odgovori Džon oštro.
Odmah zatim on ode sa svojim kožnim uzicama i čudnim
mamcem.
Sve više i više komada odeće beše suvo. Džon se dugo zadrža;
kada se vratio, svi su bili skroz obučeni. U rukama je nešto nosio.
Bio je to veliki šumski golub, verovatno star i žilav.
— Ubio ga je grad, reče on. Bilo ga je taman toliko da svako
dobije po parčence mesa. Džon dovrši poslednju zamku i kostur
ptice spusti dole kraj nje.
Lica i ruku pokrivenih crvenim pečatima od grada i
ogrebotinama od šiba, sedeli su zatim zajedno u sumraku u rumenoj
svetlosti vatre. Pojedoše i malo tvrdih i kiselih brusnica. Lizi i
Indepencija dobiše nešto mleka. Nebo nek nam je u pomoći da nam
potraje snaga koju smo povratili boravkom u tvrđavi Boase, pomisli
Džon.
Vreće za spavanje su još bile vlažne, ali se oni, svejedno, uvukoše
u njih, dvoje po dvoje, i smestiše se što je moguće bliže vatri. I
šumno zaspaše i pored zavijanja vukova.

171
 XI
NA IZMAKU SNAGA

172
 1.

Provala oblaka koju su pregrmeli bila je samo predznak onoga

što je tek trebalo da dođe. Deca su tumarala divljom zemljom
dubokih ponora i podmuklih useka, skrivenih ispod gustog žbunja;
zemljom uskovitlanih voda potoka i padina tako gusto obraslih
rastinjem da je povremeno na pojedinim mestima bilo nemoguće
preći.
Napredovali su sve dalje i dalje na severozapad, određujući
smer svoga puta prema suncu; tumarali su po brdima i kroz uske
tesnace; lutali u krug satima, ponekad i danima, pre no što bi našli
načina da krenu dalje — toliko je neprolazan predeo bio, a veoma
često i toliko nevidljiv put koji su morali da slede.
Kiše i grád, i zaslepljujuće snežne oluje tukli su ih,
obeshrabrivali, lomili. Mraz se sada hvatao gotovo svake noći.
Mokasine su im preživljavale poslednje dane; oko nogu su uvezivali
kaiševe vučjih koža, ali ni to nije bilo dovoljno. U višim predelima,
bili su prinuđeni da se probijaju kroz visok sneg koji im je dopirao
do kolena, do kukova. Džon je uvek prelazio po tri puta veći put od
ostalih; na smenu je nosio i Lizi i Indepenciju.
Deca su gladovala.
Revolveri i puške postali su neupotrebljivi. Posle one prve,
užasne provale oblaka, Džon više nije bio u stanju da ih dovede u
red; ostavili su ih za sobom kao staro gvožđe. Sve, izuzev ostraguše;
ona je i dalje radila, iako ne onako kao nekad — počesto bi zatajila.
Ali, svejedno, nisu ni smeli da se njom služe tako često, jer je i
baruta ponestalo.
Džon je ubio nekoliko vukova, a jednom n neku mršavu
divokozu. Postavljali su klopke i zamke, ali taj posao obično im nije

173
donosio ploda. Po neki put, ujutro bi u njima zatekli samo kostur
uhvaćene životinje — znak da je neka druga životinja toga puta lako
došla do plena i utolila svoju glad. Pili su kišnicu, ili su vodu za piće
dobijali topeći sneg. Noge su im se smrzavale, oticale, i na njima su
se pojavljivale naprsline i otvorene rane koje bi se smesta i prljale.
Krava omrša; rebra joj ispadoše kao štapovi. I pored toga, ona
je i dalje davala mleko. Hranila se čupercima hrane — deca su joj
tamo gde je bilo potrebno uklanjala sneg, da bi do njih mogla da
dođe; hranila se i mahovinom.
Tih dana jedva da su prevaljivali šest ili sedam milja dnevno.
Džon je išao na čelu s crnim prstenovima oko ugaslih očiju.
Zašto, oh, zašto se odmah iza jednog planinskog grebena smesta
pojavljuje drugi? Deca su se vukla za njim otupela od očajanja,
mlitava od iscrpljenosti. Vukli su se napred na svojim prozeblim,
smrznutim nogama.
Kao zalutala jagnjad, tražili su zaklon u podnožju planinskih
strana pod kakvom velikom stenom ili ukraj nekog palog stabla i
zagrevali se pored ogromnih vatri.
Najmlađi su jaukali i plakali po stotinu puta na dan; i najmanji
povod bio je dovoljan da ih natera da sednu i odbiju da idu dalje, ali
Džon ih je nemilosrdno gonio. Lizi već odavno nije dobijala mleko.
Indepencija je izgledala kao da umire od gladi. Bila je toliko
slabašna da je njen plač bio jedva čujan, i Džon se pokatkad pitao
diše li još uopšte. Pokušavao je da je zagreje vlastitim dahom,
osluškujući otkucaje istovremeno njenog srca. Tako je nežno ono
lupalo — tako slabašno...
Odeća koju su dobili u tvrđavi Boase — činilo se kao da su od
tada godine protekle — visila je sada u dronjcima oko njih, zgužvana
i izbledela od vremena. Jedva da su se i obraćali jedni drugima; deca
su se plašila Džona, čak i više no onomad u dolini reke Snejk, kada
su patili od žeđi, vrućine, muva i komaraca. Sada je bio još tvrđi,
oštriji, još neumoljiviji nego onda.
Jedne večeri, sedeli su ispred velike vatre.
Pomrčina se sada navlačila mnogo ranije; jesen se bližila kraju.
Grejali su svoje modre, ispucale i otvrdle ruke na vatri. Džon je
zlovoljno sedeo izdvojen od ostalih, u bednom raspoloženju. Svuda

