Transkript emisije ДРЕВНИК бр.

47
РЕФОРМАТОР или ПЛАЋЕНИК
У последње време се доста провлачи питање Вука и азбуке „дотеране“ од
њега самог... или није сам то урадио. Шта смо добили тим захватом, а
шта изгубили? Да ли је азбука била прилагођена нашим потребама или
потребама других?
Да би смо иоле приближили шта су били узроци Вукових поступака,
осврнућемо се на виђења учених људи из различитих периода времена
Србског народа. Наводимо виђење др Зорана Милошевића који је дао осврт на
језик и културу и њихов утицај на нацију и етичку групу:
Морамо да подсетимо да су питања језика и културе изузетно значајна
питања идентитета једне нације и то као важна категорија етничке и
културне идентификације грађанског и политичког типа. Може се већ
наслутити да и језик и култура имају ванредан политички значај, што је
погодно тле за политичке манипулације за постизање одређених политичких
и национално-етничких циљева.
На простору Балкана (илите Хелма) имамо посебно раширену појаву
преименовања језика, где касније обавезно следи његова реконструкција
и доградња, како би била створена нова национална и етичка
различитост и посебност група, па и њихових посебних политичких и
државних ентитета. Поред дезинтеграције језика, производи се и
политичка, територијална и национална дезинтеграција. Управо језик
којим причамо, Србски, је прошао кроз више таквих циклуса дезинтеграција и
фрагментација и можда је најбољи пример политичке инструментализације.

1
 Најновији случај Украјине такође показује какву политичку кризу и какве
погубне последице може да изазове та тактика прибегавања политичкој
инструментализацији језика.
Иако постоје одличне научне анализе последица језичке реформе Вука С.
Караџића, које се рефлектују и на ширем друштвеном плану, ван саме области
језика (тиме и на пољу политичког), на те аналитичке налазе креатори и
спроводиоци политике не обраћају пажњу. Чињеница је и да су неки од тих
радова објављени за време социјалистичке Југославије у црквеним гласилима,
која нису била нешто посебно читана у стручној јавности, а самим тим ни
утицајна, како у струци, тако и у државној политци (може бити и услед
пропаганде марксистичког атеизма и нетрпељивости према религији).

Међутим, чињеница је и то да је јавност

„прећутала“ одличну студију Меше Селимовића, „За
и против Вука“, аутора невезаног за Српску цркву.
То што Србима не да мира, када је у питању
Вукова реформа српског језика, је двојне природе:
- Прво, што је њом српски одвојен од руског
језика и руске књижевности, а повратак никако да
започне; и
- Друго, што је довела до дезинтеграције самог
српског језика.
Када се посматра одвајање српског језика од
руског, може се приметити да је ту суштина
проблема управо у ономе што је означио Платон
Кулаковски: „За историчаре руске књижевности, делатност Вука Караџића
има посебан смисао, јер од тог времена слабе везе између српске и руске
књижевности, и место утицаја руске преузима утицај западноевропских
књижевности“.
Први писац који је међу Србе донео западни утицај био је Доситеј
Обрадовић. Али, како је на једном месту истакнуто, „Доситеј и његови
следбеници нису оригинални писци. Они су само преносиоци кроз
књижевност западних идеја у српску средину“. Када говоримо о потреби
обнављања веза између српског и руског језика, као и српске и руске
књижевности, мислимо заправо на значај повратка својим старословенским
језичким коренима. И мада смо, наравно, свесни да је данас нереално враћање
славеносрпског у свакодневну употребу, а посебно у форми званичног и
књижевног језика, сматрамо да ипак постоје неки прикладни начини за
његово оживљавање, што би значило допринос не само очувању тог језичког

2
наслеђа и старе српске традиције и културе, те развоју свести о старим
словенским (руско-српским) језичким везама, већ и подизању постојећег
нивоа образовања и опште културе у српском друштву. На пример, један од
могућих начина за постизање тога видимо у увођењу изучавања овог језика у
школске планове и програме, и то посебно у оквиру друштвено-језичког смера
данашњих гимназија. Јер, ако за тај ниво школовања, изучавање латинског,
као данас „мртвог“ језика у говорном смислу, представља стандард, не видимо
зашто то не би био случај и са славеносрпским језиком.
Иначе смо „опет“ остали изненађени последњом посетом турског
председника који је изјавио да су турски султани учили само Србски језик
јер других језика није било.
Да видимо како су два великана, књаз Милош и владика Петар Петровић
Његош водили преписку око Доситеја Обрадовича:
ПИСМО ЊЕГОША КЊАЗУ МИЛОШУ
„Ваша Свјетлости
Има неколико данах да се бавим овди у
Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну
Гору и баш на два три дни пријед мојега одлазка
допадну ми однекуд у руке сочињенија покојнога
Обрадовича, препечатана у типографији Ваше
Свјетлости. Ја сам се томе веома удивио и
зачудио, како се допустило то у вашу
типографију препечатат, у типографију из
које су дужни источници сладки и питетални
православни истјецати, а не горки и отровни.
Свјатљејшиј књаз! То је јавно подруганије с
благочестијем, које је корјен шћастија
славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како
се у друге ствари умно владате, тако би сте и тај развратод својега народа
удаљили, да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи,
којизи то зло сјеме нијесу намеравали и посијали на штету благочестија ни иза
шта другога до из собственога интереса.
Таквиј случај принужденаје молити Вас покорњејаше, да заповједите
вишеречена сочињенија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у
Ваше Књажевство свакоме читати и имати, као и што друга сва
правитељства зла и развратна сочињенија запрећују.
Ја просвештеније љубим, но оно просвештеније, које је полезно нашему
народу, које је саобразно данашњијема обстојатељствама нашијема и којега је
3
темељ благочестије; а просвештеније развратно, којему су зли основи учињени
на подруганије светиње славенске, нити ја љубим, нити ће ниједан
управомисљашчиј славјанин.
Ја бих Доситеја почитовȃ да је умио свој дар душевниј обратити у корист
нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем, како човјека
који није видио у што се содржи срећа народа, што ли му може причинити
несрећу, и како човјека који је био некоме оруђе подсмејанија над благочестијем.
В прочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с
високопочитанијем Ваше Светлости предањејшиј слуга владика церногорскиј
П.Петрович Његош.
У Тријесту 3-га Августа 1837.“
Шта овде додати, када се види да је Његош киван на Доситеја и
развратносвештенство … свака сличност са данашњом ситуацијом је
непримерена.
Код Меше Селимовића у делу „За и против Вука“, налазимо податке о Сави
Мркаљу, човеку који је прошао трновит пут оног на чему је Вук „покупио“
ловорике.

