SADRŽAJ NASTAVE

Nastava se može definisati na razne načine. Nastava diživljava sve brže i veće promene, tako da
nijedna definicija ne može ostati potpuno tačna. Nastava je kontinuiran vaspitno-obrazovni rad
učenika i nastavnika, zasnovan na verifikovanim ciljevima i didaktički prilagođenim sadržajem,
sredstvima, organizacionim jedinicama i prostorno-radnim uslovima.

Nastava predstavlja jedan od mnogih vidova vaspitanja. i jedan je od vidova intencionalnog

uticanja na razvitak ličnosti. Sadržaj nastave čine znanja, umenja i navike koje učenici stiču pod
nastavnilkovim rukovodstvom. Ovo se naziva nastavnim gradivom, a propisuje se planom i
programom.

Kriterijumi: nastavno gradivo čini samo delić sadržaja odgovarajućih nauka. Da bismo odlučili
šta ćemo da uvrstimo u nastavne sadržaje, moramo da se vodimo sledećim kriterijumima:

Društveno-politički kriterijumi: za nastavno gradivo treba uzeti ono što doprinosi ostvarenju
zadataka koje nastavi postavlja društvo.

Naučni kriterijum: dolaze u obzir samo ona znanja i umenja koja su na savremenom nivou
razvijenosti nauka. Nastavni predmet ne obuzima čitavu nauku, ali ono što od nje uzima mora
biti.

Psihološki kriterijum: pri odabiranju nastavnog sadržaja treba voditi računa o uzrasnim
mogućnostima učenika, pa se treba opredeljivati za ono što mogu da savladaju. Učenike ne treba
ni precenjivati, a ni podcenjivati zato što na taj način kočimo njihov razvoj.

Pedagoški kriterijumi: za nastavu se uzimaju samo oni sadržaji koji se mogu obrađivati na
pedagoški najefikasniji način, tj. saglasno sa svim didaktičkim zahtevima.

Teorije

Postoje teorija formalnog, materijalnog, egzemplarizam i strukturalizam.

Teorija formalnog obrazovanja predstavlja prvu od dve tradicionalne teorije o izboru nastavnog
sadržaja. Ona je nastala krajem 18. i početkom 19. veka. Prema njoj, u nastavi ne bi trebalo da se
nastoji da učenik stekne što više znanja, nego da što uspešnije razvije svoje intelektualne
sposobnosti. Smatralo se da razvoju intelektualnih sposobnosti najviše pogoduje učenje
gramatike i matematike. Po ovoj teoriji su važni jedino mišljenja, pamćenja i mašta, dok su
znanja sporednog značaja i služe za razvijanje tih formi. Od nastavnika se zahteva da svojim
specijalnim veštinama razvija forme kod učenika, i to na sadržajima koji tome najbolje
odgovaraju, bez obzira na to da li imaju neku drugu praktičnu vrednost. Predstavnici ove teorije
su smatrali da zahvaljujući razvijanju intelektualne sposobnosti učenici, kasnije, sami mogu da
stiču sva znanja koja su im neophodna, međutim, oni su odvojili formu od sadržaja. Nastava ima
zadatak da umno razvija učenika, ali se umne sposobnosti mogu uspešno razvijati jedino u
procesu sticanja raznolikih naučnih znanja, uključujući i one koje su od neposredne praktične
vrednosti. Postojale su pristalice ove teorije koje su smatrale da se umne sposobnosti stečene
specijalnim vežbanjem u određenim oblastima mogu koristiti i u svim drugim oblastima.
Međutim, naprotiv,pokazalo se da su umne sposobnosti mnogo češće vezane za sadržaj nego što
se to pretpostavljalo. Npr, mišljenje uvežbavano isključivo ili pretežno na sadržajima matematike
(fizike) neće se nikad prikazati kao uspešno na nekom drugom području nauke u odnosu na
područje u kom je razvijeno.

Teorija materijalnog obrazovanja, sušta suprotnost teoriji formalnog obr. Teži da se prikupi što
više znanja.

Teorija materijalnog obrazovanja se razvija za vreme kapitalizma. Po toj teoriji, glavni zadatak
škole i nastave je bio naoružavanje učenika što većom količinom znanja primenljivih u
svakodnevnom životu. Teorija materijalnog obrazovanja je prestavljala potpunu suprotnost teoriji
formalnog obrazovanja. Dok su pristalice teorije formalnog obrazovanja zanemarivale sticanje
znanja, pristalice teorije materijalnog obrazovanja su zanemarivale razvoj intelektualnih
sposobnosti. Oni su verovali da se pri sticanju znanja automatski razvijaju umne sposobnosti.
Predstavnici ove teorije su precenjivali sadržinu, a potcenjivali formu (oni su favorizovali
neposredno primenljiva, a potiskivali teorijska znanja). Umne sposobnosti se uspešno razvijaju
samo kad se tome posveti isto toliko pažnje kao i sticanju znanja. Teorija materijalnog
obrazovanja predstavljala je teorijsku osnovu realnog pravca u obrazovanju. On je doprineo
suzbijanju zastranjivanja za koje se zalagao klasični pravac, ali je zahvaljujući njemu došlo do
preopširnosti nastavnog gradiva i opterećivanju učenika nesavladivom sumom znanja.

Teoriju formalnog i teoriju materijalnog obrazovanja (mada su ukazivale na neke pedagoške

istine), potiskuju teorija egzemplarizma i teorija strukturalizma. Po teoriji egzemplarizma, u
okviru svakog nastavnog predmeta, treba obrađivati samo nekoliko najtipičnijih, egzamplarnih
(uzornih) tema, i to tako da učenici uzor za kasnije samostalno obrađivanje, na analogan način
druge odgovarajuće teme. Pristalice ove teorije su želele da nekako izmire teoriju formalnogi
materijalnog obrazovanja, da otklone njihove nejednakosti i da od obe preuzmu ono što je u
njima pozitivno. Sužavanjem obima nastavnog gradiva učenici bi imali dovoljno vremena za
takvu nastavnu aktivnost koja svestrano i intenzivno razvija intelektualne sposobnosti učenika.