УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Српка књижевност и језик

ЗАВРШНИ РАД

Околности развоја косовске легенде и литерарни утицај на предање о

Лазару/косовским јунацима

Circumstances of the development of the Kosovo legend and the literary

influence on the tradition of Lazar/Kosovo heroes

Студент Менторка

Maрко Јовановић проф. др Сања Париповић Крчмар

Нови Сад, 2020.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Српски језик и књижевност

Maрко Јовановић

ЗАВРШНИРАД

Околности развоја косовске легенде и литерарни утицај на предање о

Лазару/косовским јунацима

Circumstances of the development of the Kosovo legend and the literary influence on the
tradition of Lazar/Kosovo heroes

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора.
Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од стране
других аутора.

This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other authors' works.
This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other authors.

Нови Сад, 2020. Потпис студента/студенткиње

1
Садржај:
Сажетак.....................................................................................................................................3

Кључне речи............................................................................................................................3

Увод..........................................................................................................................................4

Средњовековне прилике и облик владавине у средњовековној српкој држави

(структура државе пре Лазара)..............................................................................................5

Историјски лик кнеза Лазара.................................................................................................9

Социјалне структуре народа у средњовековној Србији....................................................15

Косовски бој као почетак приче..........................................................................................19

Литерарни остаци након губитка државности...................................................................27

Велика сеоба..........................................................................................................................40

У духу народне епике и нове књижевности.......................................................................52

Закључак................................................................................................................................73

Литература.............................................................................................................................75

2
Сажетак:
У разматрању косовскелегенде често се тумачи и сагледава његов завршни
облик који је као својеврсна заоставштина постављена да се њоме уведе у друштво и
заједницу сваки члан који ће себе означити као припадника одређеног идентитета, у
овом случају српског. Упознавањем са косовскoм легендом члан добија својеврстан
аманет и преузима духовни завет којим се обавезује да настави вековну борбу за
слободу и очување итенгритета и идентитета заједнице којој припада. Када се каже
завршни облик тиме се призивају сви ранији облици који ће у овом раду бити више или
мање разматрани како би се испратила линија развијања идеје косовке легенде. Овај
рад ће се пре свега бавити околностима у којима је легенда настајала и како се основна
структура и идеја временски мењала и добијала друга обележја.

Кључне речи:
Кнез Лазар, Косовски бој, канонизација, покосовски списи, патријарх Данило III,
средњовековна српска заједница, косовска легенда, Сеобе, Хронике, грађанско
друштво, Прича о боју Косовском, епска поезија, народни дух, језик, романтизам,
национализам.

3
Увод:
Идеја овог рада је да одговори на питање какву функцију различити облици
књижевности који су садржани у процесу стварања косовске легенде имају у стварању
друштвене структуре и друштвеног идентитета, као и покушај одгонетања процеса
књижевне и културолошке традиције која сеже у најдаљу прошлост стварања
националне књижевности и њене трансформације до средине 19. века на примеру
историјског догађаја Косовске битке. Рад ће прво кроз приказ средњовековних
историјских прилика уочи битке на Косову из 1389, покушати да прикаже улогу
средњовековне књижевности у овом случају покосовских списа писаних за потребе
канонизације кнеза Лазара као и за потребе његовог култа, а на којима ће се даље кроз
историју развити књижевни облик народне књижевности и попримити другачију улогу
и структуру, и како се предање о Косовској бици бележи у делу Мавра Орбина
Краљевство Словена што ће у потпуности изменити поглед како се гледало на кнеза
Лазара и његову улогу како историјску тако и симболичку за српски народ. У наставку
рад ће покушати да обради трансформацију легенде и њену улогу у структуисању
заједнице Срба након Велике сеобе на просторима тадашње Аустроугарске монархије
приказане у делу Хронике грофа Ђорђа Бранковића, као и утицај штампе, писмености и
слободни развој књижевности и идеолошких стремљења која је као народно осећање
захватила читав српски народ а одразила се кроз црквену литературу, тачније у Причи
о боју Кососовском, као и на народно певање и епско народно песништво и мотивисало
једно ново национално осећање из кога је произашла потреба за културним радом и
обнављање националне државности, прва обележена Вуковом победом, а друга
обележена Првим српским устанком. Овај процес који је трајао више од 450 година све
време је у себи садржао као срж своје транформације причу односно легенду о
Косовском боју, кнезу Лазару и његовим јунацима.

4
Средњовековне прилике и облик владавине у
средњовековној српкој држави (структура државе пре
Лазара)
Како би се расветлио Лазарев легендарни лик потребно је претходно осврнути
се на његов историјски лик, а за то је потребно погледати државно уређење пре
његовог кнежевања на простору Моравске Србије. Да би се његов лик и дело могло
сагледати у целости потребно је сагледати околности и окружење као и историјске
прилике у којима се он налазио пре Косовске битке. Околности које су владале на
просторима средњовековне Србије пре Косовског боја главни узрок имају у смрти цара
Душана као последњег стожера Немањићке државе и борбе за власт између Душановог
наследника и његових и сродника, првог Симеона, полубрата Душановог, и другог
Јована Комнин Асена, брата Урошеве мајке Јелене (Р. Михалчић 1989: 12). Ова два
примера у најранијем периоду након Душанове срмти показују да никакво јединство у
идејности идентитета српске аристократије средњовековног феудалног доба није
постојало, већ да је постојао само принцип феудалних поседника који теже да заузму
што већу област власти. На примеру породице Растиславић се види негација још једне
компоненте кроз коју се дефинише национални идентитет – верска припадност која
није имала превелики значај као препрека ка циљу задобијању феудалних поседа, те
тако на примеру наведене породице видимо њихов прелазак у католичанство како би
се обезбедила подршка угарског краља Лудвига I а зарад веће самосталности у односу
на централну царску власт (Динић1953:139-141). Треба навести да религијски
конвертити у политичкој игри средњег века нису ретка појава. На примеру Балшића и
Војиновића, главних Урошевих присталица се види да царска – Урошева власт није
имала никакву улогу у стварној успостави власти. Већ 1360. непуних пет година од
ступања на царски престо Урош уступа један од главних прихода државне благајне –
дубровачки годишњи доходак, својим поданицима.Урош у повељи од 29. септембра
1360. гарантује слободну трговину како на земљи царства ми тако и у земљи Балшића
и држави Војиновића (Новаковић 1912:182); где је видљиво да земља царства и посед
Балшића као и држава Војиновића није једна аутономна територија. А само нешто
више од пола године, Урош улази у рат са Дубровчанима како би подржао претензије
Војислава Војиновића да Дубровник подчини себи а у ком су обласни господари Зете
Балшићи не само били неутрални већ чак и изостављени у контра-мерама Дубровника

5
из јула 1361. (Михалчић1989:57) Ово показује да су Балшићи имали аутономију у
односу на Урошеве одлуке и војне походе, а у другом случају казује да Војиновићи,
много снажнији и распрострањенији обласни господари, у том истом рату узимају
учешћа пре свега из личних користи. Све нам ово казује да је већ 1361. власт
децентрализована и да је сведена не одвојене намере појединих обласних господара ,
што ће довести до Урошевог покушаја из 1361. да успостави мир са Дубровником док
уједно Војислав самостално наставља своја ратна стремљења, сада без Урошевог
одобрења. Са супротне стране Царства у Серској области, тада под управом царице
Јелене, Урошеве мајке, у периоду од 1360. до 1365. године успоставља се
децентрализација и готово формално осамостаљење у односу на централну власт и
приближавање Цариграду кроз формирање институција Серске области по узору на
Цариград, а своју фактичку самосталност царица Јелена показује у самосталном
даровању манастира као чина највише власти. (Михалчић1989:66-69) Након смрти
најснажнијег Урошевог поданика Војислава Војиновића 1363. појављује се Вукашин
Мрњавчевић који оснажен својим родбинским везама успева да успостави такав однос
са Урошем да га на крају Урош проглашава за свог савладара и краља Срба и Грка
1365. док његов брат, Угљеша Мрњавчевић, након што је преузео серску област од
Јелене неколико година раније, 1369. у судској исправи се потписује као автократор –
самодржац, чиме јасно истиче своју самосталност од централне власти задобијену за
време владавине царице Јелене.(Соловљев 1936:278)

Оваква политичка и управна ситуација над Царевином Уроша Немањића затиче

просторе Царства пре Маричке битке, битке која се одржала на самом рубу Царства,
али која је оставила дубок траг у даљој организацији остатака територије Царства.
Сама Маричка битка означава и неформални пад Урошевог царства које је почивало у
савезу и савладарству са Мрњавчевићима као главној сили. Али оно што се посебно
истиче у Маричкој битки јесте колективни изостанак свих обласних господара на
простору Урошевог царства1, у сукобу који историјски има подједнаку ако не и већу
улогу него Косовска битка, иако је у народној традицији за Маричку битку нема готово
никаквог места. Маричка битка показује стање државе након готово два века

1„Непосредно пред Маричку битку краљ Вукашин са сином Марком и Ђурђем Балшићем спремао се да
нападне Николу Алтомановића. Према томе искључује се и помисао да је жупан Никола могао пратити
Мрњавчевића. Судећи према врло вероватној коалицији против Мрњавчевића из 1369, ни Лазар
Хребељановић није пружио подршку краљу Вукашину и деспоту Угљеши. Он је упоредо са Вуком
Бранковићем и Дејановим синовима искористио погибију српског краља и серског деспота да би се
проширио [...] разумљива последица формирања самосталних феудалних области, односно независних
феудалних држава на тлу Српског Царства.“ (Михаљчић 1989:175-177)

6
непрестаног територијалног ширења и културног раста које улази у процес опадања на
свим пољима узроковано претензијама појединаца у односу на претензије заједнице,
једно стање које Л. Н. Толстој описује на следећи начин:

„Ма колико да су чудновати историјски описи како се некакав краљ или цар посвађао с
другим царем или краљем, па скупио војску, побио се с војском непријатељевом,
одржао победу, убио три, пет, десет хиљада људи, и после тога покорио државу и читав
народ од неколико милиона; ма како да је неразумљиво зашто је пораз саме војске,
само стотога дела све снаге једног народа, нагнао тај народ да се покори – сва факта у
историји (уколико нам је она позната) тврде како је истина да су велики или мали
успеси војске једног народа против војске другог народа узроци, или су, у најмању
руку главни знаци увећавања или умањивања снаге народа.“ (1946:122)

Пошто се ни о каквом уједињењу или заједничком циљу не може говорити уочи

Маричке битке, оваква ситуација оставља простор за мишљење да се овакав исход
Маричке битке ако не очекивао онда свакако прижељкивао. Овакво мишљење
образлаже ситуација која је настала након Маричке битке где долази до поделе поседа
браће Мрњавчевића, где су Турци, како наводи Мавро Орбин, запосели тек само један
део тих територија:

„После смрти краља Вукашина остадоше четири његова сина, и то Марко, Иваниш,
Андријаш и Митраш. И поред тога што су почели владати својом државом на велико
задовољство поданика, њихови непријатељи их ипак нису пустили да дуго уживају. Јер им
јекнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо, као и многа друга оближња места. Никола
Алтомановић, с друге стране, заузео јечитаву област која се граничила с његовим земљама.
Балшини, пак, синови, мада су им били рођаци, отеше им из руку Призрен и многе друге
суседне крајеве. Ни Турци нису пропустили прилику да загосподаре великим делом земље коју
су држали у Романији. Због тога горе речена браћа, да би задржала бар нешто, пристадоше да
плаћају данак Турцима, па су им служили и у ратовима.“ (2016:349-350)

Ово је, колико се да веровати Орбину, јасан доказ који говори да је било каква
идеја уједињења српских области као и српског народа на простору тада раздељеног
Душановог царства, само једна романтичарска илузија оцртана у народној традицији.
Као што је наведено, они обласни господари које Турци нису угрожавали, готово да су
били незаинтересовани за било какву акцију против њих. Јасно је да било каква
значајна етничка повезаност није постојала, или иако је постојала, није имала
претераног значаја, властелини су се међусобно борили и грабили за власт и
територију растурене државе, а црква се наметала властели да у том отимању за власт

7
сачува своју позицију. Сем тога треба напоменути да још увек жив Цар Урош није ни
суделовао у једној од кључних битака, како Георгије Острогорски наводи, „то је била
највећа и најдалекосежнија победа Турака пре 1453.“ (1965:144), а која се одигравала
на простору његове царевине.

8
Историјски лик кнеза Лазара
О кнезу Лазару се пре Маричке битке не зна превише, сем тога да је био
пехарник на Душановом двору и да је као један од ближих Душанових поданика добио
даљу Душанову рођаку за жену. Када је тачно Лазар напустио дворску службу и постао
мањи обласни господар такође није познато, зна се само да пада у време владавине
цара Уроша, а са самим Урошем Лазар је имао однос поданика који управља царским
поседом, али са великом самосталношћу у односу на његове одлуке, што је и
одговарало ситуацији у којој се налазило читаво Царство. Значајнији уплив Лазарев у
политичку структуру Царства, по наводима Мавра Орбина,(2016:346) пада у годину
1369. и сукоб између рашких поседника и браће Мрњавчевић, где је Лазар са својим
зетом Вуком Бранковићем и наследником поседа Војислава Војиновића – Николом
Алтомановићем, био у сукобу са Мрњавчевићима, у коме је привукао на своју страну и
Цара Уроша. У бици на Косову пољу између српске властеле 1369. године, како Орбин
наводи, (2016:347) Лазар се је још на самом почетку битке повукао са бојишта,
остављајући Николу Алтомановића и Цара Уроша (који је у битку ушао са незнатним
бројем војника, не више од 100-200) да пруже отпор браћи Мрњавчевић. Битка је
завршена катастрофалним поразом савеза против браће у којој је Никола Алтомановић
претрпео највеће губитке, готово се једва спасао, док је сам Урош заробљен након чега
нестаје са политичке сцене. 2 Овај догађај ће произвести даљи сукоб између рашких
великаша Лазара и Николе. Р. Михаљчић наводи да у изворима није забележен никакав
сукоб између ова два поседника пре поменуте битке из 1369.(1989:142) због кога
природно даље следи запитаност о мотивисаности кнеза Лазара за овакав потез издаје
свог надређеног – цара Уроша. Након ове битке настаје отворени сукоб међу сада већ
бившим савезницима у коме Лазар крајем 1370. године заузима Рудник, најбогатије
место Николе Алтомановића и уједно једно од најбогатијих места бивше Царевине.
Мавро Орбин нам даје читав сукоб са свим детаљима, вероватно преузетим из
народног предања, који се збио крајем 1371. или почетком 1372. (Орбин наводи да је
Никола своју заверу против Лазара извео у тренутку када је било снега, у зимском
периоду), неколико месеци након пораза на Марици и смрти Цара Уроша.

Орбин пише о овом сукобу на следећи начин:

2Априла 1370. године, Дубровчани се директно обраћају краљу Вукашину у тражењу привилегија за
трговину на простору Царства (што су до тог тренутка тражили од Уроша) који им самостално и без
навођења Урошевог имена исте привилегије и издаје: видети Богдановић 1981:601.

9
 „Да не би било ниједног злодела којега се не би латио, одлучи да убије кнеза Лазара и
заузме његове области. У том циљу позва га на разговор. Кнез Лазар, који је добро
познавао његову злобу, није се поуздавао у њ много. И мада међу њима није било
отвореног рата, ипак су мрзели један другога. [...] Кнез Лазар је дошао само са
петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје.
Али Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, пре него што
се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје под пањеве дрвећа и у
снег којега је било на томе месту. Кад су, дакле, обојица стигли и расправили што су
имали расправити, Никола извадисакривено оружје и један од његових људи рани у
груди кнеза Лазара. Ударац је био тако јак да је Лазар пао на земљу као мртав. Али
рана, у ствари, није била смртоносна, јер железо не продре скроз, пошто се његов врх
сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи,
верујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. [...] Како се све више
подизала граја, паж који је држао Лазарева коња потрча тамо где је лежао његов
господар. Кад је Лазар угледао коња, сместа се подиже и узјахавши побеже. [...]
Угарски краљ му је одмах послао 3 хиљаду копљаника под заповедништвом Николе
Горјанског, који је тада био бан Срема, а бан Твртко је лично дошао са својом војском.
Здружени тако, сви заједно уђоше с кнезом Лазаром у Николину земљу и ставише све
под огањ и мач. Видећи Никола да им се неће моћи одупрети ни супротставити, поче се
повлачити према Приморју. [...] (Никола) уђе у свој тврди град Ужице. Кад је о томе
био обавештен кнез Лазар, сместа похита тамо са својом војском и опседне га. Пошто је
на разне начине јуришао на град, а нарочито ватром, његови се браниоци, кад више
нису могли одолевати, предадоше.“ (2016:353-355)4

Након овог сукоба из 1371. или 1372. године политичка ситуација на простору
бившег Царства је таква да се стиче утисак да Лазар у својем породичном савезу са
Вуком Бранковићем, Балшићима и Мусићима, као и привилегованим односом са
државом Дубровника и државом Твртка I, а уједно као вазал угарског краља има
апсолутну слободу да оствари све своје политичке претензије. Али сам тај пут никако
није био једноставан у свим средњовековним иницијацима новог владара. Прва од
иницијацијских препрека била је потреба да се Лазар доведе у везу са Немањићима, и
да, како би добио подршку властеле, цркве и народа, створи позицију из које ће
приказати своју владавину само као наставак владавине династије Немањић, како Ђ.

3Лазару
4Опис сукоба који М. Орбин излаже са свим својим детаљима, за које историја нема никакве потврде, а
који по својој структури подсећају на епски заплет, много више подсећа на народно приповедање
својствено реторици М. Орбина, највероватније преузето из народног предања и уједно представља
најранија сведочанства о раној појави предања о кнезу Лазару.

10
Сп. Радојичић наводи: „За јачање Лазаревих позиција у раскомаданој феудалној
српској држави било је важно стално указивати на тај генеалошки податак (да Милица
има Немањићке крви– прим. аутора), па било да је он тачан или само с успехом
оглашен као такав".(1955:247)

Да би ова повезаност Лазара са породицом Немањића била још снажнија он

себи додаје име Стефан у повељи којом потврђује дар свога зета, челника Мусе,
манастиру свети Пантелејмон у Светој Гори, издата 1380/81 у којој се потписује као:

„У Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар, Србљен и Подунављу“

као и у повељи којом дарује болницу хиландарскуиз 1380. године у којој покајнички и
са жељом примања будућег живота пише5:

„Духовном светлошћу озаривши се, будуће мисли су предвидели божанствени пророци.

Зато Давид велегласно говораше: Доћи ће сва племена и поклониће се пред тобом,
Господе, гледајући испуњење тога, црква од ових племена оденувиши се као царском
хаљином крвљу Владике, која је из ребра истекла, радује се у красоти и чувањем
заповеди у нади се учвршћује ради примања будућег живота, чије славе и части
зажелех наследник бити ја у Христа Бога правоверни и самодржавни господар Срба и
Подунавља Стефан кнез Лазар.“

Треба нагласити да су обе повеље у којима се потписује са Стефан кнез Лазар

посвећене манастиру Хиландару – задужбини Стефана Немање и Саве Немањића –
родоначелника државне и црквене самосталности; а у Раваничкој повељи из 1381.
године кнез Лазар наводи да свој ктиторски рад јесте настојање које је преузео од
бивших царева:

„Стога и ја, у Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревнујем пре мене бившим
благочастивим царевима.“

Након упокојења свих владара из династије Немањић, Хиландар је остао без

иједног ктитора, а након распада целовите земље на регије, привилегија постанка новог
ктитора Хиландара би свакако давала значајну политичку снагу. Милош Благојевић у
вези са овим наводи: „Колико год да је Хиландару била потребна подршка нових
господара српских земаља, још више је новим господарима била потребна подршка
хиландарских монаха. Легализација њихове власти није се могла ни замислити без

5Сви изводи из повеља преузети су из: „Списи о Косову“ у Стара српска књижевност у 24 књига;
Приредила Милица Грковић, Просвета, Београд, 1993.

11
подршке Српске цркве, а посебно без подршке најутицајнијих монашких заједница.“
(2004:342-343)

Даљи Лазарев рад као самодршца и афирмације наследника Немањићке државе

водио је ка изградњи и обнови запуштених и даривању осталих манастира, као и рад на
сопственим задужбинама. Јавне градње и обнављања, као и давање уточишта монасима
који су пребегли под турским налетом након Маричке битке дали су разлоге због којих
је средњовековна Српска православна црква у Лазаревом лику и делу пронашла
потенцијалну личност која у себи садржи могућност обнове Немањићке заоставштине;
након чега природно следи да је монах Исаија управо у овом обласном господару
видео особу која би имала довољно воље и моћи да се заложи око измирења Српске
православне цркве и Цариградске патријаршије. О овом догађају нас извештава
Данилов настављач у одељку „О постављењу другога патријарха српскога кир Саве“:

„Оваква је повест о цару Стефану. [...] Ухвати се и он у замку од опћега непријатеља,

узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско
достојанство, венча се на царство. И после овога остави од прародитеља и светога Саве
предано му архиепископство од патријарха цариградскога, постави себи насиљем патријарха
Јоаникија. Затим са саветом овога одагна цариградске митрополите који су по градовима
његове области, и настаде не мала беда. А тадањи патријарх царствујућег града васељенски
кир Калист, посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје. Када је ово било, покаја
се цар, и заиска разрешење за ово зло, и није могао ићи радидостојанства и градова. И после
овога разреши се од овога живота и предаде се гробу, оставивши ову злобу непогребену.
После овога прими царство његов син Урош, благонествоваши дочека велику беду од
своје властеле, и мало година царствова, и он се представи од овога живота, не учинивши
ништа о напред реченој злоби.
Царсво његово узе један део Лазар, а други део Вукашин, који дрзнувши се на
краљевство, ништа се није бринуо о проклетсву светога Саве. А грчке крајеве и градове узе
Угљеша. И после овога, сакупивши се изиђоше у Македонију, и од Турака беше убијени, и
тако скончаше.
А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, ужежен божаственом
ревношћу, дође кнезу Лазару,и исприча му о стварима. А кнез Лазар, богољубив и украшен
многим врлинама, чувши ово напредреченоме злу, паде у велику жалост. Посла старца Исаију
ка патријарху српском Сави, и дошавши једва гаумоли за ово разрешење. А он се преклонии
замоли старца Исаију да пође у Цариград, да затражи разрешење о овом. А он покоривши се
овоме да пође, и дошавши ка кнезу, узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут.
[...]