174
oko njih zavijali su vukovi. Po neki put u mraku se moglo videti
svetlucanje njihovih očiju.
Deca pospaše, bez večere. Džon osta budan, da drži stražu. U
naručju je držao Indepenciju umotanu u vučju kožu.
Prisiljavao se da ne zaspi time što je mislio o prošlim
vremenima. Sećanja na to vreme bila su njegovo jedino utočište i
krepilište. Jedva se usuđivao da se nada da će ikada stići do doline
Kolumbije. Bili su predodređeni da zaglave u snegu i pomru od gladi
kad stegne prava zima. Nije imao pojma o udaljenosti koja je još
ležala pred njima. Putovanje, u svakom slučaju nije smelo da traje
toliko dugo.
On pomisli na stara vremena. S naporom, pokuša da se priseti
slike nedeljnih jutrenja na farmi blizu Sent Luisa. Otac s Biblijom,
majka u svojoj nedeljnoj haljini, Lujza sa svojim lepim pevanjem i
on sa svojim neskladnim, sramežljivim zavijanjem koje nadjačava
sve druge. On u svom novom odelu, a Frensis u njegovom starom.
On s novim kožnim opasačem. U kući miriše lepo, slatko i bogato;
majka je mesila kolače. Lizi u kolevci; guče i mlatara po vazduhu
svojim malim rukama. Imala je male, debele ruke. Indepencijine su
kao štapići.
Čeznuo je za starim vremenima; čeznuo je strahovito za tim
starim vremenima. Za vrelim kačamakom koji se puši, za kolačima,
za vatrom u kamenom ognjištu, za vrelim mlekom, za dubokim
basom kojim se odlikovao glas njegovog oca, za toplim majčinim
rukama na njegovom vratu — uvek je gladila kosu na njegovom
vratu u pogrešnom pravcu. Za debelim malim rukama bebe — oh,
za debelim, malim rukama bebe. Zamisli da Indepencija...
Ne usudi se da svoju misao izvede do kraja. Ako već ona treba
da umre, onda je bolje da svi poumiru. I to svi u isto vreme. Ne jedno
za drugim. Molim, molim, oh, molim, nikako jedno za drugim.
Dragi, dobri Bože, nikako jedno za drugim.
Velike, vrele suze potekoše mu niz obraze. On napravi otvor na
prekrivačima i pusti ih da kaplju na Indepencijino malo lice. Da ga
je neko upitao, ne bi umeo da objasni zašto. Beše to sve što je mogao
da pruži u tom času. I bio je tako usamljen, a srce mu je bilo tako
puno.

175
 — Indepencija, Indepencija mila, živi, molim te, poživi još,
hoćeš li?
Veoma slabašan uzdah probi se kroz pokrivače; nešto kao nalik
na stenjanje. On gladno oslušnu; onda se nasmeši u mraku. Ponovo
je umota vučjim krznom, ljuljušnuvši je na rukama. To pomaže i da
se ne zaspi. Ne sme zaspati. Drva se moraju dodavati na vatru. One
svetlucave vučje oči ne smeju prići ni korak bliže.

176
 2.