Почетком XIX века Сава Мркаљ, човек даровит

колико и несрећан, чини први значајнији и потпунији
покушај у смислу демократизације језика и правописа.

О Сави Мркаљу не знамо много. Нешто података

дао је о њему Ђорђе Рајковић у Јавору 1877, Љубо
Стојановић (Живот и рад Вука Ст. Караџића), Младен
Лесковац (Прилози и грађа, 1950) и др.

Знамо да је студирао на пештанском

универзитету и да се дружио са Луком Миловановим,
пријатељем и сарадником Вуковим, са Димитријем
Давидовићем, Фрушићем и Вуком. (Вук се тада лечио у
Пешти.)

Године 1810. штампао је своју чувену књижицу под насловом који одмах
открива његов став: Сало дебелога јера либо Азбукопротрес у Будиму Граду,
у којој се залаже за фонетски правопис и за принцип: „пиши као што говориш",
а против старог коренског правописа и непотребних писмена, танког и
дебелог јер (ь, ъ), чиме се грдно замерио црквеним властима, чак и више него
захтевом да простонародни језик постане књижевни. Као црквени
4
благодејанац убрзо је повучен у манастир, и тада почиње његов крижни пут.
Можемо само да претпоставимо какав је, у манастиру Гомирју, био живот
монаха Јулијана, оптуженог за побуну и непријатељство према цркви.

Митрополит је тада био свемоћни Стеван Стратимировић, кулпински

племић и дворски саветник, упорни поштовалац славеносрпског језика и
етимолошког правописа, и он је Сало дебелога јера примио као отворену
диверзију, па је од пештанске цензуре захтевао да се "више нипошто не смеју
штампати списи слични Мркаљевом". Шта се све дешавало са осетљивим
Мркаљем у самоћи манастирских ћелија, можемо да закључимо из Мркаљеве
присилне капитулације и његове потоње трагедије. Као што о сличним
случајевима пише Никанор Грујић у својој Автобиографији, о чему Скерлић
каже: "Човек добија вртоглавицу када чита историје тих византијских
сплетака и гледа то врзино коло од завада, сумњичења, тужби, денунцијација,
неумољивих гоњења све док жртва очи не склопи. И како су тада појмљиве речи
Вукова претече, Саве Мркаља, у калуђерству брата Јулијана, којега је ,братија'
гонила и кињила, мучила глађу док није полудио, оне његове речи, када није хтео
да иде ни код просвећенога Мушицкога: ,Не дам се ни једном попу жив у руке'".
(Писци и књиге, В.) Био је презрен и бојкотован: архимандрит манастира
Гомирја и доцнији патријарх Рајачић пише да нико од братије ни служитеља
"ни единога словесе" са Мркаљем није хтео да проговори, и зато није чудо што
је "имао фиктивну идеју да га од свуда гони потајни непријатељ, неки зао дух"
(М. Лесковац).

Живећи у манастиру, који је био "позориштем разбоја, насиља и бијенија",

почео је да пада у меланхолију и тешка депресивна стања. 1817. г., под
притиском или већ сасвим без снаге, написао је Палинодију којом се одрекао
своје књиге и својих идеја, одрекавши се тако славе и права на ведро сећање
из 1810. године. У једној песми из 1825. г. Мркаљ каже, откривајући понешто
од своје велике муке:

Зло је мучно садашње поднети,

Зло нас бивше пече у памети,
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.

Отпуштен из манастира, потуцајући се као приватни учитељ, осетио је сву

горчину усамљености и сиромаштва. Тражећи утеху, или желећи да
умилостиви црквене оце, пише 1821. јутарњу побожну молитву, па још 1828.
сонет и слово Лукијану Мушицком, али је тада већ био на крају снаге. 1825.
пореметио је умом, иако је и доцније имао светлих тренутака. Умро је у бечкој

5
лудници.

Копитар, који је раније сигурно много очекивао од Мркаља, и који га је

веома ценио а после жалио, непрестано је подстицао Вука да се распита за
њега и његову судбину. О Мркаљу је писао: "So klare grammatische Vemunft habe
ich in Israel nicht gefunden". А исто тако, да „ у Мркаљевој књижици има више
лингвистичке филозофије него у другој дебелој граматици“.

Шта садржи ово "делце" од осамнаест страница, како га сам аутор назива у
својој посвети Михаилу Коићу, "Купцу и Гражданину Пештанском, Наука
љубитељу, Почитатељу и Благодетељу књижника", вероватно своме мецени?
Књига је мало позната: често је помињана, али није истакнут њен значај ни
пионирска улога Мркаљева.