12
 А догоди се овде нешто боље за ове који су дошли а нарочито за кир Исаију, јер веома
беше вазљубљен патријарху. Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа,но
самовласна патријарха и никим овладана. [...]
А ови дошавши из Цариграда, опростише цараСтефана,Јоаникија патријарха и Саву
патријарха и цара Уроша,и све мале и велике, јер сесјединише удови ка глави,и црква опет
доби своје благољепије.“ (ССК 7 1989:129-131)
Како Данилов настављач извештава, Лазар је круцијално утицао у измирењу
Српске цркве и Цариградске патријаршије, где се тежиште ставља на моменат у ком се
Душан дрзнуо на царство... отворивши сукоб који тек са Лазаром бива затворен –
јединим преосталим поседником Душановог Царства а уједно и јединим учесникоми
иницијатором измирења у коме црква опет доби своје благољепије. Последично овоме
црква је у Лазару виделаујединитеља и спаситеља од насталог раздора, а након сукоба
са Турцима му доделила и улогу жртве за спас и духовну бригу како цркве тако и
њених поданика. Однос цркве и кнеза Лазара је за његовог живота створио пристанак
осталих властелина, како наводи Р. Михаљчић „зато што је уживао наклоност и
подршку Српске цркве, политички програм кнеза Лазара теоријски је обавезивао
остале обласне господаре да га признају за суверена“ (2001:108); те се он сам у
раваничкој повељи потписује:

„У Христа Бога благоверни господин свим Србљима кнез Лазар.“

Обласне господаре ситуација у којој су се налазили наводила је да улазе у савезе

који су важили само онда докле је то било у њиховим интересима или док нису
довољно постали самостално моћни да би им савез онемогућао да наставе своје даље
проширивање и даљу успоставу моћи након чега су без преседана о исте насупрот
радили. Такав исти савез окупљен је и око породица кнеза Лазара, Вука Бранковића и
Ђурђа Страцимировића Балшића.Доказе за овакав принцип одношења у овом
породичном савезу се види на примеру Ђурђа Страцимировића Балшића који је у
сукобу са Твртком I, једним од Лазаревих најмоћнијих савезника, као и његово
неприсуство у Косовској бици 1389. године (Михаљчић 2001:107-108). Оваква
ситуација уопште није неочекивана, јер како год Лазар приказан од стране цркве након
Косовског боја, треба имати у виду да је и он као и остали, можда само мудрије и
одлучније, учествовао у борби за добијање и очување феудалних поседа као и у игри са
врховну власт која се тада најчешће остваривала политичким махинацијама и мачем, те
је турска сила била само још један освајач од кога се феудални посед мора бранити;

13
али са друге стране не треба заборавити да су се многи српски средњовековни
феудални поседници налазили у вазалском односу са турском силом и самим тим и на
њеној страни. Р. Михаљчић је мишљења да су турски вазали а припадници српског
племства Константин Драгаш и краљ Марко Мрњавчевић били приморани да учествују
у султановим походима, а тиме се уједно и нашли на супротстављеној страни војске
кнеза Лазара у Косовској бици, а као доказ за то позива се на њихово учешће и смрт
која је историјски факт у бици на Ровинама из 1395.(2001:124) Из овога се тумачи да су
околности и одлуке на новонастале околности били само одговори у борби за очување
феудалних поседа, а савези су се, како видимо, формирали на основу закона силе
потчињености. Не треба заборавити како истиче Р. Михаљчић „Било је то доба у којем
се врховна власт само мачем остваривала.“ (2001:108) Ово може бити разлог тиме што
су феудални посед и борба за власт били једини идеолошки и идентификациони
водичи, да су постојали владари и потчињени, и да се тврдња, како се данас у науци
сматра, да су српски средњовековни народ и српска средњовековна властела пре
Косовског боја представљали једну целину, односно имали свест о својој националној
припадности – делимично искривљена. Разлог искривљености ове тврдње лежи не у
њеној нетачности или погрешном значењу, већ у социолошким односима који су били
заступљени у средњем веку а који у целости одступају од онога што народ као
заједница представља – уједињене појединце у егзистенцијалистичком кретању кроз
време и простор у коме појединци поседују осећање друштвеног односа међусобне
повезаности кроз уједињеност у језику, култури, уметности, митовима, веровању о
заједничком пореклу, религији, храни, ношњи, обичајима итд, а различити од оних који
их окружују или су у супротности/непријатељству према њима, што даље тумачење
води у испитивању социјалне структуре народа на просторима средњовековне Србије.

14
Социјалне структуре народа у средњовековној Србији
Хронолошки пратећи долазак Словена на Балкан и једно од словенских племена
– Србе, види се да та племенска организација, заснована на родбинским односима
током векова има форму која је јасно дефинисана кроз друштвено-примитивно
демократску структуру све до формирања првих држава и мењања система власти у
краљевство и централизовањем власти у владарску-повлашћену структуру током
периода владавине породице Војислављевић као и касније током владавине породице
Немањића. Оваква организација старословенских племена и заједнице на Балкану
може да се прати до краја XIV века, додуше крајње ограничена и формална, а до
формирања првих држава на простору срспких земаља у пуном свом облику.
Старословенска заједница са својим примитивно демократским уређењем на овим
просторима била је спутавана државном организацијом која достиже свој врхунац у
периоду од формирања Немањићке државе до добијања краљевске титуле и
аутокефалности цркве и нешто пре тога у припреми земље за ту транзицију током
владе Стефана Немање. Како А. Дероко наводи: „Друштвени су се односи од тога
доба 6
развијали даље у смислу постепеног формирања класнога друштва, са
слабљењем централне власти 7 и са јачањем улоге властеле — с једне стране, а са све
већим експлоатисањем рада сељаковог — с друге стране, док најзад не буду примили
одлике феудалног уређења (нарочито у XIV веку).“ (1951:10) Такво класно друштво
имало је јасно дефинисан однос и међуоднос „с једне стране били су сопственици
земље — владар, властела и црква са својим властелинствима — а с друге стране био је
сељак који је њихову земљу обрађивао. Потпуно слободних сељака сопственика земље
тзв. 'баштиника' било је релативно мало.“ (Дероко 1951:11) По тумачењу Стојана
Новаковића, како наводи Дероко, „земља је била сва издељена између цркве, властеле
и краља“; а „већ у доба Немањино било је мало слободних сељака власника своје
земље, а током потоњих векова тај се број све више смањивао.“ (Дероко 1951:12)

Након што је Сава Немањић успео да задобије аутекофалност цркве,

институција цркве и државна организација бивају уједињене те тако владар – краљ
земљу коју је отео баштиницима поклања манастирима и црквама, такозване
„метохије“. Поједини манастири су били толико имућни да су поседовали читаву
регију: „(манастиру Бањској припадало је 180 села, манастир Св. Арханђела код

6
од почетка XII века.
7
Мисли се на значај сабора (прим. аут.)

15
Призрена имао јс 93 села и многе „планине“ са стоком и сточарима, манастир Дечани
је имао својих 40 села, манастир Раваница је имао 90 села, итд).“ (Дероко 1951:16-17)
Како је време владавине Немањића одмицало, тако је власт доносила нове законе и
присвајала поседе. У Дечанској Повељи, стоји: „У планинама нема нико баштине осим
краља и цркава којима су краљеви дали“; а краљеви поклањају чак и читаве жупе са
наследним правом, као што им у неким случајевима и одузимају као знак немилости.

Форма сабора је изгубила свој значај, иако се формално појављује све до краја
Немањићке државе, као у случају Немање у постизању договора око погрома Богумила
са територије Немањине власти; Душанов законик је усвојен на сабору; али сам сабор,
треба имати у виду, су сачињавали најближи краљеви/цареви људи, који стварносно
нису имали супротних интереса од краља/цара, те се такав вид збора сводио на
формалан скуп и пристанак краљеве/цареве воље. Касније су се овакве врсте сабора
међу потлаченим становништвом 8 , односно невластеоско становништво, изузев
трговаца и занатлија, законом забрањивале.

Закон о меропсима – земљорадницима и уједно најбројнијој категорији себра

гласи, у Законику под редним бројем 68: „Меропсима закон по свој земљи: У недељи
да работају два дана пронијару, и да му даје у години перперу цареву, и заманицом да
му коси сена дан један, и виноград дан један, а ко нема винограда, а они да му работају
друге работе дан један, и што уработа меропах, то све да држи, а друго ништа, против
закона, да му се не узме“; и закон под редним бројем 201: „Меропах, ако побегне куда
од свога господара у другу земљу, или цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди
и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме“.

Средњовековна Србија за време владавине династије Немањића посебно се

истиче својим грађевинарским подухватима али не треба превидети да је „главна радна
снага при зидању градова (сељаци-меропси) била бесплатна, на што су разни стари
закони обавезивали“ (А. Дероко, 1951:93)9; најнижи слојеви друштва били су у обавези
давати радну снагу и своја материјална добра за израду јавних радова и задужбина
најчешће без икаквог доходка, а који се најчешће временски подударао са њиховим

8
Биљана Марковић, О Душановом Законику
https://web.archive.org/web/20131029185044/http://guskova.ru/~mladich/zakonik/bm_odz на дан 5.9.2019.
9
Овакав вид присилног рада – кулука, народна свест је упамтила и испевала у епској песми „Старина
Новак и кнез Богосав“ која пева о зидању Смедерева и проклетој Јерини. Иако ова песма опева
владавину породице Бранковић која је наступила у не тако малом временском периоду од последњег
Немањића, свакако песма опева и принцип односа владара према својим потчињенима који је већ
наведен у примеру Душановог Законика.

16
ратарским пословима, сем тога јавни радови су отежавали обавезе поданика према
свом феудалном господару који је управљао поседом из којих физичка радна снага
долази, а сам период јавних радова могао је трајати и више година. (Михаљчић
2001:205-206) Те произилази да заједница постављена на феудалном поседу и
олигархији заснованој на сили према директним поданицима може веома тешко
створити јединство заједнице која ће себе видети као идентитет у којој се најчешће
интереси владајућих и потчињених међусобно потиру, рачунајући и на нека основна
људска права која су у културама пре феудалног доба била позната нпр. у римској,
хеленској или античкој (као што се из Душановог Законика види меропсима је било чак
забрањено и слободно кретање ван територија поседника коме су додељени).

Сем тога, жеља за владавином у Душановом освајању води до проглашења

Царевине Срба и Грка, тако да на крају владавине династије Немањић не можемо
говорити ни о каквој народној држави уједињеној око заједничког идентитета већ
много више о претензији појединца. Пример неусаглашености идентитета налазимо и у
истраживању Ђ. Сп. Радојичића (1929:199), у коме се назив Србија до 14. века у
списима помиње свега три пута, односно за време династије Немањић; док се број
етнонима о Србима и српској земљи више пута увећава у канонским списима насталим
након Косовског боја (Даровница хиландарској болници кнеза Лазара; Повеља
манастиру Горњак кнеза Лазара; Лазарева потврда даровнице челаника Мусе
манастиру Св. Пантелејмон на Св. Гори; Раваничка повеља кнеза Лазара; Житије
Светога кнеза Лазара - Раваничанин 1; Хиландарска повеља деспота Стефана
Лазаревића), што се не објашњава другачије него политичким деловањем кнеза Лазара
на просторима насељеним одређеном етничком групацијом – Србима. Овакав приступ
државном управљању затиче просторе насељене српским становништвом уочи
Косовског боја, те тако није неочекивано да се неки од савезника кнеза Лазара нису
појавили на његовој страни у истом боју, као и да су неки други српски феудални
поседници помогли Турке и били на њиховој страни бојног поља, што ће традиција
сублимирати једним именом – Вук Бранковић.

Да у Србији није било никаквог јединства и идеје о јединству јасно говори

ситуација пре Косовског боја, али да ни сам Косовски бој, као највеће српско
страдалништво у народној свести, није изменио ситуацију и свест о јединству код
владаоца над просторима Србије. Јасан пример налазимо у сукобу између Лазаревића и
Бранковића 1402. а након тога и у сукобу за територијалну превласт браће Лазаревића

17
– Стефана и Вука 1409 (Филозоф 1989: 98-99;104-105). У оба случаја зараћени рођаци и
браћа су помоћ тражили од Турака, што јасно говори да феудални посед јесте једина
идеологија коју средњовековни владаоци имају, и да чак и однос крвне браће не излази
из оквира етике феудалног поседника, те је ако тај однос сеже до у сам сукоб
најближих рођака и браће још једном веома тешко доказиво постојање националног
јединства и колективне идеологије националне заједнице – како нас традиција,
историја и култура уче.

18
Косовски бој као почетак приче
Сам бој се збио 15. јуна 1389. године на Косову пољу или Газиместану. Сам
исход битке историји није у потпуности познат, разлог томе што су извештаји након
битке и факти као и околности у раскораку једни са другима. Зна се да су у бици
страдала оба предводника супротстављених војски – Лазар и Мурат, да су и на једној и
на другој страни забележени велики губици у људству. О самом исходу битке турска
страна није записала нити победу нити пораз, највише места посвећено је смрти
Султана Мурата и сина Јакуба, као и на устоличење Бајазита. Са друге стране српска
страна проглашава победу у боју, Твртко I шаље посланицу одмах након боја у
Фиренцу и извештава о хришћанској победи. Сама битка је, какав год да је исход био,
оставила српску земљу без владара, без људства, обесхрабрену и незаштићену са свих
страна, на престолу Моравске Србије се нашла Лазарева жена са два непунолетна сина
и са готово свом влашћу у својим рукама, пошто је цвет српске војске и властеле
готово у потпуности нестао на Косову, или зато што су се, још једном цитирајући
Толстоја, показали знаци умањења снаге народа. На далекосежном плану српске земље
окупљене око Лазаревића након Косовске битке нису могле више да пруже било какав
отпор, тако да је сам исход битке после мање од годину дана вероватно заборављен и
поприма симболичку вредност, како је у свим покосовским списима забележено. Ђ.
Трифуновић наводи: „У свим косовским списима говори се о српској победи. Наравно,
то није материјална и стратегијска победа, како су желели да прикажу неки
испитивачи, већ духовна победа кроз агонални чин смрти. Према оваквој победи
појављују се и нове вредности венаца, који сада могу бити – мученички, страдалнички,
победни, светли или венци стечени у крви.“ (1972:23)

Никада се тако много у средњовековној српској књижевности није писало као

након Косовске битке. Култни списи о кнезу Лазару и српским јунацима су се из
године у годину након битке непрестано низали стварајући организовани култ.
(Михаљчић 2001:162) Неколико година након Косовске битке настају први косовски
списи, који се преписују патријарху Данилу III, највероватније везани за пренос и
канонизацију, два култна чина обављена годину или две након Косовске битке. Стиче
се утисак да су колико год у себи имали хроничарски карактер своју сврху имали у
постизању другог циља. О том другом циљу Милан Кашанин говорећи о
средњовековној српској књижевности наводи следеће: „српска књижевост у средњем
веку није аутонома духовна област, већ саставни део државног и црквеног живота. [...]

19
Идеологија је у свари и разлог и сврха њиховог постанка.“ (1990:89); даље о
средњовековним списима наводи:

„Јесте да се у њима говори о животу, о делима и о личним особинама историјских лица,

али се говори не ради тога да се дâ њихов аутентични психолошки и физички портрет, ни да се
систематски изложе догађаји их њихова живота, већ да се укаже на њихову величину као
владалаца и црквених управљача. Наши средњовековни животописи имају исто толико
глорификаторски колико документарни карактер.“ (1990:90)

Дело које заслужује посебну пажњу а око којег су концентрисани сви остали
покосовски списи о кнезу Лазару и Косовском боју, јесте Слову о кнезу Лазару
патријарха Данила III. Ово култно дело излази из домена хронике и посебно делом
Лазареве беседе као и одговор хора ратника добија домен идеологије, данашњим
речима речено – политичког програма.

Даљи циљ косовских списа као организоване структуре у томе је да се Лазар

прикаже као мученик, а на његовој мученичкој смрти изгради култ светости. Сам култ
светости представља стожер средњовековне културе која има свог удела у апсолутно
свим сферама друштвеног делања, а који се успостављао кроз институцију цркве и
црквене литературе, те се тако у свим косовским списима издваја као најснажнија
слика његово страдалништво на ком ће се култ кнеза Лазара и поставити:

„Приведен с мноштвом властеле као овце на клање. Тада отсечена бист часна
глава његова“ (Похвално слово кнезу Лазару – Данила III).

„Благочастивом и блаженом и самодржавном, великом кнезу Лазару главу

отсекоше“ (Слово о кнезу Лазару - непознати писац).

„И на крају боја тога ... после многих мука сам (султан – аутор. прим.) часну и
побожну главу његову одсече“ (Житије и начелство кнеза Лазара - непознати
писац).

„Не посече га ко други, о љубитељи, но сама рука убице тога, сина Амуратова“
(Натпис на мраморном стубу на Косову).

„Главним посеком устрои се, им же царства обетовате, весело достиг“ (Слово о

светом кнезу Лазару Андонија Рафаила).

20
 „Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили
другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.“ (Живот
деспота Стефана Лазаревића – Константин Филозоф)

На примеру моштију Св. Симеона, Даница Поповић наводи да је значај

светитељског култа имао, као и да су реликвије „осим богословнског смисла, често
имале непосредну политичку функцију, нарочито мошти владара светитеља.“(2006:39);
а даље, тумачећи став Мирче Елијаде о култу светитеља краља (владара) Даница
Поповић наводи:

„Ниједан светац, у крајњој линији, не постоји по себи, нити за себе: њега препознају и
признају други, као што се и добробит и спасење појединаца, али и читаве друштвене
заједнице, крајња сврха његовог делања и главни смисао егзистенције. [...] Историјска
димензија светитељства, тачније његова друштвена условљеност и идеолошка сврховитост,
нарочито је јесно изражена када је реч о владару светитељу. То није необично ако се има у
виду да је његова личност представљала сакрално отелотворење највиших начела и
институција државе и династије. Отуда потиче и сва сложеност светачког лика владара
светитеља. Њихова аура има двојак карактер: осим уобичајених својстава, заједничких свим
светачким животима, свети владари морали су имати и другу врсту заслуга, које су се односиле
на најкрупнија историјска питања, у вези са очувањем, унапређењем и сакралним утемељењем
државе и народа.“(2006:8)

Сем тога култ владара светитеља имао је круцијални значај у читавом

хришћанском свету као „једно од најделотворнијих средстава сакралног заснивања
власти.“ (Поповић 2006:21)

Новонасталим владарским породицама на простору средњовековне Србије

након Косовске битке средство сакралног заснивања власти било је више него
потребно, толико да Ђ. С. П. Радојичић сматра да је повезаност са породицом
Немањића исконструисана а сам поступак тога повезивања „тако провидан да све то не
треба одвајати од таквих генеалошких конструкција као што је повезивање Немање са
Константином Великим.“ (Радојичић, 1955:247)

Да би потреба Лазаревића да се доведу у родбинску свезу са Немањићима

успела настаје читаво раздобље средњовековне литературе концентрисано у периоду
након Косовског боја, чиме је дата легитимност права на њихово у том тренутку
нестабилно наследство на престолу обезглављене државе. Лазар је својим животом и
владањем преузео на себе духовну заоставштину Немањићке државе као борца и

21
заштитника српског народа односно поданика, али су тек страдалништво кнеза Лазара
и успостава његовог светитетљског култа омогућавали Лазаревићима да се између
осталог прикажу као и владари изабрани од Бога, који је имао најзначајнију улогу,
улогу у бирању владара у хришћанском свету још од устоличења првог хришћанског
цара Константина, тиме што се, као што је горе наведено, култом светости давао
коначни атрибут прихваћености легитимитета световне власти као директно одобрење
од јединог врховног средњовековног владара – Бога, а у коме је црква играла само
посредничку улогу (својеврсног преносиоца и формалног представника у чину
устоличења).