Sledećeg dana Kati tvrdoglavo odbi da ide dalje. Stisnutih zuba,

Džon je dograbi za ruke i baci je na svoja kolena, pa je tukao sve dok
više nije imao snage da izmahuje. Onda zanemelo dete ponovo
postavi na noge i upita:
— Hoćeš li sada da nastaviš dalje?
Ona bez reči klimnu glavom. Čak i ne zaplaka. Više bi voleo da
je video suze — Kati bi onda bila više nalik samoj sebi. Ali ona samo
tupo klimnu glavom i poče da korača.
On se grčevito okrete. Nije želeo da vidi lica druge dece.
Tog istog popodneva, Ana se okliznu i gadno pade na stranu. Pri
tom, priklješti Lujzu koja je išla uz nju. Lujza vrisnu. Kad se krava
ponovo nekako osloni na noge, Lujza osta ležeći, i Džon vide da ona
stvarno ne može da se digne. Njena desna noga ležala je nekako
čudno iskrenuta pod njom. On pokuša da je ispravi. Ona vrisnu.
— Slomljena je, Džone.
I bila je slomljena. Čak je i dete to moglo videti. On se potpuno
izgubi, ne znajući šta da radi. Stajao je gledajući u Lujzu, ruku
bespomoćno opuštenih niz telo. Lujza je ječila i okretala i uvijala
glavu i ramena od bolova. Na kraju se čvrsto ugrize za usne.
Dalje nisu mogli, te založiše vatru. Mesto na kome su se zadesili
jedva da je bilo dobro za logor.
Noga u međuvremenu poče da otiče. Džon se uzvera do malog
snežnog polja koje je ležalo, ne mnogo daleko, gore u pilanini, i
tamo napravi grudve, dobacujući ih Frensisu. Kad ih je dole bila već
čitava gomila, Džon se vrati naniže. Zatim pritisnu grudve na
Lujzinu nogu. Jednom je video oca kako tako postupa s
povređenom nogom jednog konja. Otok je onda malo spao.
177
 To se dogodi i ovom prilikom. Ali, bilo je potrebno mnogo
vremena. Sada pošto se to dogodilo danas više neće moći dalje, ni u
kom slučaju. Ne usudi se, pritom, ni da pomisli na dane koji su
stajali pred njima.
Podigoše logor. Kada se smrači, Lujza reče Džonu, gledajući ga
u treperavoj svetlosti vatre velikim i crnim očima sa svog belog,
mršavog lica:
— Spavaj malo, Džone. Probudiću te ako se ma šta desi i onda
kad drva budu morala da se stave na vatru. Ja, svejedno, ne mogu
da spavam.
Minut kasnije, on je već spavao kao klada.

178
 3.

Oskar je bio taj koji je sledećeg jutra načinio otkriće.

Duže vremena on je samo trčkarao, neumorno njuškajući po
zemlji, nosa na tragu koji, kao, ne bi ni napustio, ali, isto tako, ni
usudio se da krene njim. Frensis pođe s njim.
— Ne udaljujte se! povika Džon za njima.
Oskar i Frensis zavukoše se u gusto, mrko žbunje. Iznenada se
začu besno lajanje i Frensis trčeći stiže nazad. Mahnuvši brzo
rukom, on povika:
— Džone, Džone, tvoju pušku! Brzo!
Džon potrča, prateći Frensisa. Krčili su sebi put kroz žbunje,
prema mestu na kome se Oskarovo lajanje mešalo s režanjem od
koga se ledila krv u žilama.
U jami, napola iskopanoj u zemlji n zaklonjenoj udubljenjem u
steni, dobro skrivenoj iza gustog žbunja, jedan ogromni suri
medved ležao je napola na svojoj stražnjici i napola postrance.
Njegove male oči bile su skrivene iza prljavih čuperaka crvenkaste
dlake; četiri njegove šape, s moćnim kandžama, bile su isturene
napred. Bilo je očevidno da je životinja stara, ali je, svejedno, režala
zastrašujuće otvorenih čeljusti.
Kada se deca pojaviše iza psa, medved pokuša da ustane. On se
i pridiže malo; brzinom munje, Oskar polete napred i zari mu zube
u dlakavo grlo. Medved pusti užasan urlik i poslednjim naporom
snage uspravi se na noge. Teturajući se, stajao je na kosmatim,
olinjalim zadnjim nogama. Džon nanišani i povuče obarač, ali
puška slaga. No, istog časa, medved se ponovo preturi na leđa, sa
Oskarom povrh sebe.

