ĐERZELEZ ALIJA I VUK JAJAČANIN 0043 Onako ćeš, Huso, učiniti ― 

0044 I više te neću svjetovati.“ 

0001 Dvorbu hajduk Huseine dvori  0045 Onda Huso na noge skočio, 
0002 U bijelu šeher Sarajevu, ―  0046 Pašinici stade govoriti: 
0003 Jakub Pašu, bosanskog vezira.  0047 „Pašinice, ako bora znadeš, 
0004 Obdan pašu na kapiji dvori,  0048 Ja haljina za ponosa nemam, 
0005 A po noći pašinicu ljubi.  0049 A ja konja za jahanja nemam, 
0006 Vidjela ih Kumrija robinja  0050 Ja oružja za obraza nemam.“ ― 
0007 Pa je eto paši u odaju:  0051 „Huseine, moj očinji vide, 
0008 „Da vi’š pašo, dugo jadan bio!  0052 Ti ćeš doći u sedam sahata, 
0009 U z’o čas ga Husa nabavio,  0053 Huseine u pašinu tavlu, 
0010 Tebi mladu pašinicu ljubi.“  0054 Tu ćeš mene pašinicu naći. 
0011 A veli joj Jakub paša stari:  0055 Daću tebi pašina putalja, 
0012 „O robinjo, je li to istina?“  0056 A daću ti pašine haljine, 
0013 „Istina je, vjera ti je tvrda.“  0057 A daću ti pašino oružje 
0014 „Šut’ robinjo, nemoj nikom kazat:  0058 I daću ti hiljadu dukata.“ 
0015 Ja ću Husu posijeći glavu,  0059 Pa se mlada u odaju vrnu. 
0016 Pašinicu konjma na repove;  0060 Danak prođe, mrka noćca dođe. 
0017 Tijem ću ih mukam’ umoriti,  0061 Mrke noći polovina bila ― 
0018 A tebe ću uzet za ljubovcu ―  0062 Eto Huso na noge skočio, 
0019 Ti ćeš biti pašinica mlada.“  0063 Pa ga eto u pašinu tavlu. 
0020 Mnidijahu, niko ne čujaše;  0064 U podrumu pašinicu nađe, 
0021 Pašinica bješe pred vratima,  0065 U ruci joj muma u fenjeru, 
0022 Pa se natrag ispred vrata vrnu  0066 A krajem nje Mitar Latinine ― 
0023 U odaju hajduk Huseina:  0067 Seizbaša bosanskog vezira. 
0024 „Da vi’š Huso, žalosna ti majka,  0068 Izvedoše pašina putalja, 
0025 Vid’la nas je pašina robinja,  0069 Dade njemu pašine haljine, 
0026 Eno paši u odaji kaza.  0070 A dade mu pašino oružje 
0027 Bježi, Huso, po svijetu glavom!  0071 I dade mu hiljadu dukata. 
0028 A veli joj hajduk Huseine:  0072 Sad Husein uzjaha putalja, 
0029 „Kud ću pobjeć’, moja pašinice?  0073 Iz šehera pobjegnuo Huso, 
0030 U paše je careva fermana,  0074 Pašinica ode na konake. 
0031 Od svaklen me more dobaviti. “ ―  0075 Kud god ide hajduk Huseine, 
0032 „Huseine, draga moja dušo,  0076 Dok on dođe Jajcu bijelome 
0033 Ja sam čula, kazali mi ljudi,  0077 Tankoj kuli Jajčanina Vuka. 
0034 Na sred Bosne Jajca bijeloga  0078 Na avliju konja natjerao, 
0035 I u njemu Jajčanina Vuka,  0079 Pa razjaha pašina putalja 
0036 Osobit je u njegovu Jajcu.  0080 Mlađi njemu konja prihvatiše, 
0037 Pravo bježi Jajčaninu Vuku,  0081 A on Vuku na bijelu kulu. 
0038 Vuk će tebe dobro zakloniti,  0082 Kad je bio u odaju Vuku, 
0039 Tu ti more glava ostanuti.  0083 Al kod Vuka niko ne bijaše, 
0040 Ja ću paši vakat uhvatiti,  0084 Sjem Vukove sestre Anđelije; 
0041 Pa ću tebi knjigu načiniti.  0085 Ona bratu rakiju dodava. 
0042 Šta ti knjiga šarovita kaže,  0086 Husein im „dobro jutro“ viknu, 
 0130 Vuku Ajka, sestra Đerzeleska, 
0087 Oboje mu zdravlje prihvatili,  0131 Nek je vodi, nek s’ oženi njome.“ 
0088 Huseina sjeli na odaju.  0132 Tada Huso Vuku govoraše: 
0089 Vuče Huse hoš đeldiju viče,  0133 „Molim Vuče, da dignemo vojsku.“ 
0090 Pitaju se za mir i za zdravlje;  0134 Tomu Vuče kajil ne bijaše: 
0091 Pa mu dade kahvu i rakiju,  0135 „Prođ’ se Huso vraga i belaja, 
0092 Pa ga pita Jajčanine Vuče:  0136 Da nikoga od Bošnjaka nema 
0093 „O Turčine, oklen te imamo?“  0137 Do Alije Đerzeleza sama, 
0094 On mu, što je i kako je, kaže.  0138 Ne da svoje sestre brez belaja. 
0095 Kad začuo Jajčanine Vuče,  0139 Izginuće regulana vojska, 
0096 Zagrlio, pa ga poljubio,  0140 Oteće nam bojali topove, 
0097 Pa rekoše, te se pobratiše,  0141 Mi moremo pogubiti glave.“ 
0098 Krstaš mu je bajrak poklonio.  0142 A kad začu hajduk Huseine, 
0099 Tu su bili za godinu dana.  0143 Moli Vuka, dok ga umolio. 
0100 Jedno jutro dobro uranili,  0144 Obadva su na noge skočila, 
0101 Dok zakuca halka na avliji.  0145 Pa stadoše siguravat’ vojsku, 
0102 Tad Husein na noge skočio,  0146 Vojske bojne četerest hiljada 
0103 Pa ga eto na avliju siđe,  0147 I od boja dvanaest topova. 
0104 Na avliju otvorio vrata.  0148 Povedoše silovitu vojsku, 
0105 A uljeze Mitar Latinine,  0149 Kalauz je hajduk Huseine, 
0106 Poletio poljubio Husa:  0150 A komandar Jajčanine Vuče. 
0107 „Pozdrav ti je pašinica, Huso!“  0151 Dan po danak putem putovali, 
0108 Izvadi mu knjigu šarovitu.  0152 A uz Bosnu zajavili vojsku, 
0109 Kad Husein knjigu prihvatio,  0153 Dok dođoše šeher Sarajevu. 
0110 Dade njemu dvadest madžarija.  0154 Udariše, šeher porobiše, 
0111 Ode Mitar natrag Sarajevu,  0155 Do konaka pašina stigoše, 
0112 A Husein Vuku na čardake.  0156 Huso zakla Jakub pašu starog, 
0113 Rasklopiše knjigu šarovitu,  0157 Uhvati mu vjerenicu ljubu, 
0114 A kad mlada pašinica piše:  0158 Uzjaha je na putalja za se. 
0115 „Selam Husu, a pozdravlje Vuku.  0159 Vojska pašin konak porobila, 
0116 Kad vi knjiga šarovita dođe,  0160 Do kule je Đerzeleske došla 
0117 Podignite silovitu vojsku,  0161 Muhaseru učiniše kulu. 
0118 Pa vi hajte šeher Sarajevu,  0162 Tvrda tanka Alagina kula, 
0119 Turcima sam vakat uhvatila,  0163 Sve je s polja biju topovima, 
0120 U Turke je bolest udarila,  0164 Be ne mogu da obore kule. 
0121 Evo paše, hasta u konaku;  0165 Ajkuna se sa čardaka brani, 
0122 Ovdje nema Đerzelez Alije,  0166 Ona bije oko kule vojsku. 
0123 Već otišo Šumadiji ravnoj,  0167 Dok joj teče na kuli fišeka, 
0124 Kula mu je i avlija sama  0168 Ne dade im uljeć’ u čardake: 
0125 I na kuli lijepa djevojka  0169 Stotinu im ubi konjanika, 
0126 Porobite šeher Sarajevo,  0170 Branila se za nedjelju dana. 
0127 Zakoljite Jakub pašu starog.  0171 Kad nestade u cure fišeka, 
0128 Ti ćeš mene, Huso, prihvatiti,  0172 Tad zaplaka cura na pendžeru, 
0129 Nosi mene, oženi se mnome;  0173 Pa zavika, što je grlo daje: 
0174 „Sunce žarko, na visoko ti si,  0214 Gdje j’ siguro debela dorata, 
0175 Moj Alija, na daleko ti si!  0215 Jer Alija sanak opazio: 
0176 Sunce žarko popusti se niže,  0216 Gdje je magla šeher pritisnula 
0177 A moj brate, primakni se bliže!  0217 A u magli grakću gavranovi 
0178 Da je tebi sestru seiriti.  0218 U konaku Jakub paše starog; 
0179 U koje je jade zapanula,  0219 Iz nebesa udarila munja, 
0180 I bijela u šeheru kula.  0220 Po temelju konak odnijela. 
0181 Al ne čuješ, al habera nemaš?“  0221 Otalen se promolila guja 
0182 Pa je taku knjigu načinila  0222 Na bijelu Alaginu kulu. 
0183 Evo muke, knjigonoše nema;  0223 Svu mu butun kulu opasala, 
0184 Dok doletje ptica na pendžere,  0224 Na avliju nanijela glavu. 
0185 Al to soko, ptica Alagina,  0225 Ajkuna je srete na avliji, 
0186 Kad vidjela pticu na pendžeru,  0226 Birden natrag povrnula guju; 
0187 Na grlo joj knjigu objesila,  0227 Ne dade joj proždrijeti kulu. 
0188 Pa zamoli pticu na pendžeru,  0228 Tom se sanku odmah osjetio, 
0189 Da je nosi Šumadiji ravnoj,  0229 I u tome siguro dorata; 
0190 Na Avalu do Porčine kule:  0230 Pa je pticu svoju opazio 
0191 „Tu ćeš naći mog brata Aliju,  0231 I u ptice knjigu prihvatio. 
0192 Podaj knjigu mom bratu u ruke,  0232 Kad vidio, šta mu knjiga piše, 
0193 Neka vidi, šta mu knjiga piše.“  0233 On zaplaka kako ženska glava, 
0194 Ptica prhnu sa bijele kule,  0234 Pa uzjaha debela dorata. 
0195 Cura siđe na mermer avliju,  0235 A veli mu od Avale Porča; 
0196 Na avliji otvorila vrata,  0236 „Haj’r inšalah, Bogom pobratime?! 
0197 A vojnici dođoše na vrata.  0237 „Ne pitaj me, Bogom pobratime, 
0198 Uhvatiše Đerzelesku seku,  0238 Vuk Jajčanin došo Sarajevu, 
0199 Pokloniše Jajčaninu Vuku.  0239 Porobio šeher Sarajevo 
0200 Šćadijahu porobiti kulu,  0240 I posjeko Jakub pašu starog. 
0201 Alaginu pogaziti majku,  0241 I mojoj su dolazili kuli 
0202 Al ne dade Jajčanine Vuče:  0242 I moju su porobili kulu, 
0203 „Kad junaka doma ne imade,  0243 I odveli milu sestru moju.“ 
0204 Sramota je porobiti kulu,  0244 To on reče, otište dorata, 
0205 A grehota pogazit mu majku,  0245 I za njime hrti i ogari. 
0206 Jer je dobra rodila junaka.“  0246 Kud god ide, Drini vodi side. 
0207 Otalen je povrnuo vojsku,  0247 Drina došla mutna i krvava: 
0208 Pa niz Bosnu udario s njome.  0248 Izginuli Sarajlije Turci, 
0209 Eto ptice Šumadiji dođe,  0249 Kiša pade, krvcu sapirala. 
0209 [ * * * ]  0250 Broda nije, a ćuprije nema, 
0210 Tankoj kuli na Avalu Porči.  0251 Daleko mu na Višegrad sići; 
0211 U lijepo doba dolazila:  0252 Velike ga pritisnule misli. 
0212 Tamam žarko ogrijalo sunce.  0253 „Sada što ću od života svoga, 
0213 I Aliju na avliji nađe,  0254 Kako li ću Drinu pregaziti?“ 
0255 U toj misli, u kojoj bijaše,  0299 To rekoše, na noge skočiše, 
0256 Poletješe dva hrta Alina,  0300 Pa na dobre konje uzjahaše, 
0257 Preskočiše Drinu vodu hladnu.  0301 A kadune konjma u terkije, 
0258 Kad vidio Đerzelez Alija ―  0302 Pa kroz vojsku oba pobjegoše. 
0259 Jer bijaše u Alije adet,  0303 Al kroz vojsku udari Alija, 
0260 Gdje mu skaču hrti tankoviti,  0304 Procvilješe Vukovi vojnici: 
0261 Tu mu more dorat preskočiti ―  0305 „O Turčine, Đerzelez Alija, 
0262 Pa izmače debela dorata,  0306 Nemoj sjeći umorene vojske, 
0263 A zavika grlom bijelijem:  0307 Pobježe ti vojsci komandare, 
0264 „Ha dorate, moje janje drago,  0308 Odnese ti sestru u terkiji, 
0265 Preskoči mi Drinu vodu hladnu!“  0309 I za njime hajduk Huseine.“ 
0266 Preskoči mu Drinu vodu hladnu,  0310 Kad začuo Đerzelez Alija, 
0267 U ploču mu nogom udario,  0311 On kroz vojsku protjera dorata, 
0268 Do koljena noge utonuše,  0312 Pa dostiže hajduk Huseina, 
0269 Četiri mu ploče ostadoše,  0313 Stiže Husa, sabljom udari ga, 
0270 A ne vidje Đerzelez Alija.  0314 Presiječe hajduk Huseina. 
0271 Pa otalen natjera dorata,  0315 Pašinicu malo zahvatio, 
0272 Pa on šeher Sarajevu dođe  0316 Od pole joj dvije načinio. 
0273 I pred kulom svoju majku nađe.  0317 Još bijaše pašinica trudna, 
0274 Ona plače, a spominje sina.  0318 U njoj muško presiječe čedo. 
0275 Njoj Alija Božji selam viknu:  0319 Ode gonit Jajčanina Vuka; 
0276 „Moja mati, ko odvede Ajku?“  0320 Kad sustiže Vuka Jajčanina, 
0277 „Sine dragi, Jajčanine Vuče.“  0321 Misli: „Sabljom udarit s dorata, 
0278 „Jesu l’ davno, majko, pobjegnuli?“  0322 Obrezaću sestru na sapima; 
0279 „Ima, sinko, tri bijela dana.“  0323 Da ja sjajnom kuburlijom gađam, 
0280 Majci reče momak: „Ej dovale.“  0324 Mogu sestru ubit na sapima.“ 
0281 Kud god ide Đerzelez Alija,  0325 Iz prijeka protjera dorata, 
0282 On u Travnik u Klokote dođe.  0326 Pa poteže topuz sa unkaša, 
0283 U Klokotim’ Jajčanina vojska;  0327 Iz prijeka ode gađat Vuka. 
0284 Isturili karaule česte.  0328 On iz ruke topuz ispustio, 
0285 Pred Alijom hrti doljegoše,  0329 A za brezu Vuče zaminuo. 
0286 Pa Vukove kolju nobečije.  0330 Kroz brezu mu topuz proletio, 
0287 Trkom trče, Jajčaninu kažu:  0331 Mrku Vuku dohvatio ruku, 
0288 „Da vi’š Vuče, ako bora znadeš,  0332 Tada Vuče ustavi paripa. 
0289 Šarene nam vaške udariše,  0333 Onda Vuče ’vako govoraše: 
0290 Poklaše ti umorne vojnike.“  0334 „O Alija, careva gazija, 
0291 Tada Vuče Husu govoraše:  0335 Pokloni mi život na mejdanu, 
0292 „Huseine, dragi pobratime,  0336 Kriv nijesam, očinjeg mi vida, 
0293 Čij’ će biti hrti šaroviti,  0337 A džaba ti tvoja mila seja.“ 
0294 Imaju li oni gospodara?“  0338 Pa mu curu sa terkije baci. 
0295 A veli mu hajduk Huseine:  0339 Pokloni mu život na mejdanu 
0296 „A bora mi, Jajčanine Vuče,  0340 Sestru uze na sapi doratu, 
0297 To su hrti Đerzelez Alije,  0341 Pa se natrag povrnuo džadom. 
0298 Alija je blizu na dorinu.“  0342 Kad natjera u Klokote ravne, 
0343 Prsla vojska na četiri strane. 
0344 Tad Alija protjera dorata, 
0345 Pa za Travnik njega razjahao; 
0346 Sestra Ajka vođaše dorina, 
0347 A Alija u travi sjeđaše, 
0348 Pa on svojoj sestri govoraše: 
0349 „Oj Ajkuna, mila moja seko, 
0350 Ja ne viđeh Jajčanina Vuka: 
0351 Kakve slike biješe i prilike, 
0352 Daj mi pravo, napretka ti, kaži.“ ― 
0353 „Hoću brate, života mi tvoga! 
0354 Bješe tvoja slika i prilika, 
0355 Na te bješe dobro nalikovo; 
0356 Čini mi se, moj brate Alija, 
0357 Boljeg srca od tvoga bijaše.“ 
0358 To Aliji vrlo žao bilo, 
0359 Pa poteže svoju oštru ćordu: 
0360 Zakla sestru kako janje malo. 
0361 Pa prihvati nadžak sa dorata, 
0362 Pa raskopa crnu zemlju njime, 
0363 Tu ukopa lijepu djevojku; 
0364 Pa donese dvije glavnje crne, 
0365 A udari turski abdest na se, 
0366 Pa on ’vako tiho govoraše: 
0367 „Dok ja klanjo turskoga namaza: 
0368 Ako sestra prava srca bila. 
0369 Dvije glavnje, dvije breze bile, 
0370 Grane dale, a list razavile; 
0371 Ako sestra kriva srca bila, 
0372 Crne bile ka’ što no su sade.“ 
0373 Pa on sjede klanjati namaza, 
0374 Kad Alija namaz saklanjao, 
0375 Kada breze obje primile se: 
0376 Grane dale, a list razavile. 
0377 Pošto viđe Đerzelez Alija, 
0378 Plahovito iz svog srca jeknu: 
0379 „Avaj meni, moja mila majko, 
0380 U ijedu posjekoh djevojku!
 45. A on mene po pr'jeko pogleda 
46. Pa mi veli tursko momče mlado:
47. „Hajd' ne luduj neznana delijo, 
48. Ja otklen sam, od kojeg li grada. 
ĐERZELEZ ALIJA I KRALJEVIĆ 49. I kako se po imenu vičem, 
MARKO 50. Jesi l' čuo šeher Sarajevo, 
1. Pita majka Kraljevića Marka:  51. U Saraj'vu Begovu džamiju, 
2. „A moj sine, Kraljeviću Marko,  52. Viš džamije Šeh-Sinan tekiju, 
3. Jesi li se i kad prepanuo,  53. Pod tekijom Đerzelez Aliju, 
4. Ja od vuka, ja li od hajduka?“ 54. Ja sam glavom Đerzelez Alija.“
5. Govori joj Kraljeviću Marko:  55. Kad sam čuo te riječi majko,
6. „Ja se nijesam nikad prepanuo,  56. Ja potekoh Đerzelez Aliji, 
7. Ni od vuka, niti od hajduka,  57. Pa zagrlih Đerzelez Aliju, 
8. Već se jesam jednom prepanuo:  58. Udriše mi suze od očiju, 
9. Jednom iđem uz Šaru planinu,  59. Udriše mi niz bijelo lice, 
10. Sa svojijeh trideset drugova;  60. Pa ja grlom junačkijem viknuh; 
11. Kad izigjoh na vrh na planinu,  61. „Hvala Bogu i današnjem danu, 
12. Kad mi Šarac nešto se pomami  62. Kad ja nađoh svoga pobratima! 
13. Ja pogledah sa svojega Šarca,  63. Ja sam, pobro, Kraljeviću Marko!“ 
14. Al' tu leži krilo od sokola  64. Kad to čuo Đerzelez Alija, 
15. Preko puta u Šari planini.  65. Ruke širi, u čelo me ljubi. 
16. Ja povikah na svoju družinu:  66. Tude smo se majko upoznali, 
17. ,,Jamt' otale krilo' sokolovo,  67. I tude smo s' majko pobratili.
18. Da protjeram Šarca vilenoga!“
19. Svaki drug mi podizaše krilo, 
20. Nikakav ga rastavit ne može, 
21. Ražljutih se majko, u planini, 
22. Pa ja sjaha' sa konja Šarina, 
23. I ja uzeh krilo sokolovo.
24. Ja ga jedva do pasa podigoh, 
25. Pa ga bacih u jelovo granje, 
26. Pa protjerah Šarca vilenoga 
27. I provedoh trideset drugova. 
28. Kad sigjosmo pod Šaru planinu 
29. Svratismo se u pjanu mejhanu, 
30. Kad tu sjedi tursko momče mlado, 
31. Za glavom mu krilo sokolo, 
32. A kakva je turska serhatlija, 
33. Štrk na nogam, širok u plećima, 
34. Mrke masti, goleme odrasti 
35. Po dugačka iz ramena vrata, 
36. Po debela iz obraza brka, 
37. Deblja mu je ruka u mišici, 
38. Već je meni noga u koljenu. 
39. A kad vidjeli takoga junaka, 
40. Poda mnom su noge zadrhtale. 
41. Tada sam se majko prepadnuo, 
42. Pa u strahu zapitali Turčina: 
43. „Otklen li si, od kojeg li grada, 
44. Kako li te po imenu viču?“
 0039 Kapa mala vrlo izderana, 
0040 Kroz kapu mu perčin ispanuo, 
0041 A za pasom samica kubura, 
0042 Na njoj dvan’est trišnjovih limova. 
Budalina Tale dolazi u Liku
0043 Kad dojaha momak na kobili, 
0044 Salam nazva, odjaha kobilu, 
0001 Četu kupi Glumac Osmanaga  0045 Zapeše joj od lika kajasi, 
0002 Po Udbini i širokoj Lici,  0046 Niko primi, niko ne otprimi, 
0003 Bira aga po Lici junake:  0047 I taj momak side kod Ličana. 
0004 Po oku momka, po uhu hajvana.  0048 Diže glavu Bunićanin Mujo, 
0005 Diže aga trideset Ličana,  0049 On se s njime za zdravlje upita: 
0006 Medju njima Muju bajraktara  0050 „Jesi l’ zdravo, turska golotinjo?“ 
0007 Od Bunića sa široke Like,  0051 „ „Jesam, brate, milom Bogu fala!“ “ 
0008 Diže četu od vode Crvaća,  0052 Viš mu niko ni mukaet nije. 
0009 Kud će aga s četom okrenuti?  0053 Redna čaša na okolo hoda, 
0010 Hoće aga preko Vučijaka,  0054 Dođe čaša Bunićanin-Muji, 
0011 Na Kotare kuli Smiljanića,  0055 A on čašu pruži nalivenu: 
0012 Biloj kuli Smiljanić-Tadije,  0056 „Eto t’, brate, čaše od meneka!“ 
0013 Na veselje Smiljanić-Tadiji.  0057 Uze momak, pa je iskapio: 
0014 Vodi četu na Vučjak-planinu,  0058 „Fala tebi, novi pobratime, 
0015 Na poljani četu zastavio,  0059 A na daru i poštenju tvome!“ 
0016 Na poljani konje razjahaše  0060 Niko više ne da golotinji. 
0017 I za koplja konje privezaše,  0061 Redna čaša na okolo hoda, 
0018 Iz toraba ploske povadiše,  0062 Opet dođe Bunićanin-Muji, 
0019 Na poljani tolu zametnuše,  0063 Opet dade čašu nalivenu: 
0020 Razložiše piće na poljani.  0064 „Eto t’, brate, čaše od meneka!“ 
0021 Redna čaša na okolo hoda,  0065 Popi čašu, pa mu je povrati: 
0022 Pogledaše niz duge poljane.  0066 „Fala tebi, novi pobratime!“ 
0023 Niz poljane klancu knježičkome  0067 Turci piju, grohotom se smiju. 
0024 Al iz klanca konjik iskočio,  0068 Redna čaša na okolo hoda, 
0025 Tiho konja jaše uz poljane,  0069 Jope dođe Bunićanin-Muji, 
0026 Tiho jaše, konju ne kidiše.  0070 Jope dade čašu nalivenu: 
0027 Gledao ga Glumac Osmanaga,  0071 „Dede, brate, turska golotinjo!“ 
0028 Poznaje ga, poznat ga ne more,  0072 Uze momak, i treću popio: 
0029 Taj je momak vrlo ogolio,  0073 „Fala tebi, novi pobratime, 
0030 Na njem ništa od odila nije.  0074 A na daru i poštenju tvome! 
0031 Kad dojaha njima na poljane,  0075 Ako budu u životu glave, 
0032 Medjer jaše dorušu kobilu,  0076 Ti si steko nova pobratima, 
0033 Na njoj sedlo od orahovine,  0077 Zajam ću ti zajmom povratiti, 
0034 Kuskuni joj od mašljikovine,  0078 Valjat će ti te tri čaše vina, 
0035 A kolani od kore lipove,  0079 Što si mene ’vako proštimao.“ 
0036 Dva kajasa dva prez koča lika,  0080 Turci piju, grohotom se smiju. 
0037 Sve na njemu od abe haljine,  0081 Stade vika Glumca Osmanage: 
0038 Na glavi mu fesić kapa mala,  0082 „Ne dili vina, Bunićanin-Mujo! 
0083 Nij’ kod tebe kraljevo barilo,  0127 „Evo, aga, takoga junaka, 
0084 Jai krčma krčama Omera.“  0128 Drugog ti danas uhodnika nejma.“ 
0085 Al mu veli Bunićanin-Mujo:  0129 Pa na noge skoči na poljani 
0086 „Glumac-aga sa Udbine grada!  0130 I pojaha dorušu kobilu, 
0087 Ako dajem, svoju rednu dajem,  0131 Pa povika Bunićanin-Muju: 
0088 Tebi ništa omaliti neće.“  0132 „Pobratime, Bunićanin-Mujo! 
0089 A gleda ih turska golotinja,  0133 Ovud nikad prohodio nisam, 
0090 Po tom znade oba na poljani.  0134 Kaži meni pute na Kotare!“ 
0091 Stade vika Glumac-Osmanage:  0135 Njemu veli Bunićanin-Mujo: 
0092 „O Ličani, moji sokolovi!  0136 „Goni, brate, turska golotinjo, 
0093 Nije l’ majka rodila junaka,  0137 Goni uprav niz druge poljane. 
0094 Da obuče kaursko odilo,  0138 Kad ujašeš u stazu Vučjaku, 
0095 Da uzjaše ata na poljani,  0139 Goni pravo preko Vučijaka, 
0096 Da prećera preko Vučijaka,  0140 Ne okreći ni desno ni livo. 
0097 Da se spusti kuli Smiljanića,  0141 Kada sadješ na Kotar kameni, 
0098 Da uhodi kulu i avliju:  0142 Gledaj redom kule niz Kotare, 
0099 Je l’ mu šenluk kod kule kamene,  0143 Osma j’ kula Smiljanić-Tadije, 
0100 Igra li mu kolo u avliji,  0144 Najviša je od sedam bojeva. 
0101 Hoda l’ kolo trijest divojaka,  0145 Kad mu sadješ kuli i avliji, 
0102 Sve sestara kotarskih serdara,  0146 Pa ujašeš, brate, u avliju, 
0103 Je l’ u kolu Ana Smiljanića,  0147 Ako mu budu tole po avliji, 
0104 Piju l’ piće kotarski serdari?  0148 Baša j’ tola Smiljanić-Tadije, 
0105 Da se natrag na poljane vrati,  0149 Kod njeg sidi dvanaest serdara, 
0106 Da m’ iznese haber na poljane,  0150 Ti ’š poznati Smiljanić-Tadiju, 
0107 Evo njemu pedeset dukata.“  0151 Zlatna mu je škrlja nad očima; 
0108 Turci muče, ni mukaet nisu,  0152 Ti ’š viditi kolo i divojke, 
0109 Stade vika momka golotinje:  0153 On će tebe dobro dočekati 
0110 „Glumac-aga sa Udbine grada!  0154 I rumena vina napojiti.“ 
0111 Evo j’ majka rodila junaka,  0155 To rekoše, pa se rastadoše. 
0112 Više nije, neg mene jednoga,  0156 Okrenu se momak na poljani, 
0113 Ja ću saći kuli Smiljanića.“  0157 Pa on veli Glumac-Osmanagi: 
0114 Aga muči, ni mukaet nije,  0158 „Čuješ, aga, Glumac-Osmanaga! 
0115 Neg Ličanom veli u koledi:  0159 Ja ti odoh kuli Smiljanića. 
0116 „Ko će saći kuli Smiljanića?  0160 Ako zdravo budem i veselo, 
0117 Svaki muči ništa ne divani,  0161 Ne nadaj se meni na poljane, 
0118 Jope viknu momak na poljani:  0162 Ja se natrag povraćati ne ću, 
0119 „Evo, aga, takoga junaka!“  0163 Nego slušaj larmu na Kotaru; 
0120 U njeg aga ni da gleda ne će,  0164 Kada čuješ larmu na Kotaru, 
0121 Neg Ličanom jope govorio:  0165 Dobro znadi, Glumac-Osmanaga, 
0122 „Ko će saći kuli Smiljanića,  0166 Da je sajam kod kule kamene, 
0123 Kršno će ga aga darovati.“  0167 Ja ću beli kavgu zametnuti, 
0124 Svi Ličani oči oborili,  0168 Rad’te m’ onda indat učiniti.“ 
0125 Svaki muči, ništa ne divani.  0169 To im reče, otište kobilu, 
0126 Al podviknu momak na poljani:  0170 Ostadoše Turci na poljani, 
0171 Jaše momak Vučijak-planini.  0215 Da ja kolu divojačkom dođem, 
0172 Kad dojaha Vučijak planini,  0216 S divojkama kolo poigrati, 
0173 On prigazi preko Vučijaka,  0217 Još se jadan oženio nisam, 
0174 A opazi kule niz Kotare,  0218 Da ja lipih vidjam djevojaka.“ 
0175 Jaše momak niz ravne Kotare,  0219 Nasmija se Smiljanić-Tadija: 
0176 Redom pređe kule kroz Kotare.  0220 „Eto t’ izun, turska golotinjo, 
0177 Kad dojaha kuli Smiljanića,  0221 Eto tebe, eto djevojaka! 
0178 Slama s’ oganj kod kule kamene.  0222 Baš ako ćeš do moje Anice, 
0179 Do avlije doćera kobilu,  0223 Do Anice, sestre jedinice!“ 
0180 Kad avlija puna napunjena,  0224 Kad to čuo momak golotinja, 
0181 Tu se pije piće po avliji,  0225 Pojagmi se momak divojkama, 
0182 Gleda momak po halvat-avliji,  0226 Do Anice u kolo ulišo, 
0183 Kad opazi tolu Smiljanića,  0227 Al podviknu kićena divojka: 
0184 Iz sve glave božju pomoć viknu,  0228 „Tamo, gubo, jedna golotinjo, 
0185 Pomoć nazva, odjaha kobilu.  0229 Ne prifaćaj za ruku divojke!“ 
0186 A Smiljanić glavu podignuo:  0230 Gledaju ga kotarski serdari, 
0187 „Da smo zdravo, turski šenikota,  0231 Gledaju ga, grohotom se smiju, 
0188 Šenikota, jedna golotinjo,  0232 Pa govore Smiljanić-Tadiji: 
0189 Hodi, sjedi, da se napijemo,  0233 „Gospodine Smiljanić-Tadija! 
0190 Zdravo bio, pa se veselio,  0234 Vid’ de one turske golotinje, 
0191 Kad s’ mi tako jutros poranio!“  0235 Gdje se goni s Anom u avliji, 
0192 Kod sebe mu misto namistio,  0236 Ne da mu se Ane ufatiti. 
0193 Pa mu čašu pruži nalivenu:  0237 Dede vikni na svoju djevojku, 
0194 „Dede, Ture, jadna golotinjo!“  0238 Nek se pušti njemu u avliji, 
0195 Gledaju ga kotarski serdari,  0239 Da vidimo, vridan gospodine, 
0196 Gledaju ga, grohotom se smiju.  0240 Što će ona bena od djevojke.“ 
0197 Uze momak i čašu popio:  0241 Stade vika Smiljanić-Tadije: 
0198 „Fala tebi, vridan gospodine,  0242 „Daj mi ruku, sestro jedinice! 
0199 A na daru i poštenju tvome  0243 Poigrajte kolo u avliji, 
0200 I veselju u tvojoj avliji,  0244 Ne će ti se otrovati ruke.“ 
0201 Kad si me ’vako jutros dočekao!“  0245 Popušti se kićena divojka, 
0202 A serdari čaše natiraše,  0246 Okreće se kolo na okolo, 
0203 Svaki njemu čašu nazdravio,  0247 Tu divojke kolo razigraše. 