Леонтије Павловић наводи као главне разлоге за стварање култа кнеза Лазара
његову улога у измирењу српске и цариградске цркве, мученички завршен живот и
целе мошти. (1965:126) Рана успостава култа кнеза Лазара и надовезивање на
Немањићко духовно завештање дало је потомцима кнеза Лазара и Милици делимичну
сигурност и самосталност у управљању остацима средњовековне српске државе. На
овај начин Лазаревићи су добили сагласност цркве и властеле да буду предводници
онога што је остало од државности, али та могућност да стварносно и остану је
остварена тек након прихватања вазалног односа према Бајазиту и његовој империји
(ако се то може назвати стварносним самосталним управљањем), који је успостављен
поприлично рано, свега неколико месеци након Косовског боја. Као залог за вазалски
однос и самоуправљање Милица је дала у харем Бајазиту своју најмлађу ћерку
Оливеру, како нас Константин Филозоф о овоме извештава:

„Дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме

уму: 'Обухватићу васељену као и јаје руком мојом'. Гласници су се сагласили са благочастивом
госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезиној Оливери и по савету патријарха и целога
сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би
било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали“ (1989:86);

док су Стефан и Вук – синови кнеза Лазара, били у обавези да сваке године иду
Бајазиту на поклоњење како би му одали почаст и показали своју потчињеност. Након
што је преузео власт од мајке 1394, у једном од својих првих поклоњења као владара у
коме је ишао да се искупи за гласине о савезу са Угарима Бајазит му казује, како нам
говори Стефанов биограф Константин Филозоф:

„А ти будући са мном и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш. А ако идеш са мном
где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, други на нас

22
неће. Јер војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и
вазљубљенога сина и јављам пред свима – мојима и источнима. Јер ко је код мене у таквој
части као ти? [...] Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу,
јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било
ниште од својих људи издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клеветнике
све ућуткај и њима сличне“ (1989:89)

Већ прву прилику да се Стефан докаже као владар и турски вазал, а подучен
Бајазитовим мислима, имао је у битки на Ровинама 1395, само годину дана након што
је преузео власт у којој је, поред Дејановића и Марка Краљевића ратовао на турској
страни против влашког и угарског господара, оба предводника хришћанске војске, као
и у бици код Никопоља у којој су се сукобиле сакупљене хришћанске војске из читаве
европе у крсташком походу, уједно и последњем (Краљевина Угарска, Свето римско
царство, Кнежевина Влашка, Краљевина Пољска, Краљевина Француска, Краљевина
Енглеска, Краљевина Шкотска, Витезови Јовановици, Република Ђенова, Република
Венеција) како би отерали Турке са Балкана и Европе, а у којој је Стефан Лазаревић
узео учешће на турској страни и имао кључну улогу у извојеваној победи.

У оба примера се види сукоб идеолошких стремљења Данилових косовских

списа који су послужили раној канонизацији и политичке реалности породице
Лазаревић као наследника мученика Лазара који је: „следовао примеру Христа,
проливши крв своју њега ради“ (Данило III, Повесно слово); а својим хришћанским
јунацима говорио: „Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога
другима будемо“ (Данило III, Слово косовских бораца).

Трећа битка коју је Стефан Лазаревић водио на страни Турака у борби против
Темерлановог царства из које је Темерлан изашао као победник а Стефан преживевши
и ослободивши се вазалног односа 10 на повратку у Крушевац добио од Цариграда
деспотску титулу, а након повратка у Србију сачекује га сукоб са рођаком и сином
Вука Бранковића – Ђурђом, на Косову крај Грачанице (Филозоф 1989:97-98); а након
овога и сукоб из 1403. са рођеним братом Вуком око територија и Вуков пребег
Сулејману – Бајазитовом сину, који је изглађен тек посредовањем Милице 1404.
(Филозоф 1989:98-99); Од овог момента Стефан Лазаревић нема више никаквих
политичких препрека успостави светитељског култа која се види у бројности насталих

10
„Од Косова бих поробљен од исмаиљчанског народа, док не дође цар Персијанаца и Татара и разруши
њих, а мене Бог својом милошћу избави из њихових руку.“ из Стефанове повеље граду Београду:
(Филозоф 1989:92)

23
списа и коначне успоставе своје власти (већина косовски списа који уводе Лазара у
култ светитеља и легитимишу Стефанову власт датирају после 1402).

Тек након овог периода у косовским списима налазимо атрибуте који

Лазаревићи додељују Мурату као демонском бићу змају (Јефимија, Похвала; Стефан
Лазаревић, Запис на мрамотном стубу);а Турке као „противнике божанствених
цркава“ (Јефимија), или Миличин позив Лазару: „Заби стреле изоштрене у срца
њихова, које за мене изоштрише, безакони“; и позива га : „паси чеда моја, /да не једе
вук од стада мога“ (Удовству мојему женик).11

Култ је био непосредна потреба породице Лазаревић у потврди своје легитимне

власти а за формирање култа била је потребна сарадња са црквом, ако бисмо могли да
ове две друштвене структуре – црквену и владарску, подвојимо.

„Кнежеви и деспотови рођаци заузимали су угледне положаје у Српској цркви. Неки од

њих су подизали задужбине. Кнежева сестра Драгана после смрти челника Мусе повукла се у
манастир Нову Павлицу. Ту је живела као монахиња Теодосија. Син челника Мусе и сестрић
кнеза Лазара налазио се на положају топличког митрополита. Игуман манастира Лешја код
Параћина био је Венедикт, син војсковође Црепа којег је кнез Лазар називао братом. У истом
манастиру монашку ризу носио је Црепов брат Држман, у монаштву Дионисије. Уз кнегињу
Милицу, која је и после примања монашког завета живо учествовала у политичком животу,
налазила се њена сродница монахиња Јефимија.“ (Р. Михаљчић 2001:167-168)

Тако су готово сви писци косовских списа који су послужили у канонизовању и

ширењу Лазаревог култа били или део његове породице или на неки начин веома
блиски њему и његовој породици: деспот Стефан Лазаревић (Запис на мраморном
стубу), кнегиња Милица (Удовству мојему женик), монахиња Јефимија (Похвала кнезу
Лазару) – најближа саветница на двору током Миличине владавине, Данило III
(Повесно словои Слово косовских бораца), сродник Лазаревића. У манастиру Раваници
и Љубостињи у којој се Лазар слика, у првом током живота а у другом између 1402-
1405. у оба примера Лазар је сликан као владар у пуној снази где се истаче улога
ктитора владара, док је његов мученички култ јасно изостављен12, а разлог за то по
мишљењу Р. Михаљчића је „ктиторска композиција“ која је „подређена владарској
идеологији деспота Стефана“ (2001:193); иако се деспот Стефан у списима које издаје
11
Овакве атрибуте срећемо и у списима који се у науци датирају између 1392-1398 (Раваничанин I,
Раваничанин II и Раваничанин III) али удељивање оваквих атрибута од породице Лазаревића и њима
најближим није могуће до момента после 1402.
12Портрети који приказују кнеза Лазара као косовског мученика први пут ће се појавити тек у одмакло

турско доба. (Михаљчић 2001:193)

24
у наредним годинама истиче као наследник светог кнеза Лазара, његово мучеништво
које је предусловило светости није толико значајно као владарска титула светитеља:

„Оца мојега и господина, светога ми кнеза“ (Хиландарска повеља)

„Молитвама светога господина родитеља мојега, кнеза Лазара“ (Закон о рудницима)

Овакав тренд писања канонских списа у част кнеза Лазара траје до 1403-1405.
године и коначне успоставе Стефана Лазаревића на чело државе, након чега настаје
осека у даљој потреби за мултиплицирањем култа.13

Након што је успостављена пољуљана власт након Косовског боја, након што су
наведени косовски списи утврдили Лазарев култ и надовезали на Немањићко
завештање, политичка ситуација на простору Србије и обласних господара изгледа
готово идентично након Душанове смрти и периода јачања обласних господара, али
оно што сукоб после 1408. чини другачијим јесте то да су сада завађени обласни
господари у најближем сродству, тачније пре битке на Косову су чинили породични
савез који је, како је наведено, био заснован на обласним интересима, а како су се у
новонасталим околностима интереси сукобљавали тако су се и чланови породичног
савеза нашли на супротним странама, а за своје савезнике бирали доскорашње
непријатеље против којих су се удруживали – Турке. Како је у периоду 1408-1411.
захватио грађански рат и Османско царство које се нашло у истој ситуацији као и
српске области, тако да је настала прилика за нову успоставу власти, а дојучерашњи
непријатељи и крвници сада постајали савезници у грађанском рату у коме су
учесници сваким потезом мешали карте и прелазили са једне на другу страну савеза.
Те је тако као исход сукоба Стефан Лазаревић задржао своју власт али изгубио брата
Вука, млађег Лазаревог сина, погубљеног од војника Стефановог савезника Мусе,
једног од два завађена Бајазитова сина, док се Вук Лазаревић нашао на страни другог
Бајазитовог сина Сулејмана, чију страну су заузели и синови Вука Бранковића – Ђурађ
и Лазар. Свега 20 година након Косовске битке у којој је Лазар стао Мурату на пут и
покушај одбране земље, ситуација на простору српских области показује да су синови
и унуци, горе наведени, Лазара и Мурата ступили у мешовити савез једни против
других у сукобу брат са братом; и указује да Косовски бој у најранијем покосовском
периоду никако није садржао ону симболичку вредност коју ће вековима касније
српски народ узимати као базу своје идентификације, другим речимасамо неколико

„Тренутак осеке, могло би се рећи, праве књижевне кампање у славу кнеза Лазара, подудара се са
13

учвршћењем на власти деспота Стефана Лазаревића.“ (Р. Михаљчић, 2001:173)

25
година након успоставе култа кнеза Лазара историја показује да су поменути косовски
списи били само политички програм и да се на њих никако не може гледати као на
списе идеолошког стремљења.

Лазарево завештање приказано у косовским списима већ у делима његових

потомака и шире породице делује поприлично бледо, а сам Лазар и његова борба
делују искоришћено у сврхе манипулисања легитимном влашћу. Те тако период од
Косовског боја до коначног пада Србије остаће блед и подложан интерпретацији и
стварању легенди (као онај о Вуковој издаји на Косову) а други пад Смедерева неће у
народној свести имати улогу коначног пада и губљења слободе као и креирање
судбине српског народа, већ ће то место заузети Косовски бој. 14

„Поједностављено и магловито сазнање о српској прошлости у народној свести делило се на доба пре
14

Косова и после Косова. Сматрало се да је Косовском битком уништена Српска држава, а за овај сукоб
везује се почетак вековног робовања туђину.“ (Михаљчић 2001:132)

26
Литерарни остаци након губитка државности
Векови који су долазили на просторима српске земље доносили су непрестану
патњу, страдање, прогањање, пљачкање, поробљавање... живот није имао никаквог
основа на ком би могао да се са сигурношћу гради. Српска земља после Косова, чак и у
временима покосовских српских владара, је била непрекидно завијена у плач, крв и
харање. Зверства која су почињена над обичним народом у народној свести изгледала
су апокалиптична, а реченица да су живи завидели мртвима 15 најбоље описује
стварносну ситуацију која се протезала читавом српском земљом. У наставку су
наведени записи и хронике из периода турско-српских борби на просторима Србије за
време Ђурђа Бранковића као и након коначног пада Смедерева и коначног слома
отпора српске државе.

„Газије се сите напљачкаше плена. За пар чизама се продаваху робиње. И ја убоги

купих једног красног младића за 100 аспри. Оволико плена, говорило се, није било од
исламског постања“(Елезовић 1932:67)

Ашик-паша Заде: „Влк-оглија [Ђурађ Бранковић] оде у један од својих градова; отиде
у Угарску. Султан тад нареди 'Нападните Лазвилајет, градове му порушите, народ његов
поробите!' Тако је плењење било да се у Скопљу продавао дечак од четири године за 20 аспри.
[...] Такав је покољ био да коњи газија нису могли ићи од мртвих телеса. Исхак-бег тада
повика: 'О, газије, доста сте убијали, робите!' Бога ми, ја убоги, осим оних што сам посекао,
петорицу сам живих ухватио и свезао. У Скопље сам их дотерао и свих пет сам продао за 900
аспри [око 20 дуката]“(Елезовић 1932:68)

Запис турског хроничара након пада Смедерева:

„Српске моме су такве да их се човек не може довољно науживати, ма колико се њима
наслађивао. А они који су имали прилике да се забаве српским дилберима, кадри би
били да се одрекну од сто других пријатности, можда хиљаду, па чак и душу да изгубе.
Толико их је тада узето, да се избројати није могло. [...] Камо год погледаш чини ти се
рајски перивој искуњенрајским хуријама и лепим дечацима. [...] Неверницима на
видику изљубише младиће и девојке; потезали су их и у крај. Неверник је завијао као
пас.“ А нека врста заповести гласила је: „Од неверника двоје узми: једно је ћерка,
друго је његово имање.“(Елезовић 1932:102 и 59)

„Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и

пљачкање, многи су верник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их

15
„И уистину тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли“ (Инок Исаија 1986:72)

27
 Турчин не би узео [...] испуштали душу скачући својевољно у провалију.“(Елезовић
1932:113)

Запис Константина Михајловића из Островице након пада Новог Брда 1. јуна

1455:

„Кад се место покори, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само
једна врата. Наредили су домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском
чељади, изиђе кроз врата из места на ров, остављајући све своје благо у кућама. И то су ишли
један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао је младиће на једну страну, а женску чељад
на другу, а мушкарце исто тако на другу страну рова, па који су међу њима били
најистакнутији наредио је да се сви ти посеку. Младића које је изабрао било је на броју триста
двадесет, а женске чељади лепше седам стотина и четири. Женске главе је све раздао међу
поганике, а младиће је узео себи за јаничаре и посало их у Анатолију, преко мора, тамо где их
чувају. И ја сам исто тако био тамо у том месту, Новом Брду, ја који само ово писао; био сам
узет са двојицом браће своје.“(Михајловић 1954:116)

Како је српски народ преживљавао и у каквом стању су се налазиле српске

земље показује и сасвим кратак запис на апсиди манастира Дечани из 1492, на његовој
спољној југоисточној страни: „НЕМА ЛЕБА“

Опсада Срема током опсаде Београда под Сулејманом Величанственим: „Навали

[Јахјапашић] на један град. Много је неверника посекао, 70 до 80 неверника беше посало
[султану]. На дивану су сви исечени. Шесторицу од њих бацили су слону, па их је
раскомадао.“(Елезовић 1956:67)

„Јутрос, кад смо улазили у варош Врхбосну, тјераху мимо нас, с десне стране, као
стоку, петнаесторо до шеснаесторо дјеце, дјечака и дјевојчица, јер их не могаше све продати на
тржишту.“ [...] „Краљевина Босна није према својој величини густо насељена. Распитао сам се
и сазнао да за то имају три узрока: прво, народ много умире од куге; друго, Срби и Мартолози
бјеже много због тешких намета и терета; треће, најважније, што турски цар узима и одводи из
земље младе и окретне људе.“ [...] „Најпре, он [цар] узима сваке године, као што је обичај у
Турској, из сваког мјеста или краја, треће, четврто или пето мушко дијете или дјечака. Притоме
бира најљепше и најокретније, тако да се од оца и мајке, иако имају само једно дијете, одузима
и то дијете ако је само лијепо и окретно; док се родитељима који имају по четворо или петоро
дјеце, ако нису лијепа и окретна, остављају сва.“; „Друго, он узима сваке године од особе,
младе и старе, особити порез од 30 или 40 аспри [један златник]“; „Треће, он узима по
неколико аспри за сваку главу стоке, на сваку њиву, ливаду и вршај; исто тако узима и на свака
врата и кућу по неколико аспри. То ради тако, да се понеки пут претјера свака мјера.“; „Поред

28
путева је земља најслабије обрађена, због тога што им Турци путујући тамо амо, силом
одузимају све што имају, а не плаћају за то ништа. Отимају им и тргају залогај из уста као
дивљи и бијесни пси, вуци или лавови. Због тога сироти људи бјеже са цијелом својом
имовином у планине и на плодне пашњаке далеко од путева па ту обрађују своју
земљу.“(Курипешић 1950:18-38)

Као што је видљиво из наведених хроника, на простору српских земаља

населила се вечита патња. И управо у овом периоду треба тражити почетак предања о
Лазару и косовским јунацима и мењање Лазаревог светачког-мученичког лика
јуначким. Поробљени народ у овом периоду је једино у кнезу Лазару могао да види
симбол борбе и отпора поробљивачу. Као што је раније наведено да ни сами
Лазаревићи нису имали потребе за светитељским већ владарским култом, такво
мишљење се и надаље држало, а за то свакако јесте рана успостава предања која се
развила из култа али и из пучке-народне перцепције стварности и потреба. Косовску
легенду у својој развијеној форми налазимо у записима Константина Михаиловића из
Островице, Дукиног преводиоца, Бенедикта Курипечића, Лудовика Цријевића
Туберона, као и у спису пушкара и тополивца Јерга из Нирнберга на путу кроз Србију
и Босну – у свим наведеним записима легедна је била допуњавана до свог завршног
облика забележеног у Краљевству Словена, делу Дубровчанина Мавра Орбина.

Друга компонента која ће стварати предање јесте религијска и културолошка

одлика турских поробљивача – простори Балкана и Европе су се по први пут срели са
мухамеданском културом и начином ратовања на простору Европе, и по први пут су
могли да осете и сведоче зверствима и суровостима који су турски-муслимански
поробљивачи били способни да учине. Ова чињеница ће се у тражењу симболичке
улоге кнеза Лазара у борби и отпору развити у борбу између домаћих и страних
односно хришћанске војске и исмаилћана/мухамеданаца. Овакав поглед на ситуацију
међу првима наводи Константин Михаиловић, савременик туркских окупирања
средњовековних српских земаља, у свом делу Јаничареве успомене писаном између
1497-1501. у ком именује сукобљене стране на Косову као хришћане и поганике.

Непознати Дукин преводилац о Косовском боју зна да је Твртко краљ босански

а кнез деспот Србије; у коме заједно дочекују Турке. „Ипак, у овом тексту етноними
се губе и добијају општа, пре свега верска обележја. Пошто је рапоредио своју војску,
Лазар је надахнутом и дирљивом беседом храбрио све хришћане да се јуначки боре ...

29
за одбрану своје драге домовине, синова, родитеља, вере и пресветог закона
јеванђелског.“ (Динић 1964:64/66)

Мавро Орбин у Краљевству Словена када пише о Косовском боју разликује:

Турке, Угаре, господу рашку и босанску, Србију, Турску, хришћане и муслимане. Овде
имамо ознаке територије (Турска, Србија); ознаке религије (хришћане и муслимане); и
ознаке народности (Турке, Угаре, господу рашку и босанску). Иако у говору који је
Орбин приписао кнезу Лазару у коме Лазар позива своје јунаке да не одступају и часно
погину као прави Словени (2016:382-383) где се истиче њихова шира етничка
припадност, што се свакако мора правдати Орбиновим интересовањем за историју
Словена те тако и сажимање одређених етничких групација произашлих из Словена
досељених на Балкан, ипак се на крају истиче религијска припадност ратника као
главна индентитетска особина – Словена са једне и Турака са друге стране: „Тако с
великом срчаношћу (Турци, прим. аут.) нападају непријатеља, а ни хришћани им се не
опиру с мањом храброшћу. Борба се, дакле, води жестоко с обе стране: свуда падају,
овде хришћани, тамо Турци, који су једва одолевали жестини Рашана и других
Словена.“ (2016:383)

У овом периоду Косово постаје апстрактни простор – налази се свуда где живе
поробљени Срби, који идентификујући се са хришћанским односно српским војницима
погинулим на Косову, имају за циљ или аманет ослободити га од „узурпатора“. У овом
периоду легенда нема национални карактер, већ заступа простор мишљења много веће
скупине другим речима заступа мишљење и симболику хришћанског света окупираног
турском најездом као нешто што представља много снажнију и динамичнију скупину
него одређене етничке карактеризације Срба, Хрвата, Босанаца, Рашана и слично.

У истом периоду Порта, односно врховна турска власт у Османском царству,

има за циљ да поробљене Србе – хришћане привуче и инфилтрира у своју друштвено-
политичку структуру, чијим би се поступком посредно укинуло деловање косовске
легенде, а за такав подухват Порта је рачунала на улогу хришћанских цркви на својим
новоосвојеним територијама, где би у овом случају на територији деловања Српске
цркве, црква требала да игра улогу иницијатора својих верника у новонасталу
организацију државне управе, и преузме на себе део управног апарата на простору
њеног деловања – хришћанским светом. (Мирковић 1965:172) Миодраг Поповић о
овоме наводи следеће:

30
 „Турска, као држава, не само што није прогонила хришћанску религију него је и самој
цркви оставила феудални статус. Уз манастире, препустила јој је и извесне поседе, заједно са
сељацима, кметовима, над којима су црквене власти имале чак и световну јурисдикцију.
Познато је да је православна црква у Отоманском царству убирала своје приходе од народа уз
помоћ и под заштитом турских власти. У новим, мање-више нормализованим приликама,
централна турска управа није рушила хришћанске богомоље; напротив, током ΧVI и ΧVII
века, у доба Пећке патријаршије, подизане су нове. У некима од њих и данас се могу видети
слике ктитора с чалмом на глави.“ (1977:48)

Да је Порта, врховна турска власт у Османском царству, имала намеру да на

своју страну придобије српско становништво, највероватније уз помоћ Пећке
патријаршије током ΧVI и ΧVII века говори ситуација у пограничним деловима турске
империје и аустријског царства где су Срби војевали на страни Турских освајача о
чему пише В. Ћоровић:

„Кад је освојио Бихаћ Хасан-паша Предојевић се пожурио да у његову област што пре
доведе српске колонисте. Срби су, у то време, на крајини и по турској граници чинили
Турцима велике услуге, користећи се и самим њиховим освајањима. [...]Они су обично
долазили на земљишта, која су дотадашњи и поседници и кметови напуштали склањајући живу
главу. Разумљиво је с тога што су Срби на турској страни били активнији и што је та активност
задавала главобоље на аустријској страни.“16

У оваквим политичким околностима симболички лик кнеза Лазара који се

створио у најранијем периоду након Косовске битке у народној свести морао је да
изостане са политичке јавне сцене, а разлог лежи у томе што се око њега и његових
јунака образовала легенда о борби за слободу и одбрану огњишта. То ће довести до
готово комплетног занемаривања Лазаревог светачког култа готово на читавој
територији Пећке патријаршије за време Османске империје, изузев Раванице која до
свог рада 1690. можда и једина негује култ кнеза Лазара. (Михаљчић 2001:195) У
потврди ове тезе говори и изостанак његовог лика у фрескосликарству више од два
века на просторима којима је некада владао (Михаљчић 2001:199), а о чијем лику би
нужно црква требало да преузме главну бригу (нужно зато што је један од светитеља
којег је сама увела у црквени канон). Овакав поглед на кнеза Лазара и држање Срба у
односу на Порту почеће да се мења на крају 16. века, тачније оног момента када је
Синан-паша наредио спаљивања моштију Светог Саве на Врачару 27. априла 1594,
чиме је покушао да уништи најснажнији култ Српске цркве – култ о њеном оснивачу,
16https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_5_l.html на дан 11.9.2019.