179
 Džon napravi nekoliko koraka kako bi došao u povoljan položaj
i pokuša da sledeći hitac ispali životinji u glavu. Ali puška ponovo
slaga.
Medved pokuša još jednom da se digne, ali odmah klonu.
Silovito, zatim, izmahnu šapom i odbaci Oskara daleko od sebe.
Vučjak glasno zaskiča, ali se smesta povrati do životinje ponovo i po
drugi put joj zari zube u grlo.
Dečaci su stajali bez daha. Džon čak i ne pokuša da ispali treći
hitac. Medved nije mogao još dugo; bio je star i umirao je kada ga
je Oskar pronašao — usamljeni stari mužjak; pas je samo ubrzavao
njegovu smrt. Krv je isticala iz rana na njegovom vratu. Sve to ne
potraja dugo.
Bilo je nemoguće odvojiti Oskara od mrtvog medveda. Dečaci se
lagano vratiše do devojčica.
— Medved, mrtav u svojoj jazbini, izusti Frensis.
Na omršavelim licima ukaza se određeno, ali mlitavo
interesovanje. Lujzin jedini odgovor bio je jecaj.
Džon se smesti pokraj vatre i pokaza na Frensisov lovački nož.
Bio mu je potreban. Frensis mu ga dade. Džon poče da ga oštri na
vlastitom nožu. Kad dva noža postadoše oštri kao brijači, on se diže
i uputi prema mestu na kome je ležao medved. Frensis osta s
ostalima, a i zato da bi pazio na vatru.
Džon je bio u poslu čitavog dana, ali kad ga na kraju završi,
medveđa koža je bila fino očišćena s unutrašnje strane i devojčice
su sedele s nogama ukopanim u gusto zimsko krzno stare životinje.
Veliki komadi medveđeg mesa pekli su se iznad vatre; mast je
cvrčeći curila na plamen; svako je mogao da jede koliko je god hteo.
Džon u međuvremenu postavi zamke i klopke koristeći se
medveđim mesom kao mamcem. Želeo je da uhvati vukove zarad
njihovog krzna.
Ana toga dana dade jedva nekoliko kapi mleka.
Džon u jednoj šolji pomeša sneg i krv, koju iscedi iz medveđeg
mesa, pa šolju stavi u vreli pepeo da se mešavina zagreje. Nadao se
da će tako dobiti nešto slično čorbi od mesa. Ali kada, na kraju, s
beskrajnim strpljenjem pokuša da kap po kap te tečnosti uspe u
Indepencijina mala usta, ona više povrati no što primi u sebe. Onda

180
joj se prevrnuše oči i ona osta ležeći u njegovom naručju više mrtva
nego živa. Očajno, on pogleda u Lujzu, ali nju je noga isuviše bolela;
ležala je pomodrela i jecala zatvorenih očiju.
Frensis dohvati šolju i ode s njom do krave, pa se nežno ali
uporno lati posla da iz njenog mršavog vimena iscedi malo mleka.
Ana okrenu svoju koščatu, omršavelu glavu i pogleda krupnim,
vernim očima: vuci, momak, vuci! Ja ću dati ono što mogu... Četiri,
pet, šest krupnih kapi kanuše u šolju i to beše sve.
— Ostaćemo ovde, odluči Džon. Premestićemo se samo u
medveđu jazbinu, jer je dovoljno velika da svi možemo da legnemo
u nju. Ja ću ukloniti žbunje ispred nje, tako da ćemo tu moći da
ložimo vatru. Ostaćemo tu sve dok nam ne ponestane medveđeg
mesa i ješćemo što više možemo svakog dana. Gore, više, ima
dovoljno snega za vodu, a možda će i Lujzu malo popustiti bolovi
ako odleži nekoliko dana. Ja ću se pobrinuti da nabavim dovoljno
vučjih krzna za sve. Frensis će se starati za drva i za vatru; ostali
mogu napolje da za Anu traže hranu od jutra do mraka.
To im je bila jedina šansa. Krava je morala da se oporavi. Morala
je da ponovo počne da daje pomalo mleka, i da ojača dovoljno da bi
na sebi mogla da nosi Lujzu — u protivnom, ne bi bili u stanju da se
maknu odavde.
Medveđa jazbina je zaudarala. Opor, užegli miris dražio im je
nosnice. Ali, i pored toga, svi su se osećali kao da se useljavaju u
kuću. Neverovatno toplu, sigurnu kuću, e krovom i podom i vatrom
u otvorenom ognjištu. Kati koja se najela sve dok se nije zaokruglila
i zadovoljila, otpoče ponovo sa svojim jadikovkama.
— Oh, kakav smrad! Ali toplo je i fino! Ona se smešno sklupča
pored zida. Daleko lepše od našeg svinjca tamo kod kuće. Oh, kakvi
smo samo mršavi prasići postali svi mi.
— Toliko si se prejela da si sada već dovoljno debela i za
kasapina. Uskoro će Božić, reče Frensis.
— Kako možeš da govoriš tako idiotske stvari, planu odjednom
Kati uz trzaj ramena i sa suzama u očima. Kako, za ime sveta, imaš
obraza da pominješ Božić ovde?
— Za Božić ćemo svi lepo biti u misiji doktora Vitmera, reče Džoi
polako. I daće nam tamo debele guščetine s pečenim jabukama i