У Предговору Мркаљ каже да је Доситеј изостављао дебело јер (ъ), и да је

писао народним језиком, започињући нову еру. Доста пажње посветили су
језику и Стојковић, Текелија, Соларић, Дошеновић и други. Па ипак, мало их је
који се усуђују да у писању одступе од старе ортографије. Свако пише како му
је безопасније. Најлакше је остати при старом начину, само, да ли је и најбоље?
Најважнији циљ и начело језика јесте његова највећа могућа разумљивост.
Ко ово начело не заборавља, он се држи народног језика. Онај ко за српски
народ говори и пише латински, или, што је готово исто, такозваним
славјанским језиком, он очевидно гази прво и најважније начело језика; он
своје мисли не саопштава како треба, јер га мало људи разуме.

Речи су знаци наших представа и мисли, а писмена су знаци делова речи;

речи се односе на слух а писмена на вид. Природно је, дакле, да је у језику
потребно само онолико писмена колико има гласова. Ако их је мање,
нећемо знати записати сваку реч; ако их је више, непотребна су, а могу бити и
штетна. "На што ће једном простом гласу два или три знака?"

Зашто је проблем слово јер и које је његова улога?

Анализирајући азбуку и диференцирајући слова према природи гласова
(што је, чини ми се, први приступ фонетици код нас уопште), и наводећи низ
примера (класично образован, зналац многих језика, Мркаљ је веома добро
упућен у науку о језику), аутор каже да "имамо толико загонетних слова", да
више не знамо ни читати славјанске односно црквене књиге. Сложених
писмена, као што је немачко sch, ми имамо на жалост више него и код једног
"инојезичног народа". Готово сва наша писмена могу омекшати или примити
меки глас, а шта је то друго него, поред наше азбуке, повећан број нових
сложених писмена? "Ово својство нашега језика учинило је да је свети Ћирило

6
пао на дебело јер (ъ). Видећи, наиме, да су писмена, која је за нас већ био
измислио, подложна тако великој промени, да би предупредио свако
замешатељство, додао је један знак (поменуто ъ), који би нас опомињао да
онде где он стоји, не може бити никаква омекшавања. Свеца ми, излишна
предострожност. Боље би свети Ћирило учинио да нас је, уместо многих
других, непотребних слова, научио свима која тако настају. Тад му не би било
потребно да разбија главу ни са танко јер (за који каже да је "пети точак у
колима").

ЗАШТО ЈЕ ДОШЛО ДО РЕФОРМЕ СРБСКОГ ЈЕЗИКА?

Стара књижевност, створена под утицајем византијске, била је претежно
богословског карактера, а после пропасти српске државе, односно окупације
од стране Османлија, слабила је, да би за време последњег њеног
представника патријарха Пајсија (1614 – 1647), спала на танку жицу
преписивања књига, и то углавном за црквену службу.
Аустрија је Србе позвала, после њихових устанака против Турака и
подршке аустријској војсци, да се населе на територију под њеном управом, уз
обећање аутономије (живот на једној територији, властита управа, црквена и
школска аутономија). На другој страни, Европа се у XVIII веку цивилизовала и
није благонаклоно гледала на асимилацију народа (поштовани су језик, вера и
обичаји као главна обележја једног народа). Србима је, у то време,
Аустроугарска почела да потура на ћирилици штампане књиге унијатског
садржаја. Присиљавани су да пређу на римокатоличку веру, није
дозвољено отварање школа на српском језику и све је тако усмеравано да су
Срби могли да се школују у римокатоличким богословијама и војним школама
(а да би постали официри, услов је опет био примање римокатоличке вере).
Све ово утицало је на то да се Срби обрате Синоду Руске православне
цркве и замоле помоћ у учитељима и књигама. Руски Синод испуњава српску
молбу и долазак руских учитеља и руских књига изазива паничан страх
аустријских власти. Званично преузимање рускословенског језика од стране
Српске православне цркве везује се за оснивање „славенске школе“, која је у
Сремским Карловцима почела рад 1. октобра 1726. године и чији је први, и
тада једини, учитељ из Русије био Максим Терентјевич Суворов.
Четири године касније, 1730. године, у Бечу се рађа идеја о потреби
реформе и револуционарне промене језичког стања у Срба. Јер, те године
рускословенски језик је и званично усвојен од српске интелигенције,
Српске цркве и богатијих слојева друштва као књижевни, те се видела
претња у могућности да он постане језик свих Срба у Аустрији.

7
 Више пута Аустрија, под видом покушаја да уреди школско питање у
областима насељеним Србима, законским актима настоји да потисне
ћирилицу и славеносрпски језик из српских основних школа. Марија
Терезија то првенствено правда просветитељским разлозима, али их преплиће
и са политичко-административним, а да би заправо прикрила оне верске
природе. Она тражи увођење „илирског“ језика и „илирске“ азбуке, односно,
хрватског језика и латинице. Последњи покушај учињен је крајем владавине
Марије Терезије (1779. године), када је издата наредба да се ћирилица укине
изван Цркве и у школу уведу „илирски“ језик и латиница. Ту одлуку је повукао
цар Јосиф (1785. године) због отпора Српске православне Цркве и српског
народа.