31
што је представљао довољно снажан разлог да црква напусти улогу додељену јој у
оквиру Османске империје. О овомe В. Ћоровић пише: „После овога било је јасно, да
ће устанак у српским земљама захватити шири обим. У самом Банату он се разбуктао
неочекивано.“17

Сем у Банату устанак је у мањим размерама букнуо и на Косову око Пећи, и

Херцеговини 1597. Сам вођа устанка, владика Теодор Тиводоровић одран је жив, сем
њега страдао је и патријарх Јован Кантул ког су Турци позвали у Цариград и тамо га
1613. задавили као одговорног за устанак. Након српског устанка у Банату остали су
нам записи о турским-татарским коњаницима који су сузбијали буну:

„Њима је [Татарима] била омиљена игра да у шали бацају дете увис па да га онда брзо
мачем исеку на комад, или да му главу коцем разбију; нису поштедели ниједног мушкарца, па
ни најстарије жене, већ су свакога злостављали без обзира на узраст и пол; девице и
прикладније жене, које им излгедају привлачне са лепоте своје или са цветна доба, сачували су
за нечувен разврат свој; многе од њих везивали су за земљу и заједнички немилосрдно
силовали, тако да су се оне страховито мучиле и умирале од болова; несазреле девојчице и
дечаке на исти, неисказиво срамотан начин, поубијали би, па онда разбацали по улицама; пред
мужевима су силовали жене и терали родитеље да под бичем скрнаве рођене ћерке; кад су
седали да узму храну, оборили би везано робље да им послужи за клупе и столове; ископавали
су лешеве из гробова и над њима чинили дивљачке ствари; забава им је била да воловима
одеру кожу спреда и страга и да их онда крваве везују заједно; оковане жене и девојке су у
синџуру терали пред собом тукући их бичевима, а која више није могла ходити, свирепо би је
убијали; мале дечаке и девојчице из робља, када би уморни од ужаса и напора падали на тле,
појили су са мало кобиљег млека, а када су умирали од глади залагали су их полукуваним
коњским месом; радознали међу њима отсецали су трудним женама утробу да би видели
положај детета и напајали су очи овим призором.“ (Винавер 1953:25)

Након спаљивања моштију Св. Саве, главног светитеља заштитника у

схватањима народне религије Срба, и након (првог) устанка на српским територијама
лик кнеза Лазара је поновно оживео у свом симболичном лику. Предање о Лазару и
косовским јунацима било је чувано и преношено у народној свести највероватније
епским путем – певањем и гуслањем, на свим просторима насељеним Србима, што
доказују топоними мотивисани јунацима Косовске битке, а чије одјеке бележи
Дубровчанин Мавро Орбин у свом капиталном делу Краљевства Словена из 1601.
године, док ће у црквеним круговима култ кнеза Лазара поновно оживети током

17https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_5_l.html на дан 11.9.2019.

32
патријарха Пајсија, чијом је заслугом обновљен 1633/34. иконопис у цркви Пећке
патријаршије на коме је поред Стефана Првовенчаног досликан лик кнеза Лазара.
(Михаљчић 2001:200) Уједно патријарх Пајсије ће поновно оживети кнежев култ и у
црквеној књижевности, као што ће увести неке нове односе и увећати кнежев лик који
је Лазар уживао на двору српског цара Душана, вероватно као и код Орбина преузете
их предања; у Житију цара Уроша о Лазару пише:

„Потом, 18 сабраше се преостали Срби и тражили су кога ће за краља на престо

поставити. Пошто од благочастивог и христољубивог племена Немањиног не имаше никога,
оста лоза бесплодна. Од Уроша не беше порода, пошто младостан беше. Опет већаше да
поставе кнеза Лазара и послаше у Босну по њега. [...] И ово да сазнаш о кнезу Лазару. [...]
Старином беше од града Прибца и отац му Примац. И од њега беше. И назван би на крштењу
Стефан. Беше смеран и кротак превазилазећи вршњаке своје мудрошћу и разумом. И
саветоваху се родитељи његови да га дају благочастивом и превисоком цару Стефану на
службу. И дадоше га и толики разумом беше да су му се дивили сви. Пролазише дан за даном и
веома се радоваше превисоки цар са царицом због њега. Беше много омиљен и преименоваше
га Лазарем како се истим именом не би подударао са царем. И договараше се са царицом које
добро да учине. И смислише да за њега удају Милицу, госпођу из свога сродства, као што и
навише рекосмо. Присвојише га себи и пошто прође извесно време, дадоше му кнежевину у
Босни.“ (Пајсије 1993: 97-99)

Како се из навода види Пајсије пише да је сабор тражио краља за упражњени престо, и
да је одлука пала на Лазара ожењеним Милицом, о којој даље говори да је царског
порекла, а хронологију њеног царског порекла изводи још од Константина Великог;
Лазар се тада налази у Босни у држави краља Стефана Драгутина (ово исто место се
налази и код М. Орбина), као управник постављен директно од цара Душана. Тек
Иларион Руварац у Расправи о кнезу Лазару показује да Лазар, како се до тада мислило
на основу патријарха Пајсија, никако није могао да има титулу кнеза или војводе којом
га је цар Душан одликовао на простору Босне, односно државе краља Драгутина
(1887:14-17), већ да је титулу кнеза узео након смрти цара Уроша. На примеру
патријарха Пајсија у житију цара Уроша види се тежња да се везом Душана и Лазара у
Лазару већ у 17. веку пронађе легитимни наследник Душановог царства, а током 18.
века након Велике сеобе управо на том односу Душан – Лазар српска идеолошка свест
ће засновати свој национални идентитет. Као што је горе напоменуто, већ код Орбина
имамо комплетно формирану легенду о Косовском боју, Лазару и његовим јунацима са

18
Након што је Вукашин убио цар Уроша, а потом и сам страдао у Маричкој бици. прим. ауто.

33
свим интригама и мотивима која, како Стојан Новаковић мисли, садржи велики део
предања. Пратећи развој легенде од покосовских списа надаље оно што се битно
разликује и добија на значају, а уједно и мења комплетну идеолошку структуру битке
на пољу Косову, јесте Лазарев јунак и убица Мурата, који се први пут помиње код
Константина Филозофа као један благородни војник; Јован Дука, грчки хроничар
пишући о косовском боју углавном се подудара са Константином Филозофом, његовим
савремеником, зна за великог јунака који је представивши се као пребег убио Мурата,
али не зна и за име. Први који помиње Милошево име и његову заклетву Лазару да ће
убити Мурата је Грк Лаоник Халкокондил (крај 15. века). Констанин из Островице у
Турској хроници (1497-1501) такође зна за Милошево име и наводи да „Господа која су
била наклоњена кнезу Лазару борила су се јуначки и верно крај њега, али други,
гледајући кроз прсте, посматрали су битку, а због ове невере и неслоге (и зависти
рђавих и неваљалих људи) битка је изгубљена у петак у подне.“(1954:101) Након
Лаоника следећу надоградњу легенде налазимо код Дукиног преводиоца (крај 15.
века) који помиње кнежеву вечеру и зна за име Милоша Кобилића који је убио Мурата.
Након њега Дубровчанин Цријевић је први који описује кнежеву вечеру, зна за
клеветање Милоша (Милона) о издаји, као и наздрављивање Лазарево Милону – како
га он назива, и Милошев завет краљу Лазару; такође зна и за беседу турских паша и
храбрење турских бораца, о Лазаревом мењању коња који је у српским четама изазвао
страх и расуло, Лазарево бекство и пад у неку јаму. Орбин је први који казује свађу
између Милоша и Вука Бранковића која је настала као последица свађа њихових жена
Вукосаве (Милошеве) и Вуковице (Вукове), а уједно Лазаревих ћерки око тога ко је
већи јунак, након чега Милош и Вук улазе у сукоб што ће произвести да Вук крене да
заговара Лазара да је Милош издајник и да шурује са Турцима; након чега следи опис
кнежеве вечере идентичан као код Цријевића, сем што се Лазару још приписује и пре
почетка битке беседа о јуначком умирању и дужности према отачаству. На крају,
Орбин је први који помиње Вука Бранковића као издајника Лазарева. Стојан
Новаковић о ова три последња далматинска извора мисли да „оно, што прича о боју
Косовском Јован Дука19, који је писао после 1463, имаће за свој извор народну песму“;
а нешто даље о Цријевићу наводи „И онај извор, којим се мало касније послужио
Дубровчанин Цријевић за причање о Косовском боју, упућује опет целим склопом
својим на народну песму.“ (1878:137); а за М. Орбина каже да је „прихватио и из

19
Мисли на преводиоца Дукиног. прим. ауто.

34
истога извора попунио причање Цријевићево“. (1878:140) На крају код патријарха
Пајсија, као што је горе наведено, налазимо Лазара као легитимно постављеног кнеза,
односно војводу, као и његов избор за упражњено краљевско место, што по свему
судећи, будући неисторијски факт, припада или Пајсијевом разумевању историјских
списа или опет предању. Када се осврнемо на почетак који происходи из покосовских
списа насталих у највећем броју у првих 20 година након боја на Косову (крај 14. и
почетак 15. века) и ситуацију у којој се легенда о кнезу Лазару и његовим јунацима
налази у половини 17. века види се јасна транзиција од потребе светитељског култа као
легитимне основе за преузимање и настављање владавине на просторима
средњовековне Србије до догађаја и лика у ком ће народна свест и предање тражити
узрок свог пада у крајњу потлаченост и страдање а уједно и симбличку вредност борбе
и легитимитета опстанка интерпретиране жељене заједнице Душановог царства. И.
Руварац ту симболичку вредност разумева на селдећи начин: „У души народа има
снага, која непрестано ради и која може да надопуни оне празнине, да исплете мрежу,
повеже одломке и једно с другим у свезу доведе и да тако створи причу, лепо
смишљену причу о догађају из старина.“ (1887:318-319)

Као што видимо култ је живео и мењао се, али питање је ко га је мењао и ко је
та народна свест у којој се предање очувало. То питање се поставља пре свега зато што
било каква структура народа на простору средњовековне Србије под турском управом
која може слободно заговарати овакву идеју о кнезу Лазару и његовим јунацима готово
идеолошки није била могућа због турске окупације са једне стране, а са друге стране
народ на овим просторима у околностима након пада Смедерева свакако не представља
целину да би могао да створи и распространи и даље надопуни култ у легенду. Горе је
наведено да се након успоставе легитимне владавине Лазаревића на култ кнеза Лазара
готово заборавило (сем у Раваници), и да је култ поновно успостављен у периоду
патријарха Пајсија. Ова осека се види у државном неангажовању за даље одржавање
култа, али то би могло само да се посматра са политичко-државне стране можда тиме
што је циљ успоставе култа одиграо своју улогу; али светитељски култ је свакако остао
у Лазаревој задужбини у којој су се и саме мошти налазиле, али не само у Раваници већ
на читавом простору Лазареве државе, за то је пре свега заслужан Лазарев ктиторско-
културолошки рад, како већ поменути М. Кашанин наводи: „Од свих држава на које се
раздробило Царство и у којима се у већој или мањој мери, трајно или повремено, могао
развијати књижевни и уметнички живот – ни у једној се није толико и тако добро

35
писало, као што се није ни оригиналније градило и лепше сликало него у држави на
Морави, у којој је владао кнез Лазар.“ (1990:276) Између осталог, у Лазаревој држави
су након Маричке битке уточиште нашли сви они који су могли нешто да кажу и чији
глас је могао да се чује у позним вековима; стотине монаха са Св. Горе, а и данас у
Овчарско-Кабларској клисури стоје бројни манастири који су у оном периоду у држави
кнеза Лазара, а и након пада у ропство представљали свратиште и уточиште за монахе
а у којима се несумњиво чувао култ кнеза Лазара од свих оних потоњих који су на
овим просторима старе Србије обитавали након најезде Турака. Манастири су били
место на којима су могли да се чују покосовски списи чија је прва намера била
литургијска, а списи, како пише М. Кашанин: „Подједнако задирући у живот народа и
појединца, оне су савремене слушаоце потресле не само приповедачки и песнички,
него и егзистенцијално, и то није најмањи разлог што су кнез Лазар и Косовска битка
добили митско обележје и прешли у легенду.“ (1990:305-306) Након пада деспотовине
око цркве се формирао круг који је замењивао одсуство централне власти, али
одсуство централне власти је омогућило да култ кнеза Лазара формиран у циљу
легитимисања власти, а који се чувао како је горе речено, добије нову структуру
формирану у народу са улогом очувања свести о прошлим данима слободе, али не
више кроз високу црвену књижевност већ кроз народно приповедање, јер је то био
једини начин на који је прост народ могао да комуницира о култу; а након затварања
патријаршије 1463. није остала друга могућност одржања култа у народу сем кроз
предање (ако се изузме мали број манастира који је све време службовао и имао
монахе). Милош Савковић наводи да:

„Сва та средњовековна књижевност – туђа и по извору и по језику, пуна црквеног духа

– ипак је народу била блиска по идејама и мотивима. Она је, тако рећи, више припадала њему
него манастирским библиотекама. Јер народ је умео више и дуже да је очува него сами
калуђери. У манастирским библиотекама она је остала голи и суви превод, и са гомилањем
историјских векова изгубила је своју свежину, занемела и остала сув споменик. У успомени
народа ова се множила. У машти народа она је била жив организам, плодна клица, која је
умела да се храни сочним и живим елементима пучке фантазије“ (1972:232)

До краја 15. века три аутора помињу предање у почетној фази: Дукин
преводилац, Константин из Островице и Грк Лаоник Халкокондил; и сва три аутора су
из супротних крајева: Грчке, Дубровника и старе Србије што доказује да је предање
већ узело свог удела са свих страна новоосвојене турске територије и њених граница.

36
Миодраг Поповић је мишљења да „изворно српско предање никада није одвајало
Милоша од кнеза Лазара. Европски путописци су свакако, и пре доласка у наше
крајеве, знали за Милоша који је у њихово доба, у Дубровнику и на западу, био
популарнији од кнеза Лазара.“ (1977:54) Ако је ова тврдња тачна, а како смо видели да
је на крају 15. века име Милоша било навођено као најблагороднијег Лазаревог јунака
од Цариграда до Дубровника, а на северу је Константин Михаиловић име Лазара и
Милоша пренео чак до Кракова тадашње престонице Пољско-Литванског краљевства;
нема разлога сумњати у ову тврдњу. Са друге стране без Милоша, односно благородног
јунака, како се у историји први пут помиње, Косовска битка вероватно никада не би
добила облик у ком је налазимо већ на крају 15. века, а даљом транзицијом и у
коначној верзији у 17. веку која ће играти базичну улогу у очувању свести српског
народа и помоћи у даљој обнови државности и стварању националног идентитета. Како
је примећено, сви списи о Косовском боју које налазимо до самог почетка 17. века
(закључно са Орбином) показују да се битно разликују од канонских покосовских
списа својом идеолошком структуром; јасно се одступа од Лазаревог светитељског
култа и даје снажан значај његовој борби и јунаштву његових оклопника. Одавде се
канон измешта у легедну и из позиције светитељства-властодршца прелази на позицију
јунаштва, а разлог за то налази се у друштвеној стерилности односно неактивности
Лазаревог светитељског култа са једне стране и легендарног вође легендарних јунака у
легендарној битки као динамичног стожера колективне емоције који позива на
непрекидно делање. Али треба имати у виду да је ову главну одлику легенде традиција
црпла управо у канонским списима, односно предање се на њих надовезало, конкретно
на Повесно слово кнеза Лазара (1391/92) и Слово о светом кнезу Лазару (1391/92)
патријарха Данила III, како је о њему горе наведено, једном од главних учесника ране
канонизације и успоставе култа кнеза Лазара. Како у Повесном слову тако и у Слову о
светом кнезу Лазару кроз Лазареву беседу косовским јунацима о саможртвовању се
утире пут даљем могућем царству небеском кроз будуће мучеништво и страдалништво
за веру Христову; другим речима јунаштво је предуслов цартва небеског.

„Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледајући се на

наградодавца Христа.Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо
живот смрћу и дајмо удове наших теланепоштедно на сечење за част и отачаство наше,
а Бог ће се свакако смиловати на остатке нашеи неће истребити до краја род и земљу
нашу.” (Данило III 1970:117-118)

37
„Боља нам је смрт у подвигу неголи живот састидом/ боље нам је у боју мачем
окончање поднети/ него ли плећа непријатељима нашим показати./ Много поживесмо у
свету/ постарајмо се онда да ускоро/ подвиг страдалнички поднесемо./ Да бисмо
поживели вечно на небесима/назовимо се војницима Христовим/ као страдалници за
побожност,/ еда бисмо се писали у књиге животне./Не поштедимо тела наша у борењу/
да од подвигопожника светле венце примимо./Боли рађају славу/а трудови посредују
ка смирају.“ (Данило III 2015:120)

Оно што се битно разликује од Слова и каснијег предања јесте то што се након
Лазареве беседе и одговора његових војника Слово наставља Лазаревом молитвом у
којој, иако у уводном делу Слова Данило о Лазару говори само речи хвале и дивљења,
Лазар о себи у обраћању Христу мисли, у духу средњовековља, као о великом
грешнику: „Разгневих те и раздражих и сагреших веома/више од броја безброних
звезда и песка морског/ али у твоје безмерно милосрђе уздам се/ и на мношто твога
милосрђа погледам. [...] Тако се и ја клањам и молим/ свемилостиви преблаги царе/ да
ме из веза са веком овим садашњим од живота раздрешиш/ и да у подвигу оствареном
крвљу својом/ у теби окончам се, Христе Боже мој/ и мученичким страдања венцем
славе твоје/ овенчати се удостојим...“ (Данило III 2015:122-123); док у потоњем
предању овај типично средњовековни подвижнички корак највећих подвижника у
којима заступају себе као највеће грешнике бива изостављен, свакако зато што такав
моменат нема места у народној – пучкој свести, као што је има у средњовековној
књижевности која је управо на оваквим стилским местима и изграђена.

Као што је горе наведено, оно што повезује косовске списе са потоњим
предањем јесте јуначки подвиг кнеза Лазара и његових јунака на Косову пољу. Иако
јунаштво није својствена тема високе средњовековне књижевности, не треба
изоставити да су у овом периоду били превођени и читани вероватно на свим
дворовима и међу писменим становништвом средњовековни витешки романи где
посебно место заузима Роман о Троји и Александрида. Да су витешки романи имали
значајног утицаја на средњовековно друштво види се и у персоналним особинама које
су средњовековни писци давали јунацима својих житија а који су у многоме слични са
особинама које поседују јунаци средњовековних витешких романа; а да је сам
патријарх Данило знао и читао овакве књиге види се и у подударности Александриде и
Слово о светом кнезу Лазару који готово има идентично место: „Боље нам је у боју
умретинего пред Персијанцима бежати;свакоме паметном човеку боља поштена смрт

38
негo срамотан живот“ (Роман о Александру Великом 1986:105) и: „Боља нам је смрт у
подвигу неголи живот са стидом/ боље нам је у боју мачем окончање поднети/ него ли
плећа непријатеима нашим показати“ у Слову горе наведеном.

Као што се из наведеног види, предање има свој корен у средњовековној

култури, које се даље ослобођено црквених средњовеково-књижевних стилских
стезника у пуку развијало, мењало, добијало истанчанији облик ближи народу са свим
детаљима и интригама коначно обликовано на почетку 17. века, а на крају тако
измењено поново доспело и у црквену књижевност од половине 17. века надаље.
Са сеобом Срба 1690. култ ће добити једно ново обележје и његова даља транзиција се
више неће кретати на структуролошком плану већ на политичко-културолошком
стварајући рани облик националне свести код Срба.

39
Велика сеоба
Јован Скерлић наводи три фактора која су условила рађање националне свести код
Срба на простору Хабзбуршке монархије:

1. 1690. цар Леополд I је одредио територије које су

пресељеници из Србије требали да населе; сем тога њима је
истим декретом признато слободно испољавање православне
вере а црква је добила самоуправу на новонасељеним
територијама.