0204 Momak pije, konda ga proliva.  0248 Pjana glava momak-golotinja, 
0205 Kad se momak ponapio pića,  0249 Nikoliko puta okrenuše, 
0206 Diže glavu, gleda po avliji.  0250 Vucajući njega po avliji. 
0207 Sve se smiju kotarski serdari,  0251 Svu obuću njemu istrgaše, 
0208 Onda momak stade besiditi:  0252 Bos ostade momak u avliji. 
0209 „Fala tebi, vridan gospodine,  0253 Već se momak vrlo zagrijao, 
0210 Na gospodstvu i poštenju tvome!  0254 Već on čudo ni da igra ne će; 
0211 Dobro si me jutros napojio  0255 Iz kola se momak ispuštio, 
0212 I debele mesa nahranio;  0256 A za ruku povuče divojku, 
0213 Al te molim, vridan gospodine,  0257 Podvikuje kićena divojka: 
0214 Da mi izun hoćeš dopuštiti,  0258 „Pušti, prnjo, od Boga ti teško!“ 
0259 Stoji dreka lipih divojaka,  0303 Goni momak uz Kotar kobilu, 
0260 Sve se smiju kotarski serdari:  0304 Pod njim kasa doruša kobila, 
0261 „Gospodine, Smiljanić-Tadija!  0305 Stade vika Tome službenika: 
0262 Dede reci sestri jedinici,  0306 „Gospodine, Smiljanić-Tadija! 
0263 Nek se pušti turskoj golotinji,  0307 Ode uprav uz Kotar Vučjaku 
0264 Da vidimo, što će učiniti,  0308 I odnese kićenu divojku.“ 
0265 Što će ona bena od divojke.“  0309 „ „Ne budali, Toma službeniče, 
0266 Njojzi reče Smiljanić-Tadija:  0310 Gledaj dobro, kud će okrenuti!“ “ 
0267 „Popušti se, sestro jedinice,  0311 Stade vika Tome službenika: 
0268 Ti se ne boj momka golotinje,  0312 „Gospodine, Smiljanić-Tadija! 
0269 Dok god vidiš brata u životu.  0313 Sve je prošo kule uz Kotare, 
0270 Da je taman trideset Ličana,  0314 Već zamače uz Kotar Vučjaku.“ 
0271 Nekamo li jedna golotinja.“  0315 Tada skoči Smiljanić Tadija, 
0272 Popušti se kićena divojka,  0316 Pa povika svoje službenike: 
0273 Povede je turska golotinja,  0317 „Brže meni velikog kulaša!“ 
0274 Kroz avliju do kobile dođe,  0318 Službenici konja izvedoše. 
0275 On uzjaha dorušu kobilu,  0319 Kad Smiljanić pojaha kulaša, 
0276 Pa on za se podiže divojku,  0320 Trgoše se kotarski serdari, 
0277 A povika Smiljanić-Tadiju:  0321 Svak se dobru konju pojagmio, 
0278 „S Bogom ostaj, vridan gospodine!  0322 Stoji vika Smiljanić-Tadije! 
0279 Kršno si me jutros dočekao.“  0323 „Vi serdari u mojoj avliji! 
0280 To mu reče, otišće kobilu,  0324 Svak na miru hladno pijte vino, 
0281 Čime nejma goniti kobile,  0325 Sramota je naske Kotarana, 
0282 Već se fati samice kubure,  0326 Svi za jednom turskom golotinjom; 
0283 Sve je puškom nakomice tuče,  0327 Sam ću njega lako dostignuti, 
0284 Išćera je na avlijnska vrata  0328 Bijuć pleskom kuli doćerati.“ 
0285 I okrenu namah uz Kotare.  0329 Serdari se natrag povratiše, 
0286 Stoji dreka dilber-divojaka:  0330 A Smiljanić odjaha kulaša, 
0287 „Gospodine, Smiljaniću-Tadija!  0331 On otišće ispod kule bile. 
0288 Što dopušti kićenu divojku,  0332 Kad zagrabi uz Kotar kameni, 
0289 Odnese je jadna golotinja,  0333 Ko da s’ dobar na krila podiže; 
0290 Nit ga znamo, ko je ni oklen je.“  0334 A sve Toma gleda sa bedena. 
0291 Stoji vika Smiljanić-Tadije,  0335 Kada prođe kule uz Kotare, 
0292 Pa povika Tomu službenika:  0336 Pa iskoči na Brezulje ravne, 
0293 „Hajd se popni na beden avliji,  0337 On opazi jadnu golotinju, 
0294 Pa ti gledaj za njim uz Kotare,  0338 Sporo goni dorušu kobilu, 
0295 Samo gleda, kud će okrenuti.  0339 Već kobla maknuti ne more. 
0296 Vi, djevojke, kolo poigrajte,  0340 Stoji vika Smiljanić-Tadije: 
0297 Ne bojte se sestri jedinici.  0341 „O kopile, turska golotinjo! 
0298 Da je taman navrh Vučijaka,  0342 Kuda nosić kićenu divojku? 
0299 Kud je medja lička i kotarska,  0343 Vraćaj Anu kuli Smiljanića, 
0300 Dok je meni velikog kulaša,  0344 Sad ću tvoju odrizati glavu.“ 
0301 Stigo bi ga do knježičkog klanca.“  0345 Momak goni, ni mukaet nije. 
0302 Gleda Toma s bedena avlije,  0346 Dostiže ga Smiljanić Tadija, 
0347 Priteče ga na Brezulje ravne,  0391 „Čuj, počujte, kotarski serdari! 
0348 Kraj kobile proćera kulaša:  0392 Smiljanić je kavgu zametnuo, 
0349 „Stan’, kopile, turska golotinjo!  0393 Namama je turske golotinje, 
0350 Vraćaj natrag kićenu divojku,  0394 A dočeka bega udbinjskoga.“ 
0351 Da ja o te gvoždje ne mrcinim.“  0395 Pa na kuli mužar otrgnuo, 
0352 Pa na njega naćera kulaša,  0396 A na Zadru pukoše topovi, 
0353 Ne ćide ga sabljom ošinuti,  0397 Trgoše se kotarski serdari, 
0354 Već ga desnom udario rukom,  0398 Zameće se larma po Kotaru 
0355 Desnom rukompo obrazu livom,  0399 Ču se jeka na duge poljane, 
0356 Kakog a je lako udraio,  0400 Stade vika Glumca-Osmanage: 
0357 Iz zuba mu krvca poletila.  0401 „O Ličani na dugih poljanah! 
0358 A podviknu momak na kobili:  0402 Čujete li larmu po Kotaru, 
0359 „Fala tebi, Smiljanić-Tadija,  0403 Gdje pukoše na Zadru topovi? 
0360 A na daru i poštenju tvome,  0404 Bjež’mo, braćo, eto Smiljanića! 
0361 Što s’ me jutros dobro dočekao,  0405 Nas malica, čudo Koatarana, 
0362 Al ne fala tebi na udarcu.  0406 Ludo ćemo pogubiti glave.“ 
0363 Da si mene sabljom udario,  0407 Svi Ličani na noge ustali, 
0364 Lašnje bi ti ranu pribolio,  0408 Svak se dobru konju pojagmio. 
0365 Al si mene pleskom udario,  0409 Dok Ličani konje pojahaše, 
0366 Jer se žene pleskom udaraju;  0410 Al iskoči kulaš na poljane. 
0367 Za to ću ti zajam povratiti,  0411 Kad pogleda Glumac Osmanaga, 
0368 Ja ću t’ plesku za plesku vratiti,  0412 Ko da s’ kulaš na krila podigo, 
0369 Ja l’ ti glavu dati sa ramena.“  0413 A svitli se škrlja nad očima, 
0370 Gotova mu puška u rukama,  0414 Stade dreka Gluma-Osmanage: 
0371 Dok poteže samicu kuburu,  0415 „O Ličani na dugih poljanah! 
0372 Pod livu mu sisu uklepao,  0416 Bjež’mo, braćo, eto Smiljanića, 
0373 Još ga jednoč pleskom ošinuo;  0417 Ne bi l’ kako ujagmili glave!“ 
0374 Kad otrže samica kubura,  0418 To im reče, otišće dorata. 
0375 Prsnu na njoj dvanaest limova,  0419 Bježi za njim trideset Ličana, 
0376 Pa pogodi Smiljanić-Tadiju,  0420 Za nj’ma momak navrgo kulaša, 
0377 Te po srcu ošinu junaka,  0421 Stiskoše se niz duge poljane, 
0378 Mrtav pade Smiljanić Tadija.  0422 Najstrag jaše Bunićanin Mujo, 
0379 Hitro momak skoči sa kobile,  0423 Okreće se i gleda kulaša, 
0380 Pojagmi se velikom kulašu,  0424 Pa povika Glumca Osmanagu: 
0381 Pa ufati velikog kulaša,  0425 „O naš aga, Glumac-Osmanaga! 
0382 Skide buča Smiljanić-serdara,  0426 Što to, aga, da od Boga nađeš? 
0383 S njega skida, na sebe oblači  0427 Nas trideset na dugih poljanah, 
0384 I naturnu škrlju nad obrve,  0428 Sam Smiljanić leti na kulašu. 
0385 Pa pojaha velikog kulaša,  0429 Da je sreća, Glumac-Osmanaga, 
0386 Za se vrže Anicu divojku,  0430 Da je uz njeg pedeset usara, 
0387 A ustavi dorušu kobilu:  0431 Mi bi njega ovdi dočekali. 
0388 „Haj, kobilo, vuku i hajduku!“  0432 Kako ćemo saći na Udbinu 
0389 Kad ču pušku Toma službeniče,  0433 Do begluka bega udbinjskoga, 
0390 Stade vika Tome službenika:  0434 Od sramote sisti u mehanu? 
0435 Evo vjere Bunićanin-Muje,  0479 A bujadi ona pokrivena, 
0436 Ja vam dalje viš bižati ne ću,  0480 Staru majku imo na odžaku, 
0437 Pa da ću tamo usijati glavu.“  0481 Nješto koza imo u sebeka, 
0438 Pa zastavi vranca velikoga.  0482 Ja sam koze po Basači čuvo, 
0439 U tom momak stiže na kulašu.  0483 Ujtro rano, kad danak osvani, 
0440 Kad poznade Bunićanin-Muju,  0484 Mene diži moja stara majka: 
0441 Stade vika momka sa kulaša:  0485 „ „Ustan’, sine, Budalina Tale, 
0442 „Pobratime od Bunića Mujo!  0486 Puštaj koze, da ti majka muze, 
0443 Od kog bižiš niz duge pljane,  0487 Da te hranim vrućom varenikom, 
0444 A od svoga novog pobratima?  0488 Vojevat ćeš s ličkim Mustajbegom.“
0445 Vid’ de nama Glumac Osmanage  “ 
0446 I njegove čete na poljani!  0489 Viš su meni koze dodijale, 
0447 Kako bi mi pomoć učinili  0490 Odbio ih vuku i hajduku, 
0448 Na Kotaru pod kulom kamenom?!“  0491 Ostavio ostarilu majku, 
0449 Poznade ga Bunićanin Mujo:  0492 A ja pošo bega potražiti. 
0450 „Jesi l’ zdravo, novi pobratime?“  0493 Pa te molim, Glumac-Osmanaga, 
0451 „ „Jesam, brate, milom Bogu fala!“ “  0494 Dovedi me ličkom Mustajbegu, 
0452 Pa do vranca doćera kulaša:  0495 Da vam vidim ličkog Mustajbega, 
0453 „Pobratime, Bunićanin-Mujo!  0496 Iam l’ Tale s kime vojevati.“ 
0454 Na poklon ti od mene djevojka,  0497 Njega aga jopet zagrlio: 
0455 Sestra Ana Smiljanić-Tadije  0498 „Hajde, sine, Budalina Tale! 
0456 Za tri čaše na poljani vina,  0499 Vodit ću te begu udbinjskome. 
0457 Što si mene ’nako proštimao,  0500 Što sam reko, ja poreći ne ću, 
0458 Za me nije ’vaka divičica,  0501 Dati ću ti stotinu dukata, 
0459 Ja ni kakvoj mušterija nisam.“  0502 Što si kuli sašo niz Kotare.“ 
0460 Dočeka ga Glumac Osmanaga,  0503 Otiskoše uz Liku Udbini, 
0461 Pregrli ga, pa ga poljubio:  0504 Dovede ga begu u mehanu, 
0462 „Jesi l’, sine, zdravo i veselo?“  0505 Pa mu kaza bega udbinjskoga, 
0463 „ „Jesam, aga, milom Bogu fala!“ “  0506 Tale begu poletio ruci, 
0464 „Tako t’, sinko, Boga jedinoga!  0507 Njega pita lički Mustajbeže, 
0465 Pravo m’ sada na poljani kaži,  0508 Njega pita, ko je i oklen je. 
0466 Oklen jesi, od kraja kojeg si,  0509 Sve mu Tale u mehani kaže: 
0467 Kog si soja, kakva si plemena,  0510 „Ja sam, beže, od Orašca grada, 
0468 Kako li te po imenu viču?“  0511 Sa basače iznad Ibrinovca, 
0469 Njemu veli momak na poljani:  0512 A ja soja ne znam ni plemena, 
0470 „Glumac-aga sa Udbine grada!  0513 Van što mene po imenu viču, 
0471 S bliza nisam, ja sam iz daleka,  0514 A na ime Budalina Tale. 
0472 Iz daleka iz Orašca grada,  0515 Nješto imo kuće na Basači, 
0473 Sa Basače iznad Ibrinovca,  0516 Jasenovim opletena prućem, 
0474 A ja soja ne znam ni plemena,  0517 A bujadi, beže, pokrivena, 
0475 Veš što mene po imenu viču:  0518 Imo staru na odžaku majku, 
0476 Men’ je ime Budalina Tal.  0519 Nješto imo koza u sebeka, 
0477 Imo nješto kuće na Basači,  0520 Ja sam koze po Basači čuvo; 
0478 Jasenovim opletena prućem,  0521 Ujtro rano, kad danak osvani, 
0522 Mene diži ostarila majka: 
0523 „ „Ustan’, sine, Budalina Tale! 
0524 Puštaj koze, da ti majka muze, 
0525 Da te vrućom hranim varenikom, 
0526 Vojevat ćeš s ličkim Mustajbegom.“
“ 
0527 Viš su meni koze dodijale, 
0528 Odbio ih vuku i hajduku, 
0529 Ostavio ostarilu majku, 
0530 A ja tebe pošo potražiti, 
0531 Da vojujem s tobom, Mustajbeže, 
0532 Da te Tale vidi na Udbini, 
0533 Ima l’ Tale s kime vojevati, 
0534 Veš u mene nigdi ništa nejma, 
0535 Veće Boga i ono kulaša.“ 
0536 Tu ga beže dobro darovao, 
0537 Dade njemu stotinu dukata. 
0538 Još mu reče lički Mustajbeže: 
0539 „Držat ću te kao i svoje d’jete, 
0540 Ti ’š mi biti baš-čauš na Lici, 
0541 I evo ti deset kuća kmeta 
0542 U Trnovcu Lici na obali, 
0543 Beg će tebi kulu ozidati.“ 
0544 A Tale mu ruci poletio: 
0545 „Fala tebi, lički Mustajbeže! 
0546 Ja ti kule od kamena ne ću, 
0547 Ja se u njoj naučio nisam, 
0548 Van podigni raju ispod kraja, 
0549 Nek mi kulu grade na Trnovcu, 
0550 U kakvoj se j’ Tale othranio, 
0551 Ni na Lici bolje kule ne ću.“ 
0552 Diže beže raju ispod kraja, 
0553 Pa tu kulu Tali načinili, 
0554 Od hrastova kolja načinili, 
0555 A opleli jasenovim prućem, 
0556 A bujadi kuću mu pokrili, 
0557 U njoj Tale vatan učinio. 
0558 Dok im glave u životu bile, 
0559 Služio je bega udbinjskoga. 
0560 Što bi reko Tale Ličanine, 
0561 To je reko lički Mustajbeže, 
0562 To su rekli svi po Lici Turci, 
0563 Tako ga je beže milovao
 0041 Pa mi veli ostarjela majka: 
0042 „ „O moj sine, lički Mustaj beže! 
MUSTAJBEG LIČKI IZBAVLJA SVOG
0043 Vidi Meha moga milog sina, 
BRATA
0044 Moga sina, a brata tvojega, 
0001 Vino piju age Krajišnici  0045 Kako Meha iz đerdeka nema, 
0002 Usred Like na bijeloj kuli,  0046 Sinoć ne htje u đerdek djevojci; 
0003 Baš na kuli ličkog Mustaj bega;  0047 A jutros ga iz đerdeka nema,” ” 
0004 Sve su age šenli i veselo,  0048 Pa ja odoh na odajska vrata, 
0005 Neveseo beg Mustaj beg lički,  0049 Te ja kucam halkom na odaji, 
0006 Nit’ on pije vina nit’ rakije,  0050 Da dovičem brata Mehmed bega, 
0007 Nit’ šećerli kahve iz findžana,  0051 Na odaji zaklopljena vrata, 
0008 Beg proljeva suze od očiju.  0052 Iz odaje niko se javlja, 
0009 Pitale ga age Krajišnici:  0053 Ja sam desnu nogu podigao, 
0010 „Što je tebi beg Mustajbeg lički,  0054 U vrata sam nogom udario 
0011 Što se s nama veseliti ne ćeš?  0055 I razvalih na odaji vrata, 
0012 Kakva te je briga pritisnula?”  0056 Pa uljegoh u šikli odaju; 
0013 Govori im beže Mustaj beže:  0057 Al mi brata Mehmed bega nema. 
0014 „Znate age, nije bilo davno,  0058 Tu sam našo lijepu djevojku, 
0015 Evo ravnih sedam godin’ dana.  0059 Zlata stoji među pendžerima, 
0016 Ja sam brata oženio moga,  0060 Nije s glave ni duvak skinula, 
0017 Moga brata, ličkog Mehmed bega;  0061 Pa je duvak suzam’ pokapala, 
0018 Oženih ga lijepom djevojkom  0062 Zlata plače, nigdje se ne tješi. 
0019 Sa studena vrela i Cetine,  0063 Ja sam curi selam nazivao, 
0020 Milom Zlatom Babahmetovića.  0064 Cura meni selam prihvatila, 
0021 Kad dovedoh lijepu djevojku,  0065 Ja sam Zlati tiho besjedio: 
0022 Svadbu činih čitav mjesec dana.  0066 „ „O nevjesta, kafazli Zlatijo! 
0023 Vakat dođe, moja braćo draga,  0067 Kamo meni bratac Mehmed beže?” ” 
0024 Da brat iđe u đerdek djevojci,  0068 Zlatija mi ode govoriti: 
0025 A on ne htje u đerdek djevojci.  0069 „ „Moj djevere, lički Mustaj beže! 
0026 A ja molih brata od matere:  0070 Moj djevere, da te Bog ubije, 
0027 „ „Hajde, Meho, u đerdek Zlatiji!”  0071 Kad ti ženi brata Mehmed bega, 
0028 Al me Meho ne htje poslušati,  0072 Što ga ženi nedragom djevojkom? 
0029 Pa ja kazah mojoj staroj majci.  0073 Sad ću tebi kazat Mustaj beže! 
0030 Ode mati Mehu govoriti:  0074 Kad uljeze sinoć u odaju, 
0031 „ „Hajde, Meho, u đerdek djevojci!  0075 Pa je meni selam nazivao, 
0032 To je, sinko, velika sramota.” ”  0076 Pa on meni mukajet ne bješe. 
0033 Jedva njega umolila majka,  0077 Kako dođe i mimo me prođe, 
0034 Pa on ode u đerdek djevojci.  0078 Pa dohvati sedefli tamburu, 
0035 Kad u jutro petak osvanuo,  0079 Pa on sjede na mome sanduku, 
0036 Nišandžije hišan zaturiše,  0080 Sitno kuca, jasno popijeva, 
0037 Hoće konje trčat na košije,  0081 Pripijeva Šibenika grada 
0038 I pješci se mnogi iskupili,  0082 I Ružicu šibeničkog bana: 
0039 A i pješci čekahu košije;  0083 „ „Evo puno devet godin’ dana, 
0040 Ali Meha iz đerdeka nema,  0084 Kako sam se Ružom zagledao, 
0085 S milom kćerkom šibeničkog bana;  0129 Zlato bona, za života moga!” ” 
0086 Sad Mustaj beg mene oženio,  0130 Pa izađe beže iz odaje. 
0087 S milom kćerkom Babahmetovića.  0131 Pa ja ne znam, beže Mustaj beže, 
0088 Čuješ dobro, kafazli Zlatija,  0132 Kuda ode beže Mehmed beže.” — 
0089 Lica ti se dohvatiti ne ću,  0133 Pa govori beg Mustaj beg lički: 
0090 Dok Ružicu čujem u životu?” ”  0134 „Čuste li me age Krajišnici! 
0091 Pa ostavi sedefli tamburu,  0135 Evo puno sedam godin’ dana, 
0092 Primače se do sanduka svoga,  0136 Kako mi je brata nestanulo. 
0093 Iz sanduka izvadi haljine,  0137 Ja opravih sedam bajraktara, 
0094 Pa se svlači, te se preoblači,  0138 Da mi brata Mehmed bega traže, 
0095 Sve obuče od zlata haljine,  0139 I opravih Đulić bajraktara. 
0096 A opasa mukadem pojasa,  0140 Evo punih šest godina dana, 
0097 Po pojasu silah pripasao,  0141 Kako spremih moje bajraktare, 
0098 Pa za silah puške zadjenuo,  0142 Ni jednoga na Krajini nema. 
0099 Obadvije puške merdžankinje;  0143 I oni su bili zarobljeni. — 
0100 Pa dohvati noža plamenoga  0144 Čuste li me, braćo agalari! 
0101 I noža je u silah turio,  0145 Gori su mi jadi bajraktarski, 
0102 S čiviluka skide džeferdara,  0146 Što kukaju bajraktarske majke, 
0103 Uz duvar je pušku prislonio.  0147 Nego jadi brata Mehmed bega!” 
0104 Opet beže do sanduka dođe,  0148 Pa zavika lički Mustaj beže: 
0105 Stade brojit žute madžarije,  0149 „Koji bi se junak nalazio, 
0106 Pa izbroji hiljadu dukata,  0150 Pa bi sebe kurban učinio, 
0107 U zlatan ih jagluk zavezuje,  0151 Da on sađe niz zemlje kaurske, 
0108 Beže k meni u odaju pođe  0152 Da potraži brata Mehmed bega 
0109 I u ruci nosi madžarije,  0153 I mojijeh sedam bajraktara?” 
0110 Pa mi s glave duvak podignuo,  0154 Sve su age redom ušutjele, 
0111 Pa mi beže ’vako govoraše:  0155 Progovara od Kladuše Mujo: 
0112 „ „O Zlatijo Babahmetovića!  0156 „Čuješ mene, lički Mustaj beže: 
0113 Pogledaj me crnijem očima,  0157 Ja bih smio jemin učiniti, 
0114 Da ja vidim kakve su ti oči!” ”  0158 Kako nema u našoj krajini, 
0115 Moj djevere, lički Mustaj beže,  0159 Beže dragi, nikakva junaka, 
0116 Brata sam ti očim’ pogledala.  0160 Da potraži tvoga Mehmed bega, 
0117 Kad mi crne oči ugledao,  0161 I tvojijeh sedam bajraktara.” 
0118 Poljubi me tri, četiri puta —  0162 Opet veli lički Mustaj beže: 
0119 Da j’ ko brojo i stotinu puta,  0163 „Čuste li me, age Krajišnici! 
0120 Pa mi dade hiljadu dukata:  0164 Koji bi se junak nalazio, 
0121 „ „Maj to tebi, kafazli Zlatijo!  0165 Pa bi brata nalazio moga 
0122 Maj ti, Zlato, hiljadu dukata,  0166 I mojijeh sedam bajraktara, 
0123 Da ti dadem nićah i nafaku,  0167 Dao bih mu stotinu čifluka, 
0124 Zlato bona, za života moga!” ”  0168 Dao bih mu zlatan kat haljina, 
0125 Pa me zakle beže Mehmed beže:  0169 Dao bih mu dvije puške male — 
0126 „ „O Zlatijo, tako ti imana!  0170 Sve u srmi, pa su pozlaćene, 
0127 Nemoj moga ti tužiti brata,  0171 Dao bih mu sablju okovanu, 
0128 Eto tebi nićah i nafaka —  0172 Što je danas ni u koga nema, 
0173 Što siječe pancijer košulje;  0217 Da mu dođe Velagić Selime, 
0174 Dao bih mu mojega goluba,  0218 Da on dođe ličkom Mustaj begu 
0175 Daću konja, zaželit’ ga ne ću;  0219 Moli mu se beg Mustaj beg lički, 
0176 Jošte više, dao bih mu kćerku,  0220 Moli mu se baš ko bratu svome, 
0177 Moju kćerku Begeminu mladu.”  0221 Beže viknu Vrsić bajraktara, 
0178 Age šute, ništa ne besjede,  0222 Bajraktar mu u odaju dođe, 
0179 A veli mu serdar Mustaf-aga:  0223 Beg mu daje knjigu šarovitu: 
0180 „Čuješ mene, beg Mustaj beg lički!  0224 „Čuješ li me, Vrsić bajraktare! 
0181 Čuo jesam i ljudi mi kažu,  0225 Maj ti ovu knjigu šarovitu, 
0182 Da imade momak u Udbini,  0226 Nosi knjigu pravo na Udbinu, 
0183 Po imenu Velagić Selime.  0227 Podaj knjigu Velagić Selimu!" 
0184 Pa sam čuo, beg Mustaj beg lički,  0228 Pa bajraktar begu progovara: 
0185 Da se Selim nigdje ne savija,  0229 „Ja ću knjigu uzet, Mustaj beže, 
0186 Ni kod svoje kule od kamena,  0230 I odnijet knjigu na Udbinu; 
0187 Već sve hoda niz zemlje kaurske.  0231 Ali ne ću naći Velagića, 
0188 Što je, beže, sedam kraljevina,  0232 Velagić se nigdje ne savija, 
0189 Svud je išo Velagić Selime,  0233 Već sve iđe po zemljam’ tuđijem, 
0190 Pa sam čuo i ljudi mi kažu,  0234 Gdjekad prođu po četir’ godine, 
0191 Gdje je došo Velagić Selime,  0235 A Selima na Udbinu nema.” 
0192 Svako mjesto jeste potpisao,  0236 Njemu veli lički Mustaj beže: 
0193 Bio grad to il bila palanka,  0237 „Hajd’ Vrsiću ako Boga znadeš! 
0194 Svako mjesto po imenu znade.  0238 Ne ćeš li ti dobre sreće biti, 
0195 Čuo jesam i ljudi mi kažu,  0239 Da ti nađeš Velagić Selima.” 
0196 Da umije trideset jazija,  0240 Uze knjigu Vrsić Ibrahime, 
0197 I umije trideset jezika,  0241 Pa on spade u tople podrume, 
0198 Svake knjige pročitati znade.  0242 Pa opremi široka vranina, 
0199 Ako ćeš me, beže poslušati,  0243 Izvede ga Vrsić na avliju, 
0200 Ti ćeš sitnu knjigu načiniti,  0244 Na avliji uzjaha vranina, 
0201 Spremi knjigu Velagić Selimu.  0245 Pa istjera konja iz kapije. 
0202 Ak’ ne bide kuda otišao,  0246 Zelenog se polja prihvatio, 
0203 Nek’ mu knjigu knjigonošče dade,  0247 Otlen ode Vrsić Ibrahime. 
0204 Nek’ on dođe tvojoj tankoj kuli,  0248 Kud god iđe, vesela mu majka! 
0205 Da molimo Velagić Selima,  0249 Vrsić sađe pod Udbinu ravnu, 
0206 Ne će li se Selim zamučiti,  0250 Prihvati se polja udbinskoga. 
0207 Ne će l’ otić’ niz zemlju kaursku,  0251 Pa Vrsića age ugledaše, 
0208 Ne će li ih Selim nalaziti?”  0252 Ugledaše age Udbinjani, 
0209 Opet Mujo begu besjeđaše:  0253 Jer bijahu age posjedale, 
0210 „Čuješ li me, lički Mustaj beže!  0254 Redom sjede na zelenoj londži, 
0211 Jeste zgodan Velagić Selime:  0255 Među njima Velagić Selime, 
0212 On ti ništa zatražiti ne će,  0256 Uzgrnuo uz ruke rukave, 
0213 Majka nema, neg’ njega jednoga.”  0257 Najčešće mu čaša dolazaše. 
0214 Kad to začu lički Mustaj beže,  0258 A kakav je Velagić Selime! 
0215 Pa prisjede, sitnu knjigu piše  0259 Vas u srmi i u suhu zlatu, 
0216 Na koljena Velagić Selimu, 
 0303 „O naš aga. Velagić Selime! 
0260 Na desnu se naslonio ruku,  0304 Eto poljem Vrsić bajraktara, 
0261 Velagić se nešto zamislio.  0305 Bajraktara ličkog Mustaj bega.” 
0262 Pitaju ga age Udbinjani:  0306 Kad to začu Velagić Selime, 
0263 „O Turčine, Velagić Selime!  0307 Pa agama ode besjediti: 
0264 Što su tebe misli pritisnule?”  0308 „Jesam, age, čuo za Vrsića, 
0265 Kad to začu Velagić Selime,  0309 Al ga nisam ja nikad vidio 
0266 Pa je s čela ruku podignuo,  0310 I ja hoću njega osejriti.” 
0267 Pa je Selim podigao glavu:  0311 Pa Velagić poljem pogledao, 
0268 „Znate l’ braćo, age Udbinjani,  0312 Dok ugleda Vrsić bajraktara, 
0269 Što su mene misli potisnule?  0313 Vrsić dogna njegova vranina, 
0270 Sad ja mislim na zelenoj londži,  0314 Dogna vranca pred zelenu londžu, 
0271 U Krajini — gdje junaka ne bi,  0315 Pa pred londžom konja odjahao. 
0272 Da potraži ličkog Mehmed bega,  0316 Ode Vrsić uza merdevine, 
0273 Milog brata ličkog Mustaj bega  0317 Pa uljeze u zelenu londžu. 
0274 I njegovih sedam bajraktara;  0318 Pa agama turski selam viknu, 
0275 Čuste li me, age Udbinjani!  0319 Age su mu selam prihvatile, 
0276 Onomad sam bio niz Krajinu,  0320 Ispred njega na noge skočile; 
0277 Pa me bješe namjer namjerila,  0321 Al ne skače silan Velagiću. 
0278 Pa natjera svojega dorina  0322 Vrsić sjede među agalare. 
0279 Ispod kule Đulić bajraktara.  0323 Age njemu hoš-đeldiju daju, 
0280 Začuh pisku na bijeloj kuli,  0324 Pitaju se za mir i za zdravlje, 
0281 Gdjekad kuka baš ko kukavica,  0325 Age su ga ponudile pivom. 
0282 I prevrće, baš ko lastavica.  0326 Kad se Vrsić malo napojio 
0283 Ja mojega ustavih dorata  0327 I malo se bješe odmorio, 
0284 Pod bijelu Đulićevu kulu,  0328 Pa agama Vrsić govoraše: 
0285 Odoh slušat jade sa dorina;  0329 „O Boga vam, age Udbinjani! 
0286 Dok naljeze jedno momče mlado,  0330 Ko je ovdje Velagić Selime, 
0287 Pa sam njega, braćo, upitao:  0331 Nije l’ Bog do, da sreća namjeri, 
0288 Ko li kuka na bijeloj kuli?  0332 Je li ovdje Velagić Selime? 
0289 Momče mlado meni progovara:  0333 Da ga vidim, ne bih ga poznao, 
0290 Ono kuka Đulićeva majka  0334 Jer ja njega nikad još ne vidjeh, 
0291 I četiri sestre Đulićeve,  0335 Ja sam njega čuo po čuvenju.” 
0292 Sve kukaju na bijeloj kuli,  0336 Rekoše mu age Udbinjani: 
0293 A sve kunu ličkog Mustaj bega.  0337 „Bajraktare ličkog Mustaj bega, 
0294 Pa se, braćo, meni ražalilo,  0338 Eno ondje Velagić Selima, 
0295 Slušajući Đulićevu majku  0339 Što no sjedi među pendžerima.” 
0296 I njegove sestre sve četiri.”  0340 Kad ga vidje Vrsić bajraktare, 
0297 Sve gledaju age Udbinjani,  0341 Pa od zemlje na noge skočio, 
0298 Sve gledaju poljem zelenijem,  0342 Bajraktar mu poletio ruci. 
0299 Njima veli Velagić Selime:  0343 Ne da ruke Velagić Selime, 
0300 „Čuste li me age Udbinjani!  0344 Veće Selim veli bajraktaru: 
0301 A koga ste poljem ugledali?”  0345 „O Vrsiću, begov bajraktare! 