УЛОГА ЈЕРНЕЈА КОПИТАРА У РЕФОРМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Аустрија напушта ранији метод – како смо навели, због отпора Срба и
Српске цркве – да законским путем промени језичко стање код Срба. Она, сада,
тражи човека који ће у редовима српског народа пронаћи погодног
Србина преко којег ће, према развоју прилика, спроводити и, на крају,
спровести насилну промену језика код Срба. Ту улогу она поверава
Словенцу и ватреном римокатолику – Јернеју Копитару (1780–1844), чија улога
у реформи српског језика још чека темељну оцену. Очигледно је да то није без
разлога, јер је Копитар неспорно био веома способан и образован човек и
научник великог формата и гласа. Уосталом, Јаков Грим га не би узалуд назвао
монструм сциентиарум. За Шафарика, он је био „словенски Мефистофел“, којег
су у Прагу још звали и Хофславист. Свакако да ове етикете имају одређене
основе. Наиме, „на Балкану су се стварала жаришта слободе и напретка; у
Пешти је излазио летопис Матице Српске; Загреб је постајао центар отпора
мађаризацији. Међу интелигенцијом у Љубљани будила се демократска
национална свест. Чеси и Словаци ишли су својим путевима, а Пољаци су 1831.
дигли устанак. Међутим, дворски библиотекар Јернеј Копитар једнако је сањао
о словенској Аустрји, чији ће центар бити у метерниховом, хабзбуршком Бечу“.
Одмах по добијеном задатку, Копитар тражи међу Србима човека
способног за остварење ових идеја и од 1809. године сам проширује и
побољшава своје знање српског језика. Када постане цензор словенских књига у
Бечу (1819. године), он ће с више „права“ и већим залагањем трагати за писцем
који би спровео већ планирану реформу српског језика.
Истовремено, Копитар подстиче амбиције Димитрија Фрушића и
Димитрија Давидовића и помаже им да (1814. године) покрену Новине сербске
у „царствујушћем граду Вијени“. Њих двојица, уз Стефана Живковића
Телемаха, Вуковог рођака, и Копитара воде новинарску политику Срба у Бечу,

8
а делимично и у целој Аустрији. Димитрије Фрушић залаже се за народни
језик ??? и то залагање иде преко Копитара. После чланка Вука Караџића о
пропасти Првог српског устанка у поменутим новинама, Копитар је схватио да
је управо Вук тај Србин преко кога ће да оствари своје замисли.
У том контексту, постају јасније и речи знаменитог српског филолога –
Александра Белића: „Тешко је рећи где престаје Вук, а где почиње Копитар“. Но,
управо тај исти А. Белић, али и неки други познати филолози, попут самог
Љубомира Стојановића, нису били доследни у својим ставовима, те су се од
првобитног следбеништва идеја Вука Караџића напослетку ипак приклонили
(као и уопште значајан део српске интелектуалне и политичке елите), тада
владајућој, тзв. аустрохрватској или Штросмајер-Јагићевој идеји
југословенства (базираној на тези о постојању једног, југословенског народа
који говори једним истим, заједничким језиком). Стога, овде ваља посебно
нагласити да сам Вук, пак, никада није прихватио ту аустро-хрватску
варијанту југословенске идеје, односно тезу о заједничком српско-
хрватском језику. С друге стране, Копитар је био и венчани кум Вуку, када се
овај оженио Немицом Аном и венчао у Римокатоличкој цркви 16. јануара 1818.
године (што значи да је Вук, у најмању руку, примио унију).
Ево и на који начин је Копитарова реформска тактика деловала: „Да би
придобио званичну Аустрију, Седлницког и Метерниха за своје идеје, Копитар је
напрегнуо све снаге. У писму Врхвном полицијском звању он је настојао да убеди
неповерљивог Седлницког како Вук у основи само користи Аустрији и њеним
политичким циљевима. По Копитаревом схватању, као отворен непријатељ
православних клерикалаца и руског утицаја на Србе, борећи се за нову српску
књижевност, Вук 'ненамерно и несвесно ради исто тако у корист Аустрије'.
Аустрија треба да дозволи Вуку да покрене у царској Вијени српске новине
новим правописом: оне би приближиле православне и католике, одвојиле их од
Руса и сузбиле утицај 'Летописа' и новина које излазе у Србији старим
правописом и налазе се под руским политичким утицајем“.
Царска влада у Бечу Јернеју Копитару је поставила задатак да приликом
тзв. реформе српског језика морају да буду испуњени следећи основни
захтеви:
1) избор једног од могућих дијалеката народног језика за
књижевни језик Срба;
2) реформа ортографије;
3) превод „Светог писма“ на нови књижевни језик; и