2. Политички положај досељеника из Србије био је тежак

због различитог погледа на територије које су након Сеобе
населили Срби; Аустрија је те територије сматрала својим
ратним пленом; а Мађари својим историјским државним
правом, те су тиме Срби на тим просторима непрестано
прогањани до владавине Јосифа II.

3. фактор представљају верска гоњења којима су Срби били

подвргавани све до краја 19. века. (1966:25-41)

Први фактор је условио централизовање српског становништва под

покровитељством цркве пре свега на простору границе са Турском (Ср. Карловци,
Нови Сад, Арад...) и северније у мањем броју пре свега у околини Будима и Пеште. Као
што је горе напоменуто, Срби на простору старе Србије за време турске владавине
углавном су били расељени по брдима и живели у мањим готово племенским
заједницама, а већа места као што су градови били су готово стриктно одређени за
живот турског живља, где је мало места постојало за формирање организоване српске
заједнице. Сем тога црква се ослободила Порте и имала је могућности да дела у
друштву које тежи ка уређеном организму.

Други и трећи фактор су у тако организованим целинама српског живља

створили потребу за организованим отпором (оваква врста отпора како физичког тако
и културног нија била могућа у готово пустој Србији под турском влашћу) а
организованог око историјске, културно-језичке и религијске заоставштине коју су
понели са собом.

40
 Поставља се питање какву улогу је имала косовска легенда и легендарни лик
кнеза Лазара у процесу формирања националног идентитета? Косовска легенда у
новим околностима добија посебни значај јер је утемељена на отпору према окупатору
и поробљивачу, а управо је таква ситуација задесила Србе на новонасељеним
територијама већ у најранијим периоду након њиховог досељења о чему нас извештава
писмо Патријарха Чарнојевића које пише Петру Великом о ситуацији у којој се српски
народ налази на угарској земљи након сеобе 1690:

„Ђаво, који добра не воли, посеја у Мађарској кукољ свој и порасте у њој трње
неправде, те отуда наста међусобна борба с ћесаром. А уз то нас опет стиже љута зима, те
много православних, како духовних тако и световних лица, многа телеса, старци, младићи и
деца храна мађарским мачевима постадоше. Дан и ноћ бежимо са својим осиротелим народом,
из места у место, као лађа на пучини великога океана очекујући када ће заћи сунце и смирити
се дан, и проћи тамна и студена ноћ беде која нас тлачи. А како нема никога ко би нам помогао
својим саветима, и ко би нас од муке ослободио, то је и наша туга удвостручена!“(1868: 264)

Ова потреба за организованим делањем уродиће поновно оживљавање култа као

и његове улоге медијатора у спровођењу индентификације заједнице.

Р. Михаљчић наводи да култ кнеза Лазара поновно оживљава и излази из оквира

манастира након Велике сеобе, а бригу о култу која је до тада готово у потпуности у
последњих 150 година пре Сеобе била препуштена само братству Раванице преузима
врх цркве. Сем тога, након Сеобе оживљавају и уметничка остварења у
фрескосликарству, графици или црквеном предмету која славе култ кнеза Лазара, али и
издвајају једну нову особину – кнежеву етничку припадност. (Михаљчић 1989:258-260)

По мишљењу Миодрага Поповића, понову успоставу култа и његово неговање и

даље обликовање пре свега је преузело учено или имућније грађанство (које је у
највећем броју и сачињавало највећи број досељеника сеобе). Он наводи:

„Преношење Лазаревих моштију и Јефимијиног покрова са похвалом кнезу Лазаруу

току сеобе 1690. из манастира Раванице у Србији у Сент-Андреју, а затим, 1697, њихово
враћање у Срем, у манастир Врдник, несумњиво да је морало утицати на популарисање
Лазаревог култа. Али, тај утицај у ΧVIII веку, по свој прилици, није био толико значајан
колико се у новије време истицало. Заборавило се да манастир Врдник, као ни стара Раваница,
на почетку ΧVIII века као манастирску славу није светковао Видовдан (односно Лазарев дан)
већ Спасовдан. Изгледа да је учена клерикално-гражданска интелигенција допринела ширењу
и популарисању косовске легенде међу Србима у Аустрији у ΧVIII веку више него црква и

41
њене светковине. У гражданској средини настају бројни портрети кнеза Лазара, међу којима се
нарочито истичу Џефаровићев (1741) и Орфелинов (1773).“ (1977:51)

Ово мишљење заступа и Скерлић и наводи: „У свим борбама за верска и

грађанска права и у општим културним покретима то родољубиво грађанство стајало је
на челу нације. То је био најпросвећенији део народа, који је најбоље разумевао ствари,
и његова реч се увек слушала.“ (1966:57)

Као што је горе наведено поновна успостава култа одвијала се у околностима

репресије, прогањања, кроз уједињени императив опстанка, слободу изражавања
вероисповести а на челу са грађанским сталежом. А као главну карактеристику
грађанског сталежа чини његова културолоша и историјска самосвест, као и жеља да се
ова свест унапреди и прошири. Грађанска самосвест се остваривала пре свега кроз
интеракцију са аустријском културом и по узору на њу. Културна и социјална
ренесанса српског грађанства је у себи имала потребу за изражајем, а главну своју нит
изражаја морала је негде да постави и од нечега да крене, а то је у овом случају било
постање њеног властитог идентитета, односно писање властите, националне, историје.
Овај посао у новој средини преузео је на себе гроф Ђорђе Бранковић пишући Хронике.
Оно што се у Хроникама примећује јесте готово целокупно одсуство средњовековне
црквене литературе, Бранковић је пишући своју историју углавном користио стране
изворе: грчке, латинске, немачке и мађарске, а највећи део текста је преузео од Орбина
из његовог Краљевства Словена. Сем тога, гроф Ђорђе Бранковић је кнезу Лазару
наметнуо нову титулу, титулу цара. У својим Хроникама наводи „Повељев убо кнез
Лазар савакупити се васем прво начелним кнезовом, и велможним саветником,
војводам же и воинставним плковником, и васем начелствујуштим ва васој области
србској, и присавакупившим се купно и јединосагласителним благопроизволенијем, да
третијаго устроителнаго царства србскаго препојасан бивајет.“ (2004:37) и нешто даље
понавља: „Велики кнез Лазар ново венчани цар Словено Србски“ 20 (2004:38). Овом
титулом кнез Лазар је изједначен са Душаном и Немањићима, а кнез Лазар и његови
јунаци, Косовска битка и њихов отпор су добили нов – национални карактер, а тиме је
по први пут Лазарев подвиг трансформисан из стерилног канона, који је служио само у
доменима цркве и легитимисања власти, у активни порив грађанства, а касније

20
Након грофа Бранковића ову тврдњу су даље, преузевши од њега, у својим историјама и тумачењима
историје наводили Рајић, Енгел, П. Ј. Шафарик, Миклошић, а на крају и Ђ. Даничић у Речнику из
књижевних старина српских.

42
целокупног живља као база националног идентитета а кроз функцију отпора према
узурпатору и активно жртвовање за слободу и самосталност, као и обнављање своје
државности која преко Косова сеже до Душановог Царства. Ова идеја, рођена на самом
почетку 18. века, током 18. и 19. века изаћи ће из оквира грађанске културе и прелиће
се на све просторе на којима су живели Срби, стварајући идеју о слободи, јединству и
самосталности.

Поставља се питање шта је проузроковало овако круцијалну измену у држању

према Косовској легенди као и однос међу народом и њиховом поимању
самоидентитета?

Треба нагласити да промена која је утицала на ново држање према Косовској

легенди у датом тренутку јесте промена која се одиграла на свим просторима под
утицајем европске културе и политике. Бенедикт Андерсон у књизи Нација -
замишљена заједница развијање идеје национализма у Европи види као опадање
утицаја цркве и развој рационализма и просветитељских идеја; он наводи:

„Са слабљењем религиозног веровања није нестала патња коју је то веровање

делимично ублажавало. Рај је уништен: субдина се чини тим произвољнијом. Спас је
бесмислен: тим је потребнија нека друга врста континуитета. Потребно је, дакле, наћи
световни начин да се судбина претвори у континуитет, да се случају да смисао. Мало је ствари
било (и још је) погодније у ту сврху од идеје нације. Ако се и признаје да су националне
државе 'нове' и 'историјске', нације чији су оне политички облик постоје од памтивека.“
(1998:22)

Како Андерсон наводи потребно је наћи световни начин да се судбина

претвори у континуитет, а то је моменат на плану косовског култа у коме култ кнеза
Лазара излази из цркве и добија један другачији смисао.

Друга промена коју Андерсон наводи јесте промена погледа на центре власти,
односно на монархистички организоване државе и њихове владаре чији легитимитет
долази од њиховог божанског порекла 21
а који влада државом коју сачињавају
поданици а не грађани. „Оданост људи нужно је била хијерархична и центрипетална
јер је владар, као и свето писмо, био кључ приступа битку и његов неодвојиви део“
(Андерсон 1998:43). Промена је настала у држању према владару у томе што је настао

21
Принцип који је у канонизацији кнеза Лазара посебно заговаран повезујући га са династијом Немањић.

43
другачији поглед појединца на самога себе у заједници којој је припадао, као и о
другим појединцима који су заједницу сачињавали – поданици постају грађани.

Трећа промена која битно осликава овај процес промене друштвене заједнице
европских држава јесте промена поимања времена у односу на средњовековно
поимање у коме је време структурно предодређено, како то Ауербах тумачи:

„Како се, на пример, догађајкао што је жртвовања Исака тумачи као префигурација
жртвовања Христовог, тако да је, дакле, последње тако рећи наговештено и обећано у првом, а
последње 'испуњава' прво, онда се употребљава веза између два догађаја који нису ни
временски ни узрочно повезани, веза која се на разуман начин у хоризонталном току уопште
не може успоставити. Она се може успоставити само онда ако се оба догађаја вертикално
повежу са божанским провиђењем, које једино тако може планирати историју и дати кључ за
њихово разумевање. Временско-хоризонтална и узрочна повезаност догађаја се
разрешава,'сада'и 'овде' нису више карике неког земаљског тока, већ је то истовремено нешто
што је већ увек било, и што ће се испунити у будућности; то је заправо, у очима бога, нешто
вечно, сваковремено, што се у фрагментарном збивању на земљи већ завршило.“(1968:78)

Овакав концепт времена у средњем веку који је заступала и учила црква

појединац је прихватао, укључујући и свој друштвени статус, као чин провиђења. Са
друге стране за појединца 18. века време постаје хомогено, празно време (В. Бењамин)
посматрано кроз календар и сат, а предодређење, односно вертикално повезивање
догађаја се мења за попречно односно за коинциденцију и истовременост.

Бенедикт Андерсон као главни повод за све три промене које су изазвале
настанак идеје национализма види у масовном ширењу штампе на вернакуларима
(Андерсон 1998:45) и успоставу вернакулара као језика власти (1998:48). Европска
култура је тиме ушла у период доминантног грађанског система који се изградио под
утицајем популарне штампе, а ова друга – штампа – је била зависна од образовања,
односно од способности појединаца да читају и разумевају текст; а ако овај пример
пренесемо на српске заједнице на простору бивше кнежевине и царевине под влашћу
српских владалаца у истом овом периоду (након открића штампарије и даље), израда
књига се у највећем делу заснивала на преписивању монаха и нешто спорадично
штампаних, а готово у целости заснована на обредним књигама, те је била отргнута од
народа који необразован свакако није имао могућности ни то мало да читајући ужива.
Ова ситуација ће се из корена променити након прве и друге Сеобе Срба када ће се оно

44
мало образованог слоја грађанског сталежа 22 концентрисати на места предвиђена за
селидбу и имати могућности да уједињено делује у стварању једне нове грађанске
културе под утицајем свакодневнице средине у коју су приспели. Сем штампе коју
Андерсон наводи као кључну, Р. Михаљчић наводи још и бакрорез и графику 23.

Укључивање Срба приспелих преко Дунава у токове европске цивилизације

одвијало се уз помоћ рано формираних народних школа. Да је значај образовања и
штампе био круцијалан за даљи опстанак Срба на новим просторима види се и у молби
патријарха Арсенија III из 1698. упућеној у Беч за отварање манастира, школе и
штампарије у Сечују на Дунаву. (Скерлић 1966:86) У периоду од 1695. до 1738. Ј.
Скерлић наводи постојање школа у 27 разних места насељена придошлим Србима. 24
Овај период просветитељства међу Србима северно од Саве и Дунава уједно означава и
излажење култа кнеза Лазара из оквира манастира и цркве у грађанску културу и даље
његово обликовање и одређивања значења у истој, а број писаца који кнеза Лазара и
косовске мученике пре свега види као националне јунаке се непрестано увећава.

Горе наведени гроф Ђорђе Бранковић је својим Хроникама, иако не штампаним

али више пута преписиваним и читаним, први дао пример и оставио завештање писања
будућих историја које ће имати за циљ да освесте заборављену и скрајнуту историју
Срба као и њихову духовну заоставштину кроз нову перспективу битке на пољу
Косову. Иако је његова књига у највећем и најбитнијем делу препис М. Орбина, он је
легенду о кнезу Лазару проследио и уједно увео у нови ступањ развоја кроз коју
легенда бива прича о борби са узурпатором и жртвовање за слободу и опстанак једне
веће идејне народне заједнице, под чијим утицајем су каснији историчари Јован Рајић и
Павле Ђулинац писали своје историје. Други пример овакве трансформације култа
налазимо код Христифора Жефаровића у његовом делу Стематографија, први пут
издатом у Бечу 1741. Сам писац наводи да је дело рађено под утицајем, односно да је
превод дела Павла Ритера-Витезовића из 1701. Stematographia sive armorum Illyricorum

22
„Прешавши у Угарску, Срби нису били гомиле гладних и голих сељака и пастира, но је међу њима
било трговаца и занатлија, грађана. [...] Ти српски трговци и зантлије убрзо су показали способности за
културну и техничку утакмицу са другим народима.“ (Скерлић 1966: 54)
23
„Већина кнежевих портрета током XVIII века резана је на бакарним плочама. Графика је пружала
дотад неслућене могућности у политичкој и црквеној делатности. Као моћно средство обавештавања,
али и пропаганде, графика је уз штампу наговестила ново доба. Црква више није била основни
комуникациони систем.“ (Михаљчић 2001: 230)
24
1695. у Баји; 1696. у Бођану; 1697. у Сенти, 1703. у Сремској Каменици, Ади, Фелдварцу, Мартоношу,
Мохачу, Старом Бечеју, Старој Кањижи, Старој Паланци, Петрову Селу, Сентомашу, Тителу, Новом
Саду; 1710. у Суботици; 1713. у Сремским Карловцима; 1716. у Осеку; 1717. у Сомбору; 1720. у Земуну;
1723. у Старом Сивцу; 1730. у Старој Пазови и Турији; 1733. у Вуковару; 1735. у Иригу; 1737. у
Брестовцу; 1738. у Старом Стапару. 87. (Скерлић 1966:87)

45
delineatio, а које је пак дескрипција грбова који се налазе у Орбиновом делу
Краљевство Словена. Иако Стематографија није оригинално дело, њен значај је
видљив кроз читаву историју од њеног настанка до данас; грб који је Жефаровић
приказао: крст са четири С, је стални средишњи елемент грба Србије до наших дана25.
Сем тога, Стематографија је имала јасну политичку улогу која се види у насловној
страни на којој су истакнути ликови архиепископа моравског Методија (брата
Ћириловог), Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, Светог Саве, краља Владислава,
краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Уроша, кнеза Лазара, деспота Стефана
Штиљановића у којој је кнез Лазар представљен као наследник немањића а деспот
Штиљановић као последњи српски деспот и уједно и владар поседа у Угарској
краљевини на просторима северно од Саве и Дунава.

Посебно место у сведочансту измене култа кнеза Лазара заузима Житије кнеза
Лазара или како се у науци назива Прича о боју косовском. Јелка Ређеп наводи:
„Почетком XVIII века, а можда и крајем XVII века, написано је Житије кнеза Лазара.
[...] Непознати састављач рукописног Житија написао је дело на основу неколико
писаних дела, али и на основу усменог предања и народних песама, бугарштица и
десетерачких народних песама. [...] Житије ... чини други тематски целовит круг
текстова о кнезу Лазару и Косовском боју. [...] (36 варијаната, досада познатих).“
(2007:88/89); где је најстарији рукопис датиран 1714-1715, а најмлађи 1839. (Ређеп
2007:89) Стојан Новаковић закључује да „прича сама, показује, да је постала у доба,
кад је народни језик јачи полет добијао; у исто оно доба када пада јача радња на
школама коју сам посвједочио извјешајем о букварима за Србе од 1727-
1734.“(Новаковић 1989:34-35) Након Сеобе приметно је да чак и међу свештенством
постоји тенденција ка народном језику. Народни језик употребљава Јеротеј Рачанин у
првом путопису српске књижевности из 1727. Путашасвіе къ граду Iерусалиму
Iepoтeяіеромонаха рачанинскаго въ лъто отъ бытiа 7212, а отъ рождь. Христова
1704. мъсеца Iюлiя; а Гаврило Стефановић Венцловић, највећи српски беседник 18.
века, у поговору свог превода Мача духовногъ Лазара Барановича наводи о народном
језику: „И се же вједномо буди, јако на вса проста сут, поњеже јаже к богу глагољут се
сија по писанију књижном вмјештено јест, а јаже к људем, сија по просту.“; а у
разговору са народом треба говорити „на србски језик ради разуменија простим

Жефаровићев грб се први пут званично појављује на грбу Кнежевине Србије за времена Милоша
25

Обреновића, као и на грбу краљевине из 1882. који је уредио Стојан Новаковић па до данашњих дана и
доба републике.

46
чловеком“; „на просто уразумителније знаније србскоје за сељане и просте
људе“(Скерлић 1966:198). Овако нешто било би готово немогуће прочитати у
књижевно-историјским списима средњег века. Светозар Матић наводи:

„Из читавог односа цркве према народном певању, кроз цео средњи век па све до
почетка ΧIΧ века, народно песништво, презрено у средњем веку нашем, није могло оставити
никаквог трага у писаним делима наше старе књижевности.Ако у тим делима има трагова
епског певања, онда то могу бити само трагови дворског певања, онаквог какво је примала и
одобравала православна црква. – Друго, средњовековно певање, као дворско, ишло је за тим да
буде дворско, отмено, и зато се морало служити отменим језиком, српскословенским, који је
тада морао бити књижевни језик.“ (1972:167), а даље даје закључак о народном језику и
певању на истом у средњем веку:

„Питање је да ли је и било простонародног певања о Косову у доба кад су Данило и

Константин писали своја дела. Мислим да је природна претпоставка да се народно певање о
Косову јавило тек доцније, као одјек и подражавање феудалног певања, а сасвим је сигурно да
се јавило као наставак феудалног певања, кад је наш феудализам, заједно с нашом
средњовековном државом, пропао. Тај наставак феудалног певања видимо у Орбинијевом
причању и у бугарштицама. Сви искази о епском певању, од Теодосијевих 'скврнословесних и
вредних' (тј. штетних) песама до Гаврила Стефановића Венцловића, до Доситеја (његових речи
о епископу Георгију Поповићу у Совјетима здравога разума), до Вука (његове речи о Стефану
Караџићу) итд., - сведоче о великом презиру који је црква имала према простонародном
певању. То презрено народно певање нису могли записивати (преводећи га на
српскословенски) ни Теодосије, ни Данило, нити који други писац наше старе књижевности.
Они су препричавали и записивали феудално усмено певање на језику којим је било певано,
српскословенском. Истичемо супротност између Доментијанових речи о људима који су,
'научени од светога духа', певали о Сави и Теодосијевих о 'скврнословесних и вредним'
песмама. Та два супротно расположена исказа говоре јасно о хришћанском разликовању двеју
врста певања: једног које је имало хришћанску пропусницу за Теодосија и Данила и за њихово
потомство, и другог које је, оставши без пропуснице, остало непознато потомству“ (1972:191-
192).

Из наведеног се види да је постојао снажан отклон црквене литературе према

народном певању и традицији, те је тако вероватно и култ кнеза Лазара у средњем веку
за време његове успоставе био у сваком домену поприлично далеко од народа и у
склопу народног духа. Владимир Јовчић о средњовековном себру наводи „Нигде нема
поузданих извештаја о томе да ли је себар уоште сматрао и осећао неким
заједништвом, и каквим, феуд и држава којима је припадао“ (1976:79-80).