0302 Njemu vele age Udbinjani:  0346 Niko moje ne poljubi ruke, 
0347 A ni ti je poljubiti ne ćeš. ”  0390 Od goluba ličkog Mustaj bega.” 
0348 Pa mu Vrsić knjigu izvadio,  0391 A veli im Velagić Selime: 
0349 Dade knjigu Velagić Selimu.  0392 „Sve je tako, age Udbinjani! 
0350 Selim uze knjigu šarovitu,  0393 Sve je tako, što vi govorite, 
0351 Pa posadi Vrsić bajraktara,  0394 A ja ću se beli zamučiti 
0352 Posadi ga sebi uz koljeno.  0395 Rad hatora kukavice sinje, 
0353 A da vidiš Velagić Selima!  0396 Kukavice, Đulićeve majke.” 
0354 Na knjizi je pečat prelomio,  0397 Pa je Selim na noge skočio, 
0355 Pa razloži knjigu šarovitu,  0398 Pa zavika Vrsić bajraktara: 
0356 Uči knjigu silan Velagiću,  0399 „Hajde sa mnom Vrsić bajraktare! 
0357 Knjigu uči, grohotom se smije.  0400 Da idemo mojoj tankoj kuli, 
0358 Pitaju ga age Udbinjani:  0401 Kod mene ćeš konak učiniti, 
0359 „Velagiću soja gospodskoga!  0402 Jutrom ćemo bolje podraniti, 
0360 Što ti knjiga šarovita kaže,  0403 Opremiti sebe i hajvane, 
0361 Je l’ Mustaj beg knjigu opravio?”  0404 Lici ćemo zajedno slaziti, 
0362 A veli im Velagić Selime:  0405 Sići ćemo ličkom Mustaj begu.” 
0363 „Jest mi beže knjigu opravio,  0406 Pa odoše iz zelene londže, 
0364 Mene zove, da mu Lici sađem,  0407 Pa su kuli bili dolazili. 
0365 Da me spremi niz zemlju 0408 Selim vodi Vrsić bajraktara, 
dušmansku,  0409 Odvede ga na muške konake; 
0366 Da mu tražim brata Mehmed bega  0410 Selim sluge svoje dovikuje, 
0367 I njegovih sedam bajraktara.”  0411 Pa im sluge hizmet učiniše, 
0368 Pa agama Selim kazivaše,  0412 Ode Selim majci u odaju, 
0369 Gdje je reko dati Mustaj beže,  0413 Pa materi ode besjediti: 
0370 Reko dati stotinu čifluka,  0414 „Čuješ li me ostarjela majko! 
0371 Reko dati zlatan kat haljina,  0415 Jest mi knjiga, majko, dopanula 
0372 Reko dati dvije puške zlatne,  0416 Od onoga ličkog Mustaj bega, 
0373 Reko dati sablju okovanu,  0417 Valja sjutra Lici polaziti.” 
0374 Što siječe oklop na junaku,  0418 Pa veli mu mati lakrdiju: 
0375 I goluba, konja iz podruma  0419 „Hajde sinko, tebi sretno bilo! 
0376 Reko dati Begeminu mladu,  0420 I ja sam se bez tebe sviknula, 
0377 Begeminu da mu bude ljuba.  0421 Po četiri prođu godinice, 
0378 A vele mu age Udbinjani:  0422 Tebe nema tvojoj tankoj kuli, 
0379 „O naš aga, Velagić Selime!  0423 Veće iđeš niz zemlju kaursku, 
0380 Ne ćeš ići, da izgubiš glavu,  0424 Hajposl’je ćeš izgubiti glavu.” 
0381 Što će tebi begovi čifluci?  0425 Pa izađe Selim iz odaje, 
0382 I u tebe dosta je čifluka;  0426 Te on ode Vrsić bajraktaru, 
0383 Ne treba ti begovih haljina,  0427 Pa su oni zanoćili tude. 
0384 Ti boljijeh imadeš haljina,  0428 Kada noći po akšamu bilo, 
0385 A ti imaš boljijeh pušaka,  0429 Izađe im gospodska večera, 
0386 Nego što su puške Mustaj bega;  0430 Dosta piva a dosta jediva, 
0387 A ti sablju imaš okovanu,  0431 Pa u jutro jutra dočekaše. 
0388 Što siječe oklop na insanu;  0432 Kad svanulo i sunce granulo, 
0389 Bolji ti je dorat od goluba,  0433 Oba su se oni opremili. 
0434 I dobre su konje opremili,  0478 A veli joj Selim sa dorata: 
0435 Uzjahaše konje na avliji.  0479 „Srce dušo, ajanova Fato! 
0436 Prvi Selim natjera dorata,  0480 Ja Begiji mušterija n’jesam, 
0437 Natjera ga na demir kapiju,  0481 Ona mi je Bogom posestrima. 
0438 A za njime Vrsić bajraktare.  0482 Tri put sam je na snu posestrio, 
0439 Kroz Udbinu konje natjeraše, —  0483 Nek s’ udaje za koga joj drago! 
0440 Stoji zveka sićahna sokaka.  0484 Čuješ mene ajanova Zlato! 
0441 Obadva su oni udarili  0485 Ako Bog da, te se zdravo vratim, 
0442 Ispod dvora udbinskog ajana,  0486 Uzeću te za vijernu ljubu, 
0443 Ispod ćoška konje natjeraše,  0487 Čisto tebe prevariti ne ću! 
0444 Ispod ćoška sitnijem sokakom.  0488 To joj reče, protjera dorata, 
0445 Doklen čekma sa pendžera sinu,  0489 Otlen ode Velagić Selime. 
0446 Dok se avaz začu sa pendžera,  0490 Kud god iđe Selim sa Vrsićem, 
0447 Pa pogleda Velagić Selime,  0491 Pa su sašli u polje ličansko, 
0448 Na ćošku je čudo ugledao;  0492 Mustaj-begov konak ugledali, 
0449 Čisto zlato bješe ugledao,  0493 Age redom sjede u odaji, 
0450 Čisto zlato ajanovu Fatu;  0494 U odaji ličkog Mustaj bega. 
0451 Pa Fatima sa pendžera viče:  0495 Mujo gleda poljem zelenijem 
0452 „Stani malo, Velagić Selime!  0496 Iz odaje ličkog Mustaj bega, 
0453 Ti pod sobom zastavi dorata,  0497 Pa ugleda do dva konjanika, 
0454 Imam tebi nješto besjediti.”  0498 Čim ih vidje, odmah ih poznade. 
0455 Tadaj Selim zastavi dorata,  0499 Kad ih vidje od Kladuše Mujo, 
0456 A veli joj Velagić Selime:  0500 Sa pendžera glavu okrenuo, 
0457 „Čisto zlato, ajanova Fato!  0501 Pa govori ličkom Mustaj begu: 
0458 Zbor’ Fatima, što je tebi drago.”  0502 „Daj muštuluk, beže Mustaj beže! 
0459 Ondar veli ajanova Fata:  0503 Eto poljem Vrsić bajraktara, 
0460 „Kud ćeš bolan, Velagić Selime,  0504 I sa njime silnog Velagića!” 
0461 Da ti tražiš ličkog Mehmed bega!  0505 Gledaju ih age sa pendžera, 
0462 Na što si se bolan prevario?  0506 Pa besjede age i begovi: 
0463 Na begovo stotinu čifluka,  0507 „Haj mašalah konja i junaka — 
0464 Na begove od zlata haljine,  0508 Dobra konja a boljeg junaka!” 
0465 Na begove dvije puške male.  0509 Beg na sluge viku učinio: 
0466 I ti si se bolan prevario  0510 „Hajte dolje pred kapiju sađ’te, 
0467 Na begovu sablju od pojasa,  0511 Te sretite Velagić Selima, 
0468 Što siječe oklop na junaku,  0512 Izved’te ga meni u odaju!” 
0469 Na begova debela goluba.  0513 Pa su sluge pred kapiju sašle, 
0470 Na begovu Begeminu mladu, —  0514 Pa stadoše jedan do drugoga; 
0471 Čuješ mene, Velagić Selime!  0515 U to doba Selim sa Vrsićem, 
0472 Ja sam beli i ljepša i viša  0516 Selim dođe pa im selam viknu, 
0473 Od begove Begemine mlade!  0517 Između njih protjera dorata, 
0474 U mog baba ajan Osman age  0518 Na avliji konje odjahali, 
0475 Ima beli boljijeh sabalja  0519 Pa begove sluge doletješe, 
0476 I boljega svijetla oružja  0520 Prihvatiše bega i dorata, 
0477 I boljijeh u podrumu konja.”  0521 Izveli ga begu u odaju. 
0522 Kada Selim u odaju dođe,  0566 Nek’ s’ udaje za koga joj drago, 
0523 Pa agama turski selam viknu,  0567 Tri put sam je na snu posestrio.” 
0524 Sve mu age selam prihvatiše,  0568 U riječi u kojoj bijahu, 
0525 Ispred njega na noge skočiše.  0569 Poklekoše na odaji vrata, 
0526 Beg Mustaj beg na noge skočio,  0570 Dok uniđe begova Begija. 
0527 Pa prihvati Velagić Selima,  0571 Kad uljeze ona u odaju. 
0528 Prihvati ga za bijelu ruku,  0572 Od nje se je soba razasjala, 
0529 Na svoje ga mjesto posadio,  0573 Obukla se što može najbolje; 
0530 Pa mu age hoš-đeldiju daju,  0574 Kad Begija vidje Velagića, 
0531 Hoš-deldiju i sefa-đeldiju,  0575 Od radosti u odaji pisnu, 
0532 Pa mu sluge hizmet učiniše,  0576 Sve je age zabun učinila, 
0533 Pa Selima ćurkom prigrnuše,  0577 Pa je ona raširila ruke, 
0534 Tutundžije čibuk doniješe,  0578 Pa poletje Velagić Selimu, 
0535 Kahvedžija kahvu mu donese;  0579 Te Selima zagrli djevojka. 
0536 Findžan uze Velagić Selime,  0580 A što veli begova Begija : 
0537 Jednom srknu kahvu iz findžana,  0581 „Blago meni od sad do vijeka, 
0538 Nješto pisnu u begovu dvoru.  0582 Kad ja vidjeh moga pobratima, 
0539 Začu pisku Velagić Selime,  0583 Pobratima Velagić Selima; 
0540 Hotijaše bega upitati:  0584 Na snu sam ga tri put pobratila! 
0541 Što ’no pišti u konaku tvome?  0585 Pa pobratim plače i Begija, 
0542 Pa se Selim opet popišmani,  0586 Sve su redom age rasplakali. 
0543 Ne htje pitat ličkog Mustaj bega,  0587 Pa govori Velagić Selime: 
0544 Čini mu se velika sramota.  0588 „Posestrimo, begova Begijo! 
0545 Tu je Selim zanoćio bio;  0589 Hajde sada, života ti tvoga, 
0546 Kad u jutru jutro dočekaše,  0590 Hajde sada majci u odaju, 
0547 Pa pijahu kahvu na uranku,  0591 Imam nješto s begom besjediti.” 
0548 A veli mu lički Mustaj beže:  0592 Pa djevojka ode iz odaje, 
0549 „Čuješ li me, Velagić Selime?  0593 Ode Selim begu besjediti: 
0550 Bi l’ ti mene nešto poslužio,  0594 „Čuješ li me, lički Mustaj beže! 
0551 Da ti sađeš niz zemlju kaursku,  0595 A ja tebe ne bih poslužio, 
0552 Da potražiš brata mi Mehmeda  0596 Nit’ bih tebi hater popazio; 
0553 I mojijeh sedam bajraktara?”  0597 Veće tebe hoću poslužiti 
0554 Pa mu beže opet besjeđaše:  0598 Rad hatera moje posestrime, 
0555 „Čuješ li me, Velagić Selime?  0599 Moja sestra, a tvoja je kćerka, 
0556 Teže su mi bajraktarske majke,  0600 Rad hatera kafazli Begije, 
0557 Što kukaju jutrom i večerom,  0601 Rad hatera sedam kukavica, 
0558 Nego jadi moga Mehmed bega.  0602 Poslužiću majke bajraktarske. 
0559 Ako mene htjedneš poslušati,  0603 Ako Bog da, beže Mustajbeže, 
0560 Sve ću dati, što sam obreknuo.”  0604 Pa ću beli sjutra polaziti.” 
0561 Osmjehnu se Velagić Selime,  0605 Pa on bega među oči ljubi, 
0562 Mustaj begu Selim govoraše:  0606 I tude su noćcu zanoćili, 
0563 „Nit’ ću tvojih luka nit’ čifluka  0607 A u jutro rano podranili, 
0564 Nit’ ću tvoje uzeti Begije,  0608 svačemu eglen zaturili, 
0565 Ona mi je Bogom posestrima,  0609 Pa sidješe, dok ogrija sunce 
0610 Oprema se Velagić Selime,  0654 „Čuješ mene, Velagić Selime! 
0611 Dobro sebe i dorata spremi  0655 Zar ti mene ne možeš poznati? 
0612 I dobro se tebdil učinio.  0656 Ja sam glavom Ajanović Ahmo. 
0613 Pa Velagić na noge skočio,  0657 Znaš Selime, nije bilo davno — 
0614 Sa svjema se tude halalio.  0658 Evo ravnih devet godin’ dana, — 
0615 Pa Velagić na avliju sađe,  0659 Kada ferman iz Stambola dođe, 
0616 I svojega uzjaha dorata,  0660 Da se moja posiječe glava. 
0617 Iz avlije konja istjerao  0661 Ja pobjegoh s glavom po svijetu, 
0618 Nu da vidiš Velagić Selima!  0662 Baš ko ljeti pčela po cvijetu, 
0619 Udario niz zemlju ćesarsku,  0663 Da sačuvam na dva rama glavu.” 
0620 Ode hodat niz ćesarevinu,  0664 Kad to čuo Velag’ić Selime: 
0621 Po crkvama hoda i misama,  0665 „A ti li si, Ajanović Ahmo?” 
0622 Ne će l’ Selim čuti, razabrati,  0666 Odjahaše konje u planini, 
0623 Za Turčina ličkog Mehmed bega.  0667 Pa sjedoše pod zelenom jelom, 
0624 Nigdje za njeg razabrat ne može,  0668 Pa ga pita Velagić Selime: 
0625 Pa udari niz zemlju madžarsku.  0669 „O Ahmede, Bogom pobratime! 
0626 Kud god hoda Velagić Selime,  0670 A najdalje doklen si slazio 
0627 Na Kostrešu udari planinu,  0671 Brate dragi, niz zemlju kaursku?” 
0628 Pa zagazi u tijesne klance; —  0672 A veli mu Ajanović Ahmo: 
0629 Stade tutanj nešta na planini,  0673 „Ja sam hodo po tri kraljevine. 
0630 Kad pogleda Velagić Selime:  0674 Kad pobjegoh najpre iz Krajine, 
0631 Momak iđe na konju vraninu,  0675 Ja pobjegoh u Vijenu ravnu, 
0632 Na njemu su madžarske haljine,  0676 Pridvorih se brate kod ćesara, 
0633 Crni su ga pritisnuli brci,  0677 Gdje mu curi na oluke zlato, 
0634 Pali brci do na puške male;  0678 Služih njega do dvije godine. 
0635 Kad ga vidje Selim kroz planinu,  0679 Ni tu brate ne smjeh ostanuti. 
0636 Na doratu dizgin prihvatio,  0680 Pa otalen iz Vijene krenuh, 
0637 Pa na balčak naslonio ruku,  0681 Pa zagazih niz zemlju Taliju, 
0638 A sinu mu sablja od pojasa,  0682 Pa ja sađoh Rimu prostranome, 
0639 Pa na momka natjero dorata.  0683 Pa ja sađoh misi kamenitoj. 
0640 Kada vidje momak sa vranina,  0684 Tu se jesam brate pridvorio 
0641 Pa zavika grlom bijelijem:  0685 Kod onoga svetog oca pape, 
0642 „Sebi ruke, Velagić Selime!  0686 Pa ga dvorih četiri godine; 
0643 Zar bi meni otkinuo glavu?”  0687 Ni tu brate, ne smjeh, ostanuti, 
0644 Začudi se silan Velagiću,  0688 Pa iz Rima pređoh u Inglesku. 
0645 Ko ga pozna u pustoj planini.  0689 Nešto malo tu sam se bavio, 
0646 Selim svoga zastavi dorata,  0690 Malo nešto tri mjeseca dana, 
0647 Pa pobliže konje pritjeraše,  0691 Pa se vratih iz zemlje ingleske, 
0648 Pritjeraše jedan do drugoga,  0692 Pa se vratih opet u Madžarsku, 
0649 Pa mu veli Velagić Selime:  0693 Pa ja sađoh Šibeniku gradu, 
0650 „O Boga ti, serhatlijo mlada,  0694 Kod bana se jesam pridvorio. 
0651 Oklen jesi od koga si grada,  0695 Dobro me je bane zapazio, 
0652 Po čem pozna mene i dorata?”  0696 A bolje me bješe zapazila, 
0653 A veli mu momak sa vranina:  0697 Moj Selime, banova banica, 
0698 Služih tude šest mjeseci dana.  0742 Jedno jutro bijah podranio, 
0699 Jedno jutro bijah podranio,  0743 Pa sam sio na čardaku mome, 
0700 Dok evo ti jednog Madžarina.  0744 Pa pogledah pokraj mora ravna, 
0701 Mene viču Tintor kapetanom:  0745 Dok evo ti jednog Madžarina, 
0702 „ „O Tintore, mladi kapetane!  0746 Vas u crnu, a na konju vranu, 
0703 Sad te bane i banica viče.” ”  0747 Do čardaka vranca dotjerao, 
0704 Pa ja odoh k njima u odaju,  0748 Kad čardaka konja odjahao, 
0705 Kako dođoh: „dobro jutro!” nazvah.  0749 Pa u čardak bješe izašao; 
0706 Posadiše mene u odaji,  0750 Kako dođe, Božju pomoć viknu, 
0707 Banica mi ode besjediti:  0751 Pa podviknu grlom u čardaku; 
0708 „ „Čuješ li me, Tintor kapetane!  0752 „ „Ko je ovdje Tintor kapetane!” ” 
0709 Ja boljega prijatelja nemam.  0753 Pa me društvo kazalo Madžaru. 
0710 Jesi l’ čuo jesi l’ razumio,  0754 Kad me zgleda fisan Madžarine, 
0711 Gdje sam dobru načinila crkvu?  0755 Pa zavuče ruke u džepove, 
0712 I skoro sam crkvu dogradila,  0756 Izvadi mi knjigu šarovitu. 
0713 U crkvu sam turila popove,  0757 Ja sam odmah knjigu prihvatio, 
0714 Jesam crkvu dobro nakitila,  0758 Pa pogledah knjizi niz jaziju, 
0715 Što god treba za kuće božije,  0759 Al’ mi bane knjigu opravio: 
0716 Dar je došo u bijelu crkvu  0760 „ „Eto tebi knjige šarovite, 
0717 Dar je došo od svakijeh strana.  0761 Prijatelju, Tintor kapetane, 
0718 Pa čuli me, Tintor kapetane!  0762 Da ti ideš na Kostreš planinu 
0719 Kod crkve sam čardak načinila,  0763 Do čardaka Žagrović Spasoje, 
0720 U čardak sam metla kapetane  0764 Da Spasoji posiječeš glavu; 
0721 I dala im do trista vojnika,  0765 Ako mene poslužiti ne ćeš, 
0722 Da čuvaju u lugovim’ crkvu.  0766 Znadi dobro, Tintor kapetane! 
0723 Daleko se crkva prigodila,  0767 Ja ću tvoju posijeći glavu.” ” 
0724 Odavlen je šest punih sahata.  0768 Pobratime, Velagić Selime! 
0725 Čuješ li me, Tintor kapetane,  0769 Kako ću ja posjeći Spasoju, 
0726 Jučer mi je haber dolazio,  0770 Kad je meni Bogom pobratime! 
0727 Da je k crkvi mojoj udarao  0771 Boga mi ga ja posjeći ne ću! 
0728 Harambaša Žagrović Spasoja,  0772 Ja sam moga vranca opremio, 
0729 Hoće moju da porobi crkvu,  0773 Pa na srcu bijah pomislio, 
0730 Ima s njime do trista hajduka.  0774 Opet bježim u našu Krajinu. 
0731 Pa sam čula, Tintor kapetane!  0775 Evo iđem u našu Krajinu, 
0732 Soldati su crkvu odbranili,  0776 Pa što Bog da i sreća donese!” 
0733 Nijesu je dali porobiti.  0777 Pa mu veli Velagić Selime : 
0734 Što je fajde, gdje je n’jesu dali,  0778 „Čuješ li me, Ajanović Ahmo! 
0735 Soldata je dvjesta poginulo,  0779 Kad si bio usred Šibenika, 
0736 Poginula sva tri kapetana.  0780 Nemaš li mi kakav haber kazat 
0737 Niko crkve začuvat ne može,  0781 Za Turčina bega Mehmed bega?” 
0738 Osim tebe mlada kapetana.” ” —  0782 „Imam brate, Velagić Selime. 
0739 Pa čuješ me, Velagić Selime,  0783 Eno brate, Bega Mehmed bega, 
0740 Bijeloj me crkvi opravila,  0784 Eno njega usred Šibenika 
0741 Tude siđeh četiri mjeseca.  0785 Kod banice šibeničkog bana, 
0786 Mehmed beg se u kočijam’ voza,  0830 Pa Spasoje grlom zavikao: 
0787 Sa njime je banova Ružica,  0831 „A na noge šest stotina druga, 
0788 Sve se s Ružom u kočijam’ voza.”  0832 Eto ozdo do dva konjanika — 
0789 Ja veli mu Velagić Selime:  0833 Beli jesu iz zemlje Madžarske, 
0790 „O Ahmede, ako Boga znadeš!  0834 Već na noge, da ih pobijemo!” 
0791 Jeda tamo sedam bajraktara?”  0835 Svi hajduci na noge skočiše, 
0792 A veli mu Ahmed u planini:  0836 Pa za tanke jele zapadnuše, 
0793 „Velagiću, da ti jade kažem,  0837 Pripušća ih Žagrović Spasoja, 
0794 Da ti kažem jade bajraktarske:  0838 Pa podviknu grlom u planini: 
0795 Kad su mene crkvi opravili,  0839 „Ne naprijed do dva konjanika, 
0796 Da ja crkvu u lugovim’ čuvam,  0840 Vidite li, gdje ste izginuli!” 
0797 Pa je prošo jedan mjesec dana,  0841 Kad to čuo Velagić Selime, 
0798 Haber dođe meni od banice:  0842 Pa on grlom i avazom viče: 
0799 „ „Čuješ li me, Tintor kapetane,  0843 „Sebi ruke, Žagrović Spasoja! 
0800 Ja ću doći crkvi u lugove.” ”  0844 Zar ćeš ubit pobratima svoga, 
0801 Pa ne prođe jedna hefta dana,  0845 Pobratima Velagić Selima 
0802 Pa banica k crkvi dolazila.  0846 I još pobra Ajanović Ahma?” 
0803 Kad banica k crkvi dolazila,  0847 Kad to začu silan harambaša 
0804 Čudo vidjeh uz lugove crne,  0848 On odmače pušku od očiju, 
0805 Pa se lugom brate pomoliše,  0849 Pa družini tiho besjeđaše: 
0806 Pomoliše varakli kočije,  0850 „Odmaknite puške od očiju, 
0807 Nit’ ih vuku konji nit’ volovi,  0851 Ono su mi oba pobratima!” 
0808 Već ih tegli sedam bajraktara  0852 Žagroviću konje dotjeraše, 
0809 Našeg bega, žalosna mu majka!  0853 Pa Spasoju Božja pomoć viču, 
0810 A kakav je Đulić bajraktare,  0854 Pitaše se za mir i za zdravlje. 
0811 Pocrnio, kako gavran crni.”  0855 Izvede ih do svoga čardaka, 
0812 Pa veli mu Velagić Selime:  0856 Sva trojica sjede pred čardakom. 
0813 „Kad si pošo od bijele crkve,  0857 U hlad sjeli pod tanku jeliku, 
0814 Jesi l’ išo pobratimu svome —  0858 Pa Spasoja Velagića pita: 
0815 Pobratimu Žagrović Spasoju?”  0859 „Velagiću, Bogom pobratime! 
0816 A veli mu Ajanović Ahmo:  0860 Odavno se vidjeli nijesmo, 
0817 „N’jesam išo njemu u čardaka.”  0861 A kud si se pobro zamučio, 
0818 Pa mu veli Velagić Selime:  0862 Doklen li ćeš umoriti dora?” 
0819 „A ja idem pravo na planinu,  0863 A veli mu Velagić Selime: 
0820 Do čardaka harambaše Spasa,  0864 „Pobratime Žagrović Spasoja! 
0821 I meni je Bogom pobratime.”  0865 Hoću dolje Šibeniku saći, 
0822 A veli mu Ajanović Ahmo:  0866 Da izbavljam bega Mehmed bega 
0823 „Ja te sama upuštiti ne ću.  0867 I begovih sedam bajraktara, 
0824 I ja ću se natrag povratiti.”  0868 Evo kaže Ajanović Ahmo, 
0825 To rekoše konje pojahaše,  0869 Da su oni još u Šibeniku.” 
0826 Pa odoše oba uz planinu.  0870 Pa mu veli Žagrović Spasoja: 
0827 Kad su bili blizu do čardaka,  0871 „Čuješ li me Bogom pobratime, 
0828 Ugleda ih Žagrović Spasoja,  0872 Pobratime Velagić Selime! 
0829 Ugleda ih, pa ih ne poznaje,  0873 Vidiš pobra moga i tvojega, 
0874 Jednaci ste oba u obrazu,  0918 Do čardaka Žagrović Spasoje?” 
0875 Da spremimo Ajanović Ahma,  0919 A veli mu kalauz Rizvane: 
0876 Neka ide pravo na Krajinu,  0920 „Mogu beže, života mi mogu!” 
0877 Neka kaže ličkom Mustaj begu:  0921 Otlen krenu lički Mustaj beže 
0878 „ „A mene su tebi opravili;  0922 I povede iz Krajine vojsku; 
0879 Spremio me Žagrović Spasoja  0923 Nu da vidiš kalauz Rizvana: 
0880 I sa njime Velagić Selime,  0924 On sve noćom s vojskom putovaše, 
0881 Selam su ti oba opravili.” ”  0925 Dnevi krije po planini vojsku, 
0882 Nek’ beg kupi serhat i Krajinu,  0926 Pa izvede vojsku na Kostrešu 
0883 Nek’ povede kalauz Rizvana,  0927 Do čardaka Žagrović Spasoje, 
0884 Nek’ povede vojsku krajevima;  0928 Uvedoše bega na čardake 
0885 Nek’ izvede kalauz Rizvane  0929 I dobro su bega dočekali. 
0886 Vojsku silnu do moga čardaka.  0930 Kad se beže odmorio tude, 
0887 Kad nam Turci do čardaka dođu,  0931 Pa veli im lički Mustaj beže: 
0888 Golema je Kostreša planina,  0932 „Čuješ mene, Žagrović Spasoja! 
0889 Po planini pokrićemo vojsku,  0933 Jeste l’ koga k crkvi opravljali?” — 
0890 A mi ćemo opravit uhode,  0934 „Jesmo, beže, života mi moga! 
0891 Spremit ih do bijele crkve,  0935 Banica će k crkvi dolaziti 
0892 Kad banica bude išla crkvi,  0936 U nedjelju, koja prva dođe, 
0893 Hoće l’ ona o cvijetu doći.  0937 Do nedjelje tri bijela dana.” 
0894 Ako crkvi ona ne dolazi,  0938 Tu je beže bio zanoćio 
0895 Nek’ se vojska u Krajinu vrati,  0939 U čardaku Žagrović Spasoja, 
0896 Da udrimo s vojskom Šibeniku.  0940 A veli mu beg Mustaj beg lički: 
0897 Nije lasno na njeg udariti,  0941 „A koga ste dolje opravljali, 
0898 S jedne strane što se može doći,  0942 Da nam hilu učiniti ne će?” 
0899 A po suhu doći Šibeniku,  0943 A veli mu Žagrović Spasoja: 
0900 Dobro znadeš, Bogom pobratime!”  0944 „Nikom drugom vjerovao n’jesam, 
0901 Pa spremiše Ajanović Ahma,  0945 Da ga spremim crkvi baničinoj, 
0902 Ode Ahmo pravo u Krajinu,  0946 Ja sam moga brata opravio, 
0903 A ostade Velagić Selime  0947 Moga brata Žagrović Stevana. 
0904 Na čardaku svoga pobratima,  0948 Ti se ne boj, beg Mustaj beg lički, 
0905 Hoće čekat vojsku od Krajine.  0949 Nikakve se, beže ne boj hile! 
0906 Pa da vidiš Ajanović Ahma,  0950 Čuješ mene, beg Mustaj beg lički, 
0907 Pa on begu na Krajinu zađe,  0951 Kad svedemo vojsku u lugove, 
0908 Begu kaže, što je i kako je.  0952 Mi ćemo se tebdil učiniti; 
0909 Ode beže vojsku sakupljati,  0953 I ja ću se tebdil učiniti 
0910 Skuplja vojsku čitav mjesec dana,  0954 Sa Turčinom Velagić Selimom; 
0911 Skupi vojske dvadeset hiljada,  0955 Sići ćemo do kamene crkve, 
0912 Sve bijesna po izbor junaka  0956 Pa banicu tude dočekati, 
0913 I dobavi kalauz Rizvana,  0957 Hoće l’ dovest bega Mehmed bega, 
0914 Pa mu veli lički Mustaj beže:  0958 Hoće l’ dovest sedam bajraktara, — 
0915 „Čuješ mene, kalauz Rizvane!  0959 I njezinu vojsku osejriti. 
0916 Moreš li mi ti provesti vojsku,  0960 Ondar ćemo u lugove doći, 
0917 Provesti je na Kostreš planinu  0961 Pa ti čisti haber donijeti.” 
0962 Zboreći ih sabah zatekao,  1006 To rekoše, pa se razdvojiše 
0963 Tu je beže danak zadanio  1007 Obadva su crkvi salazili, 
0964 I akšam su tude dočekali,  1008 Ne spazi ih niko od Madžara. 
0965 Kad je noći po jaciji bilo,  1009 Kad su došli crkvi baničinoj, 
0966 Pa da vidiš Žagrović Spasoja,  1010 Poč’o se je narod iskupljati, 
0967 On od zemlje na noge skočio,  1011 Pa sve narod crkvi dolazaše; 
0968 Pa zavika grlom bijelijem:  1012 Kod crkve su noćcu zanoćili, 
0969 „Hajte Turci, da mi putujemo,  1013 Kad u jutro zore dočekaše, 
0970 Vakat nam je noćas putovati!”  1014 Oko crkve narod se skupio, 
0971 Jest se vojska hitro opremila;  1015 Jer je bila cvijetna nedjelja. 
0972 Pet stotina ljutoga uskoka,  1016 Dok na gradu pukoše topovi, 
0973 Stotina mu osta kod čardaka,  1017 Tutanj dođe crkvi baničinoj; 
0974 Da mu čuva čardak od Madžara.  1018 Dok rekoše, banica je pošla 
0975 Pa odoše pravo niz planinu  1019 Iz bijela šibeničkog grada. — 
0976 I svedoše vojsku u lugove.  1020 A što veli Žagrović Spasoja: 
0977 Kada vojska u lugove sašla,  1021 „Čuješ li me, silan Velagiću! 
0978 Pa Spasoja begu progovara:  1022 Mi hajdemo konje pojahati, 
0979 „Beg Mustaj beg, Bogom pobratime!  1023 Hajd’mo poljem nisko salaziti, 
0980 Pokrij beže iz okola vojsku.”  1024 Da sejrimo vojsku baničinu,” 
0981 Pa pokriše vojsku iz okola,  1025 Otale su konje pojahali, 
0982 Taman vojska oko jela pala,  1026 Pokraj mora konje otjeraše, 
0983 Tadaj veli Žagrović Spasoja:  1027 Pokraj mora pomoli se vojska, 
0984 „Velagiću, Bogom pobratime!  1028 Pa katane prve im bijahu, 
0985 Der obuci madžarske haljine.”  1029 A za njima pješci udarili. 
0986 A Velagić obuče haljine,  1030 Ima brate silovite vojske! 
0987 I Spasoja haljine obuče,  1031 Kočije se jedne pomoliše, 
0988 Pa su dobre konje pojahali.  1032 Kočije su šibeničkog bana, 
0989 Pa da vidiš Velagić Selima,  1033 U kočijam’ ban je i banica, 
0990 Gdje on veli ličkom Mustaj begu:  1034 Sve gledaju do dva pobratima; 
0991 „Mi odosmo kamenitoj crkvi.  1035 Kočije su njiha razminule, 