9
 4) издавање буквара, граматике, речника и лексичких
споменика који би сведочили о лексичком благу и
могућностима новог језика.
Управо то потврђује и Јован Скерлић када пише: „Од Копитара произлазе
три главне Караџићеве језичке и правописне реформе: народни језик као
књижевни језик; фонетски правопис; усавршавање графике“.
Вук Караџић је 1813. године из устаничке Србије, која је тежила да се
ослободи из турског ропства, дошао у Беч – престоницу Аустроугарске
монархије. Његов долазак у Беч до сада није потпуно ни задовољавајуће
објашњен. Зашто баш у Беч, у жижу, у један од најзначајнијих тадашњих
европских центара? Само зато да научи немачки језик? Шта је требало да ради
у Бечу? На сва та питања још нема убедљивих одговора.
Духовни стваралац Вука Караџића био је Словенац Јернеј Копитар,
ватрени римокатолик и царски поклоник. Копитар је био Вуков ментор. Као
редактор словенске рубрике у Wiener allgemaeine Zeitung-у, он је позвао Вука
„к рецензирању словенских књига“, чим је прочитао његов чланак о устанку.
На основу чега су уследили тај неочекивани позив и то поверење, као у причи?
Вук тада нема никаква искуства у том послу и једва да ишта зна осим српског
језика. Управо, дакле, због језика. Вук је био човек каквог је Копитар чекао,
када се Мркаљ изгубио. Зато, то није само Вукова него и Копитарева,
односно аустроугарска државна реформа српског језика.
Тај Јернеј Копитар, који је „из својих разлога“ преокренуо историју српске
културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку, који је увидео колико је
језик, простонародни језик – и то баш онај којим он говори, којим говоре
сељаци у његовом Тршићу – значајан уваженом научнику.
Хајде да мало бацимо аналогију са садашњим временом и видимо Вуков
карактер и начин рада.
У то време, међу аустроугарским Србима, књижевни језик је био
славеносрпски, којим је писала и говорила тадашња српска елита. Тај језик Вук
је хтео да замени народним језиком, при чему је из одлучивања о томе морао
да „елиминише“ њихов глас и утицај. Представници славеносрпског језика
били су Лукијан Мушицки, Милован Видаковић и Јован Хаџић. Вук их је све на
веома груб и, можемо рећи, чак примитивно-политички начин „уклонио“, али
је и сам, касније, приликом превода Светог писма на српски, одступио од
принципа своје реформе и народног језика.
Најгоре је, од поменуте, тројице прошао Видаковић, који је био знаменити
српски романописац, књижевник. Вук је на њега кренуо 1815. године, када је у
Новинама србским објавио рецензију на Усамљеног јуношу, у којој је

10
омаловажио ово дело. У полемици са Видаковићем, Вук није обраћао пажњу на
истинске вредности дела, већ се устремио на личност писца, проглашавајући
га „рђавим писцем“, а то је образложио наведеном цифром златника за коју је
јунак продао неку земљу. Наиме, главни јунак, Љубомир, у делу каже да је
продао неку земљу за 5.000 дуката, а за те паре у стварности је могао купити
пола Херцеговине; затим, примедба је била и на онај део где је јунак клекао
пред иконостасом и молио се Богу (што православци не раде), итд.
Према Меши Селимовићу: „Ова рецензија, једна од најбезобразнијих у нашој
књижевности уопште, мало говори о књижевном квалитетима романа
уопште, и та димензија, Вуку прилично страна и изван његова интересовања,
апсолвирана је у неколико општих реченица. Вук критикује морал, непознавање
народног живота, туђе литералне утицаје, неумереност пишчеве фантазије,
огрешење о фактографску тачност, напокон језик у којем има доста
славјанских речи и облика“. Вук је Видаковића у рецензији чак назвао будалом,
магарцем и другим погрдним речима. У сваком случају, Вук је одбио читаоце
од Видаковића, те је овај остао без новца и касније умро у сиромаштву.
Вукова реформа језика има своју политичку позадину. Грађански језик
(славеносрпски) био је језик грађанских, војвођанских сталежа и он је,
заправо, требало да постане књижевни језик свих Срба. Међутим, од 80-их
година XVIII века аустријске власти тражиле су да простонародни или
илирски језик, који се употребљавао у књижевности католичког дела српског
народа, постане српским књижевним језиком. Ту су, дакле, српске владике и
свештенство видели намеру Беча и Римокатоличке цркве да све Србе из
Монархије превере и понуда преласка на народни књижевни језик препала
је Српску православну цркву у Аустроугарској.
Зато су умни људи тог времена, а посебно митрополит Статимировић,
упорно настојали да народном језику дају значај жаргона, којим се треба
служити у обраћању „простом“ народу, док је, према њиховом мишљењу,
књижевни језик могао да буде само славеносербски, „који се приближио
особинама словенског или нашег старог, најчистијег језика“. Тако је
рускословенски, као језик образованих класа, замењен грађанским
славеносербским језиком, чији је најзначајнији представник био Милован
Видаковић.
У расправи и сукобу између Вука и Видаковића, арбитрирао је „патријарх
и отац славистике“ , уважени чешки научник Добровски, и то је, у научном
погледу, можда и кључни моменат у свему. На Видаковићеву молбу да пресуди
(у сукобу са Вуком, то је био његов једини мудар и спретан потез), Добровски –
постављајући питање да ли у књижевности треба да буде Dorfsprache ili eine
edlere Sprache– каже: „Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика.
Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући
11
средњим путем, створити стилус медиус ('средњи слог'), који би се
приближавао и старом црквеном и делимице разговорном језику“.
Арбитрирање је испало у корист Видаковића и славеносербског језика.
Када се Вук обрачунавао са Јованом Хаџићем или, пак, са Лукијаном
Мушицким, као и случају Милована Видаковића, није применио научне
аргументе, већ ниподаштавање (научни аргументи не шокирају). Вук је био
„страшни мегданџија“, критичар „тешке руке“, чија „безобзирна, уништавајућа
реч“ увек „изазива страх и покопава жртву“ – како истиче Селимовић ову
особину Вука Караџића. Вук је водио језичку револуцију у којој је био важан
циљ, а не то колика је жртва. Видаковић је, захваљујући Вуку, био уништен,
али се овај на то није ни осврнуо.
Наравно, и Вук је био нападан, односно етикетиран, на пример, као:
„хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „плаћеник који помаже да се
Срби поунијате“, „издајник који хоће да их одвоји од заштитнице Русије“, „слепо
оруђе Копитарово“ итд.
Све ово до сада речено нам показује да је аутентичност Вукове реформе у
ствари само један обичан мит. Непријатељи Србског народа су опет само
нашли погодну лутку која ће за њих да обави посао.
Како видимо, Копитар је у Мркаљу видео узданицу да ће завршити са њим
посао око језика, али је Вукова безобзирност превагла у Вукову корист.
Наравно, Вук је користио дотадашњи рад Саве Мркаља, присвојивши скоро
комплетан рад и труд за себе (не сумњам да је било и уз Копитарев
благослов). Мркаљ своју мисију није завршио и на крају се, због притиска
представника Српске православне цркве из Аустро-Угарске, одрекао свог дела
и ментално разболео. Умро је на неуропсихијатрији.
Вук је био психолошки јак и безобзирни „револуционар“, који се и није
освртао на научно утемељене аргументе. Тако су његова образложења,
односно аргументи за напуштање славјанског језика више били политички
него научни. За Вука је славјански језик „вештачки, углађен, јер (је) завршен,
укочен јер (је) издвојен, канонизиран јер служи мањини, вишој класи“, као да ова
(или елита) није део народа. Ипак, приликом превода Новог завета на српски
језик, сам Вук одступа од своје реформе, будући да у народном језику није
имао довољно појмова да изрази дух Писма. Сам каже да је унео 49 словенских
речи, 47 старословенских и 84 речи које је сам „исковао“. Неискварен народни
језик је сиромашан и језик Вуковог превода Новог завета није наш народни
језик. Управо код превода Новог завета, Вук је одступио од своје идеје о
простонародном језику, применивши онај средњи пут, то јест „средњи слог“
или „средњи стил“, који је у свим јавним расправама одбацивао, а који је