181
kolača i... Svi su u čudu slušali ove, u budućnost pune vere reči s
Džonovih usana.
—... i oraha i pomorandži, dodade Kati koja iznenada posta
zainteresovana za Božić. I palačinke s džemom od kupina.
— A za Božić ćemo i igrati, umeša se i Matilda sanjalačkim
glasom, očiju prikovanih za vatru.
... Ili ležati zakopani pod snegom, pomisli Džon; no deca nisu
morala da misle o tome.
Sa zahvalnošću je slušao Frensisovo i Katino čavrljanje. Hoće li
to biti džem od kupina ili trnjina? Lujza je ležala ne mešajući se u
razgovor, a oči su joj bile otvorene, pa tako jedina vide kako se Džon
smeši. Iznenada ona kao da pomalo poče da shvata kakav je on u
stvari.
U medveđoj jazbini se zadržaše šest dana, a onda im ponestade
mesa. Džon se, međutim, nije usuđivao da se zadržava. Planinski
prevoji mora da su već bili pod dubokim snegom.
Sledećih šest napornih dana usledili su marševi.
Već drugog dana su zaboravili kako to izgleda kad je stomak
pun. Trećeg dana su se jedva vukli na drhtavim nogama. Četvrtog
dana Kati je opet morala da dobije batine. Petog dana Lujza se
onesvesti i pade s Aninih čvornovatih leđa, pa su morali da je uvežu
kaiševima od vučje kože. Indepencija gotovo presta da daje znake
života. I pored toga, Džon je neumorno usipao po nekoliko kapi
mleka između njenih malih, zatvorenih usana.
Tri dana im je trebalo da se uspnu uz jedan planinski greben n
dva da se spuste niz njega s druge strane. Juče su stajali u podnožju
sledećeg i Džon je, pokazujući na njegov snegom pokriveni vrh,
rekao:
— Ovo je možda poslednji.
Niko, međutim, više nije verovao da nekakav poslednji greben
odista postoji.
Sada su se probijali kroz duboki sneg, i stvarno se činilo da
nikada neće stići do vrha grebena. Džon je postao suroviji i oštriji
no ikada; bio je na rubu živaca i neprestano je morao da suzbija
svoje očajanje. Njihova jedina prilika za spas ležala je u njegovoj
postojanoj i nemilosrdnoj strogosti.
182
 Kretao se na čelu. Noge je dizao kao teški, mrtvi teret. Krčio je
put drugima. Zemljište pod snegom bilo je kamenito i oštro, ali je
čak i sneg smetao njegovim bolnim, slabo umotanim nogama
punim rana, jer je osećao probode kao od hiljadu igala. Srce mu je
gotovo tuklo po rebrima. Indepencija, sada već neznatni teret, bila
mu je olovno teška na rukama koje su ga užasno bolele.
Uporno se probijajući kroz sneg, sve više i više se primicao vrhu.
Kada jednom stigne tamo, spustiće Indepenciju na zemlju i vratiti
se da pomogne ostalima. Već je mogao čuti kako kukaju. Tu i tamo,
do njega bi odozdo stizao Frensisov glas kako požuruje devojčice i
tepa Ani. Lujza je bila sjajna. Sve do časa kada su napustili medveđu
jazbinu, nijednom se nije potužila. Njena slomljena noga mlitavo je
landarala niz Aninu mršavu slabinu.
Džon najzad stiže na vrh. Poslednjih nekoliko koraka načinio je
polako, veoma polako. On pogleda preko ivice grebena na drugu
stranu. I ugleda...
To... to nije moguće! Kako to može biti tako — tako iznenada?
Ono što je video bio je tako divan prizor! Tako savršen, tako
neverovatan, tako... mora da ga varaju oči. On zavrte glavom i
zatvori oči. Onda ih ponovo otvori. Pogleda u Indepenciju, pogleda
naniže... Oči ga nisu varale, pred njim se nalazilo ono čemu je
nedeljama već težio i sada, kada se to nalazilo pred njim, očima nije
mogao da veruje.
Daleko ispod njega, daleko ispod ovog poslednjeg lanca Plavih
planina, ležala je široka, zelena dolina, s drvećem i žbunjem još uvek
U njihovoj prebogatoj jesenjoj odeći. Videli su se i mali, četvrtasti
oblici brvnara, tanko, vijugavo pramenje dima dizalo se iz dimnjaka
— bila je to misija doktora Markusa Vitmena. Bio je to Oregon; to
mora da je bila dolina Kolumbije. Daleko dole, on vide i vijugavu,
srebrnastu traku oivičenu bogatim zelenilom.
Veliki Bože, stigli su!
I ne osvrnu se na ostale. Ne dade im nikakav znak, niti im
mahnu; ne doviknu im ništa. Samo je nepokretno stajao i zurio dole,
čekajući ih da stignu i sami vide.

183
 XII
MISIJA DR VITMENA

184
 1.