0992 Ako meni do nevolje dođe,  1036 Još pedeset prolazi kočija; 
0993 Isturiću dvije puške male,  1037 Pa pogleda Velagić Selime: 
0994 Obje puške do dva haberdara.  1038 Kočije se druge pomoliše, 
0995 Kad čujete puške u lugove,  1039 Nit’ ih vuku konji nit’ volovi, 
0996 Nek’ polete brže konjanici.  1040 Već ih tegli sedam bajraktara 
0997 Znadni dobro, lički Mustaj beže,  1041 Našeg bega — žalosna mu majka! 
0998 Gdje sam onda zaturio kavgu  1042 Pa pogleda Žagrović Spasoja, 
0999 Kod bijele crkve baničine.”  1043 Pa ugleda Đulić bajraktara, 
1000 Pa Spasoja bratu govoraše:  1044 Na Đuliću odijela nema, 
1001 „Čuješ brate, Žagrović Stevane!  1045 Pocrnio kao gavran crni, 
1002 Ti ćeš nisko popušćati društvo,  1046 Bos je Đulić, ni obuće nema, 
1003 A s našijeh pet stotina druga,  1047 U Đulića noge ispucale, 
1004 Blizu crkvi ti ćeš prilaziti,  1048 Ispucale ruke do ramena, 
1005 Jer je u nas pouzdano društvo.”  1049 Na glavi mu kapa izderana, 
1050 Kroz kapu mu perčin propanuo.  1094 Kad pogleda beže iz kočija, 
1051 Pa što veli Žagrović Spasoja:  1095 Al ga vuče sedam bajraktara, 
1052 „Pobratime Velagić Selime,  1096 Kada beže vidje bajraktare, 
1053 Vidi vašeg Đulić bajraktara!” —  1097 Tadaj beže u kočijam’ pisnu. 
1054 „Vidim, pobro, života mi moga!”  1098 A da vidiš Žagrović Spasoje, 
1055 Pa je Selim dora protjerao  1099 Pa potegnu sablju od pojasa, 
1056 Mimo vranca Žagrović Spasoje,  1100 U katane juriš učinio. 
1057 Bajraktare srete i kočije.  1101 Kad to vidje Velagić Selime, 
1058 Velagiću suze udarahu,  1102 Obadvije puške isturio 
1059 Velagić im turski selam viknu.  1103 Turci čuše u lugovim’ puške, 
1060 Besjedi mu Đulić bajraktare:  1104 A da vidiš Žagrović Stevana, 
1061 „Haj ne luduj, fisan Madžarine,  1105 Pa poletje lugom mahnitijem, 
1062 Ne sprdaj se turskome selamu!”  1106 A za njime pet stotin’ drugova 
1063 Pa da vidiš silna Velagića!  1107 Stevan viče ličkog Mustaj bega: 
1064 Do kočija dotjera dorata,  1108 „Brže s vojskom, lički Mustaj beže, 
1065 Na kočijam čohu podignuo,  1109 Jer Spasoja hoće poginuti. 
1066 U kočijam’ bega ugledao  1110 I sa njime silan Velagiću!” 
1067 I kod njega lijepa Ružica,  1111 Planu puška kod bijele crkve. 
1068 Mila kćerka šibeničkog bana,  1112 Obadva su zaturila kavgu, 
1069 Igraju se u kočijam’ šaha;  1113 Pa je Stevan k crkvi doletio. 
1070 U bega je sablja preko krila.  1114 Pade zemlji društvo Stevanovo, 
1071 Pa mu veli Velagić Selime:  1115 Pa zapuca iz hitrih pušaka. 
1072 „Beg Mehmed beg, grom te udario,  1116 U to doba lički Mustaj beže, 
1073 Vidiš, beže, njima ne vidio!  1117 Udariše turski konjanici. 
1074 Gdje ti crče sedam bajraktara,  1118 No da vidiš Žagrović Spasoje, 
1075 Tegleći ti varakli kočije!”  1119 Posiječe jednog kapetana 
1076 A veli mu beg Mehmed beg lički:  1120 I vrana mu ata ugrabio; 
1077 „Hajd’ ne luduj, fisan Madžarine!  1121 Pa on dođe begu Mehmed begu: 
1078 Ne tegli me sedam bajraktara,  1122 Izašo je beže iz kočija, 
1079 Već me tegle dvije bedevije.”  1123 Gola mu je sablja u šakama, 
1080 Pa do pola sablju potegao,  1124 Drži sablju u desnici ruci, 
1081 Do pola je bješe izvadio.  1125 A lijevom držaše Ružicu, 
1082 Pa potegnu Selim hamajliju,  1126 Milu kćerku šibeničkog bana. 
1083 Pa on uči svoju hamajliju,  1127 Pa mu veli Žagrović Spasoja: 
1084 Goni dora spored kočijama,  1128 „Maj ti ata, beže Mehmed beže, 
1085 Madžari se ništa ne sjećahu.  1129 Jaši ata, Bog te ne ubio!” 
1086 A da vidiš Žagrović Spasoja,  1130 Beg Mehmed beg ata uzjahao, 
1087 Pa do bega dotjera vranina,  1131 Ni djevojke ne htje ostaviti, 
1088 Sa kočija podiže kadifu,  1132 Te je Ružu na sape turio, 
1089 U kočijam’ bega ugledao,  1133 A čuva ga Žagrović Spasoja. 
1090 Pa mu veli Žagrović Spasoja:  1134 Dok djevojku pasom opasao, 
1091 „Vidiš beže, njima ne vidio!  1135 Opasa je od sablje kajasom, 
1092 Gdje ti crče sedam bajraktara,  1136 Dobro za se priveza djevojku. 
1093 Vukući ti varakli hočije!”  1137 Po polju je tama pritisnula, 
1138 Puška plamti kao smrekovina.  1181 Pa ih ljubi među oči crne; 
1139 No da vidiš bega Mehmed bega,  1182 Doklen dođe serdar aga Mujo, 
1140 Beže bježi lugom krajevima,  1183 Mustaj begu ode besjediti: 
1141 Pa iz boja bješe izjahao,  1184 „Beg Mustaj beg, sve ti jazuk bilo, 
1142 Beže dođe u vrh od lugova,  1185 Nema tvoga brata Mehmed bega, 
1143 Izbježo je tamam dva sahata,  1186 Ni tvojijeh sedam bajraktara,” 
1144 Pa je beže ata odjahao,  1187 A veli mu Žagrović Spasoja: 
1145 Beže sjede u zelenu travu,  1188 „Pobjego je beg Mehmed beg lički, 
1146 A kod njega kafazli Ružica.  1189 Pobjego je na lugove gornje.” 
1147 Tamam sjede i malo otpoče,  1190 Žagrovići crkvu otvoriše, 
1148 Dok mu sedam bajraktara dođe:  1191 Otvoriše, pa je poharaše, 
1149 Bajraktari u krv ogreznuli,  1192 Pa po polju kupe ranjenike, 
1150 A veli im beže Mehmed beže:  1193 A lešine tude pokopaše. 
1151 „Oklen znate, da sam ovdje došo?” 1194 Pa što vele oba Žagrovića: 
—  1195 „Beg Mustaj beg, hajde da idemo, 
1152 „Kaza nama Žagrović Spasoja,  1196 Madžarima more indat doći, 
1153 Kaza nama, gdje si pobjegao.”  1197 Pa moremo grdno izginuti.” 
1154 A veli im beže Mehmed beže!  1198 U riječi u kojoj bijahu — 
1155 „O Boga vam sedam bajraktara!  1199 Dok na gradu pukoše topovi, 
1156 Što se radi kod bijele crkve  1200 Sve madžarska pridolazi vojska. 
1157 Ko li gine, ko li zadobiva?”  1201 Kada Turci začuše topove, 
1158 A veli mu sedam bajraktara:  1202 Pa otalen Turci pokrenuše, 
1159 „Ne pitaj nas, beže Mehmed beže!  1203 Pa su došli na lugove gornje, 
1160 Dosta jada i tamo i amo,  1204 Tude našli bega Mehmed bega 
1161 Boj je bio punih pet sahata,  1205 I kod njega do pet bajraktara, 
1162 A ko nije tude poginuo,  1206 A dva leže u zelenoj travi, 
1163 Poginuo od madžarske vojske,  1207 Jer su oba dopanula rana; 
1164 On pobježe pravo Šibeniku,  1208 Pa umrla oba bajraktara. 
1165 Sva madžarska vojska pobjegnula,  1209 Bajraktara oba ukopaše, 
1166 Pa se jesu u grad zatvorili.  1210 Pa otalen Turci pokrenuše; 
1167 Ne smje beže na grad udariti,  1211 Izađoše na Kostreš planinu 
1168 Pa se vojska otlen povratila,  1212 Do čardaka Žagrović Spasoje. — 
1169 Vratila se baničinoj crkvi;  1213 Žagrovići tude ostanuše, 
1170 Kad su došli pred crkvenska vrata,  1214 Beže ode natrag u Krajinu.
1171 Tude našli obe Žagrovića, 
1172 Gole sablje drže u šakama, 
1173 Obadva su u krv ogreznula 
1174 Ko je došo prije od Turaka, 
1175 Hoće Turci, da obiju crkvu. 
1176 Ne dadu im do dva Žagrovića: 
1177 „Mi ne damo crkve obijati, 
1178 Dok ne dođe lički Mustaj beže!” 
1179 U to doba beg Mustaj beg dođe, 
1180 Beže ljubi oba Žagrovića, 
GOJENI HALIL I 10 HAJDUKA 0049 Ja ti glave odmaknut ne mogu, 
0050 Mati mi je kose odgojila, 
0001 Moja braćo, da vam pjesmu kažem  0051 Vlaše ih je u zube metnulo, 
0002 Staru pjesmu od starog zemana!-  0052 Već ti udri, buljuk-baša Mujo, 
0003 Vino piju age Udbinjani,  0053 Ne ćeš li me, Bog do, pogoditi, 
0004 Među njima od Kladuše Mujo.  0054 Rastavit me s dinskim dušmaninom, 
0005 Sve su age šenli i veselo,  0055 Da ne iđem ka vlaškom Kotaru, 
0006 A Hrnjica sahtli i kaharli  0056 Da m’ ne ljubi dinski dušmanine. 
0007 Te on grozne suze prolijeva.  0057 Halal tebi moja krvca bila 
0008 Niko nesm’je upitati Muja,  0058 Gospodaru Bogu na divanu, 
0009 Što proljeva suze od očiju,  0059 A i tebi danas na mejdanu!«’ 
0010 Dok zavika Tale iz budžaka:  0060 A ja, Tale, pušku okrenuo, 
0011 »Bogom pobro, od Kladuše Mujo,  0061 Ne pogodih Komlen bajraktara, 
0012 Što ti grozne suze prolijevaš?  0062 Već viš njega u tanke jeliće. 
0013 Jesu li ti suze od potrebe?«  0063 Sve od jele odiraše grane, 
0014 Mujo onda na noge skočio,  0064 Pobježe mi vlaški bajraktare, 
0015 Objema se rukam’ podbočio,  0065 A ja nemam sokola đogata, 
0016 Pa govori od Orašca Talu:  0066 Da okupim Komlen bajraktara, 
0017 »Prođi me se, dragi pobro Tale,  0067 Uteče mi do deset hajduka, 
0018 Jučer sam ti bio u planini,  0068 Odnesoše Rudanovu Mejru.« 
0019 Pješe bio, žalosna mi majka,  0069 Sve to sluša gojeni Halile, 
0020 I kod mene trides’t i tri druga.  0070 Dokle Halil na noge skočio, 
0021 Bijah, Tale, u Grlu kotarskom  0071 Halil sađe svojoj b’jeloj kuli, 
0022 Ja se spušćah na Crvene st’jene,  0072 Pa se pope kuli na bojeve, 
0023 Te potegoh srčali durbina,  0073 Pa se momak takum učinio, 
0024 Brojim, Tale, po Kotaru kule.  0074 Te pripasa svijetlo oružje, 
0025 Ja se vratih u Grla kotarska,  0075 A preprti prtilicu torbu, 
0026 A na džadi, među jelovinom,  0076 A u ruku sjajnog džeferdara. 
0027 Počeh piti iz ploske rakiju.  0077 Tamam Halil na avlinska vrata, 
0028 Stade, brate, jeke uz planinu,  0078 A srete ga od Kladuše Mujo: 
0029 Ja ugledah do deset hajduka,  0079 »Gdje ćeš, brate, nejačak Halile? 
0030 Ja ugledah devet Panjevića,  0080 Jesi l’ pošo do vlaškog Kotara? 
0031 I pred njima Panjević Nikolu,  0081 Vrat’ se Halko, uzjaši đogata, 
0032 I pred njima Komlen bajraktara,  0082 Ako bude nositi djevojku, 
0033 Četiri mu noge niz dorata.  0083 Ako bude zadobiti rana, 
0034 Ja pogledah, žalosna mi majka,  0084 Brez đogata tamo hoda nema.« – 
0035 Al to bješe Rudan age Mejra,  0085 »»Hvala tebi, buljuk-baša Mujo, 
0036 Jauklija mog brata Halila.  0086 Ja ti ne ću tvog konja đogina, 
0037 Cura cvili, kano ljuta guja,  0087 Ja ću pješe na Crvene st’jene.« 
0038 A sve tursku vjeru spominjaše,  0088 Halil sađe u Grlo kotarsko, 
0039 A sve viče lijepa Mejruša:  0089 Tu je Halil noćcu prenoćio. 
0040 »»Ode danas vjera za nevjeru!««  0090 Dobro ti je Halil podranio. 
0041 A ja skočih iz studene st’jene,  0091 Pa on pije na jutru rakiju 
0042 A potegoh garabina svoga  0092 A sve gleda sentu kotorskome; 
0043 Pa povika Rudanovoj Mejri:  0093 Dok s’ odonud jeka oćutila. 
0044 »»Čuješ, sestro, Rudanova Mejro,  0094 Al eto ti do deset hajduka, 
0045 Makni glavu na lijevu stranu,  0095 Na prsima svakom toke sv’jetle, 
0046 Da ja zgađam Komlen bajraktara.««  0096 To su bili braća Panjevići, 
0047 A Mejrema meni odgovara:  0097 Devet braće na devet alata, 
0048 »»Oh čuješ me, Kladušković Mujo!  0098 Pred njima je Panjević Nikola, 
0099 I pred njime Komlen bajraktare  0149 Dok mu Halil uprtio ruku. 
0100 Na doratu konju od mejdana.  0150 Mislio se Hrnjičin Halile: 
0101 Dok bajraktar zastavi dorina,  0151 »Ja izvezah devet Panjevića 
0102 Zavika ga Panjević Nikola:  0152 I Komlena vlaškog bajraktara, 
0103 »Ne zastavljaj debela dorina,  0153 Ali bih li išo do Kotara, 
0104 Da idemo na malu Kladušu,  0154 Il’ gonio do deset hajduka, 
0105 Ja sam tebe, đido, oženio  0155 Svome bratu od Kladuše Muju? 
0106 Sa lijepom Mejrom Rudanovom  0156 Ja ću ići do vlaškog Kotara, 
0107 Eno Mejre u našem Kotaru,  0157 Potražiti Rudanovu Mejru? 
0108 A ti si se meni preklinjao,  0158 Ja ću ići, doći i nedoći.« 
0109 Da ćeš mene jadan oženiti  0159 Povezo je Vlahe za jeliće, 
0110 Sa Kladuše sestrom Hrnjičinom.«  0160 A uzjaha konja Komlenova. 
0111 Govori mu Komlen bajraktare:  0161 Doka Halil do Kotara sađe, 
0112 »Nije sada vakta od Kladuše,  0162 Dobar ga je dorat pronosio, 
0113 Kod kule su dvije ljute guje,  0163 Do mejhane krčmarice Mare. 
0114 Dvije guje dv’je Hrnjice mlade,  0164 Ugleda ga krčmarica Mara, 
0115 Ne smijemo do Kladuše sići.«  0165 Ona nosi dvije puške male, 
0116 Tu hajduci konje razjahaše.  0166 Obje puške diže na zubove, 
0117 A Halil se misli zamislio:  0167 Obadvije diže na Halila: 
0118 »Što će sada od života svoga?  0168 »O Halile, kladuško kopile, 
0119 Da bih Vlahe pušćo na Kladušu,  0169 Zar si moga pobra pogubio, 
0120 Mujo mi se skoro oženio,  0170 Moga pobra Komlen bajraktara?« – 
0121 Bir večera i akšam saklanja,  0171 -»Nijesam ti pobra pogubio, 
0122 Odmah skida sa sebe pusata,  0172 Age su me mahzar učinile, 
0123 Iđe Mujo u jatake ljubi.  0173 Na me katul-ferman dobavile, 
0124 Hoće Vlasi Muja prevariti,  0174 Da mi ide ka Stambolu glava, 
0125 Hoće našu kulu porobiti.  0175 A ja bježim jadan po svijetu, 
0126 Da bih junak njima udario,  0176 Kajno pčela po mednu cvijetu. 
0127 Na namu je sve devet junaka,  0177 Jučer našo Komlen bajraktara, 
0128 I deseti Komlen bajraktare.«  0178 Ja Komlenu pristupio ruci, 
0129 Sve mislio, na jednu smislio,  0179 Da mu budem ja vijerna sluga, 
0130 Dok od sebe baci džeferdara,  0180 Da me uči Komlen četovati, 
0131 A prihvati čelikli nadžaka.  0181 Pa mi Komlen spremio dorina, 
0132 Mujov Halil na trpezu frci,  0182 Da ostavim kod kule dorina.« 
0133 Gdje je vlaška tola i trpeza,  0183 A kad čula krčmarica mlada, 
0134 Okrenu se tri četiri puta,  0184 Ona brdu podignula ruke, 
0135 A izvalja devet Panjevića.  0185 Pa povika iza svega glasa: 
0136 A sve pije Komlen bajraktare,  0186 »Bogu hvala i današnjem danu, 
0137 Komlen pije, nit mukajet nije,  0187 Kad nam Turci pristupiše ruci!« 
0138 A Halil se hitar dogodio,  0188 Leti mlada krčmarica Mara, 
0139 Pa Komlena udari nadžakom,  0189 Pa ga vodi Komlenovoj kuli, 
0140 Komlen njega iza grla viče:  0190 Ona Jelu po imenu viknu: 
0141 »O kopile, Hrnjičin Halile,  0191 »O ti Jelo, Komlenova seko, 
0142 Šta me ženski u planini tučeš?«  0192 Evo tebi Mujova Halila!« 
0143 A kad čuo Hrnjičin Halile,  0193 Ona leti dolje pred Halila: 
0144 Vidje Halil, šta je kod Vlašeta,  0194 »Bogu hvla i današnjem danu, 
0145 Da ne na njem pancijer košulja;  0195 Kad nam Turci pristupiše ruci!« 
0146 Dok poskoči s desna u lijevo,  0196 Halil ode kuli na bojeve, 
0147 Pod l’jevu ga sisu pogodio,  0197 Poda njega podmeću šćemlije, 
0148 Komlen pade u zelenu travu,  0198 Iznose mu žeženu rakiju. 
0199 Kad pogleda Halil po odaji,  0249 Brate Mujo, od sad do vijeka! 
0200 On ugleda Rudanovu Mejru;  0250 Doklen Tale iza grla viknu: 
0201 Mejra grozne suze prolijeva,  0251 »Pušči meni Komlen bajraktara, 
0202 Halil njojzi turski govorio:  0252 Da mi se je po plećim’ uzeti, 
0203 »Odmakni se lijepa Turkinjo!«  0253 Ja sam bolji junak od Halila.« 
0204 Kada Halil ispio rakiju,  0254 Tada Halil odpušćao ruke, 
0205 Od tavana na noge skočio,  0255 Odpušćao Komlen bajraktaru, 
0206 A Mejremu prihvati za ruku,  0256 Bir se s Talom po plećim’ uzeo, 
0207 Te jesvede na mermer avliju,  0257 A on Talom o tle udario, 
0208 Za njim trči Jela plemenita,  0258 Onda Mujo na noge skočio: 
0209 Pa prihvati Mejru Rudanovu:  0259 »Stander, brate, gojeni Halile, 
0210 »Neš Halile, kučkino kopile,  0260 I ja ću se s Vlahom okrenuti, 
0211 To će biti moja nevjestica,  0261 Jer na tebi ostade junaštvo.« 
0212 Vjerna ljuba Komlen bajraktara.«  0262 Gonjaju se dva bjesna junaka, 
0213 A Halil je nogom udario,  0263 Gonjaju se do polu sahata. 
0214 Vlahinja se tri put prevrnula.  0264 Komlen vuče Muja kladuškoga, 
0215 Halil baci Rudanovu Mejru,  0265 Sve ga vuče do konja đogina, 
0216 Baci Merju za se na dorina  0266 Dok Hrnjicom o tle udario, 
0217 I pobježe poljem kotarskijem.  0267 Onda Vlaše do đogata strka, 
0218 Doklen zađe Halil u planinu,  0268 Baci Mejru za se na đogina, 
0219 I tu nađe sve deset hajduka.  0269 Pa pobježe niz Grlo kotarsko, 
0220 Halil dobra odjaha dorina,  0270 Za njim Halil pruže džeferdara. 
0221 Vlaško trže iz mijeha pivo,  0271 Puče puška Mujova Halila, 
0222 Te napoji do deset hajduka,  0272 Ne pogodi Komlen bajraktara, 
0223 A sve gleda Mujo sa poljane  0273 Već viš njega u tanke jeliće, 
0224 I pobro mu od Orašca Tale:  0274 A priletje konju Komlenovu, 
0225 »Vidi, Tale, mog brata Halila,  0275 Pa uzjaha konja Komlenova. 
0226 Predao se Halil hajducima,  0276 Brz ti se je đogat dogodio, 
0227 Pa on njima rujno vino služi.  0277 Ne more ga dorat dostignuti, 
0228 Crn mu obraz Bogu na divanu,  0278 Već grkaše gradu na kapiju. 
0229 Kao što je danas na mejdanu,  0279 Tamam Vlaše pred pjanu mejhanu, 
0230 Na mejdanu mom bratu Halilu!  0280 Dade konja tanahnu Madžaru, 
0231 Vele mi je bratac ženska glava,  0281 Sve okreće konja Hrnjičina, 
0232 Kad on dvori devet Panjevića.«  0282 Vodi njega po t’jesnu sokaku. 
0233 Onda Mujo pritišće đogina,  0283 Halil dobra dotjera dorata, 
0234 Za njim Tale na svome kulašu.  0284 Osjede ga pred pjanom mejhanom, 
0235 Kad dođoše oni do Halila:  0285 Dade Halil žutu madžariju, 
0236 »Hej Halile, tebi jazuk bilo,  0286 Stade Madžar okrećat dorata 
0237 Jer napajaš do deset hajduka?« –  0287 I Mujova debela đogata. 
0238 »Kako ne ću, moj brate Hrnjica,  0288 Halil sjede pred pjanu mejhanu, 
0239 Kad su vrlo oni ožednjeli,  0289 Al’ se Komlen hvali u mejhani 
0240 A hajdučko u planini vino.«  0290 Da j’ posjeko Muja i Halila 
0241 Sva trojica sješe piti pivo.  0291 I pobra im od Orašca Tala 
0242 Onda Tale lakrdiju viknu:  0292 Onda Halil mejhani na vrata: 
0243 »Vidi Mujo, toga kopileta,  0293 »Šta mi lažeš, crn ti obraz bio! 
0244 Kopileta Mujovog Halila,  0294 Evo sada Mujova Halila!« 
0245 Gdje izveza devet Panjevića  0295 Dok mu sinu posjeklica kriva, 
0246 I pred njima Komlen bajraktara,  0296 I pos’ječe sedam oficira, 
0247 Sve na namu bijesnih junaka!  0297 A Komlena prihvati za kiku, 
0248 Halil će se u pjesmi pjevati,  0298 Trže Halil tiftik iz njedara, 
0299 Pa Komlenu izlaktio ruku, 
0300 A povuče Komlen bajraktara 
0301 I lijepu Rudanovu Mejru. 
0302 Onda ciknu krčmarica Janja, 
0303 Hotijaše sudaniji trkat; 
0304 A da kaže poznaniku banu; 
0305 A Halil je nogom udario, 
0306 Kako je lako udario, 
0307 Tri puta se jadna prevrnula 
0308 Halil svede Komlen bajraktara 
0309 Do dorata konja od mejdana, 
0310 Te ga sveza za konja dorina, 
0311 Mejru baci za se na đogata, 
0312 A pobježe kraju kotarskome. 
0313 Tamam Halil u zelene luge, 
0314 A na gradu pukoše topovi. 
0315 Dokle Halil u planinu siđe, 
0316 Halil dođe Muju bratu svome, 
0317 Skoči Tale i Hrnjica Mujo, 
0318 Pa Halilu hoš-đeldiju viču, 
0319 U britku ga poljubiše ćordu: 
0320 »Sada znamo, da si junak bjesan 
0321 Sjed’ Halile da se napojimo!« – 
0322 »U z’o čas ga vi popili vino, 
0323 Za mnome je kaurska atlija, 
0324 Da bježimo na našu Krajinu.« 
0325 Tada Tale na noge skočio. 
0326 Pa posječe devet Panjevića. 
0327 I pred njima Komlen bajraktara; 
0328 S njih skidoše pusat i odijelo, 
0329 Potjeraše desetoro konja, 
0330 Pobjegoše na malu Kladušu. 
0331 Sva trojica šićar razdijeliše, 
0332 A Halilu Rudanovu Mejru. 
0333 Onda Tale šućur učinio: 
0334 »Kako sam ja junak postanuo, 
0335 Takog ćara nikad našo n’jesam!« 
0336 Ode Tale u Orašac ravni, 
0337 Ostadoše do dvije Hrnjice. – 
0338 Tako, pobro, stari ljudi kažu, 
0339 Davno bilo, sad se spominjalo.
 0046 Kad siđoše na mermer-avliju, 
0047 Povrati se Katarica Meho 
Smrt Muja Hrnjice (Foča)
0048 Uz bijelu od kamena kulu, 
0049 Da naredi vjerenici ljubi, 
0050 Da mu čuva od kamena kulu. 
0001 Knjigu piše Katarica Meho,  0051 Kad iziđe na čardake Meho, 
0002 Pa je sprema pobratimu svome,  0052 I pogleda crnijem očima, 
0003 Sa Kladuše buljuk-baši Muju:  0053 Mujo sjedi s ljubom na dušeku, 
0004 »Hajde meni u Krajinu siđi,  0054 Vino pije, a lišce joj ljubi. 
0005 Da idemo u lov u planinu,  0055 Kad se Meho na avliju vrati, 
0006 Da bijemo srne i ljeljene.«  0056 Kad to Mujo čeka na avliji, 
0007 Kada Muji sitna knjiga dođe,  0057 U ruci mu puška garabina. 
0008 Knjigu uči i na nju se smije,  0058 Tad pomisli Katarica Meho: 
0009 Pa zavika svog brata Halila:  0059 »Ah li Mujo, jedan sigirbazu, 
0010 »Idi, nađi silah i oružje!  0060 Platićeš mi, Boga mi jednoga, 
0011 Hajde, majko, skuhaj brašnjenicu!«  0061 Dok siđemo u lov u planinu!« 
0012 Kad mu majka skuha brašnjenicu,  0062 Pa kad sišli u lov u planinu, 
0013 Halil spremi silah i oružje,  0063 U Zvijezdu, visoku planinu, 
0014 Ondar Mujo na noge skočio,  0064 Onda reče Katarica Meho: 
0015 Pak se svuče ter se preobuče.  0065 »Pobratime, buljuk-baša Mujo, 
0016 Odazva se sa pendžera Meho:  0066 Kol’ko ima vakta i zemana, 
0017 On obuče silah i haljine,  0067 Kako smo se Mujo pobratili, 
0018 A na noge priteže opanke,  0068 Ja nijesam s tobom razgovaro, 
0019 A na leđa torbu obravnicu,  0069 Šta t’ ubiti more na mejdanu?« 
0020 A po torbi struku singašicu,  0070 A veli mu buljuk-baša Mujo: 
0021 A u ruke sjajna garabina,  0071 »Pobratime, Katarica Meho, 
0022 Pa otalen pohodio Mujo.  0072 Sedam drama madžarije žute 
0023 Kud god ide, na Krajinu siđe  0073 Men’ ubiti more na mejdanu.« 
0024 Do bijele pobratima kule;  0074 Onda reče Katarica Meho: 
0025 Pobratima sa avlije viknu.  0075 »Pobratime, buljuk-baša Mujo, 
0026 »Hodi, pobro, da pijemo vina.«  0076 Al ćeš ostat na ček u planini, 
0027 Kad Mujaga na kulu iziđe,  0077 Al ćeš puštat hrte i zagare?« 
0028 Šire ruke, u obraz se ljube,  0078 Onda reče buljuk-baša Mujo: 
0029 Pa sjedoše hladno piti vino.  0079 »Ja ću čekat srne i ljeljene, 
0030 Tu su oni konak učinili,  0080 A ti pušti hrte i zagare«. 
0031 A na jutru dobru uranili,  0081 Ode Meho niz planinu pustu, 
0032 Pa na ujutru popili rakiju,  0082 Pa zapušća hrte i zagare. 
0033 I šećerli kahvu poharčili.  0083 Kad šteknuše hrti i zagari 
0034 Ondar veli Katarica Meho:  0084 Tad se Meho vrati uz planinu. 
0035 »Hajde, ljubo, spremaj brašnjenicu!«  0085 Pa je Meho pušku prepunio 
0036 Ondar ljuba na noge skočila,  0086 Sedam drama žute madžarije, 
0037 Pa zavrati uz ruke rukave,  0087 Pa on pade za tanku jeliku, 
0038 Prigotovi lake brašnjenice,  0088 Pruži pušku niz lijevu ruku; 
0039 U mjeđine pritočila vina,  0089 Na Muju je nišan sastavio, 
0040 Pritočila vina i rakije,  0090 A na pušci vatru naložio. 
0041 I ovnova mesa debeloga.  0091 Kad mu puče puška u planini, 
0042 Tak zavika Katarica Meho:  0092 Sve sa jela tice poletješe. 
0043 »Hajd na noge, buljuk-baša Mujo,  0093 Loše zgađa al dobro pogađa, 
0044 Da iđemo u lov u planinu!«  0094 Udari ga u pleći junačke, 
0045 I otale pobre polaziše;  0095 A prskoše toke na prsima. 
 Dva se draga vrlo milovala 
0096 I on ubi buljuk-bašu Muja, 
Na jednoj se vodi umivala
0097 Pa pohvata hrte i zagare, 
O jedan se peškir otirala
0098 Pa on ode svojoj tankoj kuli. 
Jedno ljeto niko ih ne znade
0099 Al ostade na nogama Mujo, 
Drugo ljeto svako ih saznade
0100 Tu je stajo c’jelu heftu dana, 
Saznade ih i otac i majka
0101 Nije pao u zelenu travu, 
Majka ne da da se se ljube dragi
0102 Ma da bješe svijet mijenio. 
Pa rastavi i milo i drago
0103 U to doba bješe u planini 
0104 Dobar junak, Jovan harambaša 
Dragi dragoj po zvijezdi poruči
0105 Su svojijeh trideset pandura; 
Umri draga dockan u subotu
0106 Jer on stražu od Turaka čuva, 
Ja ću, junak, rano u nedelju
0107 Da ne prođu niz zemlju ćesarsku. 
Što rekoše, to i učiniše
0108 Kad iziđe Jovan harambaša, 
Draga umrije dockan u subotu
0109 Da pretraži Zvijezdu planinu 
Dragi umrije rano u nedelju
0110 Sa svojijeh trideset pandura, 
Ukopaše jedno kraj drugoga
0111 Pa pogleda crnijem očima, 
Kroz zemlju im ruke sastaviše
0112 Kad sto stoji buljuk-baša Mujo. 
A u ruke zelene jabuke
0113 Kad ga je Jovan opazio, 
0114 Ondar jami pušku džeferdara. 
Malo vrijeme po tom postajalo
0115 Pade Jovan na desno koljeno, 
Više dragog zelen bor nikao
0116 Na lijevo ruku naslonio. 
A viš' drage rumena ružica
0117 Kad mu puče puška pred očima, 
Pa se vije ruža oko bora
0118 Loše zgađa, al dobro pogađa, 
Kao svila oko kite smilja
0119 Zgodi Muja među oči crne, 
Kao svila oko kite smilja 
0120 Pa od zemlje na noge skočio, 
0121 I poteže mača zelenoga, 
0122 Te na Muja juriš učinio, 
0123 Pa mu skide sa ramena galvu. 
0124 Onda glavu u zobnicu baci, 
0125 Te je nosi u Kotare ravne, 
0126 Gospodaru, od Kotara banu, 
0127 Njoj je banu peškeš učinio.