12
најугледнији словенски филолог Добровски, у арбитражи са Видаковићем,
препоручио.
Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве
збирке простонародних песама, Вук је извршио готово све припреме за главни
свој ударац: издао је другу, потпунију збирку народних песама; штампао прву
граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са, тада најчитанијим
романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по
кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у
сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио
Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана
Мушицког да бар у наслову овог дела стоји србски, као етимолошки траг
изворног имена нације којој Рјечник припада. Потом је, 1827. године,
објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да
ово ипак није био први буквар код Срба.
Но, с правом је речено да је у Речнику из 1818. године „формулисана
Вукова језичка и правописна револуција“. Сем првог циља – рушења
владајућег поретка у књижевности, то је значило и раскид са језичком и
књижевном традицијом српског народа. Копитар је доста тога урадио за
Вука и уз помоћ Вука. Тако је наметнуо, најпре Вуковим следбеницима, а онда,
преко њих, и народу, мишљење да је Вук измислио такозвано златно правило
„пиши као што говориш“. Та формула је Аделунгова (Johann Christoph Adelung),
али њу велики немачки филолог није применио у свом чувеном речнику, нити
је у било којем од језика великих култура фонетски правопис могао да замени
етимолошки.
Начело да се пише као што се говори превиђа, између осталог, комплексну
чињеницу да свако не чује исто свој језик. Од бројних примера који би
показали и другу страну тог савршеног правила, овом приликом може се
указати само на један, и то укратко. Реч је о великој невољи до које је долазило
због извршене замене јата (ъ). Сем фаталног „раскола у језику“ којим пишу
Срби, јер су и графички подељени на екавце и ијекавце, дословна замена јата,
према дијалекатским особеностима, спречила је могући процес постепеног
уједињавања и самог говора људи истог језика, једног истог народа.
Да се осврнемо на писмо књаза Милоша владики Његошу о Вуку, где се
критички пише о том „револуционарном“ мењању смисла Србских речи и
секти:
„Ваши саотечственици показали су ми овде и црногорскиј пасош:
“црногорско проводно писмо“ и драго ми је било видити, овакиј документ и у
Црној Гори печатиран.

13
 Имајући сад једно такво писмо пред собом, издано у Цетињу месеца маја
21.год.1863. №112 не могу пропустити, да вам не приметим, да, колико ми је
драго о успеху литерарном Црногораца уверити се, толико ми је жао,
приметити да у печатанију вашем писмо
изоставља се.
Ово је за мене ново појављеније, тим
што на печату, на ком је надпис
„Црногорска правитељствујушчега
сената печат“ а тако и у писаним речима
н.и. „Петар Милићевић“ писмо има, а у
прочем печатанију не има га.
Ваше високопреосвештенство! све
церковне славенске књиге нашега
вероисповеданија, списане кириловим
писменима, с православни Руси пишу ,
Сербљи и у Сербији и у Аустрији пишу га
такође, не иначе и Бугари, и сви се держе
основанија славенскога тежећи к јединој
цељи, т.ј. једному славенскому језику, и
обдержанију једине вере, т.ј. восточне
православне.
Има једна рђава секта, вуковска названа, која (дебело јер) изоставља, и
јошт' где која измењенија захтева, и све се бојим, да не буде отров ученија ове
секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако
би то било, то би ми заиста врло тежко и жао пало, јербо је достоверно
познато, да та секта изостављањем и увођењем некаквог ј одводи од
православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц.
К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а
Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче, низа што. Но ово, мислим,
сами за себе задержите да не дође до нечастиви ушију.)
Та је секта и овде била почела исто ученије распрострањивати, но ја сам
то у согласију с Г. Митрополитом карловачким Стратимировићем
предупредио многе такове књиге у ватру бацивши, а многије читавим
сандуцима побацавши.