47
 И Ј. Реџеп и С. Новаковић наводе повезаност Приче са епским песмама и
народном традицијом. Ј. Реџеп наводи: „Поређење Приче са бугарштицама и
десетерачким песмама о Косовском боју, пре свега са песмама из II Вукове књиге, са
Богишићевим бугарштицама (бр. 1, 2 и 14), са песмом из зборника Аврама Милетића
(1779) и зборника Тимотија Недељковића (1812), с бугарштицом о свађи Лазаревих
кћери, и песмом из Качићеве збирке 26, показује да постоје велике сличности између
песама и рукописнога Житија“ (2007:93-94); док Стојан Новаковић наводи да „заједно
с језиком гусларске су песме од тога времена 27 утицале на писане приче о косовском
боју, али се чинило и обратно. И писане су приче о Косовском боју очевидно утицале
на гусларске песме.“ (1989:104); док се Светозар Матић залаже за мишљење да се
народно песништо косовског циклуса изродило под утицајем косовских списа и
монашке активности манастира Фрушке горе у Срему (пре свега манастира Врдник).
Он наводи: „Врло блиски по времену Троношац и Причао о боју косовском имају по
неки десетерац и осмерац, али то је вероватно само резултат емоционалног говора.
Врло вероватно да су та два књижевна споменика претходила певању косовских
песама, и да су они и изазвали донекле, помогли стварање косовских песама.“
(1964:125)

Који год од ова три приступа узмемо као тачан или најпрецизнији, сва три
приступа повезују народну традицију и црквену догму, што је било незамисливо у
времену настанка првог круга култних списа о кнезу Лазару с' крајем 15. и почетком
16. века. Ј. Ређеп наводи да је разлог оваквог статуса Приче тај што је свој
најдинамичнији преписивачки моменат Прича доживела након пресељења Лазаревих
моштију у Врдник, а светачки култ кнеза Лазара био трансформисан у национално
обележје.(Ређеп 2007:92) А главна предност предања, иако има промењени облик
Лазаревог лика, јесте у томе што у себи чува култ владара и косовског јунака, а то би
било немогуће да сами косовски списи, односно „аутори косовских списа не настоје на
пасивној кнежевој смрти, на усековању већ се спасење и вечни живот могу стећи
јуначком борбом, опредељењем за царство небеско, одбраном Христове вере.“ (Ређеп
2007:98) Тиме јунаштво које је присутно у покосовским списима у предању и Причи
представља најдоминантнији мотив косовских јунака тиме што је доведено у директну
везу са главним осећањем народа, као што је горе већ напоменуто, а Лазар и његови

Писма од Милоша Кобилића и Вука Бранковића

26
27
Мисли се на период познијих времена „у којима народни језик силно продије у књижевност и осваја је“
(Новаковић 1989:104-105)

48
јунаци нису део неке друге дистанциране силе или етике већ својим јунаштвом
представљају активне чланове народне заједнице. Максимилијан Браун у својој студији
о српској јуначкој песми наводи три принципа који мора сваки јунак да поседује:

„Прво: борбени став и однос према свету и животу. Јунак је пре свега борац, ратник. Он
не сме ни са чим да се помири, поготово не са стварима за које сматра да нису у реду; он мора
да се ори чак и онда када се борба унапред чини безизгледном и када мупредстоји очевидан
пораз. [...]
Друго: Јунак мора да се потврди својом сопственом снагом. Прави и истински јунак
мора се ослонити само на себе и своју снагу. Он не мора одбити помоћ са стране, али не сме да
је тражи или да је очекује. Сходно томе јуначкичовек има мало разумевања за социјале везе;
његово осећање заједништва обично се исцрпљује у уском оквиру породице и братства, као и
надређеног племена.28
Треће: Част и понос представљају највиши захтев делања и њима мора све остало да
буде потчињено. Част се састоји у обавезујућој свести о сопственом јунаштву. Прави јунак
непрестано надзире самог себе, као и своје делање, и то с обзиром на то да ли је оно у складу с
основним појмовима јунаштва. Тој усклађености мора приносити сваку могућу жртву, па ако је
потребно, и сопствени живот. [...] Јуначки човек помно води рачуна о свом угледу, посебно о
својој слави код потомака.“ (2004:10)
Народно предање није могло да нађе бољи пример и узор него у лику кнеза
Лазара и његових јунака. Прича о боју косовском, иако најпреписиванији спис након
Сеобе, није усамљени пример овакве реинтерпретације Косовског боја у 18. веку. Један
од оваквих списа је и троношки родослов, за који Иларион Руварац, истражујући
историју Срба 15. века, наводи: „Тврдим да је састављач тога родослова повест о битци
Косовској написао по Орбину и по усменом народном казивању о боју
Косовском“29(1887:241), а мишљења је како о троношком родослову тако и о пећком
летопису да су: „фигуративно: као замућен поток или мутна бара, не може бити извор
за повест српску XIV века.“ 30(1887:22)Троношки родослов у нечему се разликује од
Приче, пре свега у својој концизности како на ток приповедања тако и на саме дијалоге
који су крајње сажети и концентрисани на суштину поруке, али у целости садржи
структуру која је садржана и у Причи.

Сва три примера, како показује књижевна и историјска критика, не приказују

историју 15. века и историјски лик кнеза Лазара, већ својеврстан митолошки, фиктивни

28
Приметно је да су сви косовски јунаци у предањима у родбинским везама.
29
Подвукао И.Р.
30
Подвукао И.Р.

49
лик створен кроз предање. Поставља се питање зашто је чак и званична црква имала
потребе за подржавањем и ширењем оваквог виђења, који свакако није у складу са
првобитним обликом који кнез Лазар има у покосовским канонским списима?

Култ кнеза Лазара са својом новом позицијом врши подстрек у обликовању

свести масе и активира потребу за идентификацијом заједнице на тај начин што позива
у свест сећање на моменте који леже у дубоком историјском наслеђу када је заједница
која се покушава интерпретирати и увести у тадашњост била жива у оном облику у
ком је сада жељена, а њена жељена категорија је пре свега самосталност и слобода
бирања која долази изнутра заједнице која интерпретира, у овом случају заједнице
Срба, а која (заједница) уводи у садашњост ону прошлост са којом се индентификује.
Те тако косовска легенда почиње да служи као потпора политичке идеје коју је црква
као главни стожер организације српске заједнице имала. О овоме – о конструисању
мита у служби политичких циљева Mилан Матић наводи следеће:

„Процват политичког митотворства и уопште политичких илузија као општих

тенденција у духовном развитку одређеног друштва може се запазити и у развоју оних земаља
које у из било којих разлога блокиране, осујећене или угрожене у свом развоју, које се или 'још
увек нису нашле', или су себе 'већ поновно изгубиле'. Највише се то догађа друштвима која се
из било којих разога одаљавају од својих онтичких темеља као основе самосталне и социјално
утемељене репродукције живота, које своје животне основе или узалудно или пак успешно,
траже изван себе и сопствених потенцијала.“(1998:36)

Јасно је видљива потреба за оваквим митотворством а чијој сврси је служио

други циклус покосовски култних списа, да се прикаже легитимна власт коју је црква,
водећи Сеобу како прву тако и другу и главну институцију у организовању народа на
новим просторима, на себе преузела. Оно што је битно нагласити а што чини
круцијалну разлику између покосовских култних списа (првог циклуса) и списа о кнезу
Лазару и његовим јунацима базираним на легенди (другог циклуса) јесте то што
покосовски списи имају за циљ да створе мит и канон, док у другом случају легенда је
живела у свести народа само што није била активно односно практично усмерена ка
одређеном циљу, а да би овакав облик активног мита могао да живи потребно је било
грађанско друштво које ће мит тумачити и активирати га, а што није било могуће на
простору окупиране Србије због немања формиране грађанске заједнице, а можемо
рећи и немања било какве организоване заједнице; као што је горе виђено предање је
било живо готово у свим крајевима, али је било инертно – да поново наведем – Прича о

50
боју косовском је најдоминантније била преписивана и ширена након пресељења
моштију кнеза Лазара у Врдник и формирања заједнице Срба на простору аустријске
монархије. М. Матић наводи да:

„митска свест има реалне корене у самим масама, одосно да у традицији народа тиња
као латентна културна и политичка снага, која све више избија на површину и тежи да се
активира у временима криза и опасности по заједницу. [...] Из овога произилази да је смисао
мита у својој основи практичан, да политички митови живе и делују само ако имају значаја за
разрешавање садашњих проблема и тешкоћа са којима се једна заједница непосредно суочава.
У политичким митовима дају се одговарајуће евокације прошлости – и пројекције будућности
са намером да се пружи аргументација и образложе садашње околности, да би се покренула
осећања и мотивације колективних акција. [...] Због тога је елементарни услов ефикасног
дејства политичких митова управо у томе да они буду примљени у заједници којој се упућују
као посебна врста истине: не као истина у логичко-рационално смислу, већ као истина која
одговара колективним жељама, надама и страховањима, као нарочита врста психолошке или
емотивне истине.“(1998: 105-106)

Сем тога, како наводи Џонатан Келер једна од главних улога идентификације
заједнице долази кроз причу која треба да „служи“ најснажнијим појединцима
заједнице:

„Идентификација има важну улогу и у стварању идентитета заједнице. Члановима

заједнице која је током историје била потлачена или скрајнута, приче омогућавају
идентификацију са неком могућом заједницом и настоје да створе једну зајеницу тиме што
показује њеним члановима ко су или ко би могли да буду. Теоријске расправе у овој области
посебно су се усредсредиле на пожељност и политичку корисност различити концепата
идентитета: мора да постоји нешто што је заједничко најважнијим члановима заједнице,
уколико желе да функционишу као заједница.“ (2009:132-133)

Вековима након Косовског боја, а након Велике Сеобе, дух легенде који је
тињао у народу сада је могао да се изрази у потпуности и организовано, и да служи
како маси у кризном моменту тако и најснажнијим појединцима заједнице у овом
случају црквеној власти, и тако уједињени, први пут од Косовског боја – народ и
челници су склопили савез да кроз једну легенду живе исту тежњу.

51
У духу народне епике и нове књижевности
Наредни ступањ, а уједно и последњи којим ће се овај рад бавити, кроз који је
косовска легенда преобликована био је моменат у коме под утицајем новообликованог
канона кнеза Лазара и његових јунака настаје народна епска уметност косовског
циклуса. Опште је познато да једна од главних културолошких карактеристика српског
народа јесте његова народна епика за коју се верује да је била жива и много пре него
што сежу историјски факти о постојању старословенског племена које се доселило на
просторе Балкана у 6. веку. Иако немамо научно чврсте доказе како се развијала и
какав је облик имала у најранијем свом облику, свакако историја књижевности не
оспорава постојање народног епског певања као аутентично народне креацијеса својим
правилима певања, мотивима, версификацијом и etc. Најстарији пример српског епског
певања налазимо на југу Италије записан 1497. 31
преко записа песама Петра
Хекторовића 1556. до Ерлангенског рукописа датираног између 1716. и 1733. а
највероватније око 1720.(Меденица 1987:8) Али оно што се посебно издваја а што је у
вези са косовском легендом јесте то да иако су српске народне епске песме записивачи
записивали готово на свим просторима на којима су били насељени Срби, историји
књижевности је позната само једна епска песма косовског циклуса која је записана ван
Срема и близине Нове Раванице, песма „Смрт мајке Југовића“, док су све остале песме
косовског циклуса записане у Срему од певача који су ту боравили или дошли на
одређено време. (Матић 1964:95) С. Матић наводи песме које је записао Вук Караџић,
иако историја књижевности као првог записивача косовских епских песама наводи
Аврама Милетића који је у својој Песмарици записиваној између 1778. и 1780. записао
неколико песама косовског циклуса као што су „Историја кнеза Лазара од Косова и од
Цара Мурата“ и „Историја Мусић Стефана“.То не мења чињеницу да су и оне записане
на простору Срема што доказују биографски подаци записивача који је готово читав
свој живот провео живећи и радећи у околини Новог Сада, гледајући преко Дунава у
Фрушку гору и Срем. Иако нам Аврам Милетић није оставио посебних података о свом
записивачком раду, В. Караџић јесте: у Вуковој преписци са Мушицким, налазимо
један од главних доказа оваквој тврдњи, од ког тражи да прикупи све песме које
Слепица из Јарка зна о Лазару: „Ако би ту дошла она слепица из Јарка уредите, молим
вас, нека се оне све старинске пјесне од ње препишу, а особито што је год о Лазару
(како се он женио, како е у лов ишао, Лазарица, и пр.) и о силном Стефану; ако ли она

31
„Непозната бугарштица о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јану из 15. века“ (Пантић 1977:421-439)

52
ту не дође, а ви пишите Попу у Јарак нека он препише, или нека Слепицу под стражом
к вама пошле,ербо ћемо тежко оне пјесме на другом мјесту наћи. [...] У Виени 9.
Августа 815.“ (Караџић 1908:104)

С. Матић у истраживању порекла косовских песама и након преиспитивања

фонда песама које су Караџићу давали певачи посебно се осврће на песме које је Вук
сакупио од певача са Косова или у близини Косова (Матић 1964:103-105), Матић
закључује: „Очевидно је да у доба Вуковог записивања косовске песме на Косову нису
постојале.“ (1964:105) А онда након тога наставља своје излагање:

„Природно је потражити косовске песме у Срему, управо у Фрушкој гори, код

Раванице, где се, можда још од краја XVIIвека, откад је тамо пренесено Лазарево тело, редовно
одржавала видовданска слава, кнежев дан, не само највећи, него скоро једини велики народни
сабор за цео ваљда Срем и за један део Бачке. Ту су се, разуме се, скупљали и певачи народни.
О том скупљању певача на Видовдан у Раваници опширније се може читати у дневнику
Милице Стојадиновић Српкиње.“ (1964:105-106)

Да је манастир Врдник посебно истицао свој значај кроз чување кнежевих

моштију и поновно успостављање и неговање неговог култа као и да је био део склопа
нове идеологизације косовских јунака види се на примеру живописа Косовски бој
довршеног 1776. на зиду манастирске трпезарије израђеног о трошку Давида
Рацковића из Новог Сада. Композиција представља израз нове идејне и политичке
оријентације. Нажалост, дело је страдало током Првог светског рата од стране
аустроугарских трупа, али на срећу, Иван Кукуљевић-Сакцински преписао је текст
испод животописа који представља опис композиције на приказаним сценама:

„1. Распра о неверству између Милоша и Вука на кнежевој вечери

2. Испуњавање Милошевог завета и смрт цара Мурата

3. Борба Милоша и Ивана са Турцима

4. Милош лишен коња на копљу скакаше

5. Издаја Вука

6. Усековање кнеза Лазара, Милоша и осталих војвода

7. Пренос кнежевих моштију.“ (Михаљчић 2001:259)

Као што се из приложеног описа види, живопис је у потпуности рађен по узору

на Причу о боју косовском, а који је свакако могао послужити као узор народном

53
певачу за стварање епских песама. Мишљење да су косовске епске песме писане по
узору на црквену књижевност не налазимо само код Светозара Матића. Много пре
Матића Иларион Руварац скренуо је пажњу да народни певач никако није могао да
познаје давно заборављене информације и детаље који су се могли наћи само у
житијама опеваних ликова, конкретно говори о песми „Свети Саво“ где наводи:

„Но било тако или инако, свакако стоји то, да је песма та изашла из манастира у народ
те постала народна песма [...] Но народ не зна и народ не памти, то не зна ни колико је градова
и које градове по имену цар-Немања разломио и порушио; и које је земље освојио он, и колико
је муке и труда и трошка њега стало, док је обновио своју дедовину и створио нову државу и
назвао се самодржцем све српске и поморске земље. Све је то народ заборавио, све је то
ишчезло из памети народу, и од све те славе и државе памти он и зна само за манастире, које је
цар-Немања саградио; но и то не би знао народ и народни певач да му то не каза ђаче самоуче,
које је опет сазнало то из прве главе Савина житија св. Симеуна.“ (1934:527-528)

Руварац након овога пита да ли су по оваквом моделу настале и друге песме из

Вукових збирки, и додаје да се то питање оставља младима да га реше. Овај рад
конкретно занимају епске песме косовског циклуса и сличност са црквеном
књижевношћу, а овом темом се најдетаљније бавила Јелка Ређеп у својој студији овде
више пута навођеној Косовска легенда у којој доказује мотивске и поетске
подударности Приче о боју косовском и епских песама косовског циклуса.

Национална мисао произашла из цркве а основана на народном предању се кроз

епске песме и записивачки рад Вука Караџића и његових сарадника, као и Вукових
претходника, конкретно Аврама Милетића, преобразила из грађанског света и црквене
политичке пропаганде у народни поклич за конкретно делање на националном плану
ослобођења и самосталности. Владимир Јовчић наводи о српском родољубивом
песништву следеће:

„Изразита тематска заокупљеност историјским догађајима и њихова утилитаристичка

тумачења са позиција актуелних националних и државних интереса чине родољубиву поезију
националног надахнућа претежно римованом хроником и пропагандом националне величине у
победничкој слави или у великомучеништву. Поистовећујући се, некад мање некад више, са
обвезником историјског интереса своје нације-државе – а тај интерес је, по правилу, и законски
произвођен у чин највише грађанске дужности – родољуб пева својој нацији-држави као
једином осведоченом јамцу слободе и достојанства, повлачи или подразумева знак једнакости
између личне и националне слободе, између личног и националног достојанства, између

54
класног и националног интереса. Држава постаје својеврсно отеловљење националне па и
личне егзистенције, она је кућа народа, чувар самог народног бића.“ (1976:41-42)

Ово родољубиво епско песништво сем у косовском циклусу гаји националну

мисао у веома малом броју народних песама. (Матић 1964:137) Један од примера
прогреса националне мисли види се на примеру Лазареве клетве у песми „Историја
Кнеза Лазара од Косова и од Цара Мурата“ записаној прво од стране Аврама Милетића
и тридесетак година касније у песми „Мусић Стеван“ од В. Караџића. У првој гласи:

Ко ујутру на Косову не буде,

не родило му ни жито ни вино,
нит' у двору мушка чеда имао.

док је у другој клетвадиректно упућена Србима и свима српског порекла и крви:

Ко је Србин и српскога рода

и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!

Док се у првој песми клетва односи на просперитет позваних, у другој се односи

на егзистенцију како појединца тако и читавог потомства, а уједно и детерминише
националну припадност ратника (устаника). Уједно, циклус косовских песама позива
на свесно жртвовање, ово место затичемо и у покосовским списима као и у списима о
косовској бици након Сеобе, битна разлика је у томе што у покосовским списима култ
жртве има готово па стерилну улогу према физичкој егзистенцији и представља пролаз
до светости, док у народним песмама позив на жртву је пре свега позив у борбу, с' тиме
што такође долази и до трансформације Царства небеског, које од служења Богу
прелази у служење сопственом национу. В. Јовчић је мишљења да:

„не толико пропаст српске феудалне државе колико угроженост самог народног бића и
жеља за слободом, определили су народног певача да у само чело кодекса моралних вредности
истури јунаштво као несравњиву људску врлину. Зато је јунаштво у српском епосу историјски,
а не религијски ореол, и зато је много више морално опредељење него дар провиђења или
наследна особина. Ако не увек наместо правоверности, правдољубивости, милосрђа, оданости
и других врховних одличја патријархалца хришћанина, онда прожето њима, јунаштво постаје
врховна морална вредност коју узгаја епска песма.“ (1976:98)

55
 Јунаштво као оличење храбрости, која се од античких времена сматрала
талентом – односно божанским надахнућем, у српској народној поезији се пре свега
сматра моралним чином, својственим држањем појединца у социјалној структури као
и његовој одговорности према истој. У песми Кнежева вечера Лазар наздрављајући
косовским јунацима уједно наздравља и епитетима друштвене моралности
(старешинтво, господство, милост, лепота, висина), а које уједно, готово неизоставно,
улазе у особине јунака, а овом епитету Лазар наздравља последњем сублимирајући све
предходно наведене јунаке у једног – Милоша Обилића.

Цар узима златан пехар вина,

па говори свој господи српској:
„Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит по старјештву,
налићу је старом Југ-Богдану;
ако ћу је напит по госпоству,
напићу је Вуку Бранковићу;
ако ћу је напит по милости,
напићу је мојим девет шура,
девет шура, девет Југовића;
ако ћу је напит по љепоти,
налићу је Косанчић-Ивану;
ако ћу је напит по висини,
напићу је Топлици Милану,
ако ћу је напит по јунаштву,
налићу је војводи Милошу.
Та ником је другом напит нећу,
већ у здравља Милош-Обилића!

Милош Обилић је поред Лазара главни јунак легенде о Косовском боју а помена
о јунаку који носи име Милош у каснијим текстовима се у покосовским списима јавља
већ код Константина Филозофа. Иако се овај рад бави улогом и ликом кнеза Лазара и
његовом књижевно-историјском трансформацијом кроз време до успоставе коначног
облика легедне какву данашњи читалац има, у овој фази развоја легенде кнез Лазар и
Милош Обилић су нераздвојиви у улози коју су како историјски, књижевно тако и

56
културно оставили на српски народ. Иако се јунак који је убио Мурата, а који је
касније именован као Милош Обилић, како је наведено, појављује већ у најранијим
списима, како у спрским тако и у иностраним (турским, грчким и италијанским), преко
Орбина до култних списа који се везују за други пренос Лазаревих моштију и другог
циклуса косовских списа, јунак Милош Обилић је тек са народном књижевности узео
облик у коме је изашао из стерилних кругова инертне преписивачке и интерпретативне
књижевности у активну народну десетерачку песму која се је орила тадашњом
Србијом. „Још је Вук Караџић“, како наводи Владимир Јовчић, „запазио да је промена
настала косовском трагедијом била тако силно ударила у народ да је позаборављао све
што је раније певао, и да је све почео изнова.“ (1976:81)

Косовска легенда је, као што је горе речено, ушла у све поре друштвеног бића,
па тако уједно и у ново српско песништво. Први је Захарија Орфелин 1762. у песми
„Плач Сербији“, која својим насловом даје дескрипцију своје садржине, у модерну
књижевност унео мотив Косова као једног од кључних момената историје српског
народа. У песми он сем поробљености и туге над околностима, у стиховима пева:

Славна моја сва храброст на Косову паде,

а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Наредни који поетизује ову тему у модерној српској књижевности јесте Доситеј
Обрадовић 1804. у „Пјесни на инсурекцију Сербијанов“ у којој кличе:

Востани, Сербије! Востани, царице!