DVA SE DRAGA ALI-PAŠA NA HERCEGOVINI

Haj, Ali-Paša na Hercegovini  HASANAGINICA
haj, lijepa Mara aman na Bišću bijaše 
Šta se b'jeli u gori zelenoj?
Haj, koliko su nadaleko bili  Al' je snijeg, al' su labudovi?
haj, jedno drugom aman jade zadavali  Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Haj, knjigu piše paša Ali-Paša  Nit' je snijeg nit' su labudovi, 
haj, lijepa Maro aman bi li posla za me Nego šator age Hasan-age;
on boluje od ljutijeh rana.
Haj iz Bišća Mara paši odgovara 
Oblazi ga mati i sestrica,
da me prosiš nebi posla za te 
a ljubovca od stida ne mogla.
haj da se oženiš aman bih se otrovala-
 
Kad li mu je ranam' bolje bilo,
on poruči vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru b'jelomu, 
ni u dvoru, ni u rodu momu."
Kad kaduna r'ječi razumjela,
još je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora;
tad pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kuli niz pendžere;
za njom trče dv'je ćere djevojke:
"Vrati nam se, mila majko naša!
Nije ovo babo Hasan-aga,
već daidža, Pintorović beže."
I vrati se Hasanaginica,
ter se vješa bratu oko vrata.
"Da, moj brate, velike sramote —
gdje me šalje od petero dice!"

Beže muči, ništa ne govori,

već se maša u džepe svione
vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjenčanje,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dv'je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
od'jelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo.
I jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.
  A malomu u bešici sinku,
U rodu je malo vr'jeme stala, Njemu šalje u bošči haljine.
— malo vr'jeme, ni nedjelju dana;  
dobra kada i od roda dobra, A to gleda junak Hasan-aga,
dobru kadu prose sa svih strana, Ter dozivlje do dva sina svoja:
a najviše imotski kadija. Hod' te amo, sirotice moje,
Kaduna se bratu svome moli: kad se neće smilovati na vas
"Aj tako te ne želila, braco, majka vaša srca kamenoga!
nemoj mene davat ni za koga.  
da ne puca jadno srce moje Kad to čula Hasanaginica,
gledajući sirotiće svoje." bjelim licem u zemlju ud'rila,
Ali beže ništa ne hajaše, usput se je s dušom rastavila.
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da napiše listak b'jele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:
"Djevojka te l'jepo pozdravljaše,
A u knjizi l'jepo te moljaše,
Kad pokupiš gospodu svatove,
Dug pul'duvak nosi na djevojku:
Kada bude agi mimo dvora,
Nek ne vidi sirotiće svoje. SMRT OMERA I MERIME
 
Dvoje su se zamilili mladi: 
Kad kadiji b’jela knjiga dođe,
Omer momče, Merima devojka, 
Gospodu je svate pokupio,
U proleće, kad im cveta cveće, 
Svate kupi grede po djevojku.
Kad im cveta zumbul i karanfil; 
Dobro svati došli po djevojke,
Upazi i jedna mala straža, 
I zdravo se povratili s njome.
Mala straža Omerova majka, 
A kad bili agi mimo dvora,
Pa besedi Omerova majka: 
Dv’je je ćerce s pendžere gledahu,
"Mili sine, Omer momče mlado! 
A dva sina prid nju ishođahu:
"Ti ne ljubi Merime devojke, 
Tere svojoj majci govorahu:
"Lepšom će te oženiti majka, 
— Vrati nam se, mila majko naša,
"Lepom Fatom novoga serdara; 
Da mi tebi užinati damo!
"Još je Fata od roda bogata, 
 
"I tebe će potpomoći blagom." 
Kad to čula Hasanaginica,
Al' besedi Omer momče mlado: 
Starišini svatov govorila:
"Prođi me se, moja mila majko! 
— Bogom brate, svatov starišina,
"Nije blago ni srebro ni zlato, 
Ustavi mi konje uza dvora,
"Beć je blago, što je srcu drago. 
Da darujem sirotice moje.
"To ne sluša Omerova majka, 
Ustaviše konje uza dvora.
Beć na silu oženila sina, 
Svoju dicu l'jepo darovala:
I na silu dovela devojku. 
Svakom sinku nazve pozlaćene,
Kad je bilo večer po večeri 
Svakoj ćeri čohu do poljane;
I mladence u ložnicu sveli,  "Čini mi se, Omerova duša;" 
Al' besedi Omer momče mlado:  Al' besedi lepe Mepe majka: 
"Ao Fato, ala ti si lepa!  Muč', ne luduj, Merima devojko! 
"Moja Mera nije tako lepa,  Muč', ne luduj, kad budala nisi; 
"Al' je Mera srcu mome draga.  "Sad tvoj Omer drugu dragu ljubi, 
"Oj Boga ti, Fatima devojko!  "A za tebe mladu i ne mari." 
"Donesi mi divit i artije,  Al' besedi Merima devojka: 
"Da napišem do dve do tri reči;  Đul miriše, mila moja majko, 
"Jep je moja pobedljiva majka,  Đul miriše, Omerova duša." 
"Pa će reći, da si m' umorila.  Ona strča dole niz čardake, 
Kad je majki knjigu napisao,  Pa istrča na sokak na vrata, 
On govori Fatimi devojki:  Vidi granu sitnoga bisera, 
"Oj Boga ti, Fatima devojko!  Bogom brati do dva pobratima: 
"Kupajte me đulom rumenijem,  "Čija li je grana od bisera?" 
"Prones'te me pokraj moje Mere,  Al' besede do dva pobratima: 
"Nek me Mera mrtvoga celina,  "To je grana mladoga Omera." 
"Kad me nije živog poljubila.  Al' besedi Merima devojka: 
"Oj Boga ti žalostna devojko!  "Bogom braćo, do dva pobratima! 
"Ne pust' glasa do bijela dana,  "Spustite ga pred moje dvorove, 
"Nek se moja naveseli majka  "Da ga jadna mrtvoga celivam, 
"I sestrice kola naigraju  "Kad ga nisam živa poljubila. 
"I u kolu pesme napevaju."  "Spustiše ga pred Merine dvore, 
To izusti, pa i dušu pusti.  K njemu Mepa živa primaknula, 
Kad u jytpy beli dan osvanu,  Mrtva Mepa crnoj zemlji pala. 
Uranila Omerova majka,  Sabljama joj sanduk satesaše. 
Nosi kitu sitnoga bosiljka,  Kad Omera od dvora poneše, 
Da probudi dvoje mladenaca;  Tada Mepy u sanduk spustiše; 
Ciknu, viknu Fatima devojka:  Kad Omera na groblje doneše, 
"Oj Boga mi, mila moja majko!  Tada Meru od dvora poneše; 
"Sinoć ti je Omer počinuo."  Kad Omera u raku spustiše, 
Al' besedi Omerova majka:  Tada Meru na groblje doneše; 
"Bog t' ubio, Fatima devojko!  Kad Omera zemljicom posuše, 
"Ti si mi ga umorila mlada."  Tad Maru u raku spustiše. 
Al' besedi Fatima devojka:  Tu se tuku do dve stare majke 
"Nisam, majko, života mi moga!  I proklinju i staro i mlado, 
"Neg' evo ti do dve do tri reči,  Ko rastavi milo i drago.
"Što je tebi Omer ostavio." 
Čita reči Omerova majka, 
Čita reči, pa suze proliva. 
Kupaše ga đulom rumenijem, 
Poneše ga Merinome dvoru; 
Al' besedi Merima devojka: 
Đul miriše, mila moja majko, 
Đul miriše oko našeg dvora, 
BALADA O MORIĆIMA
Ferman stiže iz Stambola,
bujruldija iz Travnika
da uhvate dva hrabra mladića,
dva mladića, dva brata Morića.
Petak l'jepi osvanuo,
nad šeherom silnim.
Dva Morića džumu klanjali,
u džamiji Hadžimagribiji.
Uhvatiše dva Morića,
pa ih vode uz Sarače,
pa ih vode uz strme Kovače,
u tvrđavu da ih zadave.
Kad to čula pašinica, majka
Morića,
da joj vode dva njena mladića,
iz halvata kule b'jele, leti, grli noge
i u ruke ljubi pašu saraj'skog,
brata rođenog.
"Pusti meni dva moja mladića,
dva mladića, dva moja Morića.
Dat ću tebi ključe i harače,
dat ću harač za sedam godina,
od kada se gradila bijela tabija."
Kada su ih davit' stali,
Morići su zapjevali:
"Sarajevo, široko si,
oj tvrđavo, mračna li si,
sultan care, proklet li si,
kad ti sablja pravdu kroji,
na zulumu carstvo stoji."
Ne prestaše paše i veziri,
Bosnu moju niko ne umiri.
BALADA O MORICIMA
Kad Morice pohvatase
uz Kovace povedose,
uz Kovace, nad Kovace,
a odatle na Jekovac.
U ickalu zatvorise,
u zindan ih pobacase.
Kad to cula Moric majka,
poletjela kroz Sarace.
Majka cici, kose cupa.
Sve Sarace rasplakala.
Kad je bila pred Imare,
ljuto cici Moric majka,
ruse kose majka cupa,
oko sebe razbacuje.
Sve Imare rasplakala.
Kad je bila pred kapiju,
molila se kapidziji
“Bogom brate, kapidzija,
propusti me kolcehaji.”
Turcin bijese kapidzija,
propustio Moric majku.
Kad je bila kolcehaji,
molila se Moric majka:
“Bogom brate, kolcehaja,
pusti meni jednog sina:
jali Ibru,jali Pasu,
na poklon ti dva cifluka,
i bijeli moji dvori !”
Sazali se kolcehaji,
pusti njojzi oba sina.
Za to cuse amidzici,
amidzici i dajdzici,
digose se kolcehaji:
“Sto nam pusca dva hajduka,
dva hajduka, dva Morica!”
Govorio kolcehaja:
“Prevari me Moric majka.”
Pa on pusca telal-agu,
telal vice po carsiji:
“Ko nam kaze za Morice,
dacemo mu sto dukata.”
Telal vice tri mjeseca,
nitko njemu ne kazuje.
Jednoc viknu na Bascarsij’,
kod njeg stade jedna cura,
jedna cura malodobna. stara majka pitu kuha,
Govorila telal-agi: u ruci joj zlatan ibrik,
“Daj ti meni sto dukata, a u drugoj oklagija.
kazacu ti za Morice. Majka leti, ljuto cvili,
Eno njih na At-mejdanu, tesko kune carsilije,
u Tulica b`jelu dvoru, sto dadose dva junaka,
zatvoreni tri mjeseca.” dva junaka dva Morica,
Kad to cuo telal-aga, ona leti na Kovace.
on je vodi kolcehaji. Kad je bila na ickalu,
On joj dade sto dukata. nadje vrata zatvorita.
Tu se majka bajlisala
I on posla cohodare, Izun dodje kolcehaji,
Tulic-dvore bastisase, da s’ udave dva Morica.
na lezece povezase,
do dva brata, dva Morica. Dva hamala dovedose,
Na At-mejdan povedose, tanak tenef joglajsase,
a otale na Latinluk. i tamnicu otvorise.
Kad su bili kroz Latinluk, Govorili cohodari:
tad zapjeva Moric Ibro: “Hajde, bujrum, Moric Paso,
“Latinluce, mracan ti si, vakati-sahat tebi dos’o,
Andjo moja, dilber ti si! valja,Paso, umirati!”
Dosta put me napojila,
i mezetom nahranila ! Lahko Moric Paso skace,
Sutra cu ti umrijeti !” teske sindzir-halke zvece.
Odatle ih povedose, Kad je bio na Tabiji,
uz Varos ih navedose, molio se Moric Paso:
a zapjeva Moric Paso: “O Boga vam, cohodari,
“Oj Varosi ravna ti si, dajte izun Moric Pasi,
Jelko moja, dilber ti si ! da ja uzmem avdest na se,
Puno put me napojila da ja klanjam dva recata!”
i mezetom nahranila! Dopustise Moric Pasi,
Sutra cu ti umrijeti!” uze avdest, klanja Paso.
Odatle ih povedose, Tad ga turski posadise,
uz Kovace navedose. na njeg tenef nametnuse,
Kad su bili pod Tabiju a hamali pritegose...
zamoli se Moric Ibro: Top mu puce na Tabiji,
“Bogom braco, cohodari, udavise Moric Pasu.
zastav’te se pod Tabijom,
da ja vidim svo Saraj’vo: Cohodari s’ povratise,
u Saraj’vu moje dvore, Moric Ibri govorise:
u dvorima staru majku, “Hajde,bujrum, Moric Ibro!”
spominje li svoga Pasu Ibro skace, halke zvece.
i mladjega sina Ibru!” kad izadje na Tabiju
Odatle ih povedose, i ugleda brata Pasu,
u ickalu zatvorise, udavljena na Tabiji,
tesko gvozdje navalise, proli suze Moric Ibro,
u zindan ih pobacase. rahmet dade svome bratu.
I on moli cohodare,
Haber dodje staroj majci, da on uzme avdest na se,
u poslu se pridesila, i da klanja dva recata.
Izun dase cohodari.
Kada klanja Moric Ibro,
i njeg turski posadise,
jagli tenef nametnuse,
a hamali pritegnuse...
Kada tenef popustise,
Ibro oci iskolaci...
Opet tenef pritegnuse,
a kad opet popustise,
Ibro oci iskolaci...
Opet tenef pritegose,
a kad opet popustise,
govorio Moric Ibro:
“Donesite demiskiju,
izvadite hamajliju,
iz desnice ruke moje!”
Donesose, izvadise.
jagli-tenef pritegose.
Top mu puce na Tabiji,
udavise Moric Ibru.
Tad im majku raztriznise.
Moric majka uletjela
u ickalu, na Tabiju.
Kada vidje udavljena
oba sina, dva Morica,
tad zacvili i zavrisca:
“Rano, rano, dva Morica!”
Kako na njih majka pala,
vise nije ni ustala.
SMRT SENJANINE IVE
Sanak snila Ivanova majka,
Đe je Senje tama popanula,
Đe se vedro nebo prolomilo,
Sjajan mjesec pao na zemljicu
Na Ružicu nasred Senja crkvu;
Đe zvijezde kraju pribjegnule,
A danica krvava ižljegla,
A kuka joj tica kukavica
Used Senja na bijeloj crkvi.
Kad se baba iz sna probudila,;
Uze štaku u desnicu ruku,
Ode pravo ka Ružici crkvi,
Te kazuje protopop-Neđeljku,
Kazuje mu, šta je u sna snila.
A kad stari baku saslušao,;
On joj ode sanak tolkovati:
"Čuješ mene, ostarila majko!
"Zlo si snila, a gore će biti,
"Što je Sanje tama popanula,
"Ono će ti pusto ostanuti;
"Što l' se vedro nebo prolomilo,
"I što mjesec pao na Ružicu,
"To će tebe Ivo poginuti;
"Što su zv'jezde kraju pribjegnule,
"To će ostat' mloge udovice;
"Što j' danica krvava ižljegla,
"To ćeš stara ostat' kukavica;
"Što l' ti tica kuka na Ružici,
"To će ti je oboriti Turci,
"A i mene stara pogubiti,";
Tek što stari u riječi bješe,
Al' eto ti Senjanina Iva,
Sav mu vranac i krv ogreznuo,
Na Ivanu sedamnaest rana,
nosi desnu u lijevoj ruku;
Dogna vranca pred bijelu crkvu,
Pa govori ostariloj majci:
"Skin' me, majko, sa konja vrančića,
"Umij mene studenom vodicom,
"A pričesti vinom crvenijem.";
Hitro ga je mati poslušala,
Skide njega sa konja pomamna,
Pa ga umi studenom vodicom,
I zali ga vinom crvenijem;
Pa ga pita ostarila majka:;
"Što bi, sine, u zemlji Taliji?"
Ode Ivo 'vako govoriti:
"Dobro, mati, u zemlji Taliji:
"Dosta majko, roblja narobismo,
"A jošt više blaga zadobismo,;
"Pa se zdravo doma povratismo;
"No kad bismo na prvom konaku,
"Tu nas stiže i prva poćera,
"Crni konji, a crni junaci,
"Crne nose oko glave čalme,;
"Po jednom se vatrom preturismo
"Od njih niko ne ostade, majko;
"No kad bismo na drugom konaku,
"Tu nas stiže i druga poćera,;
"B'jeli konji, a bješnji junaci,
"Bijele im oko glave čalme,
"Po jednom se vatrom preturismo,
"Od nas niko ne pogibe, majko,
"Od njih niko ne ostade, majko;
"No kad bismo na trećem konaku,
"Tu nas stiže i treća poćera,
"Crna struka, a dugačka puška,
"Pregorele noge do koljena,
"Po jednom se vatrom preturismo,
"A po drugi biti započesmo,
"Od njih, majko, niko ne pogibe,
"Od nas, majko, niko ne ostade,
"Do ostade tvoj sine Ivane,
"I on ti je rana dopanuo,;
"Evo desne u lijevoj ruke!"
To govori, a s dušom se bori,
To izusti, laku dušu pusti,
I umrije, žalosna mu majka!
Bog mu dao u raju naselje!
Nama, braćo, zdravlje i veselje.
Kadno Turci Kotar porobiše,
poaraše dvore Jankovića,
zarobiše Smiljanić-Iliju,
zarobiše Janković-Stojana.
U Ilije mlada osta ljuba
mlada ljuba od petnaest dana;
u Stojana mlađa osta ljuba,
mlađa ljuba od neđelje dana.
U Stambol i' odvedoše Turci,
pokloniše caru čestitome.
Tamo bili za devet godina
i desete za sedam mjeseci,
tamo i' je care poturčio,
kod sebe im dvore sagradio.
Al' besjedi Smiljanić Ilija;
"Oj, Stojane, da moj mili brate,
sutra jeste petak, turski svetac,
car će otić' s Turcima u šetnju,
a carica s bulama u šetnju;
već ti kradi ključe od riznica,
ja ću krasti ključe od arova,
pak da pusta blaga nagrabimo,
da uzmemo dva dobra konjića,
da bježimo u Kotare ravne,
da gledamo roblje nerobljeno,
da ljubimo lice neljubljeno."
I tu su se braća poslušala.
Kad osvanu petak, turski svetac,
ode care s Turcima u šetnju,
a carica s bulama u šetnju;
Stojan krade ključe od riznica
a Ilija ključe od arova,
nagrabiše nebrojena blaga,
pa uzeše dva dobra konjića,
pobjegoše u Kotare ravne.
Kad su bili blizu do Kotara,
al' govori Janković Stojane:
"O, Ilija, da moj mili brate,
idi, brate, dvoru bijelome,
a ja idem mome vinogradu,
vinogradu, mome rukosadu,
da pregledam moga rukosada:
ko ga veže, ko li ga zalama,
kome li je dopalo u ruke."
Od' Ilija dvoru bijelome,
Stojan ode svome vinogradu.
Nađe majku Janković Stojane,
nađe majku u svome vinogradu;
kosu reže ostarila majka,
kosu reže pa vinograd veže,
a suzama lozicu zaliva
i spominje svog Stojana sina;
"Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Majka te je već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću;
snajo Jelo, nenošeno zlato!"
Božio je Janković Sojane:
"Božija pomoć, sirotico stara!
Zar ti nemaš nikoga mlađega
da tebeka vinograd uradi,
već posrćeš stara i nevoljna?"
Ona njemu bolje odgovara:
"Živ mi i zdrav, delijo neznana!
Nemam, rano, nikoga mlađega,
do Stojana jedinoga sina.
Njega jednog zarobiše Turci,
a i njega i Iliju moga,
Stojanova brata stričevića.
Od Ilije mlada osta ljuba,
mlada ljuba od petnaest dana;
mog Stojana mlađa osta ljuba,
mlađa ljuba od nedelje dana.
Moja snaša adamsko koljeno,
čekala ga za devet godina
i deseta za sedam mjeseci
danas mi se mlada preudaje;
ja ne mogo od jada gledati,
već pobego sadu vinogradu."
Kad je Stojan razumio riječi,
brzo ode dvoru bijelome,
zasta tamo kićene svatove;
ljepo su ga svati dočekali:
kako s konja, taki za trpezu.
Kad se Stojan vina ponapio,
poče Stojan tijo besjediti:
"Braćo moja, kićeni svatovi,
je li testir malo popjevati?"
Govore mu kićani svatovi:
"Jeste testir, delijo neznana!
Jeste testir, a da zašto nije?"
Kliče Stojan tanko glasovito:
"Vila gnjezdo tica lastavica,
vila ga je za devet godina,
a jutros ga poče da razvija;
doleti joj siv-zelen sokole
od stolice cara čestitoga,
pa joj ne da gnjezdo da razvija."
Tom se svati ništa ne sjećaju,
dosjeti se ljuba Stojanova,
otpusti se od ručna djevera,
brzo ode na gornje čardake
pa doziva seju Stojanovu:
"Zaovice, rođena sestrice!
Eto t' brata, gospodara moga!"
Kad začula seja Stojanova,
ona strča dolje niz čardake,
triput sovru očima pregleda
dok je bracu lice ugledala;
a kad bracu lice ugledala,
ruke šire, u lice se ljube,
jedno drugo suzama umiva
od radosti i od želje žive.
Al' govore kićeni svatovi:
Gospodaru, Janković-Stojane,
a sto ćemo mi za naše blago?
Mi smo mnogo istrošili blaga
dok smo tvoju ljubu isprosili. 
Kad uveče o večeri bilo,
ide majka u dvor kukajući,
ona kuka kao kukavica
i spominje svog Stojana sina:
"Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Stoju majka, već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću:
snajo Jelo, nenošeno zlato!
Ko će staru dočekati majku?
Ko će pred mene staru išetati?
Ko će staru zapitati majku:
'Jesi li se umorila, majko?"
Kad začula ljuba Stojanova,
išetala pred dvore bijele,
prima majku na gospodske ruke
i govori svojoj staroj majci:
"Ti ne kukaj, moja stara majko!
Tebe staru ogrijalo sunce:
evo tebi tvog Stojana sina!"
Kad ugleda svog Stojana sina,
mrtva majka na zemljicu pade.
Ljepo Stojan opravi majku,
kako carski valja i trebuje.
PISMA O SMRTI STOJANA JANKOVIĆA
Vino pije Stojan Jankoviću
u Kotarim u pjanoj mehani.
Do njeg sidi Tintor barjaktare,
A do njega trideset serdara.
Onda Stojan besidio riči:
“Moj Tintore, vrstan barjaktare,
daj nam skupi četu u kotaru,
Po Kotaru i oko Kotara:
Jednu četu pet stotin drugova,
Da idemo u tursku krajinu,
Ama brate Duvnu u ravnine,
Ravno ćemo porobiti Duvno,
Sve do kule Jusuf Begovića;
I još ćemo porobiti Livno
I livanjsko polje do Grahova.
Ako Bog da, pa srića donese,
Ako zdravo bilom Livnu sajdem,
pa ufatim setru Atlagića,
A ufatim Bajagić Aliju
I kopile Bojčić Delaliju,
Barjaktare, sve moje uzdanje,
Hoću tebe čirak učiniti!
Svoju ću ti ćordu pokloniti,
Koja jeste u Mlecim kovana
Trim kovačim za pun misec dana.
Ona siče pancir po junacim,
Pod pancirom šipke od čelika.
Ona valja trista mađarija.”
Kad to čuje Tintor barjaktare,
Kupi junak četu po Kotaru.
On sakupi pet stotin junaka,
Dovede ih do oblice kule,
A do kule Stojan Jankovića.
Kad je Janko četu opazio,
I junaka pod svitlim oružjem,
On dozivlje Pavla barjaktara:
“Opremi mi mog dobrog putalja,
Dok obučem svijetlo odilo!”
A da vidiš Pavla barjaktara!
Sađe junak do konja putalja
Hladnom vodom i raki-safunom,
Istire ga pamukli-čaršafom,
krstaš barjak nosi u desnici.
A za njime četa plemenita,
Zdravo dođe do vode Kosinca.
Priđe Janko vodu na Kosincu,
Svu je svoju četu privodio,
Zdrav u Buško blato dohodio.
Tude Janka noćca ufatila.
Svojom četo nočcu prinoćio
Ran ujutro Janko podranio,
Svu je četu otle podignuo,
Svu spremljenu, ljuto oružanu
Zdravo sađe Duvnu u ravnine.
Robi, pali sela i varoše
Sve do kule Jusuf Begovića.
Čudno jesu plina zadobili,
A još više roblja zarobili:
Udovica, mladih divojaka,
I nevista skoro dovedenih.
Tu je četa noćcu prenoćila
Svi u jutro rano podraniše,
Poje vodom sve konje hatove,
Bratac Jankov povede putalja,
Da mu dade studene vodice.
Ma da vidiš čuda velikoga,
Prigoda se prigodila tude,
Di s’ izvlači zmija iz kubura,
Zaskače se na dobra putalja,
Pa s’ uvlači u grivu putalju.
Guja grli plemića putalja,
Na perčin mu naslonila glavu.
Jankov bratac opazio biše,
Pa se junak poplašio biše,
Da će guja ujesti putalja.
On poteže mača zelenoga,
Pa posiče strahovitu guju.
Kaca krvca niz dobra putalja,
Saliva se konju niz kopite
Studene ga vode napojio,
Povrati ga i metnu mu zobi,
Bratu Janku imenom kaziva:
“Ne znaš brate, čuda velikoga,
Posiko sam strahovitu guju.
Izvuče se iz tvojih kubura,
Pa s’ uvuče u grivu putalju,
Zagrli ga oko svega vrata,
Na perčin mu naslonila glavu.
Ja se, brate poplašio biše,
Pa posiko guju strahovitu.
Otišće se krvca niz putalja,
Sve se sliva konju niz kopite.”
Kad je Janko razumio riči,
On se plesnu rukom po kolinu:
“Ajme, brate, grdna rano moja!
Svu mi uze sriću i junaštvo.
To si meni pogubio, brate,
Vilu moju, moju posestrinu,
koja mi je u pomoći bila,
Sad si meni odlomio krila,
Danas ću ti junak poginuti,
Jal’ od puške jal’ od sablje britke.”
Di je srića, tu je i nesrića,
Tu se turčin prigodio biše,
Baš iz Prusca Nadžaković Mujo.
27
Sašlo ture kupit desetinu;
Potira ga Stojan Jankoviću.
Biži turčin glavom bez obzira,
Nosi dugu pušku o ramenu.
Priko sebe od stra’ izbacio.
Di je srića tu je i nesrića,
Njegova ga puška pogodila,
Pogodi ga u prsa junačka,
Dino Janku melem ne trebuje,
Janko konja obrnu putalja,
Do svoje ga čete dogonio.
Pa dozivlje barjaktara svoga:
“Moj Tintore, vrstan barjaktare,
Od puške sam ranu prifatio,
Di junaku melem ne tribuje.
Od’ uzjaši mog junaka putalja,
Moje svitlo obuci odilo,
Zadij, brate, moje sjajno krilo,
Pa uzjaši mog dobrog putalja,
Svrćaj četu do mrkloga mraka,
Ne daj nikom na juriš otići.
Ak’ doznadu krajišnici turci,
Da sam junak dopanuo rana,
Svi hoćete izginuti listom.
Ne daj glasa društvu ni četici.
Dok se mrkla ne ufati noćca,
Biži, brate, kamenu Kotaru.”
A da vidiš Tintor barjaktara!
Di uzjaha Jankova putalja,
A obuče njegovo odilo,
Svitlu mu je pripasao ćordu,
A pripinje Jankovića krilo,
Svrće svoju do akšama vojsku,
Svoju četu natrag povratio.
Zdravo dojde do vode Žbanice,
Onde Janko vode zaiskao.
Tu odleti Tintor barjaktare,
Donese mu vode u maštrafi,
Dok se Janko napio vodice,
Namah svijet junak prominio.
Umre Janko, pokojna mu duša!
Nestalo mu sile i junaštva,
29
A kako je poginuo Janko,
Tu se piva i govore ljudi,
Da ne biše Tintor barjaktara,
Ostalo bi Jankovića krilo,
Kod turčina Nadžaković Muje.
Odnese mu tilo u Kotare.
Zdravo došo Tintor barjaktare,
i saveo četu u Kotare.
Mnogo plina zarobio biše
I doveo roblje i robinje.
Zdravo došli Jankovića kuli,
Tu ukopa pokojnoga Janka.
A u crkvi svetoga Stipana.
A da vidiš Tintor barjaktara!
Sve ti plino po družini dili,
A divojke po mladim junacim,
Udovice po pjanim mehanam,
Neka služe i dodaju vino,
Kad serdari čaše ispijaju.
Onda bilo, kadno se činilo.
MAJKA MARGARITA
Cvilu to mi cviljaše drobna ptica lastovica,
ona mala ptica;
cvilu to mi cviljaše drobna ptica lastovica,
ona cvilu cviljaše Zadru gradu na
pridvratju
ona mala ptica.
Ona cvilu cviljaše Zadru gradu na
pridvratju.
Biše mi se cvileći drobna ptica zakasnila,
ona mala ptica,
Biše mi se cvileći drobna ptica zakasnila,
Ter ju biše pustilo žarko sunce na zapadu,
onu malu pticu,
Ter ju biše pustilo žarko sunce na zapadu,
A biše ju zaskočio sjani misec na istoku,
onu malu pticu.
A biše ju zaskočio sjani misec na istoku,
Ali ono ne biše drobna ptica lastovica,
ona mala ptica,
Ali ono ne biše drobna ptica lastovica,
Neg mi ono biše bila stara majka Ivanova,
Majka Margarita;
Neg mi ono biše bila stara majka Ivanova,
Ona majka klikovaše sinka svoga i
brajenka,
Majka Margarita!
Ona majka klikovaše sinka svoga i
brajenka,
Na nju mi je našetala bila vila planinkinja,
ona bila vila,
Na nju mi je našetala bila vila planinkinja,
Ter mi side bila vila staroj majci besiditi,
Majci Margariti,
Ter mi side bila vila staroj majci besiditi:
"Ča mi tako cviluješ, stara majko Ivanova,
Majko Margarito?
Ča mi tako cviluješ, stara majko Ivanova,
Koja ti je nevolja grozne suze prolivati,
Majko Margarito?
Koja ti je nevolja grozne suze prolivati?"
Side to mi stara majka biloj vili besiditi,
Majka Margarita,
Side to mi stara majka biloj vili besiditi:
"Ostaf' me se, bila vilo, jadi te se ostavili,
planinkinjo vilo!
Ostaf me se, bila vilo, jadi te se ostavili,
Dvi su meni ljute rane na mojemu željnom
srcu,
planinkinjo vilo!
Dvi su meni ljute rane na mojemu željnom
srcu,
Obe su mi, jadovi, ljute rane otrovane,
planinkinjo vilo!
Obe su mi, jadovi, ljute rane otrovane,
I ovo jih ne mogu, jadna majka, priboliti,
posestrino vilo!
I ovo jih ne mogu nikakore priboliti,
A ove su ljute rane na mojemu željnom
srcu,
posestrino vilo!
A ove su ljute rane na mojemu željnom
srcu:
Ja t' sam majka imila mlada Petra bratca
moga,
posestrino vilo!
Ja t' sam majka imila mlada Petra bratca
moga,
A Ivana hranila, mila sinka, od srdašca,
jedno mlado dite.
A Ivana hranila, mila sinka, od srdašca,
I kad sam jih, jadna bila, do viteštva
dohranila,
posestrino vilo!
I kad sam jih, jadna bila, do viteštva
dohranila,
Po njih mi je svitla zora od istoka poručila,
 posestrino vilo! Da ti hoću trudna pera sva suzami
Po njih mi je svitla zora od istoka poručila, prohladiti."
Obih sam jih, jadna majka, svitloj zori Da li ne hti na mene huda ptica ni gledati,
otpravila,
ona huda ptica,
Majka Margarita. Da li ne hti na mene huda ptica ni gledati,
Obih sam jih, jadna majka, svitloj zori Nego to mi odleti u planinu črnu goru,
otpravila,
Da li evo ne znadem za njih smrti ni ona huda ptica,
života, Nego to mi odleti u planinu črnu goru,
Mene, majku, ostavi grozne suze prolijući,
vilo posestrino!
Da li evo ne znadem za njih smrti ni Majku Margaritu!
života, Mene, majku, ostavi grozne suze prolijući.
Neg su mi se zli bilizi, jadni majci, ukazali, -
Side to mi bila vila staroj majci besiditi:
Majci Margariti:
Neg su mi se zli bilizi, jadni majci, ukazali, Planinkinja vila,
Gdi se gravran vijaše nad merli od Zadra Side to mi bila vila staroj majci besiditi:
grada, - Ovo ću te, stara majko, radi Boga
uprašati,
ona črna ptica,
Gdi se gravran vijaše nad merli od Zadra Majko Margarito,
grada, Ovo ću te, stara majko, radi Boga uprašati:
A bihu mu črna pera sva od krvi ustrapana, Ako bi ti obadva turske uze dopadnuli,