Зато не могу пропустити, да вас не молим, да обратите вниманије ваше

на печатанија ова, да би и ваша типграфија плодотворила на прослављеније
чистога Словенства и чисте наше вере православне, које сте и ви, као сини Руси
и ми и Бугари, верни синови. … “

14
 Ако се Вуково наслеђе жели изједначити са целокупним црквеним и
језичким наслеђем нашег народа, онда га, као такво, не можемо прихватити.
Вуково наслеђе јесте, додуше, огромно и од изузетног је значаја у историји
наше књижевности и културе уопште, али то, строго узевши, није црквено
наслеђе. Даље, Вуково наслеђе није истоветно ни са језичким наслеђем
српског народа: оно прво је само део или етапа овога другога. Векови деле
Вуково доба од Светога Саве, оца српске књижевности, и од доба светих
Ћирила и Методија, отаца општесловенске, па и српске, писмености и културе;
а и нас, ево, већ готово два века деле од Вуковог доба. Вук није зачетник него
настављач, генијални да, али ипак само настављач.
Вук нипошто није прихватао било какву вредност тадашњег књижевног,
„славеносербског“ језика, иако он, објективно узевши, није био ни мртав ни
потпуно извештачен језик, већ је то био један стандардни језик образованих
слоејва српског друштва у Аустроугарској – „грађански језик“ који је био
„чистији неголи црквени језик“ (Теодор Јанковић Миријевски). У крајњој
линији, ако језик којим „говоре Србљи по селима“ јесте народни језик, онда и
језик којим се у исто, Вуково време служе „сва просвећенија духовна и
световна лица у своме општењу“, особито по градовима, такође представља
народни језик. Али Вук, као доследни противник еволуције, а присталица и
стегоноша или „человођа“ револуције, иде и знатно даље: не одбацује само
стари црквени, словенски језик који беше већ прилично прилагођен живом,
говорном српском у форми „славеносрпског“ језика, него одбацује и српски који
је прожет или обогаћен старим, црквенословенским наслеђем. Другим
речима, не одбацује само митрополита Стратимировића, Доситеја Обрадовића,
Милована Видаковића, него одбацује и Гаврила Стефановића Венцловића,
Лукијана Мушицког, па делимично и посредно, и самога Његоша, чији језик у
Горском вијенцу – да и не говоримо о Лучи микрокозми – нипошто није био
„чисти простонародни“ језик.
Иринеј Буловић отворено истиче оно што је познато, а нико није хтео
јавно да каже: „Мислим да Вука, без обзира на његову величину и на његов
допринос нашој култури, не можемо назвати настављачем мисије Српске
православне цркве.“
Срби Вукову реформу још увек нису превазишли, те она и даље разара као
и кад је створена. Та двојност Вукове реформе – „за прости народ“ и против
православља и Русије – још траје и сеје отровне плодове. Невуковски језик,
међутим, сачуван је у Српској православној цркви и може се рећи да је управо
Црква, одбраном језика и писма, била на линији одбране традиције и заштите
свог народа. Она је одбранила свети богослужбени језик Божијих књига и тако
овим и будућим нараштајима сачувала мистерије вере, богопознања и светих
тајни.

15
 Вукова појава није случајна, већ је она дело аустријске тајне
политике и дипломатије, срачунате на то да Вук буде тај човек који ће
језички удаљити Србе и Русе и тако Србе укључити у аустријске Словене,
како би се потом они окренули против Руса, пошто би претходно
вероватно били поунијаћени и поримокатоличени, а тиме и отргнути од
својих вишевековних православних корена и традиције. Стога и није неко
изненађење то што се овакве или сличне интенције и данас, скоро па сасвим
отворено, испољавају у политици неких западних земаља према Србији и
њеним европским (или чак евроатлантским) интеграцијама.
На другој страни, појава Евроазијског савеза и жеља народа да се
ослободи окова евроатлантиста, отварају и питање језика и културе. На
жалост, у Москви ово не схватају и нема адекватне реакције на језичку и
културну политику уопште на простору бивше Југославије.
У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно
религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија
била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се
наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од
Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук
Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно
можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код
Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање,
омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу
онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у
смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на
политичком пољу.
Да видимо, познато је да је старословенска азбука имала 49 слова.
Није било случајно тако. Старословенску азбуку слободно можемо сместити
на исти ниво као и руне. Поред функције слова коју је имала, слово са
посебним знаком је означавало цифру; и то није било све – свако слово је
на неки начин било и знак којим се описивало нешто невидљиво, још
нешто дубље, на духовној сфери.
Шта још можемо закључити из овог?
Простор у којем пишемо слово можемо поделити на три дела, доњи, средњи и
горњи. У зависности какво је слово, оно ће више или мање заузимати један део
визуелно подељене површине. Ако сваку површину назовемо по једном свету,
добијамо:
-Доњи свет је свет тврди; Јав (Јаве, свет у коме живимо)
-Горњи свет је свет космо; Нав (Духовни свет)

16
 Средњи свет – Прав, тачније правно слав(је) – ми смо
-Средњи
правни, ми смо славни... па смо стога прав(н)ославни људи.

Да би се боље схватила идеја и оправданост заговарања назива

србица уместо ћирилица,, пот
потребно је упознати се са три следеће
едеће истине:
1. Срби су старији од хришћанства
хришћанства.. У прилог овој истини се не морају
подастирати посебно неки доказ, ваљда је свима јасно да је свијет постојао и
прије Исусовог рођења. А и логично је самим тим што је неко морао родити
Исуса, као и његове родитеље,
теље, као и тих родитеља родитеље, што значи да је
свијет морао постојати и прије њега.