Njihove okrvavljene noge izneše ih uz poslednji planinski

greben, i sada su stajali na kraju masiva zureći dole u prostranu
zelenu dolinu na zapadu. Iza njih se pružao preistorijski predivo —
planinski lavirint ispresecan dubokim kanjonima, surov i divlji svet
zaogrnut u crno-bele boje. Kao strpljivi puževi pronašli su svoj put,
puzeći uzbrdo i nizbrdo — maleni karavan neuočljivih patuljaka u
zemlji džinova.
Ispod njih, u podnožju dugačke, dugačke poslednje padine,
pružala se zelena dolina, privlačna u svojim jesenjim bojama.
Tamo u nizini krivuda reka Kolumbija.
Dalje napred, sve tamo dokle je oko stizalo i gde se sve stapalo
u plavu boju, pružalo se pred njihovim očima veličanstveno gorje
Oregona kao kakva neviđena panorama.
Tu se nalazila zemlja u kojoj su se ostvarivala sva obećanja i
snovi.
Deca su zurila naniže. Drhtala su. Džon im ne dozvoli da dugo
ostanu na jednom mestu. Pipavim koracima, on krenu na dugački
silazak. Polako, ostali pođoše za njim — dole... dole... dole. Oskar je
trčao na čelu.
Džon je hodao kao u snu.
Njegove noge, umotane u parčad vučje kože, bile su kao oduzete.
I pored toga, nastavljale su da ga nose. Kožni povez držao mu je
kosu da mu ne pada u oči. Na leđima je nosio malu Lizi, u rukama
krzno u kome je bila Indepencija, koja nije napravila ni jedan jedini
pokret i koja je verovatno bila mrtva...
Iza Džona gegala se krava.

185
186
 Ona je stenjala; silaženje je za nju uvek bio veći problem od
uspinjanja, a, sem toga, njeni izlizani papci bili su rascepljeni do
živog mesa.
Na njenim golim, upaljenim leđima, pokrivenim prljavim
ranama, Lujza i Matilda drmusale su se kao drvene lutke umotane
u krpe i vučje kože. Činilo se kao da u njihovim očima nije ostalo
nimalo sjaja, ni krvi u obrazima, ni snage, ni soka u celom njihovom
telu. Kosa im je visila s glava, duga i zamršena.
Frensis i Kati su pešačili — hramali su i bili na kraju snaga od
gladi i umora, lica sivih, mršavih i otupelih; Frensis je gonio Kati
napred slabašnim, promuklim glasom koji ona nije mogla čuti.
Vukli su se niz padinu, posrtali, padali i dizali se s mukom ia
noge, vukli se dalje napred, kašljući i dahćući. Frensisov dah je
zviždeći izlazio iz grudi. Džon je i dalje muku mučio da ih natera da
se kreću — ipak, mada im je cilj bio sada pred očima, oni bi radije
polegali i skončali tu gde su; i dalje je morao da ih sačekuje, tera, da
se ponaša grubo i oštro...
I na kraju, na kraju, u tišini koja je teže padala srcima no i
najglasnije jaukanje, nađoše se u toj blagoslovenoj dolini i ispred
vrata brvnare doktora Vitmena.

187
 2.

Džoi kolenom otvori vrata.