onoj črnoj ptici, Majko Margarito,

A bihu mu črna pera sva od krvi ustrapana, Ako bi ti obadva turske uze dopadnuli,
Sila sam ga, jadna majka, kumiti i Kojom bi jih ti spenzom iz tamnice
bratimiti, iskupila,

onu kobnu pticu, Majko Margarito,

Sila sam ga, jadna majka, kumiti i Kojom bi jih ti spenzom iz tamnice
bratimiti: iskupila? -
"Kaži meni, gravrane, te bilige do istine, Sila mi je bila vila staroj majci besiditi:
"Nisu ti jih, stara majko, turske uze
ptice zlokobnice, dopadnule,
Kaži meni, gravranče, te bilige do istine,
A ja ti se, jadna majka, virom mojom starice nebogo!
obituju, Nisu ti jih, stara majko, turske uze
dopadnule,
moj črni gravranče, Da li ću ti istinu, jadna majko, povidati,
A ja ti se, jadna majka, virom mojom
obituju, starice nebogo,
Da ti hoću trudna pera sva suzami Da li ću ti istinu, jadna majko, povidati:
prohladiti, Bratca ti je obljubila mlada moma
Grkinjica,
ptice zlokobnice,
Majko Margarito,
Bratca ti je obljubila mlada moma
Grkinjica,
Ter ti ga je napojila mrzle vode zabitljive,
starice nebogo,
Ter ti ga je napojila mrzle vode zabitljive,
Da se nigdar od tebe, sestre svoje, ne
spomene,
Majko Margarito;
Da se nigdar od tebe, sestre svoje, ne
spomene,
A kada si od sebe sinka svoga otpravila,
ono mlado dite,
A kada si od sebe sinka svoga otpravila,
Onda se je u tebi srdašce okamenilo,
starice nebogo,
Onda se je u tebi srdašce okamenilo,
Jer kada mi on dojde u Primorje valovito,
ono mlado dite,
Jer kada mi on dojde u Primorje valovito,
Na njega se namiri lipa Cvite Primorkinja,
na to mlado dite.
Na njega se namiri lipa Cvite Primorkinja,
Ona venac vijaše od primoga vilovita,
mlada Primorkinja,
Ona venac vijaše od primoga vilovita,
Ondi mi se oni bihu očicami sagledali,
mladi i gizdavi,
Ondi mi se oni bihu očicami sagledali,
Očicami sagledali a srdašci zaljubili
mladi i gizdavi.
Da li ne hti na mene huda ptica ni gledati,
Nego to mi odleti u planinu črnu goru,
ona huda ptica,
Nego to mi odleti u planinu črnu goru,
Mene, majku, ostavi grozne suze prolijući,
Majku Margaritu!
Mene, majku, ostavi grozne suze
prolijući."
Side to mi bila vila staroj majci besiditi,
planinkinja vila,
Side to mi bila vila staroj majci besiditi:
"Ovo ću te, stara majko, radi Boga
uprašati,
Majko Margarito,
Ovo ću te, stara majko, radi Boga uprašati:
Ako bi ti obadva turske uze dopadnuli,
Majko Margarito,
Ako bi ti obadva turske uze dopadnuli,
Kojom bi jih ti spenzom iz tamnice
iskupila,
Majko Margarito,
Kojom bi jih ti spenzom iz tamnice
iskupila?"
Side to mi stara majka biloj vili besiditi,
Majka Margarita,
Side to mi stara majka biloj vili besiditi:
"Ako su mi, bila vilo, turske uze
dostignuli,
posestrino vilo,
Ako su mi, bila vilo, turske uze dostignuli,
Lasno ću jih, jadna majka, iz tamnice
iskupiti,
posestrino vilo,
Lasno ću jih, jadna majka, iz tamnice
iskupiti:
Za bratca ću mojega dati moju rusu glavu,
posestrino vilo,
Za bratca ću mojega dati moju rusu glavu,
A za sinka Ivana živim ognjem izgoriti,
za to mlado dite!
A za sinka Ivana živim ognjem izgoriti.
Sila mi je bila vila staroj majci besiditi,
Majci Margariti,
Da li ne hti na mene huda ptica ni gledati,
Nego to mi odleti u planinu črnu goru,
ona huda ptica,
Nego to mi odleti u planinu črnu goru,
Mene, majku, ostavi grozne suze prolijući,
 Majku Margaritu!
Mene, majku, ostavi grozne suze
prolijući."
Side to mi bila vila staroj majci besiditi,
planinkinja vila,
Side to mi bila vila staroj majci besiditi:
"Ovo ću te, stara majko, radi Boga
uprašati,
Majko Margarito,
Ovo ću te, stara majko, radi Boga uprašati:
Ako bi ti obadva turske uze dopadnuli,
Majko Margarito,
Ako bi ti obadva turske uze dopadnuli,
Kojom bi jih ti spenzom iz tamnice
iskupila,
Majko Margarito,
Kojom bi jih ti spenzom iz tamnice
iskupila?"
Side to mi stara majka biloj vili besiditi,
Majka Margarita,
Side to mi stara majka biloj vili besiditi:
"Ako su mi, bila vilo, turske uze
dostignuli,
posestrino vilo,
Ako su mi, bila vilo, turske uze dostignuli,
Lasno ću jih, jadna majka, iz tamnice
iskupiti,
posestrino vilo,
Lasno ću jih, jadna majka, iz tamnice
iskupiti:
Za bratca ću mojega dati moju rusu glavu,
posestrino vilo,
Za bratca ću mojega dati moju rusu glavu,
A za sinka Ivana živim ognjem izgoriti,
za to mlado dite!
A za sinka Ivana živim ognjem izgoriti."
Sila mi je bila vila staroj majci besiditi,
Majci Margariti,
Sila mi je bila vila staroj majci besiditi:
"Nisu ti jih, stara majko, turske uze
dopadnule,
starice nebogo!
Nisu ti jih, stara majko, turske uze
dopadnule,
Da li ću ti istinu, jadna majko, povidati,
starice nebogo,
Da li ću ti istinu, jadna majko, povidati:
Bratca ti je obljubila mlada moma
Grkinjica,
Majko Margarito,
Bratca ti je obljubila mlada moma
Grkinjica,
Ter ti ga je napojila mrzle vode zabitljive,
starice nebogo,
Ter ti ga je napojila mrzle vode zabitljive,
Da se nigdar od tebe, sestre svoje, ne
spomene,
Majko Margarito;
Da se nigdar od tebe, sestre svoje, ne
spomene,
A kada si od sebe sinka svoga otpravila,
ono mlado dite,
A kada si od sebe sinka svoga otpravila,
Onda se je u tebi srdašce okamenilo,
starice nebogo,
Onda se je u tebi srdašce okamenilo,
Jer kada mi on dojde u Primorje valovito,
ono mlado dite,
Jer kada mi on dojde u Primorje valovito,
Na njega se namiri lipa Cvite Primorkinja,
na to mlado dite.
Na njega se namiri lipa Cvite Primorkinja,
Ona venac vijaše od primoga vilovita,
mlada Primorkinja,
Ona venac vijaše od primoga vilovita,
Ondi mi se oni bihu očicami sagledali,
mladi i gizdavi,
Ondi mi se oni bihu očicami sagledali,
Očicami sagledali a srdašci zaljubili,

mladi i gizdavi.
Očicami sagledali a srdašci zaljubili,
Biše mi ga lipa Cvite onim vencem
okrunila,

ono mlado dite,

Biše mi ga lipa Cvite onim vencem
okrunila,
Da se nigdar nikadare k tebi majci ne
zavrati,

starice nebogo!
Da se nigdar nikadare k tebi majci ne
zavrati,
Cvili, majko, i žali, i prolivaj grozne suze,

Majko Margarito!
Cvili, majko, i žali, i prolivaj grozne suze,
I da ti se nikadare od suz' lišca ne osuše,

Majko Margarito!
I da ti se nikadare od suz' lišca ne osuše,
Nit ćeš bratca dozvati, nit ćeš sinka
dočekati,