И дај чадом твојим видет твоје лице!
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
и Сербље возбуди!

Оно што се запажа у ове две песме јесте приступ који први и други песник имају према
Србији. У првој она је у потуном подређеном положају, унижена и пала, док у другој се

57
види нови поклич, поклич ка делању и оживљењу, проналажењу нове снаге и
обнављању заоставштина над којима спава.

Већ у хронолошки наредној песми са мотивом Косовског боја Лукијана

Мушицког „Вуку Стефановићу Сербљину од Сербљина“, из 1816. а која опева
отпочињање буне против дахија, песник, обраћајући се В. Караџићу, међу јунацима
уздигнуте и поносите види давне српске јунаке сада поново оживеле:

На све, как' муња, стране потекоше,

Чељуст у адаску вргоше тиране.
К слободи отворене двери;
Победа ј'правим јунаком скора.

Ти виде, Вуче, међ њима храбрствене

Там' Обилиће, овде Косанчиће
И Топличане, старог Југа
Синове, - мачеве огњесевне.

Ти, срећни, виде красно позориште,

На час где вергше Марса љубимци мач,
Минерви чисту жертву носе,
Њој препоручују чеда своја.

Так' роду храбру скиптром под железним,

Под јармом, бичем, један к варварству шаг,
А с ногу ланац одринувши.
Враћају с' красоте ума, серца.

Док песма Јована Хаџића „Ода моме роду“ у својим стиховима слави задобијену
славу и част а завештану у делу Саве, Лазара и Милоша који у небескима сладе се
тишином. Тишина се као мотив издваја супротношћу са вишевековном патњом и
плачем; а време мира и слободе, које је владало пре Косовске битке, је поновно
успостављено – успостављено на жртви ратника који су свој живот дали за овај циљ –
те овим сваки јунак до овог момента јесте Лазар и јесте Милош, а уједно је и мотив
Косовској боја у модерном песништву прошао од фазе која опева плач и пад до
слављења над том истом поновно задобијеном слободом и уздигнутошћу.

Где љубав дише, ревност и слога, ту

И сунце сија, цвета и среће цвет;
58
 Ко небу лети живот земни.
Тако сад Сава и Лазар, као
И чисти дуси, небесном сладе се
Тишином: спомен Милоша греје и
У срдцу рода чува. Те ће
Србљима подићи славу и чест!

Вук Стефановић Караџић је 1817. од Лукијана Мушицког добио шест песама

мотивски везане за Косовски бој, од којих четири припадају косовском циклусу,
испеване од стране анонимне слепе гусларке из Гргуреваца („Пропаст царства
Српскога“, „Косовка девојка“, „Обретеније главе кнеза Лазара“, „Мусић Стеван“). Вук
С. Караџић је 1823. у Лајпцигу издао другу књигу Народних српских пјесама у којој
поред поменутих додаје и песме: „Бановић Страхиња“, „Цар Лазар и царица Милица“,
„Царица Милица и Владета војвода“, као и „Комаде од различитих косовских песама“
које се подударају са касније именованим песмама: „Кнежева вечера“, „Клетва
кнежева“ и „Косанчић Иван уходи Турке“.

Како В. С. Караџић извештава, неведене песме су певане у истом раздобљу када

су настајале горе наведене ауторске песме мотивисане Косовском битком. Ово показује
да је духовна идеологија косовске легенде била готово на самом врхунцу свога
постојања, а разлог за то се налази у историјским околностима односно у Српским
устанцима (првом и другом) који су покренули народну револуцију за ослобођење
централне Србије. Народна епика косовског циклуса као и родољубива поезија почетка
19. века као и целокупно етничко стремљење се кретало на таласу народних револуција
које су кренувши из С. Америке захватиле читав европски континет а најснажније су се
изразиле кроз Наполеонове ратове, у којима је било потребно чак седам коалиција за
дванаест година како би се конзервативне монархистичке државе одбраниле од слогана
Liberté, égalité, fraternité, oulamort!Али промењена европска перспектива која је остала
након овог слогана проузроковаће даље оживљавање етничких стремљења и
формирање националних-грађанских држава. Сакупљачки рад Вука Стефановића
Караџића пада у овај период, и он сам ношен на крилима ове идеје је читав свој
животни рад посветио на пољу препорода народне лингвистике, антропологије и
историографије. И управо је ово момент у коме се вековима развијана косовска легенда
налази у центру идеолошког стремљења за остварење националног идентитета
постављена на сопственом ослонцу – на свом народу.

59
 Узрок оваквог етничког стремљења које на крају 18. века и почетком 19. има
пресудан значај за све културе Европе до данашњих дана огледа се у промењеном
погледу на језик и његов статус који динамично настаје у другој половини и с' краја
друге половине 18. века. Бенедикт Андерсон о овом новом статусу језика наводи
следеће:

„Развој семитологије поткопао је схватање да је хебрејски језик беспримерно древан

или божанског порекла. И у том случају створене су генеалогије које су могле бити смештене
само унутар хомогеног, празног времена. 'Језик престаје бити континуитет између неке
спољашње силе и човека који њиме говори и постаје интерно поље које стварају и остварују
сами говорници тог језика.' (Едвард Саид) Из тих се открића рађа филологија са проучавањем
компаративне граматике, класификацијом језика у породице и реконструисањем 'прото-језика'
из заборава, научним просуђивањем. Отада су се стари свети језици – латински, грчки и
хебрејски – нашли у онтолошком смислу на равној нози са шароликим плебејским
друштванцем својих ривала вернакулара.“ (1998:72)

Ј. Г. Хердер, један од главних представника народне просвећености, који је

живео и стварао у овом периоду, сведочи о стању језика и народа у другој половини 18.
века:

„Не само да су матерњи језици народа који су били запосели Европу, а са њима и сами
ти народи, одржавани у стању сировости, него је, између осталог, такође посебно тиме народ
лишаван свог крајњег учешћа у јавним већањима, јер он није знао латински језик. Само
културом језика отац народа се може уздићи из варварства, па је Европа тако дуго остала
варварска и због тога што се један туђински језик скоро хиљаду година наметао природном
органу њених становника.“ (2012:293)

У делу Ј. Г. Хердера се налази главни протагонизам културног уздизања

партикуларних народа широм Европе 19. века и њиховог култрног блага и са тиме
стављање и вредновање кроз исту раван са класичним културама предвођеним
француским просветитељством. Хердер, познатији као отац културног национализма,
је својим филозофским мислима значајно изменио приступ према народној традицији,
језику а уједно кроз језик и идеји народног духа као предуслова до стварања појма
културног национализма замишљеног као органска целина која живи у свим својим
порама – појединцима. Хердер је увео једну нову вредносну идеју о народу
обликованом кроз заједнички језик, историју и културу а на који се до тада у Европи

60
гледало као на неписмену и некултивисану масу поданика без икаквих културних
вредности које су у Европи просветитељског периода виђене пре свега у класичним
културама Грка и Римљана. Ова поданичка маса тек са Хердером постаје органска
целина са целовитом вредношћу коју поседује у свом традиционално-
примитивном/природном облику. Хердер је народ као органску целину засновао на
прихватању и преношењу народног језика кроз који се даље преносе све појединости
културе засноване на унутрашњим вредностима заједнице а које чине срж односно дух
народа. Хердер наводи: „Just as entire nations have one language in common, so they also
share favorite paths of the imagination, certain turns and objects of thought: in short, one
genius that expresses itself, irrespective of any particular difference, in the best-loved works
of each nation’s spirit and heart.“(2004:119)32 Да би се разумео народни дух потребно је
проучавати дела језика којима се он служи – митове, легенде, поезију, музику... где за
митологију наводи: „Митологија сваког народа је отисак особене врсте“(2012:107); за
музику слично као и за језик наводи: „Музика једне нације, и у својим
најнесавршенијим токовима и омиљеним звуцима, показује унутрашњи карактер те
нације, тј. право расположење њеног осећајног органа и истинитије него што би га
могло осликати најдужи опис спољашњих случајности.“ (2012:105); док за народне
песме наводи: „Скоро у свим малим нацијама свих делова света, колико год оне мало
биле образоване, песме о њиховим очевима, спевови о делима њихових предака чине
благо њиховог језика, повести и поетске уметности, њихову мудрост и подстицај,
њихову поуку, игре и плес.“ (1989:89-90)

Културно-национални радници су широм Европе кренули у обликовање

културних национализама а 19. век постаје век филолога, антрополога, лексикографа и
сакупљача и записивача књижевности на народним језицима, а школе и свеучилишта
постају ослонац културног национализма. Руска Академија у годинама између 1789. и
1794. саставља руски речник у шест томова, а 1802. излази службена граматика што у
Русији означава победу народног над староцрквенословенским; 1792. у Чешкој је, у
којој је службени језик и језик племства био немачки, Јосеф Добровски саставио
историјски приказ чешког језика и књижевности; 1819. по узору на руску појавила се
граматика украјинског језика; 1822 у Немачкој је Јакоб Грим сачинио граматику; у
југоисточним деловима Европе у периоду између 1800. и 1850. формирана су три

32„Башкао што читава нација има један заједнички језик, она такође дели омиљене стазе имагинације,
одређене смерове и објекте мишљења: укратко, један гениј који се изражава, без обзира на било какве
посебне разлике, у највољенијим делима духа и срца сваке нације.“(превод аут.)

61
књижевна језика: словенски, бугарски и српски, односно хрватски; на северу Европе, у
Норвешкој, 1848. излази норвешка граматика, а 1850. речник Ивана Асена (уједно и
сакупљача народних песама). Широм Европе се обавља сакупљачки и записивачки рад
књижевности на вернакулару, а народни епови готово заборављени се поново
откривају и актуализују. Целокупни рад Вука С. Караџића, његов сакупљачки и
издавачки рад, и партикуларно епске песме о боју на Косову којим се овај рад бави,
продукт су ове културне промене у Европи с' краја 18. и током прве половине 19. века.

Косовска легенда је од форме канонских списа кроз све своје трансформације

досегла облик народне традиције који у 19. веку узима улогу културног национализма.
Исаија Берлин у овом периоду види још једну битну одлику која је произашла из
културног национализма а то је потреба стварања модерних митова. Он наводи:
„Морамо имати модерне митове, а пошто не постоје модерни митови, зато што их је
наука убила или зато што је произвела атмосферу која је неприкладна за њих, морамо
их створити. [...] У раном 19. веку наизлазимо на свесно и мучно настојање да се
изграде митови.“ (2006:132)

Оваква тежња произилази из потребе скрајнутих и ниже вреднованих култура

да се остваре и ослободе бремена наметнутим високостандардизованом културом
Еропе, култура која је диктирала правце кретања културне и политичке Европе од
Хуманизма и Ренесансе до Наполеонових ратова, а која је готово у потпуности
потиснула митоторство својом хуманистичком логиком. Тек је са Наополеоновим
ратовима и крахом дотадашње европске перспективе остварена могућност рађању
партикуларних култура који свој основ налазе у традицији и социјалним
организовањем скрајнутих и потиснутих народних заједница, које су у новонасталој
ситуацији, како политичкој тако и културној, виделе прилику свог ослобађања и
оживљавања.

Читава српска народна епика, а са њом и косовски циклус, је свој пуни

културно-друштвени потенцијал добила у овом раздобљу, а разлог за то је да је улога
косовске легенде кроз народну епику и ново митоторство симболисала борбу за
обновљену државност (тачније народну државу, државу Срба, самим тим не у оном
средњовековном државном облику у коме народ (себри) аристократија и црква
представљају подвојене целине) и на тај начин сублимисала горе наведена два момента
– европске покрете за ослобођење и промену погледа на језик.

62
 Наводећи песме из косовског циклуса које су настале после В. Караџића, С.
Матић закључује да: „читајући многе песме записане после Вука, стиче се утисак да су
те песме најблаже речено, само верне варијанте Вукових. После појаве Вукових
збирака почиње постепено, затим све јаче да осваја ново доба у историји епског певања
народног, доба које можемо назвати: ново народно певање под утицајем штампаних
књига.“ (1964:110-111) Ову тврдњу Матић поткрепљује једним записом из Караџићеве
преписке, у овом случају са Вуком Врчевићем који је за Караџића прикупио готово
највећи број песама. Врчевић 7. априла 1846. пише Караџићу: „Нијесам се надао да ћу
их оволико скупити, зато што су се ваше пјесме просуле овамо колико игђе и старе већ
у заборав бациле.“(В. Караџић 1912:531)

Циклус песама Даворје на пољу Косову Јована Стерије-Поповића објављен 1854.

чини квинтенсенцију родољубивог осећања произашлог као продук културно-
националне борбе прве половине 19. века, позивајући на успоставу нових вредности у
поновно задобијеној државности и слободи. У песми „Спомен Видова дана“ датираној
на Видовдан по старом календару 15. 6. 1841. Стерија пева о страдањима кроз које је
српска постојбина прошла од Косовске битке до момента поновно стечене слободе
дајући осврт новостеченим вредностима. Саму песму Стерија започиње Лазаревом
беседом у коме Лазар обраћајући се судби говори:

"О, уклони, свемогућа,

Ово од твог народа;
Није народ, није земља,
Где не цвета слобода".

Стерија овим исказује да народност као и државност нису могуће без фактичке
слободе, и тек постављене на слободи имају свој целовити облик. И сада, у моменту у
ком Стерија пева, када је слобода поновно задобијена, Стерија позива да се њене
основе поставе на братсву, разуму и срећи, а не на издајству и појединачној претензији
као и међусобној борби за власт (вредности које су проузроковале губљење слободе), и
у завршним стиховима наводи:

"Будите се, ви синови,

Из дремежа сваки свог,
Нек вас Србин брат дочека

63
 Као жељног брата свог.

Свет разума почитујте,

Да познате среће цвет,
Тек је онде права срећа,
Где с' глупости руши сплет.“

У једном од својих драмских дела „Покондирна тиква“ Стерија кроз једног од јунака
наводи да је до успоставе слободе, како је горе наведено, на којој почива државност и
народ а која се одржава братством и разумом, потребно кренути путем Милоша
Обилића и Марка Краљевића, тачније позива на јунаштво и борбу: ,,Сваки Србин нека
се напије воде из чесме ’ајдучке, нека узме сабљу Милоша Обилића и топуз Марка
Краљевића, пак ће опет настати Душаново царство.” (2005:179)

Јован Јовановић Змај у својој песми „Светли гробови“ гробове велича као место
успоставе нове снаге народа:

„Ти гробови нису раке

већ колевке нових снага“

а извор нових снага долази кроз симболичку вредност самих гробова, тачније
заоставштина живота која из гробова долази а која се наслеђује генерацијски и
сродствено:

„Кроз векове, кроз маглину,

Дед унуку, отац сину,

Борац борцу довикиво:

„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”

„Што не могох — ти ћеш моћи!”

„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”

„Што ја почех — ти продужи!”

„Још смо дужни — ти одужи!”

64
а кроз дијалог младежи и гроба, гроб даје поуке о истрајности и циљу ка коме је
потребно кретати се као и мотиве водиље до истог циља, који као и у Стеријином
примеру представља идеју слободе:

„И ти паде, драги брате!”

— „Нисам, децо, вас док траје!”

„Је л' ти борба била тешка?”

— „Покушајте, милина је!”

„Шта си хтео? — куд си пош'о?”

— „Тамо куд се стићи мора!”

„Зар је вера тако јака?”

— „Увек јача од злотвора!”

„Мало нас је кој' би смели” —

— „Ал' вас јака сила креће!”

„Зар ко може стићи цели?”

— „Ко посумња никад неће!” —

„А ко беху они диви

Који су те напред звали,

Који су те ојачали,

Који су ти крила дали?”

— „То бејаху идеали!

Без њих нема више лета

Над облаком мрака густа,

Без њих би се малаксало,

Без њих би се брзо пало,

Свет би био гроб без цвета,

живот празан — младост пуста!”

65
Косово поље у овој Змајевој песми као поље страдања, смрти и гробље народа постаје
врховни идеал из кога говоре косовски јунаци и позивају младеж да крене њиховим
стопама.

Ђура Јакшић у песмама „Отаџбина“ и „Падајте браћо!“ антиципира идеју

жртвовања за отаџбину и позива на обнову Немањићког царства. А у песми „Косово“
испеваној 1857. Лазара именује залазећим сунцем, а Обилића назива заспалим, где се у
првом Лазару антиципира његово излажење а у другом Обилићу његово буђење:

„Ту царе Лазо, ту сунце зађе,

Ту девет миле изгину браће,

Ту с дружбом давно Обилић спава! —

Косово равно!... Рано крвава!...“

а песма се завршава позивом да се кроз народно певање уз гусле певају песме

громовске снаге и изражавају дела мојих очева :

„Виша су дела мојих оцева,

Нег' да ј' уз гусле унуче пева:

Глас грозе, страха, грома, олује,

Уз песму треба громко да хује,

Да чује свете, чују нељуди

Громовну песму србињских груди!...“

Лаза Костић у песми „Косовка девојка“ из 1865. кроз глас Косовке девојке пева
о њеном крепљењу јунака и преузимању њиховог последњег завештања – косовског
завета, који преноси и оставља даље у аманет најмлађим нараштајима:

„У руци кондир заложна вина,

На грудма значак божја сина,

Тако сам ишла по Косову.

Заложим сваког јелом и пићем,

Издишем и ја са сваким тићем,

Ал' издишући опет оживим,

66
 Да издишућег завештај прими.

Завештај беше богат и сјајан:

Косовски да му повратим зајам!

Чувала сам га тај свети аманет,

На поколења метала намет,

Најмлађем ево колену га дајем:

Косовски, браћо, вратимо зајам!“

Овај други период записивачко-певачког рада косовских песама као и

ауторским песама које су писане са мотивима косовске трагедије насталих на раздобљу
19. века и касније увешће кнеза Лазара и његове јунаке у још један а уједно и завршни
облик промена коју је легенда од првих покосовских списа до данашњих времена
преживела. То је један другачији вид национализма другачији од Хердеровог
замишљеног као културни-национализам у коме се заговарао културни
партикуларизам у односу на до тада владајуће правило културног централизма
просветитеља и претходних, али који је свакако био идејно полазиште модерном
национализму европских земаља заснованом на политичкој моћи, централизовању силе
и институционисању култруних вредности. У оваквом оквиру косовске легенде
посебно место заузима дело П. П. Његоша Горски вијенац издато 1847. Радња дела
смештена је на почетак 18. века а концентрисана око истраге односно затирања
потурица која се по неким историјским наводима десила на почетку 18. века по налогу
тадашњег владике Данила Шчепћевића Његоша, оснивача династије Његош. Истрага
потурица означава својеврсно истребљење или прогон староседеоца (Срба, Арбанаса,
Црногораца) који су прихватили мухамеданство и тиме се уједно одрекли прадедовске
вере за коју су преци изгинули на Косову пољу. Косовска трагедија током 18. и 19.
века на простору Црне Горе била је активно осећање које се живело на тим
просторима, како наводи Иво Андрић Ненадовићеве речи:

„Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу
снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико
блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на
каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији.
'Наша је правда на Косову закопана', говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је
траже другим путем до онога који им косовски завет налаже.“ (2013:5)

67
 Сам Његош читаву црногорску историју и традицију, по узору на свог претка и
претходника Василија Петровића, поставља на Немањићку и косовску традицију. Он у
писму Османпаши скадарском пише: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но
јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које
нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“. У
горама у којима се „Крсту служи а Милошем живи“ (Андрић 2013:6). Његош ове мисли
понавља кроз стихове које изговара Владика Данило у Горском вијенцу:

Ох, да ми је очима виђети

Црна Гора изгуб да намири!

Тад би ми се управо чинило

да ми св'јетли круна Лазарева,

е слетио Милош међу Србе;

душа би ми тада мирна била.

Горски вијенац је својеврсно остварење косовског завета на литерарном плану, а

уједно се позивањем на косовску легенду и традицију евоцирају директне политичке
акције, и тако сама радња дела јесте успостављање правде која је нарушена на Косову
пољу, како у самом делу стоји:

О Косово грдно судилиште,

насред тебе Содом запушио!
(одговор)
Што спомињеш Косово, Милоша,
Сви смо на њем срећу изгубили;
ал' су мишца, име црногорско
ускрснули с косовске гробнице
над облаком, у витешко царство,
ђе Обилић над сјенама влада.

Пораз у Косовском боју је за Његоша најзначајнији историјски моменат црногорског и

српског народа (ако се посматрају као два одвојена ентитета) а како наводи Андрић:
„Његош и за трагедију Адамову и за полом српског народа на Косову употребљава
једну исту реч 'паденије царства'.(2013:20) Те на овај начин два најзначајнија

68
Његошева дела Горски вијенац и Луча микрокозма певају о паду и борби за поновно
достизање стања пре пада у првом кроз друштвену перспективу а у другом кроз
филозофско-духовну. У поговору Горског вијенца Мирослав Лукић наводи да Његош у
рукопису Горски вијенац назива „Извиискра или Извијање искре, што у његовом
песничком језику значи: рађање слободе.“(2008:71) Да би Његош своју идеју о слободи
спровео у дело он мења тежиште перспективе косовске легенде са Лазара и његовог
својевољног жртвовања на Милоша као главног заветника и спроводиоца нарушене
правде. Разлог за то је тај што у Милошевом лику нема својеврсне Хамлетовске двојбе
као код Лазара већ бескомпромисно дрско деловање. Те на тај начин Милошев лик
постаје узор какав јунак треба да буде, односно идеје чојства и јунаштва. На самом
почетку дела „Коло“ које представља глас народа пева химну Обилићу у којој га
велича и хвали његов подвиг и јунаштво и поставља га у плејади међу највећим епским
и историјским јунацима.