Mlada žena, bledog, brižnog lica pođe im u susret.
Džon je pogleda.
Ona ispusti laki krik pri pogledu na grupu malih aveti —
iscrpljena dečja lica, kravu koja je izgledala samo kao karikatura
krave, a ipak bila tako dirljiva sa svojom velikom mršavom glavom.
Deca su ćutala jer nisu bila u stanju da kažu ni reč. Džon napravi
jedva primetan pokret rukama. Narcisa Vitmen pruži ruke i prihvati
maleni zamotuljak. Zatim mu dade znak da pođe za njom.
Kati se spotače preko praga. Osta tako ležeći sve dok joj Frensis
ne pruži ruku i ne podiže je. Džon spusti Matildu s krave i pridrža je
dok ne stade čvrsto na noge, a zatim se otetura u kuću. N Lujzi je
takođe pomogao da se spusti s krave, ali ona stenjući pade na
zemlju. Nije joj mogao pomoći, pa ode u kuću. Ona osta ležeći na
zemlji.
Uđoše u prostranu kuhinju koja je mirisala na ukusno, kuvano
meso.
Unutra zatekoše jednog čoveka. Bio je obučen kao traper i nosio
je vunenu kapu. Lice mu je bilo odlučno i bradato, a oči su mu
prodorno gledale ispod čekinjastih obrva. On ne reče ni reči; oči su
mu putovale s jednog lica na drugo, zastale trenutak ili dva duže na
Džonovom, a onda se vratile na lice Narcise, njegove žene. Oči mu
se zatim skupiše u tanke proreze. Žena beše položila bebu na sto;
sada je nestrpljivo uklanjala krpe i krzno kojima je beba bila
uvijena. Njeno jedino dete, mala devojčica, udavilo se pre dve
godine u reci. Ali kad vide šta se nalazi u krpama otvrdlim od
prljavštine, ona ustuknu. Širom otvorenih očiju zurila je u
188
Indepenciju. Doktor Vitmen priđe i pogleda i sam. Tišina, u kojoj se
nije čulo ni disanje, pade na kuhinju.
Džon je jedva podnosio napetost. Njegove oči preklinjale su za
odgovor na nemo postavljeno pitanje.
— Možda je u njoj ipak ostalo malo života, beše sve što je Markus
Vitmen bio u stanju da kaže.
Narcisa Vitmen odnese majušni kostur sa sobom u spavaću
sobu. Njen muž krenu da povede decu do kupaonice, u jednoj od
izdvojenih zgrada misionarske stanice, ali Džon odbi da pođe. On
klimnu glavom prema vratima iza kojih je iščezla gospođa Vitmen.
— Momče, momče, nema tu više ništa što bi ti mogao da učiniš,
reče mu doktor Vitmen.
Džon ništa ne odgovori, ali tvrdoglavo osta stojeći pred vratima
i gledajući u njih.
Iznenada mu sevnu kroz svest: Lujza! Lujza je još ležala napolju!
On dade znak doktoru. Vitmen pođe za čudnim dečakom, koji
ga povede napolje, a onda onesvešćenu devojčicu, koja je ležala na
zemlji, diže na svoje ruke. Dete nije bilo teže, činilo se, od one
malene bebe tamo unutra. Noga joj je gadno izgledala; bila je
prelomljena na dva mesta, upaljena i ukočena. Lujzina glava
mlitavo se klatila, iskrivljena u jednu stranu kao kod umorne
ptičice.
Doktor Vitmen raširi jedno ćebe na podu u kuhinji i položi je na
njega. Zatim poče da joj, kroz napola otvorene usne, daje kap po kap
mleka. Kad se osvestila, on je prekri još jednim ćebetom i ostavi je
da leži tu gde je, a onda se vrati ostalima.
Džon beše nestao.
Privučen kao magnetom, prošao je kroz vrata iza kojih se
nalazila Indepencija. Našao se u dnevnoj sobi sa stolom i stolicama,
neumornim starinskim satom, ogledalom i knjigama; tamo dalje
nalazila su se još jedna otvorena vrata, i, kao u snu, on prođe kroz
njih i stiže u spavaću sobu.
Narcisa Vitmen je kupala Indepenciju u mlakoj vodi. On vide
samo maleni okvir, ništa osim kostiju kao štapića i kože, koji su
nežne ruke istrljale toplim uljem i izmasirale blagim pokretima. On
vide kako je iste te ruke umotavaju u čisto rublje. Ali beba i dalje
189
nije davala nikakav znak života. Narcisa Vitmen joj onda pred usta
stavi ogledalo. Hoće li se staklo zamagliti ili ne? Nije bila sigurna;
ona obrisa ogledalo o svoj rukav i pokuša još jednom, ali ni ovog
puta ništa sigurno nije mogla da kaže.
Pažljivo, ona između detinjih pomodrelih usana utisnu nekoliko
kapi toplog mleka i vode. Uslediše trenuci nepodnošljive napetosti.
Džon zaustavi disanje, zateturavši se. O, kako bi voleo da ugleda
znake života kod deteta!
Na kraju, njeno malo grlo se pokrenu kao da guta i iz njega stiže
glas, slabašniji i od cvrkuta najmanje ptičice.
Kad Džon to doču, baci se na kolena i obgrli noge Narcise
Vitmen i briznu u plač. Ramena mu se zatresoše, ruke olabaviše
stisak oko njenih nogu i padoše joj do stopala, a onda se sruči na
pod, plačući i smejući se u isti mah.
Gospođa Vitmen ga pusti da se isplače. Duboko potresena,
milovala ga je po kosi.
Na kraju, Džon se diže. Ne usudi se da je pogleda. Ne rekavši ni
reči, on se otetura iz sobe.
U međuvremenu, doktor Vitmen se pobrinuo za ostale. Doveo
ih je, koliko je to bilo moguće, u pristojno stanje, oprao ih, podšišao
i dao im čistu odeću. Sada su sedeli oko stola u kuhinji i tamanili
jelo kao vuci.

190
 3.