starice nebogo,
Nit ćeš bratca dozvati, nit ćeš sinka
dočekati!"
NAHOD SIMEON
Уранио старац калуђере
На Дунаво на воду студену,
Да завати воде на Дунаву,
Да с' умије и Богу се моли;
Намјера је старца нанијела,
Нађе старац сандук од олова,
Истурила вода под обалу,
Млидијаше у њему је благо,
Однесе га у свог намастира;
Кад отвори сандук од олова,
Ал' у њему блага не бијаше,
Већ у њему једно мушко чедо,
Чедо мушко од седам данака;
Из сандука чедо извадио,
Покрсти[11] га у свом намастиру,
Лијепо му име нађенуо,
Нађенуо: Наход Симеуне.
Не шће дават' чедо на дојиље,
Већ га рани у свом намастиру,
Рани њега медом и шећером.
Кад је била чеду годиница,
Колик' друго од три годинице;
Кад је било од три годинице,
Колик' друго од седам година;
А кад било од седам година,
Колик' друго од дванаест љета;
Кад је било од дванаест љета,
Колик' друго од двадест година.
Чудно Симо књигу изучио,
Не боји се ђака ниједнога,
Ни својега старца игумана.
Једно јутро у свету неђељу
Изишли су ђаци намастирски,
Те с' играју игре свакојаке:
Скачу скока, мећу се камена,
Прескаче им Наход Симеуне,
Прескаче им, каменом одмеће;
Мани бјеху ђаци намастирски,
Па говоре Наход-Симеуну:
"Симеуне, један находниче!
"Ти не имаш рода ни племена,
"Ти се не знаш од рода каква си,
"Тебе ј' наш'о старац игумане
"У сандуку води под обалом."
Мучно бјеше Наход-Симеуну,
Оде Симо у своју ћелију,
Па узима часно јеванђеље,
Чати Симо, а сузе просипа.
Долази му отац игумане,
Па он пита Наход:Симеуна:
Што је тебе, Симеуне сине?
"Те ти рониш сузе од очију?
"Шта је мало у мом намастиру?"
Вели њему Наход Симеуне:
"Господине, оче игумане!
"Коре мене ђаци намастирски,
"Да се не знам од рода каква сам,
"Да си наш'о мене под обалом:
"Већ чујеш ме, оче игумане
"Ако знадеш Бога истинога,
"Дај ти мене твојега ђогата,
"Да ја идем у свијет бијели,
"Да ја тражим, од каква сам рода:
"Ал' сам каква рода хорјатскога;
"Да л' од каква рода господскога;
"Ја л' ћу скочит' у тихо Дунаво."
Жао бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина;
Пореза му св'јетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката
И ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити,
Кад никога питат' не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата.
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одраст'о је Наход Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога,
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Гледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу:
"Живо иди, танана робињо,
"Под јунаком увати ђогата,
"Кажи њему: "Краљица те зове,
"Нешто тебе има говорити."
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
"О јуначе! зове те краљица,
"Нешто тебе има говорити."
Тад' Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад' краљица рече Симеуну:
"Скидај рухо, незнана катано!
"Ваља тебе ноћити с краљицом
"И обљубит' Будимску краљицу."
Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио,
Симеуну врло мучно било,
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити,
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули;
Врати Симо помамна ђогата,
У авлији коња уставио,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру,
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице;
Рече Симо госпођи краљици:
"Дај, краљице, часно јеванђеље."
Одговори госпођа краљица:
"Симеуне, дуго јадан био!
"У з'о час га рода потражио!
"А у гори дош'о у Будима
"И ноћио с госпођом краљицом
"И краљици обљубио лице!
"Ти си своју обљубио мајку!"[12]
Кад то зачу Наход Симеуне,
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку,
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег' излазио,
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
Љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
"Ђе си мене, Наход-Симеуне?
"Ђе си мене толико вријеме?"
Вели њему Наход-Симеуне:
"Не питај ме, оче игумане!
"У з'о час сам рода потражио,
"А у гори дош'о до Будима."
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Ђено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,
Па затвора тавницу проклету,
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
"Кад изишли кључи из Дунава,
"Симеун се грија опростио!"
Тако стаде за девет година.
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
SMRT MAJKE JUGOVIĆA
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.  Пита мајка Дамјанову Љубу:
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.  До по ноћи ситну зоб зобати,
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо,
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало,
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе. 
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила. 
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал' завришта Дамјанов зеленко;
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?
Ил' је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит' је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!"
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила. 
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.  па нареди мене у аргатлук,
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
"Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л' познала чија ј' ово рука?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј' рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била." 
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л' си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!"  узех будак, с чим сам аргатово,
Надула се Југовића мајка,
Надула се,па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.
STARINA NOVAK I KNEZ BOGOSLAV
Вино пију Новак и Радивој
а код Босне, код воде студене,
код некога кнеза Богосава.
А кад су се вина понапили,
кнез Богосав стаде бесједити:
„Побратиме, Старина Новаче,
кажи право, тако био здраво,
са шта, брате, оде у хајдуке?
Каква тебе оћера невоља
врат ломити, по гори ходити,
по хајдуци, по лошу занату,
а под старост, кад ти није вриме?”
Вели њему Старина Новаче:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
кад ме питаш, право да ти кажем -
јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
кад Јерина Смедерево гради,
аргатовах три године дана,
а ја вукох дрвље и камење
све уз моја кола и волове -
и за пуне до три годинице
ја не стекох паре ни динара,
ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате, опростио!
Кад сагради Смедерева града,
онда стаде па и куле зида,
позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата -
то је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо;
ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човјек сиромашан,
не имадох да предадем благо,
па с будаком одох у хајдуке,
па се ниђе задржат не могох
у држави Јерине проклете,
већ побјегох до студене Дрине,
па се маших Босне камените.
А кад дођох близу Романије,
ту сам турске сватове сусрео -
они воде кадуну ђевојку.
Сви сватови с миром пролазили,
заостало Туре младожења
на дорату, коњу великоме,
оно не шће да пролази с миром,
већ потеже троструку канџију
(три су на њој луле* од тумбака)
па удара мене по плећима.
Трипут сам га Богом побратио:
”Молим ти се, Туре младожења,
а тако ти среће и јунаштва,
и тако ти сретнога весеља,
прођи ме се, хајде путем с миром -
видиш да сам човјек сиромашан!„
Опет Туре да с' окани неће.
Кад је мене мало забољело,
и ја сам се врло ражљутио,
па потегох будак са рамена
те ударих Туре на дорату.
Како сам га лако ударио,
умах сам га с коња оборио,
и к њему сам онда прилетио;
ударих га још два и три пута
док сам њега с душом раставио.
Ватих му се руком у џепове,
код њег' нађох до три кесе блага,
па их пушти себи у њедарца;
отпасах му сабљу од појаса,
њем' отпасах, а себи припасах;
оставих му будак више главе,
да чим ће га закопати Турци,
па посједох његова дората,
одох право гори Романији.
То гледају сви турски сватови,
не шћедоше мене ни ћерати,
ја не шћеше, ја ли не смједоше.
Ево има четр'ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати -
не бојим се никога до Бога!”
Netko bješe Strahiniću bane! Bješe bane u
malenoj Banjskoj, u malenoj Banjskoj kraj
Kosova, da takoga ne ima sokola. Jedno jutro
bane podranio, zove sluge i k sebe prizivlje:
„Sluge moje, hitro pohitajte, sedlajte mi od
megdana đoga, okitite što ljepše možete,
opašite što tvrđe možete, jel ja, đeco, mislim
putovati: hoću Banjsku ostaviti grada, mislim
đoga konja umoriti i u gosti, đeco, odlaziti, u
tazbinu, u bila Kruševca, k milu tastu starcu
Jug-Bogdanu, ka šureva devet Jugovića;
tazbina me ta željkuje moja“. Gospodara sluge
poslušaše, te sokola đoga osedlaše; opremi se
Strahiniću bane: ud’ri na se dibu i kadifu,
ponositu čohu sajaliju, što od vode čoha
crvenija, a od sunca čoha rumenija; okiti se
jedan srpski soko, pa posjede đoga od
megdana, — odmah pođe, u tazbinu dođe, u
tazbinu, u bila Kruševca, đe odskoro carstvo
postanulo; a viđe ga starac Jug Bogdane, i viđe
ga devet milih šura, sokolova devet Jugovića:
mila zeta jedva dočekaše, u naruče zeta
zagrliše, vjerne sluge konja prifatiše; zeta vode
na frenđiju kulu. Kod gotove sovre zasjedoše,
te gospodsku riječ besjeđahu; navališe sluge i
sluškinje: neko dvori, neko vino služi. Što
bijaše rišćanske gospode, posjedaše te pijahu
vino: uvrh sovre stari Jug Bogdane, s desne
strane uza ramo svoje sjede zeta Strahinića
bana, i tu sjede devet Jugovića, niza sovru
ostala gospoda; ko l’ je mlaći, dvori gospodare.
No bijaše do devet šurnjaja, no šurnjaje dvore
uporedo, dvore svekra silna Jug-Bogdana, i
dvorahu svoje gospodare, a najviše zeta
ponosita; a sluga im jedna vino služi, služi vino
jednom kupom zlatnom, zlatna kupa devet
bere litar’; ja da vidiš druge ćakonije, ćakonije,
mloge gospoštine — kako, brate, će je
carevina! Pozadugo bane gostovao, pozadugo
bane začamao, ponosi se bane u tazbini.
Gospoštine što je u Kruševcu, dosadiše jutrom
i večerom moleći se silnu Jug-Bogdanu:
„Gospodaru, silan Jug-Bogdane, ljubimo ti
svilenoga skuta i desnicu tvoju bilu ruku, nu
potrudi čudo i gospodstvo, i povedi mila zeta
tvoga, nu dovedi Strahinića bana u dvorove i u
kuće naše, da mi neku poštu učinimo“.
Svakom Juže hatar navršuje. Doke tako izredili
bili, dugo bilo i vrijeme prođe, i zadugo bane
začamao. No da vidiš jada iznenada! Jedno
jutro, kad orgija sunce, mezil stiže i bijela
knjiga baš od Banjske, od malena grada, od
njegove ostarjele majke, — banu knjiga na
koljeno pade. Kad razgleda i prouči knjigu, al’
mu knjiga dosta grdno kaže, knjiga kaže đe ga
kune majka: „Đe si, sine, Strahiniću bane? Zlo
ti bilo u Kruševcu vino! Zlo ti vino, nesretna
tazbina! Viđi knjigu, nečuvenih jada! Izubaha
jedna pade sila: turski, sine, od Jedrene care, a
car pade u polje Kosovo, a car pade, dovede
vezire, a vezire, nesretne većile. Što je zemlje
te oblada care, svu je tursku silu podigao, u
Kosovo polje iskupio. Pritiskao sve polje
Kosovo, uvatio vode obadvije: pokraj Laba i
vode ,sve Kosovo sila pritisnula. Kažu, sine, i
pričaju ljudi: od Mramora do suva Javora, od
Javora, sine, do Sazlije, do Sazlije na ćemer-
ćuprije, od ćuprije, sine, do Zvečana, od
Zvečana, kažu, do Čečana, od Čečana vrhu do
planine turska sila pritisla Kosovo. Pod broj,
sine, na teftere kažu no u cara sto hiljada
vojske nekakvoga careva spahije, što imaju po
zemlji timare i što jedu ljeba carevoga i što
jašu konje od megdana, što ne nose po mlogo
oruža, do po jednu o pojasu sablju. U Turčina,
u turskoga cara, kažu, sine, drugu vojsku silnu
— ognjevite janjičare Turke, što Jedrene drže,
kuću bilu; janjičara, kažu, sto hiljada. Kažu,
sine, i govore ljudi u Turčina treću vojsku silnu
— nekakoga Tuku i Mandžuku, a što huče, a
što grdno tuče. U Turčina vojske svakojake. U
Turčina jednu kažu silu, samovoljna Turčin-
Vlah-Aliju, te ne sluša cara čestitoga, za vezire
nikad i ne misli, za carevu svu ostalu vojsku a
koliko mrave po zemljici: taku silu u Turčina
kažu. On beza zla, sine, proći ne šće, ne šće s
carem, sine, na Kosovo; okrenuo drumom
lijevijem, te na našu Banjsku udario, te ti
Banjsku, sine, ojadio: i živijem ognjem popalio,
i najdonji kamen rasturio, vjerne tvoje sluge
razagnao, staru majku tvoju ojadio, sa konjem
joj kosti izlomio. vjernu tvoju ljubu zarobio,
odveo je u polje Kosovo, — ljubi tvoju ljubu
pod čadorom, a ja, sine, kukam na gariljtu, a ti
vino liješ u Kruševcu! Zlo ti vino napoknje
bilo!“ Ja kad bane knjigu proučio, muka mu je i
žao je bilo: u obraz je sjetno, neveselo, mrke
brke nisko objesio, mrki brci pali na ramena; u
obraz se ljuto namrdio, gotove mu suze
udariti. A viđe ga starac Jug Bogdane, viđe zeta
jutru na uranku; planu Juže kako oganj živi,
Strahiniću zetu progovara: „O moj zete, bog
mi s tobom bio! Što si, zete, jutros podranio?
A u obraz sjetno, neveselo? Od šta si se, zete,
razdertio? Na koga si s’, zete, ražljutio? Al’ se
šure tebe nasmijaše, u jegleni ružno govoriše?
Al’ šurnjaje tebe ne dvoriše? Al’ mahanu toj
tazbini nađe? Kaži, zete, šta je i kako je?“
Planu bane, pa mu progovara: „Prođ’ se, taste,
stari Jug-Bogdane! Ja sam s šuram bio u lijepo,
a šurnjaje, gospodske gospođe divno zbore, a
divno me dvore; toj tazbini mojoj mane nema.
No da vidiš što sam neveseo: stiže knjiga od
malene Banjske, baš od moje ostarjele majek“.
Kaže jade tastu na uranku: kako su mi dvori
poharani, kako su mu sluge razagnate, kako li
je majka pregažena, kako li je ljuba zarobljena:
„No moj taste, stari Jug-Bogdane, iako je moja
danas ljuba, ljuba moja, al ̓ je šćera tvoja:
sramota je i mene i tebe; no moj taste; starac
Jug-Bogdane, misliš li me mrtva požaliti, požali
me dok sam u životu. Molim ti se, i ljubim ti
ruku, da daš mene đece devetoro, đecu tvoju,
a šureve moje, da ja, taste, u Kosovo pođem.
da potražim dušmanina moga, a careva grdna
hainina. koji mi je roblje zarobio. A nemoj se,
taste, prepanuti ni za tvoju đecu ubrinuti. Ja
ću đeci, mojim šurevima, hoću njima ruho
prom’jeniti, a u tursko ruho oblačiti: oko glave
bijele kauke, a na pleći zelene dolame, a na
noge meneviš-čakšire, o pojasu sablje
plamenite; prizvat sluge i kazaću junak neka
sluge konje osedlaju, osedlaju, tvrdo opasuju.
nek prigrću mrkim mećedinam’: učiniću ćecu
janjičare. Ja ću ćecu šure sjetovati: kade sa
mnom bidu kroz Kosovo, a kroz vojsku cara na
Kosovu, — pred njima ću biti delibaša — nek
se stide i nek se prepanu, nek se svoga boje
starješine. Ko gođ stane u carevoj vojski, ko
gođ stane s nama govoriti, stane turski, okrene
manovski. ja s Turcima mogu progovorit,
mogu turski, i mogu manovski, i arapski jezik
razumijem, i nakrpat sitno arnautski.
Provodiću đecu kroz Kosovo, svu ću vojsku
tursku uvoditi, dok ja nađem dušmanina
moga, a Turčina silna Vlah-Aliju, koji mi je
roblje porobio. Nek šurevi bidu u nevolji, el
sam, taste, mogu poginuti; kod šureva neću
poginuti, jali rane lasno dopanuti“. Kad to začu
stari Jug Bogdane, planu Juže kako oganj živi,
Strahin-banu zetu progovara: „Strahin-bane, ti
moj zete mili, biđeh jutros da pameti nemaš.
Što mi đece išteš devetoroda mi đecu vodiš u
Kosovo, u Kosovo, da ih kolju Turci, nemoj,
zete, više progovarat, — ne dam đece vodit u
Kosovo, makar šćeri nigda ne vidio! Mio zete,
deli-Strahin-bane, rašta si se tako razdertio?
Znaš li, zete, — ne znali te ljudi! — al’ ako je
jednu noć noćila, jednu noćcu s njime pod
čadorom, ne može ti više mila biti: bog j’ ubio,
pa je to prokleto, voli njemu nego tebe, sine:
neka ide, vrag je odnesao! Boljom ću te oženiti
ljubom, s tobom hoću ladno piti vino, prijatelji
biti dovijeka; a ne dam ti đecu u Kosovo“.
Planu bane kako oganj živi, u ijedu i toj muci
ljutoj ne šće viknut ni prizvati slugu, za seiza ni
habera nema, no sam ode k đogu u ahare. Ja
kako ga bane osedlao, kako li ga tvrdo opasao!
Pa zauzda đemom od čelika, pred dvore ga
vodi u avliju k binjektašu bijelu kamenu, pa se
đogu fati na ramena. Pogleduje devet svojih
šura, a šurevi u zemljicu crnu. Ban poglednu
pašenoga svoga, nekakoga mlada Nemanjića,
a Nemanjić gleda u zemljicu. Kad pijahu vino i
rakiju, svi se fale za dobre junake, fale s’ zetu i
bogom se kunu: „Volimo te, Strahiniću bane,
no svu zemlju našu carevinu“. Al’ da vidiš jada
na nevolji! Banu jutros nema prijatelja: nije
lasno u Kosovo poći. Viđe bane će mu druga
nema, sam otide poljem kruševačkim. Ja kad
bio niz široko polje, obzire se ka Kruševcu
b’jelu, neće li se šure prisjetiti, neće li se njima
ražaliti; a kad viđe jutros na nevolji đe mu
nema glavna prijatelja, pade na um, pa se
dosjetio za njegova hrta Karamana, koga voli
nego dobra đoga, te priviknu iz bijela grla
(ostalo je hrče u aharu). Začu glasa, hitro
potrčalo dok u polju pristiže đogina; pokraj
đoga hrče poskakuje, a zlatan mu litar
pozvekuje. Milo bilo, razgovori s’ bane. Ode
bane na konju đoginu, te prijeđe polja i
planine. Ja kad dođe u polje Kosovo, kad
sagleda po Kosovu silu, al’ se bane malo
prepanuo, pa pomenu boga istinoga, u ordiju
tursku ugazio. Ide bane po polju Kosovu, ide
bane na četiri strane, traži bane silna Vlah-
Aliju, al’ ne može bane da ga nađe, Spušti s’
bane ka vodi Sitnici, na jedno je čudo nagazio:
na obali do vode Sitnice jedan zelen tu bijaše
čador; širok čador pole pritisnuo, na čadoru od
zlata jabuka, ona sija kako jarko sunce; pred
čadorom pobijeno koplje, a za koplje vranac
konjic svezan, na glavi mu maha stambolija,
bije nogom desnom i lijevom. Kad to viđe
Strahiniću bane, prohesapi i umom premisli:
baš je čador silna Vlah-Alije, te đogina konja
prigonjaše, koplje junak skide sa ramena, te
čadoru vrata otvorio a da vidi ko je pod
čadorom. Ne bijaše silan Vlah-Alija, no bijaše
jedan stari derviš: bijela mu prošla pojas
brada, s njime nema nitko pod čadorom;
bekrija je taj nesrećan derviš, pije Turčin vino
kondijerom, no sam lije, no sam čašu pije,
krvav derviš bješe do očiju. Kad ga biđe
Strahiniću bane, te mu selam turski nazivaše,
te ti zovnu Rada tamničara, tvoj tamničar na
tamnička vrata, izvede me k tebe u avliju?
Znaš li, bane, znaš li, Strahiniću, kad zapita i
mene ulita: „Ropče moje, zmijo od Turaka, će
propade u tamnici mojoj! Mož’ li s’, robe,
junak otkupiti?“ Ti me pitaš, ja pravo kazujem:
„Mogao bih život otkupiti, tek da mi se dvora
dovatiti, očevine i pak postojbine; imao sam
nešto malo blaga, mloge lave i mloge timare,
mogao bih otkup sastaviti; al’ mi, bane,
vjerovati nećeš da me pustiš dvoru bijelome:
tvrda ću ti jamca ostaviti, tvrda jamca — boga
istinoga, drugog jamca — božu vjeru tvrdu,
kako ću ti otkup donijeti“. I ti, bane, povjerova
mene, i pušti me dvoru bijelome, očevini i toj
postojbini. A kad dođoh grdnoj postojbini,
tamo su me jadi zabušili: u dvorove,
postojbinu moju, u dvorove kuga udarila,
pomorila i muško i žensko, na odžaku niko ne
ostao, no ti moji dvori propanuli, propanuli, pa
su opanuli, iz duvara zovke proniknule; što su
bili lavi i timari, pojagmili Turci na miraze. Kad
ja viđeh dvore zatvorene: nesta blaga, nesta
prijatelja; nešto mislih, pa na jedno smislih:
mezilskih se ja dofatih konja, te otidoh gradu
Jedrenetu, odoh k caru i odoh k veziru. Viđe
vezir, pa dokaza caru ja kakav sam junak za
megdana; ođede me carevi vezire, ođede me i
čador mi dade; car mi dade od megdana
vranca, i dade mi svijetlo oruže; potpisa me
carevi vezire da sam vojnik caru dovijeka. A ti,
bane, danas k mene dođe da ti uzmeš tvoje
dugovanje, a ja, bane, ni dinara nemam!
Strahiniću, — jada dopanuo! — će ti dođe da
pogineš ludo u Kosovu u vojsci carevoj?!“ Viđe
bane, poznade derviša, od đogata konja
odsjedaše, pak zagrli stariša derviša: „Bogom
brate, starišu dervišu, na poklon ti moje
dugovanje! Ja ne tražim, brate, ni dinara, ni ja
tražim tvoje dugovanje, no ja tražim silna
Vlah-Aliju, koji mi je dvore rasturio, koji mi je
ljubu zarobio; kaži mene, starišu dervišu, kaži
mene moga dušmanina! Bratimim te i jošte
jedanput, nemoj mene vojsci prokazati, da me
vojska turska ne opkoli“. No se derviš bogom
proklinjaše: „Ti, sokole, Strahiniću bane, tvrđa
mi je vjera od kamena. Da ćeš sade sablju
povaditi, da ćeš pola vojske pogubiti, nevjere ti
učiniti neću, ni tvojega ljeba pogaziti: iako sam
bio u tamnici, dosta si me vinom napojio,
bijelijem ljebom naranio, a često se sunca
ogrijao, puštio si mene veresijom; ne izdadoh
ni dodadoh tebe; ne svjerovah, eli nemah
otkud; od mene se nemoj pobojati. A što pitaš
i razbiraš, bane, za Turčina silna Vlah-Aliju, on
je bijel čador razapeo na Goleču, visokoj
planini; tek ti hoću, bane, progovorit: jaši
đoga, bježi iz Kosova, el ćeš, bane, poginuti
ludo. U sebe se pouzdati nemoj, ni u ruku, ni u
britku sablju, ni u tvoje koplje otrovano;
Turčinu ćeš na planinu doći, hoćeš doći, al’ ćeš
grdno proći: kod oruža i kod konja tvoga živa
će te u ruke fatiti, hoće tvoje salomiti ruke,
živu će ti oči izvaditi“. Nasmija se Strahiniću
bane: „Bogom brate, starišu dervišu, ne žali
me, brate, od jednoga, tek me vojsci turskoj
ne prokaži“. A Turčin mu riječ progovara:
„Čuješ li me, deli-Strahin-bane! Tvrđa mi je
Vjera od kamena: da ćeš sade đoga naljutiti,
da ćeš sade sablju povaditi, da ćeš satrt pola
caru vojske, nevjere ti učiniti neću, ni Turcima
prokazati tebe“. Zbori bane, pa podrani otlen,
obraća se sa konja Ćogina: „O moj brate,
starišu dervišu, pojiš konja jutrom i večerom,
pojiš konja na vodi Sitnici, nu uvjedžbaj i pravo
mi kaži đe su brodi na toj vodi ladnoj, da ja
moga konja ne uglibim?“ A derviš mu pravo
odgovara: „Strahin-bane, ti sokole srpski,
tvome đogu i tvome junaštvu svud su brodi đe
gođ dođeš vodi“. Ban udari, vodu prebrodio, i
primi se na konju đoginu, primi s’ bane uz
Goleč planinu; on je ozdo, a sunašce ozgo, te
ogrija sve pole Kosovo, i obasja svu carevu
vojsku. Al’ da vidiš silna Vlah-Alije! Svu noć
ljubi Strahinovu ljubu na planini Turčin pod
čadorom. U Turčina grdan adet bješe: kail
svaki zaspat na uranku, na uranku, kad
ogr’jeva sunce; oči sklopi, te boravi sanak.
Koliko je njemu mila bila ta robinja ljuba
Strahinova, panuo joj glavom na krioce; ona
drži silna Vlah-Aliju, pa čadoru otvorila vrata,
ona gleda u polje Kosovo, te ti tursku silu
razgledaje, pregledaje kaki su čadori,
pregleduje konje i junake. Za jad joj se oči
otkinuše, te poglednu niz Goleč planinu, viđe
okom konja i junaka. Kako viđe i okom
razgleda, Turčina je dlanom ošinula, ošinu ga
po desnom obrazu, ošinu ga, pa mu
progovara: „Gospodare, silan Vlah-Alija, nu se
digni, glavu ne digao! Nu opasuj mukadem-
pojasa, i pripacuj svijetlo oruže, eto k nama
Strahinića bana, sad će tvoju glavu ukinuti, sad
će mene oči izvaditi“. Planu Turčin kako oganj
živi, planu Turčin i okom poglednu, pa se
Turčin grotom nasmijao: „Dušo moja,
Strahinova ljubo, čudno li te Vlašče prepanulo!
Od njega si džaca zadobila: kad t’ odvedem
gradu Jedrenetu, ban će ti se i onđe prizirat!
Ono nije Strahiniću bane, već je ono carev
delibaša; k mene ga je care opravio, jal’ je
care, jal’ Memed vezire, da me care zove na
Predaju, da ja vojsku caru ne rasturam: prepali
se carevi veziri da im počem sablju ne udarim.
No da možeš okom pogledati, ti se, dušo,
nemoj prepanuti kad potegnem moju britku
sablju, te ošinem car’va delibašu, neka drugog
već ne šilje k mene“. Strahinova progovara
ljuba: „Gospodare, silan Vlah-Alija, ta l’ ne
vidiš? ispale ti oči! Ono nije carevi delija, —
moj gospodar Strahiniću bane; ja poznajem
čelo kako mu je i pod čelom oči obadvije, i
njegova oba mrka brka, i pod njime puljata
đogata, i žutoga hrta Karamana; ne šali se
glavom, gospodaru!“ Ja kad začu Ture Vlah-
Alija, kako li se Ture pridrnulo, te poskoči na
lagane noge, opasuje mukadem-pojasa, a
pinjale ostre za pojasa, i tu britku sablju
pripasuje, a sve vrana konja pogleduje. U to
doba bane pristasao. Mudar bane, pak je
ištetio: na jutru mu ne zva dobro jutro, niti
turski selam nazivaše, no mu grdnu riječ
progovara: „A tu li si, jedan kopilane, kopilane,
carev hainine! Čije li si dvore poharao? Čije li si
roblje porobio? Čiju l’ ljubiš pod čadorom
ljubu? Izlazi mi na megdan junački!“ Skoči
Turčin kâ da se pridrnu, jednom kroči — do
konja dokroči, drugom kroči — konja pojahao,
pritegnu mu obadva dizđena. Al’ ne čeka
Strahiniću bane, no na njega đoga nagonjaše,
pa na njega bojno koplje pušti. Udari se junak
na junaka. Pruži ruke silan Vlah-Alija, u ruku
mu koplje ufatio, pa ti banu riječ progovara:
„Kopilane, Strahiniću bane, a šta li si, Vlašče,
premislilo? Nijes’ ovo babe šumadinske, da
razgoniš i da nabrekuješ, no je ovo silan Vlah-
Alija, što s’ ne boji cara ni vezira: što j’ u cara
vojske državine, čini mi se sva careva vojska
kao mravi po zelenoj travi; a ti, more; megdan
da dijeliš!“ To mu reče, bojno koplje pušti, od
prve ga obraniti šćaše; bog pomože Strahiniću
banu, ima đoga konja od megdana: kako
koplje na planini zviznu, soko đogo pade na
koljena, iznad njega koplje preletio, udarilo o
kamen studeni, natroje se koplje salomilo: do
jabuke i do desne ruke. Dok satrše ona koplja
bojna, potegoše perne buzdohane. Kad udara
silan Vlah-Alija, kad udara Strahinića bana, iz
sedla ga konju izgonjaše, a na uši đogu
nagonjaše; bog pomože Strahiniću banu, ima
đoga konja od megdana, što ga danas u Srbina
nema, u Srbina, niti u Turčina, uzmahuje i
glavom i snagom, te u sedlo baca gospodara.
Kad udara Strahinjiću bane mučnu alu silna
Vlah-Aliju, iz sedla ga maći ne mogaše, tonu
vrancu konju do koljena u zemljicu noge sve
četiri. Buzdohane perne polomiše, polomiše i
pera prosuše, pa su britke sablje povadili — da
junački megdan podijele. No da vidiš
Strahinića bana, kaku ima sablju o pojasu:
kovala su sablju dva kovača, dva kovača i tri
pomagača, od neđelje opet do neđelje, od
čelika sablju pretopili, u ostricu sablju ugodili.
Turčin manu, a dočeka bane, na sablju mu
sablju dočekao, po poli mu sablju presjekao.
Viđe bane, pa se razradova, ljuto savi i otud i
otud, eda bi mu glavu osjekao, jal’ Turčinu
ruke obranio. Udari se junak na junaka. Ne da
Turčin glavu ukinuti, ne da svoje ruke ištetiti,
no se brani s onom polovinom: polovinu na
vrat naturaše i svojega vrata zaklonjaše, i
banovu sablju oštrpkuje, sve otkida po komat i
komat. Obadvije sablje isjekoše, do balčaka
sablje dogoniše; pobaciše njine odlomčine, od
hitrijeh konja odskočiše, za bila se grla
dovatiše, te se dvije ale poniješe na Goleču, na
ravnoj planini. Nosiše se ljetni dan do podne,
dok Turčina pjene popanuše — bijele se kako
gorski snijeg, Strahin–bana b’jele, pa krvave:
iskrvavi niz prsi haljine, iskrvavi čizme
obadvije. A kad banu muka dosadila, tada
bane riječ progovara: „Ljubo moja, — tebe bog
ubio! — koje jade gledaš na planini? No ti
podbi jedan komat sablje, udri, ljubo, mene, ja
Turčina: misli, ljubo, koga tebe drago“. Ali
Turčin ljuto progovara: „Dušo moja,
Strahinova ljubo, nemoj mene, no udri
Strahina: nigda njemu mila biti nećeš,
prijekorna biti dovijeka, koriće te jutrom i
večerom đe si bila sa mnom pod čadorom;
mene biti mila dovijeka, odvešću te Jedrenetu
gradu, narediću tridest sluškinjica nek ti drže
skute i rukave, raniću te medom i šećerom,
okititi tebe dukatima savrh glave do zelene
trave; udri sade Strahinića bana!“ Žensku
stranu lasno prevariti: lako skoči kâ da se
pomami, ona nađe jedan komat sablje, zavi
komat u vezeni jagluk da joj bilu ruku ne
obrani, pa obleće i otud i otud, čuva glavu
Turčin-Vlah-Alije, a ošinu gospodara svoga,
gospodara Strahinića bana, povrh glave po
čekrk-čelenci i po njeg’vu bijelu kauku;
presječe mu zlatali-čelenku, i presječe bijela
kauka, malo rani glavu na junaku: poli krvca
niz junačko lice, šćaše zalit oči obadvije.
Prepade se Strahiniću bane đe pogibe ludo i
bezumno, a nešto se bane domislio, viknu
bane iz bijela grla nekakoga hrta Karamana,
što je hrče na lov naučio; viknu bane i opet
priviknu, skoči hrče i odmah dotrča, te banovu
ljubu dovatilo. Al’ je ženska strana strašivica,
strašivica svaka od paščadi, baci komat u
zelenu travu, ljuto vrisnu, daleko se čuje, žuta
hrta za uši podbila, te se s njime kolje niz
planinu, a Turčinu oči ispadoše, koliko mu
nešto žao bješe, te on gleda što se čini s
njome. Ali banu druga snaga dođe, druga
snaga i srce junačko, te omanu tamo i ovamo,
dok Turčina s nogu ukinuo. Koliko se bane
uostrio, on ne traži ništa od oruža, no mu
grlom bane zapinjaše, a pod grlom zubom
dovataše: zakla njega kako vuče jagnje. Skoči
bane pa iz grla viknu, te nabreknu onog hrta
žuta, doke svoju kurtalisa ljubu. Zape ljuba
bježat niz planinu, on šćaše bježat u Turaka;
ne dade joj Strahiniću bane, za desnu je ruku
uhitio, privede je k kuljatu đogatu, pa se đogu
fati na ramena, turi ljubu za se na đogina, pa
pobježe bane uprijeko, uprijeko, ali poprijeko.
Otkloni se od te sile turske, te dolazi u ravna
Kruševca, u Kruševac, u tazbinu svoju. Viđe
njega starac Jug Bogdane, a srete ga devet
milih šura; ruke šire, u lica se ljube, za lako se
upitaše zdravlje; a kad viđe stari Jug Bogdane
obranjena zeta i čelenku, prosu suze niz
gospodsko lice: „Vesela ti naša carevina!
Međer ima u cara Turaka, međer ima silnijeh
junaka, koji zeta obraniše moga, koga danas u
daleko nema“. Šurevi se njemu prepadoše.
Progovara Strahiniću bane: „Nemoj mi se,
taste, raskariti, ni vi, moje šure, prepanuti; u
cara se ne nađe junaka da dohaka mene i
obrani. Da vi kažem ko me obranio, od koga
sam rane dopanuo: kad dijelih megdan sa
Turčinom, o moj taste, stari Jug-Bogdane,
onda mene ljuba obranila, ljuba moja, mila
šćera tvoja, — ne šće mene, pomože Turčinu“.
Planu Juže kako oganj živi, viknu Juže đece
devetoro: „Povadite nože devetore, na
komate kuju iskidajte!“ Silna đeca baba
poslušaše, te na svoju sestru kidisaše, al’ je ne
da Strahiniću bane, šurevima riječ govoraše:
„Šure moje, devet Jugovića, što se, braćo,
danas obrukaste! Na koga ste nože potrgnuli?
Kad ste, braćo, vi taki junaci, kamo noži, kamo
vaše sablje, te ne biste sa mnom na Kosovu,
da činite s Turcima junaštvo, desite se mene u
nevolji? Ne dam vašu sestru poharčiti, — bez
vas bih je mogao stopiti, al’ ću stopit svu
tazbinu moju, nemam s kime ladno piti vino;
no sam ljubi mojoj poklonio“. Pomalo je
takijeh junaka kâ što bješe Strahiniću bane
CAR LAZAR I CARICA MILICA
Car Lazare sjede za večeru,
Pokraj njega carica Milica;
Veli njemu carica Milica:
“Car-Lazare, srpska kruno zlatna,
Ti polaziš sjutra u Kosovo,
S sobom vodiš sluge i vojvode,
A kod dvora nikog ne ostavljaš,
Care Lazo, od muškijeh glava,
Da ti može knjigu odnijeti
U kosovo i natrag vratiti;
Odvodiš mi devet mile braće,
Devet braće, devet Jugovića:
Ostavi mi brata bar jednoga,
Jednog brata sestri od zakletve!”
Njoj govori srpski knez Lazare:
“Gospo moja, carice Milice,
Koga bi ti brata najvoljela
Da t’ ostavim u bijelu dvoru?”
– “Ostavi mi Boška Jugovića.”
Tada reče srpski knez Lazare:
“Gospo moja, carice Milice,
Kada sjutra bijel dan osvane,
Dan osvane i ograne sunce,
I vrata se otvore na gradu,
Ti išetaj gradu na kapiju:
Tud će proći vojska na alaje,
Sve konjici pod bojnim kopljima,
Pred njima je Boško Jugoviću,
I on nosi krstaša barjaka;
Kaži njemu od mene blagoslov,
Nek da barjak kome njemu drago,
Pa nek s tobom kod dvora ostane.”
Kad ujutru jutro osvanulo
I gradska se otvoriše vrata,
Tad išeta carica Milica,
Ona stade gradu kod kapije:
Al’ eto ti vojske na alaje,
Sve konjici pod bojnim kopljima,
Pred njima je Boško Jugoviću
N alatu, vas u čistom zlatu,
Krstaš ga je barjak poklopio,
Pobratime, do konja alata:
Na barjaku od zlata jabuka,
Iz jabuke od zlata krstovi,
Od krstova zlatne kite vise,
Te kucaju Boška po plećima;
Primače se carica Milica,
Pa uhvati za uzdu alata,
Ruke sklopi bratu oko vrata,
Pa mu poče tiho govoriti:
“O moj brate, Boško Jugoviću,
Car je tebe mene poklonio
Da ne ideš na boj na Kosovo,
i tebe je blagosov kazao
Da daš barjak kome tebe drago,
Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,
Da imadem brata od zakletve.”
Al’ govori Boško Jugoviću:
“Idi,sestro, na bijelu kulu;
A ja ti se ne bih povratio,
Ni iz ruke krstaš barjak dao,
Da mi care pokloni Kruševac;
Da mi reče družina ostala:
– “Gle strašivca Boška Jugovića!
On ne smjede poći u Kosovo
Za krst časni krvcu proljevati
I za svoju vjeru umrijeti!”
Pak proćera konja na kapiju.
Al’ eto ti starog Jug-Bogdana
I za njime sedam Jugovića,
Sve je sedam ustavljala redom,
Al’ nijedan ni gledati neće.
Malo vreme zatim postajalo,
Al’ eto ti Jugović-Vojina,
I on vodi careve jedeke,
Pokrivene suvijem zlatom,
Ona pod njim uhvati kulaša,
I sklopi mu ruke oko vrata,
Pa i njemu stade govoriti:
“O moj brate, Jugović-Vojine,
Car je tebe mene poklonio,
I tebe je blagosov kazao
Da daš jedek’ kome tebe drago,
Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,
Da imadem brata od zakletve.”
Veli njojzi Jugović Vojine:
“Idi, sestro, na bijelu kulu;
Ne bih ti se, junak, povratio,
Ni careve jedeke pustio,
Da bih znao da bih poginuo!
Idem, sejo, u Kosovo ravno
Za krst časni krvcu prolijevati
I za vjeru s braćom umrijeti.”
Pak proćera konja na kapiju.
Kad to viđe carica Milica,
Ona pade na kamen studeni,
Ona pade, pak se obeznani.
Al’ eto ti slavnoga Lazara.
Kada viđe gospu Milicu,
Udriše mu suze niz obraze;
On s’ obzire s desna na lijevo,
Te dozivlje slugu Golubana:
“Golubane, moja vjerna slugo,
Ti odjaši od konja labuda,
Uzmi gospu na bijele ruke
Pak je nosi na tananu kulu;
Od mene ti Bogom prosto bilo,
Nemoj ići na boj na Kosovo,
Već ostani u bijelu dvoru!“
Kad to začu sluga Golubane,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa odsjede od konja labuda,
Uze gospu na bijele ruke,
Odnese je na tananu kulu;
Al’ svom srcu odoljet’ ne može
Da ne ide na boj na Kosovo,
Već se vrati do konja labuda,
Posjede ga, ode u Kosovo.
Kad je sjutra jutro osvanulo,
Dolećeše dva vrana gavrana
Od Kosova polja širokoga,
I padoše na bijelu kulu,
Baš na kulu slavnog Lazara,
Jedan grakće, drugi progovara:
“Da l je kula slavnog kneza lazara,
Il u kuli niđe nikoga nema?”
To iz kule nitko ne čujaše
Već to čula carica Milica.
Pa izlazi pred bijelu kulu,
Ona pita dva vrana gavrana:
“Oj Boga vam, dva vrana gavrana!
“Otkuda ste jutros polećeli?
“Nijeste li od polja Kosova?
“Viđeste li dvije silne vojske?
“Jesu li se vojske udarile?
“Čija li je vojska zadobila?”
Al’ govore dva vrana gavrana:
“Oj Boga nam, carice Milice!
“Mi smo jutros od Kosova ravna,
“Viđeli smo dvije silne vojske;
“Vojske su se juče udarile,
“Obadva su cara poginula;
“Od Turaka nešto i ostalo,
“A od Srba i što je ostalo,
“Sve ranjeno i iskrvavljeno.”
Istom oni tako besjeđahu,
Al’ eto ti sluge Milutina,
Nosi desnu u lijevoj ruku,
Na njemu je rana sedamnaest,
Vas mu konjic u krv ogreznuo;
Veli njemu gospođa Milica:
“Što je, bolan, slugo Milutine?
“Zar izdade cara na Kosovu?”
Al’ govori sluga Milutine:
“Skin’ me, gospo, sa konja viteza,
“Umij mene studenom vodicom,
“I zalij me crvenijem vinom;
“Teške su me rane osvojile.”
Skide njega gospođa Milica,
I umi ga studenom vodicom,
I zali ga crvenijem vinom.
Kad se sluga malo povratio,
Pita njega gospođa Milica:
“Što bi, slugo, u polju Kosovu?
“Đe pogibe slavni kneže Lazo?
“Đe pogibe stari Jug Bogdane?
“Đe pogibe devet Jugovića?
“Đe pogibe Miloš vojevoda?
“Đe pogibe Vuče Brankoviću?
“Đe pogibe Banović Strahinja?”
Tada sluga poče kazivati:
“Svi ostaše, gospo, u Kosovu.
“Đe pogibe slavni knez Lazare,
“Tu su mnoga koplja izlomljena,
“Izlomljena i Turska i Srpska,
“Ali više Srpska, nego Turska,
“Braneć’, gospo, svoga gospodara,
“Gospodara, slavnog knez:Lazara.
“A Jug ti je, gospo, poginuo
“U početku, u boju prvome.
“Pogibe ti osam Jugovića,
“Đe brat brata izdati ne šćede,
“Dokle gođe jedan tecijaše;
“Još ostade Boško Jugoviću,
“Krstaš mu se po Kosovu vija;
“Još razgoni Turke na buljuke,
“Kao soko tice golubove.
“Đe ogreznu krvca do koljena,
“Tu pogibe Banović Strahinja.
“Miloš ti je, gospo, poginuo
“Kod Sitnice kod vode studene,
“Đeno mlogo Turci izginuli;
“Miloš zgubi Turskog car:Murata
“I Turaka dvanaest hiljada;
“Bog da prosti, ko ga je rodio!
“On ostavi spomen rodu Srpskom,
“Da se priča i pripovijeda
“Dok je ljudi i dok je Kosova.
“A što pitaš za prokletog Vuka,
“Proklet bio i ko ga rodio!
“Prokleto mu pleme i koljeno!
“On izdade cara na Kosovu
“I odvede dvanaest hiljada,
“Gospo moja! ljutog oklopnika.”
SMRT VOJVODE PRIJEZDE
Od koga li, kome li dolaze?
– Od Memeda, od cara Turskoga,
A dolaze do Stalaća grada,
Do Prijezde, vojvode stalaćka:
“O Prijezda, vojvodo stalaćka!
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro, sablju navajliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro, Ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preletiti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro, tvoju ljubu vernu.”
Gledi knjigu vojvoda Prijezda,
Onu gledi, drugu sitnu piše:
“Car-Memede, turski gospodaru!
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
– Ja ti dobra ne dam nijednoga;
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe hranio,
A Ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!”
Diže vojsku turski car Memede,
Diže vojsku, ode pod Stalaća,
Bio Stalać tri godine dana,
Nit’ mu odbi drva ni kamena,
Nit’ ga kako može osvojiti,
Ni pak kako može ostaviti.
Jedno jutro uoči nedelje
Popela se Prijezdina ljuba
Na bedema malena Stalaća,
Pa s bedema u Moravu gledi;
Al’ Morava mutna ispod grada.
Pa besjedi Prijezdina ljuba:
“O Prijezda, dragi gospodaru,
Nas će Turci lagumom dignuti.”
Al’ besjedi vojvoda Prijezda:
“Muči, ljubo, mikom se zamukla!
Gdi će biti lagum pod Moravom?”
Potom došla ta nedelja prva
I gospoda otišla u crkvu,
I Božju su službu odstajali;
Kad gospoda izišla iz crkve,
Tad besjedi vojvoda Prijezda:
“O vojvode, moja desna krila,
Krila moja, s vama ću letiti!
Da ručamo, da se napijemo,
Da na gradu vrata otvorimo,
Da na Turke juriš učinimo,
Pa što nama Bog i sreća dade!”
Pa Prijezda ljubu dozivaše:
“Idi, ljubo, u pivnice donje,
Te donesi vina i rakije!”
Uze Jela dva kondira zlatna,
Pa otide u pivnice donje. “O Prijezda, dragi gospodaru,
Kad gospođa pred pivnicu došla, Morava nas voda othranila,
Al’ pivnica puna janjičara: Nek Morava voda i sahrani!”
Papučama piju vino hladno Pa skočiše u vodu Moravu.
A u zdravlje Jelice gospođe, Car je Memed Stalić osvojio
S pokoj duše Prijezde vojvode. Ne osvoji dobra ni jednoga.
Kad to vide Jelica gospođa, Ljuto kune turski car Memede:
Ta kondirom o kamen udari, “Grad-Staliću, da te Bog ubije
Pa potrča u gospodske dvore: Doveo sam tri hiljade vojske
“Zlo ti vino, dragi gospodaru! A ne vodim nego pet stotina.”
Zlo ti vino, a gora rakija!
Pivnica ti puna janičara,
Papučama piju vino hladno,
A za moje zdravlje namenjuju,
A tebe mi živa sahranjuju,
Sahranjuju, za dušu ti piju.”
Onda skoči vojvoda Prijezda,
Te na gradu otvori kapiju,
Pa na Turke juriš učiniše,
Te s biše i sekoše s Turci,
Dok pogibe šezdeset vojvoda,
Njih šezdeset, hiljade Turaka!
Tad se vrati vojvoda Prijezda,
Pa za sobom zatvori kapiju,
Pa potrže sablju navaliju,
Ždralu konju odsiječe glavu:
“Jao Ždrale, moje dobro drago,
Ta neka te turski car ne jaše!”
Prebi britku sablju navaliju:
“Navalija, moja desna ruko.
Ta neka te turski car ne paše!”
Pa otide gospođi u dvore,
Pa gospođu prihvati za ruku:
“O Jelice, gospođo razumna,
Ili voliš sa mnom poginuti,
Il’ turčinu biti ljuba vjerna?”
Suze roni Jelica gospođa:
“Volim s tobom časno poginuti,
Neg’ ljubiti na sramotu Turke;
Neću svoju veru izgubiti
I časnoga krsta pogaziti.”
Uzeše se oboje za ruke,
KOSOVSKA DJEVOJKA
Pa odoše na bedem Stalaća,
Pa besedi Jelica gospođa:
Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал' по греху стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
- Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
- "На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с' здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити."
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
- "На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим, Да се, јадна, за зелен бор 'ватим,
А и тебе добра срећа нађе, И он би се зелен осушио!"
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој' је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити."
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
- "На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т' идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с' здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу."
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим."
Ал' беседи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј' пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
- Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава."
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, худе сам ти среће!
Legenda o Aliji Đerzelezu