Као што не почиње србска историја од Немањића

Немањића.. Неко је морао
родити Стефана, родоначелника Немањића и морао
је бити Србин, и морао је бити племените лозе, такав
је прије био обичај у владара, као што су племените
крви морали бити и његови дједови, прадједови итд.

Ипак ево неколико додатних доказа о постојању

17
Срба прије Исусовог доба. Само постојање планине Гебел Сербал на Синају
гдје је Мојсије примио божије заповједи говори да је тај планински врх добио
име, не по Славенима како често користе овај замјенски назив за Србе,
него баш по Србима (Сербима). Рим су основала три племена Расени
(етРуси), Србини (Сабини) и Латини.

Имена ова прва два племена су намјерно изобличено пренашана кроз

историју да се не би схватило да се ради о некада јединственом народу
Расима тј. Србима. Средњовјековна србска држава се називала и Рашком.
Веза између Расена (етРусије), Рашана и Расије, коју погрешно називамо
Русија, је очигледна свима осим онима који то не желе да виде из неких
разлога.

2. Ћирило и Методије нису ширили писменост међу јужнославјанским

Србима, него мало сјеверније међу Србима од којих су постали Чеси, Словаци,
Пољаци и други. За разлику од њих Лужички Срби су и даље остали Срби, нису
узимали друго има за свој народ.

Око ове двојице „грчких“ мисионара постоји превише нејасноћа и магле да

се слободно може устврдити да је то намјерно тако пошто се покушава
натегнути нека „истина“ која Србима не одговара. Све се у историји и
археологији тумачи тако да се умањује србски значај који све више
постаје видљивији и полагано избија на површину. За ову двојицу попова се
у многим документима тврди да су, ако су из Солуна (Солин, Слано) не значи
да су Грци, као што ни сви из Хрвацке нису Хрвати. И зашто би баш неко слао
Грке да се описмењавају Срби тј. Славјани. А слао их је Ромејски (Византијски)
цар. Који је био интерес Ромејског цара да уздиже туђи, непријатељски народ?

Може се закључити да или су Ромејски цар и ова два попа били Срби па
жељели да уздигну свој народ и описмене га, или су били Грци па су хтјели да
Србе погрче или можда да раде на грко-католичењу родовјерних Срба, тј. да
шире кроз своју црквену хијерархију своју власт на увијек непокорне Србе?
Недовољно је разјашњено у ствари шта су и гдје су заиста дјеловали Ћирило и
Методије.

У јужнославјенаским областима очигледно нису били одакле се

јављам, па могу твдити да моје прапретке они нису описмењавали. Можда су
то радили неки њихови ученика ученици, када су стигли до нас динарида из
Чехо-Словачке.

18
3. Винчанска култура којој је била западна граница недовољно
истражена бутмирска култура (Бутмир код Сарајева) је већ имала свој
систем знакова тј. слова од којих су многи и дан данас налазе
неизмјењени у србској азбуки. Нека су измјењена сасвим мало, нека
драстично, а нека су избачена из даљње употребе.

Са табеле (горе) можете сами уочавати ово о чему пишем. Уз напомену да

су Феничани у ствари Вени-чани, Венди – Винди тј. Срби. Закључак се сам
намеће, пошто Нијемци и дан данас Србе називају Вендима.

Увод је мало предугачак и за многе штребере прешокантан, па да не

дужим даље одмах прелазим на ствар. Ево вам на увид на овој слици (испод)
ћирилица па ми реците знате ли која су ово слова? Многи немају појма, а знају
ћирилицу.

19
 На слиедећој слици можете видети мркаљевицу, то је азбучно писмо које
је прочешљао и средио Сава Мркаљ, заборављени геније који је радио на
сређивању србске азбуке. Он је прије Вука рекао да се треба писати као што се
говори, и обрнуто. Али није први пут да се нешто нечије приписује неком
другом. Ето напр. и за ауторску пјесму Радосава Граића „Мито Бекријо“ говоре
да је то стара врањанска народна пјесма, а није. Дакле, ни мало необична
појава у Срба.

20
 Нема потребе да прилажем слику караџићевице, азбуке коју је Вук на
бази мркаљевице само мало дорадио и ту азбуку сада сви знамо осим оних
који неће да је знају.
Како многи нису знали прочитати сва ћирилична слова са горње слике на
којој се налази расијска азбука, а знају сва са насловне слике, намеће се сасвим
једноставан закључак да због свега побројаног је оправданије србско фонетско
писмо звати србица него ћирилица.
И то не само из научно-историјског разлога, него и из разлога очувања
угроженог србског идентитета. Све су нама Србима узели и језик, па га
прозвали разним именима, и традицију и обичаје (Сињска алка, гусле,
ношње, пјесме итд), упорно и студиозно радећи на ослабљивању нашег
србског идентитета, на уштрб којег јачају идентитете нација
изведених од Срба примјеном туђих вјера и одрођавањем.
И сада су дошли до нашег прастарог азбуковног писма којег називају
ћирилицом иако је више за то наше писмо учинио Сава, па Вук него Ћирило.
Из досадашњег искуства гледано ватикански пројекат расрбљавања Срба
меље све пред собом и ћирилица као ћирилица би могла неопстати. Зато је
пријеко потребно да се наше србско писмо назове србица, јер уосталом и сами
сте видјели да не знате прочитати у цјелости ћириличну азбуку са горње
слике, а србица не представља никакав проблем.

Ко разумије – схватиће.
Значи само Србица Србију Спашава.

Послушајте: https://youtu.be/e5EVhu9zQ0Q

21