О Милоше, ко ти не завиди?

Ти си жертва благородног чувства,

воинствени гениј свемогући,

гром стравични те круне раздраба!

Величаство витешке ти душе

надмашује бесмртне подвиге

дивне Спарте и великог Рима;

сва витештва њина блистателна

твоја горда мишца помрачује.

Шта Леонид оће и Сцевола

Кад Обилић стане на поприште?

Ова мишца једнијем ударом

престол сруши а тартар уздрма.

Паде Милош, чудо витезовах,

жертвом на трон бича свијетскога.

У самом делу позивање на Милошево име уједно значи позивање на јуначку част која

69
је основ јунакове етичности, те се тако јунаци заклињу својим оружјем и вером
Обилића, првим сакралним предметном и другим сакралним узором. Сем тога сви
јунаци (њих тридесет-четрдесет) у ноћи пре Божића у коме се спровела акција истраге
потурица на исти начин снивају Милоша Обилића:

Ја сам снио што нијесам нигда

(мило ми је за моје оружје):

ноћас насан Обилић пролеће

преко равна Поља Цетињскога

на бијела хата ка на вилу;

Ох, диван ли, Боже драги, бјеше!

Његош своје дело завршава почетком битке, и на овај начин шаље поруку да је борба
заправо тек почела, што јесте уједно главна политичка мисао поткрепљена косовским
заветом и косовском традицијом. У једном од последњих стихова Игуман Стефан, лик
који представља слепог народног мудраца, изговара судбоносне речи: „Славно мрите,
кад мријет морате!“ Иво Андрић је мишља да је „Његош прототип косовског борца. И
као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и
несаломљиве наде.“ (2013:5-6)

Од Вукове победе и реформе језика из 1847. свака историја српског народа или
школски уџбеник ће кнеза Лазара и Косовску трагедију представити као кључни
моменат српске средњовековне државности, у коме ће аутори готово без изузетака,
кнеза Лазара титулисати царем, а као кључно место Косовског боја наводити сукоб
Милоша Обилића и Вука Бранковића, Милошево јунаштво и Лазарев позив у одбрану
отаџбине и супротстављање душманину, готово свим фактима, како је горе виђено,
произашлим из народне традиције. Историје и уџбеници поређани хронолошким
редом:

1. Историческо-критическо описаније битке косовопољске Малетија Ђорђевића

из 1847.
2. Историја народа српског Димитрија Давидовић из 1848.
3. Уџбеник Србска историја за основне српске школе Љубомира Ненадовића из
1850.
4. Повестница србског народа Књига 1. Данила Медаковића из 1851.
70
 5. Кратка историја српског народа Николе Крстића из 1860.
6. Историја српског народа за основне српске школе Никола Ђ. Вучићевић из
1864.

Народна традиција и овакво виђење Косовског боја су тако дубоко ушли у

национално осећање да се национална и народна припадност с' краја 19. века
доказивала директном личном блискошћу и живљењем косовске традиције у сваком
појединцу, а наредни пример се налази у читанци за ниже разреде из 1870:

„Народи се познају по језику. Колико год хиљада породица говоре један језик и
разумеју се, оне чине народ. На пример, кад ти одавде пођеш, можеш знати лако докле
се простире народ у коме смо и ми. Иди на север, на запад, на исток и југ, па куд год
будеш путовао, докле год чујеш да се овако говори као код нас, или да их ти можеш
лепо разумети, то је све један народ. Али има још нешто чиме се одликује народ. Да ти,
на пример, пођеш далеко одавде, видео би доста људи који не само не говоре наш језик,
него и не поносе се Милошем Обилићем, не певају Краљевића Марка, не славе наших
слава, не иду црквама на саборе, не жале за Косовом нашим. Често и не знају никако за
то. Људи дакле који говоре један језик, који верују у један понос народни и свуд се
један другог сећају, који имају једне исте обичаје, зову се народ.“ (Новаковић 1870:11)

У делу Слике из српске историје: са 5 сликаиз 1882. Станоја Бошковића

(Београд, Штампарија Краљевине Србије), у 4. слици наводи се:

„Где год бејаше још слободних Срба, сви се стекоше на Косово. Ту су ти Мачвани,
Сремци и Славонци; ту Браничевци, Ресавци, Нишављани и Рашчани; ту Жупљани, Црногорци
из Србије и Старовлашани; ту поносни Бошњаци са Хумљанима и Војводинцима светога Саве.
Ту се чекају славни Зећани, са равнице и са Црне Горе, са својим храбрим Приморцима. Ту се
виде и сами Власи (Румуни), где српској браћи притекоше у помоћ, као суседи и једоверци.
Војводама ни броја се не зна. Ту је под шатором Лазар са Вуком и Милошем, ту Твртко
Босански, ту привидно Иван Кастиотић Албански, ту бановић Страхиња, ту Милан и Иван, ту
Југ и Југовићи, и остали што 'војничке вијећају зборе'. Царска глава села је у среду међу
војводе.“ (105-106)

Иако многи од ових јунака нису били на Косову пољу 1389. у бици између
Лазареве и Муратове војске, иако многи од ових јунака нису ни постојали, барем их
историја није упамтила, у 19. веку у Србији се веровало да се на Косову сјатила сва
српска сила и да су Срби из свих крајева на којима су живели дошли на окршај са
Турцима. Оваква визија Косовског боја је подржавала модерно националистичку
идеологију и на оваквом боју са оваквим Лазаром Срби 19. века у току стварања своје

71
националне државе могу да поставе своје основе историјске свести о постојању
идентитета. Тек ће монах Иларион Руварац историјским фактима и логичким
претпоставкама у делу Расправа о кнезу Лазару из 1887. покушати да скрене пажњу на
сукоб и неспоразум историјских чињеница и историјских закључака произашлих као
продукт тумачења народне традиције у сврхе званичне историје, али то неће изменити
однос према косовској трагедији као и њеном месту у културом животу Срба докле год
се неко Србином називао.

Безвременска прича о кнезу Лазару започиње оног тренутка када је први пут
његов подвиг уписан у књиге које су имале за циљ да величају његово дело и
хришћански живот, како је то изражено у Повесном слову кнезу Лазару: „Пођимо,
браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледајући се на наградодавца
Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и
дајмо удове наших теланепоштедно на сечење за част и отачаство наше, а Бог ће се
свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу.”
(Башић 1926:117-118) Током векова путовања ове приче кнез Лазар са својим јунацима
и његов подвиг су се трансформисали од хришћанског жртвовања до борбе за
националну слободу и отпор према узурпатору у одбрани отаџбине. У књизи Бој на
Косову: историска слика : IV. прилог из живописане „слике из повеснице српскога
народа“ горе цитираног Станоја Бошковића на самом почетку се наводи: „Тешко да
има Србина који не зна шта је Видов дан, шта ли бојно поље Косово? Велики је био
овај дан по народ српски, може бити највећи дан у његовој повесници“(1862:1); а даље
стоји у опису самог почетка битке Лазарева беседа и позив на жртвовање:

„Браћо моја српска! Јесу ли мајке родиле јунаке, који ће данас радо погинути за свога цара,
који ће домовину своју да спасу, који ће веру Христову да одбране, који ће данас свој род и
пород да истргну из крволочних душманских руку? [...] Куца ли још оно слободно српско срце
у вама?[...] А данас, кад нас је домаћи наш непријатељ, раздор и неслога довео до тога да се
јадни бранити морамо, па још бранити оно што нам је најдрагоценије: нашу мајку – домовину,
нашег оца царски престо; зар данас све то недостојно да напустимо!? ... А зар не знате да
Србин не уме туђину дворити?“(1862:20/21)

Овај поклич уједно и означава крај овог путовања иако ће косовска трагедија
наставити свој пут у будућност.У овом покличу су садржане стотине година и милиони
српских жртава, страдања и плача који дозивају из прошлости и шире се кроз време и
простор где год неко себе називао Србином а које косовска легенда у себе сажима.

72
Закључак:
Пратећи један историјски моменат Косовске битке већ у најранијим годинама
након тог момента у литератури се развила тема која ће круцијално изменити правац
историје српске књижевности из перспективе у којој се српска књижевност данас
налази. Литерарна тема косовске трагедије бива непрестано реинтерпретирана и из
различитих перспектива посматрана у зависноснти од момента присећања и писања, те
би тако управо ова тема која се развила у легенду могла да послужи као стуб за
посматрање књижевних промена кроз историју књижевности. На самом почетку у
првом кругу покосовских списа тема косовског страдања бива коришћена у сврху
стварања култа кнеза Лазара и његов јунака у којима се издваја списатељски рад
патријарха Данила III кроз хагиографски стил касног средњег века, стављајући тежњу
на саможртвовање за веру и Лазареву беседу косовским јунацима у истрајности у
борби против непријатеља. Наредни мотив који је уведен у причу о косовској трагедији
и уједно мотив који ће имати велики део касније легедне јесте мотив о незнаном јунаку
убици турског султана налази се у делу Константина Филозофа. Овај незнани јунак
први пут добија име у делу Константина Михаиловића из Островице у којем се први
пут даје назнака последњем значајном мотиву који је косовску трагедију из
хагиографског списа развио у легенду – мотиву неслоге и издајства на Косову пољу.
Прича из хагиографских списа живела је и у народу и њен пун облик два века након
историјског момента Косовке битке записаће Мавро Орбин у делу Краљевство
Словена. Након тог дела легенда у свом пуном облику добијаће различите друштвене
функције у турбулентним временима која су протицала на просторима приповедања
легенде. Прву такву функцију косовска легенда добиће након Велике сеобе у делу
Ђорђа Бранковића – Хронике, које ће послужти као узор за писање свих националних
историја до краја 19. века а која ће уједно послужити као инспирација у стварању
новије српске лирике националних мотива. Ова фаза косовске легенде уједно означава
и фазу у којој легенда добија пре свега национално политичку структуру. Сем тога, у
овом периоду косовска легенда поново заузима места у хагиографској литератури
тачније у Причи о боју косовском. У овом делу настаје потпуно нова тежња у односу на
ону која је заступљена у покосовским списима где је превасходно главни задатак био
успостава светитељског култа кнеза Лазара чија је улога између осталог имала
утврђивање власти, док се у другом циклусу покосовских списа пре свега у Причи о
боју косовском тежња поставља на јуначки и владалачки лик кнеза Лазара и његових

73
јунака који кроз призму народне традиције добијају легендарно-митолошку основу,
док се сам ток Приче у потпуности поклапа са завршним обликом косовске легенде. Са
просветитељском мишљу и романтичарском идејом на челу са Вуком Караџићем креће
сакупљачки рад народне књижевности у коме се формира циклус епских песама
инспирисан косовском легендом и Причом о боју косовском. Како се културни,
образовни и социјални живот након Велике сеобе развијао тако се форима по узору на
европску књижевност модерна српска књижевност у којој ће готово сваки значајнији
писац у својој литературу посветити пажњу косовском мотиву. Косовска легенда која
свој почетак има у историјском догађају а први пут у литератури забележена у
хагиографским списима се током векова, у непрестаном контакту са животима оних
који су косовску трагедију живели, мењала и узимала метаоблике потребне животу и
разумевању живота оних који су најдубље ту трагедију на себи носили. У моменту
формирања националних држава П.П. Његош ће у основи косовске легенде видети
даљи услов опстанак једне етничке и националне заједнице позивајући се на косовско
завештање и службу косовској борби те ће тиме косовско завештање кроз непрестану
борбу векова свих оних живљења који у себи и кроз себе проживљавају косовску
трагедију бити свевремено кретање од трагедије ка тријумфу, а само Косово поље ће
добити симбол вечитог стремљења једног колектива у одбрани свог националног права
изгубљеног и никада коначно поновно успостављеног.

74
Литература:
Андерсон, Бенедикт (1998) Нација: замишљена заједница. Београд: Плато, стр. 22, 43,
45, 48

Андрић, Иво (2013) „Његош као трагични јунак косовске мисли“, Књига о Његошу.
Београд: СКЗ, стр. 5, 6, 20

Ауербах, Ерик (1968) Мимесис. Београд: Нолит, стр. 78

Башић, Миливоје (1970) „Повесно слово о кнезу Лазару“ у Стара књижевност у 100
књига, књига 3, Нови Сад – Београд: Матица српска – СКЗ, стр. 117-118.

Берлин, Исаија (2006) Корени романтизма. Београд: Службени гласник

Благојевић, Mилош (2004) Немањићи и Лазаревићи. Београд: Завод за уџбенике и

наставна средства

Богдановић, Димитрије (1981) Историја српског народа, Прва књига, Од најстаријих

времена до Маричке битке(1371), Београд: СКЗ стр. 601

Бошковић, Станоје (1882) Слике из српске историје: са 5 слика. Београд: Штампарија

Краљевине Србије

Бошковић, Станоје (1862) Бој на Косову: историска слика : IV. прилог из живописане
„слике из повеснице српскога народа“. Нови Сад: Павле Чортановић, сликар и
издаватељ

Бранковић, Ђорђе (2004) Хронике: антологија, приредила Јелка Ређеп. Нови Сад:
Матица српска

Браун, Максимилијан (2004) Српскохрватска јуначка песма. Београд – Нови Сад:

Завод за уџбенике и наставна средства: Вукова задужбина – Матица српска

Винавер, Вук (1953) Прве устаничке борбе против Турака. Београд: Просвета

Владимир Ћоровић, Историја Срба

https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/1_6_l.html приступљено: 4.5.2020.

Данило III (1970) „Повесно слово о кнезу Лазару“ Стара српска књижевност, књ 3,
Нови Сад-Београд: Матица српска-СКЗ, стр. 117, 118

Данило III (2015) „Слово о светом кнезу Лазару“ у Десет векова српске књижевности,
књига 3. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске, стр. 120, 122, 123

75
Дероко, Александар (1951) Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији.
Београд: Просвета

Динић, Михајло (1953) „Растислалићи, Прилог историји распадања српског царства“, у

Зборник САН, књига 2. Београд: Византолошки институт САН, стр. 139-141

Динић, Михајло (1964) „Дукин преводилац о боју на Косову“, Зборник радова

Византолошког института, књига VIII-2. Београд: Византолошки институт САН, стр.
64, 66

Елезовић, Глиша (1932) Турски извори за историју Југословена – Два турска хроничара
из 15. века. Београд: Народна штампа, стр. 59,67-68, 102, 113

Елезовић, Глиша, Шкриванић, Гавро (1956) Како су Турци после више опсада заузели
Београд. Београд: САН, стр. 67

Законски споменици српских држава средњег века, књига 5(1912) приредио Стојан
Новаковић. Београд: Српска краљевска академија, стр. 182

Инок Исаија (1986) „Превод Псеудо-Аеропагита“ у Стари српски записи и натписи

стр. Београд: Просвета – СКЗ, стр. 72

Јовичић, Владимир (1976) Српско родољубиво песништво. Београд: Нолит

Караџић, Вук Стефановић (1908) Вукова преписка, књига друга. Београд: Државна
штампарија Краљевине Србије

Караџић, Вук Стефановић (1912) Вукова преписка, књига шеста. Београд: Државна
штампарија Краљевине Србије

Кашанин, Милан (1990) Српска књижевност у средњем веку, Београд: Просвета

Келер, Џонатан (2009)Теорија књижевности – сасвим кратак увод. Београд: Службени

гласник, стр. 132-133

Курипешић, Бенедикт (1950) Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530.
Сарајево: Свјетлост, стр. 18-38

Марковић,Биљана:О Душановом Законику

https://web.archive.org/web/20131029185044/http://guskova.ru/~mladich/zakonik/bm_odz
приступљено: 5.9.2019.

Марковић, Светозар (1960) Сабрани списи. Београд: Култура, стр. 18-38

76
Матић, Милан (1998) Мит и политика : расправа о основама политичке културе.
Београд: Факултет политичких наука – Чигоја штампа

Матић, Светозар (1964) Наш народни еп и наш стих. Нови Сад: Матица српска

Матић, Светозар (1972) „Данилово слово о Кнезу Лазару“ у Нови огледи о нашем
народном епу. Нови Сад: Матица српска, стр. 167, 191-192

Меденица, Радослав (1987) „Ерлангенски рукопис и његове песме“ у Ерлангенски

рукопис. Никшић: Универзитетска реч, стр. 8

Мирковић, Мирослав (1965) Правни положај и карактер српске цркве. Београд: БИГЗ

Михајловић, Константин (1954) Јаничареве успомене (редакција и превод Ђ.

Живановића). Београд: Споменик САН бр. СVII

Михаљчић, Раде (1989) Крај српског царства. Београд: БИГЗ

Михаљчић, Раде (1989) Јунаци косовске легеде. Београд: БИГЗ

Михаљчић, Радe (2001) Лазар Хребељановић.Београд: Српска школска књига

Новаковић, Стојан (1870) Српска читанка за ниже гимназије и реалке. Београд:

Државна штампарија

Новаковић, Стојан (1878) „Српске народне песме о боју на Косову“ Годишњица Николе
Чупића, књига 2; Београд: Чупићева задужбина, стр. 137-140

Новаковић, Стојан (1989) Прича о боју косовском. Београд: Просвета

Његош, П. П. (2008) Горски вијенац. Београд: Заветине

Орбин, Мавро (2016) Краљевство Словена. Београд: Ганеша клуб

Острогорски, Георгије (1965) Серска област после Душанове смрти. Београд: издање
Византолошког института, странице: 144

Леонтије Павловић (1965) Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево:

Историјско-етнографска расправа

Пантић, Мирослав (1965) Народне песме у записима од XV do XVIII века. Нови Сад:
Матица српска

Пантић, Мирослав (1977) „Непозната бугарштица о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јану

из 15. века“ у Зборник Матице српске за књижевност и језик 25. стр: 421-439

77
Пајсије, пећки патријарх (1993) Сабрани списи. Београд: Просвета – СКЗ, странице: 97-
99

Поповић, Миодраг (1977) Видовдан и Часни крст. Београд: СЛОВО ЉУБВЕ

Поповић, Даница (2006) Под окриљем светости: култ светих владара и реликвија у
средњовековној Србији. Београд: Балканолошки институт САНУ

Радојичић, Ђорђе Сп. (1967) Почетак косовске легенде, Књижевна збивања и

стварање код Срба у средњем веку и у турско доба. Нови Сад: Матица српска

Радојичић, Ђорђе Сп. (1955) Похвала са стиховима. Београд: Српска академија наука

Радојичић, Ђорђе Сп. (1929) Име „Србија“ у нашим домаћим изворима средњег века,
Прилози IX. Београду: Етнографски музеј

Ређеп, Јелка (2007) Косовска легеда. Нови Сад: Прометеј

Руварац, Иларион (1887) О кнезу Лазару. Нови Сад: Српска штампарија дра. Светозара
Милетића

Руварац, Иларион (1934) „Цар-Немање благо“ у Зборник Илариона Руварца. Београд:

Српска краљевска академија, стр. 527-528

Савковић, Милош (1972) Српска средњевековна књижевност у народу. Београд: Нолит

Скерлић, Јован (1966) Српска књижевност у XVIII веку. Београд: Просвета

Соловјев, Александар, Мошин, Владимир (1936). „Грчке повеље српских владара”.

Зборник за историју, језик и књижевност. Београд: Српска краљевска академија, стр.
278

Срејовић, Драгослав (1981) Историја српског народа, Прва књига, Од најстаријих

времена до Маричке битке 1371. Београд: Српска књижевна задруга, стр. 601

ССК (1989) О постављењу другога патријарха српскога кир Саве, књига седма
Данилови настављачи. (1989) Београд: Просвета, стр. 129-131

ССК (1986) Роман о Александру Великом, књига 21, Београд: Просвета – СКЗ

ССК (1993) „Списи о Косову“ у Стара српска књижевност у 24 књига; Приредила

Милица Грковић, Београд: Просвета

Стерија-Поповић, Јован (2005) Покондирена тиква. Београд: Народна књига –

Политика

78
Толстој, Лав Николајевић (1946)Рат и мир, том четврти. Београд: Државни издавачки
завод Југославије

Трифуновић, Ђорђе (1972) Значајније појаве и писци у старој српској књижевности.

Београд: Нолит, стр. 23, 527-528

Филозоф, Константин (1989) Житије деспота Стефана Лазаревића. Београд:

Просвета – СКЗ

Хердер, Јохан Горгрид (2012) Идеје за филозофију повести човечанства. Сремски

Карловци: Издавачка књижница Зорана Стојановића

Хердер, Јохан Горгрид (1989) Расправа о пореклу језика. Сремски Карловци: Издавачка
књижница Зорана Стојановића

Herder, Johann Gottfied (2004) „On Characters of Nations nad Ages“ inAnother Philosophy
of History and Selected Political Writings. Indianapolis – Cambridge: Hackett Pyblishing
Company

Чарнојевић, Арсеније III (1868) „Писма“. Гласник српског ученог друштва, књига XV,
Београд

79