Susret s vilom

Predanje veli da je Alijina sestra, nepravedno oklevetana, pred smrt zaklela brata, da kada
umre i kada je budu mrtvu kupali, zagriju vodu na vatri od brestova drveta, a da joj mjesto
nišana nad grobom postave dvije glavnje iz te vatre. Zakune brata da tako uradi i reče mu:

–    Ja čista obraza i nevina umirem, a to će pokazati i dvije glavnje što ćeš mi ih postaviti na
grobu: ako olistaju – znaće se da sam istinu govorila!

Kad je umrla, pokopaju je i urade kako je u amanet ostavila. Kad, zbilja, glavnje olistaše i od
njih su, nad njenim grobom, izrasli veliki brijestovi, pa se čitav kraj gdje joj je grob bio
prozvao „Velika drveta”, faaj Ali-pašina polja.

U vrijeme kada je Husrev-beg bio valija u Sarajevu, kod njega je jedno vrijeme služio i Alija
Đerzelez. Beg ga je držao samo za tovarenje konja i za dotjerivanje drva iz šume. Alija je,
kažu, tada bio ćelav do ušiju, pa kada bi morao ići u šumu po drva, uvijek bi poranio i kasno
se uveče vraćao kada nikoga nema po ulicama, da ga ljudi, a naročito djeca ne zadirkuju i
kamenjem ne tjeraju.

Još se pričalo da Alija nije nikada htio posjeći stablo, niti je sa drveta kresao mlade grančice.
Biće da je od nekoga čuo da je i drveće živo i da je grijeh posjeći mlado drvo, pa se tog nauka
uvijek pridržavao.

Poranio Alija jednog jutra u drva, pa krene u šumu, po prilici na Vučju luku. Lutajući po šumi
i tražeći suhih drva, začuje u toj pustinji dječiji plač, pa pođe da vidi šta je to. Na svoje veliko
čudo ugleda u travi maleno dijete, tek rođeno, u koga je bilo upeklo sunce. Zamisli se: otkuda
tako maleno dijete u šumi samo, bez matere?

Zažali se na dijete, pa prvi put u životu odsiječe jednu sirovu lisnatu granu i pobode je djetetu
više glave, da mu makar malo hlada načini, te ode dalje da sakuplja drva po šumi. Odjednom
ugleda kraj djeteta jednu ženu, svu u bijelim haljinama: kose joj raspletene pale niz leđa, a
lice joj bijelo, prelijepo. Upita ga žena:

–    Jesi li ti nad mojim djetetom hlad načinio?

Alija joj odgovori:

–    Jesam, da ga sunce ne opali.

A ta je žena bila vila, pa mu kaže:

–    Traži šta te volja, ja ću ti učiniti, jer si ti moje dijete sačuvao.

Kaže njoj Alija Đerzelez:

–    Ja bih najviše volio da postanem jak i da budem junak!

–    Dobro – kaže njemu vila – Dođi ovamo i podoji me malo.

Alija se primakne vili i podoji njezina mlijeka. Na to mu vila reče:

–    Vidiš li, Alija, onaj veliki kamen? Hajde, podigni ga malo od zemlje!

A kamen je bio veliki, ne bi ga ni dvadeset ljudi s mjesta pomaklo. Primače se Alija kamenu i
samo ga malo od zemlje odiže. Kaže mu opet vila:

–    Dođi ovamo i podoji me još malo!

Alija to učini po drugi put, pa kada mu vila naredi da ponovo pokuša podići kamen, diže ga
Alija kao od šale i daleko ga od sebe baci. Tako je on od vile svoju snagu dobio. Kaže mu
onda vila:

–    Kad prvi pazarni dan dođe, ti ćeš izaći na at-mejdan gdje se konji prodaju, da tražiš sebi
konja. Naći ćeš jednu gubavu doratastu kobilu i pod njom doratasto ždrijebe. Kupi je pošto-
zašto i čuvaj to ždrijebe dok ne bude naraslo za jahanje. Ako ti ikad dođe do velike nevolje –
samo pozovi mene, ja ću ti uvijek u pomoć doći!

I u taj čas nestane i nje i njezina djeteta. Kad je došlo vrijeme prvom pazaru, uzađe Alija na
at-mejdan da traži sebi konja. Naiđe jedna žena, goni kruške na gubavoj kobili, a pod kobilom
doratasto ždrijebe. Alija se lijepo nagodi i kupi kobilu sa ždrijebetom, pa ih odvede u
gospodarevu štalu. Dan po dan, za godinu dana naraste to ždrijebe koliko drugo za tri godine.
Jedne noći svrati Alija poslom u štalu, kad ima šta vidjeti: njegovo ždrijebe dobilo krila.
Puštalo bi ih samo po noći, kada nikoga nema u štali i kada niko ne vidi.

A ni Alija nije htio pokazivati da je dobio snagu i da je jak. Ali kada bi se god s djecom igrao,
bacao kamena s ramena ili skakao iz mjesta – uvijek bi svima kamen odbacio i skočio dalje od
svih.

LEGENDE O KATARINI KOSACI

Priča prva:
Jedno jutro kraljica Katarina naredi slugi da joj osedla konja te se uputi u sela oko Bobovca.
Svatko se čudio tko je ta lijepa djevojka u bijelom plaštu na bijelom konju, ali je nitko ne
prepozna. Tako dođe u selo Očevje, stari kovački majdan i uđe u prvu vodenicu. Kada vidje
da se siromašno živi svakome djetetu podari po jedan dukat.

Priča druga:
Najstariji žitelji Tarčina, mjesta između Sarajeva i Konjica, pamte da su im njihovi stari
prepričavali da je jako vrelo vode u Tarčinu po imenu Katarina dobilo ime baš po kraljici
Katarini prilikom njezina bijega iz Kozograda i Kreševa, preko Tarčina i Konjica do Stona.
Tu se, vele ljudi, kraljica zaustavila i napojila svog konja i konje 40 plemića koji su bili u
pratnji njezinoj. Od tada to vrelo dobi njezino ime.

Sljedeća: U vrijeme zauzeća Bosne stanovaše u kreševskom gradu kraljević, koji bijaše i
zapovjednik utvrde (knez Radivoj – brat Tomašev). Došavši turski carević ovamo, utaborio se
na sjevernoj strani grada, mjestu zvanom Carevišće, koje je od grada sat udaljeno, pa poče
proti gradu sipati žestoku vatru. Punih, vele, sedam godina carević uzimaše grad, ali uzalud.
Međutim, klot to vrijeme kraljeviću ponestane u gradu hrane i džebane (bojne opreme), pa
odluči učiniti i zadnji pokus. U to ime napuni magarca sa preostalim još pirinčem i metnuvši
ga u top baci među svoje neprijatelje, koji rasporivši ga, nađu u njemu množinu pirinča, što ga
oni željahu, a eto se Bošnjaci sada s njim tako obijesno primeću. To ih silno razočaralo i u
zdvojnost natjeralo, zato odlučiše natrag se povući i opsadu grada zaustaviti. Kad Turcima u
susret dođe baba krezubača, koja im otkri, da je to zadnji pokušaj kraljevićev. Čuvši to
carević namah se povrati, grad zauzme i zasužnji kraljevića.

Rođenje Markovo

Kraljica Jevrosima nije imala dece punih devet godina. To joj je bilo žao, pa je više puta
govorila kako bi pre volela da bude majka no kraljica.

Jednom se šetala izvan grada Skadra sa svojim dvorkinjama. Na putu ugleda kako je neko
Ciganče palo u reku Bojanu. Ona odmah sama brzo pritrči i izvadi dete iz reke zdravo i
čitavo. Uto dotrči Ciganka, detinja majka. - "Hvala ti, gospođo, na trudu. Ciganka sam i sirota
sam, ali mi opet kaži: šta bi volela da ti dam ili učinim?" - "To što bih ja želela, ti mi ne
možeš učiniti, pa ti neću ni tražiti," odgovori kraljica; ali na navaljivanje Cigankino reče: "Daj
mi da imam dete, kao što ga i ti imaš." Na to će Ciganka reći:"Rodićeš dete, gospođo - pre
godine dana rodićeš; no reci samo, želiš li da rodiš kralja ili junaka?" - "Pa da rodim kralja;
neka bude što mu je i otac", odgovori kraljica smejući se. - "Nemoj, gospođo; kralj kraljuje, a
narod ga kune, pa kad umre, niko ga ne pominje; no da rodiš junaka, pa da ga svak voli i
pominje dok je sveta. Ali junaka da rodiš valja ti: da sagradiš crkvu Bogorodici; da posadiš,
okopaš i sirotinji pokloniš devet vinograda; da u devet mesta podigneš devet izvora; da se u
Bojani kupaš svaki dan po tri puta za devet meseci; i da piješ na dan po tulum mleka od ovaca
sa Šar-Planine."

Kraljica je učinila sve kako joj je Ciganka kazala. A kad je bilo na kraju devetog meseca, ona
doista rodi muško čedo, koje je bilo malo, suvo i kržljavo. - "Ovo dete neće nikad biti ni
čovek, akamoli junak" - rekao je kralj Vukašin kad ga je video. Nadenuvši mu ime Marko, jer
su svi marili (voleli) da se rodi. 

Kad je kraljica Jevrosima posle potražila Ciganku da je bogato daruje za učinjeno dobro, nje
nigde nije bilo. Svi su verovali da je to bila ili Bogorodica ili vila, prerušena u Ciganku.

Vila osnažava Marka

Kralj Vukašin imao je dva sina: Andrijaša i Marka. Andrijaša je voleo i učio ga da paše ćordu
posjeklicu i da u boj ide. A Marko je bio budala, pa je hodio za blagom i gonio na gubavu
kljusetu iz dubrave drva i sa vrela vodu. On nije valjao, te se svak šnjime podrugljivao kao no
ti s budalom i nije od ruga dolazio pred junake. 

Jednom Marko uranio da će na vodu, pa evo ti ukraj bunara začuje da đevojka plače u krvave
suze. On će k njoj, a kad tamo, ljepota đevojka (a to bila vila) zapčetena žutijem kosama u
crnu draču. Kad ugleda Marka, ovako će mu: - "Čuj me, Marko, po bogu brate! Ako mi ti
razmrsiš moje žute kose, srećna ću te i čestita učiniti, ako li mi prekineš i jednu dlaku, onda si
kukav i žalostan za života svoga." Marko posluša vilu, pa joj razmrsi kose i ne prekine ni
jedne dlake. Tada ga vila usreći: da bude junak nad junacima. Ono gubavo kluse postane
divan Šarac, konj od megdana, da ga takvoga nije ni jedan imao. Tako se Marko pobratimio s
vilom, i ona mu je kao posestrima vazda u pomoći bila.

Kad se Marko povratio k svome dvoru, svak se živ začudio da je sinuo kao na gori sunce, te
postao junak u družini. Niko ga nije mogao pre dobiti, te je najbolje znao baciti se kamena s
ramena i skočiti skoka junačkoga. Kad je to video kralj Vukašin, ovako će: - "Hvala bogu, đe
ja imam sina Marka!" - Tad je Marko otišao po svijetu na Šarcu konju, i vila mu je bila sveđer
u pomoći, pa je vazda na megdanu dobio.

ERO S ONOGA SVIJETA

. DUNI MI, DUNI LAĐANE

2. DJULA PRED KUĆOM SJEDILA
3. VIDJELE STE, SIDJOH ODOZGORA
4. EVO TORBA...
5. DA JE TVOJE, ŠTO JE MOJE...
6. ERO! - KO JE?
7. ŠTO JE SJAJNO, ERO ŽUTO ZLATO...
8. KAD BIH MOGO, JA BIH MU POMOGO
9. KAO DA SAM TVOJE MISLI ZNALA...
1. BRBLJE VODA, ŽRVNJI ROKĆU
2. JA SAM GAZDE MARKA ŽENA!
3. MAJKO, MAJČICE...
4. OTARI SUZE S LICA DJEVOJKO
5. OD MOG DVORA DO DRAGINA...
6. A SAD DA VIDIŠ ČUDA
7. JURI, JURI, STARI SOKOLE...
8. ŠTO SU KONJI, ERO ZA JAŠENJE...
9. ŠTA NE IDEŠ, ŠTA JOŠ STOJIŠ?
10. JAO MENI! JAO MENI!
11. AH! TI SI OVDJE?
12. ŠTA DA ČOVJEK RADI?
13. SKITAO SE BUDALINA TALE
14. OBA MI SE SLOMIŠE KOLJENA
15. NE DODJOH NA DERNEK DA GLADNIM I ŽEDNIM
16. GAZDA MARKO! POČEKAJ
17. ŠTO SU MOME, ERO, ZA KRADENJE
18. TI ZNAŠ, MIĆA, DOK SAM DIJETE BILA
19. JAO MENI, JAO MENI,...
20. ĆAKO, ĆAKO
21. ČEKAJ SAMO ČAS...
22. NEĆU DA SE DULJE PONIZUJEŠ OVDJE
23. MENE MOJA MAJKA SVJETOVALA
24. PA ŠTO SI ONDA VARAO I KRAO...?
25. ŠTO JE SJAJNO, ERO, ŽUTO ZLATO?
26. KOLO - FINALE OPERE

PRICE O NASRUDIN HODZI

Nasrudin-hodža i žene

 Nasrudin-hodža se bojao svoje žene, a taj strah nije toliko ni krio od svijeta, ali je opet želio
znati da li se kao on, i drugi ljudi boje svojih žena.

Jednom, kad je u Aksehiru u džamiji držao vaz, zapita prisutne da li se boje svojih žena.
– Ko se boji, neka na noge ustane! – poviče Hodža.
Svi ustadoše osim jednog.
Nasrudin-hodži odahnu na srcu kad vidje da nije usamljen, ali kad vidje jednog da sjedi, bi
mu drago da ima barem neko ko se ne boji žene.
– Evo,ljudi, pogledajte junaka! Evo čovjeka koji se ne boji svoje žene!
– Ama jok, efendija! Čim ti spomenu ženu, meni se obje noge podsjekoše, pa nemam snage
da na njih ustanem – dočeka onaj.

Koju bi ženu Hodža spasio

Neko vrijeme Nasrudin imao dvije žene. Jednog dana dođu one zajedno pred njega, pa ga
upitaju:
– Koju od nas dvije vie voliš?
– Obje – reče Hodža i htjede da tako zabasuri stvar, ali ga one ne htjedoše pustiti.
Mlađa žena mu reče:
– Zamisli da smo obje u lađi na jezeru, pa se lađa izvrne, a ti možeš samo jednu da spasiš.
Koju bi ti od nas dvije spasio?
Hodža se okrenu starijoj ženi i reče:
– Ženo, ono ti znaš malo plivati, zar ne?

Nasrudin i car

Nasrudin je kao dijete od sedam godina s knjigama u torbi pošao u veću školu.
Srete ga ondašnji car koji se svako jutro šetao bez pratnje, da ga ne bi poznali.
Car vidje po spoljašnosti dječijoj da je bistar te se upusti s njime urazgovor.
– A kuda ti ideš, sinko?
– U školu.
-Uzmi ovaj zlatnik te kupi sebi šećerlama!
– Vidjet će me otac. On će me pitati od kuda mi zlatnik, pa će me poslije tući.
-S amo uzmi! Pa ako tvoj otac uspita, a ti mu kaži: “Dao mi je car” pa ti on neće ništa reći.
– Neće mi vjerovati.
– Zašto ti neće vjerovati?
– Zar car ikad daje samo jedan zlatnik? Ako mi napuniš torbu zlatnicima, vjerovat će mi se.
Car pohvali mudrost dječakovu, napuni mu torbu zlatnicima i pošalje ga kući.

NEMUSTI JEZIK

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио.
Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас
отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти.
Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна
било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара:
„Чобане, забога, избави ме из ове ватре!" Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а
она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око
врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: „Шта је то, у зао час! Ја тебе
избавих, а себе погубих."

Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи
цар." Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а
змија му рече: „Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што
брже." Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је
била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах
расплету. Онда змија рече чобану: „Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати
шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти
немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати." У томе дођу у
двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко, где си?"

А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар
змијињи рече чобану: „Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?" Чобан
одговори: „Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик." А цар рече: „Није то за
тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год
хоћеш, даћу ти." На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти
језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба ништа." Па пође да
иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш.
Зини." Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у
уста." Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну
један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди с
Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети."

Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све
што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се
одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се
разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно
шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата." Чобан кад чује то, отиде своме
господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену
благо кући. Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му:
„Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао. Него ти начини себи кућу, па се
жени, те живи с отим благом." Чобан узме благо, начини кућу и оженивши се стане
живети, и малопомало изиђе он најбогатији човек не само у ономе селу него у свој
околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу
имовину и велико богатство.

Једном, лицем на Божић, рече он својој жени: „Спреми вина и ракије и свега што треба,
па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе." Жена га
послуша и уради све како је заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече
каже свима пастирима: „Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, а ја ћу бити
код стоке сву ноћ." И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али
курјаци заурлају, а пси залају. Курјаци говоре својим језиком: „Можемо ли доћи да
учинимо штету, па ће бити меса и вама?" А пси одговарају својим језиком: „Дођите, да
бисмо се и ми најели!" Али међу псима бијаше један матори пас, који само још два зуба
имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: „Тамо њима то и то!
Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару." А то
газда све слуша и разуме што они говоре.

Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку само онога маторога пса да
оставе. Слуге стану говорити: „Забога, господару, штета је!" А газда им одговори:
„Што рекох, то да учините." Па се оправи са женом кући, и пођу на коњма: под њиме
бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане.
Онда коњ под човеком зарже. Коњ вели кобили: „Хајде брже! Што си остала!" А
кобила одговара: „Е ласно је теби: ти носиш једнога господара, а ја троје: носим
газдарицу, и у њој дете, па у себи ждребе." На то се човек обазре и насмеје, а жена то
опази, па брже ободе кобилу и стигне човека, па га запита зашто се насмеја. Он јој
одговори: „Низашто, само онако."

Али жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане
бранити: „Прођи ме се, жено, Бог с тобом! Што ти је? Не знам ни сам." Али што се он
више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле
јој човек рече: „Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети." Она опет, ни за то не марећи,
једнако навали говорећи да друкчије не може бити него да јој каже. Утом дођу кући.
Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га
пред кућу па каже жени: „Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се
насмејао; али како ти кажем, одмах ћу умрети." И тако легне у сандук, па још једанпут
обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му чело главе па
плаче.

Човек, опазивши то, рече жени: „Донеси један комад хлеба те подај томе псу." Жена
донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане
кљувати у комад; онда пас рече петлу: „Несрећо незасита! Теби је до јела, а видиш где
газда хоће да умре!" А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто
жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га
прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; а он није вредан једну да
умири." Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу:
„Ходи, жено, да ти кажем." Па све батином по њој: „Ето то је, жено! Ето то је, жено!" И
тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.
SEFARDSKE ROMANSE...

Kralj Francuske,
tri je kceri imao,
Jedna je prala,
Druga je kuhala,
a najmladja,
je pravila..(ne znam kako bastidor prevesti)
Radeci je zaspala

Majka,je bijesna,vidjevsi ovo,

stala da je budi,
Ne budi me majko,ne ometaj me,
sanjala sam san.
Veseo i lijep,
U snu mi se ukazao,
cup zlata pred ocima,

Tri male pticice,

Kljucale su zlato,
dok su se kupale,
otvorila se terasa
na kojoj sam vidjela drvo ( neko od voca )
sa slavujem ,
koji je kljucao (to voce)
Iza vrata,
ukazao se pun mjesec
okruzen zvijezdama.
Cup zlata je kralj,
a tri strijele..tvoji pomocnici
A drvo tvoj zet (?!)

Slavuj je sin tvoga zeta(?!),

a mjesec cijeli,
kraljica tvoja -svekrva (?!),
a 12 zvijezda tvoje su djeve.
Dok govorim sve ovo,
kocije na vrata ulaze.

Dosli su da me vode,
u nepoznatu zemlju,
Za 9 mjeseci ,
rodit cu dijete,
Ponosito,plemicki
htjela bi da ugleda dan,
Zovi me majkom,
za blagoslov.

Pokupio je procrvenjele makaze,

i povoje za dijete,
sto su stajale na sred puta,
sto sam htjela ponijeti,
Sta je ovo moja grofice?
Uistinu tvoja kci?
kuci se vratila,
Tuzna i ogorcena.

PItalice

– Pitao magarac đaka:

„Šta ćeš ti biti kad neprestano učiš?”

„Ne znam šta ću biti, ali znam da neću biti magarac.”

– Pitali Marka:

„Koji je junak najbolji na svetu?”

„Onaj koji prezire smrt, a voli život.”

– Pitali miša:

„U kom selu najbolje živiš?”

„U onom gde nema mačaka.”

– Pitali nečije dete:

„Kaži nam dijete, kako u vašem selu zovu vuka?”

„Bogme, on i nezvan dođe.”

– Pitali raju:

„Koji vam je do danas bio najbolji paša?”

„On ti nije među nas ni dolazio.”

– Pitali seljani popa:

„Znaš li pisati?”

„Znam, ali pošto se osuši, ne znam čitati.”

– Pitali kaluđera:

„Kakvo ti je breme najteže?”

„Prazna torbica.”

ZAGONETKE

Bela njiva, crno seme, mudra glava koja seje. (papir i olovka)

– Bele koke ispod strehe vire. (zubi)

– Bije te, a ne vidiš ga. (vetar)

– Crven jarac po košari skače. (jezik)

– Gorom ide ne šuška, vodom ide ne brčka. (senka)

– Ne jede, a pije. (sunđer)

– Puna škola đaka, niotkuda vrata. (lubenica i semenke)

– Sam lončić u polju vri. (mravinjak)

USPAVANKE

"Iš, paune zlatopere!

Ne šetukaj, ne zagučaj,
ne šoboći, ne klopoći,
spusti tvoja zlatna perja
a raširi đuzel repa,
ulez lad u odaju,
kril'ma Jovi 'lada čini
da on spava u 'ladini."
SMRT MAJKE SEKULOVE
Lʹjepa Rude pisala bratu Janku u Kosovo,
Lʹjepa udovica:
„Pošalji meni, moj brate, Sekule, mlado
dijete,
Er mi ga brijeme vjeriti i oženiti,
Moj brate, nebore,
Ere mu sam isprosila lʹjepu Sibinku
djeovojku!“
A on mi joj, Ugrin Janko, lʹjepoj Rudi
poručuje,
Jankovoj sestrici:
„ Ja mi ga sam, sestrice, vjerio i oženio;
Neg ʹ mu nemoj, sestrice, darovima se
bojati,
Jankova sestrice,
Jere mi je on uzʹo jednu prepuklu sirotu,
Ja ti mu sam na Kosovu bʹjele dvore
sagradio,
Mladome djetetu,
Pred dvorom mu sam sagradio jednu lʹjepu
bʹjelu raku"
Bješe ti se lʹjepa Rude veoma obeselila,
Mlada udovica,
Ona mi ti parićaje lʹjepe dare i kolače,
Sobome ti povede one svoje vjerne sluge,
Mlada udovica,
Sobome ti pojdoše i borije i nakarade,
Tamo pođe lʹjepa Rude u Kosovo, ravno
polje,
Počeše mi vjerne sluge lʹjepoj Rudi
govoriti,
Mladoj udovici:
„Nemoj mi ti udarati u borije i nakarade,
Nego mi ti pogledaʹ po Kosovu, ravnu
polju,
Mlada udovico,
ʹOćeš li mi đe vidjeti Sekulove bʹjele
dvore!“
Ona mi je pogleala uz Kosovo, ravno polje,
Lʹjepa udovica,
Nešto mi se zabijeli povrh polja
Kosovskoga;
Hrlo ona udari pod sobom dobra konja,
Mlada udovica,
Hrlo konja udari uz Kosovo, ravno polje.
Kad mi dojde lʹepa Rude pred bʹjelijem
manastirom,
Mlada udovica,
Ali mi se u manastiru Sevotogorci
kaluđeru,
Oni mi tu, kaluđeri, tu večernju govorahu,
Mladi Svetogorci,
Malo ti je pristanula prid bʹjelijem
manastirom,
Otuda ti izljegoše Svetogorci kaluđeri,
Mladi kaluđeri,
Ter stade lʹjepa Rude kaluđerom govoriti:
„Tako mi ve ne ubio, kaluđeri, bog veliki,
Mladi kaluđeri,
Ko je ovdi sagradiobijeloga manastira?“
A oni joʹ, kaluđeri, lʹjepoj Rudi govorahu,
Mladi Svetogorci:
„Manastir je sagradio Ugrin Janko
vojevoda,
Pred bʹjelijem manastirom jednu lʹjepu
bʹjelu raku,
Ugrin vojevoda;
Ugrin mi ukopao Sekula mlado dijete, „
Jošt mi uze lʹjepa Rude kaluđerom
govoriti,
Mlada udovica:
Tako mi ve ne, ubio, kaluđeri, bog veliki,
A da nu mi otvorite ovu lʹjepu bʹjelu raku.
Mladi kaluđeri!“
On ti joʹ otvoriše onu bʹjelu lʹjepu raku,
Ona mi je panula u onu bʹjelu lʹjepu raku,
Mlada udovica.
Oni mi je dizahu od lijepe crne zemlje,
Ali se je lʹjepa Rude grešnom dušom
razdʹjelila,
Mlada udovica.