Cele noći Narcisa Vitmen presede s detetom u krilu. Leća i

ramena su je boleli, oči se pospano sklapale, ali je svu svoju snagu
usmerila na to da bebu održi u životu.
Džon je, okupan i uređen, u čistoj odeći, spavao na krznu pokraj
njenih nogu. Doktor Vitmen je ležao na poljskom krevetu uz ženu.
Ležao je ruku sklopljenih iza glave i širom otvorenih očiju. Nije
morao da pogleda u dečaka da bi se uverio je li još tu. Vilo je nečeg
u tom dečaku, izbijalo je nešto iz njega — čudesna snaga, jačine
kakvu Markus Vitmen do sada nije imao priliku da sretne.
U početku, Džon Sager je, po Vitmenu, zasluživao samo hladno
divljenje. Dečak je postigao nešto, i to vlastitim snagama, i to je
zaista bilo neverovatno. On mora da je bio rođeni tiranin i glupan.
Da, to su bile prve misli Markusa Vitmena o Džonu Sageru. A sada?
Markus se nasmeši u mraku. Pre no što su krenuli na spavanje
dogodilo se nešto neobično. Još je osećao drhtavo, mršavo dečakovo
telo uz svoje i njegovu glavu na svom ramenu...
— Skinite tovar s mene, plakao je Džon. Ne mogu dalje, ne
mogu. Oni me više ne vole, ne shvataju me, a ja ih toliko volim...
Morao sam da budem tako strog i užasan prema njima, da ih tučem
i vučem za sobom... i sada, kada smo stigli dovde, oni me više ne
vole! Molim vas, molim vas da nas primite kao svoju decu, jer ja ne
mogu dalje! Hoćete li, molim vas?
Doktor Vitmen ga je blago tapšao po leđima, tešeći ga.
Ali to nije mnogo pomoglo. Džon je neprestano ponavljao svoje
pitanje, uporno, ubedljivo i usplamtelih očiju.

191
 — Hoćete li da nam budete otac? Želeo bih... želeo bih da se
ponovo igram s njima. Ovo poslednje beše izgovoreno jedva čujnim
glasom. Kao neko priznanje krivice.
To je potreslo doktora Vitmena više od svega ostalog. Dečak je
učinio nadljudsku stvar — teško da bi i neki odrastao čovek bio u
stanju da to izvede. Ali se i napatio isuviše pod težinom svog zadatka
i odgovornosti, i sada je ponovo želeo samo da se igra... da se igra
sa svojim sestrama i bratom i bebom.
... Kako li ono beše ime tog deteta? Indepencija — Nezavisnost!
Ne znaš da li da se smeješ ili da plačeš!
Nije bilo lako primiti sedmoro dece u svoje domaćinstvo —
sedmora usta više, koja treba hraniti. Sedmoro dece, vučjak i krava;
i to kakva krava! Najneobičnije stvorenje, kad se o kravama radi, na
koje je naišao u čitavom svom životu. Životinja se nije osećala ni
najmanje prijatno u štali uz druge krave, a daleko od dece. Ali, nije
je valjda mogao pozvati u kuću i za sto!
Da mu žena nije bila tako iznurena i na ivici snaga — e ia, ne bi
baš mogao da se zakune šta bi tačno uradio. Ovako, ovaj
usamljenički život ovde, gde oko sebe nije imala nikoga osim, tu i
tamo, licemernih lica Indijanaca, ni malo joj nije godio. A ipak, pred
ovom zemljom stajala je lepa budućnost. I pored svega, ona će ipak
biti naseljena; i pored svega, ovde će, u dalekoj budućnosti, nići
farme i naselja, pa možda čak i gradovi. A da bi se to postiglo, bili
su potrebni ljudi i žene od istog kova od kakvog su bili ovi mali
Sagerovi.
On pruži ruku i dodirnu ženino koleno.
— Mislim da će preživeti, prošapta Narcisa. Sada već gotovo
normalno diše.
— To je čudo, šapnu i doktor-misionar. Sve je to čudo. Nije li to
neki znak za nas, Narcisa?
— Oh, Markuse, stiže do njega, uz uzdah, nežni ženin glas. Oh,
Markuse, misliš li da bismo bili u stanju da ih sve zadržimo ovde?
Duboki, mekani smeh zače se u njegovom grlu. On promrmlja
nešto što Narcisa ne ču; no, onda oseti kako je njegova topla ruka
steže za koleno i to joj reče sve što je želela da zna.

192
 4.

Sledećeg jutra, dok su sedeli za doručkom, doktor Vitmen im

kratko i sažeto saopšti svoju odluku:
— Od sada pa nadalje, ovo je vaš dom. Džon se oslobađa
dužnosti oca. Od sada u meni gledajte oca, a u mojoj ženi majku.
Neka vaše herojsko putovanje bude samo početak vaše uspešne
budućnosti kao američkih građana. Bog blagoslovio naš dogovor.
Amin.
Treće nedelje od njihovog dolaska, krstiše Indepenciju.
Ozarenog lica, Džon je držao u tom svečanom trenutku. Oko
pedeset Indijanaca, ljudi, žena n dece koji su bili preobraćeni u
hrišćanstvo služilo je službu tom prilikom.
Kad napusti brvnaru koja je služila kao crkva, s detetom u
naručju, Džon još jednom diže pogled ka snežnim vrhuncima Plavih
planina. Onda prignu lice nad Indepenciju i prošapta:
— Mala vrećo kostiju, kako si samo, za ime sveta, uopšte stigla
ovamo?
Ali iza njega se začu Katin hvalisavi glas:
— Pogledajte, to je padina niz koju smo se spustili. A trenutak
kasnije, više za sebe i uz uzdah olakšanja, ona dodade: Uh, na kraju
ipak krstismo ovo dete!

KRAJ

193